postmodernistiČko problematizovanje istorije u romanu ostaci dana kazua iŠigura

Luki, Z.: Postmodernistiko problematizovanje istorije u romanu Ostaci dana Kazua Iigura Komunikacija i kultura online, Godina IV, broj 4, 2013.

232

Zlata D. Luki Doktor knjievnih nauka

POSTMODERNISTIKO PROBLEMATIZOVANJE ISTORIJE U ROMANU OSTACI DANA KAZUA IIGURA

Originalan nauni rad**

UDC 821.111-31.09 Ishiguro K.

Uloga istorije i znaajnih istorijskih dogaaja u romanima Kazua Iigura ne moe se porei. Ona je uvek u pozadini radnje, koju dopunjuje, gradei sa njom neraskidivu celinu. U kontekstu romana Ostaci dana, pozivajui se na postulate istoriografske metafikcije Linde Haion, izloene u studiji Poetika postmodernizma: istorija, teorija, fikcija, posebno emo se osvrnuti na odnos javne i privatne, odnosno line istorije pojedinca, zatim na dijalog prolosti i sadanjosti, nepouzdanost seanja, prevrednovanje prolosti, perspektivu i pluralizam istina u postmodernizmu. U romanu Ostaci dana, Kazuo Iiguro daje glas pojedincu koji na izvestan nain ima ogranien pristup istorijskim dogaajima, i koji je, sa istorijske take gledita, beznaajan, ali koji, uprkos tome, biva tragina rtva grandioznih ema i afera. Kao odlian primer meanja i preplitanja fiktivnih i istorijskih elemenata, ovaj roman prua subjektivno vienje istorije iz perspektive marginalne figure jednog batlera, to celoj prii daje postmodernistiku dimenziju. Tako roman Ostaci dana, kroz Stivensovu subjektivnu pripovest obojenu griom savesti i linim razoaranjem, odlino ilustruje osnovnu hipotezu ovog rada naime, da se u postmodernistikoj knjievnosti dovodi u pitanje apsolutna saznatljivost, pouzdanost i objektivnost istorije.

Kljune rei: istorija, fikcija, postmodernizam, istoriografska metafikcija, (ne)pouzdanost istorijskog saznanja, pluralizam perspektiva, politika pomirenja, Drugi svetski rat, faizam, antisemitizam.

1. Uvod

Objavljen 1989. godine, roman Ostaci dana ujedno je i najpoznatiji Iigurov

roman, koji mu je doneo svetsku slavu i svrstao ga meu najznaajnije pisce dananjice.

Iako su ovaj roman mnogi kritiari tumaili sa razliitih aspekata, mi emo se u ovom

radu koncentrisati na specifian tretman istorije u njemu, odnosno na njeno

problematizovanje u postmodernistikom maniru. Pri tom emo se osloniti na postulate

istoriografske metafikcije koje teoretiarka knjievnosti, Linda Haion, izlae u svojoj ve

uvenoj studiji Poetika postmodernizma: istorija, teorija, fikcija. Haionova, naime, kao

kljune postulate navodi objektivnost istorijskog saznanja, problem referencijalnosti i

reprezentacije, intertekstualnu prirodu prolosti, kao i ideoloke implikacije pisanja o

istorijskim dogaajima (Haion, 1996: 198). Svrha istoriografske metafikcije, kako ona

dalje istie, jeste da nas podseti na to da, iako su se konkretni dogaaji odigrali u

prolosti, mi te dogaaje imenujemo i konstituiemo kao istorijske injenice putem

selekcije i narativnog pozicioniranja (Haion, 1996: 170). Drugim reima, ukazujui na

to da su i istorija i fikcija prvenstveno diskursi, odnosno ljudski konstrukti, Haionova

tvrdi da u istoriografskoj metafikciji, na osnovu ovako definisanog identita, oba

Udruenje banaka Srbije, Bulevar kralja Aleksandra 86/II, 11000 Beograd, Srbija; e-mail:

[email protected] ** Ovaj rad predstavlja preraeno poglavlje neobjavljene doktorske disertacije Istorija i fikcija u romanima Kazua Iigura, koju je autorka napisala pod mentorstvom prof. dr Zorana Paunovia i odbranila na Filolokom fakultetu Univerziteta u Beogradu 19. juna 2013. godine.


233

navedena diskursa polau pravo na to da budu smatrani istinitima (Haion, 1996: 163).

Ilustraciju navedenih postulata istoriografske metafikcije nalazimo upravo u romanu

Ostaci dana, na emu e se i zasnivati ovaj rad.

Dominantna karakteristika Iigurovog bavljenja temom istorije jeste suptilnost.

itaocu e, naime, iz pripovesti glavnog junaka, batlera Stivensa, biti sasvim jasno da se

upravo istorijske i politike teme nalaze u osnovi ovog romana uprkos tome to nijednog

trenutka Iiguro nee direktno spomenuti period izmeu dva svetska rata, predratne

godine, razvoj faizma i anti-semitizma u Engleskoj, kao ni sam Drugi svetski rat. Kako

navodi Rebeka Volkovic (Rebecca Walkowitz), roman Ostaci dana obino se tumai kao

alegorija o nekoliko znaajnih tema sa svetske istorijsko-politike scene, od kojih se

svakako istie licemerje engleskog liberalizma nasuprot kolonijalnoj eksploataciji u

inostranstvu i antisemitizmu kod kue (Walkowitz, 2007: 228). Tehnika kojom se

Iiguro slui podrazumeva, meutim, da se pripovedanje prolih dogaaja nikada ne

odvija iz perspektive pobednika, niti onih koji su aktivno uestvovali u kreiranju toka

istorije (Jagrovi, 2008: 37). Umesto toga, Iiguro daje glas pojedincima koji na izvestan

nain imaju ogranien pristup tim dogaajima, ili su, sa istorijske take gledita,

beznaajni, ali, uprkos tome, bivaju rtve grandioznih ema i afera. Drugim reima,

Iiguro naseljava misli i srca antiheroja koji su u potrazi za svojom linom

interpretacijom nacionalne i globalne istorije. (Jagrovi, 2008: 37). Dakle, iako se

konkretne istorijske teme provlae kroz roman, a izvesne istorijske linosti spominju ili

ak usputno pojavljuju na par mesta1, posebno je znaajna Stivensova uloga u svemu

tome, poto se itav razvoj dogaaja prikazuje iz njegove perspektive. Upravo to emo

pokuati da osvetlimo u ovom radu.

Kako Gregori ODi (Gregory ODea) kae na poetku svog kratkog prikaza ovog

romana: Ono to je istorija jednoj naciji, to je seanje pojedincu. [...] Oboje su, kako

Kazuo Iiguro sugerie, otvoreni za selekciju, represiju i reviziju. (ODea, 1995). I bez

njegovog direktnog ukazivanja na to, meutim, bilo bi nam jasno da je veza izmeu

istorije i seanja (odnosno nacionalne i privatne, individualne istorije) snana i

neraskidiva, i na tu paralelu emo se esto vraati, budui da je od izuzetne vanosti za

nau temu. Razlog nije teko uoiti. Naime, kao to istoriar istrauje kolektivnu prolost

jedne zajednice i na osnovu razliitih materijala, dokaza i dokumenata, oblikuje priu o

toj prolosti, odnosno stvara istoriju, tako pojedinac, u ovom sluaju Stivens, istrauje

svoju linu prolost i na osnovu seanja oblikuje nepouzdani, pristrasni i u velikoj meri

iskrivljeni prikaz o svom prolom ivotu. ak i da Stivens nije optereen griom savesti i

stidom zbog promaenosti svoga ivota, sa ime odbija da se suoi, taj prikaz bio bi

nepouzdan i pristrasan iz prostog razloga to je priroda seanja neizbeno takva. Tako

dolazimo do ideje dvostruke prie ili dvostruke realnosti (Spasi, 2007: 99), budui da

1 Videti odeljak 5 o istorijskim linostima u nastavku ovog rada.


234

na jednoj strani imamo injenice, a na drugoj (u ovom sluaju) Stivensovu interpretaciju

prolosti. Kako Spasi dalje navodi: Kazuo Iiguro naglaava vrednost preoblikovanja

istorijske realnosti tako da odraava iskrivljena i neuhvatljiva mesta koja karakteriu

neminovno ogranienu viziju pripovedaa. Pa ipak, njegov fiktivni svet nikad nije u

potpunosti odvojen od istorijske realnosti. (Spasi, 2007: 102). Ona, meutim, odmah

potom dodaje da kod Iigura nije u pitanju postmodernistiki skepticizam niti sama ideja

objektivnog predstavljanja, ve samo nepreciznost rei (Spasi, 2007: 102). Sa ovim

autorkinim stavom, pak, ne moemo se sloiti, poto je nepreciznost rei, koja

karakterie Stivensovo pripovedanje u ulozi nepouzdanog pripovedaa, po naem

miljenju, sredstvo kojim Iiguro itaoca vodi u postmodernizam, odnosno potkopava

ideju o mogunosti objektivnog prikazivanja prolosti. Prvo je, dakle, u slubi drugog, a

kao krajnji rezultat javlja se postmodernistiko problematizovanje pouzdanosti i

saznatljivosti istorije.

