(1893-1977)U naoj literaturi XX veka Milo Crnjanski je jedan od onih njenih stvaralaca koji se kao pesnik, pripoveda, romansijer i publicista najglasnije javljao, najdue utao i u svom stvaranju postizao raznorodne vrednosti i rezultate. Od novinara neodreenih i kolebljivih opredeljenja, on se digao do pesnika i romansijera najvieg reda i time obeleio ne samo zanimljiv ivotni put, ve i jedan prekretniki period nae novije knjievne istorije.

Crnjanski je roen 1893. godine u Ilani, u Banatu, u osiromaenoj graanskoj porodici, a odrastao je u Temimaru, u patrijarhalno-rodoljubivoj sredini koja e mu kult Srbije i njene prolosti usaditi u duu kao najdjrau relikviju. Najdublje i najtrajnije senzacije svojih dejih i deakih godina doivljavao je u tipino nacionalnim i verskim sadrajima: crkvena kola, ikona svetoga Save, tamnjan, pravoslavno srpsko groblje sa ritualom sahrane i zadunica, veernje prie i pesme o Srbiji, hajduiji i nabijanju na kolac sve se to u deakovim emocijama pretvaralo u trajan nemir i nepresuan /izvor nada, radosti, sumnji, razoaranja i podizanja. Na samom poetku prvog svetskog rata Crnjanski je doiveo odmazdu austrijskih vlasti zbog Principovih revolverskih hitaca u Sarajevu, ali umesto tamnikog odela obukli su mu uniformu austrijskog vojnika i poslali ga na galicijski front da juria na Ruse. Vei deo vremena iz tih traginih ratnih dana Crnjanski provodi u samoi ratne bolnice, vie uz miris jodoforma nego baruta, da bi se tek pred sam kraj rata obreo i na italijanskom frontu. U njegove uspomene neizbrisivo su se utisnuli prizori ratne pustoi. "...Front, bolnice, pa opet front, i ljubavi, svuda ljubavi, za hleb i za eer, sve mokro, sve kia, i blato, magle, umiranja" to su bila vienja ivota u kojima je sazreo mladi Crnjanski. Trideset miliona nedunih mrtvih ljudi nalo je mesto u antiratnim stihovima ovog nesrenog mladog ratnika koje je on iz rata doneo u svojoj vojnikoj torbi, prvo u Zagreb a zatim u Beograd, gde se najdue zadrao.

Crnjanski otada ivi kao povratnik koji se, kao nesreni Homerov junak, posle duge odiseje vraa na svoju Itaku. Meutim, dok je Odisej znao da sauva bodrost duha i ivotnu vrstinu, Crnjanski se, sa itavom svojom generacijom, vratio u razorenu domovinu sa umorom i rezignacijom. "U velikom haosu rata govorio je mladi pesnik bio sam nepokolebljiv u svojim tugama, zamiljenosti i mutnom oseanju samoe". I u svojim ratnim i poratnim stihovima, ovaj umorni povratnik iskreno je pevao o svojoj rezignaciji i izgubljenim iluzijama. Iz svih tih potucanja po krvavim svetskim ratitima Crnjanski se vraa mislima o nunosti ruenja lanog mita o "veitim" vrednostima graanske etike. I u poeziji i u ivotu on ivi kao sentimentalan anarhist i umoran defetist koji sa tugom posmatra relikvije svoje mladosti, sada poprskane krvlju popljuvane u blatu. Oseao se tada pripadnikom naprednih drutvenih snaga i glasno se izjanjavao za socijalizam, ali njegovo buntarstvo iz tih godina bila je samo "krvava eksplozija" nekog nejasnog putevnog taloga donesenog iz rata. Knjievno stvaranje Miloa Crnjanskog u tom periodu bilo je krupan doprinos naporu njegove generacije da se nae nov jezik i izraz za nove teme i sadraje. Govorei o literarnom programu svoje pesnike generacije, on je pisao: "Kao neka sekta, posle tolikog vremena, dok je umetnost znaila razbibrigu, donosimo nemir i prevrat, u rei, u oseaju, u miljenju. Ako ga jo nismo izrazili, imamo ga neosporno u sebi. Iz masa, iz zemlje, iz vremena preao je na nas. I ne da se uguiti... Prekinuli smo sa tradicijom, jer se bacamo strmoglavo u budunost... lirika postaje strasna ispovest nove vere".

Potpuno novim stihom i sa puno emocionalne gorine on je tada kazivao svoj bunt, opevao besmislenost rata, retko negirao vidovdanske mitove i sarkastino ismevao zabludu o "zlatnom veku" koji je obeavan oveanstvu. Snagom svoje sugestivne pesnike rei on je mnoge vrednosti graanske ideologije pretvarao u ruevine, ali na tim ruevinama nije mogao niti umeo da vidi i zapone novo. Crnjanski je i u stihu i u prozi tih poratnih godina bio snaan sve dok je u njemu iveo revolt na rat. Ali su se vremenom takva seanja stiala, pa kad je svoj pesniki brod trebalo jasno da uputi i povede, Crnjanski je i dalje lutao i posrtao, pribliavajui se idealima srpske buroazije preplaene blizinom proleterske revolucije.

Drugi svetski rat i dugi niz poratnih godina Crnjanski je proveo u emigraciji u Londonu, odakle se vratio svojoj zemlji 1965. godine. U traganju za obalama svoga ivota, on je s radou ugledao Beograd koji je njegovoj nostalgiji blistao "kao kroz suze ljudski smeh". U stihovima posveenim Beogradu on je potresno i nadahnuto izrazio svoja oseanja povratnika sa duge ivotne odiseje:

U tebi nema besmisla i smrti ...Ti i pla pretvara kao dad u arene duge.----------------------------------------------A kad doe as, da mi se srce staro stia, tvoj e bagrem pasti na me kao kia.(Lament nad Beogradom)Crnjanski je objavio veliki broj dela sa raznim temama i sadrajima: poezija Lirika Itake (1918), Odabrani stihovi (1954) i Lament nad Beogradom (1965); pripovetke Prie o mukom (1924); romani Dnevnik o arnojeviu (1921), Seobe (1929), i Druga knjiga Seoba (1962); drame Maske (1918), Konak (1958) i Nikola Tesla. Sem toga objavio je nekoliko knjiga reportaa i dve antologije lirike istonih naroda.LIRIKA MILOA CRNJANSKOG

Lirika Miloa Crnjanskog, iako obimom nevelika i ne tako bogata motivima, znaila je u svoje vreme itav knjievni dogaaj i bila toliko izazivaka i nametljiva, da je nazivana knjievnom leprom. Neposredno posle prvog svetskog rata, dok se u ivotu jo osealo prisustvo minulih pobeda i ivelo se u iluziji o nacionalnom ujedinjenju, Crnjanski se u tadanjoj graanskoj lirici javlja kao mali srpski intelektualac u pocepanom austrijskom injelu sa poezijom koja je bila potpuno "samovoljna, sfrasno anarhina u svom resko rodoljubivom defetizmu" i po mnogim svojim novinama i porukama ruilaka. Prva i jedina, nevelika zbirka pesama sa simbolinim naslovom Lirika Itake opevala je raspoloenje ratnika koji se posle etvorogodinjeg krvarenja pod zidinama evropske kapitalistike Troje vraa u zaviaj sa ivim ranama i revoltom u dui:

Ja videh Troju, i videh sve.More i obale gde lotos zre,i vratih se, bled i sam.Na Itaki i ja bih da ubijam,al' kad se ne sme,bar da zapevammalo nove pesme

(Prolog)

Odvana i ruilaka, ova poezija nije negovana samo na inspiracijama donetim sa ratnih zgarita i iz vojnikih bolnica. Nju je podsticao i razoren ivot u zaviaju, ugaeno domae ognjite i porueni porodini dom: "U kui mi je pijanka, i blud, a tuan je ivot na svetu, svud."

U pesniku su ugasle emocije i potovanje starih vrednosti, za njega, "otadbina je pijana ulica, a oinstvo prljava strast", i njemu nije ni do ivota ni do pobede: "Prokleta pobeda i oduevljenje. Da ivi mrnja, smrt, prezrenje." Potresno zvue njegovi stihovi ledenog oaja iz zavrne strofe u pesmi Zdravica:

Da ivi groblje! Jedino lepo, isto i verno.Da ivi kamen i ruevine!Prokleto to cveta u visine. Mi smo za smrt!

Defetizam Miloa Crnjanskog u toj poeziji ipak nije iao do nepovratne negacije ivota niti do raskida sa narodom. U tim godinama poratnog raspoloenja pesnik nije mario za feudalnu Srbiju, za- sjaj Duanovog carstva i vidovdansku etiku, ali je sauvao ljubav za hajduku krv i Gavrila Principa. Otvoreno kazujui svoju eksplozivnu emociju, on u pesmi Spomen Gavrilu Principu sa gorinom uzvikuje:

Slavi i Oklopnicima nek umukne poj.Despotica sveti nek nestane dra.Gladan i krvav je narod moj,a sjajna prolost je la.--------------------------------------Jauk i groblje je narod moj. Radosna prolost je la.

Moj narod nije steg carski to se vije, nego majka obeaena. Znoj i sirotinja i mrnja to tinja u stidu zgarita i stenja.

Knjievni kritiar i estetiar Bogdan Popovi, urednik Srpskog knjieviog glasiika, rado je davao prostora u svom uglednom asopisu retkim pesmama Miloa Crnjanskog, iako ni on ni njegovi jednomiljenici nisu lako prihvatali ovakvu poeziju. Kad je Crnjanski poslao pesmu Sumatra, ugledni kritiar ga je zamolio da mu napie i objanjenje uz tu pesmu. Crnjanski se rado odazvao i tako je nastalo njegovo poznato Objanjenje Sumatre, koje je vie poema za sebe nego eksplikativni komentar i tumaenje. Mladi pesnik je ovde jasno i otvoreno progovorio o raspoloenjima koja mue njegovu generaciju i koja trae svoj i nov umetniki izraz:

"Svuda se danas osea kazuje Crnjanski da su hiljade i hiljade prole kraj leina, ruevina, i da su obile svet i vratile se doma, traei misli, zakone i ivot kakvi su bili. Traei staru, naviklu, knjievnost, poznate, udobne, senzacije, protumaene misli. Lirsku poeziju venih, svakidanjih metafora, ono drago cile-mile stihova, slikova, hrizantema, koje su cvetale u naim, nedeljnim, dodacima. Ali su dole nove misli, novi zanosi, novi zakoni, novi morali! Moe biti protiv nas, ali protiv naih sadraja, i intensija, uzalud!... Odbacili smo bive zakone... Odelili smo se od ivota, jer smo nali nov. Piemo slobodnim stihom, koji je posledica naih sadraja... Bez banalnih etvorokuta i doboarske muzike dosadanje metrike, dajemo ist oblik ekstaze..."

Objanjenje Sumatre prihvaeno je tada kao neka vrsta pesnikog manifesta naeg ekspresionizma, ije su misli najvie odgovarale optoj klimi u naoj zemlji tih godina. Tako je nastao sumatraizam, jedno osobeno i novo vienje i doivljavanje sveta u literarnom stvaranju mladih generacija nae poratne knjievnosti. To je bila originalna poezija koja je nastojala da pesnikim sredstvima izrazi "neviene i neslueie veze izmeu stvari koje su rasejane po celom svetu, i dojmova koji izgledaju nespojivi":

Po jedna ljubav, jutro, u tuini, duu nam uvija, sve tenje, beskrajnim mirom plavih mora, iz kojih crvene zrna korala, kao, iz zaviaja, trenje.

