sociologija -socijalna ekologija

SOCIOLOGIJA –izabrani tekstovi

UNIVERZITET U NOVOM SADUFAKULTET TEHNIČKIH NAUKA NOVI SAD

Prof.dr Radoš Radivojević

SOCIOLOGIJASOCIOLOGIJA- izabrani tekstovi -

Novi Sad, 2010.

1


Priroda

Kako je nastao život na našoj planeti? Pretvaranjem energije. Sunce je najpre otpustilo svu energiju.

Ono je bilo i ostaje osnovna pretpostavka života na Zemlji. Zemlja kruži oko Sunca na izvesnom odstojanju, što

joj daje dovoljno energije, a ipak, zraci nisu toliko jaki da bi spržili sve na Zemlji. Prema našim saznanjima,

sunčeva energija današnjeg intenziteta će nam stajati na raspo-laganju jos jedanaest milijardi godina. Za naše

mogućnosti poimanja to je beskrajno vreme.

Isto toliko nezamisliv raspon vremena leži iza nas. Najpre je naša planeta bila prekrivena abiotičnim, tj.

potpuno beživotnim pustinjama, kakve danas nalazimo još samo na Mesecu i njegovim vodenim površinania.

„Putem dugog evolucionog lanca postale su u klimatski povoljnim područjima zatvorene površine pokrivene

biljem, a zatim šume koje su na neki način posedovale kapacitete za skladištenje. Istovremeno je uspostavljena

ravnoteža kiseonika i ugljendioksida između vazduha i organizama“.

Sunce je na Zemlji stavilo u pokret razne kružne procese. Ovi procesi su se međusobno preplitali i ne bi

se smeli posmatrati izolovano; jer, samo je njihovo zajedničko delovanje dovelo do toga što u prirodi imamo.

Najočigledniji od tih kružnih tokova je kruženje vode. Voda pokriva preko 70% zemljine površine. Zahvaljujući

dejstvu sunčeve energije od toga dnevno ispari skoro 1 000 kubnih metara, od čega se veća količina, u vidu

kiše, ponovo sliva u more. Manji deo padavina raspodeljuje se po kopnu, puni jezera i izvore; ostatak se vraća u

more. Iz mora se razvio i kružni put kiseonika. Prema najnovijim istraživanjima fotosinteza je nastala u ležištima

plavih algi još pre 3,7 milijardi godina. Kiseosnička atmosfera je stvorena pre dve milijarde godina. Zeleno bilje

u moru i na kopnu u procesu fotosinteze pretvara vodu i ugljendioksid u ugljene hidrate i proizvodi kiseonik. U

međuvremenu uspostavljena je ravnoteža sa oko 20% kiseonika u vazduhu; 0,0053% se nalazi u vodi čija je

temperatura 10°, što je dovoljno na tom nivou života. Tokom poslednjih 700 miliona godina omogućeno je

stvaranje viših životnih oblika, pošto je period stvaranja kiseonika zamenio period vrenja. »Kiseonik iz vazduha

udišu životinje i on, kao hemijski kompleks vezan za crvena krvna zrnca, stiže u delove tela, gde se hemijski

potencijal kiseonika i u krvi postojeći hranljivi sastojci pretvaraju u oblike energije potrebne živom biću. Kao

proizvod razmene materija nastaje ugljendioksid koji odlazi u atmosferu prilikom izdisanja. Pod uticajem sun-

čeve energije u hloroplastu se od ugljendioksida i vode stvara hlorofil zelenih biljnih ćelija...« Time je već

opisana kružna putanja ugljenika. Postoje i druga kruženja u prirodi: vodonika, fosfora, sumpora i drugih, koji

se stalno ukrštaju.

Biljke su »primarni proizvođači«; samo one mogu od neorganskih materija da stvore organske proizvode. One

biološki koriste sunčevu energiju; 0,04% je dovoljno da u roku od 50 godina stvore 20 biliona tona organskog

materijala.

Sledeći stepen živog šveta predstavljaju biljožderi. Ovim biljožderima kao i biljem hrane se opet druge

vrste životinja (i ljudi); neki mesožderi višeg reda hrane se isključivo mesom. Mesožderi sprečavaju suvišno

razmnožavanje biljoždera. »Tako svetlosna energija, koju su nekada preuzele biljke u obliku organske materije

dalje kruži kroz celokupni ekološki sistem. Na kraju stoje krajnji potrošači, mrtve biljke i životinje, koje su

koristile ove materije za svoju ishranu i koje ih, na kraju opet razlažu na prvobitne sastojke — vodu,

ugljendioksid i mineralne soli. U ovaj veoma komplikovani proces kruženja uključen je, na kraju, i čovek.« U

ovom kružnom toku vlada zatvoreni red, pri čemu sve fekalije, uginule biljke i leševi životinja postaju žrtve

bakterija i gljiva koje ih razlažu na prvobitne materije. Ništa što je bitno nije prepušteno samo sebi. Za sve

postoje organizmi koji će ga vrednovati, ili hemijski rečeno: u kružnom toku prirode za svaki organski molekul

2


postoji i enzim koji može da ga dovede do raspadanja. Tako dolazi do samočišćenja u živom svetu na kopnu, kao

i u vodama. Samo zato — i sve dok — dejstvuje ovaj princip kruženja, osigurana je trajnost svih životnih procesa

na Zem-lji. Ekolog Karl Hajnc Kreb (Karl Heinz Kreeb) dao je u svom članku Ekosistem sledećii sliku kružnih

tokova.«

Isto tako jednostavan, ali bolje šematizovan prikaz daje švajcarski profesor ekologije i evolucije, Pjer Čumi

(Pierre Tschumi):

Osnovna šema ekološkog sistema

Sunečeva svetlost, jedini prvobitni neograničeni izvor energije proizvodi sledeća 3 povezana i

istovremena procesa:

1. Osposobljava zelene biljke, proizvođače u našem ekološkom sistemu, da pretvore energijom

siromašne neorganske materije u organska jedinjenja, bogata energijom. Od njih žive posredno (levi krak) ili i

neposredno (srednji krak) svi ostali organizmi. Naime, biljke neposredno služe kao hrana biljojedima,

potrošačima prvog reda. Biljojedima se hrane mesojedi, potrošači drugog reda, a među njima se nalazi i čovek.

3


2. Sve otpatke i ostatke u ekološkom sistemu (blato, đubre, leševi itd.) uništavaju razlagači - bakterije,

gljive i drugi organizmi koji žive u humusu i hrane se organskim jedinjenjima, koja »stvaraju« zelene biljke.

Mineralne soli koje nastaju pri ovom procesu, kao i ugliendioksid (CO2), koji nastaje i oslobađa se na svim

nivoima putem disanja (desni krak), zelene biljke regenerišu posredstvom svetlosne energije i ponovo vraćaju u

kružni tok.

3. Shodno ovom kruženju odvijaju se sva kretanja ekološkog sistema, samo se Sunčeva energija u

razmeni materija organizama definitivno smanjuje i gubi se nepovratno u zemaljskom ekološkom sistemu u

vidu hlađenja planete (HP). Inače postojeća konstanta materijalnih sastojaka, kao i vrednost količina koje se

kreću između tzv. tropskih nivoa (u šemi), koji stoje na vrhu ekološke piramide, principijelno omogućavaju

neograničeno postojanje kružnog toka, pod pretpostavkom da je snabdevanje energijom u dovoljnoj meri

osigurano.

Iz mase izumrlih i istrulelih biljaka mogla bi se, već prema milosti zemljine kore i klime, stvoriti tokom miliona

godina manje ili više jak sloj humusa (u jednom kubnom metru humusa živl oko pet miliona mikroorganizama!)

»Tlo na kome stojimo, na kome gradimo ili šume i polja koja sejemo, jeste groblje onog što je nekad bilo, a

istovremeno kolevka budućeg života. Svakim dahom i svakom kriškom hleba, jedemo ono što su nam nebrojeni

organizmi omogućili.« Tako piše ekolog Gerhard Helmut Švabe (Gerhard Helmut Schwabe) koji u svojoj knjizi

daje komplikovaniji model ekološkog sistema nego što to čini H. Elenberg (H. Ellenberg). (Vidi sledeću stranu.)

Na svakom tlu ma kako ekstremnih svojstava, u svim vremenskim prilikama, nadmorskim visinama, sa ma

koliko osijanosti sunca, razvile su se vrste koje su bile upravo odgovarajuće za nastanjivanje tog područja.

Najsadržajniji život se upravo razvija tamo gde dolazi do uzajamnog dejstva raznorodnih vrsti. Svaka vrsta

pokušava da za sebe osvoji po mogućstvu najveći životni prostor, ali se, naravno, sudara sa drugim vrstama.

Tada nema više dovoljno hrane. Često jedan organizam ima zadatak da prokrči put drugom organizmu. Tako

se stvara ekološka ravnoteža, koja je utoliko trajnija ukoliko u njoj učestvuje što veći broj organizama.

Očigledni primer tog bogatstva jeste tropska šuma koju obilno zalivaju kiše. Tokom stotina miliona godina

stalno se razvijao raznovrsni život, uprkos tome što su neke vrste i nestale. »Globalno uzevši, u celom

životnom prostoru ekološke sfere vlada opšti trend razvoja. Broj vrsti raste i time raste stabilnost sistema.«

Danas je najznačajnija karakteristika ekološke sfere njen visoki stepen organizacije. Ona se sastoji i od

bezbroj ekoloških podsistema, koji, takođe, pokazuju sopstvenu organizaciju i koji su podeljeni na još manje

sisteme. Svaki od ovih sistema obuhvata populacije raznih vrsta koje su tesno povezane svojim uzajamnim

odnosima razmene i svojom abiotičnom sredinom. Tako je u ekološkoj sferi tokom evolucije sve više rastao

stepen organizovanosti. Za izgradnju živih materija u ekosferi potrebno je stalno dopremanje energije, jer su

složena organska jedinjenja visoko energetska i samo razmenom energije mogu da održe životni ciklus.

Švajcarski fizičar i hemičar Verner Kun (Werner Kuhn) procenio je 1963. da energija koju stvaraju sva živa bića

u biosferi tokom jedne godine iznosi 100 000-200 000 biliona kilokalorija (Kk). U ovom biosistemu razmena

materija i pretvaranje energije slažu se sa zračenjem sunca. čiji se jedan deo, u vidu toplote, difuzno oslobađa

u svemiru. »Uopšteno uzev, razmena materija odvija se tako što se, dugoročno računato, srednje

temperature na Zemlji ne menjaju.« Priroda radi veoma ekonomično; sa najmanjim rashodom dostiže visoki

stepen efikasnosti. Potrebno joj je malo energije i malo materije. Zahvaljujući štedljivosti koja se primećuje u

procesima pretvaranja, ona ima izuzetnu trajnost. Prirodi se ne žuri, za sve procese ona ostavlja sebi ogromno

mnogo vremena. Iako su njeni osnovni principi izuzetno jednostavni, ona je, s druge strane, tako raznovrsno i

složeno organizovana, da je doskora nauka mogla da obuhvati samo njene delove - a veliku međuzavisnost

4


samo veoma retko. Nesmetani rad prirode smatrao se tako normalnim, da nije ni vredan razmatranja. Iako su

već veoma davno detaljno istraživani izvesne vrste i aspekti, tek se tokom poslednjih godina došlo do

proučavanja mnogovrsnog sadejstva svega živog. Tek posle šoka od prvog narušavanja ravnoteže prirode, više

je ljudi počelo da se bavi prirodom kao celinom.

Tek se sada u javnosti svuda govori o »ekologiji«, iako je Ernst Hekel (Ernst Haeckel) još 1866. upotrebio

taj pojam. Ekologija je »Učenje o gazdovanju prirode« ili »Ekonomija celokupne prirode«.Razvoj prirode ka sve

novijim, raznovrsnijim i višim oblicima života moguć je samo zato što primenjuje nemilosrdan princip izbora.

Uvek preživljavaju samo oni najjači i okolini najbolje prilagođeni organizmi, kao što znamo još od Čarlsa

Darvina (Charles Darwin). Dvopolnost živih bića omogućila je tako brojne kombinacije naslednih supstanci, da

su uvek preživljavali najpogodniji »zgodici« tih ukrštanja. Priroda radi po principu: pojedinac je nevažan, vrsta

se održava i razvija. »Uprkos stalnom individualnom nastajanju i nestajanju, celokupni potencijal ostaje tj.

održava se bez mešanja spolja kao superuređena strukturalna i funkcionalna jedinica.« Mutacije i nasledna

svoj-stva stalno omogućavaju vrsti bolje prilagođavanje sredini. Ali i najprilagođenije podležu smrti ako im se

spoljnim uticajima oduzmu uslovi za život - ili, ako se tako prekomerno razmnože da same uništavaju svoju

bazu za život. Nijedna vrsta ne ostaje na vrhu u dužem periodu vremena.

Smrt se brine za ravnotežu. Mora da vodi računa o tome da sva živa bića poseduju snažnu nesvesnu

volju za život i razmnožavanje. Ovaj nagon je tako bezobziran i tako radikalan, da samo jedan isto toliko snažan

princip može da održi ravnotežu u prirodi. Stoga su život i smrt nerazdvojni.

Čovek u prirodi

Nijedan zakon prirode ne mimoilazi čoveka. Kao i za više vrste životinja i za njega važe iste zavisnosti.

Njegova razmena materija je ista. I njemu, kao i ostalim vrstama potrebni su vazduh za disanje, voda za piće,

hrana za održavanje telesne energije. U odnosu prema ovim primarnim potrebama sve ostalo je

drugorazredno. Čovek »podleže ekološkim zakonitostima, koje bi se, ukoliko on sam razumnim planiranjem ne

dođe do ravnoteže sa samim sobom i sredinom, nemilosrdno okrenule protiv njega na osnovu biološko-

ekoloških mehanizama regulacije«.

Kako je mnogo puta prikazano, čovek je posebno loše opremljen za borbu za opstanak. Ovaj

nedostatak morao je da nadoknadi duhovnim snagama, što je i postigao. Tokom poslednjih pet miliona godina

istorije Zemlje čovek je dugo vremena skupljao i dobavljao hranu kao i ostale grabljivice. Međutim, s

vremenom, usuđivao se da napada sve veće životinje, što mu je polazilo za rukom samo zahvaljujući razumu i

saradnji u okviru horde. Uprkos tome, nadmoćnost čoveka ostala je i tokom poslednjih stotina hiljada godina u

skučenim granicama. Izgradio je, doduše, ručne alatke i skrovišta i, najzad, pripitomio je neke životinje. No, sve

to ga je veoma sporo izdizalo iz zajedništva ostalih živih bića, ali time još nije poremetio prirodnu ravnotežu.

Naprotiv, stvorila se zajednica između ljudi i životinjskog carstva. Životinje su bile moćni partneri čoveka iz

ranog kamenog doba.

»Divlji čovek postupao je sa svim što ga je okruživalo, životinjama, drvećem, rekom itd., kao da

poseduju svest. Ovan mu služi za hranu, ali živu životinju ne sagledava jedino u njenoj funkciji namirnice.

Sredina divljaka puna je bića sa dušom.« Bilo je naroda i plemena koji su živeli u potpunoj harmoniji sa

prirodom. Ostalo nam je veoma malo svedočanstava o tome, pošto ti ljudi nisu umeli ni usmeno ni pismeno da

prenesu svoje misli. Henri A. Smit (Henry A. Smith) nam pruža upečatljiv dokaz prenoseći govor indijanskog

5


poglavice Sijetla prilikom potpisivanja jednog ugovora sa guvernerom Ajsakom Stivensom (Isaac Stevens): »Bila

su vremena kada je naš narod zauzimao celu Zemlju, kao što talasi pobesnelog mora pokrivaju svoje školjke, ali

to vreme je davno prošlo, veličina i snaga plemena su danas već gotovo zaboravljene. Neću da se zadržavam na

našoj preuranjenoj propasti, neću da se žalim ili da prebacim svojoj bledolikoj braći da su ubrzali tu propast, jer

možda smo i mi odgovorni za to. Mi smo dve različite rase i to moramo uvek ostati, nas deli poreklo, nas deli

sudbina. Imamo veoma malo zajedničkog. Nama je pepeo naših predaka svet, njihovo zadnje boravište je

posvećeno tle, dok vi boravite daleko od grobova svojih predaka i ne žalite zbog toga .. . Naši mrtvi nikada ne

zaboravljaju ovaj lepi svet koji ih je hranio. Oni još uvek vole vijugave reke, visoka brda i usamljene doline. Svaki

deo ove zemlje je svetinja mom narodu. Svako brdašce, svaka dolina, svaka ravnica i svako drvo osvećeni su

milim sećanjem ili žalosnim iskustvom mog plemena. Čak i stene, koje izgledaju kao da mrtve leže u svom

veličanstvu pri zalazećem suncu na tihom žalu, pune su sećanja na davne događaje vezane za život mog

naroda. Čak i prašina ispod vaših nogu sa većom ljubavlju uzvraća naše korake od vaših, jer je to pepeo naših

predaka i naše bose noge osećaju dodir sa njima, jer je tlo prepuno života naše rase.« Ovaj obrazovani

Indijanac dodao je još i sledeća razmatranja: »Vašu veru napisao je ljutit bog gvozdenih prstiju na kamenim

pločicama naša vera je tradicija naših predaka, to su snovi naših staraca koje im je Veliki duh dao u svečanim

noćnim časovima i ona je upisana u srcima naroda našeg.«

A i Navaho-Indijanci u geografski sasvim drugačijem području jugopazada Sjedinjenih Država izjavljivali

su još pre nekoliko decenija u jednoj peticiji vladi: »...još pre našeg rođenja beli ljudi i naš narod sklopili su

sporazum. U tom sporazumu je pisalo da će ove planine uvek nama pripadati, kako bismo mogli tu da živimo.

To pravo nam je dato, kako bi naš narod mogao da živi zajedno sa zemljom ovih planina i polenom svog bilja.

Svi Navahosi žive u ljubavi i u saglasnosti s njima.«

H. Vend (H. Wendt) tvrdi u prilog tome: »Retko je kod ijedne grupe naroda bio uspešniji spoj

primitivnog lova, jednostavnog načina života i snažne spone sa prirodom nego kod Indijanaca.« Saosećaj i

razumevanje celog sveta stekli su i budistička i taoistička kultura.

Sledeći stupanj razvoja čoveka jeste obrada zemlje u cilju dobijanja prinosa. To su već odlike novog

doba. Delatnost se predviđala za godinu dana unapred: bila je rezultat dugoročnog razmišljanja. Sa pravom ne

želimo da nazovemo delatnost životinja »radom«; međutim, čovek ih »preže« da rade, isključivo u svoju korist.

Čovek je prvo razmišljao o tome šta želi da postigne i radio je u tom cilju.

Tokom nekoliko stotina miliona godina proizvodila je samo priroda (P = P) i tada su se malobrojni ljudi

snabdevali kao »skupljači« njenih viškova. Sada su pokušali da gajenjem i obradom zemlje povise i planiraju

prinos prirode. To je bio početak ljudske »privrede«; od tada su rezultati postizani radom. Od tada se proizvod

sastoji od prirode i rada (P + R)

P = P + R

Tako je bilo nekoliko desetina hiljada godina. Privredna aktivnost čoveka svodila se na poljoprivredu i

neke zanate. A privreda je još uvek bila u skoro potpunom skladu sa prirodom. »Čak i kada se čovek osposobio

da u izvesnoj meri utiče na svoju sredinu, ti su uticaji, s obzirom na njihovu malobrojnost, lokalni značaj i

tehničku nerazvijenost, dugo vremena ostali beznačajni. U poređenju sa veoma upečatljivim tragovima koje su

ostavili u svom životnom prostoru, srazmerno skromno koncentrisani slonovi ili nilski konji ili sa veoma

rasprostranjenim i drastičnim promenama koje su čak zečevi... prouzrokovali na prostoru Velike Britanije,

moraju se uticaji čoveka koje vrši na prirodu hiljadama godina smatrati potpuno beznačajnim - čak i ako se

posmatraju samo u okviru uticaja živih stvorenja.« Čovek je tek sa vatrom dobio razornu moć koja se pokazala

6


veoma snažnom pri krčenju šuma. »Primena vatre i njeno savladavanje mora se samim tim smatrati prvim

napretkom ljudske tehnike koji mu je omogućio grubi napad na sredinu u kojoj je živeo.«

Uostalom, do pre sto godina seljaci su još gotovo svuda na Zemlji radili u okviru ciklusa prirode:

seljačko imanje skoro da nije ni stvaralo otpadaka. Radilo se samo ljudskom i životinjskom energijom. Pomoću

nje je proizvođena hrana na sopstvenoj zemlji, a ljudski kao i životinjski otpaci korišćeni su kao stajsko đubrivo

i gnojivo na polju. Velika je bila raznolikost zasađenih vrsta biljaka i životinja koje se gaje, tako da je bilo od

svega ponešto. Drvo iz sopstvenih šuma bilo je glavni građevinski materijal. Dobrom obradom zemlje i

znalačkim gajenjem stoke stvoren je u srednjoj Evropi znatan višak hrane. Za nju se čovek mogao obratiti

kovaču, mlinaru, pekaru, limaru, možda čak i krojaču i drugim spe-cijalizovanim zanatlijama; u sluičaju teške

bolesti mogao se pozvati i lekar. A preostalo bi ponešto za državu i crkvu.

Tek pre nekih 200 godina jedan deo čovečanstva krenuo je u isto toliko gigantski i bezobzirni osvajački

rat protiv prirode, koja je postala bespomoćna. Iznenada su je smatrali samo objektom izrabljivanja. Sada ova

vrsta živog bića sama sebi dozvoljava da »celu nepreglednu raznovrsnost onog što je živo koristi prema svom

nahođenju.« Visokocivilizovani čovek u svom pobedonosnom pijanstvu više se ne smatra pripadnikom prirode i

ne želi da ga podsećaju ni na život ni na smrt.

Čovek i prostor

Čovek je, kao i druga živa bića, gotovo celim tokom svoje dosadašnje istorije od tolikog prostranstva

živeo u jednom ograničenom prirodnom prostoru! On je ovaj prostor smatrao vlasništvom porodice ili

plemena. U tome jedva da postoji razlika u odnosu na životinje. Jer neki parovi ptica, kao i mnogi četvoronošci,

čuvaju svoj životni prostor. Stvaranje zemljišne svojine nije, dakle, nikakvo otkriće čoveka. Ne samo narodi -

starosedeoci, koji nisu nomadi, imaju svoju teritoriju. Čak su i nomadi smatrali privremeno boravište svojim.

Razlika između stalno nastanjenih naroda i nomada bila je u tome da su nomadi kretali dalje kada je priroda

bila iscrpljena ili ako im područje više nije odgovaralo; prostora je bilo dovoljno. Nomadi su već bili neka vrsta

uništitelja prirode. Ima nekoliko rodova i naroda koji nikada nisu našli stabilni odnos prema svojoj sredini.

Nikolson (Nicholson) daje karakteristiku ovakvog ponašanja: »Veliki deo obradive zemlje, koju drže odgajivači

stoke jeste zona sumraka. To nije područje koje je čovek planski preuredio, ali se ni ne nalazi u svom

prvobitnom stanju. To je zemlja koja je stolećima, pa i hiljadama godina slepo, na svoj uštrb, menjana od

jednog tipa čoveka, čiji je život veoma blizak prirodi, ali je sve bezobzirnije narušava, kao gotovo i svi ostali.

Gaučo, kauboj ili škotski brđanin, rančer ili Kozak - internacionala stočara je jedinstvena. Živi po istoj satnici čiji

je časovnik već odavno stao. A žrtva je naša Zemlja.« Samo stalno nastanjeni seljaci morali su da budu veoma

zainteresovani za održavanje i negu svog prirodnog životnog prostora. Svako intenziivnije »kultlvisanje« zemlje,

moralo je da ima za posledicu »kultivisanje« pojma svojine.

Nikada se Ruso (Rousseau) nije tako mnogo prevario kao kada je tvrdio: »Prvi kome je palo na pamet

da ogradi komad zemlje i da izjavi: ovo je moje i našao dovoljno jednostavne ljude koji su mu poverovali, bio je

stvarni osnivač buržoaskog diruštva. Koliko bi prestupa, ratova, ubistava, bede i podlosti čovek uštedeo

čovečanstvu, da je izvukao direke, zasuo jarke i povikao svom susedu: „Čuvajte se i ne verujte ovom lažljivcu!

Izgubljeni ste ako zaboravite da plodovi pripadaju svima, a zemlja nikome!“ Suprotno je tačno. Sporazum o

teritorijalnim posedima bio je od životne važnosti. Jer šta bi se dogodilo da nije došlo do razgraničavanja? Tada

bi svi krenuli tamo gde su najbolji životni uslovi, najbolji plodovi bez rada ili gde bi se, kao po porudžbini, našlo

najplodnije zemljište. Pobili bi se i ubijali oko toga. Da je to najgore rešenje - znale su već i životinje! Što su se

7


ljudi više navikavali na jedno mesto prebivanja i što su više stvarali oruđa i građevina, to im je više bilo stalo da

se njihov prostor pravno prizna. I najgora zemlja je bila draga vlasniku, bolje nju posedovati nego ništa nemati;

a bilo je i manje opasno ako bi neko pokušao da mu je otme.

Podela teritorija imala je još jednu prednost: svaka je zajednica znala šta joj stoji na raspolaganju da bi

mogla da živi i kako da izađe na kraj sa raspoloživim, pa je morala domaćinski da postupa sa svojom zemljom.

Znalo se, takođe, da se prostor ne sme prenaseliti; bilo je tada još dovoljno nenaseljenih životnih prostora, a i

spremnosti da se i silom prisvoje ti prostori. Oni su mo-gli da budu i »preko mora«; stoga su prvobitno i

naseljeni plodni primorski krajevi: mora povezuju.

Međutim, kako stoje stvari sa zajedničkim korišćenjem jednog ograničenog komada zemlje, koji su kao

i zajednicki pašnjaci nazvani „Allmende“ i koji su dugo postojali u raznim područjima Evrope? Već je Geret

Hardin (Garett Hardin) u svojoj studiji koja je postala klasična, Tragedija Allmende (1968) izložio suštinu

problema. Sistem „Allmende“ funkcioniše samo dotle dok svaki stočar šalje na pašnjak isti broj stoke. Čim

jedan stočar - čuo on za Adama Smita ili ne - postavi sebi pitanje: „Šta bi mi naškodilo da svom krdu dodam još

jedno grlo?“ dolazi, do sledećeg razmišljanja:

1. Pozitivna komponenta je dodavanje još jednog grla. Pošto stočar dobija celokupni prihod od prodaje jed-

nog dodatnog grla, pozitivna dobit iznosi skoro plus 1.

2. Negativna komponenta je dodatno korišćenje ispaše. Pošto rezultati korišćenja pašnjaka pogađaju sve

stočare, negativna korisna vrednost za pojedionog stočara iznosi samo razlomak od minus 1.

Ako sabere deo svojih korisnih vrednosti, stočar koji racionalno misli doći će do zaključka da je za njega jedino

pametno rešenje da svom krdu doda još jedno grlo, pa još jedno i tako dalje. Međutim, do tog zaključka će doći

svaki racionalno misleći korisnik „Allemande“ i u tome leži tragedija. Pojedinac je uključen u sistem koji ga tera

da neograničeno povećava svoja krda u jednom ograničenom svetu. - Pri tome pojedinci u društvu, društvu

koje veruje u slobodno korišćenje opštih dobara, ako slede samo sopstvene interese kreću u pravcu propasti

svih.“

Zaključak: sve ono što nikorne ne pripada, svi veoma rado koriste, ali ga niko ne neguje. To danas

dokazuju svetska mora. Pošto su slobodna, svaka zemlja iz njih izvlači što je moguće više, a posledica je da

jedna vrsta riba za drugom nestaje. Mora će biti prvo područje prirode koje će propasti u globalnom uništenju;

valjalo bi ih podeliti pojedinim državama; one bi, tada, imale i interesa da svoj deo održe trajno produktivnim.

Usaglašenost živih bića o podeli postojećeg životnog prostora jeste pretpostavka za održavanje

sopstvenog života kao i života prirode od koje žive.

Prve odluičujuće korake iz ovih odnosa (iz prirodnog prostora još potpuno vidljive) učinio je čovek kada

je počeo da gradi prve gradove. Gradovi su bili sposobni za život samo u plodnim krajevima, gde je postignut

stepen tehnike koji je omogućavao dovoz viškova sa sela u gradove. Samo su na taj način gradske zanatlije,

ratnici, državni službenici i trgovci mogli da se ishrane.

Dok je čovek svoj život zadovoljavao samo prinosima prirode, vodilo se računa o zdravoj podeli

stanovništva širom zemlje. Poišto je čovek pronašao saobraćajna sredstva i shvatio da može da živi i od drugih

delatnosti, nastala je neprirodna koncentracija ljudskih masa. Silom prilika morali su da izgube usku vezu sa

prirodom. Sa gradovima su nastali i prvi problemi čovekove sredine, pošto skučeni prostor više nije dozvoljavao

prirodno kruženje, tok, a tehnička rešenja još su često nedostajala. Ove probleme, poznate još iz starog veka,

opisuje ekolog Hans Libman (Hans Liebmann) u svojoj knjizi Planeta postaje nemoguća za zivot.

Sa gradovima je, svakako, nastala i istorija čoveka, koja je gradska istorija, kao što je to Osvald Špengler

8


veoma tačno opisao. Kulturna dostignuća ljudi nastala su u gradovima, koji, svakako, nisu ličili na današnje

masovne koncentracije ljudi. Međutim, sa kulturom gradova nastala je među ljudima i nova borba oko

raspodele.

Ranije su odnosi bili jasni. Znalo se da je valjalo živeti od proizvoda sopstvene zemlje ili vode. Od

godišnje žetve zavisilo je snabdevanje za celu godinu. Ako je godina bila loša, nije imalo smisla sumnjati u bilo

kakvu vlast. Preostalo je samo da se mole i pokušaju da se nekako izvuku preko godine.

Razdvajanjem grada i sela moralo je automatski doći do nesuglasica oko toga da li je neki deo nekome

pravedno dodeljen; jer svaki stalež je imao drugo zanimanje i bivalo je sve teže dati pravu ocenu njihovih

potreba. U nerešivim slučajevima nije dobijao prednost onaj stalež koji je davao najveći doprinos zajednici,

nego upravo onaj koji je mogao da primeni najveći pritisak, dakle ratnici. Ovaj pritisak je rastao sa porastom

tehnike, trgovine i saobraćaja. U novo doba je sve više naroda obuhvaćeno ovim razvojem. U gradovima, gde

već sam rad može da stvori osnovicu za život, nastaje proletarijat. Ako se više ne može dati svakoj porodici

komad zemlje, prevazilazi se prirodno smišljena podeljenost. Tu nastaju problemi vertikalne borbe za

raspodelu; jer čovek više ne može da razume privredu. Otvaraju se vrata demagogiji, što, na kraju, dovodi do

građanskih i opštih ratova. Ovaj razvoj je rezultat razvijanja gradova.

Najmudriji i najpotrebniji način posedovanja jeste posedovanje zemlje. Posedovanje kapitala je

zamagljeno, stoga ne podleže odgovornosti; osim toga, ima tendenciju stalnog umnožavanja, što dovodi do

razičith oblika izrabljivanja. Marks je preneo svoja saznanja o zlu kapitala i njegovom vlasništvu nad svakom

vrstom imovine. Posledica je bila da, upravo u vreme svake komunističke revolueije, vlasništvo bude

oduzimano, a ponajviše vlasništvo seljaka. Brojne negativne posledice su poznate. Komunizam nikada nije imao

uspeha sa poljoprivredom; i 55 godina posle oktobarske revolucije Sovjetski Savez mora da kupuje žitarice na

Zapadu. Međutim, u industriji postigao je uspehe koji se potpuno mogu uporediti sa dostignućima Zapada,

ukoliko se uzima u obzir kraće vreme tehničke realizacije.

Podela zemljišta imala je samo negativne posledice; oduzimanje kapitala baš nikakve. Ako je država

htela da postigne ekonomske uspehe, morala je da postupa isto tako kao i privatni kapitalista. Akcilje su delovi

učešća u izrabljivanju zemlje. Ovaj udeo je potpuno nezavisan od poseda zemlje. Međutim, vlasnik niti ima

uticaja na privrednu aktivnost, niti predstavu o tome šta se sa njegovim udelom stvarno dešava. Privreda

postaje sve anonimnija, poput državnog aparata.

Međutim, većina naroda je i pre 20. veka znala da njihov napredak i propast zavise od njihove teritorije.

Da iz nje stiču sredstva za život a da za to treba teško da rade. O tome nije vredelo ni raspravljati. Tek u 20. veku

specijalizacija pojedinih naroda dostiže takav nivo da više nisu u stanju da žive bez razmene dobara. A time se

izgubio svaki osećaj značaja prostora i gustine njegove naseljenosti. Stanovništvo koje je u gradovima već

naraslo na milijarde izgubilo je svaki smisao za realnu povezanost i osnove za život su nestale. Otkrili su svet tek

krajem šezdesetih godina i to kao zagađeni svet. Međutim, to je samo delimični aspekt mođernog sveta;

nasuprot svim ostalim pretećim viđenjima Ijudi su još uvek slepi i ostaće i dalje slepi.

Kako je moglo da se dogodi da prirodni kružni tok na većem delu naše planete bude gurnut u pozadinu

zbog ljudske privrede? I kako je moglo da dođe do toga da se gotovo izgubila svest o njegovim zakonitostima?

Jer, današnji neistorijski stanovnici ove planete ne vide više od poslednjih 200 godiina, a kamoli da razmišljaju

na duže periode. Time prilazimo stvarnoj temi. Procesu industri jalizacije.

2. POJAM I ELEMENTI ČOVEKOVE SREDINE

9


1.- U pojmovnom određivanju čovekove sredine i njenih elemenata, treba poći od odnosa društva i

prirode. Taj odnos je određen, u osnovi, činjenicom da društveno nastaje u prirodi i da su društvo i priroda

„jedan dinamičan sistem čiji se delovi nalaze u promenljivom odnosu na principu povratne sprege.“ Zato su

prirodna i socijalna okolina čoveka „one stvarnosti - ekološki sistem (ili globalni ekosistem)-koje se ne mogu

strogo odvajati jedna od druge“. One čine nedeljivo jedinstvo pojavnosti prirode i posledica čovekovog

delovanja, i ovo jedinstvo ne može se podrediti ili isključivo prirodnoj ni socijalnoj okolini. Ove dve „stvarnosti“

čovekove okoline iskazuju se kao prirodni i društveni sistemi. Prirodni sistemi karakterišu se sledećim

obeležjima: to su organski sistemi (unutar njih se održava postojeće stanje materije, energije, informacija i

odnosa struktura kao izvesna ravnoteža); to su sistemi cirkulacije (u njima postoji proces propadanja i

obnavljanja pojedinih delova u sistemu ili čitavih sistema koji postaju delovi većih sistema); na izvestan način to

su „logički sistemi“ (imaju unutrašnju determinističku prirodu kretanja); to su stabilni i otvoreni sistemi (mogu

asimilirati negativne posledice koje proizilaze iz njihovih unutrašnjih odnosa ili odnosa među pojedinim

sistemima, pa se autonomno mogu regenerisati); međusobno su dopunjujući, (kompenzativni i međusobno

zavisni), i hijerarhijski su organizovani (egzistiraju u horizontalnoj organizaciji paralelnog postojanja kao niz

mehaničkih sistema). Društveni (čovekovi) sistemi svojim obeležjima se razlikuju od prirodnih sistema. Njihova

obeležja su: njih je stvorio čovek organizovano i društveno (shodno nekim potrebama i ciljevima); njihova

struktura je organizacija (koja se tokom istorije menjala); oni se sastoje od materije (a ne od organizama kao

prirodni sistemi); oni su zatvoreni sistemi (ne primaju strane elemente ukoliko nisu za određeno mesto u

sistemu predviđeni); to su delimični sistemi (ne mogu egzistirati kao samodovljni, već žive na račun sistema koji

ih okružuju) i to su funkcionalni sistemi (stvoreni su da bi ostvarili neku funkciju). Najzad, čovek može, u toku

svoje istorije, ugroziti svoj stvoreni sistem, a priroda sama to ne čini ili čini vrlo retko. Prirodni i društveni

sistemi ne postoje nezavisno, već se „dodiruju“ i „normaliziraju.“

U kontekstu ovakvog pristupa čovekovoj sredini i polazeći od shvatanja čoveka kao prirodno-društvenog

bića koje se radom, menjajući prirodu, uzdiže iznad životinjskog nivoa čovekova sredina se može definsiati kao

ukupnost prirodnih uslova i društvenih tvorevinau u kojima čovek živi kao prirodno i društveno biće. Ovako

pojmovno određivanje čovekove sredine ne suprotstavlja čoveka i njegovo „okružje“. Naprotiv, čovek je i sam

deo tog „okružja“, svoje sredine, a priroda, kao element njegove sredine, takođe je „prerađena“ priroda, tj. deo

njegove sredine na koju on utiče svojim delatnim odnosom. U isto vreme, ovakvo određenje čovekove životne

sredine suprotstavlja se svođenju problematike čovekove sredine samo na ekologiju i izbegava greške

biologizma, koji je, krajem prošlog i početkom ovog veka, nastojao da biološke zakone i veze svojstvene

biološkim organizmima primeni na društvo i društvene procese.

Čovek je prirodno biće. „Postanak i razvoj ljudskog roda je neodvojiv od njegove prirodne sredine.

Evolucija čoveka je bila pod stalnim uticajem klimatskih promena i drugih događaja koji su menjali prirodnu

sredinu.“ Ali čovek nije samo neposredno prirodno biće. On je i delatno biće koje je neposredno prirodno biće i

to delatno obdareno životnim snagama, raznim sklonostima i sposobnostima, kao i nagonima. Naime, čovek je

ljudsko prirodno biće, tj. biće koje postoji samo za sebe, stoga rodno biće koje se kao takvo mora potvrditi i

manifestovati u svom bitku i u svom znanju. Priroda ni objektivno ni subjektivno nije neposredno adekvatno

data čovekovu biću. A kako sve prirodno mora nastati, tako i čovek ima svoje nastajanje, istoriju. Istorija je

prava prirodna istorija čoveka. Naime, kako se ukazuje „ljudska suština prirode“ postoji tek za društvenog

čoveka; jer tek ovde ona postoji za njega kao veza s čovekom, kao njegovo postojanje za drugog i kao

postojanje drugoga za njega, te kao životni element ljudske stvarnosti; tek ovde ona postoji kao osnova

10


njegovog vlastitog ljudskog postojanja. Njegovo prirodno postojanje tek mu je ovde postalo njegovim ljudskim

postojanjem, a priroda je za njega postala čovekom. Dakle, društvo je dovršeno suštinsko jedinstvo čoveka s

prirodom istinsko uskrsnuće prirode, provedeni naturalizam čoveka i provedeni humanizam prirode“!

Čovekova sredina, iako je u pitanju jedinstvena sredina, ima prirodne i društvene komponente, tj.

predstavlja ukupnost fizičkih uslova i društvenih tvorevina u kojima čovek živi. Ili, može se reći da čovekova

sredina ima dva dela koja su uzajamno povezana: prirodni i društveni. Prirodnu komponentu (ili deo) čovekove

sredine, u najšrem smislu, čini celokupni prostor neposredno ili posredno dostupan čoveku, u stvari planeta

Zemlja i okolni kosmički prostor (uključujući i bliža nebeska tela). U užem smislu, prirodnu komponentu

čovekove sredine čini onaj deo biosfere u kome čovek može živeti, bez obzira da li je reč „o divljoj prirodi“ ili o

prirodi koja je u manjoj ili većoj meri ljudska tvorevina. U ovom smislu razlikuju se i tri komponente čovekove

prirodne sredine: prirodna sredina koja okružuje čoveka - skup faktora čisto prirodnih ili prirodno-

antropogenog sistemskog porekla koji se karakteriše samoodržavanjem i samoregulacijom bez korigujućeg

uticaja čoveka a koji deluje na čoveka i njegove kolektivitete; kvazipriroda - „druga priroda“ koju čine sve

modifikacije prirodne sredine koje je izvršio čovek, one nemaju samoodržanje i samoregulaciju i propadaju bez

stalnog regulativnog dejstva čoveka; „treću prirodu“ ili veštačku prirodu čini veštački svet koji nema analogiju

u prirodi, koji je sistemski njoj tuđ i bez stalnog obnavljanja brzo propada, koji je stvorio čovek. Ali isto tako, ne

retko, kada je reč o čovekovoj prirodnoj sredini razlikuju se prirodna i veštačka sredina. Prirodnom sredinom

označava se onaj njen deo koji čovek nije bitnije izmenio, ili je uopšte nije izmenio. Veštačkom sredinom

označava se onaj njen deo koji je čovek bitno izmenio i sve je više menja. Društvenu komponentu (ili deo)

čovekove sredine čini društvo, odnosno društveni procesi i društvene tvorevine, preko kojih, i kojima se čovek

ispoljava kao društveno, delatno biće. Ona nastaje kao rezultat uticaja ljudi jednih na druge, kao

socijalnobioloških bića, u cilju zadovoljavanja pojedinačnih (ličnih) i zajedničkih potreba. Ona se integriše sa

prirodnom sredinom u sveopšu ukupnost životne sredine koja okružuje čoveka.

2.- Čovek je, od jedne manje ili veće potčinjenosti svetu prirode, tokom istorije stvorio (i stvara) svet koji

nosi njegov pečat, ali on i dalje živi od anorganske prirode. I „ukoliko je čovek univerzalniji od životinje, utoliko

je univerzalnije područje anorganske prirode od koje on živi...čovek živi od prirode, to znači: priroda je njegovo

telo, s kojim on mora ostati u stalnom procesu da ne bi umro. Da je čovekov fizički i duhovni život povezan s

prirodom, nema drugog smisla nego da je priroda povezana sa sobom, jer čovek je deo prirode“. Zato se kao

elementi čovekove prirodne sredine, sa kojom je čovekov fizički i duhovni život povezan, mogu navesti

atmosfera, hidrosfera, lito-sfera, biljke, životinje i mikroorganizmi.

Atmosfera је vazdušni omotač koji obavija zemlju. Nju čini smeša gasova, čvrstih i tečnih materija. Od

gasova koji se nalaze u njenom sastavu za bološke procese najznačajniji je kiseonik. Struktura atmosfere je

relativno stabilna, iako se u njoj odvijaju promene koje čovek još uvek nije do kraja saznao. Čovek je

atmosferom vezan, u osnovi, na dva načina. Prvo, atmosfera sadrži kiseonik, bez koga čovek ne bi mogao da

živi. „Čovek ne može da živi bez kiseonika više od 5 minuta. To je kritična granica u kojoj, ako krv ne dopremi u

mozak dovoljno kiseonika, on biva trajno oštećen, a ukoliko nedostatak kiseonikа potraje duže, dolazi do

smrti.“ Drugo, atmosfera štiti čoveka od smrtonosnih kosmičkih zrakova i ultraljubičaste radijacije. Naime, u

višim slojevima stratosfere zadržavaju se ubitačni jonizujući zraci Sunca, od kojih neki, u manjim količinama,

prodiru na zemlju i neophodni su za biljni svet i fotosintezu. Međutim, atmosfera gubi svoja prirodna svojstva

zbog sve većeg prisustva supstanci u njoj koje su strane njenom prirodnom sastavu. U njoj je, pre svega, sve

manje kiseonika a sve više ugljendioksida. Ove promene uzimaju već alarmantne razmere. Od 1850. godine

11


godišnje povećanje ugljendioksida u atmosferi iznosi 10-12%, a količina kiseonika je u ovom periodu smanjena

za 10-12 milijardi tona (pre svega zbog intenzivnog uništavanja šuma).

Hidrosfera predstavlja ukupnost vodene mase na zemljinoj kugli i u atmoferi. U nju neprestano ulaze i

izlaze razne čvrste, tečne i gasovite materije, od kojih svaka na svoj način utiče na ravnotežno stanje hidrosfere.

Naime, vodena masa se stalno kreće, kruži, i to kretanje se naziva hidrološkim ciklusom. Hidrološki ciklus

predstavlja skup procesa koji regulišu količinu vode na Zemlji u datom prostoru i vremenu, jer voda je količinski

postojana i obnovljiva. On deluje kao neka ogromna pumpa koja pokreće ogromne količine vode, ali u tom

kretanju voda gubi u svom kvalitetu. Međutim, voda, i to voda određenog kvaliteta, predstavlja nerazdvojni deo

metabolizma živih bića, uslov je života. A čovek koristi samo mali deo ukupne vodene mase. Jer, voda na Zemlji

zauzima oko 361 milion km2 (71%) zemljine površine. Od toga na slanu morsku vodu otpada 97,39%, 2,01% na

vodu u polarnim ledenim kapama na severu i jugu Zemlje, a samo 0,6% vodene mase ostaje ljudima za piće i

druge njihove životne i proizvodne potrebe. Voda je obnovljiv resurs. Međutim, snabdevanje slatkom vodom

ograničeno je ne samo raspoloživim količina: već i načinom njene distribucije.

Litosfera je tle, zemljište na kome ljudi žive. To je deo prirode, prirodni medijum u kome i na kome je

čovek u fizičko-prostornom smislu do sada zasnovao svoju egzistenciju. Ona sadrži glavne naslage neorganskih

materija koje čovek koristi kao delove svog metabolizma preko vode ili vazduha, najčešće preko žive prirode ili

preko svoje prerađivačke (proizvođačke) delatnosti. U stvari, litosfera sadrži potrebne minerale koje

metabolizmi živih bića dobijaju preko vode ili biljaka. Međutim, litosfera raspolaže u ograničenim količinama

mineralima koji su neophodni za metabolizam živih bića. Pored toga, litosfera po svom sastavu nije homogena i

zato nije, geografski posmatrano, svuda podjednako pogodna za razvoj biljaka, obezbeđivanje neophodnih

sastojaka za metabolizam živih bića. Sa ovog stanovišta poseban značaj ima poljoprivredno zemljište kao

osnova za proizvodnju hrane, čija se veličina procenjuje na četiri milijarde hektara. Međutim, ono se sve više

smanjuje po glavi stanovnika kako zbog porasta broja stanovnika, tako i zbog industrijalizacije i urbanizacije, pa

se zato i u sve oštrijoj formi pojavljuje problem ishrane stanovništva.

Biljke su vrlo značajne kako kao proizvođači organskih materija, tako i kao bitan element energetskog

toka. One sunčevu energiju, uz prisustvo vode i CO2, pretvaraju u hemijsku energiju koja je neophodna za život

svih živih bića. U stvari, one imaju veoma značajnu ulogu u razmeni materije, tj. cikličnom kretanju sastojaka

koji su neophodni za život. Tako npr. azot koji je sastavni element svih proteina, ne uzima se direktno iz

atmosfere, već posredstvom biljaka. Značajnu ulogu biljke imaju i u kružnom kretanju kiseonika,1 sumpora,

kalcijuma, fosfora itd. Međutim, biljke koje su neophodne u prometu materija, nisu toliko značajne u prometu

energije. Jer, one uspevaju da samo oko 0,1% sunčeve svetlosti koja dospe do Zemlje pretvore u hemijsku

energiju, a samo polovina od toga se utropš u procesu respiracije.

Životinje su (nasuprot biljkama koje su proizvođači upotrebljive energije i pretpostavka kružnog kretanja

pojedinih elemenata) potrošači energije i mineralnih sirovina koje biljke sadrže. Inače, sa stanovišta protoka

energije, tj. prenošenja od biljaka ka životinjama biljojedima (i od ovih ka sukcesivnim fazama mesojeda)

postoji čak 90% energetski gubitak, a samo oko 10% predstavlja korisno prenošenje.

Mikroorganizmi su sićušni živi organizmi (neki biolozi ih svrstavaju u životinje) koji obavljaju značajnu

funkciju u kružnom kretanju materije rastvarajući organsku materiju na njene sastavne neorganske delove i

oslobađajući pri tom kiseonik, azot, fosfor, sumpor i druge elemente za ponovnu sintezu. Međutim,

mikroorganizmi „ne prave razmenu između organskih materija koje do njih do-spevaju prirodnim putem, dakle

1 Jer, najveći deo kiseonika je biološkog porekla. Njegovo proizvođenje vezano je za suvozemne biljke i alge u slatkim vodama i morima. I zato uništavajući šume i zagađujući reke i mora ljudi narušavaju izvore kiseonika.

12


predstavljaju deo normalnog fizičkohemijskog ciklusa u prirodi u procesu odumiranja, i onih organskih materija

koje su posledice ekonomskog delanja“. Zato se oni, iako ne mogu da razlože na sastavne delove sve organske

materije koje čovek u industriji stvara, koriste kao sredstvo za rastvaranje zagađivača.

3.- Atmosfera, hidrosfera i litosfera čine neživu prirodnu sredinu. Živu prirodnu sredinu čine biljke,

životinje i mikroorganizmi. Za istraživanje odnosa između žive i nežive prirode i složenog spleta odnosa između

živih vrsta u određenom prostoru stvoren je poseban pojam ekosistema. Ekosistem je, kako se često ističe,

osnovna funkcionalna jedinica u ekologiji, jer uključuje i organizme u živu prirodu, od kojih svaka „utiče na

svojstvo druge, a obe su neophodne za održavanje života koji imamo na Zemlji“. Upravo zato se celina u kojoj

su svi unutrašnji odnosi i sve pojave, bilo fizičkog, hemijskog ili biološkog karaktera, povezane u jedan

jedinstven proces, naziva ekosistem. U definisanju ekosistema naglašava se povezanost uticaja živih bića i

anorganske okoline, tako da je ta povezanost sposobna za samoregulaciju. Pojam ekosistema prvi je upotrebio

britanski ekolog A. G. Tensli (1935.godine) i on predstavlja osnovni pojam za razumevanje ne samo ekološke

stvarnosti i ekoloških, već i socijalnih problema.

Ekosistemi predstavljaju specifične spojeve života i prirodne sredine. Naime, njihovo funkcionisanje

održava protok energije i kretanje materije kroz seriju korišćenja i preobraćanja (jedenja i pojedenosti), čime se

obrazuje lanac ishrane. U ekosistemu kao „funkcionalnoj zajednici koja se sastoji od interakcije organizama i

svih aspekata okoline“, povezani su prošlost, sadašnjost i budućnost. Zato se i ističe da koncept ekosistema

„ujedinjuje biljnu i životinjsku ekologiju, porast stanovništva, ponašanje i evoluciju“.2 Ali se isto tako ukazuje da

ekosistem predstavlja „specifičan uzorak uzajamne zavisnosti i promena povezanih organizama, njihovih

proizvoda i fizičke sredine“. U stvari, ekosistemi su organizovani sistemi, okarakterisani cikličnim procesima

materijalnih razmena u kojima podjednako učestvuje živo naselje i njegova neživa sredina. Naime, između

nežive i žive komponente ekosistema vrpš se stalna razmena materije i energije. „Kruženje materije i energije

moguće je jedino u okviru ekosistema“, u kome svaka komponenta, zelene biljke, životinje, bakterija i gljive, ima

svoj značaj i svoje dostojno mesto. Ekosistemi u sebi najbolje raspoređuju energetske tokove, lance i cikluse

ishrane. Na osnovu uzajamnih odnosa u ekosistemu, ekosistem nastaje, evoluira i održava se, a njegova suština

„ogleda se u mnogostrukim i složenim zbivanjima što se u njemu kao celini odigravaju“. Jedinstvo svih

ekosistema, jedinstvo žive i nežive prirode, čini jednu jedinstvenu celinu (jedan mamutski ekosistem) koji se

naziva biosferom.

Biosfera je površinski omotač Zemlje u kome egzistira živi svet zajedno sa čovekom. Ona kao celina živih

organizama i zemlje predstavlja jedan sistem koji zahvata sunčanu energiju, preobražava je u hemijsku

energiju pomoću fotosinteze i distribucira je na način koji obezbeđuje funkcionalnu strukturu biosfere. Kao

celina živih organizama ona je mozaik ekosistema, celine koje su dovoljne same sebi, od kojih svaka

podrazumeva živu zajednicu i njenu mrtvu fizičku okolinu. Svaki ekosistem ima svoju ravnotežu i svoje

međuzavisnosti uslovljene izmenom energije i materije. U stvari, biosfera je sastavljena „od nepreglednog

mozaika različitih ekosistema. Ali pojedini ekosistemi nisu izolovani jedni od drugih. Oni se, u većoj ili manjoj

meri, vezuju među sobom različitim uzajamnim odnosima i integriraju u složene komplekse višeg reda. Takvi

krupni kompleksi ekosistema, koji pokrivaju čitave gografske oblasti i koji istorijski nastaju i razvijaju se,

označeni su često kao biomi“. Jer, svako živo biće u datom prostoru predstavlja za svako drugo živo biće

2 "Glavna funkcionalna celina ekosistema je stanovništvo. Ono zauzima nekoliko funkcionalnih mesta koja su u odnosu sa njegovom ulogom značajna u protoku energije i kruženju unutrašnjih sadržaja. I okolina i količina energije u bilo kom sistemu su ograničeni. Kad stanovništvo dostigne granicu koju postavlja njegovom broju ekosistem, njegov broj mora da se stabilizuje, ili ako se to ne desi, onda opada, zbog bolesti, gladi, sukoba, niske reprodukcije ili drugih uzroka". (The New Encyclopedia Britannica, Encyclopedia Britannica, 1974, Vol. 6. p.198.)

13


element spoljašnje sredine, i od svakog živog bića dolaze do drugog živog bića određeni uticaji koje ekologija

naziva biotičkim ekološkim faktorima (za razliku od abiotičkih kao što su: temperatura, svetlost, vlažnost ili

hemijski sastav vazduha). U stvari, svako biće deluje na svako drugo i sva zajedno deluju na svako. Ali, isto tako,

živa bića u datom prostoru čine zakonomerno nastao sasvim određen skup živih bića različitih kategorija,

uzajmno uslovljenih i uzajamno delujućih jedno na drugo. To je, u stvari, sasvim određena zajednica živih bića

– biocenoza.

Biocenoza je čvrsto organizovana zajednica živih bića u određenom prostoru. To je, u stvari, sasvim

određena zajednica živih bića koja predstavlja čvrsto organizovanu zajednicu na određenom prostoru

okarakterisanom ekološkim faktorima. Svaki prostor ima svoju biocenozu i prožet je njom, ali je biocenoza

prožeta prostorom, tako da postoji, jednom rečju, puno i složeno jedinstvo prostora organske i neorganske

prirode, biocena i abiocena po terminologiji ekologije. „Na površini Zemlje postoji čitav niz različitih biocenoza,

od kojih se svaka više ili manje, odlikuje nekim svojim karakterističnim osobinama. Ali i pored postojećih

razlika, između pojedinih zajednica postoje i izvesne sličnosti, tako da se one mogu sjediniti u veće grupe,

biome, ili velike zajednice, koje predstavljaju osnovne tipove biozenoza.“3

4.- Biosfera je životna sredina živih bića, pa i čoveka. Ona predstavlja jedinstvo svih ekosistema na

Zemlji. Tako se može reći da i sama planeta Zemlja predstavlja jedan gigantski ekosistem. Jer, u biosferi su svi

ekosistemi uzajamno povezani i uslovljeni. Upravo zato se i planeta Zemlja može shvatiti kao ekosistem.4 Ali pri

tom se mora imati u vidu da su i biosfera i ekosistemi beskrajno složeni, sastoje se od živih bića koja

predstavljaju najsloženije fenomene za koje nauka zna. U stvari, kako se sve češće ističe, Zemlja predstavlja

„jedan veoma složen dinamički sistem koji se može spoznati, i do kraja shvatiti, samo kroz analizu svih

promena prirodne sredine na Zemlji i u njenoj stalnoj interakciji u sklopu dugog geološkog vremena“.

U biosferi, i ekosistemima koji u njoj postoje, odvija se neprestano proticanje energije i kruženje

materije, čime je omogućeno održavanje žive prirode (koja postoji i traje mnogo miliona godina). Proticanje

energije odvija se tako što ona dolazi od Sunca (i ima je dovoljno) i biva od zelenih biljaka vezana procesom

fotosinteze u novostvorenim organskim jedinjenjima (kao potencijalno hemijska energija), da bi kasnije bila

potpuno (prvenstveno pri disanju) oslobođena i pretvorena u toplotnu energiju, koja se zračenjem bespovratno

gubi u vasionskom prostoru. Kruženje materije u biosferi omogućava održavanje žive prirode, jer je Zemlja

zatvoren ekološki sistem (izuzev u odnosu na energiju). Naime, u toku svog postojanja Zemlja iz vasione nije

primila značajnije količine materije, niti će ih spontano primiti. Pored toga, one materije koje su za život

najpotrebnije nalaze se u najmanjim količinama i zahvaljujući samo kruženju materije obezbeđuju se uslovi za

život. U stvari, kruženje materije odvija se kroz lanac ishrane, „odnosno kroz spletove lanaca ishrane. Slikovito,

mi govorimo o ekološkim piramidama (koje mogu biti izražene kao piramide grafičke, brojeva, biomase,

energetske) i koje, u suštini, ukazuju da duž lanaca ishrane opada količina organske materije i energije u njima

vezane, a da raste količina oslobođene neorganske materije. Grubo rečeno, u biosferi svako svakoga i svašta

jede i svako biva od nekoga pojeden. Ovaj princip hranjenja, kroz lance ishrane, u stvari i omogućuje kruženje

materije (a takođe i proticanje energije)“

Biosfera predstavlja prirodnu životnu sredinu čoveka. To znači da mnoštvo ekosistema, koji su uzajamno

3 "...Biomi se mogu već na prvi pogled lako uočiti, s obzirom da se zbog niza svojih specifičnih ekoloških, fizionomskih, strukturnih, organizacionih, geografskih i drugih faktora jasno izdvajaju. Svaka od tih zajednica ima svoje posebne životne forme biljaka i životinja, specifično prilagođenih na život u njoj ". (Dr Milorad Janković, Ekologija, cit. izd., str. 123.)4 Koncept ekosistema može da se proširi i da obuhvati čitavu planetu na kojoj živimo. "Kao svim drugim životinjama i nama je potrebno, da bismo živeli, odgovarajuće snabdevanje hranom koje nam omogućuju zelene biljke koje mogu da proizvode ugljene hidrate iz sunčeve energije. Takođe nam je potreban određen prostor u kome ćemo živeti". (D. Popenal, Sociology, New Jersey, 1980, p. 491.)

14


povezani i uslovljeni, uključujući i ekosistem čoveka, čine čovekovu prirodnu životnu sredinu. Međutim,

čovekov ekosistem (koji se takođe nalazi u međusobnoj povezanosti i uslovljenosti sa ekosistemima ostalih

živih bića) razlikuje se od ekosistema drugih živih bića, po tome što on sadrži i rezultate, tvorevine, čoveka kao

delatnog bića.5 Promene koje čovek izaziva u prirodi svojom delatnošću dalekosežne su i prostiru se na čitavu

biosferu. Jer, čovek je „shvatio oblik i vrstu energije, otkrio je najcelishodniju ishranu, uočio je značaj vazduha

za fiziologiju živih bića i razmenu materija sa sredinom, shvatio je značaj toplote, vlažnosti i fizičke oblike

sredine, osposobio se da stvara veštačku sredinu i time stvorio mogućnost egzistiranja u širim prostorima“.

Upravo zato se zakonitosti ekologije, do kojih se došlo proučavanjem biljaka i životinja (tj. njihovih ekosistema),

ne mogu mehanički prenositi na čovekov ekosistem, mada se neka od tih saznanja mogu iskoristiti i pri

proučavanju čovekove sredine. Ali, pri njihovom korišćenju mora se imati u vidu osobenost čovekovog

ekosistema i čovekove životne sredine koja, pored prirodne, ima i društvenu komponentu.

5. -Društvenu komponentu čovekove sredine čini, u najširem smislu, društvo koJe predstavlja proizvod

uzajamne delatnosti ljudi, tj. kulturno-psihološka klima koja u njemu postoji,6 koja se stvara društvenim

odnosisma u koje čovek stupa, povezujući svoja ponašanja s drugim ljudima, obrazujući društvene grupe u

kojima živi i stvara kulturu. Ako se kultura shvati kao „skup svih materijalnih i duhovnih vrednosti (procesa,

promena i tvorevina) koje su nastale kao posledica materijalne i duhovne intervencije čoveka u prirodi, društvu

i mišljenju“ ona predstavlja značajan činilаc društvene komponente čovekove sredine. Jer, kao što je koren

čoveka sam čovek, a čovekov svet društvo, tako je i čovek čoveku okolina, kako svojim odnosima, tako i sa

svojim tvorevinama. Naime, svaki je čovek po jedan EGO „za takvog je čoveka onaj druga čovek, ma ko to bio,

okolina. Svako je od nas, prema tome, i čovek i okolina, zavisno od tačke posmatranja Ispravno se ukazuje da

socijalno (društveno) ponašanje nastaje zbog toga što je jedan čovek važan za drugoga kao deo njegove

sredine. Zato je i značajno istraživanje uticaja socijalne (društvene) sredine na ponašanje čoveka, kao i uticaja

ponašanja čoveka na društvenu sredinu. Naime, čovek se iskazuje i potvrđuje (kao rodno biće) proizvodnjom.

Ali, on ne proizvodi samo predmete utičući na prirodu, već proizvodeći stupa i u određene odnose s drugim

ljudima. Odnosi koje ljudi uspostavljaju u proizvodnji su značajni odnosi. Međutim, od ne manjeg značaja su i

drugi (mnogobrojni) odnosi koje ljudi u svom društvenom životu uspostavljaju (kao što su npr. nacionalni,

verski, itd.) Svi ti odnosi, to mnoštvo odnosa koje ljudi uspostavljaju povezujući svoja ponašanja čine ljudsko

društvo, tako da ne nastaje samo čovek, i živi u društvu, već on društvo i stvara.

Najznačajniji elementi čovekove društvene sredine, koji su bitni za čovekov socioekonomski ekološki

sistem, proizlaze ne samo iz čovekove suštine kao društvenog bića, koje se kao rodno biće iskazuje radnom

delatnošću i povezivanjem ponašanja sa drugim ljudskim bićima. Oni proizilaze i iz naseljenosti ljudi na

pojedinim delovima na Zemlji u oblicima koji su određeni ne samo geografskim već i drugim činiocima. U

ovakvom pristupu najznačajnijim elementima čovekove društvene sredine, kao takvi, mogu se navesti:

društveni odnosi, radna sredina i naselja (sredina življenja - selo, grad, lokalna zajednica). Ovi elementi

5 "Čovek zauzima jedinstven položaj među živim bićima time što uči kako da prevaziđe granice koje ograničen fizički prostor nameće daljem povećanju stanovništva. On je to rešenje našao otkrivši kako da stvori konceptualni prostor, ukupnu količinu informacije koje je prikupio, iz koje je moguće kratko izvesti pravila, kodove i teorije, koji omogućuju delotvorniji odnos sa fizičkom i društvenok sredinom. Taj proces povećanja konceptualnog prostora, uz istovremeno povećanje broja stanovnika, dozvoljava da svaka individua u proseku bude uključena u isti broj društvenih interakcija dnevno, kao nekada, kada je život primarno bio ograničen na iskustva stečena u okviru horde lovaca-skupljača od dvanaest odraslih osoba i njihove dece" (Behavior and Environment. The Uge of Space by Animals and Men, ed. by Aristide H. Esser, Plenum Press, New York – London, 1971, p.365.)6 "Socijalna sredina - kulturno-psihološka klima, namerno ili i nenamerno, svesno i / ili nesvesno, stvorena radi ličnosti, društvenih grupa i čovečanstva u celini od strane samih ljudi koja se sastoji od uticaja ljudi kao socijalno-bioloških bića, jednih na druge u kolektivima neposredno i putem sredstava materijalnih, energetskih i informacijskih koje je on stvorio" (Н. Ф. Реймерс, Экология, cit. izd, str. 288).

15


čovekove društvene sredine od bitnog su značaja za razumevanje odnosa čoveka društvenih grupa prema

životnoj sredini. Međutim, socijalna sredina, kao društvena komponenta čovekove životne sredine je veoma

složena. Ona u sebe uključuje mnoštvo elemenata, počev od ekonomske sfere društvenog života, preko

društvenih tvorevina i vrednosnog sistema do procesa socijalizacije čoveka i odnosa čovek - socijalna sredina.

Društveni odnosi u širem smislu reči predstavljaju povezano delovanje ljudi. To međusobno uslovljeno

ponašanje ljudi menja ponašanje svakog učesnika odnosa i dovodi do nekih promena. U užem smislu

društveni odnos predstavlja oblik društvenog procesa. Naime,

„stupajući u određen proces, tj. zajedničko delovanje, ljudi samim tim zauzimaju različite položaje jedan prema

drugome i tako stvaraju različite društvene odnose“. Međuljudski odnosi su jedna vrsta društvenih odnosa. Oni

se uspostavljaju dejstvom svesnih, nesvesnih i podsvesnih ponašanja među pojedincima. To su povezana

ponašanja pojedinaca na koja utiču ne samo društveni odnosi već i psihološke osobine ličnosti, kao što i oni

utiču na psihološko stanje pojedinaca. Međuljudski odnosi mogu biti odnosi toleranclje i saradnje, ali i odnosi

netrpeljivosti, suprotstavljanja, sukoba, dominacije i eksploatacije. Oni su samo u poslednjoj instanci određeni

proizvodnim odnosima u koje ljudi stupaju nužno i nezavisno od svoje volje u procesu proizvodnje. A po broju

učesnika dele se na unutargrupne (u društvenim grupama) i međugrupne (odnose između manjih ili većih

društvenih grupa - parcijalnih i totalnih) Istraživanja unutargrupnih odnosa pokazala su da ponašanja članova

grupe treba objašnjavati „klimom“ njihove grupe, a odnosi u grupama najčešće se objašnjavaju oblicima

odnosa u organizaciji.

Radna sredina predstavlja ukupnost materijalnih činilaca procesa rada i međuljudskih odnosa koje učesnici u

procesu rada uspostavljaju. Između elemenata radne sredine i čoveka postoji uzajamno dejstvo. Ljudi stvaraju i

utiču na radnu sredinu, ali i radna sredina kao celina, ili sa pojedinim njenim elementima, utiče povratno na

čoveka (pozitivno ili negativno). Poslednjih Godina radna sredina se sve češće izučava, kao deo čovekove

životne sredine a radna sredina i radne grupe, postaju predmet proučavanja i socijalne ekologije.“ U isto vreme

u udžbenicima industrijske sociologije sve češće se razmatraju odnosi industrije i ekološke sredine i ukazuje na

potrebu vođenja računa o ekološkim faktorima industrijske proizvodnje. U stvari, sredstva za rad kao značajan

deo materijalnih činilaca radne sredine, tokom istorije postajala su sve razvijenija i efikasnija u prisvajanju

prirode. Razvoj tehnike, kao njihov bitan element, omogućio je čoveku „prisvajanje“ prirode ne samo

prerađivanjem i oblikovanjem njenih delova, već i njeno razaranje. Industrijski sistem nastao razvojem tehnike

postavio se ne samo između prirode i društva, već i nasuprot prirodi i društvu. Na taj način i radna (indu-

strijska) sredina, kao činilac (deo) društvene komponente čovekove sredine, dobija određene negativne odnose

ne samo prema drugim činiocima društvene komponente čovekove sredine, već i prema njenoj prirodnoj

komponenti.

Sredinu življenja predstavljaju naselja, koja iskazuju naseljenost, tj. razmeštaj stanovništva na Zemlji i na

koju utiče veliki broj činilaca geografske, istorijske, socijalne i ekonomske prirode. U stvari, zbog brojnijih

varijeteta i raznovrsnosti naselja, ne postoji opšte prihvaćen pojam i definicija naselja. „U jugoslovenskoj

literaturi usvojena su dva pojma. Prvi služi za detaljan opis geografske distribucije i za kartografske svrhe, i

odnosi se na svaki geografski lokalitet stalno nastanjen stanovništvom, nezavisno od njegove veličine i

društveno-ekonomskih funkcija. Pod ovaj pojam potpadaju individualne kuće, zaseoci i delovi naselja koji se

mogu identifikovati, bez obzira na to da li imaju svoj naziv. Drugi pojam vezuje naselje za njegov geografski,

sociološki i ekonomski individualitet i funkcije i, po pravilu, nosi posebno ime. U ovu kategoriju spadaju seoske,

gradske i druge vrste naselja, u koja se uključuju usamljene kuće, zaseoci ili delovi naselja koji sa njima

16


sačinjavaju društvenu i ekonomsku celinu“. Postoji više kriterijuma za klasifikaiiju naselja, a posebno za njihovo

razlikovanje na seoska i gradska naselja. Najčešće se kao kriterijum definisanja, i razlikovanja, gradskih i seoskih

naselja uzimaju broj stanovnika i funkcije naselja izražene u procentu poljoprivrednog stanovništva. Međutim,

ovi kriterijumi su nedovoljni, jer ne uzimaju u obzir i karakter društvenih odnosa, koji se i po njima i po

„uslovima života“ razlikuju i utiču na čoveka, i njegov odnos prema životnoj sredini. Zato se najčešće kao

osnovna naselja razlikuju: grad, koji se, najopštije rečeno, karakteriše ne samo većom koncentracijom

stanovništva, već i razvijenom podelom rada i nizom društvenih i kulturnih osobenosti, i selo, koje se kao naselje

razlikuje od grada ne samo manjom (malom) koncentracijom stanovnšitva i poljoprivredom kao osnovnom

poljoprivrednom delatnošću, već i nizom drugih osobenosti. Međutim, poslednjih godina sve češće se za oznaku

mesta življenja upotrebljava pojam lokalna zajednica. Ona se određuje kao društvena grupa koja nastaje na

određenoj teritoriji, tesnom i raznovrsnom povezanošću stanovnika i njihove svesne pripadnosti posebnom

identitetu. „Prema tome, lokalna zajednica nije samo prostorni agregat stanovnika, grupa i institucija.

Povezivanje na trima karakterističnim osnovama dovodi do toga da je lokalna zajednica nešto više od

mehaničkog zbira njenih sastavnih delova, tj. od onoga što se može zvati kolektivnim potencijalom lokalne

zajednice“. Pri tome se imaju u vidu kako seoske, tako i gradske zajednice (ili relativno samostalne sredine, kao

što su gradske opštine u granicama urbanizovanih područja), ali se lokalna zajednica ne može apriori

pretpostaviti, već njeno postojanje treba u svakoj konkretnoj situaciji utvrditi.

Najznačajniji elementi društvene komponente čovekove sredine, na koje smo ukazali i ukratko izložili

njihovu suštinu, međusobno su povezani i čine socijalno-tehnološki milje u kome čovek živi i ponaša se po

jednom kategorijalnom sistemu vrednosti koji takođe predstavlja element društvene komponente čovekove

sredine. „Naime, da bi čovek uspešno delovao - mora da razvija saznanja o svetu, okolini i sebi. No, bilo da je

saznanje teorijsko ili praktično, jedinka mora da naučno imenuje stvari, pojave i događaje, kao i da ih ocenjuje

sa stanovišta njihove vrednosti i značenja. Tako on sve više razvija teoriju i praksu označavanja, osmišljavanja i

vrednovanja (reči, slike, testovi, mimika, grimase, odeća, pozdravi, običaji, novac, kritika i tako dalje).“ Sve ove

tvorevine postaju deo čovekovog okruženja, društvene komponente čovekove sredine i utiču na čovekovo

ponašanje, podstičući ga da se ponaša ili ne ponaša, na jedan ili drugi način pa ih čovek ne oseća kao deo svoje

sredine, već mogu uticati i na njegov psihički i moralni integritet. Međutim, time što se čovek tako ne oseća, to

ne znači da one prestaju biti elementi čovekove sredine, one to ostaju i predmet su proučavanja ekologije kao

elementi čovekove sredine.

