odštampaj stranicu - miloš crnjanski (1893_1977) __

8/14/2019 Odštampaj stranicu - Miloš Crnjanski (1893_1977) __

http://slidepdf.com/reader/full/odstampaj-stranicu-milos-crnjanski-18931977- 1/65



5/15/13 Odštampaj stranicu - Miloš Crnjanski (1893—1977) **

riznicasrpska.net/knjizevnost/index.php?action=printpage;topic=610.0 2

provodi u samoći ratne bolnice, više uz miris jodoforma nego baruta, da bi se tekpred sam kraj rata obreo i na italijanskom frontu. U njegove uspomene neizbrisivosu se utisnuli prizori ratne pustoši. "...Front, bolnice, pa opet front, i ljubavi,svuda ljubavi, za hleb i za šećer, sve mokro, sve kiša, i blato, magle, umiranja" —to su bila viđenja života u kojima je sazreo mladi Crnjanski. Trideset milionanedužnih mrtvih ljudi našlo je mesto u antiratnim stihovima ovog nesrećnogmladog ratnika koje je on iz rata doneo u svojoj vojničkoj torbi, prvo u Zagreb azatim u Beograd, gde se najduže zadržao.

Crnjanski otada živi kao povratnik koji se, kao nesrećni Homerov junak, posleduge odiseje vraća na svoju Itaku. Međutim, dok je Odisej znao da sačuvabodrost duha i životnu čvrstinu, Crnjanski se, sa čitavom svojom generacijom,vratio u razorenu domovinu sa umorom i rezignacijom. "U velikom haosu rata —govorio je mladi pesnik — bio sam nepokolebljiv u svojim tugama, zamišljenosti imutnom osećanju samoće". I u svojim ratnim i poratnim stihovima, ovaj umornipovratnik iskreno je pevao o svojoj rezignaciji i izgubljenim iluzijama. Iz svih tihpotucanja po krvavim svetskim ratištima Crnjanski se vraća mislima o nužnostirušenja lažnog mita o "večitim" vrednostima građanske etike. I u poeziji i u životuon živi kao sentimentalan anarhist i umoran defetist koji sa tugom posmatrarelikvije svoje mladosti, sada poprskane krvlju popljuvane u blatu. Osećao setada pripadnikom naprednih društvenih snaga i glasno se izjašnjavao za

socijalizam, ali njegovo buntarstvo iz tih godina bila je samo "krvava eksplozija"nekog nejasnog putevnog taloga donesenog iz rata. Književno stvaranje MilošaCrnjanskog u tom periodu bilo je krupan doprinos naporu njegove generacije dase nađe nov jezik i izraz za nove teme i sadržaje. Govoreći o literarnom programusvoje pesničke generacije, on je pisao: "Kao neka sekta, posle tolikog vremena,dok je umetnost značila razbibrigu, donosimo nemir i prevrat, u reči, u osećaju, umišljenju. Ako ga još nismo izrazili, imamo ga neosporno u sebi. Iz masa, izzemlje, iz vremena prešao je na nas. I ne da se ugušiti... Prekinuli smo satradicijom, jer se bacamo strmoglavo u budućnost... lirika postaje strasnaispovest nove vere".

Potpuno novim stihom i sa puno emocionalne gorčine on je tada kazivao svoj

bunt, opevao besmislenost rata, retko negirao vidovdanske mitove i sarkastičnoismevao zabludu o "zlatnom veku" koji je obećavan čovečanstvu. Snagom svojesugestivne pesničke reči on je mnoge vrednosti građanske ideologije pretvarao uruševine, ali na tim ruševinama nije mogao niti umeo da vidi i započne novo.Crnjanski je i u stihu i u prozi tih poratnih godina bio snažan sve dok je u njemuživeo revolt na rat. Ali su se vremenom takva sećanja stišala, pa kad je svojpesnički brod trebalo jasno da uputi i povede, Crnjanski je i dalje lutao i posrtao,približavajući se idealima srpske buržoazije preplašene blizinom proleterskerevolucije.

Drugi svetski rat i dugi niz poratnih godina Crnjanski je proveo u emigraciji uLondonu, odakle se vratio svojoj zemlji 1965. godine. U traganju za obalama

svoga života, on je s radošću ugledao Beograd koji je njegovoj nostalgiji blistao"kao kroz suze ljudski smeh". U stihovima posvećenim Beogradu on je potresno inadahnuto izrazio svoja osećanja povratnika sa duge životne odiseje:

U tebi nema besmisla i smrti ...Ti i plač pretvaraš kao dažd u šarene duge.---------------------------------------------- A kad dođe č as, da mi se srce staro stiša,tvoj će bagrem pasti na me kao kiša.

(Lament nad Beogradom)





Crnjanski je objavio veliki broj dela sa raznim temama i sadržajima: poezija— Lirika Itake (1918), Odabrani stihovi (1954) i Lament nad Beogradom (1965);pripovetke — Priče o muškom (1924); romani — Dnevnik oČarnojeviću (1921), Seobe (1929), i Druga knjiga Seoba (1962); drame— Maske (1918), Konak (1958) iNikola Tesla. Sem toga objavio je nekoliko knjigareportaža i dve antologije lirike istočnih naroda.

Dragutin A. Stefanović i Vukašin Stanisavljević

Naslov: Miloš Crnjanski (1893—1977) **Poruka od: Angelina Mart 27, 2011, 01:31:12 pm

*

BIOGRAFSKI PODACI O PESNIKU

Kad bi ova antologija obuhvatala samo sentimentalne pesme, ne bi bili potrebniuz nju nikakvi komentari. U antologijama takozvane čiste poezije ("la poèsiepure") pesnik treba da ostane sen koja nije vidna.

Međutim, pošto ova zbirka obuhvata i političke pesme jednog, prošlog, vremena,pesnik je mišljenja da će čitaoca zanimati nešto podataka iz života pesnikovog inešto komentara o tim prošlim vremenima. Dante, Igo, Hajne, Majakovski, da spomenem nekoliko velikih pesnika, još suinteresantniji u svojim političkim stihovima ako se zna nešto biografskih podatakao njima. Pesnik smatra da to vredi i za političke pesme manjih pesnika. Pesnik se zato rešio da čitaocima doda, uz Itaku, i nešto komentara.

Crnjanski, preci pesnika, nalaze se, krajem XVII veka u selu Itebeju, u Banatu.Pesnik zna samo da su tamo došli iz obližnjeg sela Crnja. Pesnikov otac mislio je,i pričao, da je otuda i ime njihovo, koje su dobili pri seobi iz Crnje u Itebej. Može biti. U svakom slučaju, u Itebeju, kod crkve, i sad stoje tri kuće Crnjanskih, mojihbliskih rođaka. A uz crkvu nadgrobni spomenici Crnjanskih, na primer parohaItebeja, Miloša Crnjanskog, koji je umro 1735. I drugih. Vuk, međutim, kaže da u narodu ima nadimak: "Crnjan" i "Crnik", a da narod kažei "Jovane i crnjane!", "Boško i crnjo!".

Pa se pitam: ko zna ko smo bili, otkuda došli, kako ime dobili i zašto? Sve do moga oca pisali smo ga staroslovenski: Cernjanski. Znamo, sigurno, da mi se praded zvao: Jovan. Da mu je brat bio pop, i stric pop,a mlađi brat kaluđer. Taj kaluđer, Teodosija Cernjanski, sahranjen je u manastiruVojlovici, kod Pančeva, gde mu se nalazi nadgrobni spomenik, i slika. On je putovao do Rusije. Taj kaluđer mora da je bio bezbožnik, jer je toliko napadao na kćeri seljaka, da su





ga jednom, u Vršcu, bacili u nabujali Mesić. Kalcan se nije udavio. Isplivao je. Moj ded, pop Mita, prešao je iz Itebeja u Ilanču i oženio se ćerkom sveštenika uIlanči, Nenada Putnika. Taj Nenad, moj praded, bio je toliko težak, da su seljaci pritezali levče kad bi sepeo u kola. Pop Mita, moj ded, po ocu, na starim fotografijama liči na nekog seoskog

Tolstoja. Bio je riđ, plah, strog. Bio je siromah i orao je i kopao sa seljacima,svojim Ilančanima. Kad je njegov patrijarh, u revoluciji godine 1848, prešao na stranu Beča, protivMađara, pop Mita je komandovao Ilančanima, u boju kod Ilanče. Mađari su bilimobilisali kriminalce iz zatvora Segedina, i uniformisali ih, plavim gaćama ("akekgatyàsok"). Ilanča je gorela, i kuća popina je gorela. Popa su spasli naši kumovi, Đuđini, koji su ga bacili u šaraglje i prošli kroz Ilanču,sa ljudskim glavama, na vilama.

Posle revolucije, porodica pop Mitina ostala je bez kuće i kućišta. Moja baba,Jula, othranila je mog oca valjušcima od crnoga brašna. —Daleko mi je Banat,crna košulja!" — kaže, negde, Jakšić. Pop Mita je imao tri sina i dve kćeri. Njegov najstariji sin, moj stric, Joca, bio je ostao hrom u nogu, pa je kupovao ipreprodavao žito. Njegova kuća, u Ilanči, ličila je na neku epizodu iz Turgenjeva. Njegov srednji sin, Laza, učio je škole katoličkih fratara u Mađarskoj, a bio je lep,čuven govornik, i umro je rano. U detinjstvu imao sam nekoliko njegovih rukopisa.

To me je podsticalo da i ja pišem. Moj otac, Toma, učio je školu u Hodmezoevašarheliju. Na fotografijama, on injegovi drugovi, već brkati, liče na mladiće u romanima Laze Nančića. Toma nije voleo školu, a bio se potukao sa profesorima. Bio je čuveni igrač i pevač svog vremena, i kad je napustio školu pošao je uIlanču, peške, i vratio se, kroz žita, pevajući uz tamburu. Kad je pop Mita ugledao skitnicu, svog sina, hteo je da ga poseče kosom kojom je kosio žito. Jedva su ga spasli naši napoličari i moja dobra, mala, nežna, baba

Jula. Sestre moga oca nisu bile srećne: jedna je umrla mlada, a druga je bila nesrećnoudata, u Zagajce, za bogatog trgovca, Munćana. Kćeri te moje tetke, Ljubice, umrle su mlade. Mara, koju je verenik bio izneverio,upropastila se igrankama i sladoledima. To je bila lepa, crnomanjasta devojka idugo je tražila leka u sanatorijumima Merana. Dolazila nam je u goste, tužna. Umirala je, u Vršcu, nedeljama, i ja se sećam kapljica morfijuma koje je uzimala. Putnici, porodica moje babe Jule, kažu, prema svojim čituljama, da vode poreklo





od Jelice, sestre Todora od Stalaća. Ona je bila udata za Jovana Putnika, čiji jesin, Gavrilo, bio general u vojsci Marije Terezije, a Mojsije, vladika Bačke. ZaMojsija su Putnici verovali da je otrovan, u Beču, od strane austrijskog dvora.Gavrilo je bio osobenjak i neženja, a Mojsije je umro na narodnom poslu. Treći sin Jovanov, Janja, napustio je svo ju veru i bio je posle toga kao mrtav uporodici Putnika. U porodici popa Nenada, najmlađeg sina Jovana Putnika, naročito su se ponosili

bratancem moje babe, Pajom. Taj Paja Putnik bio je u vreme revolucije godine 1848. na vojničkim školama inapustio je akademiju Vinernojštata, da bi mogao da se vrati i brani Ilanču. On se u tim borbama u Vojvodini bio toliko oduševio komandantom srbijanskihdobrovoljaca, Stefanom Knićaninom, da je sa njim otišao u Srbiju i postao oficir uSrbiji. Komandovao je, na Drini, u ratu god. 1876—77. Tada je, za ađutanta, imao sina tog Stefana Knićanina, koji je bio mladi Parizlija ikoji se nije slagao sa svojim komandantom. Napisao je čitavu knjigu pamfletaprotiv Paje Putnika.

Paja Putnik je umro u Beogradu, aprila 2, godine 1900, kao potpukovnikposlednjeg Obrenovića. On je pisac prve taktike srbijanske vojske (Misli o vojnoj brigadi) i jedne knjige oBeogradu, koja se čitala(Darul Džihad). U Ministarstvu vojnom ostalo je mnogonjegovih rukopisa. Ja se nikad nisam trudio da dobijem uvid u tu hrpu rukopisa. Pri kraju života, Paja Putnik je bio osobenjak, neženja, a mnogo se ljutio na onugranu svoje porodice koja je, u Srbiji, od Putnika, napravila ime Putniković. Kad bi na letovanju, u banjama, neko seo na klupu pored ostarelog Paje Putnika i

pokušao sa njim da razgovara, Putnik bi zapitao: "Je li gospodin Srbin? Ondanemamo šta da razgovaramo!" On je bio usvojio, usinio, kao neženja, sina svoje sestre, Dušana, i nadao se daće taj mladi oficir sačuvati ime Putnika. Dušan je bio pitomac čuvene Nikolajevske akademije, u Petrogradu, i umro jetamo, maja 17, godine 1892. Nada Paje Putnika nije se ispunila. Moj otac Toma, prekinuo je tu galeriju popova i oficira.

Nesvršeni đak, on je nekako doterao do seoskog notara, u selu Šurjanu. Bio seoženio lepom ćerkom majora Belanova ("ot Domogled"), ali se odao lovu ikartama. Žena mu je umrla mlada. Moj brat je iz tog braka. Toma je, na školama, postao pretplatnik srpskih listova, a docnije i skupljačpretplate za časopis Straža, časopis srbijanskih marksista onog vremena. Zbogtoga je izgubio službu i poslat za pisara u Čongrad, u Mađarskoj, neku vrstutadašnjeg činovničkog Sibira. Toma je, u drugom braku, bio oženjen ćerkomgraničarskog oficira, varoškog kapetana Pančeva, Pante Vujića. Taj Panta je bio čuveni ljubavnik svog vremena i sahranio je tri žene. Moj otac





se oženio njegovom ćerkom, Marinom, preko provodadžija. Panta mu je isplatiodugove, a ja sam se iz tog braka rodio, u Čongradu (— kao i Geca Kon, mojizdavač —) tek posle pet godina bračnog života mojih roditelja. Moj otac, Toma, bio je oniska rasta, snažnih, širokih, grudi, brkat, sa kosomlepom, mekom kao svila. U detinjstvu, na selu, sačekivao je povratak stada i piomleko ovaca iz kabla. Otuda, tvrdio je, njegova snaga. Bio je čuven igrač, i sa pedeset godina.

Sa igranki, valjda, bio je sačuvao neku izvanredno lepu vrstu ponašanja. Bio jeneobično ljubazan i prema nepoznatima. Ali je bio plahovit, iznenada. Nikad nijetukao mog brata, ali ga je jednom, u ljutini, tresnuo tako o zid, da ga mal' ne ubi. Kad bi moju mater, i mene, leti, pratio u banju, Mehadiju, trčkao bi iz vagona, povodu, pred planinskim tunelima, samo da bi nam doneo čašu hladne vode, saizvora. Bilo je nečeg španskog u preteranoj učtivosti tog čoveka. Moj otac je, dok je bio, na školama, mnogo čitao. Ja sam ga, međutim, upoznao,

kad više tako reći, ništa nije čitao, sem političkih listova Zastava i Branik . Kad je umro, ostavio mi je i veliki, drveni, sanduk pun knjiga, ali igodišta Zastave i Straže. Ja i sad pamtim, kako sam, u Ilanči, pri školskom raspustu, čitao uvodne člankeSvetozara Miletića, prepisku Svetozara Markovića i ratni Dnevnik PereTodorovića, sa Šumatovca. Ta literatura, ostavila je u meni duboka traga. Moj otac me je kljukao istorijomVojvođana, privilegijama našeg naroda, statutima, pričama o našim, političkim,pravima.

Moja mati, Marina, bila je devojka krupnih očiju, kose do kolena, i kad je bilaseda. Mati joj beše rano umrla, a otac tako strog, da je u zgradi Varoške kuće uPančevu, koja i sad stoji, morala da pere kamenite stepenice, pred stanomvaroškog kapetana. I zimi. Na kolenima. Bila je to velika paćenica celog života i umrla je pre nego što sam mogao dastignem iz inostranstva. Pošto je njen otac bio i neka vrsta cenzora Pančeva, ona je, u mladosti, imalasvoju stolicu prvog reda, prilikom gostovanja novosadskog pozorišta, u Pančevu,kod Trubača. Znala je mnogo drama, i mnogo stihova.

Kad su je udali za mog oca, moj otac je bio toliko pun dugova, i toliko osiromašio,da nisu imali ni toliko novaca koliko je onda stajala jedna kolevka. Mati me je povijala u jednom koritu u kom je hleb mesila. Ako je čitalac čitaoFrojda i Junga, imaće, kad moje knjige čita, mnogo, svakojakih asocijacija. Što se mene tiče, protivno onom što se kod nas misli, meni nimalo nije stalo ni dote prošlosti, ni kakvog sam porekla. Ja sam uvek bio sam sebi predak.

Miloš CrnjanskiLIRIKA ITAKE





Preuzeto sa veb sajta: ANTOLOGIJA SRPSKEKNJIŽEVNOSTI(http://www.ask.rs./ASK_SR_AzbucnikPisaca.aspx)


**

LIRIKA MILOŠA CRNJANSKOG

Lirika Miloša Crnjanskog, iako obimom nevelika i ne tako bogata motivima, značila je u svoje vreme č itav književni događaj i bila toliko izazivačka i nametljiva, da jenazivana književnom leprom. Neposredno posle prvog svetskog rata, dok se uživotu još osećalo prisustvo minulih pobeda i živelo se u iluziji o nacionalnomujedinjenju, Crnjanski se u tadašnjoj građanskoj lirici javlja kao mali srpskiintelektualac u pocepanom austrijskom šinjelu sa poezijom koja je bila potpuno"samovoljna, sfrasno anarhična u svom resko rodoljubivom defetizmu" i pomnogim svojim novinama i porukama rušilačka. Prva i jedina, nevelika zbirkapesama sa simboličnim naslovom Lirika Itake opevala je raspoloženje ratnika koji

se posle četvorogodišnjeg krvarenja pod zidinama evropske kapitalističke Trojevraća u zavičaj sa živim ranama i revoltom u duši:

Ja videh Troju, i videh sve.More i obale gde lotos zre,i vratih se, bled i sam.Na Itaki i ja bih da ubijam,al' kad se ne sme,bar da zapevammalo nove pesme

(Prolog)

Odvažna i rušilačka, ova poezija nije negovana samo na inspiracijama donetim saratnih zgarišta i iz vojničkih bolnica. Nju je podsticao i razoren život u zavičaju,ugašeno domaće ognjište i porušeni porodični dom: "U kući mi je pijanka, i blud, atužan je život na svetu, svud."

U pesniku su ugasle emocije i poštovanje starih vrednosti, za njega, "otadžbina je pijana ulica, a oč instvo prljava st rast", i njemu nije ni do života ni do pobede:"Prokleta pobeda i oduševljenje. Da živi mržnja, smrt, prezrenje." Potresno zvučenjegovi stihovi ledenog očaja iz završne strofe u pesmi Zdravica:

Da živi groblje!

Jedino lepo, čisto i verno.Da živi kamen i ruševine!Prokleto što cveta u visine.Mi smo za smrt!

Defetizam Miloša Crnjanskog u toj poeziji ipak nije išao do nepovratne negaciježivota niti do raskida sa narodom. U tim godinama poratnog raspoloženja pesniknije mario za feudalnu Srbiju, za- sjaj Dušanovog carstva i vidovdansku etiku, ali je sačuvao ljubav za hajdučku krv i Gavrila Principa. Otvoreno kazujući svojueksplozivnu emociju, on u pesmi Spomen Gavrilu Principu sa gorčinom uzvikuje:

Slavi i Oklopnicima nek umukne poj.





Despotica sveti nek nestane draž.Gladan i krvav je narod moj,a sjajna prošlost je laž.-------------------------------------- Jauk i groblje je narod moj.Radosna prošlost je laž.

Moj narod nije steg carski što se vije,nego majka obeščašćena. Znoj i sirotinja i mržnja što tinja

u stidu zgarišta i stenja.

Književni kritičar i estetičar Bogdan Popović, urednik Srpskog književiog glasiika,rado je davao prostora u svom uglednom časopisu retkim pesmama MilošaCrnjanskog, iako ni on ni njegovi jednomišljenici nisu lako prihvatali ovakvupoeziju. Kad je Crnjanski poslao pesmu Sumatra, ugledni kritičar ga je zamolio damu napiše i objašnjenje uz tu pesmu. Crnjanski se rado odazvao i tako je nastalonjegovo poznato Objašnjenje Sumatre, koje je više poema za sebe negoeksplikativni komentar i tumačenje. Mladi pesnik je ovde jasno i otvorenoprogovorio o raspoloženjima koja muče njegovu generaciju i koja traže svoj i novumetnički izraz:

"Svuda se danas oseća — kazuje Crnjanski — da su hiljade i hiljade prošle kraj lešina,ruševina, i da su obišle svet i vratile se doma, tražeći misli, zakone i život kakvi su bili.Tražeći staru, naviklu, književnost, poznate, udobne, senzacije, protumačene misli. Lirskupoeziju večnih, svakidašnjih metafora, ono drago cile-mile stihova, slikova, hrizantema, kojesu cvetale u našim, nedeljnim, dodacima. Ali su došle nove misli, novi zanosi, novi zakoni,novi morali! Može biti protiv nas, ali protiv naših sadržaja, i intensija, uzalud!... Odbacili smobivše zakone... Odelili smo se od života, jer smo našli nov. Pišemo slobodnim stihom, koji jeposledica naših sadržaja... Bez banalnih četvorokuta i dobošarske muzike dosadašnjemetrike, dajemo čist oblik ekstaze..."