2. Mesto radnje

Radnja romana odvija se u Engleskoj, ali, kako Jelena Spasi primeuje u svojoj

studiji Bledi obrisi seanja, to je polufiktivna Engleska (Spasi, 2007: 75). Naime,

Iiguro radnju svog romana uklapa u istorijsku i geografsku realnost ne optereujui se

obavezom da ispotuje apsolutno sve faktualne detalje. Kada je o geografskom aspektu

re, to je moda najbolje ilustrovano toponimima prisutnim u romanu, te tako polovina

gradia i sela koje Stivens na svom putovanju kroz Englesku poseuje zaista postoji

(Solzberi, Tonton, Vejmut), dok je druga polovina jednostavno izmiljena (Mortimerovo

jezerce, Moskomb i Mali Kompton). Spasi, meutim, lucidno primeuje sledee:

...i u ovim sluajevima autor nalazi nain da se [ova mesta] ubace u realnost i to tako to napominje da se ona nalaze u blizini stvarnih mesta: Salzburi je u Dorsetu, Moskomb je blizu Tavistoka u Devonu, a Mali Kompton je u Kornvolu. Kazuo Iiguro naglaava razliku izmeu realnosti i proze, a efekat ove strategije jeste ouvanje jasnoe prianja prie u koju se Stivens uputa dok govori o svojoj prolosti i novijoj istoriji Engleske. (Spasi, 2007: 75)

Iiguro svojim itaocima, dakle, svesno uskrauje potpunost informacija, mea

injenice i fikciju, podriva pouzdanost pripovednog okvira, a samim tim i svog

pripovedaa. Tome doprinosi i injenica da se Darlington hol, velelepno imanje lorda

Darlingtona, ne moe locirati potpuno precizno, iako je iz usputnih Stivensovih opaski

jasno da se nalazi negde u jugoistonoj Engleskoj, i to u grofoviji Berkir (Iiguro, 2009:

29). Tana lokacija Darlington hola, meutim, nije od velikog znaaja. Vano je,

meutim i to nam Iiguro uskraivanjem ove informacije sugerie da Darlington hol

zapravo simbolino predstavlja sva takva zdanja u posedu engleskog plemstva sa

poetka 20. veka i u periodu izmeu dva svetska rata. Drugim reima, on simbolizuje

sve one ugledne kue Engleske u kojima su se u tiini i privatnosti (Iiguro, 2009: 125)


235

donosile sve vane dravnike, ekonomske i politike odluke, te u kojima se na

svojevrstan nain krojila nacionalna istorija.

3. Jezik i forma pripovedanja

Roman Ostaci dana pisan je u formi dnevnika u kome se Stivens obraa

imaginarnom sagovorniku, pokuavajui da izmeni prolost i na taj nain opravda sebe i

svoje postupke. Spasi navodi zato je izbor ba ove forme vaan sa naratolokog

aspekta i kakve efekte prua pripovedau svaki zapis, naime, nastaje pod uticajem

razliitog emocionalnog stanovita, ime se u krajnjem zbiru svaki od tih zapisa

relativizira (Spasi, 2007: 79). Mi bismo, meutim, istakli jo jedan znaajan element

kada je re o vezi forme romana sa odnosom fikcije i stvarnosti. Jasno je, naime, da

sama po sebi ova forma nosi neto autobiografsko i faktuelno, jer dnevnik zapravo i

predstavlja jednu vrstu dokumenta, odnosno, makar u teoriji, evidenciju stvarnih

dogaaja. Kazuo Iiguro ovde veoma inteligentno bira formu dnevnika kako bi nam

sugerisao da je Stivensova pria istinita (zato bi neko poveravao lai svom dnevniku?),

da bi odmah zatim, nizom drugih pripovedakih postupaka, uveo nepouzdanost i sumnju

u celu priu i, u potpuno ironinom obrtu, ukazao na upravo suprotnu stvar da se

Stivensovoj prii ne moe verovati. Ovim se jo jednom vraamo na pitanje istine, njene

sloenosti, odnosno oteavanja i (ne)mogunosti njenog otkria.

Stivensov formalni stil i jezik zapravo na izvestan nain predstavljaju lingvistiku

masku (Spasi, 2007: 91) kojom on pokuava od samoga sebe (ali i od itaoca) da

sakrije pravo stanje stvari. Kajui se zbog svojih greaka iz prolosti, Stivens postepeno

uvia koliko je njegov ivot promaen, ali i dalje to sebi ne eli otvoreno da prizna.

Stoga pribegava specifinom, nedovoljno odreenom jeziku, prepunom eufemizama,

arhainih, previe formalnih i komplikovanih struktura, zbog ega njegova pripovest

izaziva podozrenje kod itaoca, a povremeno ak i podsmeh. Povezano sa ovim jezikim

aspektom jeste i pitanje nepouzdanosti seanja, te tako na vie mesta Stivens, u ulozi

pripovedaa, ne moe da se seti kada se koji od dogaaja odigrao, nije siguran ko je ta

rekao i kada, mea situacije, a neke od njih ponavlja u razliitim kontekstima. Iiguro

nam, jednom reju, predstavlja nepouzdanog pripovedaa, iju priu treba uzeti sa

rezervom, stavivi tako u prvi plan sukob izmeu fikcije i stvarnosti.

Jezik pripovedanja svakako je u bliskoj vezi sa istorijom imajui u vidu njen

tekstualni karakter, te istorija kao svojevrsna pria, odnosno narativ, u velikoj meri

zavisi od jezika kao sredstva njenog oblikovanja. Ovde se, naravno, namee i pitanje

manipulacije istorijom putem jezika, za ta drastian primer nalazimo, recimo, u

Orvelovoj 1984. Neto slino, samo u blaem obliku javlja se i u Iigurovom romanu Ne

daj mi nikada da odem (2005), gde susreemo jezik pun eufemizama, budui da je

isuvie zastraujue stvari nazvati pravim imenom, dok se u Ostacima dana, kako smo


236

upravo objasnili, jezik prvenstveno koristi kao sredstvo za pravljenje distance i u funkciji

je izvrtanja istine u korist pripovedaa.

4. Lord Darlington, politika pomirenja prema nacistikoj Nemakoj i velika konferencija 1923. godine

Lord Darlington, Stivensov gospodar, na ijem imanju on radi kao batler, centralna

je figura za istorijsku nit romana, uprkos tome to nije istorijska linost. Jedan od

modela koji su Kazuu Iiguru posluili za oblikovanje lika lorda Darlingtona mogao bi biti

izvesni lord Londonderi (7th Marquess of Londonderry (18781949)), upamen po poziciji

Dravnog sekretara za vazduhoplovstvo koju je zauzimao tokom tridesetih godina 20.

veka, ali i po zagovaranju politike pomirenja prema nacistikoj Nemakoj (7th Marquess

of Londonderry Papers, 2007). Naime, lord Londonderi, koga je Hitler smatrao plemiem

od velikog uticaja, u periodu od 1936. do 1938. godine est puta je posetio nacistiku

Nemaku, gde mu je Hitler u poverenju saoptavao svoje ratne planove, pre svega u

vezi sa napadima na ehoslovaku i Poljsku. Ba kao ni naivni lord Darlington, ini se da

Londonderi nijednog trenutka tokom svojih angaovanja nije shvatao da je Hitlerova

ideja da izgradi imperiju zasnovanu na rasnoj diskriminaciji. Oigledno je, dakle, da

slinosti izmeu Darlingtona i Londonderija postoje, uz izvesne ograde i uoljive razlike.

Tako, primera radi koliko se moe zakljuiti na osnovu onoga to o Darlingtonu izlae

Stivens iako je negovao prijateljske odnose sa mnogim politiarima i dravnicima,

Darlington, za razliku od Londonderija, nikada nije zauzimao konkretnu dravniku

poziciju, ve se vie amaterski, u ulozi posrednika, bavio politikom.

Stavovi lorda Darlingtona neposredno pred poetak Drugog svetskog rata zapravo

se tiu takozvane politike pomirenja (eng. appeasement policy), odnosno pomirljive

politike koju su neke evropske zemlje vodile tridesetih godina 20. veka prema

diktatorskim reimima Nemake i Italije, nastojei da izbegnu novi rat po svaku cenu,

imajui u vidu strahote Prvog svetskog rata. Ovaj termin najee se vezuje za spoljnu

politiku britanskog premijera Nevila emberlena (Neville Chamberlain (18691940))

prema nacistikoj Nemakoj izmeu 1937. i 1939. godine. Njegova politika izbegavanja

rata sa Nemakom bila je predmet ustrih i kontroverznih debata2, a miljenja su bila i

ostala podeljena po pitanju toga da li je ovakva politika bila greka koja je omoguila da

Hitlerove snage postanu nezaustavljive ili emberlen nije imao alternativu, te je samo

delao u najboljem interesu Britanije i Evrope (Neville Chamberlain, 2012).

Politiko angaovanje lorda Darlingtona, dakle, koje pratimo kroz isprekidanu

pripovest njegovog batlera Stivensa sa vremenske distance od nekoliko decenija, u

skladu je sa opisanom politikom pomirenja, i jasno je da je Iiguro, prilikom

2 Iako je ovakva emberlenova politika svojevremeno imala dosta pristalica, kada je rezultirala neuspehom i objavom rata, ak se i njegova politika stranka okrenula protiv njega. Ostao je upamen i po potpisivanju Minhenskog sporazuma 1938. godine, kojim je trebalo da bude reeno pitanje ehoslovake, a Evropi obezbeen mir, ali se to naalost nije ostvarilo (Neville Chamberlain, 2012).


