2

Кnjiževna kritika o stvaralaštvu Miroslava Dimitrijevića: MIROSLAVLJEVO KNJIŽEVNO JEVANĐELJE

Izdavač:

UDRUŽENJE KNJIŽEVNIKA SRBIJE - KNJIŽEVNA ZAJEDNICA POMORAVSKOG OKRUGA

SRPSKA DUHOVNA AKADEMIJA

Priredio: BAJO DŽAKOVIĆ

Grafička, likovna oprema i dizajn:

NIKOLA RANĐELOVIĆ iracional88@gmail.com

Tiraž:

200 PRIMERAKA

Naslov za ovu knjigu pozajmili smo iz kritičkog osvrta Radomira Mićunovića

Citat na 5. stranici je deo iz pisma

pesnika i književnog kritičara Miroslava Todorovića

BEOGRAD- JAGODINA- PARAĆIN 2014. (7522.)

3

KNJIŽEVNA KRITIKA O STVARALAŠTVU

MIROSLAVA DIMITRIJEVIĆA

MIROSLAVLJEVO KNJIŽEVNO

JEVANĐELJE

Udruženje književnika Srbije- Književna zajednica Pomoravskog okruga

Srpska duhovna akademija

4

Najveću zahvalnost za objavljivanje ove knjige dugujem svojoj supruzi

RADMILI DIMITRIJEVIĆ

5

„Šta nam preostaje, dragi Imenjače, nego da se nosimo sa našim darom kao i blagoslovom i kaznom. Da li vreme sve namiruje? Sumnjam, ali kad pogledam Tvoju impresivnu bibliografiju, koja bi Ti, da je kod nas sve kako treba, obezbedila status akademika, ostajem bez reči.

Tvoj s poštovanjem

Miroslav Todorović, književnik“

6

7

Bajo Džaković

VISOKE DUHOVNE SFERE

(Miroslav Dimitrijević: „Tajne i čudesa grada Đerđelina”, Udruženje sveslovenske učenosti, Beograd,

2014.)

Miroslav Dimitrijević, poznati paraćinski i srpski književnik, istoriograf, publicista, novinar, esejist, književni kritičar, antologičar i sakupljač narodnih umotvorina, svakako jedan od najproduktivnijih i najpoznatijih pisaca, ovoga leta oglasio se novom knjigom - romanom „Tajne i čudesa grada Đerđelina” i odmah, slično kao i prethodnim romanima, izazvao pažnju svekolike književne i šire javnosti.

Dimitrijević je, valja podsetiti, do sada objavio oko sedamdeset dela različitih žanrova književnosti, publicistike i istoriografije - pesama, priča, romana, monodrama, satire, monografija, antropogeografskih i istorijskih studija, eseja, beseda, antologija i književnih zbornika, narodnih umotvorina i pesama za decu i još u studentskim danima verifikovao se u jednog od reprezenata mlade jugoslovenske poezije (i proze), a kasnije u istaknutog srpskog književnika (već) zrele generacije.

Mada bi to bilo, zaista, izuzetno teško precizno imenovati, ipak se čini da je najveći ,,književni proboj” ostvario sa 16 objavljenih knjiga pesama i brojnim nagradama za poeziju, ali i sa šest izuzetno zanimljivih (i

8

čitanih) romana, kao i delima iz oblasti istoriografije i publicistike.

Ovoga leta, dakle, u izdanju Udruženja sveslovenske učenosti iz Beograda pojavio mu se novi roman pod naslovom „Tajne i čudesa grada Đerđelina” pošto je prethodno, kao rukopis, kod pomenutog izdavača osvojio nagradu za najbolji rukopis na konkursu u tekućoj godini.

Još od prvog romana - „Pokazni dan smrti” (1990) preko romana „Čuvari tajnog blaga” (2012. - dva izdanja i nagrada ,,Živojin Pavlović”), „Gaumata” (2013) i ovog najnovijeg, računajući i ljubavne hit romane „Afroditin dar” i „Ljubav belog monaha” u kojima ima i ovih elemenata, Dimitrijević kao jedan od prvih srpskih književnika (verovatno prvi) jasno i glasno progovara o veličanstvenoj praistoriji Srba.

Dimitrijević to čini kontinuirano, promišljeno i ,,ulančano” tako da se u pomenutim romanima često pominju isti toponimi, imena, čak likovi, ambijent, a posebno su vredni visoki duhovni uzleti na kakve se retko nailazi u savremenoj srpskoj, pa i svetskoj literaturi.

Tako se u njegovim romanima najčešće pominju grad Đerđelin (po predanju se prostirao od Varvarina do Jagodine, a kuće su bile toliko gusto naseljene da je mačka mogla niz ceo put da skače od krova na krov

9

susedne kuće) a implicitno se može zaključiti da mu je epicentar bio (i ostao) u današnjoj Raševici (rodno selo autora - prim B. Dž.), planina Juhor na kojoj se po predanju i danas čuva blago Kelta (prabraća Srba) čija je tu bila prestonica, kao i sam autor (gotovo uvek uključen i u radnje romana, a ne samo narator), kao i druge ličnosti iz prošlosti i današnjice, izuzetno zanimljive i osmišljeno odabrane, te vešto inkorporirane u tokove ovih romana koji su i po strukturi posebno interesantni. Gotovo svi imaju naglašenu komunikativnost, pripadaju žanru takozvanih kratkih romana (toliko popularnih i u svetskoj književnosti) i čitaju se poput bestselera, u njima se, gotovo redovno, prepliću daleka prošlost i sadašnjost, kolokvijalni i starinski jezik, trivijalni događaji sa uzvišenim i onim teško objanjiivim, dakle surova današnjica i visoke duhovne sfere - tako da imaju elemente i izuzetno čitanih kratkih romana, ali i romana koji su klasično esejistički akcentirani i ulaze u vode izuzetno visokih duhovnih sfera u kojima retko ko ume (i može) spokojno da pliva.

Pored toga Dimitrijević konzistentno insistira na drevnoj praistoriji Srba koja datira više hiljada godina od pre pojave hrišćanstva i stalno tvrdi da su Srbi najstariji (ili jedan od najstarijih naroda na svetu koji je živeo na tri kontinenta - Evropi, Aziji i Africi) i ta praistorija srpska, zajedno sa svojom religijom i drugim specifičnim elementima kulture i civilizacije, znatno se razlikuje od kasnijeg hrišćanskog perioda, koji još traje a, po tvrdnjama Dimitrijevića koji se poziva i na Svetoga Savu, pokrštavanje Srba nije počelo u 8. i 9. veku, već u 1. veku naše ere.

10

On to dokazuje brojnim i izuzetno interesantnim tvrdnjama i deskripcijama - od odore Kneza Lazara u Kosovskom boju koja simboliše simbiozu ta dva perioda, preko izuzetno brojnih leksema koje, opet, pitoreskno govore o tim vremenima, sve do elemenata starosrbske vere i u ovoj današnjoj što, autor u ovom izuzetno uspelom i efektnom romanu, često eksponira. Ima i izuzetno efektno opisanih senzacija (kada goveda progovore s apelom da ih njihov vlasnik više ne maltretira, a autor to vešto objašnjava specifičnim shvatanjem panteizma i stepena svesti, nadsvesti, savesti i Svesvesti kao najvišeg oblika postojanja), kao i opisa nadrealno akcentiranih događaja (Pesnik koji je u romanu kombinacija nekoliko stvarnih ličnosti koji putuje na relaciji Skoplje - Beograd i stvarno i metaforično živi u letu, odnosno na točkovima) i drugih.

Na kraju knjige kao zbir izuzetno umnih beseda objavljen je spis beseda pod zajedničkim naslovom „Ustanak dobrotoljublja” gde Dimitrijević poručuje svojim sunarodnicima da se staroj slavi mogu vratiti jedino ako se upute Božjim stazama i ponovo uspostave što širu i što čvršću komunikaciju sa Svemogućim - i dobrotom i čovekoljubljem pobede sve zavidne, zločeste i zle. U svakom slučaju Miroslav Dimitrijević objavio je autentičan i originalan roman visokih artističkih vrednosti i duhovnih dometa, koji će, nesumnjivo, biti jedan od onih koji će obeležiti doba u kome živimo, čiji smo svedoci i akteri, a mislima akcentiranim ljubavlju, milošću i dubokim razumevanjem nesumnjivo izuzetno pozitivno uticati na čitalačku publiku. („Novi put“, 20. avgust 2014. Jagodina; „Književne novine“, Beograd)

11

David Kecman Dako

KNJIGA VRSNOG LIRIKA I MUDRACA – VELIKI SPEV

„Srećan kraj“ Miroslava Dimitrijevića je knjiga vrsnog lirika i mudraca, hodočasnika i čuvara baštine, čoveka koji široko gleda i duboko misli, te otud i mnogo zna, koji svim onim s gorčinom spoznatim i vlastitim životom razotkrivenim ima svoj stav i ume da ga slovom mudrosti pred svima pesmom i obelodani i odbrani.

Rečju, veliki lirski spev koji nije tek odraz trena, ili odbol sticaju datih (nevoljnih) okolnosti, već je pesniku Dimitrijeviću potvrda i onog što se i pre njega, pre nas (i onog što nam se danas u zemlji Srbiji, od iskona na nišanu, u kandžama sotone dešava), što se znalo, ali je namerno, očito i po nečijem diktatu, ali kao posledica ljudskog straha od doznatog, što je nevoljno zaboravljeno, namerno ili „sticajem okolnosti“ vešto zatomljeno, skrajnuto od mogućnosti svakodnevnog nam nauka, a kao takvo i od ogledala istine neprozirom zanavek bistrom oku i zdravom umu izmaknuto.

Sa naumom da nas u mnoštvu od vekovnih ilizuja, izazvanim bezazlenim uverenjem da će lepota i dobrota da izbave svet, a moguće i nas u takvom svetu, od

12

varljivih iskrica u Trojstvu sazdanom od ljubavi, vere i nade, izazvanih bespogovornim vjeruju, ideološkim ili naopako shvaćenim religioznim dogmama, ropskom poslušnošću, pa i kukavičlukom, sumnjom u ono što nas uči vera, podstaknuto mišlju na kojoj je zasnovan i autorski stav da bez odlučnog suočavanja sa istinom o sebi i o svetu u kojem jesmo nema ishoda, nema izbavljenja, knjigom „Srećan kraj“ pesnik Miroslav Dimitrijević obelodanjuje svoju strahotnu putanju pri sudbinskom, ukletničkom putu, lavirintom koji je od svih najteži, najtajanstveniji, najneizvesniji. A reč je o vlastitom životu, a u njemu je upravo ono što je u čoveku večno i ime mu je duša. S toga i pređašnja misao kako je ova knjiga ustvari hologram duše Hadži Miroslava (a što se s više jasnosti potvrđuje završnom pesmom „Hadžiluk“) i upozorenje na svakojaku opreznost. Ne žuriti, dakle, s mišlju kako je ovo knjiga jeretika.

Ovo je pesničko i dubokoumno slovo velikog umetnika/nemirnika, onog što je protiv dogme, ali ne i protiv onog u nama večnog pri pogledu u vaseljenu i u sebe, kao dela tog svemira i tog svevida. „Srećan kraj“ je knjiga pesama ispisana mahom u klasičnoj lirskoj formi, u distihu, ali i knjiga ovoga vremena, pa otuda, bar tu i tamo, ne samo žargon vremena sadašnjeg, nego i takva tematika, takav povod pevanju koji je „istrgnut“ iz vremena sadašnjeg, kao što su pesme tematski vezane za događanja na Balkanu krajem minulog i početkom ovog veka: izopštenje Srbije iz zajednice naroda, let „Milosrdnog anđela“, rasparčavanje i njeno zločiniteljsko stavljanje na stub srama, a od koga bi drugog nego od istih onih zbog kojih nam je povest tako dramatična, a epika kakvu niko u

13

svetu nema, povest takva da bi se i sami zli dusi, od iskona, pa do ovih dana, samo kad bi hteli i da imaju snage, mogli oglednuti i da im se pri tome i suza mrzne. Naravno, ukoliko u njima uopšte ima onog iole ljudskog, iole duševnog.

Pri iščitavanju ovog dela i dubljem promišljanju o pesmom doznatim, da se uočiti kako bi bilo uputno najpre pročitati prološku pesmu „Izletnici u Edenu“ i odmah onu završnu, pesmu „Hadžiluk“ i time već biva realnije viđenje zbirke „Srećan kraj“. Prološka pesma se tada može shvatiti kao lozinka, a poslednja, koja nije samo završnica, kao glas ishoda iz svega onog što je misleći čovek, što je Sizif s takvim teretom od života morao da odživi. Ustvari, odziv je svemu što je lirskog subjekta tvorenjem ovakvog dela navelo na takav put samospasenja.

Po pesniku Miroslavu Dimitrijeviću, čovek je zasluženo prognan iz edenskog vrta mira, iz prostora beskrajnog, večnog blagostanja, jer uklet je i ne zna za meru onog trena koji se zove sreća, ne ceni mudrost, ne ravna se po svetlosti iz vlastitog oka, ne vodi brigu o tome kakvu senku baca, ako je (i kad je) u prilici da je i sam svetlost u odnosu na ono što ga sledi, čija je sudbina zavisna od onog kako se sam čovek postavlja prema sebi, kao i prema drugom, jednako prema bližnjem, kao i prema sebi stranom.

U završnoj pesmi autopoetični je glas onog koji se ne miri sa smrću, koji nakon svega doživljenog i svojim životom sabranim u jedan čvor, mišlju/pesmom iz(a) života kreće u hadžiluk. Na put hodočašća i hodoljublja, a

14

sve sa ciljem da se svim svojim delom, a tek „Srećnim krajem“, i sam ogledne/spozna u Hristovom ogledalu: Očišćene duše u plamenu sav/Leti u visine Hadži Miroslav/. Nakon izgona iz Edena sve do puta „iza života“, bi hod, a bolje je reći i čovekov pad i to ne u jednom nego u svim pravcima. Sva ta iskliznuća, sve te naše zemaljsko-nebeske sunovrate pesnik Miroslav Dimitrijević je poetski osvetlio/predočio u osam ciklusa, a koje su ustvari osam paklenih kružnica. Kako prvu i poslednju pesmu možemo iščitati i kao lirski diptih, tako i pesme u osam ciklusa doživljavamo, sasvim realno, kao odraz svega što lirski subjekt ove knjige dozna svojim paklenim životom. Otuda i knjigu Srećan kraj“ sa svim pesnikovim iskrenim uverenjima možemo da prihvatimo i kao hod Čistilištem.

Delo je ovo pesnika od širokog znanja, od bogatog životnog iskustva, pesnika koji udes svog naroda, pa i njegov mogući greh, prima kao lični pečat. Samosvojni pesnički glas, sugestivni pesnički iskaz, smelost pri razobličenju onog što je zlo koje potiče i od nas samih, od nas kakvi česmo naopaki jesmo i bez krivice drugih, a da smo trezveniji, odlučniji, manje naivni i s dužim sećanjem na sve minulo i zlo u njemu, gde bi nam kraj, možda i srećniji bio. Pesmom otvorena ironija, ponekad i sarkazam, neposredni i veoma kritični sud u pogledu na mentalitet po kojem se razlikujemo u mnoštvu naroda.

Sve to ovu zbirku pesama čini nesvakidašnjom, mudrom, i poučnom, upozoravajućom... Doista, lirski hod Čistilištem, a pri hodu upitnost:

15

Možemo li u Raj stići bez spoznaje Pakla, ali najpre onog Pakla u sebi.

(Pogovor u knjizi pesama “Srećan kraj”)

Bajo Džaković

VRHOVI AUTENTIČNE POETIKE

(Miroslav Dimitrijević: ,,Zlatno doba” - Udruženje književnika Srbije, Književna zajednica Pomoravskog

okruga - Jagodina, 2013.)

Poznati paraćinski i srpski književnik Miroslav Dimitrijević (63), jedan od najuglednijih srpskih pisaca svoje generacije i jedan od najistaknutijih književnika sa područja Pomoravskog okruga, ove jeseni oglasio se novom knjigom pesama karakterističnog, aluzivnog i višeslojnog naslova - ,,Zlatno doba” kojom je, valja odmah konstatovati, na najlepši način zaokružio svoju razuđenu, prepoznatljivu i autentičnu poetiku koja, opet, niče direktno iz Dimitrijevićeve specifične kosmogonije i osobenog doživljaja sveta.

Knjiga pesama „Zlatno doba”, koju je objavilo UKS za Pomoravski okrug, sadrži 56 pesama odeljenih u pet ciklusa, na 125 strana, uz opširne biografske i bibliografske podatke i (čak) četiri recenzije uglednih srpskih književnika - Miroslava Todorovića, Veroljuba Vukašinovića, Vladana Rakića i Zorana Petrovića.

16

Knjigu ,,Zlatno doba” izvanredno otvara uvodna pesma koja je čitavoj knjizi pozajmila ime, a ispevana je u melodioznoj formi distiha i na vanredno uspeo način (semantički, artificijelno i po visokom stepenu ostvarene duhovnosti) na najlepči način najavljuje zbirku brojnih artističkih bravura i izuzetno visoko ostvarenih refleksivnih dometa i spoznaja, pa se može konstatovati da je ,,Zlatno doba”, verovatno (ili još direktnije - skoro sigurno), do sada najuspelije pesničko ostvarenje ovog uglednog i poznatog i priznatog srpskog pesnika i, može se zaključiti, jedna od najboljih pesničkih knjiga koja se poslednjih godina pojavila na srpskoj književnoj sceni.

Ciklus ,,Naglavačke i naopačke”, sa 17 pesama ispevanih u formi distiha više podseća na omanju i efektnu zbirku pesama gde je, pored pomenute duhovne (samo)spoznaje, primetan i ironično - satirični diskurs već od ranije primećen i pozdravljen u Dimitrijevićevoj poeziji. Ovim pesmama, naime, autor bogatom i raznolikom leksikom koloritno slika svet oko sebe što deluje i provokativno i edukativno, ali pre svega uzbuđujuće, pa i ,,otrežnjujuće”.

Rukovet stihova pod naslovom ,,Duše s Hristom se veriše” sadrži, zapravo, četiri duže pesme, ili kraće poeme (,,Svevidelo”, ,,Vodoljublje”, ,,Zemljoljublje”, ,,Svečovek”). Razlomljenim stihom, ali melodioznom i efektnom rimom, poput pesnika koji su se kao Majakovski bavili raspsrskavanjem forme, ispevane su u slavu Gospoda, večnog života i Tavorske svetlosti i plene

17

svojim snažnim unutrašnjim doživljajem, duhovnom snagom, ali i poetskim majstorstvom. Mora se zapaziti da u ovom ciklusu ima stihova antologijske vrednosti kakvi se pišu jedanput u životu (,,Glad za vodom/ žeđ za jelom/ Teče svemir mojim selom ...”).

Ciklus ,,Mrečka narod” prezentira 12 pravilnih i nepravilnih katrena, najčešće ispevanih po šemi a- b - a - b, mada ima i drugih oblika, gde se autor pominjanim diskursom sa dozom humora poigrava večnom temom smrti naoružan ogromnim znanjem, vedrinom i snagom duha, stihovima koji su usmereni kao i prethodni Svevišnjem i Rajskom životu.

,,Pisma sa displeja” otkrivaju šest katrena ,,upućena gospođici Radmili Ranđelović, sada gospođi Dimitrijević”, i prezentiraju klasične ,,dimitrijevićevske” stihove ljubavne akcentuacije koji slave Ljubav, Sunce, Život i Boga. I ovde je reč o pesmama zaokružene kosmogonije, poetike i specifičnog doživljaja sveta koje su sublimirane klasičnim antologijskim dometima, poput pesme pod brojem 2. čija prva strofa glasi:

“ Zuji strela i prepreda setu/Upreda mi žilica i vene/Da l sam to ja promašio život/Il je život promašio mene”.

Ciklus ,,Pesme bez glagola” sadrži 14 kraćih pesama ispevanih slobodnim i poluslobodnim stihom, mada ima i par kraćih katrena, koje su prepune zgusnutih

18

asocijacija i metafora i zaista su pisane bez upotrebe glagola (što nesumnjivo predstavlja pesničku inovaciju) a govore o običnim pojmovima (,,Dobrodošlica”, ,,Uspomena”, ,,Ispraćaj”, ,,Žetva”, ,,Vitez”, ,,Živopisac”, ,,Epitaf”...) na neobičan način. Isti doživljaj sveta prezentiran sugestivno i markantno, pitoreksnim slikama, kao u pesmi ,,Epitaf” koja je, zapravo, ispevana u slavu života i jedan je od glavnih ključeva za odgonetanje ove autentične i prepoznatljive poetike.

“Grobna trava /Grobno cveće /I epitaf /Pokojnika:/ ,,Od živoga/Ljudskog tela/Nema lepšeg/Spomenika”.

Miroslav Dimitrijević do sada je objavio oko 70 autorskih knjiga (računajući i antologije i zbornike koje je priredio) - poeziju, priče, romane, monodrame, satire, monografije, antropogeografske i istorijske studije, eseje, besede, antologije, zbirke narodnih umotvorina i pesme za decu. Ovo mu je 16 objavljena zbirka pesama, a zastupljen je u brojnim antologijama i periodici u zemlji i inostranstvu i prevođen na desetak stranih jezika. Dobitnik je brojnih i uglednih književnih nagrada i priznanja - ,,Ravaničanin”, Povelje za životno delo UKS-a za Pomoravski okrug, Oktobarske nagrade grada Paraćina, Plakete zahvalnosti UKS-a, ,,Pomoravski Orfej”, ,,Živojin Pavlović”, ,,Pesnička Hrisovulja”, ,,Satirično pero” i drugih, kao i mnoštvo nagrada sa jugoslovenskih festivala poezije mladih i književnih konkursa.

19

Bajo Džaković

BESKRAJNA ZLATASTA NIT (Miroslav Dimitrijević: „Gaumata“, IP „Legenda“ Čačak) Posle veoma zapaženih romana „Pokazni dan smrti“ (1990), „Afroditin dar“ (2008), „Ljubav belog monaha“ (2009) i „Čuvari tajnog blaga“ (2011) ugledni paraćinski pesnik, pripovedač, romansijer, esejista, književni kritičar, sakupljač narodnih umotvorina, dramski pisac, antologičar, novinar, satiričar, publicista i istoriograf Miroslav Dimitrijević (62) (koji je sveukupno objavio preko 60 knjiga iz svih pomenutih žanrova, ali ipak najviše poezije) oglašava se i petim romanom jednostavnog i lako pamtljivog naslova „Gaumata“. I najnovijim romanom ovaj izuzetno talentovani erudita (o čijim su se delima pohvalno izražavali najugledniji srpski književnici i koji je osvojio mnoštvo značajnih nagrada) nastavlja beskrajno zlatastu nit koja se još od prvog provlači kroz sve njegove romane, (a genezu vuče još od izvanredne debitantske zbirke pesama „Nehaj klatna“ koja je objavljena još 1972. godine). Kroz tu nit se provlači izuzetno poznavanje prošlosti, istorije, teologije, filozofije, antropolgije i psihologije, smisao za spontano pripovedanje i prirodno prezentirani dijalozi, markantni likovi, zanimljivi segmenti autobiografskog, naglašeni lirski ornamenti... Radi se, dakle, o neverovatnom spoju literarnog i zaumnog, doživljenog i dosanjanog, naučenog i

20

naslućenog, vidljivog i nevidljivog, ovostranog i onostranog... - Miroslav Dimitrijević ispisuje svoju priču kroz mističnost života, trajanja i propadanja i ponovnog vaskrsnuća. Budan, u savršenom smislu, istka ispovest. Isprepletenost života (unutar jednog) ispisuje jasne tragove po emotivnim i intelektualnim sferama bića. Preispitivanje postanka (kretanja, odlaženja i vraćanja), opstanka, duhovnog u nama i oko nas, nadživljavanje umetničkog nad običnim životom stvara – drevni identitet – piše pored ostalog u svojoj recenziji pod naslovom „Prosvetljenje za čitaoce“ jedan od najpoznatijih (i najagilnijih) književnika (još uvek mlađe generacije Dejan Bogojević. Čini se da ovaj roman predstavlja sublimat prethodnih, posmatrano sa svih aspekata - pa bi se, lapidarno, mogao imenovati kao hit - roman esejističke provinijencije. -Iz ovog kratkog romana saznaćete dugo skrivane istine o srpskom narodu, ali ćete možda prvi prvi put pročitati neke od legendi i uveriti se da postoje istorijske potvrde tih legendi.

Kroz život ovog junaka koji se poistovećuje sa autorom, a autor se smatra reinkarnacijom hiljadama godina dalekog pretka, ispričana je životna priča jednog čoveka, ali i celog srpskog naroda, srž je recenzije uglednog jagodinskog književnika i novinara Slobodana Žikića koja je u celini objavljena pod naslovom „Veoma čitan roman“.

21

I ovim romanom, dakle, Miroslav Dimitrijević na vanredno uspeo način florescentnim duhovnim putokazom nastavlja svoja višedecenijska istraživanja o dalekoj prošlosti srpskog naroda, i uporno dokazuje navodeći činjenice, imena, događaje i toponime, da je upravo srpski narod iznedrio sve ostale.

- Poniranjem u slojeve ličnog i kolektivnog iskustva, nacionalnog nasleđa, onda dobijamo kompleksnu strukturu priče o pojedincu, narodu, iskušenjima i iskupljenjima, karmičkom, duhovnom i jezičkom nasleđu, istraživanju sebe u drugima i pronalaženju drugih u sebi. Roman „Gaumata“ je u ovom slučaju uspešno obuhvatio sve – konstatuje u recenziji pod naslovom „Uspešan sveobuhvatan roman“ jedan od najboljih književnih kritičara savremene srpske litarature Petar V. Arbutina.

Ovaj kratak i efektan roman objavljen je u ediciji „Mala klasična biblioteka“ sve poznatije izdavačke kuće „Legenda“ iz Čačka u tiražu od pet stotina primeraka, i po svoj prilici izazvaće pažnju, kao i prethodni („Čuvari tajnog blaga“) koji je već doživeo drugo izdanje i osvojio prestižnu književnu nagradu „Živojin Pavlović“.

(„Novi put“, 14. avgusta, 2013. Jagodina)

22

Nova knjiga Miroslava Dimitrijevića

MONOGRAFIJA RAŠEVICE Ovih dana pojavila se nova knjiga Miroslava Dimitrijevića iz Paraćina pod nazivom „Raševica“, u izdanju Kulturno-prosvetne zajednice Srbije u Beogradu. O ovoj istorijsko-lingvističkoj studiji Raševice, sela u paraćinskoj opštini, recenzent i glavni i odgovorni urednik edicije „Hronika sela“ Nikola Vladisavljević je rekao: „ Autor rukopisa „Raševica“ je iskusni publicista, čije su do sada objavljene knjige u ovoj biblioteci: Mirilovac, Donje Vidovo, Ratari, Plana, Davidovac, Ćićevac sa okolinom, Potočac, Šavac... značajno doprinele pozitivnoj pozicionoj oceni čitave biblioteke „Hronika sela“. Sve je opisano slikovito, lepim narodnim jezikom i predstavlja dragoceno svedočenje o burnoj prošlosti Raševice. Rukopis u osnovi predstavlja studiju arheologije, istoriografije, sociologije, demografije i etnologije ovog dela Srbije. Posebna vrednost rukopisa je koncepcija koja daje mogućnost korišćenja knjige kao zavičajna istorija za školsku nastavu. Uvidom u recenziju, koja je sastavni deo rukopisa, sa zadovoljstvom predlažem i preporučujem za štampanje u izdanju Kulturno-prosvetne zajednice Srbije. Recenzent Bajo Džaković, ugledni srpski književnik i novinar u predgovoru knjige o Raševici je, pored ostalo, napisao: „Nova knjiga poznatog paraćinskog i srpskog književnika, publiciste, novinara, istoriografa i istraživača prošlosti Miroslava Dimitrijevića „RAŠEVICA“,

23

predstavlja novi dragulj u njegovom ogromnom, rekli bismo, divovskom stvaralačkom opusu od oko 70 objavljenih dela, književne, publicističke i istorijske provinijencije, kojima je zadužio i našu savremenu književnost, ali i istoriografiju, kojoj do skoro u našoj sredini nije posvećivana posebna pažnja, а Dimitrijević je bio taj prvi pisac-saradnik Odbora za selo Srpske akademije nauka i umetnosti, u ediciji „Hronike sela“, koji se pre decenije i po latio teškog, ali zahvalnog posla da istražuje lokalnu paraćinsku, ali i srpsku istoriju i istoriografiju i to objavi u skoro tridesetak knjiga, monografija i studija, uglavnom pod pokroviteljstvom ove najviše naučne ustanove u zemlji. Zato je najnovija studija o njegovom rodnom selu Raševici, posebno zanimljiva, jer je Dimitrijević ovde pristupio drugačije nego u prethodnim knjigama, tako što je primenio savremenu i u nauci vrlo aktuelnu istorijsko-lingvističku metodu. To je Dimitrijević mogao da uradi jer je vrstan poznavalac istorije, ali i lingvistike, pomoću koje je skinuo mnoge velove tajni iz prošlosti njegovog sela, ali i iz šireg zavičaja. U ovoj knjizi, od posebnog značaja ne samo za selo Raševicu, već i širi predeo juhorske podgorine, Dimitrijević je pokazao zavidan stepen erudicije, duboko i istinsko poznavanje naše prošlosti ili kako on kaže – pametarnice (stari naziv za istoriju), i na naučan i dokumentovan način predočava nam najbitnije činjenice i podatke iz:

24

letopisa Raševice, arheologije, toponomije, istorije, vere, stanovništva i demografije. Monografija „Raševica“ pisana je i stručno i naučno, ali vrlo pristupačno, publicističkim stilom, tako da će biti dostupna čitaocima svih nivoa obrazovanja, a pored lepog stila i jasnog izražavanja, krasi je dokumentovanost, činjeničnost, objektivnost i stručna naučna distanca, tako da predstavlja poseban dragulj naše istorije“, ocenio je Džaković. (N. P.)

(„Novi put“, 23. januar 2013, Jagodina) Vladan Rakić

SVETLOMISLEĆI DIMITRIJEVIĆ – SVETIONIK SAVREMENE KNJIŽEVNOSTI

Sam naslov nove knjige pesama „Zlatno doba“ Miroslava Dimitrijevića nagoveštava višeznačnost ovog jasno zrelog i izuzetno vrednog književnog dela „napunjenog“ značenjima i porukama, i zoroasterske provinijencije.: „Evo nas opet usred rajskog vrta/ Gde nam Bog po koži svoju milost crta“ (Prologna pesma „Zlatno doba“). Dimitrijević je itekako originalan pesnik, zapitan i misaon: „Nije ovo mudro čelo/ Nego kovčeg za videlo“ („Parče hromog neba“). Miroslav Dimitrijević je samosvojan pesnik, neoboriv kao obelisk i u pročelju književnog neba.

25

Kod njega je svaka pesma izuzetnog lirskog naboja, antologijski obojena, znalački uparađena za trajanje, za natrajavanje, za beskonačje. Zbog toga nije potrebno svaku pesmu pominjati, mada je svaka antologijska i zaslužuje posebnu pažnju i promišljanje, jer tim misaonim i duboko smisaonim nabojem napunjeno je svo ovo pevanije Miroslava Dimitrijevića, koje je hegelovski podeljeno na trijade, pri čemu je svaka celina originalna, drugačija, na svoj način višeznačna, opalizirajuća (Roman in Garden) s jedne celine na drugu prelivajuća, kao „Zlatna zdanica na pesku“ (Nikola Milošević). Pri tom Dimitrijević poput Enkidua juriša na čuvodišta današnjice, izvlači grumene prošlosti i svoju ljudsku tradiciju na svetlo dana – i da se ne zaboravi sve ono svetlo i vredno, i da se opomene, i da se time pokaže putokaz i svetlokaz ka boljem i uzvišenijem, ka budućnosti. Zato se s pravom govori da je Miroslav Dimitrijević bio i do sada, a pogotovo sada sa ovim svojim zrelim, a rekli bismo i najzrelijim umetničkim delom – svetionik u savremenoj književnosti. Svetlomisleći Dimitrijević koji zaista doživljava svoje zlatno doba pesmovanja. A najnovija knjiga pesama „Zlatno doba“ kao da je esencija ljudske mudrosti ovozemaljske, kao da je, recimo, Dimitrijević uspeo Pekićevo osmoknjižno „Zlatno runo“ da sabije u osam pesama, u jedan ciklus, a pesme su mu sve antologijska do antologijske.

26

Ali Dimitrijevićevo „pozlaćeno runo“ isijava i svojevrsnom satirom, istim značajem kao kod možda najvećeg satiričara srpske poezije J. J. Zmaja, pa tako u pesmi indikativnog naziva „Car naglavačke“ kaže: „Gleda bivše sluge i od srca žali/ Što ga ranije nisu izvešali/ Sad na glavi drži Zemljin globus ceo/ u licu kao mladi zumbul poplaveo“. A da je Dimitrijević na pravom i istinskom satiričnom tragu, svedoče i ovi stihovi: „Danas svaka bara ima svog lađara/ Orahova ljuska veštog kormilara/ Danas je i nebo prepuno mornara/ Al to je sve goli murdar do murdara“ („Nojeva šala“). Kamo sreće da posle Zmaja nismo ovoliko dugo čekali na novog zmaja srpske poezije, zmaja nadvremenog, na Miroslava Dimitrijevića i njegovo krunsko delo „Zlatno doba“, delo neprolaznog svetla i nezalazne jasnoće, kao što je nezalazna rumen zorna. Samo delo će sve to da posvedoči, upravo kao i „Epitaf“ na kraju knjige: „Grobna trava Bujno cveće I epitaf Pokojnika: „Od živoga Ljudskog tela Nema boljeg Spomenika“ Kao logičan zaključak moglo bi samo da se doda: Od živoga ljudskog dela – nema boljeg spomenika. Dimitrijevićev ukupni pesnički i književni spomenik izgrađen je od nesalomive armature

27

ogromnog talenta, mudrosti, iskustva, znanja i zrelosti, isijava neprolaznom lepotom, i svetlošću, baš kao što je sunce nasušno svetlo i moćno, veličanstveno kao prostor i vreme, i kao pesnikovo zoroastersko nadumlje u pesnikovom „Zlatnom dobu“ posejano, za nadolazeće generacije.

(Pogovor i recenzija)

Zoran Petrović

ZLATNO DOBA – POSEBNA DRAGOCENOST, NESVAKIDAŠNJA SVEŽINA I SPECIFIČAN

PESNIČKI GLAS

„Ovo nije mudro čelo/ Nego kovčeg za videlo“

Ako odmah ne kažemo da ova poezija pleni nesvakidašnjom svežinom, kako u jeziku, tako u modelovanju pesničkog iskaza i raznovrsnosti načina kazivanja, nećemo o njoj ništa bitnije reći. Ona se, kao i Morava kojoj je tematski sklona, nalazi istovremeno na glavnom toku savremene poetike, ali i van tih tokova dodajući neku tešku, skupu, ali dragocenu naplavinu iz koje ono potopljeno još snažnije razlistava i buja. I dok se kreće između tradicionalnog i modernog, između iskustava Domanovića i Dušana Matića, Dimitrijevićeva poetika uspeva da pronađe originalni balans, specifičan pesnički glas, podjednako nezavisan i od nadrealnih i od

28

satiričnih tonova. Moderna je u potrazi za izrazom i u tematskim krugovima koje se nenametljivo odnose na naše doba, gde je satira sredstvo kojim se ne želi postići podsmeh, već zapitanost nad svim onim vrednostima koje smo gredom pogubili. A na sred te klackalice, Dimitrijević je postavio jezik, jednu njegovu verziju koja je i sama okrenuta na obe strane te poluge čiji se krajevi smenjuju čas na zemlji, čas u oblacima.

I taj jezik je posebna dragocenost ove poezije, jednako lokalan i univerzalan, on daje vrhunsku potvrdu stavu svih onih koji misle i veruju da smo unificiranjem vokabulara stvorili preduslove za unifikaciju želja, potreba i vrednosnih sudova prema svemu ostalom što nas okružuje. S tim u vezi je i pesnički iskaz, često lapidaran i u tradiciji drevnih naratora koji su umeli da ukroje dobru priču sa kratkim naravoučenijem i, kada su god mogli, težili da eksplikacije zamene izrekama, a fabulu dinamizuju razbrajalicama, antitezama i refrenima.

Zato se pažljivijem čitaocu lako pokazuje kako se ispod ovih stihova gomilaju sve one izreke, dosetke, poslovice i poduke tradicionalne mudrosti, koja je uzburkana i uznemirena kao stado pred vukovima i u opasnosti da potpuno i konačno nestane, a već se, mada sačuvana u sećanju i pameti retkih, dosta udaljila od smisla i vrednosti koje je vekovima promovisala i štitila. Napokon, kada je reč o tematskim krugovima, ove čvrsto komponovane, knjige pred nama, oni se mogu u dve reči definisati nazivom jednog njenog ciklusa koji glasi:

29

„Oremo nebo, sadimo ad.“ Ovo je knjiga koja je po mom iskrenom mišljenju - nesvakidašnja i umetnički hrabra.

(Recenzija i pogovor)

Miroslav Todorović

ZLATNO DOBA ZRELE LIRIKE

(Nad rukopisom zbirke pesama Miroslava Dimitrijevića Zlatno doba)

Sintagma Zlatno doba bremenite simbolike i semantike naslovljava pesničku zbirku čija lirika je dеstilisana do najčistije suštine. U četiri ciklusa Naglavačke i naopačke, Duše s Hristom se veriše, Mrečka narod i Pesme bez glagola, veran ukletosti pevanja pesnik pretače u slikovitu poeziju viđenja sveta, života, trajanja i postojanja, pa i same poezije. Znane istine pesnik umstveno nadopunjuje sopstvenim pesničkim dahom, i duhom, simboličke i metaforičke oznake izražava stihovima esencijalne sadržajnosti. “Naglavačke i naopačke” ukazuje na vekovite teme čiji fon je ljudska, zemaljska, sudbina, a “Istina je samo igla četinara/večno bez konca šije i opera”. Metafizička usudnost je u svemu, ona struji kroz ovu poeziju, a pesnik svojim glasom iz glasa mnozine drevno ustrojstvo života kazuje stihovima kroz čije izgovorene reči i neizgovorljivo omogućuje rasčitavanje sadržajnih slojeva i asocijativnih priziva.

30

Da li je “Naglavačke i naopačke” stvarna slika, prizor u kojem se nalazimo, i koju pesnik kroz vizuru Zlatnog doba vidi, ili je stvarna ona druga koja je pesnika podstakla da kroz autorefleksivno promišljanje odgonetne realnost viđenog. I življenog. O tome i priča Čuang Cua (4. vek pre Hrista) koju asocijacija pesnikovog naslova priziva: “Kako mogu znati da li se mrtvi možda ne kaju što su se nekada grčevito držali života? Oni koji sanjaju o jadi i tuzi bude se da sudeluju u lovu. Dok sanjaju ne znaju da sanjaju. Neki će čak tumačiti i sam san dok sanjaju. A tek kad se probude vide da je to bio san. Budale misle da su sada budne i uobražavaju da znaju da li su pravi prinčevi ili seljaci. Konfučije i ti, obojica ste snovi – ni ja sam nisam ništa drugo nego san. Jedanput sam ja, Čuang Cu, sanjao da sam leptir, da lepršam tamo-amo onako kao što to čine leptiri, u mašti bio sam svestan samo toga da sam leptir, a pošto sam nesvestan svoje ljudske individualnosti. Iznenada se probudih i evo gde ležim ponovo kao ja. I sada više ne znam da li sam ja čovek koji je sanjao da je bio leptir, ili sam sada leptir koji sanja da je čovek”. U pesmi “Zašto idu u groblje” pesnik stihom “Jer misli da živi a sniva” sublimira te večne zapitanosti o postojanosti koje nadahnjuju religiju i filozofiju kroz vremena… Dimitrijević peva, rezimira, fabulira, u svoje pevanje i mišljenje unosi lična iskustva i saznanja sa odjecima prošlosti. Snažni individualni duh objedinjuje teme tako da večita pitanja umetnosti iskazuje kroz sopstvenu Reč i život. Pesme: Car naglavačke, Carica naopačke… sižejno pesnički tematizuje teme koje simbolikom iskazuju

31

odnose (vladara i podanika) sa alegorijskim diskursom pevanja čija poenta ukazuje na bit ovih tema. Pesnikovo oneobičavanje realnih osnova (sadržaja) pesme, na način, kako je to Remizov zabeležio da se realnost stvara umetnošću doprinose atmosferi i duhu ove poezije. Povezujući današnje slike i davnašnje prizore u pesmi “Nojeva šala” narativni tokovi će se sliti u slojevitu pesmu, sadžajnu sa rečitim aluzijama kroz čija imenovanja pesnik okvire ironijski ispunjava sarkastičnim slikama ovovremene mitologije. Uspostavljen je luk sa drevnim potopom, tematsko klatno povezuje vremena, pesnik motri i tvori stihove, dubinskog kontinuiteta, metaforiše i boji britkom satirom čija univerzalnost se kroz ovu poeziju iskazuje u punom sjaju i sadržaju pevanja. O tome i pesma “Budilnik”: Niz kaldrmu dok magarac hita Kao sat zvone njegova kopita Gradom ide živa sahat kula: Odrojava dane do rasula Cela varoš razume tu priču U koju se sve legende stiču Kraj magarca dva nosača hode Nose samar zob i akov vode Među uši na glavu mu svetlu Stavili su krestu kao petlu

32

Pa njegov rеv sa TeVe ekrana Najavljuje novo svetlo dana Skloni mudre reči sa usnice: Pomisliće da si iz ludnice Radi tako kao svi što čine: Skini šešir dok magarac mine Srećnom svetu u san ne uskači: Kad te boli ne pevaj već – njači Tema je znana, aluzija jasna, humorno i ironijsko ispunjava atmosferu pesme, u Dimitrijevićevim stihovima ona nosi i obeležja ovog vremena, jer …rеv sa TeVe ekrana je više od pesničkog opisa dok cela pesma predočava poetiku ličnog iskaza u kojoj se ova tema vitalizuje, i ovovremuje. S druge strane ona je svojevrsno nasleđe koju pesnici svojim duhom održavaju… Smisleno pesnik Miroslav Dimitrijević znane teme dopunjuje ličnom filozofijom i sadržajima koje u opevanom iskazuju i osmišljavaju dublje i univerzalnije poruke. A te poruke izražava stihovima, rezimirajućim poentama, u kojima je pesnikovo pevanje i poruka zlatnog doba sumirano u vaskolikosti završne pesme Epitaf: „Grobna trava Bujno cveće I epitaf Pokojnika: “Od živoga Ljudskog tela

33

Nema lepšeg Spomenika” (Recenzija i pogovor) Veroljub Vukašinović

DIMITRIJEVIĆ ZNAČAJAN SRPSKI PESNIK

Plodni pisac Miroslav Dimitrijević, u rukopisu knjige “Zlatno doba” oglašava se snažnim pevom čoveka zemlje i neba. Organizujući pesme po principu pesničkih oblika (distisi, katreni, poemične pesme, pesme bez glagola) i tematsko-motivskoj vezanosti, knjigu je razdelio u pet deonica (Naglavačke i naopačke, Duše s Hristom se veriše, Mrečka narod, Pisma sa displeja i Pesme bez glagola) koje se preko jezičkog brvna prelivaju jedna iz druge u završnu pesmu “Epitaf”, u kojoj je simbolično poentirana pesnička ideja: “Grobna trava Bujno cveće I epitaf Pokojnika: “Od živoga Ljudskog tela Nema boljeg Spomenika”.

