Septembar 2016.

Autorke: Dr Nevena PetrušićKosana BekerDragana Ćirić Milovanović

Izdavač:Inicijativa za prava osoba sa mentalnim invaliditetom MDRI-S Bulevar kralja Aleksandra 171, 11 000 Beograd

Dizajn i priprema za štampu:Mlađan Petrović

Štampa:Manuarta, Beograd

Tiraž:500

BEOGRAD, Septembar 2016.

Ova publikacija je nastala u okviru projekta „Poslovna sposobnost kao preduslov rav-nopravnosti osoba sa invaliditetom pred zakonom“ koji sprovode Inicijativa za prava osoba sa mentalnim invaliditetom MDRI-S, Pravosudna akademija i Pravni fakultet Univerziteta u Beogradu. Projekat finansira Evropska unija u okviru programa Europe-an Instrument for Democratization and Human Rights (EIDHR) Serbia country-based scheme 2015 & 2016.

Sadržaj predstavlja odgovornost Inicijative za prava osoba sa invaliditetom MDRI-S i ne odražava stavove i mišljenja Evropske unije.

Štampanje publikacije takođe je omogućila Kancelarija za ljudska i manjinska prava, u okviru programa „Sprovođenje antidiskriminacionih politika u Republici Srbiji“.

Štampanje publikacije omogućila Kancelarija Visokog komesara Ujedinjenih nacija za ljudska prava (OHCHR). Stavovi izneti u publikaciji ne odražavaju stavove Ujedinjenih nacija i njenih agencija.

Sadržaj

1. UVOD .................................................................................................. 5

2. NEUSKLAĐENOST NACIONALNOG ZAKONODAVSTVA SA KONVENCIJOM O PRAVIMA OSOBA SA INVALIDITETOM I OPŠTIM KOMENTAROM BR. 1 KOMITETA ZA PRAVA OSOBA SA INVALIDITETOM ............................................................................. 7

2.1. Razumevanje invaliditeta u kontekstu ljudskih prava .............. 72.2. Šta to znači u odnosu na poslovnu sposobnost?..................... 82.3. Povezanost sa drugim pravima .............................................. 102.4. Trenutna situacija u Republici Srbiji ....................................... 12

3. POJMOVNIK – OSNOVNI KONCEPTI .................................................. 153.1. Zamensko donošenje odluka ................................................. 153.2. Donošenje odluka uz podršku ................................................ 153.3. Mentalna sposobnost ............................................................ 173.4. Radna sposobnost .................................................................. 183.5. Poslovna sposobnost i ostvarivanje određenih prava ........... 193.6. Procesna sposobnost ............................................................. 19

4. PODSETNIK – ŠTA SVE NE MOŽE OSOBA LIŠENA POSLOVNE SPOSOBNOSTI ................................................................ 21

5. ZAKONSKI RAZLOZI ZA LIŠENJE POSLOVNE SPOSOBNOSTI .............. 235.1. Razlozi za potpuno lišenje poslovne sposobnosti ................. 235.2. Razlozi za delimično lišenje .................................................... 265.3. Razlozi za produženje roditeljskog prava ............................... 30

6. POSTUPAK ZA LIŠENJE POSLOVNE SPOSOBNOSTI ............................ 336.1. STANDARDI PRAVIČNOG POSTUPANJA .................................. 336.2. PROCESNI POLOŽAJ, PROCESNA SPOSOBNOST

I ZASTUPANJE OSOBE PREMA KOJOJ SE POSTUPAK VODI ..................................................................... 35

6.2.1. Procesni položaj ........................................................... 356.2.2. Procesna sposobnost .................................................. 366.2.3. Zastupanje ................................................................... 38

6.3. PROCESNI POLOŽAJ CENTRA ZA SOCIJALNI RAD ................... 436.4. POKRETANJE POSTUPKA ........................................................ 45

6.4.1. Aktivna legitimacija ..................................................... 456.4.2. Forma i sadržina predloga ........................................... 466.4.3. Pokretanje postupka po službenoj dužnosti ............... 50

6.5. SASLUŠANJE UČESNIKA .......................................................... 526.5.1. Saslušanje osobe o čijoj se

poslovnoj sposobnosti odlučuje ................................. 526.5.2. Saslušanje drugih učesnika u postupku ...................... 616.5.3. Saslušanje drugih lica .................................................. 61

6.6. VEŠTAČENJE ............................................................................ 626.6.1. Nalog veštacima .......................................................... 626.6.2. Mesto veštačenja i prisustvo sudije ............................ 696.6.3. Smeštanje u zdravstvenu ustanovu zbog veštačenja .... 716.6.4. (Ne)vezanost suda nalazom i mišljenjem veštaka ...... 72

6.7. PROVERA POSTOJANJA RAZLOGA ZA DALJE LIŠENJE POSLOVNE SPOSOBNOSTI ....................................... 746.7.1. Određivanje perioda proveravanja ............................ 746.7.2. Obrazloženje roka proveravanja ................................. 75

6.8. REŠENJE ................................................................................. 766.8.1. Rešenje kojim se odlučuje o predmetu postupka ...... 766.8.2. Rešenje o upućivanju u zdravstvenu ustanovu .......... 836.8.3. Rešenje o troškovima postupka ................................. 83

7. DOSADAŠNJA PRAKSA U SRBIJI ........................................................ 85

5

UVOD

Konvencija o pravima osoba sa invaliditetom prvi je sveobuhvatni i prav-no obavezujući međunarodni ugovor kojim se štite prava svih osoba sa invaliditetom. Zakon o potvrđivanju Konvencije o pravima osoba sa in-validitetom1 usvojen je 29. maja 2009. godine, čime se Republika Srbi-ja obavezala da svoje zakone i praksu usaglasi sa ovim međunarodnim ugovorom.

Član 12. Konvencije o pravima osoba sa invaliditetom nazvan je „Rav-nopravnost pred zakonom“ i smatra se da upravo taj član predstavlja srž konvencije.2 On je usko povezan sa društvenim uključivanjem, auto-nomijom i ravnopravnošću osoba sa invaliditetom – svim principima na kojima je konvencija zasnovana.

Neophodna je temeljna reforma kako bi se zakonodavstvo i praksa u Republici Srbiji usaglasili sa „promenom paradigme“ koju je Konvencija o pravima osoba sa invaliditetom donela. S obzirom da lišenje poslov-ne sposobnosti u Srbiji predstavlja drastičnu meru kojom je veliki broj osoba sa invaliditetom lišen svih osnovnih prava, te da izmene zako-nodavstva u ovoj oblasti zahtevaju sveobuhvatne suštinske promene, potrebno je preduzeti korake kako bi se smanjio negativni efekat ovakve prakse uz korišćenje mehanizama koji su nam trenutno na raspolaganju. Za početak, to je promena prakse i primena pozitivnih ishoda koji mogu poslužiti kao argumentacija za zakonodavnu reformu, a u kojoj je uloga pravosuđa veoma značajna.

Smernice koje su pred vama nastale su na osnovu rezultata konsultacija sa sudijama tokom 2014. i 2015. godine. Tokom konsultacija identifiko-vana su ključna pitanja sa kojima se sudije susreću u postupcima liše-nja i vraćanja poslovne sposobnosti, uključujući primenu novih odredbi

1 „Službeni glasnik RS - Međunarodni ugovori“, br. 42/2009 2 Ko može da odlučuje? Pravo na poslovnu sposobnost lica sa intelektualnim i psihosocijalnim invaliditetom, Tematski izveštaj komesara Saveta Evrope za ljudska prava, 2013

1.

6

Zakona o vanparničnom postupku3, upotrebu manje restriktivnih mera koje postoje u našem zakonodavstvu, kao i onih koje pružaju neophod-nu zaštitu u postupku (npr. saslušanje osobe i drugih značajnih osoba u njenom životu).

Smernice su nastale u okviru projekta „Poslovna sposobnost kao predu-slov ravnopravnosti osoba sa invaliditetom pred zakonom“, čiji je cilj da unapredi ostvarivanje prava osoba sa invaliditetom kroz jačanje proce-snih garancija i unapređenje sudske prakse. To se prevashodno odnosi na unapređivanje sudske prakse po pitanju ravnopravnosti pred zako-nom za osobe sa mentalnim smetnjama, ali i na jačanje svesti o značaju poslovne sposobnosti za život svakog pojedinca.

Trudili smo se da smernice sadrže sva relevantna objašnjenja, instrukci-je i informacije kako bi jednako služile i onima koji se prvi put susreću sa ovim postupkom – sudije na početku karijere, sudijski pomoćnici, zatim sudijama koji su dugo u vanparničnoj materiji, a žele da se upoznaju sa razvojem međunarodnih standarda u ovim postupcima, kao i svima oni-ma koji žele da se upoznaju sa specifičnostima ovog postupka.

Važno je napomenuti da je ovo oblast koja se menja pod uticajem me-đunarodnog prava i prakse Evropskog suda za ljudska prava. Stoga i ove smernice predstavljaju „živi“ dokument koji će se dorađivati shodno promenama u međunarodnoj i domaćoj praksi.

3 „Službeni glasnik SRS“, br. 25/82 i 48/88 i „Sl. glasnik RS“, br. 46/95 – dr. zakon, 85/2012, 45/2013 – dr. zakon, 55/2014, 6/2015 i 106/2015 – dr. zakon

7

NEUSKLaĐENOST NaCIONaLNOG ZaKONOdaVSTVa Sa KONVENCIjOM O PraVIMa OSOBa Sa INVaLIdITETOM I OPŠTIM KOMENTarOM Br. 1 KOMITETa Za PraVa OSOBa Sa INVaLIdITETOM

2.1. razumevanje invaliditeta u kontekstu ljudskih prava

Konvencija UN o pravima osoba sa invaliditetom dovela je do promene paradigme, mnogi bi rekli „revolucije“ u sagledavanju invaliditeta kroz prizmu ljudskih prava. Zapravo, konvencija je potvrdila da se sva prava garantovana međunarodnim ugovorima odnose i na osobe sa invalidi-tetom, bez diskriminacije. Stoga je princip nediskriminacije opšti princip na kojem je konvencija zasnovana, uz naglašavanje značaja poštovanja lične autonomije i dostojanstva, različitosti, celoživotnog razvoja. Po-sebno je ukazano da se sva garantovana prava odnose na sve osobe sa invaliditetom, bez obzira na stepen ili vrstu invaliditeta, odnosno, kako je to i navedeno u Preambuli Konvencije o pravima osoba sa invaliditetom, prepoznaje se potreba da se promovišu i štite ljudska prava svih osoba sa invaliditetom, uključujući one koje zahtevaju intenzivniju podršku.

Cilj ove konvencije je da se unapredi, zaštiti i osigura puno i jed-nako uživanje svih ljudskih prava i osnovnih sloboda svim oso-bama sa invaliditetom i unapredi poštovanje njihovog urođenog dostojanstva.

Osobe sa invaliditetom uključuju i one koji imaju dugoročna fi-zička, mentalna, intelektualna ili čulna oštećenja koja u interak-ciji sa raznim preprekama mogu ometati njihovo puno i efikasno učešće u društvu na jednakoj osnovi sa drugima.

Član 1. Konvencije o pravima osoba sa invaliditetom

2.

8

Konvencija ne sadrži definiciju invaliditeta već ga sagledava kao razvojni koncept koji je definisan okolnostima u društvu, a ne realnim ili pret-postavljenim teškoćama koje osoba može imati. Iz perspektive ljudskih prava invaliditet se sagledava kao različitost svojstvena ljudima, u ovom slučaju u domenu kognitivnih, senzornih ili motornih sposobnosti. I dok model zasnovan na ličnoj „patologiji“ marginalizuje ljude i primorava ih da se prilagode socijalnom kontekstu koji nije osetljiv na njihove potre-be, pristup zasnovan na ljudskim pravima zahteva od država da predu-zimaju mere koje će podržati razvoj inkluzivnog društva koje prihvata različitost kao nešto što je prirodno svojstvo ljudskih bića.

Osobe sa invaliditetom imaju pravo da uživaju sva ljudska prava ravno-pravno sa drugima. Međunarodnim ugovorima postavljen je okvir koji je polazna osnova za pokretanje diskusije i razvoj politika na lokalnom nivou, koje uvažavaju različitosti osoba sa invaliditetom i pružaju neop-hodna prilagođavanja, kako bi osobe sa invaliditetom mogle da uživaju ljudska prava kao i svi ostali građani i građanke.

Da bi ovi međunarodni standardi postali realnost i u našem društvu, neophodno je insistirati na promeni pristupa prema osobama sa invali-ditetom, odnosno, na pristupu koji je zasnovan na poštovanju ljudskih prava, kao i na efikasnim mehanizmima praćenja kroz koje se može sa-gledati način na koji se država angažuje po ovom pitanju, te da pasivnost države i neažurnost u reformama takođe dovodi do kršenja ljudskih pra-va osoba sa invaliditetom.

Sagledavanje osoba sa invaliditetom kao subjekata a ne obje-kata podrazumeva da im se obezbedi puno uživanje osnovnih sloboda koje većina uzima zdravo za gotovo, na način koji ih uva-žava i koji je osetljiv za njihove različitosti. To znači napuštanje tendencije da se osobe sa invaliditetom vide kao problem već da se sagledavaju sa stanovišta njihovih prava.4

2.2. Šta to znači u odnosu na poslovnu sposobnost?

Poslovna sposobnost prepoznata je kao građansko i političko pravo, što znači da zahteva neposrednu primenu. Kako je osnovni princip na kome Konvencija o pravima osoba sa invaliditetom počiva princip nediskrimi-

4 Gerard Quinn and Theresia Degener, The current use and future potential of United Nations human rights instruments in the context of disability, UN 2002

9

nacije, tako i pravo na jednako priznanje pred zakonom osoba sa invali-ditetom sadržano u članu 12. Konvencije zahteva neposrednu primenu. Dodatno, ostvarivanje i uživanje ovog prava je osnovni preduslov za uži-vanje brojnih drugih prava čija primena nije moguća bez punog prizna-vanja poslovne sposobnosti.

U oblasti građanskog prava, zakoni koji se tiču starateljstva tre-ba da predstavljaju prioritetnu oblast za zakonodavnu reformu. Zakonodavstvo koje je trenutno na snazi u mnogim zemljama omogućava da osobe budu proglašene nesposobnim na osnovu njihovog mentalnog, intelektualnog ili senzornog invaliditeta i da im se postavi staratelj koji će odlučivati u njihovo ime. Bez obzira da li je postojanje invaliditeta direktan ili indirektan osnov za pro-glašenje nesposobnosti, ovakvi zakoni su u sukobu sa priznava-njem poslovne sposobnosti osobama sa invaliditetom sadržanim u članu 12. stav 2. Konvencije o pravima osoba sa invaliditetom.5

Puno uživanje poslovne sposobnosti smatra se ključnim za ostvarivanje lične autonomije, sticanje i održanje ličnog dostojanstva, pozitivne slike o sebi, osećaja samoostvarenosti i samopoštovanja. Donošenje odluka, velikih i malih, o sopstvenom životu, od najjednostavnijih, koje svi uzi-mamo zdravo za gotovo pa do veoma bitnih, pruža nam osećaj kontrole nad sopstvenim životom i definiše nas kao ličnost.

Poslovna sposobnost nije samo pitanje donošenja odluka, to je i pitanje šta znači biti ljudsko biće.6

Poslovna sposobnost (...) se odnosi na pravo osobe da donosi svo-je odluke ‒ velike i male ‒ i da se te odluke poštuju. Kada je spo-sobnost osobe da donosi odluke dovedena u pitanje (na osnovu mentalne bolesti, intelektualnih smetnji, stečene povrede mozga ili drugih razloga) država treba da stavi na raspolaganje čitav niz mera koje odgovaraju potrebama osobe. Međutim, realnost je da države nisu uklonile zakonske prepreke koje sprečavaju osobe sa invaliditetom i ostale da donose sopstvene odluke. Poslovna sposobnost se često rutinski ograničava ili potpuno uskraćuje.

5 UN Office of the High Commissioner for Human Rights, Thematic Study on enhancing aware-ness and understanding of the Convention on the Rights of Persons with Disabilities, para 45, U.N. Doc. A/HRC/10/48 (26 January 2009)6 Džerard Kvin, Personhood & Legal Capacity Perspectives on the Paradigm Shift of Article 12 CRPD“, Konferencija HPOD, Pravni fakultet Harvarda, februar 2010

10

Suština je da sve odluke koje donosimo budu pravno priznate, te da nam se ne mogu uskraćivati na osnovu postojećeg ili pretpostavljenog inva-liditeta. Eventualne teškoće u donošenju odluka, nedostatak potrebnih veština, otežano razumevanje ili sposobnost komuniciranja tih odluka ne mogu biti osnov za uskraćivanje ovog prava. One samo ukazuju da je osobi potrebna podrška u ostvarivanju ovog prava koju je država dužna da obezbedi. Konvencija zahteva da se podrška zasniva na poverenju, da bude pružana sa poštovanjem i ne suprotno željama osobe sa invalidite-tom.7 Takođe, podrška u odlučivanju ne sme se koristiti kao opravdanje za ograničavanje ostalih osnovnih prava osoba sa invaliditetom, naro-čito prava glasa, prava na sklapanje braka/registrovanog partnerstva i zasnivanje porodice, reproduktivnih prava, roditeljskih prava, prava na davanje pristanka na intimne odnose i lečenje, kao i prava na slobodu.8

2.3. Povezanost sa drugim pravima

Odredbama člana 31. Bečke konvencije o ugovornom pravu9 propisa-no je da se međunarodni ugovori tumače u skladu sa svojom svrhom i principima. U skladu sa tim, čineći integralnu komponentu Konvencije o pravima osoba sa invaliditetom, paragraf (n) Preambule upravo prepo-znaje značaj koji za osobe sa invaliditetom ima njihova lična autonomija i nezavisnost, uključujući slobodu sopstvenih izbora.

Priznavanje pune poslovne sposobnosti za sve osobe sa invaliditetom neraskidivo je povezano sa principom ravnopravnosti i nediskriminacije (član 5). Takođe, poslovna sposobnost veoma je značajna za ostvariva-nje prava na poštovanje fizičkog i psihičkog integriteta (član 17) i efika-sne zaštite od torture i drugih nečovečnih ili ponižavajućih postupaka (član 15).

Odredbe člana 14. odnose se na slobodu i sigurnost, pa je neophodno da države osiguraju da sve osobe sa invaliditetom, na jednakoj osnovi

7 CRPD Conference of Parties, 2-4 September 2009 New York, „The right to equal recognition before the law, access to justice and supported decision making“, Presentation by Ms. Edah Wangechi Maina, Vice-Chairperson of the Committee on the Rights of Persons with Disabilities8 Opšti komentar 1, para. 259 Bečka konvencija o ugovornom pravu. br. 18232, usvojena 23. maja 1969. godine https://treaties.un.org/doc/Publication/UNTS/Volume%201155/volume-1155-I-18232-English.pdf, pristupljeno 26.09.2016. godine

11

sa drugima, ne budu nezakonito ili proizvoljno lišene slobode, da svako lišenje slobode bude u skladu sa zakonom i da se ni u kom slučaju ne sme opravdavati postojanjem invaliditeta.

Bez poslovne sposobnosti umanjuje se i garancija slobodnog i informi-sanog pristanka (član 25), dok su pravo na brak i zasnivanje porodice (član 23) i pravo na učešće u političkom i javnom životu (član 29) pot-puno obesmišljeni. Poslovna sposobnost veoma je važna i za ostvari-vanje prava na obrazovanje koje podrazumeva razvoj ličnosti, talenata i kreativnosti osoba sa invaliditetom, kao i razvoj njihovih mentalnih i fizičkih sposobnosti do krajnjih mogućnosti, kako bi se osigurala njihova efektivna participacija u slobodnom društvu.

Poslovna sposobnost je ključna i za jednak pristup pravdi (član 13), pra-vo na slobodu kretanja i državljanstvo (član 18), pravo na izbor mesta boravka (član 19) i pravo na slobodu izražavanja (član 21) .

Iako u Evropskoj konvenciji o ljudskim pravima10 poslovna sposobnost nije garantovana kao posebno pravo, u njoj su sadržana brojna osnovna prava i slobode koja se moraju poštovati bez obzira na status poslovne sposobnosti osobe. Evropski sud za ljudska prava u svojoj praksi pitanje poslovne sposobnosti najčešće sagledava i povezuje sa pravom na slo-bodu i bezbednost (član 5), na pravično suđenje (član 6), na poštova-nje ličnog i porodičnog života (član 8), pravom na delotvoran pravni lek (član 13) i zabranu diskriminacije (član 14).

Praksa Evropskog suda sve više ukazuje na suštinsko razumevanje po-slovne sposobnosti kao prava svake osobe, što se prepoznaje i u ekspli-citnom pozivanju na Konvenciju o pravima osoba sa invaliditetom, kao svojevrsnom pomoćnom sredstvu u interpretaciji Evropske konvencije o ljudskim pravima.

U presudi Štukaturov protiv Rusije, navedeno je da postojanje mental-nog poremećaja, čak i kada je on ozbiljan ne može biti jedini razlog za opravdanje potpunog lišavanja sposobnosti.11 Ovom odlukom sud je utvrdio i da lišavanje poslovne sposobnosti predstavlja ozbiljno zadira-nje u pravo osobe na poštovanje ličnog i porodičnog života.

10 http://www.echr.coe.int/Documents/Convention_ENG.pdf, pristupljeno 26.09.2016. godine11 Evropski sud za ljudska prava, Štukaturov protiv Rusije, (Predstavka br. 44009/05), paragraf 94.

12

Ova odluka približava praksu Evropskog suda viziji sadržanoj u Konvenci-ji o pravima osoba sa invaliditetom, na šta je ukazao i Komesar za ljudska prava Saveta Evrope:

Ova presuda se mora tumačiti kao promovisanje pristupa koji je u skladu sa Konvencijom o pravima osoba sa invaliditetom. Bilo koje ograničenje prava pojedinca mora biti prilagođeno njego-vim ličnim potrebama, biti istinski opravdano, u kombinaciji sa efikasnim merama zaštite i biti zasnovano na procedurama koje se oslanjaju na ljudska prava.12

2.4. Trenutna situacija u republici Srbiji

Važeće zakonodavstvo, a sledstveno i praksa u Republici Srbiji daleko su od savremenog poimanja poslovne sposobnosti osoba sa invaliditetom. Kao i u većini zemalja, fokus je i dalje na utvrđivanju nesposobnosti oso-ba sa invaliditetom. Dosadašnja praksa lišavanja poslovne sposobnosti, u različitim pravnim sistemima širom sveta, oslanjala se na tri dominan-tna pristupa utvrđivanja „nesposobnosti“:

– Statusni pristup je inherentno diskriminatoran jer se nečija nespo-sobnost utvrđuje na osnovu dijagnoze, odnosno, samim postojanjem invaliditeta. Uloga suda u sistemima koji primenjuju statusni pristup svodi se na potvrđivanje da je utvrđivanje postojanja invaliditeta uči-njeno na propisan način;

– Princip ishoda, odnosno, utvrđivanje nesposobnosti na osnovu „lo-ših“ odluka suštinski je nepravedan i diskriminatoran, jer se odluke drugih osoba (bez invaliditeta) ne procenjuju na taj način, tačnije dru-gima se ne uskraćuje mogućnost greške i preuzimanja rizika. Istovre-meno, koriste se dvostruki standardi tako da se na primer ne dovodi u pitanje odluka osobe da se leči, ali se dovodi u pitanje odluka te iste osobe da napusti lečenje;

Funkcionalni pristup, odnosno, utvrđivanje nesposobnosti u određe-nim oblastima i/ili za pojedinačne odluke i dalje je fokusiran na utvrđi-

12 Human rights in Europe: no grounds for complacency, Viewpoints by Thomas Hammarberg, Council of Europe Commissioner for Human Rights, Council of Europe Publishing 2011 (http://www.coe.int/t/commissioner/source/prems/HR-Europe-no-grounds-complacency_en.pdf, pristupljeno 15. septembra 2016. godine

13

vanje nesposobnosti, što znači da je u suprotnosti sa osnovnim prin-cipima Konvencije o pravima osoba sa invaliditetom.

Uloga suda u ovim slučajevima svodi se na utvrđivanje zakonitosti po-stupka, odnosno, da li su se prilikom utvrđivanja nesposobnosti pošto-vala procesna pravila. Pokušaji unapređivanja ili uvođenja „pravičnosti“ u sistem prevashodno su se ticali usavršavanja mernih instrumenata za utvrđivanje nesposobnosti, oslanjajući se na staru paradigmu svojstve-nu medicinskom pristupu invaliditetu.