237

karakterizacije lika lorda Darlingtona, imao u vidu niz politiara toga doba koji su inili

upravo to to i on negovali prijateljske odnose sa nemakim politiarima i istaknutim

linostima, smatrali da su uslovi Versajskog mirovnog sporazuma bili prestrogi, te da je

Nemaka njime bila oteena, lobirali posete britanskih politiara Hitleru (koga su,

umesto kao opasnog nacistu, doivljavali kao patriotu i snanog vou koji je Nemaku

vratio na noge), i, jednom reju, svojim pogrenim razumevanjem situacije i pretee

opasnosti po Evropu na izvestan nain doprineli novoj tragediji u vidu Drugog svetskog

rata. Iz takve perspektive, moda komentar amerikog senatora Luisa, izreen u besu

tokom zavrne veere na Darlingtonovoj konferenciji, u kome sve prisutne naziva

bednom gomilom naivnih sanjara (Iiguro, 2009: 111), ne deluje toliko pogreno.

Kao i veina zagovornika politike pomirenja tokom i posle Drugog svetskog rata,

koji su praktino proglaeni glavnim krivcima za ono to se dogodilo3, lord Darlington,

kako saznajemo iz Stivensove pripovesti, pokuao je tubom za klevetu da opere ljagu

sa sopstvenog imena i povrati preanji ugled4, ali bez uspeha. Stivens, privren i odan

svom gospodaru, na nekoliko mesta u romanu naglaava da Darlington nije bio jedini

ovek u zabludi, te da su mnogi od onih koji su ga kasnije estoko napadali pre rata

zapravo i sami negovali prijateljstvo sa Nemcima:

Zbilja je muno sluati ta sve ti isti ljudi danas govore o ondanjim vremenima, a pogotovu ta sve priaju o njegovom gospodstvu. [...] Kad ih, dakle, sluate danas, moete pomisliti da je lord Darlington postupao krajnje neuobiajeno kada je tih godina prihvatao gostoprimstvo nacista na nekolikim putovanjima po Nemakoj. [...] Neosporna je injenica da su najpriznatiji i najuvaeniji ljudi Engleske, i dame i gospoda, s najveim zadovoljstvom prihvatali gostoprimstvo nemakih voa, pa iz prve ruke jemim da su se takorei svi vraali s hvalospevima i dubokim divljenjem prema nemakim domainima. I oni koji tvrde da je lord Darlington odravao tajne veze s neprijateljem samo ele da zauvek zaborave pravo podneblje toga vremena. (Iiguro, 2009: 146)

Konferencija koju lord Darlington organizuje 1923. godine kljuni je dogaaj u

romanu sa istorijske take gledita, a diskusije koje se tamo vode, kao i Stivensova

usputna zapaanja i komentari, dragoceni su za tumaenje istorije u Ostacima dana.

Konferencija, koja je po reima samog Stivensa iz vie razloga oznaila prekretnicu u

[njegovom] ivotu (Iiguro, 2009: 79), organizovana je kao deo napora lorda

Darlingtona da proprati meunarodnu konferenciju odranu 1922. godine u Italiji, sa

ciljem da se okupljenim zvanicama iz vodeih politikih krugova omogui da prodiskutuju

uslove Versajskog sporazuma (Wong, 2005: 62). Izmeu ostalih, konferenciji su

3 Zanimljivo je spomenuti knjigu pod nazivom Krivci (Guilty Men) objavljenu 1940. godine, koja se upravo bavi ovom tematikom i navodi petnaestoricu politiara (ukljuujui Nevila emberlena i lorda Halifaksa) ija je izraena politika pomirenja dovela Englesku i itav svet do novog svetskog rata. Knjigu su za samo etiri dana napisala tri novinara, Majkl Fut (Michael Foot), Frenk Oven (Frank Owen) i Piter Hauard (Peter Howard), ogoreni politikom situacijom u tadanjoj Engleskoj i katastrofalnom politikom koju su njeni lideri vodili prema Nemakoj (Dutton, 2006). 4 U ovome se ogleda jo jedna slinost izmeu lorda Londonderija i lorda Darlingtona. Naime, Londonderi je zbog svojih otvorenih simpatija prema nacistikoj Nemakoj, ali i prijateljstva sa Hitlerom, izvrgnut javnim optubama za veleizdaju, nakon ega je, ba kao i Darlington u romanu, pokuao da opere svoje ukaljano ime i povrati nekadanji ugled.


238

prisustvovali i vodei zagovornici sve prisutnijih nacistikih ideja, ukljuujui, pre svega,

ser Osvalda Mozlija, osnivaa i voe Britanske unije faista, koji se kao predvodnik

takozvanih crnokouljaa i kao neko ije su ideje imale izvesnog uticaja na stavove

lorda Darlingtona, pominje na nekoliko mesta u romanu. Osim njega, konferenciji su

prisustvovala i dva lana britanskog Ministarstva spoljnih poslova i ser Dejvid Kardinal,

zatim ameriki senator, gospodin Luis, kao i uticajni Francuz koga Stivens u svom

pripovedanju naziva gospodinom Diponom. Ovde vredi primetiti da Stivens, iako su

dogaaji koje navodi davno proli, i dalje ne otkriva previe detalja, kako bi naglasio

poverljivi karakter i ogroman znaaj onoga o emu pripoveda. Tako se na nekoliko mesta

Stivens izvinjava to nee pominjati imena zvanica, zbog toga to su dolazile u

nezvaninom svojstvu (Iiguro, 2009: 83), a zatim dodaje da su posete pojedinih

linosti bile toliko nezvanine da je po nalogu morao da se pobrine i za to da posluga ne

sazna njihov identitet, a u izvesnim sluajevima i da ih ne vidi (Iiguro, 2009: 84).

Ujedno se ovakvim postupkom (pribegavanjem lanim imenima, izbegavanjem

navoenja konkretnih imena i naglaavanjem poverljivosti identiteta zvanica) i sam

Iiguro mudro ograuje, poto u pitanju ne moraju biti stvarne istorijske linosti5.

No, pre nego to se detaljnije pozabavimo samom konferencijom, trebalo bi jo

neto rei o stavovima i politikim uverenjima lorda Darlingtona, centralne figure u

romanu kada je re o istorijskom i politikom aspektu. Naime, lord Darlington, kao

predstavnik aristokratije i uticajna linost u periodu izmeu dva svetska rata, iako voen

altruistikim idejama i eljom da pomogne ostvarivanju mira i pravde u svetu, nesvesno

prerasta u obinog piona nacistikih vlasti u Nemakoj. Poto sam Stivens svoga

gospodara i njegove postupke brani do samoga kraja, mladi gospodin Kardinal je taj koji

iznosi pravu istinu o Darlingtonu i njegovoj zabludi:

Lord Darlington je ve godinama po svoj prilici najkorisniji pion koga je Herr Hitler imao u ovoj zemlji i koga je uspeno koristio za svoje propagandne trikove. Utoliko lake, [sic] to je lord Darlington iskren i astan ovek i to zbog toga nije u stanju da dokui ta je u stvari ono to radi. U toku poslednje tri godine, njegovo gospodstvo je sluilo kao orue za povezivanje Berlina sa preko ezdeset najuticajnijih graana ove zemlje. Za naciste je to bio sjajno obavljen posao, jer je Herr Ribentropu na taj nain bilo omogueno da mimoie nae celokupno ministarstvo poslova. (Iiguro, 2009: 233, kurziv u originalu)

Razvoj Darlingtonovih politikih angaovanja pratimo kroz isprekidane epizode

koje o njemu pripoveda Stivens, poev od njegovog prijateljstva sa Herr Karl-Hajncom

Bremanom i prve posete Berlinu, koji je na njega ostavio snaan utisak (Iiguro, 2009:

81), preko poznanstva sa pomenutim Osvaldom Mozlijem i sve izraenijeg

antisemitizma, pa do lobiranja kod britanskog premijera i ministra spoljnih poslova da

posete Hitlera u Nemakoj (Iiguro, 2009: 233). Njegovo bavljenje politikom poiva na

5 Mnoge od njih, meutim, to ipak jesu, te emo ih u sledeem segmentu ukratko spomenuti u kontekstu njihove uloge i znaaja u istorijskim dogaajima ovog perioda.