34

Obilato se služeći raznim stilskim figurama i pesničkim sredstvima, od grotesknih slika i ironično senčenih iskaza do himničnih i molitvenih lirskih rukoveti, pesnik Dimitrijević je jedrom leksikom ispevao knjigu u slavu Boga, čoveka, zemlje, rađanja i mrenja, u slavu slavnih predaka i raslabljenih potomaka, zavirujućii i s one strane “svetlih grobova”, u večnu, nebesnu i domaćinsku Srbiju. Ta pesnikova Srbija, sa Moravom koja se “lista kao čitanka”, još samo kroz poeziju odoleva našem savremenom “zlatnom dobu”, dobu “glavoseča i drvoseča”, dobu kojem pesnik kroz lirski dijalog sa mitskim nasleđem, istorijom (u plićaku) i hrišćanskom verom suprotstavlja istinsko zlatno doba čovečanstva. Pesnik u svetu je, po Miroslavu Dimitrijeviću, laos (izabran za žrtvu po volji Božjoj), večiti svitac i onaj “jurodivi što u svakom od nas živi” sa čime će se složiti i svaki čitalac ove, sa nadahnućem, sastavljene zbirke pesama. Ukrštajući emotivno sa refleksivnim, rodoljubivo sa religoznim, staro sa novim, lirsko sa humornim, Miroslav Dimitrijević, odan zemljoljublju, vodoljublju, neboljublju i pesmoljublju, ovom knjigom potvrđuje sebe kao vrlo značajnog pesnika koji živi i stvara u unutrašnjosti Srbije, odakle se snažni pesnički rukavci postojano slivaju u glavni tok tradicionalnog srpskog pesništva.

(Recenzija i pogovor)

35

Dušan Stojković

NA SRPSKOM OLIMPU

“…Miroslav Todorović je odličan pesnik. To se – iako nedovoljno, u svakom slučaju manje nego što je ovaj stvaralac već odavno zaslužio – zna... Druga knjiga njegovih kritičkih priloga, ova o kojoj pišemo, Širenje svetlosti, potvrđuje da bavljenje kritikom za Todorovića nipošto nije uzgredica. Ni u kom slučaju, ne – uzaludnica. Mnoge njegove kritike osvetlile su na pravi način proučavana dela i o njima se neće ubuduće moći razmišljati i raspravljati na pravi način a da se ono što je pribeležio, nadnet nad njima, Miroslav Todorović ne uzme u obzir. Za kritičara veće pohvale – ubeđeni smo – nema, i ne može je biti. Za njega ne postoje književna prestonica i književna periferija. Jedini pravi parametar jeste vrednost dela o kojem se podnosi kritički račun. Todorović gradi svoju mapu savremene srpske književnosti. Ona jeste pomalo iskošena, ali je i sasvim autentična. Retko kad se, posebno u poslednje vreme, na našoj kritičarskoj pozornici govorilo ovako pošteno. Bez plaćanja ikakvih računa, robovanja izmišljenim vrednostima.

Naš literarni Olimp nipošto ne izgleda onako kako se umornim, krmeljavim, dežurnim kritičarima čini.

Vredi navesti pisce o čijem delu Todorović piše (pre svega da bi se podstakao neki potencijalni, budući čitalac da za tim piscima i tim delima

36

posegne; ako se to zbude, naš kritičar je obavio svoj zadatak, a on o mnogim od ovih dela tako piše da bi bilo pravo čudo da se tako nešto ne dogodi): Vlastimir Stanisavljević Šarkamenac, Milutin Lujo Danojlić, Obren Ristić, Dejan Bogojević, Nebojša Devetak, Bajo Luković, Radmilo V. Radovanović, Violeta Jović, Anđelko Anušić, Stojan Bogdanović, Dragoljub Simonović, Ljubiša Mitrović, Ivanka Kosanić, Dušan Varićak, Goran Đorđević, Adam Puslojić, Stevan Bošnjak, Miroslav Dimitrijević, Miloš Janković, Radoslav Vučković...

(„Svetlost kritike“- odlomci; 16. januara 2013. godine, Književnost, Beograd)

Nikola Vladisavljević

HRONIKA ŠAVCA – ZAVIČAJNA ISTORIJA

Proučavanje istorije sela i seoskog života kod nas započeto je još krajem 19. veka istraživanjima akademika Jovana Cvijića i njegovih učenika: Jovana Erdeljanovića, Borivoja Drobnjakovića, Sretena Vukosavljevića, Milana Vlajinca i drugih. Sva ta istraživanja su iz raznih razloga trajala zakratko i prekidana, da bi ova Edicija–nazvana „Hronika sela“ nastala spontano u drugoj polovini osamdesetih godina prošlog veka, objavljivanjem hronike Azanje, najmnogoljudnijeg sela u Srbiji, a izašloj povodom 90. godišnjice azanjske zemljoradničke zadruge, najstarije u Srbiji.

37

Mnogo toga bi još trebalo reći o nastanku i značaju knjiga Edicije „Hronika sela“, ali mi smo danas ponajviše okupili zarad predstavljanja antropogeografske i istorijske studije - hronike sela Šavac, autora, mog kolege, Miroslava Dimitrijevića o kojoj ću u najkraćem reći onako kako sam već nedavno o ovoj knjizi već govorio na nacionalnoj promociji u Narodnom pozorištu u Beogradu. Kazao sam već da je profesor Petar Marković uz akademika Radomira Lukića, najsvetlija ličnost ove naše Edicije, a taj ranije glavni i odgovorni urednik je pregledao rukopis hronike Šavac i biranim rečima napisao recenziju, koja knjizi daje posebnu vrednosti i značaj. Višegodišnji trud Miroslava Dimitrijevića, ovog vrednog kulturnog poslenika se isplatio, budući da je od merodavnih za davanje ocene uspešnosti obavljenog posla ne samo dobio prelaznu ocenu, već je ova hronika ocenjena kao jedna od njegovih boljih knjiga. A šta sadrži ova hronika? Najpre treba reći, rukopis je sačinjen na osnovu veoma zahtevnog zadatka-sačinjen je po uputstvu pripremljenog od odeljenja za selo Srpske akademije nauka i umetnosti, za pisanje ove vrste istoriografske literature. Rukopis ove hronike – te pisane reči o Šavcu kao naseljenom mestu smeštenom u Srednjem Pomoravlju na nekada važnom Carigradskom drumu, a sada na najvažnijoj putnoj i železničkoj saobraćajnici Balkana, počinje dokumentovano obrađenim prikazom osnovnih geografskih karakteristika, biogeografskih odlika, i nasleđa daleke prošlosti; poglavlja iz istorije i nastanka sela; zatim analizira: stanovništvo, ekonomiju,

38

hidrografiju, školstvo, veru, narodni život, kulturu, zdravstvo, a posebno dobro obrađen je rad mesne zajednice, kao pokretača svih pozitivnih akcija u selu i za selo. Autor je prepoznao akcije mesne zajednice i realizaciji njenih programa posvetio zasluženu pažnju, a kako i ne bi kada je program razvoja modernog Šavca upravo učinio da samo u poslednjoj deceniji bude unapređena putna infrastuktura, urađene: kanalizaciona, gasovodna i telefonska mreža, nastavljeno sa uređenjem centra sela, sa izgrađenom administrativnom zgradom, uređenjem sportskih terena i razvijanju svesti o potrebi mladih za bavljenje sportom i kulturom, na račun drugih raznih poroka. Selo Šavac je staro srpsko naselje, koje se pominje još u doba rodonačelnika našeg Stefana Nemanje, zatim u poveljama kneza Lazara i nadalje, kroz istoriju srpske srednjovekovne države, vremena turske prevlasti, srpskih ustanaka i oslobodilačkih ratova Srbije u 19. i 20. veku. Oslanjajući se na ta davna vremena iz naše istorije, autor Miroslav Dimitrijević daje dokumentovane podatke o vašem selu, ali i široj predeonoj celini kojoj pripada Šavac. On, pored rečenog, piše o naselju i naseljenosti, a ono što daje poseban pečat hronici je poglavlje o porodicama i familijama sela. To je svojevrsna vrednost ove knjige. Knjiga je uz to ilustrovana brojnim istorijskim, vojnim, i geografskim kartama iz prošlih stoleća, a koje potiču iz stranih izvora, što je dodatna vrednost proučavanju petruško-paraćinskog kraja kroz istoriju. Hronika je napisana lepim jezikom i lakim stilom, kako to i priliči autoru koji je poznati

39

književnik, a koji je do sada napisao više hronika sela i gradova. Od svega rečenog satkana je ova primerna hronika, koja se može smatrati zavičajnom istorijom, kakvu bi trebalo, mislim koristiti i u nastavnom procesu sredine o kojoj je pisano, ali i kao građa za mnoge druge istraživače, geografe, istoričare i sociologe. Knjiga će ova biti još jedan dragulj u vitrinama biblioteke i svih koji vole knjigu, i biće podstrek da i druga sela krenu putem Šavca. Sa nestrpljenjem očekujemo i njegovu recenziranu hroniku sela Raševica, smeštenu na približnom geografskom odredištu poput sela Šavca, o kojoj ćemo govoriti kada bude odštampana. I kad smo već kod štampanja knjige ove i drugih u izdanju Kultruno-prosvetne zajednice, rekao bih da je autor Miroslav Dimitrijević, za razliku od nekih drugih autora iz vaše bliže i dalje okoline, racionalno koristio prostor tako da je sve relevantne činjenice opisivao na način, kako kažu moji Kusačani, bez „istezanja grede“ i veštački naduvanog broja stranica, čineći tako knjigu racionalnom i za finansijera povoljnijom.

(Beseda na promociji knjige u Šavcu, 17. 4. 2012.)

40

Uspešna stvaralačka godina Miroslava Dimitrijevića

DVA ROMANA I MONOGRAFIJA

Za paraćinskog književnika Miroslava Dimitrijevića ova godina je bila vrlo plodonosna. Najpre je u martu izašla iz štampe antropogeografska i istorijska studija „Šavac“, u izdanju Kulturno-prosvetne zajednice Srbije, i promovisana u Narodnom pozorištu u Beogradu, dok se na ovogodišnjem 57. Sajmu knjiga u Beogradu Dimitrijević predstavio sa dva romana „Čuvari tajnog blaga“ i „Gaumata“.

Roman „Čuvari tajnog blaga“, drugo izdanje, pojavilo se u Biblioteci bestseler, renomiranog Izdavačkog preduzeća „Beoknjiga“ iz Beograda, dok je prvo izdanje ovog romana o Keltima sa Juhora objavljeno u Udruženju sveslovenske učenosti u Beogradu i potom dobilo prestižnu nagradu „Živojin Pavlović“, koju dodeljuje Književni klub „Đura Jakšić“ iz Jagodine, za najbolji roman 2011. godine.

U nedelju, 28. oktobra Dimitrijević je na štandu „Beoknjige“ potpisivao ovaj roman, o kome su vrlo pozitivno govorili i književni kritičari i čitaoci. „Uzbuđujuće, originalno i intrigantno, ovo štivo samo sebe preporučuje čitalačkoj publici, koja je to i potvrdila jer je prvo izdanje ovog romana već

41

rasprodato“, zapisao je između ostalog, na koricama ove knjige, recenzent i uvaženi književnik Bajo Džaković.

Na štandu, takođe, poznatog izdavača „Legenda“ iz Čačka, Dimitrijević je potom predstavio novi roman „Gaumata“, u ediciji Mala klasična biblioteka. U svom petom po redu romanu „Gaumata“, Dimitrijević je po prvi put u srpskoj književnosti progovorio o najrazvijenijem i najvećem praistorijskom srpskom narodu pod imenom Medi i njegovom poslednjem caru Gaumati, koji je pokušao da nanovo vaspostavi čuveno i u istoriji priznato i poznato Veliko Medsko carstvo, koje se prostiralo na tri susedna kontinenta, i koje je svetskoj baštini ostavilo ključne civilizacijske tekovine. „Roman „Gaumata“ biće veoma čitan... Naročito zbog uspešne kombinacije filozofskog, religioznog, mitološkog i govorno-narativnog, ne samo zbog tečnog i prirodnog pripovedanja, već i zbog neobične i nesvakidašnje tematike, mistične i misteriozne fabule“, zapisao je književnik Slobodan Žikić u recenziji. „Gaumata“ je i autobiografski, i tekst „preispitivanja“ prostora i vremena i ljubavni roman – svakako uspelo napisano književno delo, koje predstavlja prosvetljenje za čitaoce“, rekao je Dejan Bogojević. “Poniranjem u slojeve ličnog i kolektivnog iskustva, nacionalnog nasleđa i njegovog sadržaja u romanu „Gaumata“, dobijamo kompleksnu strukturu priče o pojedincu, narodu, iskušenjima i iskupljenjima, karmičkom, duhovnom i jezičkom nasleđu... Roman je u ovom slučaju uspešno obuhvatio sve“, ističe Petar V. Arbutina. Osim pomenutih izdanja, Miroslav Dimitrijević je ove, sada već

42

na izmaku godine, zastupljen u Antologiji najkraće priče na srpskom jeziku „Zrnca“ priređivača Dejana Bogojevića i Dušana Stojkovića, zatim u antologijskom izboru „Zaveštanje 2012“, Udruženja srpskih pisaca u Švajcarskoj, kao i u zborniku „Ćirilica – slovo srpskog lica“. Udruženje književnika Srbije – Književna zajednica za Pomoravski okrug nedavno je ovom autoru uručila i Povelju za životno delo, na prigodnoj svečanosti u Klubu novinara u Jagodini.

(„Novi put“, sreda, 14. novembar 2012. Jagodina)

CAR GAUMATA MIROSLAVA DIMITRIJEVIĆA

Paraćinski književnik Miroslav Dimitrijević na ovogodišnjem Sajmu knjiga u Beogradu potpisivao je dva svoja nova romana: Čuvari tajnog blaga i Gaumata. Roman Čuvari tajnog blaga, drugo izdanje, pojavilo se u Biblioteci Bestseler, renomiranog Izdavačkog preduzeća Beoknjiga iz Beograda, dok je prvo izdanje ovog romana o Keltima sa Juhora objavljeno u Udruženju sveslovenske učenosti u Beogradu i potom dobilo prestižnu Nagradu Živojin Pavlović, koju dodeljuje Književni klub Đura Jakšić iz Jagodine, za najbolji roman 2011. godine.

U nedelju, 28. oktobra Dimitrijević je na štandu Beoknjige potpisivao ovaj roman, o kome su vrlo pozitivno govorili i književni kritičari i čitaoci. „Uzbuđujuće, originalno i intrigantno, ovo štivo samo sebe preporučuje čitalačkoj publici, koja je to i potvrdila jer je prvo izdanje ovog romana već rasprodato“, zapisao je između ostalog recenzent i

43

uvaženi književnik Bajo Džaković. Na štandu poznatog izdavača Legenda iz Čačka Dimitrijević je potom predstavio novi roman Gaumata, u ediciji Mala klasična biblioteka. U svom petom po redu romanu Gaumata, Dimitrijević po prvi put u srpskoj književnosti progovorio o najrazvijenijem i najvećem praistorijskom srpskom narodu pod imenom Medi i njegovom poslednjem caru Gaumati, koji je pokušao da nanovo vaspostavi čuveno i u istoriji Veliko medsko castrvo, koje se prostiralo na tri susedna kontinenta. „Roman Gaumata biće veoma čitan... Naročito zbog uspešne kombinacije filozofskog, religioznog, mitološkog i govorno-narativnog, ne samo zbog tečnog i prirodnog pripovedanja, već i zbog neobične i nesvakidašnje tematike, mistične i misteriozne fabule“, zapisao je književnik Slobodan Žikić.

Gaumata je i autobiografski, i tekst „preispitivanja“ prostora i vremena, i ljubavni roman – svakako uspešno napisano književno delo, koje predstavlja prosvetljenje za čitaoce“, rekao je Dejan Bogojević. „Poniranjem u slojeve ličnog i kolektivnog iskustva, nacionalnog nasleđa i njegovog sadržaja u romanu Gaumata, dobijamo kompleksnu strukturu priče o pojedincu, narodu, iskušenjima i iskupljenjima, karmičkom, duhovnom i jezičkom nasleđu... Roman je u ovom slučaju uspešno obuhvatio sve“, ističe Petar V. Arbutina.

(Sajt UKS-a)

44

Dejan Bogojević

DIMITRIJEVIĆ - BUDAN U SAVRŠENOM SMISLU

Miroslav Dimitrijević ispisuje svoju priču kroz mističnost života, trajanja i propadanja i ponovnog vaskrsnuća. Budan, u savršenom smislu, istka ispovest. Isprepletenost života (unutar jednog) ispisuje jasne tragove po emotivnim i intelektualnim sferama bića. Preispitivanje postanka (kretanja, odlaženja i vraćanja), opstanka, duhovnog u nama i oko nas, nadživljavanje umetničkog nad običnim životom stvara – drevni identitet. „Reč je nešto najmoćnije što nam Bog dade uz slobodnu volju“ jasno vodi Dimitrijevića u veštom ispisivanju romana „Gaumata“ u kome vraćanje u mit ili samomit, neomit predstavlja prosvetljenje i za pisca i za čitaoca. Možda u životu (u mitu ili van njega) najbolje govore piščeve reči „vrpca koja me je hranila, istovremeno me i davila“ i iskonsku potrebu u ljudskom kodu za borbu sa „silama nečastivim“ ma šta one bile. Roman „Gaumata“ je i autobiografski, i fikcija, i tekst „preispitivanja“ prostora i vremena, sa lokalnim i drugim junacima, i ljubavni – svakako uspelo napisano književno delo Miroslava Dimitrijevića.

(Prikaz objavljen u „Književnim novinama“ broj 2013, Beograd)

45

Slobodan Žikić

„GAUMATA“- USPEŠNA KOMBINACIJA FILOZOFSKOG, RELIGIOZNOG, MITOLOŠKOG I

NARATIVNOG

Čitanje „Gaumate“ je početak velike avanture. Avanture duha i avanture čitalačke radoznalosti. Neka čitaoci same prosude mogu li posle Arenge (izraz preuzet iz srednjovekovnih povelja), prestati da čitaju ovaj roman, ne samo zbog tečnog i prirodnog pripovedanja već i zbog neobične i nesvakidašnje tematike i mistične i misteriozne fabule.

Iz ovog kratkog romana saznaćete dugo skrivane istine o srpskom narodu, ali ćete možda prvi put pročitati neke od legendi i uveriti se da postoje istorijske potvrde tih legendi.

Kroz život ovog junaka koji se poistovećuje sa autorom, a autor se smatra reinkarnacijom hiljadama godina dalekog pretka, ispričana je životna priča jednog čoveka ali i celog srpskog naroda.

Ne može se slučajno dogoditi da budem tri i po sata s one strane života i da mi posle povratka prijatelj, pisac, pošalje razglednicu iz Nepala, ispod Himalaja, gde između ostalog piše: „Mora biti da sam umro...ali da sam se reinkrnirao u – sebe! Čudo. Pričaću ti kad se vratim“. A, zatim mi stiže rukopis romana Miroslava Dimitrijevića,

46

koji ima istu čudnu dimenziju tanke međe i sasvim maglovite razlike između života i smrti, između svog prvog i drugog ja... Roman „Gaumata“ biće veoma čitan... Naročito zbog kombinacije filozofskog, religioznog, mitološkog i govorno-narativnog.

(Osvrt objavljen u „Književnim novinama“ 2013. godine, Beograd)

Petar V. Arbutina

USPEŠAN SVEOBUHVATAN ROMAN

Istraživanje prošlosti je osnova romana, kao što je lična iskrenost jedan od preduslova književne uspelosti. Obadva principa Miroslav Dimitrijević je saobrazio svojoj nameri.

Ako tome dodamo poniranje u slojeve ličnog i kolektivnog iskustva, nacionalnog nasleđa, onda dobijamo kompleksnu strukturu priče o pojedincu, narodu, iskušenjima i iskupljenjima, karmičkom, duhovnom i jezičkom nasleđu, istraživanju sebe u drugima i pronalaženju drugih u sebi.

Ne moramo se uvek nužno slagati sa Dimitrijevićem, ali ne možemo ga ni osporiti, roman „Gaumata“ je uspešno obuhvatio sve.

(Osvrt objavljen u „Književnim novinama“ 2013. godine u Beogradu)

47

U antologiji najkraće priče na srpskom jeziku

DIMITRIJEVIĆ U IZABRANOM DRUŠTVU U ediciji „Mala klasična biblioteka“ izdavačke kuće „Legenda“ iz Čačka pojavila se iz štampe Antologija najkraće priče na srpskom jeziku, koju su pod naslovom „Zrnca“ priredili ugledni književnici, kritičari i antologičari Dejan Bogojević i Dušan Stojković. Na oko 400 strana zastupljeno je više od 200 autora od Gavrila Stefana Venclovića do Maje Solar, odnosno od 17. do 21. veka. Među njima su i Vuk Karadžić, Jovan Jovanović Zmaj, Jovan Dučić, Ivo Andrić, Desanka Maksimović, Oskra Davičo, Dušan Matić, Živojin Pavlović, Danilo Kiš, Milovan Danojlić, Momo Kapor, Stevan Raičković, Srba Ignjatović, Radovan Beli Marković, Dragan Jovanović Danilov, Petar V. Arbutina i drugi reprezenti srpske literature iz pomenutog perioda od četiri veka. U tom odabranom društvu su i pomoravski književnici Bajo Džaković iz Jagodine i Miroslav Dimitrijević iz Paraćina. Džaković je zastupljen sa šest priča, a Dimitrijević sa dve priče „Odsjaj“ i „Sloboda“, koje su prethodno bile nagrađivane i prevođene. Antologiju „Zrnca“ otkupilo je Ministarstvo kulture Republike Srbija za sve matične biblioteke i Srbiji.

(Bilten Opštine Paraćin, broj 155, Paraćin, 2012).

48

U Antologiji najkraće priče na srpskom jeziku

ZASTUPLJENI DŽAKOVIĆ I DIMITRIJEVIĆ

Antologija Dejana Bogojevića i Dušana Stojkovića predstavlja pregled srpske kratke proze u rasponu od 400 godina Krajem prošle godine u ediciji „Mala klasična biblioteka“, „Legende“ iz Čačka pojavila se iz štampe u tiražu od 1000 primeraka Antologija najkraće priče na srpskom jeziku, koju su pod naslovom“Zrnca“ priredili ugledni književnici, kritičari i antologičari Dejan Bogojević i Dušan Stojković. Na oko 400 strana zastupljeno je više od 200 autora (od Gavrila Stefana Venclovića do Maje Solar, odnosno od 17. do 21. veka i ova antologija nudi presek srpske kratke proze u periodu od gotovo četiri veka kroz zapise znamenitih autora toga doba, a među njima su i Vuk Karadžić, Jovan Jovanović Zmaj, Dučić, Ivo Andrić, Desanka Maksimović, Oskar Davičo, Dušan Matić, Živojin Pavlović, Danilo Kiš, Milovan Danojlić, Momo Kapor, Stevan Raičković, Srba Ignjatović, Radovan Beli Marković, Dragan Jovanović Danilov, Petar V. Arbutina i drugi reprezenti srpske literature iz pomenutog perioda od četiri veka. U tom odabranom društvu su i dvojica pomoravska književnika–Bajo Džaković iz Jagodine i Miroslav Dimitrijević iz Paraćina. Džaković je zastupljen sa šest kratkih priča, a Dimitrijević sa dve priče „Odsjaj“ i „Sloboda“.

49

Priče kojima su zastupljeni u antologiji prethodno su objavljivane, nagrađivane ili prevođene. Antologiju „Zrnca“ otkupilo je Ministarstvo kulture Republike Srbije za sve matične biblioteke u Srbiji, a kako saznajemo, tokom godine će biti u celini prevedena na slovenački jezik, mada postoji mogućnost prevoda i na druge evropske jezike.

(„Novi put“ , 11. april 2012. Jagodina) Književnik Miroslav Dimitrijević zastupljen u dve reprezentativne antologije

„BISERI BALKANSKOG AFORIZMA“ I „AZBUČNIK SRPSKOG AFORIZMA“

Nedavno je izašla iz štampe antologija „Biseri balkanskog aforizma“, koju je priredio makedonski književnik Vasil Tolevski, a objavila izdavačka kuća „Alma“ iz Beograda. Nedavno je izašla iz štampe antologija „Biseri balkanskog aforizma“, koju je priredio makedonski književnik Vasil Tolevski, a objavila izdavačka kuća „Alma“ iz Beograda. U prvom tomu ove knjige zastupljen je, uz najeminentnija imena balkanske i srpske aforistike, i paraćinski i srpski književnik Miroslav Dimitrijević, jedan od začetnika ove književne forme u Pomoravlju, a koji je do sada objavio desetak satiričnih zbirki: „Aforiznica“, „Svrbija“, „U demokratiju, napred marš“, „Blesavska škola“, „Čast svakome, demokratija nikome“ (za koju je dobio nagradu „Satirično pero“), „APSA-Antologija

50

Pomoravskog Satiričnog Aforizma“, „Paraćinski TV Gnevnik“ (koautorstvo sa Momirom Stanisavljevićem)... Nešto ranije Miroslav Dimitrijević je zastupljen i u antologiji „Azbučnik srpskog aforizma“, koju je priredio dr Dušan Jakovljević, a objavio „Ekopres“ iz Zrenjanina. „“Azbučnik srpskog aforizma“ je posvećen ovoj formi kao esenciji filozofsko-psihološkog izražavanja... Dakle, srpski aforističari ne samo da su ušli u evropsku zajednicu, već u njoj i prednjače. „Azbučnik“ je tematski razvrstan i predstavlja jedinstvenu zbirku „monumentalnih minijatura“. (R. P.)

(Bilten opštine Paraćin, broj 154, Paraćin, 2012) Još jedno selo iz paraćinske opštine dobilo monografiju

DOKUMENTOVANA I STRUČNA STUDIJA ŠAVCA

Nova knjiga „Šavac – antropogeografska i istorijska studija „ Miroslava Dimitrijevića, poznatog paraćinskog i srpskog književnika, publiciste i istoriografa, predstavlja još jedan dragulj u njegovom ogromnom opusu od 61 knjige poezije proze,eseja, dramskih ostvarenja, publicističkih i istoriografskih dela, čime je zadužio našu književnost, ali i istoriju i istoriografiju, a kojima do pre petnaestak godina nije posvećivana odgovarajuća pažnja. Miroslav Dimitrijević je posle Stanoja Mijatovića bio prvi istraživač prošlosti i povesti

51

(pametarnice – stari srpski naziv za istoriju) našega kraja i šireg zavičaja, koji je ovoj veoma bitnoj oblasti srpske sveukupne kulture posvetio maksimalnu pažnju, i do danas objavio blizu trideset monografija i studija o selima i varošima Srednjega Pomoravlja, u ediciji „Hronike sela“, Odbora za selo Srpske akademije nauka i umetnosti, ali i druga monografska dela, uglavnom pod patronatom ove najuglednije naučne ustanove u Srba. I monografija Šavca nosi prepoznatljiv pečat autora Miroslava Dimitrijevića: zavidan stepen erudicije, istinsko poznavanje istorije, ne samo Srednjeg Pomoravlja, već i svih 12 oblasti života, rada i razvoja jednog naroda, odnosno ovladao je enciklopedijskim podacima iz svih oblasti, a koje se zahtevaju prema uputstvima SANU, odnosno antropogeografska i istorijska metoda istraživanja naselja srpskih zemalja, i sve je to opisano lepim i slikovitim jezikom, narodnom naracijom, dostupno svim nivoima obrazovanja čitalaca i svakako i predstavlja dragoceno svedočanstvo o pomoravskom selu Šavcu iz paraćinske opštine. „Vrlo dokumentovano su obrađena poglavlja iz istorije i nastanka sela, zatim stanovništvo, reljef, biljni i životinjski svet, zatim ekonomija, geografija, školstvo, vera, etnografija, kultura, a posebno dobro je obrađen rad mesne zajednice. Rodovi i familije, poreklo stanovništva, seobe i ratovi, dati su vrlo iscrpno i pregledno, što daje posebnu vrednost hronici, kako to i priliči autoru koji je poznat književnik i koji je do sada napisao i objavio veliki broj

52

hronika sela i gradova“, konstatuje u recenziji dr prof. Petar J. Marković, glavni i odgovorni urednik edicije...

(„Novi put“, 14. mart 2012. Jagodinа) Nikola Vladisavljević

„RAŠEVICA“ - KNJIGA ZA ŠKOLSKU NASTAVU

(Miroslav Dimitrijević: „Raševica“ antropološka i lingvističko-istorijska studija, Kulturno-prosvetna

zajednica Srbije, Beograd, 2012) Na osnovu odluke Kulturno-prosvetne zajednice Srbije da se da mišljenje o rukopisu naslovljenog „Raševica“ autora Miroslava Dimitrijevića, i davanje saglasnosti za objavljivanje u biblioteci „Hronika sela“-Posebno izdanje, dajem sledeći izveštaj: Autor rukopisa „Raševica“ je iskusni publicista, čije su do sada objavljene knjige u ovoj biblioteci: Mirilovac, Donje Vidovo, Ratari, Plana, Davidovac, Ćićevac sa okolinom, Potočac, Šavac... značajno doprinele pozitivnoj pozicionoj oceni čitave biblioteke „Hronika sela“. Rukopis na preko 200 stranica (formata A/5), gusto kucanog teksta, sa prikladno uklopljenim ilustrativnim materijalom, sve obrađeno u skladu sa uputstvom Odbora za selo Srpske akademije nauka i umetnosti za pisanje ove vrste publicističkog dela. Rukopis je podeljen u trinaest osnovnih celina. Najpre, autor upoznaje čitaoca sa Raševicom, selom smeštenim u Srednjem Pomoravlju, kraj nekada važnog

53

Carigradskog druma, koji je u 13. veku u vreme kralja Milutina, prolazio baš kroz Raševicu, a sada u blizini najvažnije putne saobraćajnice Balkana – autoputa Beograd-Paraćin-Niš i železničke magistrale Beograd-Paraćin-Niš, a onda piše o nastanku i imenu Raševice, i narodu raškom, daje letopis Raševice, analizira arheološke znamenitosti od šireg značaja i toponomastikon, govori iscrpno o stanovništvu i veri, o istorijskim događanjima od Nemanje, Prvog srpskog ustanka, i potonjih oslobodilačkih ratova u 19. i 20. veku. Sve je opisano slikovito, lepim narodnim jezikom i predstavlja dragoceno svedočenje o burnoj prošlosti Raševice. Rukopis u osnovi predstavlja studiju arheologije, istoriografije, sociologije, demografije i etnologije ovog dela Srbije. Posebna vrednost rukopisa je koncepcija koja daje mogućnost korišćenja knjige kao zavičajna istorija za školsku nastavu. Uvidom u recenziju, koja je sastavni deo rukopisa, sa zadovoljstvom predlažem i preporučujem za štampanje u izdanju Kulturno-prosvetne zajednice Srbiје.

(Recenzija i predgovor, 19. februar 2012.)

54

Bajo Džaković

STRUČNA I NAUČNA-DRAGOCENA KNJIGA

(Miroslav Dimitrijević:“Raševica“-antropološka i lingvističko-istorijska studija, Kulturno-prosvetna

zajednica Srbije, Beograd, 2012) Nova knjiga poznatog paraćinskog i srpskog književnika, publiciste, novinara, istoriografa i istraživača prošlosti Miroslava Dimitrijevića „RAŠEVICA“, predstavlja novi dragulj u njegovom ogromnom, rekli bismo, divovskom stvaralačkom opusu od 61 objavljenog dela, književne, publicističke i istorijske provinijencije, kojima je zadužio i našu savremenu književnost, ali i istoriografiju, kojoj do skoro u našoj sredini nije posvećivana posebna pažnja. A Dimitrijević je bio taj prvi pisac-saradnik Odbora za selo Srpske akademije nauka i umetnosti, u ediciji „Hronike sela“, koji se pre decenije i po latio teškog, ali zahvalnog posla da istražuje lokalnu paraćinsku, ali i širu istoriju i istoriografiju i to objavi u skoro tridesetak knjiga, monografija i studija, uglavnom pod pokroviteljstvom ove najviše naučne ustanove u zemlji. Zato je najnovija studija o njegovom rodnom selu Raševici, posebno zanimljiva, jer je Dimitrijević ovde pristupio drugačije nego u prethodnim knjigama, tako što je primenio savremenu i u nauci vrlo aktuelnu istorijsko-lingvističku metodu.

55

To je Dimitrijević mogao da uradi jer je vrstan poznavalac istorije, ali i lingvistike, pomoću koje je skinuo mnoge velove tajni iz prošlosti njegovog sela, ali i iz šireg zavičaja. U ovoj knjizi, od posebnog značaja ne samo za selo Raševicu, već i širi predeo juhorske podgorine, Dimitrijević je pokazao zavidan stepen erudicije, duboko i istinsko poznavanje naše prošlosti ili kako on kaže – pametarnice (stari naziv za istoriju), i na naučan i dokumentovan način predočava nam najbitnije činjenice i podatke iz: letopisa Raševice, arheologije, toponomije, istorije i demografije. Monografija „RAŠEVICA“ pisana je i stručno i naučno ali vrlo pristupačno, publicistički, tako da će biti dostupna čitaocima svih nivoa obrazovanja, a pored lepog stila i jasnog izražavanja, krasi je dokumentovanost, činjeničnost, veliki broj citata, odnosno decidnost, objektivnost i stručna naučna distanca, tako da predstavlja poseban dragulj naše istorije, „zlatan letopis“ sela Raševice. S obzirom da je ova knjiga istovremeno i dar ili darovnica poznatog književnika svojim sugrađanima, Dimitrijević primenjuje srednjovekovni princip darovnica i na početku knjige, a u maniru srednjovekovne književnosti, piše Arengu, kao što su to činili i svi drugi darodavci. I predgovor autora nosi autentičan i prepoznatljiv pečat Miroslava Dimitrijevića, koji podseća čitaoca da su naši preci istoriju nazivali – pametarnicom i uvek je držali u svojoj pameti. Zbog svega rečenog, srdačno je preporučujem za štampanje u ediciji posebnih izdanja

56

Kulturno-prosvetne zajednice Srbije i Odbora za selo Srpske akademije nauka i umetnosti.

(Recenzija- predgovor) Bajo Džaković

ROMAN O KELTIMA I UNIVERZUMU

(Miroslav Dimitijević: „Čuvari tajnog blaga“ – Udruženje sveslovenske učenosti, Beograd, 2011.)

Posle šezdeset objavljenih knjiga iz oblasti književnosti, istoriografije i publicistike, poznati paraćinski i srpski književnik i novinar Miroslav Dimitrijević ovoga leta se oglasio i novom knjigom, svojim četvrtim romanom pod naslovom „Čuvari tajnog blaga“, a što je prvi roman na srpskom jeziku koji govori o Keltima, pa onda i nije nikakvo iznenađenje što je, odmah po objavljivanju, ne samo zbog odrednice „ekstra roman“, izazvao veliku pažnju naše svekolike književne javnosti. Prvi Dimitrijevićev roman „Pokazni dan smrti“ objavljen je još 1990. godine i predstavlja moderan roman o svakodnevlju koji na čudesan način reinkarniše priču o mitskom gradu Đerđelinu, koji se prema predanjima prostirao od Bačine do Jagodine.. „Afroditin dar“, sa odrednicom „hit roman“, zapravo govori o večnoj ljubavi muškarca i žene, kroz konkretnu i izuzetno zanimljivu priču o Savi i Afroditi. Treći roman Miroslava Dimitrijevića – „Beli monah“ visokim duhovnim percepcijama, govori o anđelu čuvaru, alter egu, koji se glavnom junaku javlja i pomaže mu da nađe iskonske i prave putokaze.

57

Za sva ta tri romana, zajedno sa ovim najnovijim – četvrtim po redu, zajedničko je što opisuju isto okruženje i skoro identičnu atmosferu, pa i likove u kojima dominira glavi junak, pisac ili njegov alter ego – Sava, i što su sva tri, osim prvog pisana u prvom licu. Takođe, u sva četiri objavljena romana Miroslav Dimitrijević prezentira veliko književno majstorstvo, naglašeni dar i zavidnu erudiciju, tako da sa jedne strane čitamo vrhunskog pripovedača, ponekad kolokvijalnog govora poput Dragoslava Mihajlovića ili Milisava Savića, na primer, a sa druge strane gledamo autora koji otkriva onostrano i zaumno, teško odgonetljive duhovne prostore poput Markesa ili Kuelja, na primer, i u toj neočekivanoj simbiozi krije se ekskluzivna romaneskna (a naravno dobitna) kombinacija ovog uveliko dokazanog autora. Roman „Čuvari tajnog blaga“, dakle, na poseban, izuzetno zanimljiv i nesvakidašnji način, o misterioznim čuvarima tajnog blaga Kelta na planini Juhor kod Jagodine i kao i svaki drugi pravi roman-reka ima i svoje brojne rukavce – potoke koji ga osvežavaju, dopunjuju i sublimiraju sa svih strana i (pr)osvetljavaju prilično čvrst osnovni narativni tok. Tako se u ovom romanu govori i pokušava da dokaže mit, odnosno i naučna hipoteza, o praistorijskim Srbima za koje se tvrdi das su najstariji narod na svetu, a svakako u Evropi i kod bele rase, a u tom kontekstu se objašnjavaju neraskidive krvne veze između Srba i Kelta (podgrupa Srba – prema pisanju autora) čiji su današnji reprezentativni predstavnici među narodima sveta Srbi i Velšani.

58

Kroz čudesan koloplet sudbina govori se o reinkarnaciji i „čišćenju duša“, ljudima kao emisionim stanicama i „kosmičkom informacionom centru“, Bogu, Kosmosu, i večnoj potrazi za dušom, odnosno sopstvenim identitetom. Sve to je majstorski inkorporirano kroz markantno isklesane likove, svežu i zanimljivu fabulu punu neočekivanih obrta, jednostavnim i komunikativnim stilom, i pravim lirskim ornamentima i medfaljonima koji predstavljaju istinske poetske bravure u prozi i zato se čitaju sa najvećim zadovoljstvom. Kroz priču o staroj keltskoj porodici Vračarević iz Đerđelina koja je zavetni čuvar starog keltskog blaga sve blista od svetlosti i fluorescentnog puta prosvetljenja i veličanstvene potrage za nacionalnim, ali i ličnim identitetom, pa šire posmatrano predstavlja veličanstvenu apoteozu Čoveku, Prirodi i Kosmosu. Posebno treba obratiti pažnju i na imena glavnih junaka – pored Save, to su Milovan, Radošin, Keltimir, Helila, Ačikor, Belin, Večiti mladić itd. Ovo je dakle roman o onostranom i svakodnevnom, mitološkom i iskonskom, poetskom i kolokvijalnom, vidljivom i nevidljivom, ljudskom i božanskom, duhovnom i naučnom, mističnom i transparentnom, oniričkom i trivijalnom, proročkom i vizionarskom, prolaznom i večnom... Ta priča prepuna je duhovnih zagonetki, brojnih virova i misterioznih vrtača, kroz koje samo dobro obavešten i (pr)osvetljen čitalac može da prođe neozleđen., odnosno bez krunskih intelektualnih i duhovnih dilema i zato je jedan

59

od kvaliteta ovog romana i taj što se upravo zbog pomenutih kvaliteta i, čita u jednom dahu i kada se dođe do kraja, čitoacu jednostavno biva žao što nema nastavak pred sobom. Sve to, naravno, obezbeđuje mu sjaj autentičnosti u svekolikim književnim tokovima savremene srpske ( i ne samo srpske) literature. Uzbuđujuće originalno i intrigantno ovo štivo samo sebe preporučuje svojim ekskluzivitetom širokoj čitalačkoj publici, ali i književnoj kritici i članovima žirija za ugledne književne nagrade širom Evrope.

( „Novi put“, 10. avgust 2011. Jagodina) Vladan Rakić

SVETLOZRAČEĆI OBELISK SRPSTVA

(Miroslav Dimitrijević: „Čuvari tajnog blaga“, izdavač: Udruženje sveslovenske učenosti, Beograd, 2011)

Miroslav Dimitrijević je svojom dosadašnjom bisernom niskom od 61 knjige završno sa romanom „Čuvari tajnog blaga“ , ali i romanom „Beli monah“, nedvosmisleno postao svojevrstan obelisk srpstva, sinonim za vraćanje svojim iskonskim, starosrpskim i pravosrpskim korenima, pa time ovakva dela u našoj književnosti, pri sve opasnijem i aktuelnijem mondijalističkom raskorenjivanju srpstva, sada zrače neprolaznošću i višeznačnošću-kao hleb nasušni.