Objašnjenje Sumatre prihvaćeno je tada kao neka vrsta pesničkog manifestanašeg ekspresionizma, čije su misli najviše odgovarale opštoj klimi u našoj zemljitih godina. Tako je nastao sumatraizam, jedno osobeno i novo viđenje idoživljavanje sveta u literarnom stvaranju mladih generacija naše poratneknjiževnosti. To je bila originalna poezija koja je nastojala da pesničkimsredstvima izrazi "neviđene i neslućeie veze između stvari koje su rasejane pocelom svetu, i dojmova koji izgledaju nespojivi":

Po jedna ljubav, jutro, u tuđini,dušu nam uvija, sve tešnje,beskrajnim mirom plavih mora,iz kojih crvene zrna korala,kao, iz zavičaja, trešnje.

Najpotpunije i najskladnije lirsko delo Miloša Crnjanskog je njegovapoema Stražilovo, stvorena na priličnoj distanci od prvog svetskog rata, u klimidrukčijoj od one pod kojom je nastala Lirika Itake. I Stražilovo je priziv ioživljavanje mladosti, onako kako ju je osećao i doživljavao Branko Radičević, aliu ovoj poemi je mnogo više tuge i nekih tihih, neveselih senki što lebde nadživotom. Mladost Crnjanskog, kao i Brankova, nevesela je i bolesna, i na nju padališće sa drvrća posađenog kraj groba mladoga pesnika sa Stražilova, i njubeznadno truje misao o kraju i proticanju. Istina, ima ovde i iskrenih radovanjaživotu, ali ona su retka i kratkotrajna. Međutim, Stražilovo nije krik defetiste, ononije simbol čovekovog poraza u ratu, kao što su to pesme iz zbirke Lirika Itake.U Stražilovu se prepliću suprotna osećanja: kratke trenutke sreće preliva tuga,uporedo egzistiraju i život i smrt, život je u stalnom nestajanju i obnavljanju, asmrt je uvek na pragu života.





Konačan zaključak Stražilova je pesnikova misao da poezija leči i miri sve, da onamože da ujedini ljude i posle besmislenih međusobnih ubijanja:

Jer ljubav će moja pomešati, tajno, po svetu, sve potoke, i zore,i, spustiti na život, vedro, i beskrajno,i kod nas, nebo, i senku Fruške gore.

I, tako, bez zvuka

smeh će moj padati, sa nebesnog luka.I, tako, bez vrenja, za mnom će život u trešnje da se menja.

Poema Stražilovo je izraz presahnjivanja rana zadobijenih u godinama rata ipodizanja očiju sa okrvavljenih rovova ka snežnim vrhovima, ka plavetnilu neba iprocvetalim trešnjama.

Dragutin A. Stefanović i Vukašin Stanisavljević

Naslov: Miloš Crnjanski (1893—1977) **

Poruka od: Angelina Mart 27, 2011, 01:33:42 pm**Miloš Crnjanski LIRIKA ITAKE

SUMATRA

Sad smo bezbrižni, laki i nežni.Pomislimo: kako su tihi, snežnivrhovi Urala.

Rastuži li nas kakav bledi lik,što ga izgubismo jedno veče,znamo da, negde, neki potok,mesto njega, rumeno teče!

Po jedna ljubav, jutro, u tuđini,dušu nam uvija, sve tešnje,beskrajnim mirom plavih mora,iz kojih crvene zrna korala,kao, iz zavičaja, trešnje.

Probudimo se noću i smešimo, drago,na Mesec sa zapetim lukom.I milujemo daleka brdai ledene gore, blago, rukom.

Beograd, 1920.


**





OBJAŠNJENJE "SUMATRE"

Osetih, jednog dana, svu nemoć ljudskog života i zamršenost sudbine naše.Video sam da niko ne ide kuda hoće i primetio sam veze, dosad neposmatrane.Kraj mene su, tog dana, prolazili Senegalci, Anamite; sreo sam jednog svogdobrog druga koji se vraćao iz rata. Kad ga zapitah otkud dolazi, on mi reče: izBukhare!

Mati mu je bila umrla i komšije njegove behu je sahranili. Neko mu je pokraonameštaj kod kuće. Ni postelje, veli, nemam!A kad ga upitah kako je putovap, on mi reče: "Preko Japana i Engleske, gde sume uhapsili i malo me nisu streljali".

"Pa šta misliš sad?" — pitao sam ga. "Ne znam ni sam. Sam sam. Ti znaš da samse bio verio. Ona je otišla nekuda. Možda nije dobijala moja pisma. Ko zna šta ćei ona dočekati? Ne znam ni sam šta ću, možda ću dobiti mesto u nekoj banci".

Sve se to odigralo na stanici u Zagrebu. Posle sam ja seo u voz i otputovaodalje. U vozu je bilo prepuno sveta, naročito vojnika, žena u ritama, i mnogozbunjenih ljudi. U vozu nije bilo osvetljenja i videle su se samo senke. Mala deca

su na podu vagona, oko naših nogu. Iznuren, nisam mogao oka da sklopim. Doksu oko mene pričali, primetio sam da su i ti glasovi nekako teški i da ljudskigovor, pre, nije tako zvučao. Zagledan u mračne prozore, sećao sam se kako mi je moj drug opisivao neke snežne planine Urala, gde je proveo godinu dana uzarobljeništvu. On je dugo, i blago, opisivao taj kraj na Uralu.

Osetih tako svu tu belu, naizmernu tišinii, tamo u daljini. Polako sam senasmehnuo. Gde sve taj čovek nije bio! Sećam se da mi je pričao i o nekoj ženi.Iz njegovog opisa zapamtih samo njeno bledo lice. On je nekoliko puta ponavljaokako ju je tako bledu poslednji put video.

U mome sećanju, nervozno, počeše tako da se mešaju bleda lica žena od kojih

sam se i ja rastajao ili koja sam video po vozovima i brodovima. To me je gušilo,te iziđoh u hodnik. Voz je bio stigao u Srem i prolazio ispod Fruške gore. Nekegrane udarale su u okno, koje je bilo razbijeno.

Kroz njega je u voz padao vlažan, mokar, hladan miris drveća i čuo sam i žubornekog potoka. Stali smo bili pred jednim razrivenim tunelom.

Hteo sam da sagledam taj potok što je u mraku žuborio i učinilo mi se da serumeni, i da je veseo. Oči su mi bile umorene od nespavanja, a obuzela me je bilateška slabost od dugog putovanja. Pomislih: gle, kako nikakvih veza nema usvetu. Eto, taj moj drug voleo je tu ženu, a ona je ostala negde daleko u nekojzavejanoj kući, sama, u Tobolsku. Ništa ne može da se zadrži. I ja, kud svenisam išao! A eto, ovde, kako veselo teče ovaj potok. On je rumen, i žubori. Naslonih dakleglavu o razbijen prozor. Neki vojnici prelazili su, za to vreme, sa krova na krovvagona. A sva ta bleda lica, i sva moja žalost nestade u žuborenju tog potoka umraku. Voz nije mogao dalje. Valjalo je preči preko Čortanovačkog tunela peške. Bilo je hladno. Išao sam u gomili nepoznatih putnika. Trava je bila mokra, pa smoklizili lagano, a neki su i padali. Kad smo se uspuzali na brdo, pod nama se, usvitanju, ukazao Dunav, siv, maglovit. Sva ta magla, iza koje se naziralo nebo,bila je neizmerna i beskrajna! Zelena brda, kao ostrva nad zemljom, nestajala su još u svitanju. Bio sam zaostao iza ostalih.





A moje misli jednako su još pratile mog druga na onom njegovom putovanju okojem mi je, bezbrižan, sa gorkim humorom, pričao. Plava mora, i daleka ostrva,koja ne poznajem, rumene biljke i korali, kojih sam se setio valjda iz zemljopisa, jednako su mi se javljali u mislima.

Najzad, mir, mir zore, polako je ulazio i u mene. Sve što je moj drug pričao, pa ion sam, poguren, u pohabanom, vojničkom šinjelu, ostalo je zauvek u mommozgu. Odjednom sam se sećao, i ja, gradova, i ljudi, koje sam ja video, na

povratku iz rata. Prvi put primetih neku ogromnu promenu u svetu. Na drugoj strani tunela čekao nas je drugi voz. Mada je u daljini već svitalo, uvozu je opet bio potpumi mrak. Iznuren, opet sam seo u mračan kut vagona, samsamcit. Po nekoliko puta rekoh sam sebi: S u m a t r a, S u m a t r a! Sve je zamršeno. Izmenili su nas. Setih se kako se pre drukčije živelo. I pognuhglavu. Voz je pošao i zatutnjao. Uspavljivalo me je to da je sve sad tako neobično, ižavot, i te ogromne daljnie u njemu. Kud sve nisu stigli naši boli, šta sve nismo, utuđini, umorni, pomilovali! Ne samo ja, i on, nego i toliki drugi, hiljade, milioni!

Pomislih: kako li će me dočekati moj zavičaj. Trešnje su sad već svakakorumene, a sela su sad vesela. Gle, kako su i boje, čak tamo do zvezda, iste, i utrešanja i u korala!...

Miloš Crnjanski


**

SUMATRA I OBJAŠNJENJE SUMATRE

Pesmu Sumatra Crnjanski je poslao Srpskom književnom glasniku, pa je urednikčasopisa, Bogdan Popović, pozvao pesnika da u obliku dodatka pesmi,objašnjenja, izloži svoja shvatanja o poeziji i time doprinese razumevanju pesme.U to vreme lirika je napadana zbog njene "tame, nerazumljivosti, dekadentnosti",pa je razumljiva želja urednika da sam pesnik objasni svoju pesmu koja je, za onovreme i prilike u srpskoj književnosti, bila dosta neobična.

Objašnjenje Sumatre ima dva dela. Prvi deo je teorijsko-programski: u njemu

pesnik iznosi svoje poglede na poeziju, svoj književni program, a to je, ujedno, iprogram mlade pesničke generacije koja se javlja neposredno posle Prvogsvetskog rata. Drugi deo je tematsko-inspirativan: njime pesnik objašnjavapodsticaje za rađanje ideje i nastojanje pesme Sumatra. Bez ovog objašnjenjainspirativnih podsticaja bilo bi teško da se pesma shvati i razume.

Teorijsko-programski deo Objašnjenja

U teorijsko-programskom delu Objašnjenja Sumatre sadržana su osnovnaknjiževno-teorijska shvatanja nove pesničke generacije.

1.Čišćenje poezije od utilitarističkih nanosa: pesma ne treba da bude politički





traktat, ideološko oružje.

"Većina nas, najnovijih, iako se nalazimo na političkoj levici, odbacuje svekorisne, popularne, higijenske dužnosti, koje poeziji, kod nas, ljudi bez osećanjaza umetnost, a prepuni sociološkog samoljublja, tako često nameću. Socijalizam,Socijalizam, na primer, mi ne bismo širili lirskim pesmama".

2. Posleratna poezija donosi novi duh, nove misli i zanose; ona je protivutvrđenih zakona i kanona.

"Položaj, duh, naše poezije, posle rata i, ne mogu a da ne napišem, posleSkerlića, sasvim je nov i izmenjen. Pale su ideje, forme i, hvala bogu, i kanoni!""Ali su došle nove misli, novi zanosi, novi zakoni, novi morali!..."

3. Za nove vrednosti u književnosti, kidanje sa tradicijom, okrenutostbudućnosti.

"Mi sad donosimo nemir, prevrat, u reči, u osećanju, u mišljenju (...). Prekinulismo sa tradicijom, jer se bacamo strmoglavo u budućnost. Odbacili smo bivšezakone (...). Ne postoje nepromenljive vrednosti!..."

4. Stih se oslobađa metričkih stega jer treba da izrazi nove sadržaje,promenljivi ritam raspoloženja, ekstazu stvaralačkog nadahnuća, zvuk iboju stvarnosti i snova.

"Pišemo slobodnim stihom, što je posledica naših sadržaja!" "Bez banalnihčetvorokuta i dobošarske muzike dosadašnje metrike, dajemo č ist oblik ekstaze.""Pokušavamo da izrazimo promenljivi ritam raspoloženja..." "Da upotrebimo sveboje, lelujave, boje naših snova i slutnji, zvuk i šaputanje stvari, dosad prezrenihi mrtvih."

5. Težnja za kosmičkim prostranstvima, za dubinama maglovitog ispiritualnog, za neotkrivenim i neiskorišćenim mogućnostima jezika.

"Puštamo da na našu formu utiču forme kosmičkih oblika: oblaka, cvetova, reka,potoka." "Verujemo u dublji, kosmički zakon i smisao." "Zato je naša metrika lična,spiritualna, maglovita, kao melodija. Pokušavamo da nađemo ritam svakograspoloženja, u duhu našeg jezika."

"Stih je naš zanesena igračica, pa svoje pokrete čini u ekstazi." "Oslobodili smo jezik banalnih okova i slušamo ga kako nam on sam, slobodan, otkriva svojetajne."

6. Novi sadržaji i "bolesna" raspoloženja izražavaju stanje duha čoveka koji je preživeo rat; cilj poezije jeste da otkriva nove vrednosti.

"Što se, pak, tiče naših, hipermodernih sadržaja, mi ih se ne bojimo. Za njimakorača masa onih koji su među lešinama, pod otrovnim gasovima, osetili i te kako"hipermoderne" senzacije (...). Oni su osetili mnogo štošta što se naziva"bolesnim" u poeziji. Mi izražavamo sve što oni još kriju, što ih muči, ali neizbežnosustiže. Tvrdimo, fanatično, da postoje nove vrednosti, koje poezija, oduvek prenego život, nalazi."

"Moderna poezija postaje ispovest novih vera."

Objašnjenje Sumatre, teorijsko-programski deo, izraz je novih nastojanja,raspoloženja i shvatanja mladih pesnika koji su se javili nakon Prvog svetskog





rata. Svojim stavom prema dotadašnjoj književnosti i kulturnoj tradiciji,otkrivanjem novih izvora pesničke inspiracije, unošenjem novog ritma i zvuka,zahvatanjem novih sadržaja, težnjom za kosmičkim prostranstvima i daljinama,otkrivanjem neiscrpnih mogućnosti jezika — ova generacija pesnika proklamujedrugačije viđenje književnosti. Otuda jeObjašnjenje Sumatre postalo manifestsrpske avangardne poezije, jedne ekspresionističke struje koja je dobila i svojeime: SUMATRAIZAM

Sumatra i Objašnjenje

Uporednim posmatranjem pesme i odgovarajućih odlomaka iz tematsko-inspirativnog dela Objašnjenja Sumatre otkrivaju se izvori inspiracije za pojedineslike i raspoloženja u pesmi Sumatra.

1. Sad smo bezbrižni, laki i nežni.Pomislimo: kako su tihi, snežnivrhovi Urala...

Iznuren, nisam mogao oka da sklopim. Dok su oko mene pričali, primetio sam dasu i ti glasovi nekako teški i da ljudski govor, pre, nije tako zvučao. Zagledan umračne prozore, sećao sam se kako mi je moj drug opisivao neke snežne planine

Urala, gde je proveo godinu dana u zarobljeništvu. On je dugo i blago, opisivaotaj kraj na Uralu. Osetih tako svu tu belu, neizmernu tišinu, tamo u daljini...

2. Rastuži li nas kakav bledi lik ,što ga izgubismo jedno veče, znamo da, negde, neki potok ,mesto njega, rumeno teče!...

Sećam se da mi je pričao o nekoj ženi. Iz njegovog opisa zapamtih samonjeno bledo lice.

U mom sećanju, nervozno, počeše tako da se mešaju bleda lica žena, od kojih

sam se i ja rastajao...

Voz je stigao u Srem i prolazio ispod Fruške gore. Neke grane udarale su u okno,koje je bilo razbijeno.

Kroz njega je u voz padao vlažan, mokar, hladan miris drveća i čuo samžubor nekog potoka...

Hteo sam da sagledam taj potok što je u mraku žuborio. Učinilo mi se dase rumeni, i da je veseo. Oči su mi bile umorne od nespavanja, a obuzela me jebila teška slabost od dugog putovanja. Pomislih: gle, kako nikakvih veza nema usvetu (...) Ništa ne može da se zadrži. I ja, kud sve nisam išao.

A eto, ovde kako veselo teče ovaj potok. On je rumen, i žubori.

3. Po jedna ljubav, jutro, u tuđini,dušu nam uvija, sve tešnje,beskrajnim mirom plavih mora ,iz kojih crvene zrna korala ,kao, iz zavičaja , trešnje.

A moje misli, jednako su još pratile mog druga na onom njegovom putovanju okojem mi je, bezbrižan, sa gorkim humorom, pričao. Plava mora, i daleka ostrva,koja ne poznajem, rumene biljke i korali...





Najzad, mir, mir zore, polako je ulazio u mene.

Pomislih: kako li će me dočekati moj zavičaj? Trešnje su sad svakakoveć rumene, a sela su sad vesela. Gle, kako su i boje, čak tamo do zvezda,iste, i u trešanja i u korala! Kako je sve u vezi, na svetu...

4. Probudimo se noću i smešimo , drago,na Mesec sa zapetim lukom,

i milujemo daleka brda iledene gore , blago, rukom.

Video sam još Mesec, sjajan, pa se i nehotice osmehnuh. On je svud isti, jer jemrtvac.

Ali, u duši, duboko, kraj sveg opiranja da to priznam, ja sam osećao neizmernuljubav prema tim dalekim brdima, snežnim gorama, čak tamo goredo ledenih gora (...) Kao u nekoj ludoj halucinaciji, dizao sam se u te bezmerne, jutarnje magle, da ispružim ruku i pomilujem daleki Ural, mora indijska, kud jeotišla rumen i sa mog lica. Da pomilujem ostrva, ljubavi, zaljubljene, blede prilike.Sva ta zamršenost postade jedan ogroman mir i bezgranična uteha...

Sadržina i značenje Sumatre

U pesmi se stiču život, stvarnost, doživljaj, na jednoj strani, i duševno stanje,raspoloženje, nemir duše, na drugoj strani. Ostvaren je paralelizam spoljašnjegdoživljaja i unutrašnjih stanja, ali i paralelizam raspoloženja — stalno se smenjujusvetlo i tamno, radosno i tužno.

Već u prvoj strofi

Sad smo bezbrižni, laki i nežni.Pomislimo: kako su tihi, snežni

vrhovi Urala...

u pesnikovom biću je bezbrižnost, lakoća i nežnost pri sećanju na tihe, snežnevrhove Urala: ostvaren je potpuni sklad unutrašnjeg i spoljašnjeg, trenutnograspoloženja i misli o ranijem doživljaju. Unutrašnje stanje bezbrižnosti, lakoće inežnosti izazvala je slika Urala sa snežnim vrhovima. Doživljena tišina snežnihvrhova budi osećanje smirenosti, opuštenosti, mirnoće duha i tela. Ali misao oUralu je motiv da se javi niz asocijacija o već doživljenom i da ožive slike inanovo se probude osećanja koje su te slike budile.

Prvo što se javlja u sećanju je "bledi lik" iz neke večeri pesnikovih lutanja,susreta i doživljaja. Taj lik je bled jer je to lik žene (čistota, nežnost, čežnja,

lepota), ali i zato što je izgubljen (daljina, zaborav, nestajanje). Saznanje danjega više nema izaziva tugu, ali je tu odmah i nadoknada (Rastuži li nas...znamo da...): saznanje, da, negde, neki potok, mesto njega, rumenoteče". Bledilo sećanja i bol zbog zaborava bivaju potisnuti jedrom slikompotoka — simbolom žuborenja, življenja, postojanja.Potok je asocijacijana zavičaj, nežnost i toplinu.

Bledi lik žene podstiče nemir ljubavi, osećanje usamljenosti, napuštenosti iteskobe, ali taj nemir smiruje mir plavog morskog prostranstva iz koga se "crvenezrna korala /kao, iz zavičaja, trešnje..."

Korali i trešnje su dve slike koje združuje sličnost i različitost. Zajedničko im je





crvenilo, različitost je u doživljaju: korali su u onim nekad "viđenim" daljinama zakojima se i sada čezne, a trešnja je u zavičaju, u sadašnjem trenutku povratka.Korali su u onome što je bilo i nestalo, trešnja je u onome što će doći ibiti.Trešnja i koral spajaju zavičaj i daljine, čežnju za lutanjima, ali inostalgiju za zavičajem. Svetovi su jednako bliski i dragi ako se u njima moženaći ljubav, nežnost, razumevanje, toplina ljudskog srca. Novu snagu daje jedrina i sočnost zavičaja: trešnja budi asoc ijacije na boju (crvena), svežinu,sočnost, lepotu.

Nemir lutalice i čežnja za daljinama i putovanjima toliko su snažni da svakobuđenje i viđenje meseca opet izaziva sećanje na viđene krajeve i ljude. Pesnikse poistovećuje sa Mesecom i miluje daleka brda i ledene gore: to je izraznjegove čežnje za putovanjima i daljinama, njegove ljubavi za sve što jeljudsko. Ono što je daleko može biti i sasvim blisko, svet je prostran, ali netoliko da se ne može dosegnuti. Biće postaje deo toga sveta. Sve se eterizuje —gubi čvrstinu, oblik; sve lebdi i pretvara se u jedno večno "sad" isveobuhvatno "mi".