239

najboljim namerama, ali ga na samoj konferenciji Amerikanac Luis s pravom naziva

pukim amaterom (Iiguro, 2009: 111) i moda najbolje objanjava u emu je njegova

greka u tome to ne shvata da su proli dani kada ste mogli da delate iz plemenitih

pobuda (Iiguro, 2009: 111). I zaista, kao roenom dentlmenu i potovaocu britanske

tradicije, asti i dostojanstva, Darlingtonu je najvie smetalo to kako se po zavretku

Prvog svetskog rata postupalo sa poraenim neprijateljem. Po njegovim reima, on se u

ratu borio zato da bi se sauvala pravda u svetu. I nikad [nije] uestvovao u vendeti

protiv nemake rase. (Iiguro, 2009: 8283). Kada je re o karakteristikama lorda

Darlingtona, vano je primetiti da on, sudei po onome to o njemu pripoveda Stivens,

ostavlja utisak slabe i povodljive linosti, nekoga ko svakako nije dorastao okorelom

licemerju i prevrtljivosti politiara toga doba. Voen potenim i asnim namerama,

Darlington naalost nije u stanju da prozre prikrivene namere ljudi iz svog okruenja, te

tako, kako smo ve nagovestili, postaje pion u rukama drugih. Koliko ova njegova

karakteristika vremenom postaje sve izraenija najbolje se vidi iz njegovog komentara

nakon razgovora o demokratiji i tome moe li se od obinog oveka oekivati da ima

razvijenu svest o drutveno vanim pitanjima. Naime, prepriavajui taj razgovor

Stivensu, on ubacuje: ta ree ono noas gospodin Spenser? Ne seam se, ali znam da

je bilo dobro. 6 (Iiguro, 2009: 206, kurziv pridodat). Ovakav komentar ironino, ali

ispravno ilustruje itav njegov stav, prilino nonalantan, kada je politika u pitanju, ali i

njegovu spremnost da svakome slepo veruje, te zastupa tua miljenja bez ikakvog

kritikog ispitivanja i eventualne odlune reakcije.

Idealistika uverenja i interesovanja lorda Darlingtona za pomenutu problematiku

nemakih reparacija nakon Prvog svetskog rata postaju intenzivnija nakon traginog

samoubistva pomenutog Herr Bremana, kada on, zajedno sa ser Dejvidom Kardinalom,

okuplja irok krug istomiljenika uverenih da teka situacija u Nemakoj ne sme da

potraje:

U tom krugu nisu bili samo Britanci i Nemci nego i Belgijanci, Francuzi, Italijani, vajcarci; diplomate i visoke politike linosti; ugledna svetena lica; penzionisani oficiri; pisci i mislioci. Jedni su, kao i njegovo gospodstvo, bili istinski ubeeni da se u Versaju prema Nemcima nije postupilo poteno i da je krajnje nemoralno kanjavati i dalje ceo jedan narod zbog rata koji je okonan i u kojem je on poraen, dok je druge, opet, manje zabrinjavala patnja Nemake i njenog naroda, a mnogo vie ekonomski haos koji je vladao u toj zemlji, jer je postojala opravdana bojazan da e se, ako ne bude zaustavljen, stranom brzinom proiriti i na ostale delove sveta. (Iiguro, 2009: 84)

Velika konferencija organizovana te 1923. godine u Darlington holu ticala se,

dakle, osetljive politike i ekonomske situacije nakon Versajskog mirovnog sporazuma, o

6 Uprkos nesumnjivom kvalitetu prevoda ovog romana u kome je prevodilac izvrsno preneo stil i ton pripovedanja, moramo ukazati na injenicu da se na vie mesta efekat pojaava dodatim frazama i kvalifikatorima kojih nema u originalu, ime se kao u gornjem citatu neznatno utie na smisao i dodatno naglaavaju pojedini aspekti znaenja.


240

kome su se stavovi Engleza, Francuza i Amerikanaca drastino razlikovali7. Pre svega,

primetne su razlike u temperamentu izmeu Engleza i Francuza, koji i dalje, reklo bi se

opravdano, gaje mrnju prema doskoranjem ratnom neprijatelju. Darlington, meutim,

ponet svojim uroenim oseajem dostojanstva i plemenitosti, Francuze zbog dotinog

stava smatra varvarima: Mi Englezi u veini smatramo da stav koji Francuzi danas

zauzimaju zasluuje prezir. [...] Nedolino je ovako mrzeti neprijatelja sad kad se rat

zavrio. [...] U naim oima je ponaanje Francuza isto varvarstvo. (Iiguro, 2009:

97). Na drugoj strani opet, vidimo na delu licemerje Amerikanaca koje na konferenciji

predstavlja ambasador Luis, na prvi pogled prijatan i dobroduan, koji zadobija

poverenje lorda Darlingtona i njegovih istomiljenika svojom izjavom da e Sjedinjene

Drave uvek biti na strani pravde i da e bez oklevanja priznati greke koje su

napravljene u Versaju (Iiguro, 2009: 95). Meutim, im mu se za to ukae prilika, taj

isti Luis iza lea huka Francuze protiv Engleza, ubeujui Dipona da Darlington i ostali

prisutni gosti pokuavaju da njime manipuliu.

itava konferencija obeleena je velikom tenzijom, koju Stivens doarava svojim

lucidnim opaanjem detalja. Sveprisutna napetost kulminira na zavrnoj, sveanoj

veeri, tokom koje Darlington i njegovi istaknuti gosti dre zdravice, u kojima se

konano otvaraju sve karte. Posebno je u tom smislu zanimljiv govor gospodina Dipona,

u kome on raskrinkava neasne namere gospodina Luisa, osuujui ga to je doao sa

namerom da zloupotrebi gostoprimstvo domaina i da svoju energiju utroi na pokuaje

da poseje sumnju i nezadovoljstvo (Iiguro, 2009: 110), i najavljuje nameru Francuza

da podre Engleze u nastojanjima da se ouva mir, a ekonomska situacija u Nemakoj i

celoj Evropi popravi.

5. Istorijske linosti u romanu

Kao to smo ve spomenuli, roman Ostaci dana specifian je po tome to se u

njemu, pored mnotva fiktivnih likova ili navodnih istorijskih linosti pod lanim imenom,

pojavljuje i izvestan broj stvarnih istorijskih linosti. Neke od njih spomenute su tek

usputno, kao povremeni posetioci lorda Darlingtona, poput uvenog ekonomiste Dona

Mejnarda Kejnsa (John Maynard Keynes) i proslavljenih pisaca Herberta Dorda Velsa

7 Versajski mirovni sporazum (1919) jedan je od najvanijih sporazuma potpisanih po zavretku Prvog svetskog rata, kojim su zemlje pobednice elele da nateraju Nemaku da plati za svu tetu i ratna razaranja. Kako se na kraju ispostavilo, meutim, u poreenju sa sporazumima koje je Nemaka 1918. godine sklopila sa Rusijom i Rumunijom, Versajski sporazum bio je relativno blag i umeren. Njime je Nemakoj oduzeto 13% teritorije, koja je veim delom vraena Francuskoj, dok je ekonomska produktivnost Nemake smanjena takoe za oko 13% (Henig, 2011). Sporazumom se Nemaka obavezala na otplatu reparacija u iznosu od preko 250 milijardi funti (iznos je tano definisan tek 1921. godine, a kasnijih godina i smanjen), ali je najvanija stavka sporazuma sigurno bilo smanjenje vojnih kapaciteta Nemake. Velika Britanija, Francuska i SAD, kao vodee svetske sile i potpisnice sporazuma, osim oiglednog zajednikog cilja, imale su i dodatne, relativno razliite motive u svojim stavovima prema Nemakoj. Rigorozna Francuska je po svaku cenu elela da nadoknadi i dobro naplati tetu nanetu njenim severnim teritorijama, kao i da ponovo ostvari hegemoniju na evropskom kontinentu. Naspram nje, Britanija i SAD, umerenije u stavovima, elele su da sa Nemakom u budunosti uspostave trgovinske odnose, te im u interesu nije bilo da zemlju potpuno osiromae i ekonomski onesposobe (Henig, 2011).


241

(Herbert George Wells) i Dorda Bernarda oa (George Bernard Shaw) (Iiguro, 2009:

83, 144), odnosno slavnih politiara i britanskih premijera Vinstona erila (Winston

Churchill) i Entonija Idna (Anthony Eden) (Iiguro, 2009: 195). Neke druge, poput

Hitlera i amerikog predsednika Ruzvelta, toliko su poznate u svetskoj istoriji da ih nema

potrebe posebno predstavljati. Ima, meutim, i onih koje u samom romanu igraju i

znaajniju ulogu, te se pojavljuju na sastancima, uestvuju u pregovorima koji se

odravaju u Darlington holu i vremenom vre uticaj na lorda Darlingtona. U ovu grupu

spadaju prvenstveno ser Osvald Mozli (Sir Oswald Mosley), osniva Britanske unije

faista, lord Halifaks (1st Earl of Halifax) i Herr Ribentrop (Joachim von Ribbentrop).

5.1. Don Mejnard Kejns (John Maynard Keynes (18831946))

Iako se, kako smo upravo naveli, uveni ekonomista Don Mejnard Kejns spominje

tek usputno, na samo jednom mestu u romanu, kao jedan od eminentnih posetilaca

lorda Darlingtona, on zavreuje nau panju i nekoliko rei upravo zbog toga to Iiguro

pominjanjem njegovog lika ukazuje i na ekonomsku dimenziju. Naime, sem nekoliko

(politiki i drutveno angaovanih) pisaca koje smo ve naveli, sve ostale istorijske

linosti u romanu su iz sveta politike. Osim toga, Kejns je u periodu izmeu dva svetska

rata, ali i kasnije, odigrao izuzetno znaajnu ulogu, a njegove napredne ideje u tolikoj

meri su uticale na razvoj savremene makroekonomske misli da se smatra jednim od

najveih ekonomista 20. veka (John Maynard Keynes, 2012).