60

A tek će dolazeće vreme da pokaže pravu, divovsku veličinu i samog Dimitrijevića, baš kao što je nad vremenom ostao da štrči i gorostasni Miloš S. Milojević, a u novije vreme profesor Radivoje Pešić, pa Predrag Dragić Kijuk, Slobodan Rakitić... Znači, dok je ovakvih zoroasterskih dela biće i istine o Srbima, biće srpstva i „srpskih staraca Zosime“. Eto, i zbog toga se Dimitrijevićev roman „Čuvari tajnog blaga“ čita u jednom dahu! Ima li onda prigodnijeg i bogouzvišenijeg komplimenta, odnosno-nerazdvojne objektivizirajuće odrednice za jedno umetničko delo: Svetlozračeći je to obelisk u savremenoj srpskoj književnosti.

(„Književne novine“, број 1199, mart 2012, Beograd) Milisav Savić

MIROSLAV DIMITRIJEVIĆ– NAŠ KUELJO

(Miroslav Dimitrijević: „Ljubav belog monaha“, Udruženje književnika Srbije, Podružnica Pomoravskog

okruga, 2010) Romanom „Ljubav belog monaha“ Miroslav Dimitrijević postaje naš Kueljo iz Paraćina. Dimitrijevićev roman nije ništa drugo, nego priča o potrazi za srećom, a ona se baš kao i kod Kuelja, ne nalazi tamo gde je obično očekujemo i sugurno se ne sastoji od zlata i grešnih zemaljskih zadovoljstava.

61

Sreća je tu, pred našim nosem, samo je treba otkriti, i ona je svakako duhovne prirode. Hrišćanstvo, a pre svega pravoslavlje predstavlja tu stazu kojom treba koračati do sreće. Glavni junak Dimitrijevićevog romana je Beli Monah, koji piscu ili naratoru knjige, drži svojevrsna predavanja o Božjim tajnama ovog sveta.Da li zato postoji Beli Monah ili je to ono naše sanjano, željeno biće do koga retko dopremo, kome retko puštamo na volju, da nas vodi ka rajskim vrtovima saznanja? Drugim rečima, da li i mi možemo da sretnemo Belog Monaha, ukoliko ne u stvarnosti, ono bar u našim pobožnim razmišljanjima? Na ova pitanja Dimitrijević ne daje decidan odgovor. Sve je moguće, pa i postići punu sreću, ali to zavisi od nas samih. Miroslav Dimitrijević, vrsni književni i kulturni pregalac iz Paraćina, napisao je knjigu pohvalu ljubavi, knjigu koja se čita kao pesma.

(„Književne novine“, број 1199, mart, Beograd, 2012). Izuzetna studija Miroslava Dimitrijevića

„SAKRIVENA ISTORIJA SRBA“

Poznati paraćinski i srpski književnik objavio delo neprolazne vrednosti

U istoriji civilizacije od iskoni je znano da stari narodi sa izuzetno bogatom istorijom, koji uz to nemaju baš neku veliku poplucaiju, imaju grdne muke ne samo da dokažu svoj značaj i raskoš svog naciona, već čak i da se

62

izbore za goli opstanak, jer mlađi daleko brojniji i (vojno) jači narodi ne gledaju na to blagonaklono po sistemu da veća riba guta manju, pa se zato čak događalo da izuzetno stari narodi, bogate prošlosti i kulture, u potpunosti nestanu sa zemaljskog šara što se, uostalom, dogodilo Hazarima-a nije ni malo slučajno što je počivši akademik Milorad Pavić , nesumnjivo jedan od najboljih srpskih i evropskih književnika druge polovine 20. veka ispisao kultno delo „Hazarski rečnik“ koje je prevedeno na sve značajnije svetske jezike i svrstalo se medju najznačajnije prozne knjige objavljene u svetu u poslednjih petnaest godina. U prethodnim periodima zbog raznoraznih društveno-istorijskih okolnosti, kao što je i široj javnosti dobro poznato, Srbima nije bilo dozvoljeno da uče pravu istoriju o sebi, već su učili krivotvorene letopise koje su zapisivali, prevashodno tuđinci, pa se tek krajem osme decenije prošloga veka, pod velikim pritiskom javnosti, ali i intelektualne i političke elite, počelo slobodnije da govori i piše o pravoj i istinitoj istoriji Srba i mnogim malim i velikim zabludama vezanim za ovaj narod i njegovu fluorescentnu istoriju. Zato ni malo ne čudi što se u poslednjih četvrt veka organizuju naučni simpozijumi, objavljuju knjige i naučni zbornici na te teme, na šta vlast ili barem pojedine stranke (a o ambasadorima nekih zemalja koji ovde imaju neprimereno veliki uticaj i da ne govorimo) na to ne gledaju ni malo blagonaklono, ali se bez obzira na to, istina istina lagano ali sigurno probija kao svetlost iz mračnog tunela. Tako su poslednjih godina i neki elektronski, kao i štampani mediji, a i izdavači daleko otvoreniji nego ranije, pa smo nedavno bili u prilici da na jednoj od takozvanih komercijalnih televizija, koje se, doduše, dosta

63

bave istorijom srpskog naroda, od kompetentnih sagovornika popularnog voditelja čujemo da je matica svih Slovena najverovatnije Podunavlje, na našoj današnjoj teritoriji, da Hrvati imaju slovenske, ali i avarske i bugarske krvi da su Albanci ili Arbani, pod kojim imenom su zapisani krajem 11. veka, došli na ove prostore posle prodora Turaka u Zakavkazje gde je živeo narod istog ili sličnog imena, da Južni Sloveni odnosno Srbi imaju ilirske i keltske krvi isto toliko koliko i slovenske itd, itd, itd. Govori se i tome da je veliki župan Nemanja rođen u Ribnici i kršten kao katolik, ali se ne zna zašto je kasnije prešao u pravoslavlje, kao što se (iz ne nepoznatih razloga) ne zna sa sigurnošću ni ime njegovog oca itd, itd, itd. Bilo kako bilo, te i mnoge druge činjenice, u mnogome menjaju sliku o istoriji srpskog naroda u odnosu na onu koju smo decenijama učili u školama, a pisci udžbenika oslanjali su se uglavnom na tuđinske izvore (Jirečeka, Kanica, austrijske letopisce itd). Zato i najnovija knjiga poznatog paraćinskog i srpskog književnika, publiciste, novinara i istraživača prošlosti Miroslava Dimitrijevića adekvatnog naslova „Sakrivena istorija Srba“ predstavlja pravi dragulj među sve brojnijim knjigama koje na pravi naučni i dokumentovani način razgrću brojne velove i zagonetke naše bliže i dalje nacionalne istorije. Ova obimna antropološko-nacionalno-geografska studija, koju je na 260 strana objavilo Udruženje sveslovenske učenosti iz Beograda, iznosi niz nepoznatih ili veoma malo poznatih podataka koji iz sasvim drugačije vizure osvetljavaju istoriju Starog veka i najstarijih svetskih i evropskih naroda.

64

Knjiga „Sakrivena istorija Srba“ Miroslava Dimitrijevića objavljena krajem prošle godine sadrži pet poglavlja: „Srbi u Bibliji“, „Drevni srpski pesnici“, „Aleksandar karanović-car srpski“, Srbi severne Evrope“ i „Vinčanske metropole u Srednjem Pomoravlju“. Sami naslovi poglavlja sugerišu tematiku kojom se ovaj izuzetan stvaralac bavi.Na pitanje da li su Srbi bili prisutni u Bibliji i slična, Dimitrijević nalazi više odgovora u citatima preuzetim iz knjiga eminentnih naučnika: „Otkriće u Lepenskom viru, Starčevu i Vinči su Srbiju i Srednje Podunavlje locirali u epicentar razvoja“prve Evrope“. Civilizacija oblutka obuhvata celokupni civilizacijski razvoj evropeida- preko podunavske kulture oblutka u mlađem paleolitu od 30.000 do 10.000 godina pre nove ere“, tvrdi u studiji „Civilizacija oblutka“ Ljubivoje Jovanović, dok dr Svetislav Bilbija u delu „Staroevropski jezik i pismo“ beleži: „Lepenski vir predstavlja Podunavlje-kolevku iz koje je u istorijskom vremenu potekao evropski beli čovek. Raseljavanje i širenje iz Podunavlja trajalo je hiljadama godina“. A u delu „Karpatski i likijski Srbi“ dr relja Novaković tvrdi: „Srbi su ostali Srbi kroz milenijume. Verovanje Srba, njihova sadašnja pravoslavna vera najviše se poklapa sa rašanskim shvatanjem života i „carstva nebeskoga“, što se kod Srba spominje i u narodnoj pesmi. Na osnovu toga zaključujemo da Srbi spadaju u najstarije narode u istoriji“. I u ostalim odeljcima uporno i konstantno se dokazuje da su Srbi , zapravo, najstariji narod na svetu, i da su pobratimi s Keltima od čijih potomaka su im danas

65

najbliži Velšani, Irci i Škoti, da su hrišćanstvo Srbi (Sorabi) primili još u prvom veku naše ere, da su njihovi pesnici pored ostalih bili Orfej (Sorbej) i Omer (Homer). -Raško-pelaško pismo je pismo Protosrba Rašana ili Pelasta (Belasta) najstarijeg naroda koji se spominje u istorijskim izvorima, a zapravo to je današnje Vinčansko pismo, proisteklo iz Protopisma Lepenskog vira, a usavršeno i otkriveno u Vinči (na lokalitetu Belo brdo), kraj Beograda, na obali Dunava, u poddunavskoj Srbiji koje je neočekivano pomerilo sve do sada poznate granice pismenosti, na približno do deset hiljada godina pre nove ere – tvrdi se u ovoj knjizi. Potom se veoma opširno i analitično govori o srpskoj dinastiji Karanovića (850-320. p.n.e.), koja je poreklo iz Tem(e)nića, a car srpski Aleksandar, koji je detinjstvo proveo u Pomoravlju, a u 4. veku pre nove ere pokorio Evropu i Rim, pa ga pominje i Biblija. U narednom delu na slučan način o Srbima kao prastanovnicima Nemačke, Švedske i Danske, a u poslednjem , petom, delu o vinčanskim metropolama u Pomoravlju kao vrhuncu vinčanske civilizacije pa se kaže da je postojao praistorijski megapolis u Supskoj kod današnje Ćuprije, da je lokalitet Slatina na današnjoj periferiji Paraćina bila velegrad, a Drenovac najveća praistorijska metropola na Balkanu, kao i još niz izuzetno zanimljivih podataka, a pri samom kraju ove dragocene knjige objašnjava se „Ko je kriv za skrivanje srpske istorije i „naučne“ besmislice o Srbima“? U svakom sučaju knjiga „Sakrivena istorija Srba“ Miroslava Dimitrijevića predstavlja pravi dragulj nacionalne istoriografije, koju bi trebalo da ima svaka srpska kuća. Pisana je publicistički, dakle komunikativno, ali na osnovu dokumenata

66

i citata koji od početka do kraja ovog „zlatnog letopisa“, zapravo dokazuju pravu istoriju Srba i činjenicu da su Srbi jedan od najstarijih, ako ne i najstariji narod na svetu, što treba da bude jedna od ugaonih karijatida u borbi srpskog naroda za očuvanje sopstvene autentičnosti u neminovnom sudaru sa drugim, daleko brojnijim, etničkim grupama koje (same) sebe nazivaju kulturnim, civilizovanim, a „časte“ i drugim epitetima, a ponašaju se gore od varvara iz pradavnih vremena. (B. DŽ.)

(„Novi put“, 25. januar 2012. Jagodina) Bajo Džaković

POETSKI OMAŽ DUHU

(Miroslav Dimitrijević: „Ljubav belog monaha“ (hit roman) - Udruženje književnika Srbije, Podružnica za

Pomoravski okrug, Jagodina, 2010.) Stara maksima kaže da kroz usta pesnika govore bogovi pa se, ne bez razloga upravo prinčevi stiha smatraju najpovlašćenijima ne samo kada je književnost u pitanju već i umetnost uopšte. Zašto je to tako, odnosno da li je baš tako, svakako bi mogla da bude inicialna, inspirativna nit za organizovanje jednog okruglog stola ili simpozijuma na kome bi se sučelila različita mišljenja, ili bar pisanje jednog analitičkog kulturološkog eseja usmerenog duhovnosti i književnosti, ali je nesumnjivo, i bez spomenutog, da u svakoj tvrdnji i u ovoj istine ima. U to uverava i slučaj poznatog i uglednog književnika Miroslava Dimitrijevića. On se,

67

naime, još u mladim danima potvrdio i ostvario kao talentovan i uspešan pesnik, i u srpskim i jugoslovenskim okvirima, a potom, (što nije baš čest slučaj, ali je moguć kad jedan takav talentovan stvaralac iskaže i interesovanje i upornost) dokazao i kroz kratke priče, monodrame, komedije, aforizme, epigrame, eseje, književne kritike, sakupljanje narodnih umotvorina, publicistiku, istoriografiju i novinarstvo. Toliki spektar interesovanja jednog rođenog, talentovanog i ostvarenog pesnika nikako nije slučajnosti i možda, barem implicitno, govori u prilog citata sa početka ovog teksta. Od ukupno 55 knjiga raznih žanrova i različite tematike, koliko je ovaj svestrani pisac do sada objavio, tri su romani: „Pokazni dan smrti“ (1990), „Afroditin dar“ (2008) i „Ljubav Belog Monaha“ (2010). Sva tri romana imaju nešto zajedničko i prepoznaje se da su nastali u istoj književnoj radionici, mada, neminovno ima i razlike. Sva tri romana, naime, na različite načine, imaju, zapravo, univerzalni odnosno vanvremenski karakter. Prvi, lapidarno rečeno, govori o mitskom gradu Đerđelinu, koji se po predanju prostirao između današnjeg Varvarina i Jagodine i bio tako gusto naseljen da je mačka mogla da dođe iz jednog u drugo mesto skačući s krova na krov, drugi govori o ljubavi između polova i brojnim tajnama i spoznajama, koje nosi, a ovaj najnoviji (koji kao i prethodni nosi odrednicu – hit roman) predstavlja zapravo poetski omaž Duhu kroz priču o savremenom Belom Monahu i njegovom Saputniku (piscu ili naratoru svejedno) i njihovim visokoumnim nadasve altruističkim promišljanjima –

68

niklim na postulatima klasične hrišćanske, odnosno čiste pravoslavne misli. Kristalno je jasno da i u ovom romanu ima dosta autobiografskog, a posebno je zanimljivo da je gotovo svih 80-tak stranica ovog neobičnog dela, koje i počinje na prilično nesvakidašnji način, ispisano zgusnutim poetskim tkanjem, velemajstorskim leksičkim nadigravanjima, kakva se retko mogu sresti u savremenoj literaturi uopšte i filozofskim promišljanjima visoko ostvarenih refleksija – a svim književnim znalcima je dobro poznato da je takav nivo teško održati i na jednoj jedinoj stranici, a nekmoli na 80, koliko ih ovaj neobičan hit-roman ima. Kroz priču o Belom Monahu (koga je moguće shvatiti i kao gurua) i sebi (naratoru, odnosno piscu) i njihovim putovanjima, gostovanjima i kontaktima sa drugim ljudima esencijalno je ispričana, zapravo, celokupna kosmogonija nikla iz pravoslavnog učenja svetosavske akcentuacije. To je, dakle, priča o radosti i rođenju, vidljivom i nevidljivom, teškoćama i trpljenju,ništavilu i savršenstvu, vlasti i vladanju, nežnosti i grubosti, istinoljublju i čovekoljublju, mikrokosmosu i makrokosmosu, mudrovanju i pametovanju, krutosti i krotkosti, materijalnom i duhovnom, velikom i malom, atomu i fotonu, poetronu i elektronu, Evi i Mariji, krstu i cilju, Ljubavi i Bogu, Jednosti i Drugosti, kraju i početku, Večnosti... Ovaj roman, dakle, na malom broju strana postavlja brojna, krunska i iskonska pitanja i na njih, barem posredno nudi (moguće) odgovore, a

69

nesumnjivo tera na razmišljanje i traženje puta Smisla ili Besmisla, odnosno puta Ljubavi. Vešto ukomponovan kroz deskripciju, dijaloge i monologe, i čak nekoliko kraćih priča vešto inkorporiranih pred kraj, ovaj roman bogatom i neobičnom leksikom i jednim čudesnim ritmom drži pažnju čitaoca od početka do kraja i čita se kao pesma, a Miroslav Dimitrijević ovim izuzetnim ostvarenjem promoviše se u srpskog Kuelja – što zapaža i recenzent, jedan od najboljih srpskih romansijera i pripovedača današnjice Milisav Savić, koji pod naslovom „Naš Kueljo iz Paraćina“, beleži:Romanom „Ljubav Belog monaha“ Miroslav Dimitrijević postaje naš Kueljo iz Paraćina. Dimitrijevićev roman je priča o potrazi za srećom, a ona se baš kao i kod Kuelja ne nalazi tamo gde se obično očekuje i sigurno se ne sastoji od zlata i grešnih zadovoljstava. Hrišćanstvo, a pre svega Pravoslavlje, predstavlja tu stazu kojom treba koračati do sreće. Glavni junak Dimitrijevićevog romana je Beli monah, koji piscu ili naratoru knjige drži svojevrsna predavanja o Božijim tajnama ovog sveta. Miroslav Dimitrijević, vrsni književni i kulturni stvaralac, napisao je knjigu u pohvalu ljubavi, knjigu koja se čita kao pesma“. Hit roman Miroslava Dimitrijevića „Ljubav Belog monaha“ objavljen je u tri stotine primeraka u izdanju Udruženja književnika Srbije, Podružnice za Pomoravski okrug sa sedištem u Jagodini i odlično odštampan u štampariji „Piramida“ iz Paraćina.

(„Novi put“, april 2010. Jagodina)

70

Danica J. Marković

DIMITRIJEVIĆ TEŽI APSOLUTU

Miroslav Dimitrijević u delu „Afroditin dar“ prilaže nama čitaocima večitu zapitanost čoveka koji traži ljubav i pokušava da je odgonetne. Isto tako – večitu težnju da sebe razume, kao i svet koji ga okružuje, i da svoje težnje objasni i učini ih opravdanim i vrednim.. Da dešifruje poriv osmišljavanja života koji se neće svodi na puko preživljavanje i borbu za opstanak. Autor sebe hvata u hronofobiji, u iskonskom strahu od prolaznosti i zaborava, od muka i tišine vekova, svestan činjenica, a one su hod čovekov od nemila do nedraga, od Ada do Olimpa. U takvom strahu od nemilosrdne prolaznosti autor se spasava tražeći smisao u ljubavi. Traži i čeka sebi sličnog da bi našao utočište i ostvario harmoniju. Pokušava da ljubav shvati i objasni. Da protumači njene simbole, znake i poruke. Za takvo traganje njemu je neophodna srodna duša, ona koju prepoznaje, koja je već u njemu samom, i onu koja mu je neophodna da odgonetne tajnu. Potrebno je muško i žensko da se sjedine, sagore u plamenu ljubavi, ljubavnog prepoznavanja, da bi se stvorila celost, sjedinjenje koje zaustavlja vreme. Vreme i plimu je nemoguće zaustaviti. Vreme se zaustavlja delima. Strah od činjenica da će sve proći, za tren, zgromio bi čoveka i spržio bi ga u sekundi, obesmislio svaki napor da ne postoji izlaz. Izlaz je u ljubavi. Nije neophodno da ljubav razumemo. Nije nam ni data takva mogućnost. Dovoljno je istinski voleti. Dati celog sebe. Stvarati. Ostaviti trag. Ukinuti Sizifov posao besomučnog kotrljanja kamena uz brdo. „Gde mi je onaj

71

stručak zeleni Što se danas Primi u meni I razgrana Do sudnjeg dana Poslednji put Kad mi duša izdiše Na nju će da miriše“ „Afroditin dar“, poruka koju nam autor nameće, povezujući u tom nastojanju svet mitova i arhetipova, sa svetom koji se klanja Svetom Duhu, povinuje zakonitostima u kojima nema pitanja (sve je verovanje: jer blago onima koji ne videše, a verovaše) pa do sveta mistike i definicije astralnog tela i prosvetljenja. Miroslav implicira svako moguće objašnjenje koje govori o tajni koja se dešava muškarcu i ženi i njihovom neumornom traženju. Ovo preplitanje svetova, od mita do duboke religiozne pokornosti, od uzdisanja astralnog tela do priče o reinkarnaciji, bilo bi neoprostivo mešanje nespojivih uverenja u svim ostalim slučajevima, osim ako se radi o spoju muškarca i žene. Magnetizam u koji upadaju naši junaci, njihov zanos i ideje, njihov strah i ushićenje, kao i na kraju prihvatanje svega što im se dogodilo kao čudo i nerešivu zagonetku, možemo opravdati u ovom neobičnom lutanju spoznaja, kakve nam je autor pružio govoreći o odnosu čoveka i žene. Dimitrijević teži apsolutu ima čežnju za potpunom ženom sa istom silinom sa kojom to želi Afrodita. Njihovi ideali i njihovi strahovi su identični.

72

Oboje se susreću sa željom da svojom istinom i potpunim pripadanjem drugom biću ostvare savršenstvo ljubavi. I da tako dotaknu večnost. Rastaju se zaronjeni jedno u drugom i željni. Rešeni da ostave mit, čist i večan, tajnovit i neistražen. Univerzalan. „Rastasmo se bez reči. Bez dodira. Nezasiti: Ljubavi i znanja“.

(Recenzija) Beograd, 14. 02. 2008. godine

Bajo Džaković

O TAJNAMA POLOVA

(Miroslav Dimitrijević:“Afroditin dar“ – Kaligraf, Beograd, 2008.)

Od kada se, pre oko tri i po decenije, pojavio na književnoj sceni Srbije i tadašnje Jugoslavije Miroslav Dimitrijević, talentovani pesnik, pripovedač, romansijer, esejista, sakupljač narodnih umotvorina, satiričar, dramski pisac, publicista i antologičar, iz godine u godinu, iz knjige u knjigu, (a ukupno ih je više od 50), neprestano je stalnim (i često neočekivanim) inovacijama priređivao prijatna iznenađenja svojim čitaocima. Ako je u jednoj knjizi akcenat bio na erudiciji, i izvanrednom poznavanju religija i filozofija, u drugoj je preovladavao naglešeno lirski pogled na svet, u trećoj pomalo „iščašena“

73

postmodernistička vizura, u narednoj refleks stvarnosti i tako redom. Retko se dešavalo da ovaj po mnogočemu izuzetni stvaralac, pomenute i druge kvalitete prezentira u jednoj knjizi što je i prirodno – jer je tako nešto i žanrovski teško izvodljivo. Kao što je u književnosti, a naročito modernoj, poznato, za takve eksperimente najpogodnija je forma specifičnog romana u kojoj se Dimitrijević već prilično uspešno oprobao još 1991. godine – „Pokazni dan smrti“, IP „Vuk Karadžić“ – Paraćin. U svom drugom romanu, objavljenom početkom proleća kod sve poznatijeg izdavača, Dimitrijević u punoj meri prezentira sublimiranu simbiozu brojnih književnih postulata na kojima počiva njegova raskošna književna poetika i celokupna umetnička vizura i to je, svakako, šifra koja nudi odgovor na pitanja o uspehu ovog komunikativnog i zanimljivog štiva. „Afroditin dar“, na jedan krajnje neobičan, ali prijemčiv način, govori o iskonskim tajnama među polovima, i deluje kao magnet na čitaoca – tako da se poput bestselera, čita bez daha od prve do poslednje stranice. Tome svakako doprinose lagana konstrukcija i neopterećujuća fabula romana, primeren narativni tok, visoko ostvarene religiozno-filozofske opservacije, uz izuzetnu erudiciju i prezentiranje takozvanih senzacija, vizija i pravih telepatskih bravura – uključujući i direktno čitanje misli, naglašeni i duboko osenčeni lirizam, leksika koj se kreće od kolokvijalne do uzvišene, doživljenost i ispovedni ton, a sve je to ornamentisano mislima, sentencama i stihovima,

74

koji su vešto inkorporirani u moćno romaneskno štivo. I u ovom kratkom i efektnom romanu gde-gde (srećom veoma retko) desi se i po koja nepotrebna opservacija, ali daleko važnije od toga je što pisac pokušava (i uspeva) da prodre u iskonske tajne među polovima i objasni ih trivijalno, ali i astralno – što ovom (ne)klasičnom romanu čije bi svrstavanje izazvalo prilične polemike (mada se ipak čini da je najbliži postmodernističkom žanru) daje izuzetnu čitalačku draž – pa onda i ne čudi što se izdavač odlučio da na naslovnoj strani (vidljivo) naznači da je reč o hit-romanu. -Miroslav implicira svako moguće objašnjenje koje govori o tajni koja se dešava muškarcu i ženi i njihovom neumornom traženju. Ovo preplitanje svetova, od mita do duboke religiozne pokornosti, od uzdizanja astralnog tela do priče o reinkarnaciji, bilo bi neoprostivo mešanje nespojivih uverenja u svim ostalim slučajevima, osim ako se radi o spoju muškarca i žene. Magnetizam u koji upadaju naši junaci, njihov zanos i ideje, njihov strah i ushićenje, kao i na kraju priihvatanje svega što im se dogodilo kao čudo i nerešivu zagonetku, možemo opravdati u ovom neobičnom lutanju spoznaja, kakve nam je autor pružio govoreći o odnosu čoveka i žene. Miroslav teži apsolutu, ima čežnju za potpunom ženom, sa istom silinom sa kojom to želi Afrodita. Njihovi ideali i njihovi strahovi su identični. Oboje se susreću sa željom da svojom istinom i potpunim pripadanjem drugom biću ostvare savršenstvo ljubavi. I da tako dotaknu večnost. Rastaju se zaronjeni jedno u drugom i

75

željni. Rešeni da ostave mit, čist i večan, tajnovit i neistražen. Univerzalan – zapisala je u recenziji Danica J. Marković, književnik. U svakom slučaju neobičnim hit-romanom „Afroditin dar“ paraćinski književnik Miroslav Dimitrijević prezentira (po mišljenju potpisnika ovog teksta) jedno od svojih najboljih proznih dela i veoma ozbiljno najavljuje svoje češće i čvršće prisustvo u tokovima savremene srpske proze, isto onako kakvo je već ostvario u vrtložnim aktuelnim tokovima savremene srpske poezije.

(„Novi put“, 16. april 2008. Jagodina) Radomir Andrić

DIMITRIJEVIĆ JE POTVRDIO SVOJU ZNAČAJNU ULOGU

U SRPSKOM PESNIŠTVU (Miroslav Dimitrijević: „Odrastanje anđela“, Prosveta,

Beograd, 2002.) Koliko su pesnici krvno povezani sa zavičajem, ne samo u imenovanjima, već u duhovnom značenju, u onome prozraku koji se ne može iz videla izbrisati, bez obzira na nalete vremena i taloga životne zatamnjenosti, svedoči nam knjiga pesama „Odrastanje anđela“ Miroslava Dimitrijevića. Ovaj pesnik je do sada objavio nekoliko desetina pesničkih knjiga, ali ga znamo i kao priređivača zbornika, satire i narodnih umotvorina. Svakako, nezanemarljiv je njegov rad na pisanju hronika

76

paraćinskog kraja i proučavanju znamenja i kulturnih spomenika Pomoravlja, Podjuhorja i Kučaja. Sve ovo ukazujemo da bi se ukazala jasnija polazišta pesničke reči, mitska i istorijska zasnovanost na izvorima iskonskim, u prostoru prvotnog pesnikovog pogleda neodvojivog odzavičajnih tajni. Svakako neupućeni čitalac može pomisliti da je pesnikov jezik omeđen rodnim krajem i sveta viđenog sa kućnog praga, ali pesnik neprekidno žudi za nepreglednim prostorima, osvaja ih samosvojnim izrazom i postepeno pretvara u nesmirajne melodije, uz zasade drugosti i semantičkog polja zasejanog plemenitim semenom emotivnosti i misaonosti, nepristalim na dosuđene sudbine datosti, oslobođene onoliko koliko je prinavljao maternju leksiku i životodajnu svetu česticu u neizrecivosti da plane i dosegne otuđenost. Otuda i rodište pesme postaje pesnikov zavičaj, a jabučnjaci, stvarni i imaginarni prostor za odrastanje anđela, tog svetlosnog bića, istinskog vlasnika i nezanemarljivog čuvara puta „od oka do svetog uma“. Odmah se nameće utisak da je Dimitrijević odnegovao lirizam uspelih slika i žubornog sazvučja, uspostavio uspelu usklađenost između zvučanja i značenja, posebno u pesmama sonetno skrojenim, u središnjem ciklusu „Rađanje zakonodavca“. Pesnik je poverenik svoga vremena, ali se i sam poverava, otvara zatajne duševne kutije, otkriva neslute i intimne tišnje, jednostavno traga za zahvalnim sabesednikom, čežnjivim čitaocem koji sve prima kao sopstvenu zapitanost i estetičko uporište.

77

U svakom slučaju, ovom novom pesničkom knjigom Miroslav Dimitrijević je potvrdio svoj zreli umetnički identitet i nesumnjivo značajnu ulogu u srpskom savremenom pesništvu.

(„Borba“-kulturni dodatak „Svet knjige“, četvrtak, 16. oktobar 2003. Beograd)

Radomir Mićunović

STREMLJENJA NEBESNIŠTVU ILI PREČISTI PESNIČKI RUKOPIS

(Miroslav Dimitrijević: „Odrastanje anđela“, Prosveta,

Beograd, 2002)

Pesništvo je, moglo bi se mirne duše kazati, vrsta religije. Autor veruje u ono što je teško prevesti. Potpisnik ovog priloga je, u svojim prozaidama, tako nešto već zapisao, ali shodno temi koju neguje Miroslav Dimitrijević u svojoj najnovijoj zbirci „Odrastanje anđela“, oseća potrebu da to ponovi. Dimitrijević je istinski vernik pesme. Pored estetskih zahteva, smatra prioritetnim etičke norme. Uostalom, zar ovaj stih to nedvosmisleno ne potvrđuje: „I u blatu ostah čist/okupan u svojoj suzi? Kao predani rodoljub od teizma do mistike, svom stavu će za svaku eventualnost, dodati: Vrh timora moj duh spava/ kao nad ognjištem verige. Da bi ličnu notu sakrio i tako opsednutost sobom i svojim zemaljskim iskušenjima potisnu o dublje, u prvi plan je istakao Božjeg izaslanika. Priča o anđelu je, zapravo, priča o pravednicima, blagonaravnim čovecima i

78

čovečicama. Pre svega, o tvorcima ovdašnjih, tom soju Gospodnjem, mada ni među njima nisu svi jednako posvećeni višim ciljevima, niti su isto podložni iskustvima paranormalnog. Pojednostavljeno, svako u sebi ima po jednog demona i anđela. Zavisi, za koga će se opredeliti. Odrastanje anđela je, dakle, je pesnikovo navijanje za uzvišene i plemenite principe življenja i stvaranja. Drugim rečima, to je njegovo stremljenje nebesnicima. Isto tako, svako dete smatra se bezgrešnim stvorom, Malim anđelom. Odrastanjem njegova psiha i njegov fizikus zasipani su raznim otrovima i skaradama, tako da je preteško očuvati u prvom redu, duhovnu čednost. Retki su predstavnici ljudskog roda koji se odup(i)ru mračnim silama. A među njima, izgleda, najupornije bitke vode sami umetnici, često neshvaćeni i usamljeni, bezmalo sololokvijalni. U osnovi svekolikih preispitivanja je, razume se, i odnos telesnog i duhovnog. Misao ili materija, šta čemu prethodi i ko je čemu dominantan? Otuda, od knjiga starostavnih do današnjih spisa, traje plač sina razmetnoga. Negde na bezobalju. Odnosno, u izgnanstvu. Jer, sve je počelo zmijom i jabukom, proterivanjem Eve i Adama. Biblijski intonirani ciklus sa 15 pesama, je najbrojniji, najvažniji, prološki, u celoj zbirci. Po čemu je, uostalom, i nazvana knjiga, stoga smo mu posvetili uvodni deo osvrta. Međutim, Dimitrijević se ovde bavi još istorijom, svetskim i domaćim mitovima i folklorom. „Carstvuljak Uroša velikoga“ otkriva nam u Dimitrijeviću dar ironisanja. Nejaki Uroš je porastao, ali carstvo se smanjilo. Nije to više ona imperija Dušana Silnog,

79

roditelja njegovog. („Velikaši proklete im duše na komade izdeliše carstvo“). Eto pouke za današnja i buduća pokoljenja. Peva pesnik o Kočinoj krajini, Stepinoj Srbiji, Mišiću i Kolubari, Putniku i Prizrenu, voždu Karađorđu i Stojanu Jankoviću. Podseća me Dimitrijević, kako pristupa povesnim mitovima, na Miloša Crnjanskog, zato što su pohvalnice zamenjene gorkim poentama, empirijskim ozledama. Prema tome stih: Duša mi zajeseni/ uz citre i leleke, nije tek puka dekoracija raspoloženju ni lirski ornament. Pod beskrajnim okriljem Tvorca, gde je mesto malenom tvorcu, smrtniku, i kakav mu je zadatak? Na ta pitanja najčešće odgovore nalazimo u drugoj rukoveti stihova nazvanoj „Rađanje zakonodvaca“. Zar naslovi pesama „Olovka za istoriju“ i „Knjiga“ ne govore dovoljno o važnosti pisanih tragova. Tu se najbolje ogleda veza između prirode i nagona za pevanjem, ustvari, spisateljskim činom. Segment o knjizi počinje bitnom opaskom /Korice joj mirižu na hrašće/. Pa se nastavlja: U pečatnji gde se čovek lije/ još se ljube momak i devojka/ ni slovo se promenilo nije:/ I knjiga se rađa iz oblaka. Elem, nije reč samo o ljudskom plodu, već o raznorodnom plodovlju i obilju, kojih ljudi često nisu svesni ni dorasli. A Sveto pismo veli da se Isus Hristos dao raspeti zarad Zemljana. Iz tog razloga, jedan od beskrajnih mu se zahvaljuje, uz štovanje Njegovih zapovesti i prihvatanja sakralnih zakonitosti, što svojeručno potvrđuje prečistim svojim rukopisom. Pesnik bi da razreši smutnje i slutnje, da prodobri čovečanstvo, naročito bližnje. Jer, Apsolutno zaslužuje da ga ljubimo. U nama, kao i vaskolikoj Prirodi, mora se uspostaviti harmonija. U kosmosu, pogotovo, svaka neuravnoteženost izaziva

80

strahove. Intelektualne i emotivne, spiritualne i mistične spliću se u opšti sklad, unutrašnju i vanjsku lepotu, koja je mila sinovima verujućim. Trećem anđelu, osobito. Promišljajući i zboreći o božanskim čudima i zaumnim senzacijama, Dimitrijević je, tako dve Popine nezaboravne oznake: Ponoćno sunce i Od zlata jabuka spojio distihom: Zarudela jabuka u noći/ Gospodnjom rukom pripaljena/, pokazujući da i sam spada u majstore mostare, kako mu se zove druga, takođe, graditeljstvu posvećena.

(„Novi put“, 26. novembar 2003. Jagodina) Dr Milisav Savić

IZUZETNE, ANTOLOGIJSKE PESME ILI MESTO ZLATNE REČENICE

(Miroslav Dimitrijević: „Odrastanje anđela“, Prosveta,

Beograd, 2002.) Ono što me vezuje za Miroslava Dimitrijevića i njegovu poeziju, to je jedna, uslovno rečeno, generacijska pripadnost, mada sam ja malo stariji od njega, ali smo pripadnici generacije koja je startovala ’68. tako da nas vezuje zajednički duh te generacije, koja je verovala da upravo mi možemo da doprinesemo da se sve promeni na bolje. Bili smo, što bi se starinski reklo za jedan angažman u literaturi i društvu. To nam je bila ideja vodilja, ali kao i svi ostali u istoriji književnosti, koji su imali slične ideje i mi smo se opekli.

81

U Dimitrijevićevoj poeziji se i vidi i taj njegov nemirni stvaralački duh, ali i u njegovoj biografiji, jer je on čovek angažmana, nije od onih pisaca koji se libe da uđu u istoriografiju, publicistiku, mitopoetiku... Na samom početku knjige „Odrastanje anđela“ imamo divnu posvetu autorovu: „Mojim ćerkama Katarini i Jeleni i supruzi Zorici“. Ovo je jedna klasična posveta kakve više nema u savremenoj literaturi. To je bilo u 19. veku kada su pisci posvećivali svoje knjige bližnjima i voljenima. I to se meni kod Dimitrijevića sviđa zbog toga što treba da se zna za koga se piše. Postoje u teoriji književnosti još dve teze: ko piše i šta piše, sada opet preovladava teza za koga se piše. Književnost ne postoji samo zbog toga ko piše, niti šta piše ili o čemu, već za koga se piše, odnosno, kako čitaoci prihvataju tu književnost. Tu ću se nadovezati za Borhesa koji kaže: „Recite mi kako će izgledati čitalac 22. veka i ja ću vam kazati kako će izgledati književnost.“. Znači nema velike poezije, ako se ne zna pravi adresat, ako se ne zna za koga se piše. Zbirka pesama „Odrastanje anđela“ ima tri ciklusa:Carstvuljak Uroša od Uroka, Rađanje zakonodavca i Odrastanje anđela. Prvi ciklus i govori o Dimitrijeviću kakvog sam i upoznao sedamdesetih godina i vidi se taj Miroslav Dimitrijević, pesnik, novinar, publicista, koji prati stvarnost i savremenost. U ovom ciklusu sledimo poznate istorijske ličnosti, cara Uroša, cara Dušana, vojvodu Stepu, vojvodu Mišića, Stojana Jankovića... Autor sa njima polemiše, postavlja pitanja i traži odgovore. U pesmi o vojvodi Mišiću Dimitrijević je vrlo dobro uočio jedno pitanje -

82

da li se danas može biti hrabar? Kako biti hrabar „na mišiće“ kada vas gađaju iz nevidljivih aviona? A tu se nadovezuje na tezu nemačke filozofije zašto se niko nije pobunio protiv Hitlera? Zato što je Hitler sprečio pojedinca da bude hrabar, ubivši pojam lične hrabrosti u čoveku, putem medija. To je problem koji muči ne samo vojvodu Mišića u pesmi, već se to odnosi i na junake poslednjeg rata. Vi možete da budete hrabri, ali oni koji ratuju protiv vas imaju druga merila i vrednosti. Prvi ciklus ove zbirke je vrlo angažovan i pokazuje da je Dimitrijević zaista pesnik ovog vremena i da reaguje na sve što se oko njega dešava. U drugom ciklusu „Rađanje zakonodavca“, Dimitrijević prelazi na univerzalnije teme i pokazuje se kao pesnik koji može da peva o svakoj temi, ali njega zanimaju samo bitne, suštinske stvari. To su pesme u kojima autor razmišlja o smrti, životu, ljubavi... I tu postoji jedna divna pesma o knjizi koja počinje stihovima: Korice joj mirišu na hrašće/ a hartija dojke devičanske/ i ta knjiga u kal i sram pašće/ na snegove lanske i polanske/. Vrlo lepa prava dva stiha i poslednja dva, koja potiru relativni značaj knjige uopšte, jer ni knjiga nije uvek ono što mi mislimo o njoj. Bilo bi zanimljivo da se ova pesma uporedi sa istoimenom pesmom Jelene Dimitrijević i da vidimo kako dvoje pesnika iz iste porodice misli, slično ili različito o ovoj temi. A knjiga je univerzalna tema i gotovo nema ni jednog velikog pesnika u istoriji koji nije o njoj pevao. Treći noseći ciklus „Odrastanje anđela“ je najbolje ostvarenje u ovoj knjizi i u tim pesmama

83

Dimitrijević svodi račune sa sobom, i vidi se da je to zašto se Dimitrijević borio bila iluzija i da je mnogo takvih zabluda palo u prašinu, što je i normalno. Te pesme su zaista odlične i odišu istinskom emocijom i duhovnošću. Osim izvanredne pesme „Ogledalo“ koja se završava stihovima: A od te trule građe/ ni izba se više ne pravi/ to što će da te snađe/ u njoj već davno boravi/, skrenuo bih pažnju na još dve predivne pesme koje su antologijske, takođe, a to su „Sluga“ i „U čekanju sudnjeg časa“. Pesma o slugi me asocira na slugu Milutina iz narodne pesme, a podsetimo se da je o toj temi pevao i Branko Miljković. Dimitrijević u njoj donosi izvanredne stihove:Ako već pevati moram na ovaj zemni način/ onda nek se isplačem/ nek budem so jačem/. I na kraju još jedna izuzetna pesma, i po mom ukusu vrhunsko ostvarenje „U čekanju sudnjeg časa, gde Dimitrijević kaže: „Čekaću tu i dalje/na ulazu od zenice/znaću kad te Višnji šalje/ mesto zlatne rečenice.../. A znamo šta je to Zlatna Božanska Rečenica. To može da bude i njegova ćerka, pesnikinja Jelena.

( Iz kritičke besede na promociji knjige) ( „Novi put“, 12. februara 2003. Jagodina)

HIT ROMAN DIMITRIJEVIĆA

Kao prva knjiga novoustanovljene biblioteke 'Hit roman' uglednog izdavačkog i štamparskog preduzeća 'Kaligraf' iz Beograda pojavio se novi roman uglednog

84

književnika, publiciste i novinara Miroslava Dimitrijevića, atraktivnog naslova 'Afroditin dar'. Drugi roman poznatog književnika (prvi pod naslovom 'Pokazni dan smrti' objavljen još 1990. godine) koji je objavio ukupno blizu 60 knjiga različitih žanrova, sadrži 80 strana i štampan je u tiražu od pet stotina primeraka, a činjenica da je etiketiran kao hit-roman dovoljno govori o ambicijama ovog sve poznatijeg beogradskog izdavača. Dimitrijević piše pesme, priče, monodrame, romane, satiru, monografije, antropogeografske i istorijske studije, eseje, besede i pesme za decu i priređuje antologije i zbornike. Prevođen je na više jezika i dobitnik brojnih nagrada i priznanja, među kojima i nagrade UKS-a, i Oktobarske nagrade grada Paraćina. Bio je osnivač i predsednik Književnog kluba 'Mirko Banjević, iz Paraćina, prvi predsednik Podružnice UKS-a za Pomoravski okrug, vodio tri izdavačke kuće, u dva navrata bio glavni i odgovorni urednik lista '14 dana', urednik lista za besedništvo 'Agape', edicije 'Prva knjiga' u Paraćinu i pokretač više kulturnih manifestacija na području Pomoravskog okruga, među kojima i Srpske duhovne akademije. Sada je potpredsednik Podružnice UKS-a za Pomoravski okrug, član Uprave UKS-a, sekretar Komisije za prijem novih članova UKS-a, član Nadzornog odbora, i član Izvršnog odbora književnog festivala 'Srpsko pero' u Jagodini.