Svi ovi pristupi su problematični. Statusni pristup počiva na ste-reotipima i ignoriše realne mogućnosti osobe. Princip ishoda je kontradiktoran i ne dozvoljava osobama sa invaliditetom dosto-janstvo pogrešnog izbora i preuzimanja rizika, što je drugima doz-voljeno. Funkcionalni pristup je do sada premalo pažnje pridavao značaju podrške. Funkcionalni pristup može imati budućnost, ali ne kao kriterijum ograničenja već kao sredstvo u definisanju vrsti podrške koje treba da budu dostupne određenoj osobi.13

U Republici Srbiji, sistem je u potpunosti usmeren na utvrđivanje nespo-sobnosti, a u praksi dominiraju statusni pristup i princip ishoda, što je u suprotnosti sa Konvencijom o pravima osoba sa invaliditetom i neop-hodno ga je reformisati. Osim što je u suprotnosti sa Konvencijom o pra-vima osoba sa invaliditetom, ovakav sistem ima nesagledive posledice po život i dostojanstvo osobe koja je lišena poslovne sposobnosti. Osobi su uskraćena sva osnovna prava te se ovakva situacija sa razlogom opi-suje kao „građanska smrt“.

U prošlosti je funkcionalni pristup korišćen za utvrđivanje nedostataka osobe sa ciljem da se uspostavi vrlo usko prilagođen režim starateljstva kojim se treća strana ovlašćuje da donosi specifične odluke u strogo de-finisanim okolnostima i na ograničeno vreme. Umesto toga, funkcional-ni pristup tumačen u skladu sa članom 12. Konvencije o pravima osoba sa invaliditetom, treba da utvrdi kakva je podrška osobi potrebna kako bi joj se omogućilo da ostvari svoju poslovnu sposobnost.

Ovakva promena paradigme bez sumnje zahteva drugačiju ulogu suda. Uloga suda ne sme da bude svedena na potvrđivanje nečije nesposob-nosti, već mora biti takva da obezbeđuje zaštitu prava osobe da njene

13 Ko može da odlučuje? Pravo na poslovnu sposobnost lica sa intelektualnim i psihosocijalnim invaliditetom, Tematski izveštaj komesara Saveta Evrope za ljudska prava, 2013

14

odluke budu pravno priznate i da se poštuju njene želje i izbori, u situa-cijama kada joj je potrebna podrška u odlučivanju. Osim toga, neophod-no je osobi obezbediti besplatno i efikasno pravno zastupanje tokom sudskog postupka, kako bi osoba mogla da ospori zahtev za lišenje po-slovne sposobnosti.

Dok se pravni sistem ne reformiše, sud može uticati na ostale aktere u postupku time što će neposredno primenjivati Konvenciju o pravima osoba sa invaliditetom. To se može postići davanjem konkretnih uput-stava veštacima, zahtevajući od njih da se usmere na utvrđivanje vrste podrške koja je osobi potrebna, a ne na nesposobnosti i ograničenja. Od velike je važnosti da sud kritički analizira predlog za ograničavanje poslovne sposobnosti, pri čemu mora imati u vidu da svrha ograničenja poslovne sposobnosti ne sme biti lišenje slobode, odlučivanje o medi-cinskom tretmanu i sve ono što se tradicionalno uskraćuje osobama sa invaliditetom na osnovu pretpostavljene nesposobnosti.

Najvažnije, potrebno je u potpunosti prestati sa praksom potpunog liše-nja poslovne sposobnosti s obzirom da postojeći sistem već omogućava manje restriktivnu meru – delimično lišenje poslovne sposobnosti. Kako bi se u što manjoj meri ograničavala prava osoba sa invaliditetom, od-lukom o delimičnom lišenju treba odrediti specifične pravne poslove i/ili oblasti u kojima se pravo donošenja odluka ograničava, naglašavajući da je u svim drugim situacijama osoba poslovno sposobna. Eksplicitno utvrđivanje da je osoba u svemu ostalom poslovno sposobna, sprečiće eventualne pogrešne interpretacije drugih nadležnih organa i olakšati ostvarivanje prava.

15

POjMOVNIK – OSNOVNI KONCEPTI

3.1. Zamensko donošenje odluka

Zamensko donošenje odluka prisutno je u skoro svim pravnim sistemi-ma, u većoj ili manjoj meri. Ono se ogleda u postavljanju trećeg lica koje donosi odluke umesto osobe čija se poslovna sposobnost ograničava.

Zamensko donošenje odluka javlja se u različitim oblicima, uključuju-ći potpuno starateljstvo, sudsku zabranu ili delimično lišenje poslovne sposobnosti. U svetlu Konvencije o pravima osoba sa invaliditetom, sve oblike zamenskog odlučivanja karakteriše: a) oduzimanje poslovne spo-sobnosti osobi, čak i kada se to tiče pojedinačne odluke; b) treće lice, koje odlučuje umesto osobe, može postaviti neko ko nije sama osoba o kojoj se odlučuje i ovo može biti učinjeno protiv volje osobe ili c) sve odluke koje neko donosi umesto osobe zasnivaju se na onome što se veruje da je „u najboljem interesu“ osobe o kojoj se odlučuje, umesto da se zasniva na željama i preferencijama te osobe.

3.2. donošenje odluka uz podršku

Odredbama člana 12. stav 3. Konvencije o pravima osoba sa invalidi-tetom propisano je da sve države članice imaju obavezu da obezbede pristup podršci u ostvarivanju poslovne sposobnosti. Države se mora-ju uzdržati od lišavanja poslovne sposobnosti osoba sa invaliditetom i umesto toga moraju omogućiti osobama sa invaliditetom pristup podrš-ci koja im može biti neophodna za donošenje odluka koje imaju pravno dejstvo.

Podrška u ostvarivanju poslovne sposobnosti mora poštovati prava, vo-lju i želje osoba sa invaliditetom i nikada ne sme dovesti do zamenskog odlučivanja. Ona treba da obezbedi zaštitu svih prava, uključujući ona vezana za autonomiju (pravo na poslovnu sposobnost, pravo na jedna-

3.

16

kost pred zakonom, pravo izbora mesta života i dr) i prava vezana za slobodu od zloupotrebe i zlostavljanja (pravo na život, pravo na fizički integritet, itd).

Podrška je širok pojam koji podrazumeva i formalne i neformalne oblike uređivanja podrške, različitih tipova i obima. Na primer, osobe sa inva-liditetom mogu da izaberu jednu ili više osoba od poverenja koje će im pomagati u ostvarivanju njihove poslovne sposobnosti za određene od-luke ili mogu da traže druge oblike podrške, kao što su grupe za podršku, samozastupanje ili podrška u komunikaciji.

Podrška osobama sa invaliditetom u ostvarivanju poslovne sposobno-sti može uključivati mere univerzalnog dizajna i pristupačnosti, kao što je traženje od privatnih i javnih subjekata da obezbede razumljive in-formacije ili profesionalno tumačenje za znakovni jezik, da bi osobe sa invaliditetom izvršile pravnu radnju koja je neophodna za otvaranje ban-kovnog računa, zaključivanje ugovora ili drugih poslova.

Podrška može da podrazumeva razvoj i priznavanje raznolikih, nekon-vencionalnih oblika komunikacije radi izražavanja volje i želje. Za mnoge osobe sa invaliditetom, mogućnost planiranja unapred je važan oblik podrške, gde one mogu da izraze sopstvenu volju i želje koje se moraju poštovati u trenucima kada one nisu u stanju da ih izraze drugima. Na primer, osoba koja boluje od neke progresivne bolesti usled koje u bu-dućnosti neće biti u stanju da izrazi svoju volju, može unapred odlučiti ko će umesto nje odlučivati u određenim oblastima. Ona može ovlastiti i više osoba koje će za nju donositi odluke o različitim pitanjima.

Vrsta i obim podrške znatno će varirati od jedne do druge osobe, usled raznolikosti osoba sa invaliditetom, što je u skladu sa odredbama čla-na 3. Konvencije o pravima osoba sa invaliditetom, kojima je propisano poštovanje razlika i prihvatanje osoba sa invaliditetom kao dela ljudske različitosti i čovečanstva“. U svako doba, uključujući krizne situacije, lič-na autonomija i sposobnost osoba sa invaliditetom da donose odluke mora se poštovati.

Iako sistemi odlučivanja uz podršku mogu imati razne oblike, postoje neki ključni elementi koje je potrebno istaći:

– Svi oblici podrške u ostvarivanju poslovne sposobnosti, uključujući i podršku većeg obima, moraju se zasnivati na volji i željama osobe, a ne na onome što se smatra njenim najboljim interesom;

17

– Način komunikacije ne sme biti prepreka dobijanju podrške u odluči-vanju, čak i kada način komunikacije nije uobičajen ili ga razume malo ljudi;

– Pravno priznavanje oblika podrške koju je osoba formalno izabrala mora biti dostupno i pristupačno, a država ima obavezu da omogući stvaranje podrške, naročito za osobe koje su izolovane i koje nemaju pristup uobičajeno dostupnim oblicima podrške u zajednici;

– Da bi se postigla usklađenost sa zahtevima iz člana 12. stav 3. da dr-žave moraju preduzeti mere radi „obezbeđivanja pristupa“ potrebnoj podršci, države moraju omogućiti da je podrška dostupna uz nomi-nalne troškove ili potpuno besplatno za osobe sa invaliditetom i da nedostatak finansijskih sredstava nije prepreka pristupanju podršci u ostvarivanju poslovne sposobnosti;

– Moraju se uspostaviti oblici zaštite u svim postupcima u vezi sa po-slovnom sposobnošću i ostvarivanjem poslovne sposobnosti, sa ci-ljem da se obezbedi poštovanje volje i želja osobe;

– Obezbeđivanje podrške u ostvarivanju poslovne sposobnosti ne sme se zasnivati na proceni mentalne sposobnosti. Novi, nediskriminator-ni pokazatelji potrebe za podrškom su neophodni u obezbeđivanju podrške radi ostvarivanja poslovne sposobnosti.

3.3. Mentalna sposobnost

Poslovna sposobnost i mentalna sposobnost su dva različita koncepta, iako se u mnogim pravnim sistemima poistovećuju. Poslovna sposob-nost je sposobnost osobe da bude nosilac prava i obaveza, kao i sposob-nost da uživa svoja prava, preuzima obaveze i dužnosti. To je od ključnog značaja za svrsishodno učešće u društvu. Mentalna sposobnost se od-nosi na sposobnosti odlučivanja jedne osobe, koje prirodno variraju od osobe do osobe i mogu da se razlikuju u zavisnosti od mnogih faktora, uključujući ekološke i socijalne faktore.

Koncept mentalne sposobnosti je veoma kontroverzan sam po sebi. On nije, kako se to obično smatra, objektivni, naučni i prirodni fenomen. Procena mentalne sposobnosti i onoga što je „normalno“ umnogome

18

zavisi od socijalnog i političkog konteksta, ali i medicinske profesije i prakse koja ima dominantnu ulogu u proceni mentalne sposobnosti.

Konvencija o pravima osoba sa invaliditetom propisuje da „nezdravost uma“ i druge diskriminatorne etikete nisu legitimni razlozi za uskraćivanje poslovne sposobnosti. Prema članu 12. konvencije, pretpostavljeni ili stvarni nedostaci u uračunljivosti ne smeju služiti kao opravdanje za uskraćivanje poslovne spo-sobnosti.

Opšti komentar člana 12. Konvencije o pravima osoba sa invali-ditetom14

Prema trenutnim standardima u Srbiji i brojnim drugim zemljama, za-konski okvir kojim je definisana poslovna sposobnost još uvek se zasni-va na proceni mentalne sposobnosti osobe.15 Time se ova dva pojma dovode u direktnu vezu i često se poistovećuju. Mentalna sposobnost tumači se kao sposobnost osobe da razume prirodu i posledice svojih odluka, te da svoju odluku saopštava na način koji drugi razumeju. Ova-kav pristup je proizašao iz bio-medicinskog modela invaliditeta usme-renog na utvrđivanje nedostataka umesto na uvažavanja mogućnosti osobe. Konvencija o pravima osoba sa invaliditetom raskida ovu vezu, ukazujući da mentalna sposobnost ne sme biti osnov za ograničavanje, odnosno, oduzimanje poslovne sposobnosti. Ovakva praksa predstavlja diskriminaciju na osnovu invaliditeta – prema osobama sa intelektual-nim, kognitivnim, psihosocijalnim i teškoćama u komunikaciji, osobama koje se susreću sa izazovima prilikom donošenja odluka. Pitanje ne sme biti da li osoba ima mentalnu sposobnost da ostvaruje svoju poslovnu sposobnost, već treba pitati koje vrste podrške su potrebne osobi da bi ona mogla da ostvaruje svoju poslovnu sposobnost.

3.4. radna sposobnost

Pojam sa kojim se poslovna sposobnost često zamenjuje jeste radna sposobnost, iako ove dve sposobnosti nisu iste. Radna sposobnost se kod osoba sa invaliditetom može procenjivati i to se uobičajeno odvija pred komisijama za procenu radne sposobnosti. Odluku o tome da li je

14 Usvojen na XI zasedanju Komiteta za prava osoba sainvaliditetom, 31. mart – 11. april 2014. godine15 U Srbiji se mentalna sposobnost ponekad još naziva i „duševna“ sposobnost

19

osoba potpuno radno sposobna, radno nesposobna ili delimično radno sposobna u Srbiji donosi Nacionalna služba za zapošljavanje na osnovu procene komisije.

Poslovna sposobnost se procenjuje isključivo pred sudom i njeno odu-zimanje ima posledice na sve oblasti života, što uključuje i ostvarivanje prava na rad, ali radnu sposobnost procenjuje Nacionalna služba za za-pošljavanje i rezultati ove procene mogu uticati jedino na mogućnost rada i zapošljavanja osobe.

Iako su ova dva termina pravno različita, u svakodnevnom životu su po-vezana. Osoba lišena poslovne sposobnosti može biti radno sposobna, ali nema pravo da se zaposli jer je usled lišenja poslovne sposobnosti izjednačena sa maloletnom osobom ispod 14 godina, a radna sposob-nost se u Srbiji stiče sa 15 godina. S druge strane, osoba koja je proce-njena kao nesposobna za rad može imati punu poslovnu sposobnost.

3.5. Poslovna sposobnost i ostvarivanje određenih prava

Nijedan zakon u Srbiji ne propisuje da osoba treba da bude lišena po-slovne sposobnosti da bi ostvarila neko finansijsko pravo, odnosno, nak-nadu kao što je, na primer, naknada za pomoć i negu drugog lica. Me-đutim, u sistemu socijalne zaštite se razvila praksa kojom se oduzimanje poslovne sposobnosti postavlja kao uslov dobijanja finansijske ili neke druge pomoći. Dodatno, oduzimanje poslovne sposobnosti često se po-stavlja kao uslov za smeštaj u ustanovu socijalne zaštite ili korišćenje nekih drugih usluga iz oblasti socijalne zaštite, a najčešće pogađa osobe sa intelektualnim ili psihičkim smetnjama.

3.6. Procesna sposobnost

Prema važećim propisima u Srbiji, osobe sa invaliditetom su procesno sposobne u postupcima lišenja, preispitivanja i vraćanja poslovne spo-sobnosti, ali to nije slučaj sa njihovim učešćem u drugim postupcima.

U Opštem komentaru br. 1 na član 12. Konvencije o pravima osoba sa invaliditetom, propisano je sledeće:

20

Pripadnici policije, socijalni radnici i drugi koji stupaju u kontakt sa građanima moraju biti obučeni da prepoznaju osobu sa inva-liditetom kao jednaku pred zakonom i da daju značaj pritužbama ili izjavama osobama sa invaliditetom na isti način na koji bi to dali i osobama bez invaliditeta. Ovo podrazumeva obuku i sen-zibilizaciju osoba iz ovih važnih profesija. Osobama sa invalidite-tom mora biti obezbeđena poslovna sposobnost da bi svedočile na jednakoj osnovi sa drugima. Član 12. Konvencije garantuje podršku u uživanju poslovne sposobnosti uključujući i svedoče-nja u sudskim, administrativnim ili drugim pravim postupcima. Podrška može biti različita, kao što je drugačiji način komunikaci-je, dozvola video svedočenja u određenim situacijama, procedu-ralno prilagođavanje, obezbeđivanje profesionalnih tumača za znakovni jezik ili korišćenje drugih asistivnih tehnologija. Sudstvo takođe mora da bude obučeno i senzibilisano za obavezu pošto-vanja poslovne sposobnosti osoba sa invaliditetom.16

16 Ibid. paragraf 35

21

POdSETNIK – ŠTa SVE NE MOžE OSOBa LIŠENa POSLOVNE SPOSOBNOSTI

Posledice lišenja poslovne sposobnosti su dalekosežne jer lišenje po-slovne sposobnosti utiče na sve aspekte života jedne osobe. Osoba liše-na poslovne sposobnosti prestaje da bude subjekat prava, svedena je na objekat, nije joj obezbeđena podrška koja joj može biti neophodna, već je lišena ili onemogućena da uživa većinu garantovanih prava i sloboda.

Osoba lišena poslovne sposobnosti ne može da:

– zaključuje ugovore i upravlja svojom imovinom;

– odluči o mestu prebivališta;

– sklopi brak;

– vrši roditeljsko pravo;

– prizna očinstvo/saglasi se sa priznavanjem očinstva;

– vrši aktivno i pasivno biračko pravo;

– preduzima samostalno radnje u sudskim i drugim postupcima;

– odluči o medicinskoj meri, prekidu trudnoće, darivanju organa.

Imajući u vidu da su ovo samo neke od posledica lišenja poslovne spo-sobnosti, evidentno je da je neophodno prestati sa praksom potpunog lišenja poslovne sposobnosti, te koristiti mogućnost delimičnog lišenja, dok se nacionalno zakonodavstvo ne usaglasi sa međunarodnim stan-dardima u ovoj oblasti.

4.

22

23

ZaKONSKI raZLOZI Za LIŠENjE POSLOVNE SPOSOBNOSTI

Poslovna sposobnost je pravo da samostalno odlučujemo o pravima i obavezama i da sopstvenim izjavama volje preuzimamo prava, prihva-tamo obaveze i ulazimo u različite pravne odnose. U Srbiji se poslovna sposobnost stiče punoletstvom, sa navršenih 18 godina (čl. 37. st. 2. Ustava RS, „Sl. glasnik RS“, br. 98/2005).

Porodičnim zakonom („Sl. glasnik RS“, br. 18/2005, 72/2011-dr. zakon i 6/2015) je propisano da se potpuna poslovna sposobnost stiče punolet-stvom ili sklapanjem braka pre punoletstva uz dozvolu suda, kao i da ro-diteljsko pravo, između ostalog, prestaje kada dete napuni 18 godina ili stekne punu poslovnu sposobnost pre punoletstva (čl. 84. st. 1. tač. 1. i 2).

Već je napomenuto da je naše zakonodavstvo neusklađeno sa međuna-rodnim standardima u ovoj oblasti, pa u Srbiji još uvek postoji zakonska mogućnost potpunog ili delimičnog lišenja poslovne sposobnosti i pro-duženja roditeljskog prava. Osobe lišene poslovne sposobnosti stavljaju se pod starateljstvo, dok se kod produženja roditeljskog prava produža-va starateljstvo roditelja. Posledice lišenja poslovne sposobnosti i pro-duženja roditeljskog prava su iste, osoba se lišava prava da samostalno donosi odluke o sopstvenom životu, što znači da se kod nas još uvek pri-menjuje princip „zamenskog odlučivanja“ – staratelj donosi sve odluke umesto osobe koja je lišena poslovne sposobnosti, odnosno, nad kojom je produženo roditeljsko pravo.

5.1. razlozi za potpuno lišenje poslovne sposobnosti

Punoletna osoba koja zbog bolesti ili smetnji u psihofizičkom razvoju nije sposobna za normalno rasuđivanje te zbog toga nije u stanju da se sama stara o sebi i zaštiti svojih prava i interesa može biti potpuno lišena poslovne sposobnosti (čl. 146. st. 1. PZ). Poslovna sposobnost osobe

5.

24

potpuno lišene poslovne sposobnosti jednaka je poslovnoj sposobnosti mlađih maloletnika (čl. 146. st. 2. PZ).

Zakonski razlozi za lišenje poslovne sposobnosti problematični su iz više razloga. Najpre, mogućnost lišenja poslovne sposobnosti direktno se dovodi u vezu sa ličnim svojstvima osobe jer je propisano da poslovne sposobnosti može biti lišena osoba koja „zbog bolesti ili smetnji u psi-hofizičkom razvoju nije sposobna za normalno rasuđivanje“.

Ova odredba je u suprotnosti sa ratifikovanom Konvencijom o pravima osoba sa invaliditetom, kao što je već ranije ukazano u ovom dokumen-tu. Pored toga, ova odredba je u suprotnosti sa Ustavom RS, Zakonom o zabrani diskriminacije i Zakonom o sprečavanju diskriminacije osoba sa invaliditetom, kojima je propisana zabrana svih oblika i vidova diskri-minacije, između ostalog i na osnovu zdravstvenog stanja i invaliditeta.

Nadalje, propisano je da poslovne sposobnosti može biti lišena osoba koja „zbog bolesti ili smetnji u psihofizičkom razvoju nije sposobna za normalno rasuđivanje“. Ovako široko postavljen standard nesposobnos-ti za normalno rasuđivanje, uz prisustvo bolesti ili psihofizičkih smetnji, u praksi je doveo do toga da je samo postojanje intelektualnog ili psiho-socijalnog invaliditeta bilo dovoljno za lišenje poslovne sposobnosti. Ta-kođe, ovako formulisana odredba ostavlja mogućnost da se razna pona-šanja i odluke jedne osobe okarakterišu kao „nenormalno“ rasuđivanje.

– U praksi je bilo slučajeva lišenja poslovne sposobnosti osobe koja je želela da proda kuću, kupi manji stan i ostatak novca iskoristi za istra-živanje kojim se bavila. Takođe, pokrenut je postupak lišenja poslov-ne sposobnosti osobe koja je uplatila sebi boravak u banji i izrazila nameru da u budućnosti putuje i posveti se više sebi, što prethodno nije radila. U jednom slučaju je suprug nasilnik pokrenuo postupak za lišenje poslovne sposobnosti supruge, koja je nakon godina zlostavlja-nja otišla u sigurnu kuću. U svim ovim slučajevima, u predlozima za lišenje poslovne sposobnosti, ponašanje osoba okarakterisano je kao „nesposobnost za normalno rasuđivanje“.

Dalja analiza pokazuje da je uslov za lišenje poslovne sposobnosti da oso-ba „nije u stanju da se sama stara o sebi i zaštiti svojih prava i interesa“.

Ovde treba imati u vidu da činjenica da osoba nije u stanju da se sama o sebi stara nije razlog, odnosno, ne bi smeo da bude razlog za lišenje

25

poslovne sposobnosti. Na primer, ukoliko osoba nije u stanju da se stara o sebi, moguće je da ostvari novčanu naknadu za pomoć i negu drugog lica, čime se obezbeđuje da se neko drugi brine o osobi koja to ne može sama, bez lišenja poslovne sposobnosti, odnosno, bez uskraćivanja ili ograničavanja prava.

Što se tiče uslova koji se odnosi na nemogućnost osobe da se sama stara o zaštiti svojih prava i interesa, važno je imati na umu da se zaštita prava i interesa jedne osobe može ostvariti primenom manje restrik-tivnih mera od potpunog lišenja poslovne sposobnosti. Na sudu je da proceni da li osoba može da štiti svoja prava i interese, te da donese odluku kojom će omogućiti podršku u delu i u meri koja je osobi ne-ophodna, a ne odluku kojom će uskratiti samostalno uživanje prava i osobu svesti na objekat.

Potrebno je imati u vidu da je propisano da osoba može biti lišena po-slovne sposobnosti pod uslovima određenim zakonom, ali to ujedno znači da čak i kada su ispunjeni svi propisani uslovi sud ne mora osobu lišiti poslovne sposobnosti, odnosno, ne mora je potpuno lišiti poslovne sposobnosti.

Osobe potpuno lišene poslovne sposobnosti izjednačene su sa decom do 14 godina, one mogu da preduzimaju pravne poslove kojima se pri-bavljaju isključivo prava, pravne poslove kojima se ne stiču ni prava ni obaveze, kao i pravne poslove malog značaja (čl. 64. st. 1. PZ).

Imajući sve ovo u vidu, uključujući i nesagledive posledice potpunog li-šenja poslovne sposobnosti, veoma je važno prestati sa praksom pot-punog lišenja poslovne sposobnosti. Nedopustivo je da odraslu osobu svodimo na dete ispod 14 godina, da joj ukidamo ljudska i građanska prava i da je tretiramo kao objekat, a ne kao subjekt prava.

Ukoliko je apsolutno neophodno, treba koristiti zakonsku mogućnost delimičnog lišenja poslovne sposobnosti, dok se naše zakonodavstvo ne bude uskladilo sa međunarodnim konvencijama i standardima, od-nosno, dok ne bude ukinuta mogućnost lišenja poslovne sposobnosti i dok ne budu propisana alternativna rešenja kojima će se osobama obezbediti neophodna podrška, uz poštovanje njihovih ljudskih prava.