Najpotpunije i najskladnije lirsko delo Miloa Crnjanskog je njegova poema Strailovo, stvorena na prilinoj distanci od prvog svetskog rata, u klimi drukijoj od one pod kojom je nastala Lirika Itake. I Strailovo je priziv i oivljavanje mladosti, onako kako ju je oseao i doivljavao Branko Radievi, ali u ovoj poemi je mnogo vie tuge i nekih tihih, neveselih senki to lebde nad ivotom. Mladost Crnjanskog, kao i Brankova, nevesela je i bolesna, i na nju pada lie sa drvra posaenog kraj groba mladoga pesnika sa Strailova, i nju beznadno truje misao o kraju i proticanju. Istina, ima ovde i iskrenih radovanja ivotu, ali ona su retka i kratkotrajna. Meutim, Strailovo nije krik defetiste, ono nije simbol ovekovog poraza u ratu, kao to su to pesme iz zbirke Lirika Itake. U Strailovu se prepliu suprotna oseanja: kratke trenutke sree preliva tuga, uporedo egzistiraju i ivot i smrt, ivot je u stalnom nestajanju i obnavljanju, a smrt je uvek na pragu ivota.

Konaan zakljuak Strailova je pesnikova misao da poezija lei i miri sve, da ona moe da ujedini ljude i posle besmislenih meusobnih ubijanja:

Jer ljubav e moja pomeati, tajno, po svetu, sve potoke, i zore, i, spustiti na ivot, vedro, i beskrajno, i kod nas, nebo, i senku Fruke gore.

I, tako, bez zvukasmeh e moj padati, sa nebesnog luka. I, tako, bez vrenja,za mnom e ivot u trenje da se menja.

Poema Strailovo je izraz presahnjivanja rana zadobijenih u godinama rata i podizanja oiju sa okrvavljenih rovova ka snenim vrhovima, ka plavetnilu neba i procvetalim trenjama.

SUMATRA

Sad smo bezbrini, laki i neni. Pomislimo: kako su tihi, sneni vrhovi Urala.

Rastui li nas kakav bledi lik, to ga izgubismo jedno vee,znamo da, negde, neki potok, mesto njega, rumeno tee!

Po jedna ljubav, jutro, u tuini, duu nam uvija, sve tenje,beskrajnim mirom plavih mora,iz kojih crvene zrna korala,kao, iz zaviaja, trenje.

Probudimo se nou i smeimo, drago,na Mesec sa zapetim lukom.I milujemo daleka brdai ledene gore, blago, rukom.

Beograd, 1920.

, , ,,'' ,,'' . , ,,'', , , , . , . , , , , ,,, , ''. , , , , , , , . , , . , , ,,'' ,, ''. , . . , , . . , , , , , , . . , . . : , , , . , , , . , . , :

Osetih, jednog dana, svu nemo ljudskog ivota i zamrenost sudbine nae. Video sam da niko ne ide kuda hoe i primetio sam veze, dosad neposmatrane. Kraj mene su, tog dana, prolazili Senegalci, Anamite; sreo sam jednog svog dobrog druga koji se vraao iz rata. Kad ga zapitah otkud dolazi, on mi ree: iz Bukhare!

Mati mu je bila umrla i komije njegove behu je sahranili. Neko mu je pokrao nametaj kod kue. Ni postelje, veli, nemam!A kad ga upitah kako je putovap, on mi ree: "Preko Japana i Engleske, gde su me uhapsili i malo me nisu streljali".

"Pa ta misli sad?" pitao sam ga. "Ne znam ni sam. Sam sam. Ti zna da sam se bio verio. Ona je otila nekuda. Moda nije dobijala moja pisma. Ko zna ta e i ona doekati? Ne znam ni sam ta u, moda u dobiti mesto u nekoj banci".

Sve se to odigralo na stanici u Zagrebu. Posle sam ja seo u voz i otputovao dalje. U vozu je bilo prepuno sveta, naroito vojnika, ena u ritama, i mnogo zbunjenih ljudi. U vozu nije bilo osvetljenja i videle su se samo senke. Mala deca su na podu vagona, oko naih nogu. Iznuren, nisam mogao oka da sklopim. Dok su oko mene priali, primetio sam da su i ti glasovi nekako teki i da ljudski govor, pre, nije tako zvuao. Zagledan u mrane prozore, seao sam se kako mi je moj drug opisivao neke snene planine Urala, gde je proveo godinu dana u zarobljenitvu. On je dugo, i blago, opisivao taj kraj na Uralu.

Osetih tako svu tu belu, naizmernu tiinii, tamo u daljini. Polako sam se nasmehnuo. Gde sve taj ovek nije bio! Seam se da mi je priao i o nekoj eni. Iz njegovog opisa zapamtih samo njeno bledo lice. On je nekoliko puta ponavljao kako ju je tako bledu poslednji put video.

U mome seanju, nervozno, poee tako da se meaju bleda lica ena od kojih sam se i ja rastajao ili koja sam video po vozovima i brodovima. To me je guilo, te izioh u hodnik. Voz je bio stigao u Srem i prolazio ispod Fruke gore. Neke grane udarale su u okno, koje je bilo razbijeno.

Kroz njega je u voz padao vlaan, mokar, hladan miris drvea i uo sam i ubor nekog potoka. Stali smo bili pred jednim razrivenim tunelom.

Hteo sam da sagledam taj potok to je u mraku uborio i uinilo mi se da se rumeni, i da je veseo. Oi su mi bile umorene od nespavanja, a obuzela me je bila teka slabost od dugog putovanja. Pomislih: gle, kako nikakvih veza nema u svetu. Eto, taj moj drug voleo je tu enu, a ona je ostala negde daleko u nekoj zavejanoj kui, sama, u Tobolsku. Nita ne moe da se zadri. I ja, kud sve nisam iao!

A eto, ovde, kako veselo tee ovaj potok. On je rumen, i ubori. Naslonih dakle glavu o razbijen prozor. Neki vojnici prelazili su, za to vreme, sa krova na krov vagona. A sva ta bleda lica, i sva moja alost nestade u uborenju tog potoka u mraku. Voz nije mogao dalje. Valjalo je prei preko ortanovakog tunela peke.

Bilo je hladno. Iao sam u gomili nepoznatih putnika. Trava je bila mokra, pa smo klizili lagano, a neki su i padali. Kad smo se uspuzali na brdo, pod nama se, u svitanju, ukazao Dunav, siv, maglovit. Sva ta magla, iza koje se naziralo nebo, bila je neizmerna i beskrajna! Zelena brda, kao ostrva nad zemljom, nestajala su jo u svitanju. Bio sam zaostao iza ostalih.

A moje misli jednako su jo pratile mog druga na onom njegovom putovanju o kojem mi je, bezbrian, sa gorkim humorom, priao. Plava mora, i daleka ostrva, koja ne poznajem, rumene biljke i korali, kojih sam se setio valjda iz zemljopisa, jednako su mi se javljali u mislima.

Najzad, mir, mir zore, polako je ulazio i u mene. Sve to je moj drug priao, pa i on sam, poguren, u pohabanom, vojnikom injelu, ostalo je zauvek u mom mozgu. Odjednom sam se seao, i ja, gradova, i ljudi, koje sam ja video, na povratku iz rata. Prvi put primetih neku ogromnu promenu u svetu.

Na drugoj strani tunela ekao nas je drugi voz. Mada je u daljini ve svitalo, u vozu je opet bio potpumi mrak. Iznuren, opet sam seo u mraan kut vagona, sam samcit. Po nekoliko puta rekoh sam sebi: S u m a t r a, S u m a t r a!

Sve je zamreno. Izmenili su nas. Setih se kako se pre drukije ivelo. I pognuh glavu.

Voz je poao i zatutnjao. Uspavljivalo me je to da je sve sad tako neobino, i avot, i te ogromne daljnie u njemu. Kud sve nisu stigli nai boli, ta sve nismo, u tuini, umorni, pomilovali! Ne samo ja, i on, nego i toliki drugi, hiljade, milioni!

Pomislih: kako li e me doekati moj zaviaj. Trenje su sad ve svakako rumene, a sela su sad vesela. Gle, kako su i boje, ak tamo do zvezda, iste, i u treanja i u korala!...

SUMATRA I OBJANJENJE SUMATRE

Pesmu Sumatra Crnjanski je poslao Srpskom knjievnom glasniku, pa je urednik asopisa, Bogdan Popovi, pozvao pesnika da u obliku dodatka pesmi, objanjenja, izloi svoja shvatanja o poeziji i time doprinese razumevanju pesme. U to vreme lirika je napadana zbog njene "tame, nerazumljivosti, dekadentnosti", pa je razumljiva elja urednika da sam pesnik objasni svoju pesmu koja je, za ono vreme i prilike u srpskoj knjievnosti, bila dosta neobina.

Objanjenje Sumatre ima dva dela. Prvi deo je teorijsko-programski: u njemu pesnik iznosi svoje poglede na poeziju, svoj knjievni program, a to je, ujedno, i program mlade pesnike generacije koja se javlja neposredno posle Prvog svetskog rata. Drugi deo je tematsko-inspirativan: njime pesnik objanjava podsticaje za raanje ideje i nastojanje pesme Sumatra. Bez ovog objanjenja inspirativnih podsticaja bilo bi teko da se pesma shvati i razume.

Teorijsko-programski deo Objanjenja

U teorijsko-programskom delu Objanjenja Sumatre sadrana su osnovna knjievno-teorijska shvatanja nove pesnike generacije.

1.ienje poezije od utilitaristikih nanosa: pesma ne treba da bude politiki traktat, ideoloko oruje.

"Veina nas, najnovijih, iako se nalazimo na politikoj levici, odbacuje sve korisne, popularne, higijenske dunosti, koje poeziji, kod nas, ljudi bez oseanja za umetnost, a prepuni sociolokog samoljublja, tako esto nameu. Socijalizam, Socijalizam, na primer, mi ne bismo irili lirskim pesmama".

2. Posleratna poezija donosi novi duh, nove misli i zanose; ona je protiv utvrenih zakona i kanona.

"Poloaj, duh, nae poezije, posle rata i, ne mogu a da ne napiem, posle Skerlia, sasvim je nov i izmenjen. Pale su ideje, forme i, hvala bogu, i kanoni!" "Ali su dole nove misli, novi zanosi, novi zakoni, novi morali!..."

3. Za nove vrednosti u knjievnosti, kidanje sa tradicijom, okrenutost budunosti.

"Mi sad donosimo nemir, prevrat, u rei, u oseanju, u miljenju (...). Prekinuli smo sa tradicijom, jer se bacamo strmoglavo u budunost. Odbacili smo bive zakone (...). Ne postoje nepromenljive vrednosti!..."

4. Stih se oslobaa metrikih stega jer treba da izrazi nove sadraje, promenljivi ritam raspoloenja, ekstazu stvaralakog nadahnua, zvuk i boju stvarnosti i snova.

"Piemo slobodnim stihom, to je posledica naih sadraja!" "Bez banalnih etvorokuta i doboarske muzike dosadanje metrike, dajemo ist oblik ekstaze." "Pokuavamo da izrazimo promenljivi ritam raspoloenja..." "Da upotrebimo sve boje, lelujave, boje naih snova i slutnji, zvuk i aputanje stvari, dosad prezrenih i mrtvih."