(„Novi put“, 21 april 2008. Jagodina)

85

Dr Petar J. Marković

STUDIJA O POTOČCU- ISTORIOGRAFSKI UDŽBENIK

Pomoravsko i podjuhorsko selo Potočac ima vrlo zanimljivu istoriju i zaslužilo je da se ona konačno i obelodani na pravi način i iz pera pravog poznavaoca i književnika. Naime, Miroslav Dimitrijević, književnik i publicista, je veoma iskusan u ovom poslu. Do sada je objavio hronike: Mirilovca, Donjeg Vidova, Ratara, Davidovca, Plane, Ćićevca, Potočca, a pred štampanje su i studije o Donjoj Mutnici, Raševici i Šavcu. (Studije o Šavcu i Raševici su u međuvremenu objavljene, a studija o Donjoj Mutnici samo u nekoliko pokaznih primeraka-primedba priređivača). Hronika Potočca je ustvari istorijska, geografska i antropološka studija u koju su uneseni podaci iz gotovo svih dostupnih izvora nauke i predstavlja pravi udžbenik istorije ne samo Potočca, već i šireg zavičaja. Studiju o Potočcu slobodno mogu da koriste za svoje potrebe i odrasli meštani, kao i učenici i nastavnici, jer će se u njoj susresti sa obiljem novih i do sada nepoznatih podataka o svom selu i zavičaju. Knjiga je rađena po svim uputstvima Srpske akademije nauka, ali je Dimitrijević često i šire obrađivao pojedine oblasti, kao što su: istorija, arheologija, geografija, stanovništvo, vera, religija, narodna kultura, pismenost i školstvo, narodno govorno blago i umotvorine.

86

Autor se ovde istinski bavio svim najvažnijim naučnim aspektima ovoga sela i kraja. Hronika nosi broj 258, u ediciji 'Hronike sela“.

( „14 dana“, 8. april 2004. Paraćin) Dr Adam Ninković

DIMITRIJEVIĆ-VEOMA ZNAČAJAN SRPSKI PESNIK

(Miroslav Dimitrijević: „Odrastanje andjela“, Prosveta,

Beograd, 2002.) Već i samo objavljivanje u uglednoj ediciji Savremena poezija- kod tako renomiranog izdavača kakva je beogradska 'Prosveta' - je veoma afirmativna činjenica za zbirku pesama Miroslava Dimitrijevića 'Odrastanje anđela'. Ta činjenica ukazuje na pesnički rast (uspon) ovog književnika srednjih generacija u Srbiji. Mada se i prethodnim knjigama dokazao kao nadaren pesnik i vrstan znalac izražajnih mogućnosti srpskog jezika (o čemu govore: njegova zastupljenost u više antologija i drugih zbornika; nagrade za književno stvaralaštvo i prevođenja na strane jezike), Dimitrijević je-reklo bi se-'Odrastanjem anđela' okončao svoj pesnički razvoj i rast sasvim zrelog i veoma značajnog srpskog pesnika. Time naravno, ne negiramo mogućnost njegovog daljeg razvoja, pa i uspona na još više parnasovske visine. Naprotiv! U svakom slučaju zbirka pesama o kojoj je reč zavređuje pažnju (kako književnih kritičara tako i ostalih čitalaca) iz više razloga, a osnovni su u njenim temama,

87

motivima i pesničkom stilu. Teme i motivi su najviše iz života srpskog naroda (od davnina do naših dana), a stil je veoma izgrađen, maltene kristalno izbrušen. A ono što daje posebnu, visoku vrednost ovim pesmama je Dimitrijevićeva sposobnost i sklonost da davnašnje (mitsko, istorijsko, tradicionalno, trajno, vredno...) majstorski, virtuozno povezuje i takoreći objedinjuje sa sadašnjim. Pesnik tako stvara simbioze bitnih osobenosti srpskog naroda i iskazuje kako ukupnu veličinu (veličanstvenost) njegovog trajanja na Balkanu, tako i tragiku, pa i komiku tog istrajavanja u 'kući nasred puta'. Tematsko-motivaciona struktura ne bi, naravno, zavređivala toliku pažnju i pohvalu da pesme u 'Odrastanju anđela' nisu jezičko-stilski kvalitetne. Njihov kvalitet je, smatramo, u velikom broju lepo korišćenih i povezivanih književnih figura (metafora, epiteta, komparacija, personifikacija i dr.) u najvećem broju ovih (preko trideset) pesama. A zatim objedinjenost tema, motiva i stila ostvaruje ne samo dopadljive nego i snažan, takoreći, katarzičan (moralno pročišćavajući i sličan) utisak na čitaoca. Zato se ove pesme, bar prema mom ukusu, doživljavaju kao poezija širokih vidika, u kojoj svakom čitaocu (a pogotovo zainteresovanom za život i sudbinu srpskog naroda) postaje jasnije: kako i zašto baš tako živesmo i živimo. Time, bar u nekoj meri, saznajemo to kako i zašto bi trebali (morali) i mogli, možemo bolje-humanije, savremenije, ljudskom dostojanstvu dostojnije, da živimo.

88

Konačno, time se pokazuje da pesnički jezik ima svoje značajne prednosti u odnosu na druge vrste ljudske (međuljudske) komunikacije. A nije li i to sastavni deo visoke ocene za ovu pesničku zbirku Miroslava Dimitrijevića. Naravno da jeste. Srdačno mu čestitamo.

(„14 paraćinskih dana“, 23. januar 2003.) Bajo Džaković

POEZIJA I AFORIZMI Paraćinski književnik još jedanput potvrdio da je pravi majstor u različitim književnim žanrovima i već najavljuje nove projekte Pred sami početak tradicionalnog sajma knjiga u Beogradu iz štampe su se pojavile dve nove knjige poznatog književnika Miroslav Dimitrijevića. Knjigu pesama 'Odrastanje anđela', o kojoj je već bilo reči u našem nedeljniku, objavila je 'Prosveta' u ediciji 'Savremena poezija 2002' i sadrži četrdesetak pesama novijeg datuma koje su formalno odvojene u tri ciklusa: 'Carstvuljak Uroša Velikog', 'Rađanje zakonodavca' i 'Odrastanje anđela'.Već sami nazivi ciklusa kao nazivi pojedinih pesama ( 'Selektor Vojvoda Mišić', 'Car Dušan i dobrotvorka', ' Slepi putnici' ,U telu anđela roba' itd) pobudjuju posebnu pažnju-što se dogodilo i nedavno na promociji ove vredne knjige na tradicionalnom oktobarskom sajmu u Beogradu, kada je promovisana na štandu svoje matične kuće-beogradske 'Prosvete'.

89

Reč je dakle, o poeziji kojom se Dimitrijević eksponirao kao mlad i talentovan pesnik početkom sedamdesetih godina prošloga veka-kada je zapaženo da njegove stihove krasi melodičnost, ritmičnost, bogata leksika i jedan modernistički pristup shvatanja sveta, odnosno doživljaj iz jedne pomalo iskošene vizure. Kasnije je konstantovano da je ovaj uveliko potvrđeni pesnik takvom doživljaju dodaje i nesumnjivu erudiciju niklu ponajviše na postulatima hrišćanske kosmogonije-tako da je došlo do vanredno uspelog spoja tradicionalnog i modernog, efektno izrečenog i lako pamtljivog, po temama koje mogu biti svevremene, ali i ovovremene. Zbirku aforizama 'Čast svakome demokratija nikome', zajednički su objavili 'Beogradska knjiga' i 'Apostrof' i ova takođe efektno dizajnirana knjiga sadrži oko 150 aforizama, koje je ovaj ugledni književnik objavljivao tokom poslednje dve godine u matičnom listu '14 paraćinskih dana' u kome obavlja funkciju glavnog i odgovornog urednika, ali i u književnom listu 'Doba' koji izlazi kao podlistak „Novog puta“ i drugim glasilima. O najnovijim Dimitrijevićevim aforizmima ugledni književni kritičar Srba Ignjatović u recenziji, pored ostalog beleži da Dimitrijević aforistički sažima doba demokratizacije, globalizacije, tranzicije i transparencije u primarno duhovito, pokadšto poetski nadahnute i značenjsko logički nužno posuvraćene formule i slogane, a da je pri tom ostao pesnički samosvojan ili, drugim rečima, nije se-oponašajući znameniti toranj u Pizi kao

90

toliki drugi savremenici - nagnuo ni na koju stranu.

( „Novi put“, 20. novembar 2002. Jagodina)

Dušan Stanković

LETI PERJE 'Nisam ja robijaš u Hagu. Ja sam samo čovek pod zaštitom svetske zajednice. /Okupirana zemlja ne mora da brine o svojoj bezbednosti. / Naša groblja ispunjavaju sve uslove da dobiju Nobelovu nagradu za mir. / U ovoj zemlji svako vršlja gde hoće. Sad su se navrzli na kontejnere. / Lažem, varam, kradem... Znači duboko promišljena tranzicija.' To su samo neki od aforizama iz knjige 'Čast svakome demokratija nikome' Miroslava Diitrijevića koju je objavio 'Apostrof'. ' Ovaj pisac nije ničiji navijač, promoter, portparol ili glasnogovornik. U pravu je baš s toga što tuče logikom, lucidnošću u svim pravcima, tako da mnogočemu leti perje', kaže u pogovoru Srba Ignjatović.

(„Večernje novosti“, 21. februar 2002. Beograd )

91

Srba Ignjatović

IZUZETNO DAROVIT MIROSLAV DIMITRIJEVIĆ

ILI VRHUNSKO SATIRIČKO POSTIGNUĆE

(Pogovor u zbirci aforizama 'Čast svakome, demokratija nikome')

Pre poprilično godina, uređujući rubriku poezije u 'Omladinskim novinama', u više navrata sam s velikim zadovoljstvom objavljivao stihove izuzetno darovitog pesnika Miroslava Dimitrijevića. Potom sam, kasnije bio u prilici da napišem i kratak pogovor za jednu njegovu pesničku knjigu. Posle toliko vremena-evo, upravo danas-mi se ponovo susrećemo u tekstu. Ovoga puta, međutim, nije reč o poeziji već o vrlo životnoj (gotovo u dnevnom smislu reči) humornoj i satiričnoj formi kakvu oličavaju aforizmi. Valjda je i to nekakva 'dijalektika'; dokaz da (nam) te silne godine nisu 'pojeli skakavci', već ponajpre politika. I to baš svima na ovim prostorima a ne, ekskluzivno, Dimitrijeviću i potpisniku ovih redova... Ili, kako bi to rekao jedan drugi pesnik, Jon Miloš, naš čovek na severu Evrope, u Švedskoj- „živeli smo najpre u vremenu kada su nas učili sloganu 'proleteri svih zemalja ujedinite se', da bi današnji imperativ bio ,novčanice svih zemalja ujedinite se“. Sažimajući aforistički doba 'demokratizacije, globalizacije, tranzicije i transparencije' u primarno duhovite, pokadšto i poetski nadahnute značenjsko-logički nužno

92

posuvraćene 'formule' i slogane, Miroslav Dimitrijević ostao pesnički samosvojan ili, drugim rečima, nije se oponašajući čuveni toranj u Pizi kao toliki drugi savremenici- nagnuo ni na koju stranu. To, naravno, i jeste prava pozicija satiričara: on nije ničiji navijač, agitator, promoter, portparol ili glasnogovornik, a u pravu je baš s toga što tuče (logikom, lucidnošću, britkim iskazima i rečima) u svim pravcima, tako da mnogočemu 'leti perje'. Kom opanci, kom obojci, kako se nekad govorilo. U Dimitrijevićevoj aforistici, povrh svega, prisutna je, odnosno očita je i nepatvorena pesnička inventivnost, umeće izumevanja koje ide sve do tvorenja novih pojmova. Evo odmah jednog primera za tu trdnju-faktički nadrgradnja već po sebi rogobatnog pojma elektrodistribucija- 'Elektroprostitucija: platiš da bi ostao u mraku'. Još bogatiji, temeljniji znak da i satira može biti poetska nudi njegov aforizam koji glasi :'Ovo mi je idealna prilika, reče neprilika'. I to je bez nema sumnje, vrstan poetsko-gnomski iskaz, već po sebi osobeno postignuće. Iščitavajući Dimitrijevićeve aforizme jedan po jedan suočavamo se s čitavom lepezom takozvanih aktuelnih poruka. To je posve razumljivo, budući da su aforizmi- bez obzira na autorovo šire iskustvo-plod ovog vremena, spomenutog doba tranzicije. Kroz gotovo sve te lucidne poruke (u kojima osim humornog i satiričnog naboja ima i pritajenog jetkog vapaja nad sudbinom pojedinca i celine) provučena je izvrsna osnovna značenjska nit. Ova nit je inače, izvedena iz

93

aforizma koji mi se, s puno razloga, čini ključnim za razumevanje autorovog stava-njegove poetike aforizma-u neku ruku i čitave knjige. Taj aforizam glasi: 'Šta će nam plastičan novac. Mi sve plaćamo kožom'. I to je, na Dimitrijevićev način rečeno, 'love, a ulovljeni'. (Pri čemu je jasno da ovde nije reč ni o kakvim traperima i skupocenim krznima divljači kao svjevrsnoj moneti već o običnoj ljudskoj koži, onoj što je i Malaparteova tema, ali je kod Dimitrijevića, razumljivo vezana za ovo podneblje i ovdašnje ljude.) Od časa kad pročitate aforizam o plaćanju kožom, vi ga, govoto kao svojevrsni memento, nosite u sluhu i svesti kao britak, najjezgrovitiji komentar naše kolektivne sudbine. U njemu ima više značenja i više istine nego u mnogim današnjim studijama, elaboratima i analizama - o feljtonima da ne govorimo. I to, svakako nije malo, već upravo vrhunsko satirično postignuće. Knjigu Miroslava Dimitijevića 'Čast svakome-demokratija nikome' valja čitati zato što je opisanim oporo-lekovitim duhom prožeta, intencijalno bezlobiva i onda kada je satirički jetka, a povrh svega, u mnogo čemu je i doslovce osvešćujuća.

94

Milan Tasić

U SKLADU SA NAJBOLJOM TRADICIJOM

(Miroslav Dimitrijević: 'Čast svakome-demokratija nikome', 'Apostrof' i 'Beogradska knjiga', Beograd,

2002.)

Najnovija Dimitrijevićeva knjiga 'Čast svakome-demokratija nikome' odiše svežinom ideja, pregnantnim izrazom, i duhovitošću tako potrebnom da se surova ozbiljnost svakodnevnice učini bar na trenutak podnošljivijom. Aforizmi Miroslava Dimitrijevića ne teže da nasmeju na prvi utisak, već, u skladu s najboljom tradicijom ove jezgrovite forme, opomenu i ukažu-kako na dobro, tako i na loše u pojedincu i društvu u celini.

(Iz recenzije) Na ovogodišnjem sajmu knjiga u Beogradu

DIMITRIJEVIĆ PREDSTAVIO DVE KNJIGE

„Osim što je vrstan književnik, priznat u nacionalnim krugovima, Miroslav Dimitrijević je već dugi niz godina i vredan kulturni radnik, koji je dao nemerljiv doprinos našoj kulturi, i danas kao urednik paraćinskog dvonedeljnika i časopisa za književnost, umetnost i kulturu „Dani“ – rekla je Ljubica Ljuštanović, urednik

95

„Prosvete“, na čijem štandu je 26. oktobra promovisana najnovija zbirka pesama ovog autora pod nazivom „Odrastanje anđela“. Na štandu „Beogradske knjige“ nalazila se i nova zbirka aforizama „Čast svakome, demokratija nikome“ Miroslava Dimitrijevića, koju su zajednički objavili „Beogradska knjiga“ i „Apostrof“.

(„Paraćinskih 14 dana“, četvrtak, 7. novembar 2002.) Radomir Mićunović

DESTINACIJE DVA SVETA- MIROSLAVLJEVO LIRSKO JEVANĐELJE

(Miroslav Dimitrijević: 'Odrastanje andjela', Prosveta,

Beograd, 2002.) Zbirka stihova Miroslava Dimitrijevića iz Paraćina 'Odrastanјe anđela' može se primiti i tumačiti, između ostalih opcija, kao preplet znanja i pamćenja. Ponekad je to prožimanje folklora i fantastike. Kod Dimitrijevića, naime, krajputaši putuju dok putnici počivaju. Poezija je ovom stvaraocu, bez sumnje, najtananija spona spoljnog i unutrašnjeg sveta. Izvesna destinacija zemnih i nebnih poredaka: Anđeo na zemlji a čovek na nebu U istoj reci se krste i dave O svom znoju i gnoju ruvu i kruvu Veliku dugu nad Moravom prave

96

prikazuje nam pesma 'Majstori mostari'. Neimarski duh je dakle, uz moralna i estetska načela, temelj Dimitrijevićevog rukopisa. ODRASTANJE ANĐELA je, u stvari, čuvanje i razvoj duhovnosti, kako pojedinačne tako i etničke. Danas je, ipak, malo bogougodnika u nas i diljem belosvetskog šara. S toga pesnik hoće da ostvari pročišćenje i zavredi milost za sebe i bližnje, ako ne za svekoliko Adamovo potomstvo, iz te klice nastalo. Jer... Teskoba korena svetli u plodu Ni suza ne može da je ugasi Ko Ime Hristovo u mom rodu Koje će da ga spasi. Za razliku od filozofske tvrdnje da će lepota spasiti svet, Dimitrijević zagovara da je samo dobrota spasonosna, to je zapravo, put ka izbavljenju. A umetnost reči, naporedo sa bujanjem flore i faune, daje plodovlje neophodno za punoću života. Taj princip je ponajpre očitiji u 'Beračici-knjizi starostavnoj'. Bere grožđe ko anđeo duše U kotarici od belog pruća Usta joj puna vatre i suše Kad progovori-kuća gori I, tako, 'opet ujesen izađe knjiga/ U staro lojze u ljudsko grojze/ Dok nije obrao mraz il siga/. Kakva erotsko dionizijska knjiga rodnosti, strasti i pomame!

97

Naspram bezdetnoj modi sa ovih prostora, nailazimo ponekad na slučaj nasilne obljube. Veličanstvena je pesma o kopiletu, usamljenoj temi u srpskom pesništvu. O majci koja je tuđi greh platila vlastitom smrću i novorođenčetu kao nedužnom ishodu nasilja. Poređenja i opisi, prizori i poruke, upečatljiivo su opomnjujući. Kako Miroslav tvori svoje lirsko jevanđelje? Povezuje zavetne motive, balkanska predanja i antičke mitove, s jedne i aktivne tokove, zbivanja i shvatanja, s druge strane. Pri tom se u lirskom postupku ne drži uvek strogo klasične forme. Interpunkcije se odrekao. Suvišnih epiteta nema. Suština je, na mnogim mestima prosinula njegovim vezanim stihovima. Dočim, nisu slabiji ni slobodni versi. Braneći sebe i rod svoj od raznovrsnih i razarajućih iskušenja i zabluda, stihodelac se obrušava na 'belu kugu'. 'Srbi odstreliše i poslednju rodu/ više se ne kote ni kuče ni mače/. Po njemu, naime, priroda se zasniva na reporodukciji svega pa i ljudske populacije. Pretpostavljamo da je zakonodavac oličen u Svetom Duhu, što će reći u Isusu i Ocu Njegovom Svevišnjem. U Svetom Trojstvu. Doduše, kraljevi i carevi su, takođe, imali svoje kodekse, svetovne paragrafe i sankcije za protivnike i vinovnike, od Dušanovog zakonika naovamo. Njihov rok trajanja je znatno kraći i posledice pogubnije. Otud metafizičke postavke i raskol između telesnog i vančulnog u pesničkom subjektu, uostalom kao i kod svih mislećih i moralnih bića. Njima su krcati drugi i treći ciklus, a nije ih lišen ni početni.

98

Među koricama su tri ciklusa: Carstvuljak Uroša Velikog (11), Rađanje zakonodavca (10) i Odrastanje andjela (15). Knjigu otvara, dakle, Carstvuljak... što nazivom neodoljivo podseća na skraćivanje Srbije. Provejava humorna nota sa ukusom gorčine. Učinjen je omaž vladarima i ratnicima. Sem Uroša Nejakog, naslednika Dušana Silnog (eto paradoksa koji nam se ponavlja, kao što nam se mnogo toga ponavlja iz povesti), Vožda Karađorđa, Vojvoda Živojina Mišića, Stepe Stepanovića i Radomira Putnika, opevan je i kapetan Koča. Javlja se čudna, zapravo čudesna vizija: Kod bagrdanskog tesnaca Pade Mesec u vodu I zagati Moravu do Stalaća... Druga rukovet je metaforička, ali na čudan način konkretno-iracionalna. Pevajući o dobu slave i prezira, ukazuje na porast planetarne strave. Sred poraza i poruge nije mu tuđa duboka žalost zbog posrtanja sabraće. Čak ni plač ne ignoriše. Naprotiv! O suzice sveta vodo iznad sveta i nehata... veli autor visokom retorikom što slatkom pravoslavlju priliči i potkrepljuje skrušenost katrenom: O blagi Božji čase Tvoje me krilo tače Suze me opet krase I anđeo sa mnom plače.

99

Anđeo je nema spora pesnikova nadsvest. Alter ego. Vredniji deo ličnosti. Ona svetlija, čistija strana. Strpljenje, zanos, vera. Delić velike bajke na platu što nam je dato. No proniknuti u tajne bića, bez kojih se ne bi mogle ni zamisliti knjiga rođenih i knjiga mrtvih, teško je i samo retkim smrtnicima mogućno. Ta reč mora da se smisli, zaključak je onoga koji rečima barata. Pevam jer se prisećam Svoga božanskog ruha. Po sredi je, van svake sumnje, evokacija na Eden, to jest Besmrtnost. I kad se strmoglavi zadnji list i zatre zadnje ime, pesnička imaginacija bi da emituje toplinu i optimizam. Veći deo Dimitrijevićevog književnog projekta, razvijenog na 68 stranica, oslanja se, rekosmo, na narodnu baštinu. Posebno je zanimljiva njegova aktuelizacija prošlosti, po cenu da ga zaveju doba. Zato postoji specijalna olovka za istoriju. S tim što je uticaj epike neosporan i na momente više nego blagotvoran. Na zadnjoj korici izvučen je četrvorostih iz pesme 'Slepi putnici'. Očigledno je sam pesnik tom isečku hteo da priušti veću pažnju nego ostalim segmentima zbirke, pa ćemo ga citirati: Predrešila se gora i voda Ne ogleda se dukat u viru Slepi putnici Nojevog broda Ne izlaze i ne umiru.

100

Znači li to najavu novog Velikog potopa iz kojeg će se izbaviti samo anđelima srodne duše, hristolika čeljad? A šta je sa Ostatkom sveta? Živi bili, pa videli!

(„14 paraćinskih dana“, 6. novembar 2003.) Dr Mićo Cvijetić Nova izdanja beogradske „Prosvete“

DIMITRIJEVIĆ PLODAN PISAC I IZUZETAN ISTRAŽIVAČ

...Kod istog izdavača objavljene su i pesničke knjige 'Odrastanje anđela' Miroslava Dimitrijevića (Paraćin) i 'Raskrsna zemlja' Dragutina Jovanovića (Beograd). Dimitrijević je veoma plodan pisac, izuzetan istraživač i kulturni hroničar svoga kraja, o čemu je objavio desetine knjiga. Njegova nova pesnička knjiga potvrđuje njegovo stvaralačko umeće. To je zbirka u kojoj prepliće tradicionalne, nacionalne teme sa tematikom ovovremene stvarnosti. Na jednoj strani su pesme klasične forme, u kojima je uočljiva lepota pevanja i vodjenje računa o svim onim metričkim i drugim elementima preko kojih se ostvaruje njihova umetnička celovitost, a na drugoj strani su pesme u kojima, po Saviću, pesnik opevava nacionalnu tematiku iz jednog pomerenog rakursa.

( „Borba“, četvrtak, 6. mart 2003. Beograd)

101

Milisav Savić

DIMITRIJEVIĆ VEOMA PLODAN PISAC, IZUZETAN ISTRAŽIVAČ I KULTURNI

HRONIČAR Dimitrijević je veoma plodan pisac, izuzetan istraživač i kulturni hroničar svoga kraja o čemu je objavio na desetine knjiga. Njegova nova pesnička knjiga potvrđuje njegovo stvaralačko umeće. To je zbirka u kojoj se prepliće njegovo vrsno poetsko majstorstvo. „Odrastanje andjela“ je zbirka u kojoj se preliću tradicionalne i nacionalne teme sa tematikom ovovremene stvarnosti. Na jednoj strani su pesme klasične formeu kojima je uočljiva lepota pevanja i vodjenja računa o svim metričkim i drugim elementima, preko kojih se ostvaruje njihova umetnička celovitost, a na drugoj strani su pesme u kojima pesnik opevava nacionalnu tematiku iz jednog pomerenog rakursa.

(Beseda na promociji knjige „Odrastanje andjela“ u IP „Prosveta“ u Beogradu.)

(„Paraćinskih 14 dana“, četvrtak, 3. april 2003. Paraćin)

Radomir Andrić

SRPSKE KNJIŽEVNE VERTIKALE Mada ne volim nekakve geografske podele, pogotovu kada je o umetnosti reč, lako mogu da primetim da pisci u Srbiji dosta stvaraju vrhunsku poeziju i književnost i van Beograda i

102

čak se može govoriti o srpskoj i moravskoj vertikali, naravno kada je o književnosti reč. Reč je o izvanrednim piscima koji su ostali verni zavičaju, pa tako u Požegi stvaraju Danilov, Todorović i Despotović, u Trsteniku Veroljub Vukašinović, Milosav Đalić i drugi, u Kraljevu čitava plejada dobrih pisaca, u Paraćinu Miroslav Dimitrijević, Jelena Dimitrijević i Ljiljana Mokricki, a u Jagodini čitava grupa izuzetnih pesnika.

(„Novi put“, 12. decembar 2003. Jagodina)

Aforizmi Miroslava Dimitrijića

ČAST SVAKOME, DEMOKRATIJA NIKOME

Nagrada 'Satirično pero'

Miroslav Dimitrijević, paraćinski novinar (urednik je dvonedeljnika „14 paraćinskih dana“ i književnog časopisa 'Dani') , autor je brojnih i publicističkih dela. Posebno mesto u njegovom bogatom opusu zauzimaju knjige aforizama i epigrama. Prošle godine objavljene su mu dve knjige-zbirka pesama 'Odrastanje anđela' ('Prosveta') i aforizama 'Čast svakome-demokratija nikome' ('Apostrof'). Ova knjiga je na 25. festivalu satiričara u Zaječaru dobila nagradu ,Satirično pero'.

(„Glas javnosti“, 4. februar, 2003. Beograd)

103

Andjelko Erdeljanin

DVOSMISLENOST I OBELEŽENOST POLITIKOM

(Miroslav Dimitrijević: 'Čast svakome-demokratija

nikome', Apostrof, Beograd, 2002. ) Pisci satiričnih aforizama obično smisle poneki aforizam kojim definišu svoje shvatanje ove najkraće književne vrste i satire uopšte. Tako i u knjizi Miroslava Dimitrijevića 'Čast svakome-demokratija nikome' (aforizam već u naslovu) nalazimo ove duhovite plodove satiričnog razmišljanja: Sloboda govora ne traži više od jednog aforizma. / Decu rađaju majke, a satiričare tiranije./ Dok su prva dva aforizma ubitačno jasna, treći je pomalo zagonetan i (najmanje) dvosmislen. Jedno tumačenje je da pisanje i sloboda govora imaju isto značenje, drugo da bi neko slobodu govora ograničio na tesni prostor aforizma, a možda će neki čitaoci otkriti i treće značenje usmerivši pažnju na glagol sa negacijom-'ne traži'. Dvosmislenost je inače moćno sredstvo u građenju satiričnih žaoka, kojim se obilato koristi i ovaj pisac. Tim malim lukavstvom pisac ne želi da sakrije svoju osnovnu misao nego da je učini zanimljivijom, ponekad i s namerom da nasmeje čitaoca.

104

Takve su recimo, ove dosetke: Navići ćete se i vi na demokratiju. Ma, nije to ništa. / Samo slobodan narod robuje demokratiji. Igra reči je takođe prisutno aforističko sredstvo u ovoj knjizi: Ide milenijum-lajkovačkom prugom./ Gori nam pod nogama, a bolji za vratom. / Šugave ovacije zaraze celo stado/, a neki aforizmi su oksimoronski konstruisani. Poput ovog: /Mudrija glupost ili gluplja mudrost?/ To je stvar izbora. Tematski je ova zbirka obeležena politikom, i to najaktuelnijim političkim zbivanjima: „Naše društvo je u tranziciji, mada su postojali i humaniji načini eutanazije. / Srbija je na dobrom putu, ali je to njen sekundarni problem. / Srbija je nezavisna zemlja, to se vidi i iz aviona-Natovih. / Posle ustavne, očekuje se i potpisivanje povelje o bratimljenju sa Ševeningenom. / Ali ima aforizama koji iako primenljivi i u današnjem trenutku, imaju opštije, trajnije značenje: /Do izbora smo svi birači. Posle ispadnemo budale. / Okupirana zemlja ne mora da brine o svojoj bezbednosti. / Kad počnu da ti skidaju kapu, ni gaće nisu daleko/.

(„Borba“ – Svet knjige, 9. januar 2003. Beograd) Uspeh našeg glavnog urednika u svetu

DVA PRIZNANJA IZ KEMBRIDŽA KNJIŽEVNIKU MIROSLAVU DIMITRIJEVIĆU

Kako su već preneli mnogi mediji , iz Odeljenja za istraživanja Međunarodnog biografskog centra iz Kembridža, pre dvadesetak dana na adresu našeg glavnog

105

i odgovornog urednika, književnika Miroslava Dimitrijevića stigla su dva poziva da dostavi bio-bibliografske podatke sa kratkom radnom biografijom, za Enciklopediju međunarodno priznatih stvaralaca, odnosno leksikon intelektualaca sveta, a potom usledio je i drugi poziv da ga uvrste u Enciklopediju 2000 intelektualaca 21. veka. Ova izdanja tradicionalno se dostavljaju najznačajnijim biblioteka širom sveta. Pozivi sa najelitnijeg svetskog univerzitetskog centra Kembridža predstavljaju izuzetno međunarodno priznanje ovom književnom stvaraocu, koji je do sada objavio 53 dela kod najeminentnijih izdavača iz oblasti: književnosti, istoriografije, etnografije i publicistike. Dobitnik je velikog broja nagrada i priznanja, prevođen na više jezika i zastupljen u preko stotinu antologija i drugih izbornika, što je svojevrsni stvaralački rekord u njegovoj književnoj generaciji. Dimitrijević je prvi paraćinski književnik ( i za sada jedini) koji će biti zastupljen u ovim svetskim enciklopedijama.

(„Paraćinskih 14 dana“, oktobar, Paraćin, 2003.)

U petak, 24. oktobra na beogradskom Sajmu knjiga održaće se

PROMOCIJA ANTOLOGIJE „POETSKA PLETENICA“

Od pomoravskih pesnika zastupljeni samo Jelena Dimitrijević i Miroslav Dimitrijević

Na štandu uglednog novosadskog izdavača „Prometej“ u petak 24. oktobra biće predstavljena jedna, posve

106

specifična antologija pesama autora, kako iz zemlje tako i iz dijaspore, čiji je sastavljač poznati novosadski antologičar, novinar i kulturni radnik Dejan Tomić, koji je na ovom delu radio nekoliko godina. U vrlo obimnoj antologiji „Pesnička pletenica“, na preko 350 stranica Dejan Tomić je uvrstio 130 najpoznatijih i najautentičnijih srpskih pesnika od Dobrice Erića do vladike Amfilohija Radovića. Među njima su zastupljeni i naši pesnici, mlada paraćinska književnica Jelena Dimitrijević, čak sa četiri pesme i Miroslav Dimitrijević sa tri pesme zavičajne tematike, u kojima se, po mišljenju antologičara Tomića, na najlepši način odražava duh i lepota pitomog Pomoravlja.

(„Paraćinskih 14 dana“, Paraćin, oktobar, 2003, Kulturna stranica)

Antologija „Vrag i šala – pola stoleća srpskog aforizma“ Vitomira Teofilovića DIMITRIJEVIĆ U SRPSKOJ SATIRIČNOJ ELITI

Nedavno je u izdanju „Gutembergove galaksije“ iz Beograda izašlo i drugo izdanje najkompletnije antologije aforizama pod nazivom „Vrag i šala“ sa podnaslovom „Pola stoleća srpskog aforizma“. Na preko 600 stranica antologičar Vitomir Teofilović odabrao je aforizme najelitnijih satiričara koji su stvarali poslednjih pola veka u srpskoj naciji, kao što su: Duško Radović, Vladimir Bulatović Vib, Brana Crnčević, Jovan Hadži Kostić, Milovan

107

Vitezović, Radivoje Bojičić, Đorđe Fišer, Bane Jovanović, Aleksandar Baljak i drugi. Među njima je našao mesto i Miroslav Dimitrijević iz Paraćina, književnik koji je začetnik ove književne forme u našoj sredini i njen popularizator već skoro tri decenije kako u našem listu, tako i u mnogim drugim glasilima. (U našem listu uređivao je niz godina rubrike „Satirizični ugao“, „Samo Smeh Srbina Spasava“, „Svrbija“ i „Satirični snajper“, kao i rubriku narodnih šala i anegdota iz pomoravskog – paraćinskog kraja „Džigeranija“). Ovo je samo još jedno priznanje ovom autoru, koji je, inače, zastupljen u najeminentnijim antologijama srpskog aforizma: „Afokalipsa“ – Aleksandra Baljka, Leksikon „Ko je ko u jugoslovenskom humoru, satiri i karikaturi“ Milovana Vržine, Antologija svetskog aforizma Ljubiše Mihajlovića, Antologija jugoslovenskog aforizma od istog autora, Antologija pomoravskog aforizma „Pisanje uz vetar“ Aleksandra Dobrosavljevića i tako dalje. Dimitrijević je do sada objavio sledeće knjige satire: „Aforiznica“, „Žeženo“ (epigrami), „Svrbija“ (aforizmi), „U demokratiju, napred marš“ (aforizmi), „Paraćinski TV Gnevnik“ (komedija) – u koautorstvu sa Momirom Stanisavljevićem, „Blesavska škola“ (aforizmi), a priredio je i „Antologiju Pomoravskog Satiričnog Aforizma - APSA“ Dimitrijević je svoje satirične tekstove objavljivao u „Studentu“, „Ježu“, „Dugi“, „Osmehu“, „Politici Ekspres“, „Novostima“, „Našem glasu“ i mnogim drugim glasilima.

(„Paraćinskih 14 dana“, 31. jul 2003, Paraćin)

108

Naši pesnici u inostranstvu

DIMITRIJEVIĆ NA RUSKOM JEZIKU U našoj ambasadi u Moskvi, 10. septembra ove godine, promovisana je antologija „Vrag i šala“ – pola stoleća srpskog aforizma (1950 – 2000), autora Vitomira Teofilovića, odnosno ruski prevod ove najznačajnije srpske satirične knjige pod naslovom „Čort i šutka“, a koju je na ruski jezik preveo Jovan Gagić. Zanimljivo je reći da pored najuglednijih zvanica diplomatskog kora, političara i biznismena, promociji je prisustvovao i čuveni kosmonaut Leonov, koji je bio zadivljen umetničkim dometom srpskog aforizma. -Srpski aforizam je čudo na našoj planeti, jedna izuzetna pojava koju nemaju ni mnogo razvijenije kwiževnosti. Nekada je vladao lec, a sada srpski aforističari su apsolutno bez premca. Naši aforističari su mnogo oštriji od ruskih, možda i zbog toga što je naš sistem bio malo tolerantniji - kaže antologičar i poznati srpski aforističar Vitomir Teofilović. Pored najčuvenijih imena srpskog aforizma kao što su Duško Radović, Vlada Bulatović Vib, Brana Crnčević, Milovan Vitezović, Aleksandar Čotrić, Aleksandar Baljak, Radivoje Bojičić i drugi, zastupljen je dostojnim izborom i Miroslav Dimitrijević, glavni i odgovorni urednik „Paraćinskih 14 dana“ i autor 53 objavljene knjige, od kojih sedam naslova pripadaju satiričnom žanru. Njegova poslednja zbirka aforizama „Čast svakome – demokratija nikome“ objavljena je prošle godine u „Beogradskoj knjizi“ i

109

„Apostrofu“ u Beogradu i naišla je na vrlo pohvalne kritičke osvrte i publike i recenzenata, a dobila je i nagradu „Satirično pero“ u Zaječaru za najbolju knjigu godine. Treba reći da je Dimitrijević do sada prevođen na više jezika: rusinski, turski, engleski, slovenački, nemački, makedonski, a da mu je je zbirka haiku poezije prevedena i na japanski jezik. Očekuje se da izbor iz njegove knjige „Dosoljavanje andjela“ bude preveden i na grčki jezik iduće godine.

(„Paraćinskih 14 dana“, septembar, 2003, Kulturna stranica, Paraćin)

Bajo Džaković

SVEOBUHVATNO I DINAMIČNO

(Miroslav Dimitrijević: 'Potočac-antropogeografska i istorijska studija', Kulturno-prosvetna zajednica

Republike Srbije, Prosvetna zajednica Republike Srbije, Ministarstvo poljoprivrede Srbije uz stručnu pomoć i

saradnju Odbora Srpske akademije nauka i umetnosti za proučavanje sela, Beograd, 2004.)

-Proučavanje istorije sela i seoskog života započela je krajem pretprošlog stoleća istraživanjima Jovana Cvijića, a kasnije i njegovih učenika, ali je ubrzo prestalo organizovano istraživanje nastajanja i istorije sela kao i pojedinih porodica- piše na samom početku predgovora ovoj obimnoj knjizi, od skoro 600 stranica, prof. dr. Petar J. Marković, a potom nastavlja:

110

-Posle 1945. godine oformljeno je nekolio desetina naučnih ustanova za proučavanje sela, agroekenomskih, ekonomsko tehnoloških i nekoliko agrosocioloških. Nijedna naučna ustanova nije se, međutim bavila proučavanjem istorije sela i izradom hronika sela. Nešto je pokušano radom Instituta za proučavanje sela SANU, koji je vodio Sreten Vukosavljević, ali je taj institut bio kratkoga veka. Posle više od četiri decenija ta praznina u nauci i našoj narodnoj baštini je popunjena inicijativom Odbora za proučavanje sela SANU (predsednik akademik Radomir Lukić) da organizovano otpočne pisanje hronike sela. Inicijativu za pisanje hronike sela dao je Milojko P. Đoković, publicista, član Odbora za selo. Početkom 1989. godine Odbor za proučavanje sela Srpske akademije nauka i umetnosti, u zajednici sa Zavodom za proučavanjem kulturnog razvoja Srbije, organizovao je sastanak potencijalnih pisaca hronike sela. Na sastanku u SANU okupilo se 67 pisaca iz cele Srbije kao i srpskih sela iz drugih republika. Nastavljeno je i dalje sa prijavljivanjem i sada na hronikama radi 700 pisaca. Tako je za proteklih 15 godina u ediciji 'Hronike sela' objavljeno blizu 300 knjiga-monografija-studija-hronika, a od tog broja dvadesetak je objavio poznati paraćinski i srpski književnik, novinar i publicista Miroslav Dimitrijević, i sve njegove hronike su posvećene paraćinskim selima, kao i Ćićevcu i ćićevačkim selima-rekao je profesor dr Petar J. Marković. Miroslav Dimitrijević je kroz tih dvadesetak knjiga specifičnog publicističkog žanra, sa elementima naučnih istraživanja, gotovo do savršenstva izbrusio metodologiju rada, kao i stil

111

pisanja, tako da se slobodno može konstantovati da njegovo najnovije i najobimnije delo od 600 strana, koje je ilustrovano brojim fotografijama, faksimilima dokumenata, geografskih karata itd, nije samo vrhunac kada je u pitanju Dimitrijevićev zapaženi publicistički opus u ovoj uglednoj ediciji, već i jedno od vrhunskih i reperezentativnih izdanja pomenute edicije uopšte. Jer, Miroslav Dimitrijević manirom vrhunskog profesionalca, pravog erudite, izvanrednog stiliste i neumornog istraživača narodnog života, na naučno utemeljenoj metodologiji, na argumentovano artikulisan, ali i literarno dopadljiv način, beleži sve relevantne momente vezane ne samo za ovo naselje već i za ovaj kraj. Pri tom ne zaboravlja ništa od najbitnijih činjenica koje se odnose na studiju o kojoj je reč, od osnovnih podataka, odnosno lične karte sela, preko izuzetno zanimljivog letopisa koji započinje od 12. veka i istorije čitavog kraja oko Velike Morave, preko arheoloških istraživanja lokaliteta, geografije, stanovništva, vere i crkve, narodnog života i kulture, ekonomije i prosvete, sve do sporta. Tokom čitavog obimnog teksta Dimitrijević, dakle, veoma koloritno, a argumentovano, iznosi brojne, široj javnosti nepoznate podatke i tako i književno markantno slika život ljudi u ovim krajevima od polovine pretprošlog veka čime ostavlja izvanredno svedočanstvo, ne samo meštanima Potočca, već i celog ovog područja, a u širem smislu i nacionalnim institucijama koje i brinu o narodnoj baštini.