26

5.2. razlozi za delimično lišenje

Punoletna osoba koja zbog bolesti ili smetnji u psihofizičkom razvoju svojim postupcima neposredno ugrožava sopstvena prava i interese ili prava i interese drugih lica može biti delimično lišena poslovne sposob-nosti (čl. 147. st. 1. PZ). Poslovna sposobnost osoba delimično lišenih poslovne sposobnosti jednaka je poslovnoj sposobnosti starijih malolet-nika (čl. 147. st. 2. PZ). Sudskom odlukom o delimičnom lišenju poslov-ne sposobnosti odrediće se pravni poslovi koje osoba delimično lišena poslovne sposobnosti može, odnosno ne može samostalno preduzimati (čl. 147. st. 3. PZ).

Kao i u slučaju potpunog lišenja poslovne sposobnosti, zakonski razlozi za delimično lišenje poslovne sposobnosti propisani su tako da se de-limično lišenje poslovne sposobnosti direktno dovodi u vezu sa ličnim svojstvima osobe jer je propisano da može biti delimično lišena poslov-ne sposobnosti osoba koja „zbog bolesti ili smetnji u psihofizičkom ra-zvoju neposredno ugrožava sopstvena prava i interese ili prava i interese drugih lica“.

Međutim, za razliku od potpunog lišenja poslovne sposobnosti, gde se traži da osoba „nije sposobna za normalno rasuđivanje“, u slučaju delimičnog lišenja poslovne sposobnosti propisano je da osoba „nepo-sredno ugrožava sopstvena prava i interese ili prava i interese drugih lica“.

Imajući u vidu dosadašnju praksu sudova, delimično lišenje poslovne sposobnosti je i dalje retkost u Srbiji, odnosno, sudovi u najvećem bro-ju slučajeva osobe potpuno lišavaju poslovne sposobnosti. Međutim, dok se propisi u Srbiji ne budu usaglasili sa međunarodnim standardi-ma, neophodno je da se osobe više ne lišavaju poslovne sposobnosti u potpunosti, već da se koristi propisana mogućnost delimičnog lišenja poslovne sposobnosti i to samo u izuzetnim situacijama, s obzirom da nema alternative lišenju poslovne sposobnosti.

Treba imati u vidu da praksa sudova pokazuje da su delimično lišavane poslovne sposobnosti osobe koje su htele da prodaju neku svoju nepo-kretnu imovinu ili imovinu veće vrednosti – to je posmatrano kao nepo-sredno ugrožavanje sopstvenih prava i interesa, odnosno, prava i inte-

27

resa drugih lica, po pravilu naslednika. Pored toga, česti su slučajevi da su osobe na ovaj način naterane da koriste propisanu terapiju ili da su delimično lišavane poslovne sposobnosti u delu odlučivanja o medicin-skom tretmanu i merama, uključujući i smeštaj u institucije, zato što se njihovo odbijanje da koriste terapiju, da budu na određeni način lečene ili da budu institucionalizovane, tretira kao ugrožavanje sopstvenih pra-va i/ili prava i interesa drugih. Treća grupa slučajeva odnosi se na učešće osobe u sudskim i drugim postupcima. Naime, sudovi su delimično liša-vali poslovne sposobnosti osobe koje su često pokretale sudske i druge postupke, tretirajući to kao ugrožavanje sopstvenih prava i interesa i/ili prava i interesa drugih.

– U jednom slučaju je navedeno da je osoba pokretala mnogo sudskih postupaka, da je postupke izgubila i da je morala da plati sudske takse i ostale troškove postupka, pa je procenjeno da time ugrožava sop-stvena prava i interese.

Veoma je važno imati u vidu da samo sud može da proceni da li osoba neposredno ugrožava sopstvena prava i interese, odnosno, prava i in-terese drugih. Na drugim učesnicima u postupku je da opišu šta osoba radi, kako se ponaša, koje postupke smatraju ugrožavajućim i koga odre-đeni postupci ugrožavaju, a na sudu je da odluči da li su prava i interesi te osobe ili neke druge osobe zaista i ugroženi. Uobičajeno je da sud pita veštake da procene da li osoba ugrožava sopstvena ili tuđa prava i inte-rese, ali takve procene nisu u domenu stručnosti veštaka medicinske struke, već sud to mora sam da proceni.

Sud mora da vodi računa o tome da svaka osoba, uključujući osobe sa invaliditetom, ima pravo na rizik i pravo na grešku. To znači da osoba sa invaliditetom, kao i bilo koja druga osoba, može da donese rizičnu odluku i da pogreši, te da to nije razlog za lišenje poslovne sposobnosti. Ono što sudu mora da bude na prvom mestu jesu volja i želje osobe sa invaliditetom, a ne najbolji interes osobe sa invaliditetom. Koncept najboljeg interesa baziran je na odlučivanju umesto druge osobe, na proceni da li je nešto u najboljem interesu određene osobe i po pravilu je primenjivo u oblasti prava deteta, koja zbog specifičnosti svog uzrasta nisu uvek u stanju da procene sopstveni najbolji interes, mada u moder-nim zakonodavstvima postoji princip da se i dete pita za mišljenje o svim stvarima i odlukama koje ga se tiču.

28

Treba imati u vidu da niko od nas nema sve informacije i sva znanja i/ili veštine koje su mu potrebne za svakodnevni život. Svako od nas kada želi da proda kuću ili drugu stvar veće vrednosti potraži nečiji savet. Slično je i sa podizanjem kredita, kupovinom stvari veće, pa čak i manje vrednosti. Takođe, ukoliko nismo zadovoljni tretmanom ili terapijom određenog lekara, potražimo drugo mišljenje. Kada imamo probleme u vezama ili braku, razgovaramo sa prijateljima, kolegama ili nekom stručnom osobom. Na kraju sami procenimo i odlučimo šta je to što mislimo da je najbolje za nas. I ponekad pogre-šimo. Donesemo odluku koja nije najpovoljnija za nas, nekada pre-trpimo materijalnu, a nekada nematerijalnu štetu. Ali nas niko zbog toga ne lišava poslovne sposobnosti.

Dakle, na sudu je da sveobuhvatno i brižljivo oceni da li osoba svojim postupcima neposredno ugrožava sopstvena prava i interese ili prava i interese drugih, vodeći se principom poštovanja volje i želje osobe sa invaliditetom, uz uvažavanje prava na rizik i grešku. Nakon toga, sud treba da donese odluku kojom će omogućiti podršku u delu i u meri koja je osobi neophodna.

I kod delimičnog lišenja poslovne sposobnosti je propisano da osoba može biti delimično lišena poslovne sposobnosti, ali sud ne mora oso-bu lišiti poslovne sposobnosti, čak ni u situacijama kada su ispunjeni zakonski uslovi, već će sud to proceniti u zavisnosti od okolnosti svakog konkretnog slučaja.

Osobe delimično lišene poslovne sposobnosti izjednačene su sa starijim maloletnicima, decom od 14-18 godina. Po pitanju obima poslova koje osobe delimično lišene poslovne sposobnosti mogu da obavljaju, osim onih na koje su ovlašćene po zakonu, postoji izvesno neslaganje u defi-nisanju prema Porodičnom zakonu i Zakonu o vanparničnom postupku.

Porodičnim zakonom je propisano da će se sudskom odlukom o delimič-nom lišenju poslovne sposobnosti odrediti pravni poslovi koje osoba de-limično lišena poslovne sposobnosti može, odnosno, ne može samostal-no preduzimati (čl. 147. st. 3. PZ), dok je odredbama Zakona o vanparnič-nom postupku propisano da je u rešenju o delimičnom lišenju poslovne sposobnosti, sud dužan da na osnovu rezultata medicinskog veštačenja, odrediti vrstu poslova koje osoba može preduzimati samostalno, pored poslova na koje je osoba zakonom ovlašćena (čl. 40. st. 3. ZVP).

29

U rešenju kojim se lice delimično lišava poslovne sposobnosti, sud je dužan da na osnovu rezultata medicinskog veštačenja odredi vrstu po-slova koje to lice može samostalno preduzimati pored poslova na koje je zakonom ovlašćeno. Nejasno je zašto je propisana obaveza suda da odredi poslove koje osoba može samostalno da obavlja, umesto propi-sivanja obaveze određivanja poslova koje osoba ne može samostalno da obavlja, s obzirom da bi krug poslova koje osoba može da obavlja trebalo da bude prilično širok. Imajući u vidu odredbe Porodičnog za-kona, u slučajevima delimičnog lišenja poslovne sposobnosti sud treba da odredi poslove koje osoba ne može samostalno da obavlja, kao i da vodi računa da svako ograničenje svede na najmanju moguću meru i to samo u situacijama kada je to apsolutno neophodno, imajući u vidu nepostojanje drugih zakonskih mogućnosti.

Posebno treba obratiti pažnju na nelogičnost koja je propisana odred-bama ovog člana Zakona o vanparničnom postupku – propisano je da će se vrsta poslova koju osoba može samostalno da obavlja odrediti na osnovu rezultata medicinskog veštačenja. Naime, evidentno je da medi-cinsko veštačenje nije odgovarajući način za utvrđivanje kruga poslova koje jedna osoba može samostalno da obavlja. Odluka o tome treba da bude isključivo u nadležnosti suda jer je sud jedini merodavan da pro-ceni da li osoba neposredno ugrožava svoja prava i interese ili prava i interese drugih osoba.

Praksa pokazuje da ovakvo zakonsko rešenje dovodi do apsurdnih situa-cija, odnosno, pokazuje da pojedinim veštacima nije uvek jasno kakva je razlika između onoga što jedna osoba može da radi (u stanju je da radi, sposobna je da radi) i onoga u čemu može samostalno da odlučuje u vezi sa pristupom pravima i preduzimanjem pravnih poslova.

– Ima primera u kojim sud, na osnovu mišljenja veštaka, u rešenjima o delimičnom lišenju poslovne sposobnosti određuje da osoba može da obavlja lakše kućne poslove, da može da gleda televiziju i čita novine, da može da nabavlja i priprema hranu i slično.

Dakle, sud treba da odluči koje poslove osoba delimično lišena poslovne sposobnosti ne može samostalno da obavlja, kao i koji je obim ograniče-nja, ali pri tome treba da vodi računa da ograničenje bude primereno i neophodno, kao i da bude dovoljno specificirano da se ne bi izjednačilo sa potpunim lišenjem poslovne sposobnosti, kao što je u praksi često slučaj.

30

5.3. razlozi za produženje roditeljskog prava

Iako se u ovim smernicama prvenstveno bavimo postupcima za lišenje i vraćanje poslovne sposobnosti, kao i postupcima u vezi sa preispitiva-njem postojanja razloga zbog kojih je osoba lišena poslovne sposobno-sti, treba ukazati i da odluka o produženju roditeljskog prava proizvodi iste posledice kao i odluka o potpunom lišenju poslovne sposobnosti. Iako neće biti predstavljene sve specifičnosti ovog postupka, treba imati u vidu da su posledice produženja roditeljskog prava ozbiljne i daleko-sežne za osobu nad kojom je roditeljsko pravo produženo, te je neop-hodno da se i u ovom postupku, kao i u postupku za lišenje poslovne sposobnosti, sudije rukovode voljom i željama osobe prema kojoj je po-krenut postupak.

Propisano je da se roditeljsko pravo može produžiti i posle punoletstva deteta ako je dete zbog bolesti ili smetnji u psihofizičkom razvoju nespo-sobno da se samo stara o sebi i zaštiti svojih prava ili ako svojim postup-cima ugrožava sopstvena prava i interese (čl. 85. PZ).

Kod produženja roditeljskog prava treba imati u vidu sve što je napred već rečeno u vezi sa lišenjem poslovne sposobnosti, s obzirom da su razlozi za produženje roditeljskog prava veoma slični razlozima za liše-nje poslovne sposobnosti. Pored toga, primenjuje se isti postupak jer je propisano da se odredbe Zakona o vanparničnom postupku o lišenju poslovne sposobnosti shodno primenjuju na postupak produženja rodi-teljskog prava (čl. 74. ZVP).

Uslovi za produženje roditeljskog prava, kao i uslovi za lišenje poslovne sposobnosti, direktno se dovode u vezu sa ličnim svojstvima deteta (bo-lest ili smetnje u psihofizičkom razvoju). Takođe, sve što je predstavljeno u vezi sa nesposobnošću osobe da se sama o sebi stara i da zaštiti svoje interese, kao i u vezi sa ugrožavanjem sopstvenih prava i interesa, odno-si se i na postupke produženje roditeljskog prava.

U sudskoj praksi je bilo slučajeva da roditelji podnesu predlog za produ-ženje roditeljskog prava nad svojim detetom koje ima više od 18 godina, odnosno, koje je postalo punoletno. Sud treba da odbije ovakve predlo-ge, imajući u vidu da se u Srbiji punoletstvo stiče sa navršenih 18 godi-na, što znači da je osoba postala punoletna i da nije više dete, a samim tim se ne može više produžavati roditeljsko pravo jer je roditeljsko pravo prestalo punoletstvom deteta.

31

U postupcima za lišenje poslovne sposobnosti i produženje roditelj-skog prava odlučuje se o jednom od najvažnijih ljudskih prava, od kojeg zavisi ostvarivanje mnogih građanskih prava i sloboda.

Lišenje poslovne sposobnosti na osnovu invaliditeta je akt diskrimi-nacije i predstavlja grubo kršenje ljudskih prava.

Lišenje poslovne sposobnosti je u suprotnosti sa odredbama ratifi-kovane Konvencije o pravima osoba sa invaliditetom.

Osobe lišene poslovne sposobnosti dovode se u status „građanske smrti“.

Evropski sud za ljudska prava doneo je nekoliko odluka u vezi sa po-stupcima u kojima su osobe lišavane poslovne sposobnosti, između ostalog i protiv Srbije, ali i protiv drugih država bivše SFRJ u kojima i dalje postoje slični, veoma zastareli zakoni (Hrvatska, BiH).

32

33

POSTUPaK Za LIŠENjE POSLOVNE SPOSOBNOSTI

Postupak za lišenje poslovne sposobnosti regulisan je odredbama Zakona o vanparničnom postupku (čl. 31-42b), koji je donet još 1982. godine, u međuvremenu je nekoliko puta menjan i dopunjavan, a poslednje izme-ne i dopune zakona u vezi sa postupkom za lišenje poslovne sposobnosti su iz 2014. godine (Zakon o izmenama i dopunama Zakona o vanparnič-nom postupku, „Službeni glasnik RS“, br. 55/2014). Iako su ove izmene poboljšale položaj osoba sa invaliditetom u postupku lišenja poslovne sposobnosti, one nisu dovele do usaglašavanja ovog postupka sa među-narodnim standardima i domaćim antidiskriminacionim propisima.

U ovom postupku sud ispituje da li su se stekli zakonski uslovi za lišenje poslovne sposobnosti punoletnog lica, odlučuje o meri lišenja poslovne sposobnosti, određuje vreme za koje će se proveriti da li postoje razlozi za dalje trajanje izrečene mere i odlučuje o vraćanju poslovne sposobnosti kada prestanu razlozi za lišenje poslovne sposobnosti. Postupak za lišenje, kao i postupak za vraćanje poslovne sposobnosti je hitan (čl. 31. ZVP).

6.1. STaNdardI PraVIČNOG POSTUPaNja

Pravo na pravično suđenje garantovano je mnogim međunarodnim dokumentima, kao što su Univerzalna deklaracija o ljudskim pravima (1948), Međunarodni pakt o građanskim i političkim pravima (1966) i Evropska konvencija o zaštiti ljudskih prava i osnovnih sloboda (1950). Pravo na pravično suđenje garantovano je i na nacionalnom nivou, tako što je odredbama člana 32. Ustava Republike Srbije propisano da:

Svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već usta-novljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

6.

34

Svakome se jemči pravo na besplatnog prevodioca, ako ne govo-ri ili ne razume jezik koji je u službenoj upotrebi u sudu i pravo na besplatnog tumača, ako je slep, gluv ili nem.

Javnost se može isključiti tokom čitavog postupka koji se vodi pred sudom ili u delu postupka, samo radi zaštite interesa nacio-nalne bezbednosti, javnog reda i morala u demokratskom druš-tvu, kao i radi zaštite interesa maloletnika ili privatnosti učesnika u postupku, u skladu sa zakonom.

Takođe, odredbama člana 2. stav 1. Zakona o parničnom postupku („Sl. glasnik RS“, br. 72/2011, 49/2013 ‒ odluka US, 74/2013 ‒ odluka US i 55/2014), propisano je da stranke imaju pravo na zakonitu, jednaku i pravičnu zaštitu svojih prava.

Evropski sud za ljudska prava ima veoma bogatu praksu u vezi sa ostva-rivanjem prava na pravično suđenje, koje je garantovano odredbama člana 6. Evropske konvencije o zaštiti ljudskih prava i osnovnih sloboda. Odredbom stava 1. navedenog člana propisano je da prilikom utvrđiva-nja građanskih prava i obaveza ili osnovanosti bilo kakve krivične optuž-be, svako ima pravo na pravično suđenje i javnu raspravu u razumnom roku pred nezavisnim i nepristrasnim, zakonom ustanovljenim sudom. Presuda se izriče javno, ali se novinari i javnost mogu isključiti sa čitavog ili jednog dela suđenja u interesu morala, javnog reda ili nacionalne bez-bednosti u demokratskom društvu, kada to nalažu interesi maloletnika ili zaštite privatnog života strana u sporu ili kada to sud smatra izričito neophodnim zato što bi u posebnim okolnostima publicitet mogao na-neti štetu interesima pravde. Druga dva stava ovog člana odnose se na prava optuženog, dok se ovim stavom garantuju procesna prava strana-ka u parničnom postupku.

Pravo na pravično suđenje je veoma kompleksno pravo, koje u sebi sa-drži niz prava koja moraju biti omogućena i ostvarena. U praksi Evrop-skog suda za ljudska prava ovo pravo je ciljno i kontekstualno tumačeno u mnogim predmetima, pa se danas može reći da pravo na pravično suđenje obuhvata:

– Pravo na pristup sudu;

– Pravo na nepristrasan i nezavisan sud ustanovljen zakonom;

– Pravo na postupak odgovarajućeg kvaliteta:

35

• Pravo na saslušanje u sudskom postupku;

• Pravo na zastupanje;

• Pravo na jednakost u korišćenju procesnih sredstava;

– Pravo na javnost u postupku, uz mogućnost isključenja javnosti;

– Pravo na rešavanje pravne stvari u razumnom roku.

Treba imati na umu da i u postupcima u vezi sa lišenjem poslovne spo-sobnosti i produženjem roditeljskog prava, kao i u bilo kojim drugim po-stupcima, standardi pravičnog postupanja moraju da budu ispunjeni. Imajući u vidu prirodu ovih postupaka, kao i posledice koje sudska odlu-ka o lišenju poslovne sposobnosti ima u životu jedne osobe, neophodno je osigurati da svaki postupak u vezi sa lišenjem poslovne sposobnosti bude pravičan postupak i da ispunjava standarde po pitanju kvaliteta postupka.

Posebnu pažnju treba obratiti na pravo osobe da bude saslušana u po-stupku, da je zastupa osoba koja nije u sukobu interesa, a po moguć-stvu stručna osoba – advokat, kao i na obezbeđivanje tzv. „jednakosti u oružju“, odnosno, jednakosti u korišćenju procesnih sredstava što su pokazali i rezultati istraživanja sudske prakse (MDRI-S i Beogradski cen-tar za ljudska prava, 2012; MDRI-S, 2016).

6.2. PrOCESNI POLOžaj, PrOCESNa SPOSOBNOST I ZaSTUPaNjE OSOBE PrEMa KOjOj SE POSTUPaK VOdI

6.2.1. Procesni položaj

Lice prema kome se postupak za lišenje poslovne sposobnosti vodi u ovom postupku ima položaj stranke (učesnika). Takav položaj ima i u postupku čiji je predmet zahtev za vraćanje poslovne sposobnosti (član 42b 1. i 2. ZVP), u postupku u kome se odlučuje o povećanju ili smanje-nju obima poslovne sposobnosti (član 42b stav 3. ZVP), kao i u postup-ku za proveru postojanja razloga za dalje lišenje poslovne sposobnosti (član 42. ZVP).

U postupku koji je pokrenut predlogom ovlašćenih predlagača, lice o čijoj se poslovnoj sposobnosti odlučuje nalazi se u ulozi protivnika pred-

36

lagača, a sam postupak je dvostranački. Postupak koji je samo lice po-krenulo, kao i u postupak koji je sud pokrenuo po službenoj dužnosti, jednostranačke su prirode, tako da lice o čijoj se poslovnoj sposobnosti odlučuje nema ulogu protivnika predlagača, već je predlagač, odnosno učesnik i jedina stranka u postupku.

6.2.2. Procesna sposobnost

U postupcima koji se tiču poslovne sposobnosti lice o čijoj se poslovnoj sposobnosti odlučuje procesno je sposobno, tako da može punovažno da preduzima sve zakonom dopuštene vanparnične radnje, bez obzira što mu se, zbog specifične situacije u kojoj se nalazi, uvek postavlja po-seban staralac.

U postupku u kome se odlučuje o lišenju poslovne sposobnosti, lice prema kome se postupak vodi procesno je sposobno. To nedvosmisle-no proizlazi iz činjenice da lice nije lišeno poslovne sposobnosti, pa je saglasno članu 75. Zakona o parničnom postupku, koji se shodno prime-njuje u vanparničnom postupku, sposobno da samostalno preduzima procesne radnje u postupku, lično ili preko punomoćnika koga je samo angažovalo. Zakon o vanparničnom postupku izričito propisuje da lice li-šeno poslovne sposobnosti može samostalno da izjavi žalbu protiv reše-nja o lišenju poslovne sposobnosti, kao i protiv rešenja o privremenom smeštaju u zdravstvenu ustanovu radi utvrđivanja stanja mentalnog zdravlja i to bez obzira na stanje svog mentalnog zdravlja (član 40a ZVP i član 39. stav 1. i 2. ZVP). Stanje mentalnog zdravlja lica prema kome se postupak vodi nije relevantno ni u pogledu samostalnog preduzimanja drugih zakonom dopuštenih procesnih radnji.

Međutim, kada eventualna odluka o lišenju poslovne sposobnosti stupi na pravnu snagu, lice prestaje da bude procesno sposobno, tako da ne može samostalno uložiti reviziju i druge vanredne pravne lekove. Zbog toga se revizija smatra nedelotvornim pravnim lekom, pa neizjavljiva-nje revizije ne predstavlja procesnu smetnju da Ustavni sud odlučuje o ustavnoj žalbi koju je lice izjavilo zbog povrede ljudskih prava u postup-ku za lišenje poslovne sposobnosti.

37

Stav Ustavnog suda Srbije u pogledu dopuštenosti ustavne žalbe

[…] Ustavni sud ukazuje da je podnositeljka ustavne žalbe potpuno lišena poslovne sposobnosti, tako da ona ne može više da preduzima bilo koju pravnu radnju, uključujući i to da neposredno izjavi reviziju protiv pravnosnažnog rešenja o potpunom lišenju poslovne sposob-nosti. Pravo na izjavljivanje revizije protiv navedenog akta pripada samo njenom privremenom staratelju. U navedenom dopisu Centra za socijalni rad P. je navedeno da privremeni staratelj nije izjavio revi-ziju protiv pravnosnažnog rešenja o lišenju poslovne sposobnosti. U vezi sa tim, Ustavni sud ukazuje na pravno shvatanje Evropskog suda za ljudska prava prema kome se pravna sredstva čije izjavljivanje zavi-si od diskrecionih ovlašćenja državnih službenika i koja zbog toga nisu direktno dostupna aplikantu, ne mogu smatrati delotvornim pravnim sredstvima (videti presude Evropskog suda za ljudska prava Gurepka protiv Ukrajine, broj 61406/00 od 6. septembra 2005. godine, stav 60. i Tănase protiv Moldavije, broj 7/08 od 27. aprila 2010. godine, stav 122). Ovakvo pravno shvatanje prihvata i Ustavni sud.

S obzirom na to da revizija nije direktno dostupna podnositeljki ustavne žalbe i da njeno izjavljivanje zavisi isključivo od nahođenja privremenog staratelja, te činjenica da nije izjavljeno ovo vanredno pravno sredstvo pre podnošenja ustavne žalbe ne predstavlja ne-otklonjivu procesnu smetnju za izjavljivanje ovog pravnog sredstva. Pored navedenog, Ustavni sud ukazuje da privremeni staratelj nije izjavio ni žalbu protiv nepravnosnažnog rešenja o potpunom liše-nju poslovne sposobnosti, odnosno on je bio potpuno pasivan u toku celog postupka, tako da se na osnovu takvog (ne)postupanja privremenog staratelja može zaključiti da on ne bi ni izjavio reviziju u slučaju odbacivanja ove ustavne žalbe zbog neizjavljivanja ovog vanrednog pravnog leka.

