Milos Crnjanski

Download Milos Crnjanski

Post on 04-Oct-2015

72 views

Category:

Documents

0 download

Embed Size (px)

DESCRIPTION

poezija

TRANSCRIPT

<p> (1893-1977)U naoj literaturi XX veka Milo Crnjanski je jedan od onih njenih stvaralaca koji se kao pesnik, pripoveda, romansijer i publicista najglasnije javljao, najdue utao i u svom stvaranju postizao raznorodne vrednosti i rezultate. Od novinara neodreenih i kolebljivih opredeljenja, on se digao do pesnika i romansijera najvieg reda i time obeleio ne samo zanimljiv ivotni put, ve i jedan prekretniki period nae novije knjievne istorije.</p> <p>Crnjanski je roen 1893. godine u Ilani, u Banatu, u osiromaenoj graanskoj porodici, a odrastao je u Temimaru, u patrijarhalno-rodoljubivoj sredini koja e mu kult Srbije i njene prolosti usaditi u duu kao najdjrau relikviju. Najdublje i najtrajnije senzacije svojih dejih i deakih godina doivljavao je u tipino nacionalnim i verskim sadrajima: crkvena kola, ikona svetoga Save, tamnjan, pravoslavno srpsko groblje sa ritualom sahrane i zadunica, veernje prie i pesme o Srbiji, hajduiji i nabijanju na kolac sve se to u deakovim emocijama pretvaralo u trajan nemir i nepresuan /izvor nada, radosti, sumnji, razoaranja i podizanja. Na samom poetku prvog svetskog rata Crnjanski je doiveo odmazdu austrijskih vlasti zbog Principovih revolverskih hitaca u Sarajevu, ali umesto tamnikog odela obukli su mu uniformu austrijskog vojnika i poslali ga na galicijski front da juria na Ruse. Vei deo vremena iz tih traginih ratnih dana Crnjanski provodi u samoi ratne bolnice, vie uz miris jodoforma nego baruta, da bi se tek pred sam kraj rata obreo i na italijanskom frontu. U njegove uspomene neizbrisivo su se utisnuli prizori ratne pustoi. "...Front, bolnice, pa opet front, i ljubavi, svuda ljubavi, za hleb i za eer, sve mokro, sve kia, i blato, magle, umiranja" to su bila vienja ivota u kojima je sazreo mladi Crnjanski. Trideset miliona nedunih mrtvih ljudi nalo je mesto u antiratnim stihovima ovog nesrenog mladog ratnika koje je on iz rata doneo u svojoj vojnikoj torbi, prvo u Zagreb a zatim u Beograd, gde se najdue zadrao.</p> <p>Crnjanski otada ivi kao povratnik koji se, kao nesreni Homerov junak, posle duge odiseje vraa na svoju Itaku. Meutim, dok je Odisej znao da sauva bodrost duha i ivotnu vrstinu, Crnjanski se, sa itavom svojom generacijom, vratio u razorenu domovinu sa umorom i rezignacijom. "U velikom haosu rata govorio je mladi pesnik bio sam nepokolebljiv u svojim tugama, zamiljenosti i mutnom oseanju samoe". I u svojim ratnim i poratnim stihovima, ovaj umorni povratnik iskreno je pevao o svojoj rezignaciji i izgubljenim iluzijama. Iz svih tih potucanja po krvavim svetskim ratitima Crnjanski se vraa mislima o nunosti ruenja lanog mita o "veitim" vrednostima graanske etike. I u poeziji i u ivotu on ivi kao sentimentalan anarhist i umoran defetist koji sa tugom posmatra relikvije svoje mladosti, sada poprskane krvlju popljuvane u blatu. Oseao se tada pripadnikom naprednih drutvenih snaga i glasno se izjanjavao za socijalizam, ali njegovo buntarstvo iz tih godina bila je samo "krvava eksplozija" nekog nejasnog putevnog taloga donesenog iz rata. Knjievno stvaranje Miloa Crnjanskog u tom periodu bilo je krupan doprinos naporu njegove generacije da se nae nov jezik i izraz za nove teme i sadraje. Govorei o literarnom programu svoje pesnike generacije, on je pisao: "Kao neka sekta, posle tolikog vremena, dok je umetnost znaila razbibrigu, donosimo nemir i prevrat, u rei, u oseaju, u miljenju. Ako ga jo nismo izrazili, imamo ga neosporno u sebi. Iz masa, iz zemlje, iz vremena preao je na nas. I ne da se uguiti... Prekinuli smo sa tradicijom, jer se bacamo strmoglavo u budunost... lirika postaje strasna ispovest nove vere".