predstave o starosti

BIBLID 0038-982X(2003): 1-4 p.147-160 UDK 316.64:159.922.6(497.11) Prethodno saopštenje Primljeno: 10.6.2003.

DOMINANTNE PREDSTAVE O STAROSTI

Slavica KOMATINA ∗

Negativne predstave o starima: predrasude ili stereotipi

U okviru proučavanja fenomena starenja kod beogradske populacije, izvedenog kvalitativnom metodologijom, tačnije metodom pojedinačnih slučajeva (case study) koji su kombinovani sa biografskom metodom1 (Komatina, 2002), proučavana je i zanimljiva problematika dominantnih predstava o starosti. Prilikom analiziranja ove tematike na početku se logično nameće pitanje: da li se u slučaju etiketiranja i kliširanja starih osoba i starosti kao karakterističnog životnog doba može govoriti o predrasudama ili je, pak, reč o sterotipima? I kako se, zapravo, definiše suštinska razlika između predrasuda i stereotipa?

"Predrasuda je trajno predubeđenje (sudovi koji nisu zasnovani na stvarnom iskustvu) o nekom aspektu realnosti, najčešće o ljudima kao pripadnicima društvenih grupa, ili o grupi u celini. U socijalnopsihološkim istraživanjima, p. se obično definiše kao negativan, neprijateljski stav prema određenoj grupi (rasi, narodu, naciji itd.), odnosno kao snažna 'antipatija prema grupi kao celini ili prema pojedincu samo zato što je član te grupe'. (G. Allport). Jednu od najkraćih definicija predrasuda dao je Lafarg (Lafargue) koji kaže da je to 'loše mišljenje o drugima bez dovoljnog opravdanja'. Dakle, predrasuda je uvek društvena pojava, ona uvek svedoči o grupnoj

∗ Institut za kriminološka i sociološka istraživanja, Beograd. 1 Istraživanjem je obuhvaćeno petnaest ispitanika, uravnotežene polne i izdiferencirane starosne strukture. Intervjuisano je osam žena i sedam muškaraca čiji se raspon godina kreće od 29 do 92. Trinaest ispitanika je u braku, jedan razveden i jedan udovac. Što se tiče obrazovanja, troje ispitanika ima završenu srednju školu, dvoje višu i desetoro fakultet (među njima tri doktora nauka i jedan ispitanik ima dva fakulteta).

Od formalnih kriterijuma, izbor ispitanika planski je izbalansiran samo po polu i starosti. Naravno, podrazumeva se da su svi ispitanici žitelji Beograda i to urbanog gradskog jezgra. Ono što je bilo presudno kod odabira ispitanika su zainteresovanost za ključne teme, duboka unutrašnja potreba i motivacija da se iz ličnog ugla analiziraju određeni aspekti starosti i starenja, spremnost na otvoreni i iskreni dijalog i sposobnost verbalne artikulacije promišljenih sadržaja, jer to presudno utiče na kvalitet dobijenih podataka).

Stanovništvo 1-4, 2003 148

netrpeljivosti. S jedne strane, p. su zajedničke većini članova jedne skupine, s druge strane, predrasude su uvek usmerene prema predstavnicima skupine kojoj se ne pripada" (Sociološki leksikon, 1982:487).

"Stereotipi se u psihološkoj literaturi definišu kao relativno krute, uprošćene i pristrasne percepcije nekog aspekta realnosti, naročito osoba ili socijalnih grupa. Termin se najčešće koristi u socijalnim naukama da bi se objasnio jedan specifičan fenomen koji se ispoljava kao skup relativno fiksiranih i uprošćenih generalizacija o grupi ili društvenoj klasi, pristrasno naglašavajući njihove negativne karakteristike. Jednostrana i netačna uverenja kod mnogih pojedinaca o drugim ljudima čine važnu komponentu skoro svakog stereotipa" (Jovanović, 2001:33).

Prema navedenim definicijama, s obzirom na intenzitet emocionalnog reagovanja i na određenu vrstu aktivizma koju predrasude podrazumevaju, a posebno imajući u vidu činjenicu da se obično radi o konkretnim društvenim grupama, kada se pominju predrasude (narodi, rase) čini se da je opravdanije govoriti o stereotipima kada su u pitanju kliširane socijalne percepcije o starim ljudima i starosti.

S druge strane, stereotipi i predrasude su i sa istorijskog i sa kulturološkog aspekta univerzalna društvena, odnosno preciznije socijalno-psihološka kategorija. One su kroz procese socijalizacije na različite načine naučeni stavovi i usvojene vrednosti o određenim socijalnim grupama ili kategorijama. Prve predrasude usvajaju se (kao i same društvene norme) u porodici, zatim kroz grupe vršnjaka, u susedstvu, kroz školski sistem, kroz različite medije. Već petogodišnje dete je preko socijalnog učenja usvojilo određene predrasude o pripadnicima nekih društvenih grupa (kod nas, na primer, o Romima).

