OLJICA KAFE

Mnogo puta u ivotu ogreio sam se o oveka koga sam voleo. Takav greh je kao greh protiv Svetog Duha: ne prata se ni na ovom ni na onom svetu. Neizbrisiv je, nezaboravan. Kadkad miruje duge godine, kao da se ugasio u srcu, izgubio, utopio u nemirnom ivotu. Iznenada usred veselja ili nou, kad se uplaen probudi iz runog sna, padne na duu teko seanje, zaboli i zapee tolikom snagom kao da je greh uinjen u tom istom trenutku. Svako drugo secanje lako je izbrisati kajanjem i blagom milju-ali ovo nije mogue izbrisati. Crna mrlja je na srcu i ostae tu veito.

ovek bi rado slagao sam sebe: ''Ta nije bilo tako! Samo je tvoja nemirna misao od prozrane senke napravila no! To je bila sitnica, svakidanja stvar, kakvih se na stotine i hiljade deava od jutra do mraka!'' Uteha je lana. Greh je greh, pa bio on uinjen jedanput ili hiljadu puta, bio svakidanji ili nepoznat. Srce nije krivini zakonik da pravi razliku izmeu greke i zloina, izmeu ubistva i umorstva. Srce zna da ''podlac ubija pogledom a junak maem'', i pre bi oprostilo mau nego pogledu. Srce nije ni katihizis da pravi razliku izmeu malih i velikih grehova, da ih razlikuje po rei i spoljanjim znacima. Srce je pravedan i nepogreivi sudija. Ono sudi greniku i osudi ga po skrivenom, jedva svesnom pokretu, po trenutnom pogledu koji niko nije primetio, po neizgovorenoj jedva na elu zapisanoj misli, ak i po koraku, po kucanju, po srkanju aja. U katihizisu zabeleen je samo mali broj grehova, pa ni ti nisu glavni. Kad bi srce bilo ispovednik-ispovest bi bila duga i strana!

Oprostiv je onaj greh koji se moe reima iskazati, ispatanjem izbrisati. Ali teak je i preteak i krvari do poslednjeg asa onaj greh koji je ostao samo u srcu kao uspomena bez reii bez oblika. ovek ga ispoveda jedino samom sebi kad zuri u no i kad mu je pokriva na grudima tei od kamena.

''Nisam ni krao, ni ubijao, nisam ni blud provodio; moja dua je ista!'' Laljive! Zar nisi ljutio jabuku idui pored gladnoga i pogledao ga bez stida! To je gore nego da si krao, ubijao i blud provodio. Srce, pravedni sudija pre e oprostiti ubici koji je idui na veala pomilovao dete to plae, nego tebi bezgrenom! er srce ne zna za sitnice ni paragrafe.

Pre petnaest godina doao sam kui i ostao kod kue tri nedelje. Za sve to vreme bio sam utuen i zlovoljan. Stan nam je bio turoban, u svima nama je bilo ini mi se, neto teko, odvratno, kao vlana senka. Prve noi spavao sam u sobi; s vremena na vreme bih se probudio i video u mraku da je mati ustala iz postelje i sedi za stolom. Sasvim mirno, kao da spava; dlanove je pritiskivala na elo, belo lice joj se sijalo, iako je prozor bio zastrt i napolu nije bilo ni meseca ni zvezda. Paljivo sam oslunuo i razaznao da to nije disanje u snu, nego mukom prigueno jecanje. Pokrio sam se preko glave; ali kroz pokriva pa ak i u snu ,uo sam njeno jecanje.

Preselio sam se pod krov, na seno.U to svoje prebivalite peo sam se strmim, polomljenim stepenicama, koje su liile na lestvice. Namestio sam sebi postelju u senu, a pored vrata stavio sam sto. Vidik mi je bio siv, razriven zid. Zlovoljan, utuen pun crnih briga pisao sam tada prve svoje ljubavne prie. Silom sam svoje misli odvodio na bele drumove, na cvetne livade i mirisna polja, samo da ne bih video sebe i svoj ivot.

Jednom sam poeleo crnu kafu. Ne znam kako mi je to palo na pamet, poeleo sam je. Moda samo zato to sam znao da u kui nemamo ni hleba, a kamoli kafe. ovek je u svojoj uobrazilji zao i nemilosrdan. Mati me je pogledala velikim, uplaenim pogledom i nije nita odgovorila. Pust i zlovoljan, bez rei i pozdrava vratio sam se pod krov da bih pisao o tome kako su se voleli Milan i Breda i kako su oboje bili plemeniti, sreni i veseli. ''Ruku pod ruku, oboje mladi, jutarnjim suncem obasjani,rosom umiveni...'' uo sam tihe korake na stepenicama. Dola je mati; pela se polalko i paljivo, u ruci je nosila oljicu kafe. Sad se seam da jo nikad nije bila tako lepa kao u tom trenutku. Kroz vrata je koso sjao zrak podnevnog sunca, pravo majci u oi; bile su krupnije i bistrije, sva nebeska svetlost sjala je iz njih, sva nebeska blagost i ljubav. Usne su se osmehivale kao u deteta koje donosi radostan dar. Ja sam se osvrnuo i rekao zlobnim glasom: ''Ostavite me na miru!...Sad mi ne treba!'' Jo nije bila na vrhu stepenica; video sam je samo do pojasa. Kada je ula moje rei, nije se ni pomakla; samo je ruka, koja je drala oljicu zadrhtala. Gledala me je uplaeno, svetlost u oima je umirala. Od stida mi krv udari u obraze, pooh prema njoj brzim korakom. ''Dajte,majko!'' Bilo je dockan; svetlosti vie nije bilo u njenim oima, niti osmeha na njenim usnama. Popio sam kafu i teio sam se:''Veeras u joj rei onu re, onu dobru re koju je oekivala njena ljubav...''

Nisam joj rekao ni uvee, ni drugog dana, pa ni na rastanku. Tri ili etiri godine docnije u tuini, tua ena donela mi je kafu u sobu. Pretrnuo sam tada, zabolelo me u srcu tako silno da mi je dolo da vrisnem od bola. Jer srce je pravedan sudija I ne zna za sitnice.