Lako se uočava bliskost misli iskazanih u teorijsko-programskom delu ObjašnjenjaSumatre i slika u pesmiSumatra. Ona je u pravom smislu i programska pesma jerse u njoj ostvaruju ne samo postavke izObjašnjenja, nego i neki elementi poetike

ekspresionizma.

a) Nova metaforičnost, slobodan stih, ekstaza, promenljivost raspoloženja,spiritualnost (maglovitost, neuhvatljivost), lelujavost boja, kosmičkaprostranstva, nov jezik i nova izražajnost, aktuelnost sadržine, ispovedni ton,lični svet i doživljaj.

b) Ekspresionizam je književni pravac koji je privukao mlade posleratne pesnike,a Objašnjenje SumatreMiloša Crnjanskog, koje je postalo manifestsumatraizma, sadrži mnoge književnoteorijske i programske postavkeekspresionizma: kidanje sa tradicijom, okrenutost budućnosti, razbijanjeustaljenih pesničkih formi, nove sadržine i nova raspoloženja,

karakteristične boje (crvena, plava, bela), težnja za visinama i daljinama,težnja za kosmičkim prostranstvima. Svi navedeni ekspresionistički elementinašli su mesto u pesmi Sumatra.

v) nežni, bledi lik, potok, plava / nežnost, težnja za daljinama ikosmosom. jutro, plava mora, Mesec,daleka brda, ledene gore

nežni, snežni vrhovi Urala, bela / nežnost, čistota, daljina, čežnja. jutro, ledene gore

rumeno teče rumena / život, svežina, zdravlje. snaga, svežina,zavičaj, jedrina.crvena zrna korala, trešnje crvena

Sumatra je ostrvo u Malajskom arhipelagu. Ova geografska činjenica nemamaterijalnu ni asocijativnu podlogu u pesmi: ovo ime se i ne spominje. Ali je todaleko ostrvo simbol daljine, putovanja, tajne; Sumatra je želja za putovanjem,iskustvo sažeto u jednoj slici; Sumatra je ljubav za čoveka, onoga dalekog inepoznatog; Sumatra je svet u kome se živi, svet koji je ostao iza nas, svet koji je ispred nas — to je prošlost (doživljeno), sadašnjost (življenje) i budućnost(čežnja) u jednom biću; Sumatra je slika bogatstva, raskoši, egzotike.Raščlanjivanje reči Sumatra (S — UMA — TRA) upućuje na stav ustajalih duhova





prema novoj poeziji koja je, prema njima, buncanje, TRA-bunjanje onih koji susišli S UMA.

Pesma Sumatra nudi misao o novim govorenjima, novim svetovima, mislima isadržinama. Ona nudi i misao o jedinstvu sveta, o kosmičkom jedinstvu, osjedinjavanju svega i univerzalnoj povezanosti. Ljubav je ovde nezadrživa, onapreliva i daleka brda i udaljena mora. Pesma je proizašla iz jednog konkretnogdoživljaja, ali nije ostala samo na njemu: vinula se u kosmičke visine i izrazila svuširinu opšteljudskog i univerzalnog.

Staniša VeličkovićInterpretacije iz književnosti III


**

O TAKOZVANOM SUMATRIZMU

Iako se o takozvanom "sumatraizmu" Crnjanskog već prilično pisalo, postojiuverenje da je njegovo prisustvo u delu ovog pisca "samo delimično ifragmentarno", a da je u delima njegovih savremenika — neznatno. I jedno idrugo je pogrešno. Osnovna nit "sumatraizma": "sve je u vezi" provlači se, čak i tako doslovnoispisana, kroz celo delo Crnjanskog: pesme (na primer, Vetri, Serenata, Bolesni pesnik, Na ulici, Ljubavnici, Sumatra, Stenje, Bespuće, Stražilovo itd.), prozu(Dnevnik o Čarnojeviću, Seobe i dr.), putopise (Pisma iz Pariza, Piza, Sienaitd.),sve do raznih članaka.

Izvori tog novog pesničkog osećanja su višestrani. Ono je, pre svega, u dubljemsmislu — posleratno: "ISumatra i njeno objašnjenje — kaže Milan Dedinac — presu izraz jednog opštijeg duševnog raspoloženja koje su mnogi mladi ljudi biliponeli iz ratnog bezumlja kao nejasno ali veoma bolno iskustvo." Nasuprot ratnojrazbijenosti, pojedinačnosti, slučajnosti, mržnji — osetila se potreba zapronalaženjem nekog višeg reda, pravilnosti i, pre svega, ljubavi. Bezbrojne"veze" Crnjanskog veze su ljubavi, koja je svuda i sve: "jedno jedino, nepomično ineprekidno". Tu su, zatim, pojačani posleratni dodiri, upoznavanja i prožimanja, one "vezeduhova" za koje je Marko Ristić smatrao da su "jedino na svetu što je moždaplodnije od veze tela". Kidajući neizbežno neke spone (sa neposrednim domaćim

prethodnicima i savremenim čitaocima), oni izgrađuju druge, daleko šire (...). Koliko je, pored sve "modernističke" obojenosti, sumatraizam nešto drevno ivečno-pesničko, može da pokaže i ovaj primer. Stih Crnjanskog iz jedne od prvihnjegovih pesama, Vetri : "Smrt moja zavisi od pevanja tica"; iako deluje smelo,istorodan je sa mnogim narodnim pesmama (i verovanjima) o pticama-zloslutnicama (gavranovi, na primer), tj. glasnicima nepoznatih, viših sila. Osobenost sumatraizma u našoj književnosti, spolja uzevši, jeste njegov pritajeniotpor prema "predratnom". Predratnoj književnosti, naglašeno razumski usmerenoj(i usmeravanoj!), Bodlerove "korespondencije" su bile daleke, pa čak i onimpesnicima koji su inače smatrani bodlerovcima (Rakić, Pandurović). Zanimljivo je





da Sima Pandurović ima upravo pesmu koja izričito izražava to shvatanjesveopšte povezanosti i međuzavisnosti, i koja se čak zove Veze, ali — tek dobrihdesetak godina posle rata, dakle, već uveliko i posle sumatraizma! Još jedandokaz koliko je ovaj "posleratni". Unutrašnju (pesničku) oeobenost sumatraizma, posebno Crnjanskovog, čininjegovo novo i smelo uočavanje vrlo određenih i, na prvi pogled, vrlo čudnih,"veza", zalaženje u pojedinosti, i izvesno opšte pomeranje, razmeštanje,rasplinjavanje, oslobađanje stvari od njihovog oklopnog, okamenjenog mira na

koji ih naše siromašno "iskustvo" i — sestra ovoga — pozitivistička "nauka"osuđuju. Tema slobode i oslobođenja, jedna od velikih tema našeg modernizma, kao da jesuprotna "vezama". U stvari, to je tako samo na prvi pogled. Ako na najvišem,onostranom, večno-svemirskom planu sve ostaje iznutra povezano i srodno, tonije nikakav razlog da se pojedinac u okvirima građanskog društva ne oseća, tj.teži da se oseća (i ponaša!) U najvećoj meri slobodno, odnosno — oslobođeno.Ratna zla, razaranja i razočaranja imala su tu dobru stranu da su čoveku, takočesto utonulom u zablude i zamke, pomogla da iz nekih od ovih izađe. Sloboda,shvaćena kao oslobođenje od bilo kakvog "ozgo" nametnutog "reda", pa čak i odne znam kako plemenitog "služenja", pokazuje se kao nešto najdragocenije. "Mi

ulazimo u haos, u beskrajno oslobođenje svega od svega", pisao je Vinaveru Manifestu ekspresionističke škole. "Bože, oslobodio sam se svih veza, svihmorala", uzvikuje pobedonosno mladi Rastvo Petrović (Svi su članci prazni uOtkrovenju, 1922), dok u isto vreme Rade Drainac, osnivajući svoj kratkotrajnihipnizam, obeležava ovaj kao "slobodu beskraja". Ta nova, lutalačka sloboda, kao obasjanje i opsesija, dolazi, možda, najviše doizražaja u delu Crnjanskog. Ovo je prožeto čežnjom za nekom potpunom,nepostojećom i nemogućom slobodom, daleko ispred i visoko iznad svihpotčinjenosti, zavisnosti, uslovljenosti. Pesnik propoveda nevezivanje ni za šta,tj. odbacivanje svega što može da sputa: bliskih bića ("Ulice su nam deca idruzi", kaže se u Dosadi ); primamljive građanske udobnosti i sjaja (u Mizeri lična

nesreća je čin svesnog izbora i opredeljenja, u ime slobode); najzad, i samogzavičaja, koji, ma koliko slućen i žuđen, takođe dolazi pod udar sumnje: "Kao da je zavičaj prazna reč, i nezavisno nešto, i kao da postoji samo,nepromenljivo i večno, Sloboda." Već od početka sloboda je za Crnjanskog metafizička želja da se dosegne dobeskraja sveta, do nematerijalne srži stvari: ...nehud dalje, sa ovoga svetaU slobodu kud nad nama grane jezde,U prah mirisan, kud lipe raspu zvezde.

("Ja, ti i svi savremeni parovi")

Tako na kraju za Crnjanskog i njegove drugove pesma postaje veliki čin slobode,tačnije — oslobođenja: od nasleđa i "adeta", od svih veza i obaveza (književnih,otadžbinskih, ljubavnih itd.); od ranije strogo shvaćenog smisla. Ona, pesma,ostaje samo kao slobodno lebdenje, čist "leprš". Tu negde, oslobođeni svegasvakodnevnog i "zemaljskog", pesnik i pesma se strasno, opojno predaju večnom:biljkama i vetru, zvezdama, nebu. I tu sasvim prirodno dolaze sumatraizam, i"veze". Ove su, oč igledno, ponajmanje mudračko učenje, a ponajviše pesničkoosećanje; i koliko sadržaj, ne manje stil: nije li ceo način pisanja Crnjanskog, savod izvesne labave povezanosti i povezane labavosti, suštinski "sumatraistički"?





Dragiša VitoševićČitanka za III razred | Priredili S. Kalezić & Miroslav Đurović | 1980.


**

Stihovi Miloš Crnjanski

STRAŽILOVO

Lutam još, vitak, sa srebrnim lukom,rascvetane trešnje, iz zaseda mamim,ali, iza gora, zavičaj već slutim,gde ću smeh, pod jablanovima samim,da sahranim.

I ovde, proletnje veče

za mene je hladno,kao da, dolinom, tajno, Dunav teče.A, gde oblaci silaze Arnu na dnoi trepte, uvis, zelenila tvrda,vidim most što vodi, nad vidikom,u tešku tamu fruškog brda.

I, mesto da se klanjam Mesecu, toskanskom,što u reci, rascvetan kao krin, blista,znam da ću, ovog proleća, zakašljati ružnoi vidim vitak stas, preda mnom, što se roni,verno i tužno,

senkom i korakom, kroz vodu što zvoni,u nebesa čista.

I, tako, već slutimda ću, skoro, dušu sasvim da pomutim.I, tako, već živim,zbunjen, nad rekama ovim, golubijski sivim.

Poveo sam davno tu pognutu senku,a da sam to hteo, u onoj gori,poznao grožđe, noć, i terevenku,i potok, što sad, mesto nas, žubori.

I, tako bez tuge,oči su mi mutne od neke bolje, duge.I, tako, bez bludi,na usnama mi gorka trulost rudi.

Lutam još, vitak, sa srebrnim lukom,rascvetane trešnje, iz zaseda mamim,ali, iza gora, zavičaj već slutim,gde ću smeh, pod jablanovima samim,da sahranim.





Već davno primetih da se, sve, razliva,što na brda zidam, iz voda i oblaka,i kroz neku žalost, tek mladošću došlom,da me ljubav slabi, do slabosti zraka,providna i laka.

Znam da mi u kosu,po zori rumenotamnoj,tuđa, umorna, ruka, bledi sumrak prosu.

A da veselosti mojoj, čiloj i pomamnoj,dve zaspale, bolne, dojke ne dajuda se glasnim krikom baci po trešnjama,što mi ostadoše, u zavičaju.

I, mesto da vodim, pogledom zelenim,kao pre, reku što se sliva,da skačem, ko Mesec, po gorama pustim,i zažarene šume da potpirim,sad, plavim i gustimsnegom i ledom, smešeći se, mirnimsve sto se zbiva.

I, tako, bez veza,steže me, ipak, rodna, bolna, jeza.I, tako, bez doma,ipak će mi sudba postati pitoma.

Ne, nisam, pre rođenja, znao ni jednu tugu,tuđom je rukom, sve to, po meni razasuto.Znam, polako idem u jednu patnju, dugu,i, znam, pognuću glavu, kad lišće bude žuto.

I, tako, bez bola,

vratiću se, bolan, voćkama naših polja.I, tako, bez mira,patiće gorko, mnogo šta, od mog dodira.

Već davno primetih da se, sve, razliva,što na brda zidam, iz voda i oblaka,i, kroz neku žalost, tek mladošću došlom,da me ljubav slabi, do slabosti zraka,providna i laka.

Lutam, još vitak, po mostovima tuđim,na mirisne reke priležem, pa ćutim,

ali, pod vodama, zavičaj već vidim,otkud pođoh, posut lišćem žutimi rasutim.

I ovde, rumen krina,sa devojačkog rebra, ja, zorom, umorno brišem, bez milina.A kad utopim čun Mesečev, od srebra,u novo more jutra i trave,sednem na oblak, pa gledam svetlostišto se po nebu, uz moje strasti, jave.





A mesto svog života, davno živimbure i senke groznih vinograda.Nastavljam sudbu, već i kod nas prošlu,bolesnu neku mladost, bez prestanka,tek rođenjem došlu,sa rasutim lišćem, što, sa groba Branka,na moj život pada.

I, tako, bez groba,

veselost je neka, u meni, rugoba.I, tako bez tela,duša mi je nevidljiva, i nevesela.

Jednog proleća, i ja sam gorko znaoda, kroz svirale devojačkog rebra, zdravlje dajem.I grudi svoje, u grožđu, krikom, raskidao,nag, na dnu neba, opivši se zavičajem.

I, tako, bez lica,na liku mi je senka jarca, trešnje, tica.

I, tako bez stanka,teturam se vidikom, bez prestanka.

Lutam, još, vitak, po mostovima tuđim,na mirisne reke priležem, pa ćutim,ali, pod vodama, zavičaj već vidim,otkud pođoh, posut lišćem žutimi rasutim.

Drhtim, još vitak, od reka i nebesa.Miluje vazduh, poslednjom snagom i nadom,ali, svisnuću, to i ovde slutim,

za gomilom onom, jednom, davno, mladom,pod sremskim vinogradom.

Za jedan blagi stas,što, prvi put, zaljuljavišnje i trešnje, poljupcem, kod nasi poskoči, vidikom, sa ritova mulja.Za društvo mu, što po vinskom mehusvelo lišće rasu, sa osmehom mutnim,preskačući, prvi put, potoke, u smehu.

A, mesto svog života, znam da, po vidiku,

taj smeh rasut, nad svakim telom, golim,i, nad zemljom ovom, kroz koju Arno rudi,pun zvezda i zraka, moj se šapat sliva,u izmoždene grudi, jer se, u proleću, sve to opet zbiva,svuda, gde ja volim.

I, tako, bez reči,duh će moj sve tuđe smrti da zaleči.I, tako, bez traga,rasuće mi ruka živa tela mojih draga.





Jer ljubav će moja pomešati, tajno,po svetu, sve potoke, i zore,i, spustiti na život, vedro i beskrajno,i kod nas, nebo, i senku Fruške gore.

I, tako, bez zvuka,smeh će moj padati, sa nebeskog luka.I, tako, bez vrenja,za mnom će život u trešnje da se menja.

Drhtim, još vitak, sa osmehom mutnim,prekrstim ruke, nad oblacima belim,ali, polako, sad već jasno slutimda umirem, i ja, sa duhom potamnelim,teškim, neveselim.

Lutam, još, vitak, sa šapatom strasnimi otresem članke, smehom prelivene,ali, polako, tragom svojim slutim:tišina će stići, kad sve ovo svene,i mene, i mene.

I ovde, bez boje tajne,nijedne voćke nema,nebesne one boje, gorke i beskrajne.

A kad razgrnem doline, rukama obema,i, otkrijem dna bezdana, srebrna i bela,na dnu je, opet, žalost, nejasna i laka,vazduhom kupanih voćaka i tela.

I, mesto srebrnih pruga, zabrežja i reka,susrećem, kao u snu, umorne misli, svoje.

A, nad trešnjama i mladim višnjama,tamnu i dugu maglu, što se svuda širi,u život pred nama,gde se strast, polako, u umiranju smiri,i čula upokoje.

I tako, bez reda,mladost uvijam mirom, snegova i leda.I tako, bez puta,moje milovanje, po umiranju luta.

A mir, svud je mir, kad raspem što je bilo

i priklonim glavu na ono što me čeka;na ceo jedan kraj sa kog se vino sliloi smeh, i divna bestidnost, daleka.

I, tako, bez mora,preliću život naš, zorama Fruških gora,I, tako, bez pića,igraću, do smrti, skokom, sretnih, pijanih, bića.

Lutam, još, vitak, sa šapatom strasnimi otresam članke, smehom prelivene,ali, polako, tragom svojim, slutim,





tišina će stići, kad sve ovo svene,i mene, i mene.

Fiezole, 1921.


*Miloš Crnjanski LIRIKA ITAKE | Pesme

UZ POEMU "STRAŽILOVO"

Uoči leta godine 1921, dok pokušava da polaže ispite na Sorboni (profesor jojdaje prevod jednog opisa, na francuski, sa srpskog, tkačke radionice), ona kojami je danas žena kaže mi: Ako zbilja mislim da živim pesničkim životom, da odemoiz Pariza, nekud u Bretanju, na primer na ostrvo Uesan i da živimo u nekoj kulisvetilji.

Meni se to, tada, činilo jako komično. I ludo. Danas mi se čini sasvim razborito. Mi smo, u Parizu, bili željni Pariza, kao Pariza. Živeli smo u njemu onako kako stranac u Parizu i treba da živi, na ulici. A učilismo i čitali mnogo. Učestvovali smo i u demonstracijama, ali, za muziku,Stravinskog (Sacre du Printemps) u teatru. Ja sam prevodio, za nas, ne misleći

da to štampam, pomoću studenata, Kineza, i azijskog muzeja (Musée Guimet), safrancuskih i engleskih tekstova, kineske pesme, koje sam posle, u Beogradu,ipak, štampao (Kineska antologija. Knjižara "Napredak"). Nisam ni sanjao da je moj povratak u Beograd, tako, blizu. U Ministarstvu vojnom (Min. Vo.), u Beogradu, međutim, nekom je palo na pametda možda nije baš sasvim dobro što su toliki bivši austrijski oficiri odbijeni kad suhteli da uđu u vojsku. Rešeno je onda da ih pozovu, bar u rezervu.

Pozvati su, hitno, na vežbu. Mene je Ministarstvo tražilo u Beču, u Temišvaru, u Ilanči, u Beogradu, uPančevu, samo me u Kragujevcu nije tražilo, gde sam se, službeno, kaoprivremeni predmetni nastavnik, vodio. Najzad su me tražili kao vojnog begunca. Ja sam to, iz jednog staračkog pisma, moje sirote matere, slučajno doznao. Javihse, dakle, pa sam odmah i pošao. Međutim, na putu sam proveo tri meseca, uItaliji, I napisao i ovu poemu.





Prvo sam bio kod Andrića, u Rimu, u poseti — gde je Andrić tada bio sekretar, prinašem poslanstvu kod Vatikana — a zatim sam, sa Andrićem, otišao u Fiorencu. Posle je došla u Italiju ona koju sam uzeo za ženu, pa sam se sa njom nastanio uonom hotelu u Fiezole, koji, kao balkon, posmatra, Fiorencu. Tamo sam, skorocelu, napisao ovu poemu. Tih dana su fašiste, u Fiorenci, napali Glavnu poštu.

Ja sam pokušavao tih dana da naplatim jedan ček, ali to je išlo vrlo teško. Načeku je moje ime bilo ovako pisalo: Tsernianski. A na pasošu, ovako: Crnjanski.Činovnik mi reče da to nije isto. Revolveri su, u tom trenutku, počeli da pucaju. Tek kad je Pošta bila zauzeta, nastavio sam pregovore o imenu. Velim Talijanu: je li moguće da iste godine, (istog meseca, istog dana, dva takorazličita prevaranta budu na istom mestu. Nije, kaže mi Talijan, pametno. Zatim je ček isplatio.

Omogućio mi je da napišem Ljubav u Toskani . Prvih dana avgusta, u Dubrovniku, objavio sam svoju veridbu, u listu Politika, uBeogradu. Kod moje, pokojne, tašte telefon je ceo dan zvonio. Pitali su je: Crnjanski? Ko je to? Početkom septembra putujem, zatim, na vojnu vežbu u Pešadijskom puku br. 31,u Mostaru.

Putujem kroz Srbiju i Bosnu. Kad voz uđe u tunel, ili kad nikog nema u kupeju,otvaram naša Egzercirna pravila i urličem za mene novu, našu, komandu, nanašem jeziku. Znoj me probija pri pomisli da ću se, po navici, pred strojem,proderati nemački, viknuti austrijsku komandu. U Mostaru se naseljavam u hotelu "Neretva".

Idem da se predstavim komandantu mesta, generalu Todoroviću, za koga mi kažuda je zver (sa nadimkom Riter). Kad se pojavi na hodniku, pisari pokancelarijama, i oficiri na hodniku, sakrivaju se i beže kao miševi u mraku.

Ne znam zašto, meni pruža ruku, ljubazno. Znoj me probija pri pomisli da sablju i kapu držim, po austrijskom običaju,nepropisno. Valjda nije video, ili je zažmurio. Ja se izvinjavam što sam odocnio i kažem da sam bio u Parizu i da sam se verio. Veli, preko toga da pređemo. U redu.