Široka rasprostranjenost stereotipa o starima

Savremeno društvo karakteriše postojanje određenih klišea za pojedina životna doba, a za starost posebno. Budući da je za moderna društva upravo karakteristično povećanje broja starijih stanovnika i intenziviranje starenja stanovništva, paradoksalno je da su upravo u tim društvima predrasude o starima rasprostranjenije nego ikada pre.

Beogradska populacija, koja već nekoliko decenija, pre svega, zbog sekularnog opadanja fertiliteta intenzivno stari, tokom poslednje decenije susreće se sa drastičnim pogoršanjem kvaliteta života u svim njegovim segmentima. Prilikom analiziranja tako delikatne problematike kao što su predrasude u jednoj sredini, treba posebno voditi računa o tom društvenom kontekstu. Naime, pored ekonomskih, političkih i kulturnih neprilika, treba

Dominantne predstave o starosti 149

imati u vidu i značaj dugotrajnog stresa izazvanog neposrednim ratnim okruženjem i bombardovanjem. U dramatičnim okolnostima, pojedinci i društva u kojima žive, prinuđeni su da se suočavaju sa najelementarnijim pitanjima svoje egzistencije, pa i sa samim starenjem i starošću, i to čine mnogo intenzivnije nego da je život tekao "normalnim", uobičajenim tokom.

U našoj stručnoj literaturi iz oblasti socijalne gerontologije često se ukazuje na postojanje predrasuda o starim ljudima koje samo pogoršavaju kako njihovu socijalnu poziciju, tako i njihovu autopercepciju.

Međutim, i sami naučni i stručni članci o starosti i starenju ponekad su nesvesno bazirani na predrasudama. Tako Miloš Nemanjić, inače baveći se sistematski upravo ovom problematikom, kaže: "Izgleda da u nekim prelomnim vremenima, kada rastu tenzije i netrpeljivost između različitih starosnih grupa, uopšte ne treba isključiti mogućnost stvaranja i održavanja predrasuda i prema jednoj takvoj grupi kakvu čine stare osobe, bez obzira na svu heterogenost te grupe. U strogo sociološkom smislu, stare osobe čine posebnu grupu – to je jedna socijalna kategorija sa mnogo specifičnosti" (Nemanjić, 2001:43). Međutim, kategoriju "starih ljudi" u sociološkom smislu ne možemo smatrati društvenom grupom, jer pod društvenom grupom ne podrazumevamo samo množinu ljudi, koji imaju pouzdano utvrđenu samo jednu zajedničku osobinu – da pripadaju određenom starosnom intervalu (koji je takođe relativan), već nešto tu grupu mora da integriše, mora da je drži na okupu. Mi možemo u demografiji da posmatramo stare ljude kao pripadnike određene starosne grupe ili grupa, jer to činimo prvenstveno s kvantitativnog aspekta. Kada opisujemo "stare ljude" kao društvenu grupu, pa makar i heterogenu, time samo doprinosimo održavanju predrasuda o starim ljudima. Stariji ljudi imaju izdiferenciran društveni položaj, bar koliko i ostale kategorije stanovništva, i međusobno se razlikuju po značajnim društvenim i individualnim obeležjima kao i pripadnici ostalih starosnih doba.

Ako posmatramo najpopularniji kriterijum za obeležavanje početka starosti – odlazak u penziju, odnosno prestanak radne aktivnosti – onda primećujemo koliko grešimo ako starije ljude posmatramo kao kategoriju radno neaktivnih. U tom pogledu društveni položaj starih u Beogradu je prilično šarolik. Ne samo da određeni broj starih ljudi nije ni stekao pravo na penziju, već i unutar kategorije penzionera imamo ljude koji su radno aktivni na različite načine, bilo da se još bave svojom profesijom, bilo da se bave nekom aktivnošću iz oblasti tzv. sive ekonomije, bilo da se bave čuvanjem unuka. Dakle, jedan deo starije populacije ne samo da se ne nalazi u situaciji da od društva samo prima već, naprotiv, svojim aktivnostima doprinosi tom društvu. Da i ne govorimo o varijetetima s obzirom na porodičnu situaciju ili zdravstveno stanje.


S druge strane, prilikom analiziranja položaja starih ljudi u društvu isuviše se insistira na njihovom radnom angažovanju i radnim aktivnostima, zato što se stari posmatraju "spolja", tj. iz pozicije i perspektive radno aktivnih osoba. Tako Lidija Kozarčanin (2001:79) kaže: "Ali u organizovanom društvenom reagovanju postoji niz nedostataka, pre svega, za stvarnu integraciju u zajednicu, kao što je nepostojanje pravih, širokih mogućnosti, za različite vrste delimičnog ili odloženog penzionisanja, različite vrste radnog angažovanja penzionera zbog neprestanog smanjivanja radno-aktivne populacije, motivisanje starih za aktivnosti izvan porodičnog okruženja i slično".