Mi emo se, meutim, ovde koncentrisati samo na njegovu ulogu u oblikovanju

ekonomskog ishoda Versajskog mirovnog sporazuma, poto se u tom kontekstu i

pominje u romanu, odnosno upravo u tom periodu poseuje Darlington hol. Razlog su

svakako slina shvatanja koja po tom pitanju deli sa lordom Darlingtonom. Imajui u

vidu povodljivu Darlingtonovu prirodu, meutim, moda je ispravnije pretpostaviti da je

upravo Kejns jedan od uticajnih ljudi iji su stavovi u velikoj meri oblikovali i stavove

njegovog gospodstva. U svakom sluaju, injenica je da su ideje koje Darlington izrie

u nekoliko navrata identine onima za koje se svojevremeno zalagao Kejns, naime,

smanjivanje ratnih reparacija i kompenzacija Nemakoj kako bi se spreila patnja

nevinog nemakog naroda, odnosno omoguilo nemakoj ekonomiji da relativno

normalno funkcionie, poto bi u suprotnom dolo do dalekosenih posledica po ostale

zemlje u Evropi. Na Kejnsovu veliku alost, njegov uticaj ipak nije bio preovlaujui.

Prevagu su odneli Amerikanci i Francuzi8, verujui da e strogi uslovi mirovnog

sporazuma posluiti kao svojevrsno upozorenje potencijalnim buduim agresorima.

Zgroen postignutim sporazumom, i u moralnom i u ekonomskom smislu, Kejns je dao

ostavku na svoje mesto u Ministarstvu finansija i 1919. godine objavio uticajno delo pod

8 Zanimljivo je primetiti da je Iiguro ovde u potpunosti ispotovao istorijske injenice, jer su Francuzi bili daleko otriji u svojim stavovima tokom mirovnih pregovora u odnosu na Engleze, to upravo i Darlington kae u svojoj osudi Francuza kao varvara koji gaze neprijatelja ak i kada je on ve poraen (Iiguro, 2009: 97).


242

nazivom Ekonomske posledice mira (The Economic Consequences of the Peace), u kome

je izloio svoju analizu tetnih efekata postignutog sporazuma (John Maynard Keynes,

2012).

Tokom narednog perioda, to je u kontekstu ovog Iigurovog romana posebno

vano, Kejns nastavlja da zagovara smanjivanje nemakih ratnih reparacija, o emu pie

i 1922. godine u svojoj knjizi Revizija Sporazuma (A Revision of the Treaty). Vrlo je

verovatno da je lord Darlington bio upoznat sa radovima Dona Kejnsa, a posebno je

zanimljivo vremensko poklapanje objavljivanja pomenute knjige i velike konferencije

koju Darlington organizuje ve sledee 1923. godine.

5.2. Ser Osvald Mozli (Sir Oswald Mosley (18961980))

Ser Osvald Mozli, iako u Iigurovom romanu pomenut vie puta, ni na jednom

mestu se ne pojavljuje lino. Stivens jednom prilikom, u pokuaju da umanji njegov

uticaj na stavove lorda Darlingtona, kae da je u Darlington hol svraao ne vie od tri

puta i to dok je njegova organizacija bila tek u zaetku, odnosno pre nego to su njeni

lanovi pokazali svoje pravo lice. im je pokret crnokouljaa otkrio svoju rugobu a

njegovo gospodstvo je tu rugobu uoio pre mnogih drugih lord Darlington je odmah

prekinuo sve veze s njima. (Iiguro, 2009: 147). Meutim, bez obzira na ovakvo

Stivensovo prikazivanje situacije, jasno je da su Osvald Mozli i njegovo zagovaranje

faizma i antisemitizma u Britaniji izvrili vie nego oigledan uticaj na lorda

Darlingtona9.

Ser Osvald Mozli bio je veoma aktivan engleski politiar, poslanik u Parlamentu jo

od svoje 21. godine, strastveni govornik, koji je politikom poeo da se bavi motivisan

eljom da se po svaku cenu izbegne novi rat. U Prvom svetskom ratu borio se na

Zapadnom frontu, jedno vreme bio u Kraljevskim vazduhoplovnim jedinicama, da bi,

posle jedne nesree i zadobijene rane, ostatak rata proveo u civilnoj slubi pri

Ministarstvu naoruanja i Ministarstvu spoljnih poslova (Sir Oswald Mosley, 2012).

Posle rata, nezadovoljan politikom tadanjih stranaka, Mozli osniva sopstvenu

stranku, koja sve vie naginje ka radikalnim, faistikim idejama. Nakon neuspeha na

izborima 1931. godine i presudne posete Italiji i Benitu Musoliniju, vraa se u Britaniju

gde ujedinjuje faistike pokrete i osniva Britansku uniju faista, po emu je danas

zapravo i najpoznatiji. Osim faistikih ideja, od Musolinija preuzima i prepoznatljivu

crnu boju uniforme, te lanovi Unije ubrzo postaju poznati pod nadimkom

crnokouljai. Stranka je uestvovala u estim agresivnim protestima i sukobima,

usmerenim posebno protiv komunistikih grupa i jevrejske zajednice u Londonu.

Protestni marevi crnokouljaa postali su toliko uestali i opasni da je zabrinuta Vlada

9 Videti odeljak 6 ovog rada o zaecima faizma i antisemitizmu u Ostacima dana.


243

1936. godine usvojila Zakon o javnom redu i miru, kojim se, izmeu ostalog, zabranjuju

politike uniforme i organizacije kvazimilitarnog tipa (Sir Oswald Mosley, 2012).

5.3. Lord Halifaks (1st Earl of Halifax/Lord Irwin (18811959))

Lord Halifaks se u Ostacima dana pominje nekoliko puta i na njega postoje

relativno este reference (Iiguro, 2009: 144, 145, 147, 195), od kojih je verovatno

najupeatljivija ona u epizodi sa ispoliranih srebrom, na koje je Stivens toliko ponosan:

Ali, s najveim zadovoljstvom se seam dogaaja koji se zbio jedne noi kad nam je u nezvaninu posetu dola izvesna ugledna linost tada ministar u vladi, a kasnije i ministar spoljnih poslova. Uostalom, budui da su posledice tih poseta obelodanjene i potkrepljene pismenim dokazima, mogu mirno da otkrijem ime dotine linosti i kaem da je re o lordu Halifaksu. (Iiguro, 2009: 144)

Lord Halifaks zaista je bio jedan od znaajnijih konzervativnih politiara tridesetih

godina 20. veka, koji je obavljao nekoliko viih ministarskih funkcija, ukljuujui i mesto

Ministra spoljnih poslova u periodu od 1938. do 1940. godine (na ovoj poziciji zamenio je

upravo Entonija Idna). S obzirom na to, esto se smatra jednim od najstrastvenijih

zagovornika politike pomirenja u periodu koji je prethodio Drugom svetskom ratu

(Edward Frederick Lindley Wood, 1st Earl of Halifax, 2012).

5.4. Herr Ribentrop (Joachim von Ribbentrop (18931946))

Joahim fon Ribentrop je jo jedna istorijska linost na koju u Iigurovom romanu

Ostaci dana postoje este reference (Iiguro, 2009: 144, 147, 225, 231, 233). Nemaki

Ministar spoljnih poslova od 1938. do 1945. godine, po zavretku Drugog svetskog rata

osuen je za ratne zloine. U avgustu 1936. godine Hitler ga postavlja za ambasadora u

Britaniji, sa zaduenjem da pregovara o englesko-nemakoj saradnji (Joachim von

Ribbentrop, 2012). Vrlo brzo postaje Hitlerov omiljeni savetnik po pitanjima spoljne

politike, prvenstveno zahvaljujui svom bestidnom laskanju i hipokriziji. Sudei po

kasnijim svedoenjima nekih nemakih diplomata, Ribentrop je znao kako da Hitleru

uvek saopti ono to on eli da uje i jedini cilj mu je bio da udovolji njegovim radikalnim

zahtevima.

Meutim, kada je re o poziciji ambasadora u Britaniji, pokazalo se da arogantni i

netaktini Ribentrop nije bio prava osoba za misiju koja mu je poverena. Vreme

provedeno u Londonu obeleio je niz njegovih gafova i ispada, koji su samo dodatno

pogorali ionako klimave odnose sa britanskim Ministarstvom spoljnih poslova. Budui da

uopte nije razumeo britansku politiku, a ni britansko drutvo u celini, esto je izvesne

situacije tumaio na pogrean nain, dok je njegov stil pregovaranja neobina

meavina napadnog insistiranja i ledene hladnoe, udruena sa opirnim monolozima u

ast Hitlera odbijao mnoge sagovornike (Joachim von Ribbentrop, 2012).