Odlazim u logor puka i nalazim da su moji drugovi, oficiri, zaista, šareno društvo.





Potporučnik Lukšić, sa mnom u istoj četi, odličan oficir, ne priznaje novu državu.Želi nezavisnu Hrvatsku. Kapetan Milanović psuje majku potpukovniku, komandantu bataljona, koji, predstrojem, govori nemački, hvali nemačku vojsku i kaže da su Nemci najbolji bili, uratu. Jedan major, Crnogorac, sa finim crtama lica, neće da skine temnjak Nikole I.Veli, u ratu ga je dobio.

Jedino je komandant puka (Živković) normalan u mozgu. On me je, međutim,duboko, razočarao. Veli, upotrebiće me da držim poučna predavanja u puku. Auzima me u svoj fijaker i zove me "profo". Pod mojim hotelskim prozorima teče Neretva i ja je slušam i noću. Šum vode,koja protiče po kamenu, u mesečini, najlepši je šum na svetu. Posle večere, sedim pred hotelom, ispod starog drveća, a dolazi mi, svako veče,Aleksa Šantić, da ćaskamo. Šantić je tada bio već ostareo, ali prav, visok, lep, a ponosit, i prirodan, uljudan,

neobično. Izgledao mi je kao neki osiromašeni beg, koji nije prodao očevu kuću.

Ja nisam čitao Šantića — zašto bih ga č itao? Kad hoću da č itam, č itam soneteMikelanđela, ali sam Šantića poštovao.

On mi je pričao o Mostaru i Dučiću, o mladosti, o onom što je zauvek prošlo.Nikad mi niko lepše o Mostaru nije pričao, a nije ni pominjao literaturu. Jedino što je pričao bilo je kako je sa Dučićem bio kalfa, u jednoj radnji, i kako se biozaljubio i verio, a kako ga je njegov najbolji drug, Dučić, da se ukloni, od tedevojke, molio. I Duka se u nju bio zaljubio. Dučić je imao oči kao u konja, vodene, a Šantić je bio prava lepota među

muškarcima svog vremena. On se uklonio. Dučić se posle poigrao tom devojkom, i prekinuo. Otišao je u diplomatiju. Šantić je ostao u Mostaru; nikad se nije ženio. Ja nikad nisam video tišeg čoveka od Šantića. Puk, dakle, vežba to leto u onom strašnom kamenjaru, a sunce nas obara itražimo hladovinu. Hladovine nema. Dobijam zadatak da osiguram povlačenje jednog bataljona, sa jednom četom, idva mitraljeza, kod jednog utvrđenja, na kršu.

Treba da javim, što pre, o neprijatelju koji se približava. Ja onda komandujem urličući, razmeštam četu, dajem odstojanja, a mitraljezerazmeštam da tuku, bočno, dolinu, otkuda očekujem da će se protivnik pojaviti,bezbrižno. Pošao sam mu u susret koliko sam mogao.

Igramo se rata, kao deca, u miru. Kroz dogled, slučajno, primećujem prve patrole neprijatelja, a posle i višestrelaca pa otvaram vatru, a šaljem jednu skicu položaja bataljonu.





Posle podne slušam, uštogljeno, kritiku generala Stoišića, koji je, kažu, ubijaovojnike, svojeručno, kroz Albaniju. Veli, dobro je bilo. Dobro sam otvorio vatru,rano sam neprijatelja javio, a nacrtao sam vrlo dobru skicu. Pred veče, bataljon silazi u Mostar, kroz glavnu ulicu. Pošto u logoru imamo svakojaki škart, dezertere, zabušante, zatvorenike,komandir sve uzima vrlo strogo i naređuje stav mirno, da vojnici ne bi dobacivaliženskinju. Osobito moramo da pazimo da ne bacaju oko preko plotova, u kuću

muslimansku. Bataljon zato maršira kao na paradu. Koračam uštogljeno, kraj svog voda, a mislim: eto, najzad mi se želja ispunila,došao sam kud sam hteo. Komandir, međutim, jaše konja na trotoaru, i viče, ljutito, na potomke Miloša iMarka, Zrinskih i Frankopana, Prešerna i Marka Miljanova: "Dronjo! Jedan, dva!Dronjo! Jedan, dva!" Odlazim, dakle, u Beograd i ženim se, u oktobru, u uličnom odelu, ali mi, po

tadašnjem običaju, stavljaju na glavu krunu. Mojoj ženi stoji, kažu, kao dapredstavlja princezu za bajku, a meni se nakrivila i mora da je pridržavaju, da nespadne. Tako je to na Itaki bilo. A šta je posle bilo i kako je posle bilo, to bi bila dugačka i sasvim druga priča.Zato će biti najbolje da se ovi komentari, ovde, prekinu.



**

S T R A Ž I L O V O

Teorijsko-inspirativna osnova

Objašnjenje Sumatre napisano je kao teorijsko tumačenje pesnikovih intencija iz

kojih je nastala Sumatra. Ono je postalo manifest srpskog modernizma, koji jeoznačen kao sumatraizam. Objašnjenje zato važi za celokupnu poeziju MilošaCrnjanskog, pa i za poemu Stražilovo. Crnjanski govori o "novoj veri", a to jeuverenje u postojanje "dubljeg, kosmičkog, zakona i smisla". Taj kosmički zakonutvrđuje povezanost svih stvari na svetu - kosmičkih i zemaljskih, te njihovuorgansku uslovljenost. Sumatraizam nije ništa drugo nego vera u postojanjekosmičkog zakona o sveopštoj povezanosti i uslovljenosti.

Miloš Crnjanski, veliki putnik i pesnik putovanja, našao se 1921. Todine uToskani, pokrajini Italije, kojoj će devet godina kasnije posvetiti putopis Ljubav uToskani (1930). Tada, 1921. godine, kada je imao dvadeset osam godina,Crnjanski je u tuđini osetio nostalgiju za svojom Vojvodinom, Fruškom gorom i





Stražilovom. U tom trenutku je blesnula asocijacija; Branko Radičević, koji jeumro u Beču u dvadeset osmoj godini života, takođe je osećao nostalgiju zasvojim Karlovcima i Stražilovom. Iz susreta te dve ljubavi i dve nostalgije nastala je čudesna Crnjanskova poema Stražilovo, virtuozna poema nad poemama.

U Stražilovu je sproveden sumatraistički princip sveopšte povezanosti iuzajamnog prožimanja prostora, vremena, predmetnosti, osećanja, misli,raspoloženja, ideja, htenja i stremljenja. Povezuju se tuđina i zavičaj,predmetnosti tuđine i predmetnosti zavičaja, prošlost i sadašnjost, život i smrt,

živi i mrtvi, dionizijska zanesenost životom i strepnja od smrti, strast života iumiranje, materijalni svet i duhovni svet. Sumatraistički princip sveopštepovezanosti ostvaren je i na formalnom planu poeme, njenim strukturiranjem: vrlo je očigledna međusobna povezanost (korespondencija) poetskih celina ipovezanost među strukturnim elementima poetske celine. Ti vidovi povezanostiogledaju se na motivskom, leksičkom, sintaksičkom i versifikacijskom planu.

Stražilovo je poema, ali nije poema sa svim žanrovskim karakteristikama. Moglo bise reći da je ovo pesma bez suštinskih žanrovskih karakteristika poeme - u njojnema radnje, nema pripovedanja, nema ni nagoveštaja ikakvog zbivanja. U njojnema konkretnih i celovitih slika stvarnosti i života. Nekoliko geografskihodrednica (Fruška gora, Dunav, Toskana, Arno) svedeno je samo na ime, samo

su pojmovi koji mogu u čitaočevoj svesti da dobiju konkretnije obrise. Ali takvakonkretnost nije nešto što nedostaje ovoj poemi, što je čini manjkavom. Takvakonkretnost joj nije potrebna. Ovo nije poema o izvesnom događaju, ovo jepoema o konkretnom doživljaju, snažnim osećanjima i raspoloženjima, prostranimmislima i nemirnim slutnjama. Ovde je ostvarena potpuna dematerijalizacija ipoopštavanje - dominiraju nematerijalne (duhovne) sadržine: misao, čežnja, bol,tuga, strepnja, slutnja, ljubav, nestajanje, smrt, prolaznost, doline, nebesa - sveopšteljudsko i univerzalno.

Stražilovo nije poema po složenosti pripovedanja nego je poema po emotivnoj imisaonoj širini - u njoj nema ni trunke epskog, ona je čisto lirsko delo. Poslečitanja ove poeme ne ostaje priča nego osećanje koje nije moguće definisati. U

čitaocu ostaje osećaj lelujavosti i eteričnosti, neke mekote i melodičnosti,misaonog prostranstva i elegičnog raspoloženja.

Paralelizam motiva

U poemi je ostvaren motivsko-tematski paralelizam: ključni motivi javljaju se uceloj poemi, odnosno u svih šest poetskih celina. Neki motivi se javljaju u svim iliskoro u svim poetskim celinama i oni su, u stvari, i ključni nosioci smisla iznačenja poeme. Strast, voće, umiranje, smrt - najfrekventnije su motivskereči u poemi. Između "strasti" (života i uživanja) i "smrti" (nestajanja)uspostavljena je apsolutna ravnoteža - prisutni su u svim poetskim celinama.Ove dve reči/teme predstavljaju faktor tematskog jedinstva poeme. Na strani

života su voće i život, na strani smrti su bolest i nestajanje - opet ravnotežaizmeđu života i smrti. Iako čitanje ostavlja utisak da u poemi preovladava seta ipesimizam, analizom motivske strukture utvrđuje se nešto drugo: lirski subjekt (ipesnik) rođenje i smrt posmatra kao prirodne fenomene, kao nešto što ima svojemesto u životu čovekovom. Ova poema jeste obuzeta fenomenima života i smrti,ali ne jadikuje zbog toga što smrt neminovno dolazi. Govorenje o smrti nije izrazstraha ili tuge, pa se ne može ni izvlačiti zaključak o pogledu na svet i život,odnosno o pesimizmu.

Prostor — od zavičaja do kosmosa





Stražilovo je poema o putniku koji luta, "još vitak" "po mostovima tuđim", "odreka i nebesa", "nad oblacima belim", "sa šapatom strasnim", tragajući za životoma sluteći smrt, čeznući za novim predelima a bolujući za zavičajem. U poemi sesreću različiti prostori — od zemaljskih do kosmičkih.

Zavičaj ne mogu da potisnu doživljaji novih predela: on je opsesija, stalnooživljava u različitim oblicima. Čas se pojavi kao potok koji "sad, mesto nas,žubori", čas je to rascvetana trešnja ili njen crveni i jedri plod. Fruška gora jevrlo čest motiv koji se javlja u svakoj poetskoj celini kao "tama Fruške gore",

"senka Fruške gore", "ona gora". Drugo znamenje zavičaja je Dunav koji teče"tamo" ali se doživljava "ovde", u tuđini. Tako se Toskana i zavičaj prepliću krozsliku Dunava i postaju jedno: hladnoća doline Arna je isto što i hladnoća dolineDunava. Višnje i trešnje, vrlo učestali motivi, emotivna su veza sa domovinom izavičajem: oni su simboli života, bogatog i sočnog, strasnog i punog, ali i simboliprolaznosti i nestajanja. Ipak, trešnje kao da zauzimaju središnje mesto usećanjima na zavičaj; one su "sve te trešnje, što se vuku sa mnom, po svetu sazemljanim lelekom". Zavičaj su i "ritovi i mulj", "naša polja", "sremski vinogradi","lišće svelo", "zavičaj oblačan", "grob Branka". Tako, dok luta, lirski subjekt kaoda za sobom vuče ceo zavičaj. Ni jedna senzacija sa putovanja ne može da sedoživi a da se u nju ne uplete zavičaj. Prva strofa

Lutam, još, vitak, sa srebrnim lukom,rascvetane trešnje, iz zaseda, mamim,ali, iza gora, zavičaj već slutim,gde ću smeh, pod jablanovima samim,da sahranim,

srž je svega pevanja u poemi jer sadrži skoro sve ključne motive. Ova strofa jeznačajna iz još jednog razloga: iza rečenice "zavičaj već slutim" dolazikonstatacija "gde ću smeh, pod jablanovima samim,/da sahranim". Povezivanjezavičaja i smrti nema smisao koji se često pridaje — nije to konstatacija dazavičaj znači smrt, da je dolazak u zavičaj dolazak na umiranje, da u zavičajuočekuje smrt. I radost i život svenuće u zavičaju, tu će se lirski subjekt suočiti

sa smrću. Uz prve reči o putovanju, slede reči o zavičaju i umiranju, ali je totvrdnja i obećanje lirskog subjekta da će se vratiti u zavičaj, da neće kostiostaviti u tuđini. Ovde, dakle, nije reč o slutnji smrti u zavičaju, nego o dubokojželji da se samo u zavičaju "sahrani smeh".

Toskanski predeo je prisutan u poemi kao prostor koji podstiče buđenjeasocijacija na zavičaj i zavičajne slike. Svaka senzacija izazvana susretima kojise događaju "ovde" dobija svoj ekvivalent u slikama zavičajnih predela,predmeta, doživljaja, osećanja, raspoloženja i ličnosti. Stiče se utisak da jeuspostavljena ravnoteža između doživljaja Toskane i doživljaja zavičaja.Međutim, Toskana je samo agens koji budi vrlo snažne i detaljne slike zavičaja izavičajne atmosfere. Bilo koji detalj iz Toskane pokreće mnoštvo slika iz zavičaja

— Toskana je samo prolazni utisak, ali je zavičaj ispunio i vid, i osećanja iraspoloženja. U četiri poetske celine kao vodeća reč u strofi javlja se reč "ovde"koja konkretizuje egzistencijalnu situaciju — lirski subjekt je u vremenu pevanja u"tuđini", "ovde", pod "mesecom toskanskim", u toskanskom mraku. Reka Arno,njena voda i dolina kojom teče, devojke ("gola draga iz mekog toskanskogmraka") i "masline mirne" — to su detalji toskanskih prostora. Tako je podnebljeToskane sa svim onim što se u njemu nalazi samo č injenica egzistencijalnestvarnosti lirskog subjekta, ali je duševna stvarnost lirskog subjekta svaispunjena zavičajem.

Daljina i svet su uopšteni i apstraktni prostori. Daljina (daleko) je činjenicapostojanja različitih prostora koji su međusobno udaljeni, ali su prisutni u svesti





kao nešto što jeste i što treba spoznati. I Toskana i zavičaj doživljeni su kaomali deo, delić, sveta koji je prostran, tajnovit i izazovan. Iz tog apstraktnogprostora "sveta" lako se lirski subjekt otiskuje u još dalja prostranstva -kosmička. Ta prostranstva su predočena kao "nebo", "nebesa", "nebesne oneboje" — dakle ono što postoji a spoznaje se vidom ili slutnjom. Ti su prostori iegzistencijalni prostori delatne aktivnosti lirskog subjekta: "sednem na oblak","nag, na dnu neba", "prekrstim ruke nad oblacima belim", ali i prostori budućnosti- "smeh će moj padati sa nebeskog luka". Tako se zemaljsko i kosmičko sreću nesamo u egzistencijalnoj stvarnosti, nego će se sresti i u budućnosti — njihova je

povezanost svevremena.

Vreme

U poemi Stražilovo ostvarena je povezanost sadašnjosti, prošlosti i budućnostitako što one egzistiraju istovremeno čvrsto se preplićući. Vremenski slojevi nisu jasno odeljeni, oni se samo pretpostavljaju na osnovu nekih posrednih naznaka:sad, davno, daleko, davni život, pre rođenja, skoro, prolećno veče, ovogproleća, zorama Fruške gore, tek rođenom, mladost, sumrak. Vreme poememožemo predočiti na sledeći način:

NEKAD

(zavičaj)PROŠLOSTživotsmrtslutnje

SAD(Toskana)SADAŠNJOSTživotsećanje pesma

nestajanje

SUTRA(zavičaj)BUDUĆNOSTsmrt

U prošlosti su zavičaj, Fruška gora, "grožđe, noć i terevenke", potok, trešnje ivišnje — dakle sve ono što je bilo život. U prošlosti su i vitak stas "što se roni","pognute senke", lišće žuto, "zavičaj oblačan". To sećanje vodi do saznanja dasu "u ranom umiranju, /moja, i tuđa, mladost, gorka i jedna ista", ,jer se, u

proleće, sve to opet zbiva, /svuda, gde ja volim", ali i do zaključka:

Nastavljam sudbu, već i kod nas prošlu,bolesnu neku mladost, bez prestanka.

"Bolesna mladost" ovde može da ima dva značenja, a oba su utemeljena uistorijskom i literarnom iskustvu. To je mladost, pre svega, koja rano poboljeva irano umire jer "žuta gošća" razjeda mlado telo. To je i mladost koja sa bolesnimžarom uvek gradi svoje sopstvene puteve, suštinski različite od postojećih, umišljenju, delanju i stvaranju.

Sadašnjost je isključivo toskanska. To je vreme pevanja lirskog subjekta





označenog prilogom SAD ali i brojnim prezentskim oblicima LUTAM, SLUTIM,ŽIVIM, VIDIM, DRHTIM. To je vreme buđenja sećanja i emocija i njihovogpretakanja u pesmu. U vremenu toskanskom sreli su se vreme Fruške gore iStražilova na jednoj strani, i vreme sutrašnjice, ono koje dolazi, a koje se teksluti sa svim onim što donosi ili će doneti, na drugoj strani. U onom što jestesreću se ono što je bilo i ono što će biti. Prošlost i budućnost nisu mnogoudaljeni od sadašnjosti u kojoj se sreću — to nisu ni davna prošlost, ni dalekabudućnost. Sretanje vremenskih slojeva u sadašnjosti najbolje se vidi u prvoj izavršnoj strofi poeme, koje čine skladan okvir na tematskom, emotivnom i

misaonom planu:

Lutam , još , vitak , sa srebrnim lukom,rascvetane trešnje, iz zaseda, mamim,ali, iza gora, zavičaj već slutim ,gde ću smeh, pod jablanovima samim,da sahranim. I, 1

Lutam , još , vitak , sa šapatom strasnimi otresam članke, smehom prelivene,ali, polako, tragom svojim slutim:tišina će stići , kad sve ovo svene ,

i mene , i mene. VI, 1

Budućnost se neprekidno predočava, od prve do poslednje strofe, u njimanajizrazitije, tematskom reči SLUTIM koja se javlja u okvirnim strofama I, IV, V, iVI poetske celine i jednom izvan njih - ukupno devet puta. U toj budućnosti suSVELO LIŠĆE, BOLEST, NESTAJANJE, UMIRANJE, SMRT, a sve to dogodiće se uzavičaju u kome se dogodila i prošlost: "vidim, daleko, opet, lišće svelo /i zavičajoblačan", "pognuću glavu, kad lišće bude žuto", "vratiću se, bolan, voćkamanaših polja", "iza gora, zavičaj već slutim /gde ću smeh, pod jablanovimasamim/da sahranim", "ali, svisnuću, to i ovde slutim", "tišina će stići, kad sve ovosvene, /i mene, i mene".

Sudbina pesnika

Pesnik Crnjanski se preko lirskog subjekta iz poeme Stražilovo potpunoidentifikovao sa pesnikom Brankom Radičevićem. Njih dvojicu vezuje zajedničkizavičaj, istovetan hedonistički odnos prema životu, slutnja nestajanja i smrti,elegičan ton, istovetne slike prirode, slična leksika. Istovremenočitanje Stražilova Miloša Crnjanskog i Radičevićevih pesama Tuga i opomena i Kad mlidijah umreti otkriće ove sličnosti i istovetnosti.

Lik Branka Radičevića prisutan je u svim poetskim slikama ove poeme kaonajfrekventniji motiv. Ovaj motiv je u neposrednoj vezi sa drugim motivima čija jeučestalost takođe velika: FRUŠKO BRDO; GROŽĐE, NOĆ I TEREVENKE; BOLNA

JEZA; SREMSKI VINOGRADI, LIŠĆE SVELO, LIŠĆE ŽUTO. Motiv žutog (ili svelog)lišća toliko je čest da se ima utisak o neprekidnom padanju suvog lišća i da onopreplavljuje celu poemu - "posut lišćem žutim i rasutim".

Osećanje bolesti i slutnja smrti dominantni su motivi u poemi: BOLEST, BRANKO,SMRT I SLUTNJA javljaju se neposredno ili posredno, pedesetak puta. Čini se dasu sadržina, atmosfera i ton poeme proistekli iz prvih stihova Radičevićevepesme Kad mlidijah umreti :

Lisje žuti veće po drveću,lisje žuto dole veće pada: zelenoga više ja nikada





videt neću!

Sudbina pesnika umrlog u dvadeset osmoj godini snažno je uzbudila drugogpesnika koji je živeo svoju dvadeset osmu godinu pod tuđim nebom u Toskani.Jedan je umro u tuđini, drugi u tuđini oživljava sećanje na umrlog pesnika i usebi, svome telu, u duši i mislima, oseća onog drugog:

Znam da ću, ovog proleća, zakašljati ružno i vidim vitak stas , preda mnom, što se roni .

------------------------------------------------Znam, polako idem u jednu patnju, dugu,i znam, pognuću glavu, kad lišće bude žuto.

Lirski subjekt je smrt Radičevićevu doživeo kao sudbu koja prati stvaraoce i kojojse ne može izmaći. Sebe vidi kao jednog u nizu tragičnih pesnika:

Nastavljam sudbu , već i kod nas prošlu,bolesnu neku mladost , bez prestanka;tek rođenom došlu,sa rasutim lišćem, što, sa groba Branka ,na moj život pada.

jer

Vidim da je, u ranom umiranju ,moja, i tuđa, mladost, gorka i jedna ista.