Odluka Ustavnog suda, Už broj 5793/2011 od 22. decembra 2014. godine, objavljena u „Sl. glasniku RS“, br. 15/2015 od 6. februara 2015. godine).

U postupku za vraćanje poslovne sposobnosti lice je po samom zakonu procesno sposobno, bez obzira na to da li mu je poslovna sposobnost potpuno ili delimično oduzeta, tako da može samostalno pokrenuti ovaj postupak i u njemu punovažno preduzimati sve zakonom dopuštene procesne radnje. To važi i za postupak u kome se odlučuje o povećanju ili smanjenju obima poslova koje lice delimično lišeno poslovne sposob-

38

nosti može samostalno da preduzima pored poslova na koje je zakonom ovlašćeno.

U postupku u kome su po službenoj dužnosti proverava da li postoje razlozi za dalje lišenje poslovne sposobnosti (član 42. ZVP), zakonskim propisima nije izričito regulisano da li je lice procesno sposobno. S obzi-rom da je u postupku za vraćanje poslovne sposobnosti koji se vodi pre isteka vremena na koji je mera lišenja poslovne sposobnosti određena, lice po samom zakonu procesno sposobno, to analogno važi i u postup-ku u kome se po isteku perioda na koji je mera lišenja određena prove-rava dalje postojanje razloga zbog kojih je ova mera određena.

Okolnost da je lice prema kome se postupak za lišenje poslovne spo-sobnosti vodi procesno sposobno ne znači da će sve njegove proce-sne radnje proizvesti dejstvo. Treba imati u vidu da je članom 8. ZVP isključena mogućnost da se u postupcima koje se odnose na lično stanje učesnika, kao i u drugim vanparničnim stvarima koje se odno-se na prava i pravne interese sa kojima učesnici ne mogu raspolagati, učesnici odreknu svog zahteva, priznaju zahtev protivnika i zaključe sudsko poravnanje. Zbog toga ove radnje neće proizvesti dejstvo, bez obzira da li ih je lice preduzelo lično ili preko svog punomoćnika.

6.2.3. Zastupanje

U postupku za lišenje poslovne sposobnosti lice prema kome se postu-pak vodi redovno zastupa poseban staratelj, koga postavlja centar za socijalni rad, odnosno, stalni staratelj.

U postupcima za lišenje poslovne sposobnosti i drugim postupcima u kojima se odlučuje o poslovnoj sposobnosti, pod određenim uslovima, licu može biti postavljen kolizijski zastupnik.

Uredno zastupanje je jedna od procesnih pretpostavki o čijem postoja-nju sud vodi računa po službenoj dužnosti u toku čitavog postupka.

6.2.3.1. Privremeni zastupnik

Iako u postupku za lišenje poslovne sposobnosti lice prema kome se postupak vodi procesno sposobno, zbog specifičnosti situacije u kojoj se nalazi, jer se odlučuje o ograničenju njenog osnovnog ljudskog prava,

39

ono u postupku mora imati posebnog staratelja, koji pred sudom zastu-pa njegova prava i interese kao njegov privremeni zastupnik.

Posebnog staratelja postavlja centar za socijalni rad, koji u domaćem pravnom sistemu vrši poslove organa starateljstva, u skladu sa odred-bama Porodičnog zakona. Poseban staratelj može biti lice koje nema pravničko obrazovanje. Međutim, ovo lice nije ovlašćeno da izjavi revi-ziju i druge vanredne pravne lekove, jer je članom 85. stav 6. Zakona o parničnom postupku, koji se shodno primenjuje, za preduzimanje ovih radnji propisano obavezno advokatsko zastupanje.

Privremenog zastupnika mogao bi izuzetno da postavi i sam sud. Takva mogućnost proizlazi iz opšte odredbe iz člana 8. ZVP, kojim je propisana mogućnost da sud postavi privremenog zastupnika svakom učesniku u postupku kad su ispunjeni uslovi pod kojima je parnični sud dužan da tuženom postavlja privremenog zastupnika, propisani članom 81. Zakona o parničnom postupku. Saglasno ovom članu, sud bi licu prema kome se postupak za lišenje poslovne sposobnosti vodi mogao da postavi privremenog zastupnika kada licu nije postavljen privremeni, odnosno stalni staratelj, a sud oceni da bi redovni postu-pak oko njegovog postavljanja mogao dugo trajati i da bi zbog toga mogle da nastanu štetne posledice. Privremeni zastupnik postavlja se po redosledu sa spiska advokata koji sudu dostavlja nadležna advokat-ska komora (član 81. stav 1. ZPP).

Treba imati u vidu da u svim postupcima u kojima se odlučuje o po-slovnoj sposobnosti lice prema kome se postupak vodi mora imati pri-vremenog staratelja (zastupnika) tokom čitavog postupka, nezavisno od toga da li je angažovalo punomoćnika i da li se kao punomoćnik javlja advokat ili neko drugo lice iz kruga lica koja se mogu javiti kao puno-moćnici (član 85. Zakona o parničnom postupku).

Kao i samo lice prema kome se postupak vodi, i privremeni zastupnik je ovlašćen na preduzimanje svih procesnih radnji, izuzev onih čije je preduzimanje zakonom isključeno (član 8. ZVP).

Privremeni zastupnik ne može anulirati dejstvo procesnih radnji koje je preduzelo samo lice prema kome se postupak vodi. S obzirom da u postupku važi istražno načelo i da je sud dužan da sam, istinito i pot-puno, utvrdi činjenično stanje, on treba da uzme u obzir radnje koje je preduzelo samo lice prema kome se postupak vodi, kao i radnje koje je preduzeo njegov privremeni staratelj.

40

6.2.3.2 Stalni staratelj

U postupku za vraćanje poslovne sposobnosti, u postupku za smanjenje i povećanje obima poslovne sposobnosti, kao i u postupku za prove-ru postojanja razloga za dalje lišenje poslovne sposobnosti lice prema kome se ovi postupci vode procesno je sposobno i može samostalno da preduzima procesne radnje. Međutim, iz istih onih razloga zbog kojih lice mora imati privremenog zastupnika u postupku za lišenje poslov-ne sposobnosti, ono mora imati i zastupnika u postupcima u kojima se odlučuje o vraćanju poslovne sposobnosti, o smanjenju odnosno po-većanju njenog obima ili o postojanju razloga za dalje lišenje poslovne sposobnosti. S obzirom da se svi ovi postupci po prirodi stvari vode na-kon što je lice lišeno poslovne sposobnosti, tom licu je postavljen stalni zastupnik i on je taj koji se pojavljuje u postupku pred sudom.

Pred sudom se kao stalni zastupnik pojavljuje lice koje je centar za so-cijalni rad postavio za stalnog zastupnika, u skladu sa Porodičnim zako-nom, a ako je u skladu sa članom 131. Porodičnog zakona, centar za so-cijalni rad odlučio da neposredno vrši poslove staratelja, pred sudom se pojavljuje stručno lice centra za socijalni rad koje je rešenjem određeno da obavlja poslove staratelja.

U praksi se i u gore navedenim postupcima kao zastupnik pojavljuje pri-vremeni zastupnik, koga samoinicijativno ili na poziv suda posebno za svrhu vođenje postupka postavlja centar za socijalni rad, iako lice ima svog stalnog zastupnika, koji nije razrešen dužnosti. Takva praksa nema podlogu u zakonskim propisima.

6.2.3.3. Kolizijski zastupnik

Da bi postupak u kome se odlučuje o poslovnoj sposobnosti zadovoljio standarde pravičnog suđenja, neophodno je sprečiti svaku mogućnost da lice prema kome se postupak vodi zastupa privremeni staratelj čiji interesi potencijalno mogu biti u sukobu sa interesima lica prema kome se postupak vodi. O tome je dužan da vodi računa centar za socijalni rad već prilikom postavljanja posebnog staratelja. I sam sud je dužan da u svakom konkretnom postupku proveri da li je takav sukob interesa postoji, odnosno da li je lice o čijoj poslovnoj sposobnosti odlučuje pra-vilno zastupano.

41

Stav ESLJP o nezavisnom zastupanju

[…] Sud primećuje da je jedna zaposlena Centra imenovana za poseb-nu starateljku. Međutim, s obzirom da je sam Centar pokrenuo po-stupak lišenja poslovne sposobnosti, imenovanje zaposlene Centra za posebnu starateljku dovelo ju je u sukob lojalnosti između njenog poslodavca i njene štićenice. U ovom predmetu starateljka je dala puni pristanak na zahtev za delomično lišenje poslovne sposobnosti i nije podnela nikakve podneske u vezi dokaza koje bi trebalo izvesti.

Bez obzira na činjenicu da je podnositeljka (predstavke pred Evrop-skim sudom – prim. autorki) angažovala advokata o vlastitom trošku, ne može se ne primetiti da nacionalno pravo ne predviđa obavezno zastupanje lica od strane nezavisnog advokata, usprkos vrlo ozbiljnoj prirodi pitanja o kojima je reč i mogućih posledica tog postupka (vidi M. S. protiv Hrvatske, br. 36337/10 od 25. aprila 2013, stav 104).

Nadalje, sud ponavlja da u predmetima lica s mentalnim invalidi-tetom države imaju obavezu da osiguraju nezavisno zastupanje tih lica, omogućavajući da njihovi konvencijski prigovori budu razmotre-ni pred sudom ili drugim nezavisnim telom […]“.

Predmet Ivinović protiv Hrvatske, predstavka br. 13006/13, presuda ESLJP od 18. septembra 2009, par. 45.

Ako se u postupku za lišenje poslovne sposobnosti kao predlagač javlja centar za socijalni rad, neprihvatljivo je da lice zastupa stručnjak zapo-slen u tom centru za socijalni rad, što se u praksi često događa. Ne-prihvatljivo je, takođe, da se u postupku koji je pokrenuo srodnik, on istovremeno pojavi i kao privremeni staratelj.

Slučajevi postavljanja neadekvatne osobe za posebnog staratelja

– U jednom postupku predlog za lišenje poslovne sposobnosti po-krenule su dve sestre prema svojoj trećoj sestri. U toku postupka, nakon što je sud od centra za socijalni rad zatražio postavljanje privremenog zastupnika, stručno lice u centru za socijalni rad po-učilo je predlagačice da jedna od njih povuče predlog i da posle toga bude postavljena za posebnog staratelja. Jedna od sestara je povukla predlog, pa je centar za socijalni rad svojim rešenjem nju postavio za posebnog staratelja.

42

– U postupku za lišenje poslovne sposobnosti starijeg muškarca za posebnog staratelja postavljen je njegov sin, koga je otac tužio za raskid ugovora o doživotnom izdržavanju.

– U postupku za lišenje poslovne sposobnosti starije žene za poseb-nog staratelja postavljen je njen suprug, iako se ona ranijih godina za pomoć obraćala centru za socijalni rad zbog nasilja koje je nad njom vršio njen suprug.

Za slučaj da sud utvrdi da se kao privremeni staratelj pojavljuje lice čiji su interesi u potencijalnom sukobu sa interesima lica o čijoj poslovnoj sposobnosti odlučuje, dužan je da preduzme mere koje su potrebne da bi lice bilo pravilno zastupano, što proizlazi iz člana 80. stav. 2. Zako-na o parničnom postupku koji se shodno primenjuje. To podrazumeva dužnost suda da od centra za socijalni rad zatraži postavljanje drugog (nezavisnog) zastupnika ili da licu sam postavi privremenog zastupnika, shodno članu 81. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, koji se shodno primenjuje u skladu sa članom 6. ZVP. Time će biti otklonjen jedan procesni nedostatak i stvoreni uslovi da lice o čijoj se poslovnoj sposobnosti odlučuje bude pravilno zastupano, što je jedan od standar-da pravičnog suđenja.

Nezavisni zastupnik koga postavlja organ starateljstva i privremeni za-stupnik koga postavlja sud kolizioni su zastupnici, koji u postupku pre-duzimaju procesne radnje radi zaštite prava i interesa lica o čijoj se po-slovnoj sposobnosti odlučuje.

6.2.3.4. Punomoćnik

Lice o čijoj se poslovnoj sposobnosti u postupku odlučuje procesno je sposobno, tako da može ovlastiti drugo lice da ga kao njegov punomoć-nik zastupa u postupku. U ulozi punomoćnika može se javiti advokat ili lice koje je sposobno da bude punomoćnik u postupku, saglasno članu 85. stav 2. Zakona o parničnom postupku: krvni srodnik u pravoj lini-ji, brat, sestra ili bračni drug, kao i predstavnik službe pravne pomoći jedinice lokalne samouprave koji je diplomirani pravnik sa položenim pravosudnim ispitom.

Sud je dužan da punomoćniku dostavlja pozive za sva ročišta, sve podne-ske učesnika i odluke protiv kojih je dozvoljen pravni lek, kao i da uzme u obzir sve radnje koje je punomoćnik preduzeo.

43

Stav ESLJP o tretmanu procesnih radnji punomoćnika

[…] okolnost da je sudija prvu podnositeljku lišio poslovne sposobno-sti, pri proceni stanja prve podnositeljke (predstavke pred Evropskim sudom za ljudska prava – prim. autorki) potpuno ignorisao tvrdnje druge podnositeljke (predstavke pred Evropskim sudom za ljudska prava – prim. autorki), iako je prva podnositeljka opunomoćila drugu podnositeljku da je zastupa u postupku u trenutku kad je još imala poslovnu sposobnost, što je protivno jemstvima poštenog suđenja, jer je prva podnositeljka lišena odgovarajuće procesne zaštite u po-stupku u kome je donesena odluka koja je neposredno negativno uti-cala na njen privatni život. […]

Predmet X i Y protiv Hrvatske, predstavka br. 5193/09, presuda ESLJP od 3. novembra 2011. godine, par. 93.

U predmetu Salontaji – Drobnjak protiv Srbije ESLJP je konstatovao je da u postupku za lišenje poslovne sposobnosti punomoćniku pod-nosioca predstavke prema kome se postupak vodio (predstavke pred Evropskim sudom za ljudska prava – prim. autorki) nije bilo dopušte-no da uđe u sudnicu. Podnosioca predstavke zastupala je pravnica zaposlena u centru za socijalni rad, koja je imenovana za njegovog privremenog staratelja, s tim što se on sa njom nikada nije susreo. ESLJP je, imajući u vidu ove činjenice, kao i činjenicu da podnosilac predstavke nije bio pozvan na ročište na kome su veštaci iznosili svoj nalaz i mišljenje, zaključio da postupak „uzet u celini […] nije ispunio zahtev pravičnog suđenja. Shodno tome, on utvrđuje povredu člana 6. stav 1 Konvencije“.

Predmet Salontaji – Drobnjak protiv Srbije, predstavka br. 36500/05, presuda ESLJP od 13. oktobra 2009. godine, par. 128

6.3. PrOCESNI POLOžaj CENTra Za SOCIjaLNI rad

U postupku u kome se odlučuje o lišenju, vraćanju ili povećanju, odno-sno, smanjenju poslovne sposobnosti centar za socijalni rad javlja se: 1) kao stranka – predlagač, 2) kao obavezni učesnik i 3) kao pomoćni organ suda.

Centar za socijalni rad, koji u domaćem pravnom sistemu obavlja po-slove starateljstva, ovlašćen je da pokrene postupak za lišenje poslov-

44

ne sposobnosti (član 32. ZVP), postupak za vraćanje poslovne sposob-nosti (član 42b stav 1. i 2. ZVP), postupak za povećanje ili smanjenje poslovne sposobnosti (čl. 42b stav 3. ZVP). U postupcima koje je po-krenuo, centar za socijalni rad ima položaj stranke – predlagača.

U postupku u kome se odlučuje o poslovnoj sposobnosti centar za so-cijalni rad može se javiti i kao obavezni učesnik. Takav procesni položaj ovaj organ ima u postupku koji je pokrenut po službenoj dužnosti ili predlogom nekog drugog od ovlašćenih predlagača.

Ukoliko centar za socijalni rad nije sam pokrenuo postupak, sud je du-žan da ovaj organ obavesti o pokretanju postupka, bez obzira da li je postupak pokrenut po službenoj dužnosti ili predlogom ovlašćenog predlagača (čl. 4. st. 2. ZVP). Centar za socijalni rad sam ocenjuje da li će i u kom trenutku u razvoju postupka uzeti učešće u postupku.

Ukoliko na osnovu činjenica i okolnosti konkretnog slučaja proceni da je potrebno, sud može centar za socijalni rad pozvati da učestvuje u postupku i odrediti mu rok u kome može da prijavi svoje učešće. Do proteka ovog roka sud treba da zastane sa postupkom, s tim što i po proteku ovog roka centar za socijalni rad može uzeti učešće u postup-ku (čl. 4. st. 3. ZVP). Neodazivanje centra za socijalni rad pozivu suda u ostavljenom roku ne sprečava sud da nastavi sa sprovođenjem po-stupka.

Sud je dužan da centar za socijalni rad, kao obaveznog učesnika, pozi-va na ročišta i dostavlja mu podneske učesnika i odluke protiv kojih je dozvoljen pravni lek, bez obzira na to da li organ starateljstva faktički učestvuje u postupku (čl. 4. st. 2. ZVP).

Centar za socijalni rad kao obavezni učesnik u postupku ovlašćen je da preduzima sve radnje u postupku radi zaštite prava i pravnih interesa lica prema kome se postupak vodi, a naročito da iznosi činjenice koje drugi učesnici nisu naveli, da predlaže izvođenja dokaza i da izjavljuju pravne lekove (čl. 5. ZVP).

Centar za socijalni rad javlja se kao pomoćni organ suda kada na zah-tev suda licu prema kome se postupak vodi postavlja privremenog sta-ratelja, kao i onda kada na zahtev suda postavlja kolizijskog staratelja.

45

6.4. POKrETaNjE POSTUPKa

6.4.1. Aktivna legitimacija

Postupak za lišenje poslovne sposobnosti pokreće i vodi sud po službe-noj dužnosti ili po predlogu organa starateljstva, supružnika, vanbrač-nog partnera, deteta ili roditelja osobe kod koje su se stekli zakonski uslovi za lišenje poslovne sposobnosti (čl. 32. st. 1. ZVP).

Postupak se pokreće i po predlogu babe, dede, brata, sestre, kao i unu-ka, ako s tom osobom žive u porodičnoj zajednici, a propisano je da predlog može podneti i sama osoba, ukoliko može da shvati značenje i pravne posledice svog predloga (čl. 32. st. 2. i 3. ZVP).

Veoma je važno da sud utvrdi da li je podnosilac predloga aktivno legi-timisan da pokrene postupak, posebno ako se ima u vidu da praksa po-kazuje da sudovi veoma retko traže o ovome dokaze, iako je propisano da ukoliko postupak nije pokrenuo centar za socijalni rad, predlog mora da sadrži i podatke iz kojih proizlazi ovlašćenje za pokretanje postupka (čl. 33. st. 2. ZVP).

Po pitanju suda i organa starateljstva situacija je jasna, ali u slučaju dru-gih predlagača je neophodno da dokažu da su aktivno legitimisani. U slučajevima kada predlog podnosi supružnik, dete ili roditelj osobe, ne-ophodno je da uz predlog podnese izvode iz matične knjige venčanih, odnosno, rođenih kako bi se utvrdio njihov odnos/srodstvo. Kada pred-log podnosi vanbračni partner, potrebno je dokazati da su predlagač i protivnik predlagača vanbračni partneri, odnosno, dokazati postojanje vanbračne zajednice bilo kojim podobnim dokaznim sredstvom (npr. prijave prebivališta, saslušanje svedoka i slično).

Kada predlog podnosi neko iz drugog kruga ovlašćenih predlagača - baba, deda, brat, sestra ili unuk, zakonodavac je propisao uslov da pored srod-stva, ove osobe moraju da ispunjavaju dodati uslov – da sa protivnikom predlagača žive u porodičnoj zajednici. To znači da pored dokazivanja srodničkog odnosa (npr. izvodima iz matične knjige rođenih), ovi pred-lagači treba da dokažu da sa osobom protiv koje su podneli predlog za lišenje poslovne sposobnosti žive u porodičnoj zajednici. To se može učiniti na bilo koji podesan način, uključujući prijave prebivališta, saslu-šanje svedoka i slično.

46

– U praksi je bilo slučajeva u kojima je postupak pokrenut po predlogu osobe iz kruga ovlašćenih predlagača (brat, sestra, unuk, unuka), u kojima se iz osnovnih podataka navedenih u predlogu može zaključiti da ne žive u porodičnoj zajednici sa osobom protiv koje podnose pred-log – na primer, predlagač živi u jednom mestu, a osoba u drugom i slično, ali se sud nije ni osvrnuo na tu činjenicu.

Na kraju, s obzirom da je propisano da predlog može podneti i sama osoba kod koje su se stekli uslovi za lišenje poslovne sposobnosti, uko-liko može da shvati značenje i pravne posledice svog predloga, sud u ovom slučaju najpre treba da utvrdi da li osoba može da shvati znače-nje i pravne posledice lišenja poslovne sposobnosti, a to može učiniti na bilo koji način za koji sud smatra da je prikladan (npr. saslušanje pred-lagača ili veštačenje na ovu okolnost).

6.4.2. Forma i sadržina predloga

Predlog se podnosi nadležnom sudu u pisanoj formi. Propisano je da predlog mora da sadrži činjenice na kojima se zasniva, kao i dokaze ko-jima se te činjenice utvrđuju ili čine verovatnim (čl. 33. st. 1. ZVP), ako postupak nije pokrenuo organ starateljstva, predlog mora da sadrži i podatke iz kojih proizlazi ovlašćenje za pokretanje postupka (čl. 33. st. 2. ZVP). Pored toga, propisano je da ako lice prema kome je pokrenut postupak za lišenje poslovne sposobnosti ima nepokretnu imovinu, sud će bez odlaganja izvestiti organ koji vodi zemljišnu knjigu ili drugu javnu knjigu o evidenciji nepokretnosti radi zabeležbe postupka (čl. 34. st. 1. ZVP).

Iz navedenih zakonskih odredaba proizlazi da predlog mora da sadrži:

– Činjenice na kojima se zasniva:

• Prilikom navođenja činjenica na kojima se predlog zasniva, treba imati u vidu zakonske razloge za potpuno i delimično lišenje poslov-ne sposobnosti, jer će od toga zavisiti i koje su činjenice relevan-tne. Propisano je da punoletna osoba koja zbog bolesti ili smetnji u psihofizičkom razvoju nije sposobna za normalno rasuđivanje te zbog toga nije u stanju da se sama stara o sebi i zaštiti svojih prava i interesa može biti potpuno lišena poslovne sposobnosti, dok deli-

47

mično može biti lišena poslovne sposobnosti punoletna osoba koja zbog bolesti ili smetnji u psihofizičkom razvoju svojim postupcima neposredno ugrožava sopstvena prava i interese ili prava i interese drugih lica.

• Neophodno je da predlog sadrži činjenice u vezi sa svim propisa-nim razlozima za lišenje poslovne sposobnosti – da je u pitanju pu-noletna osoba, da zbog bolesti ili smetnji u psihofizičkom razvoju nije u stanju da se sama stara o sebi i zaštiti svojih prava i interesa (kod potpunog lišenja), odnosno, da svojim postupcima neposred-no ugrožava sopstvena prava i interese ili prava i interese drugih lica (kod delimičnog lišenja).

– Dokaze kojima se te činjenice utvrđuju ili čine verovatnim:

• Treba imati u vidu da se za sve činjenice na kojima se predlog za-sniva moraju dostaviti dokazi ili označiti dokazna sredstva kojima se te činjenice utvrđuju ili čine verovatnim. Ovo je veoma važno, s obzirom da analiza odluka o lišenju poslovne sposobnosti pokazuje da najčešće nema adekvatnih dokaza kojima se činjenice navede u predlogu dokazuju ili čine verovatnim. Naime, uglavnom je u pred-lozima navedena medicinska dijagnoza osobe koja ukazuje da oso-ba ima npr. intelektualni, psihosocijalni ili neku drugu vrstu invali-diteta, kao i određena zdravstvena stanja koja su povezana sa sta-rijim životnim dobom, ukoliko su u pitanju starije osobe. Predlog je obično potkrepljen samo medicinskom dokumentacijom, a česti su slučajevi dostavljanja veoma stare medicinske dokumentacije. Tako je na primer, u jednom postupku koji je pokrenut protiv žene koja je u starosnoj penziji, sudu dostavljena medicinska dokumentacija iz perioda njenog srednjoškolskog obrazovanja. Osim medicinske do-kumentacije, predlozi uglavnom ne sadrže bilo kakve druge dokaze. Ne treba smetnuti sa uma da samo postojanje bolesti ili invalidi-teta nije dovoljno da sud osobu liši poslovne sposobnosti, te da predlog koji je baziran samo na postojanju bolesti i/ili invaliditeta osobe, treba odbaciti kao nepotpun.

