Računarski fakultet

Srbi u Velikom ratu 1914-1918

Srbi u Velikom ratu

2

Sadržaj

Istorijski pregled događaja ______________________________________________________ 3

1914. _____________________________________________________________________ 3

1915. _____________________________________________________________________ 3

1916. _____________________________________________________________________ 3

1917. _____________________________________________________________________ 4

1918. _____________________________________________________________________ 4

Uvod u rat - Mlada Bosna i Gavrilo Princip __________________________________________ 4

Julski ultimatum i objava rata Srbiji _______________________________________________ 5

Napad na Srbiju - početak I svetskog rata __________________________________________ 6

Ratni ciljevi Kraljevine Srbije - početak stvaranja SHS _________________________________ 9

Povlačenje preko Albanije ______________________________________________________ 9

Odbrana Beograda 1915. ______________________________________________________ 12

Srbi na Krfu 1915-1918 ________________________________________________________ 13

Solunski front _______________________________________________________________ 15

Osvajanje Kajmakčalana _______________________________________________________ 15

Rekli su o proboju solunskog fronta ______________________________________________ 16

Iracionalnost u stvaranju Kraljevine SHS __________________________________________ 18

Literatura __________________________________________________________________ 20

Srbi u Velikom ratu

3

Istorijski pregled događaja

1914.

28. jun - Sarajevski atentat na nadvojvodu Franca Ferdinanda, verovatnog naslednika Austrougraskog prestola, koji je ubijen zajedno sa svojom ženom, nadvojvotkinjom Sofijom.

23. jul - Austrougarska šalje ultimatum Srbiji. Srbija, računajući na pomoć Rusije, odbija neke tačke ultimatuma i objavljuje mobilizaciju.

28. jul - Austrougarska objavljuje rat Srbiji. Rusija objavljuje mobilizaciju. Veliki rat počinje.

31. jul - Nemačka traži da Rusija prekine mobilizaciju. Rusija odgovara da je mobilizacija usmerena samo protiv Austrougarske.

avgust - Nemačka objavljuje rat Rusiji i započinje mobilizaciju; Italija proglašava svoju neutralnost; Nemačka i Osmansko carstvo potpisuju tajni sporazum o savezništvu.

6. avgust - Austrougarska objavljuje rat Rusiji. Srbija objavljuje rat Nemačkoj. 16. avgust - 19. avgust - Srbija pobeđuje Austrougarsku u bici na Ceru. 8. septembar - 17. septembar - Drugi Austrougarski pokušaj da napadne Srbiju

doživljava neuspeh. 6. novembar - Austrougarska zauzima Beograd. decembar - 15. decembar - Kolubarska bitka. Srbija vraća Beograd. 7. decembar - Izjava srpske vlade o ratnim ciljevima Srbije.

1915.

6. oktobar - Srbiju napadaju Nemačka, Austrougarska i Bugarska. 14. oktobar - Bugarska objavljuje rat Srbiji. 15. oktobar - Velika Britanija objavljuje rat Bugarskoj. 16. oktobar - Francuska objavljuje rat Bugarskoj. 19. oktobar - Italija i Rusija objavljuju rat Bugarskoj. 27. oktobar - Francuska armija se iskrcava kod Soluna i uz pomoć britanskih i italijanskih

trupa, uspostavlja Solunski front. 27. novembar - Srpska vojska je poražena. Ona će se povući do Jadranskog mora i

evakuisaće je italijanska i francuska mornarica.

1916.

6. januar - Mojkovačka bitka 11. januar - Krf zaposedaju Saveznici. 25. januar - Kapitulacija Crne Gore. 27. avgust - Italija objavljuje rat Nemačkoj. Rumunija ulazi u rat na strani Antante. Njena

armija će biti poražena za nekoliko nedelja. 10. septembar - 19. novembar - Saveznička ofanziva na Solunskom frontu. 30. septembar - Srpska vojska osvojila Kajmakčalan. francuske vojske.

Slika 1 - Austrougarska zastava

Srbi u Velikom ratu

4

1917.

21. februar - 25. mart - Toplički ustanak u Srbiji. 15. mart - Ruski car Nikolaj II abdicira. Imenovana privremena vlada. 2. april - 5. jun - Solunski proces protiv pukovnika Dragutina Dimitrijevića Apisa i

članova Crne ruke. 29. april - 20. maj - Serija pobuna u francuskoj vojsci. 5. maj - 15. maj - Saveznička ofanziva na Solunskom frontu. 20. jul - Krfska deklaracija o budućnosti Kraljevine Jugoslavije. 7. novembar - Počinje Oktobarska revolucija u Rusiji. Boljševici osvajaju vlast. 23. decembar - Rusija sklapa primirje sa Nemačkom.

1918.

novembar - proboj Solunskog fronta decembar - Proglašena Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca.

Uvod u rat - Mlada Bosna i Gavrilo Princip

Želeći rat sa Srbijom Austro-Ugarska je u leto 1914. godine vršila manevre u Bosni i to na terenu prema Srbiji. Da bi nacionalno osećanje najčistijeg srpskog naroda u Bosni još više unizio, Franc Ferdinand, Austro-Ugarski princ je došao u Sarajevo, planirajući da na sam Vidovdan 28. juna drži smotru Austro-Ugarskim trupama. Dobro je znao da je Vidovdan najsvetliji praznik srpske žalosti, dan kada je Srbija izgubila Kosovo, dan kada se u svim crkvama u Bosni, a i šire gde ima Srba, vrše parastosi. Moglo se pretpostaviti da će se naći neki Srbin koji će po cenu života ubiti princa Austro-Ugarske i kralja Ugarske. Na princa je pokušao atentat narodni osvetnik

Čabrinović, ali bomba kojom je gađao Franca nije ga i pogodila. Gavrilo Princim je istog dana sasznao da njegov drug nije uspeo u nameri i znao je da je na njega red. Uspeo je pištoljem da ubije velikog Austro-Ugarskog predstavnika u Sarajevu, od istog zrna stradala je i njegova žena. Tako je svoj život završio princ Franc Ferdinand, a Austrija je dobila povod za rat, koji se uveliko bližio.

U vreme kad se dogodio atentat, Gavrilo Princip je bio suviše mlad za smrtnu kaznu, pa je osuđen na 20 godina zatvora, gde je bio izložen mučenjima. Kaznu je služio u češkom Terezinu, gde je i umro od tuberkuloze 28. aprila 1918, malo pred kraj Prvog svetskog rata. Pri kraju života je bio zbog loših zatvorskih uslova vrlo oslabio i imao oko 40 kilograma. U unutrašnjosti ćelije smeštene u tvrđavi Terezin, danas samo u zid ugrađeni okovi za koje je Gavrilo Princip bio svezan, svedoče o njegovoj mučeničkoj smrti. Na zidu ispred ćelije ugrađena je skromna ploča sa imenom zatvorenika, glavnog aktera sarajevskog atentata, koji je poslužio vladajućoj monarhiji da ultimatumom Srbiji započne jedan od najkrvavijih ratova u svetskoj istoriji.