...... rasprave o kvalitetu života kao kategoriji koja treba da zauzme dominantno mesto u sistemu vrednosti

čoveka i društva. Uvidelo se da razvoj proizvodnih snaga i porast životnog standarda ima pozitivne, ali i

negativne posledice po pojedince, posebna društva i čitavo čovečanstvo, kao i da porast bogatstva i društvenog

standarda ne dovode automatski do humanizacije društva, blagostanja, sveukupnog zadovoljavanja ličnih

potreba i osećanja zadovoljstva i sreće (A. Szalai, 1980), poboljšanja kvaliteta života. Nešto kasnije, 70-ih godina

istog veka, ukazuje se i na negativno antropogeno delovanje čoveka na životnu sredinu, na narušavanje

homeostaze u sistemu „društvo-priroda“, čime se dovodi u pitanje dalji ne samo razvoj, već i opstanak

čovečanstva, te kvalitet životne sredine postaje jedan od indikatora kvaliteta života.

Mnogobrojne naučno-stručne studije o mogućim modelima daljeg razvoja društva nastale

sedamdesetih i osamedesetih godina dvadesetog veka, bile su manje ili više prihvatljive za pojedinačna

društva, ali ne i za čovečanstvo u celini. Traganju za opšteprihvatljivim modelom razvoja priključila se i

Organizacija Ujedinjenih Nacija, koja je na Konferenciji o čovekovoj sredini u Stokholmu (1972), ukazala na

17


neophodnost povezivanja ekonomskog i socijalnog razvoja uz vođenje računa o zaštiti i unapređenju životne

sredine, a Svetska komisija za životnu sredinu i razvoj tzv. Bruntlandska komisija podnela je 1987. izveštaj pod

nazivom Naša zajed-nička budućnost u kojem je izložen koncept nove svetske ekonomske i ekološke politike

koje bi omogućile sustainable development, i u krajnjoj instanci, kvalitetniji život. Sam termin proklamovan je

1990. Bergenskom deklaracijom na Ministarskoj konferenciji evropskih zemalja, a koncept održivog razvoja na

globalnom nivou prihvaćen je i usvojen na Konferenciji Ujedinjenih Nacija o životnoj sredini i razvoju održanoj u

Rio de Žaneiru 1992. godine. Deset godina kasnije u Johanesburgu (2002) održan je Svetski samit o održivom

razvoju na kome je dat podsticaj svetskim naporima u borbi protiv siromaštva i naporima za zaštitu životne

sredine.

Ekološke potrbe i kvalitet života

Krajem sedamdesetih godina prošlog veka u nastojanju da što preciznije definišu kvalitet života, neki

autori poput Forstera kao indikator njegovog kvaliteta navode stepen zagađenosti životne sredine. Tako ovaj

pojam (kvalitet života) koji je po prirodi neodređen i izmiče rigoroznoj analizi (Moles, 303-304), dobija novu

dimenziju. Neodređenosti pojma doprinose, pored ostalog, same reči koje čine sintagmu, jer, odrediti kvalitet

nečega, posebno života nije nimalo jednostavno. Sam pojam kvalitet može da se koristi za vrednovanje,

korisnost, lepotu; za označavanje težine ili za označavanje visokog stepena kakvoće/kvaliteta. Pri tom ono što

je kvalitetno ne mora uvek da bude korisno ili lepo. Život, pak može da se posmatra kao život pojedinca ili

grupe, život na određenoj teritoriji (u gradu, selu, državi), ali i kao život u određenom vremenskom periodu

(tokom godinu dana, zadnjih deset godina, u prošlom veku). Tako da kvalitet života nema isto značenje za sve

pojedince u istom vremenskom periodu, niti u različitim vremenskim periodima, na različitim teritorijama,

pogotovo ako se posmtra sa određene vremenske distance. Poimanje kvaliteta života determinisano je kako

polaznim stanovištima različitih nauka, tako i vrednosnim orijentacijama i dominantnim vrednostima u okviru

njih.

Definisanju pojma prilazi se sa različitih aspekata: antropološkog, ekonomskog, ekološkog,

zdravstvenog, sociološkog, filozofskog, socioekološkog, pri čemu se uzimaju u obzir različiti kriterijumi za

njegovo određivanje. Neodređenosti pojma doprinosi i činjenica da su se u teorijskim raspravama o određenju

ovog pojma i iznalaženju indikatora iskristalisala dva metodološka pristupa: subjektivni i objektivni. Subjektivni

pristup koji zastupaju K. V. Tern, A. MekKol, A. Mišel, T. H. Logeti, N. Rišer i dr. polazi od filozofsko-psiholoških

osobenosti ove kategorije. Osnovu ovog stanovišta čini čovekovo osećanje i mišljenje o sopstvenom životu i

njegovom kvalitetu. (šire videti u: McCall, 1975), odnosno, kvalitet života se povezuje sa nivoom zadovoljstva -

nezadovoljstva životom u određenom vremenskom periodu, pri čemu pojam sreće zauzima centralno mesto.

Tako, MekKol definiše kvalitet života zadovoljenjem „opštih potreba i ispunjenja srećom“ (McCaIl, 1975: 235).

Objektivni pristup, pak polazi od društvenog obeležja ove kategorije. Kvalitet života se određuje kao nivo

zadovoljenja opštih potreba što je preduslov za opšte osećanje sreće. Zadovoljavanje potreba se meri

indirektno kontrolisanjem nivoa potrošnje roba i usluga za koji se smatra da treba da zadovolji određenu

potrebu. (Milbrath, 1979: 37). Ne manje važna je i vrednosna orijentacija društva i ono šta predstavlja

dominantnu vrednost u njemu.

Polazeći od aktuelne ekološke situacije, sa aspekta našeg razmatranja, posebno su interesantna

poimanja kvaliteta života sa socioekološkog stanovišta. Foster, Reimers, Supk, Marković, Fradier i dr. polaze od

stava da kvalitet života mora da se ispituje i u kontekstu stanja u životnoj sredini, te smatraju da kvalitet života

obuhvata sistem duhovnih, materijalnih, sociokulturnih, demografskih i ekoloških komponenti života i

18


podrazumeva „skup odnosa koji vezuje individuu, društvo u kome ona živi i prirodnu sredinu, tako da svaki od

ovih elemenata ima sebi svojstven karakter i potrebu“ (Fradier, 1976: 6), tj. ekološki povoljniju prirodnu

komponentu životne sredine, ali i demokratski organizovanu i tolerantniju društvenu sredinu (D. Ž. Marković,

1998: 24). Određenja sa ovog stanovišta ukazuju na mnogo veći broj faktora koji utiču na individualni i

društveni život; raznovrsne potrebe i njihovo zadovoljavanje na oba nivoa (individualnom-mikro nivou i

društvenom-makro nivou). Ovo polazište istovremeno ukazuje na povezanost zadovoljavanja materijalnih

(bioloških i fizičkih), funkcionalnih (socijalno-ekonomskih, ekoloških, kulturnih, ergonomskih) i socijalnih

(ekonomskih, duhovnih, društvenih) potreba.

Sva određenja kvaliteta života (ekonomska, sociološka, zdravstvena, socioekološka, ...) sadrže

odrednicu zadovoljavanja potreba. Shodno tome nameće se pitanje šta su potrebe uopšte, kao i šta su to

ljudske potrebe, kako se one mogu klasifikovati, šta ih određuje i od čega zavisi način njihovog zadovoljavanja.

U određenju potrba iskristalisala su se tri stanovišta. Po subjektivističkom, izražavaju nedostatak

nečega, pa podrazumevaju ono što se želi. Objektivistički pristup, polazi od stanovišta da su individualne želje

efemerne, a da su potrebe društveno uslovljene stepenom razvoja proizvodnih snaga i određenim načinom

života. Treći pristup se čini najprihvatljivijim, jer polazi od stava da su ljudske ptrebe determinisane

subjektivnim i objektivnim faktorima, tj. subjektivno-objektivnog su karaktera. One motivišu ljude na delanje

čiji je krajnji cilj njihovo zadovoljavanje, a time se otvara mogućnost formiranja novih (Dictionary of Sociology,

1998: 442). Različiti pristupi u određenju potreba uzrokovali su različite kriterijume za njihovu klasifikaciju tim

pre što potrebe imaju svoje poreklo, evoluciju, izvorna i promenljiva obeležja, opšta i posebna značenja i

vrednosti (Nedeljković, 1997: 149).

Najopštiju klasifikaciju i hijerarhiju potreba daje A. Maslov. On smatra da su čovekove potrebe

urođene, da egzistiraju i ostvaruju se po uzlaznoj liniji. Pored fizioloških potreba ljudi imaju i treba da zadovolje

potrebu za sigurnošću (fizičkom i psihičkom), afektivnu potrebu za pripadnošću (nekome ili nečemu) i ljubavlju,

poterbu za uvažavanjem od strane drugih i na kraju potrebu za samorealizacijom (samoaktualizacijom). Po

ovom autoru zadovoljavanje potreba odvija se postepeno, nabrojanim redom. Nakon zadovoljavanja

fizioloških potreba, potreba za sigurnošću postaje primarna. Zadovoljavanje na prva dva nivoa neophodan je

uslov za zadovoljavanje na ostalim nivoima. (Maslow, 1982: 101) Nasuprot njemu, A. Heler smatra da se

ljudske potrebe mogu podeliti na materijalne i nematerijalne (Heler, 1975: 3-4). Potrebe se po mišljenju E.

Alarda mogu klasifikovati u tri osnovne grupe: materijalne (imati), socijalne (voleti) i lične (biti). Galtung pak

smatra da čovek ima potrebu za: blagostanjem (materijalnim i nematerijalnim), sigurnošću (radnom, pravnom,

imovinskom, odbranbenom), sa-moidentitetom i slobodom (Milbrath, 1979: 136). V. Laj sačinio je tipologiju

potreba u obliku trijade na osnovu analize klasifikacija kod Alarda, Maslova i Alderfera. Smatra da se sve

potrebe mogu svrstati u materijalne, socijalne i personalne (Lay, 1991: 298).

Čini se posebno interesantna klasifikacija potreba koju je predložio E. From. Po njegovoj klasifikaciji

postoji pet tipova ljudskih potreba: za vezanošću, za stvaralaštvom i stvaranjem, potreba da se bude ličnost,

potreba čoveka da nađe svoje mesto i ulogu u svetu (da bude priznat i prihvaćen) i potreba za posedovanjem

određenog pogleda na svet (From, 1971). Imajući u vidu, s jedne strane, prethodnu klasifikaciju potreba,

dinamiku potreba kao i činjenicu da sa razvojem društva potrebe postaju sve mnogobrojnije i raznovrsnije, kao

i da je čovek bio-psiho-socijalno biće koje u savremenoj civilizaciji živi u uslovima narušene ekološke ravnoteže

lepezu potreba treba proširiti i ekološkim potrebama, koje obuhvataju zapravo potrebe za zdravom prirodnom i

humanom društvenom komponentom životne sredine. Kako se ljudske potrebe vezuju ne samo za potrebe

19


individualnog organizma, već i za društvo i odnose prema prirodnoj okolini, a ekološki fenomen pokazuje se u

širenju granica individualnih i sveukupnih društvenih potreba, značajne promene se dešavaju u hijerarhiji

potreba. (Макляский, 1995: 54) Po našem mišljenju sve potrebe mogu se klasifikovati u četiri grupe: ekološke

potrebe: potrebe za zdravom prirodnom i društvenom komponentom životne sredine; egzistencijalne potrebe:

za hranom, odećom, stanom; socijalne potrebe: za sigurnošću, pripadnošću, ljubavlju; personalne potrebe: za

uvažavanjem od strane drugih i samoaktualizacijom. Prvo mesto u hijerarhiji potreba po našem mišljenju

pripada ekološkim, jer nivo zadovoljavanja svih ostalih potreba zavisi od njenog ostvarivanja. Samo u zdravoj

životnoj sredini moguće je na adekvatan način zadovoljiti materijalne, fiziološke/egzistencijalne potrebe.

Zahvaljujući njoj moguće je potpunije ostvarivanje socijalnih potreba, pre svega, po-trebe za sigurnošću jer

obezbeđuje biološki opstanak koji je preduslov za radnu, pravnu, imovinsku sigurnost, za pripadanjem.

Istovremeno ova potreba determiniše i personalne potrebe za razvojem i samoaktualizacijom (Miltojević, 2001:

86).

Paralelno sa raspravama o pojmu kvaliteta života, vodile su se i diskusije o indikatorima kvaliteta

života. Kako je sam pojam kvaliteta života složen i višeznačan adekvatna mera kvaliteta života mora biti

pluralna. Postoji veliki broj indikatora kvaliteta života, pri čemu se objektivni indikatori odnose na stanje i

kvalitet prirodne komponente životne sredine. Zahvaljujući razvoju nauke utvrđeno je, između ostalog, koja

svojstva i sastav moraju da imaju voda, vazduh i zemljište da ne bi ugrozili zdravstveno stanje čoveka i biljnu i

životinjsku raznovrsnost. Ali objektivni indikatori odnose se i na: stanovanje, veličinu stana u odnosu na broj

članova domaćinstva, njegovu opremljenost (da li postoje sanitarni uslovi, od čega je izgrađen, kojim

aparatima za domaćinstvo je opremljen itd.); fizičke uslove rada (osvetljenost, temperatura, vlažnost, buka,

isparavanja štetnih agenasa u proizvodnom procesu...); ergonomičnost pri radu; zdravlje pojedinca;

obrazovanje; bezbednost života i imovine; postojanje i posećenost kulturnih institucija i mesta za rekreaciju. U

objektivne pokazatelje kvaliteta života možemo da ubrojimo i neke ekonomske pokazatelje, kao što su veličina

dohotka i mogućnosti zadovoljavanja egzistencijalnih i viših potreba. Međutim, postoje razlike u shvatanju

ekonomskih, socijalnih i kulturnih uslova bitisanja savremenog čoveka. Koliki i kakav treba da bude stepen

učestvovanja u proizvodnji, šta podrazumeva bezbednost pri radu i van njega, kako treba provoditi vanradno i

slobodno vreme, što zavisi od vrednosne orijentacije kako pojedinca tako i društva u celini. Zato se pored

objektivnih pokazatelja pri ispitivanju kvaliteta života uzimaju i subjektivni, odnosno, individualno prosuđivanje

o kvalitetu života koje se vezuje za pojam sreće i zadovoljavanje potreba.

Kvalitet životne sredine — element kvaliteta života

Kvalitet životna sredina predstavlja jedan od indikatora kvaliteta života u savremenoj civilizaciji, jer je

uočeno da naučno-tehnološki razvoj i porast životnog standarda dovode i do negativnih posledica u prirodi i

ljudskom društvu. Pri pokušaju određenja ovog pojma mora se poći od saznanja da je čovek prirodno-

društveno biće obdareno svešću za čiji opstanak su neophodna dva naizgled odvojena entiteta priroda i drštvo,

odnosno da životnu sredinu čine prirodni elementi, ali i elementi koje je stvorio čovek svojim radom.

(Marković, 2005: 156) Kvalitet životne sredine najopštije se može odrediti kao uslovi koji omogućavaju

nesmetano funkcionisanje ekosistema u biosferi, odnosno postojanje takvih uslova i uticaja u životnoj sredini

koji ne ugrožavaju opstanak bilo kog živog bića, uključujući i čoveka.

Prirodni resusursi, tačnije elementi prirodne komponente životne sredine obezbeđuju pre svega

čovekov biološki opstanak i omogućavaju zadovoljavanje čovekovih egzistencijalnih potreba, a njen kvalitet

pretpostavlja očuvanje ekološke ravnoteže u obliku koji omogućava opstanak i razvoj čoveka kao biološkog

20


bića, ali i opstanak ostalih vidova života. O značaju i kvalitetu svakog elementa prirodne sredine, kao i o

njihovom uticaju na kvalitet života može se govoriti ponaosob. Kvalitet vazduha utiče na pojavu akutnih i

hroničnih oboljenja respiratornih organa, a koncentracija zagađujućih materija utiče negativno na odvijanje

osnovnog fi-ziološkog procesa-disanja, radnu sposobnost, psihu kod čoveka, kao i na biljke i životinje. Voda,

kao i vazduh, predstavlja uslov života. Koristi se za piće, ali je i izvor hrane i minerala, predmet i sredstvo rada,

sredina življenja za mnoge žive organizme, prirodno-estetski element, mesto rekreacije, izvor energetskih

resursa. Samim tim njen kvalitet utiče na mogućnosti zadovoljavanja mnogobrojnih ljudskih potreba.

Međutim, značaj vode i njenog kvaliteta je mnogo veći, zbog značaja u odvijanju biogeohemijskih procesa na

planeti. Zemljište je preduslov života ljudi, životinja i biljaka. Obrazovalo se pod delovanjem različitih faktora,

kao što su klima, reljef, biljni i životinjski svet. Osim biohemijskog i energetskog značaja, svojim fizičkim,

hemijskim, geografskim i topografskim osobinama direktno utiče na zdravlje čoveka. Kada se govori o kvalitetu

biocenoze (živom svetu koji egzistira u biosferi, životinjama, biljkama i mikroorganizmima), misli se pre svega

na njihovu raznovrsnost i svojstva koja ne narušavaju zdravlje čoveka. Zoocenoza je veoma važna za život

čoveka jer ga hrani i odeva, a povezanošću sa fitocenozom doprinosi održavanju prirodne ravnoteže u biosferi.

Fitocenoza je izvor hrane za životinje i samog čoveka, izvor kiseonika na planeti i regulator vodenog režima.

Pošto su svi elementi prirodne sredine međusobno povezani, to znači da je raznovrsnost životinjskog i biljnog

sveta u direktnoj vezi sa kvalitetom abiotičkih fakgora, a potom od raznovrsnosti biljnog sveta zavisi životinjski i

obrnuto. Istovremeno zagađenje, u jednom elementu sredine zbog kruženja materije prenosi se na ostale.

Kako čovek nije samo biološko, veđ i psihičko i društveno biće, on ima i socijalne i personalne potrebe

koje se zadovoljavaju u društvenoj sredini. Najznačajniji elementi čovekove društvene sredine koji određuju

njegov kvalitet života su: društveni odnosi, radna sredina i sredina življenja (naselja). Društveni odnosi,

najsažetije formulisani predstavljaju povezano ponašanje ljudi pri čemu oni zauzimaju različite položaje jedni

prema drugima i stupaju u različite odnose koji mogu biti odnosi tolerancije i saradnje, ali i sukoba, dominacije,

netrpeljivosti, suprotstavljanja i eksploatacije. Odnosi tolerancije i saradnje doprinose adekvatnijem

zadovoljavanju socijalnih i personalnih potreba, pre svega zadovoljavanju potrebe za pripadnošću, ljubavlju;

uvažavanjem od strane drugih i samoaktualizacijom. Radna sredina je deo životne sredine i predstavlja

ukupnost materijalnih činilaca procesa rada i međuljudskih odnosa. Kvalitet radne sredine obuhvata kvalitet

obe njene komponente - fizičke uslove rada i socijalnu klimu. Ovako sažeto određena radna sredina dvojako

utiče na kvalitet ži-vota. S jedne strane utiče na kvalitet života pojedinca/radnika, tj. na kvalitet njegovog

radnog života, a s druge, na prirodnu komponentu životne sredine. Indikatori za određivanje kvaliteta radnog

života su: mikroklimatski uslovi radne sredine (temperatura, vlažnost vazduha, osvetljenost, buka, prisutnost

isparenja, zračenja...), ergonomičnost, pristup radu, korisnost rada, opažanja i stavovi u vezi sa radom, akteri i

njihovi međusobni odnosi. U svojoj ukupnosti oni određuju kvalitet radnog života. Pored ovih elementarnih

uslova rada na zadovoljstvo radnika i kvalitet radnog života utiče i uređenje radne sredine. Estetsko uređenje

radne sre-dine ima za cilj prevazilaženje sure funkcionalnosti radne sredine i njenog preobražavanja u nešto što

se doživljava kao prijatnost, bez obzira na vrstu rada. Za ulaganja u estetsko uređenje radne sredine možemo

reći da su to ulaganja u osećanja dostojanstva radnika. Međutim, radna sredina utiče ne samo na kvalitet

radnog života, već i na kvalitet života van radnog procesa, kroz uticaj na kvalitet životne sredine.

Povezanost radne i životne sredine proizilazi iz same suštine čoveka i njegovih osobina i potreba koje

su delimično svojstvene samo njemu, a delimično su zajedničke sa ostalim živim bićima. Rad ima dvostruku

ulogu. Povezuje čoveka sa prirodom, ali ga i odvaja od nje. Radnom delatnošću čovek menja prirodu,

21


prilagođava je svojim potrebama, istovremeno menjajući samog sebe. Čovek stvarajući za sebe povoljne uslove

života, prilagođavajući prirodu svojim potrebama, radnom delatnošću dovodi do takvih poremećaja koji

ugrožavaju opstanak živog sveta na planeti. Na povezanost kvaliteta radne i kvaliteta životne sredine, među

prvima je ukazala Međunarodna organizacija rada ukazujući da „industrijska zagađenja ne ostaju iza fabričke

kapije i radnici treba da postanu svesni veze između trajnog poboljšanja kvaliteta života i mudrog iskorišćavanja

prirodnih bogatstava“ zalažući se se za uvođenje „zelene klauzule“ u kolektivne ugovore. (MOR Informacije,

1981 i 1990).

Sredinu u kojoj čovek živi predstavljaju naselja, odnosno razmeštaj stanovništva koji je uslovljen

geografskim, klimatskim, istorijskim, socijalnim i ekonomskim činiocima. Za potrebe ovog rada koristićemo

najopštiju podelu naselja na seoska i gradska, jer smatramo da njihova osnovna obeležja: broj stanovnika, vrsta

delatnosti stanovništva, primena dostignuća nauke i tehnike u radnoj aktivnosti, kao i neke kulturne osobenosti

utiču na potrebe, način njihovog zadovoljavanja, i sam kvalitet života uključujući i kvalitet životne sredine.

Osnovno obeležje grada predstavlja povećana koncentracija stanovništva kojoj doprinose migraciona kretanja

ka njima kao industrijskim, zdravstvenim, administrativnim, obrazovnim i kulturnim centrima. Shodno tome

gradovi se šire prostorno, pri čemu se vrlo često ne vodi računa o kvalitetu zemljišta koje se koristi za stambena

naselja. Oni rastu i u visinu, čime se gubi smisao za skladnost objekta u datom prostoru i zanemaruju potrebe

za komunikacijom. Odnosno dolazi do brojnih problema na antropološkom planu, ali i do problema vezanih za

prirodnu kom-ponentu životne sredine pri čemu mikroklima gradova postaje sve nepovoljnija i utiče negativno

na kvalitet života (Đukanović, 1991: 315-355). Selo predstavlja drugi osnovni tip naselja. Koncentracija

stanovništva je mnogo manja, a osnovna delatnost vezuje se za rad na otvorenom prostoru. Kvalitet života u

njemu zavisi od stepena urbanizacije, mehanizacije i hemizacije procesa proizvodnje, stanja prirodne

komponente životne sredine i interpersonal-nih (komšijskih) odnosa. Stepen urbanizacije sela u smislu

poboljšavanja higijenskih uslova života pozitivno se odražava na kvalitet života, ali, hemizacija procesa

proizvodnje bez prethodne edukacije proizvođača, ugrožava ne samo zdravlje, pa samim tim i kvalitet života

poljoprivrednika i njegove porodice, već i šire, zdravlje stanovništva (Miltojević, 2005).

Kratak osvrt na značaj i uticaj pojedinih elemenata životne sredine na kvalitet života jasno ukazuje da

kvalitet životne sredine predstavlja segment kvaliteta života. S toga dosadašnjem cilju razvoja- zadovoljavanje

ljudskih potreba- pridružuje se novi zaštita i unapređenje kvaliteta životne sredine. Kako prva i druga

industrijska revolucija nisu imale sluha za životnu sredinu potvrdila se Bekonova teza da je znanje moć, ali i

Geteova vizija da će „čarobnjakov učenik“ osloboditi demonske prirodne sile koje će zapretiti njegovom

vlastitom postojanju, te izlaz iz protivurečnih težnji između razvoja društva i zaštite životne sredine treba tražiti

u modelima razvoja koji iziskuju promene u vrednosnim sistemima pojedinaca, pojedinačnih društava i

čovečanstva u celini. Promene u sistemu vrednosti treba da doprinesu drugačijem koncipiranju sistema

potreba, obrazaca potrošnje i ponašanja jer kako je Aristotel davno napisao: bogat čovek nije samo onaj koji

ima puno, već i onaj koji ima male prohteve. Na taj način uspostavio bi se dinamički sklad između triju

komponenata „što ulaze u pojam kva-liteta života: između materijalnih dobara, nematerijalne potrošnje i

kvaliteta životne sredine“ (Čobeljić, 1991: 372). Usaglašavanjem ciljeva razvoja društva i načina njihovog

ostvarivanja, kroz ostvarivanje sklada u međudelovanju ekologije i tehnologije, ekologije i ekonomije i ekologije

i politike moguće je u savremenom društvu i njegovom razvoju ostvariti viši kvalitet života.

Održivi razvoj i kvalitet života

Razvoj savremene civilizacije potvrdio je Blohv stav da napredak pored boljitka podrazumeva i izvesne

22


gubitke i regresiju. Ovo stanovište pokazuje se ispravnim ako se ima u vidu trijada: naučno-tehnološki razvoj -

životna sredina - kvalitet života (Miltojević, 2005: 142). Uočeno je da brz naučno-tehnološki razvoj i

antropocentrični pogled na svet koji je uslovio, pored ostalih uzroka, profiterski industrijalizam i „iracionalnu,

patološku potrošnju“ (Pečujlić, 1991: 119) dovodi do kvantitativnog rasta, ali i do ugrožavanja životne sredine.

Kvantitativni napredak je „nerazborit i destruktivan jer neminovno konfrontira ljude sa prirodnom sredinom“

(Marković, 1990: 133), što dalje uzrokuje devastacije prirodnih uslova i tragično narušavanje biološke i duhovne

ravnoteže čoveka. (Rihta i sar., 1974: 184) Koncepcija kvan-titativnog ekonomskog rasta doprinosila je samo

poboljšanju životnog standarda, ali ne i kvalitetu života. Posledenje decenije dvadesetog veka „su pokazale da

sreća naroda ne zavisi samo od ekonomskog rasta i uživanja materijalnih dobara“ (Major, 1991: 31), tako da je

danas sve prisutnije shvatanje da razvoj podrazumeva mnogo više od proizvodnje i potrošnje. Kao složen i

višeznačan proces u savremenim uslovima obuhvata brojne pojave društvenog života i izmenjena je kako

njegova strategija, tako i njegova definicija. Razvoj se shvata kao „solidan napredak svih ljudi i svakog čoveka“,

pri čemu se apostrofira kvalitet koji „je zaslužan za najveća ostvarenja napretka čovečanstva“ (Major, 1991: 69),

a ne kvantitet. Poboljšanje kvaliteta ljudskog života, a ne nagomilavanje materijalnih dobara je cilj razvoja

savremene epohe, te se čine napori za iznalaženjem modela razvoja koji bi vodio računa o svim elementima

koji u svojoj ukupnosti određuju kvalitet života.

Tragajući za modelom razvoja koji će dovesti do podizanja nivoa kvaliteta života nastaju koncepti koji

pokušavaju da sagledaju odnos između rasta i globalnih obeležja savremene civilizacije na jednoj i zaštite

životne sredine, na drugoj strani. Prve pokušaje bazirane na opsežnim naučnim analizama nalazimo u pet ili

kako neki smatraju šest izveštaja Rimskog kluba (DŽ. V. Forestera, D. H. Midouza, M. Mesarovića, J. Tinbergena,

E. Lasla i D. Gabora). Paralelno se i na međunarodnom nivou u okviru Organizacije ujedinjenih nacija čine

napori za iznalaženjem modela daljeg razvoja, jer za čovekovo blagostanje i dostojan život, neophodni su

zadovoljavajući prirodni i drštveni uslovi života (Deklaracija Konferencije UN o čovekovoj sredini u Stokholmu,

1972). Proklamujući pravo na život i zalažući se za produbljivanje saznanja i delovanje sa više mudrosti čime se

obezbeđuju bolji uslovi života nama samima, ali i potomstvu, u Deklaraciji se ističe da je potrebno „koristiti

dostignuća nauke i tehnike u okviru njihovog doprinosa ekonomskom i socijalnom razvoju, s ciljem da se

otkriju, izbegnu ili ograniče opasnosti koje ugrožavaju sredinu“ (Isto). U narednim godinama nije došlo do

poboljšanja kvaliteta života na globalnom nivou, a problemi na antropološkom planu, kao i u prirodnoj

komponenti životne dostigli su takve razmere da se dovedi u pitanje dalji razvoj savremene civilizacije, njen

opstanak i opstanak same planete. Svetska komisija za životnu sredinu (Bruntlendova komisija), u svom

izveštaju pod nazivom Naša zajednička budućnost (1987) ukazuje na opasnost po ljude i planetu od politike

ekonomskog rasta bez vođenja računa o zaštiti prirodne komponente životne sredine i predlaže novi model

razvoja – sustainable development/održivi razvoj. U Izveštaju su potencirana dva osnovna pitanja: prvo, kako

budućim generacijama obezbediti uslove koji neće biti gori od uslova u kojima danas živimo i drugo, kako se u

zemljama u razvoju situacija može promeniti, kada pogoršavanje opšte ekološke Situacije zahteva uvođenje sve

oštrijih standarda u privredi. Komisija je definisala održivi razvoj kao razvoj koji zadovoljava potrebe sadašnjih i

ne dovodi u pitanje sposobnost budućih generacija da zadovolje svoje potrebe.

Suštinu održivog/usklađenog razvoja čini pogled na svet zasnovan na brizi o mogućnostima

zadovoljavanja potreba budućih generacija. Zagovornici insistiraju na razvoju koji se ne suočava sa sadašnjim

trenutkom bitisanja, već sa budućnošću. Ideja održivog razvoja ima tri osnovna polazišta: prvo, ljudska bića

imaju pravo na zdrav i produktivan život u harmoniji sa prirodom; drugo, države imaju suvereno pravo da

23


koriste prirodna bogatstva shodno svojoj koncepciji razvoja, ali na način da time ne štete životnoj sredini

drugih zemalja i treće, radi boljeg rešavanja ekoloških problema neophodna je međunarodna saradnja.

Proklamovanje intergeneracijske jednakosti podrazumeva zapravo balans između mogućnosti zadovoljavanja

potreba i razvoja sadašnjih i budućih generacija, pravo na zdrav i produktivan život u harmoniji sa prirodom i

pravo na razvoj.

Realizacija modela održivog podrazumeva traganje za načinima da se uskladi ekonomski, ekološki,

politički i kulturni razvoj, uz poštovanje različitosti civilizacija koje egzistiraju i potrebama zaštite i unapređenja

životne sredine, odnosno između privrednog rasta, socijalne pravde i zdrave životne sredine. Indikatori

održivog razvoja koji su svrstani u četiri grupe, mogu se posmatrati i kao pokazatelji kvaliteta života jer na

svojevrstan način ukazuju na mogućnosti zadovoljavanja ekoloških, egzistencijalnih, socijalnih i personalnih

potreba. Socijalni indikatori održivog razvoja ukazuju na socijalnu pravdu (siromaštvo i ravno-pravnost polova),

zdravlje (stanje uhranjenosti, mortalitet, sanitarne uslove, vodu za piće, zdravstvenu zaštitu), obrazovanje (nivo

obrazovanja i pismenost), stanovanje (uslove stanovanja), bezbednost (kriminalitet) i stanovništvo

(populacione promene); ekonomski se odnose na ekonomsku strukturu (ekonomske performanse, trgovinu

finansijski status) i potrošnju i proizvodnju (korišćenje energije, sirovina, otpad, transport); institucionalni

obuhvataju set indikatora koji se odnose na uključivanje životne sredine i razvoja u donošenje odluka, na

potencijalni naučni kadar za ostvarivanje održivog razvoja, nacionalne mehanizme i međunarodnu saradnju na

izgradnji kapaciteta zemalja u razvoju, međunarodne institucional-ne sporazume, međunarodne zakonske

instrumente i mehanizme, informisanje u funkciji donošenja odluka i jačanje uloge značajnih društvenih grupa,

a indikatori životne sredine odnose se na atmosferu (klimatske promene, uništavanje ozonskog omotača,

kvalitet vazduha), zemljište (poljoprivredu, šume, nastajanje pustinja, urbanizaciju), okeane, mora i priobalja

(priobalne zone i ribolov), vode (količine i kvalitet voda) i biodiverzitet (ekosisteme i vrste flore i faune)

(Indicators of Sustainable Development: Guidliens and Methodologies, 2001).

Ostvarivanjem modela održivog razvoja moguće je ostvariti viši kvalitet života kroz usaglašavanje

socijalnih i ekonomskih programa sa ekološkim zakonitostima. Naravno, za postizanje ovog cilja, neophodna je

promena u vrednosnim sistemima i usvajanje moralnih načela, koja su najbolje izražena kroz devet principa

etičkog humanizma: dostojanstvo i autonomija individue (koji predstavljaju centralne vrednosti); tolerancija, ali

ne baš svake vrste ljudskog ponašanja, pre svega ne ponašanja koje vodi rasplamsavanju fundamentalizma;

humanistička odbrana etike izvrsnosti; odgovornost ali i osećanje dužnosti prema drugima; verovanje u vrline

saosećanja i pažnje kao osnove za etičko ponašanje; moralno obrazovanje za decu i mlade; upotrebljavanje

razuma pri oblikovanju etičkih sudova; pripremljenost za menjanje etičkih principa i vrednosti u kontekstu

tekuće stvarnosti i očekivanje budućih promena; spremnost za poštovanje etičkih principa (Kurc i dr., 2001: 29-

33). Održivi razvoj i principi etičkog humanizma povezuje nastojanje da se vekovni egoizam zameni altruizmom

i pružaju mogućnosti za zadovoljavanje potreba sadašnjih i budućih generacija.

IDEOLOGIJA PARTIJE ZELENIH

Rezime

Autor u radu analizira ideološke korene nastanka partija Zelenih u Evropi, kao i principe na kojima se zasniva

njihova politička ideologija. Poseban naglasak je dat na postmaterijalističkim vrednostima kao važnom uzroku

nastanka partija Zelenih iz ekoloških pokreta. U tom kontekstu razmatraju se i politički principi ovih partija kao

24


što su: ekologija, mir, nenasilje, neposredna demokratija, pravda, multikulturna demokratija, održivi razvoj itd.

Autor ideologiju partija Zelenih definiše kao skup vrednosti i prakse, odnosno kao homogenu, konzistentNu,

holističku i hegemonistIčku ideologiju kojom su obuhvaćeni svi važni društveni problemi savremene industrijske

civilizacije.

Ključne reči: partije Zelenih, ideologija, ekologija, postmaterijalizam, neposredna demokratija

Pre više od četvrt veka ekološki i alternativni društveni pokreti širom zapadne Evrope započeli su mirnu i

radikalnu trensformaciju kako sebe tako i društva u kome su delovali. U većini industrijski razvijenih zemalja ovi

pokreti su prerasli svoju suštinu zbog koje su i osnovani - propagiranje postmaterijalističkih vrednosti. Preokret

je predstavljao ne samo odbacivanje, u celosti ili delimično, početnih kontrakulturnih ideala, već se on sastojao i

u činjenici da su se pokreti ove vrste okrenuli ka stvaranju „nove politike“ koja je kao takva značila korak dalje ka

.....

6. ČOVEK KAO FAKTOR SREDINE

Uticaj čoveka na promene u životnoj sredini su veoma velike. U svakom svom periodu razvoj Ijudskih

civilizacija uticao je na bitne promene u biosferi, a svaki početak i razvoj neke od civilizacija značio je

transformaciju prirodnih ekosistema. To je i razumljivo jer za taj razvoj trošili su se resursi, menjao se i

zauzimao do tada prirodni prostor, dolazilo je do zagađivanja vazduha, površinskih i podzemnih voda, dolazilo

je do degradacije zemljišta i prornena u biodiverzitetu. U istorijskom razvoju ijudskih naselja, kroz periode od

praistorije do današnjih dana (od perioda Adama, preko neolitske revolucije, feudalnog i kapitalističkog

perioda) menjali su se ekosistemi, postajući od prirodnih, antropogeni. U toku svih tih perioda nastanka i

razvoja civilizacija može se reći da je broj stanovnika na planeti stalno rastao, da krajem 20. veka dostiže cifru

od 6 milijardi, sa pretpostavkom udvostručenja u toku sledećih trideset godina. Veći broj stanovnika je iz

siromašnih i nerazvijenih zemalja, u kojima ne mogu da im se svima obezbede osnovni uslovi života. To pokreće

velike migracije i stvara nove civilizacijske probleme. Najveći problem je obezbeđivanje proizvodnje hrane.

6.1. UTICAJ RAZVOJA LJUDSKIH NASELJA NA PROMENE U BIOSFERI

6.1.1 POČECI CIVILIZACIJE: TRANSFORMACIJA PRIRODNIH EKOSISTEMA

Pojam civilizacija dolazi od latinske reči „civilitas“, koja znači uljudnost, uglađenost. Pod tim pojmom

istovremeno se podrazumeva skup svih materijalnih i duhovnih vrednosti karakterističnih za jedno društvo -

društvenu zajednicu.

Najćešče se razvoj civilizacije vezuje za razvoj Ijudskih naselja. Njihov procvat i širenje istovremeno znači i

formiranje civilizacije. Uz to se podrazumeva i sve ostalo materijalno što prati naselja (snabdevanje vodom,

energijom, saobraćaj, proizvodnja i drugo) kao i duhovno - kulturno: umetnost, nauka, obrazovanje,

organizacija života, rada, sigurnosti i ostalo.

Ljudska naselja su nastajala na najlepšim prirodnim prostorima pa je njihovim podizanjem dolazilo do

velikih promena u ekosistemima:

- zauzimane su velike površine, najčešće trajno oduzete od prirode,

- time su uništavana mnoga staništa,

- sa nestankom staništa ugrožavan je biodiverzitet,

25


- remetio se hemizam sredine,

- dolazilo je do mikroklimatskih promena.

Na taj način dolazilo je do transformacije prirodnih ekosistema u veštačke - ljudska naselja.

Tehnika i tehnologija, kao moćna civilizacijska oruđa, svojim razvojem poboljšavaju kvaiitet života, a

udaljavaju se od prirode i njenih zakonitosti, od ekološkog pristupa razvoju, to je poremetilo osnovne

preduslove života, medijume: vazduh, vodu zemljište. U civilizacijskom razvoju pomoću tehnologije došlo je do

poremećaja:

I. nepovratne potrošnje prirodnih resursa,

II. zagađivanja vazduha,

III. zagađivanja površinskih i podzemnih voda,

IV. degradiranja i zagađivanja zemljišta,

V. ugrožavanja i uništavanja biodiverziteta.

I. Potrošnja prirodnih resursa. Ljudska civihzacija svoju tehnologiju bazira na konšćenju mnogih prirodnih

resursa: fosilmh goriva, mineralnih sirovina, i drugih biotičkih i abiotičkih faktora. Mnogi resursi su već pri kraju

rezervi. Na listi minerala koji će se iscrpsti do početka 21. veka (Rifkin, 1986) nalaze se: bakar, antimon, bizmut i

molibden. Najveći i bezobzirni potrošači preostalih zaliha su SAD. Za svoju ekonomiju oni od ukupne svetske

proizvodnje uvoze:

- 27 % boksita,

- 18 % rude gvožđa

- 28 % rude nikla (Rifkin, 1986)

II. Zagađivanje vazduha. Sagorevanjem u raznim proizvodnim procesima stvaraju se gasovite materije koje

odlaze u atmosferu i zagađuju je, a iz nje atmosferskim i drugim uticajima padaju ponovo na tle, u površinske

vode, na vegetaciju, dokazujući stalno ekološki zakon da „sve negde treba da ide“ i „da je sve povezano sa svim“

(Commoner, 1979).

Zagađen vazduh ugrožava mnoge delove prirode, klimu, materijalna ljudska dobra, ljudsko zdravlje i

kompletnu nadzemnu biocenozu.

III. Zagađivanje površinskih i podzemnih voda. Iz industrijskih, energetskih i komunalnih objekata, velike

„količine otpadnih voda dospeva u površinske vode. Zagađene površinske vode onemogućavaju druge ljudske

aktivnosti (plovidbu, ribolov, poljoprivredu, turizam, povrtarstvo, stočarstvo) ugrožavaju akvatičnu i priobalnu

biocenozu, degradiraju pejzažne vrednosti.

Zagađena mora i okeani ugrožavaju fito-planktone, a to umanjuje obnovu kiseonika u atmosferi. Zagađene

vode su opasne za navodnjavanje, a posredno zagađuju podzemna izvorišta, to se odražava na

vodosnabdevanje.

IV. Degradacija i zagađivanje zemljišta. Zemljište se degradira i oduzima iz primarne upotrebe. Mnogobrojne deponije industrijskog i komunalnog smeća, nekontrolisano korišćenje hemijskih sredstava u poljoprivredi, površinska eksploatacija mineralnih resursa, zaposedanje radi izgradnje naselja i infrastrukturnih sistema, zagađenja koja stižu putem zagađenog vazduha i zagađenih površinskih voda jesu elementi koji narušavaju kvalitet i kvantitet zemljišta.

V. Ugrožavanje biodiverziteta. Zbog zagađivanja i ugrožavanja kvaliteta vazduha, vode i zemljišta onemogućava se reprodukcija biljnog pokrivača neophodnog za ishranu živog sveta i obnovu kiseonika na planeti. Ugroženi su mnogi šumski i drugi ekosistemi i pojedine vrste. Životinje se hrane biljkama, ali istovremeno im donose korist, obogaćujući atmosferu ugljenikom, koji je neophodan u procesu fotosinteze, ishranjuju zemljište i pomažu obnavljanje biljnog pokrivača, obavljaju oprašivanja biljaka, razređujući gusto

26


rastinje, pri čemu obezbeđuju bolji priliv sunčeve energije, i obavljaju niz drugih radnji neophodnih za održanje života.Sav živi svet, životinje i insekti, akvatični svet i ptice, drvenaste i druge biljne vrste imaju veliku ulogu u životu čoveka i predstavljaju uz vazduh, vodu, zemljište i ostale resurse, osnove za život i za razvoj civilizacije. U civiliza-cijskom rastu materijalne proizvodnje, uz pomoć tehnologije kao sredstva, čovek izgrađuje civilizaciju, a istovremeno ugrožava ekološke vrednosti.

6.1.2. UTICAJ RAZVOJA LJUDSKIH NASELJA NA PROMENE U EKOSISTEMIMA

O istorijskom razvoju ljudskih naselja pisano je veoma mnogo. Razni autori razmatrali su ovaj problem sa različitih aspekata: sociološkog, kulturološkog, arhitektonsko-urbanističkog, tehničkog, religijskog i drugo. Međutim, nama je značajan ekološki aspekt, preko koga nastanak grada posmatramo kao transformaciju prirodnog ekosistema u antropogeni, postupno od prvih ljudskih prebivališta koja su bila staništa u okviru prirodnog ekosistema, pa do samostalnog- antropogenog ekosistema.

Prapočetke ljudskih naselja prostora zajedničkog života Mamford (1988) nalazi još u starim paleolitskim svetilištima i u tragovima lovačkih logora. On smatra da su ova naselja starija od seoskih. Početke gradova i njihovu pojavu Mamford vezuje za već tada viši intelektualni nivo nego što je to bio zaklon drugim živim bićima. On smatra da za pojavu, formiranje i razvoj grada nije bio jedini razlog fizički opstanak, već i traženje smisla života i posvećenim stvarima, svest o budućnosti, prošlosti, poimanju tajne rađanja i smrti.„U toku formiranja grada dodavaće se mnogo toga, ali ovi osnovni razlozi ostaju bitni za postojanje grada i neodvojivi su od ekonomske podloge koja ga čini mogućima. U najranijim naseobinama oko groba, ili naslikanog simbola, velikog kamena ili posvećene dubrave, nalazimo početke celog niza gradskih ustanova - od hrama do astronomske opservatorije, od pozorišta do univerziteta“ (Mamford, 1988).

Već tada, praveći svoje ustanove, čovek prepravlja fizički deo prirode i u nju unosi svoje zakone koji više nisu samo zakoni prirode.

Prema Doksijadisu (1982), čovek se ljudskim naseljima bavi i podiže ih već hiljadama godina, možda oko 10 hiljada godina u selima, i 5-6 hiljada godina u gradovima. Svom životu u gradu je postavljao uvek iste ciljeve.

Glikson (1971) ističe četiri značajna momenta u istoriji ljudskih naselja:I. Period AdamaII. Period neolitske revolucijeIII. Feudalni periodIV. Kapitalistički period

I. Period Adama. U ovom prepoljoprivrednom periodu čovek je sastavni deo prirode, uključen je u ekološki ciklus, koristi prirodu, ali je ne menja. Njegovo stanište je prirodno sklonište: pećina, šuma, žbun, drvo. Odeva se životinjskim kožama koje je ulovio u neposrednoj okolini, korama i lišćem nekih biljaka. Osnovne su mu delatnosti: lov, ribolov i skupljanje hranljivih biljaka. Čovekov odnos prema prirodi bio je instinktivan a ne svestan. Njegova egzistencija je zavisila od zajednica u ekosistemu i drugih biotičkih i abiotičkih faktora.

Iako je u to vreme čovek birao sebi siguran zaklon, ne može se reći da su to bili i određeni oblici naselja. Bio je to život u neizmenjenoj prirodi. Od prirode je čovek oduzimao samo ono što mu je bilo potrebno za održavanje života, a to je bilo samo ono što je moglo da se nadoknadi (biljke i životinje).

Gustina nastanjenosti je bila svega 0,2 st/km2. II. Period neolitske revolucije. Ovo je period opštedruštvene saradnje i čovekovih izmena ekosistema kroz

poljoprivrednu proizvodnju. U toku njega čovek stvara izmenjeni ekosistem ali i održava koliko-toliko prirodni ek-vilibrijum, odnosno tok biološkog ciklusa kojim obezbeđuje plodnost zemljišta. Tada čovek remeti neke od prirodnih ciklusa jer je obavljao odabiranje i selekciju nekih biljnih kultura u svojim poljoprivrednim aktivnostima, i u pripitomljavanju životinja. Znači da je favorizovao određene vrste, što je do tada u ekosistemima bila nepoznata stvar.

Zemljište je bilo zajednička svojina, proizvodilo se samo onoliko koliko je bilo potrebno toj zajednici, a obrađivano je i održavano prema zakonima prirode, pa je na taj način održavan određeni prirodni ekvilibrijum.

Struktura ljudskih naselja toga perioda sastojala se od malih ratarskih zajednica, sa gustinom nastanjenosti od 5-50 st/km2. Kao primer za ovakvu vrstu ljudskih naselja Glikson (1971) navodi „Savah“, koji se zadržao u nekim krajevima Indoriezije:

27


„Termin „Savah“ označava terasasta polja sa irigacionim sistemom, na kojima se gaje poljoprivredne

kulture. Ova su polja zajednička svojina sela. Irigacioni sistem je veličanstveno organizovan. život seoske

zajednice, njena fizička, ekonomska i socijalna struktura, njeni zakoni, hronološke kalkulacije, forme poro-

dičnog života, sve se to razvilo iz načina korišćenja zemljišta.

Građenje terasastih polja i njihovo održavanje, irigacioni sistem i njegov poredak, zajednički sistem obrade

polja i sračunato održavanje prirodnog vegetativnog ciklusa, proisteklo je iz načina navodnjavanja. Osnovni

problemi kultivacije zemljišta i održavanje „Savaha“ poslužili su kao osnov za razvoj miroljubive kulture koja se

održala tokom hiljada godina. Zemlja je služila kao zajednička svojina društva, i snabdevala ga sredstvima za

život, sigurnim sve dotle dok se društvo pokoravalo zakonima zemlje i prirode“.

Ovakve slične forme života i ljudskih naselja, tokom istorije civilizacija, najduže su se zadržale. Ovaj period

se najčešče označava kao „poljoprivredna revolucija“ ili period „prvog talasa“ kako ga Tofler (1983) naziva.

Takav način života u pojedinim regionima sveta zadržao se do 17. i 18. veka ( u većini evropskih zemalja),

ponegde do 19. veka ( kao kod američkih Indijanaca) pa i do sredine 20. veka (kao u opisanom slučaju). Slično

je bilo i u mnogim krajevima u našoj zemlji, a naročito u Crnoj Gori, gde se održao plemenski način života skoro

do sredine 20. veka.

U vremenu oba ova perioda može se reći da grad kao antropogeni ekosistem još nije postojao. Ljudska

naselja i život u njima jeste bio antropogeno izmenjena priroda, ali su intimno bila vezana za prirodu. Naselja

nisu mogla da funkcionišu na nezavisan način (sa veštačkom klimom, vodom u kući, i drugo) kao što je to slučaj

sa današnjim gradovima.

III. Feudalni period. Prema Tofleni (1983) ovo je još uvek I talas promena u ljudskim civilizacijama, a po

Gliksonu (1971) „feudalni“. U istoriji ljudskih naselja je to vreme kada ratari napuštaju svoja naselja - sela, ili

zbog traganja za plodnijom zemliom ili pod uticajem invazija nomadskih plemena. Dolazi do promena u načinu

života i nastajanju nepoljoprivrednih naselja i utvrđenja. Poljoprivredno zemljište postaje izvor eksploatacije, traga se za novim prostorima, krče se šume, a postojeće poljoprivredno zemljište se koristi forsirano.

U ovom periodu se jasno izdvajaju dve vrste naselja: selo i grad. Grad zavisi od sela u pogledu ishrane, a selo je vezano za grad kao tržište za proizvode. Selo je podređeno gradu administrativno i ekonomski. U gradovima se formira nova urbana civilizacija: zanatstvo, umetnost, plemstvo, putovanja. Otkrića novih zemalja i novih dostignuća šire čovekove horizonte, a time i mogućnosti. Dodiri sa novim narodima i njihovim civilizacijama obogaćuju se znanja.

Gradovi jačaju i razvijaju se: počinje nova urbana revolucija. Ona označava promenu u načinu života i vrednostima. Dotadašnje shvatanje da zemljište znači osnov života potiskuju saznanja o nekim novim vrednostima. Kod plemstva to je bio luksuz, a na selima raznovrsnija proizvodnja i želja za nekim gradskim - zanatskim predmetima. Život se odvija na razlikama između sela i grada.

Sa stvaranjem urbane civilizacije počinje period ratovanja, osvajanja i nesigurnosti. Sa društvenom nestabilnošću počinje i ekološka: više se troše prirodni resursi i potencijali. Gradovima je potrebna sve veća količina hrane, zbog čega selo preforsirano koristi plodno zemljište, pa dolazi do njegovog osiromašavanja u pogledu kvaliteta, zbog ispiranja i erodiranja.

Spaljivanjem stnjike i druge vegetacije i drugim novim metodama obrade zemljišta privremeno je bilo moguće poboljšanje prinosa, ali nadvladavanje prirodnih zakona, bez postepene reciklaže, bilo je moguće samo u ogra-ničenom vremenskom periodu. Postepeno se mnogi prostori, zbog ispošćavanja zemljišta, pretvaraju u pustinje (primer Mesopotamije i severne Kine).

„Zemlja se može eksploatisati i ogoleti u toku pet godina, za ljubav brzog profita, ali stotinu godina čuvanja i negovanja neće u potpunosti otkloniti štetu“ (Glikson, 1971).

IV. Kapitalistički period. Kapitalistički-industrijski period obiluje velikim kulturnim i naučnim dostignućima. Tehnički pronalasci, razvoj transporta, industrijalizacija i porast broja stanovnika, kao glavne karakteristike

28


ovoga perioda, povećavaju brojnost ljudskih naselja. Dolazi do velikog civilizacijskog uspona, koji se dešavao na račun ekološkog kvaliteta životne sredine.

Zavisnost grada od sela se smanjuje, a razvoj industrije privlači ljude sa sela u gradove. Ovo dovodi do neplanskog kvantitativnog porasta gradova.

Razvoj industrijalizacije i urbanizacije sobom povlače i degradaciju osnovnih životnih uslova: vazduha, vode i zemljišta, uz eksploataciju i iscrpljivanje prirodnih resursa. To znači da u ovom periodu velikog razvoja civilizacije dolazi do poremećaja odnosa u prirodi, za razliku od najvećeg perioda Ijudskog roda, koji se meri desetinama milenijuma, kada je čovek bio deo prirode i bio joj podređen.

6.1.3. TRI CIVILIZACIJSKA TALASA

Prema Tofleru (1983) u razvoju ljudske civilizacije mogu se izdvojiti tri epohe, koje je on nazvao „talasima“ koji su se valjali ovom planetom unoseći ogromne promene. To su:

6.1.3.1. Poljoprivredna revolucija,6.1.3.2. Industrijska revolucija i6.1.3.3. Tehnološka revolucija.U razmatranjima pojedinačnih civilizacijskih kretanja - talasa Tofler uvodi, osim pojmova biosfera i

tehnosfera, još i pojmove: sociosfera, infosfera i psihosfera:- biosfera = svet prirode,- tehnosfera = svet Ijudskih dostignuća,- sociosfera = društveni svet,- infosfera = ponike, znanja i informacije,- psihosfera = stanje duha, kidtura, obim i način ponašanja, religija.

6.1.3.1 Poljoprivredna revolucija

Prvi talas promena na planeti u njenim ekosistemima započeo je pre oko 10 hiijada godina, kada je čovek počeo intenzivno da koristi zemljište za proizvodnju hrane, odnosno kada je započeo sa poljoprivrednom proizvodnjom. To je period ljudske civilizacije nazvan poljoprivredna revolucija, koji je trajao, u nekim regionima sveta, do 17. veka (razvijene zemlje Evrope), a u nekim zemljima čak i do sredine 20. veka.

U biosferi vladao je ekološki ekvilibrijum. Zemljište je bilo osnov života, prirode, kulture, porodice. Bogatstvo flore i faune korišćeno je obilato.

Ljudski vek je bio kratak (od 35 do 45 godina). Harale su razne bolesti (kuga, kolera, tifus) i epidemije su odnosile mnoge živote. Lečenje je bilo primitivno: travama, puštanjem krvi i slično.

U tehnosferi proizvodnja je bila decentralizovana, tržište nije postojalo, a zanatski proizvodi rađeni su po porudžbini. Proizvodnja i potrošnja nisu bile izrazito odvojene, uglavnom se proizvodilo za sebe i svoju porodicu, ali i za bogatog plemića.

Kao energija koriste se ljudska i životinjska snaga, bioenergija (vatra) i energija vetra. Ljudska naselja su mala i razbacana. Gradovi su građeni u obliku utvrđenja.U sociosferi (društvene ustanove, poredak, podela rada, klase, porodični oblik života, obrazovanja, kultura, umetnost), vladajuća klasa su feudalci-plemići. Osim njih tu je sveštenstvo, ratnici, kmetovi i robovi.

Privilegije su se sticale rođenjem. Religija je bila veoma moćna i često je sputavala razvoj kulture i urnetnosti, ali u nekim slučajevima je podsticala (primer italijanske Renesanse). I kultura i umetnost razvijale su se pod pokroviteljstvom plemstva kao mecena.

Stanovništvo se izrazito delilo na civilizovano (plemstvo, sveštenstvo) i primitivno (kmetovi i robovi). U ovom razdoblju mnoge civilizacije imale su svoj uspon i pad: Egipat, Mesopotamija, Vavilon, Grčka, Rim, Maja, Sumera.

Porodica je šira (nekoliko generacija zajedno). Uglavnom je ostajala na jednom mestu. U našim krajevima to su bile takozvane „zadruge“ ili „plemena“, u kojima su živele zajedno porodice braće i sestara sa svojim roditeljima.

U infosferi prenos informacija je spor. Prenos se obavljao preko glasova, zvuka, a prenosili su ih glasnici. Pisane informacije i poruke prenošene su kočijama ili za to posebno zaduženi konjanici. Informacije su bile

29


namenjene pojedincima, a retko masama. Knjige (pre Gutembergovog pronalaska metode štampanja, u 14. veku) pisane su rukom i bile unikatne.

U psihosferi (ponašanje, filozofija života, vlast) moć religije je bila uticajna, postojala je velika bogobojažljivost, kako u mnogobožačkim religijama, tako i u jednobožnim.

Kao civilizacijsko načelo prisutan je ekološki ekvilibrijum, a odnos čoveka prema prirodi bio je više instinktivan. Remećenje prirodnih ciklusa išlo je uporedo sa eksploatisanjem zemlje (razvojem poljoprivrede, krčenjem šuma, sečom i spaljivanjem). U izgradnji i korišćenju naselja vladala je velika prljavština i nečistoća.

6.1.3.2. Industrijska revolucija

Ovaj period počinje negde između 1650. i 1750. godine i traje oko 300 godina (do 1950 -tih, 1980-tih).

U biosferi nastaje intenzivno iskorišćavanje prirode, iscrpljivanje mnogih mineralnih i energetskih sirovina,

uništavanje i oštećenje mnogih ekosistema i u njima biotičkih i abioličkih faktora. Uveliko se zagađuju vazduh,

voda i zemljište. Ugrožava se biodiverzitet.

U toku ovoga perioda vladaju sledeća civilizacijska načela:

1. rat sa prirodom, njeno iskorišćavanje i potpuno ovladavanje njome;

2. prirodna (a kasnije i veštačka) selekcija, što se prenosi i na sociosferu (podređivanje pojedinaca i čitavih

naroda ili kao robova ili kao kolonija i protektorata);

3. napredak-materijalni rast, koji kao glavni i osnovni cilj opravdava sva sredstva po načelu: „istorija teče ka

boljem životu, najvažniji je privredni rast“.

Ljudski vek je produžen, jer se primenjuje higijenski način života i stanovanja. Formira se medicina kao

struka. Pronalazak i korišćenje mnogih lekova i instrumenata, vakcinacija i omasovljavanja lečenja (velike

bolnice, veliki medicinski centri) doprinose produženju ljudskog života.

U tehnosferi (energija, proizvodnja, potrošnja, stanovanje, saobraćaj, energija) osnovni pristup je

omasovljavanje. Kao energija koriste se fosilna goriva, ugalj i nafta. U privredi, proizvodnji, primenjuju se

pravila: standardizacija, specijalizacija, sinhronizacija, koncentracija, maksimizacija i centralizacija.

U sociosferi su velike promene. Broj stanovnika na Zemlji se sve više povećava. Šira porodica nestaje, stvara

se uža porodica (samo roditelji i deca), koja je prema potrebi pokretna. Onaj ko poseduje novac, ima i

privilegije. Osnovni cilj je profit (dohodak). Izvršeno je omasovljavanje kulture, umetnosti, obrazovanja.

U infosferi se primenjuju masovni mediji: štampa, radio, televizija, film, pošta, telefon, telegram.

U psihosferi dolazi do promene ličnosti i novog društvenog karaktera. Sve što se proizvodi je roba na

tržištu, stvara se potrošački mentalitet, želja za posedovanjem.

Ovaj period karakteriše bezobzirno korišćenje i ponašanje prema biosferi i njenim ekosistemima.

Pokretački moto: materijalni rast i potrošački mentalitet, uz demografski rast, zahtevaju sve više zahvatanja u

prirodne sisteme.

6.1.3.3. Tehnološka revolucija

Ovaj talas promena odnosi se na civilizaciju sa kraja 20. veka koja ulazi u treći milenijum. On je započeo u

Americi oko 1955. godine i naglo se širi preko drugih kontinenata i zalazi u skoro sve zemlje, ponegde čak

preskačući II talas, a ponegde sustižući ga. Smatra se da će njegovo trajanje biti do 50 godina.

U ovom periodu razvoj društva ide uzlaznom lestvicom, velikom brzinom, demografski rast je nezamislivo

veliki, a degradacija sredine postaje veoma opasna, globalna je i preti uništenjem biosfere.

30


Biosfera je, znači, veoma ugrožena jer preovlađuje tehnosfera, a ravnoteža se na tankim nitima održava

pomoću sredstava tehnosfere. Dalja degradacija se sprečava novim tehnologijama, a tehnologija pomaže i u

ublažavanju posledica. Ekološke krize i ekološke katastrofe su moguće, više nego ikada pre.

U tehnosferi nastaje era elektronike. Kako je ova revolucija u toku, i ide ka budućnosti, mnogi elementi su u

pretpostavkama. Nova tehnologija će težiti štednji energije i traženju mogućnosti za masovniju potrošnju

obnovljive energije sunca, vetra i možda neke nove koja će se tek pronaći. Kako je proizvodnja istovremeno

elemenat razvoja civilizacije, ali i uzrok degradacije sredine i potrošnje resursa, to će se težiti izradi proizvoda

koji će smanjivati entropiju i poslužiti u sledećoj fazi kao sirovina za neki novi proizvod.

Jedno od glavnih načela novoga doba jeste: uradi sam. Mnogi poslovi iz kancelarija prenose se u kuće. Na

primer: struka daktilografa se gubi, jer kompjuteri preovlađuju, a njih koriste ljudi svih struka i zanimanja, i to

kako u kući tako i u svakoj vrsti organizovanog rada, i državnog i privatnog.

U tehnosferi dolazi do velikih promena:

omasovljavanja svih procesa, nastaje vreme sinteze,

mikroelektronika zauzima važno mesto (kućni računari, laseri, video, odašiljači, satelitske stanice),

energija i hrana će se crpsti sa morskog dna,

stvaraće se svemirski gradovi,

-biotehnologija, genetsko inženjerstvo, mikropoljoprivreda i biopoljoprivreda davaće svoj doprinos,

fotoelektrične ćelije pretvaraće sunčevu energiju u druge vidove energije,

uradiće se kućne instalacije za reciklažu otpadnih materijala,

optičko vlakno će smanjiti potrošnju resursa.

To je nova civilizacija, civilizacija koja sa kraja 20. veka ulazi u treći milenijum! Ona je već započela

pre početka 21. veka. Mi smo već uveliko u njoj!

U sociosferi nastaje decentralizacija svih aktivnosti:

u porodičnom životu ispoljavaće se različiti vidovi grupa (jedan roditelj i više dece, parovi - dve žene,

dva muškarca i slično),

veći će biti izbor zanimanja,

individualizacija rada u sopstvenoj kući, „elasiično“ radno vreme - vreme obroka je slobodno i

različito za porodice i pojedince;

gledanje televizije slobodno pomoću kaseta, a ne prema utvrđenom programu;

menja se uloga tržišta i decentralizuje se bankovni sistem.

U infosferi elektronske komunikacije obezbeđuju svima vrlo brzu razmenu informacija i znanja. Civilizacija

trećeg talasa se bazira na informacijama, onaj ko ima moć nad informacijama biće jači u upravljanju, bez

obzira da li se to odnosi na određene grupe, vlade pojedinih zemalja ili neka internacionalna udruženja, unije

zemalja i slično. Pa čak i čovek kao pojedinac je uključen u intrenacionalnu mrežu informacija, preko

elektronske pošte i personalnih računara.

Dolazi do raspada masovnog duha. Stvaraju se nova sredstva informisanja putem saveta telefonom,

umnožavanja pisanog materijala, malih brošura, kaseta i drugog šarenila slika, ideja, simbola i vrednosti preko

kablovske televizije, kaseta, računara, elektronske pošte, telefaksa. Programiranje se prenosi sa masovnog na

lično i kućno.

Moć nad informacijama postaje značajan upravljački mehanizam!

U psihosferi nastaje decentralizacija poliličkog i društvenog sistema. Razmasovljavanje vremena i

31


transporta i nov način gledanja na značaj vremena (biti tačan nema raniji značaj), smanjiće troškove, potrošnju

energije i zagađenost. Formiraće se nova filozofija bazirana na ekološkom načinu mišljenja.

Decentralističku filozofiju šire i škole arhitekture i planiranja sa istraživanjem mogućnosti za očuvanje i

kontrolu životne sredine, sa primenom novih tehnologija za zagrevanje prostora sunčevom energijom.

Planiraju se nova naselja sa fleksibilnim stanovanjem za razne vidove života i rada. Ide se ka stvaranju

„zdravijih „ gradova, „eko - gradova“.

6.1.4. OSNOVNA NAČELA INDUSTRIJSKOG DOBA I NJIHOV ODRAZ NA DEGRADACIJU ŽIVOTNE SREDINE

Naglasili smo da je osnovno pravilo industrijskog doba stalni materijalni rast potrošačko društvo.

„Svaka civilizacija ima jedan skriveni založak - određeni niz pravila ili načela koja se provlače kroz sve njene

delatnosti slično nekoj šemi koja se ponavlja“ (Tofler, 1983).

U ovom razdoblju; osnovna načela su:

6.1.4.1. Maksimizacija,

6.1.4.2. Centralizacija,

6.1.4.3. Standardizacija,

6.1.4.4. Specijalizacija,

6.1.4.5. Sinhronizacija,

6.1.4.6. Koncentracija i

6.1.4.7. Ekološki problemi u industrijskoj eri.

6.1.4.1. MaksimizacijaOvo načelo industrijskog doba, kada veliko postaje sinonim za efikasno, podstiče izgradnju gigantskih

objekata i sistema: najveće hidrocentrale na svetu, solitera sa najvećim brojem spratova, najvećeg industrijskog kompleksa, ali i drugih megalomanskih poslova koji forsiraju i takmičarstvo u: vađenju najveće količine uglja, u ustanovljenju najveće korporacije na svetu, najvećeg broja zaposlenih, najveća poljoprivredna dobra i slično.

Maksimizacija kao načelo se negativno odražavalo na ekosisteme, jer je podsticalo potrošnju velikih površina prostora i potrošnju velikih količina resursa. Za „najveći“ objekat trošeno je mnogo energije i mnogo građevin-skog materijala - resursa. Trošenje energije izazivalo je degradaciju i zagađenost životne sredine: zagađenje vazduha, vode i zemljišta, preko gasovitih, tečnih i čvrstih otpadaka, to je izazivalo negativne promene u biodiverzitetu i oštećenjenjima čitavih ekosistema.

6.1.4.2. CentralizacijaCentralizacija vlasti, centralizacija upravljanja, preko industrije, finansiranja i informisanja, pa do drugih

delatnosti (edukacije, kulture) stvarala je centre moći u kojima je mogao da se forsira industrijski rast, da se diriguje kulturom, obrazovanjem, i da se postepeno učvrsti kult potrošačkog društva. Centri moći su podelili svet na bogate i siromašne, na one koji će trošiti na račun onih čiji će se resursi trošiti. Ova podela je obuhvatila kako kontinente, tako i države, regione, gradove, opštine (siromašni jug i bogati sever).Ovo načelo je uticalo na beskrupulozno trošenje resursa, naročito energije, jer njihovo iscrpljivanje je bilo „negde drugde“ a ne na mestu trošenja i za prave potrošače.

6.1.4.3. StandardizacijaStandardizacija kao načelo omogućava civilizaciji milione istovetnih proizvoda: prozora za kuće, ambalaže za

koka-kolu, telefonskih aparata, ključeva, hartije istih dimenzija i kvaliteta, mašina, pa sve do standardizovanih nastavnih programa i testova za proveru znanja i inteligencije. Standardizacija je uticala na stvaranje sve većeg

32


broja sve većih fabričkih pogona za proizvodnju velikog broja istovetnih proizvoda. Ono što nije bilo standardizovano nije vredelo na tržištu.

Istovremeho se i tehnologija usavršavala i omogućavala izgradnju objekata, praktično beskonačno velikih dimenzija, objekata visoke spratnosti i često istih dimenzija (montažnih blokova) radi lakšeg i bržeg podizanja. Kako je standardizacija bila jedno od glavnih oruđa tržišta za potrošačko društvo, to je ona podsticala sve veću potrošnju sve većih količina resursa za sve više proizvoda. U međuzavisnosti faktora sredine, potrošnja resursa povećavala je degradaciju životne sredine u svim medijumima i unutar svih faktora ekosistema.

6.1.4.4. SpecijalizacijaSpecijalizacija, kojom se ljudski rad ponavlja u istim inervalima („rad na traci“) i „racionalno“ troši vreme,

preneta je i u sve druge ljudske delatnosti. Sve se raščlanjava pa se i lečenje ljudskog organizma deli u bezbroj specijalizacija. Podela po specijalizacijama nije mimoišla ni nauke o prostoru: i u njemu su delovali specijalisti raznih oblasti, koji su uvek davali prednost svojoj struci, tako da se gubio odnos prema celini. Najilustrativniji je primer: prosecanje autoputa ili železničke pruge, kada inženjeri tih struka određuju koja je trasa najpovoljnija za tu vrstu izgradnje, a ne kako bi najmanje remetila prirodu i pejzaže (što uključuje resurse i biodiverzitet).

U životnoj sredini, naročito u gradskim ekosistemima, to je značilo da pojedine specijalnosti imaju odlučujuću moć kako pri izboru lokacija, tako i na način izgradnje pojedinih objekata ili prostornih celina. Na primer: tehnolozi su, uz saglasnost lokalnih vlasti, mogli da odaberu lokaciju za neku fabriku, ne konsultujući ostale, a nedovoljno znajući o posledicama na ekosistem i život u tom području. Tako su na mnogim lokacijama, kako u gradovima, tako i u drugim ekosistemima, locirane industrije sa proizvodima opasnim po životnu sredinu, proizvodima i njihovim nusproduktima (otpadnim materijama u sva tri agregatna stanja).

6.1.4.5. SinhronizacijaSinhronizacija uz devizu „vreme je novac“ ne dozvoljava da mašine dangube. Rad se brižljivo organizuje i

sve je mehanički podređeno časovniku. Osim rada po satu, sinhronizuje se i društveni i privatni život. Sinhronizacija je stvorila odnos ljudi prema racionalnom korišćenju vremena, što je takođe podsticalo proizvodnju i brži i efikasniji saobraćaj i transportne usluge. To je zahtevalo zauzimanje novih prostora za velike infrastrukturne sisiteme: aerodrome, autoputeve, železničke pruge, industrijske komplekse, a sve na račun prirodnih ekosistema. I kao najvažnije treba istaći da je načelo sinhronizacije kod ljudi stvaralo mehanistički pristup svim delatnostima uz gubljenje prirodnog – biološkog. Tehnika i tehnologija su se sve vi še udaljavale od ekološkog načina mišljenja, da se pod njihovim uticajem izgubio i osnovni ljudski instinkt o preživljavanju.

6.1.4.6. KoncentracijaKoncentracija kao načelo industrijske ere najbolje se ogleda u energiji i radu. Radnici se koncentrišu po

fabrikama, koje su koncentrisane u industrijskim oblastima, đaci se koncentrišu po školama koje su koncentrisane u određenim gradskim prostorima, pacijenti se koncentrišu po bolnicama, a „sindikati“ su ob-jedinjavali (koncentrisali) po strukama ili drugim obeležjima, i one koji su prostorno međusobno udaljenji. Ovo načelo se prenosilo i na proizvodnju: na jednom prostoru velika koncentracija industrijskih pogona, zahtevala je i koncentraciju velikih zaliha kako resursa tako i gotovih proizvoda, to je bilo pračeno sa koncentracijom zagađivača i zagađujućih materija.