Pogrešno je probleme određenog dela starije populacije, koja ima potrebu za radnim angažovanjem, poistovećivati sa čitavom populacijom starih. Činjenica je da neki problemi u toj oblasti postoje (mada oni ne leže u smanjenju obima radno-aktivnog stanovništva, već i zbog poznatih razmera nezaposlenosti tog dela populacije), ali te probleme ne treba tako olako generalizovati, jer su upravo neopravdane generalizacije početak stvaranja predrasuda. Takođe je pogrešno integraciju starih posmatrati samo kroz integraciju putem radne aktivnosti. Upravo je prednost i privilegija starosti da se bude osobođen od radnih aktivnosti, da se uživa u drugim aspektima života. Problematično je i pitanje stvarne integracije starih, jer su oni, prema sprovedenom istraživanju (Komatina, 2002), integrisani u društvenu zajednicu na različite načine, a pre svega preko primarnih socijalnih grupa. Da ne postavljamo pitanje u kojoj meri su i druge starosne kategorije, mladi i nezaposleni na primer, stvarno integrisani u zajednicu.

Rezultati sprovedenog istraživanja suočili su i samog istraživača sa jednom predrasudom. Naime, kada smo pre desetak godina nekim drugim ispitanicima, prilikom istraživanja načina života stanara domova za stare (Komatina, 1993), postavljali pitanja vezana za odlazak u penziju, dobijali smo uglavnom jednoobrazne odgovore, koji su skoro uvek nosili neku negativnu konotaciju. Gubitak profesionalne aktivnosti doživljavao se kao prekid sa jednim ustaljenim načinom života koji dovodi do redukcije određenih socijalnih kontakata, društvene moći, materijalnog standarda i nekog vitalnog aktivizma bez kojeg ostaju ljudi koji prelaze iz statusa radno aktivne osobe u status penzionera. Pretpostavka da je takav odnos prema penzionisanju još uvek aktuelan, sa kojom se krenulo u istraživanje, pokazala se kao netačna. Nepovoljne društvene okolnosti su bile dovoljno dugotrajne i intenzivne da su u velikoj meri izmenile odnos prema penzionisanju. Biti zaposlen, odnosno biti u radnom odnosu, više nije tako povoljna pozicija, jer ona ne obezbeđuje materijalnu sigurnost, društvena moć zaposlenih je prilično oslabljena, a ni socijalni kontakti na poslu nisu više tako harmonični kao što su nekada bili. Pri tom je većina zaposlenih,


kao što pokazuju i brojna istraživanja tržišta radne snage, prinuđena da se pored redovnog posla u slobodno vreme bavi i nekom dodatnom aktivnošću. Tako se danas sticanje prava na odlazak u penziju često smatra rasterećenjem, olakšanjem i oslobađanjem vremena i energije da se čovek posveti dodatnom, alternativnom izvoru prihoda koji često i život znači.

U održavanju predrasuda prema starima značajnu ulogu igraju i mediji. Ponekad imamo prilike da u emisijama državne televizije tipa "Jutarnji program" ili "Beogradski program" vidimo gostovanje starijih osoba, najčešće korisnika neke institucije Gerontološkog centra – domova ili klubova za stare ljude. Analizirajući ponašanje voditelja, jasno i redovno uočavamo njihovo neprirodno i nepotrebno pokroviteljsko ophođenje sa starim osobama. U pokušaju da ih prikažu kao zadovoljne ljude, voditelji im se preterano ljubazno i paternalistički obraćaju, pa je sama ta komunikacija prosto uvredljiva za gledaoca, jer izgleda kao da razgovaraju jedna odrasla i jedna "manje odrasla osoba". Pri tom se o samom Gerontološkom centru Beograd uvek govori u superlativu, mada se radi o jednoj prilično autoritarno organizovanoj i monopolističkoj ustanovi (Komatina, 1997), a poenta tog razgovora se, najčešće, ogleda u tome kako starost ne mora da bude dosadna i teška, jer se, recimo, u klubovima stari mogu lepo zabavljati igrajući, na primer, pikado.

Formiranju stereotipa o starima često svojim ponašanjem doprinose i sami stari ljudi kada nekritički potenciraju negativne aspekte starosti što ne samo da dovodi do toga da se sami mnogo lošije osećaju, nego i kod drugih ljudi izazivaju neprijatna osećanja.