Iz takvog saznanja izvire ona snažna slutnja nestajanja, umiranja i smrti; iztakvog saznanja izvire ono neprekidno padanje svelog lišća, ono je izvorrezignacije i melanholije, elegičnog tona.

Crnjanskog je sudbina pesnika Radičevića inspirisala da napiše svoju poemu.Sumorna pesnikova sudbina nametnula je tamne slike bolesti, nestajanja i smrti,

ali nije nametnula sumoran ili pesimistički stav prema životu. Ova poema nije izrazpesimističkog doživljaja života i ljudske sudbine, nego je izraz bola zbog preranesmrti voljenog pesnika.

Versifikacija

Poema Stražilovo je uzor virtuoznosti i majstorstva u svojoj vrsti. U njenomstrukturiranju sproveden je princip sveopšte povezanosti i uslovljenosti, ali iprincip sklada i opšte korespondencije između pojedinih strukturnih elemenata.Harmonija je ostvarena na globalnom planu — u oblikovanju poeme kao strukture.Međutim, harmonija je ostvarena kako na svakom strukturnom nivou (na nivousvih manjih struktura: poetskih celina, strofa i stihova), tako i u skoro svim

strukturnim elementima: ritmu, rimi, intonaciji, eufoniji.

Lepota ove poeme ne proističe samo iz navedenog sklada i korespondencijestrukturnih elemenata. Njenoj lepoti pridonosi igra spontanosti i sistema,ustaljenosti i odstupanja, pravila i izuzetaka. Tako se razbija monotonija forme i jednolikost versifikacijskih fenomena i ostvaruje osoben estetski efekat: kada seočekuje isto, susreće se novo i različito.—

Jezik

Crnjanskov pesnički jezik je jednostavan, ali bogat, razbokoren, mnogoznačan.





Lelujavost, prozračnost i eteričnost ostvarena je jezičkim sredstvima: epitetima,metaforama, personifikacijama i sinestezijskim spojevima.

EPITETI su bogati i slikoviti, neobični i višeznačni: umorne misli, rasuti smeh,mutni osmeh, tvrda zelenila, meki mrak, pognuta senka.

METAFORE su raskošne sa širokim smislovima koji proizilaze iz sinestezijskihspojeva reči: more jutra, bledi sumrak, meki mrak, gorko znao, zelenilatvrda.

HIPERBOLE su brojne, obično su to hiperbole vasionskih razmera. One su izrazsnage pesnikovih osećanja i raspoloženja, čežnje za zavičajem i čvrsteuverenosti u sveopštu povezanost u prirodi, svetu i životu:

"Smeh će moj padati sa nebeskog luka.""Prekrstim ruke nad oblacima belim.""Kad razgrnem doline, rukama obema.""Sednem na oblak.""Nebesne one boje, gorke i beskrajne."

PONAVLJANJE nekih reči, sintagmi i polustihova u anaforskom ili epiforskom

položaju ostvaruje izvanredan eufonijski efekat, uslovljava ritam i ima značenjskufunkciju.

ANAFORA je vrlo česta, obično se javlja u istim strofama svake poetske celine ipostaje obeležje modela strofe: I ovde (4), I mesto (5), Lutam, još,vitak (8 .), I tako (24).

EPIFORA je obeležje četvrte i šeste strofe svake poetske celine (upravo strofe ukojima se javljaju anaforeI tako bez mira, bez tela, bez reči, bez traga, bezkretnje, bez imena. Ovo nije potpuna epifora jer se ne ponavlja drugi članpadežne sintagme, nego samo prvi (predlog "bez"). Ovakva učestalost predloga isintagme koju tvori (ukupno 22 puta se javlja u celoj pesmi) ima izuzetno

značajnu funkciju na planu zvučanja ali i na značenjskom planu. Oštrinasuglasnika 3 stalno održava tonalitet čime ističe sadržinu drugog člana sintagme,odnosno sve ono u čemu je lirski subjekt uskraćen: bez — doma, mira, bola,tuge, groba, reči, puta, imena, itd.

Staniša VeličkovićInterpretacije iz književnosti III



PROLOG Ja videh Troju, i videh sve.

More, i obale gde lotos zre, i vratih se, bled i sam. Na Itaki i ja bih da ubijam, al kad se ne sme,





bar da zapevam malo nove pesme. U kući mi je pijanka, i blud,

a tužan je život na svetu, svud — izuzev optimiste! Ja nisam pevač prodanih prava, ni laskalo otmenih krava. Ja pevam tužnima:

da tuga od svega oslobođava. Nisam patriotska tribina.

Nit marim za slavu Poetika. Neću da preskočim Krležu, ni Ćurčina, niti da budem narodna dika. Sudbina mi je stara, a stihovi malo novi. Ali: ili nam život nešto novo nosi,

a duša nam znači jedan stepen više, nebu, što visoko, zvezdano, miriše,

il nek i nas, i pesme, i Itaku, i sve, đavo nosi. 1919.

KOMENTAR UZ "PROLOG"

Ovaj prolog bio je napisan, i štampan, uz prvu zbirku pesnikovu, koja je izišla uBeogradu, posle prvog svetskog rata, pod naslovom Lirika Itake. To je bilaantologija pesnikove ratne, rodoljubive lirike i ušla je u štampu već 1919.

Izdavač, knjižar Cvijanović, međutim, toliko se bio prepao bure koju su te pesmebile izazvale, da je triput odustajao od štampanja. Taj prolog je bio neka vrsta literarnog, pa i političkog programa pesnikovog. Onse u to doba nadao da će, kod nas, biti neka vrsta našeg Frajligrata. Te nade seodrekao, kao što će č italac videti, već u epiloguLirike Itake. Nisu sve pesnikove pesme iz vremena prvog svetskog rata štampane, a nisu nisve štampane unete u Liriku Itake. Međutim, pošto su se, u ono doba, slali rukopisi redakcijama, i štamparijama,pesnik nema više originale. I one koji su bili ostali neodštampani uništio je, predsvoj odlazak u Pariz iz Beograda, godine 1920. Pesme koje su ušle u zbirku Lirika Itake pesnik je pisao, i štampao, za vremeprvog svetskog rata, sa punim svojim potpisom, u uniformi austrijskog vojnika, ioficira. Njegova namera, tim pesmama, bila je tada rodoljubiva, politička,anarhična. Intencija, sa štampanjem tih pesama danas, samo je literarna. Trojanske i mikenske aluzije u tim stihovima bile su hotimične. Pesnik smatra, idanas, Odiseju za najveću poemu čovečanstva, a POVRATAK IZ RATA zanajtužniji doživljaj čoveka. Iako njegove pesme daleko zaostaju za timmonumentalnim tvorevinama u stihovima, TAJ OSEĆAJ je bio njihova glavnasadržina.





Sem toga i pobuna vojnika, a sve su revolucije u to vreme bile samo pobunevojnika. Za vreme rata, ograničenom broju čitalaca Savremenika, u Zagrebu, te supesme ostale samo jedna literarna epizoda. Posle rata, u Beogradu, one suodjeknule kao bomba. Međutim, JEZIVO aktuelne postale su tek u toku ovogprošlog rata, bez ikakvih pesnikovih zasluga. U tome je bila njihova tajanstvenasudbina.

Naša rodoljubiva poezija posle prvog svetskog rata bila je još, sva, u znakupompezne, parnasovske poezije: Dučića, Rakića, Bojića, Jelića. Lirika Itake nijebila takva. Dotle, zbog toga, pesnik je uživao veliki ugled u društvu. Novi pesnik,međutim, oglašen je odmah za lepru, od strane kritičara Srpskog književnogglasnika. Pesnik je zato prolazio ulicama Beograda omrznut, kao Arnaut koga teraju iznjegovog fisa. Ali je on, i tada, u znak prkosa, nosio na glavi bere baskijsko.Ispunio je svoju sudbinu na ulicama Beograda.

Preuzeto sa veb sajta: ANTOLOGIJA SRPSKE

KNJIŽEVNOSTI(http://www.ask.rs./ASK_SR_AzbucnikPisaca.aspx)



SPOMEN PRINCIPU

O Balši, i Dušanu Silnom, da umukne krik.Vlastela, vojvode, despoti, behu sram.Hajdučkoj krvi nek se ori cik.Ubici dište Vidovdanski hram! Slavi, i oklopnicima, nek umukne poj.Despotica svetih nek nestane draž.Gladan i krvav je narod moj.A sjajna prošlost je laž. A ko nas voli, nek voli kamen goli.

Nek poljubi mržnju i mrtve.Iskopane oči, vino što se toč i,u slavu ubistva i žrtve. O pravdi i pobedi svetoj nek umukne krik.Ocevi i braća i sestre behu sram.Osveti, majci našoj, nek se ori cik.Raji, riti, dište kosovski hram. A suncu i manastirima ugušite poj.Kadife i svile nek nestane draž.Jauk i groblje je narod moj.





Sva je stanica bila zavijena u crno. A lokomotiva je stigla sa crvenim očima. Sanduk Erchercoga bio je mnogo veći i sa mnogo više venaca nego sanduknjegove žene, koja je bila samoobična grofica. U Austriji nije bilo jednakosti ni nadvorovima, ni među mrtvima, a sve je, i mrtvački sanduci, mereno španskimceremonijalom Habsburga. U ušima, katkad, u snu, ja i sad još čujem šum korakaaustrijskih generala, sa tog pogreba. Koračali su korakom ludaka, ljuljajući se na

ritam pogrebnog marša Šopena, sa svojim dvorogim šeširima na glavi, a šeširi bilisu nakićeni zelenim perjem iz repova petlova. Čuo se topot konja. Tolika je bilatišina nastala. Sanduk Franca Ferdinanda bio je pokriven zastavom Habsburga, žutom, sadvoglavim crnim orlom, starim oko hiljadu godina. Sin jednog siromaha, proletera, zemljoradnika, Hercegovca, još nepunoletan, bioga je skinuo sa neba, revolverskim pucnjima. Atentator je imao čudno ime.

Sastavljeno od imena princa i arhangela. Evropa i sad još slavi ubice atinskog t iranina, Pizistrata, Harmodija iAristogejtona, u svojim školskim udžbenicima (ad usum delphini). Slavi i senatoreRima koji su ubili Julija Cezara. Međutim, za atentatora Sarajeva, nije imala dobrereči nikada. Pa i Kraljevstvo Srba, Hrvata i Slovenaca nije bilo očarano tim svojimpodanicima. Nije htelo dugo da dozvoli ni prenos kostiju tih atentatora. Sem toga, čak i kod nas, neki su od Principa bili načinili Srbina — provincijalca,fanatika, šovena, koji je, tobože, bio samo igračka u rukama šefa Obaveštajnogodseka srbijanskog generalštaba, pukovnika Dragutina Dimitrijevića Apisa.

Međutim, atentator nam je govorio, jasno, i sa one strane groba. Kao što je poznato, atentator je držan u tamnici Terezijenštata i tamo mu je,tobože zbog tuberkuloze kostiju, lagano amputirana desna ruka. Između tih, užasnih, časova, ispitivali su ga o motivima njegovog atentata.Postoji o tome dnevnik jednog lekara. Princip je, prirodno, priznavao da je želeo ujedinjenje Bosne i Srbije, ali jeotvoreno priznavao i to da je to bio samo korak ka daljem cilju atentatora injihovih drugova.

Taj cilj je bio revolucija. "Svi smo mi bili Bakunjinovci ", bile su reči Principa. Ni posle rata, Princip, u nas, nije bio omiljena tema. Njegov akt odobravala je samo naša sirotinja i omladina. Buržoazija nijeodobravala akt Principa. Pri kraju rata, svi su u nas govorili samo o potrebipodizanja jednog velelepnog Kosovskog hrama prema nac rtu Meštrovića. Naš veliki pesnik Dučić video je, tada, u Srbiji, imperatora. On joj je uzvikivao;"Ave Serbia!" (Morituri te salutant). Ja sam napisao ovu pesmu u slavu ubistva i





Principa.



*Miloš Crnjanski LIRIKA ITAKE

MIZERA Kao oko mrtvaca jednog

sjaje oko našeg vrta bednog, fenjeri. Da l noć na tebe svile prospe? Jesi li se digla među gospe?

Gde si sada Ti? Voliš li još noću ulice,

kad bludnice i fenjeri stoje pokisli? A rage mokre parove vuku, u kolima, ko u mrtvačkom sanduku, što škripi. Da nisi sad negde nasmejana,

bogata i rasejana, gde smeh vri?

O, nemoj da si topla, cvetna, O, ne budi, ne budi sretna, bar ti mi, ti. O, ne voli, ne voli ništa,

ni knjige, ni pozorišta, ko učeni. Kažeš li nekad, iznenada, u dobrom društvu, još i sada, na čijoj strani si? O, da l se sećaš kako smo išli,

sve ulice noću obišli, po kiši? Sećaš li se, noćne su nam tice i lopovi, i bludnice, bili nevini. Stid nas beše domova cvetnih,

zarekli smo se ostat nesretni, bar ja i Ti. U srcu čujem grižu miša, a pada hladna, sitna kiša. Gde si sad Ti?





Beč. U revoluciji. 1818.

Za studentesu, Idu Lotringer

KOMENTAR UZ "MIZERU"

U zimu 1918, ja sam u Zagreb došao posle onog krvoprolića na Jelačićevom trgu

(koje je bilo naša velika nesreća). Zagreb je bio mračan, zapušten, prepun. Hoteli zauzeti od svakojakih patriota ipolitičara. Skupoća velika.

Uzalud tražim prenoćište.

Najzad me odvode (ako me sećanje ne vara) u neku zgradu Univerziteta gde zaoficire ima besplatnih kreveta. Pored mog imam onaj jednog hrvatskog pesnika(Feldmana?).

Atmosfera je teška.

Neki među oficirima nose trikoloru kao kokardu na mestu rozete Habsburga; drugiimaju crvene somotske šapke, a za kokardu tri zlatom izvezena slova: SHS.Izgleda, katkad, da će doći do tučâ i do pucanja iz revolvera. Dolazi do burnihdiskusija.

Na mojoj crnoj oficirskoj kapi, na mestu rozete Habsburga, nema ni srpsketrikolore. Nego rupa. Idem u kuću Benešića a posle i Konjovića.

Ostao sam bez novaca.

Benešić, samac, epikurejac, literata, dočekuje me kao starog prijatelja. On je biozavršio štampanje Maske i ona izlazi tih dana, u izdanju Društva hrvatskihknjiževnika (ne onakva kakva je u rukopisu bila, i sa mnogo štamparskihgrešaka). Benešić mi isplaćuje i honorar za to moje prvo štampano delo. Kruna970, ako me sećanje ne vara. Benešić se smeje i kaže da je dosta za početnika.Tih dana je u kazalištu priređena proslava patriote konta Iva Vojnovića. Predatmu je i dar Narodnog vijeća: 100.000 kruna. Pored Maske, Benešić je štampao i jedno moje pismo, u obliku beleške o piscu. Jasam mu to pismo bio poslao iz Beča, ali ne tako da ga štampa. Uz Masku je,prema običaju DHK, i moja slika. To je jedna moja fotografija, snimljena u stanumoga brata, na nekoliko dana pre početka rata. Benešić je od mene, pored ostaloga, štampao u Savremeniku, i jednu prozu podnaslovom Legenda, koja mu se bila jako dopala. On je tu prozu hteo da štampa uluksuznom izdanju, sa crtežima. Takva izdanja priređivao je, tada, u DHK, prof.Šnajder. On je već imao bakroreze ilustracija (čini mi se slikara Trepše). Ta knjiga nikad nije izišla. U originalu, ta proza je bila strašno skabrozna. Ona je posle, retuširana, štampana u zbirci Priče o muškom. Bogdana Popovića,





ta moja stvar jako je ljutila. Veli, ličnosti u toj Legendi ne odgovaraju onom što je istorijska istina. Ja sam tvrdio da odgovaraju onom što je napisao Brantom.

Da bi me nekako razveselio u mom siromaštvu, Benešić me vodi u Zagorje, pokućama, a naročito kod Domjanića, čije kajkavske stihove jako voli. Benešić je bio gurman, i u literarnim poslasticama. Ja nimalo nisam cenio stihoveDomjanića. Ali je bilo lepo što mi je rekao o Matošu. Da je Matoš rekao da ono"kaj" izgleda kao suza.

Benešić je hteo da izda i zbirku mojih pesama. Pošto se, u ono doba, nisu pravile kopije rukopisa, to mnoge moje rukopise nisamvideo nikad više, ni od Benešića. To je bio čovek neobično, kod nas neobično,lepog ponašanja, sa vanrednim čulom za zvuk stihova. Rukopise, dabogme, ni onnije čuvao. Ja nikad nisam video aljkavijeg i efikasnijeg urednika od Benešića.

U bolnici takozvanih milosrdnih sestara, tih dana, upoznao sam i Ivu Andrića.

Bio je slab, nežnog zdravlja. Posle te posete, mene su uzeli, nominalno, i začlana redakcije časopisaKnjiževni jug, jer smo imali nameru da se redakcija, sad,

posle rata, preseli u Beograd. Pošto, kraj svega toga, u svojoj zemlji nisam niko i ništa, a pošto su i prenoćištaskupa, ja sam se rešio da pokušam da uđem u srbijansku vojsku, za oficira. Nisamznao nikakvog sem vojničkog zanata, a znao sam da je i moja mati jakoosiromašila. Nisam verovao da ću moći ponova da nađem volje, i novca, zasvršavanje studija na univerzitetu. Obijam zato pragove Komande mesta i molimda me prime, za potporučnika, u ma koji puk, ma kog garnizona. U to doba, srbijanska vojska primila je bila nešto oficira iz bivše austrijske vojske,ali je počela bila takve molbe da odbija.

Imam posla sa jednim od onih oficira, u Komandi mesta, za koje je Uskokovićnapisao, u jednoj svojoj noveli, da sav sretan nosi u čakširama, čitalac već znašta. On mi kaže da će najbolje biti da se mi, bivši austrijski oficiri , raziđemo kućama.Veli, nema više primanja. Rat je svršen. Neće biti primljeni više ni oni koji čekajupo talijanskim zarobljeničkim logorima, a kojima je prijem, principijelno, većodobren.

Da ga ostavim na miru i da mu ne dosađujem. A kad se ja nerviram i kažem mu da mi je budućnost sasvim nesigurna i da sam

siromah, on mi podvikuje: da ne tražim možda da mi se izdaje plata, ili da meprime pravo u puk cara Dušana? Ja onda sedim i ćutim, u Zagrebu, po kafanama, još nekoliko dana, i posmatramkako svet prolazi pored prozora. Kako napolju veje i pada kiša. Osmejkujem senemoćno, pa posle rešavam da odem iz Zagreba.


Naslov: Miloš Crnjanski (1893—1977) **





Poruka od: Angelina Mart 27, 2011, 02:02:58 pm

*Miloš Crnjanski LIRIKA ITAKE

TRAG

Želim:da posle snovane ostane trag moj na tvom telu. Da poneseš od mene samotugu i svilu belui miris blag... puteva zasutih lišćem svelimsa jablanova.

KOMENTAR UZ PESMU "TRAG"Da li sam ja, u Rači i Šidu, preboleo azijsku koleru, kako je u mojim papirima, ubolnici, pisalo, ili je to bila prosto dizenterija, ili tifus, to zaista ne spada upoeziju.

Ono što je glavno, bio sam pošteđen da idem, kao austrijski kaplar, u Srbiju. Neverujem da bih to bio preživeo. Isto mi je tako teško bilo i to što sam preživeo — da sam se okupao, pri ulasku ubolnicu, u Vukovaru, u vodi, u kojoj se, pre mene, već bila okupala — poslenekoliko meseci — petorica. Obrijane dlake plivale su u basenu. To mi je bilo teško, jer sam, u ono vreme, bio vrlo osetljiv, osetljiv poetično. Pomenuta mlada devojka sa kojom sam se bio verio uhapšena je u Trstu idovedena na Rijeku. Ona je odbila naređenje policije da ide iz Austrije i molila jeza konfinaciju. Htela je da ostane tamo gde sam se i ja našao. Bila je konfinirana na Rijeci, do kraja rata. Moja je mati imala, i na Rijeci, kako rekoh, neku rođaku, udatu za trgovca Vuju, ioni su izmolili da me iz Vukovara premeste na Rijeku. A komičar Buca rešio jevaljda — sa nebesa — da to bude tačno tamo gde me Austrija nije primila: uAkademiju ratne mornarice, koja je bila pretvorena u bolnicu. Austrija je tada bila potučena, do nogu, u Srbiji, i niko više nije bio slat u Srbiju.Ranjenici i bolesnici slati su, što dublje, u Austriju. Pojavih se tako, snužden, iznuren, u dezinfikovanom šinjelu, na Rijeci, gde sam,pre godinu dana, živeo tako veselo. Svi su se čudili kakav sam se vratio, a i jasam se tome čudio. U bolnici na Rijeci nailazio sam na mnoge od onih sa kojima sam nekad takoveselo igrao, ali je to bilo kao u nekom snu.





Sestre Cernjajski bile su i sad lepe, i snažne kao atleti, ali su u bolnici bile blede itužne. Videh i moju igračicu Romildu Morpurgo. I njen smeh bio je prestao. Sve se bilo promenilo.

Jedan vazdušni brod, iz Italije, (Città di Jesi) pokušao je da bombarduje Rijeku,pa se zapalio i pao u more. To je, u ono doba, bilo novo oružje i predstavljalo jeratnu fantazmagoriju.