Slika 2 - Gavrilo Princip

Slika 3 - Franc Ferdinand

Srbi u Velikom ratu

5

Julski ultimatum i objava rata Srbiji

U Beču je održana sednica 2. jula 1914. godine na kojoj je donešena odluka o napadu na Srbiju. O tome su obaveštene velike sile, ali da bi došlo do objave rata Srbiji je trebao biti poslan nekakav ultamatum, naravno koji Srbija ne bi mogla prihvatiti. Na toj sednici sastavljen je tekst ultimatuma, poznatiji kao Julski ultimatum, koga je 25. jula u Beogradu Srpskoj kraljevskoj vladi predao Austro-Ugarski poslanik u Beogradu baron Gizl. Ovaj ultimatum je jedinstven po svojoj bezobzirnosti i nasilničkom omalovažavanju, jer zahteva da naša vlada bezuslovno i bez izmene prihvati sve tačke ultimatuma. Ukupno je bilo deset tačaka od kojih je Srbija prihvatila devet, a zadnja tačka je odbijena, ona glasi : (Od srpske Kraljevske vlade se traži) Da primi saradnju u Srbiji organa Carske Kraljevske vlade radi ugušivanja prevratničkog pokretaprotiv teritorijalnog integriteta Austro-Ugarske monarhije. Odgovor na ultimatum je tražen u narednih 24 časa. Austrija je ustvari tražila stalno prisustvo njene vojske i policije na teritoriji Srbije. Ukratko ultimatum se sastojao iz sledećih tačaka:

Da spreči izdavanje publikacija koja podstiču mržnju i neprijateljstvo prema Austrougarskoj.

Da momentalno raspusti organizaciju Narodna odbrana, i da isto postupi i sa drugim organizacijama koje učestvuju u propagandi protiv Austrougarske.

Da iz javnog obrazovanja ukloni sve što bi moglo da služi ili služi za podsticanje propagande protiv Austrougarske.

Da iz vojske i administracije uopšte ukloni sve oficire koji su krivi za propagandu protiv Austrougarske, a imena tih oficira dostavila bi vlast Austrougarske.

Da prihvati učešće austrougarskih organa vlasti u suzbijanju subverzivnih delatnosti protiv Austrougarske na teritoriji Srbije.

Da preduzme sudski postupak protiv saučesnika Sarajevskog atentata koji su na srpskoj teritoriji, uz pomoć i uputstva austrougarskih organa.

Da momentalno uhapsi dve imenovane osobe koje su upletene u atentat po istrazi koju je preliminarno sprovela Austrougarska.

Da efikasnim merama spreči nelegalni prenos oružja i eksploziva preko granice. Da uputi Austrougarskoj objašnjenja povodom izjava visokih srpskih zvaničnika u Srbiji i

inostranstvu, koji su izrazili neprijateljstvo prema Austrougarskoj. Da bez odlaganja obavesti Austrougarsku o ispunjavanju ovih obaveza.

Srpska Vlada je praktično izvršila prinudnu kapitulaciju prihvativši sve tačke sem poslednje. Odgovor je poslat Austro-Ugarskoj vladi, a na kraju tog pisma piše:

"U slučaju da Carska i Kraljevska vlada ne bi bila zadovoljna ovim odgovorom, kraljevska srpska vlada,..., spremna je kao i uvek primiti mirno sporazumevanje na taj način što bi se pitanje iznelo na rešenje pred međunarodni sud u Hagu ili pred velike sile..."

Slika 4 - Evropa 1914.

Srbi u Velikom ratu

6

Austo-Ugarska je objavila rat Srbiji telegramom poslatom 28. jula 1914. godine, u njemu je pisalo :

"Pošto srpska kraljevska vlada nije dala povoljan odgovor na notu koju joj je predao Austro-Ugarski poslanik u beogradu 23. jula 1914. (10. jula 1914. god. po starom kalendaru), carska i kraljevska vlada je prinuđena da se sama pobrine za zaštitu svojih prava i interesa i da u ovome cilju pribegne sili oružja. Austro-Ugarska se smatra, dakle, od ovoga trenutka u ratu sa Srbijom."

Napad na Srbiju - početak I svetskog rata

U Srbiji se u ovom periodu stalno postavljalo pitanje ``Šta će reći Rusi ?``, a 27. jula pristiglo je Carsko pismo iz Moskve, koga je poslao ruski car Romanov. U njemu je pisalo :

"Dokle god bude i najmanje nade, da se izbegne prolivanje krvi, svi moji napori težiće tome cilju. Ako pak ne uspemo, u prkos naše najiskrenije želje, neka Vaše Veličanstvo bude uvereno, da ni u kom slučaju Rusija neće napustiti Srbiju!"

Srpski narod se odlučio na jedino rešenje : Pobeda ili smrt.

Austrijski general- feldcajgmajter Poćorek bio je zapovednik armija za napad i pokor Srbije. Po planu je austro-ugarska vojska obuhvatila Srbiju duž Drine i Save. Tu je bilo oko 300 000 vojnika, pa je Poćorek odlučio da srpsku vojsku napadne preko Drine. Mislio je da će iznenaditi srpsku vojsku, a i lakše

je bilo da se pređe preko reke. Naša vojska je na početku rata raspolagala sa svega 250 000 vojnik. Vojvoda Putnik je bio zapovednik srpske vojske, uvideo je glavni napad preko Save i Drine, a ne preko Dunava na Beograd, kako su neki mislili.

Cerska bitka se odigrala između 16. i 20. avgusta 1914. godine. Ono što je prethodilo Cerskoj bici, su 4 dana žestokih borbi u Podrinju (12-15. avgust). Srpska Treća armija pod zapovedništvom Pavla Jurišića Šturma, pružala je otpor nadolazećim jedinicama austrougarske Pete armije pod komandom fon Franka. Brojna nadmoć je bila na strani napadača, jer je srpska Treća armija, u svom sastavu, imala samo Drinsku diviziju prvog i drugog poziva, i bila najmaloljudnija od tri naše armije. Borilo se za svaku stopu zemlje, kako bi se kupilo što više vremena da se jače snage srpske vojske, prebace na glavno poprište borbe. Zbog takvog otpora pograničnih zaštitnih odreda, neprijatelj je uspeo da pređe Drinu tek 14. avgusta, a

prve borbe na Ceru su vodjene u noći između 15. i 16. avgusta u mestu Tekeriš. Srpska vojska je iznenadila pospanu i uspavanu austrougarsku

vojsku i zadala joj snažan udarac. Nakon prvih borci na Ceru došlo je do prekomande i srpske i austrougarske vojske, a borbe su nastavljene čeonim udarom umesto bočnim kako je to zamislila i planirala srpska vojska.