• Predlagač je dužan da u predlogu dokaže ili učini verovatnim da osoba prema kojoj je pokrenut postupak nije u stanju da se sama stara o sebi i zaštiti svojih prava i interesa (kod potpunog lišenja), odnosno, da svojim postupcima neposredno ugrožava sopstvena

48

prava i interese ili prava i interese drugih lica (kod delimičnog liše-nja). To znači da u predlogu za potpuno lišenje poslovne sposobno-sti mora da se opiše način na koji osoba funkcioniše, iz kojih razloga nije u stanju da se sama o sebi stara, kao i da se opiše na koji način i iz kojih razloga osoba ne može da zaštiti sopstvene interese. Sud treba da ima u vidu da nisu dovoljne tvrdnje, već da sve navedene činjenice treba da se dokažu ili barem učine verovatnim. Sud treba da ima u vidu da kad predlagač dokaže da jedna osoba ne vidi, ne čuje, ne govori, da nije pokretna ili da ima neku drugu vrstu inva-liditeta, to ne znači automatski da je dokazano niti da je učinjeno verovatnim da ta osoba nije u stanju da se brine o sebi ili o zašti-ti svojih interesa. Pošto je svakako neophodno da se prestane sa praksom potpunog lišenja poslovne sposobnosti, što sudovi mogu da urade i pre promene zakona, još jednom treba podsetiti da čak i ako predlagač uspe da dokaže ili učini verovatnim da osoba nije u stanju da se brine o sebi ili zaštiti svojih interesa, to ne treba da bude razlog da se osoba liši svih prava, posebno ako se ima u vidu da se osobama koje nisu u stanju da se brinu o sebi može obez-bediti nega drugog lica, a za zaštitu interesa jedne osobe, može se koristiti i manje restriktivna mera – delimično lišenje poslovne sposobnosti, u delu u kojem je apsolutno neophodno, uz uvažava-nje činjenice da trenutno u Srbiji nema alternative lišenju poslovne sposobnosti.

• U predlogu za delimično lišenje poslovne sposobnosti, predlagač mora da opiše postupke kojima osoba neposredno ugrožava svoja prava i interese ili prava i interese drugih, kao i da za svoje tvrdnje ponudi dokaze kojima se ove činjenice mogu utvrditi ili učiniti ve-rovatnim. Treba imati u vidu da je propisano da osoba neposredno ugrožava svoja ili tuđa prava i interese, što znači da to u postupku mora i da se dokaže. Posebno treba imati u vidu da to što bi određe-na ponašanja jedne osobe potencijalno mogla da ugrožavaju prava i interese te ili neke druge osobe, nije dovoljno u ovom slučaju, već se mora dokazati da osoba neposredno (direktno) to i čini. Pored toga, sud mora da ispita koja svoja prava i koje svoje interese osoba neposredno ugrožava i na koji način. O tome posebno treba voditi računa ukoliko se u predlogu tvrdi da osoba neposredno ugrožava prava i interese drugih lica, s obzirom da u praksi ima slučajeva da se na primer, ponašanje osobe koja želi da proda sopstvenu nepo-kretnost karakteriše i kao ugrožavanje prava i interesa naslednika.

49

• Na sudu je da proceni da li je opis ponašanja osobe protiv koje je podnet predlog za lišenje poslovne sposobnosti, zajedno sa po-nuđenim dokazima, dovoljan da se činjenice navedene u pred-logu dokažu, odnosno, učine verovatnim. U ovom postupku sud primenjuje opšta pravila o teretu dokazivanja, što znači da stran-ka koja navodi određenu činjenicu, snosi teret dokazivanja te činjenice. U konkretnim slučajevima, predlagač mora da ponudi dokaze koji će uveriti sud u istinitost činjenica na kojima zasniva svoj predlog.

– Podatke iz kojih proizlazi ovlašćenje za pokretanje postupka:

• Predlagač mora da dostavi dokaze da je aktivno legitimisan da po-krene postupak. U zavisnosti od toga ko je predlagač, potrebno je dostaviti izvod iz matične knjige rođenih i/ili venčanih, prijave pre-bivališta, navesti svedoke i slično.

– Podatke o tome da li osoba prema kojoj je postupak pokrenut ima nepokretnu imovinu:

• Ovo je posebno važno, s obzirom da sud ima obavezu da o pokre-nutom postupku bez odlaganja izvesti organ koji vodi zemljišnu knjigu ili drugu javnu knjigu o evidenciji nepokretnosti radi zabe-ležbe postupka, ukoliko osoba prema kojoj je pokrenut postupak za lišenje poslovne sposobnosti ima nepokretnu imovinu.

Istraživanja pokazuju da je u najvećem broju slučajeva, kao razlog za po-kretanje postupka lišenja poslovne sposobnosti, navedeno zdravstveno stanje osobe koja se lišava poslovne sposobnosti, uz dostavljanje me-dicinske dokumentacije kojom se potvrđuje postojanje invaliditeta ili bolesti. Bilo je slučajeva u kojima je medicinska dokumentacija koja je dostavljena bila stara desetak i više godina.

Pored toga, čak i u situacijama kada predlagač pokuša da opiše sudu razloge zbog kojih osoba nije u stanju da se brine o sebi ili da svojim postupcima neposredno ugrožava sopstvena prava i interese ili prava i interese drugih ljudi, navodi iz predloga često su potpuno nelogični, odnosno, ne pokazuju da osoba nije u stanju da se sama o sebi stara ili da se ponaša na način da ugrožava svoja ili tuđa prava i interese.

50

– „Jednom je kupio stare prozore na pijaci koje je unapred platio nepo-znatom čoveku, a tek kasnije ih je dobio“

– „Nerazgovetno govori i ne čuje dobro“

– „Ima smanjene intelektualne sposobnosti“

– „Vodio je mnogo sudskih postupaka koje je izgubio“.

6.4.3. Pokretanje postupka po službenoj dužnosti

Vanparnični postupak sud pokreće po službenoj dužnosti u slučajevima i pod uslovima određenim Zakonom o vanparničnom postupku ili drugim zakonom (čl. 2. st. 2 ZVP). Postupak za lišenje poslovne sposobnosti, između ostalog, pokreće i vodi sud po službenoj dužnosti (čl. 32. st. 1. ZVP).

Podaci dostupni iz istraživanja (MDRI-S i Beogradski centar za ljudska prava, 2012; MDRI-S, 2016) pokazuju da u praksi nema mnogo postupa-ka za lišenje poslovne sposobnosti koje su pokrenuli sudovi po službenoj dužnosti, a da su situacije u kojima su sudovi pokretali postupak po služ-benoj dužnosti uglavnom bile prema osobama koje su okarakterisane kao „kverulanti“, odnosno, kao osobe koje se prekomerno parniče i to po pravilu u tom sudu koji pokreće postupak za lišenje, kao i prema oso-bama koje su prinudno hospitalizovane.

Sud treba da bude obazriv, da ima pojačani nivo pažnje u ovim sluča-jevima, te da odluku o pokretanju postupka ne donosi olako. Prilikom odlučivanja da li će sud pokrenuti postupak po službenoj dužnosti, treba imati u vidu posledice koje su dalekosežne za osobu o čijoj se poslovnoj sposobnosti radi, ali prethodno treba imati u vidu da je i samo vođenje postupka stigmatizirajuće, bez obzira na sam ishod postupka, odnosno, bez obzira na to da li će osoba biti lišena poslovne sposobnosti u po-stupku. Zbog toga je na sudu da sagleda konkretnu situaciju u kojoj se osoba nalazi, te da postupak za lišenje poslovne sposobnosti pokrene samo u situacijama u kojima je evidentno da je pokretanje postupka nužno i neophodno, ali i tada treba voditi računa da se prava osobe ograniče u najmanjoj mogućoj meri, samo onoliko koliko je zaista neop-hodno u konkretnoj situaciji.

51

Lišenje poslovne sposobnosti u Srbiji je veoma rasprostranjeno, ono ima tretman mere zaštite osobe, njenih prava i interesa, kao i prava i interesa drugih. Međutim, česti su slučajevi da se ova mera prime-njuje „u ime zaštite osobe“ od štete koju može počiniti nad sopstve-nim pravima i dobrima, čak i u situacijama kada osoba nema nikakva dobra ili u situacijama koje su povezane sa prinudnim hospitalizaci-jama.

Sudija treba da razmišlja i o tome da li svojom odlukom štiti osobu i da li joj pomaže da ona zaštiti svoja prava i interese.

S obzirom da ne postoji posebna specijalizacija vanparničnih sudija za postupke lišavanja poslovne sposobnosti, nadamo se da će ove smernice biti korisne iskusnim sudijama, kao i onima koji su na po-četku svoje karijere, da ovim postupcima pristupaju kritički, da poka-žu veći stepen kritičnosti prema mišljenjima sudskih veštaka, da do-bro sagledaju situaciju, odnosno, vezu između potrebe za zaštitom jedne osobe i lišavanja poslovne sposobnosti, vodeći računa da se u najmanjoj mogućoj meri zadire u ljudska prava te osobe.

Na kraju, treba podsetiti da kada istekne vreme proveravanja, sud po službenoj dužnosti ispituje da li i dalje postoje razlozi zbog kojih je lice lišeno poslovne sposobnosti, a provera postojanja uslova za lišenje poslovne sposobnosti može se pokrenuti i pre isteka roka koji je odre-đen za proveru, između ostalog i po službenoj dužnosti (čl. 42 – 42b ZVP). Iz ovih zakonskih odredaba nedvosmisleno proizlazi da sud po-stupke preispitivanja odluke o lišenju poslovne sposobnosti mora da pokrene po službenoj dužnosti. Međutim, istraživanja (MDRI-S, 2016) pokazuju da ima slučajeva u kojima je sud naložio nadležnom centru za socijalni rad da pokrene postupak preispitivanja nakon isteka roka proveravanja.

52

6.5. SaSLUŠaNjE UČESNIKa

6.5.1. Saslušanje osobe o čijoj se poslovnoj sposobnosti odlučuje

6.5.1.1. Pravo na saslušanje

Opšti pravni okvir prava na saslušanje – Ustav Republike Srbije u čla-nu 32. svakome jamči pravo na pravično suđenje, a u članu 36. pravo na jednaku zaštitu prava u postupku pred sudom. Iz ovih ustavnih normi proizlazi pravo na kontradiktoran sudski postupak, koji po-drazumeva da će svakoj stranci biti omogućeno da se pred sudom izjasni, tj. da bude saslušana. To znači da će biti u mogućnosti da iznese činjenice, dokaze i pravne stavove, ali i da se izjasni o svim istaknutim zahtevima, predlozima, navodima i dokazima, da bude upoznata sa svakom odlukom koju sud namerava da donese i da se o njoj izjasni, kao i da se izjasni o celokupnoj procesnoj građi koja može uticati na odluku suda.

Pravo na saslušanje je važna komponenta prava na pravično suđenje garantovano članom 6. EKLJP. Prema shvatanju Evropskog suda za ljudska prava, osnovna jemstva koja proističu iz prava na pravično suđenje jesu pravo na jednakost i pravo na saslušanje.

Pravo na saslušanje obezbeđuje jednakost stranaka u sudskom postupku, ali se njime manifestuje i kvalitet odnosa između stran-ke i suda – pravo na saslušanje sprečava da lice bude pretvoreno u „objekt odlučivanja“ i obezbeđuje mu položaj subjekta u postup-ku, koji ima mogućnost da u njemu aktivno učestvuje. Pravo lica da bude saslušano u postupku u kome se odlučuje o njegovim pravima i interesima opšti je princip svih modernih građanskih sudskih postu-paka, uključujući i postupak za lišenje poslovne sposobnosti.

Povreda prava na saslušanje predstavlja povredu postupka koja ima bitni značaj i razlog je za izjavljivanje pravnih lekova jer suđenje nije bilo pravično.

U postupku za lišenje poslovne sposobnosti lice o čijoj se poslovnoj spo-sobnosti odlučuje ima procesni položaj stranke (učesnika) jer se odlu-čuje o njenom pravnom statusu, a njena ličnost je u ovom postupku i

53

svojevrsni „predmet“ razmatranja. Zbog toga, iako u postupku proce-sne radnje u ime lica prema kome se postupak vodi preduzima njegov staratelj, njemu se mora pružiti mogućnost da raspravlja pred sudom i bude lično saslušano. U članu 35. ZVP izričito je propisano da sud odlu-čuje na osnovu rasprave na ročištu, na koje se poziva i lice prema kome se postupak vodi, dok je u članu 36. stav 1. ZVP propisano da će ga sud lično saslušati.

Saslušanje lica o čijoj se poslovnoj sposobnosti odlučuje, a koja u po-stupku najčešće ima položaj protivnika predlagača, ima dvostruku funk-ciju: 1) pruža licu mogućnost da se kao protivnik predlagača odbrani od zahteva predlagača i 2) omogućava da sudija ostvari neposredni vi-zuelni i lični kontakt sa licem o čijoj poslovnoj sposobnosti odlučuje i da na taj način formira svoje lično mišljenje o njegovoj sposobnosti za rasuđivanje i drugim okolnostima od kojih zavisi njegova sposobnost da samostalno vrši svoja lična prava i stara se o svojim pravima i interesima. U tom smislu, pružanje mogućnosti licu o čijoj se poslovnoj sposobno-sti odlučuje da bude saslušana, jedan je od bitnih uslova koji treba da bude ispunjen da bi postupak zadovoljio standarde pravičnog suđenja, a samo saslušanje je istovremeno i izviđajna radnja koju sud preduzima da bi formirao pravilnu podlogu za svoju odluku.

Stav ESLJP

U predmetu Salontaji-Drobnjak protiv Republike Srbije, Evropski sud za ljudska prava konstatovao je da je podnosilac predstavke pri-sustvovao na nekoliko ročišta u postupku za lišenje poslovne spo-sobnosti, ali da nije pozvan na poslednje ročište na kome je doneta odluka o lišenju poslovne sposobnosti. Prema oceni ESLJP ovakvim postupanjem sud je povredio pravo podnosioca predstavke na pra-vično suđenje iz člana 6. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljud-skih prava i osnovnih sloboda.

Predmet Salontaji – Drobnjak protiv Srbije, predstavka br. 36500/05, presuda ESLJP od 13. oktobra 2009. godine, par. 127.

Saslušanje lica o čijoj se poslovnoj sposobnosti odlučuje podrazumeva dužnost suda da mu uputi lični poziv na ročište, bez obzira što ono ima svog privremenog, odnosno stalnog staratelja. Time se licu pruža mo-gućnost da pristupi ročištu i izjasni se o navodima i zahtevima iznese-nim u toku postupka, o odlukama suda, nalazu i mišljenju veštaka, da izrazi svoje mišljenje i stavove i izjasni se o rezultatu čitavog postupka.

54

Poziv na ročište treba uputiti licu o čijoj se poslovnoj sposobnosti odlu-čuje, po pravilima o ličnom dostavljanju (član 141. ZPP).

Iako formalnopravno, na osnovu opšteg pravila iz člana 30. stav 2. ZVP kojim je propisana shodna primena Zakona o parničnom postupku, postoji mogućnost da se u slučaju neuspešnog dostavljanja poziv i predlog za lišenje poslovne sposobnosti istaknu na oglasnoj tabli suda (tzv. ediktalno dostavljanje), takvo dostavljanje u postupku za lišenje poslovne sposobnosti nije dopušteno jer bi time došlo do povrede prava na privatnost i prava na dostojanstvo ličnosti lica prema kome se postupak vodi. Iz istih razloga ediktalno dostavljanje nije dopušteno ni kada se poziv na ročište upućuje privremenom staratelju ili puno-moćniku lica o čijoj poslovnoj sposobnosti treba odlučiti.

Sud je dužan da brižljivo razmotri sve bitne izjave, navode i prigovore lica o čijoj poslovnoj sposobnosti odlučuje, kao i da se u obrazloženju odluke o njima izjasni.

Stav ESLJP u pogledu dužnosti suda da razmotri izjave, predloge i prigovore lica o čijoj se poslovnoj sposobnosti odlučuje

[…] Sud takođe ponavlja da postupci pred sudovima moraju biti u skladu s vladavinom prava, što podrazumeva pravilno odvijanje sud-skih postupaka, jer bi u nedostatku bilo kakve obaveze sudske vlasti da obrazloži svoje odluke, pravo koje je zajamčeno Konvencijom bilo prividno i teorijsko. Iako nije neophodan detaljan odgovor suda na svaku tvrdnju iznesenu pred sudom, ova obaveza ipak podrazume-va pravo stranke u postupku da njeni bitni prigovori budu pažljivo razmotreni od strane suda (vidi mutatis mutandis, Ruiz Torija protiv Španije, 9. decembar 1994. godine, stav 29, serija A br. 303-A; Hiro Balani protiv Španjolske, 9. decembar 1994, stav 27, serija A br. 303-B i Novoseletskiy protiv Ukrajine, br. 47148/99, stav 111, ECHR 2005-II.

Predmet Ivinović protiv Hrvatske, predstavka br. 13006/13, presuda ESLJP od 18. septembra 2009. godine, par. 39.

Treba imati u vidu da lice o čijoj se poslovnoj sposobnosti odlučuje ima pravo da bude saslušano, ali da to nije njegova dužnost. Da li će se odazvati pozivu suda i da li će na ročištu biti aktivno ili pasivno, isključivo zavisi od njegove volje. Sud nije ovlašćen da naredi njegovo prinudno do-vođenje, niti ga može prinuditi na davanje iskaza jer to zakon ne dopušta.

55

Obaveza da se licu o čijoj se poslovnoj sposobnosti odlučuje pruži mo-gućnost da bude saslušano postoji u svakom postupku u kome sud do-nosi odluku o poslovnoj sposobnosti i njenom obimu, nezavisno od toga da li je postupak pokrenut predlogom ili po službenoj dužnosti i ko se javlja u ulozi predlagača. Ova obaveza postoji i kada je samo lice pokre-nulo postupak.

6.5.1.2. Način i mesto saslušanja

Lice o čijoj se poslovnoj sposobnosti odlučuje saslušava se usmeno na raspravnom ročištu. Raspravno ročište se obavezno zakazuje jer u po-stupku za lišenje poslovne sposobnosti sud odlučuje na osnovu rasprave na ročištu, što je u članu 35. stav 1. ZVP izričito propisano.

Sud saslušava lice prema kome se postupak vodi u sudskoj zgradi, u sud-nici u kojoj se održava raspravno ročište. Ako se lice nalazi u zdravstve-noj ustanovi, tamo se održava i ročište na kome se lice saslušava, što je propisano u članu 36. stav 1. ZVP.

Okolnost da se lice nalazi u zdravstvenoj ustanovi ne isključuje dužnost suda da licu uputi uredan poziv na ročište.

Pre nego što pristupi usmenom saslušanju lica o čijoj se poslovnoj spo-sobnosti odlučuje potrebno je da sud najpre ispita da li postoji potreba da se na ročištu obezbedi prisustvo prevodioca, tumača ili da se sam način saslušanja prilagodi specifičnostima konkretnog lica kako bi se sa njim ostvarila uspešna komunikacija i licu omogućilo da se izjasni i izne-se svoje mišljenje. Tako, ako je na ročište pozvano lice koja za kretanje koristi kolica, potrebno je da sud obezbedi uslove da lice pristupi zgradi i samoj sudnici, a ako lice koristi znakovni jezik, potrebno je obezbediti tumača za znakovni jezik i sl.

Dužnost je suda da tokom usmenog saslušanja poštuje dostojanstvo i ličnost lica, što se manifestuje pružanjem informacija o predmetu i toku postupka, izražavanjem razumevanja pozicije u kojoj se lice nalazi i uvažavanjem njenih potreba, reagovanjem na neprimereno ophođenje drugih učesnika i dr.

Pored činjeničnih i pravnih izjašnjenja, mišljenja i stavova koja je osoba iznela na ročištu, sud je dužan da uzme u obzir i sve ono što je iznela u svojim podnescima.

56

6.5.1.3. Odustanak od saslušanja

U članu 36. stav 3. ZVP propisana je mogućnost da sud odustane od saslušanja lica prema kome se postupak vodi u sledećim situacijama: 1) ako proceni da bi to moglo da bude štetno po njegovo zdravlje ili 2) ako zaključi da saslušanje lica uopšte nije moguće s obzirom na njegovo „duševno ili fizičko stanje“.

Ova pravila nisu dovoljno jasna i otvaraju prostor za proizvoljno tumače-nje, a ponekad služe i kao izgovor da se licu neopravdano uskrati pravo na saslušanje. Dosadašnja praksa to jasno potvrđuje: istraživanje sprovedeno tokom 2011. godine na uzorku od 889 predmeta lišenja poslovne sposob-nosti pokazalo je da u 87% slučajeva sud nije saslušao osobu, a da u 84% slučajeva sudija nije čak ni video osobu koju lišava poslovne sposobnosti.

Da bi se ovakva nezakonita praksa zaustavila i propisi o saslušanju do-sledno primenjivali, potrebno je najpre imati u vidu da slučajevi u koji-ma je dopušteno odustati od saslušanja predstavljaju izuzetke od op-šteg pravila i da ih treba veoma restriktivno tumačiti. Eventualna od-luka suda da ne sasluša lice o čijoj poslovnoj sposobnosti odlučuje ne sme biti proizvoljna, niti sme biti zasnovana na pretpostavkama, već na objektivnim i utemeljenim razlozima.

Kada je u pitanju eventualni štetan uticaj saslušanja osobe prema ko-joj se postupak vodi na njeno zdravlje, kao razlog zbog koga se može odustati od ličnog saslušanja, neophodno je voditi računa o tome da je saslušanje svake osobe pred sudom, samo po sebi, životni događaj koji ima stresogeni potencijal jer kod većine ljudi izaziva neprijatnost i ne-gativne reakcije. S druge strane, ljudi su osetljivi na različite stresogene faktore koji su opasni po njihovo zdravlje, u zavisnosti od konstitucije i životnog iskustva. To važi i kada su u pitanju osobe prema kojima je pokrenut postupak za lišenje poslovne sposobnosti. Postoji, međutim, mogućnost da zbog sveukupnih okolnosti u kojima se lice nalazi, kod su-dije postoji osnovana sumnja da će saslušanje te osobe naročito štetno uticati na njeno zdravlje. Da li je u pitanju takav slučaj, sudija ne može sam da proceni jer ne raspolaže odgovarajućim stručnim znanjem i isku-stvom. Takvu procenu treba da izvrši veštak odgovarajuće specijalnosti, koga treba angažovati za davanje nalaza i mišljenja o tome da li bi se saslušanje osobe štetno odrazilo na njeno zdravlje.

Drugi zakonski razlog zbog koga sudija može odlučiti da lice lično ne sasluša jeste nemogućnost samog saslušanja zbog „duševnog ili fizič-kog stanja“ konkretne osobe. Iako nije sasvim jasno koja su to „stanja“

57

koja bi eventualno isključila mogućnost komunikacije sa osobom prema kojoj se postupak vodi, neophodno je imati u vidu da teškoće u uspo-stavljanju komunikacije sa osobom zbog senzornih ili drugih vrsta invali-diteta ne smeju biti izgovor da se od saslušanja odustane; angažovanje tumača, davanje mogućnosti za pisano izjašnjavanje, primena različitih sredstava asistivne tehnologije, prilagođavanje usmenog saslušanja ko-gnitivnim sposobnostima lica, samo su neki od načina kojima se ove barijere mogu uspešno prevladati. Prema tome, pravo osobe da bude saslušana može biti uskraćeno samo ako zaista ne postoji baš nikakva mogućnost da se sa njim uspostavi komunikacija, što je u praksi izuzetno redak slučaj.

Ukoliko sud odluči da lice o čijoj poslovnoj sposobnosti odlučuje ne sa-slušava, dužan je da u obrazloženju odluke navede konkretne činjenice i okolnosti na osnovu kojih je izveo zaključak da bi u konkretnom slu-čaju saslušanje lica bilo štetno po njegovo zdravlje, odnosno, da uopšte nije moguće. Sama procena suda podložna je kontroli instancionog suda i može biti predmet razmatranja u postupku po pravnim lekovima. O proce-snoj povredi koja se ogleda u nezakonitom uskraćivanju prava na sasluša-nje sud koji odlučuje po pravnom leku vodi računa po službenoj dužnosti.

U praksi, pojedini sudovi ne konkretizuju i detaljno ne obrazlažu razloge zbog kojih su odlučili da ne saslušaju lice o čijoj poslovnoj sposobnosti odlučuju. U nekim odlukama samo se navodi i lakonski parafrazira za-konska odredba na osnovu koje je sud odlučio da odustane od saslu-šanja. Takva praksa je pogrešna i ozbiljno dovodi u pitanje pravičnost samog postupka, imajući u vidu da se u postupku za lišenje poslovne sposobnosti odlučuje o oduzimanju, odnosno, ograničavanju jednog od najvažnijih ljudskih prava – prava na poslovnu sposobnost. Na takvom stanovištu odlučno stoje i Ustavni sud Srbije i ESLJP.