</p> <p>Potpuno novim stihom i sa puno emocionalne gorine on je tada kazivao svoj bunt, opevao besmislenost rata, retko negirao vidovdanske mitove i sarkastino ismevao zabludu o "zlatnom veku" koji je obeavan oveanstvu. Snagom svoje sugestivne pesnike rei on je mnoge vrednosti graanske ideologije pretvarao u ruevine, ali na tim ruevinama nije mogao niti umeo da vidi i zapone novo. Crnjanski je i u stihu i u prozi tih poratnih godina bio snaan sve dok je u njemu iveo revolt na rat. Ali su se vremenom takva seanja stiala, pa kad je svoj pesniki brod trebalo jasno da uputi i povede, Crnjanski je i dalje lutao i posrtao, pribliavajui se idealima srpske buroazije preplaene blizinom proleterske revolucije. </p> <p>Drugi svetski rat i dugi niz poratnih godina Crnjanski je proveo u emigraciji u Londonu, odakle se vratio svojoj zemlji 1965. godine. U traganju za obalama svoga ivota, on je s radou ugledao Beograd koji je njegovoj nostalgiji blistao "kao kroz suze ljudski smeh". U stihovima posveenim Beogradu on je potresno i nadahnuto izrazio svoja oseanja povratnika sa duge ivotne odiseje:</p> <p>U tebi nema besmisla i smrti ...Ti i pla pretvara kao dad u arene duge.----------------------------------------------A kad doe as, da mi se srce staro stia, tvoj e bagrem pasti na me kao kia.(Lament nad Beogradom)Crnjanski je objavio veliki broj dela sa raznim temama i sadrajima: poezija Lirika Itake (1918), Odabrani stihovi (1954) i Lament nad Beogradom (1965); pripovetke Prie o mukom (1924); romani Dnevnik o arnojeviu (1921), Seobe (1929), i Druga knjiga Seoba (1962); drame Maske (1918), Konak (1958) i Nikola Tesla. Sem toga objavio je nekoliko knjiga reportaa i dve antologije lirike istonih naroda.LIRIKA MILOA CRNJANSKOG</p> <p>Lirika Miloa Crnjanskog, iako obimom nevelika i ne tako bogata motivima, znaila je u svoje vreme itav knjievni dogaaj i bila toliko izazivaka i nametljiva, da je nazivana knjievnom leprom. Neposredno posle prvog svetskog rata, dok se u ivotu jo osealo prisustvo minulih pobeda i ivelo se u iluziji o nacionalnom ujedinjenju, Crnjanski se u tadanjoj graanskoj lirici javlja kao mali srpski intelektualac u pocepanom austrijskom injelu sa poezijom koja je bila potpuno "samovoljna, sfrasno anarhina u svom resko rodoljubivom defetizmu" i po mnogim svojim novinama i porukama ruilaka. Prva i jedina, nevelika zbirka pesama sa simbolinim naslovom Lirika Itake opevala je raspoloenje ratnika koji se posle etvorogodinjeg krvarenja pod zidinama evropske kapitalistike Troje vraa u zaviaj sa ivim ranama i revoltom u dui:</p> <p>Ja videh Troju, i videh sve.More i obale gde lotos zre,i vratih se, bled i sam.Na Itaki i ja bih da ubijam,al' kad se ne sme,bar da zapevammalo nove pesme </p> <p>(Prolog)</p> <p>Odvana i ruilaka, ova poezija nije negovana samo na inspiracijama donetim sa ratnih zgarita i iz vojnikih bolnica. Nju je podsticao i razoren ivot u zaviaju, ugaeno domae ognjite i porueni porodini dom: "U kui mi je pijanka, i blud, a tuan je ivot na svetu, svud." </p> <p>U pesniku su ugasle emocije i potovanje starih vrednosti, za njega, "otadbina je pijana ulica, a oinstvo prljava strast", i njemu nije ni do ivota ni do pobede: "Prokleta pobeda i oduevljenje. Da ivi mrnja, smrt, prezrenje." Potresno zvue njegovi stihovi ledenog oaja iz zavrne strofe u pesmi Zdravica: </p> <p>Da ivi groblje! Jedino lepo, isto i verno.Da ivi kamen i ruevine!Prokleto to cveta u visine. Mi smo za smrt!</p> <p>Defetizam Miloa Crnjanskog u toj poeziji ipak nije iao do nepovratne negacije ivota niti do raskida sa narodom. U tim godinama poratnog raspoloenja pesnik nije mario za feudalnu Srbiju, za- sjaj Duanovog carstva i vidovdansku etiku, ali je sauvao ljubav za hajduku krv i Gavrila Principa. Otvoreno kazujui svoju eksplozivnu emociju, on u pesmi Spomen Gavrilu Principu sa gorinom uzvikuje:</p> <p>Slavi i Oklopnicima nek umukne poj.Despotica sveti nek nestane dra.Gladan i krvav je narod moj,a sjajna prolost je la.