Povlačenje preko Drine razbijene austrougarske snage otpočele su u noći 19. na 20. avgust i nastavile ceo sutrašnji dan. Gonjenjem neprijatelja do Drine i završnim borbama kod Šapca, 21-24. avgusta 1914. godine, okončana je tzv. Cerska operacija. Poćorek je od svog podređenog, generala Franka zapovednika Pete armije, tražio da se položaji održe po svaku cenu (položaji desno od Drine),

Slika 5 - Oskar Poćorek

Srbi u Velikom ratu

7

međutim, nije postojalo mogućnosti da se to izvrši. Ostavljeno je mnogo ranjenika i obilat ratni materijal, što je palo u srpske ruke.

Zbog izuzetnih zasluga u rukovođenju i komandovanju u Cerskoj bici, komandant Druge srpske armije Stepa Stepanović unapređen je u čin vojvode. U Cerskoj bici srpske snage izgubile su 16.304 vojnika, podoficira i oficira dok su austrougarski gubici iznosili oko 23.000 vojnika, podoficira i oficira. Brojevi predstavljaju zbir brojeva poginulih, ranjenih, nestalih i zarobljenih.

Nakon poraza na Ceru general Poćorek biva "ukoren" zbog nemogućnosti okupacije jedne "male balkanse države" čija je vojska znatno umorna i umanjena vojevanjem u balkanskim ratovima. Zadatak generala Poćoreka ostaje isti i on pokušava da ispuni očekivanja svojih glavnokomandujućih. U novembru 1915, austrougarska vojska ponovo prelazi Drinu i osvaja bitne delove tadašnje Kraljevine Srbije. Srpska vojska je poražena u bici kod Mačkovog kamena i biva primorana na povlačenje pod borbom, suočena sa nedostatkom artiljerijske municije, manjkom hrane, odeće i obuće i što je možda bilo i najgore sa velikim padom morala. Paralelno sa vojskom pred zverstvima austrougarske vojske povlačio se i narod koji je dodatno otežavao povlačenje.

U noći 14.11. komandant I armije general Petar Bojović biva ranjen i zbog toga povučen sa dužnosti. Na njegovo mesto biva postavljen general Živojin Mišić, dotadašnji pomoćnik načelnika štaba Vrhovne komande Radomira Putnika, inače čovek rođen na Suvoboru. Kolubarska bitka počinje 16. novembra 1914. godine, kada su se srpske trupe povukle na desnu obalu Kolubare i Ljiga, prema naredbi vrhovne komande, u pokušaju da tu zaustave prodor austrougarskih snaga. Srpske trupe uspele su da zadrže Austrougare nekoliko dana zbog loše procene Oskara Poćoreka da su tu stacionirane srpske zaštitnice. Zbog toga on 20. novembra u borbu uvodi 15. i 16. korpus VI armije. Uvođenje novih snaga primoralo je I armiju (koja je bila brojčano nadjačana) da se povlači i ona u noći 21. na 22. novembar zauzima nove položaje na grebenu Suvobora, ali već tokom popodneva 22. na liniju fronta izbijaju Austrorugari. Živojin Mišić počinje da planira protivnapad sa Suvoborskih položaja, ali ubrzo odustaje od te ideje i odlučuje se na povlačenje na Kremnicu.

Srpska vojska se u oktobru 1914. godine suočila sa nedostatkom artiljerijske municije, nakon čega je izdata naredba o racionalnom korišćenju preostalih zaliha, a od saveznika je pod hitno zatražena isporuka municije. Artiljerijska municija iz Francuske konačno u drugoj polovini novembra pristiže u Solunsku luku, ali tu sa zaprepašćenjem biva konstatovano da ne odgovara srpskim topovima. Iako je bila namenjena 75 mm topovima koje je imala srpska vojska, čaure su bile duže za 2.5 mm, zbog čega su za srpske trupe bile neupotrebljive. Bez obzira na praktično bezizlaznu situaciju, municija biva železnicom transportovana do Niša u kom je izvršavano demontiranje. Nakon demontiranja municija je odmah železnicom upućivana u Kragujevačku topolivnicu (buduću Zastavu odnosno Crvenu Zastavu) u kojoj je izvršavano skraćivanje čaure i osposobljavanje municije, koja je odmah zatim prugom upućivana na ratište. Brzina, koja je bila presudna u ovoj operaciji, ne bi mogla biti postignuta po tada raskvašenim i praktično neprohodnim, drumovima u Kraljevini Srbiji, zbog čega je, načelnik štaba vrhovne komande, vojvoda Radomir Putnik železnicu nazvao:„V srpskom armijom.“

U trenutku kada su evropske telegrafske agencije očekivale vesti o slomu srpske vojske i kada je V austrougarska armija priređivala svečanu paradu u Beogradu, otpočela je velika protivofanziva

Slika 6 - Spomenik na Tekerišu "Vaša dela su besmrtna"

Srbi u Velikom ratu

8

celokupne srpske vojske. Nakon velike artiljerijske pripreme u 7:00 otpočinje napad. Austrougarske trupe su u potpunosti iznenađene, jer su smatrale da je srpska vojska nesposobna i za odbranu, a kamoli za protivudar, pa su bile primorane na povlačenje. Samo tokom borbi 3. decembra zarobljena su 3 oficira, 400 podoficira i vojnika i 4 topa sa 1.000 granata. Zbog povoljnog razvoja situacije, Mišić naređuje produžetak napada na 16. korpus, koji nije imao nikakve rezerve i koji je bio u stalnom povlačenju sa ciljem ovladavanja grebenskog masiva Prostruga - Rajac - Suvobor. Ovim uspesima I armije 5.12. probijen je front 16. korpusa austrougarske vojske i iako su ostale armije i dalje bile na svojim početnim položajima, otpočelo je gonjenje neprijatelja. Austrougarski 15. korpus, povlačeći se pred Drinskom divizijom I poziva, u roku od 27 časova prelazi 40km i kod Šapca napušta teritoriju Kraljevine Srbije, istovremeno su se ka Šapcu, pred Dunavskim divizijama I i II poziva, povlačili ostaci 16. korpusa. Njihovim prebacivanjem u Srem 12. decembra okončane su operacije u Kolubarskoj bici. Ostale neprijateljske trupe su se nakon poraza na Avali povukle ka Beogradu, a u podne 14. decembra izdata je naredba da se sa prvim mrakom izvrši povlačenje preko Save. Tokom noći, austrougarske trupe su napustile Beograd, koji je 15. decembra oslobođen, čime su okončane borbe na balkanskom ratištu tokom jeseni 1914. godine.

Gubici vojske Kraljevine Srbije:

Poginulih - 22.000 Ranjenih - 91.000 Zarobljenih - 19.000 Ukupno je 153.373 vojnika 2.110 oficira i 8.074 podoficira izbačeno iz stroja.

Gubici Balkanske vojske Austrougarske monarhije:

Poginulih - 27.216 (vojnika i podoficira) + 1080 (oficira) Ranjenih - 118.911 (vojnika i podoficira) + 3.211 (oficira) Zarobljenih - 1.800 (vojnika i podoficira) + 66 (oficira) Nestalih - 73.988 (vojnika i podoficira) + 656 (oficira) Bolesnih - 44.117 (vojnika i podoficira) + 2.599 (oficira)

Ukupno je izbačeno iz stroja 266.212 vojnika i podoficira i 7.592 oficira.