Stav Ustavnog suda Srbije u pogledu propuštanja suda da sasluša lice prema kome se postupak za lišenje poslovne sposobnosti vodi

Prvostepeni sud nije lično saslušao lice o čijoj je poslovnoj sposob-nosti odlučivao i u obrazloženju odluke kojom je lice lišio poslovne sposobnosti naveo da je od saslušanja odustao „jer bi njeno sasluša-nje negativno uticalo na njeno duševno stanje“.

Drugostepeni sud je, odlučujući po žalbi, konstatovao i to da su se sudski veštaci izjasnili „da nije opravdano da podnositeljka prisustvuje ročištu zbog prirode njeni bolesti i trenutnog stanja u kome se nalazi“.

58

Protiv ovih odluka suda osoba koja je lišena poslovne sposobnosti izjavila je ustavnu žalba zbog povrede prava na pravično suđenje. Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu i u obrazloženju svoje presude naveo: Iz sadržine odredaba člana 36. stav 1. ZVP proizlazi da lično saslušanje predmetnog lica od strane suda predstavlja opšte pravi-lo, a razlozi izuzetnog odstupanja od ovog opšteg principa propisani članom 36. stav 3. istog zakona (ranije stav 2. istog člana) predstav-ljaju predmet restriktivnog tumačenja i u svakom konkretnom sluča-ju moraju biti konkretizovani, jasni i detaljni. U konkretnom slučaju, prvostepeni sud je prilikom donošenja osporenog rešenja o lišenju poslovne sposobnosti naveo da je odustao od saslušanja podnosi-teljke ustavne žalbe, Ustavni sud ocenjuje da su se sudovi prilikom odstupanja od opšteg pravila da se lično sasluša podnositeljka ustav-ne žalbe pozvali na opštu zakonsku formulaciju i da su korišćene uop-štene fraze, bez konkretizacije, odnosno nisu dati detaljni činjenični razlozi za odstupanje od saslušanja podnositeljke (nije navedeno da li bi lično pristupanje podnositeljke na ročište predstavljalo pretnju drugima i sebi itd).

Pozivajući se na praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim predmetima Shtukaturov protiv Rusije, broj 44009/05 od 27. marta 2008. godine, stav 70. i X i Y protiv Republike Hrvatske, broj 5193/09 od 3. novembra 2011. godine, stav 82), Ustavni sud je zauzeo stav da „odluka … suda da ne pozove podnositeljku ustavne žalbe na ročište i da odustane od njenog saslušanja imala je svoj zakonski osnov u odredbi člana 36. stav 2. ZVP, tako da se takva odluka redovnog suda može smatrati zakonitom. Međutim, postupak lišenja poslovne spo-sobnosti predstavlja najznačajniji postupak za određeno lice, jer se u tom postupku odlučuje da li će to lice i dalje vršiti svoja lična prava ili će biti ograničeno u njihovom vršenju, tako da u ovom postupku akcenat nije samo na zakonitom sprovođenju postupka, već i na su-štinskoj pravičnosti sa aspekta člana 32. stav 1. Ustava.“

Odluka Ustavnog suda, Už broj 5793/2011 od 22. decembra 2014. godine, objavljena u „Sl. glasniku RS“, br. 15/2015 od 6. februara 2015. godine.

59

Stav ESLJP u pogledu propuštanja suda da sasluša lice prema kome se postupak za lišenje poslovne sposobnosti vodi

Odlučujući po predstavci koju su podnele osoba lišena poslovne spo-sobnosti i njena ćerka, zbog povrede prava na pravično suđenje u postupku za lišenje poslovne sposobnosti, ESLJP je konstatovao da u konkretnom slučaju, osoba prema kojoj je postupak vođen nije bila obaveštena o postupku, nije pozvana na ročište, niti je sudija uop-šte video tokom sprovođenja postupka. Sud je zaključio da je odluka suda da lice ne sasluša formalno zakonita, jer je u skladu sa važećim hrvatskim propisima. Međutim, ukazujući da srž svake predstavke koja se odnosi na postupak koji ozbiljno utiče na privatni život nije „domaća“ zakonitost postupka, već njegova „pravičnost“ s aspekta Konvencije i prakse suda.

Po oceni ESLJP, „sudije koji donose odluke koje imaju ozbiljne poslje-dice na privatni život pojedinaca, kao što su one koje lišavaju lice poslovne sposobnosti, u načelu treba da imaju lični kontakt sa tim licem“.

Predmet X i Y protiv Republike Hrvatske, broj 5193/09 od 3. novem-bra 2011. godine

6.5.1.4. Uvažavanje mišljenja i stavova osobe o čijoj se poslovnoj spo-sobnosti odlučuje

U članu 36. stav 2. ZVP propisano je da sud uvažava mišljenje i stavove lica prema kome se postupak vodi, u meri u kojoj je to moguće s obzirom na stanje njegovog mentalnog zdravlja. Ova odredba je uneta u zakon-ski tekst 2014. godine, a u obrazloženju je navedeno: Pošto je pravo na poslovnu sposobnost jedno od osnovnih ljudskih prava predviđeno Ustavom, pravila ovog postupka su modifikovana tako da lice koje se lišava potpuno ili delimično poslovne sposobnosti može da se u postup-ku izjašnjava i izrazi sopstveno mišljenje u skladu sa svojim očuvanim mentalnim kapacitetom [...].

Pravilna primena ove odredbe podrazumeva da sud sazna sadržinu mi-šljenja i stavove lica prema kome se postupak vodi, a to znači da osobi pruži mogućnost da izrazi svoje mišljenje, odnosno stav. U vezi sa tim, potrebno je da sud sazna za mišljenje i stavove koji se tiču svih aspeka-

60

ta pravne stvari, što uključuje: mišljenje (stav) lica o tome da li uopšte postoji potreba za lišenjem poslovne sposobnosti, u kom bi, eventu-alno, obimu trebalo da bude lišena poslovne sposobnosti, u pogledu koji pravnih poslova bi, eventualno, trebalo ograničiti mogućnost samo-stalnog preduzimanja, vreme na koje bi meru lišenje trebalo odrediti; ako sud ocenjuje da bi lice trebalo smestiti u zdravstvenu ustanovu radi utvrđivanja njegovog mentalnog zdravlja, potrebno je da i o tome zatra-ži mišljenje lica prema kome se postupak vodi i dr. Dužnost je suda da o svakom od ovih pravnih aspekata pruži licu sve potrebne informacije i objašnjenja i da postavljanjem odgovarajućih pitanja sazna kakvo je njegovo mišljenje, odnosno stav. Pri tome je potrebno imati u vidu da osoba o čijoj se poslovnoj sposobnosti odlučuje ima pravo, ali ne i oba-vezu da izrazi svoje mišljenje, odnosno, stav o čemu je sud dužan da je obavesti.

Prilikom donošenja odluke o lišenju i obimu lišenja poslovne sposob-nosti, kao i drugih odluka koje u toku postupka donosi, sud je dužan da uvaži mišljenje i stavove lica kome se postupak vodi u meri u kojoj je to moguće s obzirom na stanje njenog mentalnog zdravlja. Iz ove zakonske odredbe proizlazi da sud nije vezan mišljenjem, odnosno, stavom lica o čijoj poslovnoj sposobnosti odlučuje, ali da je dužan da mišljenje „uvaži“. Uvažiti mišljenje i stavove znači, pre svega, dužnost suda da izraženom mišljenju, odnosno stavu posveti dužnu pažnju – da ga brižljivo razmotri i vrednuje, uzimajući u obzir „stanje mentalnog zdravlja“ lica, što podrazumeva dužnost suda da ima u vidu njenu spo-sobnost da razume relevantne informacije, da razmišlja nezavisno i da donosi odgovarajuće izbore, procenjuje potencijalnu dobit, kao i rizike i posledice određenih odluka i sl. Ova sposobnost je individualna i ne sme se ni u kom slučaju vezivati za medicinsku dijagnozu, godine staro-sti ili druga lična svojstva.

Meritorna odluka koju sud donosi treba da sadrži detaljno obrazlože-nje o svim aspektima ostvarivanja prava lica da izrazi svoje mišljenje, odnosno stav, uključujući i njeno pravo da se njenom mišljenju posveti dužna pažnja. U tom smislu potrebno je da u obrazloženju sudske odlu-ke bude navedeno da li je lice izrazilo svoje mišljenje, a ako nije, razloge zbog kojih to nije učinilo; ako je odluka u nekim aspektima suprotna mišljenju koje je lice iznelo, neophodno je detaljno obrazložiti razloge zbog kojih mišljenje nije uvaženo.

61

6.5.2. Saslušanje drugih učesnika u postupku

U postupku za lišenje poslovne sposobnosti sud odlučuje na osnovu ne-posrednog i usmenog raspravljanja učesnika, koje se odvija na jednom ili više ročišta. Na ročištu sud izviđa i prikuplja procesnu građu. Kada se u postupku kao učesnici javljaju predlagač i protivnik predlagača, oni u svojim govorima iznose svoje zahteve, obrazlažu ih i izjašnjavaju se o navodima, predlozima i zahtevima drugog učesnika. Sud treba da pruži mogućnost da se učesnici izjasne i o odlukama koje namerava da done-se.

Da bi formirao pravilnu podlogu za svoju odluku, sud treba da prikupi procesni materijal i proveri njegovu tačnost. Radi ostvarivanja ovog cilja, sud je u toku postupka dužan da sasluša predlagača i protivnika predla-gača.

Ako se u postupku javlja centar za socijalni rad, sud saslušava njegovog direktora, koji je organ i zastupnik centra, odnosno lice kome je direktor izdao punomoćje za zastupanje.

Sud treba da sasluša privremenog, odnosno stalnog staraoca lica prema kome se postupak vodi. Stalni, odnosno, privremeni staralac je zastu-pnik lica o čijoj se poslovnoj sposobnosti odlučuje i njemu se mora pru-žiti mogućnost da raspravlja pred sudom: da iznese činjenice, ponudi dokaze, izjasni se o činjenicama, zahtevima i predlozima drugih učesni-ka, o odlukama koje sud namerava da donese i dr.

Ako je stranka angažovala punomoćnika, i njega treba saslušati u po-stupku. Kao i stalnom, odnosno, privremenom staratelju i punomoćniku se mora pružiti mogućnost da raspravlja pred sudom: da iznese činje-nice, ponudi dokaze, izjasni se o činjenicama, zahtevima i predlozima drugih učesnika, o odlukama koje sud namerava da donese i dr.

Staratelju i punomoćniku lica prema kome se postupak vodi upućuju se pozivi za sva ročišta i dostavljaju sve odluke.

6.5.3. Saslušanje drugih lica

Radi pravilnog i potpunog utvrđivanja činjeničnog stanja, sud u toku po-stupka treba da sasluša i druga lica koja mogu da daju potrebna oba-veštenja o životu i o ponašanju lica prema kome se postupak vodi i o drugim važnim okolnostima (na primer, članove domaćinstva, rođake,

62

bliske prijatelje koji su u kontaktu sa osobom prema kome se postupak vodi i dr). Ova lica su izvor saznanja o relevantnim činjenicama i imaju ulogu svedoka. Ona iznose činjenice i pružaju sudu obaveštenja kojima se činjenično stanje dopunjuje i razjašnjava, kako bi se formirala pravil-na činjenična podloga za odluku.

Sud može saslušati svako lice samoinicijativno ili na predlog nekog od učesnika. Može ga saslušati usmeno na ročištu ili pismeno, tako što ga poziva da uputi sudu svoju pisanu izjavu. Bez obzira na oblik saslušanja, licu prema kome se postupak vodi, kao i njegovom staratelju, odnosno, punomoćniku treba omogućiti da se upoznaju i iznesu svoj stav o svim činjenicama koje je prilikom saslušanja iznete.

Zakon pruža mogućnost da podatke o činjenicama koje su od značaja za odlučivanje sud pribavi i od pravnih i drugih lica koja tim podacima raspolažu (npr. od zdravstvene ustanove u kojoj se lice lečilo, od stalnog izabranog lekara, od ustanove za smeštaj odraslih u kojoj lice boravi, od udruženja čije je lice član i dr). I u pogledu ovih činjenica licu prema kome se postupak vodi, kao i njegovom staratelju, odnosno punomoćni-ku treba omogućiti da se sa njima upoznaju i iznesu svoj stav.

6.6. VEŠTaČENjE

6.6.1. Nalog veštacima

U postupcima lišenja poslovne sposobnosti obavezno se vrši veštačenje. Propisano je da osoba prema kojoj se postupak za lišenje poslovne spo-sobnosti vodi mora biti pregledana od najmanje dva lekara odgovaraju-će specijalnosti, koji će dati nalaz i mišljenje o stanju mentalnog zdravlja i sposobnosti te osobe za rasuđivanje (čl. 38. st. 1. ZVP).

Iz navedenih odredaba može se zaključiti da je proces veštačenja od velike važnosti u ovim postupcima. Međutim, praksa pokazuje da se ve-liki broj problema i izazova u postupcima lišenja poslovne sposobnosti pojavljuje upravo u vezi sa veštačenjem.

Najpre, treba podsetiti da se u postupcima lišenja poslovne sposobnosti treba rukovoditi voljom i željama osobe prema kojoj se vodi postupak, a ne principom njenog najboljeg interesa – koji neko drugi procenjuje.

63

Rezultati istraživanja sudske prakse pokazuju da veštaci u nalazu i mišlje-nju navode da osobu treba ili ne treba lišiti poslovne sposobnosti, iako je u pitanju odluka koja je u isključivoj nadležnosti suda, te o lišenju ili vraćanju poslovne sposobnosti ne mogu odlučivati veštaci, već je njihov zadatak da daju nalaz i mišljenje o stanju mentalnog zdravlja i sposob-nosti te osobe za rasuđivanje.

Međutim, s obzirom da veštaci postupaju u skladu sa nalogom suda, evidentno je da je problem često i u nalogu za veštačenje koje sud daje veštacima. U nekim slučajevima sudovi traže od veštaka da se izjasne o tome da li treba oduzeti/vratiti poslovnu sposobnost. Na primer, u obra-zloženju jednog rešenja je navedeno:

– Sud je odredio sudske veštake, radi davanja nalaza i mišljenja o dušev-nom stanju i sposobnosti za rasuđivanje protivnika predlagača, kao i da li mu treba oduzeti poslovnu sposobnost.

Ukoliko sud naloži veštacima da daju mišljenje o tome da li osobi treba oduzeti poslovnu sposobnost, logično je da će veštaci dati mišljenje na tu okolnost, u skladu sa nalogom suda. Zbog toga nije iznenađujuće da se u nalazima i mišljenjima veštaka daju sledeća mišljenja: …treba joj oduzeti poslovnu sposobnost u potpunosti jer nije sposobna da se stara o sebi; predlažemo potpuno lišenje poslovne sposobnosti; nije sposoban da se stara o sebi, da štiti svoja prava i interese, pa ga je potrebno u potpunosti lišiti poslovne sposobnosti i staviti pod starateljstvo.

Imajući sve ovo u vidu, evidentno je da je sud taj koji treba da vodi računa o tome šta je tačno zadatak veštaka, šta se od njih očekuje, od-nosno, na koje činjenice i okolnosti veštaci treba da se izjasne, te da im to jasno i naznači u nalogu za veštačenje.

Pri tome, kod delimičnog lišenja poslovne sposobnosti pojavljuje se dodatni problem jer je propisano da u rešenju kojim se lice delimično lišava poslovne sposobnosti, sud je dužan da na osnovu rezultata medi-cinskog veštačenja odredi vrstu poslova koje to lice može samostalno preduzimati pored poslova na koje je zakonom ovlašćeno (čl. 40. st. 3. ZVP), kao i da sud određuje delimično lišenje poslovne sposobnosti ako utvrdi da se stanje mentalnog zdravlja lica potpuno lišenog poslovne sposobnosti toliko popravilo da je dovoljno i delimično lišenje poslovne sposobnosti (čl. 42a st. 1. ZVP).

64

U ovim postupcima sud treba da posveti posebnu pažnju formulaci-ji zadataka koje daje veštacima, s obzirom na vrlo nelogičnu zakonsku formulaciju kojom je izričito propisano da sud određuje vrstu poslova koje osoba može obavljati na osnovu rezultata medicinskog veštačenja. Tako, na primer, u mišljenjima veštaka mogu da se nađu i sledeći navodi:

– Postoje medicinski kriterijumi koji opravdavaju delimično lišenje po-slovne sposobnosti u domenu upravljanja i odlučivanja o zdravlju, raspolaganja većim materijalnim vrednostima i sklapanja pravnih po-slova.

Detaljan nalog veštacima je neophodan i da bi se predupredilo navođe-nje irelevantnih informacija o osobi koja je veštačena, a koje su veoma česte u nalazima i mišljenjima – kako osoba izgleda, kakav ima stav, a bilo je i podataka o neosuđivanosti, edukativnoj zapuštenosti, niskom stepenu obrazovanja, o roditeljima koji više nisu živi i slično.

Takođe, veštaci često koriste pravnu terminologiju u svojim nalazima i mišljenjima, pa neretko koriste pojmove iz krivičnog prava (npr. neu-računljivost) ili se izjašnjavaju o parničnoj sposobnosti osobe koju su veštačili, iako o tome nemaju potrebna znanja.

– Fasada ličnosti je često dobro očuvana, ali se promene vide pri izno-šenju hronoloških događanja, povremenih smetnji u svakodnevnom funkcionisanju, zaboravljanju ranije naučenih veština [...] Ovakva osoba je insuficijentna kada je u pitanju zdravorazumsko rasuđivanje, prisutna je zaboravnost, tako da je neophodno da se konstatuje par-nična, a zatim i poslovna nesposobnost, i to u potpunosti.

Od veštaka je neophodno tražiti da daju funkcionalni opis osobe, kako se osoba ponaša i kako funkcioniše u određenim životnim situacijama, imajući u vidu navode iz predloga i druga saznanja koja sud ima o osobi prema kojoj se vodi postupak, te da stanje i ponašanje osobe dovedu u vezu sa sposobnošću za rasuđivanje i odlučivanje.

Kao što je već navedeno, postojanje bolesti ili invaliditeta nije dovoljno za oduzimanje poslovne sposobnosti, već je potrebno uspostaviti uzroč-no-posledičnu vezu koja dovodi do nesposobnosti osobe da se o sama o sebi stara, odnosno, da se ugrožava sopstvena ili tuđa prava i obaveze. Međutim, ta uzročno-posledična veza najčešće izostaje u nalazima i mi-šljenjima veštaka.

65

Pored toga, sudija treba da ima u vidu da sudski veštaci – lekari neu-ropsihijatri ne moraju nužno da znaju kakve su posledice lišenja po-slovne sposobnosti za jednu osobu, kao ni koliko lišenje poslovne spo-sobnosti ugrožava ostvarivanje čitavog niza ljudskih prava. Zbog toga je na sudiji da donese konačnu odluku o lišenju poslovne sposobnosti, vodeći se činjenicama i dokazima koji su predočeni u toku celog po-stupka, odnosno, koji su sadržani u predlogu, koje dostavi organ stara-teljstva, privremeni staratelj, sama osoba prema kojoj se vodi postu-pak, kao i druge osobe od kojih sud može zatražiti informacije. Nalaz i mišljenje veštaka predstavlja samo jednu kariku, iako veoma važnu, u celom tom nizu.

Veštaci bi trebalo da budu dobro upućeni u okolnosti svakog konkretnog slučaja, jer je neophodan individualizovan pristup svakoj osobi. Samo postojanje intelektualnog ili psihosocijalnog invaliditeta, kao što je već napomenuto, ne bi trebalo da bude od značaja veštacima u smislu da ne treba da daju mišljenje na osnovu dijagnoze, već je neophodno u sva-kom konkretnom slučaju da sagledaju i ocene kako osoba funkcioniše u različitim sferama društvenih odnosa.

U literaturi se mogu pronaći određene smernice za veštačenje u po-stupcima za lišenje poslovne sposobnosti koje su prvenstveno namenje-ne veštacima, ali mogu da budu solidna osnova sudijama prilikom for-mulisanja zadataka za veštake. Neka od pitanja na koje bi veštaci trebalo da daju odgovore (Korać, 2006):

– Ima li osoba bilo kakve psihosocijalne ili intelektualne teškoće;

– Da li je osoba u stanju da se brine o svojim potrebama, pravima i in-teresima;

– Da li osoba ugrožava prava i interese drugih, a ako je odgovor pozi-tivan – čija prava i interese ugrožava, na koji način i u kojim životnim sferama;

– Postoje li drugi uzroci osim psihosocijalnih ili intelektualnih teškoća zbog kojih osoba nije u stanju da se brine o sebi, odnosno, zbog kojih ugrožava sopstvena i/ili tuđa prava i interese;

– Načelno, da li osoba može da preduzima samostalno određene rad-nje, mere i poslove.

66

Odgovor na poslednje pitanje veoma je kompleksan, jer se sastoji od niza procena koje je neophodno da veštaci preduzmu. Naime, iako u našim propisima kojima je regulisana ova materija, postoje određe-ne razlike u pogledu pitanja šta odluka o delimičnom lišenju poslovne sposobnosti treba da sadrži u vezi sa radnjama i poslovima koje osoba može, odnosno, ne može samostalno preduzimati, treba ukazati da je nesvrsishodno, a verovatno i nemoguće popisati sve radnje i poslove koje jedna osoba može da obavlja. Zbog toga ni od veštaka ne bi trebalo tražiti da procene i opišu šta osoba može samostalno da preduzima, jer bi uvek trebalo da je neuporedivo više tih radnji i poslova, odnosno, veštaci treba da se izjasne o tome koje poslove i radnje osoba ne može samostalno preduzimati, da bi olakšali sudu, ali je i dalje sudija taj koji procenjuje i odlučuje koje poslove osoba prema kojoj se vodi postupak ne može samostalno preduzimati.

Procena sposobnosti za odlučivanje

Procena sposobnosti jedne osobe za odlučivanje, u postupcima li-šavanja poslovne sposobnosti, odnosi se na sposobnost te osobe za donošenje odluka o sebi i sopstvenom životu – procena da li su odluke donete u sopstvenom interesu ili na sopstvenu štetu, kao i da li se njima šteti tuđim pravima i interesima, pri čemu treba voditi računa da li su te odluke donete zbog/pod uticajem bolesti ili zbog postojanja invaliditeta ili su u pitanju loše, nepromišljene i ishitre-ne odluke koje svaka osoba ponekad u toku života donese (Štrkalj Ivezić, 2011).

Sposobnost za odlučivanje uključuje četiri aspekta koja treba uzeti u obzir kod svake procene mentalnog kapaciteta jedne osobe (Roth i dr, 1977; Grisso, Appelbaum, 1998):

– Razumevanje informacija važnih za donošenje odluke;

– Sposobnost procene, odnosno, primenu informacija na sopstve-nu situaciju;

– Sposobnost korišćenja tih informacija u donošenju odluke;

– Sposobnost saopštavanja odluke, odnosno, izbora.

67

Osoba je sposobna da donese određenu odluku ako:

Razume informacije koje su bitne za donošenje odluke. Informacije i objašnjenja moraju osobi biti dostupne (saopštene/date) na prikla-dan način koji osoba može da razume i treba da uključuju moguće posledice donošenja odluke. Potrebno je da osoba razume koju od-luku treba da donese i zbog čega treba da donese odluku, kao i koje su posledice ako odluku ne donese i da li postoje druge mogućnosti koje su osobi na raspolaganju;

Može da koristi informacije na sopstvenom primeru, odnosno, da sagleda argumente za i protiv donošenja određene odluke;

Može svoju odluku da izrazi. Način izražavanja odluke može biti razli-čit – govor, pisanje, znakovni jezik ili bilo koji drugi način komunika-cije koji osoba koristi.

Takođe, veoma je važno da veštaci na adekvatan način procene spo-sobnost funkcionisanja osobe u svakodnevnom životu, po pitanju uobi-čajenog dnevnog funkcionisanja i socijalnog funkiconisanja, što znači da je neophodno proceniti sposobnosti i funkcionalna ograničenja (Štrkalj Ivezić, 2011). Sudiji će za donošenje odluke o lišenju poslovne sposob-nosti biti koristan detaljan opis funkcionalnih sposobnosti osobe koji naglašava sposobnosti i navodi poteškoće za koje je osobi potrebna po-drška. Pri tome, sudija treba da vodi računa da li je lišenje poslovne spo-sobnosti adekvatna podrška, odnosno, da li je starateljstvo pod koje će osoba biti stavljena nakon što je lišena poslovne sposobnosti adekvatna mera podrške osobi ili je moguće da osoba dobije neophodnu podršku primenom neke manje restriktivne mere.