Austrija je spremala, protiv Srbije, jednu kaznenu ekspediciju, a rat se bio,neočekivano, pretvorio u svetsku konflagraciju. Sa svojih prozora, u bolnici, video sam Učku. Tada sam, prvi put, osetio i naslutio da mi život neće biti onakav kakav sam ja,da bude, želeo, nego da me nosi vetar sudbine, koji ima neku mračnu snagu. Počeo sam bio da pišem, krišom, pesme za Itaku. Pred proleće, u bolnici Akademije, javlja se tifus, pegavac. Bolnica se izolira.Odsečeni smo od sveta šest nedelja. Ne može se ni u bolnicu, ni iz bolnice.

Dobijamo injekcije protiv tifusa, koje su, u ono vreme, bile vrlo bolne. Na trbuhunam izlazi guka. Hodamo, po hodnicima, kao šašavi. U bolnici ima jedna zasebna dvorana, za epileptičare.

Austrija smatra, da su i epileptičari simulanti i otpušta ih kućama samo kad lekariprisustvuju napadu bolesnika i utvrde da, zaista, boluju od padavice. Mora dapotvrde tri napada. Lekari su isuviše zauzeti i umorni. Oni, dakle, dolaze na ideju da traže dobrovoljce, među pac ijentima, koji će

svojevoljno ući među epileptičare i pomagati lekare u tom poslu. Kao nagradu,takvi pacijenti, dobiće, posle slobodan izlazak, i danju, i noću, u varoš. Ja sam dotle proučavao bolesne, ranjene, proteze, štake, simulante, i upoznaopozadinu rata. Nisam više bio onaj Crnjanski, kao u Beču. Javljam se sad među epileptičare.

Provodim, šest nedelja, kao Rembo, u paklu.

Prema izrazu očiju, tišini, melanholiji, kod epileptičara, pred napad, uspevao samda naslutim kad će napad početi. Epileptičari bi, iznenada, padali, kao gromompogođeni. Trebalo je tada imati pri ruci ćebad, na koju smo ih hvatali, da se ne pozlede ogvozdene krevete na kojima su ležali. Praćakali su se kao riba na suvu. Dok bi lekar stigao, imao sam da gledam ostale epileptičare kako zabezeknutoposmatraju svog sapatnika. To je bilo tužno, čemerno. Svi epileptičari pri napadu imaju poluciju, koju je trebalo, isto tako, ustanoviti. To je bilo komično.





Zatim smo palili šibice i posmatrali refleks u zenici.

Ja sam, posle nekoliko dana gađenja, imao duboko sažaljenje prema timnesretnicima. Oni su, posle, katkad, tiho, pevušili.

I u periodu kad su bili "zdravi", to su bili ljudi kuriozne naravi i čudnovate misli. IJulije Cezar bio je epileptičar.

Zanimljivo je da sam tada, prvi put, počeo da se gadim literature i da dugo, posletoga, nisam pisao pesme. Čemu to? Ponavljati kako je rastanak tužan, kako je misao ljudska uzvišena, kako suzvezde krasne, kako je smrt, kao noć na kraju dana, sigurna? Ponavljati to ustihu, u metru, u tercini, u kvatrenu, u oktavi, u sonetu, stolećima? Zar nije još ružnije nego epilepsija? Tog leta vraćen sam natrag u svoj puk, u Bečkereku, a odmah zatim poslat uGaliciju.

Kao sva ta, muzikalna, carstva, iz XIX veka, i Austrija je imala specijalan načinkažnjavanja krivaca u ratu na izgled skoro human.. Političkom delinkventu bi se suđenje tobože odložilo na doba posle rata, apacijent bi, u međuvremenu, odmah, bez vojne obuke, kao prost vojnik, bioupućen na ratište. Sa sudskim aktima. Takvom čoveku, obično, da se vrati živ, nije bilo lako. Tako sam i ja ubačen u bataljon, prvi na redu, koji je polazio u Galiciju i tako samušao u vagon, na stanici, u Bečkereku, uz plač i kuknjavu Bečkerečana, koji suznali da, većinu, u smrt, ispraćaju.

Svoju sirotu mater sam bio prevario. Uverio sam je da sam ja određen, u bataljonu, u kancelariju. (MarschkompanieNo. 11).


Naslov: Miloš Crnjanski (1893—1977) **Poruka od: Angelina Jun 21, 2011, 10:50:21 pm


HIMNA

Nemamo ničeg. Ni Boga ni gospodara.

Naš Bog je krv.





Zavejaše gore mećave snega,Nestaše šume, brda i stene.Ni majke, ni doma ne imadosmo,selismo našu krv.

Nemamo ničeg.Ni Boga ni gospodara.Naš Bog je krv.

Rascvetaše se groblja i planine,rasuše vetri zore po urvinama;ni majke, ni doma, za nas nema,ni stanka, ni dece.Osta nam jedino krv.

Oj.Ona je naš strašan ponos.

GROTESKA

Zidajte hrambeo ko manastir.Nek šeće u njemu Mesec sami plače noć i mir.

A na hram dižite crnusfingu naroda mog.Nek se sve zvezde što jezde osvrnuza osmeh čudovišta tog.

Zidajte hrambeo kao manastir.

Nek šeće u njemu Mesec sami plače noć i mir.

U hramu nad Milošem i Markomuokvirite zlatom na oltaru žarkompečate plave i rumene,žute i crne i šarene.Pečate plave i rumene,žute i crne i šarene,ljubičaste i zelene.

Pečate ustava i prava,

zakona i štatuta,privilegija hiljadu puta,obećanja i fermana,pohvala sa svih strana,naroda mog:da vidi Bog.

Zidajte hrambeo ko manastir.Nek šeće u njemu Mesec sami plače noć i mir.





PRVA JEZA Desi se: da se začudim,kad me iznenada rastuže:kišica plaha,il jedna smeđa dečija glavau koju se zagledam duže.

Desi se da se probudim,od noćna bliza neba plava,i stavim ruku na srcešto kuca jako. I da se tad u mislima zanesem,i osetim polako, polako:da je mladost prošla,pa se stresem.

RASTANAK KOD KALEMEGDANA

Rastali smo sei sišli iz grada.Kao dve suze, kad naporedo kanu,sa naboranog lica. Na vodi su nas čekale lađe.Tvoja ode prva.Moja je obilazila ostrva. Sedeo sam poguran i crn,pust,

kao Mesečeva senka.

ETERIZAM Drugu Ivi Andriću Moja je bajka:da se u snu dok se spavadobra čine, i da ništanije java.Nismo znali a imali smo

čedo u daljini. Rekao sam ti cvet jedan lakispuniće tvoje misli.Sve osmehe koji su od bola svisli,sačuvaće zraknegde u daljini. O ničeg nek te nije žao.Zato sam ti tu misao daotužnoj goloj i beloj,neveseloj.





Gledaj u jesen mirno,kako se gubi dani ljubi. Blago kao jedno zvonoda zazvoni u daljinimišlju tom sam te dodirno.

ANTOLOGIJA SRPSKE

KNJIŽEVNOSTI (http://www.ask.rs./ASK_SR_AzbucnikPisaca.aspx)

Naslov: Miloš Crnjanski (1893—1977) **Poruka od: Angelina Novembar 19, 2011, 11:50:59 pm


LJUBAVNICI

Niko nas neće podeliti više, na dobre i grešne. Tajni smo kao grane snežne, a sve što je staro u ljubavi, plače sve tiše. Još malo samo, pa ćemo sumorni,

sa osmehom tužnim, u strastima ružnim, stati, bolni, bledi, umorni.

U bilju, ili nečem drugom, moćnom, nad proplankom jedne šume mlade, naći ćemo opet svoje nade. U mirisnom nebu noćnom. Nade svih koji se bolno smeše. I, kad, opet, kao večni cvet,

nad telima umornim, nebesa zaplave. I zagrljaj opet bude svet,

kao zlato oko svete glave, sa tamjana mirisom sumornim, nećemo znati koji greh to beše,

među gresima što ko oblaci plove, što nam ta tela i duše dade divne i nove.

PRIČA Sećam se samo da je bila





nevina i tanka i da joj je kosa bila topla, kao crna svila u nedrima golim. I da je u nama pre uranka

zamirisao bagrem beo. Slučajno se setih neveseo,

jer volim: da sklopim oči i ćutim. Kad bagrem dogodine zamiriše,

ko zna gde ću biti. U tišini slutim da joj se imena ne mogu setiti nikad više. San Vito, al Tagliamento, 1918.

ZAMORENOJ OMLADINI Da li znaš još naše noći budne

kad su u jorgovana rumene senke kad je tavan kao žudne nebu uperene oči? Da li si osetila da svud to boli

ne samo kod nas: biti mlad. I nositi u duši neku mutnu setu što sve, a da pomoći može, voli?

I da li si se već jednom utešila da je to mladost: ta bolna mutna sudba? Karlovci , 1918.

PRIVIĐENJA Zaista, zrak sam samo? I to je sjaj u meni,

što se sad, nestajući, rasipa, u prazninu, osvetlivši mi put, i bezdan, u isti mah?

Sve su to bile, dakle, prolazne samo seni, na koje sam, kroz blagost, i žalost, i tišinu, stresao, ustreptao, svoj zvezdan, zračni, čisti, prah? Odlazim, dakle, sa tela toplih, i mladih, srna,

ledu, na vrhu nekom, u bolnom svom hitanju? A plač mi samo vraća se, porfiru jednog zrna, što visi, o drhćućem, žarkom, koncu, u svitanju? Tu, tu bih, u ovom životu, da me oblije slap

svih divota čulnih, kao pad mirisnog mleka. A, čini mi se, jedna jedina, takva, blista kap,





nad peskom pustinja, i tla, nad zemljom, daleka. Zaista, zrak sam samo? I to je sjaj u meni,

što se sad, nestajući, rasipa, u prazninu, osvetlivši mi put, i bezdan, u isti mah? Sve su to bile, dakle, prolazne samo seni, na koje sam, kroz blagost, i žalost, i tišinu, stresao, ustreptao, svoj zvezdan, zračni, čisti, prah?

U Danskoj , 1929.

ANTOLOGIJA SRPSKEKNJIŽEVNOSTI (http://www.ask.rs./ASK_SR_AzbucnikPisaca.aspx)

Naslov: Miloš Crnjanski (1893—1977) **Poruka od: Angelina Novembar 20, 2011, 12:58:03 am


KUGA Niki Bartuloviću Svejedno rodiš li sina ili kćer

u slavu pokoljenja. Ukus se menja, ukus se menja: ne menja se čovek i ker. I nama je dosadno, zar ne,

i Kosovo, i jauk, itd., sve?

Ta to je bila samo šala. Treba već nešto novo, ko bi još spominjao ovo, krv i sram i rat. Večna su samo tamnica i vešala, njih će ti rado nuditi i brat. Što ti je žao našeg pokoljenja?

Zar to nije vesela maskarada: danas je ukus car, a sutra barikada, Hristos, pa Neron, pa Lenjin. Ukus se menja, ukus se menja:

samo su hulje sve isti. Hiljade godina vuku nas za nos, pesnici, mesije, carevi i komunisti. Šta ti je žao našeg pokoljenja,

ukus se menja, ukus se menja. Svejedno rodiš li sina ili kćer: večno su isti čovek i ker.

ŽIVOT





Sve to ne zavisi od mene. Setim se kako beše lep,

nad vodama dubokim nekim, kao Mesec beo, sa lukom tankim i mekim, jedan most. I, vidiš, to, uteši me.

Ne zavisi od mene. Dosta je da toga dana,

zemlja oko mene zamiriše preorana, ili da oblaci prolete, malo niže, pa da me to potrese. Ne, ne od mene.

Dosta će biti ako, jedne zime,

iz vrta jednog zavejanog, istrči neko ozeblo, tuđe, dete i zagrli me.



*

Miloš Crnjanski LIRIKA ITAKE | Pesme

LAMENT NAD BEOGRADOM

JAN MAJEN i moj Srem, Paris, moji mrtvi drugovi, trešnje u Kini, priviđaju mi se još, dok ovde ćutim, bdim i mrem, i ležim, hladan, kao na pepelu klada. Samo, to više i nismo mi, život, a ni zvezde nego neka čudovišta, polipi, delfini,

što se tumbaju preko nas i plove, i jezde, i urliču: "Prah, pepeo, smrt je to." A viču i rusko "ničevo" — i špansko "nada". Ti, međutim, rasteš, uz zornjaču jasnu,

sa Avalom plavom, u daljini, kao breg. Ti treperiš, i kad ovde zvezde gasnu, i topiš, ko Sunce, i led suza, i lanjski sneg. U Tebi nema besmisla, ni smrti.

Ti sjajiš kao iskopan stari mač.





U Tebi sve vaskrsne, i zaigra, pa se vrti, i ponavlja, kao dan i detinji plač. A kad mi se glas, i oči, i dah, upokoje, Ti ćeš me, znam, uzeti na krilo svoje. ESPANJA i naš Hvar,

Dobrović mrtvi, šejk što se u Sahari beli, priviđaju mi se još, kao utvare, vatre, var. Moj Sibe poludeli, zinuo kao peš.

Samo to više nismo mi, u mladosti i moći, već neki papagaji, čimpanzi, neveseli, što mi se smeju i vrište u mojoj samoći. Jedan se "Leiche! Leiche! Leiche!" dere. Drugi mi šapće: "Cadavere!" Treći: "Leš, leš, leš." Ti, međutim, širiš, kao labud krila,

zaborav, na Dunav i Savu, dok spavaju. Ti budiš veselost, što je nekad bila, kikot, tu, i u mom kriku, vrisku, i vapaju. U Tebi nema crva, ni sa groba.

Ti blistaš, kao kroz suze ljudski smeh. U Tebi jedan orač peva, i u zimsko doba, prelivši krv, kao vino, u novi meh. A kad mi klone glava i budu stali sati, Ti ćeš me, znam, poljubiti kao mati. TI, PROŠLOST, i moj svet,

mladost, ljubavi, gondole, i, na nebu, Mljeci, priviđate mi se još, kao san, talas, lepi cvet, u društvu maski, koje je po mene došlo. Samo, to nisam ja, ni Venecija što se plavi, nego neke ruševine, aveti, i stećci,

što ostaju za nama na zemlji, i, u travi. Pa kažu: "Tu leži paša! — Prosjak! — Pas!" A viču i francusko „tout passe“. I naše "prošlo". Ti, međutim, stojiš nad širokom rekom,

nad ravnicom plodnom, tvrd, uzdignut kao štit. Ti pevaš vedro, sa grmljavom dalekom, i tkaš u stoleća, sa munjama, i svoju nit. U Tebi nema moje ljudske tuge. Ti imaš streljača pogled prav i nem. Ti i plač pretvaraš kao dažd u šarene duge,

a hladiš, ko dalek bor, kad te udahnem. A kad dođe čas, da mi se srce staro stiša, Tvoj će bagrem pasti na me kao kiša. LIŽBUA i moj put,

u svet, kule u vazduhu i na morskoj peni, priviđaju mi se još, dok mi žižak drhće ko prut i prenosim i zemlju, u sne, u sne, u sne. Samo, to više nisu, ni žene, ni ljudi živi, nego neke nemoćne, slabe, i setne, seni, što mi kažu, da nisu zveri, da nisu krivi, da im život baš ništa nije dao,





pa šapću "pao, pao, pao" i naše "ne, ne". Ti, međutim, dišeš, u noćnoj tišini,

do zvezda, što kazuju put Suncu u tvoj san. Ti slušaš svog srca lupu, u dubini, što udara, ko stenom, u mračni Kalemegdan. Tebi su naši boli sitni mravi. Ti biser suza naših bacaš u prah.

Ali se nad njima, posle, Tvoja zora zaplavi, u koju se mlad i veseo zagledah. A kad umorno srce moje ućuti, da spi, uzglavlje meko ćeš mi, u snu, biti, Ti. FINISTERE i njen stas,

brak, poljupci, bura što je tako silna bila, priviđaju mi se još, po neki leptir, bulke, klas, dok, iz prošlosti, slušam, njen korak, tako lak. Samo, to više nije ona, ni njen glas nasmejan, nego neki kormoran, divljih i crnih krila, što viče: zrak svake sreće tone u Okean.

Pa mi mrmlja reči "tombe" i "sombre". Pa krešti njino "ombre, ombre" — i naš "grob" i "mrak". Ti, međutim, krećeš, ko naš labud večni,

iz smrti, i krvi, prema Suncu, na svoj put. Dok meni dan tope u tvoj ponor rečni, Ti se dižeš, iz jutra, sav zracima obasut. Ja ću negde, sam, u Sahari, stati, u onoj gde su karavani seni, ali, ko što uz mrtvog Tuarega čuči mati, Ti ćeš, do smrti, biti uteha meni.

A kad mi slome dušu, koplje, ruku i nogu, Tebe, Tebe, znam da ne mogu, ne mogu. ŽIVOT ljudski, i hrt,

sveo list, galeb, srna, i Mesec na pučini, priviđaju mi se, na kraju, ko san, kao i smrt jednog po jednog glumca našeg pozorišta. Samo, sve to, i ja, nismo nikad ni bili više, nego neka pena, trenuci, šapat u Kini, što šapće, kao i srce, sve hladnije i tiše: da ne ostaju, ni Ming, ni yang, ni yin, ni Tao, trešnje, ni mandarin.

Niko i ništa. Ti, međutim, sjaš, i sad, kroz san moj tavni,

kroz bezbroj suza naših, večan, u mrak, i prah. Krv tvoja ko rosa pala je na ravni, ko nekad, da hladi tolikih samrtnički dah. Grlim još jednom na Tvoj kamen strmi, i Tebe, i Savu, i Tvoj Dunav trom. Sunce se rađa u mom snu. Sini! Sevni! Zagrmi! Ime Tvoje, kao iz vedrog neba grom. A kad i meni odbije čas stari sahat Tvoj, to ime će biti poslednji šapat moj.





Cooden Beach 1956.




NAŠA NEBESA

Iz prošlosti, mutnog bezdana, poneki oblici viđenog vraćaju se tako neodređeno,tako beznačajni, tako iskrivljeni, slabi i bedni. Drugi međutim, vraćaju se jasni,oštri i svetli.

Neko neznano sunčanje, koje nije od ovoga sveta, obasjava ih. Obasjava ih posvojoj volji, te nam se ukazuju sjajni oni koje smo videli u tami, a tamni oni kojesmo ostavili u svetlosti. Neka neizmerna i čudna dolina je prošlost i ništa u njoj ne možemo izmeniti,pomilovati, ni dodirnuti rukom. U svojoj svetlosti, i tami, ona nam propušta ruku,kroz svoje oblake, mekše od praha, a koji nisu više onakvi kakve smo ih videli iostavili. Tako se putniku javlja i zemlja kojom je prošao, čudna i promenjena. Ne ona koju je gledao očima svojim.

Dok neka milovana, blaga glava, i neko ljubljeno, vitko telo, sa pravim stasom ivanrednim kolenima, prolazi bez lepote i moći, dotle neko drugo biće, uzetoolako, brzo ispijeno, prilazi sad drhtanjem munja, telesnom lepotom ružičastihkameja i snagom, pod kojom se u sećanju cvili.

Tako se putniku neka sumorna mesta u Češkoj javljaju iz prošlosti, u smehu iopadanju cvetova, sa voćaka što dišu. A neka ognjem opržena i nasmejana selau Provansi, uvijena bedom, uzaludnošću i dosadom koja guši. Poneka ogromna varoš, u kojoj besmo, u kojoj je grmljavinom i topotom jurilonekoliko hiljada točkova, nikako se i ne ukazuje više. A samo se, kao da lebdi nadnjom, javlja, iz nje, taman miris jednog drveta, pod našim prozorom.

Tako nam se javlja i ona zemlja koja nam je najprisnija, kad sve što više nemaznačaja u njoj potone. Naša zemlja sa svojim nebesima. Zaboraviv njenu površinu, njene gradove i selendre, njena brda i ritove, čimsklopim oči, ja vidim sad jasno, tako da je to viđenje bolno, njena nebesa.Prelivaju se preda mnom, sa Istoka i Severa, kao more. Sivo, kao pesak beskrajno nebo Bačke, mutno more, u kom gomilaju oblaci, kaopena i dim, neprekidnih bezdana, u jutru. Bezgranična pustinja, pred kišom, kad





čun na reci, kola drumom, mile, kroz jezovitu tišinu i dosadu što se nadnela nadzemlju. To isto nebo, žuto produženje polja kukuruza, u nedogled, u jesenjaposlepodneva, mešavina boja peska i slatine. Konjanik pod njim ima tup osećajda mu vetar jaše za vratom, a pešak, da su mu svi udovi od sasušene gline. Zeleno nebo Baranje, kao razbijeno staklo, vlažno od kiša. U zoru sivo, kao kožapokislih srna i košuta. Nebo, što zaplavi utopljeno u rukavac neke reke, zelenih,otrovnih, zamršenih bilja i crvenog mulja, punog nanetih puževa. Providno u zori,svetlo i žuto, kao okno pred bezmernom čistotom pustinja nadzemaljskih, što su

kao i voda. Vetrovito i talasasto nebo Banata, što drhti, uvek, sa mutnim izdancima modrihplanina u nedostižnoj daljini. To gorko nebo jutarnjih jeza, boje divljih golubova što izleću iz dugog sna. Nebosa igrom buktinja uveče i nepomičnom, smrtonosnom, hladnoćom zvezda, noću,čistih kao krupne pahulje snega. Nebo, što usred dana, kao bilje sa druge stranesveta, nanosi na svojim talasima priviđenja, igru stabala rujnih, kula u vazduhu. To nebo, na kom sve počiva i nestaje, kao na snu.