244

Vei deo svog vremena Ribentrop je provodio poseujui ljude od uticaja, kako

ih je nazivao, smatrajui da je to najbolji nain da se postigne englesko-nemaka

saradnja. Iiguro mora da je bio upoznat sa ovom injenicom, poto Stivens, govorei o

Ribentropu, na jednom mestu kae:

Suta je istina da su tridesetih godina najuglednije kue Engleske doekivale Herr Ribentropa kao visoko cenjenog i rado vienog gosta. ivo se seam razgovora koji su se, naroito 1936. i 1937. godine, vodili u zbornici za poslugu u vezi s nemakim ambasadorom, i iz kojih se nedvosmisleno moglo zakljuiti da se najotmenije dame i najuglednija gospoda Engleske prosto otimaju o njega. (Iiguro, 2009: 146, kurziv u originalu)

Ribentrop je verovao da britanska aristokratija sainjava neku vrstu tajnog drutva

koje vlada iz senke, i da e, ukoliko se sprijatelji sa dovoljnim brojem pripadnika te

tajne vlade, ostvariti svoje politike ciljeve. Skoro svi njegovi poetni izvetaji koje je

dostavljao Berlinu o napretku ostvarenom na polju saradnje sa Britanijom zasnivali su se

na prijateljskim komentarima koje je o novoj Nemakoj dobijao od raznih britanskih

plemia, poput lorda Londonderija i lorda Lotijana (Lord Lothian), pri emu je potpuno

zanemarivao hladan prijem na koji je nailazio kod britanskih zvaninika i ministara

(Joachim von Ribbentrop, 2012).

Zanimljivo je da Ribentropa u Iigurovom romanu vidimo upravo u toj ulozi, koja,

dakle, odgovara istorijskim injenicama on se uglavnom spominje kao posetilac lorda

Darlingtona, neko ko sa njime eli da ostvari blisku saradnju, pa ak i prijateljstvo,

odnosno kao neko ko pregovara sa ministrima i ostalim dravnicima i politiarima u

nezvaninom svojstvu. Kako Stivens na jednom mestu kae: Danas je, naravno, opte

miljenje da je Herr Ribentrop bio varalica i da je, sprovodei Hitlerov plan po kome je

tokom tih godina Englesku trebalo obmanjivati to due, te na taj nain prikrivati od nje

prave namere Nemake, njegov jedini zadatak u naoj zemlji bio da tu obmanu to

vetije podgreva. (Iiguro, 2009: 145, kurziv u originalu).

6. Zaeci faizma i antisemitizam

Uticaj ser Osvalda Mozlija i njegove organizacije, takozvanih crnokouljaa, na

lorda Darlingtona izvren je kroz njegovo poznanstvo sa izvesnom gospoom Kerolin

Barnet (Mrs Carolyn Barnet), koja ga je tokom 1932. godine nekoliko puta poseivala i

koja je, kako Stivens navodi, imala zaista neobian uticaj na njegovo gospodstvo

(Iiguro, 2009: 153). Iako njen uticaj nije u potpunosti bio negativan budui da je,

voen njenim primerom, lord Darlington poeo sve vie da se stara o engleskoj sirotinji

moe se rei da ga je upravo ona podstakla na niz incidenata, koje Stivens, u elji da

opravda svog gospodara u oima javnosti, uporno naziva nevanim dogaajima (Iiguro,

2009: 154), uprkos tome to je sasvim oigledno da oni nedvosmisleno ilustruju njegov

antisemitizam:


245

...lord Darlington mi je naloio da vie ne dajem novane priloge jednom dobrotvornom drutvu iji su nam predstavnici redovno zvonili na vrata, uz obrazloenje da je njihova uprava vie-manje homogeno jevrejska. Te sam primedbe zapamtio zato to su me zbilja iznenaivale, jer njegovo gospodstvo nikada do tada nije ispoljavao znake netrpeljivosti prema Jevrejima. (Iiguro, 2009: 154)

Svakako kljuni dogaaj koji ilustruje Darlingtonovo postepeno potpadanje pod

uticaj antisemitizma jeste njegovo otputanje jevrejskih sluavki, navodno zarad

bezbednosti i dobrobiti njegovih gostiju (Iiguro, 2009: 155). Treba, dodue, navesti i da

je, kako Stivens kae, Darlington ubrzo otkrio pravo, runo lice njihove organizacije, te

prekinuo sve veze sa crnokouljaima, kao i da ga je oigledno grizla savest zbog

greke koju je uinio kada je otpustio dotine sobarice samo zbog njihovog jevrejskog

porekla. Osim toga, Stivens ne proputa da istakne da je u brojnim prilikama lord

Darlington otvoreno iskazivao svoje gnuanje prema antisemitizmu, te da je, generalno

posmatrano, potpuna besmislica tvrditi da je on bio antisemit (Iiguro, 2009: 146147).

Otputanje jevrejskih sobarica, meutim, znaajan je dogaaj iz jo jednog razloga

zato to je posluio da ukae na razlike u stavovima izmeu Stivensa i gospoice

Kenton. Njime je, naime, suprotstavljeno Stivensovo slepo povinovanje gospodarevim

eljama i odsustvo kritikog preispitivanja valjanosti i opravdanosti njegovih odluka, na

jednoj strani, i snaan oseaj za pravdu i moralno rezonovanje gospoice Kenton, na

drugoj strani. tavie, Rebeka Volkovic (Rebecca Walkowitz) ide toliko daleko u svojoj,

po sopstvenom priznanju, pomalo preteranoj trdnji da kae kako epizoda sa jevrejskim

sobaricama zapravo predstavlja Iigurov nain da suptilno istakne da su

samozatajivanje i nedostatak radoznalosti postavili temelje genocida (Walkowitz,

2007: 231), odnosno da prekori nezainteresovanost za iskazivanje sopstvenog miljenja

kada je re o ovako znaajnim pitanjima sa potencijalno drastinim posledicama. Kako

Volkovic podvlai, ova ideja da naizgled neupadljivi, obini postupci mogu dovesti do

vanrednih posledica, odnosno da pojedinane aktivnosti treba sagledati u irem

kontekstu kolektivnih posledica (Walkowitz, 2007: 231) u romanu Ostaci dana

artikulisana je u jo par slinih prilika, kao to emo upravo videti u segmentu koji sledi.

7. Stivensov doprinos toku istorije

Tokom itavog romana upadljiva je Stivensova potreba da se na neki nain oseti

vanim. Budui fanatino posveen svojoj profesiji, odnosno dostojanstvenom i

bezuslovnom sluenju svoga gospodara, Stivens vrsto veruje da je njegova uloga, ma

koliko mala, izuzetno znaajna za uspeh, prvo same Konferencije, a zatim i dogaaja

veih razmera, od kojih zavisi moda i sudbina itavog oveanstva. Na vie mesta u

romanu on naglaava da je ponosan na svoj doprinos, da ga je preplavilo oseanje

trijumfa (Iiguro, 2009: 236), da su sitnice poput blistavo uglancanog srebra od

sutinskog znaaja, da se u kui odigravaju stvari od globalnog znaaja i da sve


246

(ukljuujui i smrt njegovog roenog oca) treba podrediti tome, te da se nema vremena

za gubljenje. Upeatljiva je scena pred uvenu konferenciju iz 1923. godine, kada u jeku

priprema Stivens sebe poredi sa generalom koji se sprema za odsudnu bitku, te kae

kako e se moda pod ovim krovom krojiti istorija (Iiguro, 2009: 87, kurziv pridodat).

Pokuavajui da prui odgovor na pitanje ta je veliki batler?, Stivens kae da su

batleri njegove generacije naprosto udeli da slue gospodi koja doprinose napretku

oveanstva ili makar buduem blagostanju Imperije (Iiguro, 2009: 124). Na drugom

mestu, jo jednom se potanko bavei znaajem svoje profesije, Stivens kae da je velika

ast to ste se svojim poslom bavili u ii krupnih dogaaja. Zato moda s pravom

oseate zadovoljstvo koje oni to slue prosene poslodavce nikada nee osetiti

zadovoljstvo zbog toga to opravdano moete da kaete da ste svojim naporima na neki

nain doprineli toku istorije. (Iiguro, 2009: 148, kurziv pridodat). O kakvom doprinosu

je konkretno re vidi se iz Stivensove prie o znaaju dobro ispoliranog srebra. Naime,

na itavih nekoliko stranica, on govori o detaljima profesionalnog poliranja srebra

(ukljuujui i preporuku za dobro sredstvo za ienje), a zatim daje primer vane

posete tokom koje je upravo to sjajno uglancano srebro odigralo kljunu ulogu. U pitanju

je poseta lorda Halifaksa, tokom koje se on oduevio ve pomenutim srebrom, te ga je

ono odjednom oraspoloilo: To su, dobro se seam, doslovno bile rei njegovog

gospodstva te, znai, nita ne izmiljam kad kaem da je sjaj srebra imao mali, ali vaan

doprinos u uspostavljanju oputenog razgovora koji su te veeri vodili lord Halifaks i Herr

Ribentrop. (Iiguro, 2009: 145, kurziv u originalu). Drugom prilikom, Stivens osea da

je dostigao vrhunac u obavljanju svoje profesije i, ispunjen oseanjem krajnjeg

samozadovoljstva, kae:

A tamo, na drugoj strani hola, iza vrata u koja sam upirao pogled, ba u sobi gde sam maloas obavio jednu dunost, najmonija gospoda Evrope dogovarala su se o sudbini naeg kontinenta. U tom trenutku sam se uistinu bio pribliio velikom sreditu stvari, pribliio onoliko koliko bi jedan batler ikada mogao da poeli. (Iiguro, 2009: 236, kurziv pridodat)

Stivens je tokom celog svog radnog veka u oiglednoj zabludi da njegov gospodar

radi za opte dobro uopte se ni ne uputa u analiziranje njegovih pobuda i ispravnosti

njegovih postupaka. Sve prihvata zdravo za gotovo, a onda zbog toga pokuava sebe da

opravda, prvo u svojim oima, a onda i u oima itaoca. Ve pomenuta epizoda sa

otputanjem jevrejskih sluavki ilustruje upravo taj njegov stav. Iako je osetio da to nije

moralno ispravan in, pa ak to sebi otvoreno i priznao: svi instinkti u meni opirali su se

ovom otputanju (Iiguro, 2009: 156), Stivens nije sebi dozvolio da reaguje u skladu sa

sopstvenim shvatanjima, jer nije njegovo da misli, ve da potuje i ispunjava

gospodareva nareenja. Uostalom, njegovo gospodstvo je daleko nadleniji da

procenjuje ta je najbolje (Iiguro, 2009: 157). Tek na samome kraju, Stivens

dozvoljava sebi da stvari sagleda na pravi nain i da se suoi sa bolnom istinom: Imao


247

sam poverenja u mudrost njegovog gospodstva. Sve vreme dok sam mu sluio verovao

sam da inim neto vredno. (Iiguro, 2009: 251, kurziv pridodat).