Funkcionalne sposobnosti uključuju (Štrkalj Ivezić, 2011):

– Brigu o sebi – higijena, ishrana, oblačenje, samostalno kretanje, briga o lečenju;

– Brigu o domu – minimalna sigurnost i higijena;

– Brigu o finansijama – korišćenje novca za svakodnevne potrebe, kupovina poklona, kupovina i prodaja, plaćanje režijskih troškova, krediti, investicije;

– Ponašanje u zajednici – izlasci, druženje i slično.

68

Poteškoće u nekom ili svim segmentima funkcionalne sposobnosti ne znače da osoba nema sposobnost za donošenje određenih odlu-ka. Ukoliko osoba otežano funkcioniše u svakodnevnom životu, ona može prihvatiti podršku drugih osoba (srodnika, profesionalaca, pri-vatno ili kroz neku socijalnu uslugu i slično). To znači da osoba može da prihvati pomoć i podršku u delu u kome otežano funkcioniše, na primer u vezi sa brigom o domu, plaćanju režijskih troškova, pomo-ći kod uzimanja lekova i slično – što je ujedno znak da osoba ima sposobnost da proceni svoja ograničenja i odluči o prihvatanju po-drške, te da lišavanje poslovne sposobnosti u ovakvim slučajevima nije neophodno da se obezbedi uobičajeno funkcionisanje osobe u svakodnevnom životu.

Sudija uvek treba da ima na umu pretpostavku da odrasla osoba ima sposobnost za donošenje odluka, dokle god se nesumnjivo u postupku ne utvrdi suprotno.

Analiza prakse domaćih sudova u postupcima za lišenje poslovne spo-sobnosti (MDRI-S, 2016) pokazala je da ima razlika u nalazima i mišljenji-ma veštaka. Iako je većina nalaza i mišljenja veštaka bazirana isključivo na medicinskim dijagnozama i eventualnim opisima zdravstvenog sta-nja, ima i izuzetaka u kojima veštaci opisuju način funkcionisanja osobe u svakodnevnom životu, uključujući sposobnost za donošenje odluka:

– Kontakt se dobro uspostavlja i pored prisutnog oštećenja sluha i jako oštećenog govora. Navodi da nije završio nikakvu školu, zna da je lišen poslovne sposobnosti, svestan je činjenice da ne može sam da živi... Dobro se uklapa u sredinu, snalazi se u zarađivanju džeparca tako što čini usluge drugim korisnicima, te im cigarete i sitne potrepštine naplaćuje nešto skuplje od nabavne cene... Za vreme 8. marta organi-zovao je malu izložbu i prodavao sitne poklone...

– Ne narušava svoja prava i interese, niti prava i interese svoje poro-dice, zna čime raspolaže, svrsishodno raspolaže svojim primanjima i adekvatno se stara o sebi.

– Ima kritički uvid prema sopstvenom stanju zdravlja i sposoban je da rasuđuje i upravlja svojim postupcima, odnosno, da zaštiti svoja prava i interese.

69

Iz svega navedenog proizlazi da će kvalitet veštačenja, odnosno, kvalitet informacija relevantnih za donošenje odluke zavisiti, između ostalog, od naloga koji sudija daje veštacima u svakom konkretnom slučaju. Što je detaljniji i određeniji nalog za veštačenje, to je veća verovatnoća da će sudija dobiti korisne informacije koje će mu pomoći prilikom odlučiva-nja o poslovnoj sposobnosti osobe prema kojoj se postupak vodi.

6.6.2. Mesto veštačenja i prisustvo sudije

Zakon o vanparničnom postupku izmenjen je 2014. godine i u delu koji se odnosi na postupke lišenja poslovne sposobnosti („Službeni glasnik RS“, br. 55/2014). Najpre, izmenjene su odredbe člana 36. zakona, koje se odnose na saslušanje osobe prema kojoj se postupak vodi. Ranije je bilo propisano da će sud, ukoliko se osoba nalazi u zdravstvenoj ustano-vi, po pravilu saslušati osobu u zdravstvenoj ustanovi, a sada je propisa-no da će sud obavezno saslušati osobu i to u zdravstvenoj ustanovi, gde će se održati i ročište (čl. 36. st. 1. ZVP).

Ovo je značajna izmena, s obzirom da prethodna istraživanja pokazuju da u ogromnoj većini slučajeva sud nije ni video osobu o čijoj poslov-noj sposobnosti odlučuje (MDRI-S i Beogradski centar za ljudska prava, 2012). Iako se saslušanje osobe prema kojoj se postupak vodi obrađuje u posebnom delu ovih smernica, treba ukazati da je u zakonu ostala odredba da sud može odustati od saslušanja osobe samo ako bi to mo-glo da bude štetno po njeno zdravlje ili ako saslušanje uopšte nije mo-guće s obzirom na duševno ili fizičko stanje te osobe (čl. 36. st. 3. ZVP). Najčešće sud odustaje od saslušanja osobe u slučajevima kad osobe ne komuniciraju na uobičajeni način, uglavnom bez pokušaja da se ostva-ri kontakt i komunikacija sa osobom protiv koje se vodi postupak, uz navođenje da je saslušanje nemoguće zbog duševnog ili fizičkog stanja osobe, bez daljeg obrazloženja.

Ove propise treba povezati sa odredbama koje se odnose na veštačenje. Naime, kao što je već prethodno navedeno, u postupku lišenja poslov-ne sposobnosti vrši se veštačenje. Propisano je da najmanje dva lekara odgovarajuće specijalnosti moraju pregledati osobu prema kojoj se vodi postupak za lišenje poslovne sposobnosti. Veštaci, nakon pregleda, daju nalaz i mišljenje o stanju mentalnog zdravlja i sposobnosti osobe za ra-suđivanje (čl. 38. st. 1. ZVP). Pored toga, propisano je da se veštačenje

70

vrši u prisustvu sudije, osim kada se obavlja u stacionarnoj zdravstvenoj ustanovi (čl. 38. st. 2. ZVP). Međutim, praksa pokazuje da sud u najve-ćem broju slučajeva uopšte ne vidi osobu prema kojoj se vodi postupak za lišenje poslovne sposobnosti, a veštačenja se skoro nikada ne obav-ljaju u prisustvu sudije.

Obavezno prisustvo sudije u postupku veštačenja poslovne sposobnosti

Nesporno je da je prvostepeni sud izveo dokaz čitanjem nalaza i mišljenja veštaka i saslušanjem veštaka, ali to ne znači da je sud postupio u skladu sa odredbom člana 38. stav 2. ZVP. Veštačenje predstavlja utvrđivanje i razjašnjenje neke činjenice koje vrši veštak, kao stručno lice za određenu oblast. Odredbom člana 38. stav 1. ZVP određeno je da lice prema kome se vodi postupak za lišenje poslovne sposobnosti mora biti pregledano od najmanje dva lekara odgovarajuće specijalnosti koji će dati nalaz i mišljenje o duševnom stanju i sposobnosti tog lica za rasuđivanje.

Iz ove odredbe proizlazi da se pod veštačenjem podrazumeva pre-gled protivnika predlagača od strane veštaka, a ne samo davanje nalaza i mišljenja, te je postupajući sudija dužan da prisustvuje i samom pregledu. Stoga se ne može smatrati da je sud ispoštovao odredbu člana 38. stav 2. ZVP tako što je samo izveo dokaze čita-njem nalaza i mišljenja veštaka i saslušanja veštaka na ročištu, već je postupajući sudija bio dužan da prisustvuje samom veštačenju, odnosno, pregledu i ispitivanju protivnika predlagača koji vrše ve-štaci. Odredba člana 38. stav 2. ZVP određuje da se veštačenje vrši u prisustvu postupajućeg sudije upravo iz razloga što sudija u tom slu-čaju može da neposrednim opažanjem ceni okolnosti od značaja za odlučivanje da li je protivnik predlagača sposoban da se sam brine o svojim pravima i interesima, te da eventualno usmerava veštaka na okolnosti od značaja za predmet postupka, kao i da, posebno u slučajevima delimičnog lišenja poslovne sposobnosti, usmeri vešta-ke na pitanja koja se tiču pojedinih prava i interesa čije je lišenje, odnosno, ograničenje potrebno.

Viši sud u Novom Sadu, Gž 554/2014 od 25. februara 2014. godine

71

Imajući sve ovo u vidu, evidentno je da sudija treba da bude prisutan dok se vrši veštačenje osobe prema kojoj se postupak vodi, kako bi ne-posrednim opažanjem mogao da ceni sve okolnosti slučaja, a posebno zbog toga što u toku veštačenja ima mogućnosti da usmeri veštake, da sam postavlja pitanja, te da na taj način dobije informacije koje su mu neophodne za odlučivanje u konkretnom slučaju.

Sudija uvek treba da ima u vidu da je u pitanju jedan od najznačajnih postupaka koji može da se vodi protiv jedne osobe, da su posledice da-lekosežne i da se ne sme dozvoliti da osoba bude lišena, odnosno, ogra-ničena u ostvarivanju svojih prava, a da je sudija nije ni video.

6.6.3. Smeštanje u zdravstvenu ustanovu zbog veštačenja

Propisano je da sud može rešenjem da odredi da osoba prema kojoj se vodi postupak, privremeno ali ne duže od 30 dana, bude smeštena u odgovarajuću zdravstvenu ustanovu, ako je to po mišljenju lekara neop-hodno da se utvrdi stanje mentalnog zdravlja te osobe, osim ako bi time mogle nastupiti štetne posledice po zdravlje te osobe (čl. 38. st. 3. ZVP).

Izmenama Zakona o vanparničnom postupku iz 2014. godine rok za za-državanje osobe u zdravstvenoj ustanovi skraćen je sa tri meseca na 30 dana. Iako je pozitivno to što je maksimalan rok zadržavanja u zdravstve-noj ustanovi skraćen na 30 dana, sudije treba da imaju u vidu da je ovaj rok i dalje neprimereno dugačak, posebno ako se ima u vidu činjenica da sud smešta osobu u zdravstvenu ustanovu isključivo radi izvođenja dokaza veštačenjem, pri čemu nisu jasno definisani razlozi zadržavanja u ustanovi.

Sudije ne bi trebalo ni pod kakvim uslovima da određuju privremeno smeštanje osobe prema kojoj se postupak vodi u zdravstvenu ustano-vu, imajući u vidu da teško da postoji razumno opravdanje da se osoba zadržava mesec dana samo da bi se utvrdilo stanje njenog mentalnog zdravlja. To znači da sudije, čak i kada lekari misle da je to neophodno, treba da ukažu veštacima da je na njima, kao stručnim licima, da prona-đu način da utvrde stanje mentalnog zdravlja osobe prema kojoj se vodi postupak, koji će biti najmanje restriktivan za osobu, što svakako nije smeštanje u zdravstvenu ustanovu.

72

6.6.4. (Ne)vezanost suda nalazom i mišljenjem veštaka

Odredbama člana 30. stav 2. ZVP propisano je da se u vanparničnom postupku shodno primenjuju odredbe Zakona o parničnom postupku, ako ovim ili drugim zakonom nije drugačije određeno.

Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/2011, 49/2013 ‒ odluka US, 74/2013 ‒ odluka US i 55/2014), propisano je da sud odlučuje po sopstvenom uverenju, na osnovu savesne i brižljive oce-ne svakog dokaza zasebno, svih dokaza kao celine i na osnovu rezultata celokupnog postupka, koje će činjenice da uzme kao dokazane (čl. 8. ZPP).

Pored toga, propisano je da će sud da izvede dokaz veštačenjem ako je radi utvrđivanja ili razjašnjenja neke činjenice potrebno stručno znanje kojim sud ne raspolaže (čl. 259. ZPP).

U postupcima u vezi sa lišenjem poslovne sposobnosti to znači da sud neće na primer osporavati dijagnozu koju su veštaci postavili, jer je to deo u kojem sud nema potrebna znanja, pa je zato određeno veštače-nje. Međutim, sudija može i treba da se kritički osvrne na nalaz i mišlje-nje veštaka u delu kojim se utvrđuje sposobnost osobe da rasuđuje i da donosi određene odluke, jer je to deo u kome sud ima potrebna znanja, posebno ako se ima u vidu da sudija treba da vidi osobu, da prisustvuje veštačenju, kao i da sasluša osobu prema kojoj se postupak vodi.

Analiza sudske prakse (MDRI-S i Beogradski centar za ljudska prava, 2012) pokazuje da sa izuzetkom pojedinih predmeta viših sudova, nije bilo nijedne prvostepene odluke o lišenju poslovne sposobnosti u kojoj sudija nije postupio u skladu sa nalazom i mišljenjem veštaka, čak nije zabeležen nijedan slučaj u kojem je kritički ocenjen nalaz i mišljenje koje su dali veštaci.

U istom istraživanju citirane su pojedine odluke viših sudova, kojima su ukinuta prvostepena rešenja o lišenju poslovne sposobnosti i u kojima se prvostepenim sudovima ukazuje na različite povrede postupka:

– Prvostepeni sud utvrđuje da je zbog oboljenja protivnika predlagača prisutan poremećaj mišljenja po sadržaju, sumanuta uverenja da je okolina protiv njega, te da pogrešno interpretira sva dešavanja. Prvo-stepeni sud utvrđuje da je paranoidnost usmerena na sina zbog čega između njih dolazi do sukoba. Sâmo postojanje bolesti, bez postojanja postupaka kojima se neposredno ugrožavaju sopstvena prava i interesi ili prava i interesi drugog lica, nije zakonski osnov za delimično lišava-

73

nje poslovne sposobnosti. Ne proizlazi da bi preduzeo bilo koju radnju kojom bi sebe ostavio bez materijalnih sredstava za život, izuzev što se može zaključiti da je zbog svađe sa sinom zahtevao da on ubuduće ne raspolaže njegovom penzijom. Takav gest protivnika predlagača, po stanovištu ovog suda, ne može se na osnovu do sada sprovedenih do-kaza, dovesti u uzročno-posledičnu vezu s bolešću, čije karakteristike je prvostepeni sud detaljno utvrdio na osnovu nalaza i mišljenja veštaka. Potrebno je utvrđenje postojanja konkretnih radnji protivnika predla-gača iz kojih se može zaključiti o tome da on usled svoje bolesti ugroža-va svoja prava i interese, odnosno prava i interese drugih lica.

– Zadatak veštaka je da na osnovu postojeće medicinske dokumenta-cije, daju nalaz i mišljenje o duševnom stanju i sposobnosti lica za rasuđivanje i ništa preko toga, dok su se ovde veštaci izjašnjavali o činjenici da navodno protivpredlagač olako otuđuje zemlju. Postavlja se pitanje: Na osnovu kog podatka su oni to utvrdili?

Stav Ustavnog suda Srbije o ulozi veštaka u postupku lišenja poslov-ne sposobnosti

Ustavni sud ukazuje da je svestan važnosti medicinske dokumen-tacije i nalaza i mišljenja sudskih veštaka i saglasan je da procena o mentalnom zdravlju lica prema kome se postupak vodi mora biti potkrepljena relevantnom medicinskom dokumentacijom i nalazom i mišljenjem sudskih veštaka.

Međutim, postupajući sud je taj koji je jedini vlastan i dužan, a ne lekar specijalista, da oceni sve relevantne okolnosti koje se odnose na lice koje se lišava poslovne sposobnosti i da oceni da li je takva krajnja mera zaista potrebna ili bi blaža mera bila dovoljna, da pa-žljivo razmotri sve relevantne okolnosti kako bi odlučio o srazmer-nosti mere kojom se određuje lišenje poslovne sposobnosti i da na osnovu svega toga donese odluku o lišenju poslovne sposobnosti ili da odbije predlog za lišenje poslovne sposobnosti (videti presudu Evropskog suda za ljudska prava X i Y protiv Republike Hrvatske, br. 5193/09 od 3. novembra 2011. godine, stav 85).

Odluka Ustavnog suda Srbije Už br. 5793/2011 od 22. decembra 2014. godine, objavljena u „Službenom glasniku RS“, br. 15/2015 od 6. februara 2015. godine

74

6.7. PrOVEra POSTOjaNja raZLOGa Za daLjE LIŠENjE POSLOVNE SPOSOBNOSTI

Odredbama člana 40. stav 2. ZVP propisano je da sud u rešenju kojim je odlučio o lišenju poslovne sposobnosti, određuje rok u kojem će prove-riti da li postoje razlozi za dalje trajanje izrečene mere, koji ne može biti duži od tri godine. Ovo je veoma značajna novina koja je usvojena 2014. godine, jer se ranije odluka donosila na neodređeno vreme i nije po-stojala obaveza proveravanja postojanja razloga za dalje trajanje mere koja je izrečena odlukom, što je u praksi dovodilo do toga da su osobe faktički bile trajno lišene poslovne sposobnosti.

Takođe, odredbama člana 42. ZVP propisano je da kada istekne vreme proveravanja, sud po službenoj dužnosti ispituje da li i dalje postoje ra-zlozi zbog kojih je lice lišeno poslovne sposobnosti. Ako utvrdi da i dalje postoje razlozi za lišenje poslovne sposobnosti sud donosi rešenje ko-jim utvrđuje da ne postoje uslovi za vraćanje poslovne sposobnosti, a u ovom rešenju određuje rok u kome će se proveriti da li postoje razlozi za dalje trajanje izrečene mere, a koji ne može biti duži od tri godine.

U postupku produženja roditeljskog prava, propisano je da sud po služ-benoj dužnosti ispituje da li su se stekli zakonski uslovi za produženje roditeljskog prava, određuje vreme posle kojeg se proverava da li i dalje postoje razlozi za trajanje izrečene mere i odlučuje o prestanku produ-ženog roditeljskog prava (čl. 73. ZVP).

6.7.1. Određivanje perioda proveravanja

Već je napomenuto da je važna novina u zakonu to što je sud dužan da u rešenju kojim je odlučio o lišenju poslovne sposobnosti odredi rok u kojem će proveriti da li postoje razlozi za dalje trajanje izrečene mere. Rok ne može biti duži od tri godine (čl. 40. st. 2. ZVP).

Međutim, zakonodavac nije odredio nijedan kriterijum na osnovu kojeg će sud određivati rok, u okviru propisanog raspona do tri godine. Sva-kako je da su kriterijumi neophodni, te je na sudu da proceni koji će to kriterijumi biti, odnosno, da u svakom konkretnom slučaju pažljivo raz-motri sve okolnosti slučaja i nakon toga odredi rok u kojem će proveriti da li postoje razlozi za dalje trajanje izrečene mere.

75

Iako je opštepoznata činjenica da su sudovi u Srbiji preopterećeni i da imaju puno predmeta, to ne sme da bude razlog za određivanje najdužeg roka od tri godine. Sudija uvek treba da ima na umu da su osobi koja je lišena poslovne sposobnosti uskraćena i ograničena mnoga prava, te da se takva ograničenja moraju svesti na najmanju i najkraću moguću meru.

6.7.2. Obrazloženje roka proveravanja

U zavisnosti od okolnosti konkretnog slučaja, sud će odrediti rok u ko-jem će proveriti da li postoje razlozi za dalje trajanje izrečene mere. U rešenju je neophodno obrazložiti zašto je sud odredio rok proveravanja koji je odredio, čime se rukovodio, zašto nije odredio kraći ili eventual-no duži rok u okviru zakonom propisanog roka i slično.

Analiza sudske prakse (MDRI-S, 2016) pokazuje da je u skoro svim anali-ziranim slučajevima sud odredio najduži zakonom propisan rok za preis-pitivanje postojanja razloga za trajanje mere delimičnog lišenja poslov-ne sposobnosti, odnosno, određen je rok od tri godine. U ogromnoj ve-ćini analiziranih slučajeva nije dato nikakvo obrazloženje za određivanje roka, a iz retkih slučajeva u kojima postoji obrazloženje za određivanje roka od tri godine, može se zaključiti da se sudije pozivaju i oslanjaju na nalaze i mišljenja veštaka, odnosno, na dijagnozu kao razlog za određi-vanje najdužeg roka provere.

– S obzirom da je prema nalazu i mišljenju veštaka reč o definitivnom i trajnom duševnom stanju, sud je odredio najduži rok proveravanja;

– Reč je o hroničnoj i progresivnoj duševnoj bolesti iz šizofrenog kruga, pa je sud odredio najduži rok proveravanja.

I u postupcima lišenja poslovne sposobnosti, kao i u bilo kom drugom postupku u kojem sud određuje rok, neophodno je da sudija obrazloži zašto je odredio baš taj rok, što znači da je potrebno da objasni razlo-ge kojima se rukovodio prilikom odlučivanja. Pri tome, treba voditi ra-čuna da medicinska dijagnoza ne bi trebalo da ima bilo kakve veze sa određivanjem trajanja roka, već da se obrazloženje mora konkretizovati imajući u vidu okolnosti svakog pojedinačnog slučaja, uz uvažavanje i ra-zumevanje da je u pitanju osoba kojoj su lišenjem poslovne sposobnosti uskraćena i ograničena mnoga prava, te da takva ograničenja moraju trajati najkraće moguće.

76

6.8. rEŠENjE

Sve odluke koje sud donosi u postupku u kome se odlučuje o poslovnoj sposobnosti imaju formu rešenja. Procesnim rešenjima sud upravlja i raspolaže postupkom, dok meritornim rešenjem odlučuje o predmetu postupka.

Formalna sadržina rešenja nije propisana Zakonom o vanparničnom po-stupku. Jedino je u članu 18. stav 2. ZVP propisano da rešenje protiv koga je dozvoljena posebna žalba i rešenje drugostepenog suda moraju biti obrazložena. Zbog toga u pogledu formalnih elemenata meritornog rešenja shodno važe pravila o formalnoj sadržini meritornih odluka u parničnom postupku.

6.8.1. Rešenje kojim se odlučuje o predmetu postupka

Rešenje kojim sud odlučuje o predmetu postupka mora da sadrži za-glavlje, dispozitiv (izreku), obrazloženje i potpis sudije. Zaglavlje ima sve elemente koje ima i zaglavlje presude, shodno članu 355. Zakona o par-ničnom postupku. Dispozitiv rešenja sadrži odluku suda o istaknutom zahtevu, odnosno, odluku koju sud donosi kada je po službenoj dužnosti pokrenuo postupak. On mora sadržati sve podatke kojima se identifikuju stranke i sadržina pravne zaštite koju sud pruža i treba da bude sažet, precizan i potpuno jasan. Obrazloženje je deo rešenja u kome sud „po-laže račun o dispozitivu“. Otpravak rešenja sadrži pouku o pravnom leku.

6.8.1.1. Dispozitiv rešenja

Sadržina dispozitiva rešenja je različita, u zavisnosti od toga šta je bio neposredni predmet odlučivanja i da li je sud odbio ili usvojio istaknuti zahtev.

Dispozitiv rešenja kojim se lice lišava poslovne sposobnosti

U dispozitivu rešenja kojim se lice lišava poslovne sposobnosti sud ne-posredno izriče pravnu promenu u pogledu poslovne sposobnosti lica prema kome se postupak vodi.

U prvom stavu dispozitiva rešenja kojim se lice lišava poslovne sposob-nosti sud iznosi svoj stav o tome da li lice lišava poslovne sposobnosti,

77

kao i o vidu lišenja – delimičnom ili potpunom (npr. Lišava se delimično poslovne sposobnosti N.N.)

U drugom stavu dispozitiva određuju se poslovi koje lice može, odnosno ne može samostalno da preduzima. Time se određuje obim delimičnog lišenja poslovne sposobnosti.

U vezi sa tim, potrebno je ukazati da je u čl. 147. stav. 2. PZ propisa-no da se sudskom odlukom o delimičnom lišenju poslovne sposobnosti određuju pravni polovi koje lice „može, odnosno ne može samostalno preduzimati“, čime je sudu dato ovlašćenje da odredi poslove koje lice može samostalno preduzimati (pozitivna enumeracija poslova) ili da odredi poslove koje lice ne može samostalno preduzimati (negativna enumeracija poslova). Međutim, u članu 40. stav 3. ZVP propisano je da sud određuje vrstu poslova koje lice može samostalno preduzimati pored poslova na koje je zakonom ovlašćeno. U sudskoj praksi koristi se i jedan i drugi pristup, a nekada se oni i kombinuju. Suština i smisao ovih pravila jeste da se odlukom o delimičnom lišenju poslove sposob-nosti odredi obim delimičnog lišenja poslovne sposobnosti. Kako je krug poslova koje lice može samostalno da preduzima po pravilu veći od po-slova koje lice ne može samostalno da preduzima, nema smetnji da se obim delimičnog lišenja poslovne sposobnosti odredi tako što će se na-vesti vrsta pravnih poslova koje lice ne može samostalno da preduzima.

Bez obzira da li se primenjuje pozitivna ili negativna enumeracija, ne-ophodno je da pravni poslovi budu precizno i jasno određeni, kako bi se pouzdano znalo koji su pravni poslovi koje lice ne može samostalno preduzimati. To je važno kako s aspekta zaštite prava samog lica kome je poslovna sposobnost ograničena, tako i s aspekta zaštite prava trećih lica i sigurnosti pravnog prometa.

