Да би опстала, жива бића морају да се прилагоде условима живота у одређеној средини. Кажемо да су прилагођена средини, када могу лакше да дођу до хране и воде, да се заштите од разних непријатеља, да оставе потомство. Жива бића се прилагођавају средини на разне начине: изгледом и грађом тела, бојом, посебним способностима и вештинама…

Биљке и животиње су се годинама мењале и прилагођавале

различиим условима живота. То прилагођавање се назива

адаптација.

Зимски сан (хибернација)је врста сна или умртвљености у коме неке животиње проведу зиму. То су најчешће животиње које се хране инсектима или другом храном које нема током зиме.

Почетком летњих врућина почиње лињање животиња. То значи да им се длака проређује и тако лакше подносе велике врућине.

Проређивање перја код птица и живине назива се митарење.

Скривајући се на фантастичне начине и уклапајући се савршено у околину, неке животињске врсте прави су мајстори прерушавања (камуфлаже). Оне користе разне комбинације боја, облика и понашања што их чини готово невидљивима. Способност појединих организама да прилагођавају свој изглед средини у којој живе како би се смањила угроженост, опасност по живот и повећале могућности опстанка назива се мимикрија.

Сеоба птица - напуштање неодговарајуће околине и насељавање оне која им одговара.

Богомољке претежно живе на стабљикама жбунастог дрвећа, где лако могу да се уклопе са средином.

Интересантно је да имају само једно уво, које је смештено испод стомака, код задњих ногу.

Имају савршени систем камуфлирања, тако да подсећају на гранчицу или листић. То је врло ефикасан начин да се сакрију од птица и гуштера, који их радо лове.

Богомољке имају једну ретку особину, а то је способност да ротирају главу за читавих 180 степени, што их практично чини врло опасним и обазривим.

Биљке се својим облицима листова прилагођавају и штите од разних видова исушивања и бране се. Као што игличасти листови четинара омогућавају да што боље поднесу снег и лед у хладним подручјима. Или, као што биљке месождерке имају посебно прилагоћене листове којима лове инсекте. Биљке пузавице као што су неке врсте грашка имају листове прилагођење пузању и хватању за усправне подлоге.

Власинска росуља је ретка биљна врста. То је биљка месождерка. Јавља се на местима осиромашеним минералним материјама, па то надокнађује протеинском исхраном — дигестијом животиња. Хвата их помоћу листова на којима су жлезде које праве лепљиву течност на које се потом залепи инсект. Горњи део сваког листа те биљке је прекривен израслинама попут длака које испуштају сладуњаву течност примамљиву за инсекте. Та течност личи на росне капи што светлуцају кад на њих падну сунчеви зраци, те је зато биљка и добила име „росуља“. Чим неки инсект дотакне једну једину длакасту израслину, нема му више спаса. Течност коју биљка излучује натапа инсекта и одмах започиње варење. После два дана инсект је сварен, длакасти пипци се опет отворе и спремно чекају на нову жртву.Власинска росуља не може да буде пресађена у неки други део Србије.

Са променом годишњих доба мењају се и временске прилике. Сва жива бића реагују на промене временских прилика, прилагођавају им се

на одређене начине и свој животни циклус усклађују са тим променама.