Koliko je zapravo Stivens ponosan na to to je imao prilike da bude u centru

deavanja moda se najbolje vidi u sceni njegove potpune identifikacije sa gospodarem

naime, kada razgovara sa okupljenim seljanima u Tevistoku kraj Moskama i kada

bukvalno preuzima identitet lorda Darlingtona. Uprkos tome to zbog poetnog

nesporazuma osea neprijatnost, prija mu to su ga doiveli kao gospodina, te u

razgovoru navodi koje je sve poznate linosti imao ast da upozna (erila, Idna, lorda

Halifaksa) i kae da se bavio spoljnom politikom, dodue ne neposredno (Iiguro,

2009: 194). Ovo je posebno komian momenat za itaoca, koji, budui upuen u pravo

stanje stvari, zna da se Stivensovo bavljenje politikom svodi na glancanje srebra u

Darlington holu i sluajno hvatanje odlomaka vanih razgovora uvaenih posetilaca

lorda Darlingtona. Uprkos tome, on mirne savesti dodaje da je velika ast za oveka

kada mu se prui prilika da odigra makar i najmanju ulogu na svetskoj pozornici

(Iiguro, 2009: 196).

injenica je, meutim, da se Stivens tri puta u toku romana odrie lorda

Darlingtona. Prvi put to ini u razgovoru sa posilnim jednog pukovnika u ijoj kui je

zatraio pomo oko pregrejanog hladnjaka svog automobila. O svojoj neoekivanoj

reakciji on potom razmilja na obali oblinjeg jezerceta i kae: Moda je u pitanju bio

neki moj trenutni, neshvatljivi hir ali to svakako nije neko ubedljivo opravdanje za

jedno tako oigledno udno ponaanje. (Iiguro, 2009: 131). Odmah potom Stivens

ovaj dogaaj dovodi u vezu sa posetom gospodina i gospoe Vejkfild Darlington holu,

kojom prilikom se on takoe praktino odrie lorda Darlingtona, otvoreno negirajui da

je ikada bio u njegovoj slubi. Trei put se Stivens na svojevrstan nain odrie svog

gospodara i slube u Darlington holu tako to potpuno preuzima identitet lorda

Darlingtona u ve pomenutoj epizodi sa okupljenim seljanima u Tevistoku. Kako

primeuje Suzi OBrajen (Susie OBrien), govorei o specifinom odnosu Stivensa i lorda

Darlingtona:

Mrana, moda ak i patoloka, struktura moi u osnovi ovog odnosa dodatno je naglaena politikim aktivnostima lorda Darlingtona vezanim za Drugi svetski rat. Njegovo ubeenje o vanosti ferpleja prilikom ophoenja prema poraenom neprijatelju, u kombinaciji sa strahom od demokratije, ine Darlingtona, ako ne pobornikom nacizma, ono makar simpatizerom Nacista to je pozicija koju je Stivens svojom lojalnou obavezan da brani. (OBrien, 1996: 790)

Uprkos tome, ako je suditi po njegovoj rastuoj nelagodnosti kada ga dovode u

vezu sa Darlington holom i samim lordom Darlingtonom, njegovim sve eim

preispitivanjima i, konano, otvorenim odricanjima od nekadanjeg gospodara, Stivens

postaje sve vie svestan svojih zabluda kako njegovo putovanje odmie, prisiljen da

konano sagleda ulogu svoga nekadanjeg gospodara u negativnom svetlu savremene


248

istorije. Meutim, da bi se sloio sa stavom i pogledom javne istorije, on mora da negira

istinu svoje privatne istorije u istom periodu (Spasi, 2007: 104) jer javna i privatna

istorija su u njegovom sluaju potpuno suprotstavljene i zato mu za to treba tako

mnogo vremena.

Tokom svoje pripovesti Stivens se vraa na dvadesete i tridesete godine 20. veka

na prve je ponosan, poto je tada ugled lorda Darlingtona u drutvenim i politikim

krugovima bio na vrhuncu, dok o drugima govori u svetlu uzburkanih deavanja tokom

predratnih godina, kada novi rat ve postaje skoro izvestan. Trenutak u kome on

pripoveda svoju priu je 1956. godina. Pri tom je vie nego upadljivo da se nigde (sem

par usputnih referenci i nagovetaja) ratne godine i sam rat ne spominju, kao ni

posledice koje je rat imao po lorda Darlingtona, njegov poloaj i ugled. Jasno je, dakle,

da su te kljune godine preskoene i potisnute u Stivensovom izlaganju, jer, u skladu sa

svojim naelom poricanja i samozavaravanja, na njih ne eli da se vraa. Zahvaljujui

ovakvom preutkivanju, meutim, ratni period samo dobija na znaaju to je, reklo bi

se, i bila pieva namera budui da je njegovo izostavljanje iz toka pripovesti romana

vie nego upadljivo.

8. Posleratni period Stivensovo ovde i sada

Iako se iz dnevnikih zapisa vidi da je sadanji trenutak u romanu 1956. godina,

koja je u istoriji Velike Britanije svojevrsna prekretnica, nigde se eksplicitno ne spominje

Suecka kriza kao moda najznaajniji dogaaj te godine. Naime, u periodu posle Drugog

svetskog rata, uloga Velike Britanije na svetskoj sceni dovedena je u pitanje usled

ekonomskih ogranienja i njene kolonijalne istorije. Svesna potencijala naftnih rezervi,

kao i geostratekog znaaja Sueckog kanala, Britanija je teila da konsoliduje i ojaa

svoju poziciju u Egiptu, koji je bio od kljunog znaaja za ouvanje britanskog uticaja u

regionu (Suez Crisis, 2012). Suecka kriza zapravo podrazumeva diplomatski i vojni

sukob izmeu Egipta na jednoj strani i Britanije, Francuske i Izraela na drugoj, nakon

odluke egipatskog predsednika Gamala Abdela Nasera da nacionalizuje Suecki kanal,

koja je usledila poto su Britanija i SAD povukle svoju ponudu da finansiraju izgradnju

brane u Asuanu. Cilj napada prevashodno je bio da zapadne sile povrate kontrolu nad

Kanalom, kao i da se predsednik Naser svrgne sa vlasti (Milner, 2011). Kraj Suecke krize

oznaio je definitivno slabljenje Velike Britanije i Francuske kao dotadanjih svetskih sila

i najavio sve vei primat Sjedinjenih Drava na svetskoj ekonomskoj i politikoj sceni.

Kada je re o posleratnom periodu i pomenutim promenama u odnosu snaga,

dakle, evidentno je da Engleska vie nije bila toliko mona, te da je postepeno gubila

status kolonijalne sile, budui da se ekonomski nije oporavila od posledica ratnih

razaranja. Sve vie je oigledna ekonomska nadmo Sjedinjenih Drava, ali je prisutan i

njihov sve jai kulturni uticaj. Ovakav razvoj dogaaja simbolino se ogleda u liku novog


249

Stivensovog gospodara, Amerikanca Faradeja, koji je kupio Darlington hol u elji da

poseduje tradicionalno englesko imanje i iji je nain ophoenja esto potpuno

drugaiji (Iiguro, 2009: 20). Zanimljivi aspekti u vezi s tim dolaze do izraaja tokom

posete Faradejevih prijatelja, gospodina i gospoe Vejkfild, gde vidimo da Faradej nije

ponosan samo na svoj novi posed, ve i na injenicu da nije kupio samo istinski

velianstvenu staru englesku kuu (Iiguro, 2009: 133), ve i njenu bogatu i autentinu

istoriju.

Interesantno je da Spasi navodi da je [p]ropast Sueckog kanala oznaila kraj one

Britanije iji prolazak je tema romana i da se odmah zatim pita [d]a li nam to daje za

pravo da itamo roman u smislu neega to se u njemu ne pominje? (Spasi, 2007:

78). Reklo bi se da takvo pravo itaocu daje injenica da je ovakvo preutkivanje

tipino za Iigurove romane, te da nije samo u ovom romanu sluaj da na ivote likova

utiu znaajni istorijski dogaaji koji se nigde ne spominju eksplicitno, ve vrebaju u

pozadini. Naprotiv, kako smo imali prilike da vidimo, ovakav narativni postupak

predstavlja sr Iigurove fikcije.