5. Tenja za kosmikim prostranstvima, za dubinama maglovitog i spiritualnog, za neotkrivenim i neiskorienim mogunostima jezika.

"Putamo da na nau formu utiu forme kosmikih oblika: oblaka, cvetova, reka, potoka." "Verujemo u dublji, kosmiki zakon i smisao." "Zato je naa metrika lina, spiritualna, maglovita, kao melodija. Pokuavamo da naemo ritam svakog raspoloenja, u duhu naeg jezika."

"Stih je na zanesena igraica, pa svoje pokrete ini u ekstazi." "Oslobodili smo jezik banalnih okova i sluamo ga kako nam on sam, slobodan, otkriva svoje tajne."

6. Novi sadraji i "bolesna" raspoloenja izraavaju stanje duha oveka koji je preiveo rat; cilj poezije jeste da otkriva nove vrednosti.

"to se, pak, tie naih, hipermodernih sadraja, mi ih se ne bojimo. Za njima koraa masa onih koji su meu leinama, pod otrovnim gasovima, osetili i te kako "hipermoderne" senzacije (...). Oni su osetili mnogo tota to se naziva "bolesnim" u poeziji. Mi izraavamo sve to oni jo kriju, to ih mui, ali neizbeno sustie. Tvrdimo, fanatino, da postoje nove vrednosti, koje poezija, oduvek pre nego ivot, nalazi."

"Moderna poezija postaje ispovest novih vera."

Objanjenje Sumatre, teorijsko-programski deo, izraz je novih nastojanja, raspoloenja i shvatanja mladih pesnika koji su se javili nakon Prvog svetskog rata. Svojim stavom prema dotadanjoj knjievnosti i kulturnoj tradiciji, otkrivanjem novih izvora pesnike inspiracije, unoenjem novog ritma i zvuka, zahvatanjem novih sadraja, tenjom za kosmikim prostranstvima i daljinama, otkrivanjem neiscrpnih mogunosti jezika ova generacija pesnika proklamuje drugaije vienje knjievnosti. Otuda je Objanjenje Sumatre postalo manifest srpske avangardne poezije, jedne ekspresionistike struje koja je dobila i svoje ime: SUMATRAIZAM

Sumatra i Objanjenje

Uporednim posmatranjem pesme i odgovarajuih odlomaka iz tematsko-inspirativnog dela Objanjenja Sumatre otkrivaju se izvori inspiracije za pojedine slike i raspoloenja u pesmi Sumatra.

1. Sad smo bezbrini, laki i neni. Pomislimo: kako su tihi, sneni vrhovi Urala...

Iznuren, nisam mogao oka da sklopim. Dok su oko mene priali, primetio sam da su i ti glasovi nekako teki i da ljudski govor, pre, nije tako zvuao. Zagledan u mrane prozore, seao sam se kako mi je moj drug opisivao neke snene planine Urala, gde je proveo godinu dana u zarobljenitvu. On je dugo i blago, opisivao taj kraj na Uralu. Osetih tako svu tu belu, neizmernu tiinu, tamo u daljini...

2. Rastui li nas kakav bledi lik, to ga izgubismo jedno vee, znamo da, negde, neki potok, mesto njega, rumeno tee!...

Seam se da mi je priao o nekoj eni. Iz njegovog opisa zapamtih samo njeno bledo lice.

U mom seanju, nervozno, poee tako da se meaju bleda lica ena, od kojih sam se i ja rastajao...

Voz je stigao u Srem i prolazio ispod Fruke gore. Neke grane udarale su u okno, koje je bilo razbijeno.

Kroz njega je u voz padao vlaan, mokar, hladan miris drvea i uo sam ubor nekog potoka...

Hteo sam da sagledam taj potok to je u mraku uborio. Uinilo mi se da se rumeni, i da je veseo. Oi su mi bile umorne od nespavanja, a obuzela me je bila teka slabost od dugog putovanja. Pomislih: gle, kako nikakvih veza nema u svetu (...) Nita ne moe da se zadri. I ja, kud sve nisam iao.

A eto, ovde kako veselo tee ovaj potok. On je rumen, i ubori.

3. Po jedna ljubav, jutro, u tuini, duu nam uvija, sve tenje, beskrajnim mirom plavih mora,iz kojih crvene zrna korala, kao, iz zaviaja, trenje.

A moje misli, jednako su jo pratile mog druga na onom njegovom putovanju o kojem mi je, bezbrian, sa gorkim humorom, priao. Plava mora, i daleka ostrva, koja ne poznajem, rumene biljke i korali...

Najzad, mir, mir zore, polako je ulazio u mene.

Pomislih: kako li e me doekati moj zaviaj? Trenje su sad svakako ve rumene, a sela su sad vesela. Gle, kako su i boje, ak tamo do zvezda, iste, i u treanja i u korala! Kako je sve u vezi, na svetu...

4. Probudimo se nou i smeimo, drago, na Mesec sa zapetim lukom, i milujemo daleka brda i ledene gore, blago, rukom.

Video sam jo Mesec, sjajan, pa se i nehotice osmehnuh. On je svud isti, jer je mrtvac.

Ali, u dui, duboko, kraj sveg opiranja da to priznam, ja sam oseao neizmernu ljubav prema tim dalekim brdima, snenim gorama, ak tamo gore do ledenih gora (...) Kao u nekoj ludoj halucinaciji, dizao sam se u te bezmerne, jutarnje magle, da ispruim ruku i pomilujem daleki Ural, mora indijska, kud je otila rumen i sa mog lica. Da pomilujem ostrva, ljubavi, zaljubljene, blede prilike. Sva ta zamrenost postade jedan ogroman mir i bezgranina uteha...

Sadrina i znaenje Sumatre

U pesmi se stiu ivot, stvarnost, doivljaj, na jednoj strani, i duevno stanje, raspoloenje, nemir due, na drugoj strani. Ostvaren je paralelizam spoljanjeg doivljaja i unutranjih stanja, ali i paralelizam raspoloenja stalno se smenjuju svetlo i tamno, radosno i tuno.

Ve u prvoj strofi

Sad smo bezbrini, laki i neni. Pomislimo: kako su tihi, sneni vrhovi Urala...

u pesnikovom biu je bezbrinost, lakoa i nenost pri seanju na tihe, snene vrhove Urala: ostvaren je potpuni sklad unutranjeg i spoljanjeg, trenutnog raspoloenja i misli o ranijem doivljaju. Unutranje stanje bezbrinosti, lakoe i nenosti izazvala je slika Urala sa snenim vrhovima. Doivljena tiina snenih vrhova budi oseanje smirenosti, oputenosti, mirnoe duha i tela. Ali misao o Uralu je motiv da se javi niz asocijacija o ve doivljenom i da oive slike i nanovo se probude oseanja koje su te slike budile.

Prvo to se javlja u seanju je "bledi lik" iz neke veeri pesnikovih lutanja, susreta i doivljaja. Taj lik je bled jer je to lik ene (istota, nenost, enja, lepota), ali i zato to je izgubljen (daljina, zaborav, nestajanje). Saznanje da njega vie nema izaziva tugu, ali je tu odmah i nadoknada (Rastui li nas... znamo da...): saznanje, da, negde, neki potok, mesto njega, rumeno tee". Bledilo seanja i bol zbog zaborava bivaju potisnuti jedrom slikom potoka simbolom uborenja, ivljenja, postojanja. Potok je asocijacija na zaviaj, nenost i toplinu.

Bledi lik ene podstie nemir ljubavi, oseanje usamljenosti, naputenosti i teskobe, ali taj nemir smiruje mir plavog morskog prostranstva iz koga se "crvene zrna korala /kao, iz zaviaja, trenje..."

Korali i trenje su dve slike koje zdruuje slinost i razliitost. Zajedniko im je crvenilo, razliitost je u doivljaju: korali su u onim nekad "vienim" daljinama za kojima se i sada ezne, a trenja je u zaviaju, u sadanjem trenutku povratka. Korali su u onome to je bilo i nestalo, trenja je u onome to e doi i biti. Trenja i koral spajaju zaviaj i daljine, enju za lutanjima, ali i nostalgiju za zaviajem. Svetovi su jednako bliski i dragi ako se u njima moe nai ljubav, nenost, razumevanje, toplina ljudskog srca. Novu snagu daje jedrina i sonost zaviaja: trenja budi asocijacije na boju (crvena), sveinu, sonost, lepotu.

Nemir lutalice i enja za daljinama i putovanjima toliko su snani da svako buenje i vienje meseca opet izaziva seanje na viene krajeve i ljude. Pesnik se poistoveuje sa Mesecom i miluje daleka brda i ledene gore: to je izraz njegove enje za putovanjima i daljinama, njegove ljubavi za sve to je ljudsko. Ono to je daleko moe biti i sasvim blisko, svet je prostran, ali ne toliko da se ne moe dosegnuti. Bie postaje deo toga sveta. Sve se eterizuje gubi vrstinu, oblik; sve lebdi i pretvara se u jedno veno "sad" i sveobuhvatno "mi".

Lako se uoava bliskost misli iskazanih u teorijsko-programskom delu Objanjenja Sumatre i slika u pesmi Sumatra. Ona je u pravom smislu i programska pesma jer se u njoj ostvaruju ne samo postavke iz Objanjenja, nego i neki elementi poetike ekspresionizma.

a) Nova metaforinost, slobodan stih, ekstaza, promenljivost raspoloenja, spiritualnost (maglovitost, neuhvatljivost), lelujavost boja, kosmika prostranstva, nov jezik i nova izraajnost, aktuelnost sadrine, ispovedni ton, lini svet i doivljaj.

b) Ekspresionizam je knjievni pravac koji je privukao mlade posleratne pesnike, a Objanjenje Sumatre Miloa Crnjanskog, koje je postalo manifest sumatraizma, sadri mnoge knjievnoteorijske i programske postavke ekspresionizma: kidanje sa tradicijom, okrenutost budunosti, razbijanje ustaljenih pesnikih formi, nove sadrine i nova raspoloenja, karakteristine boje (crvena, plava, bela), tenja za visinama i daljinama, tenja za kosmikim prostranstvima. Svi navedeni ekspresionistiki elementi nali su mesto u pesmi Sumatra.

v) neni, bledi lik, potok, plava / nenost, tenja za daljinama i kosmosom.jutro, plava mora, Mesec, daleka brda, ledene gore

neni, sneni vrhovi Urala, bela / nenost, istota, daljina, enja.jutro, ledene gore

rumeno tee rumena / ivot, sveina, zdravlje. snaga, sveina, zaviaj, jedrina.crvena zrna korala, trenje crvena

Sumatra je ostrvo u Malajskom arhipelagu. Ova geografska injenica nema materijalnu ni asocijativnu podlogu u pesmi: ovo ime se i ne spominje. Ali je to daleko ostrvo simbol daljine, putovanja, tajne; Sumatra je elja za putovanjem, iskustvo saeto u jednoj slici; Sumatra je ljubav za oveka, onoga dalekog i nepoznatog; Sumatra je svet u kome se ivi, svet koji je ostao iza nas, svet koji je ispred nas to je prolost (doivljeno), sadanjost (ivljenje) i budunost (enja) u jednom biu; Sumatra je slika bogatstva, raskoi, egzotike. Ralanjivanje rei Sumatra (S UMA TRA) upuuje na stav ustajalih duhova prema novoj poeziji koja je, prema njima, buncanje, TRA-bunjanje onih koji su sili S UMA.