Treba imati u vidu da određivanje kruga poslova koje delimično po-slovno sposobno lice može, odnosno, ne može da preduzima ni u kom slučaju ne zavisi od medicinske dijagnoze, niti sme da se određuje po automatizmu, već nakon brižljive procene individualnih sposobnosti konkretnog lica.

U trećem stavu dispozitiva rešenja određuje se vremensko trajanje izre-čene mere i rok u kome se ima izvršiti provera postojanja razloga za dalje trajanje izrečene mere (član 40. stav 2. ZVP) – na primer: Mera iz stava prvog dispozitiva ovog rešenja trajaće godinu dana. Po isteku ovog roka sud će sprovesti postupak radi provere postojanja razloga za dalje trajanje mere iz stava prvog ovog rešenja.

78

Četvrti stav rešenja sadrži odgovarajuće naredbe: naredbu da se po pravnosnažnosti rešenje dostavi matičaru radi upisa u matičnu knjigu rođenih (član 25. stav 3. ZVP), naredbu da se po pravnosnažnosti re-šenje dostavi centru za socijalni rad radi postavljanja stalnog staratelja (ako je lice lišeno poslovne sposobnosti), odnosno, radi razrešenja sta-ratelja (ako je licu vraćena poslovna sposobnost).

Dispozitiv rešenja kojim se odbija zahtev za lišenje poslovne sposobnosti

U dispozitivu rešenja kojim sud odbija predlog za lišenje poslovne spo-sobnosti treba da se konstatuje da se odbija kao neosnovan predlog za lišenje poslovne sposobnosti, uz navođenje podataka za identifikaciju stranaka.

U postupku za lišenje poslovne sposobnosti koji se vodi prema licu koje ima nepokretnu imovinu, sud je dužan da bez odlaganja izvesti organ koji vodi javnu knjigu o evidenciji nepokretnosti radi zabeležbe postupka (član 34. ZVP). Zbog toga, ako je sud odbio predlog za lišenje poslovne sposobnosti, dužan je da u dispozitiv rešenja unese i naredbu o brisanju ove zabeležbe.

Dispozitiv rešenja u postupku za preispitivanje postojanja razloga za dalje lišenje poslovne sposobnosti

Dispozitiv rešenja u postupku za preispitivanje (proveru) postojanja ra-zloga za dalje lišenje poslovne sposobnosti različit je, u zavisnosti od toga kakva je sadržina odluke.

Ako je sud utvrdio da postoje razlozi za dalje lišenje poslovne spo-sobnosti, saglasno članu 42. stav 2. ZVP, u prvom stavu dispozitiva sud utvrđuje da ne postoje razlozi za vraćanje poslovne sposobnosti, dok u drugom stavu određuje rok trajanja mere potpunog, odnosno, deli-mičnog lišenja poslovne sposobnosti, uz navođenje podataka o odluci suda kojom je lice bilo lišeno poslovne sposobnosti, kao i rok u kome će se proveriti da li postoje razlozi za dalje trajanje mere lišenja poslovne sposobnosti (član 42. stav 3. ZVP).

Ako je sud utvrdio da ne postoje razlozi zbog kojih je mera potpunog ili delimičnog lišenja ranije određena, saglasno članu 42. stav 4. ZVP, sud vraća potpuno, odnosno, delimično oduzetu poslovnu sposobnost, uz navođenje podataka o odluci suda kojom je lice bilo potpuno ili delimič-no lišeno poslovne sposobnosti.

79

Ako je lice bilo potpuno lišeno poslovne sposobnosti, a sud utvrdi da ga treba delimično lišiti poslovne sposobnosti, saglasno članu 42a ZVP, sud u prvom stavu treba da navede da se delimično vraća poslovna sposob-nost, uz navođenje podataka o odluci suda kojom je lice bilo potpuno lišeno poslovne sposobnosti, dok u drugom stavu lice delimično lišava poslovne sposobnosti. U trećem stavu određuju se poslovi koje lice ne može samostalno da preduzima. Četvrti stav sadrži vremensko trajanje izrečene mere i rok u kome se ima izvršiti provera postojanja razloga za dalje trajanje izrečene mere. Peti stav sadrži odgovarajuće naredbe.

Ako sud utvrdi da postoje uslovi da se licu poveća, odnosno, smanji obim poslova, saglasno članu 42a stav 3. ZVP, u prvom stavu konstatuje da se proširuje, odnosno, smanjuje obim poslovne sposobnosti lica koje je delimično lišeno poslovne sposobnosti, uz navođenje podataka o od-luci kojom je ranije lišeno poslovne sposobnosti. U drugom stavu odre-đuju se poslovi koje lice ne može samostalno da preduzima. Treći stav dispozitiva sadrži vremensko trajanje mere delimičnog lišenja poslovne sposobnosti i rok u kome će se proveriti da li postoje razlozi za dalje trajanje izrečene mere. Osim toga, dispozitiv rešenja treba da sadrži i odgovarajuće naredbe.

Ako sud utvrdi da lice koje je ranijom odlukom suda bilo delimično li-šeno poslovne sposobnosti treba potpuno lišiti poslovne sposobnosti, određuje potpuno lišenje poslovne sposobnosti. I ovaj tip odluke sadrži vremensko trajanje izrečene mere i rok u kome se ima izvršiti provera postojanja razloga za dalje trajanje izrečene mere, kao i odgovarajuće naredbe.

Dispozitiv rešenja donetih u postupku za vraćanje i povećanje ili sma-njenje obima poslovne sposobnosti pre isteka vremena na koji je mera određena

U dispozitivu rešenja kojim se usvaja zahtev za vraćanje poslovne spo-sobnosti sud izriče statusnu promenu o vraćanju poslovne sposobnosti, uz navođenje podataka za identifikaciju stranaka, kao i podataka o od-luci suda kojom je lice bilo potpuno ili delimično lišeno poslovne spo-sobnosti.

Ako je predlagač tražio vraćanje potpuno oduzete poslovne sposobno-sti, a sud utvrdi da postoje uslovi za delimično lišenje poslovne sposob-nosti, treba da donese rešenje kojim određuje delimično lišenje poslov-ne sposobnosti jer sud nije vezan istaknutim zahtevom.

80

Tipične greške u formulisanju dispozitiva rešenja

U sudskoj praksi česte su sudske odluke čiji dispozitivi nisu adekvatno formulisani. Navodimo primere tipičnih grešaka koje se čine prilikom formulisanja i redigovanja dispozitiva.

– Pojedini sudovi u dispozitiv rešenja o lišenju poslovne sposobnosti unose medicinske dijagnoze (na primer: Lišava se delimično poslovne sposobnosti N.N. (sa podacima za identifikaciju) zbog duševnog obo-ljenja shizofrene psihoze paranoidne forme“; Lišava se delimično po-slovne sposobnosti N.N. (sa podacima za identifikaciju) usled postoja-nja duševne bolesti perzistentni poremećaj sa sumanutošću; Određu-je se mera delimičnog lišenja poslovne sposobnosti usled zaostalosti u mentalnom razvoju nivoa lake mentalne retardacije). Takva praksa je pogrešna i neprihvatljiva. Pre svega, razlog za lišenje poslovne spo-sobnosti nije bilo koji invaliditet ili bolest, već nesposobnost lica da se samo stara o sebi i o zaštiti svojih prava i interesa, odnosno neposred-no ugrožavanje sopstvenih prava i interesa ili prava i interesa drugih lica. S druge strane, o razlozima za lišenje poslovne sposobnosti sud se ne izjašnjava u dispozitivu, već u obrazloženju rešenja.

– U pojedinim sudskim odlukama navode se faktički poslovi koje lice može da obavlja. Tako se u pojedinim sudskim odlukama navodi da lice može da obavlja lakše kućne poslove; da gleda televiziju i čita novine; da priprema hranu i sl. Takva praksa je posledica suštinskog nerazumevanja smisla i cilja sudske odluke o lišenju poslovne sposob-nosti, kojom se lice za izvestan period vremena ograničava u samo-stalnom vršenju svojih prava. Odlukom suda lice ni na koji način ne može biti ograničeno u obavljanju faktičkih poslova, već jedino u po-gledu samostalnog preduzimanja pojedinih pravnih poslova i radnji.

– U nekim sudskim odlukama navode se neprimerene ocene i ograniče-nja u pogledu radne sposobnosti i poslova koje lice može da obavlja. Tako se, na primer, navodi da lice može samostalno da zaključuje ugo-vor o radu, ali ne za rad na radnim mestima gde može postojati opa-snost da bude ugrožen on ili da zbog epilepsije može ugroziti druge. Ovakvu vrstu ograničenja sud nije ovlašćen da određuje. Na kojim po-slovima lice delimično lišeno poslovne sposobnosti može raditi, zavisi od njegove radne sposobnosti, koja se procenjuje u odgovarajućem postupku i vezana je za konkretni posao, imajući u vidu raspoložive

81

psiho-fizičke i psihofiziološke sposobnosti radnika na koje se može ra-čunati u izvršavanju radnih zadataka koje taj posao zahteva. Kada su u pitanju osobe sa invaliditetom, postupak procene radne sposobnosti regulisan je Pravilnikom o bližem načinu, troškovima i kriterijumima za procenu radne sposobnosti i mogućnosti zaposlenja ili održanja za-poslenja osoba sa invaliditetom („Sl. glasnik RS“, br. 36/10 i 97/13), a sam postupak sprovodi Komisija organa veštačenja Republičkog fon-da penzijskog i invalidskog osiguranja.

– U nekim odlukama o delimičnom lišenju poslovne sposobnosti uop-šte se ne navodi koje pravne poslove lice može, odnosno, ne može sa-mostalno da preduzima. Takav propust suda izaziva negativne posle-dice jer je lice u svom statusu praktično izjednačeno da licem koje je potpuno lišeno poslovne sposobnosti, budući da nije određena vrsta poslova koje lice može, odnosno, ne može samostalno da preduzima.

– U praksi su česte odluke o delimičnom lišenju poslovne sposobnosti u kojima se navodi da lice može da čini imovinskopravne poslove ma-nje vrednosti. Zbog ovako neprecizne formulacija, nejasno je koje to pravne poslove lice može da preduzima. Posebno ako se ima u vidu da je delimično sposobno lice u pogledu poslovne sposobnosti izjed-načeno sa starijim maloletnikom (dete koje je navršilo 14 godina), što je u članu 147. stav 2. Porodičnog zakona izričito propisano. Saglasno tome, lice po samom zakonu može da preduzima pravne poslove ko-jima pribavlja isključivo prava, pravne poslove kojima ne stiče ni prava ni obaveze, pravne poslove malog značaja (arg. član 64. Porodičnog zakona). Zbog toga, u rešenju o delimičnom lišenju poslovne sposob-nosti ne treba navoditi poslove koje je lice po samom zakonu ovlašće-no da preduzima, već druge poslove kojima se poslovna sposobnost proširuje u odnosu na poslovnu sposobnost starijeg maloletnika.

– Prilikom određivanja vrste pravnih poslova koje delimično poslovno sposobno lice može da preduzima ponekad se navode pojedina ovla-šćenja ovog lica koja ne spadaju u pravne poslove. Tako se na primer, navodi da lice može da zastupa sebe u regulisanju modela življenja, stanovanja i sl. Ovakva formulacija je pogrešna i nejasna. Pre svega, lice ovlašćeno da samostalno preduzima određeni pravni posao po prirodi stvari ne zastupa sebe. S druge strane, nejasno je koji su to poslovi koji se odnose na „regulisanje modela življenja i stanovanja“, jer su nejasni sami pojmovi „model življenja“ i „model stanovanja“.

82

– U nekim sudskim odlukama navode se pravni poslovi koje lice ne može samostalno da preduzima, a koji su takvi da ih ne može predu-zeti ni lice koje ima potpunu poslovnu sposobnost. Tako se, na primer, navodi da lice ne može samostalno da obavlja imovinsko-pravne po-slove eventualnog otuđenja nepokretne imovine svojih bliskih rođaka.

6.8.1.2. Obrazloženje rešenja

Rešenje kojim sud odlučuje o poslovnoj sposobnosti mora biti obrazlo-ženo. Sadržina obrazloženja rešenja mora biti takva da učesnicima pruži mogućnost da se upoznaju sa svim razlozima koji su opredelili sadrži-nu konkretnog rešenja, kao i da u slučaju izjavljivanja pravnog leka, sud koji o pravnom leku odlučuje može valjano da obavi kontrolu ispravnosti sudske odluke.

Shodno pravilima opšteg parničnog postupka, u obrazloženju rešenja sud treba da iznese stanje i svoje motive, pobude i razloge koji oprav-davaju donošenje konkretnog rešenja. Stanje stvari treba izložiti sažeto i pregledno i to tako da se verno prikaže predstava o stvarnosti koju je sud stekao iz usmene rasprave. Od posebnog značaja je da sud brižlji-vo navede razloge ili motive za svoju odluku, što podrazumeva da sud izloži kako je utvrđivao pravno relevantne činjenice, kako je tekla ocena dokazâ, kao i tok svojih misli i zaključivanja. Naročiti značaj ima pravna ocena utvrđenih činjenica, koja se ne sme svoditi na navođenje zakon-skih propisa i mehaničko korišćenje gotovih pravničkih formula.

Sud je dužan da u obrazloženju odluke donete u postupku u kome lice nije saslušano navede konkretne činjenice i okolnosti na osnovu kojih je izveo zaključak da bi u konkretnom slučaju saslušanje lica bilo štetno po njegovo zdravlje, odnosno da uopšte nije moguće. Takođe, neophodno je da sud navede da li je lice prema kome se postupak vodi izrazilo svoje mišljenje, a ako nije, razloge zbog kojih to nije učinilo; ako je odluka u nekim aspektima suprotna mišljenju koje je lice iznelo, neophodno je detaljno obrazložiti razloge zbog kojih mišljenje nije uvaženo.

U obrazloženju rešenja kojim lice delimično lišava poslovne sposobnosti sud je dužan da navede i obrazloži razloge zbog kojih je odlučio da lice određenu vrstu pravnih poslova može, odnosno, ne može samostalno da preduzima.

Uvid u sudska rešenja pokazuje da su obrazloženja često veoma oskud-na i nepotpuna. Redakcija dela obrazloženja u kojem sud iznosi stanje

83

stvari svodi se, veoma često, na škrtu reprodukciju podnesaka i rasprav-nog zapisnika, s tim što se nalaz i mišljenje veštaka često doslovno navo-de, sa svim komplikovanim medicinskim dijagnozama i šiframa bolesti. Obrazloženja pojedinih rešenja ne pružaju uvek potpuno verodostojnu sliku stanja stvari, a iz pojedinih obrazloženja uopšte se ne može utvrditi kojim se sve razlozima sud rukovodio prilikom donošenja rešenja. Po-sebno je oskudan deo obrazloženja u kome sud vrši pravnu kvalifikaciju činjenica i obrazlaže razlozge zbog kojih je određena mera delimičnog ili potpunog lišenja poslovne sposobnosti. Obrazloženja mnogih rešenja su deficitarna i u pogledu razloga za određivanje obima delimične poslov-ne sposobnosti, tj. kruga pravnih poslova u pogledu kojih je lice lišeno sposobnosti za samostalno preduzimanje. Zbog toga sadržina mnogih odluka ne pruža mogućnost učesnicima da se upoznaju sa stvarnim ra-zlozima rešenja i ocene njegovu zakonitost, niti je, u slučaju izjavljivanja pravnih lekova, sud pravnog leka u mogućnosti da valjano obavi istinsku kontrolu materijalne i materijalnopravne ispravnosti presude.

6.8.2. Rešenje o upućivanju u zdravstvenu ustanovu

Rešenje o upućivanju u zdravstvenu ustanovu je rešenje koje sud donosi ako na osnovu mišljenja lekara zaključi da je neophodno potrebno da se lice smesti u odgovarajući zdravstvenu ustanovu kako bi se utvrdilo sta-nje njegovog mentalnog zdravlja i da smeštajem ne bi mogle nastupiti štetne posledice po njegovo zdravlje. Pošto se u suštini radi o rešenju kojim se lice prinudno hospitalizuje, protiv rešenja je dopuštena žalba (član 39. stav 1. ZVP), tako da ovo rešenje mora biti obrazloženo (član 18. stav 2. ZVP).

U obrazloženju sud treba da navede činjenice i okolnosti na osnovu ko-jih se može zaključiti da je smeštaj u ustanovu zaista bio neophodno potreban i da ne postoji opasnost od nastupanja štetnih posledica po lice koje se u ustanovu smešta.

6.8.3. Rešenje o troškovima postupka

Sastavni deo dispozitiva meritornog rešenja čini odluka o troškovima postupka. O troškovima postupka sud odlučuje slobodno, vodeći računa o okolnostima slučaja i o ishodu postupka (član 28. ZVP).

84

U postupku koji je pokrenut predlogom centra za socijalni rad, prilikom odlučivanja o troškovima sud shodno primenjuje odredbe Zakona o par-ničnom postupku o snošenju troškova u postupcima u kojima se kao stranka javlja javni tužilac. Saglasno tome, ako sud u postupku odbije zahtev koji je istakao centar za socijalni rad, troškovi koji bi on konačno trebalo da snosi isplaćuju se iz sredstava centra za socijalni rad.

U praksi je raširena pojava da u slučaju odbijanja zahteva za lišenje po-slovne sposobnosti centra za socijalni rad, sudovi odbijaju zahtev za na-knadu troškova postupka protivnika predlagača, tj. lica prema kome je postupak pokrenut. U obrazloženju se obično navodi da je postupak vo-đen u cilju zaštite prava i interesa protivnika predlagača, da je protivniku predlagača centar za socijalni rad postavio privremenog zastupnika, te da zato, bez obzira na ishod postupka, centar za socijalni rad ne može snositi troškove zastupanja protivnika predlagača od strane punomoć-nika iz reda advokata, niti takvi troškovi mogu da padnu na teret suda. Takva praksa je pogrešna. Iako je sud ovlašćen da ceni koji su troškovi postupka bili potrebni i u kom iznosu, ne može se a priori zauzeti stav da su troškovi advokatskog zastupanja bili suvišni i da centar za socijalni rad nije dužan da ih nadoknadi protivniku predlagača. U pogledu od-meravanja troškova postupka sud treba da primenjuje iste kriterijume, nezavisno od toga ko se pojavljuje u ulozi predlagača.

85

dOSadaŠNja PraKSa U SrBIjI

Prvo istraživanje sudske prakse u postupcima za lišenje poslovne spo-sobnosti, sprovedeno tokom 2011. godine, uradili su Inicijativa za prava osoba sa mentalnim invaliditetom MDRI-S i Beogradski centar za ljudska prava i predstavili javnosti 2012. godine. Neki primeri iz tog istraživa-nja predstavljeni su i u ovim smernicama, tako da će sada biti navedeni samo glavni rezultati istraživanja.

– Praksa sudova je da osobe potpuno lišavanju poslovne sposobnosti;

– Uslovi za lišenje poslovne sposobnosti direktno se dovode u vezu sa invaliditetom;

– Sud ne saslušava osobu o čijoj poslovnoj sposobnosti odlučuje, u naj-većem broju slučajeva sud nije ni video osobu tokom postupka;

– Lišenje poslovne sposobnosti potpuno je zasnovano na medicinskom veštačenju;

– Postoji mogućnost da se veštačenje obavi bez prisustva sudije, pa je u najvećem broju slučajeva tako i obavljeno;

– Uočljiva je veza između institucionalizacije i lišenja poslovne sposob-nosti;

– Nema alternative lišavanju poslovne sposobnosti, a mogućnost deli-mičnog lišenja poslovne sposobnosti retko se koristi.

U 2014. godini, 28.306 osoba u Srbiji je bilo pod starateljstvom pre-ma podacima Republičkog zavoda za socijalnu zaštitu (2015), što pokazuje da je praksa starateljstva nad odraslim osobama u Srbiji i dalje veoma rasprostranjena.

8.

86

Ovaj podatak pokazuje da je očigledno da nisu razvijeni modeli i služ-be podrške kao alternativa starateljstvu, odnosno, donošenju odluka umesto odrasle osobe, pa je na sudijama da primenom mogućnosti delimičnog lišenja poslovne sposobnosti doprinesu izmeni ove prak-se, kao i izmeni propisa koja će uslediti.

Inicijativa za prava osoba sa mentalnim invaliditetom MDRI-S uradila je analizu sudske prakse postupaka lišenja poslovne sposobnosti, kao i postupaka preispitivanja postojanja daljih razloga za lišenje poslovne sposobnosti 2016. godine. Rezultati ovog istraživanja veoma su slični re-zultatima istraživanja iz 2012. godine, a veoma je mali broj odluka koji-ma je osobama vraćena poslovna sposobnost u potpunosti ili delimično u postupcima preispitivanja postojanja razloga za dalje lišenje poslovne sposobnosti.

Iako su u ovom istraživanju konstatovana određena poboljšanja u po-stupcima koji se odnose na poslovnu sposobnost, možemo zaključiti da su ona uzrokovana u najvećoj meri izmenama zakona, a u pojedinačnim slučajevima i podizanjem svesti i promenama stavova kod malog broja sudija. Pozitivne promene se ogledaju u tome što se broj potpunog li-šenja poslovne sposobnosti smanjio za skoro 10%, kao posledica ispu-njavanja zakonske obaveze sudova da preispitaju da li postoje razlozi za dalje trajanje mere lišenja poslovne sposobnosti.

Međutim, određeni problemi i diskriminatorna praksa prisutni su i dalje:

– 4739 osoba sa teritorije 56 sudova potpuno ili delimično su lišene poslovne sposobnosti u periodu od tri godine;

– Od toga je 80% osoba potpuno lišeno poslovne sposobnosti ili je nad njima produženo roditeljsko pravo;

– 2/3 postupaka za lišenje poslovne sposobnosti vodilo se u Beogra-du i Vojvodini, od toga 21% samo u Novom Sadu;

– Najčešće se potpuno lišavaju poslovne sposobnosti osobe sa in-telektualnim teškoćama (40%), a zatim sa psihosocijalnim (33%);

– 52% osoba lišenih poslovne sposobnosti ima istoriju instituciona-lizacije.

87

Praksa sudova je da i dalje osobe potpuno lišavaju poslovne sposobnosti, kao i da utvrđuju da nema uslova da se osobi vrati poslovna sposobnost u postupcima preispitivanja. Razlozi za lišenje poslovne sposobnosti u najvećem broju slučajeva direktno su povezani sa intelektualnim ili psi-hosocijalnim teškoćama i zasnovani su skoro isključivo na medicinskim dijagnozama, koje sudovi u određenom broju rešenja čak unose u dis-pozitiv. Istraživanje je pokazalo da je u većini slučajeva samo postojanje invaliditeta bilo dovoljno za lišenje poslovne sposobnosti. Veštaci i dalje u nalazu i mišljenju navode da osobu treba ili ne treba lišiti poslovne sposobnosti, iako je u pitanju odluka koja je u isključivoj nadležnosti suda. Takođe, veštaci osobama koje imaju psihosocijalne teškoće daju „pozitivno“ mišljenje, odnosno, pozitivno procenjuju njihovu sposob-nost da se o staraju o sebi, da shvate posledice svojih postupaka i da za-stupaju svoja prava i interese, u situacijama kada osoba redovno uzima terapiju i odlazi na lekarske preglede.

Sudovi i dalje ne saslušavaju uvek osobe prema kojima se vodi postu-pak, a u nekim odlukama nije bilo moguće utvrditi da li je sud saslušao osobu. Čak i kada je u rešenja uneto da je osoba o čijoj se poslovnoj sposobnosti odlučuje saslušana, to je urađeno veoma šturo, u nekoliko rečenica ili je samo navedeno da je osoba saslušana, ali ne i šta je osoba tom prilikom rekla.

Na kraju, treba ukazati da i dalje postoji veza između institucionalizacije i lišenja poslovne sposobnosti, jer preko polovine osoba koje su lišene poslovne sposobnosti ima istoriju institucionalizacije, odnosno, u vreme postupka ili nekada ranije bili su korisnici ustanova socijalne zaštite i psihijatrijskih institucija.

88

CIP - Каталогизација у публикацији - Народна библиотека Србије, Београд 347.155-056.34/.36(497.11) ПЕТРУШИЋ, Невена, 1958- Smernice za postupanje sudija u slučajevima lišavanja poslovne sposobnosti / Nevena Petrušić, Kosana Beker, Dragana Ćirić Milovanović. - Beograd : Inicijativa za prava osoba sa mentalnim invaliditetom MDRI-S, 2016 (Beograd : Manuarta). - 88 str. ; 24 cm Tiraž 500. - Napomene i bibliografske reference uz tekst. ISBN 978-86-88501-16-31. Бекер, Косана, 1972- [аутор] 2. Ћирић Миловановић, Драгана, 1976- [аутор]a) Лишење пословне способности - Србија b) Пословна способност - Особе са инвалидитетом - СрбијаCOBISS.SR-ID 227086348