Koncentracija je kao posledicu ostavila veoma zagađene prostore naročito one regione i gradove gde je bila koncentrisana proizvodnja i potrošnja energije: površinski kopovi, termoelektrane, železare, topionice i drugo.

6.1.4.7. Ekološki problemi u industrijskoj eriIndustrijsko doba je svojim načelima, veoma razvijenom industrijom, enormno velikom potrošnjom energije

i resursa, dovelo do zagađivanja ekosistema i uništavanja mnogih vrsta u njima, promenjenih nagore, neponovlji-vih pejsaža. Zagađenja imaju odraza na ljudsko zdravlje i ljudske živote.

Ekološki problemi su trajni civilizacijski, a ne isključivo industrijski. Oni su postojali oduvek, jer je pad mnogih civilizacija bio uslovljen ekološkim katastrofama, samo se tada to nije tako definisalo niti se termin „ekološki“ upotrebljavao (nije ga ni bilo, sve do sredine 19. veka). U industrijskoj eri ekolšoki problemi izbijaju u prvi plan iz nekoliko razloga:

1. komunikacije između pojedinih regiona, gradova, zemalja pa i kontinenata su bolje, pa se o problemima više i brže saznaje;

33


2. porast gradova i demografska eksplozija traže veći obim korišćenja prirode, doprinose većoj degradaciji i zagađenjima, pa su i problemi uočljiviji;

3. dubina zahvata u prirodne ekosisteme je obimnija pa su i oštećenja očiglednija;4. tehnika i tehnologija industrijskog doba su dale neograničene mogućnosti za samorazaranje

sopstvenih prirodnih osnova, to ranije civilizacije nisu imale.Tehnika je postepeno pratila razvoj ljudskih civilizacija. U predindustrijskom dobu čovek je delovao u

ekosistemima menjajući ih najčešće različitim načinima iskorišćavanja zemljišta: krčenjem vegetacije radi zemljoradnje i gajenjem stoke. Iako je dolazilo do promena, one nisu u tom smislu bile štetne, jer primenjene metode korišćenja zemljišta i mere koje su se prilikom tih zahvata primenjivale „prirodi su davale šansu da regeneriše resurse korisnog potencijala (biljni pokrivač, tle, rezerve vode)“ (Mensing, 1987).

Novo doba ne daje prirodi nikakve šanse. Unošenje mnogih hemijskih supstanci i pretvaranje velikih prirodnih prostora u veštačke onemogućava obnovu.

Ali, nije cela priroda (biosfera) ugrožena podjednako, istim kapacitetom i vrstom zagađenja. I u industrijskom dobu razne su metode iskorišćavanja i obrade zemljišta, pa zbog toga nisu svi ekosistemi podjednako osetljivi na iste, ili druge zagađujuće materije ili opterećenja.

U cilju korišćenja životne sredine formirala su se dva stava:1) Priroda je oruđe kojim se manipuliše. Ovaj stav dominira već 300 godina, a naročito je izražen zadnjih

50 godina. Postavlja se pitanje: kako to bolje i to više iskoristiti sve resurse i prirodne uslove radi materijalnog blagostanja i napretka?

2) Priroda je izvor života koji teba sačuvati. Ovaj stav se približava globalnom shvatanju sa pitanjima: zašto, zbog čega i u ime čega je potrebno iskorišćavanje i zahvatanje iz prirodnih izvora i rezervi? Takv stav se javio ove, zadnje dekade 20. veka, kada su globalna oštećenja biosfere preko njenih ekosistema evidentna.

6.1.4. KARAKTERISTIKE NOVE CIVILIZACIJE

Nova civilizacija je praktično već formirana. Ona je velikom snagom izbrisala dosadašnju filozofiju života, i poremetila je stare načine razmišljanja, formulacije, dogme, ideologije, način života, vrednosti i uvela nove vred-nosti paralelno sa svojom novom tehnologijom, novim geopolitičkim odnosima, novim stilom života.

Civilizacija koja je u toku, civilizacija trećeg talasa pruža nadu, preko novih tehnologija i novog načina mišljenja, da je razvoj moguć uz veliku kontrolu proizvoda i izuma. Ali, istovremeno, to je civilizacija velikih neizvesnosti u pogledu očuvanja životne sredine, i velikih različitosti u pogledu razvoja pojedinih zemalja ili grupe zemalja. Takođe, doba koje nastaje sa novom civilizacijom karakteriše i velika želja za novim svetskim poretkom i težnjom razvijenih zemalja da nametnu svoju moć. U tome se ne preza od sile, nametanja ratova, pretnji, isključivanja iz međunarodnih zajednica i saradnje. Sila i agresija koja preovladava na međunarodnom nivou prenosi se i na nacionalni i individualni.

Ovu civilizaciju karakterišu i velike migracije, ne samo selo - grad, to je i dalje evidentno, već i u pravcu: nerazvijene (ili nesigurne ) zemlje - razvijene zemlje.

Takođe, ova civilizcaja nije bez opasnosti po biosferu i njene pojedine ekosisteme: opasnosti su moguće preko raznih vrsta zagađenja (elektromagnetnog, informativnog, radioaktivnog, hemijskog, kosmičkog), borbi u svemiru, novih vrsta ratova, uticaja na klimu, ekološkog ratovanja (prenosa veštačkog zemljotresa vibracijama na razdaljinu, pronalaskom novih opasnih vrsta bakterija, virusa, insekata) ali, i mogućih čestih ratova među nacijama, pojedinim zemljama, ili grupe zemalja prema drugima. Ovi ratovi će najverovatnije biti vođeni zbog resursa, kojih će u mnogim razvijenim zemljama biti sve manje.

VI Otuđenje u radu i dokolica (Majkl Haralambos - Uvod u sociologiju)

Otkako su Adam i Eva izbačeni iz zemaljskog raja, čovek mora da radi da bi preživeo. Kao deo kazne za

istočni greh, mora zarađivati za život u znoju lica svog. Ono vreme koje mu preostaje nakon dnevnog rada,

može da provodi u dokolici, ali dokolicu prvo treba da zaradi.

Kalvinisti u 17. veku u Evropi su nešto drugačije shvatali rad. Oni su rad shvatali kao verski poziv kome

se valja odati uporno i odlučno. Uspeh na poslu značio je da pojedinac nije izgubio milost i naklonost Božju.

34


Dokolica, kako je obično bila definisana po tadašnjim normama, napadana je kao frivolna i kao ludo

razbacivanje vremena. Piće, ples, odlazak u pozorište, rekreativni sportovi, priče i telesna uživanja sve je to bilo

osuđivano.

U tradicionalnoj subkulturi crne Amerike, rad je u najboljem slučaju definisan kao nužno zlo. Život se,

u naslovu pesme koju izvode O'Jays, sastoji u „Življenju za vikend“. Rad počinje u „Tužni ponedeljak“, kada lokali

u područjima s niskim prihodima priređuju specijalne zabave da bi razveselili Ijude posle najgoreg dana u

nedelji.

Ta tri ukratko opisana stanovišta zasnivaju se na različitim shvatanjima rada i dokolice. To nisu

objektivna stanovišta, niti su neutralne opservacije. Mnoga, premda ne sva stanovišta sociologa prema radu i

dokolici, zasnivaju se na sličnoj osnovi. Odlikuje ih shvatanje sociologa o tome što bi rad i dokolica trebali da

budu i obojena su njegovim shvatanjima o radu i aktivnostima u dokolici koju posmatra. Ustvari, sociolozi koji

se jednodušno opredeljuju za neki ideal rada i dokolice, često iznose najzanimljivija i najuticajnija mišljenja o

tom predmetu. Vrlo je dobar primer Karl Marks čije ćemo ideje sada razmotriti.

1. Otuđeni rad

Za Marksa Ijudska sreća i ispunjenje zavisi od rada - proizvodnje dobara i usluga. Rad je najvažnija

Ijudska delatnost. Rad može da obezbedi čoveku materijalna sredstva, zatim da omogući čoveku da ispolji

svoje sposobnosti, ali može i da uništi njegove sposobnosti i da dovede do poremećaja njegovih odnosa sa

drugim Ijudima. Najednostavnije rečeno, za Marksa otuđenje u radu znači da čovek ne voli rad i da zbog toga

nije u mogucnosti da pronađe zadovoijstvo i ispunjenje u obavijanju svog posla ili u proizvodima svog rada.

Pošto ne može da izrazi svoju pravu prirodu u radu, on je otuđen od sebe, otuđen je od vlastite ličnosti. Pošto

je rad i društvena aktivnost, otuđenje u radu otuđuje čoveka i od drugih Ijudi.

Marks je verovao da rad najpotpunije omogućuje čoveku da ostvari svoje osnovne potrebe, da ispolji

svoju individualnost i svoju Ijudskost. Izražavajući svoju posebnost pri stvaranju nekog proizvoda, radnik može

doživeti veliko unutrašnje zadovoijstvo, a kada vidi da drugi Ijudi upotrebljavaju i cene njegov proizvod i da on

zadovoljava njihove potrebe, on može imati veliko zadovoijstvo zbog humanosti svog rada. U zajednici u kojoj

svako radi da bi zadovoljio i svoje individualne potrebe i potrebe drugih, rad je delatnost koja čoveka može

potpuno ispuniti. Po Marksovim rečima, „svako bi od nas, u svom radu, dvostruko potvrdio i sebe i svoje

bližnje“. Marks je smatrao da taj ideal nikad nije bio ostvaren, osim možda u na početku Ijudske istorije. U toku

cele istorije, odnos čoveka prema radu bio je destruktivan, i za Ijudski duh i za Ijudske odnose.

Marks je smatrao da se izvor otuđenja nalazi u privrednom sistemu koji uključuje razmenu dobara. U

takvom sistemu proizvodi rada postaju roba. Uvođenjem novca kao sredstva razmene, proizvodi postaju roba

za kupovanje i prodavanje, artikli trgovine. Proizvodi rada postaju puki „predmeti“ na tržištu za prodaju i

kupovinu, a ne sredstvo za zadovoljavanje potreba pojedinca i zajednice. Proizvodi koji se iznose na tržište

gube svoju unutrašnju svrhu i postaju sredstvo za postizanje neke druge svrhe, postaju roba za sticanje novca.

Pošto radnik ne proizvodi predmete za sebe već za tržište, „radnik se odnosi prema proizvodu svoga rada kao

prema stranom predmetu“.

Otuđenje u osnovi nastaje iz procesa razmene roba u tržišnom sistemu. Iz razmene dobara na tržištu

nastaje privatno vlasništvo, individualno posedovanje sredstava za proizvodnju. Marks ističe: „lako se čini da je

privatno vlasništvo osnovni uzrok otuđenom radu, pre bi se moglo reći da je njegova posledica“. Kada se

proizvodi rada jednom počnu posmatrati kao roba, deli nas samo mali korak od stvaranja privatnog vlasništva.

Kada se jednom uspostavi sistem privatnog vlasništva, onda on povratno deluje na snage koje su ga proizvele i

35


povećava stepen otuđenja. To se može pokazati na primeru kapitalističkih privreda, u kojima je vlasništvo nad

sredstvima za proizvodnju koncentrisano u rukama manjine. Otuđenje je još pojačano činjenicom da radnici ne

poseduju robu koju proizvode.

Iz otuđenja radnika od proizvoda rada proizilaze drugi oblici otuđenja. Radnik otuđen od prozvoda

rada otuđuje se i od samog rada, a pošto je rad primama Ijudska delatnost, on postaje otuđen od samog sebe.

Radnik koji je otuđen u radu „ne ostvaruje se u svom radu, već se negira, oseća se jadno umesto dobro, ne

razvija slobodno duhovnu i psihičku energiju, već je fizički iscrpljen i duhovno ponižen. Radnik se zato oseća

kod kuće samo za vreme dokolice, dok se na poslu oseća kao beskućnik“. Rad prestaje da bude sam sebi svrha,

prestaje da bude zadovoljstvo i ispunjenje Ijudskih potreba. On jednostavno postaje sredstvo za održanje u

životu. Kao sredstvo za određenu svrhu, rad ne može dovesti do ispunjenja. Otuđen od proizvoda svog rada,

obavljanja svog rada i od sebe, radnik je otuđen i od ostalih Ijudi. On radi da bi osigurao egzistenciju sebi i

svojoj porodici, a ne za dobrobit zajednice. Sebični interes postaje važniji od brige za društvenu grupu.

Marks je smatrao ekonomski sistem osnovom društva, koja u krajnjoj liniji oblikuje sve ostale aspekte

društvenog života prema svojim potrebama. Marks je podelio ekonomsku osnovu na dva dela, na proizvodne

snage i odnose u proizvodnji. Proizvodne snage su važnije, s obzirom da su prema Marksu „društveni odnosi u

okviru kojih pojedinci proizvode, društveni odnosi proizvodnje, izmenjeni, preobraženi, promenom i razvojem

materijalnih sredstava proizvodnje, proizvodnih snaga“. Proizvodne snage su sredstva koja služe proizvodnji

dobara. Tako je u feudalizmu, u agrarnoj privredi, zemlja glavna proizvodna snaga. U kapitalizmu su sirovine i

mašine koje služe izradi industrijskih proizvoda glavni oblici proizvodnih snaga. Proizvodni odnosi su društveni

odnosi i oni su povezani s proizvodnim snagama. U kapitalističkoj privredi, odnos kapitalista i radnika kao dve

dominatne klase u društvu uslovljen je odnosom prema sredstvima za proivodnju: jedni su vlasnici a drugi

najamna radna snaga. Kapitalisti poseduju proizvodne snage, radnici poseduju vlastitu radnu snagu koju, kao

najamni radnici, prodaju kapitalistima za novac.

Marks je smatrao da se priroda rada u društvu može shvatiti samo ako se analizira u ekonmoskim

kategorijama. Po njemu, kapitalistički način proizvodnje neizbežno proizvodi visok stepen otuđenja. U

kapitalističkoj privredi, manjina poseduje proizvodne snage. Radnik niti poseduje dobra koja proizvodi, niti ima

bilo kakvu kontrolu nad tim dobrima. Radnik je poput svojih proizvoda, sveden na nivo robe. Radu radnika se

pridaje novčana vrednost, a troškovi rada ocenjuju se na jednak način kao i troškovi za mašine i sirovine. Kao i

roba koju proizvodi, radnik je prepušten na milost i nemilost tržišnim silama, zakonu ponude i potražnje. U

toku ekonomske krize, mnogi će se radnici naći bez posla, gotovo bez ikakvih sredstava za život. Najamni rad je

sistem ropstva koji uključuje eksploataciju radnika. Samo rad proizvodi bogatstvo, a ipak radnici dobijaju u

obliku nadnica samo deo tog bogatstva koje stvaraju. Ostatak prisvajaju kapitalisti u obliku profita. Tako većina

pripadnika društva, proletarijat, uglavnom radi za jednu manjinu koja ga eksploatiše. Kapitalizam se zasniva na

privatnom interesu i pohlepi. To je sistem žestoke konkurencije, koja ima kao jedini cilj da poveća profit, a ne

da zadovolji prave Ijudske potrebe. Uključeni u lanac tog sistema, i kapitalisti i radnici otuđeni su od svog

pravog ja. Pripadnici obe grupe obuzeti su sebičnim interesima i koristoljubljem, u sistemu koji suprotstavlja

čoveka čoveku u borbi za održanje i lični interes.

Marks je smatrao da dve bitne karakteristike industrijskog društva - mehanizacija proizvodnje i sve

veća specijalizacija podele rada, takođe doprinose otuđenju radne snage. Međutim, Marks je isticao da je

najvažniji, primarni izvor otuđenja kapitalistički privredni sistem, a ne industrijalizacija. Po Marksu,

mehanizacija proizvodnje smanjuje fizički napor koji rad zahteva, ali, to „olakšanje napora postaje čak neka

36


vrsta torture, s obzirom da mašina ne oslobađa radnika od rada, već oduzima radu zanimljivost“. Mehanizacija i

masovna proizvodnja koja je s njom povezana, smanjuju potrebu za veštinom i inteligencijom, i uklanjaju iz

rada „sav njegov individualni karakter i, dosledno tome, svu lepotu za radnika. Radnik postaje dodatak mašini, i

od njega se zahteva samo najjednostavnija, najmonotonija i najlakše stečena veština.“ Industrijsko društvo

takođe uključuje i razvijanje podele rada. Ljudi se moraju specijalizovati za određene poslove da bi zarađivali

svoj hleb. Po Marksovim rečima, „svaki čovek ima svoju određenu ekskluzivnu sferu delovanja koja mu je

nametnuta i iz koje ne može pobeći“. Sloboda i ispunjenje nisu mogući kad je čovek zarobljen u

specijalizovanom zanimanju, s obzirom da se u jednom poslu može izraziti samo jedan njegov ograničen deo.

Marksovo rešenje problema otuđenog rada je komunističko ili socijalističko društvo, u kojem su

proizvodne snage u zajedničkom vlasništvu, a specijalizovana podela rada ukinuta. Marks je verovao da

kapitalizam sadrži seme vlastite propasti. Koncentracija otuđenih radnika u industrijskim preduzećima,

podstaknuće svest o eksploataciji, o zajedničkim interesima, i olakšaće stvaranje organizacije koja će zbaciti

vladajuću kapitalističku klasu. U komunističkom društvu radnici bi istovremeno proizvodili predmete i za sebe i

za zajednicu i tako zadovoljavali i individualne i kolektivne potrebe.

2. Kontrola na radnom mestu

Na kritiku kapitalizma američkih ekonomista Samuela Boulza i Herberta Gintisa, u velikoj su meri

uticala Marksova shvatanja. Kao i Marks, i oni kapitalizam vide kao represivan i izrabljivački sistem, kojem je cilj

maksimizacija profita, a ne zadovoljavanje Ijudskih potreba. Oslanjajući se na Marksa, oni smatraju da prirodu

rada u kapitalističkom društvu je moguće shvatiti samo ako je posmatramo u odnosu na privredni i društveni

sistem u koji je smeštena. Tako se ono što se dešava na radnom mestu, kao i društvena organizacija rada,

mogu objasniti samo na osnovu klasne strukture i odnosa moći u društvu kao celini. Najvažniji se doprinos

Boulza i Gintisa sastoji u tome što oni odbacuju mišljenje po kojem prirodu rada u kapitalističkom društvu

oblikuju potrebe i zahtevi tehnologije. Oni tvrde da se „otuđeni karakter rada kao društvene delatnosti ne

može pripisati prirodi 'modeme tehnologije', već je on naprotiv proizvod klasnih odnosa i odnosa moći u

privrednom životu“. Boulz i Gintis analiziraju niz osobina proizvodnje u kapitalizmu; tvrdeći da je način

proizvodnje postao sredstvo kontrole nad radnom snagom. Prvo, fragmentacija poslova tipična je ne samo za

fabričku proizvodnju, već i za rad u kancelarijama i birokratskim organizacijama. Jedan se posao razbija na

male delove, i svaki se radnik specijalizovao za obavljanje samo jednog dela posla. Masovna proizvodnja na

pokretnoj traci je dobar primer tog tipa organizacije rada. Ona se opravdava potrebama efikasnosti jer se tvrdi

kako će rascepkanost posla povećati spretnost, veštinu i brzinu radnika, koji će postati specijalisti za jedan

određeni posao. Boulz i Gintis odbacuju takvo mišljenje. Oni smatraju da se veštine potrebne za mnoge

poslove mogu veoma brzo naučiti, što se jasno pokazalo kad su, u toku rata, žene zamenile muškarce u

fabrikama i kancelarijama. Oni tvrde da su se rascepkanost rada i specijalizacija razvili kao sredstvo kontrole,

zasnovano na načelu „podeli pa vladaj“. Boulz i Gintis tvrde kako bi u slučaju „da svi radnici mogu obavljati sve

poslove, njihovo poznavanje proizvodnog procesa omogućilo da se udruže i da sami krenu u proizvodnju“.

Zatim, da radnici poseduju to znanje, ono bi ugrozilo legitimnost autoriteta poslodavca kojim kontroli še i

koordinira proizvodnju. Prikrivajući pred zaposienima način obavljanja celine proizvodnog procesa pomoću

fragmentacije posla, poslodavci mogu takođe rascepkati potencijalnu moć radne snage i tako zadržati kontrolu.

Oni tu kontrolu opravdavaju stavom da samo oni imaju opšti pregled proizvodnog procesa, dakle da samo oni

mogu da planiraju, koordiniraju i upravljaju proizvodnjom.

Specijalizovana podela rada koja je karakteristična za industrijsko društvo zasniva se na

37


hijerarhijskom načelu autoriteta i kontrole. Na primer, u fabrikama radnike u pogonu kontrolišu nadzornici i

predradnici, koji odgovaraju nižem rukovodećem osoblju, koje je podređeno autoritetu srednjeg i višeg

upravnog kadra, koji je opet odgovoran upravnom odboru. Bitne odluke putuju od vrha nadole.

Administrativne i birokratske organizacije organizovane su na siičnom principu. Tako u britanskoj državnoj

službi, jedan sve moćniji lanac komandi vodi od bednog činovničkog pripravnika kroz niz posrednika do

vrtoglavih visina Whitehalla. I opet se taj sistem opravdava zahtevima efikasnosti, argumentom koji ćemo

detaljno razmotriti u sledećem poglavlju. Hijerarhija autoriteta navodno je potrebna da bi koordinirala brojne

specijalizovane zadatke u podeli rada. Boulz i Gintis odbacuju i to mišljenje. Oni su analizirali velik broj studija

koje upućuju na zaključak kako je efikasnost, merena kategorijama proizvodnosti, u direktnoj vezi sa stepenom

kontrole radnika nad proizvodnim procesom. Što je samim radnicima omogućena veća kontrola, to više

proizvode. S druge strane, Boulz i Gintis tvrde kako hijerarhijska podela posla ne povećava efikasnost, već je

naprotiv smanjuje. Oni to tumače na sledeći način: „Neefikasnost hijerarhijske podele rada potiče od toga što

radnicima uskraćuje prostor za korišćenje vlastitih kreativnih snaga“. Sloj za slojem vlasti upravlja i dominira

radnicima, i ne pruža im gotovo nikakve mogućnosti da iskoriste vlastitu kreativnost i inicijativu. lsto kao i u

siučaju fragmentacije poslova, Boulz i Gintis tvrde da hijerarhijsku podelu rada treba u prvom redu posmatrati

kao instrument kontrole.

Ako se organizacija rada može shvatiti uglavnom kao sistemu za uspostavljanje kontrole i dominacije,

zašto je takva kontrola potrebna? U prvom redu zato što se kapitalizam zasniva na eksploataciji. Profiti donose

korist vlasnicima, a ne radnoj snazi. Poslodavci su uglavnom zainteresovani za „zadržavanje vlastitog klasnog

položaja“, a ne za dobrobit svoje radne snage. Da bi se takav sistem održao, dominacija i kontrola su nužne,

budući da su interesi vlasnika i radnika suprotstavljeni. Kao takvi, oni su izvor potencijalnog ili stvarnog sukoba.

Organizacija rada u kapitalističkom društvu može se zato shvatiti kao sredstvo održavanja moći vladajuće klase.

Dakle: „Hijerarhijska podela rada maksimizira kontrolu uprave, povećava obaveze pojedinih radnika, deleći

poslove i odgovornost, i osujećuje razvoj stabilnih koalicija među radnicima“. Boulz i Gintis primenjuju taj isti

argument na istočnoevropska komunistička društva, u kojima je rad često organizovan po uzoru na

kapitalističku privredu. Oni dokazuju kako to nije neobično, budući da se vladajuće elite služe sličnim

metodama da bi zadržale moć i povlastice.

Kao i Marks i Boulz i Gintis smatraju rad osnovnom delatnošću za razvoj čovekovog potencjala. Oni

veruju da bi najvažnija funkcija rada trebala da bude „razvoj Ijudskog potencijala radnika kao društvenog bića,

kao kreatora, kao vladara prirode“. Mnogi radnici nemaju gotovo nikakve šanse da takve sposobnosti razviju.

Oni su zarobljeni u hijerarhijskoj podeli rada, gotovo bez ikakve kontrole nad svojim poslom; uhvaćeni su u kolo

monotonije rascepkanih poslova, gotovo bez ikakvih mogućnosti da izraze svoju kreativnost i inicijativu. Sve

dok se najamni rad zasniva na eksploataciji radnika, nema gotovo nikakve nade u pravu promenu. Boulz i Gintis

zaključuju da je otuđeni rad neizbežan sve dok vladajuće klase postoje na Zapadu, a vladajuće elite održavaju

svoju prevlast na Istoku.

3. Otuđenje belih kragni

U knjizi Bele kragne, američki sociolog Rajt Mils analizira otuđenje nemanuelnih radnika. Iako Mils

tvrdi da društvom vlada „elita moći“ a na vladajuća klasa koja poseduje proizvodne snage, u njegovoj se analizi

rada u kapitalističkom društvu oseća jak uticaj marksističkih shvatanja. Mils tvrdi da je ekspanzija tercijamog

sektora privrede u razvijenim kapitalističkim društvima dovela da se sve više od zaposlenih traže, „ne veštine s

predmetima već veštine sa Ijudima“. Baš kao što manuelni radnici postaju slični robi, prodajući svoju „veštinu s

38


predmetima“, sličan se proces odvija i kod nemanuelnih radnika kada prodaju svoje „veštine s Ijudima“ na

otvorenom tržištu. Mils taj sektor privrede naziva „tržištem ličnosti“. Ličnim osobinama pripisuje se tržišna

vrednost i, kao rezultat toga, Ijudi prodaju delove svoje ličnosti. Zato direktori i rukovodioci nisu zaposleni

samo na osnovu svojih akademskih kvalifikacija i iskustva, već i zbog svoje sposobnosti da izađu na kraj sa

Ijudima. Trgovac dobija posao zbog svoje prividne srdačnosti, prijatnosti i iskrenosti. Međutim, s obzirom da se

aspekti ličnosti prodaju i kupuju kao i svaka druga roba, pojedinac se otuđuje od svog pravog ja. On lažno i

neiskreno na poslu izražava svoju ličnost. Mils to ilustruje primerom devojke koja radi u robnoj kući,

nasmejana, predusretljiva, spremna da ispuni svaki zahtev kupca. On konstatuje: „U toku svog posla, s obzirom

da njena ličnost postaje instrument neke tuđe svrhe, prodavačica se otuđuje od sebe same“. Na poslu ona nije

ona.U prodavnici, u prostorijama uprave, u kancelarijama, u konferencijskoj sali muškarci i žene prostituišu

svoju ličnost da bi stekli ličnu korist. Mils vidi američko društvo kao „veliku prodavnicu“, prepunu hipokrizije,

obmana i neiskrenosti. Umesto da izražavaju svoju pravu ličnost i osećanja, Ijudi su primorani da se veštački

ponašaaju, da pokazuju veštačku Ijubaznost, pažnju i zainteresovanost da bi manipulisali drugima i tako zaradili

platu. Milsovo pesimistično gledanje na rasprodaju ličnosti u američkom kapitalističkom društvu ukratko je

izraženo u siedećem citatu: „Tržište ličnosti, tipičan rezultat i indikator velike prodavnice, osnova je sveopšteg

nepoverenja i samootuđenja, tako karakterističnog za stanovnike velegrada. Trgovačka etika i pravila zahtevaju

od Ijudi da obavljaju zanimanje za druge, da bi njima manipulisali. Ljudi se međusobno otuđuju jer svaki

potajno nastoji upotrebiti drugoga kao oruđe, i vremenom se krug zatvara - čovek sam od sebe čini oruđe, i

sam se od njega otuđuje.“ Na taj način, čovek postaje otuđen i od sebe i od svojih bližnjih.

4. Otuđenje od rada i dokolice

Kad je Marks prvi put izneo neke svoje poglede o otuđenom radu - godine 1844 -radnici su u industriji

radili od dvanaest do šesnaest sati na dan. Otuđen u fabrici, radnik nije imao gotovo nikakvih mogućnosti

ostvari svoje potrebe u dokolici. Nije imao vremena ni za šta drugo osim za zadovoljenje elementarnih

egzistencijalnih potreba- za jelo i spavanje. Živeći od nadnica koje su obezbeđivale zadovoljenje samo

najnužnijih potreba, često u jezivim stambenim prilikama, radnici nisu imali gotovo nikakvih mogućnosti za

samorealizaciju u dokolici, čak i da su imali vremena. Marks je vreme izvan radnog vremena posmatrao samo

kao sredstvo radne snage da obnovi snagu, da se oporavi od iscrpljenosti i da se reprodukuje. U razvijenom

industrijskom društvu znatno je smanjeno radno vreme - u Zapadnoj Evropi i Americi zaposleni u industriji rade

od četrdeset do četrdeset šest sati u nedelji - a životni standard stanovništva kao celine neprestano raste.

Moglo bi da se zaključi da su se mogućnosti samoostvarenja u slobodnom vremenu povećale, ali mnogi

marksisti tvrde da te mogućnosti parktično nisu iskorišćene.

Francuski sociolog i novinar Andre Gorc smatra da otuđenje u radu podstiče radnika da

samoostvarenje traži u dokolici. Međutim, baš kao što kapitalistički sistem određuje njegov radni dan, on

određuje i njegove aktivnosti u dokolici. Sistem stvara pasivnog potrošača koji nalazi zadovoljstva u potrošnji

proizvoda industrije robe i industrije zabave. Ponašanje se odvija prema uputstvima kapitalištičke „agresivne

reklame“ i bedna je zamena za kreativnu dokolicu prema viastitim željama. Gorc tvrdi kako direktiva da troši

„otupljuje čovekova prava osećanja i potrebe i ne dovodi do samoostvarenja, ali omogućuje zaborav pravih

problema i nezadovoljstava. Dokolica jednostavno obezbeđuje „sredstvo za beg i zaborav“, način da se živi s

problemom, umesto da se problem aktivno rešava. Tako je u kapitalističkom društvu čovek otuđen i od rada i

od dokolice. Te se dve sfere života međusobno učvršćuju. Gorc tvrdi da je kapitaiizam ojačao svoju prevlast nad

radnom snagom jer ih je „otuđujući u njihovom poslu bolje pripremio da ih otuđi i kao potrošače, i obrnuto,

39


otuđuje ih kao potrošače da bi ih boije otuđio u poslu“.

Veoma je slično shvatanje otuđenja izneo i Herbert Markuze u knjizi Čoveku jedne dimenzije (One

Dimensional Man). Po Markuzeu, spsobnosti za lični razvoj ugušene su u razvijenom industrijskom društvu.

Rad je „iscrpljujuće, zaglupljujuće, neljudsko robovanje“, dok dokolica obuhvata „oblike relaksacije koji

ublažuju i produbljuju tu zaglupljenost“. Ona se zasniva na „lažnim potrebama“ koje usmeravaju i nameću

uglavnom masovna sredstva komunikacije pod kontrolom vladajućih strukture. Potrebe su lažne ako ne

dovode do istinitog samoostavrenja i stvarnog zadovoljstva. Ako se pojedinac oseća srećnim na osnovu

zadovoljenih lažnih potreba, rezultat je jednostavno „euforija u nesreći“, osećaj zanosa na osnovu nevolje.

Markuze tvrdi da „većina najčešćih potreba da se odmori, da se zabavi, da se ponaša i troši u skladu je sa

reklamama, da se ljubi i mrzi ono što i ostali Ijube i mrze, pripada toj kategoriji lažnih potreba“. Pripadnici

društva više ne traže zadovoljstvo u sebi samima, i u svojim odnosima s drugima. Umesto toga, „Ijudi

prepoznaju sebe u svojim predmetima za potrošnju: nalaze svoju dušu u automobilu, gramofonu sa

zvučnicima, kući na dva sprata, kuhinjskoj opremi“. Krug je sada zatvoren: industrijskj je čovek otuđen od

svake sfere svoga života.

Gorc i Markuze veoma pesimistički gledaju na prirodu dokolice u industrijskom društvu. Oni

prikazuju „srećnog robota“ koji razmetljivo zadovoljava „lažne potrebe“. Markuze smatra da naziv „srećna

svest“ koja opisuje lažna uverenja, mnogo više odgovara svesti modernog potrošača nego Marksov naziv

„lažna klasna svest“. Relativno obilje i proširenje dokolice pretvorili su gvozdene lance u lance od zlata.

Vladajuće klase i vladajuće elite ojačale su kontrolu nad radnom snagom time što su njenu eksploataciju

učinile podnošljivom. „Lažne potrebe“ služe da bi se skrenula pažnja s pravog uzroka otuđenja. Zadovoljavanje

tih potreba služi jednostavno kao slatki omotač na gorkoj piluli. A istovremeno, „lažne potrebe“ stvaraju i

vrhunski motivisanu radnu snagu koja radi za novac koji će potrošiti, i tržište spremno da zadovolji te potrebe.

Marksistička shvatanja o prirodi rada i dokolice mogu se kritikovati s više pozicija. Prvo, ona se

delimično zasnivaju na prilično neodređenoj slici o tome šta bi čovek morao i mogao biti. Moglo bi da se utvrdi

kako to stanovište govori više o skali vrednosti pojedinih sociologa nego o samoj suštini čoveka. Drugo, ona su

sklona da zanemare vrednosti koj prihvataju članovi društva. Ako Ijudi tvrde da nalaze zadovoljstvo u poslu i

dokolici, postoji tendencija da se njihovo mišljenja odbaci kao produkt lažne klasne svesti. Treće, marksistička

su shvatanja veoma uopštena. Kao što primećuje Alasdair Clayre, ona su sklona da stave u isti koš različita

zanimanja i aktivnosti u dokolici i da tako stvore jednostavan model „čoveka u industrijskom društvu“.

5. Otuđenje i tehnologija

U čuvenoj studiji pod naslovom Otuđenje i sloboda (Alienation and Freedom), američki sociolog

Robert Blauner analizirao je ponašanje i stavove manuelnih radnika u grafičkoj, tekstilnoj, automobilskoj i

hemijskoj industriji. On smatra da proizvodna tehnologija predstavlja najbitniji faktor koji uslovljava stepen

otuđenosti radnika. Blauner definiše otuđenje kao „opšti sindrom koji se sastoji od različitih objektivnih uslova

i subjektivnih osećanja i stanja koja nastaju iz određenih odnosa između radnika i sociotehničke radne sredine“.

„Objektivni uslovi“ odnose se uglavnom na tehnologiju koja se postoji u pojedinim granama industrije. Blauner

smatra da tehnologija uglavnom određuje količinu saznanja i inicijative koja se od radnika zahteva u radu, kao i

stepan kontrole koju imaju nad svojim radom. Na osnovu analize različitih oblika tehnologije, on ocenjuje

stepen otuđenja koju takva tehnologija izaziva. „Subjektivna osećanja i stanja“ odnose se na stavove i osećanje

radnika prema njihovom poslu. Te podaci su dobijeni anketom. Blauner smatra subjektivne stavove radnika o

zadovoljstvu poslom objektivnim merilom za stepen njihovog otuđenja. Dakle, ako radnici izjavljuju da su

40


zadovoljni svojim poslom, nisu otuđeni. On tako odbacuje marksističko shvatanje po kojem su radnici u

kapitalističkom društvu automatski otuđeni zbog svog objektivna položaja u proizvodnim odnosima. Sa

marksističkog gledišta, ako radnici ističu zadovoljstvo svojim poslom, to je znak njihove lažne svesti.

Blauner tvrdi da se odnos prema radu može objasniti stepenom razvijenosti proizvodnih tehnologija.

Raziičiti obiici tehnologije uslovljavaju različiti stupen otuđenja. Blauner deli pojam otuđenja na četiri

dimenzije: stepen kontrole radnika nad radom; stepen smisla i svrsishodnosti koji nalaze u svom radu; stepen u

kojem su društveno integrisani u svom radu; i stepen zaokupljenosti svojim radom. Otuđeni radnik je onaj

radnik koji u sve četiri dimenzije ima osećaj nemoći, besmisla, izolacije i samootuđenja.

Blauner prvo analizira grafičku industriju, tvrdeći da ona predstavlja predindustrijsku zanatsku

tehnologiju. (Njegova je studija nastala u vreme kad mašinsko slaganje još nije bilo rašireno.) Podaci iz anketa

među radnicima te četiri navedene grane industrije pokazuju da je stepen zadovoljstva poslom najviši kod

grafičara. Samo 4% radnika u grafičkoj industriji smatralo je svoj posao dosadnim i monotonim, za razliku od

18% u tekstilnoj industriji, 34% u industriji automobila, i 11% u hemijskoj industriji. Blauner smatra da je,

prema njegovim kriterijumima, grafički radnik neotuđeni radnik. On ima kontrolu nad svojim radom i zato ne

nema osećaj nemoći. Posao obavlja rukom a ne na mašini. Slovoslagač ručno bira slova, slaže ih u redove i

raspoređuje redove po stranicama. Štamparska tehnologija zahteva veštinu, razmišljanje i inicijativu. Blauner

tvrdi da „zato što se svaki posao po nečemu razlikuje od prethodnih, neprestano nastaju problemi koji od

radnika zahtevaju da donosi odluke“. Priroda štamparske tehnologije je takva da ne zahteva kontrolu odozgo

nad radnicima. Samodisciplina, a ne kontrola nadzornika ili predradnika, u najvećoj meri određuje kvalitet

proizvoda, brzinu rada i količinu proizvodnje. Rad koji se zasniva na znanju, veštini i odlukama radnika nije

pogodan za kontrolu odozgo. Blauner zaključuje da su „sloboda i mogućnost kontrole koju grafički radnik

poseduje uglavnom posledica prirode zanatske tehnologije“.

Za razliku od ostalih industrija, štamparstvo ne uključuje visoko specijalizovanu podelu rada ili

standardizovani proizvod. Ti faktori doprinose relativno visokom stepenu smislenosti i svrsishodnosti

štamparskog posla. Radeći na relativno celovitom delu proizvodnje, radnik može da vidi i oceni svoj doprinos

gotovom proizvodu - novinama, knjizi ili časopisu. S obzirom da je svaki proizvod po nečemu različit, on može

prepoznati svoj doprinos tom proizvodu. Iz tih razloga, Blauner definiše štamparstvo kao „rad sa smislom i

svrhom“.

Priroda štamparske tehnologije omogućuje grafičkom radniku da se identifikuje sa svojim zanatom i s

ostalim zanatlijama. Štamparska ga tehnoiogija podstiče da razvija svoje veštine i da se ponosi svojim radom.

On nije vezan za mašinu, i to mu daje mogućnost da se kreće po radionici i da razgovara sa ostalim zanatlijama.

U trećoj dimenziji otuđenja, po stepenu integrirsanosti u društvo, grafički radnik nije društveno izolovan. On je

integrisan u zajednicu po zanimanju. On sklapa prijateljstva na poslu i nastavlja ta prijateljstva i izvan kruga

fabrike. Aktivan je u različitim zanatskim klubovima i društvima, i u vrlo velikoj meri uključen u sindikalni rad.

Zbog kontrole nad svojim radom, smisla koji u njemu nalazi i integrisanosti u zajednicu po zanimanju,

grafički radnik ne doživljava samootuđenje u radu. Blauner tvrdi da je „Rad za ručne slagače izvor

zaokupljenosti i angažovanosti. Rad nije u prvom redu sredstvo kojim se zarađuje novac za život, već izraz

njihove ličnosti i identiteta“.

Ako zanatstvo predstavlja predindustrijsku proizvodnju, tekstilna je industrija tipična za ranu fazu

industrijalizacije. Većina tekstilnih radnika su poslužioci mašina. Oni poslužuju i do desetak mašina, hrane ih

predivom i krpe predivo kada se prekine. Tradicionalne su veštine tkanja, po Blaunerovim rečima, „ugrađene u

41


mašinu“. Prema prvom kriterijumu otuđenja, stepen kontrole na radnom mestu, tekstilni radnici doživljavaju

osećaj nemoći. Oni su vezani za svoju mašinu gotovo bez ikakve slobode kretanja. Zadaci su im rutinski

repetitivni, ne zahtevaju gotovo nikakvo razmišijanje ili inicijativu, i daju vrlo malo mogućnosti za donošenje

odluka. Tempo i ritam njihovog rada uglavnom nameću mašine. Što više mašina jedan radnik poslužuje, to su

manji troškovi proizvodnje. Kao posledica toga, tekstilni su radnici podređeni relativno strogoj kontroli

nadzornika, kojima je najvažnija briga „gonjanje radnika“. Pod dominacijom mašine i pod strogim kontrolom

nadzornika, tekstilni radnici se osaćaju nemoćni.

Proizvodna tehnologija u tekstiinoj industriji ne pruža gotovo nikakve mogućnosti da se nađe smisao

i svrha u radu. Proizvod je standardizovan i radnik obavlja samo nekoliko rutinskih operacija. Njegov rad

zahteva veoma malo veštine, nudi vrlo malo raznovrsnosti, i njegov je doprinos konačnom proizvodu mali. Ti

faktori uglavnom sprečavaju radnike da se ponose svojim radom i da u njemu nađu neku svrhu i smisao.

Blauner smatra da bi objektivno otuđujući faktori tehnologije u tekstilnoj industriji morali da dovedu

do subjektivnog otuđivanja i u poslednjim dvema dimenzijama otuđenja. Tako bi se tekstilni radnik morao

osećati izolovanim i otuđenim i od sebe samoga. Međutim, praksa govori drugačije. Blauner to objašnjava

činjenicom da je tekstilna industrija smeštena u zajednici. Radnici koji su bili obuhvaćeni istraživanjem živeli su

u malim, čvrsto povezanim zajednicama, integrisani porodičnim i verskim vezama. Većina je odraslih radila u

predionicama, i osećala se delom industrije zato što su bili deo određene zajednice. U SAD, tekstilna je

industrija smeštena „u srcu Juga“. Mali južnjački gradovi obično su imali tradicionalni pogled na svet, i njihovi

stanovnici su po svojim težnjama i po stepenu obrazovanja bili znatno ispod nivoa cele zemlje. Blauner tvrdi

kako se time može objasniti neverovatno nizak stepen samootuđenja koje su ti radnici osećali. On tvrdi: „Zbog

tradicionalne sredine u kojoj su vaspitani, oni ne očekuju raznovrsnost u radu ili zanimljivost posla u fabrici, i

zato ne doživljavaju repetitivne poslove kao monotone“. Tako se nekim otuđujućim tendencijama tehnologije

tekstilne industrije suprotstavljaju uticaji izvan fabrike.

Blauner smatra da se alijenacija u svom najekstremnijem obliku pojavijuje u proizvodnji na pokretnoj

traci u automobilskoj industriji. Prema njegovim podacima, 34% manuelnih radnika u toj grani industrije

smatra svoj posao dosadnim i monotonim, ali taj se broj penje na 61% kod radnika koji rade neposredno na

pokretnoj traci. Radnik na traci nema gotovo nikakve kontrole nad svojim radom. Traka mu nameće brzinu

posla i ne omogućuje gotovo nikakvu slobodu kretanja. Radne zadatke, oruđe i tehniku kojom se služi

„određuju inženjeri, stručnjaci za radni učinak i kontrolori“. Radnik uopšte nema mogućnost odlučivanja i zato

se kod njega i ne pojavijuje nikakva potreba za veštinom, razmišljanjem ili inicijativom. Dužnost kontrolora

uključuje skoro policijsku kontrolu nad radnom snagom, s obzirom da uspeh zavisi uglavnom od fizičkog

napora. Tehnologija pokretne trake ne omogućuje radniku skoro nikakvu kontrolu nad njegovim radom, a kao

posledica toga javlja se osećaj nemoći.

Masovna proizvodnja na pokretnoj traci ne pruža skoro nikakvu mogućnost da se oseti smisao i svrha

u radu. Proizvod je standardizovan, rad je rutinski i repetitivan, a zadaci su krajnje fragmentirani - podeljeni na

svoje najjednostavnije komponente, pri čemu se svaki radnik specijalizuje za mali broj operacija. Jedan radnik

može da provede ceo svoj radni dan pričvršćujući retrovizore ili ratkapne. Kao posledica ovakovog načina rada

javlja se nemogućnost da se radnik idnetifikuje sa gotovim proizvodom, jer je njegov doprinos konačnom

proizvodu i odgovomost za taj proizvod zanemarljiva.

Radnici na pokretnoj traci su društveno izolovani. Oni se ne osećaju delom preduzeća za koje rade,

niti su integrisani u neku zajednicu po zanimanju. Oni su vezani za traku, rade kao pojedinci a ne u grupama, i

42


gotovo uopšte nemaju mogućnosti da se druže s kolegama sa posla. S obzirom da se ne mogu identifikovati sa

proizvodom ili sa nekom određenom veštinom, oni ne stvaraju zajednice po zanimanju kao što to čine

slovoslagači. Priroda njihovog posla ne podstiče ih na tesnu saradnju i dogovaranje sa upravom. Kao posledica

ovoga dolazi do veoma izražene podeljenosti između uprave i radnika.

Tehnologija pokretne trake uslovljava visok stepen samootuđenja. Štaviše, mnogi radnici osećali su

neprijateljstvo prema svom poslu. Jedino na poslu što se radnicima u anketi sviđalo bila je visina plate i

sigurnost zaposlenja. Visoki stepen alijenacije uslovio je „instrumentalni“ odnos prema radu - rad je

jednostavno shvaćen kao sredstvo za ostvarenje cilja. Neprijateljstvo prema radu i instrumentalni pristup radu

delimično objašnjavaju visoku stopu štrajkova i nemira u automobilskoj industriji.

Na kraju, Blauner je analizirao rad u hemijskoj industriji, u kojoj je bila najrazvijenija proizvodna

tehnologija. Naftna i hemijska industrija imale su automatizovanu tehnologiju kontinuiranog procesa, u kojoj

sirovine ulaze u proizvodni proces, razne faze prerade obavljaju mašine, koje su pod automatskom kontrolom, a

finalni proizvod izlazi „netaknut Ijudskom rukom“. Blauner smatra da automatizacija zaustavlja „istorijski trend“

povećanja otuđenja u fabričkoj proizvodnji. Ona radniku vraća kontrolu, smisao, integrisanost i angažovanost.

Premda se artikli proizvode automatski, radnik ima znatnu kontrolu nad proizvodnjom i odgovornost za nju.

Rad u pogonima hemijske industrije uključuje praćenje i proveravanje kontrolnih lampi koje mere faktore kao

što su temperatura i pritisak. Stanje na skali pokazuje da li su procesu proizvodnje potrebne neke promene.

Blauner tvrdi da ove odluke zahtevaju „znatno razmišljanje i inicijativu“. Rad takođe uključuje održavanje i

popravku skupih i komplikovanih mašina. Kvalifikovani tehničari slobodno se kreću po pogonu; njihov je rad

prilično raznovrstan, za razliku od rutinskog posluživanja mašina i proizvodnje na pokretnoj traci. Sasvim

suprotno od radnika na pokretnoj traci, ni jedan od radnika u kontinuiranom proizvodnom procesu nije osećao

da nad njim vlada ili upravlja tehnologija.

Za razliku od zanatskog rada, Blauner smatra da u tehnologiji kontinuiranog procesa „dominantna

osobina potrebna na poslu nije više manuelna veština, već odgovornost“. Povećana odgovornost vraća radu

smisao i svrhu, a to predstavlja „važan izvor zadovoljstva i postignuća“. Procesna tehnologija je u suprotnosti sa

sve specijaliziovanijom podelom rada. Ona integriše celokupni proizvodni proces, jer s obzirom da su radnici

odgovorni za čitav proces, oni mogu da vide i ocene i svoj doprinos konačnom proizvodu. Njihov osećaj

svrsishodnosti pojačan je činjenicom da radnici u takvom procesu rade u ekipama, sa zajedničkom

odgovomošću za nesmetan rad mašina. To takođe podstiče radnika pojedinca da se oseća delom sveukupnog

procesa proizvodnje.

Za razliku od radnika na pokretnoj traci, radnik u kontinuiranom procesu ne doživljava društvenu

izolaciju. Radnici koji rade na popravci i održavanju mašina integrisani su u ekipu. Kretanje po fabričkoj hali još

više doprinosi integraciji radne snage. Granice između uprave i radnika postaje sve neodređenije, jer se njihov

odnos zasniva na dogovaranju, a ne na prisili. S obzirom da sama proizvodnja vi še ne zahteva fizički napor,

uprava više ne mora policijskim metodama da prisiljava radnu snagu na veće napore. I upravi i radnoj snazi

stalo je do nesmetanog funkcionisanja proizvodnog aparata. Da bi ostvarili taj zajednički cilj, savetovanje

radnika „s kontrolorima, inžinjerima, hemičarima i ostalom tehničkom inteligencijom postaje prirodan, redovan

deo poslovnih zadataka.“ Blauner tvrdi da tehnologija automatiziovane proizvodnje integriše radnu snagu kao

celinu. To se bitno odražava na odnose u industriji. Blauner tvrdi da će radnik u kontinuiranom procesu biti

„uglavnom mlak prema sindikatima i lojalan svom poslodavcu“.

S obzirom da radnik u kontinuiranom procesu nije otuđen u prve tri dimenzije otuđenja, on je

43


zaokupljen svojim poslom. Blauner tvrdi da kontinuirani proces pruža „mogućnost za rast i razvoj“. On

zakijučuje: „Budući da rad u industrijama s kontinuiranim procesom uključuje kontrolu, smisao i društvenu

integraciju, on teži više samoostvarenju, nego samootuđenju“.

6. Uticaj rada na dokolicu

Stenli Parker analizira aktivnosti u slobodnom vremenu i nastoji da dokaže da su aktivnosti u

slobodnom vremenu „uslovljene različitim faktorima, povezanim s načinom na koji čovek radi“. On, na primer,

tvrdi kako je stepen nezavisnosti na radnom mestu (količina slobode u odlučivanju i organizaciji posla), stepen

zaokupljenosti radom, i nivo zadovoljstva samim poslom, u neposrednoj vezi s aktivnostima čoveka u

slobodnom vremenu. Parker zasniva svoje zaključke na nizu intervjua koje je vodio s bankarskim činovnicima,

socijalnim radnicima koji se bave decom i činovnicima na berzama rada za omladinu, kao i na objavljenim

studijama sociologa koji su proučavali način života pojedinih profesija. Po njemu, odnos između rada i

slobodnog vremena se može podeliti na tri glavna obrasca: obrazac proširenja, obrazac neutralnosti i obrazac

suprotnosti.

U obrascu proširenja, rad se proširuje na dokolicu. Nema jasne granice koja bi deliia radno i

slobodno vreme. Aktivnosti su u obe sfere slične, a životni je interes usredsređen na posao, više nego na

porodicu ili dokolicu. Vreme za aktivnosti koje se mogu definisati isključivo kao aktivnosti dokolice je kratko i

služi uglavnom „razvijanju ličnosti“, na primer čitanju „dobre“ književnosti ili odlasku u pozorište. Taj se

obrazac povezuje sa zanimanjima koja pružaju visok stepen autonomije, zadovoljstvo poslom i zaokupljenost

poslom. Poslovi tipični za tu vrstu obrasca uključuju krupni biznis, medicinu, nastavu, socijalni rad i neke

kvalifikovane manuelne zanate. Na primer, izvan propisaniog radnog vremena, poslovni Ijudi često pozivaju

svoje klijente i kolege na večeru, ili na partiju golfa, gde se spajaju posao i uživanje. Parker je ustanovio da

socijalni radnici koje je on anketirao provode mnogo slobodnog vremena u aktivnostima povezanim sa svojim

poslom. Neki su pomagali u radu omladinskim klubovima, drugi su se sastajali da bi raspravljali o problemima

klijenata.

U neutralnom obrascu, razlika između rada i dokolice je prilično jasno izražena. Aktivnosti se u te

dve sfere razlikuju, a osnovne preokupacije su usmerena na porodični život i dokolicu, a ne na rad. Taj se

obrazac povezuje sa zanimanjima koja obezbeđuju srednji do niskog stepena autonomije, koja zahtevaju od

pojedinca da se služi samo nekima od svojih sposobnosti, i gde se zadovoljstvo nalazi u plati i u uslovima a ne i

samom radu. Slobodno vreme je dugo, u poređenju s obrascem proširenja, i koristi se uglavnom za relaksaciju.

Dokolica je često usredsređena na porodicu i obuhvata aktivnosti kao što je, na primer, porodični izleti.

Zanimanja koja se povezuju s obrascem neutralnosti uključuju niže činovničko osoblje i polukvalifikovane

manuelne radnike.

U obrascu suprotnosti, rad se izrazito razlikuje od dokolice. Aktivnosti su na ta dva područja veoma

različite, i dokolica predstavlja osnovni interes u životu. Taj se obrazac povezuje s poslovima u kojima je stepen

autonomije nizak, koji zahtevaju upotrebu samo ograničenog broja sposobnosti i koji često uslovljavaju

neprijateljski odnos prema poslu. Vreme dokolice je dugo i uglavnom služi da bi se nadoknadila energija i

oporavilo od posla. Obrazac suprotnosti tipičan je za nekvalifikovani manuelni rad, rudarstvo i okeansko

ribarstvo.

Parker je podatke za obrazac suprotnosti koristio iz studije Ugljen je naš život (Coal is our life) od

Dennisa, Henriquesa i Slaughtera, koja se bavi životom rudara ugljenokopa u Featherstoneu, i studije Ribari

(The Fshermen) od Jeremya Tunstalla, koji je proučavao život okeanskih ribara u Hullu. Oba zanimanja imaju

44


visoku stopu smrtnosti i povreda, oba zahtevaju rad u najtežim i napornim okolnostima, što sve uslovljava visok

nivo stresa. Aktivnosti rudara i ribara u slobodnom vremenu uglavnom su vezane za piće u kafani i radničkim

klubovima, u društvu drugova s posla. Autori obeju studija shvataju tu vrstu dokolice kao sredstvo opuštanja i

bega od zahteva i opasnosti posla. Tunstall konstatuje: „Ribari kažu: 'Jasno da se ribari opijaju. Svako ko radi

ono što mi radimo mora da se opija da ne bi potudeo'.“ Dennis, Henriques i Slaughter opisuju aktivnosti rudara

u slobodnom vremenu kao „krepke“ i „pretežno frivolne“, u smislu da se „ne misli na sutra“. Oni smatra da

nesigurnost, izazvana visokom stopom smrtnosti i povreda, podstiče život usmeran na sadašnjost, na shvatanje

koje je sažeto u dobrom provodu preko vikenda u radničkom klubu.

Parker priznaje da je „potrebno još znatno više istraživanja da bi se proverila objektivnost ovih

provizornih nalaza“ izloženih u njegovom istraživanju. Prema nekim podacima, naslućuje se kako je odnos

između rada i dokolice daleko složeniji nego što bi se to moglo zaključiti na osnovu njegoviog istraživanja.

Njegov obrazac suprotnosti mogao bi jednostavno predstaviti kao tradicionalni način života radničke klase,

izražen kod rudara i okeanskih ribara u ekstremnom obliku, a ne kao reakcija na određene poslove. Osim toga,

moguće je da je činjenica da rudari i ribari u studijama na koje se on poziva žive u već davno uspostavljenim

zajednicama po zanimanju, odgovorna u jednakoj meri i za njihov stil dokoiice, kao i za njihova zanimanja.

Featherstone je rudarski grad; ribari koje je Tunstall proučavao bili su koncentrisani u tradicionalnim lučkim

područjima. Tunstall uglavnom ignoriše ribare koji žive u novim naseljima, koji bi lako mogli biti bliži

neutralnom obrascu. Isto tako, rudari koji su manje koncentrisani u zajednicama po zanimanju, kao što su oni u

Nottinghamshireu, iako bi mogli biti bliži neutralnom obrascu. Na kraju, istraživanje za Ugljen je naš život

obavljeno je na početku 1950-ih, a istraživanje za Ribare krajem 1950-ih. Porast životnog standarda lako je

mogao da podstakne život koji je više usredosređen na porodicu.

Proučavanje slobodnog vremena direktora izaziva još veće sumnje u Parkerovu teoriju. Američka

istraživanja pokazuju da njihovi direktori provode slobodno vreme prema obrascu proširenja. Život direktora se

prikazuje kao i sam rad, bez predaha, s radnom nedeljom od preko šezdeset sati. Čak i kad slobodno vreme

služi isključivo za odmor, gotovo tri četvrtine ispitanih direktora u jednom istraživanju tvrdi da shvata

„slobodno vreme kao oporavak koji im omogućuje da kasnije bolje rade“. Tu podređenost dokolice radu ne

nalazimo u Britaniji. Anketa koju su Džon Čajld i Brenda Mekmilen sproveli među 964 britanska direktora

otkrila je da je samo 2,3% spomenulo kako im dokolica služi „za ostvarenje karijere i usavršavanje u poslu“.

Gotovo četvrtina od njih je izjavila kako je slobodno vreme sredstvo da se pobegne od posla i zaboravi na

posao. Britanski direktori najbliži su Parkerovu obrascu neutralnosti. Oni su radili dvadeset sati nedeljno manje

od svojih američkih kolega. Relativno dugi sati dokolice služili su im za odmor i uživanje. Glavne su aktivnosti u

dokolici sport, bilo aktivan bilo u svojstvu posmatrača, radovi na uređenju stambenog prostora, i hobiji, poput

fotografisanja. Čajld i Mekmilen zaključuju da „britanski direktori vole da podele svoj život u segmente, tako da

se u slobodno vreme posao zaboravlja“.

Razlike između britanskih i američkih direktora upozoravaju da nema jednostavnog, neposrednog

odnosa između rada i dokoiice. Čajld i Mekmilen smatraju da se veliki broj razlika mogu objasniti razlikama u

kulturi tih društava. Američka kultura više ističe važnost poslovne etike, vrednost individualnog uspeha i rada

na vlastitoj ličnosti i rad kao sredstvo za ostavrenje tih ciljeva. Čajld i Mekmilen zaključuju da na „način života

utiču različiti vrednosni sistemi, koji služe kao referencijalna tačka za društveno ponašanje u te dve zemlje“. Taj

zaključak govori u prilog Gelievom argumentu: rad i dokolicu moguće je shvatiti samo u okvirima kulturne

sredine.

45


POTROŠAČKI MENTALITET

Efekti potrošačkog mentaliteta

Na samom početku vredi uzeti malo duži citat od Ričarda Robinsa (Richard Robbins) o uticaju potrošnje

na životnu sredinu i na ljude:

„Vilijam Riz (William Rees) urbanistički planer na Britiš Kolumbija (British Columbia) univerzitetu,

procenio je da je potrebno 4-6 hektara zemlje da bi se održao nivo potrošnje prosečnog potrošača iz zemlje sa

visoko razvijenom potrošnjom. Problem je u tome što u celom svetu ima samo 1.7 hektara ekološki

produktivne zemlje po svakoj osobi. On je zaključio da se ovaj deficit nadoknađuje u razvijenim zemljama

povlačenjem i čuvanjem sopstvenih prirodnih resursa i eksproprijacijom resursa nerazvijenih zemalja kroz

trgovinu. Drugim rečima, neko mora da plati za naše visoke nivoe potrošnje.

Naša potrošnja dobara očevidno je funkcija naše kulture. Samo proizvodnjom i prodajom stvari i usluga

se reprodukuje kapitalizam u svojoj sadašnjoj formi, i što je viši nivo proizvodnje i potražnje to je viši napredak

i prosperitet. Pojedinačno najznačajnija mera ekonomskog rasta ipak je, pre svega, bruto nacionalni proizvod

(BNP), totalna suma dobara i usluga proizvedena od strane jednog društva u određenoj godini. To je,

očigledno, mera uspeha potrošačkog društva u potrošnji.

Međutim, proizvodnja, promet i potrošnja dobara zahteva eksploataciju i korišćenje prirodnih resursa

(šuma, fosilnih goriva, vode, itd.); takođe zahteva otvaranje fabrika i fabričkih kompleksa čiji rad stvara otrovne

nusproizvode, dok potrošnja samih dobara (na primer, automobila) takođe dovodi do zagađenja. Ali, ipak, od

tri činioca koji invaermentalisti često pominju kao najodgovornije za zagađenje životne sredine - stanovništvo,

tehnologija i potrošnja - potrošnja izgleda da dobija najmanje pažnje. Jedan od razloga za to može, bez sumnje,

biti da je reč o činiocu koji se najteže menja; naši obrasci potrošnje su u toj meri deo našeg života da bi njihova

promena zahtevala veliki kulturni pre-okret, da ne pominjemo ozbiljna ekonomska restrukturiranja. Pad

potražnje za proizvodima, kako ekonomisti naglašavaju, dovodi do ekonomske recesije ili čak depresije,

zajedno sa velikom nezaposlenošću.“

Kao što je nagovešteno u gornjem delu teksta, rizikujemo da, u okviru sadašnjeg ekonomskog sistema

„neprestanog rasta“, budemo zarobljeni u obrascu razvoja koji je:

- destruktivan za životnu sredinu, dugoročno gledano,

- doprinosi povećanju siromaštva u svetu,

- doprinosi povećanju broja gladnih i neuhranjenih,

- izaziva jos čitav niz socijalnih i ekoloških problema.

Pored toga, kao što je takođe nagovešteno u prethodnom tekstu, kako se potrošnja povećava baza

resursa mora da se širi kako bi zadovoljila potrebe za rastom. Ako se baza resursa proširi i na druge zemlje, to

nipošto ne mora da znači da će i ljudi iz tih zemalja moći da koriste te resurse;

Zloupotreba zemlje i resursa

Način na koji se zemlja koristi za proizvodnju hrane može da ima ogroman uticaj na životnu sredinu i njenu

održivost. Uzmimo sledeći primer.

Lanci restorana brze hrane, uključujući KFC i Pica Hat, su napadnuti od strane najznačajnijih grupa za

zaštitu životne sredine u SAD-u i drugim razvijenim zemljama zbog njihovog štetnog uticaja na životnu sredinu.

Intenzivno odgajivanje stoke i živine za takve restorane vodi deforestizaciji, uništavanju zemlje i zagađivanju

izvora vode i drugih prirodnih resursa. Za svaki proizveden kilogram crvenog mesa, piletine, jaja ili mleka, farme

46


gube oko pet kilograma nezamenljive plodne zemlje. Voda potrebna za proizvodnju mesa obuhvata oko 190

galona po životinji dnevno, ili deset puta više od količine koju prosečna indijska porodica koristi dnevno, ako

uopšte i dođe do vode.

Generalno posmatrano, životinjske farme koriste skoro 40% ukupne svetske proizvodnje žitarica. U SAD-u

skoro 70% proizvodnje žitarica ide na prehranu stoke. (Vandana Shiva, Stolen Harvest, South End Press, 2000),

str. 70-71)

Pošto industrijska poljoprivreda koristi puno monokultura, umesto različitih useva, gubitak

biodiverziteta vodi povećanom korišćenju resursa, kao što je i opisano u prethodnom delu. Ova pojava kao i

neke druge političke situacije kao što je, na primer, motivacija da se viškovi hrane prodaju ispod cene zemljama

u razvoju kako bi se potisnula konkurencija lokalnih farmera, dovodi do sve veće gladi širom sveta.

Obrasci potrošnje u bogatijim zemljama povećavaju zahteve za različitom hranom, cvećem, tekstilom,

kafom, itd. Kombinovano sa trgovačkim interesima za stvarima kao što je duvan, i sa intenzivnom

poljoprivrednom proizvodnjom (koja uključuje korišćenje herbicida i pesticida) samo se povećava zloupotreba

zemlje i sa njom povezana ekološka šteta koju izazivaju neodrživi metodi razvoja.

Kako se vlasništvo nad zemljom sve više koncentriše u rukama velikih kompanija i kako stvari kao što je

prodaja hrane ispod cene sve više povećavaju glad i dovode do toga da seljaci sve više gube posao, povećava se

urbana migracija pošto se ljudi sele u gradove u nadi za boljom šansom. Ove ekonomske politike koje se ne

zasnivaju na zajedničkom deljenju bogatstva i razvoju, već više na sticanju bogatstva i profitu, vode do

dodatnog pritiska na velike gradove da obezbede prostor za još veći broj stanovnika. Posledica ovoga je i

povećavanje nehigijenskih naselja u gradovima, zdravstveni problemi, itd. Mnogi olako zaključuju da samo

posmatrajući rast gradova možemo videti sve probleme prenaseljenosti. Dok se, bez sumnje, gradovi zaista

suočavaju sa problemima prenaseljenosti, ovi su pre svega posledica raznih političkih i ekonomskih faktora i

gubeći ove činioce iz vida, a posmatrajući samo grad kao i izdvojenu pojavu, promaći će nam pravi uzroci

prenaseljenosti.Ali gradovi nisu jedina mesta na koja se bezemljaši sele. Neki, koji su potisnuti sa sopstvene

zemlje, nastanjuju se na nepristupačnijoj zemlji u nadi da će je učiniti pogodnom za obrađivanje, što takođe

može da ugrozi životnu sredinu. U ostalim slučajevima, mnogi pokušavaju da emigriraju u druge delove sveta

ako osete da više nemaju nikakvog izbora u sopstvenoj zemlji. Takođe su česte i situacij kada ekonomski rast

vodi do povećanih migracija u urbane krajeve. Ponekad se ovaj rast gradova može odvijati simultano sa

opadanjem ruralnih oblasti.Zbog ovih, kao i niza drugih složenih socioekonomskih i političkh faktora, u

različitim krajevima sveta različite su i proporcije urbanog i ruralnog stanovništva. Na primer, po izveštaju

Svetske Banke iz 1999/2000. godine, 74% siromašnih u Latinskoj Americi i Karibima bilo je nastanjeno u

urbanim zonama, dok je u Evropi i centralnoj Aziji taj procenat iznosio 67%, a na srednjem Istoku i u severnoj

Africi oko 58%. S druge strane, u Istočnoj Aziji i u Pacifičkom regionu stanovništvo naseljeno u urbanim

krajevima čini oko 33%, u podsaharskoj Africi 32%, a u južnoj Aziji svega 27%.

Korišćenje svetskih resursa od strane bogatijih nacija uključuje i eksploataciju metala i drugih sirovih

minerala za proizvodnju automobila, aviona, itd.

Mnogi se pitaju zašto siromašni ne mogu da slede primer bogatih i sopstvenim snagama izađu iz

siroromaštva. Mnogi konzervativniji analitičari sugerišu da siromašni treba da slede primer bogatih i da

globalizacija (u svojoj sadašnjoj formi) nudi rešenje. Neki mogu ovo da kažu jer su oni ili društva u kojima žive

sledili ovu ideologiju kako bi izašli iz siromaštva i uspeli u tome, pa misle da to važi i za ostale. Ipak, uglavnom

se ispušta iz vida odakle dolazi baza resursa koja može da podrži ovo povećanje bogatstva. Ako potiče iz drugih

47


regiona onda to može značiti (ne uvek) da neka društva dobijaju, dok druga gube. Ovo je bilo očigledno u

imperijalnim i kolonijalnim viemenima kada su ogromne količine svetskog bogatstva pljačkane i akumulirane u

imperijalnim centrima Evrope. Ipak, sadašnje nejednakosti u potrošnji kao i postojanje regija velikog bogatstva

i velikog siromaštva na globalnom nivou pokazuju sličan obrazac kao u ta prošla vremena. Statistički podaci

UN-a o potrošnji resursa pomenuti u prethodnim delovima teksta (da 20% bogatog stanovništva troši čak oko

86% ukupnih svetskih resursa) najbolje govori u prilog ovoj tezi.Tako, baza resursa koja je potrebna da bi se

izašlo iz ekonomskog siromaštva nedostaje, a isti proces koji je današnje bogataše učinio još bogatijim ne važi

za sve ljude.Dalje, ako današnje siromašno stanovništvo pokuša da koristi ove resurse za sopstvenu upotrebu,

to će se prirodno shvatiti kao pretnja načinu života onih kojj su sada u posedu ovih resursa. Ratovi su se kroz

istoriju najvećim delom odvijali upravo zbog kontrole nad resursima. Drugi svetski rat i hladni rat koji je usledio

nakon njega imale su pre svega taj motiv kao dominantan. Međutim, u većem delu nauke ovaj problem, na

žalost, nije dovoljno razjašnjen, pa se ne dolazi do potpunog razumevanja zbog čega on predstavlja tako veliku

pretnju.

Bogati toliko troše upravo zato što su drugi siromašni - oni troše na račun siromašnih. Takva globalna

nejednakost je veoma štetna. Kao što smo i citirali Robinsa:“Neko mora da plati za naše nivoe potrošnje“.

Izvoz zagađenja i toksičkog otpada iz bogatih u siromašne zemlje

Zagađenje je takođe povezano sa povećanom potrošnjom. To je sama potrošnja plus proizvodnja i

nusprodukti koji se koriste u potrošnji. Automobili su dobar primer. Drugi primeri su industrijski otpad

(posebno kada se direktno baca u reke i mora) otpad od turističke industrije (uključujući brodska i avionska

putovanja, itd.), otpad od industrijske poljoprivrede, itd.

Dok se zagađenje povećava i u siromašnijim zemljama, ono ovde nije posledica samo porasta

stanovništva, jer, kako UN naglašavaju, a što je i pomenuto u prethodnom delu teksta, svega 20% stanovništva

(najbogatijeg) troši oko 86% svetskih resursa. Tako, iako se zagađenje pojavljuje u siromašnijim zemljama, ono

je ovde uglavnom posledica zahteva koji postavljaju bogati potrošači. Politike strukturnog prilagođavanja

postavile su takve uslove siromašnim zemljama kakve nijedna bogatija zemlja ne bi pristala da usvoji, ali vlade

siromašnih zemlja nemaju izbora pa moraju da prihvate i nešto što je često neprihvatljivo jer je pritisak koji

dolazi od strane međunarodnih i multinacionalnih institucija zaista veliki.

Drugi trend predstavlja izvoz toksičkog otpada iz bogatih u siromašnije zemlje. Jedan primer za ovo je

izvoz opasnog elektronskog otpada, kao što su stari kompjuteri, izraubovani monitori, itd. Iz bogatijih zemalja u

zemlje kao što su Kina, Indija i Pakistan, gde se ovaj elektronski otpad koristi na način koji je izuzetno štetan za

ljudsko zdravlje i životnu sredinu. Minimalni, ili čak nepostojeći ekološki i radni standardi i regulacije, zastarela

tehnologija za recikliranje i obradu, itd. stavlja veliki broj ljudi kao i njihovu životnu sredinu pred veliki rizik od

mogućih posledica same obrade ogromnih količina ovog otpada.

Servis ekoloških vesti citira Džima Paketa (Jim Puckett), koordinatora bazelske akcione Mreže i jednog

od autora izveštaja pod nazivom „Izvoz opasnosti: elektronski otpad zasipa Aziju“.

„Oni ovo zovu recikliranjem, ali to je u stvari samo bacanje đubreta pod drugim imenom“, piše Paket.

„Na naše veliko zgražanje, dalje otkrivamo da vlada SAD-a, umesto da zabranjuje, i sama podstiče ovu sramnu

trgovinu kako bi izbegla nalaženje pravih rešenja za ogromne količine kompjuterskog otpada koji se

svakodnevno produkuje u SAD-u.“

Paket ukazuje na činjenicu da su SAD jedina razvijena zemlja sveta koja nije ratifikovala bazelsku

Konvenciju, ekološki dokument UN-a koji poziva na globalnu zabranu izvoza hazardnog otpada iz

48


visokorazvijenih u nerazvijene ili zemlje u razvoju. SAD nalazi pravno utemeljenje ovog izvoza u Aktu o

konzervaciji i očuvanju resursa kao i u nacionalnim zakonima koji se tiču izvoza robe, jer se tvrdi da je ovaj

materijal namenjen za recikliranje.