Pesma Sumatra nudi misao o novim govorenjima, novim svetovima, mislima i sadrinama. Ona nudi i misao o jedinstvu sveta, o kosmikom jedinstvu, o sjedinjavanju svega i univerzalnoj povezanosti. Ljubav je ovde nezadriva, ona preliva i daleka brda i udaljena mora. Pesma je proizala iz jednog konkretnog doivljaja, ali nije ostala samo na njemu: vinula se u kosmike visine i izrazila svu irinu opteljudskog i univerzalnog.

STRAILOVO

Lutam jo, vitak, sa srebrnim lukom,rascvetane trenje, iz zaseda mamim,ali, iza gora, zaviaj ve slutim,gde u smeh, pod jablanovima samim,da sahranim.

I ovde, proletnje veeza mene je hladno,kao da, dolinom, tajno, Dunav tee.A, gde oblaci silaze Arnu na dnoi trepte, uvis, zelenila tvrda,vidim most to vodi, nad vidikom,u teku tamu frukog brda.

I, mesto da se klanjam Mesecu, toskanskom,to u reci, rascvetan kao krin, blista,znam da u, ovog prolea, zakaljati runoi vidim vitak stas, preda mnom, to se roni,verno i tuno,senkom i korakom, kroz vodu to zvoni,u nebesa ista.

I, tako, ve slutimda u, skoro, duu sasvim da pomutim.I, tako, ve ivim,zbunjen, nad rekama ovim, golubijski sivim.

Poveo sam davno tu pognutu senku,a da sam to hteo, u onoj gori,poznao groe, no, i terevenku,i potok, to sad, mesto nas, ubori.

I, tako bez tuge,oi su mi mutne od neke bolje, duge.I, tako, bez bludi,na usnama mi gorka trulost rudi.

Lutam jo, vitak, sa srebrnim lukom,rascvetane trenje, iz zaseda mamim,ali, iza gora, zaviaj ve slutim,gde u smeh, pod jablanovima samim,da sahranim.

Ve davno primetih da se, sve, razliva,to na brda zidam, iz voda i oblaka,i kroz neku alost, tek mladou dolom,da me ljubav slabi, do slabosti zraka,providna i laka.

Znam da mi u kosu,po zori rumenotamnoj,tua, umorna, ruka, bledi sumrak prosu.A da veselosti mojoj, iloj i pomamnoj,dve zaspale, bolne, dojke ne dajuda se glasnim krikom baci po trenjama,to mi ostadoe, u zaviaju.

I, mesto da vodim, pogledom zelenim,kao pre, reku to se sliva,da skaem, ko Mesec, po gorama pustim,i zaarene ume da potpirim,sad, plavim i gustimsnegom i ledom, smeei se, mirnimsve sto se zbiva.

I, tako, bez veza,stee me, ipak, rodna, bolna, jeza.I, tako, bez doma,ipak e mi sudba postati pitoma.

Ne, nisam, pre roenja, znao ni jednu tugu,tuom je rukom, sve to, po meni razasuto.Znam, polako idem u jednu patnju, dugu,i, znam, pognuu glavu, kad lie bude uto.

I, tako, bez bola,vratiu se, bolan, vokama naih polja.I, tako, bez mira,patie gorko, mnogo ta, od mog dodira.

Ve davno primetih da se, sve, razliva,to na brda zidam, iz voda i oblaka,i, kroz neku alost, tek mladou dolom,da me ljubav slabi, do slabosti zraka,providna i laka.

Lutam, jo vitak, po mostovima tuim,na mirisne reke prileem, pa utim,ali, pod vodama, zaviaj ve vidim,otkud pooh, posut liem utimi rasutim.

I ovde, rumen krina,sa devojakog rebra,ja, zorom, umorno briem, bez milina.A kad utopim un Meseev, od srebra,u novo more jutra i trave,sednem na oblak, pa gledam svetlostito se po nebu, uz moje strasti, jave.

A mesto svog ivota, davno ivimbure i senke groznih vinograda.Nastavljam sudbu, ve i kod nas prolu,bolesnu neku mladost, bez prestanka,tek roenjem dolu,sa rasutim liem, to, sa groba Branka,na moj ivot pada.

I, tako, bez groba,veselost je neka, u meni, rugoba.I, tako bez tela,dua mi je nevidljiva, i nevesela.

Jednog prolea, i ja sam gorko znaoda, kroz svirale devojakog rebra, zdravlje dajem.I grudi svoje, u grou, krikom, raskidao,nag, na dnu neba, opivi se zaviajem.

I, tako, bez lica,na liku mi je senka jarca, trenje, tica.

I, tako bez stanka,teturam se vidikom, bez prestanka.

Lutam, jo, vitak, po mostovima tuim,na mirisne reke prileem, pa utim,ali, pod vodama, zaviaj ve vidim,otkud pooh, posut liem utimi rasutim.

Drhtim, jo vitak, od reka i nebesa.Miluje vazduh, poslednjom snagom i nadom,ali, svisnuu, to i ovde slutim,za gomilom onom, jednom, davno, mladom,pod sremskim vinogradom.

Za jedan blagi stas,to, prvi put, zaljuljavinje i trenje, poljupcem, kod nasi poskoi, vidikom, sa ritova mulja.Za drutvo mu, to po vinskom mehusvelo lie rasu, sa osmehom mutnim,preskaui, prvi put, potoke, u smehu.

A, mesto svog ivota, znam da, po vidiku,taj smeh rasut, nad svakim telom, golim,i, nad zemljom ovom, kroz koju Arno rudi,pun zvezda i zraka, moj se apat sliva,u izmodene grudi,jer se, u proleu, sve to opet zbiva,svuda, gde ja volim.

I, tako, bez rei,duh e moj sve tue smrti da zalei.I, tako, bez traga,rasue mi ruka iva tela mojih draga.

Jer ljubav e moja pomeati, tajno,po svetu, sve potoke, i zore,i, spustiti na ivot, vedro i beskrajno,i kod nas, nebo, i senku Fruke gore.

I, tako, bez zvuka,smeh e moj padati, sa nebeskog luka.I, tako, bez vrenja,za mnom e ivot u trenje da se menja.

Drhtim, jo vitak, sa osmehom mutnim,prekrstim ruke, nad oblacima belim,ali, polako, sad ve jasno slutimda umirem, i ja, sa duhom potamnelim,tekim, neveselim.

Lutam, jo, vitak, sa apatom strasnimi otresem lanke, smehom prelivene,ali, polako, tragom svojim slutim:tiina e stii, kad sve ovo svene,i mene, i mene.

I ovde, bez boje tajne,nijedne voke nema,nebesne one boje, gorke i beskrajne.

A kad razgrnem doline, rukama obema,i, otkrijem dna bezdana, srebrna i bela,na dnu je, opet, alost, nejasna i laka,vazduhom kupanih voaka i tela.

I, mesto srebrnih pruga, zabreja i reka,susreem, kao u snu, umorne misli, svoje.A, nad trenjama i mladim vinjama,tamnu i dugu maglu, to se svuda iri,u ivot pred nama,gde se strast, polako, u umiranju smiri,i ula upokoje.

I tako, bez reda,mladost uvijam mirom, snegova i leda.I tako, bez puta,moje milovanje, po umiranju luta.

A mir, svud je mir, kad raspem to je biloi priklonim glavu na ono to me eka;na ceo jedan kraj sa kog se vino sliloi smeh, i divna bestidnost, daleka.

I, tako, bez mora,preliu ivot na, zorama Frukih gora,I, tako, bez pia,igrau, do smrti, skokom, sretnih, pijanih, bia.

Lutam, jo, vitak, sa apatom strasnimi otresam lanke, smehom prelivene,ali, polako, tragom svojim, slutim,tiina e stii, kad sve ovo svene,i mene, i mene.

Fiezole, 1921.

UZ POEMU "STRAILOVO"

Uoi leta godine 1921, dok pokuava da polae ispite na Sorboni (profesor joj daje prevod jednog opisa, na francuski, sa srpskog, tkake radionice), ona koja mi je danas ena kae mi: Ako zbilja mislim da ivim pesnikim ivotom, da odemo iz Pariza, nekud u Bretanju, na primer na ostrvo Uesan i da ivimo u nekoj kuli svetilji.

Meni se to, tada, inilo jako komino.

I ludo.

Danas mi se ini sasvim razborito.

Mi smo, u Parizu, bili eljni Pariza, kao Pariza.

iveli smo u njemu onako kako stranac u Parizu i treba da ivi, na ulici. A uili smo i itali mnogo. Uestvovali smo i u demonstracijama, ali, za muziku, Stravinskog (Sacre du Printemps) u teatru. Ja sam prevodio, za nas, ne mislei da to tampam, pomou studenata, Kineza, i azijskog muzeja (Muse Guimet), sa francuskih i engleskih tekstova, kineske pesme, koje sam posle, u Beogradu, ipak, tampao (Kineska antologija. Knjiara "Napredak").

Nisam ni sanjao da je moj povratak u Beograd, tako, blizu.

U Ministarstvu vojnom (Min. Vo.), u Beogradu, meutim, nekom je palo na pamet da moda nije ba sasvim dobro to su toliki bivi austrijski oficiri odbijeni kad su hteli da uu u vojsku.

Reeno je onda da ih pozovu, bar u rezervu.

Pozvati su, hitno, na vebu.

Mene je Ministarstvo trailo u Beu, u Temivaru, u Ilani, u Beogradu, u Panevu, samo me u Kragujevcu nije trailo, gde sam se, slubeno, kao privremeni predmetni nastavnik, vodio.

Najzad su me traili kao vojnog begunca.

Ja sam to, iz jednog starakog pisma, moje sirote matere, sluajno doznao. Javih se, dakle, pa sam odmah i poao. Meutim, na putu sam proveo tri meseca, u Italiji, I napisao i ovu poemu.

Prvo sam bio kod Andria, u Rimu, u poseti gde je Andri tada bio sekretar, pri naem poslanstvu kod Vatikana a zatim sam, sa Andriem, otiao u Fiorencu.

Posle je dola u Italiju ona koju sam uzeo za enu, pa sam se sa njom nastanio u onom hotelu u Fiezole, koji, kao balkon, posmatra, Fiorencu. Tamo sam, skoro celu, napisao ovu poemu.

Tih dana su faiste, u Fiorenci, napali Glavnu potu.

Ja sam pokuavao tih dana da naplatim jedan ek, ali to je ilo vrlo teko. Na eku je moje ime bilo ovako pisalo: Tsernianski. A na pasou, ovako: Crnjanski. inovnik mi ree da to nije isto.

Revolveri su, u tom trenutku, poeli da pucaju.

Tek kad je Pota bila zauzeta, nastavio sam pregovore o imenu.

Velim Talijanu: je li mogue da iste godine, (istog meseca, istog dana, dva tako razliita prevaranta budu na istom mestu.

Nije, kae mi Talijan, pametno. Zatim je ek isplatio.

Omoguio mi je da napiem Ljubav u Toskani.

Prvih dana avgusta, u Dubrovniku, objavio sam svoju veridbu, u listu Politika, u Beogradu.

Kod moje, pokojne, tate telefon je ceo dan zvonio.

Pitali su je: Crnjanski? Ko je to?