Nebesa Srema. Vrtovi boje zapupelih trešanja, puna potoka belih i plavih, nebesa mirisna, štoostaju na duši kao rascvetana grana. Pod njima se stoji, kao drvo na brdu, punnevidljivog i nečujnog, nasmešeno od bola i slasti, što se menjaju i mešaju u zorii sumraku. Nebo slavonsko. Spušteno pod brda, u žita i šumarke, sa toplotom luga i plavetnilom šljivika.Nebo, što se pojavljuje iza šuma, kao voda. Nebo, ujesen bez glasa, sa dugim,srebrnim prugama iznad sasušenog granja i šipraga. Nebo kao svilena zavesa

pred brdima, sa laganim, tamnim dolaskom zime, u bojama jastreba. Nebo hrvatskog Zagorja. Vedro i tiho polje, što lebdi u visini, puno ševa. Plavo na danu, kao cvet u žitu, vidno i noću, sa dugim svetlim putevima. Mirno,sa kišovitom maglom što dođe i prođe, među igrom lasta. Zimi meko, bezhladnoće, sa pitomošću jednog zavejanog zeca što leži ispod bukve, na rasutom,opalom lišću. Nebo što diše u visoke, daleke topole. To isto nebo u proleću,nadneseno nad mali život mrava i buba. Kao jedno blago, materinsko oko.

Nebesa Slovenije. Visoki plast vazduha, iznad senokosa, što se noću spušta sa pokošene padine.Nebo katkad kruto, sa čistotom ispranog, seljačkog sukna. Nebo što silazi namale gradove od kamena, sa kolima slame i trava, nepromenljive boje, stalno.Što samo na obalama svojim, u stenju visokih planina, ostavlja šarenilo šljunka ipene, kamenite šare i, sitne, zadimljene, oblačiće. Nebesa Like. Nad nepreglednim, groznim, uzburkanim, pustinjama kamena. Olovno, bez igrezrakova večernjih. Bez jesenjih osvetljenja. Bez prolećnih sevanja munja. Nebesa





nezaboravna i divna, užasna, pučina što se širi nad svim vidljivim, tmura, iprekrasna, u svojoj nemilosrdnosti i skamenjenosti. Nebesa Bosne. Šarena i kadifena, kojima se plovi, kao na nekoj raskošnoj, turskoj galiji, punojblaga i razblude. Sa uzaludnošću rođenja i uzaludnošću smrti. Nebesa, što uproleće dišu tako, da se šume povijaju, u jesen silaze sa brda, mrka i teška, kaoneki ogromni medved, što se razveselio, pa igra. Boje, kao zarđao nakovanj.

Nebesa Bosne, na kojima se događaju, jutrom, tolika čuda, čije uzroke oko nemože da sagleda. A pred suton, tolike žalosti, čije posledice ostaju nečujne. Nebesa Mostara. U njima Mesec i Sunce i zvezde blistaju na plavom dnu, kao stvari načinjene odzlata i srebra. Nebesa ljubičasta, pred zoru. Nebesa Dubrovnika. Bez i jedne pojave tuge. Sa vedrinom ostrva što plove kao ružičaste ribe, prema

večeru. Nebesa kao divne školjke, sa hujanjem plavetnila u sebi. Nebesa Srbije. Velike, čvrste, visoravni. Divne u svojoj neizmernosti bistrog plavetnila,nepomućenog šarenilom. Nebesa što uzdižu zemlju širokim, vidnim, stepenicamabrda, u mir. Zatim tamna, sa tamom dubokog pokoja, pod kojim ipak kreću reke ipotoci, i žile drveća, pa i najmanji crv. Nebesa Crne Gore. Nebesa Makedonije.


Naslov: Miloš Crnjanski (1893—1977) **Poruka od: Angelina Jul 16, 2012, 10:22:54 pm

*Stihovi Miloš Crnjanski

BESPUĆE

Vas zovem samo, sa užasomu pogledu razvratnom, neveselom.Vas zovem samo, što drhtitesa vitkim, osetljivim telom.

Vas na čijim je kolenima životizdahno zbunjen, umoran;za vas ja imam rumeno morei jedan osmeh sumoran.





Ne, neće ljubav, ni mladost, višepomilovati nam grudi.Ime će, dah će, suza će našadrugom da zamiriše.

Daleko, negde, oko sveta,gde sneg i led i nebo cvetasve će se sliti,i od svega biti:

Mir,mir,mir...

PESMICA

Reci, kad bi moj osmeh bled,rastopio se kao cvetpola san a pola led.

Kad bih još jednom

mogao da volim...

Da li bi mi tad bilo dobro svud,i život bio manje lud?

Ili bih i tad kao sadmorao da se smešim i razbolim,i da umrem?

Kad bih još jednomosetio da volim, volim?

NA ULICI

Kad svetiljke sinui ulice pođu u visinu,u tami stojim jaNa svemu što dođemoj osmeh zasija.

Nestanu boli okovi i laž,od mog pogleda zavisi sva dražsvega što prođe.

Žene prolaze i oblik gube,smeše se, pa mi priđu da me ljube,a ja im novu senku dam.

I dok tio zamagli noćulice pune seni, ja imam neba bezgraničnu moć,svi boli sveta skupe se u meni.

Ko cvetići beli sa mesecarađaju se po ulici deca.Od osmeha mog umire dan,





i svakog koga pogledamstiže moja sudba sreća i san.

Kad mahnem rukom neoticenove zvezde sinu.Tad sjajan tužan ceo gradliči na moje lice.

Svi idu u nebo da me vide

po ulici zvezda i srebra.Ja stojim raspet sam na zidu,a Mesec mi blago probada rebra.

Naslov: Miloš Crnjanski (1893—1977) **Poruka od: Angelina Avgust 14, 2012, 11:51:22 pm

*

CRNJANSKI PIŠE ANDRIĆU

Iz Beograda 20. maja 1919. godine: "Ja očekujem od Vas na zimuknjigu koja će reći više nego što mogu reći ja — otrovan gordošću ipreziranjem za navek"

Dragi Prijatelju.

Ja sam isuviše ponosit u flirtovima mojim, a da bih pokazao da me boli što mitako dugo niste pisali — da niste bolni i da se ne bojim za Vaše zdravlje. Nezaboravite da ja volim Ivu Andrića iz knjiga — a ne iz života, pošto se u životu jauvek pretvaram, na papiru nikada.(...)

Radim koliko mogu. Ovde je sve učmalo, i što je gore separirano. Prikupio samnešto malo saradnika, itd. Ćorović je prilično ladan prema meni — no možebiti da je razočaran. Živim — i č inim ono što držim da mi je dužnost, ne više, ne manje.Razočarao sam se samo u srbijancima.(...)

Osim toga pokušavam da na Universi podignem ženske (koje osobito obožavajunekog pisca "Edž Ponta", ima jedan čovek koji je "Edž Ponto" pročitao 50 puti —lud? Ištu od mene Andrićevu sliku koju ni ja nemam.) i trudim se da zaustavimkulturni bolševizam i separatizam koji ovde na Universi prodire.

Kako živim? — ni radosno, ni tužno nego neveselo. Pošto imam silne dragane uBeču i Pešti, dakle daleko — to mogu da sam sam. Najviše sam sa knjižarom

Cvijanovićem a sad hoću da se upoznam sa gosp. Stokić glumicom narodnogPozorišta, ona je veliki talenat, a na jesen mislim da pokušam sa pozorištem.Slušam istoriju i druge famozne stvari i čekam g. B. Popovića da mi prizna da i jaštogod znam o književnosti i da mi dopusti da postanem suplent negde uMaćedoniji gde ću učiti volove Omiru. Vidite afektiram. Inače mi je vrlo dobro, jedem ćevapč iće i zavađam mlade, možebiti nevine devojke koje uče tehniku.

Glavno je da vreme prolazi.

Teško mi je samo uveče, kad radim, više puti odmanem rukom i legnem daspavam — onda je najbolje. No sve će to proći šta sve nije prošlo malo važnijenego sve ovo — uostalom Vi znate pesnici su ćaknuti.





Zovete me u Split. Boli me to jer ga se sećam kad sam ga posetio u jednoj barciu doba kada sam bio zdrav i mlad, u doba kad sam bio od najboljih igračafootballa i radostan jer mi je Kočić štampao pesme.

Ne mogu da dođem, nemam para, a nemam ni vremena. Naš je raspust samo od1 Avgusta do 15 sept — a to vreme provešću kod majke u mom selu, dosta jesedila godinama za vreme rata sama, može da omutavi pa bi rekli da nisamnježan sin. A ja volim svoju majku, zamislite tu ludost, bila je celog veka poštena

i uvek stradala za druge. Ićiću njoj. — Ali sada pošto znam gde ste često ćuVam pisati. To je još više nego da sam kraj Vas, u istini ja nisam tako iskren. Jaočekujem od Vas na zimu knjigu koja će reći više nego što mogu reći ja —otrovan gordošću i preziranjem za navek.

ETERIZAMDrugu Ivi Andriću

Moja je bajka:da se u snu dok se spavadobra čine, i da ništa

nije java.Nismo znali a imali smočedo u daljini.

Rekao sam ti cvet jedan lakispuniće tvoje misli.Sve osmehe koji su od bola svisli,sačuvaće zraknegde u daljini.

O ničeg nek te nije žao.Zato sam ti tu misao dao

tužnoj goloj i beloj,neveseloj.Gledaj u jesen mirno,kako se gubi dani ljubi.

Blago kao jedno zvonoda zazvoni u daljinimišlju tom sam te dodirno.

M. C.

Ostarićemo, što od godina što burna života,i smirićemo se i proti volje;to ne znači da ćemo biti "razočarani"— Bože sačuvaj! — i nositidemonstrativno "časne sedine".

Ne, tek, tako, biće nam draže mesto kraj prozorai stišan razgovor;doživljaje će zameniti sećanja,i volićemo malo odviše knjige i slikena kojim drugi neće moći bogzna šta da vide.





Ostarićemo, dabome, al to je daleko.Sada i još za dugo, volja da sesrdimo, volimo, grdimo, burno lomimo,svuda kod ljudi otpor i raspre izazivamo,tugu kod svojih.

I u svemu tome često pomislim,ne bez neke nežnosti sa samim sobom:

ostarićemo.T.J. ako nas opet neka ognjena šimerapre vremena ne odnese do đavola.

Ivo Andrić

Vaš Crnjanski

Glas javnosti (http://arhiva.glas- javnosti.rs/arhiva/2003/01/04/srpski/A03010302.shtml)

Naslov: Miloš Crnjanski (1893—1977) **Poruka od: Angelina Septembar 09, 2012, 09:37:39 pm

*

PISAC I KNJIGA IMAJU SVOJU SUDBINU

Najbolje su baš one knjige koje nisu napisane — rekao je MilošCrnjanski. Dela je ostavio: "Bogu, ljudima, a zatim vetru"

Pošto sudbina nije ono što mi hoćemo, već ono što ona namisli, život sepretvara, čini nam se, u niz slučajeva. To da bi trebalo verovati u sve teslučajeve koji nisu slučajnost, rekao je Miloš Crnjanski. Nad nama lebdi jednasudbina, reći će on, i svaki pisac, i svaka knjiga, imaju tu, svoju, sudbinu. I još,sve je u vezi.

Sudbina nekih dela Miloša Crnjanskog bila je da nikada ne budu štampana ili danikada ne budu napisana. Iako od onoga što jeste ne može biti drugačije,zamislimo, šta bi nama ili piscu značilo da ipak može? Čemu to? Možda zboggađenja nad činjenicama, u inat njima, zbog igranja pretpostavkama prekogranica smisla.

Da je zbirka, koju je u leto 1912. godine Crnjanski sačinio od pesama pisanih uTemišvaru, objavljena u časopisu "Bosanska vila" što je bila piščeva "intensija",ko zna šta bi bilo? Možda bi onda, u Mostaru, Crnjanski razgovarao saostavljenim, melanholičnim Dučićem dok bi Šantić bio u diplomatiji. Umesto togatadašnji urednik "Vile", Kašiković, hvaleći pesme istovremeno se ljutio zbognjihove preterane sentimentalnosti.

Objavljeno je samo "U početku beše sjaj", ono: "Tužno je ići čak do poljana/štotamo leže čak pod nebom (...) i videti da od dana do dana/uzalud smo išli."."Ekstravagancija. Meni sad neprijatna." — napisao je pisac nekoliko decenijakasnije. Ostatak pesama je izgubljen. Da nije, možda bi ih se Crnjanski, kaopomenuti diplomata Dučić svoje prve zbirke, pod stare dane odrekao.





Da je sledeće godine Narodno pozorište postavilo Crnjanskovu dramu "Prokletiknjaz" ili da je u "Brankovom kolu" zaista bio objavljen roman "Sin Don Kihotov",kao što je mladom piscu obećano, možda bi Princip, onog dana u Sarajevu, jednostavno pucao u sebe. Ali "Prokletog knjaza", toga mu, kaže Crnjanski,nimalo nije bilo žao. Bilo je onako kako je sudbina htela. Oba rukopisa suizgubljena.

Šta je izostavljeno u prvom izdanju "Sveslovenske knjižare" (1921) iz "Dnevnika oČarnojeviću", tog "lirskog romana" pisanog, svedoči pisac, poslednje godine pred

Prvi svetski rat i za vreme rata, "u tih pet godina, u bolnicama i logorima"? Koliko je bilo tabaka rukopisa, dvanaest, sedamnaest, koliko je izostavljeno, sedam,pet? Ko je izvršio skraćenja, gde je ono što u štampu nije ušlo? Oko toga sedanas stvorila jedna drama. Crnjanski kaže da je roman sam skratio, štaviše, da je, u besu, pred cimerom, Petrom Dobrovićem koji se "tome grohotom smejao", uhotelu "Pariz" na Terazijama, spalio izostavljene delove. A da "Dnevnik" nijesnašla baš ova sudbina? Ko zna, možda bi današnja omladina bila sasvimbestidna. Jer koliko je ova knjiga stvarno bila "pornografska" i "pesimistična", tozna samo prof. V. Ćorović, ondašnji "arbitar o moralu", onaj koji je predložio dase roman skrati. "Jesen, i život bez smisla."

A tek da je izašlo svih šest knjiga "Seoba"! Crnjanski je imao tu nameru, veli,

"oluja jednog vremena nije mogla da me ne uzbudi". Možda bi mu, u Londonu,Moša Pijade mnogo ranije, nego što jeste, prijateljski rekao: "Budalo matora, štose ne vratiš?" A možda mu baš onda to nikada ne bi rekao. Slučaj je to,komedijant. Prva i druga knjiga ostale su, tako, kao "ruina od šest neostvarenihromana". Sve je u vezi.

Nema ni rukopisa: "The Shoemakers of London", "Juhahaha", "Gundulić" i"Espana". Vidosava Crnjanski kaže da ih je neki lopov odneo iz stana poslepiščeve sahrane. Ipak, smatra se, da ih je Crnjanski sam uništio.

Ima ovakvih primera sudbine još.

Dovoljno je tome dodati ono što je Crnjanski rekao o tuđini. On je, kao prethodnuškolu, preporučuje svakom književniku. Ali kaže i to da bi napisao mnogo višeknjiga da nije bio u emigraciji.

I dodaje: "Najbolje su baš one knjige koje nisu napisane." Da je bilo drugačije odonoga što jeste, ne bi imao razloga to da kaže, pa ne bi ni rekao. A lepo jerekao. To što je napisano i štampano ostavio je, kako reče njegov omiljeni pesnikKamoenjš: "Bogu, ljudima, a zatim vetru".

SUDBA

Na sinjem moruLađa jedna brodi;Da mogu samo znati:Kuda je sudba vodi?

Vetar talasa more,Valovi liče gori.Nemoćno, teškom mukom seSa njima lađa bori.





Prošla je bura;More pokoja nađe.A pena talasa grliPoslednji deo lađe.

Prva objavljena pesma Miloša Crnjanskog,u listu "Golub", kada je pisac imao petnaest godina.Kasnije u Komentarima uz "Liriku Itake" reći će:"Danas mi se čini da bi to bilo dosta."

Ljubica Pupezin | Glas javnosti (http://arhiva.glas- javnosti.rs/arhiva/2003/01/04/srpski/A03010308.shtml)

Naslov: Miloš Crnjanski (1893—1977) **Poruka od: Angelina Septembar 09, 2012, 10:44:27 pm

*

POETSKI TRAG CRNJANSKOM NA VEČITOM PUTU

Književno veče posvećeno poetskom delu velikog srpskog pisca MilošaCrnjanskog u okviru letnjih programskih aktivnosti Spone, upriličine je u prostoruskopskog kafea Li, gde su ljubitelji pisane reči uživali i direktno učestvovali uobradi pesama na radionici koju je je vodio profesor književnosti ĐokoZdravevski.

Pozdravljajući učesnike radionice, predsednik Spone Milutin Stančić je podsetioda je u ciklusu redovnih književnih radionica Centra, aprila lane, obrađivan lirskiroman Miloša Crnjanskog "Dnevnik o Čarnojeviću", a ovo književno veče je

posvećeno njegovoj poseziji. Podsetio je da je književno delo Miloša Crnjanskogobimno, raznovrsno, za kritiku na početku čak i neprijatno izazovno, dokontroverznosti, osporavano uglavnom od — neznalica.

Crnjanski se afirmisao kao pesnik, ali nesumnjivo i pre svega kao pripovedač,romansier, dramski pisac, putopisac, esejista, pisac memoarske proze, večitiputnik istraživač čiji su tragovi ostali delom neizbrisivi.

Moderator pesničke večeri Đoko Zdravevski je na samom početku uvođenjaučesnika radionice u poeziju velikog Miloša Crnjanskog rekao da iako mu srpski jezik nije maternji, svaku pesmu će č itat i izvorno, što je moguće bliže "originalu",budući da se za to posebno pripremao, što se tokom kazivanja potvrdilo na

najbolji mogući način.

Ukazujući da je Crnjanski značajan predstavnik posleratne, (misleći na Prvisvetski rat), generacije srpskih književnika eskpresionizma, ali sa svojimpodpravcem — sumatraizmom, Zdravevski je podsetio da je njegova pesma LirikaItake objavljena 1918. u Beogradu — na početku i te kako — osporavana.Odabrane stihove je objavio 1954. a Lament nad Beogradom 1956. godine.

Sumatrizam je poetski, filozofski i životni stav koji je Miloš Crnjanski proklamovaou svom pesničkom festu Objašnjenje Sumatre 1920. godine.

Pod uticajem ekspresionizma i futurizma, kako je zapisano, Crnjanski je već





tokom Prvog svetskog rata postulirao principe avangardnog programa, za koji jeuveo termin sumatrizam. Njegov koncept pokriva najvažnija mesta savremeneavangardne umetnosti: primarnu snagu, sukob između civilizacije i prirode, kao inadu za novi početak. Sumatrizam je bio zasnovan na viziji kosmičke harmonije.

— U nadi da najveći deo učesnika mahom poznaje i izuzetno bogat životni putpisca, uveravamo se da je Milošu Crnjanskom, čoveku izuzetno nemirnog duha,čitav život prošao u putu i traganju — rat, Pariz, Rim, London... sve do povratkau svoju Srbiju, u Beograd gde je i umro, podsetio je Zdravevski, nabrajajući

njegove pesničke bisere — Prolog, Himna, Serenada, Nove senke, Ja, ti, i svisavremeni parovi, do posleratnog Epiloga lirike — Itaka.

Crnjanski je u nekim periodima osposravan mahom od bledih kritičara, a kako jezapisano i na radionici istaknuto, "napadale su ga neznalice". Bio je i ostao blizakposebno sa Rastkom Petrovićem i Stanislavom Vinaverom.

U raspravi na radionici o poeziji ali i životnom putu i ukupnog delu MilošaCrnjanskog učestvovali su Milutin Stančić, Trajče Stameski (koji je bio moderatoru Sponi kada je lane obrađivavan "Dnevnik o Čarnojeviću"), Dejan Stojanovski,Tatjana B. Eftimovska... kroz podsećanja na delove životnog puta od odrastanjai školovanja u verskim ustanovama preko ratnih iskušenja i stvaralačkog opusa u

zapadnom svetu, do kraja u Beogradu.

— Crnjanski je dopadljiv, a nekim svojim pesmama uspostavlja i dijalog, na primersa stihovima Branka Radičevića, rekao je Stameski, uporedivši pesničko več itotraganje sa delom nekim lirkih prikaza makedonskog književnika RadovanaPavlovskog...

Tatjana B. Eftimovska je istakla romantičarski trag Crnjanskog ihipermodernistički pristp za autora vaspitavanog u verskim školama, koji je"prilično jeretičan budući da mu je rat bio velika škola"... Njegova poetika jemanje ekspresionistička a više romantičarska i tu i leži odgovor zašto nije bioprihvaćen — primer iz pesme Himna "nemamo ni Boga ni gospodara, naš Bog je

krv..."

Zdravevski je na kraju radionice izuzetno nadahnuto pročitao njemu, kako jerekao, vrlo omiljenu pesmu Miloša Crnjanskog, Lament nad Beogradom. ...

Srbi - Spona (http://www.srbi.org.mk/index.php?option=com_content&view=article&id=4598:poetski-trag-crnjanskog-na-vec itom-putu&catid=72:srbija-makedonija&Itemid=96&lang=sr) | 30.06.2012.


