Univerzitet u Beogradu

Filozofski Fakultet

Odeljenje za psihologiju

RAZGOVOR S ODSUTNIM:

PRIVATNI GOVOR STARICA NA SELU

Seminarski rad iz razvojne psihologije

Student: Mentor:

Beograd, septembar 2014.

0

Apstrakt

Ovaj seminarski rad obrađuje članak “Razgovor sa odsutnim: Privatni govor starica na

selu” Jovana Mirića. Članak ima za cilj ima da opiše fenomen privatnog govora starih žena na

selu, prikaže početne kvantitativne podatke prikljupene na tu temu, i sagleda fenomen u svetlu

teorije Lava Vigotskog. Dobijeni rezultati pokazaju da je privatni govor starijih žena na selu

karakterističan za žene u dobu rane i srednje starosti, nižeg obrazovanja i ruralnog porekla. U

ovom privatnom govoru one se najčešće obraćaju svojim mrtvim muževima, kako bi im podnele

izveštaj o stanju u domaćinstvu, požalile se na nešto, ili prosto žalile za prošlošću. Ovakav vid

privatnog govora najverovatnije ima izraženu afektivnu regulativnu funkciju, i kao takav se ne

poklapa sa pojmom dečijeg egocentričnog govora u teroriji Vigotskog koji ima intelektualnu

regulativnu funkciju i predstavlja razvojni stadijum.

Uvod

Ovaj seminarski rad predstavlja prikaz i kritički osvrt na članak “Razgovor sa odsutnim:

Privatni govor starica na selu” Jovana Mirića. Članak ima za cilj ima da opiše fenomen privatnog

govora starih žena na selu, i da prikaže početne kvantitativne podatke prikljupene na tu temu. Reč

je o navici starijih žena da provode dosta vremena u glasnom “razgovoru” sa nekim ko nije

prisutan. Zbog osetljivosti teme, budući da se ljudi koji pričaju sami sa sobom često smatraju

mentalno obolelim, podaci o tim razgovorima dobijeni su iz druge ruke, od srodnika. Autor

članka je želeo, između ostalog, da uporedi ovaj fenomen, sa fenomenom egocentričnog, tj

privatnog govora koji po teoriji Lava Vigotskog, ima važnu razvojnu funkciju.

Prikaz članka

Svima nam je poznata pojava da deca ponekad govore naglas, bez toga da je taj govor

upućen ikom konkretnom. Žan Pijaže se prvi bavio ovom pojavom, međutim, on u njoj nije video

nikakavu značajnu razvojnu funkciju. Ova pojava, nazvana “egocentrični govor”, a kasnije

preimenovana u “privatni govor” ima daleko značajnije mesto u teoriji Lava Vigotskog. U toj

teoriji, privatni govor ima važnu ulogu u razvoju funkcije mišljenja. Pojednostavljeno rečeno,

1

spoljašnji glasni govor, koji ima socijalne korene, sa razvojem postaje unutrašnji govor, i sa tim

procesom pounutrenja, menja se i njegova funkcija, od socijalne funkcije ka funkciji mišljenja.

Ovaj egocentrični govor prelazi u unutrašnji govor pred polazak u školu, ima autoregulativnu

funkciju saznajnog procesa i gramatički je nepravilan, a to sve je uslovljeno time što dete ne

uspeva da diferencira socijalnu od individualne funkcije govora.

Kasnija istraživanja donose izazove pred ovu teoriju. Pokazano je da se privatni govor

javlja u više vidova, kao i da se javlja i na kasnijim razvojnim stadijumima, što ne ide u prilog

Vigotskovom viđenju da privatni govor nastaje usled teškoća u diferencijaciji.

Vigotski je snažno uporište za svoju teoriju video u tome da učestalost egocentičnog

govora raste sa poteškoćama u problemskoj situaciji. To implicira da bi taj egocentričan govor

trebalo da se odnosi na samu problematičnu situaciju, kao neki vid “razmišljanja naglas”.

Međutim, istraživanja su pokazala da sa teškoćama raste učestalost svih vidova egocentričnog

govora, čak i onog koji nema nikakve veze sa rešavanjem problema.

Podsticaj za istraživanje prikazano u članku ne dolazi samo iz ovih teorijskih nedoumica,

već i iz ličnog iskustva sa posebnim vidom privatnog govora, koji se najčešće javlja kod starijih

žena na selu. Ovaj govor nije vezan za afekat, niti se javlja kao pratnja nekoj aktivnosti, naime,

on predstavlja na neki način aktivnost za sebe. Starice koriste priliku kada su same, ili se

svojevoljno izoluju, kako bi razgovarale sa nekim ko nije tu. Ako bi ih neko zatekao u tome, one

istog trenutka prekidaju “razgovor”, i prave se da rade nešto drugo.

Osetljivost teme je, kao što smo već pomenuli, zahtevala poseban metod istraživanja. Iz

druge ruke, od srodnika i bližnjih, skupljeni su podaci o 47 starijih žena i njihovom

“razgovorima” sa odsutnima. Oni su dali podatke o uzrastu, obrazovanju, mestu življenja,

bračnom statusu i još nekim karakteristikama samih žena i njihovog privatnog govora.

Istraživanje je obavljeno 2010 godine, a zbog malog broja ispitanika, korišćene su samo metode

deskriptivne statistike.

Dobijeni su sledeći rezultati:

Najveći broj žena vodi poreklo sa sela

Najveći broj žena ima između 70 i 80 godina

Najveći broj žena ima završenu samo osnovnu školu

Malo više od pola ispitanica čine udovice

2

Malo više od pola ispitanica žive u istom domaćinstvu sa decom.