--------------------------------------Jauk i groblje je narod moj. Radosna prolost je la.</p> <p>Moj narod nije steg carski to se vije, nego majka obeaena. Znoj i sirotinja i mrnja to tinja u stidu zgarita i stenja.</p> <p>Knjievni kritiar i estetiar Bogdan Popovi, urednik Srpskog knjieviog glasiika, rado je davao prostora u svom uglednom asopisu retkim pesmama Miloa Crnjanskog, iako ni on ni njegovi jednomiljenici nisu lako prihvatali ovakvu poeziju. Kad je Crnjanski poslao pesmu Sumatra, ugledni kritiar ga je zamolio da mu napie i objanjenje uz tu pesmu. Crnjanski se rado odazvao i tako je nastalo njegovo poznato Objanjenje Sumatre, koje je vie poema za sebe nego eksplikativni komentar i tumaenje. Mladi pesnik je ovde jasno i otvoreno progovorio o raspoloenjima koja mue njegovu generaciju i koja trae svoj i nov umetniki izraz:</p> <p>"Svuda se danas osea kazuje Crnjanski da su hiljade i hiljade prole kraj leina, ruevina, i da su obile svet i vratile se doma, traei misli, zakone i ivot kakvi su bili. Traei staru, naviklu, knjievnost, poznate, udobne, senzacije, protumaene misli. Lirsku poeziju venih, svakidanjih metafora, ono drago cile-mile stihova, slikova, hrizantema, koje su cvetale u naim, nedeljnim, dodacima. Ali su dole nove misli, novi zanosi, novi zakoni, novi morali! Moe biti protiv nas, ali protiv naih sadraja, i intensija, uzalud!... Odbacili smo bive zakone... Odelili smo se od ivota, jer smo nali nov. Piemo slobodnim stihom, koji je posledica naih sadraja... Bez banalnih etvorokuta i doboarske muzike dosadanje metrike, dajemo ist oblik ekstaze..."</p> <p>Objanjenje Sumatre prihvaeno je tada kao neka vrsta pesnikog manifesta naeg ekspresionizma, ije su misli najvie odgovarale optoj klimi u naoj zemlji tih godina. Tako je nastao sumatraizam, jedno osobeno i novo vienje i doivljavanje sveta u literarnom stvaranju mladih generacija nae poratne knjievnosti. To je bila originalna poezija koja je nastojala da pesnikim sredstvima izrazi "neviene i neslueie veze izmeu stvari koje su rasejane po celom svetu, i dojmova koji izgledaju nespojivi":</p> <p>Po jedna ljubav, jutro, u tuini, duu nam uvija, sve tenje, beskrajnim mirom plavih mora, iz kojih crvene zrna korala, kao, iz zaviaja, trenje.</p> <p>Najpotpunije i najskladnije lirsko delo Miloa Crnjanskog je njegova poema Strailovo, stvorena na prilinoj distanci od prvog svetskog rata, u klimi drukijoj od one pod kojom je nastala Lirika Itake. I Strailovo je priziv i oivljavanje mladosti, onako kako ju je oseao i doivljavao Branko Radievi, ali u ovoj poemi je mnogo vie tuge i nekih tihih, neveselih senki to lebde nad ivotom. Mladost Crnjanskog, kao i Brankova, nevesela je i bolesna, i na nju pada lie sa drvra posaenog kraj groba mladoga pesnika sa Strailova, i nju beznadno truje misao o kraju i proticanju. Istina, ima ovde i iskrenih radovanja ivotu, ali ona su retka i kratkotrajna. Meutim, Strailovo nije krik defetiste, ono nije simbol ovekovog poraza u ratu, kao to su to pesme iz zbirke Lirika Itake. U Strailovu se prepliu suprotna oseanja: kratke trenutke sree preliva tuga, uporedo egzistiraju i ivot i smrt, ivot je u stalnom nestajanju i obnavljanju, a smrt je uvek na pragu ivota.</p> <p>Konaan zakljuak Strailova je pesnikova misao da poezija lei i miri sve, da ona moe da ujedini ljude i posle besmislenih meusobnih ubijanja:</p> <p>Jer ljubav e moja pomeati, tajno, po svetu, sve potoke, i zore, i, spustiti na ivot, vedro, i beskrajno, i kod nas, nebo, i senku Fruke gore.</p> <p>I, tako, bez zvukasmeh e moj padati, sa nebesnog luka. I, tako, bez vrenja,za mnom e ivot u trenje da se menja.