112

Zato se bez mnogo dvoumljenja može reći da je ovo do sada ubedljivo najbolja studija Miroslava Dimitrijevića kojom je on dosegao vrhunac u ovom specifičnom žanru i pridružio se Stanoju Mijatoviću i Milanu Milićeviću, najpoznatijim istraživačima narodnog života u ovim krajevima prethodnih vekova. Valja dodati da je knjiga objavljena zahvaljujući dobročinstvu Branislava Mitrovića, vlasnika 'Eurokeramike' iz Paraćina, kao i još desetak manjih mecena.

(„Novi put“, 10. novembar 2004. Jagodina) Dr Petar J. Marković

„HRONIKA SELA“ NAJVEĆA AKCIJA SRPSKOG SELA

U novu 2004. godinu ušli smo sa 352 štampane knjige iz raznih krajeva Srbije, Crne Gore, Banije, Like, Korduna, Republike Srpske i Rumunije, kaže Petar J. Marković, urednik koji vodi najveći izdavački poduhvat u Srbiji i u Evropi. -Odbor za proučavanje sela Srpske akademije nauka i umetnosti započeo je ovu akciju, nastavi ono što je Srpska kraljevska akademija započela kao nastavak dela akademika Jovana Cvijića i Vuka Karadžića. Mada razorena i opusteošena Srbija, posle Prvog svetskog rata osnovala u tu svrhu novčani fond sa kojim je akademik Jovan Erdeljanović osnovao školu za dalji nastavak dela Jovana Cvijića. Za godinu dana objavljeno je 27 knjiga-Lepenica, Rudnik, Donja Jasenica, Kupreško polje, Glamoč i druge.

113

Od kraja 1989. kada je započela organizovana akcija pisanja hronika pa do kraja 2003. godine štamapane su 352 hronike, 17 je u štampi, 7 u pripremi, a još 726 autora radi na hronikama. Ovom prilikom daćemo prikaz samo nekoliko hronika iz raznih krajeva. Sa područja istočne Srbije štampano je 5 hronika. Izdvajamo 'Knjige o Novom Koritu, selo kod Kadibogaza' autora Božina Jovanovića i saradnika. Kadibogaz je najniži prevoj na Staroj planini i oduvek je bio prelaz od Istoka prema Zapadu i obratno, raznih naroda i vojnih kolona. Autori su na pregledan način obradili istoriju, etnologiju, masovno učešće građana u oslobodilačkim ratovima, zatim školstvo, seoske običaje, posebno rodoslove i dr. Hronika nosi naziv 250. Na granici Crne Gore i Hercegovine nalazi se selo Mokrine. Selo ima burnu istoriju jer je autor Rade Radovanović, pukovnik JNA, obradio period od 1330-2000. i na hronici je radio 12 godina. Naročito je ostavio posledice Moresjki rat Turske i Venecije 1684-1696. godine, kada su Mokrine podeljene na austrijsku i tursku vlast. Hronika nosi broj 150. Banja na Limu kod Priboja sa svojih 288 stranica je veoma značajno delo. Tu su se sudarile dve hrišćanske veroispovesti, a u manastiru Banja, Stevan Prvovenčani je primio krunu od Pape. Ali ubrzo kad se vratio Sveti Sava sa dobijenim pravom na pravoslavnu arhiepiskopiju, vratio je papsku krunu, a primio pravoslavlje. To je inspirisalo Svetozara Markovića da napiše poznato delo 'Srbija na istoku-Srbija na zapadu'. Hronika je značajna i po tome što unosi sasvim novo svetlo na Kosovski boj. Naime, iguman Gerasim iz Hilandara je opisao taj dogadjaj onako kako ga je lično video i doživeo. Iguman je rođeni brat Vuka Brankovića. Taj tekst je

114

pronašao Milić od Mačve i dao ga autoru Milutinu Marjanoviću - dipl. ecc., koji ga je u celosti uneo u knjigu, koja nosi broj 100. Ovih dana izašla je iz štampe i hronika sela Potočca iz Paraćinske opštine. Ovo pomoravsko selo dobilo je istorijsku i antropološku studiju koju je uradio Miroslav Dimitrijević. Ovaj književnik i publicista spada u red najvredijih saradnika ove edicije, jer je do sada napisao studije sledećih sela: Mirilovca, Plane, Donjeg Vidova, Ratara, Davidovca, Ćićevca i okolnih sela, Potočca i drugih mesta, a pred štampanje su studije o selima Donja Mutnica i Raševica. Potočac je obradjen na preko 600 stranica, bogato ilustrovan sa naučnim podacima iz najraznovrsnijih izvora, tako da predstavlja dragoceni priručnik istorije, geografije, stanovništva, narodne kulture i školstva, ne samo ovog sela već i šireg kraja. Dimitrijević je veoma iskusan u ovom poslu, piše lepim i lakim stilom, kako i dolikuje književniku njegovog ranga, tako da će biti dostupna svakom bez obzira na nivo obrazovanja. Potočac ima vrlo zanimljivu prošlost i Dimitrijević ju je obradio na stručan i naučan način. Knjiga nosi broj 258.

(„Novi put“ , 10. novembar 2004, Jagodina)

115

Dr Petar Marković, akademik

STUDIJA O POTOČCU – ISTORIOGRAFSKI UDŽBENIK

Pomoravsko i podjuhorsko selo Potočac ima vrlo zanimljivu istoriju i zaslužilo je da se ona konačno i obelodani na pravi način i iz pera pravog poznavaoca i književnika. Naime, Miroslav Dimitrijević, književnik i publicista, je veoma iskusan u ovom poslu. Do sada je objavio hronike: Mirilovca, Donjeg Vidova, Ratara, Davidovca, Plane, Ćićevca, Potočca, a pred štampanje su i studije o Donjoj Mutnici, Raševici i Šavcu. Hronika Potočca je ustvari istorijska, geografska i antropološka studija u koju su uneseni podaci iz gotovo svih dostupnih izvora nauke i predstavlja pravi udžbenik istorije ne samo Potočca, već i šireg zavičaja. Studiju o Potočcu slobodno mogu da koriste za svoje potrebe i odrasli meštani i učenici i nastavnici, jer će se u njoj susresti sa obiljem novih i do sada nepoznatih podataka o svom selu i zavičaju. Knjiga je rađena po svim uputstvima Srpske akademije nauka, ali je Dimitrijević često i šire obrađivao pojedine oblasti, kao što su: istorija, arheologija, geografija, stanovništvo, vera, religija, narodna kultura, pismenost i školstvo, narodno govorno blago i umotvorine... Autor se ovde istinski bavio svim najvažnijim naučnim aspektima ovoga sela i kraja. Hronika nosi broj 258, u ediciji 'Hronike sela'.

('14 paraćinskih dana', 8. april 2004. Paraćin)

116

Ana Dudaš:

DIMITRIJEVIĆ AUTENTIČAN PESNIK

(„Rastimo zajedno“, dvojezično izdanje na srpskom i nemačkom, Ruma, 2003.)

Miroslav Dimitrijević: kroz mnogostruko literarno stvaralaštvo ovog srpskog pisca svetli elementarna snaga života i nadasve tragalački duh. U stihovima posvećenim za najmlađe nenametljivo provejava jedan autentičan ton pevanja sa duhovitim i satiričnim pesnikovim izrazom. Ova veoma dopadljiva lirika za najmlađe, izmamiće svakom čitaocu osmeh na lice, pre svega svojom dvosmislenošću koja joj daje višeznačje. Sa takvom osobinom navodiće decu na razmišljanje što će svakako edukovati njihovo odrastanje uvodeći ih pritom u sfere smislenijeg trajanja. Dakle, ovaj poeta svoje pesme za decu piše sa samo sebi svojstvenim stilom, moderne forme a tematski odišu u skladu sa ovovremenim življenjem. Poenta njegovog pevanja je plemenitost - koja je u svakoj pesmi dominantan motiv, a kod čitaoca granaju se neukrotive asocijacije na odnose ljudskih naravi. Rođen je 1950. godine u Raševici. Posle gimnazije u Paraćinu i Više pedagoške škole u Kragujevcu, studira filologiju u Beogradu. Objavio je dve knjige haiku pesama, po jednu sa esejima, epigramima, monodramu, roman, besede i antologiju, te 5 knjiga aforizama, 12 knjiga monografija,

117

11 knjiga pesama za odrasle i jednu knjigu pesama za decu: 'Šušumige' 1991. godine. Zastupljen je u mnogim antologijama i književnim časopisima. Miroslav je dobitnik mnogih značajnih nagrada u seloj Srbiji i Crnoj Gori i bivšoj Jugoslaviji. Dela su mu prevođena na engleski, turski, ruski, slovački, makedonski, grčki i japanski jezik. Član je UKS-a, Podružnice UKS-a za Pomoravski okrug i njen prvi predsednik u Jagodini, Saveza novinara Jugoslavije i saradnik u ediciji 'Hronike sela' Srpske akademije nauka i umetnosti u Beogradu i u Radio Paraćinu. Živi i radi kao književnik, publicista i novinar u Paraćinu.

(Recenzija i komentari uz antologiju „Rastimo zajedno“)

Zorka Stojanović

PROŽIMANJE IGRE I MISLI Interesantan poziv da rastemo zajedno uputilo nam je devet pesnika iz rasejanja, potpisane već proverenim pesničkim perom urednika Ane Dudaš. 'Dežurni krivac' kad su prevodi u pitanju je Dragica Šreder, a za prelepe svilene minijture kojim je knjiga ilustrovana i ljupke dečije osmehe sa korica, odgovorna je Damjanka Čizmić. Pesničku osetljivost prema deci svojim stihovima ispoljavaju u ovoj knjizi : Dragica Šreder, Bogoljub Jović-Boga Mali, Dragica Orlović, Lazar Dačić, Kostadinka Koca Đorđevska, Jablanka Stojanović-Cvetković, Jelena Zarić Ljiljana Lukić Lili i Miroslav Dimitrijević.

118

Poetsko stvaralaštvo ovih pesnika zasnovano je na stvaralačkim principima modernog pristupa svetu detinjstva, što ukazuije na osnovni princip njihovog litararnog stvaralaštva, kad je književnost za decu u pitanju, a to je suočavanje deteta sa njihovom vlastitm emotivnom i misaonom stvarnošću.... Knjiga „Rastimo zajedno“ je knjiga retke jezičke čistote i retke jednostavno osmišljene poetske strukture. U središtu pesničkih zapisa svih devet pesnika nalazi se dete, u čijoj svesti i u čijim postupcima se oslikava vreme detinjstva u kome caruje mašta, ali i svetlost koja upozorava da će detinjstvo ipak biti jednom samo lepo sećanje.

(„Borba“ 11. mart 2004. Beograd)

Dr Miodrag Ignjatović

DVANAEST DECENIJA PARAĆINSKE GIMNAZIJE

(Miroslav Dimitrijević: „120 GODINA PARAĆINSKE

GIMNAZIJE“, Paraćin, 2001. godine) U hronologiji istoriji razvoja školstva ogleda se, na neki način, genealogija socijalnog i intelektualnog uzrastanja, a i voljnih htenja i projekata za budućnost naroda. Naravno kulturno-istorijski koncept nije samo okvir za portret jednog naroda, već i ishodište uslova, pa i usuda koji taj narod prate-od njegovih filogenetskih pa i planetarnih. Zato će se i u priči o rađanju jedne školske ustanove, koja nije iz ranga neopštenarodne pismenosti,

119

nego je izraz intelektualno-elitističkih nacionalnih ambicija, jedno pored drugog, usput ili naglašeno, nahode i svojevrsna 'komšijska' zavidljivost, koja na nalost čini još uvek deo 'tkiva' našeg naciona, ali tektonika velikih svetskih oluja koje su rušilački dosezale i do Paraćina, važnog a i naprednog pomoravskog grada koji je kao trgovište i sabiralište radi zajedničkih poslova, čak i svoje ime dobio ('Parakin'). Srpski narod je svojom nesrećnom sudbinom bio podugo osuđen da traje u diskontinuitetu. Sagradivši, a i žilavo opstajući u svojoj kući 'nasred druma', koji je baš kao i Velikomoravlje kičmeno protezano granajući se bočnim izdancima gotovo do nacionalnih granica imao je da istrpi sudbu: da sebe regeneriše izdancima iz 'opaljenih grmova', da kući na raskušću, da veruje nad pepelom, da se nada pred grobištima. I, naravno, da seje i njive i seme znanja u zemlji koju ratove pustoše, a mladost zatire punu snova. Zato, kad letopisac zagleda i setvu i sejače, kad sabira plodove u gradobitinama, kad raspliće sudbinsko 'zašto, kako, ko', on ustvari stoji pred celinom a i dubinom vremena. Baš kao pred virovima ćudljive Morave, koja, s jedne strane, potkopava korenje, a s druge, život daje. Napraviti dokumentovani letopis, čak i za zbivanja pod krovom jedne škole isto je kao i pratiti utoke i bujičav tok reke vremena... Dakle, Miroslavu Dimitrijeviću, Paraćincu i piscu od svakovrsnog umeća, nije ovoga puta, ni zbog letopisačkog zadatka nikako bilo lako. Šta pratiti, koje pritoke i utoke, razlive i izlive, na koju stranu usmeriti i oko i diskripciju i-da li samo to? Mogao je Miroslav, ustvari, da ispriča čitavu biografiju Paraćina, grada 'od davnina'i, u tom gnezdu, da prati let jednog uzdrhtalog ptića: Zavoda za odgoj duhovnih prednjaka

120

svake generacije, koji i staju uglavnom u portretu vremena. Mogao je, dakle, da naslika socijalno-kulturološki ambijent ovog u centralnom delu Srbije usredištenog grada kome je i bilo dosuđeno da izrasta iz uskih palanačkih sokaka u komotnije pa i gospodstvenije ruho grada, građenog po meri duha i ljudskih potreba... Mogao je Miroslav da paraćinsku gimnaziju smesti u galeriju duhovnog razvoja ovog grada, pa i Srbije-uz druge institucije iz kulture: biblioteku, pozorište i školstvo uopšte... Ali, pisac se ipak odlučio za jednu redukovanu, ali zato čistu genezu kako je nastajala, povijala se u svom hodu, opstala, pa onda i uglednom i večnom postala Paraćinska gimnazija! Ovakav pristup, redukovan u smišljenom smislu, uslovio je 'građu' a i 'siže' monografije: ona je ostvarena, može se reći, priča koja se 'sama priča'. Naime, posle objašnjenja šta znači reč gimnazija, a i kako je takva vrsta škole zaživela, živi i živeće u planetarnim razmerama, počinje u stvari govor faktograije: dopisi 'znanjoljubaca' i podvižnika paraćinskih nadležnima otvežavanje nadležnih, mobilizacije srdine-od traženja doma za kuću tada visokog gimnazijskog znanja, pa do traganja za 'izobraženima' nastavnicima i onim što učenje prati-knjigama, laboratorijama i ljudima koji su dostojni sveštenici znanja. A iza toga, naravno, stoje ovdašnji Paraćinci: njihovi pogledi ustremljeni u očekivanju bolje budućnosti, njihova žilava borba da u temelje svog razvoja u sve veće kuće i privredni zamah, ugrade i temeljnu potporu znanja.. Zato su stranice ove monografije dragocene. A mi kojima je život određen školom, čitamo i kao

121

savremenici koji- što je neizbežno jer su ljudska htenja a i dileme univerzalne vrdnosti-u prošlosti žele da vide današnje posledice i obrnuto: u zbivanjima savremenostima večnost i dilema, a i htenja. Zato je navođenje izvodnika o školskom uređenju, programima, pa korespodenciji sa 'nadležnima', kao i razgrtanje unutrašnjih velova života jedne škole, napr. kroz izveštaje brižnog njenog rukovodioca, prava prilika da ponovo postavimo uvek ista pitanja: kakava nam je škola, da li smo dostojni nastavnici, šta jedan nacion želi, kuda ide, trpi li škola okološkolsko zbivanje, kako uzrastaju i postaju budući velikani, kakav pečat vremenu i mestu tu otiskuje jedan ovakav 'zavod' za vaspitavalje ljudi... Govor faktografije Dimitrijević je uspeo tako da preplete i protka da je to tkanje u mnogočemu tkanje vremena. I to od punih dvanaest decenija! I toj građi, naravno žive i vrlo konkretni ljudi. Neki su, poput jednog od direktora (Novak Savić), protagonisti otvorene i uporne želje da paraćinska gimnazija uzleti i poraste do moderne i efikasne škole. Njegove ocene i procene, izveštaji i htenje, dragoceni su su dijagram za 'stanje stvari' u školstvu onoga a bogme...može se reći i svakog, pa i današnjeg vremena. Taj matematičar otvoreno ustaje [rotiv neradnika, pa i neznalica prvenstveno među nastavnicima, ne libeći se da službeno njihov rad oceni kao nerad, ali i kao neznanje! Slično će on učiniti i sa programima i, posebno sa udžbenicima, koji ni krajem prošlog veka (1893) nisu zadovoljili didaktičku namenu. U bori za kvalitet obrazovanja najvažnije oružje je pedagoška snaga i znanje nastavnika, pa zato kritika slabosti 'bubanja' umesto učenja ili, pa, činjenica da nastavnik-bogoslov predaje a ne zna dovoljno istoriju, dok drugi ni sam nije siguran u

122

praktikovanje stranog jezika, kojemu bi đake trebalo da nauči, imaju značaj i karakter istinske borbe za budućnost koju uprvo oni koji se školuju-i to u elitnoj gimnaziji-moraju kao nacinalni zadatak da ponesu. Iz hronike ove škole, dakle, pisac je birao ponajčešće ono što je život iznutra. Ali ne samo ovog školskog zavoda, nego i prosvete uopšte, školski programi su u mnogome portret samog društva, pa detaljno navodjenje programskih tema ili plan realke, kao i izrastanje realke u 'punu' osmorazrednu gimnaziju ili susret sa predmetima koji su uglavnom, zbog razvoja stručnih škola, malo gimnazijski (ekonomija, zemljedelstvo, arhitektura i urbanizacija, minerologija i sl.), ima karakter svedočenja o htenjima i vrlo konkretnim potrebama Srbije u sledu od skoro jednog veka. Isticanje da se i ženska omladina 'izobražava', istina u skromnom broju, nije ništa drugo do poruka prvog srpskog školskog popečitelja, Dositeja, da se 'ne može napretku nadati narod u kojem decu vaspitavaju proste i neuke majke'. Dakle, ova školska hronika nije samo hronika jednog mesta,nego je istovremeno i duhovno ogledalo jednog naroda omeđenog strahotama ratovanja i čežnjom za napretkom i brzim poništavanjem ožiljaka gotovo polumilenijumskog mraka pod tuđinom. U dvanaest decenija života Paraćinske gimnazije naselilo se ne samo mnogo, hiljadama brojeno, života, nego i polet ali i klonuća istorije jednog naroda kroz čiji krvotok pulsira najjačim ritmom upravo Velika Morava. Ta tektonika je ritam života ne samo Paraćina nego i njegove gimnazije. I ona je baš kao i Srbija između ratova,

123

obamirala, ali još željnija i vitalnija, ustajala kao budnica novog dana. I uvek, uvek iza te scene stajali su Paraćinci, poglavito ljudi koji su spremni da svoje ime i lik ponište radi večnog trajanja u liku jednog od simbola ovog stanovništva: liku svoje Gimnazije... To je počelo u vremenu kada se odmah iza tih prvih pet srpskih gimnazija razbuktala želja a i spremnost da na čelu progresa bude bakllja znanja. Time se Paraćin, ai njegova gimnazija itekako mogu da ponose i danas, a i u buduće. To je i osnovna oznaka ove spomenice: da bude i podsetnik, a i zahvalnica dobrim namerama i dalekovidim željama gradjana jednog grada u Srbiji, zemlji koja je rađala buntovnike i revolucionare, ali i akademske umove koji su titula i slavu sticali u centrima duhovnosti i nauke u Evropi. Utkao je Dimitrijević, jer drugog izbora nije imao, preširoka je matica jednovekovnih događanja-samo epizode, naznake vremenu: da se strogo drži omladina, da se duhu nametne stega, ali i da se stigne do Sorbone, da se spakuju svi bogatiji laboratorijski kompleti s popisom šta mora da podrži očiglednu nastavu, da se kupi potrebna knjiga, dogradi ili izgradi zdanje nauke... To dabome opravdava škrtost i redukciju jer-ko bi sve zabeležio šta život čini i ljude slika u vremenu! A istorija u dva veka, jednom pri kraju, a i ovom sada na samom završetku prepuna je škola kao pantograf koji, naravno, prenosi svaku društvenu oscilaciju. Tako se stiglo i do usmerenog školstva, krajem osme decenije ovog veka, kako su proživljeni ratovi, tuđe vojske umesto đaka u učionicama i kabinetima, tako i 'ratovi' koji su se vodili na pedagoškom frontu...

124

Ali-vremenu niti početka niti kraja. Zato se autor Dimitrijević odlučio na ono što će da traje: da knjigu završi kolektivnom uspomenom i portretom brojnih generacija paraćinskih gimnazijalaca. Mnogi od njih su neimari, a svi su sigurno gradili ovaj naš život svojim moćima, uvek se ponoseći što su 'paraćinski gimnazijalci'. Na jednom mestu to Dimitrijević diskretno i kazuje navodeći da je mnogo čak i Svilajnčana, Ćupričana, pa i Zaječaraca učilo ovu dobru i znamenitu školu. A to je možda i najveći dokaz da je ona jedan od repera i oznaka kako veku koji je bio, tako i u ovom koji sada dovršavamo. Zar to nije dovoljno za kuću koja nije oličena kao materijalni spomenik, zgrada ili nešto nepromenljivo, trajnost i vrednost paraćinskoj gimnaziji je u 'materijalnosti' duha, u čvrstini htenja, u dubljoj brazdi nicanja i trajanja života. Vredelo je ovako i sada zastatii, kao u filmskoj režiji, stvoriti britak rez i introspekcije da bi se projektivna imaginacija sagledala na horizontu budućnosti. Ova knjiga uspomena uspela je u tome, jer nije potonula u nanose vremena već je hrabro isplivala ka obali budućnosti. Uostalom, prošlost je samo podsećanje na obaveze koje budućnost treba tek da preuzme, pa se zato letopisački metod Miroslava Dimitrijevića pokazao ispravnim i delotvornim.

(Recenzija i predgovor, 20. maj 2000.)

125

Dr Miodrag Ignjatović

DRAGOCENE STRANICE

(Miroslav Dimitrijević: „120 godina paraćinske gimnazije“, Paraćin, 2001.)

Miroslavu Dimitrijeviću, Paraćincu i piscu od svakovrsnog umeća, nije ovoga puta zbog letopisačkog zadatka nimalo bilo lako. Šta pratiti koje pritoke i utoke..? Mogao je Miroslav ustvari da ispriča čitavu biografiju Paraćina, grada od davnina i u tom gnezdu da prati let jednog uzdrhtalog ptića: Zavoda za odgoj duhovnih prednjaka svake generacije. Mogao je Miroslav da paraćinsku gimnaziju smesti u galeriju duhovnog razvoja ovog grada, pa i Srbije uz druge institucije: biblioteku, pozorište, školstvo uopšte... Ali pisac se ipak odlučio za jednu redukovanu, ali zato čistu genezu, kako je nastajala povijala se u hodu, opstala, pa onda i uglednom i večnom postala Paraćinska gimnazija! Ovakav pristupu u redukovanom smislu uslovio je i građu i siže monografije. Ona je ostvarena, može se reći, priča koja se sama priča. Mnoge stranice ove monografije zato su dragocene, a mi kojima je život omđen školom, čitamo i kao savremenici koji u prošlosti žele da vide današnje posledice i obrnuto. Govor faktografije Dimitrijević je umeo tako vešto da preplete i protka da je to tkanje u mnogo čemu-tkanje vremena. I to od punih dvanaest decenija.

126

Osnovna oznaka spomenice je da bude i podsetnik a i zahvalnica dobrim namerama i dalekovidim željama građana jednog grada u Srbiji, zemlji koja je rađala buntovnike i revolucionare ali i akademske umove koji su titule i slavu sticali u centrima duhovnosti i nauke Evrope.

( „ 14 paraćinskih dana“ 14. jun 2001.) Predrag Bogdanović Ci

MIROSLAV DIMITRIJEVIĆ, PISAC KOJI JE ZADUŽIO NAŠU KNJIŽEVNOST

I ISTORIOGRAFIJU

(Monografija „120 godina paraćinske gimnazije“ i „Književni letopis gimnazije“, Paraćin, 2001.)

Gimnazija nije oličena u zgradi, ali jeste u letopisu i monografiji, kakvu zaslužuje, jer spada u deset najstarijih gimnazija u Srbiji. Ovo je važan izvor podataka, koje nam je vrlo uspešno prezentirao književnik i publicista Miroslav Dimitrijević-dokazani majstor za istoriografske knjige, koje obrađuju prošlost ovog kraja. Kroz ovu gimnaziju prošlo je 15.000 đaka, 500 profesora i 24 direktora. Ovim knjigama smo na jedan najlpeši način odali priznanje svim graditeljima škole u materijalnom i duhovnom smislu, kao i našem detinjstvu provedenom u njoj. Književni letopis paraćinske gimnazije sadrži radove 15 autora koji su takođe bili đaci ove škole. Najmlađa među njima je Jelena

127

Dimitrijević, čija je prva knjiga objavljena još dok je bila u trećem razredu gimnazije. Ove dve knjige su veoma dragocene zbog svojih podataka, koji da nisu zabeleženi, nestali bi. Monografija gimnazije je jedna cigla u zgradi, koja vam treba, a Paraćin je jedna od sredina kojima knjige trebaju, posebno ovakve vrste, odnosno knjige istoriografskog karaktera, koje je prvi započeo da objavljuje Miroslav Dimitrijević, autor i ovih dela. On je autor još pedeset dela, koja su objavljivana širom Srbije, pisac koji je zadužio našu književnost i istoriografiju. (Citati iz besede na promociji knjiga)

(„14 paraćinskih dana“ 7. februar 2002.) Bajo Džaković

GIMNAZIJSKA KNJIŽEVNA RADIONICA

(Miroslav Dimitrijević: „Književni letopis paraćinske gimnazije“, Paraćin, 2001.)

U okviru obeležavanja jubileja paraćinske gimnazije osnovane 1878. godine, uz reperezentativnu monografiju, kao zasebno izdanje objavljen je i „Književni letopis paraćinske gimnazije“, koji na blizu sto stranica prezentira izbor iz stvaralaštva petnaestak najznačajnijih pisaca koji su nekada bili đaci i profesori ove ugledne institucije, uz osnovne bio-bibliografske podatke o autorima.

128

U ovom nesvakidašnjem almanahu zastupljeni su: Mirko Banjević, Miodrag Mijović Kant, Dragomir Bodić, Čedomir D. Jovanović, Slobodan Saša Đukić, Slobodan Anđelković, Gordana Đorđević, Radmila Stanojlović, Smiljka Pauljević, Nikola Korbutovski, Miroslav Dimitrijević, Predrag Marković, Tomislav Ivanović, Svetlana Arsić i Jelena Dimitrijević, a priređivač Miroslav Dimitrijević napravio je odličan izbor pesama i proze, koji na relativno malom broju strana na više nego valjan način reprezentuje pomenute autore. Među njima, opet, ima imena koja dosta znače u nacionalnim okvirima i školskoj lektiri, druga grupa još uvek krči put u savremenoj srpskoj literaturi, a i ma i pisaca koji, barem do sada, po kvalitetu nisu uspeli da preskoče zavičajne međe. Osim toga reč je o pripadnicima raznih generacija, stilskih opredeljenja i usmerenja i pogleda na svet i upravo ta šarenolikost je, u artističko-književnom pogledu i jedan od osnovnih kvaliteta ovog književnog zbornika, almanaha i letopisa, čija je zapravo najveća vrednost što je priređivač najznačajnije ljude od pera koji su prošli kroz paraćinsku gimnaziju uspeo da okupi u jednoj knjizi. Svestan toga priređivač Miroslav Dimitrijević, predgovor ovog više nego uspelog izdanja završava rečima: „Pored vrhunskih naučnika, lekara, inženjera, pravnika, ekonomista, publicista, profesora i drugih visokoobrazovanih stručnjaka,

129

paraćinska Gimnazija može da se u dane svoga jubileja ponosi i svojim književnicima, koji su dodatno prenosili ime i uveličavali slavu, ne samo u ovom već se nadamo i u sledećim vekovima. Osnovana u devetnaestom, paraćinska gimnazija uspešno je prebrodila dvadeseti i ušla u dvadeset prvi vek, da i u njemu školuje srpsku mladež i služi na polzu svome rodu, da bude uvek živo vatrište srpske nauke, kulture i umetnosti, i da reč njenih sadašnjih i budućih pesnika i pisaca bude reč istine i ljubavi, reč Duha Svetoga“.

(„Novi put“ , broj 1743, Jagodina) Bajo Džaković

POEZIJA VISOKIH DOMETA (Miroslav Dimitrijević: „Mlađe drveno doba“, Udruženje

književnika Srbije, Podružnica Pomoravskog okruga, Beograd-Jagodina, 2002.)

Najnovija pesnička zbirka „Mlađe drveno doba“ poznatog paraćinskog pesnika Miroslava Dimitrijevića koja se ovih dana pojavila iz štampe (iako na koricama stoji da se pojavila dve godine ranije) donosi tridesetak pesama razvrstanih u tri ciklusa: 'Na gnevnom redu', 'Bolton' i 'Škola za neljude', kao i prilično iscrpne bio-bibliografske podatke i beleške književne kritike o stvaralaštvu ovog talentovanog i plodnog autora, koje su objavljene na kraju ove nesumnjivo vredne knjige stihova.

130

Dimitrijević, naime, kao književna pojava, već pune tri decenije kao pesnik, pripovedač, romansijer, esejista, aforističar, dramski pisac, antologičar i sakupljač narodnih umotvorina ne prestaje da iznenađuje književnu javnost-pošto svako novo izdanje bogati ili novim pogledima ili artističkim senčenjima, mada izvorno ostaje veran svojim osnovnim umetničkim postulatima, odnosno iz knjige u knjigu usložnjava svoju poetiku kroz raznorodne oblike i forme, što u književnosti nije novo, ali jeste zanimljivo, pa i intrigantno - kada je o ovom stvaraocu reč. Neobičan, pomalo pomeren odnos prema okruženju, odnosno vizura koja omogućava interpretaciju naglašene individualnosti, čine se kao temelj poimanja umetničke avanture, koja u slučaju ovog autora traje već tri decenije. U poeziji on to čini zgusnutom semantikom i njemu svojstvenom simbolikom, tako da progovara mudrački neobično, mladalački energično i neretko humorno, odnosno gorko-humorno o prošlosti i sadašnjosti i tankoj niti koja ih spaja i razdvaja što ovim pesmama, uz od ranije potvrđene kvalitete:metaforičnost, refleksivnost, slikovitost, neočekivane obrte i specifičnu leksiku, melodioznost i ritmičnost kao i vanredno uspelu simbiozu tradicinalnog i modernog, obezbeđuje izuzetan sjaj prepoznatljivosti što je, verovatno, i najveći kompliment za svakog pesnika, a sve pomenute karakteristike odslikavaju se veoma fluorescentno u pesmi neobičnog naslova '“Selektor Vojvoda Mišić“, koja je i prva pesma ove, u svakom slučaju, nesvakidašnje i vredne stihozbirke.

131

I za ostale pesme iz ovog ciklusa mogu se izreći slične ocene, posebno valja apostrofirati i stihove zavidne lirske snage (ponekad nikle na epici) pomalo slične i onima kojima se Dimitrijević i javio u tada mladoj srpskoj poeziji pre tridesetak godina i veoma brzo, brojnim nagradama na književnim konkursima i festivalima, prisustvom u periodici već prvim objavljenim knjigama skrenuo pažnju i kritike i čitalačke publike na svoju autentičnu poetiku. Simboličkim asocijacijama i gotovo identičnom versifikacijom i u drugom ciklusu 'Bolton' autor na neobičan način prezentira svoj stav prema životu, odnosno prema savremenim tajnama kosmičkog brida pri čemu na jedan latentan, odnosno nenametljiv način prezentira i primetnu erudiciju sublimiranu sopstvenim doživljajem. U trećem ciklusu neobičnog i provokativnog naslova 'Škola za neljude' nešto drugačijim izražajnim sredstvima, slobodnim stihom koji se pomalo oslanja i na narodne mudrosti i dosetke, gde u punoj meri dolazi do izražaja autorova vrcavost duha, pesnik kao da dodatno želi da pojasni svu složenost, pa i težinu ljudskog bitisanja i to veoma uspešno i čini kroz stihove naglašene narativne poetike. Knjigom 'Mlađe drveno doba' Miroslav Dimitrijević, dakle, potvrđuje svu složenost svoje prepoznatljive poetike, duboki i lični doživljaj kosmogonije i visoko atrističko umeće što već uz pomenute i izrečene brojne ocene o stvaralaštvu ovog afirmisanog pesnika, nesumnjivo uverava, da je reč o jednom od najboljih pesničkih knjiga u

132

njegovom, inače bogatom i raznorodnom poetskom opusu.

(„Novi put“, 19. jun 2002. Jagodina) Bane Jovanović

U VRHU SVETSKOG AFORIZMA

(Miroslav Dimitrijević: „APSA-Antologija pomoravskog satiričnog aforizma“, Politika Ekspres, Beograd, 1998.)

Sve se razjasnilo na javnom suđenju u paraćinskom pozorištu, pred porotom u gledalištu. Pokušaj javnog tužioca, antologičara Miroslava Dimitrijevića, da „tužeći satiričare“ proveri svoj izbor, uspeo je, porota je aplauzom sve optužene oslobodila optužbe smatrajući da im je APSA (Antologija Pomoravskog Satiričnog Аforizma) odmerena prema zasluzi i da tu treba da ostanu! Ostalo je da svoje kažu i čitaoci „Ekspresa“ pošto im predstavljamo optužene aforističare, koji su ušli u ovu ANTOLOGIJU i pošto više upoznaju pravog 'krivca'.

IZ DOSIJEA PRIREĐIVAČA ANTOLOGIJE Priređivač APSA Miroslav Dimitrijević, književnik, publicista i novinar (rođen 1950. u Paraćinu) već je zastupljen u četrdesetak zbornika, panorama i antologija, a i sam je priredio nekoliko antologija poezije i proze, satire i narodnog stvaralaštva, zbog čega je nagrađen prevođen na nekoliko jezika i sa više priznanja za književno stvaralaštvo, među kojima i Oktobarskom nagradom Paraćina za 1987. godinu.

133

Zastupljen je u antologiji srpskog književnog aforizma 'Afokalipsa' Aleksandra Baljka, u leksikonu 'Ko je ko u jugoslovenskom humoru, satiri i karikaturi' Milovana Vržine i u Antologiji 'Pisanje uz vetar' Aleksandara Dobrosavljevića. Kao što vidite imao je dovoljno argumenta da se prihvati APSA, a zatim da na 'suđenju' proveri učinjeno delo. PRESUDA PODRŽALA SATIRIČARE Na ovom jedinstvenom suđenju pred porotom u sali paraćinskog pozorišta, oslobađajuća presuda je imala svoje argumente: ,APSA je kao i svaka antologija odraz afiniteta, odnosno ukusa antologičara, ali utisak je da su pomoravski aforističari svojim vrednostima učinili da ovu knjigu Miroslav Dimitrijević lako sastavi i sa zadovoljstvom u nju uvrsti 27 imena. Odmah treba otkloniti svaku sumnju u lokalističke ambicije ove antologije. Aforizam je sam po sebi opšteljudska svojina i nemoguće ga je prostorno sputavati i omeđiti... APSA- duhovito namerna skraćenica iz naslova ove knjige, ali ne apsa za slobodan i slobodarski satirični duh, već za duhove našeg propadanja, koje treba vratiti u bocu, svojim sadržajem doseže same vrhove srpskog aforizma, a time i evropskog i svetskog.

(„Politika Ekspres“, 8. avgust 1998. Beograd)

134

Bajo Džaković

SATIRIČNI LETOPIS SVAKODNEVLJA

(Miroslav Dimitrijević: „APSA- Antologija Pomoravskog Satiričnog Aforizma“, „Politika Ekspres“,

Beograd, 1998.) U izdanju beogradskog dnevnog lista „Politika Ekspres“, koji inače prilično pažnje poklanja humoru i satiri i već duže od dve decenije organizuje i glasoviti 'Turnir duhovitosti', ovih dana pojavila se iz štampe Antologija Pomoravskog Satiričnog Aforizma - APSA, čiji je priređivač poznati paraćinski književnik i novinar Miroslav Dimitrijević. Knjiga koja sadrži stotinak stranica veoma je zanimljivo koncipirana i praktično se sastoji od dva dela. U prvom delu APSE kroz poglavlja nazvana ćelijama prezentirano je trinaest afirmisanih pomoravskih satiričara, dok su u drugom delu ovog izbora nazvanog “pritvor“ aforizmi još 14 autora, koji po mišljenju priređivača još nisu ostvarili domete i artističku verifikaciju prve grupe. U ovoj antologiji ukupno je dakle zastupljeno 27 autora iz desetak pomoravskih gradova od Stalaća do Smedereva.. Tako su u APSI objavljeni aforizmi: Milivoja Radovanovića, Aleksandra Dobrosavljevića, Žikice Jovanovića Čička, Dragiše Pandurovića, Momira Stanisavljevića, Miroslava Čope, Branisalava Đokića Kana, Ilije Stanojevića Lileta, Milana Pantića, Raše Obradovića, Radojice Becića, Žarka B. Vitića, i Predraga Markovića, dok su u pritvoru zastupljeni Tišomir Aleksić, Pero Jojić, Životije Vučković, Ljubiša Cvetković Luša, Goran Pavlović, Miodrag Gligorijević, Milan R. Simić,

135

Gordana Đorđević, Petar Živadinović, Lazar Džamić,Tomislav Andrejević Senjanin, Dragan Vulić, Mićo V. Štrbac i Jasmina Bukva. Može se konstatovati da je Dimitrijević izuzetno analitično, predano i savesno pripremao ovu antologiju, o čemu, uostalom svedoči broj zastupljenih autora iz jednog relativno malog područja. Vrednost ovog izdanja ogleda se u tome što je Dimitrijević na kraju knjige kroz dosijea o piscima prezentirao osnovne bibliografske podatke o zastupljenim autorima, a posebno na izuzetno duhovitim i lucidnim crticama-portertima 13 vodećih aforističara zastupljenih u APSI. U svakom slučaju reč je o vrednom izdanju koje će ostaviti pravi putokaz budućim istraživačima satire i aforizma na ovim prostorima. Opštem povoljnom utisku doprinosi i veoma jednostavna, a efektna likovna i grafička obrada knjige.

(„Nedeljna borba“, 22-23. avgust 1998. Beograd) Bajo Džaković

ANTOLOGIJA MOLITVENE POEZIJE

Priređivač Miroslav Dimitrijević, književnik iz Paraćina odabrao pesme 12 autora sa područja

SR Jugoslavije. U izdanju Književne omladine Jagodine, kao druga knjiga trećeg kola biblioteke 'Uzlet', objavljena je antologija nove srpske molitvene poezije koju je pod

136

naslovom „Gospod željen i ljubljen“ priredio Miroslav Dimitrijević, poznati književnik i novinar iz Paraćina. U podužem, esejistički intoniranom predgovoru pod naslovom 'Molitva kao najstarija pesma' Dimitrijević objašnjava da je najstariji put pesme kroz molitvu i da su i vizantijska civilizacija i pravoslavlje podigli najlepši spomenik molitvi pesmi. Takođe, podseća Dimitrijević i Sveti Sava je koristio ovu formu izražavanja, kao i kasnije Jefimija, Despot Stevan Lazarević i drugi - sve do Laze Kostića, Disa, Zmaja, Njegoša, Desanke Maksimović, Crnjanskog, Miodraga Pavlovića, Brane Petrovića i drugih srpskih poetskih klasika. Po rečima Dimitrijevića, u poslednjoj deceniji 20. veka počinje novi talas molitvene poezije u Srba, koji gotovo da i nije registrovan ni oslušnut u književnoj kritici pa se, upravo zbog toga, on i latio priređivanja ovakve knjige, koja je prva takve vrste u ovom vremenu. U antologiji nove srpske molitvene poezije zastupljeno je 12 autora sa područja SR Jugoslavije: Dragan Simović, Jasmina Bates, Dušan Novaković Pavlović, Nada Jančić, Nadežda Radojević, Nikola Maravić, Aca Vidić, Bajo Džaković ,Čedomir Ljubičić, Dejan Stepanović, Rade Pantić i Jelena Dimitrijević. „Za ovo prvo predstavljanje odabrali smo poeziju njih dvanaestoro koji nam se učiniše najboljim, da kao dvanaest Hristovih apostola raznesu radosne vesti o povratku molitvene poezije kod srpskog naroda, a koja

137

beše dugo prognana iz srca pesnika njegovih“, ovim rečima završava se predgovor antologije „Gospod željen i ljubljen“ Miroslava Dimitrijevića.