Jedan od uzroka stvaranja negativnih stereotipa o starosti je i suštinsko nepoznavanje života u starijim godinama, čemu značajno doprinosi trend napuštanja višegeneracijskih porodica. To je u gradovima naročito izraženo, a Beograd je u tom smislu poseban i zbog dugogodišnjih i neprestanih migracionih tokova iz pravca unutrašnjosti prema Beogradu; mnoga deca i mladi ljudi nisu u situaciji da njihove babe i dede budu deo njihovog svakodnevnog okruženja, možda ih viđaju i jednom godišnje. Oni nemaju često prilike ni da se susreću sa starijim ljudima i redovno sa njima komuniciraju, sem u prolazu u komšiluku, na ulici, u autobusu.

Rezultati istraživanja dominantnih predstava o starenju i starosti beogradske populacije


Operacionalizacija tako "eteričnih" socijalno psiholoških kategorija kao što su predrasude (stereotipi) veliki je izazov, ali i popriličan problem za društvenog istraživača. Neuhvatljivost ove kategorije ne ogleda se samo u njenoj kvalitativnoj prirodi, već i u činjenici da prilikom njenog proučavanja istraživač zalazi u intimu ispitanika i mora da probije mnoge psihološke barijere da bi došao do zadovoljavajućeg rezultata. Jasno je da nije dovoljno postaviti ispitaniku pitanje – da li Vi imate predrasude prema starim ljudima? Kao i čitava problematika starenja, u istraživanju je problem dominantinih predstava o starosti operacionalizovan kroz čitav niz najčešće indirektnih pitanja, koja treba da dopru do suštine problema, da ga osvetle iz različitih uglova i na različitim nivoima i da provere ne samo prethodne istraživačeve pretpostavke, već i logiku odgovora ispitanika.

Delikatna problematika predrasuda o starima analizirana je indirektno preko pitanja o početku starosti, prednostima i naročito nedostacima i teškoćama sa kojima se suočavamo tokom starenja, promenama osobina ličnosti tokom tog procesa, prvom subjektivnom svesnom susretu sa sopstvenim starenjem, konceptom idealne starosti, kao i direktno preko pitanja o dominantnim negativnim predstavama koje preovlađuju o starim ljudima.

Kada starost počinje

Da bi smo došli do uzroka formiranja određenih klišea i krutih percepcija o starosti i starim osobama, pošli smo postupno, od toga kako ispitanici određuju starost i njen početak.

Na osnovu analize odgovora na ovo pitanje zaključili smo da su same definicije pojedinih životnih doba relativne i da one zavise u prvom redu od stavova ispitanika prema starosti i od same starosti ispitanika, odnosno od ličnog iskustva starenja. Tako određenje početka starenja varira – što su ispitanici stariji, smatraju da starost počinje kasnije; mlađi ljudi često navode 40 godina, a stariji 60. Sama starosna granica koju prelazimo kada postajemo "stari" određuje se negde između 70 i 80 godina.

Najveći nedostaci starosti

Centralni pojmovi koji se javljaju u odgovorima ispitanika prilikom analiziranja starosti kao životnog doba su zdravlje, aktivnost i mentalna očuvanost, odnosno njihova ugroženost. I dok starije osobe naročito insistiraju na fizičkom zdravlju ("nisi star dok si relativno zdrav i dok možeš sam o sebi da se brineš"), mlađe i osobe srednjih godina akcentiraju aktivizam i doživljavaju starost kao uskraćivanje nekih poželjnih životnih aktivnosti ("nemogućnost ostvarivanja nekih akcija").

Prvo suočavnje sa starošću kao pokazatelj


negativnog konotiranja starosti

Bez obzira na životno doba, prvo suočavanje sa starošću ne događa se kada napunimo neki broj godina, već kad nas neke druge, na neki način spoljne okolnosti, navedu na tu ideju.

Sledeći karakteristični odgovori na pitanje o prvom svesnom suočavanju sa sopstvenom starošću ukazuju na činjenicu da to ljudi najčešće čine u trenutku kada postaju svesni opadanja svojih fizičkih potencijala, zatim prilikom suočavanja sa bolestima ili kada su dovedeni u takvu socijalnu situaciju da su od strane drugih etiketirani kao stari. Želimo da naglasimo da se ovde ne radi o objektivnom, već o subjektivnom suočavanju sa starenjem.