</p> <p>Poema Strailovo je izraz presahnjivanja rana zadobijenih u godinama rata i podizanja oiju sa okrvavljenih rovova ka snenim vrhovima, ka plavetnilu neba i procvetalim trenjama.</p> <p>SUMATRA</p> <p>Sad smo bezbrini, laki i neni. Pomislimo: kako su tihi, sneni vrhovi Urala.</p> <p>Rastui li nas kakav bledi lik, to ga izgubismo jedno vee,znamo da, negde, neki potok, mesto njega, rumeno tee!</p> <p>Po jedna ljubav, jutro, u tuini, duu nam uvija, sve tenje,beskrajnim mirom plavih mora,iz kojih crvene zrna korala,kao, iz zaviaja, trenje.</p> <p>Probudimo se nou i smeimo, drago,na Mesec sa zapetim lukom.I milujemo daleka brdai ledene gore, blago, rukom.</p> <p>Beograd, 1920.</p> <p> , , ,,'' ,,'' . , ,,'', , , , . , . , , , , ,,, , ''. , , , , , , , . , , . , , ,,'' ,, ''. , . . , , . . , , , , , , . . , . . : , , , . , , , . , . , :</p> <p>Osetih, jednog dana, svu nemo ljudskog ivota i zamrenost sudbine nae. Video sam da niko ne ide kuda hoe i primetio sam veze, dosad neposmatrane. Kraj mene su, tog dana, prolazili Senegalci, Anamite; sreo sam jednog svog dobrog druga koji se vraao iz rata. Kad ga zapitah otkud dolazi, on mi ree: iz Bukhare!</p> <p>Mati mu je bila umrla i komije njegove behu je sahranili. Neko mu je pokrao nametaj kod kue. Ni postelje, veli, nemam!A kad ga upitah kako je putovap, on mi ree: "Preko Japana i Engleske, gde su me uhapsili i malo me nisu streljali".</p> <p>"Pa ta misli sad?" pitao sam ga. "Ne znam ni sam. Sam sam. Ti zna da sam se bio verio. Ona je otila nekuda. Moda nije dobijala moja pisma. Ko zna ta e i ona doekati? Ne znam ni sam ta u, moda u dobiti mesto u nekoj banci".</p> <p>Sve se to odigralo na stanici u Zagrebu. Posle sam ja seo u voz i otputovao dalje. U vozu je bilo prepuno sveta, naroito vojnika, ena u ritama, i mnogo zbunjenih ljudi. U vozu nije bilo osvetljenja i videle su se samo senke. Mala deca su na podu vagona, oko naih nogu. Iznuren, nisam mogao oka da sklopim. Dok su oko mene priali, primetio sam da su i ti glasovi nekako teki i da ljudski govor, pre, nije tako zvuao. Zagledan u mrane prozore, seao sam se kako mi je moj drug opisivao neke snene planine Urala, gde je proveo godinu dana u zarobljenitvu. On je dugo, i blago, opisivao taj kraj na Uralu.</p> <p>Osetih tako svu tu belu, naizmernu tiinii, tamo u daljini. Polako sam se nasmehnuo. Gde sve taj ovek nije bio! Seam se da mi je priao i o nekoj eni. Iz njegovog opisa zapamtih samo njeno bledo lice. On je nekoliko puta ponavljao kako ju je tako bledu poslednji put video.</p> <p>U mome seanju, nervozno, poee tako da se meaju bleda lica ena od kojih sam se i ja rastajao ili koja sam video po vozovima i brodovima. To me je guilo, te izioh u hodnik. Voz je bio stigao u Srem i prolazio ispod Fruke gore. Neke grane udarale su u okno, koje je bilo razbijeno.</p> <p>Kroz njega je u voz padao vlaan, mokar, hladan miris drvea i uo sam i ubor nekog potoka. Stali smo bili pred jednim razrivenim tunelom.</p> <p>Hteo sam da sagledam taj potok to je u mraku uborio i uinilo mi se da se rumeni, i da je veseo. Oi su mi bile umorene od nespavanja, a obuzela me je bila teka slabost od dugog putovanja. Pomislih: gle, kako nikakvih veza nema u svetu. Eto, taj moj drug voleo je tu enu, a ona je ostala negde daleko u nekoj zavejanoj kui, sama, u Tobolsku. Nita ne moe da se zadri. I ja, kud sve nisam iao!</p> <p>A eto, ovde, kako veselo tee ovaj potok. On je rumen, i ubori. Naslonih dakle glavu o razbijen prozor. Neki vojnici prelazili su, za to vreme, sa krova na krov vagona. A sva ta bleda lica, i sva moja alost nestade u uborenju tog potoka u mraku. Voz nije mogao dalje. Valjalo je prei preko ortanovakog tunela peke.</p> <p>Bilo je hladno. Iao sam u gomili nepoznatih putnika. Trava je bila mokra, pa smo klizili lagano, a neki...</p>