Oskar Poćorek je bio ponemčeni Slovenac koji je iz dna duše mrzeo Srbe i govorio je da Austrougarska neće imati mira sve dotle dok Srbiju ne baci na kolena. Nakon neuspeha u cerskoj i kolubarskoj bici penzionisan je. Nakon toga komandu preuzima Makenzen, koji je u svom delu Pisma i beleške pisao o nama s puno pohvale. "U

Slika 7 - Srpska vojska na frontu

Slika 8 - General August fon Makenzen

Srbi u Velikom ratu

9

Srbima sam poznao najbolje vojnike Balkana", podigao je i spomenik na Topčideru na kome piše:

”SPOMENIK SRPSKIM RATNICIMA - JUNAČKI IZGINULIM BRANEĆI - BEOGRAD U JESEN 1915. GODINE - PODIGNUT JE PO NAREĐENjU - KOMANDANTA NEMAČKE VOJSKE - MARŠALA FON MAKENZENA - KAO IZRAZ POŠTOVANjA HRABRIM - PROTIVNICIMA.”

Ratni ciljevi Kraljevine Srbije - početak stvaranja SHS

Kraljevina Srbija je prva u Prvom svetskom ratu objavila svoje ratne ciljeve. To je učinjeno 7. decembra 1914. godine na zasedanju u Nišu, u formi Vladine izjave koju je prihvatila Narodna skupština. Izjava za koju se kasnije odomaćio naziv Niška deklaracija, glasi ovako:

"... Uverena u rešenost celog srpskog naroda da istraje u svetoj borbi za odbranu svoga ognjišta i svoje slobode, vlada Kraljevine smatra kao svoj najglavniji i u ovim sudbonosnim trenucima jedini zadatak, da obezbedi uspešan svršetak ovog velikog vojevanja koje je, u trenutku kad je započeto, postalo ujedno borba za oslobođenje i ujedinjenje sve naše neslobodne braće Srba, Hrvata i Slovenaca. Sjajni uspeh koji ima da kruniše ovo vojevanje, iskupiće obilato krvave žrtve koje današnji srpski naraštaj podnosi. U toj borbi srpski narod nema izbora, jer se između života i smrti ne bira. On je na nju prinuđen i vodiće je sa onakvom istom nesalomljivom energijom i s kakvom se pre sto godina borio za svoj vaskrs iz Kosovske grobnice."

Povlačenje preko Albanije

Posle pobede srpske vojske u Kolubarskoj bici, decembra 1914. na srpskom frontu do početka jeseni 1915. zavladalo je zatišje. Međutim, pod komandom feldmaršala Augusta Makenzena, Austougarska Balkanska armija i 11. nemačka armija od oko 500.000 vojnika, 10 eskadrila aviona i sa brojnom rečnom flotilom na Dunavu i Savi, pokrenule su 6. oktobra 1915. najveću ofanzivu na Kraljevinu Srbiju. Do 15. oktobra 1915, uprkos krajnjem požrtvovanju srpske vojske, austrougarska

balkanska vojska pravcem preko reke Save i Drine, i 11. nemačka armija preko Dunava zauzele su Beograd, Smederevo, Požarevac i Golubac i stvorile širi mostobran južno od Save i Dunava, nateravši srpske trupe na povlačenje prema Južnoj Srbiji.

Tog istog dana, 15. oktobra 1915. bez objave rata, dve bugarske kompletne armije. Potisnule su slabe srpske jedinice, prodrle u dolinu Južne Morave kod Vranja i do 22. oktobra 1915. zauzele Kumanovo, Štip, Skoplje, prekinule moravsko-vardarsku komunikaciju i onemogućile povlačenje srpske

Slika 9 - Vezirov most (Albanija) Kralj Petar I na čelu kolone

Srbi u Velikom ratu

10

vojske prema grčkoj granici i Solunu. Druga polovina oktobra i početak novembra protekli su u povlačenju srpske vojske prema jugu. Srpska vojska i izbeglice su se našle u bezizlaznoj situaciji na Kosovu i Metohiji. Put prema Solunu je presečen. Austrugarska vojska sa severozapada, nemačka vojska sa severa i bugarska armija sa juga i istoka napreduju prema Kosovu sa jedinim ciljem da unište Srpsku vojsku u rasulu. Jedini put Srpskoj vojsci i izbeglicima prema saveznicima i jadranskoj obali vodio je preko albanskih planina. Pod pritiskom velike austrougarsko-nemačke i bugarske ofanzive, Vrhovna komanda srpske vojske 24. novembra 1915. godine odlučila je da se trupe vojske povuku preko Crne Gore i Albanije na Jadransko more. Ta odluka je doneta posle neuspelog pokušaja

da se vojska povuče dolinom Vardara, zbog prodora bugarske armije, presecanja komunikacija i izostanka planiranog prodora saveznika iz Soluna.

Kapitulacija se kategorički odbacila jer je ona značila kraj države, a predlog vojvode Živojina Mišića da se izvrši protiv udar je odbijen jer nije bio adekvatan odnosu snaga. Državni vrh doneo je ipak odluku da se izvrši povlačenje preko Albanije ka jadranskoj obali tamo bi ih dočekali Saveznici pomogli da se oporave, a onda bi se oporavljena Srpska vojska pridružila savezničkim snagama na Solunskom frontu. Predsednik vlade Nikola Pašić uputio je savezničkoj komandi telegram sledeće sadržine:

„Srbija iako se našla u teškom položaju, iako još može doći i u još gori položaj, rešena je da ide do kraja u borbi protiv zavojevača, odano i verno uz svoje Saveznike izdržaće ceo rat, koji će završiti porazom neprijatelja.“

Posle ove odluke cela vlada sa predsednikom Pašićem i kraljem Petrom I otišla je u crkvu. Pri izlasku iz crkve predsednika Pašića je opsela masa izbeglog i uplašenog naroda pitajući šta će s njima biti očekujući reči utehe. Predsednik Pašić je uplašenom narodu odgovorio:

"Narode ne bojte se, dobro biti neće!"

U Rimu je 23. novembra 1915. osnovana komisija za snabdevanje sastavljena od vojno-pomorskih izaslanika Francuske, Velike Britanije, Rusije, Italije i vojnog izaslanika Srbije. Dogovoreno je da se obrazuju baze u Skadru i Draču gde bi se odmah počeli upućivati saveznički brodovi sa hranom i drugim potrebama. U međuvremenu srpska vlada postiže sporazum sa predsednikom albanske vlade Esad pašom, koji se svrstao u saveznike, o prelasku Srpske vojske preko Albanije.