Kad mi je postalo teško da se popnem uz stepenice. (75) Kad sam shvatio da više ne mogu da trčim kao pre. (44)

(Izjednačavanje starosti sa gubitkom fizičke snage). Pa kada sam imala infarkt. Do tada sam mislila da mogu da radim šta hoću, da sam zdrava. (67)

(Izjednačavanje starosti i bolesti). Jao, strašno mi je bilo, pre par dana, kada mi je jedan dečak iz učionice, sa prozora škole pored koje sam prolazala, rekao: "Teto, koliko je sati"? Nisam ukapirala da se meni obraća, smatrala sam da je on pogrešio. (30) Kad mi je jedno Ciganče u autobusu reklo "strina", imala sam tada četrdesetak godina. (50) Pošto sam mladolik, uvek mi daju manje, ali prvi susret sa sedim vlasima je tragedija. (44) Možda u trenutku kad sam rodila Anu, imala sam 37,5 godina, a druge mame su bile petnaestak godina mlađe od mene. (47) Postala sam svesna svojih godina kada su me deca pitala zašto su roditelji njihovih drugara po desetak godina mlađi od nas, to je bilo otprilike pre 5 godina. (50) Sećam se kada je trebalo nešto da pročitam na šalteru, a nisam imala naočare. U stvari, nisam htela da ih izvadim, jer me je bilo sramota. (49)

(Sopstvena starost viđena očima drugih ljudi).

Ovi odgovori, naravno, nisu oličenje predrasuda o starosti, to su percepcije sopstvene starosti, ali se u njima kriju neki elementi stereotipa i negativne konotacije starosti. Na primer, kada se pojava bolesti prepoznaje kao početak starosti (kao da mlađi ljudi nisu bolesni) ili kada se gubitak fizičke kondicije ne objašnjava, na primer, nedovoljnom fizičkom aktivnošću. Utoliko pre što je istraživanje pokazalo da je opis prvog susreta sa sopstvenom starošću, kao


nečim što se ne događa samo drugima, neko je, eto, zadesilo i nas, upadljivo kontradiktoran u odnosu na stavove o starosti i starim ljudima, o kojima se svi izražavaju u superlativu. Kao da predrasude o starima i negativan osećaj vezan za starost imaju samo »neki drugi ljudi«. Odnosno, kako smo »tolerantni« prema starosti drugih, a ukazivanje na prve simptome sopstvene starosti doživljavamo dramatično.

Koncept idealne starosti

Posmatrajmo sada ono što, prema nalazima istraživanja, predstavlja koncept idealne starosti, da bi smo videli koliko se u nekritičnom odnosu prema starima i u njihovom olakom generalizovanju i kliširanju oslanjamo na taj koncept, odnosno udaljavamo od njega.

Kako bi trebalo da izgleda starost koju bi svako poželeo? Istraživanje pokazuje da ima puno slaganja oko tog pitanja, bez obzira na sve individualne razlike među ispitanicima.

To su, pre svega, neke pozne godine u kojima je čovek relativno zdrav, tako da može da bude samostalan u obavljanju svakodnevnih aktivnosti. To je starost bez jakih fizičkih bolova i patnji i bez velikih stresova. Period u kome čovek može da uživa u plodovima svog prethodnog života, znači da bude relativno materijalno obezbeđen i da mu se u starosti vraća ono što je uložio u životu u brak, u decu, u svoje usavršavanje. Jednostavno, idealna starost je neka mogućnost i sloboda da se čovek prepusti onim svojim zadovoljstvima i aktivnostima koje mu najviše prijaju i za koja ranije nije imao dovoljno vremena.

Možda bi se nekom ovaj koncept idealnog učinio suviše skromnim, a možda bi ga neko smatrao i preambicioznim. Ja sam razgovarala sam nekim starim ljudima koji se tom konceptu približavaju i koji zaista uživaju u svojim poznijim godinama, na neki smiren i jednostavan način.

Dominantni stereotipi o starosti u našoj sredini

Najčešći stereotipi o starosti i starim ljudima su da su oni bolesni. Zatim se kao nekritično etiketiranje pominju brojne kvalifikacije, najčešće su da su stari ljudi sebični, dosadni, džangrizavi, beskorisni, neuredni, usamljeni, bespomoćni, da zanemaruju svoj duhovni život i da se boje smrti.

Neki od tih stereotipa u sprovedenom istraživanju pokazali su se kao potpuno pogrešni i neutemeljeni u realnom iskustvu i stavovima. Takav je slučaj sa široko rasprostranjenom predrasudom da se stari ljudi boje smrti i da su okupirani njome. Pošto je problematika odnosa između starosti i smrti u istraživanju podrobno analizirana, testirana je tipologija koju je opisao


poznati svetski tanatolog Luj-Vensan Toma u svojoj studiji Smrt danas (Toma, 1989), gde se, najjednostavnije rečeno, opisuju tri tipa razlikovanja smrti: smrt kao uspokojavanje, smrt kao agresija i smrt kao kazna.