Što se tiče “sagovornika”, najveći broj žena je pričao sa mrtvim osobama, muškog pola,

uglavnom muževima. Autor smatra da ovo ima veze sa Gorštačkim poreklom njihovih porodica,

u kojima su muškarci često hladni i distancirani, te stoga im se žene obraćaju onda kada su same.

Autor takođe tvrdi da u prilog ovoj tezi ide činjenica da nema staraca koji glasno govore sami sa

sobom. Najveći broj ispitanica na nailazak nekoga tokom razgovora prekida aktivnost, uz stid,

plač ili nelagodnost, međutim, prisutne su i druge reakcije.

Teme ovih razgovora su najčešće:

Izveštaji (žena obaveštava odsutnog o stanju u domaćinstvu, poslovima koji ih

čekaju, itd)

Žaljenja (za mladošću, za bivšim životom, za odsutnim sagovornikom)

Žalbe (na unuke, decu, snahe)

Na kraju članka, autor zaključuje da ovaj fenomen definitivno nema veze sa razvojnim,

egocentričnim govorom o kom priča Vigotski. Vigotski u svojoj teoriji ističe intelektualnu

autoregulativnu funkciju egocentričnog govora, a zapostavlja afektivnu regulativnu funkciju, za

koju bi se reklo da je možda i jedina funkcija egocentričnog, tj privatnog govora kod starih ljudi.

Dok se dete u svom razvoju kreće iz socijalnog, afektivnog i iskustvenog sveta ka apstraktnom i

predmetnom svetu, starica se kreće u suprotnom smeru. Dete počinje da govori naglas onda kada

(po Bolbiju) dolazi do slabljenja afektivne vezanosti za majku. Ono stoga kroz glasni govor

pokušava da zadrži tu vezu u susretu sa predmetnim svetom. Starica svojim glasnim govorom

ponovo uspostavlja afektivnu vezanost koju je izgubila (sa mrtvim mužem), koja je slaba (sa

nehajnom porodicom), ili koju želi tek da ostvari (sa unukom koga nije upoznala). Sadržaj njenog

privatnog govora razlikuje se od sadržaja dečijeg privatnog govora, dečiji govor ne sadrži teme

kao što su lečenje samoće, žaljenje i uteha.

Kritička analiza

Ovaj članak, kao i većina preliminarnih istraživanja, daje dobar početni opis fenomena, i

nudi korisno polazište za postavljanje daljih pitanja. Naredno istraživanje bi definitivno trebalo

3

sprovesti sa većim brojem ispitanika, kako bi mogla da se primeni i statistika zaključivanja, i

utvrde potencijalne korelacije karakteristika privatnog govora sa nekim demografskim

karakteristikama (poreklo, uzrast, obrazovanje, bračni status, životni stil, itd). Još ambicioznija

ideja bi bila da se utvrdi i proveri povezanost karakteristika privatnog govora sa crtama ličnosti.

Posebno intrigantnim se čini zapažanje da stari muškarci ne pričaju sami sa sobom. Da li je zaista

tako, ili su njihovi rituali razgovaranja sa odsutnima drugačiji, i stoga možda teže uhvatljivi? Da

li postoji neka treća vrsta privatnog govora karakteristična za starije muškarce, ili možda neki

drugi način na koji oni zadovoljavaju svoje afektivne potrebe u starosti? Sam specifičan ritual

privatnog govora podseća na neku vrstu vođenja dnevnika. Ljudi se često u dnevnicima obraćaju

nekome ko nije prisutan, (kao u dnevniku Ane Frank) a nekada se obraćaju i samom dnevniku

kao da je živa osoba (čuveno “Dragi dnevniče”). Takođe, neki ljudi pišu pisma koja nikada ne

pošalju, ili pisma mrtvima. Budući da pisanje dnevnika i pisama zahteva pismenost i razvijenu

mogućnost verbalizacije, da li je moguće da tome pribegava urbano, obrazovanije stanovništvo,

dok pojava ovakvog privatnog govora ostaje vezana za selo? Ovakvo tumačenje bi bilo u skladu

sa rezultatima istraživanja. U psihoterapiji se često koriste metode pisanja dnevnika, metode

igranja uloga, odigravanja zamišljenih susreta, itd. Sa tim u vidu, možemo da predpostavimo da

ovakav vid privatnog govora možda za stare žene ima i neko terapijsko dejstvo.

Tvrdnja da se stare žene sa funkcijom svog privatnog govora (od predmetnog ka

afekrivnom) kreću suprotno od pravca u kom se kreću deca (od afektivnog ka predmetnom) je u

skladu sa generalnim viđenjem starenja kao obrnutog razvoja. Kao što se i u motoroci sa

starenjem prvo gube “najmlađe” funkcije (fini pokreti šake i prstiju, hodanje), deluje logično da

se nešto slično dešava i na mentalnom planu. Stariji ljudi često imaju suženo viđenje sveta,

ograničeno trajanje pažnje, spavaju sve češće, ali u kratkim intervalima, i u mnogim drugim

aspektima “podetinje”.

Zaključak

Osnovni cilj istraživanja je bio da prikaže fenomen, pruži preliminarne kvantitavne

podatke za potencijalno dalje istraživanje i ponudi neki teorijski okvir u koji bi se taj fenomen

mogao smestiti. Može se reći da je istraživanje ispunilo svoje ciljeve, i ponudilo plodno tle za

dalja istraživanja na empirijskom nivou, i za nova objašnjenja na teorijskom nivou.

4

Literatura

Mirić, J. (2012). Razgovor s odsutnim: privatni govor starica na selu, Psihijatrija danas. 44/1/5-

105/, 73-81

5