Začarani krug štete, nejednakosti i siromaštva

Siromaštvo, kontrola i vlasništvo nad zemljom, zagađenje, itd. u značajnoj meri predstavljaju i delove

ekonomskih i ideoloških sistema. Naime, određene „vrednosti“ se pridaju životnoj sredini, samom životu,

različitim kulturama.

Ovo je u toj meri sastavni deo kultura bogatih nacija da i sama pomisao na veliku reorijentaciju načina

života i ekonomskih sistema ka održivijoj varijanti potrošnje je nešto što se još uvek ne uzima dovoljno

ozbiljno u obzir. Umesto toga, sadašnji sistem potrošnje se nastavlja i dalje održava. Kao što je naglašeno

ranije, u sam sistem su ugrađeni mehanizmi koji podstiču ovaj proces, bez osvrtanja na moguće posledice.

Međutim, lako je okriviti potrošače iz bogatih zemalja kao jedini uzrok ovih problema u čitavom svetu.

Veliki deo ove potrošačke kulture se ne zasniva na prirodnim, već na „kreiranim“, veštačkim potrebama, i to od

strane velikog biznisa i industrije kojima je cilj da prodaju što više proizvoda i zarade što veći profit. Razvijanje

ovakvih potreba podstiče se i od strane političkih institucija pošto stvara konformističko stanovništvo koje se

zadovoljava materijalnim potrebama. Kao rezultat ovoga, pošto takva ekonomija takođe teži eliminaciji

konkurencije tako što postaje sve veća i veća, taj proces postaje na globalnom nivou mnogo destruktivniji nego

što možda shvatamo.

Čak i kada je SAD počela da oseća recesiju (kao posledicu krize hiperprodukcije) negde sredinom 2001,

ekonomski i politički lideri su na ovo odgovorili podstrekivanjem ljudi da još više troše. Na ovom mestu treba

citirati časopis Ekonomist:

„Kupovina: to je dugo bila jedna od najomiljenijih zabava Amerikanaca, ali je sada preuzela centralno

mesto u borbi za zaštitu najveće ekonomije na svetu od pada u recesiju. I zaista, još veća potrošnja nego do

tada je bila glavni razlog što ekonomija nije pala u recesiju ove godine. Ali sada ipak ima nekih signala koji

ukazuju na to da se i američka „herojska“ potrošnja polako iscrpljuje“.

Ova hiperproizvodnja i hiperkapacitet vode velike kompanije ka pokušaju da smanje gubitke i zadrže

profit putem spajanja sa drugim kompanijama, otpuštanjem radnika, itd. Međutim, čak i među razvijenim i

bogatim nacijama, ovo ne mora da garantuje uspeh. Ako ljudi imaju dovoljno kompjutera i nisu im više

potrebni bar neko vreme, neće ih ni kupovati. Otpuštanja su veliki rizik.

Neke industrije su postale izuzetno efikasne u pravljenju profita, toliko da još ne mogu da se adaptiraju

na to (to jest, kao što ćemo videti kasnije, način adaptiranja na ovo je deljenje tog ogromnog bogatstva koje se

stiče, a ne njegovo rasipanje kroz dalja otpuštanja, i, na taj način, povećavanje koncentracije bogatstva,

potrošačke moći, političke moći, itd.).

Dispariteti u distribuciji dohotka još više naglašavaju problem ograničene potražnje.

Pa ipak, najdeblji kraj izvlače siromašne zemlje. Na primer, kada je finansijska kriza pogodila Aziju 1997,

u vreme velike proizvodnje, kolaps je značio da su Zapadne korporacije imale mogućnost da kupe skoro čitave

industrije za jeftine pare. Taj kapital je oticao na Zapad i došlo je do privremenog ekonomskog buma. Tako je

Zapad trošio „pozajmljeno“ vreme i resurse od siromašnih. Kao što Robins kaže, „neko mora da plati“.

Drugi način da industrije zadrže rast i profitabilnost jeste da pokušaju da stvore potražnju. Tržišta mogu

da se stvore tamo gde ih ranije nije bilo. Ali, kao rezultat toga, može doći do sledećih posledica:

- Potražnja mora da se formira tamo gde je ranije uopšte nije bilo, ili će biti minimalna. Zato se luksuz sve

49


više podstrekuje da postane nužna potreba.

- Sve veći robni karakter hrane i politički uticaj na ekonomske politike kao što je politika strukturalnog

prilagođavanja vodili su masovnoj proizvodnji iste vrste robe iz raznih regiona koje su se uglavnom izvozile

u bogate zemlje.

- Ali, veliki „rat cena“ dovodi do pada cena.

- Povećava se masovna potrošnja u bogatim zemljama jer stiže roba iz uvoza po niskim cenama što dalje

dovodi i do povećanja potražnje.

- Jeftini proizvođači se još više marginalizuju pošto bogati izvoznici eksploatišu još više resursa kako bi

potrebu za što većim profitom usaglasili sa povećanom potražnjom.

- Vrši se dodatni pritisak na životnu sredinu u cilju još veće proizvodnje

Ciklusi ekonomskog rasta i opadanja dovode do sledećeg:

U periodu rasta, ohrabruje se migracija radnika, povećana je potrošnja.

U periodu opadanja, povećava se siromaštvo, jača anti-imigrantska politika, a u siromašnim zemljama

dolazi i do pomeranja već marginalizovanog stanovništva na novu, nepristupačniju zemlju, jer je najbolja

zemlja već pod kontrolom i u vlasništvu bogatih. U najgorim slučajevima, dolazi i do oružanog konflikta.

Kada se posmatra uništavanje tropskih šuma u centralnoj Americi, sličan obrazac ovom, malopre

pomenutom, nalazi se u knjizi Vandermera i Perfekta (Vandermeer&Perfecto, Biodiversity: The Truth of

Destructiontron of Tropical Forests, 1995), a takođe je naglašena od strane Daglasa Bučera (Douglas Boucher, u

zborniku Paradoxes of Affluence, 1999). Na ovom mestu ćemo ukratko rezimirati njihove stavove:

Obrasci međuzavisnih problema koji primarno utiču na uništavanje tropskih šuma uključuju sledeće

faze:

1. Kapitalisti vizionari identifikuju ekonomsku šansu sa tržišnom ekspanzijom nekog poljoprivrednog

proizvoda (banana, limuna, itd.).

2. Oni uzimaju u zakup određenu zemlju, uključujući i zemlju koja je pod tropskim šumama, (ili je

jednostavno „otmu“, ili podmite nadležne državne institucije) i onda počinje raskrčivanje.

3. Uvozi se radna snaga da bi se proizveli određeni proizvodi.

4. Posle početnog perioda rasta potražnje za tim proizvodima, dolazi do faze opadanja interesovanja što

dovodi do smanjivanja troškova, otpuštanja, itd.

5. Otpušteni radnici moraju da pronađu neki drugi način preživljavanja, a to u siromašnim zemljama i

ruralnim područjima obično znači pokušaj uzgajanja useva na lošijoj, nepristupačnijoj zemlji.

6. Jedino mesto gde otpušteni radnici mogu da pronađu zemlju sa koje ih niko neće proterati je u

šumama, što znači da se još više pošumljenih predela krči kao bi se pretvorili u zemljište pogodno za

poljoprivrednu obradu.

Postoje takođe mnogobrojni primeri o tome kako konflikt i rat mogu da se u značajnoj meri podstrekuju

potražnjom za određenim resursima, potrebom da se održi određeni način života, ma koliko on štetan bio, itd.

Primeri za ovo su:

različiti konflikti u Africi (kao u Republici Kongo, Sijera Leoneu, itd) oko resursa koji se izvoze na zapad,

kao što su dijamanti, drvna građa, koltan (bez koga ne mogu da rade kompjuterski čipovi);

istorijska dominacija i uticaj bliskog i srednjeg Istoka zbog nafte;

podržavanje diktatorskih režima od strane zapada, kao što je bio slučaj u Indoneziji kada se podržavao

masakr i invazija na Istočni Timor (takođe zbog nafte i nekih drugih resursa);

50


ozbiljne optužbe na račun naftnih kompanija za ubijanje lokalnog i autohtonog stanovništva, itd.

Čak je i hladni rat (koga često objašnjavamo samo kao ideološki rat, ali je iza tih ideologija takođe

stajao pristup strateškim resursima) bio konflikt takvog tipa.

Smatra se da se mozak pračoveka uvećao i postao veoma složen, još pre oko 100 hiljada godina. Lobanja

savremenog čoveka je tri puta veća od takozvanog Australopitecinskog hominga, koji se smatra čovekovim

neposrednim pretkom. Australopitek (Australopithecus - južni majmun) je čovekoliki majmun otkriven u Južnoj

Africi koji je živeo preko oko 1,5 miliona godina. Sličan je gorili i šimpanzu, ali je za razliku od njih, bio mesožder.

Težak oko 40 kg, imao je uspravan hod. Koristio je razna oruđa (Dart R., 1924, prema Bronovskom, 1972).

Čovekova sposobnost da prima čulne nadražaje i da razmišija, postignuta je zahvaljujući promenama u

veličini i strukturi njegovog mozga. Čovek je jedino biće koje može da se bavi apstrakcijom, da planira

budućnost i da vrši racionalan izbor ciljeva. Od velikog i presudnog značaja za ljudski rod je bio i razvoj šake,

odnosno njene fiziološke strukture sa odvojenim petim prstom - palcem, koja mu je omogućila rad (Bronovski,

1972).

Čovek je jedino biće koje je u mogućnosti da unapred predviđa i planira svoje aktivnosti. Pračovek je razmišljao

na osnovu iskustava, a opasnost je naslućivao u svojoj neposrednoj okolini: od veiikih zveri i klimatskih

kataklizmi. Poznato je da je pećinski čovek crtao po zidovima pećina one životinje koje je želeo da ulovi i

savlada. Ova imaginacija mu je pomagala u stvarnosti u predviđanju opasnosti a samim tim i navodila ga na

opreznije postupke, što je bila poruka za budućnost. To je bio početak pismenosti. Ova čovekova moć za

apstrakcijom, u kasnijem razvoju, sve do današnjih dana, bila je značajna za stvaranje bezbroj civilizacijskih čuda

u kulturama i umet-nostima raznih naroda. Sa idejama išao je napred, a istovremeno, ostavljao je tragove pro-

šlosti. Iskustvo se gomilalo.

Čovek je razmišljanjem dolazio do sve većih saznanja, kombinacija i izuma. U ljudskim glavama stvarane su

ideje za sve velike izume bivših i sadašnje civilizacije. U ljudskom životu, najznačajniji izumi, koji su značili

prekretnicu, i koji su ubrzali čovekovu biološku evoluciju, bili su:

7.1.3.1. jezik,

7.1.3.2. vatra i

7.1.3.3. pismo.

7.1.3.1. JezikJezik je čoveku pomogao da komunicira sa drugim ljudima, da razmenjuje iskustva, informacije i znanja. Od

pračoveka, preko ljudi iz nomadskih plemena i drugih patrijarhalnih načina života, preko kasnijih „pronalazaka“ i „osvajanja“ drugih zemalja, ljudi su biliu u kontaktima sa raznim drugim narodima i nacijama, koriste ći svoj jezik, obogaćivali su ga izrazima iz drugih jezika, ili sami dolazili do novih potrebnih reči, kako bi komunicirali međusobno. U našoj civilizaciji, postoji očigledna težnja za jednim jezikom, kojim bi ljudi celoga sveta mogli da se međusobno sporazumevaju. Pokušaj da se na neprirodna način stvori „esperanto“ nije uspela, ali zato, po svoj prilici, anglosaksonski jezik, danas ima najviše mogućnosti da to bude. U tome, danas ima veliku ulogu i „jezik kompjutera“.

7.1.3.2. VatraPronalazak načina da sam stvara vatru, značio je pronalazak energije. Početak korišćenja vatre, označio je velike

promene i podstakao stvaranje prvih velikih civilizacija. Energija je bivala i ostala sredstvo i osnova za razvoj

ljudskog društva. Pomoću vatre čovek je obavljao razne delatnosti, a i danas to čini. Ona mu je omogućila da

51


proizvodi sve što mu je potrebno. Ali, istovremeno njenim korišćenjem, čovek menja prirodu: krči i spaljuje

šume da bi dobio prostor za stvaranje naselja i za poljoprivredne površine. U kasnijem razvoju Ijudskog društva,

vatra je omogućila razne zanatske i druge delatnosti, održavala je ljudski život u područjima oštre klime, i na

kraju, omogućila je početak i razvoj industrijske revolucije.

Iako su prohujali milenijumi ljudskih civilizacija, vatra je i danas osnova za razvoj, putem transformisanja

toplotne energije u električnu, ili neku drugu (od električne mehaničku ili opet toplotnu). U Americi, jednoj od

najvećih i najrazvijenijih zemalja, od ukupne proizvodnje električne struje, 1/3 se dobija spaljivanjem goriva

(Lovins, 1996).

7.1.3.3. PismoPismo, njegov pronalazak i korišćenje, za čoveka su bili novi krupni koraci u razvoju civilizacija. Pomoću

njega, svi izumi, znanja, iskustva i informacije, mogli su da se prenose, kako prostorno, tako i vremenski. Pismo je spojilo: prošlost, sadašnjost i budućnost! Pismenost se vekovima razvijala, u početku, ljudskom rukom ostavljani su tragovi, do pojave Gutenmbergove štamparije u 15. veku. Tokom dalje istorije Ijudske civilizacije, pismenost i širenje pismenosti, išlo je uzlaznom lestvicom. U poslednjoj dekadi 20. veka, sredstva za prenos poruka se skoro neshvatljivom brzinom razvijaju i koriste, i kvantitativno i kvalitatitivno: komjuterska tehnika, telekomunikacije putem faxa, elektronske pošte, satelitske televizije, „interneta“ i drugo. Kako je Tofler A. (1975) svojom knjigom „Šok budućnosti“ to opisao i predvideo, mi se već uveliko nalazimo u sopstvenoj budućnosti, veoma brzog napretka tehnologije.

Razvoj mozga, uz fizičke mogućnosti kretanja, rada sa šakom i korišćenje energije, odvojio je čoveka od životinjskog sveta i omogiićilo mu civilizacijski uspon. U tom usponu, na svakoj lestvici razvoja, čovek je pravio selekciju i racionalan izbor ciljeva. Čovek je postao i ostao dominantno biće na planeti.

7.1.4. POČECI DEGRADACIJE ŽIVOTNE SREDINE

Vatrom je menjan lik Zemlje: nestajalisu ogromni kompleksi šuma, sa visokih planina voda je spirala zemljište, nastajale su velike pustinje, podizani su gradovi zbog kojih je prirodni prostor pretvaran u izmenjeni, antropogeni. Tamo gde nije postojala voda, čovek ju je dovodio, a sa drugih prostora ju je isušivao. Probijao je i pomerao planine, kultivisao, obrađivao zemljište, favorizovao određene biljne vrste na račun drugih. Vršio je selekciju životinja, da bi sebi obezbedio najpovoljnije, od kojih bi imao korist.

Na taj način, nastajali su: novi pejzaži, nove biljne i životinjske vrste, dok su mnoge druge vrste iščezavale.Požari su bili veoma česti. Namerni požari su imali za cilj dobijanje prostora za oranice, a slučajni su se

dešavali prirodnim električnim pražnjenjem ili zbog ljudske nemarnosti i neugašene vatre. Pre nego što je čovek sam naučio da pali vatru, on ju je prenosio, ili čuvao u ognjištu, dok je sa svojim plemenom lutao za životinjama. I tako su nastajali nenamerni požari. Oni su bili češći u suvim predelima, širili su i uništavali vegetaciju, a sa njom i mnoge jedinke i vrste iz životinjskog sveta, kojima je nestankom njihovih staništa, ugrožavan opstanak. Vatra je koriščena i za lov: krčene su šume da bi se divljač izgonila na čistinu. Kasnije se vatra koristi za raščišćavanje terena posle žetvi radi poboljšanja kvaliteta zemljišta za sledeći prinos i rast useva.

Ovakav nekontrolisani način korišćenja vatre imao je velikih posledica i bio je jedan od osnovnih uzroka degradacije životne sredine:

I ugrožavanja biljnih i životinjskih vrsta,II doprineo je širenju pustinja,III pojave erozija zemljišta iIV bio je prvi uzrok zagađivanju vazduha.U istoriji Ijudskih civilizacija, zabeleženo je da su na ovakav način uništene ogromne šume i prašume u

Evropi, Severnoj i Latinskoj Ame-rici, Aziji i Africi. Poznato je da je Kina danas jedna od zemalja sa najmanjom šumovitošću: svega 14%! Danas su na udaru, do skora, netaknute prašume u Amazoniji.

U cilju dobijanja toplotne energije u 12. i 13. veku nastajale su velike seče šuma (naročito hrastovih) od čijeg se drveta dobijao ćumur (Merchant, 1989). U ovom našem veku, naročito u drugoj polovini, u mnogim nerazvijenim zemljama Afrike i na mnogim ostrvima, seče se i korista svaka stabljika bilo koje vrste vegetacije,

52


radi proizvodnje i korišćenja ćumura.

7.1.5. TEHNIČKO-TEHNOLOŠKI RAZVOJ KAO UZROK DEGRADACIJE SREDINEPoremećaj prirodne ravnoteže pod uticajem tehničko-tehnološkog razvoja započeo je u 17.veku

industrijskom revoluciiom koja je označena pronalaskom parne mašine.Zahvaljujuči svojim velikim intelektualnim i stvaralačkim potencijalima, bogatom nasleđenom iskustvu,

znanju i kontinuitetu ljudske misli i Ijudskih dostignuća, čovek je u tolikoj meri usavršio tehnologiju, da je u mogučnosti da sebi stvara sredinu okvir života u kojoj će živeti, praktično na bilo kom delu planete. U okviru te sredine (naselja) ostvarivao je svoje potrebe za stanovanjem, ishranom, radom, odevanjem, odmaranjem, zabavom, obrazovanjem, druženjem.

Naprežući svoj um, upotrebljavajući sopstvene veštine, alatke i mašine, koristeči svoju nauku i svoja dostignuća, čovek je oduvek težio da izgradi sebi što bolju, što savršeniju i neponovljivu sredinu u kojoj će živeti i koju će ostaviti svojim potomcima. U težnji da ostvari viziju takvog života, u beskraju novih pronalazaka, u raznim oblicima proizvodnih procesa i delatnosti, u raznovrsnim načinima života i rada, čovek je prekoračio granice kapaciteta sredine i ravnoteže u prirodi.

7.1.6. ZAKON ENTROPIJEZakon entropije je drugi zakon termodinamike. Oba zakona, i ovaj i drugi zakon termodinamike se odnose

na očuvanje energije, a vrlo su značajni i za nauku o životnoj sredini da bi se razumelo kako se resursi troše, kako se pretvaraju u energiju i šta sa njima posle iskorišćavanja biva.Prvi zakon termodinamike glasi: „Ukupna materija i energija u univerzumu su nepromenljive. One se ne mogii stvoriti ni uništiti. Količina energije u Kosmosu je određena na početku vremena i ostaće nepromenjena do kraja vremena. Ovoje zakon očuvanja materije i energije koje mogii prelaziti izjednog oblika u drugi.“

Drugi zakon termodinamike je zakon entropije. On glasi: „Materija i energija se mogii menjati samo u jednom smeru: od upotrebljive ka neupotrebljivoj, od korisne, ka nekorisnoj, ili od sređene ka nesredenoj“ (Rifkin, 1986).Zakon entropije govori da sve što postoji na svetu počinje strukturom i vrednošću i kreće se nepovratno u pravcu besciljnog haosa i gubitka. U svakom zatvorenom sistemu u Kosmosu, energija od korisne prelazi u nekorisnu.Gde se na Zemlji stvara neki red, to za sobom povlači još veći nered u okolini. Ovaj zakon „negira mišljenje da nauka i tehnologija stvaraju sređeniji svet.Entropija je mera za količinu koja se više ne može pretvoriti u rad. Povećanje entropije znači umanjenje iskoristive energije u oblike koji se više ne mogu iskoristiti. Na primer: sagorevanjem uglja dobija se toplotna energija koja se rasipa u prostoru. Kao nusprodukti ostaju: dimni gasovi, čađ, sumporovi, azotovi, i ugljenikovi oksidi, šljaka i pepeo. Znači da se od iskoristivog uglja dobilo niz drugih oblika materije koja više ne može da se koristi.Zagađenost je ukupna količina iskoristive energije u prirodi koja je transformisana u neiskoristivi oblik. Sve vrste otpadaka u stvari su potrošena energija. To potvrduje zakon entropije: da se energija ne može stvoriti ni iz čega, već se stvara iz korisnog oblika, kreće se u jednom smeru: ka neiskoristivom obliku.Entropija je naziv za zagađenost. To je stalno gomilanje neiskoristive energije prisutne u sistemu. Entropija se na Zemlji stalno uvećava i teži ka svome maksimumu, jer je biosfera zatvoren sistem u odnosu na materiju. Biosfera sa svojom okolinom razmenjuje energiju ali ne i materiju (osim neznatne količine koja meteorima padne na nju). Materija se ne može stvoriti ni iz energije niti na bilo koji drugi način, ali zato se ogromna količina materije može pretvoriti u energiju. Praktično, sva materija na planeti, i biotička i abiotička mogu da se pretvore u energiju.

Materija koja sačinjava zemljinu koru neprekidno se troši: površinski deo ili prirodnim putem, erozijom. uz pomoć atmosferskih padavina, vazdušnim strujanjem i ljudskim intervencijama odlazi, pretvarajući se u druge oblike. Čak se i materija organizama pretvara u druge neorganske oblike. Život i smrt novih organizama povećavaju entropiju, jer materija postaje manje iskoristiva za život raznih organizama u budućnosti. Tako se dolazi do sledećeg zakona termodinamike koji glasi: „U zatvorenom sistemu entropija materije mora konačno da dostigne maksimum“ (Rifkin, 1986).

Izraz entropija uveo je R. Klauzijus 1868. godine, kao termodinamičku veličinu. Izraz se odnosio na promene količine toplote u zatvorenim sistemima. U krajnjem značenju, entropija je toplotno umiranje kosmosa, jer se u njemu, kao zatvorenom sistemu svi oblici energije transformiu u toplotnu energiju koja teži da se raspe podjednako po celom prostoru.

53


Zakon entropije primenjen na razvoj ljud-kog društva u materijalnom pogledu, na privredni razvoj, znači

gomilanje velikih količina fabričkih prerađevina iz zaliha sirovina metala, nemetala i fosilnih goriva, koje na

kraju znače gomile nepotrebnih i isluženih stvari. Interesantno je da se napomene da reč „priroda“ na

engleskom jeziku glasi „nature“, i da je izvedena iz drevnog indoevropskog korena koji znači „rođenje“

(Merchant, 1989). U našem jeziku, koren je sličnog značenja: pri-rod-a (rođenje). To verovatno znači da se već i

u samoj reči nalazi duboka veza čoveka i prirode. Već svojim rođenjem čovek pripada prirodi. Iako je deo

prirode, njegov razvoj, odnosno razvoj njegove civilizacije je relativno nov na planeti, a postao je najagresivniji

destabilizujući faktor u kompleksu međuzavisnosti faktora životne sredine.

Tehnološki razvoj bio je postepen. On je omogućen značajnim tehničkim i naučnim dostignućima, a bio je

paralelan sa društvenim razvojem. Tehnologija omogućava ostvariva-

9. Priraštaj stanovništva i ekološka kriza

Priraštaj stanovništva u svetu

Analiza stanovništva: demografija

Dinamika promene stanovništva

Priraštaj stanovništva u zemljama u razvoju

Demografska tranzicija

Prognoze o budućem priraštaju stanovništva

Uticaj čoveka na prirodni svet

Zabrinutost zbog životne sredine: postoje li granice rasta?

Održivi razvoj

Potrošnja, siromaštvo i životna sredina

Izvori opasnosti

Zagađenje i otpad

Istrošenost resursa

Rizik i životna sredina

Globalno zagrevanje

Genetski modifikovana hrana

Pogled u budućnost

Životna sredina: sociološki problem?

Rezime

Pitanja za dalje razmatranje

Šira literatura

Internet linkovi

Elektronski virusi

Dana 4. maja 2000. godine, elektronski svet je zahvatio haos kada je virus nazvan Love bug"(Ljubavna buba")

uspeo da obori kompjuterske sisteme širom sveta. Lansirana sa jednog ličnog računara u Manili, prestonici

Fiiipina, „Ijubavna buba" se brzo proširila po celoj planeti i izazvala pad skoro desetine servisa za elektronsku

54


poštu širom sveta. Virus se prenosio po celom svetu kroz e-mail poruku čiji je predmet glasio „Volim te". Kada

su primaoci otvorili dokument priložen uz poruku, nesvesno su aktivirali virus u sopstvenom računaru.

Ljubavna buba se zatim umnožavala i automatski prenosila na sve e-mail adrese koje je sadržao adresar u

računaru, a zatim napadala podatke i dokumenta na kompjuterskom hard disku. Virus se širio ka zapadu po

celoj planeti dok su zaposleni, najpre u Aziji, a zatim u Evropi i Sevemoj Americi ujutru pristizali na posao i

proveravali poruke na elektronskoj pošti. Do kraja dana, „Ijubavni virus" je, prema procenama, izazvao štetu od

preko 1 milijarde funti u celom svetu. „Ljubavna buba" je bio virus sa izuzetnom brzinom razmnožavanja, ali

nije prvi takve vrste. Elektronski virusi postaju sve uobičajenija i opasnija pojava u doba kada kompjuteri i

elektronski oblici komunikacije dobijaju na značaju i sofisticiranosti. Virusi poput „Ljubavne bube" pokazuju u

kojoj je meri, sa napredovanjem globalizacije, svet postao međusobno povezan. Možda ćete pomisliti da se u

ovom konkretnom primeru globalna povezanost može smatrati negativnom, pošto je štetni virus bio u stanju

da se tolikom brzinom raširi po celom svetu. Ipak, ovaj slučaj ukazuje i na mnoge po-zitivne aspekte

globalizacije. Čim je virus detektovan, eksperti za kompjutere i bezbednost iz celog sveta počeli su zajedničku

akciju na sprečavanju njegovog širenja, kako bi se zaštitili nacionalni kompjuterski sistemi i razmenili

obaveštajni podaci o njegovom poreklu. Mada globalizacija sa sobom nosi nepoznate rizike, ona takođe

podstiče upotrebu novih tehnologija i novih oblika koordinacije između onih koji takve rizike snose.

Klimatske promene u svetu

Bez obzira u kom delu sveta živite, verovatno ste primetiti ili bili direktno pogođeni neouobičajenim vremen-

skim promenama u poslednjih nekoliko godina. Naučnici i eksperti za prirodne nepogode ukazuju da

se ,,ekstremne" promene u vremenskim uslovima, kao što su za određena godišnja doba neuobičajeno visoke

temperature, suše, poplave i cikloni, sve češće dešavaju. Na primer, samo 1998. godine zabeleženo je

osamdeset prirodnih katastrofa na različitim tačkama na ZemIji, ukjjučujući razorne poplave u Kini, uragane u

Latinskoj Americi, požare u Indoneziji i strašne ledene oluje u Severnoj Americi. Od tada su suše napadale

različite regione, Etiopiju, južni Avganistan i srednji zapad u SAD, poplave su divljale Venecuelom i

Mozambikom, a najezde skakavaca harale su zaleđem Australije.

Mada niko sa sigurnošću to ne može potvrditi, mnogi smatraju da su ove prirodne nepogode delom

uzrokovane globalnim zagrevanjem, povećanjem temperature zemljine atmosfere. Ako se emisija ugljen-

dioksida, koja doprinosi globalnom zagrevanju i dalje bude nekontrolisano sprovodila, čini se verovatnim da će

klima na zemlji biti nepovratno uništena. Ko je kriv za globalno zagrevanje i šta se može učiniti da se taj proces

uspori? Kao što je slučaj i sa mnogim drugim aspektima sveta koji se menja, i rizici koje nosi globalno

zagrevanje prisutni su na celoj planeti, a njihove uzroke je skoro nemoguće utvrditi. U doba globalizacije, stalno

se podsećamo na činjenicu da smo međusobno povezani. Delanje pojedinaca ili institucija u jednom delu sveta

mogu imati, i imaju, značajne posledice po stanovnike svih ostalih regija.

Pošto ekološki rizici imaju tako različito poreklo, nije jasno kako ih treba tretirati ili ko snosi odgovornost za

preduzimanje delanja koje bi ih umanjile. Jednostavan primer ilustruje zašto je to tako. Naučnici su došli do

zaključka da nivo hemijskog zagađenja ima štetni uticaj na pojedine kolonije pingvina na Antarktiku. Međutim,

nemoguće je sa preciznošću utvrditi tačno poreklo zagadenosti niti moguće posledice koje takva vrsta uticaja

može u budućnosti imati po pingvine. U ovakvom slučaju i u stotinama sličnih nije verovatno da će se

preduzeti uspešna akcija koja će se baviti tim rizikom, jer ni njegov uzrok ni posledice nisu poznati i utvrđeni

(Beck 1995).

55


....stavlja oblik „kulturnog imperijalizma" u kome se vrednosti, stil i pogledi na svet karakteristični za Zapad

tako agresivno šire da će ugušiti individualne nacionalne kulture.

Drugi, pak, povezuju procese globalizacije sa sve većom diferencijacijom kulturnih tradicija i oblika. Oni

smatraju da, pre nego kulturnu homogenost, globalno društvo sada karakteriše ogromna raznolikost kultura

koje uporedo postoje u svetu. Lokalne tradicije se promovišu zajedno sa mnoštvom drugih kulturnih oblika koji

dolaze iz inostranstva, omogućujući ljudima da se upoznaju sa zbunjujućim konglomeratom načina života iz

koga mogu sami da biraju. Umesto jednoobrazne globalne kulture, svedoci smo fragmentacije kulturnih formi

(Baudrillard 1988). Uspostavljeni identiteti i načini života ukorenjeni u lokalnim zajednicama i kul-turama

ustupaju mesto novim oblicima ,,hibridnog identiteta" koga čine elementi iz oprečnih kulturnih izvora (S. Hall

1992). Tako na crnog stanovnika nekog grada u Južnoj Africi mogu i dalje uticati tradicija i kulturni nazori iz kojih

njegovo pleme vuče korene, ali istovremeno i kosmopolitski na čin života i kulturni ukusi u pogledu oblačenja,

provođenja slobodnog vremena, upražnjavanja hobija i tako dalje koje oblikuju sile globalizacije.

Globalizacija i rizik

Posledice globalizacije su dalekosežne i dopiru do praktično svih aspekata društvenog sveta. Pa ipak, s

obzirom da je globalizacija nezavršen proces koji je po svojoj unutrašnjoj prirodi kontradiktoran, ona proizvodi

posledice koje je teško predvideti i kontrolisati. O tom procesu možemo razmišljati i u kategorijama rizika.

Mnoge promene do kojih je dovela globalizacija rađaju nove oblike rizika koji se u velikoj meri razlikuju od onih

koji su postojali u prošlosti. Za razliku od nekadašnjih rizika koji su imali utvrđene uzroke i poznate posledice,

rizicima savremenog doba ne može se odrediti poreklo niti im se mogu sagledati efekti.

Širenje „proizvedenog rizika"

Ljudi su oduvek morali da se suočavaju sa rizicima ove ili one vrste, ali današnji rizici se kvalitativno razlikuju

od onih iz prošlosti. Sve do nedavno, ljudskim društvima su pretili spoljašnji rizici opasnosti poput suša,

zemljotresa, gladi i olujnih vetrova koji dolaze iz sveta prirode i nisu ni u kakvoj vezi sa ljudskim delanjem.

Danas se, međutim, sve češće suočavamo sa različitim tipovima proizvedenih rizika koje je stvorio uticaj našeg

sopstvenog znanja i tehnologije na svet prirode. Kao što ćemo videti, mnogi ekološki rizici i rizici po naše

zdravlje sa kojima se suočavaju savremena društva jesu slučajevi proizvedenih rizika - oni su ishod naše

sopstvene intervencije u prirodi.

Ekološki rizici

Jednu od najjasnijih ilustracija proizvedenog rizika trenutno predstavlja ugrožavanje čovekove okoline (vidi

poglavlje 19, „Porast populacije i ekološka kriza"). Jedna od posledica sve bržeg industrijskog i tehnološkog

razvoja jeste postojano širenje čovekove intervencije u prirodi. Malo je aspekata prirodnog sveta koje nije

dotakla Ijudska ruka - urbanizacija, industrijska proizvodnja i zagađenje, veliki poljoprivredni projekti, izgradnja

brana i hidroelektričnih postrojenja, kao i nuklearni programi, predstavljaju samo neke od načina na koje

Ijudska bića utiču na svoju prirodnu okolinu. Ukupan ishod takvih procesa jeste široko uništenje životne

sredine čiji tačan uzrok nije određen, a posledice su jednako teško sagledive.

U našem globalizovanom svetu, ekološki rizici se javljaju u nekoliko vidova. Već nekoliko godina sve više

raste zabrinutost zbog globalnog zagrevanja; sada je generalno prihvaćeno da se temperatura na zemlji

povećava zbog ispuštanja štetnih gasova u atmosferu. Potencijalne posledice globalnog zagrevanja su

razarajuće: ako oblasti prekrivene večnim ledom na zemljanim polovima nastave da se tope, nivo mora će se

56


povećati, što može da ugrozi zemljine površine na niskoj nadmorskoj visini, kao i populaciju koja je na njima

nastanjena. Obrasci klimatskih promena navode se kao mogući uzroci strašnih poplava koje su pogodile Kinu

1998. i Mozambik 2000. godine (vidi okvir).

Rizici po zdravlje

U protekloj deceniji su opasnosti koje proizvedeni rizici predstavljaju po ljudsko zdravlje privukli veliku

pažnju. U medijima i kampanjama za zaštitu zdravlja ljudi, na primer, slate su poruke da ljudi ograniče izlaganje

štetnim ultravioletnim sunčevim zracima i da koriste losione za sunčanje kako bi sprečili pojavu opekotina.

Poslednjih godina se izlaganje suncu povezuje sa povećanim rizikom od raka kože u mnogim delovima sveta.

Smatra se da je ova pojava posledica probijanja ozonskog omotača - sloja zemljine atmosfere koji zaustavlja

ultravio-letne zrake. Zbog velikog stepena emisije gasova koja je posledica ljudskih aktivnosti i industrije,

koncentracija ozona u atmosferi se smanjuje, a u nekim slučajevima dolazi do stvaranja ozonskih „rupa".

Postoji mnogo primera proizvedenih rizika koji su povezani sa hranom. Napredak u oblasti nauke i

tehnologije u velikoj meri je uticao na modernu proizvodnju hrane. Na primer, hemijski pesticidi i herbicidi su

u širokoj upotrebi u komercijalnoj poljoprivredi i mnoge životinje (npr. pilići i svinje) kljukaju se hormonima i

antibioticima. Neki autori ističu da ovakve tehnike poljoprivredne proizvodnje dovode u pitanje ispravnost

hrane i mogu imati štetan uticaj na ljude. Poslednjih godina, široku zabrinutost su naročito izazvala dva

kontroverzna pitanja u vezi sa bezbednošću hrane i proizvedenim rizikom: polemika o GM (genetski

modifikovanoj) hrani (vidi poglavlje 19, „Porast populacije i ekološka kriza") i „bolest ludih krava".

Spužvasta encefalopatija kod govečeta (BSE), popularno nazvana „bolest ludih krava", najpre je otkrivena

kod stoke u Velikoj Britaniji 1986. godine. Naučnici su povezali BSE infekciju sa načinom uzgajanja stoke -

uglavnom biljoždera - kojoj je davana hrana sa tragovima životinjskih delova tela. Nakon pojave bolesti, vlada

je preduzela mere za suzbijanje bolesti među stokom, ali je tvrdila da je za ljude ishrana govedinom bezbedna

i da ne predstavlja opasnost po ljudski život. Tek sredinom devedesetih godina priznato je da je smrt nekoliko

ljudi od Krojcfeld-Jakobove bolesti, koja izaziva degenerisanje mozga, povezana sa konzumiranjem mesa od

zaražene stoke. Hiljade grla stoke u Britaniji je pobijeno i donet je striktan zakon kojim je regulisano uzgajanje

stoke i prodaja proizvoda od govedine.

Mada je preduzeto sveobuhvatno naučno istraživarije kako bi se utvrdio rizik od BSE po ljudsko zdravlje,

otkrića nisu dovela ni do kakvih zaključaka. Postoji rizik da su one osobe koje su konzumirale govedinu iz

Velike Britanije u godinama koje su prethodile otkriću BSE, mogle biti izložene zarazi. Pa ipak, tek decembra

1999. godine je Komitet za nauku Evropske unije objavio da „doza koja dovodi do infekcije kod ljudi trenutno

nije poznata." Određivanje rizika koji postoji po ljude od BSE predstavlja primer sve složenosti procene rizika u

savremenom svetu. Neophodno je znati da li je i u koje vreme zaražena stoka bila deo određenog lanca

ishrane, nivo i distribuciju zaraze koja je postojala kod te stoke, način obrade goveđeg mesa i mnoštvo drugih

pojedinosti. Sama količina nepoznatih faktora komplikuje taj zadatak i čini preciznu analizu rizika veoma

zahtevnim problemom.

Globalno „rizično društvo"

Globalno zagrevanje, bolest ludih krava, genetski modifikovana hrana i ostali proizvedeni rizici donose pred

ljude nove izbore i izazove u njihovim svakodnevnim životima. Pošto ne postoji „mapa" koja bi ukazivala na

ovakve opasnosti, pojedinci, zemlje i transnacionalne organizacije moraju da uzimaju u obzir i rizike pri

donošenju odluka o načinu života. Pošto ne postoje definitivni odgovori u vezi sa uzrocima i ishodima takvih

57


rizika, svaki pojedinac je prisiljen da samostalno donosi odluke u vezi za rizicima koje je spreman da prihvati.

Ovo može biti veoma zbunjujući pokušaj. Da li treba da koristimo hranu i sirovine ako njiho va proizvodnja ili

potrošnja može da ima negativan uticaj na naše zdravlje i životnu sredinu? Čak i „jednostavne" odluke o tome

šta da jedemo sada se donose u kontekstu kontradiktornih informacija i mišljenja o relativnim prednostima i

nedostacima proizvoda.

Nemački sociolog Ulrih Bek, koji je napisao dosta radova o riziku i globalizaciji, smatra da ovakvi rizici

doprinose stvaranju globalnog rizičnog društva (1992). (Vidi i poglavlje 21, „Teorijsko mišljenje u sociologiji", str

682). Kako tehnološke promene sve brže napreduju i rađaju nove oblike rizika, moramo stalno reagovati i

prilagođavati se tim promenama. Rizično društvo, smatra Bek, nije ograničeno samo na rizike po zdravlje i

životnu sredinu - ono uključuje čitav niz međusobno povezanih promena u savremenom društvenom životu:

promena obrazaca rada, sve veću nesigurnost radnog mesta, opadanje uticaja tradicije i običaja na

samoidentitet, urušavanje tradicionalnih oblika porodice i demokratizaciju ličnih odnosa. Pošto je budućnost

svakog pojedinca mnogo manje „fiksirana" nego što je to bila u tradicionalnim drustvima, odluke svake vrste

predstavljaju rizik za pojedinca. Stupanje u brak, na primer, danas predstavlja mnogo rizičniji poduhvat nego u

vreme kada je brak bio institucija koja je trajala do 'kraja života. Odluke o obrazovanju i karijeri takođe su

rizične - teško je predvideti koje će se veštine i sposobnosti smatrati dragocenim u ekonomiji koja se menja

tako brzo poput naše.

Prema Bekovom mišljenju, važan aspekt rizičnog društva predstavlja činjenica da njegovi rizici nisu

prostorno, vremenski ili društveno ograničeni (1995). Današnji rizik savremenog doba pogađaju sve zemlje i sve

društvene klase; oni imaju globalne, a ne samo lične posledice. Mnogi oblici proizvedenih rizika, poput onih

koji se tiču ljudskog zdravlja i životne sredine, prostiru se preko nacionalnih granica. Eksplozija nuklearne

elektrane u Černobilu u Ukrajini, 1980. godine, jasno ilustruje ovaj problem. Svako ko je živeo u blizini

Černobila, bez obzira na godine starosti, klasu, pol ili društveni status, bio je izložen opasnom nivou radijacije.

Istovremeno su se posledice ovog incidenta proširile daleko izvan Černobila - u celoj Evropi i van njenih granica

detektovan je visok stepen radijacije nakon eksplozije.

Globalizacija i nejednakost

Bek i ostali autori su skrenuli pažnju na rizik kao na jedan od najvažnijih rezultata globalizacije i tehnološkog

napretka. Novi oblici rizika predstavljaju složene izazove kako za pojedince tako i za čitava društva koja su

prinuđena da se snalaze na nepoznatom terenu. Pa ipak, globalizacija donosi sa sobom i druge važne izazove.

Globalizacija ima neujednačenu razvojnu putanju. Uticaj globalizacije oseća se na različite načine, a neke od

njenih posledica su sve samo ne benigne. Rame uz rame sa rastućim ekološkim problemima, ekspanzija

nejednakosti u okviru i izmedu društava predstavlja jedan od najozbiljnijih izazova sa kojim se suočava svet na

pragu dvadesetprvog veka.

Nejednakost i globalne podele

Kao što smo saznali iz izlaganja o različitim tipovima društva (poglavlje 2, „Kultura i društvo"), ogromna

većina svetskog bogatstva koncentrisana je u industrijalizovanim ili „ražvijenim" zemljama sveta, dok narodi u

„zemljama u razvoju" pate od opšteg siromaštva, prekomerne naseljenosti, neodgovarajućih obrazovnih

sistema i sistema zdravstvene zaštite i sve većih inostranih dugova. Disparitet izmedu razvijenog sveta i zemalja

u razvoju sve se više povećavao tokom dvadesetog veka, a sada je veći nego ikada ranije.

Izveštaj o razvoju ljudskog društva iz 1999. godine koji su objavile Ujedinjene nacije, otkrio je da je prosečni

58


prihod petine svetske populacije koja živi u najbogatijim zemljama sveta 74 puta veći od prosečnog prihoda

petine koja živi u najsiromašnijim zemljama. Krajem devedesetih godina, na 20 posto svetskog stanovništva

otpadalo je 86 % ukupne svetske potrošnje, 82 % izvoznih tržišta i 74 % telefonskih linija. Dve stotine

najbogatijih ljudi na svetu udvostručilo je svoje bogatstvo u periodu između 1994. i 1998. godine; imovina tri

najbogatija milijardera u svetu premašila je zbirni bruto društveni proizvod (BDP) svih manje razvijenih zemalja

i 600 miliona ljudi koji u njima žive (UNDP 1999).

U najvećem delu sveta u razvoju, nivo ekonomskog rasta i proizvodnje u toku prethodnog veka nije pratio

stopu rasta populacije, dok ju je nivo ekonomskog razvoja u industrijalizovanim zemljama daleko premašio.

Takve suprotstavljene tendencije dovele su do značajne divergencije između najbogatijih i najsiromašnijih

zemaija sveta. Distanca izmedu najbogatijih i najsiromašnijih zemalja sveta iznosila je 1820. godine, otprilike, 3

naprema 1, 11 naprema 1 1913., 35 naprema 1 1950., i 72 naprema 1 1992. godine (vidi sliku 3.4). U toku

proteklog veka, među najbogatijom četvrtinom svetske populacije, dohodak po glavi stanovnika šestostruko se

povećao, dok je među najsiromašnijorn četvrtinom taj porast iznosio manje od trostruko.

Izgleda da globalizacija pojačava ovakve trendove daljom koncentracijom dohotka, bogatstva i resursa u

malom broju zemalja (vidi sliku 3.5). Kako što smo videli u ovom poglavlju, globalna ekonomija raste i integriše

se izuzetno brzim tempom. Ekspanzija globalne trgovine predstavlja ključno mesto u ovom procesu - u periodu

između 1990. i 1997. godine, međunarodna trgovina se povećala ža 6,5 posto. Pa ipak, samo nekoliko zemalja u

razvoju je profitiralo iz ovog porasta, a proces integracije u globalnu ekonomiju vrlo je neujednačen (vidi sliku

3.6). Pojedine zemlje, poput istočnoazijskih privreda, Čilea, Indije i Poljske - prošle su dobro, sa porastom izvoza

od preko 5 posto. Druge zemlje, poput Rusije, Venecuele i Alžira, slabo su profitirale iz rastuće trgovine i

globalizacije (UNDP 1999). Podaci iz Svetske banke dopunjuju ovi sliku: među 93 države iz zemalja u razvoju,

samo za 23 se može reći da se brzo integrišu. Postoji opasnost da će zemlje koje imaju najveću potrebu za

ekonomskim razvojem i dalje zaostajati kako globalizacija bude dalje napredovala (Svetska banka 2000).

Mnogi smatraju da slobodna trgovina predstavlja rešenje za ekonomski razvoj i pomoć siromašnima.

Organizacije poput Svetske trgovinske organizacije (STO) rade na liberalizovanju trgovinskih propisa i smanjenju

trgovinskih barijera između zemalja sveta. Slobodna trgovina izvan nacionalnih granica smatra se „dobitnom

kombinacijom" kako za razvijene zemlje, tako i za zemlje u razvoju. Mada su industrijalizovane zemlje u stanju

da izvoze svoje proizvode na tržišta širom sveta, smatra se da će i zemlje u razvoju imati koristi od dobijanja

pristupa svetskim tržištima. To će, zauzvrat, poboljšati njihove izglede da se integrišu u globalnu ekonomiju.

....mijskih nutricionih i životnih navika" koje su slojnospecifične. Kod „nutriciono svesnih", obrazovnih

slojeva sa visokim zaradama ova svakidašnja „antihemija" (često doneta konzumentima lepo upakovana kao

ogranak hemijske industrije) izokrenuće sve oblasti snabdevanja - od hrane do stanovanja, od bolesti do

ponašanja u slobodno vreme (i već je to učinila). Odavde se može izvući opšta ocena da se stare društvene

nejednakosti upravo kroz ovo refleksivno i dobro finansirano bavljenje rizicima učvršćuju na novom nivou. Ali

time se upravo ne dolazi do suštine logike raspodele rizika.

Paralelno sa zaoštravanjem rizičnih položaja smanjuju se i istovremeno propagiraju privatni putevi kojima

može da se beži i kompenzacione mogućnosti. Medusobno se uslovljavaju umnožavanje rizika, nemogućnost

da se oni izbegnu, politička apstinencija i oglašavanje i prodaja privatnih mogućnosti za izbegavanje rizika. Za

neke namirnice ova privatna akcija zavaravanja još može da pomogne, ali već kod vodosnabdevanja svi

društveni slojevi povezani su na isti cevovod. A kad se konačno baci pogled na „šumske kosture" u „idiličnim

pejzažima", daleko od industrije, postaje već jasno da i klasnospecifične barijere padaju pred otrovnim

59


sadržajem vazduha koji svi udišemo. U takvim uslovima bi samo nejedenje, nepijenje i nedi-sanje moglo da

pruži efikasnu zaštitu. A i to pomaže samo uslovno, jer znamo šta se događa sa kamenom u građevinama i sa

leševima u zemlji.

4. Globalizacija rizika civilizacije

Svedeno na jednu formulu: beda je hijerarhijska, smog je demokratski. Proširivanjem rizika modernizacije -

ugrožava-njem prirode, zdravlja, ishrane itd. relativizuju se društvene razlike i granice. Odatle se još uvek

izvlače veoma različite konsekvenee. Ali objektivno rizici razvijaju jedan izjednačavajući efekat unutar svog

dometa i među onima koje oni pogađaju. Upravo u tome leži njihova nova politička snaga. U tom smislu rizična

društva upravo nisu klasna društva; njihovi rizični položaji ne mogu se shvatiti kao klasni položaji, niti njihovi

konflikti kao klasni konflikti.

Ovo postaje još jasnije kada se predoči poseban stil, poseban model raspodele rizika modernizacije. Oni

poseduju jednu imanentnu tendenciju ka globalizaciji. Univerzalnost opasnosti prati industrijsku proizvodnju,

nezavisno od mesta gde se oni produkuju, lanci ishrane praktično povezuju svakog sa svakim na Zemlji. Oni se

provlače ispod granica. Sadržaj kiseline u vazduhu ne nagriza samo skulpture i umetnička blaga, nego je već

odavno dezintegrisao savremene carinske barijere. I u Kanadi su jezera postala kisela, a šume umiru čak na

severnim rubovima Skandinavije.

Tendencija ka globalizaciji dovodi do nesreća koje su u svojoj opštosti ponovo nespecifične. Tamo gde se sve

pretvara u opasnost nekako ništa više nije opasno. Na ono od čega više nema bežanja, na to se konačno ne želi

da misli. Ovaj ekološki fatalizam dopušta da se klatno privatnog i političkog raspoloženja pomera u svakom

pravcu. Akcija ionako pripada jučerašnjici. Možda se svugde i svagda prisutni pesticidi mogu savladati

in(sekt)ima? (igra reči: sekt na nemačkom znači penušavo vino - prim. prev.).

Efekat bumeranga

Sadržan u globalizaciji, a ipak jasno diferenciran od nje, jeste model raspodele rizika koji sadrži znatnu

količinu političkog eksploziva: ranije ili kasnije oni će doskočiti i onima koji ih produkuju ili od njih profitiraju.

Rizici u svom rasprostiranju pokazuju jedan društveni efekat bumeranga: čak ni bogati i moćni nisu bezbedni u

odnosu na njih. Nekadašnji „latentni sporedni efekti" uzvraćaju čak po centrima svoje proizvodnje. Sami akteri

modernizacije zapadaju izrazito i veoma konkretno u vrtlog opasnosti, koje oni produkuju i od kojih oni

profitiraju. Ovo može da se dogodi na više različitih načina.

Uzmimo ponovo primer iz poljoprivrede. U Saveznoj Republici Nemačkoj potrošnja veštačkog đubriva

porasla je sa 143 na 378 kilograma po hektaru u periodu od 1951. do 1983., a potrošnja poljoprivrednih

hemikalija sa 25.000 na 35.000 tona izmedu 1975. i 1983. Prinosi po hektaru takođe su porasli, ali ni približno

tako brzo kao potrošnja đubriva i pesticida. Prinosi kod žitarica su se udvostručili, a za 20 % su veći kod

krompira. Disproporcionalno malo povećanje prinosa u odnosu na korišćenje đubriva i hemikalija u suprotnosti

je sa disproporcionalno velikim povećanjem oštećenja u prirodi, vidljivih i bolnih za seljake. Izuzetan pokazatelj

ovakvog zabrinjavajućeg razvoja jeste jako smanjenje mnogih divljih biljnih i životinjskih vrsta. „Crvene liste"

koje kao službene „smrtovnice" beleže ovu egzistencijalnu ugroženost sve su duže. ,,Od 680 biljnih vrsta koje se

pojavljuju na Grenlandu, 519 je ugroženo. Na drastičan način se smanjuju postojeće populacije ptičjih vrsta koje

zavise od livada, kao što su bela roda, poljska ševa ili belorepa; Ijudi pokušavaju da sačuvaju poslednje

primerke, kao npr. u Bavarskoj pomoću 'Programa za poljske ptice'... Među životinjama su ugrožene ptice koje

se legu na zemlji, životinje koje su u vrhu lanaca ishrane, kao što su ptice grabljivice, sove, vilinski konjici, kao i

60


one koje su specijalizovane za hranu koja je sve ređa, npr. za velike insekte ili za cvetni nektar, dostupan tokom

vegetacije" (Savet eksperata za pitanja zaštite čovekove okoline, str. 20). Nekadašnji „neviđeni sporedni efekti"

postaju vidljivi glavni efekti, koji ugrožavaju same centre koji su uzrok njihove produkcije. Proizvodnja rizika

modernizacije prati krivulju bumeranga. Intenzivna industrijska poljoprivreda, subvencionisana milijardama, ne

izaziva samo u dalekim gradovima dramatičan porast sadržaja olova u majčinom mleku i kod dece. Ona i

višestruko podriva samu prirodnu bazu poljoprivredne proizvodnje: opada plodnost njiva, vitalno važne

životinje i biljke nestaju, raste opasnost od erozije zemljišta.

Kružni tok ovog efekta društvene ugroženosti može se generalizovati: pod krovom rizika modernizacije,

ranije ili kasnije, počinilac i žrtva postaju jednaki. Ovo je evidentno u najgorem zamislivom slučaju - u

nuklearnom ratu. Ovde postaje jasno da je Zemlja postala katapultsko sedište, koje više ne zna ni za kakve

razlike izmedu bogatog i siromašnog, belog i crnog, Severa i Juga, Istoka i Zapada. Ali efekat bumeranga postoji

samo ako se pojavi, a kada se pojavi, on više ne postoji, pošto više ništa ne postoji. Ova apokaliptična pretnja

ne ostavlja za sobom nikakve jasne tragove u vremenu pretnje (upr. Giinther Anders, 1983). Drugačije je u

ekološkoj krizi. Ona potkopava i prirodne i ekonomske osnove poljoprivrede, a time i ukupno snabdevanje ljudi

hranom. Ovde su vidljivi efekti koji se odražavaju ne samo u referencijalnom polju prirode, nego i u

novčanicima bogatih, u zdravlju moćnih. Od kompetentnih ljudi, nepodeljenih po političkoj pripadnosti, ovde

se mogu čuti veoma oštri apokaliptični tonovi.

Ekološko obezvredenje i eksproprijacija

Efekat bumeranga ne mora da se manifestuje samo u direktnom ugrožavanju života. On može da se odrazi i

u sekundarnim medijima: novcu, vlasništvu, legitimnosti. Na paušalan i izjednačujući način on sve vuče u

zajedničko trpljenje. Umiranje šuma ne prouzrokuje samo nestajanje čitavih ptičjih vrsta, već smanjuje i

ekonomsku vrednost zemljišnog i šumskog poseda. Gde se gradi ili planira izgradnja nuklearne centrale ili

elekrane na ugalj padaju cene zemljišta. Urbana i industrijska područja, autoputevi i glavne saobraćajnice

zagaduju sve u svojoj bližoj okolini. Još uvek se spori da li je iz ovih razloga već 7% zemljišta u Saveznoj Republici

Nemačkoj zagađeno da nije moguće bavljenje nikakvom poljoprivredom ili će do toga doći tek u nekom

trenutku bliske budućnosti. Princip je isti: vlasništvo se obezvređuje, postepeno se „ekološki ekspropriše“.

Ovaj efekat se može generalizovati. Uništavanje i ugrožavanje prirode i okruženja, vesti o otrovnim

supstancama u namirnicama i potrošnim artiklima, preteći i gore od toga aktuelni hemijski, toksični i reaktorski

udesi imaju efekat laganog ili galopirajućeg obezvređenja ili eksproprijacije vlasničkih prava. Neobuzdanom

produkcijom rizika modernizacije vodi se kontinuiranim koracima i skokovima, ponekad katastrofalnim

zaoštravanjima, jedna politika činjenja Zemlje nepodesnom za stanovanje. Ono što se savladuje kao

„komunistička opasnost" pojavljuje se kao zbir vlastitih radnji u drugom obliku preko zaobilaznice kroz

zagađenu prirodu. Na bojnom polju tržišnih mogućnosti, s one strane doktrinarnih ideoloških ratova, svako

protiv svakog vodi politiku „spržene Zemlje" sa uverljivim, ali retko trajnim uspehom. Šta je zagađeno ili se

smatra zagađenim - ova distinkcija je gotovo beznačajna za gubitak društvene i ekonomske vrednosti - može da

pripada kome pripada ili ko to hoće. Čak i kada se zadrži legalni status vlasništva, ono postaje beskorisno i

bezvredno. U slučaju „ekološke eksproprijacije" suočavamo se sa društvenom i ekonomskom eksproprijacijom,

dok se legalno vlasništvo nastavlja. To važi za namirnice isto onoliko koliko važi za vazduh, zemlju i vodu. Važi za

sve što u njima živi, a pre svega za one koji žive od onoga što u njima živi. Priča o „stambenim otrovima" jasno

pokazuje da ovde može da bude uključeno sve što čini kulturu našeg svakidašnjeg života.

Osnovni uvid koji se iza ovoga krije je najjednostavniji moguć: sve što ugrožava život na Zemlji ugrožava i

61


vlasničke i komercijalne interese onih koji žive od pretvaranja života i njegovih sredstava u robu. Na ovaj način

nastaje prava protivurečnost, koja se sistematski pojačava, između profitnih i vlasničkih interesa koji ubrzavaju

proces industrijalizacije i njegovih višestruko ugrožavajućih konsekvenci, koje takođe ugrožavaju i ekspropriišu

posed i dobiti (o posedu i dobiti života da i ne govorimo).

Kod reaktorskih udesa ili kod hemijskih katastrofa u najrazvijenijem stadijumu civilizacije ponovo nastaju

„bele fleke" na geografskim kartama. One su spomenici onoga što nam preti. Čak incidenti sa otrovima,

iznenadno otkrivene deponije otrovnog otpada pretvaraju stambena naselja u „naselja otrovnog otpada,

zemlju u ,,ne-zemlju". Ali, postoje i razni prethodni i skriveni oblici. Ribe iz zatrovanih mora ne ugrožavaju samo

ljude koji ih jedu, nego stoga i sve one ljude koji od nje žive. Tokom uzbune zbog smoga Zemlja privremeno

umire. Čitavi industrijski regioni pretvaraju se u avetinjske gradove. Tako hoće efekat bumeranga: čak su

zaustavljeni i točkovi industrija koje izazivaju zagađenje. Ali ne samo njihovi. Smog ne haje za princip izazivača

zagađenja. Na paušalnoj i izjednačavajućoj osnovi on pogađa sve, nezavisno od udela u proizvodnji smoga. Tako

smog sigurno nije preporuka za vazdušne banje, niti njihova reklama. Zakonom utvrdena obaveza da se javnost

efikasno obaveštava o maksimalnom nivou smoga u vazduhu (kao što postoje za temperature vode i vazduha),

trebalo bi da uprave banja i industrije godišnjih odmora vrlo brzo pretvori u odlučne pristalice jedne efikasne

politike za borbu protiv zagađenja, umesto što još uvek vode politiku protiv uvodenja ovakvih standarda.

Rizični položaji nisu klasni položaji

Na ovaj način se globalizacijom rizika modernizacije pokreće jedna društvena dinamika, koja se više ne može

formulisati i shvatiti u kategorijama klasa. Vlasništvo implicira nevlasništvo i time jedan napet i konfliktan

društveni odnos, u kome se društveni identiteti mogu kontinuirano i uzajamno razvijati i učvršćivati - ,,oni tamo

gore, mi ovde dole". Sasvim je drugačija situacija kod rizičnih položaja. Teško onom ko je ugrožen opasnostima,

ali on neće onom koji nije ugrožen ništa oduzeti. Pogođenost i nepogođenost opasnostima ne polarizuje se kao

vlasništvo i ne-vlasništvo. Izraženo u analogiji: „klasa" pogođenih ne konfrontira se sa „klasom" ne-pogodenih.

Ona se u najgorem slučaju konfrontira sa „klasom" još-ne-pogođenih. Galopirajuća inflacija zdravlja odvešće

čak i one koji su danas još „dobrostojeći" (u pogledu zdravlja i uopšte) u redove „na-rodnih kuhinja", koje daju

zdravstvena osiguranja, a prekosutra u parijske zajednice invalida i ozleđenih. Bespomoćnost nadležnih organa,

suočenih sa udesima sa otrovom i skandalima u vezi sa otrovnim otpadom, kao i lavina pravnih pitanja i pitanja

nadležnosti i obeštećenja, koja se ovde svagda pokreću, govore sama po sebi. To znači: sloboda od rizika može

se preko noći preokrenuti u ireverzibilnu pogođenost rizicima. Sukobi koji nastaju oko rizika modernizacije

raspaljuju se oko sistematskih uzroka, koji se poklapaju sa pokretačem progresa i profita. Oni se odnose na

razmeru i širenje opasnosti i odatle nastajuće zahteve za obeštećenje i/ili načelnu promenu kursa. U ovim

sukobima radi se o pitanju, da li i dalje možemo da eksploatišemo prirodu (uključujući vlastitu) i otuda da li su

naši pojmovi „progres", „blagostanje", „privredni rast", „naučna racio-nalnost" još uvek tačni. U tom smislu

konflikti koji ovde izbijaju primaju karakter civilizacijskih doktrinarnih sukoba oko pravog puta moderne. U

ponečemu oni više liče na religiozne doktrinarne sukobe srednjeg veka nego na klasne sukobe XIX i ranog XX

veka.Industrijski rizici i uništavanja nemaju nikakvog obzira ni prema državnim granicama. Oni naposletku

spajaju život jedne travke u bavarskoj šumi sa efikasnim međunarodnim sporazumom o borbi protiv zagadenja.

Afadnacionalnosti kretanja štetnih materija ne može se više prići pojedinačnim nacionalnim naporima.

Industrijske zemlje moraju od sada da se slože sa tim, da se razlikuju prema svojim nacionalnim „emisionim i

imisionim bilansima". Drugim rečima, nastaju internacionalne nejednakosti izmedu različitih industrijskih

država sa „aktivnim", „izjednačenim" ili „pasivnim" bilansima zagadenja ili jasnije rečeno: izmedu „prljavih

62


zemalja" i onih koje moraju da očiste, udišu ili plate đubre drugih povećanom smrtnošću, eksproprijacijama i

obezvređenjima. Socijalistička „bratska zajednica" uskoro će morati da se suoči sa ovom podelom i izvorima

konflikta koji su u njoj.

Položaj ugroženosti kao sudbinska ugroženost

Nadnacionalnoj neukrotivosti rizika modernizacije odgovara način na koji se oni šire. Njihova nevidljivost čak

konzumentu jedva da ostavlja neku odluku otvorenom. To su „instant proizvodi", koji se gutaju ili udišu sa

drugim stvarima. Oni su „slepi putnici“ standardne potrošnje. Oni putuju vetrom i vodom. Mogu da budu u

svemu i svačemu, a sa apsolutnim životnim nužnostima - sa vazduhom koji udišemo, hranom, odećom, kućnim

nameštajem - prolaze kroz sve inače strogo kontrolisane zaštitne zone moderne. Za razliku od dobara koja su

privlačna, ali mogu da budu i odbojna, kod kojih je uvek moguć i potreban izbor, kupovina, odluke, rizici i

oštećenja se svuda ušunjavaju implicitno i neometeni slobodnim odlukama. U tom smislu oni omogućavaju

nastajanje jedne nove vrste doznačenosti, „civilizacijske rizične askripcije". Ona podseća u nekom pogledu na

stalešku sudbinu u srednjem veku. Sada postoji neka vrsta ugrožene sudbine u razvijenoj civilizaciji, sa kojom se

rađamo, kojoj uza sve napore ne možemo da umaknemo, sa „malom razlikom" (to je ona sa velikim efektom)

što smo svi mi na sličan način konfrontirani sa tom sudbinom.

U razvijenoj civilizaciji koja je nastupila da bi se uklonile askripcije, ljudima otvorile mogućnosti odlučivanja,

da bi se ljudi oslobodili prirodnih stega, nastaje jedna nova vrsta globalne askripcije rizika, nasuprot kojoj jedva

da postoje individualne mogućnosti odlučivanja, iz prostog razloga što su štetne i otrovne materije utkane u

prirodnu bazu i u elementarne životne procese u industrijskom svetu. Iskustvo sa ovom pogodenošću rizicima,

koje je zatvoreno za odluke, umnogome čini razumljivim šok, bespomoćan bes i ,,no future-osećanje" sa kojim

mnogi ljudi reaguju ambivalentno, automatski se koristeći kritikom najnovijih dostignuća tehničke civilizacije.

Može li se uopšte uspostaviti i sačuvati kritička distanca prema nečemu što se ne može izbeći? Sme li se samo

zbog toga što se ona ne može izbeći odustati od kritičke distance i pobeći u neminovnost podsmevanjem ili

cinizmom, indiferentnošću ili likovanjem?

Nove internacionalne nejednakostl

Izjednačavanje opasnih položaja širom sveta ne sme da nas zavara o novim socijalnim nejednakostima u

pogođenošću rizicima. One nastaju naročito tamo gde se preklapaju klasni i nzični položaji - isto tako u

međunarodnim razmerama. Proletarijat svetskog rizičnog društva nastanjuje se u podnožju fabričkih dimnjaka,

pored rafinerija i hemijskih fabrika u industrijskim centrima Trećeg sveta. „Najveća industrijska katastrofa u

istoriji" (Der Spiegel), udes sa otrovom u Bopalu u Indiji, urezao se u svest svetske javnosti. Rizične industrije

izmeštene su u zemlje sa niskim zaradama. To nije slučajnost. Postoji jedno sistematsko „privlačenje" između

ekstremnog siromaštva i ekstremnih rizika. Na ranžirnoj stanici gde se raspodeljuju rizici naročito su omiljene

stanice u „zaostalim provincijskim zabitima". A treba biti naivna budala pa i dalje pretpostavljati kako odgovorni

skretničari ne znaju šta rade. Tome u prilog govori i potvrdena „veća prihvatljivost" „novih" tehnologija (koje

omogućavaju posao) od strane nezaposlene provincijske populacije.

U međunarodnim razmerama velika je istina da se materijalna beda podudara sa slepilom za rizike. O

nemarnom korišćenju pesticida, u Šri Lanki, na primer, saopštava jedan nemački stručnjak za razvoj: „Tamo se

DDT posipa golim rukama, ljudi su beli od praška." Na antilskom ostrvu Trinidadu (1,2 miliona stanovnika)

1983. zabeleženo je ukupno 120 smrtnih slučajeva od pesticida. „Jedan farmer: 'Ako se posle prskanja ne

osećate bolesnim, niste dovoljno isprskali'" (Der Spiegel, br. 50/1984., str. 119).

63


Za ove ljude su složena postrojenja hemijskih fabrika sa impozantnim cevima i rezervoarima skupi simboli

uspeha. Suprotno tome, smrtna opasnost koju ona sadrže ostaje velikim delom nevidljiva. Za njih veštačka

dubriva, pesticidi i herbicidi, koje oni proizvode, označavaju pre svega oslobađanje od materijalne bede. Oni su

pretpostavke „zelene revolucije" koja je sistematski potpomognuta od strane zapadnih industrijskih zemalja

proteklih godina povećala proizvodnju hrane za 30 %, a u nekim zemljama Azije i Latinske Amerike čak za 40 %.

Činjenica da se svake godine „više stotina hiljada tona pesticida... isprska... na polja pamuka i pirinča, na

plantaže duvana i voća" (isto, str. 119) uzmiče pred ovim opipljivim uspesima. U konkurenciji između vidljive

opasnosti od smrti od gladi i nevidljive opasnosti od smrti od otrovnih supstanci pobeduje evidentna borba

protiv materijalne bede. Bez širom rasprostranjenog korišćenja hemijskih supstanci zemljišni prinosi bi se

smanjili, a insekti i buda bi pojeli svoj deo. Sa hemikalijama siromašne periferne zemlje mogu da naprave svoje

sopstvene zalihe životnih namirnica, steknu nešto malo nezavisnosti u odnosu na moćne centre industrijskog

sveta. Hemijske fabrike u Trećem svetu pojačavaju ovaj utisak nezavisnosti u proizvodnji i od skupih uvoza.

Borba protiv gladi i za autonomiju pravi štit iza kojeg se rizici koji se ionako ne mogu opaziti potiskuju,

minimizuju i time umnožavaju, šire i konačno preko lanca ishrane vraćaju bogatim industrijskim zemljama.

Propisi o bezbednosti i zaštiti nedovoljno su razvijeni, a tamo gde postoje često su samo obično parče

papira. „Industrijska naivnost" ruralne populacije koja često ne zna ni da čita ni da piše, a kamoli poseduje

zaštitnu odeću, otvara menadžmentu neslućene mogućnosti za legitimno ophođenje sa rizicima, koje su

odavno nestale u miljeu industrijskih država, svesnijem rizika. Menadžment može da izda propise o

bezbednosti, znajući da su nesprovodljivi, a da insistira na tome da se poštuju. Na taj način, oni iz

menadžmenta ostaju čisti i mogu odgovornost za udese i smrt, na jeftin način i mirne savesti, da prebace na

kulturno slepilo naroda za rizike. U slučaju katastrofa opšta džungla u pogledu nadležnosti i materijalni interes

siromašnih zemalja nude dobre mogućnosti za jednu politiku minimiziranja i prikrivanja, koja selektivnim

definisanjem problema prigušuje razarajuće posledice. Ekonomski povoljni uslovi proizvodnje, oslobođeni

stega legitimnosti, kao magnet privlače industrijske koncerne i vezuju ih sa partikularnim interesima zemalja u

prevazilaženju materijalne bede i sticanju nacionalne autonomije u jednu, u pravom smislu te reči, eksplozivnu

smešu: Đavo gladi bori se sa demonom umnozavanja rizika. Naročito opasne industrije izmeštaju se u

siromašne periferne zemlje. Siromaštvu Trećeg sveta pridružuje se užas od oslobodenih destruktivnih snaga

razvijene rizične industrije. Slike i izveštaji iz Bopala i Latinske Amerike govore same po sebi.

Vila Parisi

„Najprljaviji hemijski grad na svetu nalazi se u Brazilu... Svake godine ljudi koji stanuju u slamovima moraju

ponovo da prave svoje plehane krovove, jer ih razjeda kisela kiša... Svako ko ovde duže živi dobija gnojave

bubuljice, 'aligatorsku kožu', kako kažu Brazilci.

Najgore je stanovnicima u Vila Parisi, jednom slamu od 15.000 ljudi, od kojih je većina dogurala do skromnih

malih kućica od sivog kamena. Ovde se gas-maske prodaju čak u samouslugama. Većina dece ima astmu,

bronhitis, bolesti grla i nosa i osipe na koži.

U Vila Parisi možete se lako orijentisati po mirisu. U jednom uglu klokoće otvoreni kanal, u drugom teče

zeleni sluzasti potok. Smrad kao od sagorelog kokošijeg perja nagoveštava čeličanu, dok miris pokvarenih jaja

ukazuje na hemijsku fabriku. Emisioni merni uređaj, koji su postavili nadležni gradski organi, zakazao je 1977.,

nakon godinu i po dana rada. Očigledno da nije dorastao zagađenju.

Istorija najprljavijeg grada na svetu počela je 1954., kad je Pegropras, brazilska naftna kompanija izabrala

priobalsku baruštinu za mesto svoje rainerije,.. Ubrzo dolaze Kosipa, brazilski koncern čelika i Kopegras,

64


američko-brazilski koncern veštačkog dubriva, posle kojih slede multinacionalne kompanije kao Fiat, Dow

Chemical i Union Carpide. Bio je to bum brazilskog kapitalizma. Vojna vlada pozvala je inostrana preduzeća da

kod njih izrađuju proizvode koji ne zagađuju okolinu. „Brazil je u stanju i da izveze zagadenje“, hvalio se ministar

za planiranje Paulo Velosa 1972. godine na Konferenciji o zaštiti čovekove okoline u Stokholmu. Jedini ekološki

problem Brazila bila je beda.„Glavni razlozi bolesti jesu neuhranjenost, alkohol i cigarete“, rekao je Pegroprasov

predstavnik za štampu. „Ljudi su već bolesni kad dođu iz Kopataoa“, složio se Paulo Figueiredo, direktor

kompanije Union Carpide, „a ako još više obole, onda to prebacuju na nas. To je jednostavno nelogično“.