Rezultati istraživanja odnosa ispitanika prema smrti pokazuju da najstariji među ispitanicima u najvećoj meri doživljavaju smrt kao prirodnu pojavu, kao smirenje, spokoj. Nasuprot njima, najmlađi ispitanici imaju potpuno suprotan doživljaj, za njih je smrt surov i agresivan atak na ličnost i oni se mnogo više boje smrti od starih ljudi. Jedina šarolikost u odgovorima sreće se kod ispitanika srednjih godina (sve tri varijante, zavisno od osobina same ličnosti i sopstvenog iskustva vezanog za smrt) i čini se kao da njih ova tema zapravo najmanje pogađa.

Takođe, istražujući vezu između starosti i pola, dobili smo kao rezultat da je u našoj sredini duboko ukorenjeno i skoro univerzalno mišnjenje da žene stare brže od muškaraca, a starenje žena uglavnom se vezuje za njihov fizički izgled ("na ženama se vidi", "žene propadaju brže", "one brže oronu, bar spolja"). Međutim, objektivno posmatrano, činjenica je da žene u proseku žive duže, pa prema tome i sporije stare. Za Beograđanke, prosečno očekivano trajanje života 2001. godine bilo je 76,38 godina, a za Beograđane 70,78.

Međutim, ta predrasuda nije specifičnost Beograđana i Beograđanki. Da u savremenom društvu dominira mišljenje da žene brže stare potvrđuju i rezultati drugih istraživanja. Navešću jedno kvantitativno istražovanje, sprovedeno 1989. godine u Austriji, koje je anketom obuhvatilo 1500 ispitanika iznad 14 godina starosti (Rosenmayr, 1990) i čiji rezultati takođe potvrđuju ovu predrasudu. Naravno, nije mnogo teško utvrditi na čemu je utemeljena ova predrasuda – u dominantnim vrednostima savremene masovne kulture koja afirmiše mladost, lepotu, fizičku snagu, zdravlje kao osobine uspešne osobe. Naravno, kao i u mnogim drugim slučajevima, i ovde se to prevenstveno očekuje od žene, čije se telo svakodnevno koristi kao seksualni objekat u sredstvima masovne komunikacije u kojima se "običnim" ženama postavljaju visoki standardi koje treba da dostignu. U tome im obilato pomažu mnoge moćne industrije (kozmentičkih proizvoda, estetske hirurgije, raznih sprava za održavanje kondicije, preparata za mršavljenje...), po kojima ni Beograd, naročito u poslednje vreme, ne zaostaje za svetom.

Promena osobina ličnosti

Pošto se među stereotipima o starosti često pojavljuju osobine ličnosti, pokušali smo da kroz iskustvo starenja naših sagovornika utvrdimo da li se u doživljaju sopstvenog starenja i starosti prepoznaju promene ovih osobina.


Svi ispitanici srednjih godina i stariji smatraju da se s godinama menjaju osobine ličnosti i da su se oni sami promenili. Te promene zavise u prvom redu od samih osobina ličnosti, pa su pravci promena različiti. Dok neki smatraju da su s godinama postali kritičniji, drugi tvrde da su tolerantniji. Možda je upravo promena tog stava prema sebi i drugima ljudima, koja se dešava s vremenom, realna karekteristika starenja. A možda je to samo posledica protoka vremena i sticanja životnog iskustva. Dok žene često smatraju da su s godinama postale samopouzdanije, sigurnije u sebe, dotle muškarci naglašavaju neodlučnost kao osobinu koju su stekli s godinama.

Dalje, opisujući svoja iskustva sa starijim osobama i svoj odnos prema njima, ispitanici uglavnom ne pominju osobine navedene kao stereotipi o starim ljudima. S druge strane, ako problemu predrasuda priđemo postavljajući pitanje da li postoji nešto u ponašanju ili osobinama starijih osoba po čemu oni naročito iritiraju mlađe, onda dobijamo brojne odgovore, najčešće da su to sebičnost i kritičnost.

Zaključak

Kontradiktornost u odgovorima, često ambivalentan stav i doživljavanje sopstvene starosti kao nečega što je posebno i bolje od starosti drugih ljudi, jasno govori koliko su predrasude ne samo prisutne, već i duboko ukorenjene, možda više u sveri nesvesnog i mehanički usvojenog. Na pitanje zašto postoji averzija prema starim ljudima, pa se i sami stariji ljudi (mada to nikada neće priznati) trude da što kasnije to postanu, jedan ispitanik odgovara: "To je neki nesvesni strah da svi ulazimo u tu fazu, niko to ne želi i ne sagledava prave dimenzije tog problema".