Kakvo je bilo stanje, govori saopštenje nemačke Vrhovne komande od 29. novembra:

Slika 10 - Albanska golgota Vojnici nose obolelog Vojvodu Putnika

Slika 11 - Nikola Pašić

Srbi u Velikom ratu

11

"Pošto srpska vojska više ne postoji, već postoje samo njeni bedni ostaci koji su se razbegli u divlje albanske i crnogorske planine, gde će bez hrane po ovoj zimi naći svoju smrt, to su prekinute dalje operacije i neće se više izdavati izveštaji sa balkanskog ratišta."

Uništivši ili zakopavši teške i poljske topove, srpska vojska je krenula 3. decembra put Crne Gore i Albanije. Prema zvaničnim podacima na albansku obalu je stiglo 110.000 vojnika i 2.350 oficira, a pretpostavlja se da je sa vojskom krenulo i između 200 i 400 hiljada ljudi. Na ovom putu srpski narod je doživeo jedan od najvećih egzodusa u svojoj istoriji. U zvaničnom izveštaju ministra vojnog generala Božidara Terzića, predsedniku vlade Nikoli Pašiću piše da je nestalo, umrlo, poginulo ili zarobljeno 243.877 ljudi.

Francuski maršal Žozef Žofr je o tome rekao:

„Povlačenje naših saveznika Srba, pod okolnostima pod kojima je izvršeno, prevazilazi po strahotama sve što je u istoriji kao najtragičnije zabeleženo“.

Posle više od mesec dana teških marševa, po lošem vremenu, srpska vojska se okupila kod Skadra, Drača i Valone. Dolazak na albansku jadransku obalu nije značio i konačan spas. Na samoj obali veliki saveznici nisu bili organizovali zadovoljavajući prihvat, a jedan saveznik (Italija) se ponašao kao neprijatelj. 28. decembar Nikoli Pašiću je uručena izjava italijanske vlade u kojoj je rečeno da srpska vojska ne prelazi reku Škumbu da ne bi došla u sukob sa italijanskom vojskom. U korist Srba je intervenisala ruska diplomatija; pred ruskim poslanikom u Rimu, italijanski ministar spoljnih poslova Sidnej Sonino se branio da je učinio sve što je mogao za spas srpske vojske što se nije kosilo sa državnim interesima Italije.

Slika 12 - Austrougarska objavljuje umrlicu Srbije (januar 1915.)

Srbi u Velikom ratu

12

Na Badnji dan 1916. godine regent Aleksandar Karađorđević u očajanju napisao pismo ruskom caru Nikolaju Drugom:

“U najtežem trenutku obraćam se Vašem imperatorskom veličanstvu, u koje sam uvek polagao svoje poslednje nade, s molbom za Vašu visoku intervenciju, da spasem vojsku od sigurne propasti”.

Iz Petrogada je brzo odgovoreno. Ruski car je, primivši apel, odmah uputio ultimatum Engleskoj i Francuskoj:

“Ukoliko se srpska vojska ne izbavi iz Albanije, i to odmah, Rusija raskida savez sa Antantom i sklapa separatni mir sa Nemačkom”.

Nakon toga pocinje spsavanje srpske vojske iz Albanije i njihov transport na KRF i Bizertu.

Odbrana Beograda 1915.

U toku borbi za odbranu Beograda 6-7. oktobra 1915. godine, Austrija je forsirala Dunav i iskrcala se na delu obale koji je držao 2. bataljon 10 kadrovskog puka kojim je komandovao major Dragutin Gavrilović. Neprijatelju se nikako nije smelo dozvoliti da utvrdi mostobran. Prvo je u napad krenuo žandarmerijski odred koji uprkos teškim gubicima nije uspeo da potisne neprijatelja. Jedino rešenje bilo je da sve raspoložive srpske jedinice na ovom sektoru fronta izvrše opšti kontranapad. Oko 14.30 major Gavrilović je prikupio svoja tri voda, dva voda 3. bataljona, Sremski odred i pred kafanom "Jasenicom" izdao sledeću zapovest:

"Tačno u 15 časova neprijatelj se ima razbiti vašim silnim jurišem, razneti vašim bombama i bajonetima. Obraz Beograda, naše prestonice, ima da bude svetao. Vojnici! Junaci!' Vrhovna komanda izbrisala je naš puk iz svog brojnog stanja. Naš puk je žrtvovan za čast Otadžbine i Beograda. Vi nemate više da brinete za vaše živote, koji više ne postoje. Zato napred, u slavu! Živela Otadžbina, Živeo Beograd!"

Čoveka koji je hrabro branio Beograd 1915.godine, trideset godina kasnije ubili su Beograđani. Naime, kada se Gavrilović 1945. godine vraćao iz zarobljeničkog logora, išao je u uniformi oficira Kraljevske vojske. U Beogradu je naišao na neki rulju komunista ili njihovih simpatizera, ili ko zna već koga, koji su njegovu uniformu protumačili kao provokaciju, pa su svoju mržnju prema kralju, vladi u Londonu i jugoslovenskoj vojsci, a odanost Titu, partiji i novom poretku, rešili da iskale na majoru Gavriloviću. Ubrzo posle toga, Dragutin Gavrilović je umro, a Srbija ostala bez jednog od svojih najvećih sinova.

Slika 13 - Major Gavrilović

Srbi u Velikom ratu

13

Srbi na Krfu 1915-1918

28. januara francuska vlada je odlučila da njena mornarica odloži sve druge transporte dok iz Albanije ne bude izvučena srpska vojska. Od toga dana saveznički brodovi su počeli ubrzano prevoženje. Do 15. februara prevezeno je na grčko ostrvo Krf 135.000 ljudi i u Bizertu oko 10.000 ljudi. Prvo iskrcavanje na Krfu, 'Ostrvu spasa' kako su ga prozvali Srbi, bilo je u pristaništu u Guviji (Govino), šest kilometara severno od grada Krfa. Do aprila se na Krfu prikupilo 151.828 vojnika i civila. Materijalne troškove opremanja i izdržavanja srpske vojske preuzele su Francuska i Velika Britanija, a kasnije je sve to naplaćeno Kraljevini SHS.

Prvi dani na Krfu su bili užasni za Srbe. Saveznici nisu imali dovoljno vremena da se pripreme za adekvatan prihvat tako velikog broja ljudi. Nije bilo dovoljno hrane, odeće, ogreva i šatorske opreme, pa su vojnici, izmučeni od napornog marša, masovno umirali. Ni vremenske prilike nisu bile naklonjene srpskim vojnicima jer je kiša neprekidno padala danima. Premorena i izmučena vojska je pod vedrim nebom, bez šatora i zaklona sedam dana teško podnosila ledenu kišu. Na ostrvu Vido su iskrcavani najteži ranjenici i bolesnici i to su uglavnom bili najmlađi koje je povlačenje najviše pogodilo. Od 23. januara do

23. marta 1916 umrlo je 4.847 ljudi, što iznosi 157 ljudi dnevno, dok je prvih dana na Vidu umiralo izmedju 400 i 500 vojnika. Malo ostrvo Vido kod Krfa, koje je bilo organizovano kao bolnica, je pretvoreno u „ostrvo smrti“, a more oko njega u „plavu grobnicu“. Bez mogućnosti sahrane, oko 5.400 umrlih je spušteno u more. Iz pijeteta i poštovanja prema umrlim srpskim junacima, grčki ribari narednih 50 godina nisu lovili ribu u tom području.