Guvrner Sao Paula već dve godine pokušava da dovede svež vetar u zagađeni Kopatao. Otpustio je 13

službenika trome agencije za zaštitu sredine i postavio kompjutere za nadgledanje emisija. Ali male kazne od

nekoliko hiljada dolara nisu omele ekološke prestupnike.Katastrofa se dogodila 25. februara ove godine. Zbog

javašluka Pegroprasa 700.000 litara ulja izlilo se u močvaru sa sojenicama, u Vila Soco. U roku od dve minute

vatrena stihija prošla je kroz favelu. Izgorelo je preko 500 ljudi. Tela male dece nikada nisu pronađena. „Ona su

jednostavno isparila od vreline“, rekao je jedan brazilski službenik" {Der Spiegel, br. 50/1984., str.l 10).

Bopal

„Ptice su padale sa neba... Indijanski bivoli, krave i psi ležali su mrtvi na ulicama i poljima , naduti posle

nekoliko sati na suncu Centralne Azije. A svuda ugušeni ljudi, zgrčeni, sa penom na usnama, zgrčenih ruku

zabijenih u zemlju: 3.000 žrtava krajem prošle nedelje, a nove se još uvek nalaze; nadležni organi prestali su da

broje. Verovatno će 20.000 ljudi oslepeti. Više od 200.000 je povređeno. U gradu Bopalu, u noći između

nedelje i ponedeljka, dogodila se industrijska apokalipsa kojoj nema ravne u istoriji: iz jedne hemijske fabrike

izašao je otrovni oblak i raširio se poput platna iznad 65 gusto naseljenih kvadratnih kilometara; kad je

konačno nestao, raširio se sladunjav miris raspadanja. Grad se pretvorio u bojno polje, usred mira. Hindusi su

spaljivali mrtve na mestima za kremiranje, 25 u isto vreme. Ubrzo je nestalo drveta za ritualno spaljivanje, tako

da je plamen od kerozina lizao oko mrtvih tela. Muslimansko groblje postalo je i suviše tesno. Stare grobnice

morale su da se otvore, kršeći time svete zapovesti islama. „Ja znam da je greh sahraniti dva čoveka u jednu

grobnicu“, žalio se jedan od grobara. „Neka nam Alah oprosti. Stavljamo.tri, četiri, čak i više“ (isto, str. 108).

Za razliku od materijalne bede, pauperizacija Trećeg sveta kroz rizike zarazna je za bogate. Umnožavanje

rizika izaziva zbijanje svetskog društva u zajednicu opasnosti. Efekat bumeranga pogađa upravo i one bogate

zemlje koje su se nadale da su se izmeštanjem rizičnih industrija oslobodile rizika, ali zato moraju da uvoze

životne namirnice, po povoljnim cenama. U voću, zrnima kakaoa, namirnicama, listićima čaja itd. pesticidi se

vraćaju u svoju visokoindustrijalizovanu domovinu. Estremne međunarodne nejednakosti i isprepletanost

svetskog tržišta guraju siromašne četvrti u perifernim zemljama na vrata bogatih industrijskih centara. Oni

postaju legla svetske zaraze, koja poput zaraznih bolesti siromašnih u zbijenosti srednjo-vekovnih gradova ne

štedi ni bogate četvrti svetske zajednice.

5. Dve epohe, dve kulture: o odnosu percepcije i proizvodnje rizika

Nejednakosti u klasnim i rizičnim društvima mogu se preklapati, međusobno uslovljavati, jedni mogu da

proizvode druge. Nejednaka raspodela društvenih dobara pruža jedva savladive odbrambene zidove i

opravdanja za proizvodnju rizika. Ovde se mora napraviti precizna razlika između kulturne i političke pažnje u

pogledu rizika i njihovog aktuelnog širenja.

Klasna društva su društva u kojima je, uprkos svim klasnim jazovima, najvažnije vidljivo zadovoljenje

materijalnih potreba. Ovde se konfrontiraju glad i izobilje, moć i nemoć. Bedi nije potrebno samopotvrđivanje.

65


Ona postoji. Njena direktnost i očiglednost korespondira sa materijalnom evidentnošću bogatstva i moći.

Neminovnosti klasnih društava jesu u tom smislu neminovnosti kulture vidljivosti: koščata glad u kontrastu sa

masnom sitošću, palate sa straćarama, raskoš sa bedom.

Dve evidentnosti opipljivog upravo više ne važe u rizičnim društvima. Vidljivo pada u senku nevidljivih

opasnosti. Ono što izmiče mogućnostima percepcije više se ne poklapa sa nestvaraim, ali može da poseduje

čak povišen stepen opasne stvarnosti. Neposredna potreba takmiči se sa poznatim elementom rizika. Premoć

rizika pomračuje svet vidljivih oskudica ili izobilja.

Trku između opažljivih dobara i neopažljivih rizika ne mogu da dobiju ovi drugi. Ne može se takmičiti vidljivo

sa...

Poglavlje 19. Priraštaj statiovništva i ekološka kriza

U predmodernim društvima, stope nataliteta bile su veoma visoke po standardima današnjih

industrijalizovanih zemalja. Uprkos tome, porast stanovništva sve do 18. veka bio je na dosta niskom nivou jer

je postojala približna ravnoteža između broja rođenih i broja umrlih. Opšta statistička tendencija bila je

tendencija porasta; periode izraženijeg porasta stanovništva, smenjivali su oni sa porastom stopa smrtnosti. Od

kuge i raznih drugih epidemija, na primer, u samo jednoj godini, umirao je veliki broj ljudi. U srednjovekovnoj

Evropi, u vreme loših žetvi, „dolazilo bi do odlaganja venčanja, pa bi i broj začeća opadao. Istovremeno,

povećavao se broj umrlih. Usled ovih međusobno povezanih trendova, smanjivao bi se broj ljudi koje je trebalo

nahraniti“. Drugim rečima, priraštaj stanovništva u predmodernom svetu odvijao se po nekom sopstvenom

ritmu.

U vreme uspona industrijalizma, mnogi su iščekivali novo doba u kojem će oskudica biti stvar prošlosti.

Uveliko se pretpostavljalo da će razvoj moderne industrije stvoriti novu eru izobilja u kojoj će doći do porasta

životnog standarda. U svom čuvenom delu iz 1798. godine, Esej o principima stanovništva, Tomas Maltus

kritikovao je pomenute ideje i pokrenuo raspravu o povezanosti između stanovništva i rezervi hrane koja i da-

nas traje (Malthus, 1976). U vreme kad je Maltus pisao svoje delo, broj stanovnika u Evropi naglo se povećavao.

On je ukazao na to da, dok je porast stanovniŠtva eksponencijalan, rezerve hrane zavise od fiksnih količina

resursa koje se mogu povećati samo ako se obezbedi više obradivog zemljišta. Stoga porast stanovništva teži da

premaši raspoloživa sredstva neophodna za život.

Neizbežan ishod jeste glad, koja, zajedno s posledicama rata i kuge, deluje kao prirodno ograničenje porasta

stanovništva. Maltus je pretpostavljao da će ljudi uvek živeti u uslovima bede i gladovanja ukoliko se ne budu,

po njegovim rečima, „moralno uzdržavali". Drugim rečima, lek za prekomerni porast stanovništva Maltus vidi u

strogom uzdržavanju od čestih seksualnih odnosa.

Neko vreme maltuzijanizam je pao u zaborav, budući da je razvoj stanovništva zapadnih društava sledio

sasvim drugačiji obrazac od onog koji je on predvideo. Naime, u 19. i 20. veku, smanjile su se stope porasta

stanovništva u ovim zemljama. Staviše, 30-ih godina 20. veka, došlo je do velike zabrinutosti zbog smanjenja

stanovništva u mnogim industrijalizovanim zemljama. Medutim, nagli porast svetskog stanovništva u 20. veku,

doveo je do ponovnog oživljavanja Maltusovih ideja, iako je malo onih koji ih podržavaju u njihovoj izvornoj

verziji. Povećanje stanovništva u manje razvijenim zemljama prevazilazi količine resursa koje su te zemlje u

stanju da stvore da bi ishranile svoje građanstvo. Dugoročne prognoze Ujedinjenih nacija ukazuju na to da će

svetsko stanovništvo dostići brojku od 10 milijardi ljudi do kraja 21. veka, a u najvećoj meri porast će biti vezan

za zemlje u razvoju.

Strahovanja da će oskudica i glad pratiti porast stanovništva nisu bez osnova. Brzo povećanje stanovništva

66


nametnuće ogroman pritisak, kako na prirodno okruženje, tako i na fizičku infrastrukturu mnogih delova sveta.

Napredak u pravcu privrednog razvoja i sve viših standarda života u zemljama u razvoju mogao bi biti znatno

usporen zahtevima koje nameće sve brojnije stanovništvo.

Ipak, porast stanovništva samo je jedan od faktora koji utiču na problem oskudice u mnogim delovima sveta.

Globalni modeli potrošnje i stavovi prema prirodnom okruženju imaju izuzetno velik uticaj na raspoloživost

resursa širom sveta. Kao što smo već pokazali, današnja društva u mnogo većoj meri zavise jedna od drugih,

nego što je to ranije bio slučaj. Svi smo mi putnici na ,,svemirskom brodu zvanom Zemlja", ma gde živeli, tako

da na sve nas utiču promene koje, s druge strane, ostavljaju posledice na prirodu. U ovom poglavlju istražićemo

uzajamnu povezanost porasta stanovništva, čovekove potrošnje i upotrebe resursa iz životne sredine. Sadašnja

kretanja, ukoliko se nastave neometano, nose sa sobom ozbiljne rizike po buduće blagostanje ljudskih društava

u svetu. Za sve nas, od presudne je važnosti koliko brzo i kreativno možemo da reagujemo na ove izazove.

Priraštaj stanovništva u svetu

Već godinama postoje brojne prognoze o mogućim kataklizmičkim posledicama neprestanog rasta

stanovništva. Sezdesetih godina 20. veka, procenjivalo se da, ako se tadašnje stope porasta stanovništva ne

zaustave, broj ljudi na Zemlji za 900 godina biće 60 kvadriliona (broj sa 16 nula)! To bi, drugim rečima, značilo

100 ljudi na svakom kvadratnom metru i kopnene i vodene površine na Zemlji. Ovakva slika, naravno, nije ništa

drugo do košmarna vizija čiji je cilj da se usmeri pažnja na izuzetnu važnost problema priraštaja stanovništva.

Međutim, zabrinutost koju je ova prognoza izazvala i te kako je realna, kao što ćemo uskoro videti.

U periodu od 10.000 godina, svetsko stanovništvo dostiglo je brojku od jedne milijarde ljudi, a samo za

period od sto godina - od 1800. do 1900/godine - taj broj se udvostručio. Svedoci smo da se u 20. veku ta

brojka utrostručila, i iznosi približno 6 milijardi. Stoga, ne iznenaduje što su mnogi ljudi zabrinuti za ono što nas

u tom pogledu čeka u 21. veku. Ako se priraštaj stanovništva nastavi po sadašnjoj stopi, moguće je da u

sledećih 40 ili 50 godina on dostigne nivoe koji se ne bi mogli kontrolisati. Kako će ljudska društva upravljati tim

promenama i kako će to uticati na planetu Zemlju?

Analiza stanovništva: demografija

Demografija je nauka o stanovništvu. Termin se koristi već otprilike jedan i po vek, od onog vremena kad su

države počele da vode zvanične statističke podatke o stanovništvu, njegovom kretanju i podeli. Demografija se

bavi merenjem broja stanovništva i objašnjavanjem njegovog porasta, ili opadanja. Na populacione obrasce

utiču tri faktora: broj rođenih, broj umrlih i migratorna kretanja. Demografija se uobičajeno smatra granom

sociologije, jer faktori koji utiču na nivo rođenih ili umrlih u nekoj datoj grupi ili društvu, kao i na migratorna

kretanja stanovništva, u velikoj meri su društveni i kulturni.

Veliki deo demografskog istraživanja je statistički. Sve današnje industrijalizovane zemlje skupljaju i analiziraju osnovne statističke podatke o stanovništvu koje živi u njima na osnovu popisa (to jest sistematskih istraživanja čiji je cilj prikupljanje podataka o stanovništvu odredene zemlje). I pored toga što su načini prikupljanja podataka u nekim zemljama danas veoma strogi, demografske statistike nisu do kraja precizne. U Ujedinjenom Kraljevstvu, opšti popis stanovništva sprovodi se svakih deset godina, a istovremeno se redovno sprovode ispitivanja uzorka. S druge strane, iz različitih razloga, mnogi ljudi nisu evidentirani u zvaničnim statistikama, kao, na primer, ilegalni imigranti, beskućnici, oni koji su u zemlji privremeno nastanjeni i drugi koji, iz ovog ili onog razloga, izbegavaju da daju relevantne podatke.

Osnovni demografski pojmovi

67


Opšte stope nataliteta. Broj živorođenih u toku jedne godine na hiljadu stanovnika. Stope nataliteta

opšti su statistički podaci koji su korisni za šira poređenja različitih grupa, društava i regiona.

Fertilitet. Broj živorođene dece koju ima prosečna žena. Stopa fertiliteta obično se izračunava kao

prosečan broj porođaja na hiljadu žena koje su u dobu kada mogu da rađaju.

Fekonditet. Potencijalan broj dece koji žena biološki može da rodi (biološka plodnost, prim. prev.).

Fizički je moguće za jednu normalnu, zdravu ženu da rađa dete svake godine tokom onog perioda života

kad je u stanju da začne.

lako mogu postojati porodice sa dvadesetoro i više dece, stope fertiliteta u praksi uvek su mnogo niže od

stopa fekonditeta, zbog društvenih i kulturnih faktora koji ograničavaju rađanje.

Opšte stope mortaliteta. Broj umrlih lica na hiljadu stanovnika u toku jedne godine.

Mortalitet. Ukupan broj umrlih lica u jednoj populaciji.

Stope smrtnosti odojčadi. Odnos između broja umrle odojčadi koja umru pre nego što napune godinu

dana i broja živorođene dece u godini posmatranja.

Očekivana dužina življenja. Broj godina koje neka prosečna osoba može da očekuje da će poživeti.

Dužina življenja povećala se u većini društava u svetu u toku prošlog veka.

Životni vek. Maksimalan broj godina koliko neki pojedinac može da živi.

U mnogim manje razvijenim državama, p ogotovo u onim koje odskora imaju visoke stope rasta stanovništva,

demografske statitike mnogo su nepouzdanije. Na primer, neki demografi procenjuju da registrovani broj

rodenih i broj umrlih u Indiji, predstavlja možda tek tri četvrtine od stvarnog ukupnog broja ovih parametara

(Cox,.976). U pojedinim delovima centralne Afrike tačnost zvaničnih statističkih podataka čak je i manja.

Dinamika promene stanovništva

Stope porasta ili opadanja stanovništva predstavljaju razliku izmedu stope natalitea, to jest broja živorođenih

na hiljadu stalovnika, i stope mortaliteta, to jest broja umrlih na hiljadu stanovnika, i obično se izračunavaju

jednom godišnje. Neke evropske zemlje imaju negativne stope priraštaja. Drugim rečima, u njima dolazi do

opadanja broja stanovnika. Gotovo sve industrijalizovane zemlje imaju stope priraštaja manje od 0,5 %. Stope

priraštaja stanovništva bile su visoke u 18. i 19..veku u Evropi i Sjedinjenim Državama, ali, otada, postale su

uravnotežene. Mnoge današnje manje razvijene zemlje imaju stope priraštaja izmedu 2 i 3 procenta (videti sliku

19.1). One, možda, na prvi pogled, nisu mnogo drugačije u odnosu na stope u industrijalizovanim zemljama, ali

radi se, zapravo, o ogromnim razlikama.

Priraštaj stanovništva je eksponencijalan. Postoji jedan drevni persijski mit koji nam može pomoći da ovo

objasnimo. Dvorjanin zamoli vladara da ga nagradi za njegovu službu, tako što će mu za svaku uslugu vladar

dati dvostruko više zrna pirinča nego što je dotle imao, počinjući sa jednim jedinim zrnom na prvom polju

šahovske table. Smatrajući da postupa dobro, kralj naredi da se donese zrno pirinča iz ambara. Do 21. polja

šahovske table, ambar je bio prazan; do 40. polja trebalo je dati 10 milijardi zrna pirinča (D. H. Meadows i dr.,

1974). Drugim rečima, ako počnete da udvoštručavate broj bilo kog predmeta, idući tako redom, počinje da se

udvostručava i rezultat, i na taj način, vrlo brzo dolazi se do ogromne brojke: 1:2:4:8:16:128, i tako dalje sa

sedam operacija udvostručavanja broj je porastao za 128 %. Potpuno isti princip primenjuje se na porast

68


stanovništva. Ovaj efekat možemo meriti putem udvostručavanja vremena, to jest onog perioda za koji se broj

stanovnika udvostruči. Porast stanovništva od 1 procenta dovešče do udvostručavanja brojeva za 70 godina. Pri

porastu od 2 procenta, stanovništvo će se udvostručiti za 35 godina, dok porast stanovništva od 3 procenta

dovodi do udvostručavanja stanovništva za 23 godine.

Priraštaj stanovništva u zemljama u razvoju

Gotovo sve industrijalizovane zemlje danas imaju niske stope rođenih i stope umrlih u poređenju sa

ranijim vremenima. Zbog čega se, onda, broj stanovništva u svetu tako drastično povećao? U večini manje

razvijenih zemaija, zbog relativno naglog uvođenja savremene medicine i higijenskih mera, došlo je do naglog

pada mortaliteta. Međutim, stope rađanja i dalje su visoke. Ovakva situacija dovela ie do potpuno drugačije

starosne strukture u manje razvijenim zemljama u poređenju sa onim industrijalizovanim. Na primer, u

Meksiko Sitiju, 45 % stanovništva staro je manje od 15 godina. U industrijalizovanim zemljama, samo oko

četvrtina stanovništva nalazi se u ovoj starosnoj grupi. Neravnoteža u raspodeli starosnih doba u zemljama u

razvoju doprinosi društvenim i ekonomskim teškočama. Deca troše visok nivo zdravstvenih i obrazovnih

resursa u onom dobu kada sama nisu ekonomski aktivna.

Stanovništvo koje ima nesrazmerno više mladih ljudi od drugih kategorija nastaviće da se povećava, čak i

onda kada stope fertiliteta naglo padnu. Doći će do povećanja broja devojaka koje se približavaju dobu kada su

sposobne da radaju decu, pa će se, može se pretpostaviti, roditi i veliki broj beba, tako da će se, čak i kad dođe

do smanjenja porodice, populacioni nivo održati na stopi koja će biti iznad nule. Fertilitet je veoma visok u

manje razvijenim društvima jer su se i dalje zadržali tradicionalni stavovi u pogledu veličine porodice. I dalje se

smatra poželjnim imati veliki broj dece, jer se tako, na porodičnim gazdinstvima, stvaraju resursi radne snage.

Neke religije ili se protive kontroli rađanja ili podržavaju radanje mnogo dece. Kontracepciji se protive

islamističke vođe u nekoliko zemalja i Katolička crkva, čiji je uticaj izuzetno uočljiv u Južnoj i Centralnoj Americi.

Motivi za smanjivanje fertiliteta nisu uvek nailazili na odobravanje, čak ni kod političkih vlasti. Godine 1974, u

Argentini su bila zabranjena kontraceptivna sredstva, kao deo programa da se udvostruči stanovništvo zemlje

što je pre moguće, kao i da bi se zemlja što pre razvila u privrednom i vojnom smislu.Međutim, pad u nivoima

fertiliteta na kraju se desio u nekim manje razvijenim zemljama. Primer je Kina, koja trenutno ima više od 1,25

milijarde stanovnika - što iznosi gotovo četvrtinu ukupnog svetskog stanovništva. Kineska vlada pokrenula je

jedan od najekstenzivnijih programa kontrole porasta stanovništva koji je neka zemlja ikada preduzela, sa

ciljem da se stabilizuje broj stanovnika, bar na sadašnjim nivoima. Vlada je uvela određena sredstva za

stimulaciju kontrole rađanja (kao što su bolje stanovanje i besplatna zdravstvena zaštita i obrazovanje), kako bi

promovisale porodice sa jednim detetom, dok su one koje imaju više od jednog deteta izložene specijalnim

nevoljama (dolazi do smanjenja plate ako porodica ima treće dete). Kao reakcija na ovaj vladin program, neke

porodice išle su u takvu krajnost da su ubijale svoju žensku novorođenčad, kako bi njihovo jedino dete bilo sin.

Postoje dokazi da je izuzetno surova kineska antinatalna politika imala jak uticaj na stanovništvo te zemlje

(Mirskv, 1982). Međutim, postoji i veliki otpor prema takvoj politici. Roditelji sa samo jednim detetom i ne

smatraju se porodicom u pravom smislu reči. Takođe, takva politika imala je vrlo ograničenu podršku van

granica zemlje: program zahteva visok stepen centralizovane vladine kontrole koja je ili neprihvatljiva ili

nedostupna većini drugih zemalja u razvoju.

Demografska tranzicija

Demografi često označavaju promene vezane za odnos nataliteta i mortaliteta u industrijalizovanim

69


zemljama, od 19. veka naovamo, kao demografsku tranziciju. Pojam je prvi upotrebio Voren S. Tompson, koji je

opisao proces koji se odvija u tri faze, u kojem bi jedan oblik stabilnosti populacije mogao biti na kraju

zamenjen drugim, onda kad društvo dostigne visok nivo privrednog razvoja (1929).

Prva faza odnosi se na uslove karakteristične za većinu tradicionalnih društava, u kojima su i stope nataliteta

i stope mortaliteta visoke, pri čemu su najviše izražene stope smrtnosti odojčadi. Broj stanovništva, ili se

povećava malo ili nimalo, budući da je visok broj rođenih, više ili manje, jednak broju umrlih. Druga faza,

započeta u Evropi i Sjedinjenim Državama u prvim decenijama 19. Veka, sa širokim regionalnim varijacijama

dešava se onda kada dolazi do opadanja stopa mortaliteta, dok su stope fertiliteta i dalje visoke. To je faza

značajnog porasta stanovništva. Nju ubrzo zatim smenjuje treća faza, u kojoj, zajedno sa industrijskim

razvojem, stope nataliteta opadaju do onog nivoa na kojem je stanovništvo ponovo dosta stabilno.

Demografi se ne slažu do kraja u tome kako bi se ovaj sled promena morao objašnjavati ili koliko će trajati

treća faza. Proces rađanja u zapadnim društvima nije bio sasvim stabilan tokom prošlog veka i dalje postoje

znatne razlike u pogledu fertiliteta između industrijalizovanih zemalja, kao i između društvenih klasa i područja

u okviru tih zemalja. Ipak, opšte je prihvaćeno da ovaj sled precizno opisuje važnu promenu u demografskom

karakteru savremenih društava. Teorija o demografskoj tranziciji u direktnoj je suprotnosti sa Maltusovim

idejama. Dok po ovom autoru sve veće blagostanje automatski dovodi do priraštaja stanovništva, teza o

demografskoj tranziciji ističe da privredni razvoj koji je stvorio industrijalizam, zapravo vodi do nove ravnoteže

u stabilnosti stanovništva.

Prognoze o budućem priraštaju stanovništva

Veruje se da će demografske promene koje će se desiti u toku sledećeg veka biti veće od svih promena u

toku celokupne istorije čovečanstva. Teško je sa bilo kakvom preciznošću predvideti stopu po kojoj će doći do

porasta svetskog stanovništva, ali Ujedinjene nacije imaju nekoliko mogućih scenarija u vezi sa konceptom

fertilitetom. Po scenariju „visoke stope radanja", predviđa se da će svetsko stanovništvo do 2150. godine

premašiti 25 milijardi. Scenario „umerene stope rađanja", koji UN smatraju najverovatnijim, pretpostavlja da će

se nivoi fertiliteta stabilizovati na samo dva deteta po ženi, pa bi tako broj stanovnika 2150. godine iznosio 10,8

milijardi.Ovaj sveukupni porast stanovništva prikriva dve izrazite tendencije. Prvo, većina zemalja u razvoju

proći će kroz opisani proces demografske tranzicije. To će dovesti do znatnog porasta stanovništva, budući da

će stope mortaliteta opadati. Indija i Kina najverovatnije će imati po 1,5 milijardu stanovnika. U određenim

područjima Azije, Afrike i Južne Amerike doći će, na sličan način, do brzog porasta stanovništva, pre nego što se

broj stanovnika na kraju stabilizuje.Druga tendencija tiče se razvijenih zemalja koje su već prošle kroz proces

demografske tranzicije. U tim društvima doći će do neznatnog porasta stanovništva. Drugim rečima, nastupiće

proces starenja stanovništva u kojem će broj mladih, u apslolutnom smislu, opasti, a doći će do velikog

povećanja segmenta starijeg stanovništva. To će imati široke ekonomske i društvene implikacije za razvijene

zemlje: kako se povećava zavisnost jednog segmenta populacije, dolazi do sve većeg pritiska na zdravstvene i

socijalne službe. S’ druge strane, povećanje broja starijih obezbediće tom sloju stanovništva veći politički uticaj,

te će moći da zahteva veća izdvajanja za programe i usluge koji su mu važni.Kakve će biti posledice takvih demografskih promena? Neki posmatrači u tome vide mogući uzrok širokih društvenih nemira naročito u onim zemljama u razvoju koje „prolaze kroz proces demografske tranzicije“. Promene u privredi i na tržištu radne snage mogle bi ubrzati široka unutrašnja migratorna kretanja, budući da će ljudi iz ruralnih područja tragati za poslom. Brzo širenje gradova, po svoj prilici, vodiće ka ugrožavanju životne sredine, novim rizicima po zdravlje ljudi, preopterećenoj infrastrukturi, povećanoj stopi kriminala i sve većem broju siromašnih, bespravno podignutih naselja. Glad i nestašica hrane još jedan su ozbiljan problem. U svetu živi već 830

70


miliona Ijudi koji pate od gladi ili nedovoljne uhranjenosti. U nekim delovima sveta, više od trećine »stanovništva je neuhranjeno (videti sliku 19.2). Istovremeno sa porastom stanovništva, moraju se, dakle, povećati nivoi proizvodnje hrane, kako bi se izbegla sve veća oskudica. Međutim, ovaj scenario nije mnogo verovatan; kao što ćemo videti nešto kasnije u ovom poglavlju, mnoge od najsiromašnijih oblasti u svetu posebno su ugrožene nedostatkom vode za piće, smanjivanjem obradivih površina i razaranjem tla, tj. procesima koji pre umanjuju nego što unapređuju poljoprivrednu produktivnost. Gotovo je sigurno da se proizvodnja hrane neće povećati u meri u kojoj bi bile zadovoljene potrebe stanovništva siromašnih regiona. Velike količine hrane i žitarica moraće da se uvezu iz onih oblasti gde su ovi prozvodi suficitarni. Prema podacima Organizacije za ishranu i poljoprivredu (FAO), do 2010. godine, industrijalizovane zemlje proizvodiće 732 kg žitarica po osobi, u poređenju sa samo 230 kg po osobi u zemljama u razvoju.

Tehnološki napredak u poljoprivredi i industriji je nepredvidljiv, tako da niko ne može sa sigurnošću reći koliko će populacije svet moći da izdržava. Globalni resursi su i sada znatno ispod nivoa koji bi nerazvijenim "zamljama mogao da obezbedi životni standard kakav postoji u industrijalizovanim zemljama“.

Uticaj čoveka na prirodni svet

Još od samih početaka obrade zemlje, pre više hiljada godina, Ijudska bića ostavila su svoj pečat na prirodu.

Lovačka i sakupljačka društva uglavnom su živela od prirode, to jest od onoga što je takvo okruženje

obezbeđivalo, pa su zato vrlo malo pokušavala da promene svet oko sebe. Sa pojavom zemljoradnje, situacija

se promenila. Za gajenje useva bilo je potrebno raščistiti zemljište, poseći drveće i ukloniti korov. Čak i

primitivne metode obrade zemlje mogu izazvati eroziju tla. Kada su šume bile posečene i na taj način stvorene

gole povrsine, vetar je mogao da oduva plodni površinski sloj zemlje. Zemljoradnici zatim raščišćavaju nove

površine zemlje i tako se proces erozije nastavJja. Neki pejsaži za koje danas mislimo da su delo prirode, kao što

su stenovita područja u jugozapadnoj Grčkoj, zapravo su rezultat erozije tla koju su izazvali zemijoradnici pre 5

hiljada godina.Ipak, pre razvoja moderne industrije, priroda je u mnogo većoj meri dominirala čovekovim

životom nego što je on uticao na nju. Danas je čovekova agresija na prirodno okruženje tako intezivna, da se

može reći da gotovo i nema prirodnih procesa na koje čovekove aktivnosti ne utiču. Poljoprivredna proizvodnja

obuhvata danas gotovo sve obradive površine na Zemlji. Ono što je nekada bila nepristupačna divljina, danas

su često prirodni rezervati koje redovno posećuje hiljade turista. Moderna industrija, koja se u celom svetu još

uvek razvija, dovela je do povećanih zahteva za izvorima energije i sirovinama. Ipak, svetske rezerve takvih

izvora energije i sirovina ograničene su, a neki ključni resursi nužno će se istrošiti, ako se ne ograniči globalna

potrošnja. Čak su i klimatske promene, kao što ćemo videti, verovatno pod uticajem globalnog razvoja in -

dustrije.

Problem sa kojim se svi danas suočavamo u vezi je sa ekologijom, odnosno, zaštitom životne sredine.

Ekološka pitanja ne odnose se samo na to kako da na najbolji način tretiramo i sprečimo ugrožavanje životne

sredine uključujući i sve češće industrijske katastrofe, nego i na sam način života u industrijalizovanim

društvima. Ako se mora napustiti cilj neprestanog ekonomskog rasta, najverovatnije će doći do stvaranja novih

društvenih institucija. Tehnološki napredak je nepredvidljiv, pa bi se moglo dogoditi da zemlja ipak obezbedi

dovoljno resursa za proces industrijalizacije. U sadašnjem trenutku, medutim, to ne izgleda mnogo verovatno,

a ako zemlje u razvoju i dostignu životne standarde slične onima koje postoje u zemljama Zapada, globalna

prilagodavanja će svakako biti neophodna.

Zabrinutost zbog životne sredine: postoje li granice rasta?

Mnogi su zabrinuti zbog štetnog uticaja ljudskih bića na prirodnu sredinu. Reakcije u javnosti u vezi sa

životnom sredinom dovele su do stvaranja „zelenih" pokreta i partija kao što su Prijatelji Zemlje i Grinpis, koji

organizuju kampanje koje se tiču zaštite čovekove sredine. Iako ima različitih interpretacija sa tim u vezi,

71


zajednička nit jeste zaštita životne sredine, očuvanje pre nego icrpljivanje resursa i zaštita preostalih životinjskih

vrsta.Koreni nastanka pokreta „zelenih", kao i sve veće brige javnosti u vezi sa problemima zaštite životne sredine, mogu se naći u čuvenom izveštaju koji je prvi put objavljen početkom 70-ih godina 20. veka pod naslovom Granice rasta, koji je štampao Rimski klub (Meadows et al., 1974). Rimski klub je formirala grupa industrijalaca, privrednih savetnika i civilnih aktivista u glavnom gradu Italije. Rimski klub je naručio istraživanje u kojem su korištene tehnike kompjuterskog modelovanja da bi se predvidele posledice kontinuiranog ekonomskog rasta, priraštaja stanovništva, zagađenja i iscrpljivanja prirodnih resursa. Kompjuterski model pokazao je šta bi se moglo dogoditi ako bi se tendencije, koje su nastale između 1900. i 1970. godine, nastavile do 2100. U kompjuterske projekcije unošene su razne promene kako bi se proizveo čitav niz mogućih posledica, u zavisnosti od različitih stopa rasta posmatranih faktora. Istraživači su otkrili da je, svaki put kada su promenili samo jednu varijablu, dolazilo do neke ekološke krize. Glavni zaključak izveštaja Rimskog kluba bio je da su stope industrijskog rasta nespojive sa ograničenom količinom svetskih resursa i sposobnošću planete da izdrži priraštaj stanovništva i apsorbuje zagađenje. Izveštaj je ukazao na neodrživost sadašnjih nivoa porasta „stanovništva, industrijalizacije, zagađenja, proizvodnje hrane i trošenja resursa" (Meadows et aL, 1974:23).

Izveštaj Rimskog kluba bio je široko osporavan, pa su i sami autori kasnije primetili da su neke primedbe opravdane. Metod kojim su se istraživači koristili bio je usredsređen na fizička ograničenja i na predpostavljene stope rasta i tehnološke inovacije. Izveštaj nije u dovoljnoj meri uzeo u obzir sposobnost ljuskih bića da odgovore na biološke izazove kroz tehnoloski napredak. Štaviše, istakli su kritičari, tržišne sile mogu delovati samo tako da ograniče prekomernu eksploataciju resursa. Na primer, ako mineral, kao što je magnezijum, postane redak, doćiće do povećanja njegove cene. Kako raste njegova cena, on će se manje koristiti, a proizvođači bi čak mogli da pronađu način da ga eliminišu ako bi postao preskup.

Da bi se odbranili od kritika, istraživači su kazali da oni nisu pokušali da predvide budućnost, već samo da ukažu na to šta bi se moglo dogoditi ako stvari i dalje ostanu nepromenjene. Bez obzira na ograničenja, izveštaj je imao snažan uticaj na javno mnjenje. Naime, mnogi ljudi postali su svesni štetnih posledica koje mogu imati industrijski razvoj, kao i upozorenja o opasnosti daljeg zagađivanja životne sredine.

Osnovna ideja izveštaja Granice rasta bila je da postoje i društveni i prirodni uticaji koji ograničavaju mogućnost planete Zemlje da apsorbuje dalji ekonomski razvoj i rast stanovništva. Nalaze izveštaja Rimskog kluba koristile su mnoge grupe da bi ukazale da ekonomski razvoj mora biti strogo ograničen i da bi se zaštitila životna sredina. Međitim, to gledište mnogi su kritikovali kao neuverljivo i nepotrebno. Privredni razvoj može se i mora podsticati , smatrali su kritičari, jer je to sredstvo koje dovodi do povećanja svedskog bogatstva. Manje razvijene zemlje ne mogu nikada da sustignu bogatije, ako na bilo koji način ograničavaju sopstveni industrijski rast.

Održivi razvoj

Umesto da zagovaraju zauzdavanje privrednog rasta, nosioci novijih tendencija okreću se ideji održivog

razvoja. Održivi razvoj znači da bi idealno bilo ako bi se rast oslanjao na reciklažu fizičkih resursa, a ne njihovo

iscrpljivanje, uz minimalno zagađivanje okoline. Izraz „održivi razvoj" prvi put je upotrebljen u izveštaju

Ujedinjenih nacija, iz 1987. godine, pod nazivom Naša zajednička budućnost. Ovaj izveštaj takode je poznat i

kao Brantlendin izveštaj, s obzirom da je organizacionim komitetom koji je sačinio izveštaj, predsedavala

gospođa G. H. Brantlend, u to vreme premijer Norveške. Održivi razvoj definisan je kao upotreba resursa koji se

mogu reciklirati, da bi se unapredio privredni rast, zaštita životinjskih vrsta i raznovrsnost živih bića, i kao

obaveza održavanja čistog vazduha, vode i zemljišta. Komisija pod vođstvom Brantlendove smatrala je da je

održiv razvoj „zadovoljavanje sadašnjih potreba, bez ugrožavanja sposobnosti budućih generacija da zadovolje

svoje sopstvene potrebe".Nakon objavljivanja izveštaja Naša zajednička budućnost, izraz „održivi razvoj" počeo

je široko da se koristi, kako od strane pobornika zaštite čovekove okoline, tako i od samih vlada. Izraz je

upotrebljen i na samitu Ujedinjenih nacija o planeti Zemlji u Rio de Žaneiru, 1992. godine, a ubrzo zatim javlja

se i na drugim sastancima posvećenim ekološkim pitanjima u organizaciji Ujedinjenih nacija.

Pomenuti izveštaj izazvao je mnogo kritika, na isti način kao i izveštaj Rimskog kluba nekih četvrt veka ranije.

72


Kritičari smatraju da je pojam održivog razvoja isuviše neodređen i da zanemaruje specifične potrebe

siromašnijih zemalja. Prema ovim kritičarima, ideja o održivom razvoju se usredsređuje samo na potrebe

bogatijih zemalja, a ne uzima u obzir načine na koje se visoki nivoi potrošnje u bogatijim zemljama

zadovoljavaju na račun drugih ljudi. Na primer, zahtevi da Indonezija zaštiti i sačuva svoje tropske šume mogli

bi se smatrati nepravednim, jer to podrazumeva da se ova zemlja odrekne prihoda koji joj je mnogo potrbniji

nego razvijenim industrijskim zemljama.

Potrošnja, siromaštvo i životna sredina

Veliki deo rasprava u vezi sa životnom sredinom i privrednim razvojem zavisi od obrazaca potrošnje.

Potrošnja se odnosi na dobra, usluge, energiju i resurse koje koriste ljudi, institucije i društva. To je fenomen

koji ima svoje pozitivne i svoje negativne strane. S jedne strane, rastući nivoi potrošnje u svetu znače da ljudi

danas žive u boljim uslovima nego ranije. Potrošnja je povezana sa privrednim razvojem kako dolazi do

povećanja životnog standarda, ljudi su u stanju da priušte sebi više hrane, odeće, stvari za ličnu upotrebu,

slobodnog vremena, odmora, automobila i tako dalje. S druge strane, pak, potrošnja može imati i negativnih

uticaja, jer obrasci potrošnje mogu da oštete bazu resursa životne sredine i povećaju nejednakosti.

Trendovi svetske potrošnje u toku 20. veka su iznenadujući. Prema nalazima Izveštaja programa Ujedinjenih

nacija o Ijudskom razvoju (UNDP, 1998), za privatnu i javnu potrošnju u 1998. godini dostigli su 24 biliona

dolara što je dvostruko više od nivoa iz 1975. i šest puta više nego u 1950. Godi-ne 1900. nivoi svetske

potrošnje bili su tek nešto viši od 1,5 triliona dolara. Stope potrošnje rastu izuzetno brzo u toku poslednjih 25

godina. U industrijalizovanim zemljama, potrošnja po glavi stanovnika rasla je po stopi od 2,3 % godišnje, dok je

u Istočnoj Aziji taj rast čak i brži iznosi 6,1 % godišnje. Nasuprot tome, prosečno afričko domaćinstvo troši

danas 20 % manje, nego što je to bio slučaj pre 25 godina. Postoji velika zabrinutost da je eksplozija potrošnje

mimoišla jednu petinu najsiromašnijeg svetskog stanovništva (UNDP, 1998).

Nejednakosti u potrošnji između bogatih i siromašnih su znatne. Kod 20 % najbogatijeg svetskog

stanovništva 86, % čine izdaci za ličnu potrošnju, dok kod 20 % najsiromašnijih taj procenat je samo 1,3 (videti

sliku 19.3). Najbogatijih 10% stanovništva, troši 58 % ukupne energije, 84 procenta ukupne količine papira, 45

% ukupnih količina mesa i ribe i, najzad, oni su vlasnici 87 % svih motornih vozila.

Sadašnji obrasci potrošnje ne samo da su veoma nejednaki, već imaju i snažan uticaj na životnu sredinu. Na

primer, potrošnja sveže vode udvostručila se od 1960. godine naovamo, sagorevanje fosilnih goriva gotovo se

upetostručilo u poslednjih pedeset godina, a potrošnja drveta za 40 % je viša nego pre dvadeset pet godine.

Količine ribe su u opadanju, divlje životinjske vrste polako se istrebljuju, smanjuju se rezerve vode, a i oblasti

pod šumama sve su manje (UNDP, 1998). Obrasci potrošnje ne samo da uništavaju postojeće prirodne

elemente, već doprinose i njihovom propadanju preko otpadnih materija i štetnih izduvnih gasova.

Konačno, iako su bogate zemlje najveći svetski potrošači, ekološka šteta koju prouzrokuje sve veća potrošnja

ima najteži uticaj najveća je u siromašnjih. Bogati su u boljoj poziciji da uživaju u mnogim blagodetima

potrošnje i ne moraju da se suočavaju s njenim negativnim posledicama. Na lokalnom nivou, bogate grupe

obično mogu sebi da priušte da se isele sa onih područja u kojima ima problema, a da siromašnima ostave da

trpe štetne posledice. Hemijska postrojenja, električne centrale, glavni putevi, železničke pruge i aerodromi,

često su smešteni blizu siromašnih područja. Na globalnom nivou, možemo da vidimo sličan proces na delu:

uništavanje tla, devastacija šuma, oskudica vode za piće, štetni izduvni gasovi iz automobila i zagađenje

vazduha koncentrisani u zemljama u razvoju. Siromaštvo samo pojačava ove ekološke pretnje. Ljudi sa malo

resursa imaju i malo izbora, to jest jedino što preostaje jeste da maksimiziraju resurse koji su im dostupni. Kao

73


posledica toga, smanjena baza resursa trpi sve više pritisaka, jer se povećava broj stanovništva.

Izvori opasnosti

Postoji mnogo različitih vrsta globalnih opasnosti sa kojima se današnji svet suočava. One se mogu grubo

podeliti u dve osnovne vrste: zagađivanje i stvaranje otpadnih materija koje se izbacuju u životnu sredinu, i

prekomerno trošenje prirodnih resursa koji se ne mogu obnoviti.

Zagađenje i otpad

Zagađenje vazduha

Tvrdi se da zagađenje vazduha, koje nastaje ispuštanjem otrovnih materija u atmosferu,odnosi više od 2,7

miliona života godišnje.

Postoje dve vrste zagađivanja vazduha: „spoljašnje zagađenje" - koje proizvode, uglavnom, industrijski

zagađivači i izduvni gasovi iz automobila i „unutrašnje zagađenje", koje nastaje sagorevanjem goriva za

"potrebe grejanja i kuvanja u domaćinstvima“. Tradicionalno, zagađivanje vazduha tretirano je kao problem

koji najviše pogada industrijalizovane zemlje, zbog velikog broja fabrika i motornih vozila. Poslednjih godina,

međutim, pažnja se usredsređuje na opasnosti „unutrašnjeg zagađenja" u zemljama u razvoju. Veruje se da se

više od 90 % smrtnih slučajeva koji su povezani sa zagađenjem događa se u zemljama u razvoju (videti tabelu

19.1). Naime, veliki broj različitih vrsta goriva koja se potroše u tim zemljama, kao što su drvo i đubrivo, nisu

čisti kao moderna goriva, poput kerozina i propana.Sve do sredine 20. veka, zagađenje vazduha u Britaniji bilo

je prouzrokovano prvenstveno široko rasprostranjenim sagorevanjem uglja, čime su u atmosferu dospevali

sumpor-dioksid i gust crn dim u atmosferu. Ugalj se mnogo koristio u zagrevanju domova i u nešto manjoj meri,

u fabrikama. Godine 1956, u nameri da se smanje nedozvoljene količine smoga, donet je Zakon o čistom

vazduhu kojim je bilo regulisano ispuštanje štetnih gasova iz dimnjaka. Prednost je data onim vrstama goriva

koje ne ispuštaju dim, kao što su kerozin, propan i prirodni gas, i one se sada široko koriste u Britaniji i u drugim

industrijalizovanim zemljama.Od 60-ih godina 20.veka, glavni izvor zagađenja vazduha bilo je povećanje broja

motornih vozila. Ispuštanje gasova iz motornih vozila posebno je štetno, jer oni dospevaju u mnogo niže slojeve

atmosfere nego što je to slučaj sa gasovima iz dimnjaka. Obim emisije gasova koje proizvode različite vrste

motornih vozila zaista je velik. Automobili, koji u saobraćaju u Evropi učestvuju sa otprilike 80 %, imaju naročito

štetan uticaj po čovekovu okolinu. Da bi smanjile zagađenje vazduha, mnoge industrijalizovane zemlje

usredsređuju se na upotrebu alternativnih oblika prevoza koji ispuštaju manje količine gasova, kao što su vozovi

ili autobusi. Sve više je uobičajena praksa dogovora među vlasnicima automobila da se naizmenično prevoze do

posla ili škola jednim automobilom.

Zagađenje vazduha povezano je sa velikim brojem zdravstvenih problema, uključujući rak i oboljenja pluća.

Procenjuje se da je smrt između 12.000 i 24.000 ljudi u Britaniji, tokom 1998. godine, bilo prouzrokovana

udisanjem zagađenog vazduha (HMSO, 2000).

Iako se spoljašnje zagadenje dugo vezivalo za industrijalizovane zemlje, ono beleži brz porast i u zemljama u

razvoju. Ove zemlje prolaze kroz nagli proces industrijalizacije, pa dolazi do sve većeg ispuštanja stetnih gasova

iz fabrika; istovremeno, povećao se broj motornih vozila na putevima. U mnogim zemljama u razvoju, još se

koristi benzin, koji sadrži olovo, dok je u većem broju razvijenih zemalja prestao da se upotrebljava. Nivoi

zagađenja vazduha naročito su visoki u mnogim oblastima Istočne Evrope i bivšem Sovjetskom Savezu. U

Meksiko Sitiju, veruje se da zagadenje vazduha odnosi oko 6.400 života godišnje (UNDP, 1998).

Zagadenje vazduha ne utiče samo na zdravlje ljudi i životinja; ono ima štetan uticaj i na druge elemente

74


ekosistema. Jedna od tih štetnih posledica zagađenja vazduha jesu i kisele kiše, pojava do koje dolazi kada se

oksidi sumpora i azota vežu za vodu u atmosferi; često se događa da ovi gasovi pređu granice zemlje u kojoj su

proizvedeni i izazovu padanje kiselih kiša u drugim zemljama. Kisele kiše štetne su po šume, useve i životinjski

svet i dovode do stvaranja kiselih jezera. Kanada, Poljska i zemlje Skandinavskog poluostrva naročito su izložene

kiselim kišama. U Švedskoj, na primer, od ukupno 90.000 jezera, 20.000 je na taj način zagadeno.

Kao i mnogim drugim opasnostima kojima je ekološki sistem izložen, teško je suprotstaviti se kiselim kišama,

jer su one po svom poreklu i posledicama transnacionalne. Veruje se da su velike količine ovakvih padavina u

istočnoj Kanadi, na primer, prouzrokovane industrijskom proizvodnjom u američkoj državi Njujork. I druge

zemlje koje su izložene pojavi kiselih kiša, uviđaju da rešenje ovog problema nije u njihovoj moći, budući da se

uzroci nalaze preko nacionalnih granica. U nekim slučajevima, sklopljeni su bilateralni ili regionalni sporazumi u

cilju smanjenja štetnog uticaja kiselih kiša. Ipak, koncentracija štetnih gasova i dalje prelazi dozvoljene granice u

pojedinim područjima, ne samo u razvijenim zemljama, već sve više i u zemljama i razvoju.

Zagađenje vode

Ljudi oduvek zavise od vode koja im služi za piće, kuvanje, pranje, navodnjavanje, ribolov i mnoge druge

potrebe. Iako je voda jedan od najdragocenijih i najosnovnijih prirodnih resursa, čovek je u velikoj meri po-

grešno koristi. Godinama, bez imalo razmišljanja o posledicama, otpadne materije organskog ili neorganskog

porekla bacane su direktno u reke i mora. Tek u drugoj polovini prošlog veka, dolazi do zajedničkih napora

mnogih zemalja da se očuva kvalitet vode i da se zaštiti životinjski svet, te da se obezbedi čista voda za ljudsku

upotrebu. Bez obzira na te napore zagađenje vode i dalje ostaje važan problem u mnogim delovima sveta.

Zagađenje vode odnosi se, široko govoreći, na zagađenje prouzrokovano toksičnim hemikalijama i

mineralima, pesticidima ili neadekvatnim rešenjima sistema kanalizacije. Ono predstavlja najveću pretnju

ljudima u zemljama u razvoju, u kojima 30 % stanovništva nije u mogućnosti da koristi bezbednu vodu za piće.

Sistemi za prečišćavanje vode i dalje su nedovoljno razvijeni u mnogim najsiromašnijim zemljama sveta, a

otpadne materije organskog porekla često direktno odlaze u mora, reke i jezera. Veliki broj bakterija koji nastaje

kao posledica kanalizacionog otpada prouzrokuje razne vrste zaraznih bolesti, kao što su dijareja, dizenterija i

hepatitis. Svake godine u svetu oboli oko 2 milijarde ljudi od dijareje koju izaziva zagađena voda; od te bolesti

godišnje umre 5 miliona ljudi.

U industrijalizovanim zemljama, slučajevi zagadenja vode često su prouzrokovani preteranom upotrebom

veštačkih dubriva u poljoprivrednim područjima. Iz godine u godinu, nitrati iz pesticida dospevaju do

podzemnih voda; gotovo 25% podzemnih voda u Evropi pokazuje nivo zagađenja veći od onog koji Evropska

unija smatra dozvoljenim (UNDP, 1998). Najzagađenija voda uglavnom se nalazi u blizini ranijih industrijskih

zona, gde dolazi do taloženja ostataka žive, olova i drugih metala koji i dalje, godinama, nastavljaju da zagađuju

vodu.

Poslednjih godina, dolazi do poboljšanja kvaliteta reka u većini zapadnih industrijalizovanih zemalja. U

Istočnoj Evropi i u bivšem Sovjetskom Savezu, međutim, zagađenje reka i dalje predstavlja realnu opasnost.

Četiri petine uzoraka vode iz 200 reka u bivšem Sovjetskom Savezu pokazuje izuzetno opasne nivoe zagadenja.

Otpad u čvrstom stanju

Kad sledeći put budete kupovali u samoposluzi ili prodavnici igračaka, ili posetili restoran „brze hrane",

obratite pažnju na pakovanje proizvoda. Postoji malo stvari koje danas možete kupiti bez ambalaže. Iako su

prednosti ambalaže nesumnjive, jer robi daje privlačniji izgled i čini je bezbednijom za upotrebu, pakovanje ima

75


i brojne mane. Jedan od najjasnijih pokazatelja povećane potrošnje jeste velika količina otpada onoga što se

svakodnevno odlaže u kante za smeće u domaćinstvima širom sveta. Dok je u zemljama u razvoju, početkom

90-ih godina 20. veka, dolazilo 100-330 kg čvrstog otpada po glavi stanovnika, u Evropskoj uniji taj broj iznosio

je 414, a u Severnoj Americi 720 kg (UNDP, 1998). Zapravo, u svim zemljama sveta dolazi do povećanja, kako u

apsolutnoj količini proizvedenog otpada, tako i u količini otpada po osobi.

Industrijalizovana društva ponekad se nazivaju „društvima otpadaka", jer je količina predmeta koji se bacaju

ogromna. Prema zvaničnim statističkim podacima, domaćinstva u Engleskoj i Velsu „proizvode" 22 kg otpada

nedeljno. Godine 1997-8, od 27 miliona tona otpada, koliko je „proizvedeno", 90 % predstavljao je otpad iz

domaćinstava. Otprilike 85 % otpada u čvrstom stanju prevezeno je do deponija gde se takav materijal spaljuje

(HMSO, 2000). U većini zemalja industrijalizovanog sveta, izuzetno su razvijene komunalne službe za uklanjanje

smeća, ali sve je teže osloboditi se ogromnih količina otpada. Deponije se brzo napune, a mnogim urbanim

područjima ponestaje prostora na koji bi mogla da odlažu otpad iz domaćinstava.

U Ujedinjenom Kraljevstvu, vlada je odredila da se do 2005. godine reciklira 40 % gradskog smeća. Međutim,

u periodu 1997-8, reciklirano je, iii pretvoreno u đubrivo, samo 14 % gradskog smeća. Otprilike 2 miliona tona

otpada iz domaćinstava sakupljeno je, bilo za reciklažu, bilo za preradu u đubrivo putem akcija na lokalnom

nivou (HMSO, 2000). Iako ova količina recikliranog otpada može izgledati niska u poređenju sa ukupnom

količinom koju domaćinstva odlažu, velika količina takvog otpada ne može se preraditi. Mnoge vrste plastike,

koje se široko koriste u pakovanju prehrambenih proizvoda, jednostavno se ne mogu ponovo upotrebiti; takav

otpad ne može da se reciklira, već se spaljuje na deponijama, na kojima se razlaže i po nekoliko stotina godina.

U zemljama u razvoju, najveći problem sa otpadom iz domaćinstava trenutno predstavlja nedostatak službi

koje su zadužene za uklanjanje smeća. Procenjuje se da se izmedu 20 i 50 % takvog otpada u zemljama u

razvoju ne odvozi do deponija. Loš rad tih službi dovodi do toga da se otpad gomila na ulicama, što doprinosi

širenju zaraznih bolesti. Vrlo je izvesno da će se, u najskorije vreme, zemlje u razvoju suočiti sa većim

problemom odlaganja smeća nego što je to trenutno slučaj sa industrijalizovanim zemljama. Kako društva

postaju bogatija, postepeno dolazi do prelaza sa organskog otpada, kao što su ostaci hrane, na sve veće

količine plastičnih i sintetičkih materijala, koji se koriste za ambalažu i kojima je potrebno mnogo više vremena

da se razlože

Istrošenost resursa

Ljudska društva zavise od mnogih resursa iz prirodnog sveta kao, što su, vode, šume, životinjski i biljni svet.

Oni se često nazivaju resursima koji se mogu obnoviti, jer u očuvanom ekosistemu vremenom sami sebe

automatski zamenjuju. Međutim, ako se naruši ravnoteža u potrošnji tih resursa, javlja se opasnost od

njihovog potpunog iscrpljivanja. Postoje izvesni dokazi da može doći do ovakvog procesa. Pogoršanje stanja u

kojem se nalaze obnovljivi resursi zadaje veliku brigu mnogim ekolozima.

Voda

Možda smatrate da je voda izvor koji ne može presušiti konačno, ona se neprestano održava putem kiše.

Ako živite u Evropi ili Severnoj Americi, verovatno ne razmišljate mnogo o raspoloživim zalihama vode, osim,

možda, povremeno, kad dolazi do restrikcija vode u letnjim mesecima. Međutim, za ljude u mnogim delovima

sveta, obezbedivanje konstantnih rezervi vode predstavlja hronično ozbiljan problem. U nekim gusto

naseljenim područjima, velika potražnja za vodom, jednostavno, ne može da se zadovolji raspoloživim

resursima vode. U sušnim predelima severne Afrike i Srednjeg istoka, na primer, nedostatak vode predstavlja

76


uobičajenu pojavu. Ova tendencija sigurno će postati izraženija u predstojećim godinama.

Postoji nekoliko razloga zbog čega je to tako. Prvi je da će veliki deo prognoziranog priraštaja stanovništva u

svetu, u toku sledećih desetak godina, verovatno biti koncentrisan u onim oblastima koje već imaju problema

sa nestašicom pijaće vode. Staviše, veći deo ovog priraštaja desiće se u gradskim sredinama, u kojima će

postojeća infrastruktura morati da zadovolji potrebe sve većeg broja stanovništva za vodom.

Globalno zagrevanje takode ima potencijalan uticaj na potrošnju zaliha vode (videti nešto kasnije). Kako

dolazi do povećanja temperature na zemlji, biće potrebno sve više vode za piće i navodnjavanje. Može se,

takođe, pretpostaviti da se podzemne vode neće obnavljati tako brzo kao ranije, jer će se, sa povećanjem

temperature, povećati i isparavanje vode. Konačno, klimatske promene koje mogu pratiti globalno zagrevanje,

verovatno će uticati na postojeće obrasce padavina i tako menjati pristup zalihama vode na načine koji se i

dalje ne mogu do kraja predvideti.

Razaranje i pustošenje tla

Prema Izveštaju Ujedinjenih nacija o Ijudskom razvoju (UNDP, 1998), trećina svetskog stanovništva izdržava

se, manje ili više, direktno od zemlje od onoga što gaje na njivama i od divljači koju love. Ta je populacija, stoga,

naročito osetljiva na promene koje utiču na njihovu sposobnost da žive od zemlje. U mnogim oblastima Azije i

Afrike, u kojima postoji brz priraštaj stanovništva, problem razaranja tla preti da osiromaši milione ljudi.

Razaranje tla jeste proces u kojem dolazi do pogoršavanja kvaliteta zemlje, a njeni dragoceni prirodni sastojci

sve više nestaju zbog prekomerne „upotrebe", suše ili neadekvatnog načina đubrenja.

Dugoročni efekti razaranja tla ostavljaju ozbiljne posledice, a sam proces teško može da se zaustavi. U onim

područjima u kojima je tlo lošeg kvaliteta, dolazi do opadanja poljoprivredne produktivnosti i sve je manje

raspoložive plodne zemlje po glavi stanovnika. Zbog nedostatka stočne hrane teško je ili, čak, nemoguće,

uzgajati stoku. U mnogim slučajevima, ljudi su prinuđeni da migriraju u potrazi za plodnijom zemljom.

Pustošenje tla odnosi se na primere intenzivnog razaranja tla, što dovodi do pretvaranja većih površina gotovo

u pustinje. Kao posledica ove pojave, došlo je do formiranja pustinjskih oblasti koje zahvataju površinu koliko

Rusija i Indonezija zajedno (videti sliku 19.6) izlažući, na taj način, riziku više od 110 zemalja.

Neplansko krčenje šuma

Sume su osnovni element ekosistema: one pomažu u regulisanju rezervi vode, oslobađaju kiseonik u

atmosferu i sprečavaju eroziju tla. One su takode značajne za svakodnevni život ljudi, kao goriva, hrane, drvene

građe, boje i lekova. Ipak, uprkos njihovom izuzetnom značaju, više od trećine prvobitnih šuma na zemlji je

nestalo. Neplansko krčenje šuma je kao uništavanje pošumljenih oblasti, obično sečom šuma u komercijalne

svrhe. Osamdesetih godina 20. veka, devastacijom šuma zahvaćeno je 15 miliona hektara zemlje, i to najviše u

Latinskoj Americi i na Karibima (gde je posečeno 7,4 miliona hektara) i u podsaharskoj Africi (gde je posečeno

4,1 milion hektara).

Iako su mnoge vrste šuma ugrožene procesom neplanskog krčenja, sudbina tropskih šuma privlači najveću

pažnju. Tropske šume, koje pokrivaju otprilike 7 % zemljine površine, predstavljaju stanište velikog broja biljnih

i životinjskih vrsta, koje doprinose raznovrsnosti živih bića na zemlji. One su takode stanište mnogih biljaka od

kojih se dobijaju ulja za izradu lekova. Tropske šume danas nestaju po stopi od otprilike 1 % godišnje i mogle bi

sasvim nestati do kraja 21. veka, ako se sadašnje tendencije njihovog neplanskog krčenja nastave. U mnogim

77


oblastima Južne Amerike, u kojima tropskih šuma ima najviše, one su spaljivane da bi se obezbedilo više

zemlje za ispašu stoke. U drugim područjima sveta, kao što su zapadna Afrika i Južni Pacifik, potražnja za

egzotičnim vrstama tvrdog drveta podstakla je uništavanje tropskih šuma. Tendencije povećanja potrošnje,

stoga, podstiču zemlje u razvoju da izvoze svoja prirodna dobra što, s jedne strane, dovodi do uništavanja

životne sredine, a s druge strane, smanjenja raznovrsnosti živih bića.

Neplansko krčenje šuma ima svoju cenu kako za ljude, tako i za prirodne sredine. Kad je u pitanju cena koju

plaćaju ljudi to znači da neke siromašne zajednice, koje su ranije bile u stanju da održavaju ili dopune sredstva

za život pomoću šuma, to više ne mogu. Neplansko krčenje šuma povećava siromaštvo marginalizovanih

slojeva stanovništva koji retko učestvuju u podeli ogromnih prihoda koji se ostvaruju od seče šuma. Ekološki

troškovi devastacije šuma nastaju zvog erozije tla i poplava: kada su netaknute, planinske šume vrše važnu

funkciju u apsorbovanju i obnovi velikog dela vode koji se dobija od kiša. Kada nema šuma, kiše se slivaju niz

ogoljene obronke i dovode do poplava, a kasnije i suša.

Rizik i životna sredina

Izraz „rizik" spominje se često u ovoj knjizi. Veći broj pitanja, koji je u vezi sa zaštitom čovekove okoline, usko

je povezan sa rizikom, jer se ta pitanja javljaju kao posledica širenja nauke i tehnologije. Naučna otkrića donela

su mnoge koristi - treba se samo setiti dostignuća u zdravstvu, ishrani ili informacijskoj tehnologiji. S druge

strane, sve veće mešanje nauke i tehnologije u naš život dovodi do velikih problema i neizvesnosti. Zaista,

teško je uspostaviti ravnotežu između potencijalnih koristi i mogućih katastrofa.

U trećem poglavlju („Svet koji se menja") uvedena je ideja o globalnom rizičnom društvu. Danas živimo u

jednom globalnom poretku u kojem se suočavamo sa rizicima po našu bezbednost, uključujući i ekološke

rizike, kojima prethodne generacije nisu bile izložene. Ulrih Bek, sociolog koji je prvi došao na ovu ideju,

smatra da su mnogi rizici sa kojima se čovek danas suočava po svom obimu globalni. Ovi rizici ne prave razliku

na osnovu nacionalnosti, bogatstva ili društvenog porekla - oni su potencijalna pretnja svim ljudskim

društvima. U ovom delu, istražićemo dva ovakva slučaja rizika: globalno zagrevanje i genetski modifikovane

organizme.

Globalno zagrevanje

Globalno zagrevanje mnogi ljudi smatraju najozbiljnijim ekološkim izazovom našeg vremena. Ako su mnoge

naučne pretpostavke tačne, ova pojava ima moć da nepovratno promeni funkcionisanje klime na Zemlji i

proizvede čitav niz razornih posledica po životnu sredinu u čitavom svetu. Globalno zagrevanje odnosi se na

postepeno povećanje prosečne temperature zemlje usled promena hemijskog sastava atmosfere. Smatra se da

globalno zagrevanje, uglavnom, izazivaju ljudi, jer su gasovi koji se gomilaju i menjaju zemljinu atmosferu u

velikoj meri posledica čovekovih aktivnosti.Proces globalnog zagrevanja u tesnoj je vezi sa pojavom efekta

staklene bašte - sa, povećanjem količine gasova koji, kao u staklenim baštama, zadržavaju toplotu unutar

zemljine atmosfere. Princip je vrlo jedno-stavan. Sunčeva energija prolazi kroz atmosferu i zagreva površinu

zemlje. Iako zemlja direktno apsorbuje veći deo sunčevog zračenja, odreden deo se i odbija. Gasovi koji

stvaraju efekat staklene bašte deluju kao prepreka ovom potonjem delu sunčevog zračenja i zadržavaju toplotu

unutar zemljine atmosfere, slično kao i ploče na staklenicima (videti sliku 19.7). Ovaj prirodni efekat staklene

bašte jeste ono što čini da je temperatura zemlje u podnošljivim granicama, tj. otprilike 16 stepeni Celzijusa.

Kad ne bi bilo ove uloge gasova koji proizvode efekat staklene bašte i zadržavaju toplotu, zemlja bi bila mnogo

hladnije mesto, sa prosečnom temperaturom od oko - 17 stepeni Celzijusa.

78


Međutim, kad se poveća koncentracija atmosferskih gasova koji stvaraju efekat staklene bašte, dolazi do

povećanja temperature zemljine površine. Od početka industrijalizacije, koncentracija takvih gasova znatno je

porasla. Najviše je došlo do povećanja koncentracije ugljen-dioksida i to za gotovo 30 %, od 1880. godine.

Koncentracija metana se udvostručila, koncentracija oksida azota porasla je za oko 15 %, a gasovi koji dovode

do efekta staklene bašte, a koji ne nastaju prirodnim putem, posledica su ubrzanog industrijskog razvoja.

Većina naučnika slaže se da se veliko povećanje ugljen-dioksida u atmosferi može pripisati sagorevanju fosilnih

goriva i drugim ljudskim aktivnostima, kao što su industrijska proizvodnja, širenje poljoprivredne delatnosti,

neplansko krčenje šuma, iskopavanje ruda, stvaranje deponija, i ispuštanje štetnih gasova iz motornih vozila.

Istraživanja pokazuju uzlaznu tendenciju u povećanju temperature površine zemlje od kraja 19. veka. Od

deset najtoplijih godina, čak sedam je zabeleženo u 90-im godinama 20. veka. Od tih sedam, 1998. je bila

rekordno najtoplija godina.

Moguće posledice globalnog zagrevanja:

Podizanje nivoa mora. Globalno zagrevanje može prouzrokovati otapanje polarnih ledenih kapa, i

zagrevanje i širenje okeana. Kako se glečeri i ostali oblici ledenih santi tope, doći će do podizanja nivoa

mora. Gradovi koji se nalaze blizu obala ili u oblastima niske nadmorske visine biće poplavljeni. Kad bi

se nivoi mora podigli za jedan metar, Bangladeš bi izgubio 17% ukupne površine svoje teritorije, Egipat

12%, a Holandija 6% (UNDP, 1998).

Pretvaranje plodnog tla u pustinjsko. Globalno zagrevanje može da doprinese pretvaranja velikih

površina plodne zemlje u pustinje. Podsaharska Afrika, Srednji istok i Južna Azija dodatno će biti

ugrožene procesom pretvaranja plodne zemlje u pustinje i intenzivnom erozijom tla.

Širenje zaraznih bolesti. Globalno zagrevanje može prouzrokovati da određeni organizmi, kao što su

komarci, koji prenose zarazne bolesti, poput malarije i žute groznice, nastanjuju i one zemlje u kojima ih

dotle nije bilo, te da se pojavljuju kad im nije sezona. Kada bi temperatura porasla za 3 do 5 stepeni

Celzijusa, broj obolelih od malarije povećao bi se za 50 do 80 miliona godišnje.

Loše zetve. Ako bi se proces globalnog zagrevanja nastavio, poljoprivredni prinosi opali bi u većini

najsiromašnijih oblasti sveta. Stanovništvo jugoistočne Azije, Afrike i Latinske Amerike sigurno bi

najviše bilo ugroženo.

Promene klimatskih obrazaca. Globalno zagrevanje moglo bi da poremeti klimatske obrasce koji su

relativno stabilni već hiljadama godina. Danas, 46 miliona ljudi živi u oblastima koje mogu uništiti oluje

koje dolaze sa mora, dok mnogi drugi mogu stradati u poplavama i uraganima.

79


Neke tendencije koje su povezane sa globalnim zagrevanjem, kao da se kreću mnogo brže nego što su to

naučnici u početku predvideli. Decembra 1999. godine, na primer, satelitsko istraživanje pokazalo je da se

ledene kape Arktika smanjuju mnogo brže, nego što su naučnici predviđali. To je proces koji može imati

dramatične efekte po svetsku klimu u narednim godinama (videti sliku 19.9). Moguće je da smanjenje leda

može biti posledica prirodnih promena, ali, bez obzira na uzrok, izgleda da se led topi izuzetno brzo. Satelitska

merenja pokazuju smanjenje stalne količine leda na Arktiku za 7 % u toku poslednjih 20 godina. Prosečna

debljina leda smanjena je za 40 % između 1958. i 1997. godine.

Koji gasovi proizvode efekat staklene bašte?

Neki gasovi koji stvaraju efekat staklene bašte prirodno se nalaze u atmosferi, dok drugi nastaju kao posledica

čovekovih aktivnosti. U prvu grupu ubrajaju se isparenje vode, ugljen-dioksid, metan, oksid azota i ozon.

Međutim, izvesne Ijudske aktivnosti doprinose sve višim nivoima većine ovih prirodnih gasova.

Ugljen-dioksid se ispušta u atmosferu prilikom sagorevanja otpada u čvrstom stanju, fosilnih goriva (nafta,

prirodni gas i ugalj), i drveta i drvnih prolzvpda.

Metan se emituje za vreme proizvodnje i transporta uglja, prirodnog gasa i nafte. Do emisije metana dolazi i

usled razlaganja otpada organskog porekla na deponijama, i pri uzgoju stoke.

Oksid azota javlja se u poljoprivrednim i industrijskim delatnostima, kao i prilikom sagorevanja čvrstog

otpada i fosilnih goriva.

Gasovi koji proizvode efekat staklene bašte,ali se ne stvaraju prirodnim putem, uključuju nusproizvode u

proizvodnji sprejova, frižidera i rashladnih uređaja; to su: hlorofluorugljenici, kao i vodonikfluorugljenici i

perfluorugljenici.

Reakcije na rizike od globalnog zagrevanja

Već dugo, se raspravlja o temi globalnog zagrevanja. Neki naučnici izražavaju sumnju u to da su efekti za

koje se tvrdi da postoje realni, dok su drugi mišlienia da promene svetske klime mogu biti posledica prirodnih

kretanja, a ne rezultat čovekove intervencije. Međutim, danas većina naučnika smatra da zaista dolazi do

globalnog zagrevanja, a uzrok treba tražiti u efektu staklene bašte. U januaru 2000. godine, grupa od jedanaest

eksperata za probleme klimatskih promena, iz različitih naučnih polja, podnela je jedan od najobimnijih

izveštaja koji je ikada napisan o globalnom zagrevanju. Svi stručnjaci složili su se da je globalno zagrevanje

realna pojava. Pomenuta grupa zaključila je da se temperatura površine zemlje u 20. veku povećala između 0,7

80


i 1,4 stepena Farenhajta (odnosno 0,4 do 0,8 stepeni Celzijusa). Porast temperature bio je naročito visok u toku

poslednjih dvadeset godina.

globalno emitovanje ugljen-dioksida povećava se po zabrinjavajućoj stopi. Industrijske zemlje trenutno

proizvode daleko više gasova koji izazivaju efekat staklene bašte nego zemije u razvoju. Pri tom, Sjedinjene

Države ispuštaju u atmosferu više ugljen-dioksida nego bilo koja druga zemlja. Britanija i Nemačka najveći su

proizvodači ugljen-dioksida; na njih otpada gotovo polovina ukupne količine emisije štetnih gasova u Evropi.

Ukupno uzevši, na Ujedinjeno Kraljevstvo otpada 2% svih emitovanja ugljen-dioksida u svetu (HMSO, 2000).

Medutim, proizvodnja gasova koji stvaraju efekat staklene bašte nije ograničena samo na razvijeni svet. Ova

tendencija takođe je sve više prisutna u zemljama u razvoju, pogotovo u onim koje prolaze kroz brz proces

industrijalizacije.

Na svetskom samitu posvećenom ekologiji, održanom 1997. u Kjotou, u Japanu, postignut je sporazum da se

do 2010.godine znatno smanje ispuštanje gasova koji dovode do efekta staklene bašte. Industrijalizovanije

zemlje složile su se da smanji emisija gasova za 20 do 40 %. Ali, čak i kad bi zemlje, potpisnice sporazuma,

ostvarile zadate ciljeve - što izgleda malo verovatno -bilo bi to nedovoljno, ili prekasno. Mnogi naučnici tvrde

da se emitovanje gasova mora smanjiti za čitavih 70 ili 80 % da bi se izbegle ozbiljne klimatske posledice. Bez

obzira na to šta države čine da bi smanjile emitovanje štetnih gasova, proći će izvesno vreme dok se efekti

globalnog zagrevanja promene. Potrebno je više od jednog veka da se ugljen-dioksid ukloni iz atmosfere

prirodnim procesima. Naučnici su napravili nekoliko budućih scenarija, koji se zasnivaju na različitim nivoima

emitovanja ugljen-dioksida. Ako da dode do stabilizovanja koncentracije ugljen-dioksida u atmosferi, smanjiće

se stopa kli-matskih promena, ali neće biti i zaustavljena. Evropski ministri za zaštitu životne sredine složili su

se, 1999. godine, da prihvate globalnu strategiju koja bi obezbedila da koncentracija ugljen-dioksida u vazduhu

nikad ne pređe nivo od 550 čestica po milionu. Gornja granica od 550 čestica po milionu omogućila bi da

emitovanje gasova ne bude više od 25 % u odnosu na sa dašnje nivoe, a ubrzo nakon toga došlo bi do njihovog

znatnog smanjivanja. Granica od 550 čestica po milionu spasiia bi 2 milijarde ljudi od nestašice vode, poplava i

velikog pada u proizvodnji useva.