Poetkom septembra putujem, zatim, na vojnu vebu u Peadijskom puku br. 31, u Mostaru.

Putujem kroz Srbiju i Bosnu. Kad voz ue u tunel, ili kad nikog nema u kupeju, otvaram naa Egzercirna pravila i urliem za mene novu, nau, komandu, na naem jeziku. Znoj me probija pri pomisli da u se, po navici, pred strojem, proderati nemaki, viknuti austrijsku komandu.

U Mostaru se naseljavam u hotelu "Neretva".

Idem da se predstavim komandantu mesta, generalu Todoroviu, za koga mi kau da je zver (sa nadimkom Riter). Kad se pojavi na hodniku, pisari po kancelarijama, i oficiri na hodniku, sakrivaju se i bee kao mievi u mraku.

Ne znam zato, meni prua ruku, ljubazno.

Znoj me probija pri pomisli da sablju i kapu drim, po austrijskom obiaju, nepropisno.

Valjda nije video, ili je zamurio.

Ja se izvinjavam to sam odocnio i kaem da sam bio u Parizu i da sam se verio.

Veli, preko toga da preemo. U redu.

Odlazim u logor puka i nalazim da su moji drugovi, oficiri, zaista, areno drutvo. Potporunik Luki, sa mnom u istoj eti, odlian oficir, ne priznaje novu dravu. eli nezavisnu Hrvatsku.

Kapetan Milanovi psuje majku potpukovniku, komandantu bataljona, koji, pred strojem, govori nemaki, hvali nemaku vojsku i kae da su Nemci najbolji bili, u ratu.

Jedan major, Crnogorac, sa finim crtama lica, nee da skine temnjak Nikole I. Veli, u ratu ga je dobio.

Jedino je komandant puka (ivkovi) normalan u mozgu. On me je, meutim, duboko, razoarao. Veli, upotrebie me da drim pouna predavanja u puku. A uzima me u svoj fijaker i zove me "profo".

Pod mojim hotelskim prozorima tee Neretva i ja je sluam i nou. um vode, koja protie po kamenu, u meseini, najlepi je um na svetu.

Posle veere, sedim pred hotelom, ispod starog drvea, a dolazi mi, svako vee, Aleksa anti, da askamo.

anti je tada bio ve ostareo, ali prav, visok, lep, a ponosit, i prirodan, uljudan, neobino. Izgledao mi je kao neki osiromaeni beg, koji nije prodao oevu kuu.

Ja nisam itao antia zato bih ga itao? Kad hou da itam, itam sonete Mikelanela, ali sam antia potovao.

On mi je priao o Mostaru i Duiu, o mladosti, o onom to je zauvek prolo. Nikad mi niko lepe o Mostaru nije priao, a nije ni pominjao literaturu. Jedino to je priao bilo je kako je sa Duiem bio kalfa, u jednoj radnji, i kako se bio zaljubio i verio, a kako ga je njegov najbolji drug, Dui, da se ukloni, od te devojke, molio. I Duka se u nju bio zaljubio.

Dui je imao oi kao u konja, vodene, a anti je bio prava lepota meu mukarcima svog vremena. On se uklonio.

Dui se posle poigrao tom devojkom, i prekinuo. Otiao je u diplomatiju. anti je ostao u Mostaru; nikad se nije enio.

Ja nikad nisam video tieg oveka od antia.

Puk, dakle, veba to leto u onom stranom kamenjaru, a sunce nas obara i traimo hladovinu. Hladovine nema.

Dobijam zadatak da osiguram povlaenje jednog bataljona, sa jednom etom, i dva mitraljeza, kod jednog utvrenja, na kru.

Treba da javim, to pre, o neprijatelju koji se pribliava.

Ja onda komandujem urliui, razmetam etu, dajem odstojanja, a mitraljeze razmetam da tuku, bono, dolinu, otkuda oekujem da e se protivnik pojaviti, bezbrino. Poao sam mu u susret koliko sam mogao.

Igramo se rata, kao deca, u miru.

Kroz dogled, sluajno, primeujem prve patrole neprijatelja, a posle i vie strelaca pa otvaram vatru, a aljem jednu skicu poloaja bataljonu.

Posle podne sluam, utogljeno, kritiku generala Stoiia, koji je, kau, ubijao vojnike, svojeruno, kroz Albaniju. Veli, dobro je bilo. Dobro sam otvorio vatru, rano sam neprijatelja javio, a nacrtao sam vrlo dobru skicu.

Pred vee, bataljon silazi u Mostar, kroz glavnu ulicu.

Poto u logoru imamo svakojaki kart, dezertere, zabuante, zatvorenike, komandir sve uzima vrlo strogo i nareuje stav mirno, da vojnici ne bi dobacivali enskinju. Osobito moramo da pazimo da ne bacaju oko preko plotova, u kuu muslimansku.

Bataljon zato marira kao na paradu.

Koraam utogljeno, kraj svog voda, a mislim: eto, najzad mi se elja ispunila, doao sam kud sam hteo.

Komandir, meutim, jae konja na trotoaru, i vie, ljutito, na potomke Miloa i Marka, Zrinskih i Frankopana, Preerna i Marka Miljanova: "Dronjo! Jedan, dva! Dronjo! Jedan, dva!"

Odlazim, dakle, u Beograd i enim se, u oktobru, u ulinom odelu, ali mi, po tadanjem obiaju, stavljaju na glavu krunu. Mojoj eni stoji, kau, kao da predstavlja princezu za bajku, a meni se nakrivila i mora da je pridravaju, da ne spadne.

Tako je to na Itaki bilo.

A ta je posle bilo i kako je posle bilo, to bi bila dugaka i sasvim druga pria. Zato e biti najbolje da se ovi komentari, ovde, prekinu.

S T R A I L O V O

Teorijsko-inspirativna osnova

Objanjenje Sumatre napisano je kao teorijsko tumaenje pesnikovih intencija iz kojih je nastala Sumatra. Ono je postalo manifest srpskog modernizma, koji je oznaen kao sumatraizam. Objanjenje zato vai za celokupnu poeziju Miloa Crnjanskog, pa i za poemu Strailovo. Crnjanski govori o "novoj veri", a to je uverenje u postojanje "dubljeg, kosmikog, zakona i smisla". Taj kosmiki zakon utvruje povezanost svih stvari na svetu - kosmikih i zemaljskih, te njihovu organsku uslovljenost. Sumatraizam nije nita drugo nego vera u postojanje kosmikog zakona o sveoptoj povezanosti i uslovljenosti.

Milo Crnjanski, veliki putnik i pesnik putovanja, naao se 1921. Todine u Toskani, pokrajini Italije, kojoj e devet godina kasnije posvetiti putopis Ljubav u Toskani (1930). Tada, 1921. godine, kada je imao dvadeset osam godina, Crnjanski je u tuini osetio nostalgiju za svojom Vojvodinom, Frukom gorom i Strailovom. U tom trenutku je blesnula asocijacija; Branko Radievi, koji je umro u Beu u dvadeset osmoj godini ivota, takoe je oseao nostalgiju za svojim Karlovcima i Strailovom. Iz susreta te dve ljubavi i dve nostalgije nastala je udesna Crnjanskova poema Strailovo, virtuozna poema nad poemama.

U Strailovu je sproveden sumatraistiki princip sveopte povezanosti i uzajamnog proimanja prostora, vremena, predmetnosti, oseanja, misli, raspoloenja, ideja, htenja i stremljenja. Povezuju se tuina i zaviaj, predmetnosti tuine i predmetnosti zaviaja, prolost i sadanjost, ivot i smrt, ivi i mrtvi, dionizijska zanesenost ivotom i strepnja od smrti, strast ivota i umiranje, materijalni svet i duhovni svet. Sumatraistiki princip sveopte povezanosti ostvaren je i na formalnom planu poeme, njenim strukturiranjem: vrlo je oigledna meusobna povezanost (korespondencija) poetskih celina i povezanost meu strukturnim elementima poetske celine. Ti vidovi povezanosti ogledaju se na motivskom, leksikom, sintaksikom i versifikacijskom planu.

Strailovo je poema, ali nije poema sa svim anrovskim karakteristikama. Moglo bi se rei da je ovo pesma bez sutinskih anrovskih karakteristika poeme - u njoj nema radnje, nema pripovedanja, nema ni nagovetaja ikakvog zbivanja. U njoj nema konkretnih i celovitih slika stvarnosti i ivota. Nekoliko geografskih odrednica (Fruka gora, Dunav, Toskana, Arno) svedeno je samo na ime, samo su pojmovi koji mogu u itaoevoj svesti da dobiju konkretnije obrise. Ali takva konkretnost nije neto to nedostaje ovoj poemi, to je ini manjkavom. Takva konkretnost joj nije potrebna. Ovo nije poema o izvesnom dogaaju, ovo je poema o konkretnom doivljaju, snanim oseanjima i raspoloenjima, prostranim mislima i nemirnim slutnjama. Ovde je ostvarena potpuna dematerijalizacija i pooptavanje - dominiraju nematerijalne (duhovne) sadrine: misao, enja, bol, tuga, strepnja, slutnja, ljubav, nestajanje, smrt, prolaznost, doline, nebesa - sve opteljudsko i univerzalno.

Strailovo nije poema po sloenosti pripovedanja nego je poema po emotivnoj i misaonoj irini - u njoj nema ni trunke epskog, ona je isto lirsko delo. Posle itanja ove poeme ne ostaje pria nego oseanje koje nije mogue definisati. U itaocu ostaje oseaj lelujavosti i eterinosti, neke mekote i melodinosti, misaonog prostranstva i eleginog raspoloenja.

Paralelizam motiva

U poemi je ostvaren motivsko-tematski paralelizam: kljuni motivi javljaju se u celoj poemi, odnosno u svih est poetskih celina. Neki motivi se javljaju u svim ili skoro u svim poetskim celinama i oni su, u stvari, i kljuni nosioci smisla i znaenja poeme. Strast, voe, umiranje, smrt - najfrekventnije su motivske rei u poemi. Izmeu "strasti" (ivota i uivanja) i "smrti" (nestajanja) uspostavljena je apsolutna ravnotea - prisutni su u svim poetskim celinama. Ove dve rei/teme predstavljaju faktor tematskog jedinstva poeme. Na strani ivota su voe i ivot, na strani smrti su bolest i nestajanje - opet ravnotea izmeu ivota i smrti. Iako itanje ostavlja utisak da u poemi preovladava seta i pesimizam, analizom motivske strukture utvruje se neto drugo: lirski subjekt (i pesnik) roenje i smrt posmatra kao prirodne fenomene, kao neto to ima svoje mesto u ivotu ovekovom. Ova poema jeste obuzeta fenomenima ivota i smrti, ali ne jadikuje zbog toga to smrt neminovno dolazi. Govorenje o smrti nije izraz straha ili tuge, pa se ne moe ni izvlaiti zakljuak o pogledu na svet i ivot, odnosno o pesimizmu.

Prostor od zaviaja do kosmosa

Strailovo je poema o putniku koji luta, "jo vitak" "po mostovima tuim", "od reka i nebesa", "nad oblacima belim", "sa apatom strasnim", tragajui za ivotom a slutei smrt, eznui za novim predelima a bolujui za zaviajem. U poemi se sreu razliiti prostori od zemaljskih do kosmikih.