**NEPOZNATI MILOŠ CRNJANSKI

PESNIKOVA LABUDOVA PESMA

"Jednog dana mi je re kao da bi že leo da ko načno i ja budem nje gov gost, da do -đem u nje gov stan, da upo znam go spo đu Vidu i da, najzad, vidim gde živi... Kaošto sam već spomenuo, stan se sastojao od jedne omanje sobe, sa "francuskimkrevetom, jednom ručnom šivaćom mašinom, stočićem s velikom pisaćommašinom, čini mi se marke remington, malim stolom za ručavanje za četiri osobe,





i to je bilo sve. Pored sobe, bilo je još i kupatilo, a ispred kupatila, na samomulazu u garsonjeru, bila je čajna kuhinja. Crnjanski mi je odmah napomenuo da seon lično bavi kuvanjem, i da je to naučio u izgnanstvu. Gospođa Vida mi jeispričala sve o igli i šivenju, i svojoj nekadašnjoj totalnoj neukosti u timposlovima. Kao uzgred, i ne bez ponosa, pokazala mi je prstom na odelo koje jeCrnjanski imao na sebi: Pogledajte, gospodine Mladenoviću, i ovo odelo kojevidite na Crnjanskom, ja sam od kupljenog štofa na nekoj rasprodaji svojimrukama sašila"...

Ovo je sećanje na Miloša Crnjanskog i njegovo izgnanstvo u Londonu, TanasijaMladenovića (1913—2003), poznatog srpskog pesnika, kulturnog i javnogradnika. A zašto je ovo podsećanje na pisca "Seoba" danas aktuelno. Pa zato što sam,nedavno, otkrio jedno nepoznato pismo Miloša Crnjanskog, napisano u Londonu15. jula 1956. godine, na latiničnoj pisaćoj mašini, Božidaru Kovačeviću. Naime,Božidar Kovačević (1902—1990), istaknuti je srpski književnik, naučnik, profesor,leksikograf i prevodilac. O kome književnik, istraživač srpske kulture i novinarKosta Dimitrijević kaže: " ...da je svojim raznovrsnim, vrhunskim ostvarenjimazaorao duboke brazde na poljima srpske i jugoslovenske kulture, služeći za primermlađim generacijama, koje su ga poštujući njegovo enciklopedijsko znanje

simbolično nazvali "hodajućim sveznanjem". Poznat po plodnom književnomstvaralaštvu sadržanom u dvadeset objavljenih knjiga poezije, proze i esejistike,Božidar Kovačević bio je zapažen i kao odličan prevodilac na nekoliko svetskih idva klasična jezika. U vreme kada se dopisivao sa Milošem Crnjanskim, tokom1956. i 1957. godine, bio je član uprave Srpske književne zadruge, zatim, njensaradnik, recenzent, sekretar i urednik i to sve dobrovoljno bez ikakvematerijalne nadoknade. Naime, Božidar Kovačević je želeo, što se iz ovog nepoznatog pisma Crnjanskoglepo vidi, da ponovo obnovi davno štampani "Almanah" iz 1924. godine, koji jeizašao povodom stogodišnjice rođenja velikog srpskog romantičara BrankaRadičevića. Zatim, imao je ideju da SKZ izda jednu antologiju lirskih pesama

Crnjanskog, ali na žalost to mu nije uspelo. Mudar i veoma iskusan, kada je reč oliterarnoj "gladi" čitalačke publike u Srbiji želeo je da je zadovolji makar jednomknjigom našeg velikog pisca. Ali ono što je važnije namera mu je, verovatno, bilada na "mala vrata" rehabilituje jednog od najvećih srpskih pisaca koji je patio uizgnanstvu, ali čije knjige, objavljene, između dva rata — kako kaže KostaDimitrijević — "jedva da su mogle, tu i tamo, da se nađu u našim malobrojnimantikvarnicama. Bilo ih je u vlasništvu pojedinaca, po neka ili nijedna u javnimbiliotekama. Pri tom, Crnjanski je bio i pod embargom, politički nepoželjna ličnost,pa — prema tome nepoželjan kao pisac. To nikako nije značilo da jeinteresovanje za njegovo književno delo opadalo. Mladi pisci, naročito pesnici,prvih posleratnih generacija su tragali za svakom njegovom knjigom, za svakomnjegovom pesmom, listajući stare časopise i doratnu štampu ".

Naročito je bilo opasno govoriti sa divljenjem o Crnjanskom posle eseja MarkaRistića "Tri mrtva pesnika", koji je objavljen u knjizi "Rada" Jugoslavenskeakademije znanosti i umjetnosti, i gle čuda, u Zagrebu. Ristić, u svom eseju pišeo Polu Elijaru, Rastku Petroviću i Milošu Crnjanskom — jedino što je ovaj poslednjibio još živ. A sve to povodom izlaska, početkom 1954. godine, knjige "Odabranistihovi" Miloša Crnjanskog u Parizu. "Spremio sam kraj sebe, komplet "ideja", da konkretno rečitim citatima, obeležimtu izdaju", piše pored ostalog Marko Ristić u ovom opširnom tekstu gdebeskrupulozno živog sahranjuje svog bivšeg prijatelja, pisca "Sumatre", "Seoba","Dnevnika o Čarnojeviću", "Stražilova", "Lamenta nad Beogradom"... Zatim,





nastavlja: "Hteo sam da opišem tu crnu etapu na putu Crnjanskog u propast, unegacije sebe i nas, na putu njegovom u emigraciju, gde se našao baš onda kadase gladan i krvav narod njegov prvi put pred istorijom digao da to više neostane. Je li to put svakog nihilizma, taj put u besmisleni jad razuma, u fašističkobespuće?... Taj čovek bio je nekad moj prijatelj. Govorio nam je, dok je živeopesnik u njemu, o zamršenosti sudbine naše, o vinogradima fruškogorskim, oDunavu i o tome da nije ničiji. I taj glas njegov, tadašnji, bio je u skladu, mutan,sa čistotom ove noći. A onda je pošao putem ambicije malog profesora izIlandže, koji nije mogao da zaboravi da su mu, kao detetu, navlačili bele

rukavice, i koji se, da bi se opet mogao ponositi svojom otmenošću, recimo, predbivšim upravnikom dvora Veljom Dimitrijevićem, pred groficom Capodistria iligospođom Zeiss, zastideo onoga čime se jedino, u stvari mogao ponositi, sebe.Čudni su i žalosni putevi ambicije, sujete, sebeljublja, snobizma, karijerizma...". Ali, kako se kaže: Ima Boga! Zapravo ovaj esej Marka Ristića postigao jesuprotan efekat. Svrstavši Miloša Crnjanskog među već preminule veličine kaošto su Elijar i Rastko Petrović, Ristić je još više zainteresovao mladu čitalačkupubliku za veličanstveno delo ovog našeg pisca. Naročito što je, i pored izuzetnoteškog izbegličkog života, pisac "Seoba" nastavio da neumorno piše. Od 1948. pa do 1953. godine Crnjanski je stanovao u "kući za kočijaše", u vrtu

Leile Pedžet, inače srpske dobrotvorke i predsednice Jugoslovenskog komiteta zapomoć, u blizini Londona. Poslednjih dvanaest godina svoga života u glavnomgradu Velike Britanije, pre povratka u otadžbinu, od 1953. do 1965, Crnjanski jestanovao na istoj adresi — gde je i pisao ovo do sada nepoznato pismo BožidaruKovačeviću, a koje sada Novine beogradskog č itališta ekskluzivno objavljuju: 31-155, Queens Court, Queens Way, London, W.2. "U tom malom stanu, gde surukopisi bili poređani po stolu, po fotelji i jednoj stolici koja, sa drugom jednom,čini sav sedelački nameštaj — svedoči Dragan R. Aćimović u knjizi "Sa Crnjanskimu Londonu" i nastavlja da su "uza zid rafovi s knjigama, stvarima, paketima,odelom. Vidi se teskoba..." I u toj teskobi se ponositi Banaćanin polako ali sigurno vraća u srpsku

književnost. Stalno i mnogo radi, neobjavljeni tekstovi se gomilaju. Prevodi knjiguo engleskoj avijaciji i njenom radu na Bliskom istoku, radi i na sinhronizaciji jednogfilma na naš jezik. Piše i jedan vodič — "Rim i njegova okolina". Zatim, započinjeda piše roman "Londonski obućar". "Roman o Londonu" piše na engleskom jeziku1947. godine i planira da ga ponudi nekom od londonskih izdavača. Kasnije će sepredomisliti i tekst prevesti na srpski jezik. Tokom 1948. godine završava dramu"Konak", o Dragi Mašin i kralju Aleksandru Obrenoviću. Milan Stojadinović, bivšipredsednik vlade, jedan od vlasnika dnevnog lista "Vreme", koji živi u BuenosAiresu, piše mu 1950. godine i poziva ga na saradnju u listu koji pokreće — "ElEconomist". U nevolji, Crnjanski prihvata ponudu i postaje stalni dopisnik ovoglista iz Londona. Piše članke i komentare o zbivanjima u engleskoj privredi,ekonomiji i politici, za osamnaest funti nedeljno. Godine 1952. počinje da prikuplja

materijal za pisanje drame o Nikoli Tesli. Posebno ga zanima prijateljstvo Tesle iPupina i njihov konačan raskid. Početkom 1954. godine knjiga "Odabrani stihovi"Miloša Crnjanskog izlazi u Parizu u izdanju njegovog dugogodišnjeg prijateljaDragana Aćimovića. Krajem decembra 1955. godine stiže mu pismo subotičkeizdavačke kuće "Minerva" u kojem ga uređivački kolegijum moli za dozvolu da se u jednoj knjizi štampaju "Seobe" i "Dnevnik o Čarnojeviću", da bi u maju 1956.godine izašla iz štampe ova prva posleratna knjiga Miloša Crnjanskog u Srbiji.Zatim, šalje Narodnom pozorištu u Beogradu rukopis drame "Konak" o ubistvukralja Aleksandra i kraljice Drage, a subotička "Minerva" je i izdaje u zasebnojknjizi. A i te veoma presudne 1956. godine, od kada je i ovo do sada široj javnosti





pismo nepoznato Miloša Crnjanskog, negde "na plaži engleskoj", tačnije na plaži ublizini Londona, u mestu koje se zove Cooden Beach, Crnjanski piše svojuantologijsku poemu "Lament nad Beogradom". Dakle, nije mrtav pesnik, nego jeitekako živ. I kako kaže u jednom razgovoru, na pitanje novinara da li i dalje pišepesme Crnjanski odgovara: "Pisanje stihova je za pesnika, kao što je poznato,mentalna, skoro fiziološka potreba. Ona je danas kod mnogih pesnika pretvorenau brbljanje. Štampanje pesama, međutim, sasvim je nešto drugo. To je literarnafunkcija, u okviru jedne literature. Tu funkciju, koju sam vršio u srpskoj literaturi,do svoje 70. godišnjice, ne mislim dalje da vršim. "Lament nad Beogradom" je

moja labudova pesma". U godinama koje slede Miloš Crnjanski postaje sve više prisutan na srpskoj i jugoslovenskoj literarnoj sceni, da bi se konačno, sredinom šeste decenije 20.veka vratio u Beograd. Crnjanski je imao 52 godine kada je njegovo izgnanstvootpočelo, a 72 godine kada je ono okončano. Srđan V. Stojančev

83,Queen s CourtQueen Way,

London, W.2. Dragi Kovačeviću, Primio sam Vaše pismo od 1.7. Primio sam i isečak iz novina "Mlada Kultura" saVašim člankom o meni. Mnogo hvala na komplimentima. (Drugi broj istog listanisam primio. Valjda im je zabranjeno da pošalju?). Ne treba da insistirate. Primio sam i zbirku Vaših pesama, i 3 kataloga od izdavača. Vaša zbirka je prva,od naših pesnika, koja mi je stigla, posle rata, i zato mi je, pored ostalog, jošmilija. G. Borisav Mihajlović, bio mi je ponudio, u jednom patetičnom pismu, da meobaveštava o knjigama koje izlaze u Beogradu, u literaturi, pa je zamukao. Valjda

je i to zabranjeno? Što se t iče Vaše namere da mi pošaljete tekst "Almanaha",kad budem dobio, videću ima li što da se ispravi. Ispravljam, obično, samoštamparske greške. Što se tiče predgovora, pristajem da upotrebite uspomene iz"Letopisa", a ako budete tražili, pristajem, da napišem, i nov, predgovor. Čistoliterarni. Što se tiče izdanja mojih pesama u Beogradu, i "Matica" mi je poručila, prekomoga brata, da želi da ih izda. Ja sam ponudio isto onaj tekst koji sam štampao uParizu, u "Odabranim Stihovima". Sasvim je dosta. I o tome sad ćute. Osećam se dakle bez obaveze prema njima i zato na Vaš predlog mogu odgovoritiovo: pristajem da predložite "Srpskoj Književnoj Zadruzi" da na jesen izda jednu

antologiju mojih lirskih pesama. Bilo bi najbolje i najprivlačnije za čitaoce da seostavi MENI da tekst odaberem. Ja bih u tu antologiju uneo sve što je u"Odabranim Stihovima" i još nekoliko iz doba POSLE "Lirike Itake". To bi bilo oko 3tabaka ili samo stranu dve više. Ako bi "Zadruga" želela VEĆU knjigu, predlažemda tome dodadu MOJU antologiju POLITIČKIH pesama koju sam spremio zaštampu. Ona obuhvata, iz "Lirike Itake" ("Iza Vidovdanske Zavese") 7 pesama alisa KOMENTAROM koji se prvi put pušta u štampu. (Moje uspomene iz prvogsvetskog rata). Komentar i tih 7 pesama iznose oko 2 ½ tabaka. U slučaju dakleda pristanu, pošaljite mi ugovor, kao što je "Minerva" učinila i potpisaću. Honorar,uobičajen, morali biste mi deponovati u Narodnu Banku. Što se tiče "Seoba",izdanje je lepo, a sasvim mi je svejedno kako je, posle toliko godina, pogodiločitaoce i kritiku. Ja sam dokazao dobru volju. Do "slave" mi nije ni malo stalo.





Ne znam kako stojite sa Milanom Bogdanovićem, ali, ako ga vidite, recite mu daću Narodnom Pozorištu uputiti moju dramu i komediju u pet slika o ubistvu kraljaAleksandra, Obrenovića, i kraljice Drage. "KONAK". Napisao sam je još god. 1948. i čekao priliku. Ni malo se ne ljutim više ni naBogdanovića. Pozdravite ga. Mom Jovi kažite da ako bude dolazio ne treba da pođe dok se ne posavetujemo.

Oni koji dolaze obično ne znaju ni cene, ni olakšice, it.d. Ja bih ga rado video. Molim Vas da primite srdačne pozdrave, M.Crnjanski P.S. Kažite Panduroviću da ja njegovu pesmu "Sišli smo s uma ..." znam napamet.

LIČNOSTI KOJE SE POMINJU U OVOM PISMU:

1. Božidar Kovačević (1902—1990), književnik2. Borisav Mihajlović - Mihiz (1922—1997), pesnik, književni kritičar3. Milan Bogdanović (1892—1964), književnik4. Sima Panduro vić (1883—1960 ), pe snik

Novine beogradskog čitališta | Broj 31 | Mart 2008.

Naslov: Miloš Crnjanski (1893—1977) **Poruka od: Angelina Februar 25, 2013, 12:04:09 am

*

ČAS LIRIKE CRNJANSKOG

U jesen 1968. godine u Domu omladine, na čuvenoj tribini "Kod Orfeja u 8", okojoj se starao Gojko Đogo, o grupi pesnika naše generacije, a tek smo prveknjige objavili, govorio je Miloš Crnjanski. Novine su donele grupni portret spesnikom "Stražilova"... Velika sala krcata, nema mesta ni na galeriji. Svet jedošao gladan da čuje Crnjanskog. U prvom delu krepak starčić govori o poeziji, kraljici umetnosti, o lirici kod Grka, aonda i kod Engleza... Zbog čega je poezija toliko važna, i kako se po njoj narodi

prepoznaju. Kad mu zatreba, on mirno prepričava pesmu, a prepričava je tako daprepričana pesma skoro ništa ne gubi, jer su njegove pričalačke poentesvojevrsna poezija... Polako se približava našim pesmama, sve govoreći kako jeto bilo u njegovo vreme, kada su oni bili mladi... Pohvalio nas je, onako đuture,za srčanost, što smo ukoso postavljeni prema zatečenoj književnosti, i društvu,a posebno je naglasio da mu se sviđa što nam je poezija muška. Odmah nas je iukorio što smo svoje prve knjige štampali kod uglednih izdavača, neke i u lepompovezu, što smo za njih brzo dobili pohvalne kritike, čak i u Politici , neki i uglednenagrade...

Kada su oni bili mladi, to je bio rat u književnosti — sa starim, sa institucijama;nisu padale samo imperije, rušio se čitav jedan svet i cela jedna potrošena





književnost... Brzo etabliranje smekšava mladalačka nezadovoljstva... Tužno ješto su kod Srba prve knjige ponekad i najbolje... Što se malo radi na sebi, štorane pohvale mladog čoveka zavaraju da je već stigao kamo je krenuo, a sve jetek pred njim... Valja ne samo raditi, već i dugo živeti, tako dugo da i fizičkinadživite svoje neprijatelje. Valja imati kondicije i znati ustati kada vas sruše: jednom vas sruše, vi se dignete. Drugi put, vi se dignete. Kada vas treć i putsruše, ako ustanete — tada ste klasik....

Da ilustruje šta mu se u našoj poeziji sviđa, Crnjanski je izdvojio dve pesme.

Jedna je bila moja "Kletva", koju je i pročitao. Ne baš tečno. Nisam bio osobitouzbuđen, tad mi se činilo da mi to pripada. Kako vreme bude prolazilo, to što jeCrnjanski zastao i kod moje pesme, biće mi sve dragocenije. Zanimljivije je bilo nakon književne večeri, gore na šestom spratu, kod Đoga.Gladan jezika i razgovora, susreta sa književnim svetom, još u neverici da gamladi vole i čitaju, Crnjanski je sa nama ostao do iza ponoći. Kao da su njegovegorke samoće tamo u Engleskoj, a za gordu prznicu i svakojaka, naročitosocijalna poniženja, povratkom i toplim prijemom u Beogradu, unekoliko ublaženi. Kao da je naš najveći melanholik, dvostruki povratnik na Itaku, u domovinu reči,bio na putu da u starosti nađe utehu što ga, dugo potisnutog i zabranjenog,

mladi pesnici napamet znaju i govore... Pa ipak, ipak, povremen oblak tamnio mu je lice, a podozrenje i sumnjičavost nisu bili tek oprez nekoga ko je iskusio da semogu zbiti verovatne stvari... Miloš Crnjanski čarobno kotrlja svoje francusko r u ponoć u Domu omladine i vodinekad prgavu nekad salonsku konverzaciju. Žene šetaju gore-dole. O Mikelanđelu je reč — a cela je priča malčice našminkana za crveni Beograd, i za nas, tadamlade... Za crveni Beograd, kakvim ga je iz londonskog izgnanstva zamišljao.Beograd, gde je svojoj Vidi, kada su dolazili, pokazao novu zgradu tadašnjegSaveznog izvršnog veća i rekao kako je to ovima sadašnjim nova sabornacrkva... A nije znao, ili možda i jeste, jer ko je ironičan, obično zna, da tu crkvenikad nije ni bilo, a bogme ni vernika...

Miloš Crnjanski nam je ličio na ostarelog ruskog kneza Rjepnina dok u Londonugleda prenos vojne parade sa Crvenog trga, pa začuđen i udivljen kaže: Istikorak... U toj istosti , činilo nam se, Crnjanski je uživao, ali smo ostali zdvojnizašto je i zazirao... Poput nekog banatskog Šace, Crnjanski zadeva Desanku Maksimović svakojakimdvosmislicama. Ona se kao snaša smeška i koketno otresa: Idi, đavole! Ni u timgodinama ne može da sakrije simpatije za ovu prznicu sa zelenkastim očimamačka... Nisu li ona i Anica Savić-Rebac, u onim demonstracijama, svojim telimaod policije zaklonile ovog nesmirenika. U Desankinoj milosti postojano su svistradalnici, patnici i prognanici, a Crnjanski se napostradavao i nastranstvovao...

A kada je Crnjanski, uz ironičan smešak, rekao da možda ne bi smeo da budezajedljiv sa jednim redovnim članom Srpske akademije, Desanka je, prečuvšinjegovu ironiju, blagorodno i ženski široko rekla: "Sa drugima i ne bi, ali sa mnommožeš..." Pitamo Crnjanskog, kad smo ga se najzad dočepali, i ovo i ono, i on radoodgovara. Ali, da nam, na pitanje jednog mladog pesnika, kaže štogod o RastkuPetroviću, vidimo da izbegava. To onog koji pita još više podstiče da budeuporan, pa Crnjanski, malo iznerviran, a više naoštren, veli: "Ah, nesrrretniRrrastko..." Mi ne znamo zašto je nesretan. Uostalom, vragolasto se smeškaCrnjanski, ja sam sa njegovim sestrama jedno lepo leto proveo u Parizu... Onajšto je Rastkom opsednut, ne odustaje, pa će Crnjanski, skoro ljutito:




"Taj gospodin mi je na jednom našem otoku u jedno letnje jutro došao sa jednimtako nedoličnim predlogom da sam jasno stavio do znanja da ću mu, ako to još jednom ponovi, metkom prosvirati čelo..."

Ništa nam nije bilo jasno... Ali je zvučalo zlokobno... A još zlokobnije kada smosaznali da je Crnjanski u mladosti imao dvoboj sa Tadijom Zondrmajerom... I da jepucao, pucao...

Rajko Petrov Nogo | 11.05.2011. | Večernje novosti(http://www.novosti.rs/dodatni_sadrzaj/clanci.119.html:329356-Cas-lirike-Crnjanskog)

Powered by SMF 1.1.11 | SMF © 2006-2009, Simple Ma chines LLC

http://www.simplemachines.org/about/copyright.php

http://www.simplemachines.org/

odštampaj stranicu - miloš crnjanski (1893_1977) __

Documents