(„Novi put“, 11. mart 1998. Jagodina) Turnir duhovitosti 1998/99

USPEŠNA PREMIJERA KOMEDIJЕ „PARAĆINSKI TV GNEVNIK“

(Miroslav Dimitrijević: „Paraćinski TV Gnevnik“,

Politika Ekspres, Beograd, 1998.) Paraćinska humoristička ekipa, vicešampion u humoru i satriri, potpuno je spremna za nastavak Turnira duhovitosti 1998/99. koji će se odvijati na sceni. Već na pretpremijeri komedije 'Paraćinski TV Gnevnik, 11. decembra, učenici Gimnzije su burno pozdravljali glumce nagrađujući njihov humor čestim aplauzima na otvorenoj sceni. Premijera nesvakidašnje komedije, pisane po osnovnom pravilu turnira-'smeh na svoj ceh' održana je 16. decembra u Pozorištu pred punom salom, koja se praktično smejala svih 45 minuta, dobrom humoru, satiri, dosetkama i gegovima svih učesnika. „Paraćinski TV Gnevnik“ je aluzija pre svega na Drugi dnevnik RTS, ali i ostalih elektronskih medija i sredstava informisanja, preko kojih se formira presudno javno mnjenje.Radnju TV Gnevnika autor Miroslav Dimitrijević je smestio u hiptetičnu Republiku Džigeraniju u kojoj izbija

138

Prvi humoristički ustanak, sa svim političkim posledicama. U samom dnevniku se jasno prepoznaju sve naše mane i vrline tako da je 'TV Gnevnik' ogledalo naše, nimalo smešne stvarnosti. Glumački ansambl koji je realizovao ovu komediju komponovan je od mladih glumaca početnika, uglavnom učenika gimnazije, ali ima i vrlo iskusnih glumaca (Migan Gligorijević) i pozorišnih entuzijasta, učesnika turnira duhvitosti koji su sa manje ili više uspeha ipak pregmreli prvo vatreno krštenje na sceni. Spikerski par Renato Balduini (urednik Radio Paraćina) i Jelena Dimitrijević (učenica gimnazije) su izvanredno glumili, korespondirali u predstavi i svoje uloge besprekorno odigrali sa profesionalnom glumačkom ozbiljnošću. Na njihovim plećima praktično leži koncepcija cele komedije kojoj su oni bili zaista dorasli u svim zahtevima režije. Marija Stanković i Iva Nikolić, učenice gimnazije, imale su po dve uloge u predstavi. Marija Stankov je kao novinarka zaista sjajno obavila svoj posao reporterke, kao i Iva Nikolić u maloj ali zaista izvanrednoj ulozi kolporterke. Kao glumački par tehničkih sekretarica Stankova i Nikolićeva su su opet divno obavile svoje glumačke zadatke. Najiskusniji glumac u ovom ansamblu Miodrag Gligorijević Migan u ulozi seljaka odlično je ilustrovao prototip današnjeg čoveka sa sela i izmamio aplauze na otvorenoj sceni. Miomir Živković, iako prvi put na pozorišnoj sceni, doneo je dve izvanredne uloge radnika i

139

prodavca semenki, sa neverovatnom autentičnošću, koju je publika divno pozdravila. Vladislav Perić, novinar izveštač nametnuo se kao vrstan komičar, a Aca Pavlovć kao folk-zvezda izvanredno je karikirao ponašanje novokomponavanih pevača sa Pink-estrade. Milica Živković kao čistačica, inače kapiten ekipe, je do kraja odigrala svoju ulogu, kao i Miroslav Dimitrijević ulogu glavnog urednika. Vođu demonstranata je igrao Dejan Milojević. Komediju 'Paraćinski TV Gnevnik' 23. decembra videla je i jagodinska publika u sali Kulturnog centra, koja je prvo gostovanje ove ekipe propratila burnim aplauzima. Sredinom januara Humoristička ekipa Paraćina, u pripremi za finalni susret „Turnira duhovitosti' gostovaće u Boru, Vranju i drugim gradovima Srbije.

(„Hronika Paraćina“, decembar 1998) Završen „Turnir duhovitosti“

PARAĆINCI - ŠAMPIONI HUMORA I SATIRE

Do pobedničkog trona humoristička ekipa Paraćina stigla zahvaljujući komediji 'Paraćinski

TV Gnevnik' autora Miroslava Dimitrijevića.

Posle osvojenog drugog mesta na tabeli Super šampiona i trećeg mesta na tabli stručnog žirija, na stranicama 'Politike Ekspres' 1998. godine, Paraćinci su konačno, postali i šampioni humora i satire. Završnica Turnira duhovitosti, započetog prošle godine, odigrala se 24. i 25. septembra na sceni Gradskog pozorišta u Paraćinu.

140

Paraćinski ljubitelji humora i satire imali su prilike da vide scenske programe pet finalnih ekipa: Trebotina, Kruševca, Novog Sada, Vranja, Pirota i program grada domaćina Paraćina. Humoristička ekipa Paraćina predstavila se komedijom „Paraćinski TV Gnevnik“ autora Miroslava Dimitrijevića (koautor Momir Stanisavljević). Dimitrijević je i postavio ovo delo na sceni. Pre ovog finalnog izvođenja ovu Dimitrijevićevu komediju su videli pored Paraćinaca i ljubitelji ovog žanra u Jagodini, Boru, Svilajncu i Despotovcu. Celokupno finale najboljih glumačkih ekipa pratio je žiri u sastavu: Vitomir Teofilović, književnik i predsednik žirija, Slobodan Milošević, urednik 'Ilustrovane Politike' i duh pokretač ovog takmičenja, i treći član Dušan Duka Jovanović, poznati dramski umetnik iz Kruševca. Prema njihovoj oceni, apsolutni šampion 'Turnira duhovitosti' je ekipa Paraćina, što predstavlja najveći uspeh humorista Paraćina od postanka 'Turnira duhovitosti' pre 20 godina. Humoristička ekipa Vranja dobila je kolektivnu nagradu, a ekipa Trebotina nagrađena za moderan teatarski izraz.

(„Hronika Paraćina“, oktobar, 1999.)

141

Mileta Aćimović Ivkov

LIRSKI KRUGOVI MIROSLAVA DIMITRIJEVIĆA

(Miroslav Dimitrijević: ''Hreb'', izabrane pesme,

„Narodna knjiga“, Beograd, 1997.)

Ušavši u književnost kao pesnik znatnih kreativnih mogućnosti, Miroslav Dimitrijević, je brzo i u izvesnoj meri euforično, od kritičara i hroničara tadašnje mlade književnosti, proglašavan za stvaraoca od koga se nadalje mogu očekivati izuzetna poetska ostvarenja. Danas, posle više od dve decenije u kojima je nastajalo i razvijalo se, veliko po obimu i po vrednosnim dometima, književno delo Miroslava Dimitrijevića u svojoj ostvarenosti, uspelosti i zaokruženosti nudi čitaocima i tumačima izazov novog istraživanja, a sve to sa namerom da se pesnik Dimitrijević situira u razvojnom luku novijeg nacionalnog pesništva. U svojim ranim knjigama Miroslav Dimitrijević je implicitno nagovestio i metodički zasnovao tematsko-motivski rekvizitarij, a i izražajno-stilske (poetičke smernice) svoga daljeg pevanja. Pre svega tu se očitovala pesnikova permanentna zaokupljenost formom i načinom pevanja, koji su podrazumevali vezani stih (sa rimom) kao jedne od najvažnijih, primenjivanih, mogućnosti, a potom i stroži leksički odbir koga je klasična forma, soneta npr. unapred nametala. Izvesna potreba za menjanjem izražajnog modela koji posebnije odgovara

142

autorovom naglašenom senzibilitetu da se kroz nju iskaže pesnikov sadržaj, uslovila je stalno Dimitrijevićevo izlaženje iz jednog i ulaženje u drugi versifikacioni obrazac. Dok se, u ranijim knjigama, strogost forme nametala kao respektivna dominanta i dokaz pesnikove poetičke osvešćenosti i artističke brižnosti, dotle se tematski i sadržajni krug sadržavao u nekoliko, najprobranijih preokupacija. Tu je pre svega ljubav sa zvučnim, simboličkim i čulnim parafernalijama, potom pevanje svesti o poreklu, tematski proizašlog iz kruga nacionalno-istorijskog i mitskog nasleđa, potom, iskazana je i naglašeno prisutna pesnikova svest o artificijelnim ishodištima i smislu samog pesnikovog čina, što daje utisak permanentne neosimboličke posvećenosti predmetu pevanja: Izlaženjem iz elaboracije iskustvenogu asocijativno sugerisanje metafizičke nadređenosti čulnom, egzaktnom. I to su po pravilu vrlo uspele pesme. U njima se najočiglednije manifestovala sva sistemska prilježnost pesnikovog rada u jeziku i stalna okrenutost tradicionalnim formama pevanja i mišljenja. Ono što Dimitrijevića čini danas vrlo uspešnim pesnikom najmanje je detektovano iz njegovog pokloničkog odnosa prema tradiciji. On jeste važan i prisutan u svim fazama i krugovima njegovog stalnog pesničkog uspona i razvoja, ali je u njima različito poetski delatan. Dok je u prvom pesničkom krugu koga čine zbirke: NEHAJ KLATNA, MOJI SVEMIRSKI PRECI I VELIKA POSTELJA, prisutan kao bitan deo dekora, kao korektiv i protostvaralački ideal,

143

u drugom lirskom krugu koga čine zbirke: PREPORUČENA POŠTA, DOSOLJAVANJE ANĐELA I GENERALNA POPRAVKA, taj ''poklonički'' odnos prema tradiciji lagano je izneveren. Velika opšta mesta iz nacionalne poezije Dimitrijević depatetizuje. Pa kako je prva njegova pesnička knjiga legitimizovala potrebu za lirskom estetizaciojm sveta, u kome poezija predstavlja; ''U providnosti beščujno tkanje'', i ako se pesnik u drugoj knjizi okrenuo tradicionalnom kao izvorišnoj nasleđenoj opsesiji: ''Na vlažnoj mapi kože samo zavičaj leži'', bilo je prirodno da se začeta radikalizacija stava prema svetu, istoriji, tradiciji, sa veoma osetnim ironijskim otklonom, u narednim pesničkim knjigama konzistentno nastavi i, dosledno sprovede. Tako su poznati junaci iz knjiga ili mitova zatiču u nekonvencionalnim i njihovom herojstvu i veličini neodgovarajućim instutucionalnim i socijalnim situacijama i pozicijama. Don Kihot, Robinzon Kruso, Aleksandar Makedonski u takvim su pesmama detronizovani i odaju utisak komičnog, čak grotesknog. Treći Dimitrijević vredan lirski krug čine njegove poeme: guste teksture, retoričkog zamaha, i gde-gde humornih situacija. SEDMOGLAVA I HREB, koji zajmi naslov ovom izboru, kao retko koja Dimitrijevićeva pesnička ostvarenja nastanjena su mitskim i socio-antropološkim slikama i situacijama. Generališući vlastitu svest o poreklu iz pisanog i zapamćenog nacionalnog živopisa, Dimitrijević u recitativu ovih pesama razvija jednu složenu ideju o istorijskom poreklu, trajanju i putu

144

naroda kome pripada i čiju sudbinu deli, deleći je literarno osmišljava. ''Kapa je jazbina iz koje glava ne izlazi tek tako. Kapin nakot se jednim oružjem ne ubija'' Četvrti, po ovde ustanovljenoj hronološko-razvojnoj podeli Dimitrijevićevog suptilnog lirskog opusa, poslednji lirski krug čine zbirke: UDAJA VODE, TEČNA PŠENICA I PESME. Uz respekt odveć potrebnog, i vrlo uspešnog izleta u haiku, starojapanski pesnički žanr, u pesničkoj plaketi TEčNA PŠENICA, ostale dve zbirke pesama predstavljaju ponovo Dimitrijevićevo vraćanje modelovanju poetskog sadržaja postupcima i načinima, koji su bliži prvom, po našem mišljenju, najostvarenijem pesničkom krugu. Nekoliko vrsnih ciklusa i pesama iz svih njegovih faza, koje svojom asocijativnom punoćom i značenjsko- simboličkom polimorfnošću, te vrlo primerenom jezičkom iznijansiranošću čine Dimitrijevića, u srpskoj poetici danas, vrlo ostvarenim i uspelim pesnikom. Dimitrijevićev pev nad paradoksima i antinomijama modernog sveta jeste i izvanredno svedeno, slikovito i po intenzitetu ironijskog, veoma upečatljivo svedočanstvo. On svet više ne razume i ne tumači samo koristeći nasleđene slike i predstave, kojih se sasvim ne odriče, ali u čiju široku kompetenciju osnovano sumnja, već

145

on u svoje stihove unosi impulse ličnog, poosobljenog osećanja i viđenja sveta i života; unosi svoj individualizovani autorski pečat, svedočeći o jednom vremenu i njegovoj tamnoj strani. Opšte tamnilo koje se nadvija nad svetom, pesnik shvata kao proizvod istorijskoh determinizma. Sudbina koju su odredili njegovi ''svemirski preci'' ne može ga mimoići, ali joj se on može odupirati konstantom, melanholično iskazivanom, ljubavlju za svet, posebno ljubavlju prema ženi. Ona je u njegovim pesmama imenovana diskretno, ali slikovito i upečatljiivo: ''Blago sve posta u brodolomu mesa'', i jedna je od najuočljivijih preokupacija njegove poezije. Zbog svega toga kod Dimitrijevića se javlja i osnažena vera u funkciju i misiju poezije, pa i poslanje samih pesnika. Više od katalizatora javnog morala i popisivača svojih i tuđih osećanja, moderni pesnici su, prema Dimitrijevićevom nauku, ''gradsko zelenilo''. Poezija, dakle, ne može spasiti svet, ali ga može učiniti ljudskijim, humanijim, prihvatljivijim za čoveka, jer trajanje je ono što obezbeđuje produženi život u svemu ljudskom: ''Još smo celi na grbavoj zemlji''. Pozicija nezavisnog lirskog subjekta, van totaliteta sveta, omogućava sasvim lični uvid, skoro jedinstveni i originalni pristup. Dimitrijevićev ugao gledanja nije ugao lirskog hroničara, ali romantičarski ponesenog zanesenjaka, sklonog sanjarenju i mistici, kome se fenomenalni svet čini kao podloga, kao stvarnosni predložak, za željeni, izmaštani, projektovani... Njegovu poziciju prema svetu određuje mera iskustva, raznolikih saznanja i neponovljivog

146

lirskog senzibiliteta, vrlo osobnog stava i glasa, koji cirkulišu i usaglašavaju se u njegovim stihovima. Iz dubina, iz sećanja iz ''svemira'' progovori Dimitrijevićev pev nad paradoksima, zagonetkama i strastima našeg sveta, i mera njegove imaginativne i kreativne snage, istovremeno je i mera estetske dostižnostoi i njegove poetske usavršenosti. Zaokružujući i nadsvođući svoj pesnički opus knjigom izbora HREB, Miroslav Dimitrijević se danas čini kao pesnik dokazane i postojane pesničke stvaralačke snage i vrlo zavidnih vrednosnih dometa u srpskoj poeziji. Izgrađujući, u dugom nizu godina, kroz nekoliko razvojnih faza, svoj lirsko-epski opus, on se manje povodio za dnevnim i tekućim modama, a mnogo više i mnogo ubedljivije nastojao da, ostajući veran tradicionalnim vrednostima kulturnog i književnog nasleđa, iskaže vlastito osećanje vremena, sveta i života, zapravo da ispeva svoju meru osećanja stvari. Ta istrajnost i u najuspelijim ostvarenjima, vrlo respektivna značenjska dostižnost, čine danas osnovu njegove stvaralačke individualnosti.

(Predgovor u knjizi izabranih pesama „Hreb“)

147

Bajo Džaković

NAJBOLJE IZ BOGATOG PESNIČKOG HERBARIJUMA MIROSLAVA DIMITRIJEVIĆA

(Miroslav Dimitrijević: ''Hreb'', izabrane pesme, izdavač

''Narodna knjiga'', Beograd, 1997.) 1. Ime Miroslava Dimitrijevića već duže vremena nije nepoznato i širokoj književnoj javnosti, jer se ovaj paraćinski književnik i novinar kroz proteklih četvrt veka ogledao u gotovo svim književnim žanrovima-počev od poezije, preko proze i eseja, dramske literature, sakupljanja narodnih umotvorina, aforizama- sve do (u novije vreme) i jedne specifične publicistike. Za tih četvrt veka Dimitrijević je objavio dvadesetak književnih naslova, dobio mnoštvo nagrada i priznanja na festivalima poezije i književnim konkursima, a gotovo da i nema iole relevantnijeg lista i časopisa u prethodnoj velikoj i u ovoj Jugoslaviji u kome se nije oglasio i svojim književnim prilozima. Takođe, Dimitrijević se bavio (i još uvek se bavi) izdavaštvom i animacijom kulture, pa ga sve te činjenice verifikuju u jednog od najpoznatijih književnika i poslenika kulture sa Područja Pomoravlja, Resave, Levča i Temnića, pa i - centralne Srbije. 2. Ipak, ono što, čini se, po svojoj vrednosti i najviše ferifikuje ovog plodnog pisca je poezija – od svojih mladalačkih pesničkih knjiga-od Paraćina, preko Užica, Odžaka, Požege, Kragujevca, pa opet do Paraćina, od kojih su neke, (iako objavljivane kod malih izdavača)

148

uspele da skrenu da skrenu pažnju i šire javnosti, kao i više pojedinačnih pesama sa kojima je zastupljen u tridesetak poetskih antologija, književnih zbornika i panorama. Međutim i pored tako bogate pesničke biografije, obzirom da još nema knjigu kod jednog uglednog izdavača i pored toga što je, svakako, jedan od najplodnijih srpskih pesnika svoje generacije, ova knjiga izabranih pesama Miroslava Dimitirijevića jednostavno se nametnula kao neminovnost kojom se on, obeležavajući četvrt veka književnog rada, predstavlja na jedan reprezentativan način. 3. Još za sasvim rane pesme ovog, nesumnjivo talentovanog pesnika, zvanična književna kritika je sa pravom zapazila da se radi o jednoj specifičnoj poetici, ne samo u zavičajnim-već i u nacionalnim poetskim tokovima, što ga je uostalom svojevremeno verifikovalo u jednog od najtalentovanijih mlađih srpskih pesnika. Još tada, dakle, pre više od dve decenije rečeno je da u Dimitrijevićevoj autentičnoj poetici funkcionišu osobene konstante koje bi se lapidarno mogle imenovati u spoju tradicionalnog i modernog, jednoj neobičnoj vizuri u sagledavanju prošlosti i sadašnjosti-a da je možda i ponajveća vrednost njegove poezije izuzetno raskošna leksika, pa se i pored sve složenosti poetskog postupka Miroslava Dimitrijevića može reći da njegove pesme jednostavno niču iz jezika i da im je tu nepresahlo izvorište, odakle se one napaju jednom silovitom i elementarnom snagom, a tek naknadno

149

sublimiraju prethodno pomenutim karakteristikama. 4. Još u svojoj prvoj knjizi „Nehaj klatna“ (1972), koju je objavio kada je imao svega dvadeset dve godine, Dimitrijević je prezentirao jednu vulkansku eruptivnu snagu, niklu upravo iz jezika, a koja je bila oplemenjena refleksivnom vizurom, bliskoj metafizičkoj poeziji. Iako je tada bio sasvim mlad pesnik, on se predstavio melodioznim katrenima i sonetima visokog artističkog dometa-a ove osobine Dimitrijevićeve poetike, koje je glasno najavio u svojoj prvoj knjizi, funkcionišu, sa više ili manje uspeha sve do današnjih dana. I u svojoj drugoj knjizi objavljenoj četiri godine kasnije, „Moji svemirski preci“ Dimitrijević je potvrdio svoj specifičan pogled na svet ali je on, u ovoj knjizi, bio usmeren na srpsku i slovensku mitologiju i ornamentisan lirskom sublimacijom narodne epike-slično kao i u narednoj „Velika postelja“ (1976), kojom se predstavio kao pesnik nesvakidašnjih lirskih dometa i jedne, kontenplativne akcentuacije i postao prepoznatljiv u tokovima tadašnjeg mlađeg srpskog pesništva. Sledeća Dimitrijevića pesnička knjiga „Preporučena pošta“ (1982) predstavlja, zapravo, stihovani letopis upućen bližnjima iz njegovog okruženja karakterističnim Dimitrijevićevim poetskim pismom, a naredna „Dosoljavanje anđela“, objavljena tri godine kasnije, jeste iskorak u njegovom dotadašnjem pevanju i tu se on predstavlja kao pesnik moderne pesničke teksture, iznijansirane ironije i humornog diskursa koji vanredno uspešno oneobičava obične stvari i pojmove, a ta knjiga

150

zanimljiva je i po tome, što je to prva knjiga ovog pesnika ispevana slobodnim stihom. I u narednoj zbirci „Generalna popravka“ (1986), Dimitrijević ostaje dosledan pevanju kojim se predstavio u prethodnoj-samo što su ove pesme vedrijeg usmerenja u pokušaju „popravljanja“ sveta, iako je reč o stihovima kojima se želi da prepeva stvarnost. Knjiga „Sedmoglava“ (1986) označava novo poglavlje u bogatom poetskom opusu ovog autora, a reč je o pesmama bliskim „stihovanom desedništvu“ koje, opet izvire iz zdravog narodnog nauka, a saopštene su jednostavno, čistim pevanjem koje povezuje tradicionalno i moderno u pozitivnom značenju odrednice ove sintagme. Da bi se, verovatno, pokazao kao pravi elementarni pesnik, koji se oprobava u gotovosvim poetskim formama, Dimitrijević naredne godine objavljuje zbirku haiku stihova „Tečna pšenica“, koji su metrički pravilni i okrenuti doživljaju prirode, ali prilagođeni srpskom mentalitetu i civilizacijskom iskustvu- tako da pomalo odudaraju od klasicističkog shvatanja haikua. I naredna knjiga ovog nesvakidašnjeg stvaraoca-„Hreb“ (1989) donosi novo iznenađenje, pošto je reč o spevu posvećenom srpskom narodu, koji je ispevan kao posveta porodičnom stablu – od oca do kurlebala i belog pera, odnosno deset srpskih kolena. Ova knjiga, svakako, ima i svoju etnografsku i etnološku vrednost, a ispisana je filozofski mudro, drevnom srpskom leksikom. Posle tradicionalnih i modernih poetskih formi, posle haikua i speva, Dimitrijević pre tri godine objavljuje poemu „Udaja vode“ gde klasičnim vezanim stihom veoma pitoreskno i lirski sugestivno, uz korišćenje dosta

151

etno motiva, ispisuje, zapravo odu vodi kao jednoj od četiri najdominantnije konstante ljudskog bitisanja. I najzad, prošle godine (1996) objavljuje dosta obimnu knjigu pod naslovom „Pesme“ koja, u stvari, predstavlja izbor od pesama koje nisu objavljene ni u jednoj od prethodnih knjiga, ali su nagrađivane na konkursima i festivalima i publikovane u tekućoj periodici. Iako su nastale u različitim vremenskim periodima, većinu ovih pesama kakateriše pominjani spoj tradicionalnog i modernog, oslanjanje na mit i legendu, ali i jedan osoben pesnički ugao posmatranja sublimiran naglašenim lirizmom i, kako je već rečeno, raskošnom leksikom. U ovim pesmama takođe se zapaža i jedna pozitivna poetska erudicija i pročišćeno versifikacijsko umeće. Sve ovo rečeno za knjigu „Pesme“ važi i za knjigu izabranih pesama Miroslava Dimitrijevića. Čitalac će u njima moći da uživa kroz taj neobičan spoj tradicionalnog i modernog i, pre svega, jednu izuzetno bogatu leksiku. Posle četvrt veka stihovanja i brojnih poetskih eksperimenata Dimitrijević se ovom knjigom predstavlja kao pesnik, ne samo izgrađene, već i zaokružene poetike i unutrašnje kosmogonije, koja je naizvestan način karakteristična, ne samo za pomoravsko-resavski pesnički krug – već i za tokove savremenog srpskog pesništva. Ova knjiga nudi zapravo ono najbolje iz bogatog herbarijuma Miroslava Dimitrijevića i njome se on potvrđuje (iako već odavno nije nepoznat širokoj književnoj javnosti) kao pesnik ne malih

152

ambicija i mogućnosti i u širokim relacijama od onih u kojima se do sada verifikovao.

(Pogovor u knjizi izabranih pesama „Hreb“) Bajo Džaković

PESNIK ZAOKRUŽENE POETIKE

(Miroslav Dimitrijević: „Hreb“ – izabrane pesme, Narodna knjiga, Beograd, 1997.)

Ime Miroslava Dimitrijevića, književnika i novinara iz Paraćina, poznato je široj književnoj javnosti, jer se ovaj stvaralac kroz proteklih četvrt veka ogledao u gotovo svim književnim žanrovima, počev od poezije, preko proze i eseja, dramske literature, sakupljanje narodnih umotvorina, aforizama sve do (u skorije vreme) jedne specifične vrste publicistike. Ipak, ono što, čini se, po svojoj vrednosti verifikuje ovog plodnog pisca je poezija kojoj je ostao veran od svojih mladalačkih knjiga do danas. U pomenutom periodu je objavio čak jedanaest pesničkih knjiga, a sa nekolikim pesmama zastupljen je i u više književnih zbornika, antologija i panorama. Posle svega knjiga izabranih pesama Miroslava Dimitrijevića se nametnula kao neminovnost, pa svakako treba odati priznanje i „Narodnoj knjizi“ na ovom izdanju, kao i recenzentu Miletu Aćimoviću Ivkovu, koji je izvršio valjan izbor iz plodnog poetskog dela ovog autora. U veoma opširnom i analitičnom predgovoru, pod naslovom „Lirski krugovi Miroslava Dimitrijevića“, Ivkov precizno konstatuje: „da se Dimitrijević danas čini

153

kao pesnik dokazane i postojane stvaralačke snage i vrlo zavidnih vrednosnih dometa-jer se izgrađujući, u dugom nizu godina i kroz nekoliko razvojnih faza, svoj lirsko-epski opus, manje povodio za dnevnim i tekućim modama, a više i ubedljivije nastojao da, ostajući veran tradicionalnim vrednostima kulturnog i književnog nasleđa, iskaže vlastito osećanje sveta, vremena i života“. I zaista, iako su nastale u različitim vremenskim periodima, većinu ovih pesama karakteriše spoj tradicionalnog i modernog, oslanjanje na mit i legendu, ali i jedan osoben pesnički ugao posmatranja, sublimiran naglašenim lirizmom i raskošnom leksikom. U ovim pesmama je takođe uočljiva stvaralačka erudicija i pročišćeno versifikacijsko umeće. Posle četvrt veka stihovanja i brojnih poetskih eksperimenata Dimitrijević sa ovom knjigom, predstavlja se kao pesnik ne samo izgrađene i zaokružene poetike i unutrašnje kosmogonije, koja je na izvestan način karakteristična, ne samo za pomoravsko- resavki pesnički krug, već i za neke tokove savremenog srpskog pesništva. Ova knjiga, zapravo, nudi sve ono najbolje iz bogatog herbarijuma Miroslava Dimitrijevića i njome se on potvrđuje kao pesnik većih ambicija i mogućnosti.

(„Mostovi“, časopis za književnost umetnost i kulturu , broj 146-147, 1997. godine, Pljevlja)

154

U izdanju „Narodne knjige“ dve nove zbirke

DIMITRIJEVIĆ – PESNIK DOKAZANE I POSTOJANE STVARALAČKE SNAGE

„Narodna knjiga“ ove nedelje predstavila je dve svoje knjige zbirku mladog pesnika Živojina Rakočevića „Čekajući metastazu“ i izabrane pesme Miroslava Dimitrijevića „Hreb“. ...Zaokružujući svoj pesnički opus „Hrebom“, Dimitrijević se danas čini kao pesnik dokazane i postojane stvaralačke snage. Izgrađujući dugim nizom godina, kroz nekoliko faza svoj lirsko-epski opus, on se manje povodio za dnevnim i tekućim trendovima. Nastojao je da ostane veran tradicionalnim vrednostima nasleđa, i da iskaže vlastito osećanje vremena, sveta i života. (D. Т.)

(„Blic“, sreda 2. 4. 1997. Beograd) Novi naslov „Narodne knjige“

IZABRANE PESME MIROSLAVA DIMITRIJEVIĆA

U izdanju „Narodne knjige“ iz Beograda, u biblioteci Savremeni srpski pisci“, objavljena je knjiga izabranih pesama Miroslava Dimitrijevića „Hreb“. Ovaj književnik i publicista objavio je više od 40 zbornika, antologija i panorama. (M. J. M.)

(„Politika“, 7. mart 1997. Beograd)

155

Bajo Džaković

PROMOCIJA „HREBA“

Prošlog utorka u promotivnom centru izdavačke kuće „Narodna knjiga“ – projekcionoj dvorani „Morava-filma“ u Beogradu održana je promocija izabranih

pesama „Hreb“ paraćinskog književnika Miroslava Dimitrijevića koju je ova ugledna izdavačka kuća objavila početkom godine u svojoj popularnoj edici

„Savremeni srpski pisci“.

Predstavljajući knjigu pred brojnim novinarima i ljubiteljima književne reči poznati književni kritičar Mileta Aćimović Ivkov, inače urednik „Narodne knjige“ i jedan od priređivača ovog izdanja, posebno je naglasio da je reč o značajnoj knjizi koja je u sebi sakupila poetska iskustva od Branka Miljkovića do Ivana Lalića, uprkos činjenici što Dimitrijević živi van glavnih književnih centara i što do sada nije dovoljno uložio u sopstveni književni marketing. U svom obraćanju poznati književnik Miroslav Dimitrijević je istakao da je ovom knjigom izabranih pesama želeo da konstatuje da su Srbi u ovom veku razdvojili mudrost od istine i drže se razuma i pravde, iako je danas malo mudrih, a mnogo pametnih Srba, a da „Hreb“ zapravo predstavlja simbol srpskog duhovnog stabla. Pre ove uspele promocije knjiga izabranih pesama Miroslava Dimitrijevića predstavljena je u Pomoravskom pres-centru u Jagodini, a tokom proleća i leta biće

156

održane promocije ove knjige i u više drugih srpskih gradova.

(„Novi put“, 9. april 1997. Jagodina) Dragoljub R. Jovanović, protojerej

HRISTOLJUBIVO, UMNO I SMERNO U svojoj knjizi „Besede“ Dimitrijević hristoljubivo, bogougodno, umno i smerno, precizno i razložno promišlja o brojnim pojmovima koji okružuju naše živote. Međutim, njegova promišljanja lišena su bilo kakve dnevne angažovanosti usmerene dobu u kome živimo iz razloga što je on svojim pristupom pokazao visok stepen pročišćenosti duha i tako se izdigao iznad vremena, gledajući na nas tamo, odnekud sa nebesa, kako to kaže pesnik, objašnjava nam naše radosti, ljutnje, ljubav, gorčinu, težinu i radost života. Iz Dimitrijevićeve knjige „Besede“ može se mnogo toga naučiti o našem Gospodu, životu i putu Spasenja, pa je zato svima toplo preporučujem. (Iz besede na promociji knjige „Besede“ u Sabornoj crkvi

Svetoga Petra i Pavla u Jagodini, na dan Male Gospojine, leta Gospodnjeg 2000.)

157

Bajo Džaković

KNJIGA OSOBENOG ŽANRA

(Miroslav Dimitrijević: „Besede“ – „Narodna knjiga“, Beograd 1997.)

Najnovija knjiga poznatog književnika, publiciste i novinara Miroslava Dimitrijevića sadrži stotinak književnih zapisa o različitim pojmovima na blizu dve stotine stranica, koji su prethodnih godina redovno emitovani u okviru jutarnjeg programa Radio Paraćina, kao i u subotnjem terminu Nedeljnog popodneva RTV Kanal M u Paraćinu. Reč je o jednom specifičnom književno-esejističko- publicističkom žanru koji je autor veoma precizno odredio naslovom „Besede“ - čime on pokušava da reinkarnira, u ova vremena, gotovo zaboravljen način izražavanja. Ne treba zaboraviti da je Dimitrijević jedan od retkih savremenih poslenika reči koji se zalaže za vaskrs besedništva, koje se, inače, u antičkoj Grčkoj smatralo jednim od kultnih veština, a danas je gotovo sasvim zaboravljeno, tako da je samo sporadično prisutno u delima nekih književnika i na pojedinim pravnim fakultetima gde se još uvek održavaju takmičenja u besedništvu, i da je autor ove retke knjige pokrenuo prvi srpski list za besedništvo „Agape“, ali je do sada izašao samo jedan broj ovog, svakako, zanimljivog glasila koje pobuđuje pažnju.

158

Tematski posmatrano, kroz kraće zapise primerene radiofoničnom izražavanju, Dimitrijević u formi beseda zapravo prezentira svoja razmišljanja o univerzalnim pojmovima kao što su svet, greh, istina, muka, čula, praštanje, žena, duša, um i slično, ali i lov, rana, njiva, cvet, grana i drugi konkretni pojmovi. Genezu ovih zapisa moguće je povezati sa civilizacijskom baštinom Biblije i beseda antičke Grčke, ali je većina od njih sublimirana jednom svetosavskom vizurom i književnom akcentuacijom, koja je usmerena ka dobu u kome živimo. Stilski posmatrano Dimitrijevićeve besede su jezgrovite i umne, bez suvišnih reči i nepotrebnog ornamentisanja, ali zato pune efektnih i uspelih leksičkih igrarija iz kojih zrače erudicija i književni dar ovog vrednog autora koji je do sada objavio više od 30 naslova iz oblasti publicistikei literature. Ovakva knjiga danas predstavlja retkost na srpskim duhovnim prostorima i sigurno je da urednici „Narodne knjige“ nisu poglrešili što su odlučili da je objave.

(„Novi put“, 15. 10. 1997. Jagodina)

159

Ljubiša Đidić

MORAVSKO-ŠUMADIJSKI JEZIČKI VIROVI

(Miroslav Dimitrijević: „Monodrame“, „Bagdala“ –

Kruševac, 1997) Neki moravski krug kredom mogao bi za Miroslava Dimitrijevića biti u zavičaju, zavičaj u jeziku, jezik u ljudima, ljudi u metamorfozama, metamorfoze u bajkama, srpskim bajkama i skaskama, u tajanstvenim vilajetima ni na nebu šumadijskom, ni na zemlji moravskoj, ni s vodom, ni bez vode. Tu gde se živeći sa rekom ljudi pretaču u Moravu, a Morava u ljude. Pesnik i prozaista iz Paraćina Miroslav Dimitrijević je u dve kratke monodrame (Ortaci i Zamenik) uhvatio izvorne moravsko-šumadijske jezičke virove, u jezgrovitom kompozicionom belutku ispoštovao principe ove teatrološke forme, izvajao kroz jednog skeledžiju (ali i vampira) i jednog seljaka Iliju (ali i Svetog Iliju), celu jednu mini galeriju glišićevsko- gogoljevskih likova, koji na obali svete srpske reke žive svoju večnost, koliko istorijom i tradicijom, koliko prošlošću i nezaboravom, toliko sadašnjošću i pamćenjem, onovremenim ali i ovovremenim. Tu gde svojom mitskom večnošću otiče i vraća se Morava, glavna junakinja ovih tekstova, sva bajkovita i groteskna, na ovom moćnom plavom busenu srpske zemlje.

(Iz predgovora zbirke „Monodrame“)

160

Bajo Džaković

IZUZETNO ZANIMLJIVO MONODRAMSKO ŠTIVO

(Miroslav Dimitrijević: „Monodrame“ – „Bagdala“,

Kruševac 1997.) Najnovija knjiga poznatog paraćinskog pesnika, romansijera, esejiste, aforističara i sakupljača narodnih umotvorina Miroslava Dimitrijevića donosi dve monodrame kojima on ovim izdanjem zaokružuje svoj izuzetno širok spektar svog književnog interesovanja. Jedna od njih „Ortaci“ svojevremeno je izvedena u produkciji Gradskog pozorišta Jagodine i tumačenju jednog od najboljih jagodinskih glumaca Dragana Milića, a druga „Zamenik“ pre desetak godina objavljena u časopisu za književnost, umetnost i kulturu „Dani“, koji je u to vreme izlazio u Paraćinu. Iako ove dve monodrame imaju dosta razlika zajedničko im je, pored ostalog, što im je glavni lik, parabolično doživljeno zapravo reka Morava i ljudi oko nje nastanjeni – dakle, čitav jedan specifičan makrokosmos ovog podneblja. Sočnim i svežim jezikom, klasičnim pomoravskim idiomom, dramaturški vrlo precizno i čvrsto, sa umetnutim didaskalijama, kroz obe monodrame Dimitrijević zapravo slika unutrašnji život i psiohologiju ovdašnjeg čoveka – i to ne samo na osnovu poznatih i vidljivih karakteristika, već zadire i mnogo dublje i dalje, u nasleđe i etnologiju koje, opet, sublimira

161

zaumnim verovanjima i praznoverjem i gotovo nadrealističkim pristupom i grotesknim slikama. Sve to autor čini veoma sugestivno i snažno, na momente nenadnim i efektnim lirskim obrtima – pa u tom neobičnom spoju treba tražiti i osnovne kvalitete ovih dramskih ostvarenja. I priča o Skeledžiji kao i priča o Zameniku Svetog Ilije, i pored svih tih neobičnosti, ipak deluje vrlo uverljivo i izuzetno zanimljivo, tako da se sa pažnjom čitaju-što upućuje na zaključak da bi se sa pažnjom i gledale i slušale. Uostalom, slične karakteristike zapaža i recenzent ovog izdanja (i urednik kruševačke „Bagdale“) Ljubiša Đidić koji u predgovoru pored ostalog piše da je autor kroz ove likove izvajao „celu jednu mini galeriju glišićevsko-gogoljevskih likova koji na obali svete srpske reke žive svoju večnost, koliko istorijom i tradicijom, koliko prošlošću i nezaboravom, toliko sadašnjošću i pamćenjem, onovremenim, ali i ovovremenim“.

(„Novi put“, 27. maj 1997. Jagodina) Milojko P. Đoković NEMA VREMENA ZA ODLAGANJE OVOG POSLA

Autorski i izdavački poduhvat koji zaslužuje

znatno veću pomoć od mnogih nadležnih Pred nama je najzad sedmo kolo edicije „Hronike sela“, jer smo od samog početka obećali čitaocima „Zadužbine“ da ćemo pratiti ovu izdavačku delatnost Odbora za selo Srpske akademije nauka i umetnosti za

162

proučavanje sela, a utoliko pre što je Vukova zadužbina jedan od suizdavača. Ovde će biti reči o hronikama koje su u registru dobile redne brojeve od 37 do 42, i kao godine izdanja navedene su 1995, 1996, a jedna će se tek pojaviti u ovoj 1997. godini. ... Pod brojem 40 je „Mirilovac“ Miroslava Dimitrijevića, kome ovo nije rodno selo, ali se vidi da ga je voleo, čim je uložio ovoliko truda da prikaže prošlost sela u okolini Paraćina. Na 206 stranica, autor je omogućio čitaocima da upoznaju ovo pomoravsko selo, sa svim onim što ga označava kao naselje neobičnog imena. Pažnju čitalaca će svakako privući delovi o istorijatu sela, o njegovim legendama, znamenitim lokalitetima, a tu su i spiskovi ratnika, s posebnim naglaskom na rodoslove, zadrugarstvo i zanatstvo, zatim zdravstvo (od najstarijih podataka) vera i crkva, školstvo narodni život i kultura. Tu su i opisi kuća, narodne nošnje, narodnih jela, kola, pesama, običaja, verovanja, da bi se hronika završila sa podacima o sportu, što poseduje mali broj hronika. Slede objašnjenja i literatura. ... Da nije bilo ovih hronika, arhivska građa o mnogim selima bila bi uništena, (neka sela čak više i ne postoje!). Zar to nije najbolji znak da se ovaj posao drugačije (pravednije) vrednuje? Ništa lakše nego biti sa strane, ne pomagati, a kritikovati. Nadajmo se da će se hronike održati jer one predstavljaju nezaobilaznu gradju za istraživanje

163

Srbije, analize i ocene pređenog puta. A sve to zbog budućnosti onih koji tek dolaze. Nema vremena (ni potrebe) za odlaganje ovog posla.

(„Zadužbina“ broj 37, mart 1997. Beograd) Nove knjige: “Ljubav belog monaha” Miroslava Dimitrijevića

ODA LJUBAVI

(Početkom ove godine na književnom tržistu pojavilo se novo prozno delo romaneskne forme “Ljubav belog

monaha”, autora Miroslava Dimitrijevića, publiciste i književnika).

Novo delo našeg doskorašnjeg kolege objavljeno je kao hit roman, a izdavač je Udruženje književnika Srbije. Knjiga se može naći u svim bolje snabdevenim knjižarama. Inače, ovo književno delo u podužoj bibliografiji Miroslava Dimitrijevica izazvalo je posebnu pažnju javnosti i čitalačke i stručne, o čemu svedoče reči znamenitog književnika Milisava Savića.

On u svojoj recenziji ne krije ushićenje: “Romanom “Ljubav belog monaha” Miroslav Dimitrijević postaje naš Kueljo iz Paraćina. Dimitrijevićev roman je priča o potrazi za srećom, a ona se baš kao kod Kuelja ne nalazi tamo gde se obično očekuje i sugurno se ne

164

sastoji od zlata i grešnih zadovoljstava. Hrisćanstvo, a pre svega pravoslavlje, predstavlja tu stazu kojom treba koračati do sreće.

Miroslav Dimitrijević, vrsni književni i kulturni stvaralac, napisao je knjigu u pohvalu ljubavi, knjigu koja se čita kao pesma”, zaključuje Savić.

(“Bilten”, Paraćin, četvrtak, april 2010. godine).

Dr Petar J. Marković

ISCRPNO, PREGLEDNO I DOKUMENTOVANO

(Miroslav Dimitrijević: “Šavac”, antropogeografska i istorijska studija, Kulturno-prosvetna zajednica Srbije i

Odbor SANU za proučavanje sela, 2011. Beograd)

Hronika sela Šavca autora Miroslava Dimitrijevića, književnika i publiciste, napisana je na 200 stranica teksta i ilustrovana brojnim kartama i fotografijama.

Vrlo dokumentovano su obrađena poglavlja iz istorije i nastanka sela, zatim stanovništvo, reljef, biljni i životinjski svet, ekonomija, hidrografija, školstvo, vera, narodni život, kultura i zdravstvo, a posebno dobro je obrađen rad mesne zajednice. Rodovi i familije, poreklo stanovništva, seobe i ratovi, dati su vrlo iscrpno i pregledno što daje posebnu vrednost hronici.

165

Hronika je ilustrovana brojnim istorijskim, vojnim i geografskim kartama iz prošlih stoleća, a koje potiču iz stranih izvora, što je dodatna vrednost proučavanju petruško-paraćinskog kraja kroz istoriju.