Zaviaj ne mogu da potisnu doivljaji novih predela: on je opsesija, stalno oivljava u razliitim oblicima. as se pojavi kao potok koji "sad, mesto nas, ubori", as je to rascvetana trenja ili njen crveni i jedri plod. Fruka gora je vrlo est motiv koji se javlja u svakoj poetskoj celini kao "tama Fruke gore", "senka Fruke gore", "ona gora". Drugo znamenje zaviaja je Dunav koji tee "tamo" ali se doivljava "ovde", u tuini. Tako se Toskana i zaviaj prepliu kroz sliku Dunava i postaju jedno: hladnoa doline Arna je isto to i hladnoa doline Dunava. Vinje i trenje, vrlo uestali motivi, emotivna su veza sa domovinom i zaviajem: oni su simboli ivota, bogatog i sonog, strasnog i punog, ali i simboli prolaznosti i nestajanja. Ipak, trenje kao da zauzimaju sredinje mesto u seanjima na zaviaj; one su "sve te trenje, to se vuku sa mnom, po svetu sa zemljanim lelekom". Zaviaj su i "ritovi i mulj", "naa polja", "sremski vinogradi", "lie svelo", "zaviaj oblaan", "grob Branka". Tako, dok luta, lirski subjekt kao da za sobom vue ceo zaviaj. Ni jedna senzacija sa putovanja ne moe da se doivi a da se u nju ne uplete zaviaj. Prva strofa

Lutam, jo, vitak, sa srebrnim lukom, rascvetane trenje, iz zaseda, mamim, ali, iza gora, zaviaj ve slutim, gde u smeh, pod jablanovima samim, da sahranim,

sr je svega pevanja u poemi jer sadri skoro sve kljune motive. Ova strofa je znaajna iz jo jednog razloga: iza reenice "zaviaj ve slutim" dolazi konstatacija "gde u smeh, pod jablanovima samim,/da sahranim". Povezivanje zaviaja i smrti nema smisao koji se esto pridaje nije to konstatacija da zaviaj znai smrt, da je dolazak u zaviaj dolazak na umiranje, da u zaviaju oekuje smrt. I radost i ivot svenue u zaviaju, tu e se lirski subjekt suoiti sa smru. Uz prve rei o putovanju, slede rei o zaviaju i umiranju, ali je to tvrdnja i obeanje lirskog subjekta da e se vratiti u zaviaj, da nee kosti ostaviti u tuini. Ovde, dakle, nije re o slutnji smrti u zaviaju, nego o dubokoj elji da se samo u zaviaju "sahrani smeh".

Toskanski predeo je prisutan u poemi kao prostor koji podstie buenje asocijacija na zaviaj i zaviajne slike. Svaka senzacija izazvana susretima koji se dogaaju "ovde" dobija svoj ekvivalent u slikama zaviajnih predela, predmeta, doivljaja, oseanja, raspoloenja i linosti. Stie se utisak da je uspostavljena ravnotea izmeu doivljaja Toskane i doivljaja zaviaja. Meutim, Toskana je samo agens koji budi vrlo snane i detaljne slike zaviaja i zaviajne atmosfere. Bilo koji detalj iz Toskane pokree mnotvo slika iz zaviaja Toskana je samo prolazni utisak, ali je zaviaj ispunio i vid, i oseanja i raspoloenja. U etiri poetske celine kao vodea re u strofi javlja se re "ovde" koja konkretizuje egzistencijalnu situaciju lirski subjekt je u vremenu pevanja u "tuini", "ovde", pod "mesecom toskanskim", u toskanskom mraku. Reka Arno, njena voda i dolina kojom tee, devojke ("gola draga iz mekog toskanskog mraka") i "masline mirne" to su detalji toskanskih prostora. Tako je podneblje Toskane sa svim onim to se u njemu nalazi samo injenica egzistencijalne stvarnosti lirskog subjekta, ali je duevna stvarnost lirskog subjekta sva ispunjena zaviajem.

Daljina i svet su uopteni i apstraktni prostori. Daljina (daleko) je injenica postojanja razliitih prostora koji su meusobno udaljeni, ali su prisutni u svesti kao neto to jeste i to treba spoznati. I Toskana i zaviaj doivljeni su kao mali deo, deli, sveta koji je prostran, tajnovit i izazovan. Iz tog apstraktnog prostora "sveta" lako se lirski subjekt otiskuje u jo dalja prostranstva - kosmika. Ta prostranstva su predoena kao "nebo", "nebesa", "nebesne one boje" dakle ono to postoji a spoznaje se vidom ili slutnjom. Ti su prostori i egzistencijalni prostori delatne aktivnosti lirskog subjekta: "sednem na oblak", "nag, na dnu neba", "prekrstim ruke nad oblacima belim", ali i prostori budunosti - "smeh e moj padati sa nebeskog luka". Tako se zemaljsko i kosmiko sreu ne samo u egzistencijalnoj stvarnosti, nego e se sresti i u budunosti njihova je povezanost svevremena.

Vreme

U poemi Strailovo ostvarena je povezanost sadanjosti, prolosti i budunosti tako to one egzistiraju istovremeno vrsto se prepliui. Vremenski slojevi nisu jasno odeljeni, oni se samo pretpostavljaju na osnovu nekih posrednih naznaka: sad, davno, daleko, davni ivot, pre roenja, skoro, proleno vee, ovog prolea, zorama Fruke gore, tek roenom, mladost, sumrak. Vreme poeme moemo predoiti na sledei nain:

NEKAD (zaviaj) PROLOST ivot smrt slutnje

SAD(Toskana)SADANJOSTivotseanje pesmanestajanje

SUTRA(zaviaj)BUDUNOSTsmrt

U prolosti su zaviaj, Fruka gora, "groe, no i terevenke", potok, trenje i vinje dakle sve ono to je bilo ivot. U prolosti su i vitak stas "to se roni", "pognute senke", lie uto, "zaviaj oblaan". To seanje vodi do saznanja da su "u ranom umiranju, /moja, i tua, mladost, gorka i jedna ista", ,jer se, u prolee, sve to opet zbiva, /svuda, gde ja volim", ali i do zakljuka:

Nastavljam sudbu, ve i kod nas prolu, bolesnu neku mladost, bez prestanka.

"Bolesna mladost" ovde moe da ima dva znaenja, a oba su utemeljena u istorijskom i literarnom iskustvu. To je mladost, pre svega, koja rano poboljeva i rano umire jer "uta goa" razjeda mlado telo. To je i mladost koja sa bolesnim arom uvek gradi svoje sopstvene puteve, sutinski razliite od postojeih, u miljenju, delanju i stvaranju.

Sadanjost je iskljuivo toskanska. To je vreme pevanja lirskog subjekta oznaenog prilogom SAD ali i brojnim prezentskim oblicima LUTAM, SLUTIM, IVIM, VIDIM, DRHTIM. To je vreme buenja seanja i emocija i njihovog pretakanja u pesmu. U vremenu toskanskom sreli su se vreme Fruke gore i Strailova na jednoj strani, i vreme sutranjice, ono koje dolazi, a koje se tek sluti sa svim onim to donosi ili e doneti, na drugoj strani. U onom to jeste sreu se ono to je bilo i ono to e biti. Prolost i budunost nisu mnogo udaljeni od sadanjosti u kojoj se sreu to nisu ni davna prolost, ni daleka budunost. Sretanje vremenskih slojeva u sadanjosti najbolje se vidi u prvoj i zavrnoj strofi poeme, koje ine skladan okvir na tematskom, emotivnom i misaonom planu:

Lutam, jo, vitak, sa srebrnim lukom, rascvetane trenje, iz zaseda, mamim, ali, iza gora, zaviaj ve slutim, gde u smeh, pod jablanovima samim, da sahranim. I, 1

Lutam, jo, vitak, sa apatom strasnim i otresam lanke, smehom prelivene, ali, polako, tragom svojim slutim: tiina e stii, kad sve ovo svene, i mene, i mene. VI, 1

Budunost se neprekidno predoava, od prve do poslednje strofe, u njima najizrazitije, tematskom rei SLUTIM koja se javlja u okvirnim strofama I, IV, V, i VI poetske celine i jednom izvan njih - ukupno devet puta. U toj budunosti su SVELO LIE, BOLEST, NESTAJANJE, UMIRANJE, SMRT, a sve to dogodie se u zaviaju u kome se dogodila i prolost: "vidim, daleko, opet, lie svelo /i zaviaj oblaan", "pognuu glavu, kad lie bude uto", "vratiu se, bolan, vokama naih polja", "iza gora, zaviaj ve slutim /gde u smeh, pod jablanovima samim/da sahranim", "ali, svisnuu, to i ovde slutim", "tiina e stii, kad sve ovo svene, /i mene, i mene".

Sudbina pesnika

Pesnik Crnjanski se preko lirskog subjekta iz poeme Strailovo potpuno identifikovao sa pesnikom Brankom Radieviem. Njih dvojicu vezuje zajedniki zaviaj, istovetan hedonistiki odnos prema ivotu, slutnja nestajanja i smrti, elegian ton, istovetne slike prirode, slina leksika. Istovremeno itanje Strailova Miloa Crnjanskog i Radievievih pesama Tuga i opomena i Kad mlidijah umreti otkrie ove slinosti i istovetnosti.

Lik Branka Radievia prisutan je u svim poetskim slikama ove poeme kao najfrekventniji motiv. Ovaj motiv je u neposrednoj vezi sa drugim motivima ija je uestalost takoe velika: FRUKO BRDO; GROE, NO I TEREVENKE; BOLNA JEZA; SREMSKI VINOGRADI, LIE SVELO, LIE UTO. Motiv utog (ili svelog) lia toliko je est da se ima utisak o neprekidnom padanju suvog lia i da ono preplavljuje celu poemu - "posut liem utim i rasutim".

Oseanje bolesti i slutnja smrti dominantni su motivi u poemi: BOLEST, BRANKO, SMRT I SLUTNJA javljaju se neposredno ili posredno, pedesetak puta. ini se da su sadrina, atmosfera i ton poeme proistekli iz prvih stihova Radievieve pesme Kad mlidijah umreti:

Lisje uti vee po drveu, lisje uto dole vee pada: zelenoga vie ja nikada videt neu!

Sudbina pesnika umrlog u dvadeset osmoj godini snano je uzbudila drugog pesnika koji je iveo svoju dvadeset osmu godinu pod tuim nebom u Toskani. Jedan je umro u tuini, drugi u tuini oivljava seanje na umrlog pesnika i u sebi, svome telu, u dui i mislima, osea onog drugog:

Znam da u, ovog prolea, zakaljati runo i vidim vitak stas, preda mnom, to se roni.------------------------------------------------Znam, polako idem u jednu patnju, dugu,i znam, pognuu glavu, kad lie bude uto.

Lirski subjekt je smrt Radievievu doiveo kao sudbu koja prati stvaraoce i kojoj se ne moe izmai. Sebe vidi kao jednog u nizu traginih pesnika:

Nastavljam sudbu, ve i kod nas prolu, bolesnu neku mladost, bez prestanka; tek roenom dolu,sa rasutim liem, to, sa groba Branka, na moj ivot pada.

jer

Vidim da je, u ranom umiranju,moja, i tua, mladost, gorka i jedna ista.

Iz takvog saznanja izvire ona snana slutnja nestajanja, umiranja i smrti; iz takvog saznanja izvire ono neprekidno padanje svelog lia, ono je izvor rezignacije i melanholije, eleginog tona.