Na ostrvu su formirani gotovo svi nivoi organizacije državne uprave. Narodno pozorište na Krfu bilo je ustupljeno od strane krfskih vlasti za zasedanje srpskog Parlamenta od 19. januara 1916. do 19. novembra 1918. dok je u hotelu Bela Venecija bila smeštena srpska Vlada. Izlazile su i Srpske novine u tiražu od deset hiljada primeraka. Štampane su mnoge knjige kao i udžbenici za decu. Na Krfu je formirana srpska osnovna škola sa 290 učenika i niža gimnazija sa 120 đaka. Organizovana su sportska društva, održavale su se fudbalske utakmice sa savezničkim ekipama.

Tokom boravka na Krfu Srbi su uspostavili jake veze sa lokalnim stanovništvom, koje traju do današnji dana. Dosta Srba je ostalo da živi na ostrvu, sklopljeni su mnogi brakovi. Tako je vlasnik hotela Bela Venecija u kome je bila smeštena srpska vlada, Janis Gazis, udao sve tri svoje ćerke za Srbe. Regent Aleksandar i drugi srpski oficiri krstili su mnogu krfsku decu. Ipak, najuverljivije svedočanstvo o neizbrisivom tragu boravka Srba na Krfu je to da su se u rečniku današnjih, pogotovo starijih Krfljana zadržale reči: 'tata', 'baba, glava', 'kuća'.

Slika 14 - Iskrcavanje na Krfu

Slika 15 - Srpska vojska na Krfu

Slika 16 - Mauzolej na Vidu

Srbi u Velikom ratu

14

Pesnik Milutin Bojić ovekovečio je srpsku ratnu dramu u pesmi „Plava grobnica“:

Stojte, galije carske! Sputajte krme moćne! Gazite tihim hodom! Opelo gordo držim u doba jeze noćne Nad ovom svetom vodom. Tu na dnu, gde školjke san umoran hvata I na mrtve alge tresetnica pada, Leži groblje hrabrih, leži brat do brata, Prometeji nade, apostoli jada. Zar ne osećate kako more mili, Da ne ruši večni pokoj palih četa? Iz dubokog jaza mirni dremež čili, A umornim letom zrak meseca šeta. To je hram tajanstva i grobnica tužna Za ogromnog mrca, k'o naš um beskrajna. Tiha kao ponoć vrh ostrvlja južna, Mračna kao savest, hladna i očajna. Zar ne osećate iz modrih dubina Da pobožnost raste vrh voda prosuta I vazduhom igra čudna pitomina? To velika duša pokojnika luta Stojte, galije carske! Na grobu braće moje Zavite crnim trube. Stražari u svečanom opelo nek otpoje Tu, gde se vali ljube! Jer proći će mnoga stoleća, k'o pena Što prolazi morem i umre bez znaka, I doći će nova i velika smena, Da dom sjaja stvara na gomili raka.

Ali ovo groblje, gde je pogrebena ogromna i strašna tajna epopeje, Kolevka će biti bajke za vremena, Gde će duh da traži svoje korifeje. Sahranjeni tu su nekadašnji venci I prolazna radost celog jednog roda, Zato grob taj leži u talasa senci Izmeđ nedra zemlje i nebesnog svoda. Stojte, galije carske! Buktinje nek utrnu, Veslanje umre hujno, A kad opelo svršim, klizite u noć crnu pobožno i nečujno. Jer hoću da vlada beskrajna tišina I da mrtvi čuju huk borbene lave, Kako vrućim ključem krv penuša njina U deci što klikću pod okriljem slave. Jer, tamo daleko, poprište se zari Ovom istom krvlju što ovde počiva: Ovde iznad oca pokoj gospodari, Tamo iznad sina povesnica biva. Zato hoću mira, da opelo služim bez reči, bez suza i uzdaha mekih, Da miris tamjana i dah praha združim Uz tutnjavu muklu doboša dalekih. Stojte, galije carske! U ime svesne pošte Klizite tihim hodom. Opelo držim, kakvo ne vide nebo jošte Nad ovom svetom vodom!

Na Vidu se nalazi mauzolej - spomen kosturnica rađena po projektu arhitekte Nikole Krasnova, a završena je 1938. godine. Na mermernim zidinama nalaze se 1.232 kasete sa kostima ratnika koji su bili sahranjeni na 27 krfskih grobalja, a čija su imena bila poznata. Kosti 1.532 nepoznata ratnika sahranjena su u dva spoljašnja bočna kamena bunkera. Iznad ulaza u mauzolej je velika reprodukcija Albanske spomenice s grbom Kraljevine Jugoslavije. Za ostrvo Vido je mitropolit Dimitrije 1918. godine rekao da je to srpski Jerusalim, dokaz vitalnosti srpskog naroda, herojske borbe za slobodu i stremljenja ka budućnosti.

Slika 17 - Sahranjivanje u "Plavoj grobnici"

Srbi u Velikom ratu

15

Kao učesnik Prvog svetskog rata, gde se nalazio u Štabu Drinske divizije, Vladimir Stanimirović je osetio sve strahote povlačenja srpske vojske preko albanskih vrleti i gudura, 1915. godine. Konačno su ih prihvatili saveznički brodovi i prevezli na grčko ostrvo Krf, gde je Stanimirović bio svedok stradanja i svakodnevnog umiranja velikog broja napaćenih srpskih boraca. Svake noći nicale su nove humke sa grubim krstačama. Po stotinu ih je umiralo dnevno, na Krfu i kamenitom ostrvu Vidu. Kad se ovaj broj uvećao, mrtve su dereglijom izvlačili iznad Krfa i spuštali u more. Nešto docnije, svi koji nisu predati "plavoj grobnici", bili su preneti sa ostrvceta Vido i sahranjeni u zajedničku grobnicu u San-Matijasu, udaljenom 18 kilometara od Krfa. Štab Drinske divizije raspisao je konkurs za tekst zapisa koji će

govoriti o stradalnicima koji leže ispod bele kamene piramide. Jedinu nagradu dobio je Vlada Stanimirović za svoje potresne stihove:

"Na humkama u tuđini - Neće srpsko cveće nići. - Poručite našoj deci: - Nećemo im nikad stići. - Pozdravite domovinu, - Poljubite rodnu grudu. - Spomen borbe za Slobodu - Neka ove humke budu."

Solunski front

Solunski front u Prvom svetskom ratu je nastao kao pokušaj Saveznika da pomognu Srbiji u jesen 1915. protiv združenog napada Nemačke, Austrougarske i Bugarske. Solunski front je ostao prilično stabilan, uprkos lokalnim akcijama, sve do velike savezničke ofanzive u septembru 1918, koja je rezultovala kapitulacijom Bugarske i oslobođenjem Srbije. Poginuli vojnici na frontu su sahranjeni u sklopu srpskog vojničkog groblja na Zejtinliku u Solunu.