Kao i sa drugim novim oblicima rizika, niko ne može biti siguran kakve će zaista biti posledice globalnog

zagrevanja. Uzroci te pojave veoma su raznovrsni, a precizne posledice teško je izračunati. Hoće li scenario po

kojem dolazi do „visoke količine ispuštanja štetnih gasova" zaista prouzrokovati prirodne katastrofe koje će

zadesiti široka područja? Hoće li stabilizovanje nivoa emitovanja ugljen-dioksida zaštititi većinu ljudi u svetu od

negativnih uticaja klimatskih promena? Da li je moguće da su sadašnji procesi globalnog zagrevanja već

pokrenuli niz daljih klimatskih poremećaja? Na ova i slična pitanja, ne možemo sa sigurnošću odgovoriti. Klima

na zemlji izuzetno je složena i raznovrsni faktori uticaće jedni na druge, proizvodeći različite posledice u

pojedinim delovima zemalja širom sveta.

„Ekstremno" vreme: cena toplijeg sveta?

U martu 2000. godine, Mozambik, državu u južnom delu Afrike, zadesile su velike poplave, najgore u istoriji

tog područja. Nabujala voda odnela je puteve, železničke pruge, useve i stoku. Mnogi su se udavili pri naletu

bujice vode u kuće. Daleko veći broj Ijudi ostao je bez krova nad glavom i izvora hrane. Do poplava je došlo

usled naglog podizanja nivoa reke Limpopo, nakon snažnih i obilnih kiša. Kiše su bile posledica ciklona koji je

pogodio zemlju krajem februara. Pre katastofe, bivša portugalska kolonija oporavljala se od građanskog rata,

koji je trajao 16 godina, sve do 1992. lako je i dalje spadao u grupu ižuzetno siromašnih zemalja nakon

uvođenja slobodne tržišne ekonomije i demokratskih institucija, Mozambik je, krajem 90-ih godina prošlog

81


veka, doživeo ekonomski rast po stopi od 10% godišnje. Poplave su uništile sav optimizam koji je bio ugrađen u

privredu i njen oporavak. Kao rezultat širokog napora međunarodne zajednice u pružanju pomoći, spašeni su

životi mnogih Ijudi, koji su bili ugroženi poplavama i žapočelo se sa obnovom, ali verovatno će biti potrebno

nekoliko godina pre nego što se Mozambik obnovi i vrati na onaj nivo koji je postojao u periodu pre ciklona.

Da li su poplave bile čisto „prirodna" pojava? U vreme povećanog globalnog zagrevanja, ne možemo biti u

to sigurni. U poslednjih 20 godina, broj ciklona, uragana, i drugih vremenskih poremećaja širokih razmera

naglo se povećao. Mnogi naučnici smatrajuda su ovakve pojave direktna posledica globalnog zagrevanja, to

jest, procesa koji stvara veću klimatsku nestabilnost u svetu. Neki predviđaju da ce ovakvi poremećaji biti jos

veći u godinama koje dolaze. Naučnici pričaju o mogućem dolasku „hiperuragana", koji bi biti deset puta jači

od najjačeg uragana, a 20 puta snažniji od ciklona, koji je opustošio Mozanbik .Zemlje u razvoju će trpeti

štetne posledice globalnog zagrevanja, ali ne na isti način kap one razvijenije, jer imaju manje resursa sa

kojima bi mogle da stvore neophodnu zaštitu. Da su nasipi oko reke Limpopo bili valjano podignuti, do

poplava ne bi došlo.

Genetski modifikovana hrana

Kao što smo već videli, glad i neuhranjenost trenutno pogadaju više od 800 miliona ljudi širom sveta. Sa

povećanjem svetskog stanovništva u predstojećim godinama, javlja se strah da će doći do još veće nestašica

hrane. U nekim najgušće naseljenim delovima sveta, ljudi veoma zavise od osnovnih useva, kao što je riža čije

se zalihe smanjuju. Mnogi su zabrinuti da sadašnje tehnike obrade zemlje neće biti u stanju da ostvare prinos

pirinča dovoljan za ishranu sve veće populacije. Kao i kod drugih ekoloških izazova, pretnja gladi nije

ravnomerno rasprostranjena. Industrijalizovane zemlje beleže visok suficit žitarica samo Sjedinjene Države

imale su suficit žitarica od 86 miliona tona 1999. godine. Međutim, siromašne zemlje, za koje se predvida da će

im priraštaj stanovništva biti najveći, najviše će osetiti konstantan deficit žitarica.

Neki ijudi smatraju da rešenje potencijalne krize hrane možda leži u najnovijim otkrićima u nauci i

biotehnologiji. Utičući na genetski sastav osnovnih useva, kao što je pirinač, moguće je povećati stepen

fotosinteze koju vrši biljka i proizvesti veće količine useva. Ovaj postupak poznat je kao genetska modifikacija;

biljke koje se proizvode na takav način nazivaju se genetski modifikovani organizmi (GMO). Genetska

modifikacija može se vršiti u različite svrhe, ne samo da poboljša prinose useva. Na primer, naučnici su stvorili

genetski modifikovane organizme čiji je vitaminski sadržaj veći od uobičajenog; neke druge vrste genetski

modifikovanih useva otporne su na poljoprivredne herbicide, koji se obično koriste protiv korova, insekata,

gljivičnih i virusnih oboljenja. Prehrambeni proizvodi koji se ili prave od genetski modifikovanih organizama ili

sadrže neke sastojke takvih organizama, poznati su kao genetski modifikovana (GM) hrana.

Genetski modifikovani usevi drugačiji su od bilo kojih dosad poznatih, jer se sastoje od gena koji se

presađuju iz različitih organizama. Ovo je daleko radikalnija intervencija u prirodi nego što je to slučaj sa

starijim metodama, kao što je to, na primer, ukrštanje koje se koristi već godinama. Genetski modifikovani

organizmi proizvode se putem tehnika ukrštanja gena, koje se mogu koristiti u transplataciji gena kod životinja,

kao i biljaka. Na primer, u nedavnim eksperimentima korišćeni su ljudski geni na domaćim životinjama, kao što

su svinje, ne bi li se dobili organi upotrebljivi za transplantacije kod čoveka. Ljudski geni presaduju se čak i u

biljke, iako genetski modifikovani usevi koji su se dosad prodavali ne uključuju tu vrstu radikalnog

bioinžinjeringa.

Naučnici smatraju da bi genetski modifikovana sorta, poznata kao „superpirinač", mogla da poveća prinose

pirinča za čitavih 35 %. Druga sorta, nazvana „zlatni pirinač" - koja sadrži dodatne količine vitamina A mogla bi

82


da umanji nedostatak vitamina A kod više od 120 miliona dece širom sveta. Mogli biste pomisliti da će ovakav

napredak biotehnologije ljudi širom sveta oduševljeno prihvatiti. No, u stvari, genetsko modifikovanje postalo je

jedan od najkontroverznijih problema našeg doba. Za mnoge ljude, on ukazuje na onu finu granicu koja postoji

između tehnoloških prednosti i naučnih inovacija, s jedne, i rizika od uništenja životne sredine, s druge strane.

Kontroverze oko genetski modifikovane hrane

Priča o genetski modifikovanoj hrani počela je pre nekoliko godina, kad su neke vodeće hemijske i

poljoprivredne firme procenile da novo znanje stečeno u vezi s funkcionisanjem gena može da promeni svetsku

ponudu hrane. Ove kompanije proizvodile su pesticide i herbicide, a želele su da i prodru u ono što su smatrale

glavnim tržištem budućnosti. Američka firma Monsanto bila je vodeća u razvijanju velikog dela nove

tehnologije. Monsanto je otkupio kompanije za proizvodnju semena, prodao svoje odeljenje za hemijska

istraživanja, i usmerio svoju delatnost na plasiranje novih useva na tržištu. Na čelu sa izvršnim direktorom

Robertom Šapiroom, Monsanto je pokrenuo ogromnu reklamnu kampanju, u kojoj su isticane prednosti

genetski modifikovanih useva. Kampanja je bila usmerena na poljoprivredne proizvođače i potrošače.

Prvobitne reakcije bile su upravo onakve kakve je kompanija potajno priželjkivala. Do početka 1999. godine,

55% soje i 35% kukuruza proizvedenih u Sjedinjenim Državama sadržavalo je genetske promene. U to vreme,

genetski modifikovani usevi već su se uzgajali na 35 miliona hektara zemlje širom sveta što predstavlja

površinu jedne i po Britanije. Pored Severne Amerike, genetski modifikovani usevi gajili su u velikom obimu u

Kini. Monsantova prodajna kampanja naglašavala je određen broj pozitivnih karakteristika genetski

modifikovane hrane. Kompanija je tvrdila da proizvodnja takvih useva može pomoći da se nahrane siromašni u

svetu i smanji upotreba hemijskih zagađivača, pogotovo hemikalija koje se koriste u pesticidima i herbicidima.

Naime, tvrdi se da je, na primer, za genetski modifikovan krompir potrebno 40 % manje insekticida, nego kod

primene tradicionalnih poljoprivrednih tehnika. Biotehnologija, prema mišljenju ljudi iz kompanije Monsanto,

omogućiće nam da uzgajamo useve boljeg kvaliteta i većeg prinosa, a da u isto vreme održavamo i štitimo

životnu sredinu. Kompanija je išla čak tako daleko da je i objavila „Monsantov zakon", koji je nastao po uzoru

na čuveni „Murov zakon" iz oblasti kompjuterskih čipova. Krajem 70-ih godina 20. veka, ekspert za kompjutere,

Gordon Mur, posmatrao je sposobnost kompjuterske industrije za izradu čipova i izračunao da će se kapacitet

kompjuterske tehnologije udvostručavati svakih 18 meseci. Monsanto je pretpostavio da se o istom efektu

može govoriti i na polju biotehnologije sa istovremeno istom brzinom u povećanju bogatstva kompanije.

Međutim, kompanija je u tome, kao što ćemo videti, grdno pogrešili.

Pošto su genetski modifikovani usevi u suštini sasvim nova sorta, niko ne može biti siguran u to kakve će

efekte prozvesti kad se upotrebe u životnoj sredini. Kod mnogih ekoloških grupa i grupa za zaštitu potrošača,

pojavila se zabrinutost u vezi s potencijalnim rizicima u prihvatanju ove, u velikoj meri, netestirane tehnologije.

Ta zabrinutost naročito je raširena u Evropi. U Britaniji, neprijateljstvo prema komercijalnom gajenju genetski

modifikovanih useva podstaknuto je otkrićima dr Arpada Puštaija, međunarodno poznatog genetičara koji radi

u državnoj laboratoriji u Skotskoj. U svojim istraživanjima, dr Puštai je testirao krompire koji su sadržali gen za

jedan poseban prirodni insekticid, protein poznat kao lektin, koji se dobija od određene vrste cveća. Rezultati

su ukazali da je kod pacova koji su jeli ovakav genetski modifikovan krompir došlo do znatnih oštećenja

imunološkog sistema i usporenog rasta organa. Naiaze dr Puštaija kritikovali su drugi vodeći naučnici i on je

otpušten iz državne laboratorije nakon nastupa na televiziji, u kojem je pričao o svojoj zabrinutosti u vezi sa

upotrebom genetski modifikovane hrane.

Genetski modifikovana hrana bila je tada udarna vest gotovo svakog dana. Organizovane su brojne debate

83


na radio i televizijskim stanicama, i kontakt emisije sa telefonskim uključenjem gledalaca i slušalaca kako bi se

raspravljalo o ovom problemu. Veliki deo britanskog javnog mnjenja izrazio je svoje protivljenje genetski

modifikovanim usevima; neki su čak učestvovali u „direktnim akcijama" i čupali takve useve sa oglednih parcela

širom zemlje. Usledile su slične reakcije i u drugim evropskim zemljama. Ovaj talas konačno se širi na Ameriku,

gde je prvobitno bilo malo rasprava o tom pitanju. U Ujedinjenom Kraljevstvu, 7 od 8 velikih lanaca

samoposluga promenilo je svoju politiku prema genetski modifikovanoj hrani. Njih pet uvelo je potpunu

zabranu genetski modifikovanih sastojaka u proizvodima sa zaštitnim znakom svojih kompanija, a sve odreda

zahtevale su bolje obeležavanje artikala u prodavnicama. Dve velike kompanije, Junilever i Nestle, najavile su

da će povući svoj prethodno dat pristanak na upotrebu i prodaju genetski modifikovane hrane. Neki

poljoprivredni proizvođači u SAD koji su bili uključeni u uzgajanje velikih količina modifikovanih useva, vratili su

se tradicionalnoj proizvodnji useva.

Protesti pobornika zaštite čovekove okoline i grupa potrošača izvršili su glavni uticaj na sudbinu kompanije

Monsanto. Tokom 1999. godine, akcije ove kompanije izgubile su više od trećine svoje prvobitne vrednosti.

Robert Šapiro pojavio se na televiziji da bi priznao da je njegova kompanija počinila veliku grešku: „Verovatno

smo izazvali bes i protivljenje mnogo većeg broja Ijudi od onog onaj koji smo ubedili da kupuju naše

proizvode", rekao je. „Naše poverenje u ovu tehnologiju i naš entuzijazam, koliko vidim, Ijudi tumače, s pravom

kao prezir ili čak aroganciju." Bio je to izuzetan preokret u odnosu na samopouzdanje sa kojim je ovaj čovek

ceo svet ubeđivao u prednost svojih proizvoda samo nekoliko meseci ranije. Monsanto je bio prinuden da

potpuno napusti jedan od svojih najkontroverznijih planova - ideju o upotrebi gena nazvanog „terminator".

Ovaj gen trebalo je da omogući da seme koje bi Monsanto prodavao farmerima bude neplodno posle samo

jedne generacije. Na taj način, farmeri bi morali svake godine da naručuju seme od ove kompanije. Protivnici

Monsanta tvrdili su da je ova kompanija pokušavala da nametne farmerima neku vrstu „bioropstva".

Na kraju, Monsanto, kao što se jedan dosetljivi komentator izrazio, bio je prisiljen da bude ,,sam sebi

terminator". Kompanija je izgubila veliku vrednost na tržištu akcija, pa je svoje nezavisno poslovanje okončala

tako što se fuzionisala sa drugom firmom, nakon čega je osnovano preduzeće Farmasia korporejšn. Monsanto

će i dalje nezavisno poslovati u okviru nove kompanije. Međutim, malo je izvesno da će novoosnovana

korporacija nastaviti da proizvodi i prodaje nove genetski modifikovane useve. Uprkos rečima Roberta Šapiroa,

čovek se pita koliko su Ijudi u Monsantu zaista promenili mišljenje. U literaturi koja je objavljena u martu 2000.

godine, predstavnici Monsanta su izjavili da su zahtevi protiv genetski modifikovane hrane samo „pobožna

retorika". Oni koji se protive gajenju genetski modifikovane hrane, nastavlja se u rečenom dokumentu,

„sebično nastoje da nametnu društvu svoje sopstvene fetiše i ubeđenja „Novog doba“ po bilo koju cenu

Evaluacija rizika genetski modifikovane hrane

Uprkos tvrdnjama Roberta Sapiroa, zabriitost protivnika genetski modifikovane hrane je stvarna. Niko ne

može reći sa sigurnoću da je proizvodnja genetski modifikovanih useva bezbedna. Genetski kod je veoma

složen - dodavanje novih gena biljkama i organizmima može prouzrokovati nepredvidljive bolesti ili druge

štetne posledice. S obzirom da je ta tehnologija tako malo poznata, nova otkrića objavljuju se sa izneađujućom

učestalošću. U maju 2000. godine, britanska vlada je priznala da je na hiljade hektara konvencionalno zasađene

i gajene uljane repice, zapravo zagadeno genetski modifikovanim sastojcima. Istraživanje obavljeno u Nemačkoj

samo nekoliko nedelja kasnije, iznosi podatak da je gen, koji se obično koristi da modifikuje uljanu repicu,

preskočio prepreku u pogledu vrste živih bića i da se može naći kod pčela. U kratkom periodu izmedu ova dva

zapanjujuća otkrića i sama kompanija Monsanto priznala je da modifikovano zrno soje - koja se najviše gaji u

84


komercijalna svrhe - sadrži neočekivane delove gena koji prethodno nisu bili očeni.

Takva otkrića još više idu u prilog pobornicima zaštite životne sredine, koji već duže ipozoravaju na štetne

uticaje genetski modifikovane hrane. Iako genetska modifikacija može imati ogromne potencijalne koristi,

istovremeno, rizici koji su s tim povezani, nepredvidljivi su i nemerljivi. Kada se jednom nađu u prirodnoj

sredini, genetski modlifikovani organizmi mogu pokrenuti niz lančanih efekata, koje je teško pratiti i konrolisati.

U skladu sa ovom dilemom, mnogi ekologisti se zalažu za princip predostrožnosti. Ovaj princip sugeriše da gde

god postoji ozbiljna sumnja u vezi sa primenom lnovih postupaka, bolje je držati se postojeće prakse nego je

menjati.

Pogled u budućnost

Pošto se nalazimo na početku novog veka, ne možemo da predvidimo da li će ovih novih sto godina biti

obeleženo mirnim društvenim i privrednim razvojem ili umnožavanjem globalnih problema koji će možda biti

izvan čovekove moći da ih reši. Za razliku od sociologa koji su pisali pre dve stotine godina, mi jasno vidimo da

savremena industrija, tehnologija i nauka ni u kom slučaju nisu do kraja korisne, s obzirom na posledice koje

proizvode. Svet u kojem živimo mnogo je naseljeniji i bogatiji nego pre, a opet, kao da nad njim lebdi ekološka

katastrofa. Da li to znači da treba da se prepustimo osećaju beznada? Svakako, ne. Ako postoji bar jedna stvar

koju nam sociologija nudi, onda je to duboka svest tome da je čovek tvorac društvenih institucija. Vidimo da

sada postoji mogućnost da kontrolišemo našu sudbinu i oblikujemo naše živote za bolju budućnost, što je za

prethodne generacije bilo nezamislivo. Ideja o održivom razvoju, o kojoj smo već govorili, pomaže u

promovisanju nekih važnih inovacija na polju ekologije. Tu se, pre svega, misli na koncepte eko-efikasnosti i

ekološke modernizacije. Eko-efikasnost od nosi se na razvojne tehnologije delotvorne za ostvarivanje

privrednog rasta, uz minimalne štete po životnu sredinu. Takoreći donedavno, do osamdesetih godina prošlog

veka, kada je objavljen Brundlandin izveštaj, uveliko se pretpostavljalo da je većina oblika industrijskog razvoja

u neskladu sa zaštitom životne sredine. Centralna ideja koja je uključena u tezu o ekološkoj modernizaciji jeste

da je pomenuta pretpostavka pogrešna. Upotreba ekoefikasnih tehnologija može dovesti do takvog oblika

privrednog razvoja, u kojem dolazi do udruživanja privrednog rasta sa pozitivnim politikama zaštite čovekove

okoline. Mogućnosti koje nudi ekološka modernizacija mogu se objasniti na primeru industrije koja se bavi

ukianjanjem otpada - one industrije koja se bavi uklanjanjem tona i tona otpadnih proizvoda, koje druge

industrije i potrošači stvaraju svakoga dana. Sve donedavno, kao što smo već videli, veliki deo otpadnog

materijala jednostavno se spaljivao. Medutim, danas, celokupna industrija se menja. Tehnološki razvoj je učinio

da je mnogo jeftinije proizvesti novinski papir od recikliranog papira, nego od drvne celuloze koja je ranije za to

korišćena. Stoga, postoji više valjanih ekonomskih razloga, kao i ekoloških, da se papir iskoristi i reciklira, nego

da se beskonačno seku šume. Ne samo pojedinačne kompanije, već celokupne industrije, aktivno slede politiku

zvanu „nulti otpad", tj. potpuno recikliranje svih otpadnih proizvoda za buduću industrijsku upotrebu.

Proizvodači automobila, Tojota i Honda, već su dostigli nivo od 85% reciklaže automobilskih delova. U tom

kontekstu, otpad nije više samo štetno gomilanje materijala, već i resurs u industriji, a donekle, i sredstvo za

podsticanje budućih tehnoloških inovacija.

Značajno je da glavni doprinos reciklaži materijala, samim tim i održivom razvoju, dolazi iz područja sa

velikom koncentracijom industrija informacijske tehnologije, kao što je Silikonska dolina u Kaliforniji.

Informacijska tehnologija, za razliku od mnogih nekadašnjih oblika industrijske proizvodnje, čista je u pogledu

zaštite životne sredine. Što uloga te tehnologije u industrijskoj proizvodnji bude veća, veća je i verovatnoća da

će se smanjiti štetni uticaji po životnu sredinu. Ta činjenica može da ima određenih posledica po budući razvoj

85


siromašnijih država u svetu. Moguće je da, makar u nekim oblastima proizvodnje, te zemlje postignu brz

privredni razvoj bez onog zagađivanja okoline koje je bilo karakteristično za starije industrijske ekonomije, jer

će informacijska tehnologija igrati mnogo veću ulogu. Čak i najsnažniji pobornici ekološke modernizacije

moraju priznati da će spasavanje globalne životne sredine zahtevati promene u nivoima nejednakosti koji sada

postoje u svetu. Kao što smo već videli, industrijske zemlje trenutno imaju samo oko jedne petine svetskog

stanovništva. Ipak, one su odgovorne za više od 75 % emisije gasova koji zagaduju atmosferu i ubrzavaju

globalno zagrevanje. U proseku, osoba u razvijenom svetu troši prirodne resurse po stopi koja je deset puta

veća od one u manje razvijenim zemljama. Siromaštvo je to što najviše doprinosi onim aktivnostima koje vode

ka ekološkoj šteti u nerazvijenim zemljama. Ljudi koji žive u teškim ekonomskim uslovima nemaju drugog

izbora nego da u najvećoj mogućoj meri koriste raspoložive lokalne resurse. Održivi razvoj se stoga ne može

posmatrati odvojeno od globalnih nejednakosti.

Životna sredina: sociološki problem

Zašto bi životna sredina bila predmet interesovanja sociologa? Zar tu nije reč o pitanjima koja spadaju u

oblast nauke ili tehnologije? Zar uticaj čoveka na prirodu nije fizički, stvoren pod uticajem modernih

tehnologija industrijske proizvodnje? Da, ali moderna industrija i tehnologija nastale su tek u vezi sa određenim

društvenim institucijama. Poreklo našeg uticaja na je društve ne prirode, pa su takve i mnoge posledice do

kojih on dovodi. Spasavanje globalnog okruženja, prema tome, podrazumevaće kako društvenu, tako i tehnološku promenu. S obzirom na ogromne nejednakosti u svetu, mali su izgledi da će siromašne zemlje u razvoju žrtvovati svoj privredni razvoj zbog rešavanja ekoloških problema, koje su, uglavnom, stvorile bogate zemlje. Međutim, izgleda da ova planeta ne poseduje dovoljno resursa da bi svi na njoj živeli po standardima koje većina ljudi u industrijalizovanim društvima smatra normalnim. Stoga, ako siromašne oblasti sveta treba da sustignu bogatije, ove potonje moraće da promene svoja očekivanja u vezi sa kontinuiranim ekonomskim rastom. Neki „zeleni" autori smatraju da ljudi u potrošačkog mentaliteta (konzumerizma) i vratiti se jednostavnijim načinima života, da bi se izbegla ekološka katastrofa.

REZIME:

1 Porast stanovništva jedan je od najznačajnijih svetskih problema sa kojima se čovečanstvo danas

suočava. Maltuzijanizam je ideja na koju je, pre dva veka, prvi razvio Tomas Maltus, po kojoj priraštaj

stanovništva teži da premaši raspoložive resurse neophodne za život. Ukoliko ljudi ne ograniče učestalost

seksualnih odnosa, zavladaće, zbog prekomernog priraštaja stanovništva, beda i glad.

2 Nauka koja se bavi priraštajem stanovništva zove se demografija. Veliki deo demografskog rada

statističke je prirode, ali demografi, takođe, pokušavaju da objasne zašto se populacioni obrasci javljaju

datim formama. Najznačajniji koncepti u analizi stanovništva jesu stope nataliteta, stope mortaliteta,

fertilitet i fekonditet.

3 Promene u populacionim obrascima obično se analiziraju kroz procese demografske tranzicije. Pre

perioda industrijalizacije i stope nataliteta i stope mortaliteta bile su visoke. Sa početkom industrijalizacije,

došlo je do porasta stanovništva, jer su se smanjile stope mortaliteta, dok su stope nataliteta još neko vreme

ostale visoke. Konačno, uspostavljena je nova ravnoteža sa niskim stopama nataliteta koje su se izjednačile

sa niskim stopama mortaliteta.

4 Predviđa se da će, do 2150. godine, broj stanovnika u svetu premašiti cifru od 10 milijardi. Veći deo tog

priraštaja dogodiće se u zemljama u razvoju, u kojima će doći do demografske tranzicije, to jest do brzog

porasta populacije pre nego što dođe do njenog stabilizovanja. U razvijenom svetu, doći će do neznatnog

86


povećanja broja stanovnika. Stanovništvo će biti sve starije, jer će broj mladih biti sve manji. Ovakvi

demografski trendovi imaće dalekosežne implikacije za tržišta rada, sisteme socijalne zaštite, zatim, za

raspoložive zalihe hrane i vode, za životnu sredinu i za uslove života u gradovima.

5 Postoji samo nekoliko aspekata prirodnog sveta na koje nije uticala čovekova aktivnost. Sva današnja

društva zaokupljena su problemima zaštite čovekove okoline - to jest pitanjem, kako najbolje sprečiti štetne

uticaje moderne industrije i tehnologije na životnu sredinu. Ideja „granica rasta" popularizovana 70-ih

godina 20. veka, podrazumeva da industrijski rast i razvoj nisu u skladu sa ograničenim količinama resursa na

Zemlji. Održiv razvoj, s druge strane, znači da treba da dođe do razvoja, ali na takav način da se resursi ne

iscrpljuju, nego da se recikliraju.

6 Sve veća potrošnja u svetu odraz je privrednog razvoja, ali ona, takođe, dovodi do uništavanja resursa

životne sredine i do povećanja globalnih nejednakosti. Potrošnja energije i sirovina daleko je veća u za-

padnim zemljama, nego u drugim oblastima sveta. Ipak, negativne ekološke posledice što ih uzrokuje

povećana potrošnja, najveće su u siromašnjim zemljama.

7 Postoji mnogo izvora opasnosti po čovekovu okolinu. Neki od njih dovode se u vezu sa zagađenjem i

otpadnim materijama koje se ispuštaju u atmosferu; to su zagađenje vazduha, kisele kiše, zagađene vode i

čvrst otpad koji ne može da se reciklira. Druge pretnje po čovekovu okolinu uključuju istrošenost prirodnih

resursa, kao što su voda, tlo i šume; na taj način, dolazi do smanjivanja raznovrsnosti živih bića.

8 Većina ekoloških pitanja usko je povezana sa rizikom, jer ona nastaju kao posledica razvoja nauke i

tehnologije. Globalno zagrevanje odnosi se na postepen porast temperature zemlje, koji prouzrokuju sve veći

nivoi ugljen-dioksida i drugih gasova u atmosferi. Potencijalne posledice globalnog zagrevanja su žestoke; u

njih ubrajamo poplave, širenje bolesti, vremenske nepogode i podizanje nivoa mora. Globalno zagrevanje

predstavlja potencijalni rizik za celokupno čovečanstvo; medutim, teško je organizovati napore da se tome

stane na put, jer su uzroci tih pojava i njihove potencijalne posledice veoma difuzne.

9 Genetski modifikovani usevi proizvode se promenom genetskog sastava biljaka. Genetski modifikovana

hrana je kontroverzno pitanje: genetska modifikacija može dati ogroman doprinos suzbijanju gladi u svetu,

no budući da se radi o jednoj sasvim novoj tehnologiji, njene posledice za čoveka i prirodno okruženje mogu

biti veoma problematične. Princip predostrožnosti sugeriše da je tamo gde postoji opravdana sumnja da

postoje rizici, bolje pridržavati se postojeće prakse, nego primenjivati nova rešenja.

10 Eko-efikasnost se odnosi na tehnologije koje obezbeđuju privredni rast uz minimalno

ugrožavanje životne sredine. Ekološka modernizacija jeste verovanje da se industrijski razvoj i ekološka

zaštita međusobno ne isključuju.

1 Zašto je demografsko istraživanje sociološko?

2 Zašto stope rađanja ostaju visoke dugo pošto se smanje stope smrtnosti?

3 Da li za ekološku štetu treba okriviti nauku ili društvo?

4 Može li pojedinac biti važan u doba globalnih rizika?

5 Da li je pravedno nametnuti „granice rasta" zemljama u razvoju, kada je Zapad u velikoj meri završio

proces industrijalizacije?

6 Da li je, na kraju krajeva, Maltus u pravu?

U svom razvoju, teorija ekološke modernizacije prošla je kroz tri faze. Ove faze definisane su promenama u

fokusu teorijskih razmatranja i empirijskih istraživanja (Mol, Sonnenfeld, 2000: 4-5):

87


prva faza (rane 1980-e) - ovu fazu obeležili su radovi Jozefa Hubera (Joseph Huber) o značaju tehničko-

tehnoloških inovacija u reformisanju sistema zaštite životne sredine, posebno u inustrijskoj proizvodnji.

Takođe, rana faza u razvoju teorije ekološke modernizacije obeležena je i kritičkim osvrtom na ulogu

biroktatizovane države u reformama, kao i ispitivanjem značaja koji akteri na tržištu imaju u dinamici

odvijanja reformi u sistemu zaštite životne sredine, posebno u radovima Martrna Janika (Martin

Janicke). Istraživanja vršena u ovom periodu orijentisana su na nivo nacionalne države.

druga faza (od kasnih 1980-ih do sredine 1990-ih) - u ovom periodu više pažnje posvećeno je

istraživanju odnosa uloge države i tržišta u procesu ekološke modernizacije društava, kao i

institucionalnom i kulturnom aspektu ovog procesa. Pored istraživanja na nacionalnom nivou, sve više

su zastupljena komparativna istraživanja (posebno u okviru zemalja članica OECD).

■ treća faza (od sredine 1990-ih) - analize su orijentisane na promene u obrascima potrošnje i odnosa

sa ekološkom modernizacijom. Takođe, istraživanja se proširuju i na neevropska društva.

Među najznačajnijim predstavnicima ove teorije navode se Martin Janik, Udo Simonis (Udo Simonis), Klaus

Zimmermann (Clauss Zimmermann, Nemačka), Gart Spargaren i Artur P. J. Mol (Arthur P. J. Mol, Holandija), kao

i Mori Koen (Maurie Cohen) i Džozef Marfi (Joseph Murphy, Velika Britanija). Prvi radovi objavljeni su na

nemačkom jeziku, a prvi rad na engleskom objavili su Gart Spargaren i Artur P. J. Mol 1992. godine u časopisu

Sodety and Natural resources („Sociologv, Environment and Modernitv: Ecological Modernization as a Theorv

of Social Change").

Počeci teorije ekološke modernizacije uobičajeno se vezuju za radove nemačkog autora Hubera7. Huber

promoviše ideju ekološke modernizacije kao mogućeg rešenja socijalnoekološke krize savremenih društava

(Huber, 1998; 2001). Pri tom, osnovna premisa od koje polazi jeste da ekonomski zahtevi (ekonomski rast,

odnosno, profit) i zahtevi životne sredine nisu nužno suprotstavljeni i nepomirljivi. Prema Huberu, reč je o

novom odnosu između ekonomske i ekološke ravnoteže, odnosno, o ekologizaciji ekonomije i ekonomizaciji

ekologije (navedeno prema: Leroy, Tatenhove, 2000: 195). U prvom slučaju misli se na promene u

dominantnim obrascima proizvodnje i potrošnje, dok se pod ekonomizacijom ekologije podrazumeva procena

ekonomske vrednosti životne sredine (prirodnih resursa) kao trećeg ključnog činioca proizvodnje (pored rada

kapitala). Takođe, Huber ističe da je nastavak procesa modernizacije taj koji omogućava kompatibilnost i

komplementarnost ekonomije i ekologije. Prema njegovom mišljenju, ključnu ulogu u u rešavanju

socijalnoekoloških problema savemenih društava ima proces superindustrijalizacije koji podrazumeva promene

u sferi proizvodnje. Superindustrijalizacija podrazumeva sistematsko uvođenje niza komplementarnih

environmentally friendli inovacija. Ove inovacije, prema Huberu (2003: 2) podrazumevaju bilo koju vrstu

inovacija (tehničko-tehnološke, ekonomske, institucionalne, promene u ponašanju i sl.) koje omogućavaju

promenu, odnosno, unapređenje kvaliteta životne sredine. Pri tom, Huber u svojim radovima posebno stavlja

akcenat na proces uvođenja i difuzije tehničko-tehnoloških ekoloskih inovacija (technological environmental

innovations - TEIs), istražujući njihovu ulogu u podizanju nivoa eko-efikasnosti. Pod tehničko-tehnoloških

ekološkim inovacijama Huber podrazumeva (2003, 2005) one proizvode i procese koji u potpunosti eliminišu,

redukuju ili omogućavaju kontrolu rizika na životnu sredinu (npr. filter sistemi za prečišćavanje otpadnih voda,

emisija štetnih gasova, nove „čiste" tehnologije i sl.).

7 Jozef Huber je profesor ekonomske sociologije i socijalne ekologije na Martin Luter Univerzitetu (Hale, Nemačka). Njegova istraživanja fokusiraju oblast transformacija industrijskih društava, posebno teme kao što su ekološka modernizacija i nove tehnologije, budućnost rada i blagostanja, razvojna dinamika modernih društava i sl. Od 1995. godine, rukovodilac je Centra za socijalnu ekologiju pri Univerzitetu. Huber je savetnik nekoliko vladinih tela koja se bave problemima zaštite životne sredine.

88


Želeći da istakne važnost difuzije tehničko-tehnoloških ekoloških inovacija, Huber (2003) poseže za

svojevrsnim redukcionizmom i govori o tome da politika zaštite životne sredine, zapravo, treba da bude politika

tehnološkog razvoja zasnovanog na principa ekološke modernizacije. Naime, Huber (2007: 9) je mišljenja da je

naglasak na tehničko-tehnološke ekološke inovacije opravdan s obzirom na direktnu povezanost industrijskog

metabolizma sa metabolizmom životne sredine kroz postojeći operativni sistem industrijskih društava (koji

obuhvata određeni model proizvodnje i potrošnje, tehnosistem i sferu rada). Kao ključne pretpostavke za

uvođenje tehničko-tehnoloških ekoloških inovacija Huber navodi (2007: 14, 21-22) postojanje adekvatne

regultive, pre svega odgovarajućih standarda8, kao i ulogu nacionalnog inovacionog sistema (koji čine vladin

sektor, sektor za razvoj nauke i tehnologije, inovativno orijentisani privredni subjekti i, ređe, potrošači). Uloga

nacionalnog okvira (tzv. država pionira) u procesu uspostavljanja dobrih polaznih šansi za tehničko-tehnološke

ekološke inovacije je, prema Huberu (2007: 16-20), nezamenjiva, uprkos procesu globalizacije. Jedna od glavnih

prepreka intenzifikaciji difuzije tehničko-tehnoloških ekoloških inovacija na globalnom niovu jeste različit

stepen razvijenosti kako pojedinačnih globalnih društava, tako i, uže posmatrano, njihovih nacionalnih

inovacionih sistema9. Širenju prostornog obuhvata difuzije tehničko-tehnoloških ekoloskih inovacija doprinose,

prema Huberu (2007: 31-34) transnacionalne kompanije kao deo različitih nacionalnih inovacionih sistema.

Pored Hubera, jednim od utemeljivača teorije ekoloske modernizacije smatra se i Martin Janik10. Njegovo

interesovanje za socijalnoekološke probleme i analizu prepostavki i mogućnosti ekoloske modernizacije javlja

se sredinom 70-ih godina 20. veka, kada ovaj autor objavljuje prve radove u ovoj oblasti11. Kao i Huber, i Janik

ističe da je glavni cilj ekološke modernizacije podizanje nivoa eko-efikasnosti. Međutim, za razliku od Hubera, a

u skladu sa svojim primarnim interesovanjera (teorija politike), svoja istraživanja u okviru teorije ekološke

modernizacije, Janik fokusira na pitanja koja obuhvataju ekološku politiku (odnosno, politike ekološke

modernizacije), njeno planiranje i aktere koji u njoj učestvuju. Tako, Janik definiše politiku ekološke

modernizacije kao „ukupnost upravljačkih aktivnosti usmerenih na stimulisanje ekoloških inovacija i njihovu

difuziju" (Janicke, 2000:1).

Ekološka modernizacija se, prema Janiku, odnosi na proces modernizacije razvijenih tržišnih ekonomija koje

imaju ulogu država pionira u implementaciji politike ekološke modernizacije i njenoj difuziji (Janicke, 2000;

2002a; 2002b, 2005b). S jedne strane, potreba za ekološkom modernizacijom rukovođena je potrebnom

racionalizacije, a sa druge pritiscima konkurencije. To znači da ekološka modernizacija treba da omogući

razvijenim tržišnim ekonomijama da uspostave balans između postojećih resursa (inputa) i zahteva potrošača

za proizvodnjom/potrošnjom određenih usluga i dobara.

Nakon Hubera i Janika, ideja ekološke modernizacije širi se van granica Nemačke. Za ideje na kojima počiva

teorija ekološke modernizacije sve više postaju zainteresovane ostale evropske zemlje (Holandija, Češka, Velika

Britanija...), a postepeno se u raspravu o novom modelu zaštite životne sredine uključuju i SAD. Paralelno sa

teritorijalnim širenjem, ideja postaje sve zastupljenija i u vansociološkim raspravama o socijalnoekološkim

8 Huber (2007: 14) navodi rezultate nekoliko empirijskih istraživanja koja potvrduju važnost ovih standarda za difuziju tehničko-tehnoloških ekoloskih inovacija (npr. istraživanja Esty i Portera, Ashforda i saradnika, Portera i van der Lindea).9 Sam Huber naglašava da se i društva koja se ubrajaju u red najrazvijenijih tek nalaze u prvih fazama ekoloske modernizacije.10 Martin Janik je profesor emeritus na Departmanu za političke nauke na Freie Univerzitetu u Berlinu gde predaje Komparativnu politiku. Ujedno, Janik je i direktor Centra za istraživanja politike zaštite životne sredine na istom univerzitetu. Član je nekoliko značajnih nacionalnih i medunarodnih institucija koje se bave zaštitom životne sredine (npr. Nemački savet za životnu sredinu).11 Sam Janik smatra da se upravo on može smatrati utemeljivačem teorije ekološke modernizacije, s obzirom da je još krajem 70-ih godina 20. veka ukazivao na značaj i osnovne postavke ovog koncepta. Njegovi prvi radovi u ovoj oblasti su, npr. „Environmental policv. Contributions for the political science of environmental protection", Opladen 1978,, UTB., „Internal system crises of the present", Reinbek 1975. i sl.

89


problemima i zaštiti životne sredine. Pored ovog, značajan i pozitivan odaziv u nenaučnoj javnosti ova teorija,

pre svega, duguje činjenici da se rešavanje problema zaštite životne sredine „nadovezuje" na postojeći

društveni okvir.

Teorija ekološke modernizacije je stanovište o prirodi sadašnjeg globalnog društva i izvorima promena u

takvom društvu. Ova njena karakteristika jeste i osnova za njeno čvršće sociološko utemeljenje kao teorije

društvenih promena. Tako bi se ovo stanovište mogla svrstati u grupu onih reformski orijentisanih teorija

modernizacije društva. Pitajući se o glavnom pokretaču promena, među zagovornicima teorije ekološke

modernizacije moguće je uočiti dve struje: prvu čine oni koji su tehnokratske orijentacije (proces

supermodernizacije posmatraju sa tehničko-ekonomskog stanovišta, dok drugustruju čine oni koje nazivaju

sociokratama, s obzirom na to da na ekološku modernizaciju gledaju kao na proces institucionalnih reformi i

reformi u obrascima ponašanja12.

Teorija ekološke modernizacije polazi od stava da pitanje zaštite životne sredine nužno mora biti deo

ukupnog kako naučho-teorijskog, tako i praktično-političnog razmišljanja o drustvenom razvoju. Za razliku od

ostalih stanovišta koja se odlikuju apokaliptičnim i često fatalističkim vizijama budućnosti savremenih društava

(uslovljenih socijalnoekološkom krizom), prema teoriji ekološke modernizacije, socijalnoekoloski problemi

posmatraju se kao izazov, a ne nepremostiva prepreka u daljem razvoju savremenih društva (Blowers, 1997). U

skladu sa ovim, teorija ekološke modernizacije zastupa stanovište o postepenim promenema savremenih

društava. Te promene podrazumevaju:

prilagođavanje na postojeće uslove ekološke krize - u smislu prihvatanja socijalno-ekološke krize kao

faktičkog stanja i njenog prepoznavanja kao rizika za budući društveni razvoj,

ekonomske, političke, tehničko-tehnološke i kulturne reforme glavnih „stubova" modernosti (nauke,

tehnike i tehnologije, dominantnih obrazaca proizvodnje i potrošnje, upravljanja, tržišta i sl.).

Prema Sonenfeldu (Sonnenfeld, 2000: 236), ekološka modernizacija ima tri kratkoročna i dva dugoročna

cilja: u prvom slučaju, to su smanjenje i potpuna redukcija otpada, obnavljanje raspoloživih resursa i njihova

ponovna upotreba, dematerijalizacija, dok su na duže staze, ciljevi ekološke modernizacije konzervacija

prirodnih resursa i „čista" proizvodnja.

Zaštita životne sredine kao pretpostavka i cilj razvoja savremenih društava mora biti osnova za temeljno

preispitivanje dosadašnjeg načina proizvodnje (u smislu njenog uticaja na životnu sredinu), kao i promene

društvenih institucija koje će podržati nov pravac društvenog razvoja. Teorija ekološke modernizacije smatra da

glavni uzrok socijalnoekoloških problema treba tražiti u modernizaciji (industrijalizaciji) i u tome se ne razlikuje

od ostalih teorijsko-praktičnih stanovišta13.

Međutim, teorija ekološke modernizacije ističe da je upravo nastavak rndustrijalizacije

(superindustrijalizacija) adekvatno rešenje. Superindustrijalizacija podrazumeva kompleksan niz promena i, s

tim u vezi, istraživanja tih promena i njihovih međusobnih odnosa (Buttel, 2000a; Mol, Sonnenfeld, 2000):

promene u načinu proizvodnje zasnovane na razvoju naučnih saznanja, posebno onih koja mogu biti

neposredno primenjiva u kreiranju i difuziji tehničko-tehnoloških inovacija - uz istraživanja promene u

sferi nauke i tehnologije, posebno njihove uloge u procesu ekološke modernizacije. Posebna pažnja

obraća se na istraživanje realnih društvenih potreba za novim operacionalinim saznanjima, istraživanje

12 Slično razlikovanje pravi i Kristof (Christoff) kada govori o slaboj (ekonomsko-tehnološkoj) i jakoj (institucionalno-demokratskoj) ekološkoj modernizaciji (navedeno prema: Mol, Spaargaren, 2000: 20).13 Kako ističe Spargaren (navedeno prema: Jay, Morad, 2005: 2429), socijalnoekološka kriza je društveno uslovljena i kao takva podložna društvenoj analizi i promeni/rešavanju. Prema njegovom mišljenju, teorija ekološke modernizacije se može definisati kao „opšta teorija društvene promene izazvane socijalnoekološkim činiocima" (navedeno prema: Jay, Morad, 2005: 2429).

90


mogućnosti generisanja takvih saznanja i, posebno, mogućnosti njihove implementacije u neposrednoj

praksi, kao i istraživanje prepreka u preventivnom delovanju aplikativnih naučnih saznanja u procesu

ekološke modernizacije;

makroekonomske promene, odnosno, promena sektorske strukture privrede uz istraživanje tržišta i

tržišnih aktera (svih onih koji su uključeni u procese proizvodnje i potrošnje). Cilj je da se utvrde njihov

uticaj na dinamiku i obim odvijanja procesa ekološke modernizacije;

promene u društvenim institucijama - posebno istraživanja uloge države (njen uticaj u formiranju

nacionalne politike ekološke modernizacije); istraživanjima na nacionalnom nivou, kao i komparacijom

rezultata nacionalnih istraživanja, istražuje se uticaj odlika globalne društvene strukture na način

upravljanja nekim globalnim društvom, odnosno, na odvijanje procesa ekološke modernizacije) i

društvenih pokreta (radi utvrđivanja promena u ulozi, položaju i društveno-političkim stanovištima ovih

pokreta, posebno radi analize učestvovanja ovih pokreta u donošenju odluka od značaja za odvijanje

procesa ekološke modernizacije (zaštite životne sredine);

promene u politici zaštite životne sredine - odnosno, istraživanja pojave novih ideologija, u smislu

promena u vrednosnom sistemu savremenih društava, posebno u vrednostima koje se odnose na

pitanje zaštite i kvaliteta životne sredine i, u skadu sa tim, promene u instrumentariju politike ekološke

modernizacije; takođe, analiziraju se i promene obrazaca ponašanja.

Jedno od često postavljanih pitanja jeste kakav je odnos teorije ekološke modernizacije i stanovišta Ulriha

Beka (Ulrich Beck) o rizičnom društvu. Bekova ideja o rizičnom društvu (formirana 1980-ih) smatra se jednom

od vodećih ideja u objašnjavanju odlika i promena strukture savremenih društava. Naime, analizirajući odlike

savremenih društava, Bek traga za njihovom zajedničkom karakteristikom, kao i uzrokom promena, ali i

problema. U tom pokušaju, Bek dolazi do fenomena rizika kao imanentne odlike njihovih struktura. Prema

Beku (2001: 34), ljudska društva su oduvek nastajala i opstajala u uslovima rizika - od prirodnih nepogoda, od

neprijatelja, od promene. Međutim, savremena društva rizika su optrećena rizikom „iznutra" – rizikom koji je

posledica sopstvenog delovanja i razvoja. Prema Beku (2001: 23, 36-37), dve suštinske karakteristike

savremenih rizika14 su:

globalnost - za razliku od rizika koji se javljaju u predmodernim društvima i koji su pojedinačni i/ili lokalrii

(uže prostorno oraeđeni), savremeni rizici se odnose na sve sfere društvenog života i rasprostiru se na sva

savremena globalna društva, ne pitajući pri tom, za stepen njihove razvijenosti ili „saučesništvo" u

stvaranju rizika.

uzroci aktuelnih rizika su savremeni - prema Urlihu Beku (2001: 32-35), uzroke savremenih rizika treba

tražiti u procesu modernizacije i njenim posledicama; to znači da rizik danas bitno zavisi od načina

društvenog delovanja, sredstava i ciljeva kojima je to delovanje usmereno. Savremeno tumačenje stanja

rizika podrazumeva da on nije primarno tehnološki uslovljen, već da je njegovo poreklo pre svega

društveno.

Govoreći o ekološkim rizicima, Bek (2001: 35) ističe da oni proizilaze iz industrijske hiperprodukcije. To ne

znači da Bek zagovara tezu o primarno tehnološkoj uslovljenosti rizika, već ideju o njihovoj uslovljenosti

prinicipima (ekološki) neracionalne, predimenzionirane proizvodnje i potrošnje. Savremeni ekološki rizici

dovode do sistematskih i veoma često nepovratnih oštećenja (npr. Černobil, 1986. godine), a pri tom se

14 Pored ovog, u odlike savremenih rizika mogu se ubrojiti i njihova ireverzibilnost, dugotrajnost posledica, kao i kumulativnost delovanja uzorka i posledica.

91


odlikuju „efektom bumeranga". To znači da rizici u savremenim društvima imaju povratan uticaj na one koji te

rizike proizvode - savremeni rizici su rizici od čoveka ka čoveku!

Delovanje rizika može se predstaviti pomoću efekta „grudve snega", kako sa prostornog, tako i sa

vremenskog aspekta. Strogo posmatrano, rizik, po mestu nastanka, jeste lokalan (već pomenuti primer

eksplozije nuklearne elektrane u Černobilju), ali se njegov efekat, odnosno, posledice poput grudve snega

„kreću" u prostoru, pri tom, usložnjavajući se i dodatno pojačavajući svoje delovanje. S druge strane, ovaj

efekat, posmatran u vremenskoj dimenziji, podrazumeva kontinuirano delovanje rizika u budućnosti i izazivanje

štetnih posledica i novih rizika.

Kao posebno značajan aspekt analize savremenih ekoloških rizika, Bek (2001: 52-54) razmatra i njihovu

određenost slojnom/klasnom pripadnošću. Iako su, kako je već istaknuto, ekološki rizici savremenih društava

globalni, to ne znači da ne postoji veza između mesta koje pojedinac/grupa zauzima u vertikalnoj stratifikaciji i

njegove izloženosti rizika. Kako ističe Bek (2001: 52-54, 61-62), slojna/klasna pripadnost jedan je od činilaca koji

utiče na formiranje tzv. socijalnih položaja ugroženosti. To, zapravo, znači da slojna/klasna pripadnost određuje

mogućnost da se rizici izbegnu/ublaže. Prema Beku, u savremenim društvima postoje zone preklapanja između

klasnog i rizičnog društva. „Istorija raspodele rizika pokazuje da se oni poput dobara drže klasnog modela,

samo obratno: dobra se akumulirajuna vrhu, rizici na dnu... Materijalnoj oskudici pridružuju se nedostatak

sigurnosti i nepoželjeno obilje rizika." (Bek, 2001: 52) To, zapravo, znači da širenje i intenzifikacija rizika jača i

potcrtava odlike klasnog društva. Kada je reč o o odnosu teorije ekološke modernizacije i stanovišta o rizičnim

društvima, treba istaći da i jedno i drugo stanovište nastoje da se međusobno distanciraju (Fisher,

Freudenburg, 2001: 703). Takođe, treba istaći da istraživanje odnosa između ovih stanovišta postaje sve važniji

predmet socioloških (i srodnih) analiza. Tako, govoreći o razumevanju odnosa između teorije ekološke

modernizacije i stanovišta o rizičnim društvima, Koen (Cohen, 1997:109-110) naglašava da još uvek nije

definisan jedinstven okvir koji bi omogućio njegovo potpuno razumevanje. Ono što se sa sigurnošću može

utvrditi kao zajednička odlika teorije ekološke modernizacije i Bekovog rizičnog društva jeste to da se oba

stanovišta razvijaju paralelno (tokom 1980-ih), kao i da imaju poreklo u zapadnoevropskoj tradiciji. Takođe, oba

stanovišta polaze od stava da je „glavni krivac" za nastanak socijalnoekoloških problema savremenih društava

proces modernizacije. Ujedno, i teorija ekološke modernizacije i stanovište o rizičnim društvima govore o

mehanizmima koji bi trebalo da omoguće rešavanje ovih problema, odnosno, koji bi trebali da omoguće i da

budu indikator društvenog razvoja. U konkretnom, to znači da oba stanovišta analiziraju odlike i nužne

promene u politici zaštite životne sredine. Kako ističe Vejland (VVeiland, 2006), zajednička karakteristika oba

stanovišta je i da sadrže i analitičke i normativne elemente.

Koen (Cohen, 1997: 109-113) daje jedan od zanimljivijih pokušaja za objašnjenje odnosa ovih dvaju

stanovišta. Polazeći od stepena sigurnosti i nivoa razvijenosti, kao bitnih društvenih obeležja, Koen (Cohen,

1997: 110-111) konstruiše model u kome se razlikuju dva osnovna tipa društva - predmoderna i moderna, kao

i njihovi mogući modeli razvoja - ekološki moderno društvo i rizično društvo. Kao nusproizvod industrijske

proizvodnje, na kojoj počivaju moderna društva, nastaju socijalnoekološki problemi. Šanse da neko društvo

započne proces ekološke modemizacije uspostavljaju se kada životna sredina prestane da se posmatra kao

„potrošna roba", već kao vrednost. Prema Koenu (Cohen, 1997: 111), to je tzv. stanje a koje se odnosi na

stanje u kome se raspravlja i pregovara o mogućim pravcima razvoja kao i o potencijalima za njihovu

realizaciju. U stanju a, društvo može da krene putem A ili B. U prvom slučaju, prema Koenu, reč je o linearnoj

ekstrapolaciji postojećih trendova razvoja društva (odnosno, ekološka modernizacija se shvata kao nužna

92


stepenica u njihovom razvoju). Za razliku od puta A, razvojni put B podrazumeva diskontinuitet. Ovaj razvojni

model bazira se na stavu da proces ekološke modemizacije društva započinje „skokom" koji se manifestuje kao

promena institucionalno-organizacionog okvira (u smislu razvijanja njihove fleksibilnosti), definisanje nove

politike zaštite životne sredine, kao i njenih novih instrumenata, uspostavljanje osnova za promene u načinu

svakodnevnog života. Pri tom, potencijal za „skok" ka ekološkoj modernizaciji najviše zavisi od kulturnih odlika i

političkog konsenzusa. Ukoliko „skok" ka ekološkoj modernizaciji (opisan u razvojnom putu B) ne bude

uspešan, tada društvo kreće na put C - odnosno, ka rizičnom društvu. Međutim, na tom putu, društvu se pruža

mogućnost da se koriguje „iznutra" - Koen ukazuje na stanje p (jačanje institucionalne fleksibilnosti, kritički

osvrt na rezultate naučnih istraživanja i sl.) kao potencijalnu prekretnicu ka uspostavljanju „samokorigujućeg"

rizičnog društva (selfcorrecting risk society - Cohen, 1997: 112) koji pretpostavlja mogućnost rizičnog društva

da razvije mehanizme za prevazilaženje stanja konstantne ugroženosti i straha. Ova mogućnost se, prema

Koenu (Cohen, 1997: 112), odnosi na razvojni put D koji je, kao i razvojni put B, diskontinualan.

Na osnovu svega prethodno navedenog, analiza odnosa teorije ekološke modernizacije i stanovišta o

rizičnim društvima mogla bi da se sumira u sledećim stavovima.

Teorija ekološke modemizacije se, u suštini, odlikuje konzervativnim stavom koji joj je omogućio

popularnost, posebno van naučnih krugova. Ova teza proizilazi iz činjenice da se definisani hipotetički okvir za

proučavanje ekološke modemizacije jednostavno nadovezuje na postojeće trendove. Reč je o stanovištu koje

se, u teorijskom pogledu, nastavlja na teoriju modernizacije koja, kao u biti evolutivna teorija, zastupa ideju o

postepenim, reformskim promena (tranziciji). Stanovište se odlikuje pozitivističkim duhom, iskazanim kao vera

u moć nauke i tehnološkog napretka. Ono što suštinski razlikuje ovo stanovište od Bekovog rizičnog društva

jeste to da teorija ekološke modemizacije nedovoljno analizira problem različitih interesa i konflikata koji se

mogu javiti kao posledica različite „opretećenosti" pojedinih društvenih grupa, slojeva ili društava

socijalnoekološkim problemima ili koji se mogu pojaviti u procesu njihovog rešavanja (definisanja mera i

aktivnosti politike zaštite životne sredine). Pri tom, razmatranje različitih interesa i konflikata u procesu

ekološke modernizacije moguće je posmatrati na dva glavna nivoa: prvi je međunarodni nivo (interesi i odnosi

društava koji učestvuju u procesu globalne ekološke modernizacije), a drugi je nivo jednog globalnog društva

(nivo nacionalne države gde se posmatraju interesi i odnosi različitih društvenih aktera koji učestvuju u ovom

procesu). Iako se u okviru analize procesa ekološke modernizacije razmatra pitanje uloge države (kao

referentnog okvira za definisanje nove politike zaštite životne sredine), ekonomskih aktera, kao i ekoloških

pokreta, „dubljih" istraživanja o njihovim međusobnim odnosima nema.

Bekovo stanovište o rizičnom društvu se smatra jednim od najrazvijenijih i teorijski najutemeljenijih

stanovišta o društvenim posledicama promena u životnoj sredini. Za razliku od pristalica teorije ekološke

modemizacije, Bek ističe da društveni razvoj, nastavljen prema današnjim trendovima, nikako ne može biti

modernizacija modernizacije. Naprotiv, savremenim društvima potrebne su korenite ekonomske i društvene

promene kako bi se sprečilo da se socijalnoekološka kriza pretvori u socijalnoekolosku katastrofu. Ove promene

odnose se upravo na proces koji Bek naziva refleksivnom modernizacijom. Refleksivnom modernizacijom

kritički se analiziraju osnovne pretpostavke na kojima počivaju nauka i proizvodnja. Za razliku od pristalica

teorije ekološke modemizacije, Bek (2001: 41-52) je mišljenja da su nauka i tehnologija daleko više doprinele

proizvodnji rizika, nego njihovom uklanjanju i prevenciji. Ovakav stav, posebno kada je reč o ulozi nauke u

proizvođenju rizika, u vezi je sa Bekovim stavovima o mistifikaciji nauke (naučnih istraživanja i rezultata),

neželjenim posledicama primene naučnih saznanja, kao i svojevrsnoj „tajnoj vezi" između nauke i interesnih

93


grupa koje proizvodnju rizika vide kao izvor profita. Za razliku od teorije ekološke modernizacije, Bek je

mišljenja da se postojeći momenat/stanje razvoja savremenih društava, kao osnova njihovog budućeg razvoja,

ne vidi kao tranzicioni već kao momenat radikalne transformacije. Još jedan element koji razdvaja teoriju

ekološke modernizacije od Bekovog rizičnog društva jeste taj što dobar deo Bekovih analiza posvećen

pojedincu, odnosno, problemu njegove lične nesigurnosti i osećanja ugroženost od rizika.

1. EKOLOŠKA SVEST

1. - Sa promenama koje nastaju u prirodi kao posledica čovekovog "prisvajanja prirode" proizvodnjom, a

koje se ispoljavaju i u narušavanju ekološke ravnoteže, nastaje i svest o tim promenama ekološka svest. Ona

nastaje kako na osnovu njihovog empirijskog, očiglednog saznavanja, tako i na osnovu njihovog naučnog

istraživanja. Međutim, ekološka svest ne sadrži samo saznanja o stanju i promenama u pirirodi koje nastaju

odnosom društva prema njoj, već sadrži shvatanja o mogućim putevima i načinima rešavanja ekoloških

problema. Ekološka svest se ne iscrpljuje samo u kritici ekološke situacije, ona pretpostavlja pored saznanja o

stanju društva i prirode i uzrocima toga stanja i saznanje o potrebi zaštite prirode od daljeg narušavanja

ekološke vrednosti u njoj, kako bi se očuvao prirodni okvir života čoveka. U stvari, kako se često ističe, kada se

razmatraju ekološki problemi savremenog društva, ekološka kriza kao kriza industrijskog društva je kriza života

pa bitnu komponentu sadržaja ekološke svesti treba da čini i svest o životu i njegovoj ugroženosti i potreba

njegovog očuvanja.

Ekološka svest je istorijska kategorija. Ona nastaje u istorijskom periodu kada odnos društva prema prirodi

dovodi do narušavanja ekološke ravnoteže u prirodi, ekološke krize. Zato se i intenzitet ekološke krize odražava

na ekološku svest. U stvari, ekološka svest je i nastala u težnji da se nađe rešenje za ekološku krizu, kao krizu

postojeće ciivilizaiije, kako bi se očuvala priroda kao okvir života i kolevka ljudske civilizacije. Zato ekološka

svestnije samo svest o ograničenosti prirode i svake moći u njoj i nad njom, već se ona zasniva i na saznanju da

postojeći izvori energije i sadašnji životni uslovi čoveka mogu za duže vreme ili zauvek da se promene ili

nestanu. Da se to ne bi desilo ističe se potreba usaglašavanja ciljeva čoveka i načina njihovog ostvarivanja sa

ekološkim potrebama, pristupa for-mulisanju opštih principa ekološke etike. Iz njih se izvode pravila ponašanja

za čoveka na osnovu kriterijuma šta je nedopustivoa šta dopustivo ponašanje čoveka kako sa ekološkog tako i

sa moralnog stanovišta.

Ekološku svest čine ne samo saznanja o odnosu prirode i društva, o narušavanju ekološke ravnoteže i potrebi

zaštite prirode od degradacije, već na tom saznanju i spremnost pojedinaca i društvenih grupa da se angažuju u

zaštiti prirode i time se odgovorno odnose prema drugim ljudima i budućim generacijama. Jer "Čovek živi i

produžujući se i zato je njegov odnos prema prirodi, ali i sadašnjim generacijama, neodvojiv od odnosa prema

budućim generacijama, a time i od konzervirajućeg, a ne samo trošećeg stava prema prirodi" Ekološka svest

zato pretpostavlja da pojedinac i društvene grupe uvažavaju postojanje potreba drugih ljudi ili društvenih grupa i da su svesni da se sva pitanja zaštite i očuvanja prirodne sredine ne mogu rešiti pravnim propisima, "tj. da je zakonodavna regulativa potrebna primarno tamo gde su manje akceptirane norme i društvene vrednosti kao ekološke vrednosti."

2.- Ekološka svest se različito pojmovno određuje. Njeno različito pojmovno određivanje nastaje kao rezultat teorijskih pristupa u njenom definisanju, različitih sistema društvenih vrednosti i različitih društveno-ekonomskih odnosa društava u kojima se pristupa njenom pojmovnom određivanju. Najkraće se ekološka svest određuje tako što se kaže da ona kao svest o okolini obuhvata (sadrži) shvatanja, načine ponašanja, motive delovanja, želje i očekivanja koji se odnose i na čovekovu prirodnu okolinu. A kad se pristupi ukazivanju važnijih sadržaja ekološke svesti, onda se kao takvi sadržaji navode: saznanja o ograničenosti prirode čiji je integralni deo i čovek; saznanje o nužnosti ukidanja dominacije čoveka nad prirodom i uspo-stavljanju

94


dinamičke ravnoteže između prirodnih sistema i čovekovog sistema, svest o ekološkoj krizi kao društvenoj krizi, svest o global-nom karakteru ekološke krize; svest o rešenjima ekološke krize, svest o potrebi globalne strategije razvoja kao cretpostavci opstanka života i svest o postojanju socijalnih snaga i njihovu sposobnost da komuniciraju i ostvare dinamičku viziju društva.

U stvari, ekološka svest u sebi sadrži više dimenzija: teorijsku dimenziju (naučno mišljenje), vrednosnu dimenziju (ciljeve), socijalnu dimenziju (ideju nove zajednice), istorijsku dimenziju (mogućnosti), političku dimenziju (ako je delovanje socijalnih snaga) i subjektivnu dimenziju (pretpostavke, uverenja i želje). U stvari, za rešavanje ekonomskih problema postoje dva uzajamno povezana imperativa: ekološki da čovek svoju delatnost usaglasi sa razvojem biosfere15 i moralni - da se u saznanju pojavi novi tabu - ne zagađuj prirodnu sredinu, ne radi suprotno zakonitostima u njoj, "poput principa "ne ubij" nastalog u poznom paleolitu i mezolitu".16 Kraće (i jednostavnije) rečeno ekološka svest sadrži saznanje o ekološkoj situaciji, vrednosno određivanje prema njoj i ponašanje kojim treba da se ostvari ekološko stanje kome se teži. Prema tome, tri su, u sadržinskom smislu, osnovna elementa ekološke svesti; ekološko znanje, vredno-vanje ekološke situacije i ekološko ponašanje.

Ekološka znanja predstavljaju osnovni element ekološke svesti. U ta znanja spadaju svakako saznanje o ograničenosti prirode (tj. njenih resursa) i potrebi uspostavljanja dinamičke vrednosti između prirodnih sistema i društvenih sistema koje stvaraju ljudi, o uzrocima koji dovode do ekološke krize i njenom globalnom karakteru i potrebi globalne strategije društvemog razvoja kao pretpostavci opstanka života. U stvari, to su saznanja o suštini odnosa u sistemu "društvo-čovek-tehnika-prirodna sredina." Međutim, element ekološke sve-sti su i saznanja o konkretnim oblicima narušavanja ekološke ravnoteže koji omogućavaju da se ekološki problemi ne promišljaju samo na globalnom planu već rešavaju u konkretnim slučajevima. Ali bez obzira da li se radi o saznanjima na globalnom ili (lokalnom) konkretnom planu, ona treba da izražavaju jedinstvo prirodno-naučnog i humanističkog pristupa u saznavanju ekoloških problema.17

Vrednovanje ekološke situacije je drugi osnovni element eko-loške svesti. On je određen sistemom vrednosti društva ili dru-štvene grupe u kojoj se razvija ekološka svest i izražava stavove društva ili grupe prema životnoj sredini koju treba štititi i oču-vati kao vrednost. A to znači da o ekološkim pitanjima postoje različita shvatanja u društvu. Zato ekološka svest i nije monolitna pošto je vezana za društvene grupe i njihove sisteme vrednosti. U stvari, u drušтvu "postoje različiti vrednosni sistemi koji uporedo egzistiraju, a zavise od dominantnih vrednosti u društvu (oko kojih se komponuju vrednosti "nižeg ranga"), to upravo dominantne vrednosti imaju na ekološku svest bitan uticaj. Ekološka svest je u tom smislu "presek" kroz sistem društvenih vrednosti neke grupe, klase, kulture i sl., a koje bitno određuju "kvalitet ekološke svesti". Međutim, bez obzira što ekološka svest predstavlja ovakav "presek" u vrednovanju ekološke situacije treba polaziti od saznanja da je potrebno da društveni progres bude zasnovan na naučnim saznanjima koja ne protivureče zakonima prirode.

Ekološko ponašanje je treći bitan element ekološke svesti. Jer, ekološka svest ne podrazumeva samo određena saznanja pojedinaca i grupa o ekološkim problemima već i konkretnu društvenu i individualnu akciju koja ima za cilj rešavanje ovih problema. A takve akcije nema bez ponašanja pojedinaca koji doživljava određenu ekološku situaciju, vrednuje je, na osnovu svog (i svoje grupe) sistema vrednosti i usredsređuje svoje

ponašanje, tako da ga usaglašava sa ekološkom situacijom, tj. ponaša se tako da svojim ponašanjem doprinosi

ostvari-vanju ekološke situacije čijem se ostvarivanju kao vrednosti teži.18 Međutim, ekološko ponašanje nije

određeno samo ekološkim znanjima i vrednosnim sistemom. Ono je određeno i drugim činiocima. Npr.

osobinama ličnosti, ljudskim potrebama i mogućnostima njihovog zadovoljavanja. Zato se može reći da

poželjno ekološko ponašanje nastaje kao rezultat uticaja objektivnih i subjektivnih činilaca. Me-đutim, za

15 "Ti zahtevi su strogi i s pravom ih možemo nazvati ekološkim imperativom. Tim terminom uslovno možemo definisati celokupnost onih ograničenja u aktivizaciji ljudske delatnosti, čije kršenje u najbližim desetlećima može se okrenuti protiv čovečanstva sa najkatastrofalnijim posledicama." (N. N. Moiseev, Voshoždenie krazumu, Izdat, Moskva, 1993, str. 120).16 "Ekološki imperativ, neizbežno rađa moralni imperativ i on nije ništa manje strog od ekološkog imperativa. Njemu tek predstoji konkretizacija kao i afirmacija u društvenoj svesti". (Ibid, str122).17 Između prirodno-naučnih i humanističkih saznanja postoji uzajamna povezanost na ista upućuje i humanizacija prirodno-naučnih znanja i tehnike u drugoj polovini veka u kome živimo. Opširnije o ovome videti i: Моисеев НН. Восхождение к разуму, Москва: Издат; 1993, str.17-19.18 "Izgrađivanje adekvatnog ponašanja neophodno je zbog toga što veliki broj ljudi svakodnevno usvaja zatečena ponašanja, koja nisu saglasna sa ekološkom situacijom" (dr Tomislav Prodanović, cit.rad, str. 396).

95


poželjno ekološko ponašanje potrebno je kod ljudi razvijati i samopouzdanje, optimizam, da se ekološki

poželjnim ponašanjem pojedinaca i društva mogu rešavati, i rešiti, ekološki problemi i da energetska i sirovinska

kriza i zagađenje životne sredine ne vode neizbežno uništenju čovečanstva.19

3.- Ekološka svest formira se (i razvija) ne samo pod uticajem ekoloških problema i pre svega degradacije

prirodne sredine koja ima karakter ekološke krize, ni pod uticajem naučnog saznanja o karakteru ove krize i

mogućnosti njenog rešavanja. Ona nastaje i razvija se pod uticajem socijalnih snaga i promena vrednosti

sistema. Nastajući pod uticajem ovih činilaca ekološka svest, kao osnova ekološke politike, može imati

konzervativno ili progresivno obeležje. Tako ekološka svest može biti osnova tehnokratskih programa.

Međutim, svako od ovih obeležja nema apsolutni već relativni karakter i zavisi od društveno-ekonomskih

okolnosti u kojima se razvija ekološka svest i od pomeranja u njenom sadržaju. U stvari, razvoj ekološke svesti

zavisiće kako od promena u društvu tako i od promena u vred-nosnim sistemima pojedinih zemalja. A takve

promene u vrednosnim sistemima kako industrijski razvijenih tako i zemalja u razvoju su u toku i njihov tok se

može i predvideti

Istraživanje ekološke svesti u Jugoslaviji je skromno kako po broju istraživanja tako i po mogućnostima koje

ta istraživanja pružaju za neko opštije zaključivanje. Međutim, i pored toga na osnovu rezultata i tih. skromnih

istraživanja (pre svega, po broju) i saznanja o spontanim reagovanjima građana na ekološke probleme i

njihovim stavovima prema ekološkim problemima može se reći da ekološka svest u Jugoslaviji još uvek nije

dovoljno razvijena. Ona nije razvijena u svojoj ukupnosti kao i u pojedinim njenim osnovnim elementima. Pre

svega, ekološka znanja kao jedan od osnovnih elemenata ekološke svesti nisu postala "svojina" ne samo

građana već i stručnih kadrova i naučnika koji na jedan, ili drugi način, vrše usmeravanje društvenog razvoja.

Takva znanja nemaju se samo o globalnom odnosu sistema čovek-društvo-prirodna sredina već i ispoljavanju

zakonitosti u tom sistemu u našim konkretnim uslovima. Ni vrednovanje ekološke situacije (kao element

ekološke svesti) nije primereno savremenim zahtevima za očuvanje prirodne sredine. U vrednosnom sistemu

jugoslovenskog društva (koji je višeslojan i kontradiktoran) zaštita prirodne sredine još uvek nema ono mesto

koje bi trebalo da ima. Ona to mesto nema iz dva osnovna razloga: zbog relativno nedovoljnog poznavanja

ekoloških zakonitosti i njihovog ispoljavanja (sa pratećim posledicama) u nas i zbog relativnog siromaštva

našeg društva, tj. niskog kvaliteta života (pre svega zbog niskog životnog standarda) pa se u težnji za brzim

razvojem i unapređivanjem kvaliteta života podizanjem životnog standarda (porastom produk-tivnosti rada i na

način iscrpljivanja prirodnih resursa) nedovoljno uvažava prirodna sredina kao vrednost koju treba očuvati. Ova

dva elementa ekološke svesti određuju i njen treći element - ekološko ponašanje. Neprilagođeno ekološko

ponašanje ispoljava se kako u izradi projekata o izgradnji proizvodnih kapaciteta tako i u svakodnevnom

ponašanju građana. Kao posledica ovakvog ponašanja ne samo da se uvozi ekološki neprihvatljiva tehnologija

već građani u svakodnevnom životu doprinose degradaciji prirodne sredine.