Činjenica je da se proces starenja u našoj sredini odvija u izuzetno nepovoljnom društvenom kontekstu koji intenzivira mnoge društvene probleme. Naime, velike društvene i ekonomske teškoće prouzrokuju specifične probleme pojedinih starosnih grupa, a dugotrajni stres i osujećenje osnovnih životnih aspiracija dovode do snižavanja nivoa međusone trpeljivosti i tolerancije. To neminovno prouzrokuje među-generacijsko udaljavanje i nerazumevanje kako na ličnom, odnosno porodičnom nivou, tako i prenoseći se na međugeneracijsku komunikaciju u svim sverama društvenog života.

Surova dugogodišnja borba za opstanak, preživljavanje, često i samo prehranjivanje, koju su stanovnici Beograda osećali ponekad i u mnogo izraženijoj formi nego stanovnici tzv. unutrašnjosti, dovela je do trenda olakog etiketiranja i manifestne netrpeljivosti "jednih prema drugima". Takvo stanje prouzrokovalo je kako pojavu novih tako i zaoštravanje starih antagonizama: pristalice vlasti protiv pristalica opozicije, autohtono


stanovništvo protiv izbeglica, Srbi protiv "ostatka sveta", Skinhedsi protiv Roma, "narodnjaci" protiv "rokera", "zvezdaši" protiv "partizanovaca"... U tom kontekstu možda su stari i najgore prošli, jer su negativne vrednosne stavove protiv njih izražavali i usvajali pripadnici svih generacija, pa čak i deca.

Negativno konotiranje starosti i stvaranje stereotipa o starim ljudima nije, naravno, osobenost stanovnika Beograda ili naše društvene zajednice. Skloni smo da verujemo da su mnoge od navedenih predrasuda zajedničke za različite kulturne sredine, ne samo zato što je starenje u suštini univerzalan fenomen, već zato što su trendovi globalizacije i unifikacije određenih bazičnih kulturnih vrednosti danas poprimili planetarne razmere. "I po svojoj širini i po snazi, preobražaji koje donosi modernost dublji su od većine promena koje su se događale tokom ranijih perioda. S obzirom na širinu, oni su doveli do uspostavljanja oblika društvenih odnosa koji zahvataju čitavu zemaljsku kuglu; kada je reč o snazi, oni menjaju neke od najintimnijih i najličnijih karakteristika naše svakodnevne egzistencije" (Giddens, 1998:16).

Ako u starosti dolazi do nekih ili bolje rečeno do mnogih negativnih promena i ako u društvu preko sredstava masovne komunikacije, ali i na mnoge druge manje očigledne, ali zato ne i dublje ukorenjene načine, imate favorizaciju upravo onih vrednosti koje se u starosti gube, a to su zdravlje, lepota, fizička snaga, onda je logično da ima dovoljno preduslova ne samo da se sami stari ljudi loše osećaju, već i da se stvaraju i održavaju određeni stereotipi o njima.

Sa socijalno-psihološkog stanovništa predrasude možemo posmatrati kao univerzalnu društvenu pojavu koja nam na neki našin, sistematizacijom određenih društvenih kategorija i stvaranjem zajedničkih predstava o njima, omogućava lakše snalaženje u komplikovanom društvenom miljeu i lakšu interpersonalnu komunikaciju. Same predstave, stereotipi ili predrasude o starim osobama, starenju i starosti imaju i jednu posebnu i veoma značajnu karakteristiku. Naime, u pozadini svih stereotipa vezanih za starost kriju se suštinska pitanja smisla ljudske egzistencije i negativno konotiranje starosti upravo je kolektivno bežanje od tih problema. Radi se, zapravo, o jednom kulturološkom problemu za čije razumevanje i prevazilaženje je potrebna dobra doza kolektivne zrelosti koja podrazumeva prihvatanje svih životnih faza kao celine ljudske egzistencijalne sudbine i koju savremeno društvo očigledno ne poseduje.

Literatura GIDENS, E. (1998). Posledice modernosti (Beograd: Filip Višnjić).


JOVANOVIĆ, S. (2001). "Stereotipi o starosti i njihove posledice", Gerontologija (Beograd), god. XXIX, br.1.

KOMATINA, S. (1993). "Način života stanara jednog doma za stare", Sociološki pregled (Beograd), god. XXVII br. 1-4.

KOMATINA, S. (1997). "Institucionalno zbrinjavanje starih", u: Penzioneri Srbije u društvenom životu (Beograd: Savez penzionera Srbije).

KOMATINA, S. (2002). Starenje stanovništva Beograda, magistarska teza, (Beograd).

KOZARČANIN, L. (2001). "Mogućnosti odgovora na savremene stereotipe o starosti", Gerontologija (Beograd), god. XXIX, br.1.

NEMANJIĆ, M. (2001). "Kulturni faktori kao generatori stereotipa i predrasuda o starima", Gerontologija (Beograd), god. XXIX, br.1.

ROSENMAYR, L. (1990). Die Krafte des Alters (Wien: Edition Alter).