U maju 1916. general Saraj je zatražio da se grčka vojska demobiliše i grčka vlada se povinovala tom zahtevu. Međutim, ova akcija je još više naterala grčku vladu da se ide prema pridruživanju Centralnim silama. Novi premijer Francuske Žorž Klemanso je u novembru opozvao sa dužnosti generala Saraja i umesto njega postavio više diplomatskog francuskog generala Adolfa Gijomu. Međutim, pošto je nemačka ofanziva pretila Francuskoj, general Gijoma je pozvan u Pariz, a zamenio ga je general Franše d'Epere. Iako je d'Epere tražio napad na bugarsku vojsku, francuska vlada je odbila da dozvoli ofanzivu sve dok se ostale vlade ne slože. General Gijoma, pošto više nije bio neophodan u Francuskoj, je putovao iz Londona u Rim, pokušavajući da dobije saglasnost za napad. Sporazum je postignut u septembru i d'Epereu je dozvoljeno da pokrene svoju veliku ofanzivu.

Osvajanje Kajmakčalana

Bitka kod Dobrog Polja je započela artiljerijskim bombardovanjem neprijateljskih položaja 14. septembra. Sledećeg dana, Francuzi i Srbi su napali i izvršili svoje ciljeve, neke bugarske jedinice su počele da se predaju bez borbe. Saveznici su onda pokrenuli ofanzivu duž celih svojih linija i bugarski komandant je naredio povlačenje. Saveznički avioni su bombardovali odstupajuće bugarske vojnike i povlačenje je postalo bekstvo. Bugarskoj je 30. septembar garantovano primirje od strane generala d'Eperea i na taj način je ona izbačena iz rata.

Slika 18 - Spomenik Groblje Drinske divizije

Srbi u Velikom ratu

16

Ovom pobedom srpska vojska je uspela da zaustavi bugarsku ofanzivu vođenu protiv položaja francuskog generala Morisa Saraja. Ujedno ovo je bila i prva pobeda srpske vojske nakon napuštanja Srbije godine dana ranije. Zauzimanjem Kajmakčalana olakšano je srpskoj 1. armiji i francuskim snagama da produže operacije u kojima će kasnije biti oslobođen Bitolj. U novembru je osvojen pojas oko Bitolja, uključujući, i sam Bitolj 19. novembra, tako da je povraćen i oslobođen prvi komad otadžbine.

Srpske snage su ukupno imale oko 5.000 odnosno 4.643 poginulih, ranjenih i nestalih vojnika, od kojih je Drinska divizija sama imala 3.320 odnosno 3.804 izbačenih iz stroja ili tri četvrtine ukupnog broja vojnika. Srpske i francuske snage su oslobodile Srbiju i savladale nekoliko slabih nemačkih divizija koje su pokušale da zaustave njihova napredovanja. Beograd je oslobođen 1. novembra, a 10. novembra d'Epereva vojska je prešla Dunav i spremala se da uđe u središte Mađarske kada se rat konačno završio. Grof Đula Karolj, koji je predvodio revolucionarnu mađarsku vladu, je došao u Beograd i zatražio primirje.

Za manje od 15 dana srpska vojska prevalila je više od 700 kilometara. Savezničke trupe u čudu su posmatrale nezadrživo prodiranje naših vojnika. Kako su svedočili, često su imali poteškoća da na motornim vozilima sustignu srpske borce koji su u domovinu nezadrživo jurišali - pešice. Ostaje zabeleženo jedno poređenje u poznatom francuskom dnevnom listu:

"Kažu da čovek kada hoda može proći u proseku 5km na sat, to je bez oružja i dodatne opreme koja ga, što je i logično usporava, pa mu automatski smanjuje radijus i to je jedan čovek sam kad je u masi ili koloni to ga takođe usporava. Kad ono Srbi brži od automobila, čista metematika, 12 sati x 5 km = 6o km dnevno(maksimalno), pa računajte. A vi (Srbi) za manje od 15 dana 700 km u punoj ratnoj spremi, e alal vam vera junačine!"

Tako je za Srbe i Srbiju završen Prvi svetski rat. Ljudski gubici Srbije bili su oko 1.300.000 ljudi što iznosi trećinu predratnog stanovništva. Kraljevina Srbija je u toku rata mobilisala 707.343 vojnika, tj. 40% svih muškaraca od čega je poginulo 370.000 ljudi. Gubicima srpskog naroda treba pridodati i preko 300.000 Srba stradalih na teritoriji Austro-Ugarske i u borbama u Crnoj Gori, kao i u borbama srpskih dobrovoljaca na Rumunskom frontu. Iz svega pomenutog sledi da ukupne žrtve srpskog naroda u Prvom svetskom ratu premašuju cifru od 1.600.000 mada ni ovaj broj nije konačan.

Rekli su o proboju solunskog fronta

Srpski vojvoda Živojin Mišić - Zapovest srpskoj vojsci za proboj solunskog fronta od 13. septembra 1918. godine:

Slika 19 - Kralj Petar I na frontu

Srbi u Velikom ratu

17

"Svi komandanti, komandiri i vojnici treba da budu prožeti idejom, od brzine prodiranja zavisi ceo uspeh ofanzive. Ta brzina je u isto vreme i najbolja garancija protiv iznenađenja, jer se njome postiže rastrojstvo neprijatelja i potpuna sloboda u našim dejstvima. Treba drsko prodirati, bez počinka, do krajnjih granica ljudske i konjske snage. U smrt, samo ne stajte! S nepokolebljivom verom i nadom junaci napred u otadžbinu!"

Francuski maršal Franše d'Epere - Izveštaj francuskoj vladi pri proboju solunskog fronta krajem septembra 1918. godine

"Operacije se moraju usporavati jer nema komunikacije radi dobacivanja hrane francuskim trupama koje napreduju, samo srpskim trupama nisu potrebne komunikacije, oni idu kao oluja – napred."

Nemački car Vilhelm II – Telegram bugarskom kralju Ferdinandu oktobar 1918. godine

"Šezdeset dve hiljade srpskih vojnika odlučilo je rat. SRAMOTA!"

Francuski Maršal Franše d'Epere - Izveštaj krajem oktobra 1918. godine:

"To su seljaci, skoro svi. To su Srbi tvrdi na muci, trezveni, skromni, nesalomivi. To su ljudi slobodni, gordi na svoju rasu i gospodari svojih njiva... Ali, došao je rat. I, eto, kako su se namah za slobodu zemlje ti seljaci, bez napora, pretvorili u vojnike najhrabrije, najistrajnije, najbolje od svih. To su te sjajne trupe, stvorene od izdržljivosti i poleta, zbog kojih sam gord što sam ih ja vodio, rame uz rame sa vojnicima Francuske, u pobedonosnu slobodu njihove otadžbine..."