Razvijena ekološka svest je značajan činilac koncipiranja i ostvarivanja ekološke politike. Zato formulisanje

njenih osnovnih pravaca u nas, zahteva (i pretpostavlja) i razvoj (unapređivanje) ekološke svesti. Međutim, u

preduzimanju mera za njen razvoj treba uzeti u obzir i faktore koji su ograničavali (ili, i ograničavaju) njen

razvoj, kako bi se dejstvo tih faktora ako ne eliminisalo, a ono svelo na što manju meru. Postoji veći broj takvih

(ograničavajućih) faktora, ali mi smatramo da se može prihvatiti da su tri osnovna: faktor prošlosti, faktor

19 "Najbolji umovi su stvorili već podosta projekata i predloga. Zemlje i narodi treba samo da realizuju ove projekte brže od približavanja katastrofe. Moto "ne sedeti skrštenih ruku već delovati! Pomiriće i okupiti sve ljude dobre volje, ljude raznih pogleda na svet i političkih pogleda, koji misle o budućosti čovečanstva." (Фјодор Маргун, Конец света? или..., Издалтество АО "Г. Х. С", Moskva, 1994., str. 256).

96


sadašnjosti i faktor budućnosti. Faktor pro-šlosti ispoljava se, pre svega, kroz shvatanja koja su postojala o

odnosu čoveka prema prirodi kao odnosu čovekove dominacije nad prirodom i njegove mogućnosti da prirodu

neograničeno iscrpljuje, potčinjavajući je svojim potrebama. Faktor sadašnjosti, ispoljava se u psihološkoj

adaptaciji čoveka i društvenih grupa na sve veće zagađivanje prirode, čime se smanjuje čovekova svest o

potrebi da reaguje na ugrožavanje osnove egzistencije njegovog života.20 Faktor budućnosti ispoljava se u

osećanju čoveka i društvenih grupa, ne samo da je savremeni svet ispunjen konfliktima i neizvesnostima, već

da to u budućnosti može biti i gore pa se time smanjuje prostor za čovekovo razmišljanje o ekološkim

alternativama. Ovi faktori deluju ograničavajuće na razvoj ekološke svesti svi zajedno ili samo pojedini od njih.

Kako će delovati, i u kom intenzitetu zavisi od mnogih okolnosti, od ličnih svojstava pojedinaca do karaktera

pojedinih društvenih grupa kojima pripadaju i interesi tih grupa u društvu. Pri tom treba imati u vidu da

ekološka svest nije dovoljno razvijena ne samo zbog nedovoljnih ekoloških znanja već i zbog raskoraka tih

znanja i društvenih interesa da ekološka znanja postanu osnova ekološke akcije, tj. akcije za zaštitu i

unapređivanje čovekove životne sredine.

II EKOLOŠKO OBRAZOVANJE

1. POJAM I CILJEVI OBRAZOVANJA ZA ZAŠTITU I UNAPREĐIVANJE ČOVEKOVE SREDINE

1.- Primena razvijenih proizvodnih snaga u prisvajanju prirode, nastalih sa novim otkrićem u nauci, naročito

od sredine ovog veka, sa stanovišta " eksploatatorskog mentaliteta" čoveka u njegovom odnosu prema prirodi,

dovelo je, i dovodi, kako je već ukazano, do remećenja ekološke ravnoteže u čovekovoj sredini sa mnogim

posledicama koje se negativno odražavaju na uslove života čoveka kao prirodno-društvenog bića. Došlo je do

ugrožavanja ravnoteže između čoveka i njegove sredine, između prirode i društvenih struktura i između

čovekove fiziološke konstitucije i njegove ličnosti. Ova saznanja inspirisala su brojna naučna istraživanja za

proučavanje i rešavanje ovih problema što je dovelo do organizovane društvene akcije u raz-ličitim oblicima i

na različitim nivoima (nacionalnom, regional-nom, međunarodnom, profesionalnom, itd.) u cilju, ne samo

sprečavanja daljeg narušavanja ekološke ravnoteže, već i unapređivanja čovekove sredine i čovekovog odnosa

prema njoj. U kontekstu takvog pristupa ovim problemima, posebna pažnja počela je da se poklanja, i poklanja

se, obrazovanju za zaštitu i unapređivanje čovekove sredine.21

Na značaj obrazovanja za zaštitu i unapređenje čovekove sredine u razvijanju ekološke svesti i promenu

odnosa, ne samo društvenih institucija, već i svakog pojedinca, prema čovekovoj sredini, ukazi-vano je, i

ukazuje se, na skoro svim međunarodnim skupovima, posve-ćenim problemima čovekove sredine, a neki od tih

skupova bivaju posvećeni samo ovom obrazovanju. Tako je na značaj ovog obrazovanja ukazano kako, npr. u

Deklaracijiprve konferencije Ujedinjenihnacija o čovekovoj sredini (u Stokholmu, 1972. godine), tako i u

Deklaraciji konferencije Ujedinjenih nacija o čovekovoj sredini u Najrobiju (1982. godine). U Deklaraciji ove

20 " Ona smanjuje čovekove i socijalne reakcije, smanjuje sposobnost za nove ideje i akcije. Socijalna adaptacija na ekološku krizu uslovljena je naprosto konfomističkim ponašanjem čoveka, njegovim tendencijskim povećanim zahtevima (i njihovim ostvarivanjem) za povećanjem materijalnih dobara kao pretpostavke višeg osobnog standarda, socijalnog uspeha, prestiža u društvu - uopšte zahtevom za materijalnim i socijalnim pozicijama" (isto, str. 205-206).21 Od šezdesetih godina na mnogim univerzitetima počinje organizovan naučno-istraživački i obrazovni rad u oblasti zaštite čovekove sredine. Tako se na Uni-verzitetu u Turu 1969. godine osniva centar za visoke studije prostornog planiranja koji se bavi ovim pitanjima. Slični centri (i akcije) organizuju se i na univer-zitetima u Vaterlou (Kanada) u Lipcu, u Grin Beju (SAD). Pored toga, obrazovanje za zaštitu čovekove sredine postaje predmet interesovanja i akcija mnogih međunarod-nih organizacija, posebno UNESKA i UNEPA.

97


konferencije posebno je istaknut značaj obrazovanja i informisanja za jačanje javne i političke svesti o značaju

čovekove sredine, koja treba da dovede do blagovremenih preventivnih akcija, tj. planiranja mera zaštite

čovekove sredine. A 1983. godine u Beču je održan na nedržavnom nivou skup 60 eksperata iz 15 zemalja o

obrazovanju i politici u oblasti životne sredine. Na tom skupu je doneta "Bečka deklaracija" u kojoj je rečeno da

naučne institucije, državne i one koje nisu na tom nivou, i međunarodne organizacije za pitanja životne sredine,

zajednički snose odgovornost za upoznavanje stanovništva sa rizicima i opasnostima koje mogu ugroziti ekosis-

teme i zdravlje ljudi. A to znači da je potrebno na širokom frontu organizovano pristupiti obrazovanju za zaštitu

čovekove sredine. Jer, kako je u ovoj Deklaraciji posebno istaknuto, politika zaštite čovekave sredine u

pojedinim državama ne treba da bude samo stvar političara i stručnjaka već i javnosti kojoj treba da se pruži

prilika " da u okviru otvorenih demokratskih rasprava iskaže svoje mišljenje o predloženim merama."

Problemima obrazovanja za zaštitu i unapređivanje životne sre-dine posebnu pažnju su posvetile dve

organizacije UNESKO i UNEP (Međunarodni program za okolinu). Na nizu sastanaka koje su ove

2. POJMOVNO ODREĐIVANJE EKOLOŠKE POLITIKE1.- Ekološka politika je nova i mlada specijalizovana politika u okviru politike shvaćene kao usmeravajuće društvene delatnosti kojom se želi postizanje određenih ciljeva, i zato ne postoji jedna opšteprihvaćena njena definicija. Pa ipak, polazeći od definicije politike uopšte i postojanja saglasnosti da je cilj ekološke politike usmeravanje u društveno poželjnom pravcu čovekovog odnosa prema prirodi, može se pristupiti njenom definisanju, na način koji će biti prihvatljiv. Ekološka politika predstavlja svesnu i organizovanu društvenu usmeravajuću delatnost kojom se posredstvom države i društvenih, posebno političkih organizacija, usmerava odnos društva prema prirodiradi zaštite i unapređivanja čovekove životne sredine. Ovako definisanu ekološku politiku ne treba shvatiti kao državnu politiku, kao vršenje državne vlasti, iako je država značajan faktor njenog ostvarivanja, jer se ekološki problemi ne mogu rešavati samo klasičnim merama državne politike.Ekološka politika, kao i politika, ima pet osnovnih elemenata: usmeravanje, cilj, subjekte, delatnost i sredstva. Ekološka politika ]e usmeravajuća delatnost koju vrši država i druge društvene, pre svega političke organizacije (posebno stranke). Ovom politikom vr-ši se usmeravanje ponašanja svih društvenih činilaca koji imaju određene odnose prema prirodi u procesu proizvodnje, u smislu da to njihovo odnošenje može uticati (i utiče) na odnose u prirodi (u ekosistemima i njihovom međusobnom odnosu). Cilj usmeravanja je oču-vanje ekološkog poretka u životnoj sredini tako da ona može biti okvir života, posebno okvir čovekovog života. Sredstva koja se pri-menjuju u ostvarivanju usmeravanja u odnosu na prirodu su različita u zavisnosti od toga da li je subjekt ekološke politike država ili neka druga društvena ili politička organizacija. Država kao subjekt eko-loške politike vrši usmeravanje odnosa prema prirodi pravnim pro-pisima, od planiranja i zakonskog regulisanja korišćenja prirodnih resursa, do primene sankcije (često i vrlo strogih) za nepoštovanje ekoloških propisa. Ako se kao subjekt ekološke politike javljaju društvene organizacije, a pre svega političke stranke one mogu uticati na usmeravanje odnosa prema prirodi, radi njenog očuvanja, snagom političkog pritiska na organe državne vlasti da ostvaruju određenu ekološku politiku. Ako se pođe od shvatanja ekološke politike kao svesne i organizovane društvene delatnosti koji ima za cilj zaštitu od degradacije i unapređivanje čovekove životne sredine i karaktera ekoloških problema, kao globalnih problema koji se iskazuju na lokalnom, nacionalnom , regionalnom i međunarodnom planu, ekološka politika po "obimu" može biti različita. Ona može biti nacionalna (državna u granicama jedne države), regionalna (odnositi se i ostvarivati u pojedinim regionima) ili međunarodna. Ali, isto tako sve ove politike se mogu i "prožimati", tj. mogu biti povezane u meri u kojoj su povezani i ekološki problemi čijem rešavanju teže. Ove politike, a posebno nacionalne, koju vode pojedine države i međunarodne usklađuju se preko međunarodnih akata, tj. dokumenata koji se usvajaju od strane međunarodnih organizacija i foruma. Tako se, npr. u RIO deklaraciji o životnoj sredini i razvoju kaže da "države treba da sarađuju ekspeditivno i odlučno u daljem razvoju međunarodnog prava i odgovornosti i odšteti za negativne posledice prouzrokovane aktivnostima u okviru njihove jurisdikcije ili kontrole u područjima izvan njihove jurisdikcije.2.- Ekološka politika kao organizovana (svesna i usmeravajuća) delatnost zasniva se na određenim principima. Principe na kojima se ona zasniva (ili treba da zasniva) i od kojih polazi u rešavanju ekoloških problema mogu se

98


podeliti u dve osnovne grupe: političke i socijalno-ekološke. Kao najznačajniji politički principi navode se: princip demokratičnosti, princip javnosti, princip dobrovoljnosti, princip aktivnosti i princip pregovaranja.22 Ekološko-socijalni principi su: usaglašavanje privrednog razvoja sa ekološkim mogućnostima; korišćenje tekovina naučno-tehničkog progresa u skladu sa zahtevima za očuvanje potrebne ekološke ravnoteže; stvaranje sistema potreba čije zadovoljavanje neće dovoditi do degradacije čovekove životne sredine i planiranje prirodnog priraštaja stanovništva u meri u kojoj prirodni resursi i razvoj tehnologije to mogu održati, uz izostajanje negativnih posledica za privredni razvoj i životnu sredinu. Sadržaj i ostvarivanje kako političkih tako i ekološko-socijalnih principa u pojedinim fazama njihovog razvoja zavisilo je, i zavisi,i od njihovog društveno-političkog sistema i promena u tom sistemu.Kao organizovana delatnost, polazeći od principa čiji su sadržaj i prihvatanje (neprihvatanje) uslovljeni brojnim faktorima, u ostvarivanju svojih ciljeva, ekološka politika ima i koristi i određene metode. Kao metode ekološke politike najčešće se navode: tehničko-tehnološke, ekonomske, zakonodavno-pravne, političke i vaspitno-obrazovne. Tehničko-tehnološke metode uključuju primenu tehničko-tehnoloških rešenja i sredstava u zaštiti i unapređivanju životne sredine. Ekonomske metode se iskazuju u korišćenju ekonomskih in-strumenata u rešavanju ekoloških problema. Zakonodavno-pravne metode se iskazuju u pravnom regulisanju odnosa društva, tj. pojedinih društvenih subjekata prema prirodnoj sredini radi njene zaštite od degradacije ili otklanjanja posledica degradacije. Političke metode se ispoljavaju u političkoj akciji svih subjekata zaštite čovekove životne sredine, posebno političkih organizacija) radi zaštite i unapređivanja čovekove sredine. Vaspitno-obrazovnim metodama se želi razvijanje ekološke svesti i moralne odgovornosti kao pret-postavki ostvarivanja ekološke politike.Politika i svaka specijalizovana (posebna) politka, pa i ekološka politika, pretpostavlja, i ima , i svoje subjekte čijim anga-žovanjem, delovanjem, na osnovu principa od kojih se polazi i uz kori-šćenje određenih metoda, se ostvaruje. Broj, obim i način angažovanja subjekata ekološke politike u pojedinim zemljama je različit, i zavisi od više faktora. Međutim, najčešće se kao subjekti ekološke politike javljaju: država (sarazličitim oblicima svoje organizacije), političke stranke, privredni subjekti, naučno-istraživačke ustano-ve, razni oblici organizovanja građana i građani. Aktivnost pojedinih od ovih subjekata je različit u pojedinim zemljama, ali se država, može se slobodno reći, uvek javlja tamo gde ima ekološke politike kao njen subjekt.3.- Država se javlja kao značajan subjekt ostvarivanja ekološke politike, u osnovi na dva načina. Prvo, pošto ona uređuje svojim pravnim propisima ne samo svoju organizaciju, već i okvire za organi-zovanje i delatnost i druge oblike organizovanja (i okupljanja) u njenim granicama, ona može uticati i utiče i na mogućnost javljanja i delat-nost drugih subjekata ekološke politike. Drugo, ona donosi pravne propise o odnosu društvenih subjekata prema prirodnoj sredini i obezbeđuje sankcije za poštovanje tih propisa. U određenom smislu, državna suverenost se ispoljava i u pravu države da uređuje svoj odnos i svojih institucija i građana prema prirodnoj okolini. Međutim, države postaju sve značajniji subjekti ekološke politike i na osnovu međunarodnih dogovora i dokumenata. Tako se npr. u Evropskoj povelji o životnoj sredini i zdravlju (usvojnoj 1989.) zemlje potpisnice obavezuju da će nastojati da preduzmu aktivnosti o urgentnim pitanjima životne sredine. Kao urgentna pitanja navedena su: globalni poremećaji životne sredine (kao što su oštećenje ozonskog omotača i promene klime), bezbedno i odgovarajuće snabdevanje vodom za piće u skladu sa smernicama svetske zdravstvene organizacije, kvalitet vode, mikrobiološka i hemijska neispravnost hrane, ekološke i zdravstvene posledice uticaja različitih izvora energije, saobraćaja, posledice hemizacije poljoprivredne proizvodnje, kvalitet vazduha, opasni otpaci, biotehnologija (posebno genetski modifikovani organizmi) i čiste tehnologije kao preventivne mere.23 I u RIO deklaraciji (1992) je dosta prostora dato ulozi države u zaštiti životne sredine, a svi ti stavovi, proizlaze iz principa osam te deklaracije koji glasi: "U cilju ostvarivanja održivog razvoja i višeg kvaliteta života za sve ljude, države treba da ublaže i ukinu neodržive načine proizvodnje i potrošnje i da podstiču odgovarajuću demografsku politiku.24 Pored ukazivanja na potrebu da države preuzimaju mere u vezi sa "urgentnim pitanjima životne sredine" ne samo sa stanovišta za-štite zdravlja već i sa stanovišta razvoja, sve češće se ukazuje i na potrebu jačanja državnih funkcija sa stanovišta usklađenog razvoja odnosa životne sredine i sveta rada. U ovom smislu se ukazuje da ekološka politika, politika zaštite i unapređivanja radne sredine ima izuzetno značajan

22 Opozit od ovih principa su: nedemokratičnost, tajnost, lrisila, neaktivnost i konfrontiranje.23 Evropsku povelju o životnoj sredini i zdravlju usvojili su i potpisali ministri za životnu sredinu i zdravlje zemalja Evropskog regiona svetske zdravstvene organizacije, u Frankfurtu na Majni 7. i 8. decembra 1989.24 RIO deklarašja o životnoj sredini i razvoju (1992), princip 8.

99


uticaj na svet rada. U kontekstu ovakvog pristupa posebno se analiziraju sledeći odnosi: životna sredina i zapošlja-vanje, životna sredina - siromaštvo - razvoj, obrazovanje - životna okolina, radna i životna sredina, dva aspekta istog problema, i sl. Ukazivanje na ove odnose i njihovo razmatranje u okviru ekološke politike ukazuje i na povezanost politike zaštite životne i poli-tike zaštite radne sredine, i sa tog stanovišta promišljanju i osmi-šljavanju države kao subjekta ekološke politike. U stvari, pove-zanost politike zaštite životne sredine sa politikom unapređivanja uslova rada treba da obezbedi da kriterijum vrednovanja tehnološkog progresa bude njegov doprinos blagostanju čoveka kroz unapređivanje kvaliteta životne i radne sredine i stvaranju mogućnosti za nove oblike stvaralaštva i nove političke programe koji će omogućiti ostvarivanje društva sa više socijalne pravde i humanosti. Država je sve prisutnija ( i priznatija) kao subjekt ekološke politike, ali ne postoji saglasnost o tome kako ona ovu svoju delatnost treba da ostvaruje: centralizovano ili decentralizovano. Na ovo pitanje teško je jednostavno odgovoriti budući da se ekološki problemi javljaju na raznim nivoima, ali su uvek međusobno povezani i predstavljaju globalne probleme, pa i globalne probleme čovečanstva. Sa ovog stanovišta se postavlja i pitanje kako će i pojedine države biti subjekti parcijalne ekološke politike bez jedne globalne, međunarodne ekološke politike. I kako se ukazuje, kao što se sudbina zemlje ne može prepustiti odlukama pojedinih država, tako se one ne mogu mimoići u rešavanju globalnih ekoloških problema. A što se tiče ostvarivanja ekološke politike unutar pojedinih država, kako će država ostvarivati svoju ulogu kao subjekt ekološke politike, zavisi kako od njene unutrašnje organizaidžje da li je centralizovana ili decentralizovana i od karaktera privrede da li je privreda planska ili tržišna. Međutim, ne može se unapred reći da je centralizovana ili decentralizovana državna organizacija, kao ni planska ili tržišna privreda primerenija za uspešno ostvarivanje ekološke politike čiji je cilj zaštita čovekove životne sredine. Ostvarivanje ekološke politike zavisi od mnogih drugih faktora.25 Uvažavajući realnost društvenih odnosa u savremenom svetu smatramo da je moguće prihvatiti ekološko planiranje i u uslovima tržišne privrede, kao i kombinaciju aktivnosti centralizovanih i decentralizovanih organa državne vlasti u ostvarivanju ekološke politike. Međutim, u svakom slučaju za ostvarivanje ekološke politike potrebno je odrediti osnovnu jedinicu životne sredine. Uovom nastojanju sve su opredeljenja da za takvu jedinicu uzme predeo kao osnovni skup ekosistema koji su u interakciji.26 Prihvatanje predela kao osnovne jedinice, s obzirom na njihove različite ekološke situacije, omogućuje formulisanje i primenu ekološke politike primerene ekološkim optere-ćenjima pojedinih od njih.

II PRINCIPI I SUBJEKTI EKOLOŠKE POLITIKE1. PRINCIPI I CILJEVI EKOLOŠKE POLITIKE

1.- Ekološka politika, kao posebna politika, kao svesno i orga-nizovano usmeravanje odnosa društva prema životnoj sredini, čiji je osnovni i najznačajniji subjekt država, i ne može se razmatrati i shvatiti u pojedinim zemljama ako se razmatra izvan konteksta političkog sistema zemlje i politike kojom se on ostvaruje. Naime, kao što je "odnos čoveka prema prirodi posredovan političkim sistemom", tako je i ekološka politika određena politikom države u kojoj se ostvaruje, jer "društvena i politička dimenzija, pre svega produkcionih odnosa, bitno determiniše stav i ponašanje društvene zajed-nice prema postojećim prirodnim resursima". Međutim, usaglašavanje privrednograzvoja, posebno rasta sa ekološkim mogućnostima (i zakonitostima) a što je, i treba da bude, cilj ekološke politike nije jednostavan i lak zadatak, bez obzira na karakter društveno-ekonomskih odnosa i naglašenu ili manje naglašenu ulogu države u društvenom životu, pa i u ostvarivanju ekološke politike. Ovo usaglašavanje ne zavisi samo od društvenog opredeljenja za zaštitu prirodne sredine i njene zakonske regulative. Ono je određene tehničko-tehnološkom osnovom proizvodnih procesa. Jer, tehnika nije neu-tralna, "ona odražava i određuje odnos proizvsfača prema grupi, i prema društvu, čoveka prema sredini (podvukao D.Ž.M.), ona je matrica odnosa vlasti, društvenih odnosa proizvodnje i hijerarhijske podele poslova". Zato je potrebno u istraživanju i kritičkom procenjivanju ekološke politike pojedinih država uzeti u obzir ukupnost faktora koji određuju njihovu ekološku politiku i efekte koji se postižu kada država svoju funkciju ostvaruje preko centralnih ili (i) preko lokalnih organa vlasti.

25 "Nesumnjivo je da se mogu navoditi i sistematizovati brojne prednosti i nedostaci jednog i drugog pristupa: tržišnog i planskog, ali to samo po sebi ne bi dalo rešenje. Tržišna ekonomija ima niz pozitivnihelemenata i nije potrebno potpuno isključivati njeno postojanje. Moguće je postojanje tržišne ekonomije, ali istovremeno i planski, odnosno ekološki orijentisanog društva, države. Tržište može tako u mešovitoj ekonomiji delovati u okvirima nekih unapred datih planskih orijentacija iveličina koje se odnose ne samo na pojedine zemlje nego na čovečanstvo". (Ivan Cifrić, Sošjalna ekologija, "Globus", Zagreb, 1989, str. 35.)26 " Savremena ekologija se sve češće opredeljujeza ekološki predeo (Landscape, Landsehalf) kao osnovnu jedinicu posmatranja, planiranja i primenu mera ekološke, politike". (Dr Vukašin Pavlović, Ekološka alternativa, "Direktor", Beograd, 4-5/1995, str. 36.

100


Rešavanje složenih ekoloških problema treba da ima za cilj zaštitu i unapređivanje čovekove životne sredine. Njihovo rešavanje zahteva jasnu formulaciju osnovnih principa ekološke politike. Formulisanje osnovnih principa ekološke politike treba da pođe ne samo od ekoloških problema i njihovog ispoljavanja sa negativnim posledicama koje su nastupile, ili je izvesno da će nastupiti, već i od karaktera društveno-ekonomskih odnosa koji određujući utiču kako na politički sistem tako i na organizaciju i principe poslovanja privrednih objekata. sičnih pokreta po tome što su oni nosioci ne samo civilizacij paradigme već njihovi pripadnici potiču iz različitih klasa, neauto-ritarno su organizovani sa međusobnom (između pokreta) demokrat-skom komunikacijom i većom mogućnošću u njihovom okviru za izra-žavanje ljudskog subjektiviteta.Novi društveni pokreti razlikuju se i moguće ih je svrstati (i svrstavaju se) u veći broj grupa, na osnovu različitih kriterijuma. Pre svega, oni se mogu razlikovati, kako je već ukazano, na konzervativne i progresivne (emancipatorske). Prema vremenskoj dimenziji mogu se podeliti na trajne i ad hok pokrete. Pokreti se mogu razlikovati i po tome da li utiču na magistralne društvene tendencije, ili za svoju aktivnost imaju konkretne društvene situacije na mikroplanu. Oni se mogu razlikovati po tome da li su političkog ili društveno-kul-turnog karaktera. Isto tako pokreti se mogu razlikovati i sa sta-novišta radijusa njihovog dejstva, u smislu da li su lokalnog, regio-nalnog, nacionalnog ili transnacionalnog dejstva. Međutim, ove podele nisu međusobno isključive.27 Jedan pokret može se svrstati u više grupa, kakav je slučaj upravo sa ekološkim pokretima koji su i nacionalni i transnacionalni.

2. EKOLOŠKI POKRETI1.- Među novim društvenim pokretima najznačajnije mesto zauzimaju ekološki pokreti.28 Oni to mesto zauzimaju zahvaljujući svojoj određujućoj tematici, tj. usmerenošću na proučavanje i očuvanje ravnoteže u ekološkoj sredini, koja je kritično ugrožena zbog narušene ravnoteže između prirodnih i društvenih sistema. Jer, ni jedna ozbiljnija, a pre svega naučna, rasprava o problemima savremenog društva ne može zaobići ekološke probleme. Ali isto tako ni razmatranje ekoloških problema ne može zaobići i razmatranje o ekološkim pokretima.29 Oni su nastali kao specifičan, pretežno spontani i neformalni, društveni odgovor na rastuće ekološke probleme razvi-jenih industrijskih zemalja. Iako u pojedinima od njih, oni imaju i svoja posebna obeležja, moglo bi se uslovno govoriti i o profilisanju kontura jednog univerzalnog, svetskog ekološkog pokreta. Njegovim lokalnim, regionalnim i nacionalnim segmentima zajedničko je, osim toga što ističu raznovrsna ekološka upozorenja, zahteve i predloge alternativnih rešenja u oblasti zaštite životne sredine, i to što nude i pšre vizije alternativne organizacije globalnog društva. Me-đutim, još uvek se ne može govoriti o ekološkom pokretu kao jedin-stvenom svetskom pokretu koji je relativno trajno organizacijski povezan. Pre bi se moglo reći da su proekološka angažovanja na lokalnom, nacionalnom i regionalnom planu a koordinirana na međunarodnom planu. Njihova koordinacija na međunarodnom planu nastaje kao posledica širenja opštecivilizacijskog proekološkog duhovnog strujanja. U stvari, ekološki pokret kao globalni element svetske zajednice postoji kroz mnoštvo nacionalnih, regionalnih i lokalnih pokreta. Zato se i govori o ekološkim pokretima, a ne o ekološkom pokretu.Za zaštitu prirode i životne sredine postojali su razni pokreti i pre pojave savremenih ekoloških pokreta.30 Već početkom XIX veka, nastaju pokreti za zaštitu prirode i životne okoline, koji okupljaju ljubitelje prirode i građane svesne štetnih posledica rane industrijalizacije. Pokreti nastali u XX veku, i koji se snažnije razvijaju posle II svetskog rata, predstavljali su odraz novijeg stanja pojačanog i ubrzanog narušavanja životne sredine, kao i dosezanja znatnijih naučnih saznanja o ovom procesima. Tek od

27 "No, ni ove podele nisu međusobno isključive, ukrštavaju se jer i neka ad hok inicijativa koja kao vilin konjic ima jedan dan života - jedne demonstracije – mogu imati veći uticaj od ostalih pokreta, uputiti socijalni tok u drugom smeru. Male, kapilarne socijalne akcije mogu se ulivati u velike arterije preobražaja" (Miroslav Pečujlić, Drama soiijalizma, cit. izd., str. 412.)28 Značaj ekoloških pokreta AlenTurenizraziojeuverenjemdaoni "noseusebi istovremeko gotovo sva značenja koja će moći pouzdano da budu matica u kojoj će se začeti sve glavne borbe što će pokrenuti našu istoriju" (Alen Turen, Sociologija društvenih pokreta, cit. izd.. str. bb.)29 Socijalna ekologija pogotovu ne može u razmatranju ekoloških problema sa stanovišta svoje predmetne određenosti, zaobići ekološke pokrete. Jer, oni su svojevrstan pokazatelj odnosa društva prema ekološkim problemima i putevima njihovog rešavanja.30 Naime, jošu ranom XIX veku pojavljuju se pokreti za zaštitu prirode (ptica, parkova, itd.) i stvaraju društveni savezi. Ta je tendencija nastavljena i u XX veku. U drugoj polovini XIX veka javlja se zaštita okoline (osobito nakon Maršove knjige Map Man and Natura 1864. godine), a prvenstveno u oblasti poljoprivrede. Budući daje još u XIX veku nauka u području ekologije na teorijskom nivou, a manje je praktično angažovana, ti su pokreti nastojali upozoriti na posledice industrijskog razvitka". (Dr Ivan Cifrić, Od romantičnog do političkog pokreta, "Revija rada", Beograd, 224/1990, od 15-16 str.)

101


sedamdesetih godina, ove prethodne forme proekološkog aktivizma zamenili su današnji ekološki pokreti koji manifestuju opštije društvene pretencije i karakter, oblikovane "stanjem industrijskog društva i njegovim perspektivama, krizom parlamentarne demokratije i opštom krizom subjektiviteta i identiteta novih generacija s novim načinom življenja"Ekološki pokreti nastali su, dakle, tek pre nešto više od dve decenije, u specifičnom društvenom kontekstu koji je bio izraz opšte krize građanskog društva, izmenjene socijalne strukture, atmosfere kritičkog preispitivanja sistema vrednosti i ljudskih potreba, isti-canja novih socijalnih, političkih i kulturnih revandikacija. U takvim uslovima, ali i sa počecima alarmantnog iskazivanja negativnih ekoloških tendencija - nastali su ekološki pokreti. Oni uglavnom asimiluju prethodne potencijale i forme društvenog angažovanja na zaštiti i očuvanju životne sredine (strukture i delatnosti raznih naturalističkih udruženja i pokreta, kao i proekoloških građanskih inicijativa). Ali, ovi pokreti u sebe uključuju i društvene snage i subjekte zainteresovane i za opštiji i globalniji tretman ekoloških problema (zainteresovane za njihov tretman kao problema koji su tesno povezani sa problemima ukupnog društvenog, privrednog, političkog i kulturnog razvoja). Ekološki pokreti su najčešće određivani kao "društveni" i "kulturni" pokreti, što znači da im se ređe pridaje i "politički", odnosno "ideološki" karakter. U tom smislu, ekološki pokreti bi se razlikovali od političkih pokreta i stranaka Dok se političke stranke, na primer, bore za osvajanje vlasti, ovi pokreti se zalažu za alternativne oblike društvenog života koji za svoju osnovu imaju zahtev za zaštitu životne sredine i unapređivanje kvaliteta života. Kao pokreti koji su prevashodno kulturno ili civilizaci-jski usmereni, oni nisu zadovoljni sadašnjošću, zabrinuti su za bu-dućnost: njihovi ciljevi su opšteljudski, a ne parcijalni, kao što su to interesi političkih stranaka. Budući da pripadnici ovih pokreta potiču iz različitih socijalnih slojeva, i kako oni nemaju stranačku organizaciju i disciplinu, to se u ostvarivanju njihovih ciljeva razvija spontanost, samoinicijativnost i kreativnost.2.- Ukazivanje da se ekološki pokreti razlikuju od političkih stranaka nije dovoljno za njihovu potpuniju definiciju. Zato je potre-bno potpunije njihovo definisanje. U takvom nastojanju ekološki pokreti se definišu u širem i u užem smislu. Pod ekološkim pokretom u širem smislu najčešće se podrazumeva kompleks društvenih struktura i procesa koji izražava naraslu svest o nužnosti preovladavanja situacije nastale čovekovim delovanjem koja je rizična za čoveka i živi svet, a koja se označava kao ekološka kriza. Ovako određeni ekološki pokreti imaju za cilj aktivnost usmerenu na otklanjanje uzroka i posledica te nepovoljne situacije koja ugrožava život na zemlji. Ovakvo pojmovno određivanje ekoloških pokreta više je opisno i zahteva da oni budu preciznije definisani, tj. da se odrede u užem smislu reči.Ne postoji neka opšte prihvaćena definicija ekolrškog pokreta. U formulisanju te definicije treba poći od definisanja novih društvenih pokreta i od cilja koji se želi njima postići. Imajući ovakav pristup smatramo da su Ekološki pokreti neformalne, samo-organizovane, autonomne i nezavisne od legitimnih centara društvene moći društvene Grupe koje imaju za cilj otklanjanje uzroka i posledice ekološke krize. Znači, oni se razlikuju od društvenih grupa koje imaju političke ciljeve i bore se za vlast da bi posredstvom nje te svoje ciljeve ostvarivale.Primarni cilj ekoloških pokreta je zaštita i unapređivanje životne sredine kao uslova egzistencije kako čoveka tako i opstanka drugih živih vrsta. U ostvarivanju ovog cilja ekološki pokreti analiziraju, kritikuju i zauzimaju određene stavove u odnosima između ljudi s obzirom na njihov odnos prema prirodi. U takvom pristupu oni, često, razmatraju i procenjuju i ideje i koncepte koji imaju opšti karakter i tiču se opšteg smisla i karaktera ljudske prakse i egzistencije uopšte. Takvim pristupom oni prevazilaze njihovo primarno i određujuće opredeljenje (u odnosu na druge nove pokrete) za zaštitu i unapređivanje prirodnih pretpostavki i uslova opstanka čoveka i drugih živih bića. Međutim, ovim se ne umanjuje već povećava njihov civilizacijski značaj.3.- Međutim, ovi pokreti ipak imaju i politički karakter (ciljeve, ulogu, uticaj), a pojedini njihovi segmenti mogu biti diferencirani i do forme političkih stranaka. Naime, u liberalno-demokratskim društvima oformljuju se i posebne "ekološke političke partije" ("stranke zelenih"). Tek sa njihovim nastankom, specifični proekološki interesi u pravom smislu ulaze i u klasičnu političku arenu, postajući tako direktnim ulogom globalnih političkih nadmetanja. Svuda tamo gde je politički uticaj ekoloških organizacija dosegao i formalno do nacionalnih predstavničkih tela31 ove počinju da se bave i mnogim izvanekološkim, opštedruštvenim i političkim pitanjima, te i da znatno utiču na smerove i rezultate njihovog rešavanja. Osnovni ekološki problem bi i tada za njih ostajao središnji, ali više ne bi predstavljao i njihov jedini interes. Tako se, na primer, izvan ekološki interesi i angažmani ekologista manifestuju kroz agitacije za ljudske slobode i prava, kroz osude autoritarnih politika,

31 Poslednjih godina, u više zemalja, "zelene stranke", podržavane od ekoloških pokreta i šire političke javnosti, beležile su zapažene rezultate u izborima za nacionalne parlamente

102


kroz borbu za demokratiju, zatim, kao antirasistička propa-ganda, kao bavljenje pitanjima mira ili pitanjima ravnopravnosti polova, kao borba za prava etničkih manjina, migranata i drugih marginalnih i ugroženih grupa i dr. Svi ovi i slični društveno-politički i etičko-humanistički angažmani svedoče o pretenziji ekoloških pokreta da se predstave i kao neka vrsta političke, pa čak i još opštije "savesti" modernih društava. Intenzivno zanimanje ekoloških pokreta i za čitav niz opštedruštvenih, ekonomskih, političkih, kulturnih i drugih pitanja, najčešće je, inače, u skladu sa određenim, opštim i posebnijim vrednosno-ideološkim orijentacijama njihove višeznačno heterogene socijalne osnove.Politički profil ekoloških pokreta nije jednoznačan. U njihovim okvirima postoje različite orijentacije koje idu od relativno uskih desničarsko-konzervativnih orijentacija, preko tehnokratskih (koje povlađuju tzv. eko-industrijskom kompleksu) do raznih levo orijentisanih pozicija. Kakve će se ideološko - političke orijentacije ispoljavati, ili preovlađivati u ekološkim pokretima u pojedinim zemljama, zavisi od većeg broja faktora: osim od osobenosti strukture njihove socijalne osnove, to zavisi i od vrste ekoloških problema i karaktera društveno-ekonomskih i političkih sistema u tim zemljama. Ekološki pokreti, i posebno ekološke partije, daju, dakle, raznovrsne i značajne doprinose društvenom, političkom i kulturnom životu savremenih društava, ukazujući im, eventualno, i na izvesne alternativne civilizacijske perspektive i puteve. Kakva orijentacija preovladava, ili će preovladati u ekološkim pokretima u pojedinim zemljama, to zavisi od većeg broja faktora, počev od ekoloških problema u pojedinim od njih, preko njihovih društveno-ekonomskih sistema do socijalne strukture i u političkoj organizaciji i političkom sistemu zemlje. Međutim, bez obzira na specifičnosti pojedinih zemalja u rešavanju ekoloških problema, postaje sve prihvaćeniji stav da u njihovo rešavanje treba da budu uključeni i ekološki pokreti kao nevladine organizacije. U ovom smislu se ukazuje na potrebu da društvo, vlada i međunarodna tela treba da razviju mehanizme koji će nevladinim or-ganizacijama, a to znači i ekološkim pokretima, omogućiti da budu efikasni i odgovorni partneri u održivom razvoju koji ne dovodi do degradacije životne sredine. Uovom cilju ukazano je na iošrebu uspostavljanja dijaloga između ovih pokreta i državnih organa u svim zemljama o pitanjima primene održivog razvoja koji ne dovodi do ugrožavanja životne sredine od koncipiranja do ostvarivanja ekološke politike 32 Za uspostavljanje ovakvog odnosa između države (vlade) i nevladinih organizacija, pa i ekoloških pokreta, potrebno je ne samo da vlade uvažavaju razloge već i rešavaju ekološke probleme i stavove ovih pokreta, da im učine dostupnim i svoje podatke neophodne za proekološko delovanje i uključe ih u formalno i neformalno obrazovanje za zaštitu životne sredine.4.- U ekološkim pokretima, u promišljanju ekoloških problema i formulisanju zahteva za njihovo rešavanje postojale su, i postoje, različite strateške tendencije i teorijska polazišta. Tako su u prvim godinama njihovog nastajanja postojale dve osnovne tendencije. Po jednoj, ekološki pokreti treba da se bore za očuvanje prirode, prirod-nih lepota i rezervata. Po drugoj, potrebno je raditi na sprečavanju štetnog uticaja čovekove prakse na prirodu. Prva tendencija označavana je kao konzervativna a druga kao emancipatorsko-socijalna. Ove tendencije u mnogome su odredile kasnije mogućnosti prevladavanja ekoloških problema na globalnom planu, i negativan uticaj sve razvijenije industrijalizacije na društvo i planetu Zemlju. U savremenim ekološkim pokretima sreću se dve teorijski različite teze: naturalistička i antropocentristička. Naturalistička teza polazi od toga da je čovek, iako se razlikuje od ostalih životinja, samo pripadnik jedne od životinjskih vrsta. Zato stvarajući svoj svet on se mora podvrgavati prirodnim zakonima u ograničenoj prirodi. Ako se čovek u stvaranju svog sveta ne pridržava prirodnih zakonitosti, on će uništiti celokupan ekosistem. Znači, čovekova kultura i napredak su ograničeni prirodom, njenim mogućnostima i zakonitostima koji u njoj postoje. Antropocentristička teza polazi od toga da priroda živi u čovekovom kulturnom svetu koji još uvek nije dovoljno kultivisan. I jedna i druga teza imaju svoje protagoniste kako u ekološkim pokretima tako i kod naučnika koji se bave, sa jednog ili drugog stanovišta, istraživanjem ekoloških problema i mogućnostima njihovog rešavanja. Međutim, bez obzira sa kog teorijskog stanovišta polazili, ekološki pokreti kritički se odnose prema industrijskoj civilizaciji. Kritiku industrijskog društva ekološki pokreti vrše sa dva osnovna polazišta: kritikom ekonomije i kritikom razvoja industrije i tehnike. Ekološki pokreti kritikuju i ekonomski kvantitativni rast ističući zahtev da se kvanititativni rast zameni kvalitativnim koji će voditi računa o očuvanju prirodne sredine i zadovoljavanju ljudskih potreba na način koji treba da afirmiše novi kvalitet življenja. Ekološki pokreti kritikuju i centralizovane oblike organizovanja industrijske proizvodnje, ističući zahteve za njihovom decentralizacijom i stvaranjem malih industrijskih organizacija koje bi bile podesne za alternativne programe proizvodnje koji bi

32 Ovim kao da se operacionalizuje misao da se politika danas može razumeti samo još kao, "umetnost koja treba da osigura čovečji životu svetu punom opasnosti". (H. Grul, Jedna planeta je opljačkana, "Prosveta", Beograd, 1985, str. 21.)

103


bili i ekološki osmišljeni i prihvatljivi. Polazeći od ovakve kritike ekonomije i razvoja tehnike i industrije, svi ekološki pokreti u osnovi ističu, može se reći, jedinstvenu ekološku alternativu, čije prihvatanje i ostvarivanje treba da dovode do rešavanja ekoloških problema u društvu.U skladu sa svojim osnovnim ciljem, ekološki pokreti ističu zahtev da se u oblasti privrede ostvari štednja potrošnje energije, ponovna upotreba sirovina, proizvodnja dugotrajnih dobara i izvrši organizovanje (decentralizacijom) privrede koje bi omogućilo upo-trebu ekološki prihvatljive tehnologije. U oblasti društvenog života oni zahtevaju povratak jednostavnom životu, usklađivanje razvoja sa mogućnostima u granicama prirode i shvatanje rada kao sredstva za samoizgrađivanje i samopotvrđivanje. U oblasti politike ekološki pokreti ističu potrebu za povećanjem učešća građana u odlučivanju o vitalnim pitanjima usmeravanja razvoja društva i ostvarivanje elementarnih životnih potreba za sve ljude. U oblasti kulture ovi pok-reti se zalažu za podizanje ekološke svesti i promenu vrednosnog sistema koji će biti primereniji slobodnom i demokratskom društvu tj. koji će omogućiti ostvarivanje novog kvaliteta življenja, koji omogućava afirmaciju čoveka kao stvaralačkog i slobodnog bića. Razume se da ovi stavovi ekološke alternative doživljavaju posebnu artikulaciju i operacionalizaciju u pojedinim državama, saglasno prirodnim i društvenim uslovima pojedinih zemalja. Tako npr. ekološki pokreti koji nastaju krajem osamdesetih i početkom devedesetih godina u zemljama Istočne Evrope, izraz su ne samo potreba za zaštitu životne sredine, i razvijene ekološke svesti, već i nesporazuma između naučnika i državnog aparata o pitanjima društvenog razvoja. Zelene partije, koje nastaju po ugledu na zapadne zemlje, javljaju se u procesu ostvarivanja višestranačkog sistema i shvatanja da su parla-menti jedina mesta gde se ekološki problemi mogu zastupati efikasno. U Sovjetskom Savezu devedesetih godina nastaje i Pokret plavih kao socijalno-ekološki pokret, koji kao svoj cilj ističe razotkrivanje, zaštitu i realizovanje bezgraničnih stvaralačkih poten-cijala čoveka i njegovu stvaralačku suštinu. On se naziva plavim čime simbolizuje boju neosfere dovodeći se u vezu sa najvišim poimanjem duhovnosti i stvaralaštva.33

5.- Međutim, iako stavovi ekološke alternative imaju posebnu artikulaciju (a ne retko i operacionalizaciju u ekološkoj politici) u pojedinim državama, uspešno ostvarivanje ekoloških alternativa koje ističu ekološki pokreti, traži odgovarajuće povezivanje ekoloških pokreta na međunarodnom planu. Ekološki slogan da treba "globalno razmišljati, a konkretno delovati" zbog globalnog karaktera ekoloških problema, pretvorio se u slogan "globalno misliti i globalno delovati". Jer, pitanje humanizacije "savremenog sveta ne postavlja se samo na mikroplanu u okviru posebnih i lokalnih zajednica, već i na makro-planu u okviru krupnih, mnogonacionalnih zajednica i čovečanstva kao celine."34 A te humanizacije nema, i ne može je biti, i bez uspešnog rešavanja ekoloških problema kao globalnih problema savremenog čovečanstva.Potreba za objedinjavanjem akcije ekoloških pokreta na međunarodnom planu proizlazi ne samo iz karaktera ekoloških problema kao globalnih problema, čijem rešavanju oni hoće da doprinesu, već i iz odnosa koji ekološki pokreti imaju prema državi (tačnije državama u kojima nastaju i razvijaju svoju aktivnost). Naime, kako se ukazuje za rešavanje ekoloških problema potrebno je stvaranje jednog vodećeg internacionalnog centra, za nadzor i kontrolu u rešavanju ekoloških problema. Potreba za formiranjem jednog takvog centra pro-izlazi i iz procesa globalizacije čovečanstva. Jer, kroz međuzavisnost moderne proizvodnje i razmene, tehnologije i ekonomije, ostvaruje se ekonomska i socijalna povezanost sveta. Ta povezanost sveta se ispoljava i na ekološkom planu, u globalizaciji ekoloških problema, koji traže (i pretpostavljaju) rešavanje na globalnom planu. Međutim, da bi takav centar bio formiran i funkcionisao nije dovoljno da se države odreknu jednog dela svoje suverenosti u vođenju ekološke politike, već je potrebno da njegovo organizovanje i delatnost budu potpomognute i od strane asocijacije ekoloških pokreta na međunarodnom planu.Ekološki pokreti, kao i drugi novi društveni pokreti, teže da predstavljaju branu "neugasivoj ekspanziji državne moći u život društva i pojedinca." Međutim, kako ta državna moć često crpe snagu iz međunarodne saradnje, to je i za njeno obuzdavanje, pa i za njeno usmeravanje na rešavanje ekoloških problema, neophodna međunarodna demokratska organizacija, koja bi predstavljala kontra moć drža-vnoj moći. U stvari, međunarodno udruživanje ekoloških pokreta, odnosno uspostavljanje njihove međunarodne saradnje trebalo bi, između ostalog, da predstavlja i doprinos ograničavanju težnji moćnih državnih aparata - konstituisanih

33 "To je pokret za masovno stvaralaštvo u svim oblastima života, pozvan da zaštiti, razotkrije i realizuje bezgranični stvaralački potencijal čoveka i njegovu stvaralačku suštinu. To je socijalno-ekološki pokret za preobražaj noosfere u oblasti uzajamnog stvaralačkog delovanja čoveka i njegove okoline, kao i prirode i društva". (Синсс движение а документах и материалах, Moskva, 1990, str. 9.)34 "Sem toga, pitanje humanizacije ne postavlja se samo kao problem određivanja krajnjeg dugoročnog cilja, pa čak ni samo kao problem osnovnih nužnih i dovoljnih uslova za postizanje krajnjeg cilja, već i kao pitanje puteva i neposrednih ciljeva današnjice i bliske sutrašnjice. (Mihailo Marković, Filozofski osnovi nauke, Srpska akademija nauka i umetnosti, Beograd, 1981, str.752.)

104


posebno u društvima tzv. socijalnog kapitalizma - da postanu tutor u svim područjima društvene prakse, pa i u domenu rešavanja ekoloških problema.35 To je tim pre značajno, što praksa ekološkog angažovanja isključivo posredstvom državnog monopola, uglavnom daje nepotpune, a ne retko, i kontra produktivne rezultate.Međutim, dok se takva međunarodna demokratska organizacija ne uspostavi, značajnu ulogu imaju Ujedinjene nacije ne samo u razvijanju međunarodne saradnje u zaštiti i očuvanju životne sredine već i u koordiniranju aktivnosti ekoloških pokreta. One to čine ostvarivanjem mogućnosti da predstavnici ekološkog pokreta, kao predsta-vnici nevladinih organizacija, učestvuju u radu Međunarodnih finansijskih i razvojnih agencija u pripremanju i donošenju odluka koje se odnose i na zaštitu i unapređivanje životne sredine. Uz to, stvorena je mogućnost da se i nalazi ekoloških pokreta o pitanjima zaštite životne sredine nađu u izveštajima Generalne skupštine OUN.

ŽIVOTNA SREDINAReka protiče kroz pošumljene gudure i stenovite klance idući prema moru. Državna komisija za

elektroprivredu smatra da energija koja se stvara rečnim padom treba da bude iskorišćena. Izgradnjom

brane nad jednim od klanaca će se obezbediti posao u naredne tri godine za hiljadu ljudi, dok će dugoročnije

to iznositi dvadeset ili trideset hiljada. Brana će sakupiti dovoljno vode kojom će se na ekonomičan način

obezbediti da država zadovolji svoje potrebe u energiji za sledeću deceniju. Ovo će dati podsticaj industriji

kojoj treba puno energije pa će tako još više doprineti zapošljavanju i ekonomskom rastu.

Neravni teren rečne doline dostupan je samo malom broju ljudi koji su u prilično dobroj kondiciji, ali je on

ipak omiljeno mesto onima koji vole pešačenje. Sama reka privlači smelije splavare koji uživaju u brzacima.

Duboko u zaklonjenim dolinama nalazi se stanište retkog Huon bora, sa stablima od kojih su neki stari preko

hiljadu godina. Doline i klanci nastanjuju mnoge ptice i životinje, uključujući i ugroženu vrstu miša tobolčara

koji se retko mogao naći izvan doline. Verovatno da postoje i druge vrste retkih biljaka i životinja za koje niko

ne zna pošto naučnici još nisu u potpunosti istražili ovu oblast.

Treba li da se izgradi brana? Ovo je jedan od primera situacije u kojoj treba da izaberemo između vrlo

različitih skupova vrednosti. Opis se unekoliko oslanja na slučaj podizanja brane na reci Frenklin, na

severozapadu Australijske ostrvske države, Tasmanije - a prikaz onoga što je usledilo može se naći u

jedanaestom poglavlju. Međutim, namerno sam izmenio neke detalje pa gornji opis može. da se posmatra kao

hipotetički slučaj. Mnogi drugi primeri bi podjednako dobro postavili pitanje izbora vrednosti: krčenje

nedirnutih šuma, izgradnja postrojenja za obradu papira koje bi izbacivaio polutante u obalne vode, ili

otvaranje novog rudnika na ivici nacionalnog parka. Drugačiji broj primera bi postavio slična, ali nešto

izmenjena pitanja: upotreba proizvoda koji utiču na proređivanje ozonskog omotača, ili efekat staklene bašte;

dalja izgradnja nuklearnih centrala, itd. U ovom ću poglavlju istraživati vrednosti koje stoje u osnovi debata o

ovim odlukama, a primer koji sam naveo može da posluži kao referenca za njih. Naročito ću se usredsrediti na

vrednosti koje figuriraju u kontroverzama oko očuvanja divljine zato što su tu najvidljivije potpuno različite

vrednosti koje zasrupaju dve strane. Kada govorimo o potapanju rečne doline ondaje izbor koji namse nameće

kristalno jasan. Uopšte uzev mogli bismo da kažemo da oni koji su za izgradnju brane više cene zapošljavanje i

viši dohodak po glavi stanovnika jedne države od očuvanja divljine, biljaka i životinja (kako onih koji se češće

sreću tako i pripadnika ugroženih vrsta), kao i mogućnosti za rekreacione aktivnosti na otvorenom prostoru.

Pre nešto što ispitamo vrednosti onih koji su za izgradnju brane i onih koji su protiv, razmotrimo ukratko

poreklo modernih stavova prema prirodnom svetu.

35 U stvari, radi se o potrebi, i mogućnostima da se izvan granica pojedinih država ostvari i jedan novi društveni prostor "koji je autonoman, nezavisan od države, partija i džinovskih korporacija, na kome individue i spontane grupe mogu afirmisati smisao života kome teže, svoj identitet, ono što jesu i što žele, da same izraze svoje potrebe i pregovaraju sa drugim akterima" (Ibid).

105


ZAPADNA TRADICIJAZapadni stavovi prema prirodi izrasli su iz mešavine tradicije jevrejskog naroda predstavljene u ranim

knjigama Biblije, kao i filozofije starih Grka, posebno Aristotelove. Nasuprot nekim drugim starim tradicijama,

na primer, indijske, i jevrejska i grčka tradicija su ljudska bića postavila u centar moralnog univerzuma - zapravo

ne samo u centar, već ona vrlo često predstavljaju ukupnost svega onoga što je moralno značajno u ovom

svetu.Biblijsko predanje o stvaranju sveta, Postanje, jasno izlaže jevrejsko shvatanje posebnog mesta koje imaju

ljudska bića u božanskom planu: Potom reče Bog: da načinimo čovjeka po svojemu obličju, kao što smo mi,

koji će biti gospodar od riba morskih i od ptica nebeskih i od stoke i od cijele zemlje i od svijeh životinja što

se miču po zemlji. I stvori Bog čovjeka po obličju svojemu, po obličju Božijemu stvori ga; muško i žensko

stvori ih. I blagoslovi ih Bog, i reče im Bog: rađajte se i množite se, i napunite zemlju, i vladajte njom, i budite

gospodari od riba morskih i od ptica nebeskih i od svega zverinja što se miče po zemlji.

Danas hrišćani vode raspravu o značenju ovog blagoslova da se bude "gospodar". Oni koji su među njima

zainteresovani za životnu sredinu tvrde da ovo ne treba da se shvati u smislu da nam je dopušteno da se prema

drugim živim bićima ponašamo kako nam se prohte, već pre kao uputstvo da se o njima staramo u Božije ime,

kao i da odgovaramo Bogu za način na koji to činimo. Citirani tekst daje malo osnova za ovakvu interpretaciju, a

još kada imamo u vidu primer koji je Bog poslao ljudima kao kaznu za njihova zlodela, kada je potopio gotovo

sve životinje na zemlji, ne čudi što ljudi mogu da smatraju da potapanje jedne rečne doline nije nešto što bi

trebalo da nas zabrinjava. Nakon potopa ponovo se govori o blagoslovu gospodstva zloslutnijim jezikom: "I sve

zvijeri zemaljske i sve ptice nebeske i sve što ide po zemlji i sve ribe morske neka vas se boje i straše; sve je

predano u vaše ruke."

Implikacija je jasna: nije rđavo ako postupamo tako da sejemo strah i zebnju na sve što se po zemlji kreće,

to je zapravo u skladu sa nalogom koji nam je Bog dao.

Najuticajniji ranohrišćanski mislioci nisu sumnjali u pogledu toga kako treba razumeti čovekovo gospodstvo.

"Eda li se Bog brine za volove?", pitao se Pavle u vezi sa jednom raspravom iz starozavetne zapovesti da se vo

ne jede na sabat; ovo je međutim bilo samo retorsko pitanje - on je uzeo zdravo za gotovo da odgovor mora

biti odričan, a zapovest je trebalo da se protumači u smislu neke koristi koju bi ona donela ljudima. Avgustin je

imao slično mišljenje. Kada je ukazivao na priče iz Novog zaveta u kojima Hrist proklinje drvo smokve koja se

zato osušila ili kada potapa krdo svinja, Avgustin je ove zbunjujuće događaje objasnio tako što nas oni pouča-

vaju da je "uzdržavanje od ubijanja životinja i uništavanja biljaka vrhunac praznoverja".

Kada je hrišćanstvo ovladalo Rimskim carstvom, ono je takođe absorbovalo starogrčki stav prema prirodnom

svetu. Grčki uticaj na hrišćansku fiilozofiju se učvrstio zahvaljujući jednom od najvećih srednjovekovnih

sholastičara, Tomi Akvinskom, čije životno delo predstavlja spajanje hrišćanske teologije i Aristotelove misli.

Aristotel je prirodu video kao hijerarhiju u kojoj oni koji imaju manju moć rasuđivanja postoje radi onih koji je

imaju više:

Biljke postoje zbog životinja, surove zveri zbog čoveka -domaće da bi ih koristio za ishranu, a divlje (ili u

svakom slučaju većina njih) za ishranu i druge životne potrepštine, kao što je odeća i različite alatke.

Pošto priroda ništa ne stvara bez svrhe ili uzalud, onda je neosporno tačno da je ona stvorila sve životinje

zbog čoveka.

U svojoj glavnoj knjizi, Summa Theologica, Akvinski prati ovaj odlomak iz Aristotela gotovo reč po reč,

dodajući da je stav u skladu sa Božijom zapovešću, kao što to piše u Postanju. Kada Akvinski klasifikuje grehe on

uključuje samo grehe protiv Boga, nas samih i naših suseda. Nema mogućnosti da se greši prema ne-ljudskim 106


životinjama ili prema prirodnom svetu.

Ovo je bilo stanovište glavnog toka hrišćanstva u toku barem njegovih prvih osamnaest vekova. Bilo je

sigurno i plemenitijih duhova, kao što su Bazil, Jovan Hrizostom, kao i Franja Asiški, ali unutar istorije

hrišćanstva oni nisu imali značajniji uticaj na dominantnu tradiciju. Stoga je vredno naglasiti glavne odlike ove

dominantne zapadne tradicije, jer u našoj raspravi o različitim stanovištima prema životnoj sredini ove odlike

mogu da posluže kao tačke poredenja.

Shodno dominantnoj zapadnoj tradiciji, prirodni svet postoji radi dobrobiti ljudskih bića. Bog je ljudskim

bićima dao vlast nad prirodnim svetom, i on ne haje kako ćemo da postupamo prema ovome. Ljudska bića su

moralno jedino važni pripadnici ovog sveta. Sama priroda nema vrednost po sebi, a uništavanje biljaka i

životinja ne može da bude grešno, sem ukoliko time ne nanosimo štetu ljudskim bićima.

Koliko god da je ova tradicija kmta ona ne isključuje našu brigu za očuvanje prirode, sve donde dok se ova

odnosi na ljudsko blagostanje. Naravno da je to često tako. Mogućno je da u celosti ostanemo unutar granica

dominantne zapadne tradicije a da se pri tom suprotstavljamo nuklearnoj sili u ime toga što je nuklearno

gorivo, bilo oličeno u bombama ili nuklearnim centralama, toliko opasno za ljudski život da je bolje ako

uranijum ne izvlačimo iz zemlje. Slično se može reći i za mnoge argumente protiv zagađivanja, upotrebe gasova

koji oštećuju ozonski omotač, sagorevanja fosilnih goriva, uništavanja šuma, argumente koji su sročeni u ime

šte-te koju zagađivači nanose ljudskom zdravlju i blagostanju, ili zbog klimatskih promena do kojih dolazi

upotrebom fosilnog goriva i iščezavanjem šuma. Efekat staklene bašte - da spomenemo samo jednu opasnost

po našu okolinu - preti da povisi nivo mora kojim će se potopiti obalni regioni niske nad-morske visine. To se

odnosi na plodnu i gusto naseljenu deltu Nila u Egiptu, kao i na deltu Bengala, koja pokriva 80% Bangladeša a

koja je već sada izložena silovitim olujama što izazivaju katastrofalne poplave. Samo u ove dve delte su ugro-

ženi domovi i životni uslovi 46 miliona ljudi. Porast nivoa mora mogla bi takođe da izbriše sa lica zemlje čitave

ostrvske zemlje kao što su Maldivi, od kojih ni jedna nije više od metra ili dva iznad nivoa mora. Stoga je

očigledno da čak i kada ostajemo unutar ljudski centriranog moralnog okvira, očuvanje naše okoline

predstavlja vrednost najvećeg mogućeg značaja.

Sa stanovišta oblika civilizacije koji počiva na uzgajanju žitarica ili pak na uzgoju stoke, divljina može da

izgleda kao pustoš, beskorisna oblast koju treba očistiti kako bi postala produktivna i vredna. Nekada su

postojala sela okružena obradenom zemljom koje su ličile na kultivisane oaze usred velikih šuma i oštrih

planinskih hridina. Danas je međutim primerenija jedna druga metafora: ostaci autentične divljine koja još

postoji lice na ostrvca usred mora ljudskog ponašanja koje preti da ih potopi. Zbog toga divljina danas ima

retku vrednost koja daje osnovu za jak argument u prilog očuvanju prirode, čak i unutar ljudski centrirane

etike. Argument postaje još jači ako gledamo dugoročno. Sada ćemo se poza-baviti ovim beskrajno važnim

aspektom vrednosti okoline.

BUDUĆE GENERACIJEJedna netaknuta šuma je proizvod miliona godina koje su prošle od nastanka naše planete. Ako bi se

posekla, dmga bi umesto nje izrasla, ali bi se prekinuo kontinuitet. Prekid ciklusa prirodnog života biljaka i

životinja značio bi da jedna nova šuma više nikada neće biti nalik staroj. Dobit od sečenja šume - zapošljavanje,

poslovna dobit, zarade zbog izvoza, jeftiniji karton i papir za pakovanje - predstavlja kratkoročnu korist. Čak i da

se šuma ne poseče, već da se potopi kako bi se napravila brana kojom će se dobiti struja, verovatno je da će od

ovoga imati korist samo jedna ili dve generacije: nakon toga će nova tehnologija učiniti da takvi metodi za

dobijanje energije postanu zastareli. No, čim se jednom poseče ili potopi takva šuma, spona sa prošlošću je 107


zauvek iščezla. To je cena sa kojom će morati da računa svaka nova generacija koja će doći na našu planetu.

Zbog toga su pobornici očuvanja prirodne sredine u pravu kada govore o divljini kao "svetskom nasleđu". To je

nešto što smo nasledili od svojih predaka, i ono što moramo da sačuvamo za naše potomke ako će je uopšte

imati.Nasuprot daleko stabilnijim, ka tradiciji orijentisanim ljudskim društvima, naš moderni politički i kulturni

etos teško uspeva da prepozna dugoročne vrednosti. Političari su poslovično poznati po tome što ne vide dalje

od sledećih izbora; ali čak i da se drugačije ponašaju, njihovi ekonomski savetnici će im sugerisati da sve ono što

se može dobiti u budućnosti treba da bude u takvom stepenu obezvređeno kako bi što lakše odbacili čitavu

dugoročnu budućnost. Ekonomisti su naučeni da primenjuju na sva buduća dobra stopu sniženja. Drugim

rečima, milion dolara za dvadeset godina nije vredno jednog miliona u sadašnjosti, čak i da uzmemo u obzir

inflaciju. Ekonomisti će sniziti vrednost jednog miliona dolara izvesnim procentom, koji obično odgovara

stvarnim dugoročnim intere-snim stopama. Ovo ima ekonomskog smisla, jer da danas imam hiljadu dolara

mogao bih da ih tako investiram da oni realno više vrede kroz dvadeset godina. Međutim upotreba stope

sniženja znači da se vrednosti koje su stečene tokom sto godina veoma nisko vrednuju, u poredenju sa

vrednostima koje su danas stečene, a vrednosti koje će se ostvariti za hiljadu godina u budućnosti jedva da će

se uopšte vrednovati. To nije zato što je neizvesno hoće li ili neće u to vreme postojati ljudska bića ili druga bića

sposobna da osećaju koja naselja-vaju našu planetu, već jedino zbog kumulativnog efekta stope povraćaja

novca koji je danas investiran. Međutim, sa stanovišta neprocenjive i bezvremene vrednosti divljine, primena

stope sniženja nam daje pogrešan odgovor. Postoje neke stvari koje kada su jednom izgubljene nema tog novca

koji može da ih povrati. Stoga ako opravdavamo uništenje jedne drevne šume sa obrazloženjem da ćemo tako

mnogo zaraditi iz izvoza to činimo nesuvislo, čak i da smo u stanju da tako stečen prihod investiramo i

povećavamo ga iz godine u godinu; jer koliko god da smo uvećali zaradu, njome se više nikada ne može kupiti

spona sa prošlošću koju predstavlja ova šuma.Ovom argumentacijom se ne isključuje svako opravdanje sečenja

netaknute šume, već se njome traži da svako opravdanje mora da u celosti uzme u obzir vrednost šume za

generacije koje će doći kako u daljoj budućnosti, tako i u onoj bližoj. Ova će se vrednost očigledno da odnosi na

posebni prostorni i biološki značaj šume; ali kako se proporcija istinske divljine na zemlji smanjuje, svaki njen

deo postaje značajan jer je sve manje prilika da se ona doživi, a verovatnoća da će se očuvati priličan broj

njenih osnovnih oblika je smanjena.Možemo li da budemo sigurni da će buduće generacije umeti da cene

divljinu? Možda će biti sretniji da sede u klimatizovanim šoping centrima, igrajući kompjuterske igre toliko

sofisticiranije od bilo čega što možemo da zamislimo? To je moguće. Međutim, postoji nekoliko razloga zašto ne

treba da previše verujemo u ovu verovatnoću. Prvo, dosada se trend kretao u suprotnom pravcu: nikada se do

sada nije toliko poštovala divljina, naročito među zemljama koje su prevladale problem siromaštva i gladi i

kojima je ostalo relativno malo divljine. Divljina se ceni kao nešto što poseduje beskrajnu lepotu, kao rezervoar

za naučno saznanje do kojeg će se tek doći, za mogućnosti rekreacije koju ona nudi, kao i zato što mnogi ljudi

naprosto žele da znaju da još uvek postoji nešto što je prirodno, relativno nedirnuto modernom civilizacijom.

Ako će, kao što se svi mi nadamo, buduće generacije biti u stanju da zadovolje osnovne potrebe većine ljudi,

možemo da se nadamo da će tokom sledećih vekova i oni sami umeti da cene divljinu iz istih razloga iz kojih je i

mi cenimo.Argumenti u prilog očuvanja koji se temelje na lepoti divljine se ponekad omalovažavaju sa

kvalifikacijom da su "samo estetički". To je pogrešno. Mi ulažemo velike napore kako bismo očuvali umetnička

blaga ranijih ljudskih civilizacija. Teško je zamisliti neku ekonomsku dobit koju bismo bili spremni da prihvatimo

kao adekvatnu nadoknadu za, na primer, uništenje Luvra. Kako možemo da poredimo estetičku vrednost

divljine sa slikama u Luvru? Možda bi sud koji bi se ovde doneo bio neizbežno subjektivan; zbog toga ću da

108


govo-rim iz mog vlastitog iskustva. Imao sam prilike da pogledam slike u Luvru, kao i u mnogim drugim velikim

galerijama Evrope i SAD. Mislim da raspolažem priličnim smislom za vrednost lepih umetnosti; pa ipak, do sada

nisam ni u jednom muzeju doživeo takvu punoću svog estetičkog iskustva kao kada šetam u prirodi i zaustavim

se na stenovitom vrhu kako bih uživao u panorami pošumljene doline, ili kada sedim pored potoka koji žubori

pored mahovinom preknvenog kamenja koji leži među visokim stablima paprati, što raste u senci šumskog

svoda. Ne mislim da sam u ovome usamljen; za većinu ljudi divljina je izvor najvećih osećanja estetičkog

doživljaja, dostižući visinu gotovo duhovnog ispunjenja.

Pa ipak može biti tačno da ljudi koji budu živehVu narednih vek ili dva neće imati ovo divljenje prema.

prirodi. Ali ako divljina može da bude izvor tako dubokog ushićenja i zadovoljstva, to bi bio veliki gubitak. Do

izvesne mere od nas će da zavisi da li će buduće generacije umeti da cene divljinu; ili je to bar odluka na koju

mi možemo da utičemo. Time što ćemo očuvati prostranstva divljine stvorićemo mogućnost da se rode buduće

generacije, kao što knjigama i filmovima koje pravimo stvaramo kulturu koja može da se prenese našoj deci i

deci njihove dece. Ako smatramo da je šetnja po šumi, sa čulima koja su probuđena ovim iskustvom, duboko

prijatniji način da se provede jedan dan nego što je igranje kompjuterskih igara, ili ako smatramo da će se

karakter jedne osobe bolje razviti time što će napunivši ruksak vodom i hranom za nedeiju dana pešačiti u

nedirnutim prirodnim prostranstvima nego što će to biti gledanjem televizije za to isto vreme, onda je

potrebno da buduće generacije podstaknemo da razvijaju svoj osećaj za prirodu; ako ipak konačno pre izaberu

kompju-terske igre to će značiti da nismo uspeli.

Najzad, ako uspemo da sačuvamo netaknutom onu količinu divljine koja danas postoji, buduće generacije će

barem imati izbor da ostave kompjuterske igre i odu da vide svet koji nisu stvorila ljudska bića. Ako uništimo

divljinu, izbor se više nikada neće postaviti. Upravo kao što trošimo velike sume novca kako bi sačuvali gradove

kao što je Venecija, iako buduće generacije ne moraju da budu zainteresovane za takva arhitektonska blaga,

tako isto treba da sačuvamo divljinu iako je moguće da budućim generacijama bude malo stalo do nje. Na

takav način nećemo naneti štetu budućim generacijama, za razliku od pripadnika prošlih generacija čiji su nas

nepromi-šljeni postupci lišili mogućnosti da vidimo i takve životinje kao što su dodo, Stelerova (Steller) morska

krava, ili tilacin, Tasmanijski tobolčar "tigar". Moramo da vodimo računa da ne nanesemo podjednako

nenadoknadive gubitke generacijama koje će doći posle nas.

I ovde takođe napor da se ublaži efekat staklene bašte zaslužuje najviši prioritet. Jer ako pod "divljinom"

podrazu-mevamo deo naše planete na koju nije uticalo ljudsko delo-vanje, možda je već prekasno: možda na

našoj planeti više ne postoji divljina. Bil Mekiben (McKibben) je tvrdio da razređivanjem ozonskog omotača i

povećanjem količine ugljenmo-noksida u atmosferi, mi smo već proizveli promenu koja je data u naslovu

njegove knjige - "Kraj Prirode" (The End of Nature): "Mi smo promenom atmosferskog vremena učinili da

svaka tačka na zemlji bude obrađena čovekom i veštačka. Prirodi smo oduzeli nezavisnost, a to je ono što je

fatalno za njen smisao. Nezavisnost prirode ima svoj smisao, bez njega ništa ne postoji osim nas."

Ova misao duboko uznemiruje. Pa ipak Mekiben je ne razvija u smislu da zbog toga treba da odustanemo

od naših napora da promenimo ovaj trend. Tačno je da je u jednom značenju termin "priroda" prestao da

postoji. Mi smo u istoriji naše planete prošli razvođe. Kao što Makiben kaže, "mi živimo u postprirodnom

svetu". Ništa ovo ne može da pro-meni; mi utičemo na klimu naše planete. Pa ipak, još uvek je ostalo mnogo

toga što cenimo u prirodi, i još uvek je moguće da se spase ono što je preostalo.

Otuda ljudski-centrirana etika može da predstavalja osnovu za moćan argument za ono što možemo da

nazovemo "etikom životne sredine". Jedna takva etika ne implicira da je ekonomski rast važniji od očuvanja

109


divljine; naprotiv, ona je u potpunosti saglasna sa ljudski-centriranom etikom u viđenju da je ekonomski rast

koji počiva na eksploataciji neza-menljivih izvora nešto što koristi sadašnjoj generaciji, a verovatno i jednoj ili

dve narednih, ali po ceni koju će platiti svaka sledeća generacija. Ali u svetlu naše diskusije o specizmu iz trećeg

poglavlja, trebalo bi takođe da bude jasno da je pogrešno ako se ograničimo na ljudski-centriranu etiku. Sada

je potrebno da razmotrimo suštinske izazove ovom tradicio-nalnom zapadnom pristupu pitanjima okoline.