Hronika je napisana lepim jezikom i lakim stilom, kako to i prilii autoru koji je poznati književnik, i koji je do sada napisao veliki broj hronika sela i gradova.

(Recenzija)

Dr Petar J. Marković i dr Jovan Babović

KNJIGA ZA ISTORIJU SRPSTVA

(Miroslav Dimitriević: “Ćićevac sa okolinom” - antropogeografska i istorijska studija, Odbor SANU za

proučavanje sela, Beograd, 1999.)

Hronikom su po prvi put obradjeni Ćićevac i okolna sela koja pripadaju opstini. Veoma studiozno obradjena je istoriografija područja koje ima burnu istoriju, do sada nedovoljno obradjenu, a neka pitanja se u hronici po prvi put predstavljaju u javnosti. Autor je morao uložiti veoma veliki napor da sve to prikupi i sistematizuje. Ostala pitanja predvidjena uputstvom odbora za selo Srpske akademije nauka i umetnosti obradjena su veoma lepo, a neka od pitanja su obradjena i mnogo šire. Prikazom odabranih fotografija sa obazloženjem, uspešno

166

su obradjeni narodni običaji, stanovanje i sve drugo vezano za etnoloski deo hronike. Saobraćaj je isto tako temeljito obradjen, a to zaslužuje posebnu pažnju jer je područje od davnina bilo putno raskršće raznih delova Srbije. Hronika u osnovi predstavlja studiju o području Ćićevca, pa će koristiti kao dobra podloga i za proučavanje istorije srpstva, a što je obuhvaćeno i u ovoj knjizi. Hronika je napisana lepim jezikom, lakim stilom, kako to i dolikuje uglednom književniku kakav je Dimitrijević, a sve doprinosi da će knjiga biti dostupna svim profesijama i nivoima obrazovanja. Polazeći od sadržaja i kvaliteta hronike, predlažemo da se objavi u ediciji “Hronike sela” pod brojem 95.

(17. 09. 1999. Beograd)

Dr Petar J. Marković

KNJIGA ZA SVE OBRAZOVNE PROFILE

(Miroslav Dimitrijević i Branislav Radić: “Davidovac” - antropogeografska i istorijska studija, Odbor SANU za

proučavanje sela, Beograd, 1998.)

Hronika sela Davidovac je napisana po uputstvu Odbora SANU za proučavanje sela i u potpunosti su obradjena veoma detaljno i uspešno sva pitanja vezana za pisanje hronike. Posebno ističemo lepo uredjene rodoslove familija, etnološka pitanja, kao i sve ono što je vezano za istoriografiju i sadašnjost sela. Hronika je napisana lepim jezikom i lakim

167

stilom, pa ce biti laka za čitanje svim obrazovnim profilima. Predlazem da se hronika objavi u ediciji “Hronike sela” i da nosi broj 93.

(Recenzija, 15. 12. 1998.)

Dušan Stanković

MORAVSKI ZOV

(Miroslav Dimitrijević, pesnik i prozaist iz Paraćina, oglasio se s dve nove knjige, a slavi četvrt veka rada)

“Narodna knjiga” iz Beograda i “Bagdala” u Kruševcu objavili su, nekako paralelno, Dimitrijevićeve dve nove knjige, jednu čini zbirka izabranih pesama “Hreb”, a drugu, “Monodrame”. Dimitrijevićev opus našao se, inače, u više od četrdeset zbornika, izbora, antologija ili panorama jugoslovenske poezije i proze, a njegove pesme prevodjene su na engleski, japanski, turski, rusinski, slovenacki...

Oprobao se Dimitrijević i na poslu glavnog i odgovornog urednika književnog časopisa “Dani”, i kao pokretač prvog srpskog glasila namenjenog besednistvu, “Agape”. U pripremi su prevodi njegovih pesama na grčki i na francuski.

Unutar srpske duhovne škole, Dimitrijević prati „onu liniju melanholičnoga što vodi od Branka Radičevića i Miloša Crnjanskog do – Stevana Raičkovića...” zapisao je kritičar Borislav

168

Horvat. A Milovan Vitezović piše ovo: “Dimitrijević ima i dara i duha, a snaga ove poezije leži u neočekivanoj duhovnosti”. Ovaj pisac vičan je i monografskim kazivanjima i opisivanjima starih i novih, a znamenitih paraćinskih sela, beležeći i utiske inostranih putopisaca koji su išli u pohode – Paraćinu. On je opisivao i takve retkosti ovoga dela Srbije kakve čine “opštinske javne česme”, a pri tom pažnju sasvim usredsređivao i na nizanje seoskih hronika. U izdanju SANU objavljena je njegova monografija posvecena selu Mirilovcu unutar paraćinskih atara.Vredi pribeležiti i to kako Dimitrijevićev tematski, kad je reč o proučavanju srpskog etnosa, seže i u daleka vremena za nama, u praistoriju. Velikomoravski kraj i sliv istoimene centralne reke, nedvosmisleno, to upravo – zaslužuje.

(“Večernje novosti”, nedelja, 23. mart 1997. Beograd)

Nesvakidašnji kulturni dogadjaj

“MIRILOVAC” I “STUBICA” PROMOVISANI U SRPSKOJ AKADEMIJI NAUKA

(Hronike sela Mirilovca, Miroslava Dimitrijevića i Stubice, Miodraga Nikolića, predstavljene u Srpskoj

akademiji nauka i umetnosti u Beogradu

U svečanoj sali Srpske akademije nauka i umetnosti, u petak 21. marta, promovisane su nove knjige o srpskim selima izašle tokom prošle i ove godine u čuvenoj Akademijinoj ediciji “Hronike sela”. Medju osamnaest

169

novih naslova, predstavljene su i dve monografije sela iz naše opštine - “Mirilovac” autora Miroslava Dimitrijevića i “Stubica” Miodraga Nikolića. Ove hronike naših sela pojavile su se krajem prošle godine i promovisane su u svojim mestima.

Svečani skup na promociji u zdanju SANU najpre je pozdravio Radomir Lukić, predsednik Odbora SANU za proučavanje sela. U vrlo toploj i emotivnoj besedi akademik Lukić je istakao izuzetan značaj edicije “Hronike sela”, koja nastavlja proučavanja Jovana Cvijića i Jovana Erdeljanovića i da je to jedan od najznačajnijih poduhvata Srpske akademije nauka i umetnosti. U pisanju autentične istorije srpskog sela učestvuje preko stotinu autora iz srpskog naroda koji daju nemerljiv značaj našoj nauci i istoriji, radeći u teškim uslovima i u neadekvatnim okolnostima koji im ne idu na ruku. Pa i pored toga, hroničari srpskog sela, a selo je izvor srpskog naroda, uspevaju da objave svoja dela na radost svog naroda, istakao je akademik Lukić i pozvao srpski narod da savlada svoju najveću boljku u ovom veku - “belu kugu”, jer uzalud će biti sve ove knjige, ako naroda ne bude, apelovao je dr Lukić. Književnik Milisav Milenković, predsednik Kulturno-prosvetne zajednice Srbije, koja je suizdavač ovih knjiga, takođe, je odao priznanje ediciji i autorima, istaknuvši da je to težak i mukotrpan posao koji ima višetruki značaj za narod. Hronike bude svest srpskog naroda dovodeći ga do svojih korena, koji dosežu u vrlo duboku prošlost, i da te knjige nisu samo istorija, već se često čitaju i kao romansirane biografije srpskih sela,

170

naglasio je Milenković. Profesor dr Petar J. Marković, glavni i odgovorni urednik edicije “Hronike sela” predstavio je svih osamnaest novih hronika. Pohvalne reči profesor Marković uputio je hronici sela Mirilovca, čiji je takođe recenzent bio, naglasivši da je njen autor Miroslav Dimitrijević napisao i objavio još jedanaest knjiga u kojima je lepo obradio istoriju Paraćina i okoline.

(“Hronika Paracina”, april 1997. Paraćin)

Bajo Džaković

HRONIKA O ČESMAMA

(Miroslav Dimitrijević: “Javne česme u opštini Paraćin”, RNJP “Paraćin”, 1996.)

Posle knjiga monografskog karaktera “Znameniti Paraćinci” i “Znamenitosti paraćinskih sela”, koje su objavljene prošlog leta, knjigom sličnog usmerenja “Javne česme u opstini Paraćin” poznati književnik, novinar i publicista Miroslav Dimitrijević nastavlja ciklus izdanja u kojima se bavi izučavanjem prošlosti i baštine paraćinskog kraja. Ova knjiga veoma luksuzne opreme, kako u predgovoru zapaža recenzent Tomislav Antić, “medju prvima u Srbiji, dokumentarno i na originalan način svojim izuzetnim opisom česama na teritoriji opštine Paraćin predstavlja kulturnu baštinu i služi kao dokument za istoriju. Ona je žirant svih ovih

171

objekata. Tekst je pisan popularnim stilom, sa odredjenim književnim tendencijama i dostupan širokoj čitalačkoj publici”.

Ovim rečima se zaista na jedan precizan način odredjuje karakter ove knjige. Dimitrijević je predstavio sve javne česme sa područja paraćinske opštine, uz dosta zanimljivih podataka i fotografija. Na kraju je objavljena i veoma uspela pesma “ Udaja vode” koja se konceptualno uklapa u temu kojom se ova knjiga bavi.

(“Borba” - Svet knjige, 10. april 1997. Beograd)

Jugoslovenska promocija paraćinskih sela

HRONIKE SELA DONJEG VIDOVA, RATARA I STUBICE PREDSTAVLJENE U NARODNOM

MUZEJU U BEOGRADU

U atrijumu Narodnog muzeja u Beogradu, 5. decembra Srpska akademija nauka i umetnosti predstavila je svoje novo (jesenje) kolo znamenite edicije “Hronike sela”, koju izdaje Odbor SANU za proučavanje sela i Vukova zadužbina, u okviru kojeg su objavljene i hronike Donjeg Vidova i Ratara autora Miroslava Dimitrijevića, književnika i publiciste, a u edciji ”Posebna izdanja” “Stubički rodoslovi”, autora Miodraga Nikolića iz Paraćina.

O knjigama je govorio urednik edicije prof. dr Petar Marković, a dr Jovan Babović, ministar za poljoprivredu

172

uručio je priznanje autorima dvadeset hronika sa područja Srbije i Crne Gore. Svečanost su uveličali članovi Narodnog ansambla “Kolo” iz Beograda.

(“Hronika Paraćina”, decembar 1997. Paraćin)

Na sajmu knjiga u Beogradu

TRI NOVE KNJIGE MIROSLAVA DIMITRIJEVIĆA

Na ovogodišnjem 42. Međunarodnom sajmu u Beogradu bila su izložena tri najnovija dela književnika Miroslava Dimitrijevića, zbirka izabranih pesama pod nazivom “Hreb” i zbirka “Besede” na štandu kod uglednog beogradskog izdavača “Narodna knjiga”, kao i zbirka “Monodrame” u izdanju kruševačke “Bagdale”. Plodan književni rad ovog autora nastavlja se novom knjigom, antologijom molitvene poezije kod Srba pod naslovom “Gospod željen i ljubljen”, koja za nekoliko dana izlazi iz štampe u izdanju Književne omladine Jagodine. U najuglednijoj i najobimnijoj knjizi studija o haiku poeziji na prostorima Jugoslavije, autora Dr Živana Živkovića “Gost sa istoka” od svih pomoravskih haiku pesnika zastupljen je jedino Miroslav Dimitrijević sa izborom od desetak haiku pesama. Knjiga je izašla pre nekoliko meseci u izdanju niške “Prosvete”.

(“Hronika Paracina”, oktobar 1997. Paraćin)

173

Radosav Petrović

OSTAVŠTINA ZA BUDUĆNOST

Suncu knjigu pokazati velika je stvar, a baciti mu tri u nedra, u jednom dahu, je svojevrsni ovovremeni podvig spisateljski. Baš tako poneo se Miroslav Dimitrijević, jedan od najpoznatijih pesnika pomoravskih. Ovoga puta sa delima sadržaja nešto drugačijeg. Na oltar hrama kulturnoga, Srbima na dar, a Paraćincima na podsećanje prineo je nepoznato o poznatima - “Znameniti Paraćinci” i “Znamenitosti paraćinskih sela”, i poznato-nepoznato “Javne česme u opštini Paraćin”. Tako pod suncem leta ovog ponovo oživeće ličnosti brojne, od ugleda, kraja ovog. Od Vukoslava župana, vojvode Crepa, Starca Dionisija...pa sve do Branka Krsmanovića i Momčila Popovića. Znameniti Paraćinci, župani i vojvode, mitropoliti i sveci, legendarne ličnosti, vojskovodje, naučnici, patriote, slikari, glumci, satiričari... po vremenu poređani legitimišu Parakinov brod do sredine veka dvadesetog.

Iz saznajne zabiti, prekrivene debelim slojem nebrige i nehata i iz dubine zaborava, autor izvuče brojne znamenitosti naših sela i na taj način uhvati svetlost razvoja istorijskog i baci ga na ruke i mladima i starima. Da se podsećaju i uče. Da ne pamte i prenose, već da čitaju i pokazuju. I najzad, da bi sve to kao voda teklo, “naslika” česme poznate sa detaljima nepoznatim koji pripovedahu vreme u kome nastaše, rastoše i ostariše, o ljudima koji ih gradiše i pohodiše.

174

Bez pretenzija da precizna nauka budu, sve tri knjige: “Znameniti Paraćinci”, “Znamenitosti paraćinskih sela” i “Javne česme u opštini Paraćin” bogatu kulturnu baštinu obrazovaše i svojevrsnu ostavštinu za budućnost opletoše.

Svetlosti na dar knjige predade 4. jula, u galeriji “Pitagora”, pred brojnim zaljubljenicima lepo pisane i činjenicama okićene reči, o kojima takođe krasno govoriše Radoslav Prokic, Mališa Milenković, Miomir Milovanović, Tomislav Antić i Vojislav Đorđević, a odlomke iz knjiga čitaše mlada književnica Jelena Dimitrijević.

Autor Miroslav Dimitrijević pred svedocima ovovremenim iskoristi trenutak potrebe da hvaljene reči uputi Skupštini opštine Paraćin, predsedniku Miomiru Milovanoviću, RNJP “Paraćin” direktoru Vojislavu Đorđeviću, “Hronici Paraćina” i njenom uredniku, koji svesrdno pomogoše da ove tri knjige nađu put do ljudske znatiželje duhovne.

(“Hronika Paraćina”, jul 1996. Paraćin)

175

Slobodan Žikić

ZNAMENITI PARAĆINCI

(Miroslav Dimitrijevic objavio četiri knjige posvećene etimološkim karakteristikama Paraćina i okoline)

Paraćinski književnik Miroslav Dimitrijević, prevashodno pesnik, latio se teškog i ne baš pesničkog zadatka da opiše znamnitosti i karakteristike Paraćina i okoline. Dimitrijević je, naime, objavio knjige pod naslovima: “Znameniti Paraćinci”, “Znamenitosti paraćinskih sela”, “Javne česme u opštini Paraćin”, “Na izvoru reči”. Prve tri knjige su isključivo istoriografske-etnografske prirode, a četvrta je posvećena etimologiji, odnosno tumačenju nastanka pojedinih vrsta reči i leksičkim specifičnostima Paraćina i okoline.

-Nisam imao nikakvih litararnih ambicija. Želeo sam da Paraćincima ostavim bogatu istorijsku i etnografsku građu o njihovom gradu i sugrađanima, nekadašnjim i sadašnjim, ali sistematizovanu i prikupljenu na jednom mestu-kaže Miroslav Dimitrijević, inače član Udruženja književnika Srbije, publicista i novinar Radio Paracina.

- Verujem da će ove knjige biti od koristi budućim istraživačima ili piscima jer sam se strogo pridržavao faktografskih podataka koje su o Paraćinu i Paraćincima iznosili najznačajniji srpski i strani putopisci, istoričari, etnolozi, književnici...

176

Za knjigu “Znameniti Paraćinci” Dimitrijević je mogao pronaći podataka u “Pomeniku znamenitih ljudi u srpskoga naroda, novijeg doba”, višetomnoj knjizi koju je Milan Dj. Milićević napisao i objavio 1888. godine u izdanju Čupićeve zadužbine. Objašnjavajući u predgovoru zašto je napisao takvu knjigu, Milan DJ. Milićević, ustvari izriče oštru kritiku svojim savremenicima. Jer mnogi znameniti ljudi iz prošlosti ostali su čak i bez nadgrobnih ploča, bez spomenika, mnogih se ne sećaju ne samo njihovi potomci, nego i savremenici.

Slične faktografske, enciklopedijske prirode su i knjige “Znamenitosti paraćinskih sela” i “Javne česme u opštini Paraćin”. One su slične putopisima kakve su pisali grčki i rimski putopisci, ili naši srednjovekovni pisci žitija srpskih vladara, od Svetoga Save, preko Danila Drugog Pećkog i Konstantina Filozofa, sve do grofa Đorđa Brankovića, Gavrila Stefanovića Venclovića i Vuka Karadžića.

-Knjiga “Na izvoru reči” predstavlja vredan doprinos etnološkim i etimološkim istraživanja u Srba – kaže u predgovoru Baja Džaković. - Autor je posle obimnog i dugogodišnjeg istrazivanja na jednom mestu sakupio, sistematizovao i objasnio mnoštvo zanimljivih pojmova iz naše bogate prošlosti i svakodnevnice. Pri tom je pokazao zavidnu erudiciju, bogatstvo leksike, kao i izvanredno retko osećanje za jezik i za tumačenje etimologije”.

(“Politika”, 11. novembar 1996. Beograd)

177

Bajo Džaković

HRONIKA O ČESMAMA

(Miroslav Dimitrijević:”Javne česme u opštini Paraćin” - Radio-novinsko javno preduzeće “Paraćin”, Paraćin,

1996.)

Posle knjiga “Znameniti Paraćinci” i “Znamenitosti paraćinskih sela”, koje su objavljene tokom ovog leta, knjigom sličnog usmerenja “Javne česme u opštini Paraćin”, poznati paraćinski književnik, novinar i publicista Miroslav Dimitrijević nastavlja ciklus izdanja u kojima se bavi izučavanjem prošlosti i baštine paraćinskog kraja.

Ova knjiga veoma luksuzne opreme na oko 130 strana, kako u predgovoru zapaža recenzent Tomislav Antić, medju prvima u Srbiji, dokumentarno i na originalan način svojim izuzetnim opisom česama na teritoriji opštine Paraćin predstavlja kulturnu baštinu i služi kao dokument za istoriju.Ona je žirant svih ovih objekata. Tekst je pisan popularnim stilom sa odredjenim tendencijama i dostupan širokoj čitalackoj publici”.

Ovim rečima Tomislav Antić zaista na jedan precizan i lapidaran način preporučuje ovu, na ovim prostorima, retku knjigu. Njome je Dimitrijević na jedan komunikativan način predstavio sve javne česme sa područja opštine Paraćin uz dosta zanimljivih

178

podataka i fotografija, kao i mapu, a na kraju je objavljena i veoma uspela pesma autora “Udaja vode” koja se konceptualno izvanredno uklapa u temu kojom se ova knjiga bavi. U pisanju ove knjige Dimitrijević je koristio i neophodnu literaturu i pokazao da je pravi majstor u pisanju knjiga monografskog karaktera, kojima on istražuje prošlost i baštinu paraćinskog kraja, jer ih intonira prevashodno publicistički, ali i sa odredjenim književnim, i naučnim tendencijama.

(“Novi put”, 21. avgust 1996. Jagodina)

Radosav Petrović

PROMOVISANA MONOGRAFIJA PLANE, AUTORA MIROSLAVA DIMITRIJEVIĆA

U maloj sali doma kulture obavljena je promocija monografije sela Plane, autora Miroslava Dimitrijevića. Pred prepunom salom promociju je otvorio Vojislav Đorđević, direktor RNJP “Paracin” koje je i zvaničan izdavač ove hronike.

-Od prvog pisanog traga o selu Plani do ove monografije o njemu prošlo je 620 godina, zapisane istorije ovog mesta, više od pola milenijuma teške borbe za opstanak u različitim vremenima, ali na istom tlu, rekao je književnik Dimitrijević i dodao:

179

Zanimljivo da selo Plana nikada nije menjalo svoje ime, a brojne seobe srpskog življa sa ovog terena nisu ostavile drastičan trag u smislu da selo zapusti, kao mnoga okolna naselja. Plana je danas jedno od najvećih sela paraćinske opštine, naselje koje je imalo najdinamičniji razvoj poslednjih 50 godina, rekao je izmedju ostalog autor Dimitrijević.

Recenzent Radoslav Prokić u svojoj besedi istakao značaj ove knjige za selo i opštinu, ali i za ukupno razumevanje među ljudima i narodima, i da je potrebno više ovakvih knjiga, jer bi onda bilo manje sukoba i nesporazuma.

Ovom prilikom Stojan Veljković, jedan od najzaslužnijih za izgradnju velelepnog doma kulture i objavljivanje knjige o Plani, promovisao je još jednu monografiju o Plani, autora Živojina Stojadinovića Žineta, objavljenu u pedesetak primeraka, u znak zahvalnosti meštaninu – autoru koji je ostavio neki pisani trag o selu.

(“Hronika Paraćina”, oktobar 1996. Paraćin)

Radosav Petrović

STRANI PUTOPISCI O PARAĆINU

Sa ovom knjigom Paraćin se svrstava u malu grupu srpskih gradova koji su na jednom mestu sakupili i objavili ono što su strani putopisci, putnici i drugi namernici zapisali o njima tokom

180

vekova. Na oko 150 stranica, ukusno opremljene knjige, ilustrovane starim razglednicama, crtežima i mapama starog Paraćina, dat je hronološki pregled svih zapisa putopisaca iz Francuske, Engleske, Nemačke, Austrije, Turske, Rusije i drugih zemalja koji su prolazili kroz Paraćin tokom njegove šestovekovne istorije.

Prema rečima Mr Radoslava Prokića, Paraćin posle 14. veka preuzima od Ravnog, današnja Ćuprija, primat centra Srednjeg Pomoravlja i to ostaje sve do modernih vremena, odnosno do početka 20. veka. Knjigu “Strani putopisci o Paraćinu” Miroslava Dimitrijevića objavila je Skupština opštine Paraćin, a štampana je u DDIP “Vuk Karadžić”. Ovim projektom se upotpunjuje istorijska i kulturna baština Paraćina i njegove okoline i sa prethodnim knjigama: “Znameniti Paraćinci”, “Znamenitosti paraćinskih sela”, “Javne česme u opštini Paraćin” i “Na izvoru reči” dobija se sistematizovana i pregledna slika svega onog najvrednijeg iz prošlosti naroda ovog kraja.

(“Hronika Paraćina”, oktobar 1996. Paraćin)

Mr Radoslav Prokić

SELO PLANA KOD PARAĆINA

Selo Plana pripada onoj velikoj grupi sela paraćinske opštine čiji se kontinuitet vezuje za najstarija vremena srpske državnosti. Plana je nemi svedok značajnih, a

181

često i sudbonosnih trenutaka srpske istorije, koji su se odigravali u neposrednoj blizini (prvi sukob srpske vojske sa Turcima na Dubravnici 1380. godine, jedna od retkih bitaka despota Stefana Lazarevica, sa Turcima na Vrbnici). Selo je nastajalo i živelo podno jakih vojnih centara srednjovekovne Srbije, u neposrednoj blizini jakih verskih centara, koji su bili jedini nosioci kulture naroda (Petrus na Babi i Manastir Svete Bogorodice u Lešju). Dispocijia sela je takva da je naslonjeno na “župsku” kotlinu koja je veoma plodna i ispresecana vodotocima. Kontinuitet sela je opstajao i u zlim vremenima kada se svodio broj kuća na manje od deset.

Autor je obradio monografiju na jedan neuobičajeno iscrpan način, sa dovoljno istorijskih izvora, koji čine verodostojnost kazivanja. Dimitrijević unosi i neke elemente vukovskih zapisa, pa je posebno vredno i zapaženo nabrajanje toponima seoskih delova atara, nadimaka i drugih narodnih umotvorina. Iz imena toponima se može pratiti i spoznati ne samo razvoj sela nego i bogatstvo rečnika ovog stanovništva korišćenjem i upotrebom mnogobrojnih izraza i naziva koji su se nažalost, danas, izgubili u tehnološkoj eri.

Autor, takodje, polazi od duboke geološke prošlosti, kako bi naznačio prirodna bogatstva ovog kraja, kako u poljoprivredi tako i u privredi uopšte, koji je neophodan uslov za tako dugo “bitisanje” naroda u jednoj regiji. Ova monografija ili bolje reći hronika sela, pripada onoj grupi sličnih edicija koje imaju snažnu

182

istorijsku i kultorološku misiju, koja, takođe, kazuje o bogatstvu ovoga naroda, svojom težnjom za opstankom i trajanjem na sopstvenim prostorima, uz maksimalno izražavanje stvaralaštva na svim poljima ljudske delatnosti. Ova knjiga predstavlja autorovo opredeljenje za temeljito pokazivanje prošlosti kao zalog za buduća vremena.

(Recenzija, Kragujevac, 1996. godine)

Prof. dr Petar J. Marković

RECENZIJA HRONIKE SELA MIRILOVAC, OPŠTINA PARAĆIN, AUTOR: MIROSLAV

DIMITRIJEVIĆ

Hronika sela Mirilovac, autora Miroslava Dimitrijevića napisana je na 220 stranica teksta, a ilustrovana je sa 53 fotografije. Napisana je prema uputstvu Odbora za selo Srpske akademije nauka i umetnosti za proučavanje sela. Veoma dobro i dokumentaovano obrađeni su: istorija i nastajnje sela, reljef, biljni i životinjski svet, poljoprivreda i zadrugarstvo, školstvo, običaji, kuće i stanovanje, zdravstvene prilike, ishrana, odevanje i dr.

Stanovništvo, poreklo i rodoslovi familija, predstavljaju posebno poglavlje i veoma značajan dokument istorije sela. Sve vaznije karakteristike sela i razni dogadjaji ilustrovani su odabranim fotografijama.

183

Hronika je napisana lepim jezikom, lakim stilom kako to i odgovara autoru koji je književnik, član Udruzenja književnika Srbije. Predlažem da se hronika objavi u Ediciji “Hronike sela”, u obimu i sadržaju kako je dat u rukopisu.

(20. septembar 1996. Beograd)

Mr Radoslav Prokić

PRIRUČNIK ZA ISTORIJU

(Pogovor u knjizi “Znameniti Paraćinci”, autora Miroslava Dimitrijevića, izdavač Skupština opštine

Paraćin, Paraćin, 1996.)

Retko koja teritorija srpske države, kroz sve vreme državnosti ima kontinuiranu i bogatu istoriju, kao područje opštine Paraćin koja se od srednjeg veka naziva “Petruška oblast”. Takođe je poznato da je ovo područje, bilo raskrcnica najvažnijih balkanskih puteva kroz koje brode Dubrovčani i Latini, razvijajući snažnu trgovačku delatnost. Jedan od njih Parać, osniva stalno stanište, kako bi na Crnici, plahovitoj planinskoj reci održavao brod, kako bi bio u stalnoj upotrebi, što kasnije u tursko vreme čine derbendžije. Stalno komuniciranje kroz ovu jedinstvenu teritoriju, omogućuje da autohtono stanovništvo kontaktira tekovine evropske civilizacije, bilo preko trgovaca, krstaša, inoveraca, mnogih vojski, pri čemu se ni jednog trenutka nije poremetilo pravoslavlje, ni opšti elementi nacionalnosti. Kroz duge istorijske sedimente, ostao je genetski zapis spoznaje, savremenih

184

tekovina nauke, kulture, spoznaje o sopstvenom ponosu na srpsku i pravoslavnu pripadnost, pa se snažno manifestuje kroz razne istorijske periode, kroz ličnosti čija dela dela i značaj često prevazilazi okvire nacionalnog. Još u ranom srednjem veku u osvitu hrišćanstva, ovde postoji episkopija čiji episkop Zosim učestvuje na Nikejskom saboru kod Carigrada, kada se postavljaju trajni temelji učenja oslobodjenog jeretizma. Jedna strana poznata ličnost, pustinožitelj Kukupterus, sa krstašima, prolazi ove teritorije, posle čega u slivovima Grze i Crnice se formira snazna isihasticka kolonija, poznata kao Leštijanska pustinja.

Autor je iz velikog broja poznatih ličnosti ove teritorije izabrao i hronološki obradio, kroz sintetizovanu biografiju, jedan broj, čija su kulturna, nacionalna i herojska dela moguće nadahnuće za pokoljenja. Ovaj sublimirani pregled znamenitih ličnosti ovoga kraja, po želji autora treba da bude dostupan širokoj javnosti, priručnik, podsetnik na burne tokove istorije čiji su saučesnici ove ličnosti. Ovo delo nije bez solidnog naučnog instrumentarija koje je obrađeno kroz korišćenu literaturu i druge izvore.

(Kragujevac, Trojice, 1996.)

185

Mr Radoslav Prokić

ZNAČAJAN PRILOG NAUCI

(Pogovor u knjizi “Znamenitosti paraćinskih sela” autora Miroslava Dimitrijevića, izdavač Skupština

opštine Paraćin, Paraćin, 1996.)

Ovaj rad je značajan prilog, opštem proučavanju srpskih naseobina, kako bi se trajno razotkrili svi koreni srpstva, do najneistraženijih vremena daleke prošlosti. Teritorija paraćinske opštine ima jednu retku čast, da se ona poklapa u skoro neizmnjenom obliku, sa teritorijom – oblašću koja se stvara još iz vremena Stefana Nemanje i kada je to međa otačastva. Čak imena sela imaju nepromenjene nazive još od 14. veka, kad se na ovoj teritoriji odvijaju burni istorijski događaji, često sudbonosni za dalji razvoj srpske državnosti.Teritorij obuhvata slivove Crnice i Grze, sa delovijma slivova reke Ravanice i Jovanovačke reke, koja oblast u vreme Nemanje jedina srpska državna oblast na desnoj obali Velike Morave. Od praistorije, preko rimskog perioda, Vizantije i srpske državnosti sredinom ove oblasti ide glavni vojni put, kojim prolaze vojske, civilizacije, migracije, naroda od Evrope ka istoku i obrnuto. Ovde je i jedna od glavnih balkanskih raskrsnica ka današnjoj Bugarskoj. Svi oni ostavljaju svoje tragove privremenog ili trajnog bivstvovanja. Za nas je najdragocenije, postojanje vidljivih i nadzemnih tragova srpske prošlosti. Pored fortifikacije koje su branile puteve, brodove ili posede na ovoj teritoriji se nalazi najveća gustina crkvenih objekata, a ovde su koreni Moravske crkvene arhitekture (crkva

186

Svete Bogorodice Leštijanske). Ovde je 1380. godine odbranjena Srbija od najezda Turaka. Ovde je nastala ruralna moravska arhitektura. Autor je kroz ovo delo, pokazao da nema sela ni zaseoka koje nema duboke tragove srpske prošlosti, čije stanovništvo, čak ni za vreme velike seobe krajem 17. veka, nije napustalo svoja ognjišta, čija je istorija do današnjeg dana kontinualna, što je jedinstvena odlika jedne oblasti koja je bila kroz prošlost izložena svakovrsnim najezdama. Savremenost pokazuje postojanje snažnog nacionalnog naboja i ponosa, što je odraz opšteg karaktera jednog naroda.

(Na Trojice, 1996. Kragujevac)

Mr Radoslav Prokić

PARAĆIN KAO CENTAR POMORAVLJA KROZ VEKOVE

(Pogovor u knjizi “Strani putopisci o Paraćinu”, autora Miroslava Dimitrijevića, Paraćin, izdavač Skupstina

opštine Paraćin, 1996.)

Horeum Margi – Ravno, današnja Ćuprija u rimsko vreme je bila vojni i privredni centar Pomoravlja, zatim nastavlja da živi do 13. veka, da bi se već posle toga centar Pomoravlja preselio u Parakinov brod, današnji Paraćin, a koji je u vreme Rima bio Sarmatum – obična stanica na putu Via militaris. Već od 14. veka putopisci označavaju Paraćin kao značajno strateško i trgovačko mesto, pa

187

otuda i brojni pomeni o njemu kroz srednji vek i period turske dominacija, kada Sulejman Veličanstveni gradi veliku džamiju u Paraćinu – od ostataka srednjovekovne crkve. Dva gaza-broda preko Crnice se redovno održavaju, tako da je put stalno prohodan, a okolna sela su imala martoloze i derbendžije koji su morali da se staraju o putevima. Ovaj hronološki uredjen spis zapisa o Paraćinu iz pera stranih putopisaca, koje sakupio i uredio književnik i istraživač Miroslav Dimitrijević, svojevrsna je potvrda postojanja jednog grada kroz vekove, samim tim je i prilog oceni značaja ovog grada za balkanske zemlje i njihovu međusobnu povezanost, jer stari Vidinski put sve više postaje bitna saobraćajna arterija, a koju je ulogu imala i u prethodnim vekovima.

Tomislav Antić

PRVA KNJIGA OVE VRSTE U SRBIJI - DOKUMENT ZA ISTORIJU I KULTURNU

BAŠTINU

(Predgovor u knjizi “Javne česme u opštini Paraćin”, autora Miroslava Dimitrijevića, izdavač RNJP

“Paraćin”, Paraćin, 1996.)

Česma ili češma kako se često pominjaše u ranijim vremenima, valjda kao turcizam, predstavljala je i predstavlja simbol zaštite prirodnih izdani izražen kroz arhitektonsko oblikovan objekat, prema narodnoj zamisli i od materijala iz sredine u kojoj je objekat lociran. Putem

188

ovih objekata voda je stavljana u službu čoveka. Ono što ove objekte čini svojstvenim to je njihova funkcija koja vodu dovodi do stepena zahvatanja i korišćenja za ljudske potrebe. Još je stari grčki filozof Tales iz Mileta govorio: “Iz vode je sve postalo” i zaista kada se vidi sadržaj vode i zna u kakvim sve reakcijama učestvuje onda je ova izreka sasvim prihvatljiva.Voda je uvek igrala veliku ulogu u životu čoveka. Česme su oduvek bile odraz vremena, istorijskih shvatanja, politickih zbivanja i nadasve obeležje naroda njegovog poimanja, kulture i tehničkih dostignuća. Česme su bile mesto okupljanja, prepričavanje lokalnih dogodovština, momačkih i devojačkih susreta, dogovora gde i šta sutra da se radi. Na česmu se išlo uz obramicu i posude raznih oblika, izrada, šara, slika na njima... Obično svaka česma ima ploču sa natpisom svog dobrotvora, godinom izgradnje i imenom neimara. Neretko stoji i natpis imena neke istorijske ličnosti da je baš on pio iz te česme i da je ona imala isceliteljsku moć. Veći broj česama podignut je kao spomen obeležje u znak zahvalnosti naroda te sredine izginulim rodoljubima, za sećanje mladih pokoljenja ili s posvetom nekoj znamenitoj ličnosti. Većina česama je izgradjena kao objekti krajputaši. Obično na prostoru gde može da se zaustavi kolska zaprega, ili neko drugo saobraćajno vozilo, i imaju za cilj da se putnik namernik napije hladne izvorske vode, umije i na klupi, specijalno izgradjenoj za tu namenu, odmori, okrepi i predahne. Vrlo često su pored česama izgrađena i korita-pojila iz kojih se napaja vodom stoka, naročito u vreme paorskih radova. Podizane su u crkvenim portama, pored domova kulture, po mahalama naselja, ispred dvorišta viđenijih domaćina, kraj puteva... tamo gde je okupljanje i fluktuacija naroda veća. Ima i takvih česama koje

189

predstavljaju potpuno rešenje za tadašnje vremenske uslove u značaju jednog savremenog mini vodovoda. Shodno terenskim uslovima i geološkom sastavu zemljišta ti mini vodovodi su imali kaptažu, taložnicu, rezervoar, zatvaračnicu-sve kao jedna gradjevinska celina a glavni dovod do česme i sam objekat česme sa lulama, slavinama, rešetkom i odvodom vode do prvog vodotoka, kao primer Đuricka česma u Mirilovcu. U novije vreme česme su podizane i na objektima centralnog sistema za snabdevanje vodom gradova i naselja. Namena im je višestruka. U prvom redu služe kao kontrolni punktovi za merenje količine rezidualnog hlora, a zatim za ispustanje i oslobadjanje vazduha kao mera protiv stvaranja vazdušnih čepova u cevovodima za transport vode.Viškovi vode se koriste za napajanje ljudi i stoke kao i za polivanje manjih bašti tik pored samih česama. Sagradjene su od materijala – cevi kojim se transportuje voda, primer česma u “7. julu” i na kraju sela Izvora – zapadno.

Ova knjiga, medju prvima u Srbiji, dokumentovano i na originalan način svojim izuzetnim opisom česama na teritoriji opštine Paraćin predstavlja kulturnu baštinu i služi kao dokument za istoriju. Ona je žirant svih ovih objekata. Tekst je pisan popularnim stilom sa odredjenim književnim tendencijama i dostupan širokoj čitalackoj publici.

(Na Vidovdan, 1996.)

190

Bajo Džaković

PRVA I DRAGOCENA KNJIGA U POMORAVSKOJ I SRPSKOJ BAŠTINI

(Pogovor u knjizi “Na izvoru reči” Miroslava Dimitrijevića, izdavač DD IP “Vuk Karadžić”, Paraćin,

1996.)

Knjiga karakterističnog i simbiličkog naslova “Na izvoru reči” poznatog književnika, novinara i publiciste Miroslava Dimitrijevića predstavlja vredan doprinos etno-etimoloskih istraživanja u Srba. Autor je naime, posle obimnog i dugogodišnjeg istraživanja na jednom mestu sakupio, sistematizovao i objasnio mnoštvo zanimljivih pojmova iz naše bogate prošlosti i svakodnevnice.

Pri tom je Dimitrijević pokazao zavidnu erudiciju, bogatstvo leksike, kao i izvanredno i retko osećanje za jezik i tumačenje etimologije – po čemu je karakterističan i u aktuelnim književnim krugovima.

Knjiga “Na izvoru reči” Miroslava Dimitrijevića prva je knjiga toga žanra koja je objavljena na području Pomoravlja, Resave i Levča, a po originalnom pristupu autora i bogatstvu koje prezentira svakako dragocena i u srpskoj etno-baštini...

191

“NA IZVORU REČI”

U izdanju DDIP “Vuk Karadžić” iz Paracina, izašla je nedavno iz štampe knjiga jezičkih studija “Na izvoru reci” Miroslava Dimitrijevića. Na 150 stranica knjige objavljena su etimologijska istraživanja ovog autora (koja su prethodno bila štampana u našem listu), o značenju i poreklu mnogih reči, leksema i pojmova iz srpskog rečnika, kao i arheološki ostaci drugih jezika i naplavina iz stranih govora. “To je prva knjiga tog žanra koja je objavljena na području Pomoravlja, Resave i Levča, a po originalnom pristupu autora i bogatstvu koje prezentira biće svakako dragocena i u srpskoj etno-bastini”, zapisao je Bajo Džaković u pogovoru ove knjige. Osim njega knjigu su recenzirali Dragica Radivojević i Miodrag Manojlović, profesori srpskog jezika i književnosti.

(“Hronika Paraćina”, 26. oktobar 1996. Paraćin)

Bajo Džaković

LETOPIS ZNAMENITIH ĆUPRIČANA

(Miroslav Dimitrijević: “Znameniti Ćupričani iz prve srpske enciklopedije” - Skupština opštine Ćuprija, 1996.

godine)

U ciklusu od deset publicističkih knjiga monografskog karaktera, koje govore o prošlosti ovoga kraja, a koje je objavio tokom prošle godine poznati književnik i novinar

192

Miroslav Dimitrijević oglasio se i knjigom “Znameniti Ćupričani iz Prve srpske enciklopedije” koja je objavljena ujesen prošle godine, povodom Dana oslobodjenja Ćuprije.

Autor je zapravo učinio napor i na jednom mestu prezentirao ličnosti iz Ćuprije (Aleksa Jovanović, Milosav Radojković, Milivoje Pavlićević, Vojislav Konstantinović, Milan Petković i Dragoljub Tasić) koje su bile zastupljene u Narodnoj enciklopediji objavljenoj 1925. godine, a koju je uredio poznati srpski istoričar dr Stanoje Stanojević, inače profesor Beogradskog univerziteta.

Vrednost ovog izdanja, međutim, nije samo u ideji autora da na jednom mestu ujedini znamenite ličnosti vezane za Ćupriju, a zastupljene u Prvoj srpskoj enciklopediji-već i u jednom izuzetno popularnom i komunikativnom pristupu, pošto on hronološkom ali i analitičkom metodom, publicističkim manirom, prezentira najvažnije biografske i druge karakteristike vezane za ove ličnosti, i pri tom, naizgled nenametljivo, iz drugog plana komentariše političke i društvene prilike toga doba.

Napor Miroslava Dimitrijevića da na jednom mestu sistematizuje letopis o znamenitim Ćupričanima svakako neće proći nezapaženo i Skupština opštine Ćuprija svakako je učinila dobar potez objavljivanjem ove knjige koja je veoma luksuzno odštampana u ćuprijskoj štampariji “Mladost” i oplemenjena inventivnim ilustracijama poznatog ćuprijskog akademskog

193

slikara Dimitrije Mitketa Gvozdenovića iz njegove, javnosti poznate, mape “Ćuprija koje više nema” - tako da se može konstatovati da je grad na Moravi ovom knjigom dobio jedno reprezentativno izdanje o nekolicini znamenitih ljudi iz svoje bogate prošlosti.