Crnjanskog je sudbina pesnika Radievia inspirisala da napie svoju poemu. Sumorna pesnikova sudbina nametnula je tamne slike bolesti, nestajanja i smrti, ali nije nametnula sumoran ili pesimistiki stav prema ivotu. Ova poema nije izraz pesimistikog doivljaja ivota i ljudske sudbine, nego je izraz bola zbog prerane smrti voljenog pesnika.

Versifikacija

Poema Strailovo je uzor virtuoznosti i majstorstva u svojoj vrsti. U njenom strukturiranju sproveden je princip sveopte povezanosti i uslovljenosti, ali i princip sklada i opte korespondencije izmeu pojedinih strukturnih elemenata. Harmonija je ostvarena na globalnom planu u oblikovanju poeme kao strukture. Meutim, harmonija je ostvarena kako na svakom strukturnom nivou (na nivou svih manjih struktura: poetskih celina, strofa i stihova), tako i u skoro svim strukturnim elementima: ritmu, rimi, intonaciji, eufoniji.

Lepota ove poeme ne proistie samo iz navedenog sklada i korespondencije strukturnih elemenata. Njenoj lepoti pridonosi igra spontanosti i sistema, ustaljenosti i odstupanja, pravila i izuzetaka. Tako se razbija monotonija forme i jednolikost versifikacijskih fenomena i ostvaruje osoben estetski efekat: kada se oekuje isto, susree se novo i razliito.

PROLOG

Ja videh Troju, i videh sve. More, i obale gde lotos zre, i vratih se, bled i sam. Na Itaki i ja bih da ubijam, al kad se ne sme, bar da zapevam malo nove pesme.

U kui mi je pijanka, i blud, a tuan je ivot na svetu, svud izuzev optimiste! Ja nisam peva prodanih prava, ni laskalo otmenih krava. Ja pevam tunima: da tuga od svega osloboava.

Nisam patriotska tribina. Nit marim za slavu Poetika. Neu da preskoim Krleu, ni urina, niti da budem narodna dika. Sudbina mi je stara, a stihovi malo novi.

Ali: ili nam ivot neto novo nosi, a dua nam znai jedan stepen vie, nebu, to visoko, zvezdano, mirie, il nek i nas, i pesme, i Itaku, i sve, avo nosi.

1919.

KOMENTAR UZ "PROLOG"

Ovaj prolog bio je napisan, i tampan, uz prvu zbirku pesnikovu, koja je izila u Beogradu, posle prvog svetskog rata, pod naslovom Lirika Itake. To je bila antologija pesnikove ratne, rodoljubive lirike i ula je u tampu ve 1919. Izdava, knjiar Cvijanovi, meutim, toliko se bio prepao bure koju su te pesme bile izazvale, da je triput odustajao od tampanja.

Taj prolog je bio neka vrsta literarnog, pa i politikog programa pesnikovog. On se u to doba nadao da e, kod nas, biti neka vrsta naeg Frajligrata. Te nade se odrekao, kao to e italac videti, ve u epilogu Lirike Itake.

Nisu sve pesnikove pesme iz vremena prvog svetskog rata tampane, a nisu ni sve tampane unete u Liriku Itake.

Meutim, poto su se, u ono doba, slali rukopisi redakcijama, i tamparijama, pesnik nema vie originale. I one koji su bili ostali neodtampani unitio je, pred svoj odlazak u Pariz iz Beograda, godine 1920.

Pesme koje su ule u zbirku Lirika Itake pesnik je pisao, i tampao, za vreme prvog svetskog rata, sa punim svojim potpisom, u uniformi austrijskog vojnika, i oficira. Njegova namera, tim pesmama, bila je tada rodoljubiva, politika, anarhina. Intencija, sa tampanjem tih pesama danas, samo je literarna.

Trojanske i mikenske aluzije u tim stihovima bile su hotimine. Pesnik smatra, i danas, Odiseju za najveu poemu oveanstva, a POVRATAK IZ RATA za najtuniji doivljaj oveka. Iako njegove pesme daleko zaostaju za tim monumentalnim tvorevinama u stihovima, TAJ OSEAJ je bio njihova glavna sadrina.

Sem toga i pobuna vojnika, a sve su revolucije u to vreme bile samo pobune vojnika.

Za vreme rata, ogranienom broju italaca Savremenika, u Zagrebu, te su pesme ostale samo jedna literarna epizoda. Posle rata, u Beogradu, one su odjeknule kao bomba. Meutim, JEZIVO aktuelne postale su tek u toku ovog prolog rata, bez ikakvih pesnikovih zasluga. U tome je bila njihova tajanstvena sudbina.

Naa rodoljubiva poezija posle prvog svetskog rata bila je jo, sva, u znaku pompezne, parnasovske poezije: Duia, Rakia, Bojia, Jelia. Lirika Itake nije bila takva. Dotle, zbog toga, pesnik je uivao veliki ugled u drutvu. Novi pesnik, meutim, oglaen je odmah za lepru, od strane kritiara Srpskog knjievnog glasnika.

Pesnik je zato prolazio ulicama Beograda omrznut, kao Arnaut koga teraju iz njegovog fisa. Ali je on, i tada, u znak prkosa, nosio na glavi bere baskijsko. Ispunio je svoju sudbinu na ulicama Beograda.

LAMENT NAD BEOGRADOM

JAN MAJEN i moj Srem, Paris, moji mrtvi drugovi, trenje u Kini, priviaju mi se jo, dok ovde utim, bdim i mrem, i leim, hladan, kao na pepelu klada. Samo, to vie i nismo mi, ivot, a ni zvezde nego neka udovita, polipi, delfini, to se tumbaju preko nas i plove, i jezde, i urliu: "Prah, pepeo, smrt je to." A viu i rusko "nievo" i pansko "nada".

Ti, meutim, raste, uz zornjau jasnu, sa Avalom plavom, u daljini, kao breg. Ti treperi, i kad ovde zvezde gasnu, i topi, ko Sunce, i led suza, i lanjski sneg.

U Tebi nema besmisla, ni smrti. Ti sjaji kao iskopan stari ma. U Tebi sve vaskrsne, i zaigra, pa se vrti, i ponavlja, kao dan i detinji pla. A kad mi se glas, i oi, i dah, upokoje, Ti e me, znam, uzeti na krilo svoje.

ESPANJA i na Hvar, Dobrovi mrtvi, ejk to se u Sahari beli, priviaju mi se jo, kao utvare, vatre, var. Moj Sibe poludeli, zinuo kao pe. Samo to vie nismo mi, u mladosti i moi, ve neki papagaji, impanzi, neveseli, to mi se smeju i vrite u mojoj samoi. Jedan se "Leiche! Leiche! Leiche!" dere. Drugi mi ape: "Cadavere!" Trei: "Le, le, le."

Ti, meutim, iri, kao labud krila, zaborav, na Dunav i Savu, dok spavaju. Ti budi veselost, to je nekad bila, kikot, tu, i u mom kriku, vrisku, i vapaju. U Tebi nema crva, ni sa groba. Ti blista, kao kroz suze ljudski smeh. U Tebi jedan ora peva, i u zimsko doba, prelivi krv, kao vino, u novi meh. A kad mi klone glava i budu stali sati, Ti e me, znam, poljubiti kao mati.

TI, PROLOST, i moj svet, mladost, ljubavi, gondole, i, na nebu, Mljeci, priviate mi se jo, kao san, talas, lepi cvet, u drutvu maski, koje je po mene dolo. Samo, to nisam ja, ni Venecija to se plavi, nego neke ruevine, aveti, i steci, to ostaju za nama na zemlji, i, u travi. Pa kau: "Tu lei paa! Prosjak! Pas!" A viu i francusko tout passe. I nae "prolo".

Ti, meutim, stoji nad irokom rekom, nad ravnicom plodnom, tvrd, uzdignut kao tit. Ti peva vedro, sa grmljavom dalekom, i tka u stolea, sa munjama, i svoju nit. U Tebi nema moje ljudske tuge. Ti ima streljaa pogled prav i nem. Ti i pla pretvara kao dad u arene duge, a hladi, ko dalek bor, kad te udahnem. A kad doe as, da mi se srce staro stia, Tvoj e bagrem pasti na me kao kia.

LIBUA i moj put, u svet, kule u vazduhu i na morskoj peni, priviaju mi se jo, dok mi iak drhe ko prut i prenosim i zemlju, u sne, u sne, u sne. Samo, to vie nisu, ni ene, ni ljudi ivi, nego neke nemone, slabe, i setne, seni, to mi kau, da nisu zveri, da nisu krivi, da im ivot ba nita nije dao, pa apu "pao, pao, pao" i nae "ne, ne".

Ti, meutim, die, u nonoj tiini, do zvezda, to kazuju put Suncu u tvoj san. Ti slua svog srca lupu, u dubini, to udara, ko stenom, u mrani Kalemegdan. Tebi su nai boli sitni mravi. Ti biser suza naih baca u prah. Ali se nad njima, posle, Tvoja zora zaplavi, u koju se mlad i veseo zagledah. A kad umorno srce moje uuti, da spi, uzglavlje meko e mi, u snu, biti, Ti.

FINISTERE i njen stas, brak, poljupci, bura to je tako silna bila, priviaju mi se jo, po neki leptir, bulke, klas, dok, iz prolosti, sluam, njen korak, tako lak. Samo, to vie nije ona, ni njen glas nasmejan, nego neki kormoran, divljih i crnih krila, to vie: zrak svake sree tone u Okean. Pa mi mrmlja rei "tombe" i "sombre". Pa kreti njino "ombre, ombre" i na "grob" i "mrak".

Ti, meutim, kree, ko na labud veni, iz smrti, i krvi, prema Suncu, na svoj put. Dok meni dan tope u tvoj ponor reni, Ti se die, iz jutra, sav zracima obasut. Ja u negde, sam, u Sahari, stati, u onoj gde su karavani seni, ali, ko to uz mrtvog Tuarega ui mati, Ti e, do smrti, biti uteha meni. A kad mi slome duu, koplje, ruku i nogu, Tebe, Tebe, znam da ne mogu, ne mogu.

IVOT ljudski, i hrt, sveo list, galeb, srna, i Mesec na puini, priviaju mi se, na kraju, ko san, kao i smrt jednog po jednog glumca naeg pozorita. Samo, sve to, i ja, nismo nikad ni bili vie, nego neka pena, trenuci, apat u Kini, to ape, kao i srce, sve hladnije i tie: da ne ostaju, ni Ming, ni yang, ni yin, ni Tao, trenje, ni mandarin. Niko i nita.

Ti, meutim, sja, i sad, kroz san moj tavni, kroz bezbroj suza naih, vean, u mrak, i prah. Krv tvoja ko rosa pala je na ravni, ko nekad, da hladi tolikih samrtniki dah. Grlim jo jednom na Tvoj kamen strmi, i Tebe, i Savu, i Tvoj Dunav trom. Sunce se raa u mom snu. Sini! Sevni! Zagrmi! Ime Tvoje, kao iz vedrog neba grom. A kad i meni odbije as stari sahat Tvoj, to ime e biti poslednji apat moj.

Cooden Beach 1956.Lament nad Beogradom je poema koja predstavlja pesnikovu udnju za povratkom u svoju zemlju i grad. U pesmi Lament nad Beogradom, dok se Beograd sprema za rast i trajanje , pesnik se sprema za smrt. Pesnik ali za Beogradom. Dok je u tuini, u njegovim mislima Beograd izrasta u simbol venosti i bogatstva. Metaforama i poreenjima slika Beograd kao mesto veitog sjaja i sree, a nasuprot njemu stoji sve mrano, crno i teko.