POSTOJI LI VREDNOST MIMO OSETLJIVIH BIĆA?Mada neke rasprave o značajnim pitanjima okoline mogu da se vode tako da se obraćamo samo

dugoročnim interesima naše sopstvene vrste, ipak nema ozbiljnog proučavanja vrednosti okoline a da se za

centralno pitanje ne uzmu intrinsične vrednosti. Već smo videli da je proizvoljno da se smatra da samo Ijudska

bića poseduju intrinsicnu vrednost. Ako smatramo da ljudsko svesno iskustvo poseduje vrednost, onda ne

možemo da osporimo da jedna takva vrednost postoji barem u nekim iskustvima ne-ljudskih bića. Koliko se

daleko proteže intrinsična vrednost? Da li na sva bića koja su sposobna da osećaju, ili pak i na ona izvan

granice osetljivosti?U razmatranju ovog pitanja biće korisno da napravimo nekoliko napomena u vezi sa

pojmom "intrinsična vrednost". Nešto ima intrinsicnu vrednost ako je dobro ili poželjno po sebi. Nasuprot

tome, "instrumentalna vrednost" je vrednost koja predstavlja sredstvo za postizanje nekog drugog cilja ili

svrhe. Naša sopstvena sreća je, na primer, mtrinsično vredna, ili barem za većinu nas, budući da je želimo radi

nje same. Sa druge strane, novac za nas ima samo instrumentalnu vrednost. Mi ga želimo zbog stvari koje

njime možemo da kupimo, ali ga ne bismo želeli ako bismo se našli sami na nenastanjenom ostrvu. (Za razliku

od sreće koja bi nam podjednakao bila važna i na takvom ostrvu, i bilo gde drugde).

Pogledajmo sada na čas pitanje izgradnje brane na reci o kome je bilo reči na početku ovog poglavlja. Ako

bi se odluka donosila samo na osnovu ljudskih interesa, onda bismo vagali ekonomsku dobit brane za građane

te države spram zaljubljenika u šetnje po prirodi, naučnika, i drugih, kako danas tako i u budućnosti, a koji

smatraju da je vredno da se reka sačuva u svom prirodnom stanju. Već smo videli da zbog toga što ova

računica uključuje neograničeni broj budućih generacija, to je gubitak divlje reke od daleko veće vrednosti

nego što možemo da pomislimo u prvi mah. Čak i da je tako, čim proširimo osnovu za našu odluku tako da se

ona ne tiče samo interesa ljudskih bića, mi smo daleko više u pravu da se suprotstavimo ekonomskoj dobiti

izgradnjom brane. Sada računica mora da uključi i interese svih ne-ljudskih životinja koje žive u ovoj oblasti što

će biti poplavljena. Samo je.mali broj njih koji će biti u stanju da se presele u susednu oblast koja će im

odgovarati kao stanište, iako divljina nije neki prostor slobodnih niša koje čekaju na svoje stanare. Ako postoji

teritorija koja može da bude utočište lokalne životinje, sasvim je verovatno da je ona već zaposednuta. Zbog

toga će većina životinja koje žive u potopljenoj oblasti uginuti - bilo da će se udaviti ili da će umreti od gladi. Ni

davljenje ni umiranje od gladi nisu laki načini da se umre, a patnja koja prati ovu smrt, kao što smo videli, ne

treba da bude manje uvažavana od one koju bismo priznali istoj količini koju doživljavaju ljudska bića. Ovo će

u značajnoj meri povećati težinu razloga protiv izgradnje brane.

A šta reći za Činjenicu da će životinje uginuti, nezavisno od patnje koju tipe tokom umiranja? Kao što smo

videli, neko može, a da pri tom ne bude optužen, da pravi proizvoljnu diskriminaciju na osnovu rase, da smatra

da je smrt jedne neljudske životinje koja nije osoba manje znacajna od smrti osobe, budući da su ljudi u stanju

da predviđaju i prave planove za razliku od neljudskih životinja. Ova razlika koja postoji između izazivanja smrti

jedne osobe ili jednog bića koje nije osoba ne znači da je smrt jedne životinje koja nije osoba nešto što ne treba

da se uzima u obzir. Naprotiv, utilitaristi će uzeti u obzir gubitak koji smrt izaziva kod životinja - gubitak čitave

njihove buduće egzistencije, kao i iskustva koja bi njihov budući život mogao da poseduje. Ako bi predložena 110


brana poplavila dolinu i usmrtila na hiljade, možda i milione osetljivih bića, onda bi ovakvoj smrtnosti trebalo

dati veliki značaj u bilo kakvoj proceni troškova i dobitaka izgradnjom brane. Štaviše, za one utilitariste koji

prihvataju totalno stanovište o kome je bilo govora u četvrtom poglavlju, ukoliko bi brana uništila stanište na

kome su živele životinje, onda bi se uzelo u obzir i to što je ovaj gubitak trajan. Ako brana ne bi bila izgrađena,

životinje bi po svoj prilici nastavile da žive u toj dolini i sledećih hiljadu godina, živeći svoja vlastita i osobena

zadovoljstva i boli. Neko bi mogao da se pita da li život životinja u prirodnom okruženju rađa višak zadovoljstva

u odnosu na bol, ili zadovoljenja u odnosu na frustracije da ostvare svoje preferencije. U ovoj tački ideja jedne

računice gotovo da postaje apsurdna; ali ovo ne znači da u našem odlučivanju treba da ne uvažimo gubitak

života budućeg životinjskog sveta.

Pa ipak, ovo nije sve. Treba li takođe da uvažimo ne samo patnju i smrt pojedinačnih životinja, već i

činjenicu da mogu da nestanu čitave vrste? A šta reći za iščezavanje drveća koje je tu postojalo hiljade godina?

Koliko treba - ako treba -da uvažavamo očuvanje životinja, vrsta i drveća kao i ekosi-stema dolina, nezavisno od

očuvanja interesa ljudskih bića -bilo da je reč o ekonomskim, rekreacionim, ili naučnim?

Ovde se radi o suštinskom moralnom neslaganju: neslaganju oko toga na koju vrstu bića treba da se odnose

naši moralni postupci. Pogledajmo šta je rečeno na račun proširenja etike mimo osetljivih bića.

DUBOKO POŠTOVANJE ŽIVOTAEtičko stanovište koje je razvijeno u ovoj knjizi predstavlja proširenje u odnosu na dominantnu zapadnu

tradiciju. Ova proširena etika povlači liniju kojom zatvara krug moralnog delovanja u kojem će se naći sva

stvorenja sposobna da osećaju, ali izvan kruga ostavlja druga živa bića. Potapanje drevnih šuma, moguće

iščezavanje čitavih vrsta, uništenje nekoliko složenih eko-sistema, zaustavljanje divlje reke, kao i gubitak onih

stenovitih gudura predstavljaju faktore koji se moraju uzeti u obzir zato što štetno utiču na osetljiva stvorenja.

Da li je mogućan još radikalniji prekid sa tradicionalnom pozicijom? Da li se može pokazati da svi ili samo neki

od ovih aspekata potapanja doline predstavljaju intrinsičnu vrednost tako da treba da se uzmu u obzir

nezavisno od njihovih efekata na ljudska bića i na neljudske životinje?

Pokušaj da se etika na uverljiv način proširi mimo osetljiviih bića predstavlja težak zadatak. Etika koja je

utemeljena na interesima osetljivih stvorenja za većinu nije sporna. Osetljiva bića imaju potrebe i želje.

Pitanje: "kako se oseća oposum koji se davi?" - barem ima nekog smisla, čak iako nismo u stanju da bilo šta

više određenije kažemo nego "mora da je užasno". Kada donosimo moralne odluke koje se odnose na osetljiva

stvorenja, možemo da nastojimo da povećamo učinke različitih radnji na sva osetljiva bića na koja bi uticale

alternativne radnje koje nam se nude. Ovo nam daje makar i grub putokaz za ono što bi moglo da predstavlja

ispravno postupanje. Ali ne postoji ništa što odgovara onome što bismo osećali kada jedno drvo umire zato

što mu je korenje potopljeno. Ako napustimo interese osetljivih stvorenja kao našeg izvora vrednosti, gde

ćemo onda moći da nađemo vrednost? Šta je to što je dobro ili rđavo za bića koja ne osećaju, i zašto je to

važno?

Neko bi pomislio da nije teško dati odgovor sve dok se ograničimo na živa bića. Znamo šta je dobro ili rđavo

za biljke u našoj bašti; voda, sunčeva svetlost i đubrivo su dobri; prevelika toplota ili hladnoća su rđavi. Isto se

može reći i za bilo koju biljku koja raste u divljini, te zašto stoga ne bismo smatrali da je njihov rast dobro po

sebi, nezavisno od koristi koju od njih imaju osetljiva bića?

Ovde je jedan od problema taj što ako ne bismo imali svesne interese koji rukovode našim postupcima, tada

ne bismo bili u stanju da zamislimo relativnu vrednost procvata različitih oblika života. Da li je Huon bor star

dve hiljade godina vredniji da se sačuva od struka trave? Većina ljudi će reći da jeste, ali možda je ovaj sud pod 111


uticajem našeg stra-hopoštovanja prema starosti, veličini i lepoti drveta, ili zbog dužine vremena koje je

potrebno da ga zameni drugo takvo drvo, a ne zbog toga što smo ustanovili neku intrinsičnu vrednost u rastu

starog drveta a koju nema mladi stručak trave?

Kada prestanemo da govorimo u terminima osećanja tada crta koja odvaja žive i nežive prirodne objekte

postaje teško odbranjiva. Da li bi zaista bilo gore da posecemo jedno staro drvo nego da uništimo predivan

stalaktit kome je još više trebalo vremena da se oformi? Na čemu će se temeljiti jedan takav sud? Verovatno je

jedno od najpoznatijih opravdanja etike koja se proširuje na sva živa bića dao Albert Svajcer (Schweitzer). Cesto

se citira termin koji je upotrebio, "duboko poštovanje života" ("reverence for life"). Argumente koje je naveo u

prilog ovom stavu su manje poznati. Evo jednog od malog broja pasusa u kojima je branio svoju etiku:

Istinska filozofija mora da započne sa najneposrednijim i najobuhvatnijim činjenicama svesti. A ovo se

može formulisati na sledeći način: "Ja sam život koji želi da živi, i ja postojim usred života koji želi da živi." ...

Upravo kao što u mojoj vlastitoj želji za životom postoji težnja za još više života, kao i za onu tajanstvenu

egzaltaciju volje koja se naziva zadovoljstvom, kao i užasa spram poništenja i one povrede želje za životom

koja se naziva bolom; tako se isto to nalazi u svemu onome što oko mene želi da živi, bez obzira da li je u

stanju da sebe izrazi tako da mogu da ga razumem ili pak ostaje nemušt.

Stoga se etika sastoji u ovome, to jest da doživljavam nužnost da u svojim postupcima iskazujem isto

poštovanje prema životu svih onih koji imaju volju za životom, kao što ga imam i prema vlastitom. Ovde se

već nalazi zahtevani suštinski princip moralnosti. Dobro je održavati i voleti život; rđavo je uništiti i zaustaviti

život. Čovek je samo onda etičan kada poštuje obaveze koje su mu nametnute da potpomaze svaki život koji

je u stanju da spase, kao i kada se trudi da izbegava da nanese povredu svemu što živi. On se ne pita koliko

ovaj ili onaj život zaslužuje da se ceni kao vredan po sebi, niti koliko je ovaj sposoban da oseća. Za njega je

život kao takav svetinja. On ne lomi ni jedan ledeni kristal što svetluca na suncu, ne otkida ni jedan list sa

drveta, neće ubrati ni jedan cvet, i pazi da ne zgazi ijednog insekta dok šeta. Ako pod svetlom lampe radi u

letnje veče, on će radije da zatvori prozor i udiše zagušljiv vazduh nego što će gledati kako insekt za

insektom pada na njegov sto opaljenih i sprženih krila.

Slično stanovište je nedavno branio savremeni američki filozof Pol Tejlor (Taylor). U svojoj knjizi Poštovanje

prema prirodi (Respectfor Nature), Tejlor tvrdi da svako živo biće "sledi svoje vlastito dobro na svoj jedinstven

način". Čim ovo uvidimo u stanju smo da na sva živa bića gledamo "kao što gledamo sebe" te da smo stoga

"spremni da pripišemo istu vrednost njihovim životima kao i našim vlastitim." v

Nije baš jasno kako treba da protumačimo Švajcerovu poziciju. Posebno zbunjuje spominjanje ledenog

kristala, pošto on ni na koji način nije živ. Međutim, ako ovo ostavimo po strani, problem koji nastaje u vezi sa

odbranom stanovišta koje su ponudili i Švajcer i Tejlor je u njihovoj metaforičnoj upotrebi jezika koji potom

koriste kao da je i doslovno tačan. Često možemo da govorimo kako biljke "traže" vodu i svetlo kako bi se

održale, a ovaj način govora o biljkama nam olak-šava da prihvatimo govor o njihovoj "volji za životom" ili kako

"slede" svoje sopstveno dobro. Čim prestanemo da razmišljamo o činjenici da biljke nisu svesne i ne mogu da

se na bilo koji način intencionalno ponašaju, nema sumnje da je čitav ovaj jezik metaforičan; neko bi isto tako

mogao da kaže da reka sledi sopstveno dobro i teži da se ulije u more, ili da je "dobro" navođenog projektila

da bude iansiran i sledi svoju putanju. Švajcer greši u tome što nas upućuje na etiku pošto-vanja prema

svakom obliku života a potom govori o "stremljenju", "egzaltaciji", "zadovoljstvu" i "užasu". Biljke nemaju ni

jednoiskustvo o ovome.

Štaviše, kada je reč o biljkama, rekama i navođenim projektilima, mogućno je dati čisto fizičko objašnjenje

112


onoga što se dešava; a u odsustvu svesti, ne postoji dobar razlog zašto bismo više uvažavali fizičke procese koji

upravljaju rastom i propadanjem živih stvari od istih tih procesa koji upravljaju neživim stvarima. Ako je to tako,

može se barem reći da nije očigledno zašto bismo više poštovali drvo od stalaktita, ili jednoćelijski organizam

više od planine.

DUBOKA EKOLOGIJAPre više od četrdeset godina američki ekolog Aldo Leopold (Leopold) je napisao da postoji potreba za

"novom etikom", "etikom koja će se baviti čovekovim odnosom prema zemlji, životinjama i biljkama koje rastu

na njoj". Njegova "etika zemlje" bi proširila "granice zajednice tako da uključi zemljište, vode, biljke, životinje,

kao i ukupno uzev, zemlju". Napredak ekološke svesti ranih 1970-tih oživeo je interes prema ovom stanovištu.

Norveški filozof Ame Neis (Naess) je napisao jedan kratak ali uticajan članak u kome pravi razliku između

"plitkih" i "dubokih" tokova u ekološkom pokretu. Plitko ekološko razmišljanje bilo je ograničeno na

tradicionalni moralni okvir; oni koji su na ovakav način razmišljali su bili zaokupljeni sprečavanjem zagađenja

naših vodenih zaliha kako bi imali bezbednu pijaću vodu, a nastojali su da očuvaju divljinu kako bi ljudi i dalje

mogli da uživaju u pešačenju. Sa druge strane, duboki ekolozi su nastojali da sačuvaju integritet biosfere radi

nje same, nezavisno od mogućih koristi koje bi ljudi imali iz takvog postupanja. Ubrzo je nekolicina drugih

pisaca pokušala da razvije neki oblik "duboke" teorije životne sredine.

Dok etika poštovanja života naglašava individualne žive organizme, pobornice etike duboke ekologije

nastoje da predmet vrednosti učine nešto širim te da obuhvate vrste, ekološke sisteme, čak i biosferu u celini.

Leopold je rezimirao osnovu ove nove etike zemlje tako da: Jedna stvar je ispravna ako nastoji da očuva

integritet, stabilnost i lepotu biotičke zajednice. Rđava je ako postupa na suprotan način." U članku

objavljenog 1984. godine, Arne Neis i Džordž Sešns (Sessions), američki filozof koji je bio uključen u pokret

duboke ekologije, postavili su nekoliko principa etike duboke ekologije, koji započmju ovako:

1. Dobrobit i procvat ljudskog i neljudskog života na zemlji imaju vrednost po sebi (sinonimi: intrinsična

vrednost, inherentna vrednost). Ove vrednosti su nezavisne od korisnosti ne-ljudskog sveta za ljudske

potrebe.

2. Bogatstvo i raznovrsnost životnih formi doprinose ostvarenju ovih vrednosti i takođe predstavljaju

vrednosti po sebi.

3. Ljudi ne mogu da raspolažu pravom da smanje bogatstvo i raznovrsnost izuzev da zadovolje vitalne

potrebe.

Iako se ovi principi odnose samo na život, Neis i Sešens u istom članku kažu da duboka ekologija koristi

termin "biosfera" u obuhvatnijem smislu, tako da se odnosi i na nežive stvari kao što su reke (rečna korita),

predele kao i ekosisteme. Dva Australijanca koja su koncept ekološke etike nastojali da razviju u dubinu, Ričard

Silvan (Svlvan) i Val Plamvud (Plumwood), su takođe svoju etiku proširili mimo živih bića, uključivši u nju i

obavezu "da se neopravdano ne ugrozi dobrobit prirodnih predmeta ili sistema".

U prethodnom odeljku sam citirao stav Pola Tejlora koji se odnosi na posledicu da ne samo što treba da

poštujemo svako živo biće, već da istu onu važnost koju pripisujemo našem životu pripišemo i svakom živom

stvorenju. Ovo je opšteprihvaćeno stanovište pobornika duboke ekologije koje se često proširuje izvan

područja živih stvari. Bil Dival (Devall) i Džordž Sešns na sledeći način brane u Dubokoj ekologiji (Deep Ecology)

oblik "biološkog egalitarizma":

Intuicija biocentričke jednakosti se ogleda u tome da sve stvari u biosferi imaju isto pravo da žive i

razvijaju se kao i da dostignu svoje potpuno razvijene individualne oblike i samo-ostvarenje unutar šire 113


samo-realizacije. Ova osnovna intuicija nam govori da su svi organizmi i entiteti u ekosferi, kao delovi

međusobno povezane celine, jednaki po svojoj intrinsičnoj vrednosti.

Ako ova biocentrička jednakost počiva na "osnovnoj intuiciji", kao što nas ovaj citat po svoj prilici navodi da

mislimo, onda ona protivreči nekoj drugoj jakoj intuiciji koja upućuje na suprotan pravac - na primer, intuiciji da

pravo "da se živi i razvija" normalnog odraslog čoveka treba da ima prednost nad kvascem, a prava gorila nad

travom. Ako je međutim poenta ovog stava da ljudi, gorile, kvasac i trava predstavljaju međusobno povezane

delove jedne celine, onda još uvek ostaje pitanje na koji način se ovim postiže da svi oni podjednako imaju

intrinsičnu vrednost. Da li je to zato što svaka živa stvar ima svoju ulogu u ekosistemu od kojeg sve one zavise

da bi opstale? Međutim, prvo, čak i ako ovo pokazuje da postoji intrinsična vrednost mikroorganizama i biljaka

u celini, to još ništa ne govori o vrednosti mikroorganizama i biljaka budući da ni jedna jedinka nije nužna za

opstanak ekosistema kao celine. Drugo, činjenica da svi organizmi predstavljaju međusobno povezane delove

jedne celine još uvek ne govori da svi oni imaju intrinsičnu vrednost, a kamoli istu intrinsičnu vrednost. Oni

mogu da imaju neku vrednost samo zato sto su potrebni za postojanje celine kao takve, a celina može da bude

vredna samo zato što ona omogućava postojanje svesnih bića.

Stoga etika duboke ekologije ne uspeva da da ubed-ljive odgovore na pitanja vrednosti života individualnih

živih bića. Možda su doista ovo pogrešno postavljena pitanja. Pošto ekološka nauka pre govori o sistemima

nego o individualnim organizmima, to bi jedna ekološka etika bila uverljivija ako bi se primenila na viši nivo,

možda na nivo vrsta i ekosistema. Iza mnogih pokušaja da se iz ekološke etike koja počiva na ovom nivou izvedu

vrednosti stoji neka vrsta holizma - ideja da vrste ili ekosistemi nisu samo zbir pojedinaca, već zapravo entitet

kao takav. Lorens Džonson (Johnson) je u svojoj knjizi Moralno duboki svet (A Morally Deep World) ovaj

holizam učinio eksplicitnim. Džonson spremno govori o interesima vrste, u smislu da su oni različiti od zbira

interesa svakog pripadnika vrste, kao što smatra da interesi vrste, ili jednog ekosistema, zajedno sa

individualnim interesima treba da budu uzeti u obzir u našem moralnom postupanju. U Ekološkom sobstvu

(The Ecological Self) Freja Metjuz (Mathews) tvrdi kako svaki "samo-realizujući sistem" poseduje intrinsičnu

vrednost zbog toga što nastoji da održi ili sačuva sebe. Metjuzova, kao i Džonson, ne samo što uzima žive

organizme kao paradigmatičke slučajeve samo-realizujućih sistema, već smatra da su i vrste i ekosistemi

holistički entiteti ili sobstva koja poseduju vlastitu formu samo-realizacije. Metjuzova čak uključuje i čitav

globalni ekosistem, sledeći u tome Džejmsa Lavloka (Lovelock) koji je u vezi sa ovim pravio poređenje sa

grčkom boginjom zemlje, Geom. Na ovoj osnovi ona brani svoju vrstu biocentričkog egalitarizma.

Tu se sada naravno javlja pravo filozofsko pitanje, da li jedna vrsta ili ekosistem može da se smatra nečim

pojedinačnim što poseduje interese, ili "sobstvo" koje treba da se realizuju; a čak i da mogu, duboka ekologija

bi se suočila sa sličnim problemima koje smo ustanovili kada smo razmatrali ideju dubokog poštovanja života.

Upravo zato što je ne samo važno da drveća, vrste i ekosistemi mogu da imaju interese u pravom smislu reči,

već da imaju moralno značajne interese. Ako oni treba da se odrede kao "sobstva" onda je potrebno da

pokažemo da opstanak ili realizacija takve vrste "sobstva" poseduje moralnu vrednost, nezavisno od vrednosti

koju ima s obzirom na njen značaj u održanju svesnog života.

U raspravi o etici dubokog poštovanja života videli smo da jedan od načina da se utvrdi da je jedan interes

moralno značajan jeste da se pitamo šta za odnosni entitet znači da je njegov interes nezadovoljen. Isto pitanje

može da se postavi i u odnosu na samo-realizaciju: šta za sobstvo znači da bude nerealizovano? Takva pitanja

mogu da daju smislene odgovore ako ih postavimo bićima sposobnim da osećaju, ali ne i kada ih postavimo

drveću, vrstama ili ekosistemima. Činjenica na koju Džejms Lavlok ukazuje u Gei: Novo viđenje života na zemlji

114


(A New Look at Life on Earth), da biosfera može da reaguje na događaje na način koji je sličan sistemu koji se

samoodržava, ne pokazuje po sebi da biosfera svesno želi da sebe održi. Ideja da se globalni ekosistem nazove

imenom grčke boginje je dobra, ali time se možda ne pomaže da na najbolji način dobijemo jasne predstave o

prirodi. Slično tome, na manjoj skali, nema ničega što bi odgovaralo onome što bi jedan ekosistem osećao da je

potopljen, pošto i nema takvog osećanja. U ovom smislu drveće, ekosistemi i vrste pre nalikuju stenama nego

osetljivim bićima. Otuda podela između bića sposobnih da osećaju i onih koja to nisu u ovom smislu predstavlja

solidniju osnovu na kojoj možemo da napravimo moralno značajno razgraničenje, nego što je to podela između

živih i neživih stvari, ili između holističkih entiteta i svih drugih entiteta za koje možemo da smatramo da to

nisu. (Štagod da ovi drugi entiteti mogu da budu: čak i najprostiji atom, ako se posmatra sa odgovarajućeg

nivoa, predstavlja složen sistem koji "teži" da se održi).

Ovo odbacivanje etičke osnove jedne etike duboke ekologije ne znaci da je time zalaganje za održanje

divljine manje jako. Reč je samo o tome da je jedna vrsta argumen-tacije - odnosno, argument o intrinsičnoj

vrednosti biljaka, vrsta ili ekosistema - u najboljem slučaju problematična. Sve dok se ona ne postavi na

različito i solidnije uporište, treba da se oslonimo na argumente koji počivaju na interesima bića sposobnih da

osećaju, kako sadasnjih tako i budućih, kako ljudskih tako i ne-ljudskih. Ovi su argumenti sasvim dovoljni da

pokažu, barem u društvu u kome niko ne treba da uništi divljinu kako bi došao do hrane da bi opstao, ili do

materijala kako bi obezbedio sklonište, da vrednost očuvanja preostalih važnih prostora divljine u velikoj meri

prevazilazi ekonomske vrednosti dobijene njenim uništenjem.

RAZVIJANJE ETIKE ŽIVOTNE SREDINE

Skup pozitivnih etičkih vrednosti kao i skup etičkih zabrana koju usvaja etika specifičnih dmštava će na duge

staze uvek da odražava uslove pod kojima moramo da živimo i radimo kako bismo opstali. Ovaj iskaz je gotovo

tautološki, pošto ako etika jednog društva ne uzima u obzir sve što je potrebno za opstanak, društvo će prestati

da postoji. Mnogi od etičkih standarda koje danas prihvatamo mogu da se objasne u ovim terminima. Neki od

njih su univerzalni i mogu se sma-trati da donose dobrobit društvu u gotovo svim uslovima u kojima ljudi žive.

Očigledno je da društvo u kome je dopušteno da njegovi pripadnici nekažnjeno ubijaju jedni druge ne može

dugo da traje. Obrnuto, roditeljske vrline ispoljene u podizanju dece, kao i druge vrline poput poštenja, ili

lojalnosti prema grupi, učvrstiće postojanu i trajnu zajednicu. Druge zabrane mogu da odražavaju specifične

uslove: praksa koja postoji među Eskimima da ubijaju svoje stare roditelje koji više nisu u stanju da se sami

hrane, često se navodi kao nužan odgovor na život u surovoj klimi. Bez sumnje je da će postepene promene

klimatskih uslova, ili migracija ka različitim regionima uticati na nužno prilagođavanje etičkih sistema.

Sada se suočavamo sa novom pretnjom našem opstanku. Sve veći broj ljudi, zajedno sa nus proizvodima

ekonomskog rasta je podjednako sposoban da ugrozi i naše i svako drugo društvo, kao što su to činili i stari

izazovi. Do sada se nije razvila ni jedna etika koja bi bila sposobna da se suoči sa ovom pretnjom. Neki od

etičkih principa koje imamo upravo su suprotni onome što nam treba. Kao što smo već videli, problem je u

tome što se etički principi sporo menjaju a premalo nam je vremena ostalo da razvijemo etiku životne sredine.

Jedna takva etika bi trebalo da smatra da je svako ponašanje koje je štetno po okolinu etički sporno, a oni

postupci koji su neopravdano štetni su izvesno rđavi. Ovo je jedna ozbiljna poenta koja stoji iza moje primedbe

iznesene u prvom poglavlju, da su moralna pitanja koja se rađaju vožnjom kola ozbiljnija od onih koji se

odnose na seicsualno ponašanje. Jedna etika okoline mogla bi da ustanovi vrednosti u spasavanju i recikliranju

sirovina, kao i poroke u estravaganciji i prekomernoj potrosnji. Uzmimo samo jedan primer: naš izbor

rekreacionih aktivnosti nije etički neutralan sa stanovišta jedne etike životne sredine. Sada nam se, kao

115


isključivo pitanje ukusa, nameće izbor izmedu vožnje motornog vozila i biciklizma, između skijanja na vodi i

serfovanja na vetru. Pa ipak postoji jedna suštinska razlika: vožnja kolima i skijanje na vodi zahtevaju

korišćenje fosilnog goriva kao i ispuštanje ugljenmonoksida u atmosferu. Biciklizam, i jedrenje na talasima ne

zahtevaju. Ako zaista ozbiljno shvatimo potrebu da se sačuva naša prirodna sredina, vožnja kolima i skijanje na

vodi neće biti ništa prihvatljiviji oblik zabave nego što danas gledamo na draženje medveda u lancima.

Nije teško naslutiti koji su glavni obrisi jedne istinske etike životne sredine. U samoj njenoj osnovi, jedna

takva etika izgrađuje uvažavanje prema svim osetljivim bićima, uključujući i buduće generacije koje se protežu

u daleku budućnost. Nju prati estetika poštovanja prema divljoj i neiskvarenoj prirodi. Na detaljnijem planu,

koji je primenjiv na živote stanovnika veiikih i manjih gradova, ona se zalaže za male porodice. (Ovde se ona

dosta razlikuje od nekih postojecih etičkih verovanja koji su zaostavština iz prošlosti, kada je zemlja bila slabije

naseljena; ona je takođe u protivstavu prema implikacijama "totalne" verzije utilitarizma o kojoj smo

raspravljali u četvrtom poglavlju). Jedna etika životne sredine odbacuje ideale materijalističkog društva u kome

je uspeh meren brojem potrošnih dobara što neko može da skupi. Za razliku od toga, ona uspeh procenjuje s

obzirom na razvoj nečijih sposobnosti kao i postizanju stvarnog ispunjenja i zadovoljenja. Ona promoviše

umerenost, pošto je ona nužna kako bismo smanjili zagađenost i postigli da sve što koristimo može da bude

više puta ponovo upotrebljeno. Nesmotreno bacanje materijala koji može da se reciklira predstavlja formu

vandalizma ili pak krađu našeg zajedničkog vlasništva nad sirovinama sveta. Stoga različiti vodiči i kiijige

"zelenog potrošača" kojima nas savetuju kako da spasemo našu planetu - reciklirajući ono što upotrebljavamo i

kupujući proizvode koji u najvećoj meri ne štete okolini - predstavljaju deo nove etike koja se danas traži. Čak

se i oni mogu pokazati samo kao prelazno rešenje, sredstvo ka dolaženju do jedne etike u kojoj je sama ideja

potrošnje nepotrebnih proizvoda dovedena u pitanje. Serfovanje na vetru može biti bolje od skijanja na vodi,

ali ako nastavimo da kupujemo nove daske za jedrenje kako bi bili u toku sa najnovijim trendovima u dizajnu

dasaka i jedara, razlika će biti beznačajna.

Moramo da redefinišemo naš pojam ekstravagancije. U jednom svetu koji se nalazi pod pritiskom, ovaj

pojam se ne ograničava na klimatizovane limuzine i Dom Perinjon šampanjac. Isto tako je ekstravagantno ako

koristimo drvenu građu koja potiče iz kišnih šuma, jer je dugoročna vrednost ovih šuma daleko veća nego ono

za šta se ona upotrebljava. Proizvodi od papira koji se bacaju su ekstravagantni zato što su drevne šume tvrdog

drveta pretvorene u debla i prodate proizvođačima papira. "Vožnja u prirodi" je ekstravagantna upotreba

fosilnog goriva koji doprinosi efektu staklene bašte. Za vreme Drugog svetskog rata kada je bilo nestašice

benzina, pojavili su se posteri sa pitanjem: "Da li je vaše putovanje zaista neophodno?" Pozivanje na

nacionalnu solidarnost naspram vidljive i neposredne opasnosti je bilo vrlo efikasno. Opasnost koja preti našoj

okolini je manje neposredna i daleko manje vidljiva, ali tim nije ništa manja naša potreba da se odreknemo

nepotrebnih putovanja kao i drugih oblika nepotrebne potrošnje.

Što se same hrane tiče, ono što je velika ekstravagancija nisu kavijar ili pečurke trufe, već govedina,

svinjetina, kao i živina. Nekih 38% svetskih žitarica se danas koristi u ishrani domaćih životinja, kao i velika

količina soje. Na ovoj planeti postoji tri puta veća količina domaćih životinja od ljudi. Samo ukupna težina 1.28

milijardi grla stoke prevazilazi ljudsku populaciju. Dok sa negodovanjem gledamo na broj rođene dece u

siromašnijim delovima sveta, istovremeno se ne osvrćemo na prekomeran broj životinja koje su uzgajaju na

farmama, čemu i sami doprinosimo. Ogromno rasipanje žitarica koje se koriste u ishrani intenzivnog uzgoja

životinja je već spomenuto u trećem i osmom poglavlju. A ovo je doduše samo deo štete koji se nanosi

životinjama koje za naše potrebe uzgajamo. Metode fabričkih farmi u industrijalizovanim zemljama koje silno

116


troše energiju su odgovorne za potrošnju ogromnih količina fosilnog goriva. Hemijska đubriva, koja se koriste

kao dodaci žitaricama u ishrani stoke, svinja i živine, smeštenih u bokseve, proizvode natrijum oksid, još jedan

gas koji stvara efekat staklene bašte. Onda treba spomenuti i gubitak šuma. Sirom sveta se isteruju stanovnici

šuma, bilo da se radi o ljudima ili životinjama. Od 1960. godine, raskrčeno je 25% šuma Centralne Amerike za

potrebe stoke. Kada se jedanput raskrči ovo siromašno zemljiste ono može jedva nekoliko godina da se koristi

za obradu; posle toga se zemljoradnici sele na novo zemljiste. Na napuštenim pašnjacima navlači se šipražje, ali

šuma ponovo ne raste. Kada su šume toliko raskrčene da stoka može da pase, u atmosferu se oslobađa

milijarda tona ugljendioksida. Najzad, smatra se da ukupna količina stoke u svetu proizvodi oko 20% metana

koji odlazi u atmosferu, a da pri tom metan zadržava dvadesetpet puta više sunčeve energije od ugljen-

monoksida. I đubrivo iz farmi-fabrika takođe stvara metan jer za razliku od gnojiva koje na prirodan način pada

na zemlju, ovo se ne rastvara u prisustvu kiseonika. Sve nas ovo navodi na obavezujuće ponašanje, povrh onoga

što smo rekli u trećem poglavlju, u pogledu vrste ishrane koja se uglavnom zasniva na biljkama.

Isticanje odmerenosti i jednostavnog života ne znači da etika životne sredine gleda popreko na zadovoljstvo,

već da zadovoljstva koja ona ceni ne rezultiraju iz sumnjive potro-šnje. Za razliku od ovih, to su zadovoljstva

koja potiču od toplih ljudskih i seksualnih odnosa, od bliskosti prema deci i prijateljima, razgovora, sporta i

rekreacije koji su u skladu sa našom okolinom, a ne koji joj nanose štetu; od hrane do koje nismo došli

eksploatacijom osetljivih stvorenja i izrabljiva-njem zemlje; od stvaralačkih aktivnosti i rada svake vrste; i (sa

dužnom pažnjom da se ne pokvari upravo ono što se ceni) iz poštovanja neiskvarenih mesta u svetu u kome

živimo.

METODI SOCIOLOŠKOG ITRAŽIVANJAIstraživački proces

Razmotrimo sada faze koje čine istraživački rad. Istraživački proces ima nekoliko posebnih faza, od samog

početka istraživanja do trenutka kad se objave rezultati.

Problem koji se istražuje

Svako istraživanje započinje od problema koje se istražuje. To je ponekad oblast o kojoj ne raspolažemo

činjenicama, tako da, jednostavno, želimo da proširimo svoje znanje, recimo, pojedinim institucijama,

društvenim procesima ili kulturama. Istraživač može postaviti ovakva pitanja: koji procenat populacije danas

ima jaka religiozna osećanja? Da li Ijude zaista ne zanima koliko njihova vlada ima članova? U kojoj meri

ekonomska pozicija žena zaostaje za pozicijom muškaraca? Najbolje sociološko istraživanje, međutim, započinje

postavljanjem problema, koji, istovremeno, predstavlja zagonetku. Zagonetka nije samo nedostatak podataka,

nego i praznina u našem razumevanju. Znatan deo veštine u sprovođenju valjanog sociološkog istraživanja,

sastoji se u pravilnom identifikovanju zagonetki. Umesto da, jednostavno, pruži odgovor na pitanje „Sta se ovde

dešava?", proces rešavanja zagonetke treba da doprinese našem razumevanju toga zašto se nešto dešava na

takav način. Tako bismo mogli da se zapitamo: zašto se menjaju obrasci religioznih uverenja? Sta izaziva

promenu broja ljudi koji izlaze na izbore poslednjih nekoliko godina? Zašto su žene slabo zastupljene na visokim

položajima? Nijedan podatak u istraživanju ne stoji sam za sebe. Istraživački problemi nastaju i u toku samog

istraživačkog rada; ponekad se sa jednog istraživačkog projekta može preći na drugi, jer se javljaju pitanja koja

istraživač nije prethodno razmotrio. Sociolog može da otkrije neko nerazjašnjeno pitanje čitajući knjigu nekog

drugog sociologa ili stručni časopis ili tako što sam uočava pojedine tendencije u društvu. Na primer, poslednjih

nekoliko godina, sve je veći broj programa koji zahtevaju da se mentalno oboleli leče u zajednici, umesto da se

117


smeštaju u psihijatrijske usta-nove. Sociolog može, s tim u vezi, da posta-vi pitanje: šta je dovelo do promene

stava prema mentalno obolelima? Kakve su moguće posledice takvog pristupa, kako po pacijenta, tako i po širu

zajednicu?.

Pregled ranijih istraživanja

Pošto se identifikuje problem, sledeća faza u istraživačkom procesu obično obuhvata pregled postojeće

literature u datoj oblasti: možda je u nekim ranijim istraživanjima problem već rešen na zadovoljavajući način.

Ukoliko to nije slučaj, istraživač mora da proveri sve dotadašnje relevantne studije i ustanovi u kojoj meri mu

one mogu biti od koristi. Da li su raniji istraživači već uočili istu „zagonetku"? Na koji način su pokušali da je

reše? Koje je aspekte problema njiho-vo istraživanje propustilo da analizira? Ideje drugih istraživača mogu da

pomognu sociologu da razjasni sporna pitanja i odluči se za najpogodniji metod u svom sopstvenom is-

traživanju.

Preciziranje problema

Treća faza podrazumeva jasno formulisanje problema koji se istražuje. Ako već postoji relevantna literatura,

istraživač će već u biblioteci steći uvid u najpogodniji pristup problemu. Naslućivanje prirode problema može,

u ovoj fazi, ponekad da se pretvori u određenu definitivnu hipotezu - pretpostavku o pojavi koja se proučava.

Da bi istraži-vanje bilo valjano, hipoteza se mora formulisati na takav način da prikupljeni materijala može

pružiti dokaze kojima se hipoteza potkrepljuje, ili odbacuje kao netačna.

Izbor metoda za prikupljanje podataka

Istraživač, u ovoj fazi, mora da odluči kako će prikupiti materijal potreban za istraživanje. Postoji veliki broj

istraživačkih metoda, a koji će biti odabran, zavisi od ukupnih ciljeva proučavanja, kao i od aspekata ponašanja

koji se analiziraju. Za neke slučajeve pogodno je anketiranje, u kojem se obično koriste upitnici. Pod nekim

drugim okolnostima, može biti uputnije koristiti metode intervjuisanja ili posmatranja, koje je koristila Arli

Hokšild.

118


Sprovođenje istraživanja

U trenutku kada se već pristupilo istraživanju, mogu se javiti neočekivane prepreke praktične prirode.

Možda nije moguće stupiti u kontakt s onima kojima treba poslati upitnik ili sa onima koje istraživač želi da

intervjuiše. Ponekad firme ili državne institucije nisu spremne da dozvole istraživaču da u njima sprovede

istraživanje. Na primer, ako se vrši istraživanje o tome kako firme sprovode programe. pružanja jednakih mo-

gućnosti ženama, može se desiti da firme koje takve programe ne sprovode odbiju saradnju. U takvim

slučajevima, može se dogoditi da rezultati istraživanja budu nepotpuni i, stoga, neobjektivni.

Interpretacija rezultata

U trenutku kad je prikupljen materijal za analizu, problemi za istraživača ne prestaju - može se desiti da tek

počinju! Ustanoviti implikacije i izvesti zaključke iz prikupljenih podataka i ponovo ih povezati s problemom koji

se istražuje, retko je lako. Ponekad je moguće doći do jednoznačnih odgovora na postavljena pitanja, ali se kod

mnogih istraživanja na kraju ne dolazi do konačnih zakIjučaka.

Predočavanje rezultata

Izveštaj o istraživanju obično se objavljuje u vidu članka ili knjige, u kojima se prikazuje priroda istraživanja

i argumentuju zaključci do kojih se došlo. U slučaju Arli Hokšiled, to je bila knjiga Kako rukovoditi srcem. Ovo

je završna faza samo za konkretan istraživački projekat. Međutim, u većini izveštaja navode se pitanja na koja

tek treba dati odgovor i predlažu smernice daljeg istraživanja. Svako pojedinačno istraživanje predstavlja

samo deo neprekidnog procesa naučnog rada koje se odvija unutar sociološke zajednice.

Stvarnost se nameće!

Prethodno izložene faze predstavljaju pojednostavljenu verziju onoga što se dešava u stvarnom

119


istraživačkom projektu (vidi sliku 10.1). U stvarnom sociološkom istraživanju, ove faze retko slede jedna drugu,

pa skoro uivek ima određenih „preklapanja". Razlike koje smo pomenuli podsećaju na one između recepta za

jelo iz kuvara i stvarnog procesa spravljanja hrane. Iskusni kuvari skoro da i ne konsultuju recept, pa ipak mogu

spremiti ukusnije jelo od onih koji se striktno pridržavaju recepta. Ako se striktno pridržavamo unapred zadatih

šema, to nam nože nametnuti nepotrebna ograničenja; "najveći broj najistaknutijih socioloških studija ne bi

mogao da se uklopi u okvire gore navedenih faza, ali bi neke faze sigurno bile prisutne.

Razumevanje uzroka i posledice

Jedan od glavnih problema u metodologij istraživanja jeste analiza odnosa izmeđi uzroka i posledice.

Uzročna veza izmeđi dva događaja ili situacija jeste odnos i kojem jedan događaj ili situacija proizvodi drugi

događaj, odnosno situaciju. Ako se na nizbrdici otpusti ručna kočnica na automobilu, kola kreću niz nagib sve

većom brzinom. Otpuštanje kočnice jeste uzrok ove pojave, što se može lako shvatiti ako poznajemo osnovne

zakone fizike. Kao i prirodne nauke, i sociologija se oslanja na pretpostavci da svi događaji imaju neki uzrok.

Driuštveni život se ne sastoji od nasumičnog niza događanja, bez reda ili razloga. Jedan o glavnih zadataka

sociološkog istraživanja zajedno sa teorijskim mišljenjem - jeste utvrđivanje uzroka i posledica.

Uzročnost i korelacija

Uzročnost se ne može izvesti direktno iz korelacije. Korelacija znači postojanje konzistentne veze između dva

skupa događaja ili varijabli (promenljivih). Varijabla je bilo koju dimenziju u odnosu na koju se pojedinci ili

grupe menjaju. Uzrast, razlike u prihodima, stopa kriminala ili klasne razlike, predstavljaju samo neke od

mnoštvo promenljivih koje izučavaju sociolozi. Ponekad se čini da dve promenljive koje stoje u bliskoj korelaciji,

moraju biti i u uzročno-posledičnom odnosu; to, međutim, često nije slučaj. Postoje mnoge korelacije bez

ikakvog uzročno-posledičnog odnosa između promenljivih. Na primer, u periodu posle Drugog svetskog rata,

postojala je korelacija između opadanja broja ljudi koji puše na lulu i opadanja broja ljudi koji redovno posećuju

bioskop. Jasno je da prva promena nije uzrok druge, a između njih je teško pronaći bilo kakvu, makar i

najudaljeniju vezu.

Mnogo je primera, međutim, gde nije uvek tako očigledno da posmatrana korelacija ne podrazumeva i

uzročno-posledični odnos. Takve korelacije predstavljaju zamku za neoprezne, jer lako dovode do

problematičnih ili netačnih zaključaka. U svom klasičnom delu iz 1897. godine, pod naslovom Samoubistvo,

Emil Dirkem je pronašao korelaciju između stopa samoubistva i godišnjih doba (Durkheim, 1952). U društvima

koje je Dirkem pročavao, stopa samoubistva progresivno se uvećavala u periodu između januara i juna ili jula.

Dalje tokom godine, stopa se smanjivala sve do decembra. Iz ovoga bi se moglo pretpostaviti da su

temperatura vazduha ili klimatske promene u uzročnoj vezi sa sklonošću pojedinaca ka samoubistvu. Kako

temperatura vazduha raste, možda ljudi postaju sve impulsivniji i razdražljiviji? Međutim, uzročna veza ovde

verovatno nema nikakve veze sa temperaturom ili klimatskim uslovima. Ona predstavlja prividnu korelaciju -

povezanost između dve varijable koja samo izgleda logično, a zapravo je uzrokovana nekim drugim faktorom ili

faktorima.Ako odemo korak dalje, videćemo da većina ljudi ima aktivniji društveni život u proleće i leto, nego u

zimu. Kod pojedinaca koji se osećaju izolovano ili nesrećno, ova osećanja se intenziviraju sa pojačanjem

aktivnosti drugih ljudi. Stoga je verovatno da će se kod njih pojaviti veća sklonost ka samoubistvu u proleće i

leto, nego u jesen i zimu, kad je društveni život ljudi, obično, manje intenzivan.

Uzročni mehanizam

Utvrđivanje uzročne veze u korelaciji često predstavlja težak proces. Recimo, u modernim društvima postoji

120


visoka korelacija između stepena obrazovanja i uspeha u karijeri. Sto je neko uspešniji u školovanju, to će bolje

plaćeno radno mesto da dobije. Kako se objašnjava ova korelacija? Istraživanja pokazuju da nije reč isključivo

obrazovanju; uspeh u školovanju više zavisi od porodice iz koje neko potiče. Deca iz dobrostojećih kuća, čiji

roditelji vode računa o njihovom školovanju i koji su imali bogate kućne biblioteke, češće postižu bolji uspeh u

školi nego deca iz porodica koje nemaju ove uslove. Uzročni mehanizmi, u ovom slučaju, jesu stav roditelja

prema deci, kao i uslovi za učenje koje im je obezbedila porodica.

Uzročne veze u sociologiji ne bi trebalo shvatati mehanički. Stavovi koje ljudi imaju i njihovi subjektivni

razlozi da delaju na određeni način, uzročni su činioci u odnosi-ma između promenljivih u društvenom životu.

Kontrole

Pri utvrđivanju jednog ili više uzroka koji objašnjavaju korelaciju, potrebno je razlikovati nezavisne od

zavisnih varijabli. Nezavisna varijabla ili promenljiva je ona koja proizvodi neki efekat na zavisnu promenljivu.

Promenljiva na koju se vrši uticaj jeste zavisna. U navedenom primeru, uspeh u školovanju nezavisna je

promenljiva, a primanja su zavisna varijabla. Ova razlika tiče se pravca uzročnog odnosa koji istražujemo. Isti

činilac može biti nezavisna varijabla u jednom istraživanju, a zavisna u nekom drugom. Sve zavisi od toga koje

uzročne odnose analizujemo. Ako posmatramo uticaj koji nečija primanja imaju na. njegov način života, u tom

slučaju, primanja predstavljaju nezavisnu, a ne zavisnu varijablu.

Da bismo saznali da li korelacija između promenljivih uključuje i uzročni odnos, koristimo kontrole, što znači

da neke promenljive održavamo stalnim, da bismo mogli da procenimo uticaj drugih. Na taj način, u stanju

smo da izvršimo procenu posmatranih korelacija, tako što ćemo izdvojiti uzročne od neuzročnih odnosa. Na

primer, autori koji su se bavili proučavanjem razvoja deteta, tvrde da izmedu odsustva majke u detinjstvu i

ozbiljnih problema ličnosti u odraslom dobu, postoji uzročna veza. Kako da procenimo da li zaista postoji

uzročna veza izmedu odsustva majke u detinjstvu i kasnijih poremećaja ličnosti? To ćemo postići tako što ćemo

pokušati da kontrolišemo ili '„uklonimo" ostale moguće uticaje kojima bi se mogla objasniti korelacija. Jedan

od razloga odsustva majke u detinjstvu može biti bolest deteta, zbog čega je ono primorano da provede duži

vremenski "period u bolnici, odvojeno od roditelja. Međutim, da li je odvojenost od majke, u ovakvim

slučajevima, zaista presudna? Ako je dete u detinjstvu primalo ljubav i pažnju od 'ostalih ljudi, da li će izrasti u

stabilnu ličnost? Da bismo uspeli da istražimo ove uzročne veze, potrebno je da uporedimo slučajeve u kojima

dete nije ni od koga primalo ljubav i pažnju, sa slučajevima u kojima je "dete bilo odvojeno od majke, ali je

imalo ljubav i pažnju od neke druge osobe. Ako su „deca iz prve grupe, u odraslom dobu, imala teške

poremećaje ličnosti, a deca iz druge grupe nisu, pretpostavićemo da je ukazivanje pažnje i ljubavi od strane

bilo koga u detinjstvu ono što je bitno,,bez obzira da li je to bila majka ili ne. (U stvari, izgleda da se deca, po

pravilu, razvijaju u normalne ličnosti "ako su u detinjstvu imala stabilan odnos pun ljubavi sa osobom koja se

brinula o njima - ta osoba ne mora da bude majka.)

Utvrđivanje uzroka

Korelacija koja se istražuje može se objasniti mnoštvom mogućih uzroka. Kako da budemo sigurni da smo ih

sve uzeli u obzir? Odgovor glasi: ne možemo biti sigurni. Ne bismo nikad bili u stanju da sprovedemo

sociološko istraživanje i izvršimo interpretaciju njegovih rezultata, ako bismo bili prinuđeni da uzmemo u obzir

sve činioce od kojih može da zavisi uzročni odnos, a koje smatramo potencijalno relevantnim. Utvrdivanje

uzročnih odnosa obično se vrši na osnovu prethodnih istraživanja vršenih u datoj oblasti. Ako unapred

nemamo nekakvu uputnu ideju o uzročnim mehanizmima koji se tiču neke korelacije, biće nam veoma teško

121


da otkrijemo prave uzročne veze. U tom slučaju, naprosto nećemo znati šta da testiramo.

Teškoće koje se javljaju pri pokušaju da sa sigurnošću utvrdimo postojanje uzročnog odnosa u korelaciji,

ilustrovaćemo primerom istraživanja uzročne veze izmedu pušenja i raka pluća. Istraživanja koja su dosad

vršena, ukazuju na jaku korelaciju izmedu ova dva faktora. Pušači su skloniji da obole od raka pluća nego

nepušači, a strastveni pušači skloniji od onih koji puše manje. Korelacija može da se prikaže i na obrnut način.

Veliki procenat onih koji obole od raka pluća su pušači, ili su bili pušači u dužem periodu. Dosad je ovu

korelaciju potvrdilo tako mnogo istraživanja, da je postojanje uzročne veze izmedu pušenja i raka pluća sada

opšteprihvaćeno. Međutim, precizno definisani kauzalni mehanizmi još su, u velikoj meri, nepoznati.

Bez obzira na prethodna istraživanja u bilo kojoj oblasti, uvek postoji sumnja da neki uzročni mehanizmi nisu

do kraja rasvetljeni. Drugačije interpretacije korelacija uvek su moguće. Recimo, na osnovu nekih istraživanja,

tvrdi se da oni koji imaju predi-spoziciju da obole od raka pluća, imaju predispoziciju i da puše. Iz ovoga

proizlazi da uzrok raka pluća nije pušenje, nego neka vrsta urodene sklonosti pušenju, odnosno, oboljenju od

raka.

Istraživački metodi

Sada ćemo razmotriti različite metode istraživanja koje sociolozi najčešće koriste u svom radu.

Etnografija

Etnografija je proučavanje ljudi i grupa koje istraživač obavlja na licu mesta u toku izvesnog perioda, pri čemu

se koristi opservacijom ili intevjuima kako bi upoznao njihovo društveno ponašanje. Etnografsko istraživanje

ima za cilj da otkrije značenja na kojima počiva društveno delanje. To se obavlja tako što se istraživač direktno

uključuje u interakcije koje čine društvenu stvarnost grupe koja se proučava. Sociolog koji vrši etnografsko

istraživanje može mesecima, čak, godinama da živi ili radi u okviru grupe, organizacije ili zajednice koju

proučava. On se često aktivno uključuje u njihove svakodnevne aktivnosti, posmatra šta se dešava i traži

objašnjenja u vezi sa odlukama, postupcima ili ponašanjem članova grupe.

Nije dovoljna samo prisutnost etnografa u zajednici. Etnograf mora da objasni i opravda svoje prisustvo

članovima zajednice. Ako želi da dobije validne rezultate, istraživač mora da zadobije poverenje i obezbedi

saradnju zajednice i da ih, što je najvažnije, zadrži u dužem periodu. Taj proces prihvatanja od strane grupe

može biti dugačak i težak, ali, vremenom, etnografi uspevaju da sa članovima grupe izgrade odnos zasnovan na

međusobnom poverenju. U nekim slučajevima, istraživač uspeva da postane deo zajednice, a u drugim biva

prihvaćen kao istraživač, ali ipak tretira kao neko ko dolazi spolja.

Dugo se nije govorilo o rizicima ili problemima koje treba prevladati kada se vrše istraživanja zasnovana na

metodu posmatranja sa učešćem, no u novije vreme objavljena su sećanja, odnosno dnevnici u kojima se

otvoreno govori o problemima prilikom takvih terenskih istraživanja. Istraživač se često oseča usamljeno u

zajednici koju proučava - nije lako uklopiti se u društveni kontekst ili zajednicu kojoj ne pripadate. Istraživač je

često frustriran, jer članovi zajednice odbijaju da iskreno govore o sebi; direktno ispitivanje ponekad nailazi na

dobar prijem, dok, u drugim slučajevima, izaziva samo ledenu tišinu kod sagovornika. U nekim vrstama

terenskog istraživanja, istraživač se izlaže i fizičkoj opasnosti; na primer, ako se bavi proučavanjem bande

delinkvenata, čiji ga pripadnici mogu smatrati policijskim do-ušnikom ili pripadnikom rivalske bande.

U tradicionalnim etnografskim radovima, uglavnom nije bilo reči o istraživaču i problemima s kojima se sretao u

terenskom radu. Verovalo se da je etnograf u stanju da pruži objektivnu sliku onoga što proučava. Čak ni

istraživanje Arli Hokšild, sprovedeno početkom osamdesetih godina, ne pruža mnogo informacija o autorki ili

122


prirodi njenog odnosa s ljudima koje je proučavala. U novije vreme, pak, etnografi sve više govore i sebi i

prirodi svog odnosa sa ljudima koje su proučavali.

Prednosti i nedostaci etnografije

Etnografsko istraživanje, pod uslovom da je uspešno sprovedeno, pruža mnogo više informacija od bilo kog

drugog istraživačkog metoda. Kad se stekne uvid u ponašanje grupe „iznutra", postupci njenih članova mnogu

postati mnogo jasniji. Takođe, kroz etnografsko istraživanje može se doći do saaznanja o društvenim procesima

koji se prepiliću sa situacijom koju proučavamo. Etnografija se često smatra kvalitativnim istraživanjem, jer se

više oslanja na subjektivno razumevanje, nego na numeričke podatke. Etnografija omogućava istraživaču

mnogo elastičniji pristup od drugih metoda. Istraživač je u stanju da se prilagodi novim ili neočekivanim

okolnostima i da s njima usklađuje svoj dalji rad.

Međutim, terenski rad ima i svojih velikih ograničenja. Tim se metodom mogu proučavati samo male grupe ili

zajednice. Uspeh umnogome zavisi od veštine samog istraživača da stekne poverenje pripadnika grupe, bez

čega istraživački postupak ne može ni da počne. Moguća je i obrnuta situacija. Istraživač se, u nekim

slučajevima, toliko poistoveti sa grupom da postane „jedan od njih", čime gubi atribut objektivnog pomatrača.

Anketiranje

Interpretacija podataka dobijenih etnografskim metodom, kao i drugim kvalitativnim itraživanjima - obično

izaziva teškoće pri uopštavanju zaključaka. Pošto se na ovaj način proučava samo mali broj pojedinaca, nikad ne

možemo sa sigurnošću tvrditi da se ono što je utvrđeno u jednom kontekstu, može primeniti i u drugim

situacijama, niti da će dva različita istraživača doći do istih zaključaka, čak i ako proučavaju istu grupu. Ovaj

problem nije toliko izražen kod anketiranja, jer su ankete kvantitativnog karaktera. Cilj ankete jeste prikupljanje

podataka koji se mogu statistički analizirati, kako bi se otkrili obrasci ili pravilnosti. Ako se anketa koristi na

odgovarajući način, dobijene korelacije se mogu uopšteno primeniti na veći broj ljudi. Dok su etnografska

istraživanja pogodna za detaljno proučavanje manjih segmenata društvenog života, ankete su prikladnije za

manje detaljna proučavanja, čiji se rezultati, međutim, mogu primeniti na šire oblasti.

Upitnici

Upitnici se koriste kao glavni instrument za prikupljanje podataka pri anketiranju. Upitnik se popunjava ili lično

pred istraživačem, ili se šalje i vraća poštom ili e-mailom. Grupu ljudi koja se proučava, sociolozi nazivaju

populacija. U pojedinim anketama, populacija može obuhvatiti nekoliko hiljada ljudi.

Pri anketiranju se koriste dve vrste upitnika. U prvoj vrsti (zatvoreni upitnici) postavljaju se pitanja na koja je

moguće dati ograničen broj odgovora - na primer, ,,da/ne/ne znam/" ili „vrlo verovatno/verovatno/malo

verovatno/sasvim malo verovatno". Takvi upitnici imaju tu prednost što se lako porede ili prebrojavaju, pošto je

predviđen samo mali broj varijanti odgovora. S druge strane, pošto ne omogućavaju ispoljavanje nijansi u

mišljenju ili verbalnom izražavanju, podaci prikupljeni na ovakav način najčešće su ograničenog obima, a mogu

da navedu i na pogrešne zaključke.

Druga vrsta jesu upitnici koji sadrže otvorena pitanja. Ispitanici imaju veću slobodu izražavanja, i to svojim

rečima, jer nisu ograničeni unapred ponuđenim skupom odgovora. Pomoću ovakvih uputnika dobijaju se

detaljniji podaci, a istraživač je u stanju da, sledeći odgovore dođe do potpunijeg značenja mišljenja i stavova

ispitanika

123


„Narodna volja?"

Jedan od najpoznatijih ranih primera anketiranja pod naslovom Narodna volja?, sproveo je Pol Lazarsfeld sa

saradnicima pre oko pola veka (Lazarsfeld et al. 1948). Cilj studije bio je ispitivanje glasačkih namera stanovnika

okruga Iri u Ohaju za vreme predsedničke kampanje u Americi 1940. godine. Tom prilikom, prvi put su

korišćene neke tehnike anketiranja koje se i danas koriste. Da bi dobili detaljnije odgovore od onih koje nudi

običan upitnik, anketari su razgovarali po sedam puta sa svakim ispitanikom iz uzorka glasača. Cilj je bio da se

ispitaju razlozi koji dovode do promene glasačkog stava.

Istraživanje je počivalo na nekoliko hipoteza. Prva je bila da događaji u zajednici u kojoj žive glasači mnogo više

utiču na njihove glasačke namere nego događaji iz udaljenih krajeva. Rezultati istraživanja uglavnom su

potvrdili ovu hipotezu. Istraživači su razvili suptilne tehnike merenja političkih stavova, no njihov je rad takođe

značajno doprineo teorijskoj misli. U svojoj studiji, istraživači su po prvi put upotrebili pojmove poput „lider

mišljenja" i „dvofazna komunikacija". Prvi se odnosi na osobu ko-ja je u stanju da utiče na političko mišljenje

onih oko sebe. Mišljenje se ne formira direktno, nego u dvofaznom procesu. U prvoj fazi, lider mišljenja reaguje

na političke događaje, a u drugoj utiče na druge - rođake, prijatelje i kolege s radnog mesta. Gledišta lidera

mišljenja, koja se prenose preko ličnih od-noša, utiču na odgovore o političkoj si-tuaciji koje u upitniku daju

pojedinci.

S obzirom da nisu standardizovani, otvoreni upitnici, međutim otežavaju statističko poredenje podataka.

Struktura upitnika jeste takva da omogućuje timu ispitivača da na istovetan, unapred dogovoren način,

postavlja pitanja i beleži odgovore. Formulacija svih pitanja mora biti jasna i anketarima i ispitanicima. Kod

velikih anketa na nivou cele zemlje, državne organizacije i istraživački centri, manje-više, istovremeno sprovode

anketiranje na celoj teritoriji. Kad bi pitanja bila dvo-smisleno formulisana, a odgovori mogli da se interpretiraju

na različite načine, rad anketara i onih koji vrše analizu rezultata bio bi potpuno onemogućen.

Pri sastavljanju upitnika takođe je potrebno voditi računa o karakteristikama ispitanika. Da li će ispitanik

shvatiti pravo značenje svakog postavljenog pitanja? Da li ima dovoljno informacija da bi dao upotrebljiv

odgovor? Da li će uopšte popuniti upitnik? U pojedinim slučajevima, ispitanicima nije jasna upotrebljena

terminologija. Na primer, pitanje „Koji je vaš bračni status?" može zbuniti neke ispitanike. Mnogo je prikladnije

pitati „Da li ste neudati-neoženjeni, udati-oženjeni, razvedeni, ili rastavljeni?" Zbog ovakvih teškoća, većini

anketa prethode pilot studije, kroz koje se ukazuje na eventualne nedostatke upitnika koje istraživač nije

predvideo. Pilot studija predstavlja probnu anketu u kojoj je broj ispitanika veoma mali, ali je od velike koristi,

jer se greške mogu otkloniti pre početka šireg ispitivanja.

Uzorci

Sociologe često zanimaju karakteristike velikog broja pojedinaca - na primer, politički stavovi cele populacije

jedne zemlje. Bilo bi, međutim, nemoguće vršiti ispitivanje svakog stanovnika ponaosob, pa se, u takvim

situacijama, istraživanje bazira na uzorku. Obično se sa sigurnošću može tvrditi da rezultati dobijeni na osnovu

uzorka, pod uslovom da je dobro izabran, mogu da se primene na ukupnu populaciju. Ispitivanje dve ili tri

hiljade glasača, na primer, može biti veoma precizan pokazatelj političkih stavova i glasačkih namera ukupnog

stanovništva. Da bi se postigla takva preciznost, neophodno je da uzorak bude reprezentativan, to jest da

obuhvati grupu pojedinaca tipičnih za celokupnu populaciju. Biranje uzorka mnogo je složenije nego što u prvi

mah može da izgleda, pa su statističari formulisali pravila koja odreduju propisanu veličinu i karakter uzorka.

124


Izuzetno važan postupak, koji garantuje reprezentativnost uzorka, jeste stvaranje slučajnog uzorka, pri čijem

sastavljanju svaki pojedinac u populaciji ima istu verovatnoću da bude izabran. Slučajni uzorak se na najbolji

način određuje ako se svaki pojedinac u populaciji označi brojem, a zatim se uz pomoć kompjutera, bira

nasumični niz, iz kojeg se, na primer, izdvajanjem svakog desetog broja, bira slučajni uzorak.

Prednosti i nedostaci anketiranja

Ankete se u sociološkom istraživanju koriste iz više razloga. Odgovori iz upitnika mogu se lakše kvantifikovati i

analizirati, nego podaci do kojih se došlo uz pomoć nekog drugog metoda. Isto tako, anketama može biti

obuhvaćen veliki broj ljudi; pod uslovom da raspolažu dovoljnim sredstvima, istraživači mogu na unajme

specijalizovane ustanove da umesto njih obave anketiranje.

Mnogi sociolozi su, međutim, sumničavi prema ovom metodu. Oni tvrde da su pojedini rezultati problematični

u pogledu tačnosti, što je posledica relativno površnih od-govora datih na pitanja iz upitnika. Broj

nepopunjenih upitnika ponekad je veoma veliki, naročito ako se šalju, odnosno vraćaju poštom. Nije retkost da

se objavljuju studije čiji se rezultati zasnivaju na odgovorima tek polovine ispitanika iz uzorka - mada se

ispitanici koji nisu vratili upitnik ponovo kontaktiraju ili zamenjuju drugim ljudima. Malo je saznanja o onima

koji ne vrate upitnik ili odbiju saradnju.

Eksperimenti

Eksperiment se može definisati kao pokušaj da se proveri ispravnost hipoteze pod strogo kontrolisanim

uslovima koje postavlja sam ispitivač. Eksperimenti se često koriste u prirodnim naukama, jer imaju neke

prednosti u odnosu na ostale istraživačke postupke. Kod eksperimenta, istraživač neposredno kontroliše

okolnosti koje proučava. U odnosu na prirodne nauke, sociologija ne pruža mnogo prilika za eksperimentisanje.

U „laboratoriju" je moguće sakupiti samo manje grupe pojedinaca, a u takvim eksperimentima ljudi znaju da

su tu zbog proučavanja, pa se dešava da se ne ponašaju prirodno. Ovakve promene u ponašanju predmeta

ispitivanja nazivaju se Hotornov efekat. Istraživači koji su se tridesetih godina prošlog veka bavili proučavanjem

produktivnosti u jednoj fabrici u Hotornu blizu Čikaga, došli su do iznenadujučeg zaključka da produktivnost

nastavlja da se povećava bez obzira na promene uslova pod kojima se ekperiment odvija (nivo osvetljenja,

trajanje pauze, broj radnika u timu, itd.). Radnici su bili svesni toga da su predmet istraživanja, pa su ubrzavali

svoj uobičajeni tempo rada. I pored toga, eksperimentalna metoda povremeno se koristi i u sociologiji. Jedan

primer predstavlja vrlo domišljat eksperiment Filipa Zimbarda, koji je inscenirao pravi zatvor, u kojem su

studenti dobrovoljci igrali uloge zatvorskih čuvara i zatvorenika (1972). Cilj ovog istraživača bio je da ustanovi u

kojoj meri dodeljene uloge dovode do promene u ponašanju i stavovima.

Rezultati eksperimenta zaprepastili su istraživača. Studenti koji su bili u ulozi čuvara, ubrzo su počeli da se

ponašaju veoma autoritarno; pokazivali su otvoreno neprijateljstvo prema zatvorenicima, naređivali im i

verbalno ih zlostavljali. Nasuprot njima, zatvorenici su pokazivali mešavinu apatije i otpora, koja se često može

uočiti i među pravim zatvorenicima. Napetost između dve grupe se, u toku eksperimenta, toliko povećala da je

istraživanje moralo da se obustavi već u ranoj fazi. Rezultati ovog istraživanja, međutim, veoma su važni.

Zimbardo je došao do zaključka da na ponašanje u zatvoru više utiče sama priroda zatvorskog okruženja, nego

individualne osobine zatvorenika.

Životne istorije

125


Za razliku od eksperimenata, životne istorije u potpunosti pripadaju sferi sociologije i ostalih društvenih nauka

- nema im mesta u prirodnim naukama. Životne istorije obuhvataju podatke o životu nekog pojedinca,

prezentovane od strane samog pojedinca. Ostali istraživački postupci nisu u stanju da pruže takvo obilje

podataka o promenama stavova i uverenja do kojih dolazi tokom vremena. Proučavanje životnih istorija,

međutim, retko se zasniva samo na sećanju ljudi. Obično se koriste i drugi izvori, kao pisma, izveštaji

savremenika ili novinski članci, kako bi se proverila tačnost podataka koje su pojedinci o sebi naveli. Sociolozi

imaju različita mišljenja o vrednosti biografija kao istraživačkog metoda. Jedni su mišljenja da je taj izvor

informacija dosta nepouzdan, dok drugi smatraju da se na ovaj način dolazi do detaljnih podataka, koji se ne

mogu dobiti drugim metodom.

Životne istorije kao istraživački metod korišćene su u nekoliko značajnih studija. Čuvena je rana studija V I.

Tomasa i Florijana Znanjeckog pod naslovom Poljski seljak u Evropi i Americi, čijih je pet tomova prvi put

objavljeno u periodu između 1918. i 1920. godine (Thomas i Znaniecki 1966). Tomas i Znanjecki pružili su u toj

studiji daleko detaljniju i suptilniju analizu migracije nego što bi to bilo moguće bez mnoštva razgovora, pisama

i novinskih članaka, koje su u tu svrhu sakupili.

Istorijska analiza

Istorijska perspektiva veoma je značajna u sociološkim istraživanjima. Često nam je neophodna vremenska

perspektiva da bismo objasnili sakupljeni materijal o određenom problemu. Sociolozi često žele da

neposredno izučavaju događaje iz prošlosti. Neki istorijski periodi mogu da se izučavaju neposredno, jer su

učesnici tadašnjih dešavanja još živi, kao što je slučaj s holokaustom, kad je ogroman broj Jevreja stradao u

koncentracionim logorima od strane nacista za vreme Drugog svetskog rata. Korišćenje usmene istorije

podrazumeva razgovor s protagonistima događaja iz prošlosti. Neposredno istraživanje ovakve vrste može

doseći samo u blisku prošlost, odnosno onoliko koliko traje prosečan životni vek čoveka, mada se, kao

sociološki i istorijski izvor, mogu koristiti i zapisana sećanja umrlih ljudi. Istraživanje dalje prošlosti, međutim,

zahteva korišćenje dokumenata i pisanih podataka, koji se često mogu naći u posebnim zbirkama biblioteka ili

u nacionalnim arhivima.

Zanimljiv primer dokumentarnog istraživanja u istorijskom kontekstu predstavlja studija sociologa Entonija

Ešvorta (1980), o životu u rovovima za vreme Prvog svetskog rata. Ešvort se bavio analizom života muškaraca

koji su proveli više nedelja u pretrpanim rovovima pod stalnom paljbom. Ovaj autor koristio je razne

dokumentarne izvore: zvanične istorije rata, uključujući i one koje su se bavile različitim vojnim divizijama i

bataljonima, zvaničnim publikacijama tog vremena, beleškama i dnevnicima vojnika i ličnim sećanjima na ratna

događanja. Na taj način, Ešvort je bio u stanju da pruži detaljan opis života u rovovima. Otkrio je da je većina

vojnika sama odlučivala koliko će često učestvovati u sukobima s neprijateljem, ponekad svesno ignorišući

komande nadređenih. Na primer, nemački vojnici i savezničke snage su na Božić obustavile neprijateljstva, a na

jednom mestu je čak organizovana neformalna fudbalska utakmica.

Kombinovanje komparativnog i istorijskog istraživanja

Ešvortovo istraživanje bavilo se relativno kratkim periodom. Primer studije koja je istraživala mnogo duži

period koristeći komparativnu analizu u istorijskom kontekstu, predstavlja veoma poznato istraživanje Tede

Skokpol o društvenim promenama pod nazivom Države i društvene revolucije (1979). Autorka je sebi postavila

ambiciozan zadatak: da ustanovi teoriju o poreklu i prirodi revolucije zasnovanu na detaljnom empirijskom

proučavanju. Ona je posmatrala procese revolucije u tri različita istorijska konteksta: revoluciju u Francuskoj,

126


1789. godine, revoluciju u Rusiji, 1917. (ona je na vlast dovela komuniste i stvorila Sovjetski Savez, koji se

raspao 1991) i revoluciju u Kini 1949. (kojom je je stvorena komuništička Kina)

127

sociologija -socijalna ekologija

Documents