9. Zakljuak

Zakljuak do koga dolazimo jeste da e se, posle susreta sa romanom Ostaci dana

Kazua Iigura, iako istorija u njemu nije u prvom planu, italac sigurno zamisliti nad

injenicom da ona ima vie lica (Spasi, 2007: 107) i u jednom trenutku zapitati koje

je od tih lica pravo. Drugim reima, roman Ostaci dana, kroz Stivensovu subjektivnu

pripovest obojenu griom savesti i linim razoaranjem, ilustruje upravo to da se u

postmodernistikoj knjievnosti dovodi u pitanje apsolutna saznatljivost, pouzdanost i

objektivnost istorije.

Iako suptilno i problematizovano, prisustvo istorije u ovom romanu je nesumnjivo,

na ta smo pokuali da ukaemo, izmeu ostalog, saetim prikazom relevantne istorijske

i politike situacije, kao i kratkim biografijama istorijskih linosti koje u njemu igraju

izvesnu ulogu. Samim tim, jasno je da Ostaci dana predstavljaju i odlian primer

meanja i preplitanja fiktivnih i istorijskih elemenata, te da subjektivno vienje istorije iz

perspektive marginalne figure jednog batlera svemu daje postmodernistiku dimenziju.

Kako Del Ivan Janik primeuje u svom izuzetnom lanku pod nazivom Nema kraja

istoriji: Dokazi iz savremenih engleskih romana (No End of History: Evidence from the

Contemporary English Novel), posle itavog ivotnog veka u kome je izbegavao

odgovornost oslanjajui se na koncept dostojanstva, Stivens je iznenada baen u

centar istorije, primoran da uvidi da ovekovi postupci, pa ak i izostanci tih postupaka,

nose odreene posledice (Janik, 1995: 168). U nastavku on razrauje ovu ideju, pravei

paralelu izmeu javne i privatne istorije:


250

Teko da Stivensa moemo smatrati odgovornim za Minhen, holokaust i Drugi svetski rat, ali je njegova slepa posveenost poslodavcu reprezentativni primer zavodljivosti odnosa voe i sledbenika u svakom trenutku, a moda naroito tokom perioda izmeu ratova. Kroz njegov lik Iiguro nas podsea da javna, ba kao ni privatna istorija, ne predstavljaju nita vie od sumiranja takvih postupaka i propusta. (Janik, 1995: 168, kurziv pridodat)

Drugim reima, pratei Stivensov ivot (neprecizno bi bilo rei privatni, poto je u

njegovom sluaju on potpuno izjednaen sa profesionalnim) na znatno irem platnu

svetske istorije, Iiguro na suptilan nain postavlja jedinku, pojedinca, obinog oveka

naspram kolektiva, to jest zajednice. Privatnu, linu istoriju i javnu istoriju globalnih

razmera. Istoriju linih promaaja i istoriju politiki pogrenih odluka sa dalekosenim

posledicama. Istoriju tihe, line patnje i istoriju itavog oveanstva, po drugi put

uvuenog u vihor svetskog rata.

Literatura

7th Marquess of Londonderry Papers (2007). Public Record Office of Northern Ireland.

Preuzeto sa

http://www.proni.gov.uk/introduction_londonderry_7th_marquess_of_d3099.pdf/

Dutton, D. J. (2006). Guilty Men (act. 1940). Oxford Dictionary of National Biography.

Online edition. Oxford University Press. Preuzeto sa

http://www.oxforddnb.com/view/theme/70401/

Edward Frederick Lindley Wood, 1st Earl of Halifax. (2012). U Encyclopdia Britannica.

Preuzeto sa http://www.britannica.com/EBchecked/topic/252536/Edward-

Frederick-Lindley-Wood-1st-earl-of-Halifax/

Haion, L. (1996). Poetika postmodernizma: istorija, teorija, fikcija. [Prev.: Vladimir

Gvozden i Ljubica Stankovi]. Novi Sad: Svetovi.

Henig, R. (2011). Versailles and Peacemaking. Preuzeto sa

http://www.bbc.co.uk/history/worldwars/wwone/versailles_01.shtml/

Hutcheon, L. (1988). A Poetics of Postmodernism History, Theory, Fiction. New

York/London: Routledge.

Ishiguro, K. (1989). The Remains of the Day. London: Faber and Faber.

Iiguro, K. (2009). Ostaci dana (prevela Gordana Velmar-Jankovi). Beograd: Dereta.

Jagrovi, A. (2008). Mr Stevens, The Product and Producer of History: Historical

Circumstances in Kazuo Ishiguros The Remains of the Day (1989). Naslee. Br.

11, str. 37-46.

James, R. (1986). Anthony Eden and the Suez Crisis. History Today, Vol. 36, Item 11,

pp. 815. Preuzeto sa http://www.historytoday.com/robert-james/anthony-eden-

and-suez-crisis/


251

Janik, D. I. (1995). No End of History: Evidence from the Contemporary English Novel.

Twentieth Century Literature. Vol. 41, No. 2, pp. 160189. Hofstra University.

Preuzeto sa http://www.jstor.org/stable/441645/

Joachim von Ribbentrop. (2012). U Encyclopdia Britannica. Preuzeto sa

http://www.britannica.com/EBchecked/topic/502062/Joachim-von-Ribbentrop/

John Maynard Keynes. (2012). U Encyclopdia Britannica. Preuzeto sa

http://www.britannica.com/EBchecked/topic/315921/John-Maynard-Keynes/

McCombe, P. J. (2002). The End of (Anthony) Eden: Ishiguros The Remains of the Day

and Midcentury Anglo-American Tensions. Twentieth Century Literature. Vol. 48,

No. 1 (Spring, 2002), pp. 7799. Hofstra University. Preuzeto sa

http://www.jstor.org/stable/3175979/

Milner, L. (2011). The Suez Crisis. Preuzeto sa

http://www.bbc.co.uk/history/british/modern/suez_01.shtml/

Neville Chamberlain. (2012). U Encyclopdia Britannica. Preuzeto sa

http://www.britannica.com/EBchecked/topic/104904/Neville-Chamberlain/

OBrien, S. (1996). Serving a New World Order: Postcolonial Politics in Kazuo Ishiguros

The Remains of the Day. Modern Fiction Studies. Vol. 42, pp. 787806.

ODea, G. (1995). The Remains of the Day (1989), Kazuo Ishiguro. Preuzeto sa

http://www.humiliationstudies.org/news-old/archives/000118.html/

Sir Oswald Mosley, 6th Baronet. (2012). U Encyclopdia Britannica. Preuzeto sa

http://www.britannica.com/EBchecked/topic/393671/Sir-Oswald-Mosley-6th-

Baronet/

Spasi, J. (2007). Bledi obrisi seanja Pripoveda i pria u romanima Kazua Iigura.

Sremski Karlovci: Kairos.

Suez Crisis. (2012). U Encyclopdia Britannica. Preuzeto sa

http://www.britannica.com/EBchecked/topic/571713/Suez-Crisis/

Wall, K. (1994). The Remains of the Day and its Challenges to Theories of Unreliable

Narration. The Journal of Narrative Technique. Vol. 24, No. 1, pp. 1842.

Preuzeto sa http://www.jstor.org/stable/30225397/

Wong, C. F. (2005). Kazuo Ishiguro. Second Edition. Tavistock/Devon: Northcote House

Publishers Ltd.


252

Abstract

HISTORY AND FICTION IN KAZUO ISHIGURO'S THE REMAINS OF THE DAY

The role of history and momentous historical events in the novels of Kazuo Ishiguro is indisputable. Always in the background, complementing the plot, history intertwines with it to build an unbreakable whole. Within the context of Kazuo Ishiguros novel The Remains of the Day, relying on the postulates of Linda Hutcheons historiographic metafiction, presented in A Poetics of Postmodernism History, Theory, Fiction, we will be particularly addressing the relationship between the public and private, i.e. personal history; the dialogue between the past and the present; unreliability of memory; revaluation of the past; perspective and pluralism of truths in postmodernism. In The Remains of the Day, Kazuo Ishiguro gives a voice to an individual with a somewhat limited access to historical events, who, despite the fact that he is, from the historical point of view, insignificant, still ends up a tragic victim of grandiose schemes and affairs. As a compelling example of blending fictional and historical elements, this novel provides a subjective vision of history from the perspective of a marginal figure of a butler, which adds a postmodern dimension to the entire story. Thus, The Remains of the Day, through Stevens biased narrative tinted by guilty conscience and personal disappointment, perfectly illustrate the main hypothesis of this paper namely, that postmodern literature brings into question the absolute ascertainability, reliability and objectivity of history. Key words: history, fiction, postmodernism, historiographic metafiction, (un)reliability of historical knowledge, plurality of perspectives, appeasement policy, World War II, fascism, anti-Semitism.

postmodernistiČko problematizovanje istorije u romanu ostaci dana kazua iŠigura

Documents