TOMA, L. V. (1989). Smrt danas (Beograd: Biblioteka XX vek).

* * * (1982). Sociološki leksikon (Beograd: Savremena administracija). Komatina Slavica

Dominantne predstave o starosti R e z i m e

Savremeno razvijeno društvo, uprkos činjenici da konstantno i intenzivno stari, odlikuje se duboko ukorenjenim brojnim negativnim stereotipima o starim ljudima i starosti kao životnom dobu.

Pručavanje dominantnih predstava o starosti beogradske populacije uzima u obzir kako univerzalni karakter negativnog konotiranja starosti, tako i konkretan nepovoljan društveni kontekst.

Delikatna problematika stereotipa o starosti i starima analizirana je pretežno indirektno, preko pitanja o početku starosti, prednostima i teškoćama sa kojima se suočavamo tokom starenja, prvom subjektivnom svesnom susretu sa sopstvenim starenjem, konceptom idealne starosti, promenama osobina ličnosti kao i direktno preko pitanja o dominantnim negativnim predstavama koje preovlađuju o starim ljudima u našoj sredini.

Starenje se u beogradskoj sredini najčešće poistovećuje sa bolešću i sa opadanjem fizičkih potencijala, ali se pojavljuju i brojne druge negativne kvalifikacije starosti. Rezultati istraživanja ukazuju na izražen ambivalentan stav prema starenju, na različito doživljavanje sopstvene od starosti drugih ljudi, na različito tretiranje starosti među polovima i na očiglednu averziju prema starim ljudima. To je i očekivano, s obzirom na činjenicu da se življenje i starenje danas odvijaju pod agresivnim uticajem savremene masovne kulture koja afirmiše kao dominantne vrednosti mladost, lepotu, fizičku snagu, zdravlje, dakle sve ono što je suprotno od starenja i starosti. S druge strane, naše društvo se danas, kao i u bliskoj prošlosti,


suočava sa izuzetnim političkim, ekonomskim i kulturnim teškoćama koje dovode do specifičnih problema kod različitih starosnih grupa, kao i do snižavanja nivoa međusobne trpeljivosti i tolerancije. Atmosfera zaoštravanja starih i pojave novih antagonizama prouzrokuje i intenziviranje međugeneracijskog nerazumevanja i udaljavanja i stvara povoljnu klimu za održavanje različitih predrasuda, pa i onih prema starenju.

I dok su predrasude same po sebi univerzalna socijalno-psihološka kategorija, predrasude o starosti razlikuju se od ostalih po jednoj posebnoj i veoma značajnoj karakteristici – njima se podsvesno prikrivaju neki iskonski strahovi i u njima potiskuju neka osnovna pitanja smisla ljudske egzistencije, pa je negativno konotiranje starosti upravo kolektivno bežanje od tih problema.

Ključne reči: predrasude, stereotipi, stari, beogradska populacija

Komatina Slavica

Dominant Perceptions on the Age Summary

Contemporary developed society, despite the fact that it is constantly and intensively ageing, is characterized by deeply rooted numerous negative stereotypes on old people and old age as a life period.

The study of dominant perceptions on the age of Belgrade population takes not only the universal character of negative connotation of old age into consideration, but also the concrete unfavorable social context.

The delicate problematic of stereotypes on old age and old people has been analyzed mostly indirectly, through questions on the beginning of old age, advantages and difficulties which we experience during ageing, the first subjective conscious encounter with one’s own ageing, the concept of ideal old age, changes in the persons traits and directly through questions on dominant negative perceptions which prevail on old people in our surrounding.

Ageing in the Belgrade milieu is most commonly identified with illness and with the decline of physical potentials, and at the same time a number of other negative qualifications of old age as well. Research results indicate to a pronounced ambivalent standpoint towards ageing, to different observation of one’s own to old age of other people, to different consideration of old age among the sexes and to obvious aversion towards old people. This is expected, taking into consideration that living and ageing are developing nowadays under aggressive influence of contemporary mass culture which affirms youth, beauty, physical strength, health as dominant values, namely everything that is contrary to ageing and old age. On the other hand, our society is today confronted with, as well as in the near past, exceptional political, economic and cultural difficulties which cause specific problems with various age groups, as well as the lowering of the level of mutual endurance and tolerance. The atmosphere of straining the old people and emergence of new antagonisms causes the intensification of misunderstandings and distancing among generations as well and creates a favorable climate for maintaining different prejudices, even those towards ageing.


While prejudices are by themselves a universal social-psychological category, prejudices on old age differ from the rest by one special and very significant characteristic – some primal fears are subconsciously hidden and some basic questions on the meaning of human existence are held back, so negative connotation of old age is precisely collective running away from these problems.

Key words: prejudices, stereotypes, old people, Belgrade population

predstave o starosti

Documents