Kontrast je osnovni princip na kojem je pesma izgraena:

Prolost Beogradstrah, beznae, komar,pena,apat,mrtvi drugovi,hladnoa,privid, grob, mrak, srea koja tone vrst,neunitiv,ivotan, sija, vean, raste, kao labud veni, prua utehuU pesmi se pravilnim ritmom smenjuju strofe tekih i turobnih raspoloenja sa onim vedrim, raspevanim, drukijeg zvuka i melodije, koje pesnik uvek poinje obraanjem Beogradu koji svetli, kree se prema Suncu i vena je uteha: (Ti, meutim ).U doba ranog hrianstva labudova ekstremna belina i ivot koji je vodio na istim vodama, ukazivala je na ednost i nevinost, vrline za koje su hriani smatrali da su otelotvorene u Isusu i Mariji. On je bio simbol savrene ljubavi, hrabrosti, iste savesti i svetlosti; sve su to karakteristike i Hrista, koji je sam sebe nazivao Svetlou sveta (Jovan:8:12: Isus im pak opet ree: ja sam vidjelo svjetu: ko ide za mnom nee hoditi po tami, nego e imati vidjelo ivota) i koji je dao svoj ivot za svoje prijatelje (Jovan: 10:11-15: Ja sam pastir dobri; pastir dobri duu svoju polae za ovce. A najamnik, koji nije pastir, kome nijesu ovce svoje, vidi vuka gdje ide, i ostavlja ovce i bjei, i vuk razgrabi ovce i raspudi ih; A najamnik bjei, jer je najamnik i ne mari za ovce . Ja sam pastir dobri, i znam svoje, i moje mene znaju. Kao to mene zna otac i ja znam oca; i duu svoju polaem za ovce. i 15:13: Od ove ljubavi niko vee nema, da ko duu svoju poloi za prijatelje svoje.). Labudova belina podsea hriane na preobraenje Hristovo kada su njegove haljine postale toliko svetle i bele kao sneg; toliko bele da ih nijedan pera vea na svetu ne bi mogao vie izbeleti. (Marko: 9:3: I haljine njegove postadoe sjajne i vrlo bijele kao snijeg, kao to ne moe bijelilja ubijeliti na zemlji.).Ovo ukazuje na samo preobraenje u pesniku, koje on doivljava u prilikom susreta sa gradom koji se tek budi. Kao i Hrist, labud je bio neprijatelj zmijama, jer je jeo male zmije i jegulje, dok bi plivao po movarama.

Par labudova koji piju iz ae, simboliu putir za priee i nevinost onih koji su dostojni da piju iz te posude. U Lamentu Crnjanski se ispoveda sa obala Lamana, oseajui ,najpre, duboku tugu, koja prerasta u himnu, gde iskazuje ponos to je Beograd njegov grad, a zatim narasta do ekstaze, tj. proienja, koje nastaje tek nakon mnogih iskuenja i posle svete tajne priea.

Postoji konstelacija na Mlenom putu koja se zove Labud, gde su zvezde rasporeene tako da formiraju krst. Ovaj nebeski labud se ponekad povezuje sa Hristom koji sam nosi svoj krst. Ako se prebacimo na plan pesme uvideemo, da i Crnjanski nosi svoj krst lutajui i tragajui da spozna samog sebe.On nosi svest o sebi, o udaljenosti od proplanaka ivota, bol izraen raznim jezicima istom crnom milju: Samo, to vie nismo mi

Kamilica (cvet koji lii na krasuljak) se nekad nazivao i labudov haljetak. Labud koji vue brod ili lake koije, predstavlja razliite sunane bogove kao i Apolona. On je postao simbolom Hrista koji prenosi svoju Crkvu preko voda ovozemaljskog ivota sve do raja. Ovde je simbolika labuda upotrebljena slino kao i simbol delfina. Isto imamo i u Lamentu, poistoveivanje labuda i delfina. Delfin oznaava ljubav, sreu i veselje, a Beograd je u dui pesnikovoj kao labud koji e pesnika na svojim leima odneti sve do raja.

Kosmopolita Crnjanski je mogao piui Lament nad Beogradom da upotrebi oba pisma i irilicu i latinicu. Kao njegov Vuk Isakovi, lutalake i kosmopolitski intonirane strofe, mogao je tampati latininim, a strofe upuene Beogradu irilinim pismom.To putovanje naeg pesnika i lutanje svetom moe se nazvati labudovskom pesmom. Kelti su verovali da su razliita boanstva uivala u putovanjima po svetu preruena u labudove, koji su obino putovali u paru, povezani zlatnim ili srebrnim lancem. Postoje najmanje tri mita vezana za oveka pod imenom Ciknus, koji se preruavao u labuda da ublai bol od tragine smrti. Da li Crnjanski na ovaj nain preruen u labuda eli da ocrta psiholoku putanju jednog bolnog duevnog potresa? Da li se iz bola roenog u znaku jedne nostalgine slike nie sve dui uzdah tuge, koji se otima u svetlosnoj ekstazi, recom meutim.Ona sugerie momenat podvojenosti pesnikovih oseanja, koja se kreu od tubalice ka himni i molitvi voljenom gradu.

Zato ba molitva?Molitvom pesnik tek doivljava proienje i iskupljenje za sve godine lutanja i traenja utopijske zemlje, beskrajnog plavog kruga i u njemu zvezde.Tu zvezdu nalazi u labudskoj pesmi, jasnoj zornjai, koja budi oseaj samospoznaje i mirenja sa smru. Najrasprostranjenije verovanje vezano za labuda je ono koje govori da on peva samo kad umire. Negova pesma je i predznak smrti. Verovalo se da je pesma umirueg labuda izuzetno strastvena i lepa, preplavljena radou bia koje vidi slavu u drugom ivotu, ivotu pred njim. Ova pesma je poreena sa odlaskom u smrt mnogih svetaca i muenika, koji su smrt prihvatali sa radou, a to je dato i u Biblijskom opisu smrti muenika Stjepana: (Djela: 7:55-60: A Stjepan budui pun Duha svetoga pogleda u nebo i vidje slavu Boju i Isusa gdje stoji s desne strane Bogu: I ree: evo vidim nebesa otvorena i sina ovjejegagdje stoji s desne strane Bogu. A oni povikaavi iz sveg glasa zatiskivahu ui svoje, i navalie jednoduno na nj. I izvedavi ga iz grada stadoe ga zasipati kamenjem, i svjedoci haljine svoje metnue kod nogu mladia po imenu Saula. I zasipahu kamenjem Stjepana, koji moljae Bogu i govorae: Gospodine Isuse! Primi duh moj. Onda klee na kolena i povika iza glasa: Gospodine! Ne primi im ovo za grijeh. I ovo rekavi umrije.). Za neke poslednje radove pesnika i drugih umetnika kae se da je to njihova labudova pesma. Hristova labudova pesma opisana je u Evanelju po Ivanu 14-17.

Legendarna pesma labuda simbolizuje muziku i poeziju, posebno onu koja je boanski inspirisana, strastvena ili tragina. Labud je ponekad predstavljan sa harfom i tada oznaava revnosnu molitvu. Legende koje predstavljaju divljeg labuda kako doputa da ga zarobi vet harfista, podseaju na Hrista koji pritie u pomo onome koji je uporan u svojoj molitvi.

, ? , , , , , , , ? , , , , , , ,, , , , , ?

, , , , ,, , ? , , , , , , ?

, , , , ., , , , , , , , .

, ? , , , , , , , ? , , , , , , ,, , , , , ?

, 1929.

, , . , . , , , .

, , , , , , , , .

, , , ? , , , , , !

: .

, , , . , , , , .

, , , , . , , .

,, , , , . , , , , .

, , , , , . , , ,, , !

? , ? ,, , , .

, , , ! , , , , .

, , , , ,, , !

, , , , , , , , !

, .

: , , , , . . , , , , .

, ?, , , ? , , , , , , , , ?

, , , , ? , , ?, , , ,, , ?

, , , , , . , , , , .

, , , , , , !, , .

, . ,, !

? , ? , , ? , , , ?

, , , , , , , ? , , , ?

, , , , , ? , , , , .

, , ? , , , ? ,, , , .

, , , , , , ,, !

, , , , , , , , .

, , , , , , ? , , . , , , ?

, , , , ? , , , , , , , ?

! , , , , ?, , , , , .

, . , .

, .

, , , , ? ?

, 1925.

, , , . , , , . . , , , , , . , , , . ; , , . . , , , , , , , . , , . . , . , , , , . , , , . , , , . , , , ., , , , , , , . , , . , . , , 1916, . , , , , , , , , . , , , , , , , . . . , , , . . , , , , . , , , , , , . , , . , . , . , . : , . . , . , , . ., , . , , : . , , . . . , , . . . 500 . ! , . , , . , XIII , , . , , . , , . , . . , : , , , , , . , , , . , , . . , , , .1925.

(1893-1977)

20. . . 1893. . - . , , . . , , , , . . , . , 1965. . : 1. (1918);2. (1965);3. (1921);4. (1929) (1962).

. , , . , . , , . . , , . , , , , , . , , , . : , , . , , , , . , , , , , , . . . , , , . , . . . . . : , , . , , , , , , , . , . . : , ., , , . , , .

, , , ! , . : .

. . , , . , .

: , ,, , , , , , , , .

1919.

. . .

, , . , , .

. . .

, ; , , , , . .

. .

. : , , , . . . . . . . , , . . , . . , . .

, , .

, .

, , . , . .

. . : .

! , . ! .

!

, , , . , . , .

. , ? , , , .

. , . , , . , , , .

, . , . . . .

,, ' . ( = ) . , , , , .

. , ( ) ( ).

, , ., , , . . !

, , . . . .

, . . , , .

. ., , ., , .

. . . .

, . .

. . , . . . . , . . .

. . ,, '' , , , , , . , , , , .

, . , , .

, , . , .

: , , , .

: ., , :

. .

, , 1915.

. . , , , .

, .

.

, : .

, . .

, .

, , , .

.

.

, .

, . . ,, , .

, , . . , ,, '' . , : .

,, '' , . , , , , , .

,, ''. , , . . , . ,, '': , , .

. , . . , , .

. , .

, . . , , .

, , , , , .

.

.

. , .

.

. . , . , , .

, . .

, , , , ?

, , , .

, , , ?

, , : ?

, ! . .

1920.

. . , . . 1920. . . , , ,, ''.

, , , . . , . .

: ; ; ; ; ; , 1920. . : ( , , ); : . : : , ; , ; ; ; ; ; .

: ; ; ; ( ) ; ; ; ; ; ; ; ; ; ; ; ; : , . , , ; : !

.

:

; ; ; ; . . 1921. .

( ); ; ; , , ; , . : ; ; ; , ; , ; , ; , ; ( , , , ); , ; ; ( ); ; ; ; , . ; . , ; (- ), (), (-). , , ; . , , . , .

; ; ; : , , !, ; ; , ; ; , , , , . 1956.

:

. , ; ; , , ; ; ; ; ; ; ; ; ,, , .

: : ; , ; ,, ''; ; , ; ,, ''; , 1925; . ; ; , , ; , ; , ; ; , ; ,, : ''; ''.