Bugarski kralj Ferdinad - Krajem septembra 1918. godine:

"Ovo je kraj svih nas..."

Robert Lesing, ministar spoljnih poslova SAD:

„Kad se bude pisala istorija ovog rata njen najslavniji odeljak nosiće naziv Srbija. Srpska vojska je učinila čuda od junaštva, a srpski narod pretrpeo je nečuvene muke i takvo požrtvovanje i hrabrost ne mogu proći nezapaženo – oni se moraju nagraditi.”

Vinston Čerčil, ministar britanske mornarice:

„Što se tiče Srbije ona se zaista borila očajnički i slavno, sa strašnim posledicama po sebe...”

Slika 20 - Franše d'Epere

Srbi u Velikom ratu

18

Pol de Šanel, predsednik francuskog parlamenta:

„Posle Turske – Bugarska, posle Bugarske – Austrija, Srbi su u Beogradu. Mi se ponosimo što smo bili na strani ovih heroja za vreme njihovog trogodišnjeg izgnanstva i ratovanja.”

Alfred Kraus, austrijski general:

„Ovom prilikom treba napomenuti da smo upoznali Srbe kao valjane neprijatelje. Ja sam ih uvek smatrao kao vojnički najjače od svih naših neprijatelja. Zadovoljni sa malim, lukavi, osobito pokretljivi, dobro naoružani, vešti u korišćenju zemljišta, vrlo dobro vođeni, oni su našim trupama zadavali mnogo više teškoća od svih ostalih.”

Iracionalnost u stvaranju Kraljevine SHS

Sa strane Srba iracionalnost je bila u likvidiranju vlastite nacionalne države u ime velike, zajedničke države, a da se nije znalo kako će se ta država održati. Možda se moglo pretpostaviti da će jugoslovenska država biti samo prolazna tvorevina Hrvatskom i Slovenačkom narodu koji su iz Velikog rata izašli kao poraženi. Upravo njima je ujedinjenje bilo daleko od iracionalnosti, čak naprotiv. Realno gledano nije mu bilo alternative.

Izjava Ante Pavelića:

"Stajali smo pred dilemom ili da prihvatimo samostalnu republiku ili da prionemo uz Srbiju. "

Izjava Ljubljanskog katoličkog biskupa Jegliča:

"Nije se imalo kud nego uz Srbiju."

Kada je reč o stvaranju prve jugoslovenske države, valja se reći da je u njenoj osnovi ležala ideja samoodbrane, uverenje da se samo ujedinjeni Južni Sloveni mogu odupreti navalama germanizma i tako opstati. Vreme je pokazalo osnovanost ovog starog uverenja, a savremene državice na Slovenskom jugu, pod iluzijom o samostalnosti, lako mogu izgubiti i tu iluziju. Svako ima pravo na grešku. Srbi nemaju pravo na drugu grešku.

Malo je poznato da je Vojvoda Mišić bio i dobar – političar. U pronađenim beleškama vojvodinog sekretara Milorada Pavlovića, možemo mnogo saznati o Mišićevoj političkoj mudrosti i dalekovidnosti. Posle pokušaja Hrvatske da stvori svoju nezavisnu državu, regent Aleksandar je marta 1919. Poslao Živojina Mišića da

Slika 21 - Kralj Aleksandar

Slika 22 - Vojvoda Živojin Mišić

Srbi u Velikom ratu

19

obiđe Zagreb, Karlovac, Gospić, Glinu, Sisak, Varaždin,Ogulin…i vidi kakvo je stvarno raspoloženje. Nakon razgovora sa oko dve hiljade ljudi iz svih slojeva, slavni vojskovođa je odmah po povratku rekao regentu Aleksandru:

“Iz svega što sam čuo i video ja sam duboko zažalio što smo se na silu Boga obmanjivali nekakvom idejom bratstva i zajednice…svi oni jedno misle, to je svet za sebe, ma sa kakvim predlogom da se pojaviš…stvar je propala…Ništa se neće moći učiniti. To nisu ljudi na čiju se reč može osloniti. To je najodvratnija fukara na svetu, koja se ne može zajaziti ničim što bi joj se ponudilo".

Kad ga je Aleksandar zapitao šta misli, bez dvoumljenja mu je odgovorio:

“Ja sam s tim načisto. Dvoje nam kao neminovno predstoji: potpuno se otcepiti od njih, dati im državu, nezavisnu samoupravnu, pa neka lome glavu kako znaju, a drugo je, upravo prvo, da u zemlji zavedemo vojnu upravu za dvadeset godina i da se zemlja sva baci na privredno ekonomsko podizanje, daleko od svih političkih uticaja. Ako to ne može, onda se otcepiti: dati im njihovu državu".

Kralj je nakon toga postavio pitanje vezano za granice, odnosno gde bi bile granice toj njihovoj državi i ko će ih povući, odnosno napraviti. Mišić se na tu opasku nasmejao i odgovorio:

“Granice će tamo biti gde ih mi povučemo, a mi ćemo ih povući ne onde gde naše ambicije izbijaju na površinu nego onde gde istorija i etnografija kažu: gde nam jezik i običaji, tradicije i najzad gde se sam narod po slobodnoj volji opredeli, pa će to biti i pravo i Bogu drago."

Sad se Aleksandar nasmeja: “To bi Italijani oberučke prihvatili. Mi bismo tada Hrvate prosto gurnuli u naručje Italijanima." , na šta Mišić poskoči i odgovara:

"Neka im je sa srećom. Neka se oni Hrvatima usreće. Ja sam duboko uveren da se mi njima nećemo usrećiti… Ti su ljudi svi odreda, prozirni kao čaša: nezajažljivi i u tolikoj meri lažni i dvolični da sumnjam da na kugli zemaljskoj ima većih podlaca, prevaranata i samoživih ljudi… Ne zaboravite, Visočanstvo, moje reči. Ako ovako ne postupite siguran sam da ćete se ljuto kajati".

Srbi u Velikom ratu

20

Literatura

Čujte Srbi - Dr Arčibald Rajs Srbija u Velikom ratu - Krsman Milošević http://sr.wikipedia.org/sr/Први_светски_рат http://sr.wikipedia.org/sr/Србија_у_Првом_светском_рату http://sr.wikipedia.org/sr/Церска_битка http://sr.wikipedia.org/sr/Колубарска_битка http://sh.wikipedia.org/wiki/Nastanak_Kraljevine_Srba,_Hrvata_i_Slovenaca O odbrani Beograda - Žika Živulović Serafim http://sr.wikipedia.org/sr/1300_каплара http://www.mondo.rs/ Kako_je_Gvozdeni_puk_zaustavio_Bana_Jelacica.html Vaskrs Srba na Krfu - Udruženje oslobodilačkih ratova Srbi u Prvom svetskom ratu - Nikola B. Popović Srpske vojničke priče - Henrik A. Angel Zejtinlik - Petar Opačić Vojne zastave Srba do 1918. - Dragana Samardžič