(“Novi put”, 1997. Jagodina)

Bajo Džaković

SRPSKA ETIMOLOŠKA ČITANKA

Posle tri knjige publicističkog žanra, koje je objavio tokom leta, paraćinski književnik i novinar Miroslav Dimitrijević ovih dana oglasio se novom knjigom etno-etimoloških eseja karakterističnog i simboličnog naslova “Na izvoru reči”. U ovoj knjizi koja je štampana na blizu 150 stranica, sistematizovana su i objavljena etno-etimoloska istraživanja ovog poznatog i vrednog poslenika reči, koja su u prethodnom periodu objavljivana u njegovom matičnom listu “Hronika Paraćina”. Reč je zapravo o kraćim esejima kroz koje Dimitrijević veoma stručno i analitično, ali i na jedan popularan i komunikativan način, objašnjava nastanak mnogih pojmova i reči iz naše prošlosti i sadašnjosti-počev od značenja reči Srbi, preko najčešćih srpskih prezimena, miroljubivih i ženskih biljnih imena i pogrdnog rečnika Pomoravaca-sve do izreka, pretnji i kletvi. Ova zanimljiva knjiga, za koju je autor koristio obimnu i naučnu literaturu, predstavlja

194

vredan doprinos etno-etimoloških istraživanja u Srba.Dimitrijević je, naime, posle obimnog i dugogodišnjeg istraživanja na jednom mestu sakupio sistematizovao i objasnio mnoštvo zanimljivih pojmova iz naše bogate prošlosti i svakodnevnice. Pri tom je pokazao zavidnu erudiciju, bogatstvo leksike, kao i izvanredno i retko osećanje za jezik i tumačenje etimologije – po čemu je karakterističan u savremenim srpskim književnim tokovima. Knjiga “Na izvoru reci” Miroslava Dimitrijevića prva je knjiga tog žanra koja je objavljena na podrucju Pomoravlja, Resave i Levča, a po originalnom pristupu autora i bogatstvu koje prezentira biće svakako dragocena i u srpskoj etno-baštini.

(“Borba” - Svet knjige, 9. 1. 1997. Beograd)

Dr Petar J. Marković i dr Jovan Babović

POTPUNA SLIKA SELA – LEPIM JEZIKOM I LAKIM STILOM

(Miroslav Dimitrijević:”Donje Vidovo” - Odbor SANU za proučavanje sela i Kulturno - prosvetna zajednica,

Beograd, 1997.)

Hronika je izložena na 400 stranica kucanog teksta i 167 fotografija, a podeljena je u 13 poglavlja. Autor je hroniku napisao prema uputstvu Odbora za proučavanje sela SANU, lepim jezikom i lakim stilom. Svako poglavlje govori pregledno i jasno o

195

materiji koju obradjuje, pa čitajuci hroniku čitalaca u potpunosti dobije predstavu o selu, njegovoj prošlosti, sadašnjosti, životu sela i sve ostalo. Posebnu pažnju privlače poglavlja o stanovništvu, školstvu, radu građana sela na raznim poslovima uređenja sela. Autor je veoma uspešno, pronalazeći i koristeći razne izvore, utvrdio migarciona kretanja stanovništva u Srednjem Pomoravlju i naseljavanje sela. U tom delu hronike obuhvatio je nekoliko stoleća. Školstvo obuhvata period od 150 godina i veoma je pregledno je prikazan rad škole, učitelji, a prikazano je i nekoliko generacija škole. Obradjene su političke partije u selu u prošlosti i sadašnjošti, što sve pruža, pored ostalog punu sliku sela i njenih žitelja. Predlažemo da se knjiga objavi u ediciji “Hronike sela”. (Recenzija)

Dr Petar Marković i dr Jovan Babović

PREGLEDNA I DOKUMENTOVANA KNJIGA

(Miroslav Dimitijević i Miodrag Dobrosavljević: “Ratari”, Odbor SANU za proučavanje sela, Beograd,

1997.)

Hronika sela “Ratari” autora Miroslava Dimitrijevića, književnika, napisana je prema uputstvu Odbora SANU za proučavanje sela. Dobro i dokumentovano su obradjeni svi događaji iz istorije sela, i njegova neprestana borba za vodu i menjanje položaja. Lepo i pregledno su opisani dogadjaji vezani za

196

oslobodilačke ratove, počev od Prvog srpskog ustanka. Dokumentovano i detaljno je prikazano stanovništvo, naseljavanje, migracije i drugo. Posebnu vrednost hronike čine rodoslovi familija. Autor je u drugom delu knjige opisao dogadjaje od kneževine do današnjih dana, političke dogadjaje, partije, izbore i drugo. Obrađeni su ekonomski život sela, poljoprivreda, zadrugarstvo, običaji, crkva, slava i porodice po slavama, narodna nošnja, kuće i stanovanje, škola, a data je i bogata govorna riznica. Hronika je napisana lepim jezikom, lakim stilom, pa je za čitaoca zadovoljstvo da pročita ovu knjigu. Predlažemo da se hronika sela Ratari objavi u ediciji “Hronike sela”.

(Recenzija)

Bajo Džaković

BOGATSTVO BAŠTINE

(Miroslav Dimitrijević: “Znameniti Paraćinci”, “Znamenitosti paraćinskih sela”, izdavač: Skupština

opštine Paraćin, Paraćin, 1996.)

Ovih dana u izdanju DDIP “Vuk Karadžić” i Skupštine opštine Paraćin pojavile su se dve veoma značajne knjige Miroslava Dimitrijevića, poznatog književnika, publiciste i novinara iz grada na Crnici koje po svom sadržaju i usmerenju odudaraju od prethodnih 18 knjiga koje je ovaj vredni pesnik, pripovedač, dramski

197

pisac, romanopisac esejista i sakupljač narodnih umotvorina objavio.

Reč je, naime, o knjigama “Znameniti Paraćinci” i “Znamenitosti paraćinskih sela” koje već samim svojim naslovom sugerišu temu, kojom se bave, a valja zapaziti da je većina tekstova iz obe knjige već objavljena u listu “Hronika Paraćina”, i da su one plod višegodišnjeg istraživanja od strane ovog autora. sličnog je usmerenja kao i prethodna, jer joj je osnovni cilj da na jedan popularana način pokuša da od neumitne prašine zaborava otrgne mnoštvo činjenica vezanih za ovaj kraj.

Želja autora bila je da se istorija i kultura ovog kraja što bolje identifikuju, a saznanja o baštini obogate i učine dostupnim širem krugu radoznalih. Sličnom metodom kao i prethodnoj knjizi, kratkim i jezgrovitim tekstom, uz objavljivanje fotografija i fotokopija dokumenata, Dimitrijević je prezentirao znamenitosti tridesetak paraćinskih naselja pa recenzent dr Radoslav Prokić zapaža da “ovaj rad predstavlja značajan prilog opštem proučavanju srpskih naseobina, kako bi se trajno razotkrili svi koreni srpstva, do najneistraženijih vremena daleke prošlosti”.

U svakom slučaju, knjigama “Znameniti Paraćinci” i “Znamenitostima paraćinskih sela” Miroslav Dimitrijević daje ogroman doprinos proučavanuu prošlosti i istorije paraćinskog kraja i ostavlja budućim istraživačima dobar materijal za šire i analitičnije studije, a širokoj čitalačkoj publici pruža mogućnost da na jednostavana i

198

komunikativan način sazna mnoštvo važnih podataka, zapaža recenzent – dr Radoslav Prokić koji u pogovoru konstatuje: “Iako nema tendenciju strogo naučnog rada, ovo delo nije bez solidnog naučnog instrumentarija, koje je obradjeno kroz korišćenu litarauturu i druge izvore”. I druga nedavno objavljena Dimitrijevićeva knjiga, za dvadesetak stranica obimnija od prethodne, pod nazivom “Znamenitosti paraćinskih sela” sličnog je usmerenja kao i prethodna, jer joj je osnovni cilj da na jedan popularana način pokuša da od neumitne prašine zaborava otrgne mnoštvo činjenica vezanih za ovaj kraj.

(“Borba”, 1. avgust 1996. Beograd)

U ediciji “Hronike sela” Srpske akademije nauka i umetnosti

STUDIJA O SELU DAVIDOVCU

U ediciji “Hronike sela” Odbora za proučavanje sela Srpske akademije nauka i umetnosti,

pojavila se još jedna knjiga autora Miroslava Dimitrijevića i Branislava Radića “Davidovac” -

antropogeografska i istorijska studija.

Na blizu 450 stranica, monografija o ovom paraćinskom selu, obradjuje istorijat naselja od prvih pisanih i materijalnih tragova do današnjih dana, kroz poglavlja: geografski položaj, stanovništvo, privreda, kultura, školstvo, narodni život...

199

Monografija Davidovca je obogaćena mnogim istorijskim kartama, starim fotografijama i drugim faksimilima istorijskih dokumenata, koji dopunjuju kompleksnu sliku ovog starog naselja.

Recenzenti knjige su prof. dr Petar Marković i prof. dr Jovan Babović, ministar za poljoprivredu u vladi Srbije, a jugoslovenska promocija ovog izdanja obaviće se sredinom novembra u Narodnom muzeju u Beogradu.

(“Hronika Paraćina”, oktobar 1999. Paraćin)

“PESME” MIROSLAVA DIMITRIJEVIĆA

U izdanju DD IP “Vuk Karadžić” iz Paraćina pojavila se knjiga “Pesme” Miroslava Dimitrijevića, književnika, kome je ovo 18. knjiga po redu. “Pesme” su knjiga nagradjivanih pesama ovog autora na konkursima i festivalima, sa izborom književne kritike jedanaest najistaknutijih pisaca: Milovana Vitezovića, Gojka Djoga, Dragomira Brajkovića, Srbe Ignjatovića i drugih.

(“Hronika Paraćina”, maj 1995. Paraćin)

Rade M. Brajušković

VRH VRŠKA SRPSKE POEZIJE

Pitanje: Vi ste jedan od najpoznatijih pesnika u Pomoravlju. Možete li dati osvrt na pesničke tokove u Ćupriji i Pomoravlju?

200

R. Brajušković: Ne bih rekao da sam ja najpoznatiji pesnik u Pomoravlju. Ima tu i priznatijih i poznatijih pesnika od mene. Ti su ljudi vrh vrška srpske poezije, a ja do tog vrha još moram da se penjem. To su pre svih Dragoljub Jevremović, Živa Djordjević, Slobodan Žikić i Miroslav Dimitrijević.

(Iz intervjua koji je dat novinaru Draganu Petkoviću, za list “Ravno”, Ćuprija)

Aleksandar Dobrosavljević

U VRHU SRPSKE I EVROPSKE SATIRE

Pitanje: Da li je bilo teško uraditi jedan ovakav projekat?

A. Dobrosavljević: Naravno da ovaj posao nije bio ni malo lak, ali sam ga radio sa velikim zadovoljstvom. Nije bilo jednostavno izabrati aforizme koji bi ušli u jednu ovakvu knjigu, s obzirom da se pomoravski aforizam razvija već više od deset godina, možda i ranije, ali je zadnjih godina doživeo pravu ekspanziju. Tome su doprineli već afirmisani aforističari Milivoje Radovanović iz Svilajnca, Miroslav Dimitrijević iz Paraćina, Žikica Jovanović iz Jagodine. Mesto tih ljudi je u samom vrhu srpskog aforizma, a samim tim i u vrhu evropske satire.

(Iz intervjua koji je dat novinaru Mirku Jakovljeviću za list “Ravno” iz Ćuprije)

201

Na drugom Saboru likovnih umetnika Srbije u Supskoj

PROMOCIJA “PESAMA”

U petak, 22. septembra u okviru Drugog sabora srpske duhovnosti u Supskoj promovisana je osamnaesta zbirka pesama književnika Miroslava Dimitrijevića pod nazivom “Pesme”. O ovoj knjizi, kojom autor obeležava 25 godina književnog rada, govorio je Bajo Džaković, ugledni srpski književnik iz Jagodine. U programu je učestvovao i o knjizi govorio i Radomir Andrić, istaknuti književnik iz Beograda, kao i Ljuba Dželatović, pesnik iz Ćuprije. Potom je otvorena i izložba najnovijih izdanja Književne kelije “Sveti Sava” iz Paraćina, čiji je vlasnik i urednik Miroslav Dimitrijević.

(“Hronika Paraćina”, oktobar 1995. Paraćin)

Bajo Džaković

TRADICIONALNO I MODERNO

(Miroslav Dimitrijević : ”Pesme” - IP DD “Vuk Karadžić”, Paraćin, 1995.)

Pesme iz knjige “Pesme” predstavljaju izbor iz duže od četvrt veka poetskog rada Miroslava Dimitrijevića, ali je reč o onim pesmama koje do sada nisu objavljivane ni u jednoj od prethodnih poetskih knjiga ovog plodnog stvaraoca – već su svoju verifikaciju stekle brojnim

202

osvojenim nagradama, na književnim konkursima i festivalima kao i prisustvom u brojnim antologijama, književnim zbornicima, listovima i časopisima, ali se koncepcijski nisu uklapale ni u jednu raniju pesničku knjigu Miroslava Dimitrijevića.

Knjiga “Pesme”, dakle, sadrži sedamdesetak pesama kompozicijski izvanredno organizovanih u osam ciklusa: Plod, Loza, Inok, Seme, Pleme, Prečista, Preci i Potomci i predstavlja autora, uglavnom sa svim onim karakteristikama koje su mu i obezbedile zapaženo mesto u tokovima savremene srpske poezije.

Kroz svih sedamdesetak pesama Dimirijević svojom osobenom poetskom vizurom, na jedan neobičan i efektan način, govori o iskonskim problemima čovekove egzistencije, koristeći se, uglavnom, tradicionalnim poetskim sredstvima ali ih i sublimira na svoj karakterističan način, čime ovi stihovi, i te kako dobijaju na modernosti i na angažmanu.

Reč je, pretežno, o pesmama pisanim vezanim stihom i to katrenima sa unakrsnom rimom čime ova poezija dobija na izuzetnoj melodičnosti, a leksikom, ličnostima i toponimima, koje se oslanjaju na narodnu epsku poeziju, na najlepši način prezentira karakteristike srpske nacionalne poetike – dok jednom pomerenom vizurom, prigušenom ironijom, neobičnim asocijacijama i aluzijama, i proširenim spiskom reči koje ide sve do argoa – dobija ne samo na

203

modernosti, već i na aktuelnosti i na angazmanu. Da je to tako potvrdjuju i izvodi iz recenzija, čak 11 uglednih književnih kritičara, medju kojima su i takva imena kao što su: Dragomir Brajković, Milovan Vitezović, Srba Ignjatović, Gojko Đogo, Predrag Marković i drugi koji takođe ističu samosvojnost i spoj tradicionalnog i modernog kao osnovne karakteristike ovog uspešnog književnika. Na kraju valja dodati da je ovu zanimljivu i kvalitetnu knjigu, koja sadrži stotinak stranica, prilično uspešno i grafički opremio Zoran Ivanović, akademski slikar iz Paraćina.

(“Novi put”, 7. juni 1995. Jagodina)

Boro Kapetanović

ZNAČAJAN DOPRINOS SRPSKOJ PJEVANIJI ZA DJECU

(Miroslav Dimitrijević: “Šušumige”, IP “Vuk Karadžić”, Paraćin 1991.)

U opusu od četrnaest objavljenih knjiga, književnik Miroslav Dimitrijević se predstavio kao uspješan i raznovrstan pisac, koji ima šta i zna kako to treba da kaže, što su potvrdile i brojne nagrade i kritike, koje su pratile njegova izdanja. U ovoj knjizi, petnaestoj po redu, Dimitrijević nam se preporučuje kao zreo pjesnik za djecu, sa izgrađenim stilom koji čine nekoliko komponenata: izbor tema, šaljiv i ironican pristup, jezički i ligički obrti, bogatstvo

204

slika i vrcavost stiha. U prvom ciklusu “Domaće žvrljotinje” Dimitrijević se na nov način obraća djeci, glavnim ljubiteljima životinja, koje on vidi kroz posebnu dioptriju. Ciklus “Kako se kale budale” sav je u mladalačkoj razigranosti, sa žestokim tempom, pun humora i ironije, smjeha i radosti. To je njegov najobimniji i najljepši ciklus pjesama za djecu. Treće poglavlje “Cake za đake” u formi epigrama odgovara na mnoge etičke i moralne probleme u dečjim glavicama. Zbirka “Šušumige” Miroslava Dimitrijevića je značajan doprinos srpskoj pjevaniji za djecu, gde dobrih knjiga nikada nije dosta.

(Recenzija, 23. februar 1991. Sanski Most)

Zorana Rašić

CAKE ZA PAMETNJAKE

(“Šušumige”: Miroslav Dimitrijević, IP “Vuk Karadžić”, Paraćin, 1991.)

Malo je u srpskoj književnosti pesama za decu, onih pisanih da razgale emocije i razbistre duh i intelektualnu oštrinu najmlađih čitalaca. Iako je tek ovom, svojom petnaestom jubilarnom knjigom zvanično zapilivao u vodama dečje poezije, Dimitrijević je u tim vodama zapravo mnogo ranije, i odmah je našao zajednički jezik sa svojim malim-velikim čitaocima. Nema tu premišljanja, domišljanja, nasilnog izmišljanja, a

205

stihovi u “Šušumigama” krcati humorom i vedrinom, iskre vrcaju i teku, baš kao što traže dečje emocije i duh.

I sami smo ponekad iznenađeni načinom i neobičnim uglovima sagledavanja stvari i pojava, a stvari prelomljene kroz dečju svest izgledaju, priznaćete, mnogo drugačije. Tu prizmu autor je uspeo da ulovi i pretoči u stih i izbegne tako onu zamku koja ovu poeziju iz dečjeg ugla, obično kvalifikuje dosadnom i staromodnom. Pesme “otkačene” i “na svoj način” najmlađi rado prihvataju, one koje su “cake za pametnjake”, sa mnogo fora i fazona, a sve u stilu “nisu šale za budale, nisu fore za matore, nisu cake za glupake”.

Baš takve su i “Šušumige”, sa čitavim spektrom tema i motiva, o kojima odrasli mogu samo da sanjaju, a kroz dečju percepciju i svest prolaze svakodnevno. Tri ciklusa takvih pesama: Domaće zvrljotinje, Kako se kale budale i Cake za đake, namenjeni su uzrastu kad deca počinju da izgradjuju svoje moralne kategorije i sudove, i kad postpuno rešavaju etičke teme i dileme, u čemu im i ova knjiga svesrdno pomaže. Počev od običnog posmatrača prirode i životinja za koje su najmladji mnogo emotivnije vezani nego odrasli, preko raznih situacija u porodici i školi, do prvih pubertetskih koketerija- deca su stroge sudije. Sve to naravno protkano humorom, jezičkim pretumbacijama, permutacijama i varijacijama (tako karakterističnim za najmladje), sa mnogo, mnogo ljubavi i smeha. U vreme kad nam deca, zajedno sa nama, veoma burno preživljavaju domaće i svetske brige i krize, jedna

206

ovakva knjiga osvežiće ih opustiti i aktivirati, a i odrasli će je rado prelistati. Makar za to da svoju decu lakše razumeju i shvate, da za njih ne budu više “matori cvikatori”.I da razumeju šta znači kad im se kaže: “Promišio buš rupu, pa munjaju seve, ne razumem roditeljske te fazone leve”. A roditelje je ponekad zaista teško razumeti, zar ne?

(“14 dana”, mart 1991. Paraćin)

Zorana Rašić

ŽAR U MIKROFOLIJI

(“Svrbija”: Miroslav Dimitrijević; IP “Vuk Karadžić”, Paraćin, 1990.)

Da je “aforizam dribling duha na malom prostoru” i “zlatno pero srpskog uma” savremeni aforističari su odavno potvrdili, ali u pravoj najezdi modernih satiričara traganje za tim “zlatnim zrnom” nije baš uvek tako jednostavno. Na svu sreću, ono se u “Svrbiji” odmah uočava, zapravo prava paleta tih magičnih zrna koju čine više od dve stotine odličnih aforizama. Plemeniti zlatni prah iz rečnog mulja Dimitrijević je još pre mnogo godina prosejao, pa večnim zaljubljenicima u aforizam ostaje da se dive njegovom oplemenjenom sjaju i čistoti.

Mudri, plemeniti i iznad svega i uvek dobronamerni, Dimitrijevićevi aforizmi su pravi

207

žar u mikrofoliji, ali ne padaju na ispitu dnevne aktuelnosti, već teže da se učine trajnijim, a žar – dugovečnijim. Zahvaljujući pravoj dozi filozofičnosti i književnoj, pa i političkoj zrelosti, Dimitrijević je izvežbani posmatrač, a njegova percepcija dobro vaga šta u mnoštvu dogadjaja, koji se munjevito smenjuju, prevazilazi granice dnevnosti.

Naravno, satiričar ne bi bio satiričar kad bi nekim temama lako mogao da odoli, pa u savremenoj “jugoslovenskoj demonkratiji”i Dimitrijevića “tera neki đavo” da se češa gde ga ne svrbi. On svakako nije kriv što se našao u loncu gde se sprema da provri “jugoslovenska čajanka” i po principu “Slovenci hoće lipu, a Srbi odmah – nanu”, ali kad je već tu, njegovi aforizmi bi mogli biti ona blagotvorna, mlaka obloga. Jasno, od neke druge lekovite biljčice (izuzmimo lipu i nanu) bar dok se uzavrele nacionalne starsti ne smire. Jer kako i sam autor konstatuje “Od hroničnog bratstva i jedinstva dobija se upala – cevi”, pa bi se lako moglo desiti ono: “Na Kosovu ili ja, Ilir ti”.

Ima, jasno, u “Svrbiji” Miroslava Dimitrijevića i mnogo drugih elemenata sem nacionalnih, kritičkog osvrta na falsifikovanu istoriju (“Daleko mu lepa kuća – cveća”) koja nas je dovela dotle da se radnici mogu nadati bogatoj četvrti samo kad kupe – burek. Ipak, “kad ostane u mraku, narod se sam od sebe pali” ne čudi onda što se veruje da su “komunisti ljudi malo-umniji od nas”. Mada je vršnjak sa socijalizmom,

208

socijalizam ima šanse da pre njega ostari, a već je i davno prosedeo.

Živimo u kontradiktornom vremenu rodjenom za aforističare, a Dimitrijević je satiričar morao i biti jer je i sam rodjen u nemogućem spoju. Kako sam kaže u svojoj duhovitoj autobiografiji, rođen je na dan najpismenijeg Srbina - Svetog Save (27. januar), ali i u godini partijskih škola i analfabetskih tečajeva.

Spoj nespojivog je napravljen, varnice su zaiskrile i u tom teško razumljivom kontaktu kalilo se britko pero Dimitrijevića satiričara. I mada pesnik po prirodi, od svog satiričnog udesa, on, eto, nikako ne uspeva da pobegne, pa je “Svrbija”njegova treća satirična, a druga aforistična knjiga.

Dimitrijevićevi aforizmi ironični su i britki, ali i filozofski i elegantni, u kvalitetnom su književnom pakovanju i ne padaju u zamku trivijalnosti, nacionalnog vređanja ili prostakluka, kao što je sve vrlo vidljivo kod nekih aforističara. Dimitrijevićeva satira će sasvim sigurno probiti vremenske barijere, zapravo, već ih je probila, a u prilog tome govori i njegova zastupljenost u Baljkovoj Antologiji srpskog satiričnog aforizma “Afokalipsa”, od druge polovine 19. veka pa sve do naših dana.

(“14 dana”, 10. avgust 1990. Paraćin)

209

Vladimir Devide

VRIJEDAN PRILOG JUGOSLOVENSKOJ HAIKU POEZIJI

(Miroslav Dimitrijević: “Tečna pšenica”, Odžaci, 1987.)

Po formi Dimitrijevićevi haiku slijede klasični japanski slogovni metar 5-7-5; po sadržaju , tematski, većinom su takodje u klasičnim okvirima. Predstavlja vrijedan prilog, našoj, jugoslovenskoj, haiku poeziji.

(Iz recenzije)

Zorana Rašić

MARKANTNI KAPITAL SRPSKE KNJIŽEVNOSTI

(Miroslav Dimitrijević: “Sedmoglava”, Knjižara i antikvarijat “Dorotej”, Paraćin, 1986.)

Pesništvo Miroslava Dimitrijevića doseglo je fazu pročišćene i pune duhovnosti, stanje kad su manje važna podsećanja na geneze i hronologije njegovog stvaralaštva, a mnogo bitnija i inspirativnija proučavanja misaono-emotivnih i intelektualnih koordinata.

Sa strpljivo izgradjivanim pesničkim iskazom, sa odbojnošću prema ograničenjima jezičke ili tematsko-motivske prirode, Dimitrijević se u zbirci “Sedmoglava”,

210

(posebno u njenom najboljem ciklusu Šamar), otisnuo u prostore stvaralačke spekulativnosti i razmatranje svog centralnog pesničkog problema – čoveka.

Doživljaji života i smrti, prolaznosti i trajanja, kao najdublji egzistencijalni doživljaji, neprestano proširuju značenje ove poezije, neprestano prijanjaju uz činjenice života, predanja, istorije, nauke i kosmogonije.

Autor uvodi iluziju u stvarnost, stvarnost u iluzije, rešavajući zagonetke u ponorima ljudskog bića zatečenog u svetu svakodnevne običnosti. Svaki trenutak je ovremenjen dugim istorijskim i biološkim trajanjem, a mitološki likovi utkani su u plazmu stvarnosti-oni su realni koautori ovih pesama (Sunčev dvopek).

Pored izvanredne tematske raznovrsnosti, lucidnost i moć opažanja čine poeziju Miroslava Dimitrijevića markantnim književnim i emotivnim kapitalom savremene srpske književnosti.

(“Dani” - časopis za književnost, umetnost i kulturu, oktobar 1986. – Paraćin)

211

Borislav Horvat

ZRELO UMETNIČKO OSTVARENJE

(Miroslav Dimitrijević” “Sedmoglava”- Knjižara i antikvarijat “Dorotej”, Paraćin, 1986.)

Najnovija zbirka pesama Miroslava Dimitijevića “Sedmoglava”, po mnogočemu je zanimljivo pesničko štivo. Na prvom mestu po onom bašlarovskom pokušaju opštenja sa svojim društvom, zatim po dozrelosti pevanja, i najzad, po poetskim rezultatima do kojih je stigao nekom vrstom svođenja računa sa problemima koji deceniju i po muče savremene srpske pesnike kao umetnički imperativ koji su prihvatili kao estetski izazov.

U centru Dimitrijevićevih pesničkih problema je čovek (tekovina kosmičke šale?), sa svojim mukama da istraje u svojoj prolaznosti (ličnoj), a takođe i besmrtnosti (kolektivnoj): “Zato mi ne umiremo,/mi to odlazimo /na dobrovoljno odsustvo iz tela”.

Uopšte, taj treći ciklus pesama “Šamar” (prva dva su “Nesto” i “Džerima”) koji su enigmatski i apokaliptički), svojevrsno je samoosvešćenje, ostvarena čežnja za intimizacijom sa sopstvenim egom.“Osvetljavam slepi deo sebe”, kaže pesnik i kreće ka isterivanju središta, poslednjoj bitki, ustvari ka istorijskom identitetu. Otkrićem da je “mašta pravedni sudija” završava se u beut ili

212

beslovesnost jedinke koju kroz život vodi samo goli nagon opstanka i nikada do kraja prihvaćeni ljudski zakoni, najmanje istorijskog gospodarstva “kobne azijatske, tudje civilizacije, kao u ciklusu “Džerima”.

Celine koje slede: “Slovo majstorovo”, “Krilata olovka”, “Iver” i “Sunčev dvopek”, razvijaju se od idilične socijalne osnove, začaranosti i supremacije muškog principa, izraza višeg reda opstanka ljudske zajednice (kao mitske sile koje su određivale život, čovek sa svojom sudbinom promiče poslušnošću senke, vladavina gatke je istovremeno i dimenzija smisla), preko olovke prapreci ili logosa, sve do ivera, pojedinačno rascepkanog iskustva obožavanja onih vrednosti u prirodnom ambijentu, sve do dvopeka sunca, sinteze ljudskog smisla pronadjenog u mitu, religiji, legendama i istoriji.

U zadnjem ciklusu “Dvopeku sunca”, nalaze se i najveće vrednosti ove zbirke pesama. Ponekad groteskne, često humorne, ali uvek okrenute ispitivanju nasleđa i osekama prototipova, izrođavanju u svoju suprotnost, pesme ovog ciklusa su tužne ode ispevane u slavu ljudskog saznanja da je čovek današnjice, na kraju drugog milenijuma, ne bez žalosti, predstavnik “najniže rase večnosti”.

Tu je humornost prividna maska, privremeno utočište, prigušeni krik, ona sinteza istoričnog koja vešto prikriva prevaru istorijskim nadama pukim prolaženjem vremena.

213

Ispod ekpresije novog izraza, drugačijih formulacija i stilskih formulacija (prava na stvaralačke slobode), ćuti pobeđeni čovek sateran u mišiju rupu nepronadjenog smisla, teških razočaranja i osećanja nemoći da izbegne profanisani skript onoga što se desilo u večnosti. Krug je zatvoren na štetu onih sa kraja. Ponavlja se profanacija nepromenljive večnosti.

Ipak, izdvojili bismo pesmu “Moja majka Jevrosima”, zbog one srezojevićke “hraniteljice ljudi”, veličanstvenog nagona obrađivanja zemlje i ljubavi prema majci koju današnji pesnici, zbog teško objašnjivog “stida” zaobilaze.

Pesnik je skinuo nimbus pastoralnog, u osnovi lažnog vidjenja sela, i humanističkoj viziji dodao još jedan kvalitet-ljubav prema zemlji, bez deklarativnosti i plakatskog licemerja, a iznad svega, bez izdaje osobenosti pesničkog doživljaja i umetničke slike večnog ženskog (majka je ćerka, ćerka je majka). Kao u biblijskoj legendi, “bludni sin” se vratio svom ognjištu. Jednostavnost tog povratka početak je obnove slavlja, razrešenja onoga što ga je tištalo “kroz večnost”.

Obračun sa sedmoglavom nemani stigao je do svog logičnog kraja.

(Predgovor) Kragujevac, 20. 3. 1986. godine).

214

Radoslav Vojvodić

INTELIGENTNO I DAROVITO, MOĆNO I OSOBENO

(Miroslav Dimitrijević: “Sedmoglava”, Knjižara i antikvarijat “Dorotej”, Paraćin, 1986.)

Miroslav Dimitrijević peva na svoj način, i inteligentno i darovito “ispoveda” znanje i moć, htenje i osobenost- ako tako može da se kaže- upravo Sedmoglave olovke-koja jeste metafora i koja jeste osećanje ili živopis čovekovog stanja i onog ljudskog opredeljenja koje bira lepotu ne kao zagonetku nego mogućnost trajanja i kao neprekidnu bitku koja jeste i lepota stvaranja i lepota doživljavanja.

Ima u pesmama Miroslava Dimitrijevića neke naglašene potrebe ali i pesničke spoznaje da je doživljaj sveta, sada i ovde, moguć u varijantama gde se melodija čaranja i ritmova, što su iz narodnih legendi- neodvojivo i nedvosmisleno uklapa u misaoni tok i usmerenost onoga što se hoće i kako se hoce: tako se stvara sklad i tako jezik bira motiv i oblikuje ga.

(Pogovor)

215

Anto Ćosić

STIH JAČI OD FILOZOFSKOG SISTEMA

(Miroslav Dimitrijević: ”Sedmoglava”, Knjižara i antikvarijat “Dorotej”, Paraćin, 1986.)

Prvi i glavni kvalitet pjevanja Miroslava Dimitrijevića je svježa i originalna metafora. Temeljna karakteristika ove poezije je refleksija, stih koji tera na razmišljanje, jer nam se učini da je dublji i jači od nekog filozofskog sistema. Pjesnik postaje – lirozof. (Napomena: Osim ovog fragmenta, autor nije pronašao ceo kritički osvrt objavljen u ovom broju uglednog jugoslovenskog časopisa, pa se izvinjava kritičaru i čitaocima).

(“Putevi”- književnost, umjetnost, kultura, 1987. juli-avgust XXXV Banjaluka)

Nada Jovanović

PRVI PUT ZABELEŽENI NARODNI DRAGULJI ANTOLOGIJSKE VREDNOSTI

(Miroslav Dimitrijević:”Vode vetrovite”, IP “Vuk Karadžić” Paraćin i “Svetlost” Kragujevac, 1987.)

Višegodisnji zaljubljenički rad pesnika i novinara Miroslava Dimitrijevića urodio je plodom. “Vode vetrovite” su rezultat desetogodišnjeg traganja po ovim našim

216

valovitim, plavnim i zatalasanim predelima dolinom Morave, obroncima Juhora, kučajskim proplancima, podbukovičkim selima, sa rečima koje u sebi nose opojnu melodiku narodnog stiha i mudrosti. Vukove staze našom zemljom nekako su prolazile mimo naših krajeva, što je i sam primetio, a narodna književnost je s kolena na koleno prenošena i živela nezabeležena, ali i nezaboravljena. Desetleća nisu odnela u zaborav stihove koje nam danas nudi ova knjiga.

Sakupljač Miroslav Dimitrijević je sa mnogo sluha, istraživačkog dara, taktičnosti i strpljenja pristupio ovom poslu. Najpre dosta bojažljivo, otkrivajuci kasnije ogromno narodno blago, vukovski je beležio lirske pesme iz usta pevača i kazivača.

Po lepoti, svežini i duhu, mnogi od ovih, prvi put zabeleženih narodnih dragulja, imaju antologijsku vrednost.

Nepravda je pojavom ove knjige donekle ispravljena, ogromno bogatstvo našlo je svoje pravo mesto za nezaborav, ali i sakupljača obavezalo da sa istim oduševljenjem nastavi na ovom plemenitom poslu u ime pomoravskih orača i kolibara, podbukovičkih delija, vatrookih lepotica, raspevanih svatova, stidljivih nevesta i dečjeg plača, u ime zivota. Na ovaj način se odužujemo imenu i delu Vuka Karadžića, i uključujemo u jubilej “Dva veka Vuka”. (Napomena: Naslov iz teksta predgovora izvukao autor)

217

Živorad Đorđević

ZLATNA USTA NARODNA

(“Vode vetrovite”, sakupio Miroslav Dimitrijević, “Svetlost” - Kragujevac i Odbor za proslavu Vukovog

jubileja, Paraćin 1987.)

U godini Vukovog jubileja bilo je akcija i manifestacija koje ni po obimu, a često ni po kvalitetu ne bi mogle da se svrstaju u one koje se na dostojan nacin odužuju ocu srpske pismenosti. Često su to bile svečanosti manifestacionog karaktera bez želje da u svom kulturnom miljeu ostave dublji trag, a ima i primera da su se želje za trajnijim sećanjem na Vuka, izrodile u nešto što ni njega u Srbiji polovinom prošlog veka mimoišlo nije i što njegovom potomstvu sasvim sigurno u sećanju neće obezbediti poštovanje i čast. No, tu sigurno da odbori za proslavu jubileja moraju položiti račune čak i onda kada se to radilo mimo njihove volje i znanja. Makar bi morali dići glas (ako se on čuje dalje od konferencijske sale) i postavljati veoma umesna pitanja o takvim slučajevima.

Na sreću ima i takvih koji su prošlu godinu iskoristili i spomenuli se Vuka na najadekvatniji način- knjigom.To nisu tako česti primeri, ali ih ima, i dobro je što je tako, osobito ako je reč o knjigama koje na neki način nastavljaju svetlu nit Vukovog sakupljačkog rada i koje se nalaze na samom izvoru narodnog stvaralaštva. Jedna od takvih je i knjiga “Vode vetrovite” koju su zajednički objavili “Svetlost” iz Kragujevca i Odbor za proslavu

218

Vukovog jubileja Opštinske konferencije SSRN paraćinske opštine.

Zahvaljujući trudoljubivosti pisca iz Paraćina Miroslava Dimitrijevića, možemo na jednom mestu da se upoznamo sa novijim zapisima narodnog stvaralaštva ovoga kraja, da se uverimo da u narodu još uvek žive izuzetno lepe ljubavne, svadbene, običajne i druge pesme, zdravice, uspavanke, kletve pošalice, rugalice i izreke, koje svedoče da je i tu i jezik narodni pretpeo izvesne promene koje je vreme sobom donelo.

Ima u ovoj knjizi pravih bisera lirskog narodnog pevanja (Sam se sanduk otvorio, Oblak ode, a cvet se osuši) koje bi sasvim sigurno mogle da nadju mesto i u kritičkijim izborima narodnog stvaralastva.

Nevelika po obimu, ova knjiga predstavlja značajan i pravi doprinos Vukovom sledbeništvu, i sasvim sigurno jednu od retkih knjiga koje od zaborava čuvaju dragocenosti usmenog narodnog stvaralaštva. Kada se govori o knjizi “Vode vetrovite” treba istaći značajan doprinos slikara-grafičara Slobodana Štetića, koji je ovu knjigu učinio ne sasvim lepšom, nego i čitljivijom, i izdvojio je iz mora ružnih knjiga koje se pojavljuju u provinciji.

(“Novi put”, 10. 2. 1988. Svetozarevo)

219

Milivoje Ilić

KULTURNI DOGADJAJ GODINE-

”VODE VETROVITE”

Dogadjaj godine je bio – Vuk Stefanović Karadžić. Jubilej oca srpske kulture obeležen je na dostojan način. Ali ono što posebno krasi ovaj jubilej je knjiga koja je nastala Vukovim tragom, “Vode vetrovite”. Ovaj produkt je plod dugogodišnjeg rada Miroslava Dimitrijevića, njegovih pomagača i kazivača na prikljupanju narodne usmene književnosti, a koji je ugledao svetlo dana u sjajnoj opremi Slobodana Štetića, akademskog slikara – grafičara. Rezimirajuci ovu godinu u kulturi ne možemo biti nezadovoljni, jer koliko je bilo sredstava i ovo su zavidni uspesi, i svrstavaju ovu sredinu u red najrazvijenijih kulturnih sredina.

(“14 dana”, 23. decembar 1987. Paraćin)

Zorana Rašić

NAJBOLJI PRIMERI LIRSKOG PEVANJA

(Miroslav Dimitrijević:”Vode vetrovite”, “Svetlost” - Kragujevac, 1987.)

Ako je u narodnom stvaralaštvu utkano osnovno praiskonsko viđenje sveta, definisano kao neprekidno plođenje, razvijanje, oblikovanje, onda su “Vode

220

vetrovite” (zbirka narodnih umotvorina iz Pomoravlja, okolina Paraćina) svakako njegov najsavršeniji plod u sadašnjem vremenu. Svestan neiscrpnog (pa ipak zapostavljenog) pomoravskog kulturnog nasleđa, sakupljač Miroslav Dimitrijević, genetski i sam ponikao sa istog tla, na najplodotvorniji i najkonkretniji način realizuje svoju folklornu predizspoziciju.

Izmedju ljubavnih pesama i izreka, dva ciklusa koja čine potpune stubove na ulazu ovog čudesnog hrama lepezasto se šire još sedam kvantitativno manjih , ali ne i manje značajnih u narodnom književnom stvaralaštvu. Svadbene i običajne, zdravice, basne i bajalice, uspavanke, kletve pošalice i rugalice, kao i prethodna dva već pomenuta i najznačajnija ciklusa, na najbolji mogući način pokazuju povezanost prirode i čoveka, makro i mikro kosmosa, u semantičkom prostoru lirske narodne pesme.

Kvalitet stihova u “Vodama vetrovitim” je upravo ono što estetski dominira nad jednostavnijom melodijom i ritmom. Mnoštvo pesama zapretanih pod patinom vremena, delimično zaboravljenih još jednom pokazuju da je čist narodni izraz neuništiv. Svojim “Vodama vetrovitim” Dimitrijević konačno potvrđuje da pomoravska narodna poezija, po svojim ukupnim vrednostima može da izdrži i poređenje sa najboljim primerima lirskog usmenog pevanja u srpskom narodnom stvaralaštvu.

221

Najzad izvanredna likovna oprema i ilustracije Slobodana Štetića (koji je ovu knjigu opremio za život za mnoga vremena) u značajnoj meri omogućuje da naše stvaralaštvo na najelegantniji i najjednostavniji način udje u fond srpske narodne lirike.

(“14 dana”, 19. 2. 1988. Paraćin)

Naš urednik zastupljen u prvoj antologiji književnog satiričnog aforizma u Srba, priređivača Aleksandra Baljka

“ISTORIJA AFOKALIPSE”

Ovih dana u izdanju Izdavačke kuće “Filip Višnjić” iz Beograda pojavila se prva jugoslovenska antologija književnog satiričnog aforizma pod naslovom “Istorija Afokalipse”, autora Aleksandra Baljka, savremenog vodećeg satiričara.

U ovoj jedinstvenoj i svojevrsnoj antologiji, koja počinje aforizmima: Jovana Jovanovića Zmaja, Jovana Sterije Popovića, preko Vladimira Bulatovića Viba, Milovana Vitezovića, Brane Crnčevića, Milovana Vržine, Radivoja Bojičića, Duška Petrovića, do najmlađih književnika, zastupljen je i Miroslav Dimitrijević iz Paraćina. Miroslav Dimitrijević je do sada objavio zbirku aforizama “Aforiznica” i zbirku epigrama “Žeženo”. Satirične priloge je štampao u mnogim listovima i časopisima: Student, Jež, Duga, Osmica, Politika Ekspres, Mladost,

222

Omladinske, Reč mladih i u nizu drugih glasila. Dobitnik je nekoliko nagrada za aforizme.

(“14 dana”, 22. jul 1987. Paraćin)

Diploma opštine Paraćin Miroslavu Dimitrijeviću

BOGAT KNJIŽEVNI OPUS

Književni opus Miroslava Dimitrijevića, ostavio je brojne tragove u književnom životu ove sredine. Iz njegove “pesničke radionice” na svetlost dana izašlo je devet autorskih knjiga, a u štampi je značajan poduhvat nadahnut Vukovim delom, knjiga narodne književnosti “Vode vetrovite”.

“Vode vetrovite” su plod dugogodišnjeg sakupljanja i beleženja bisera narodne književnosti na ovom području i predstavljaju riznicu narodnog blaga, kakve se no Vuk ne bi postideo.

Sa autorskog pera Dimitrijevića stihovi su pretakani u knjige: Nehaj klatna, Moji svemirski preci, Velika postelja, Preporučena pošta, Dosoljavanje anđela, Generalna popravka, i Sedmoglava. Pored pomenutih pesničkih tvorevina u bibliografiji su upisane i knjige aforizama Aforiznica i epigrama Žeženo. Miroslav Dimitrijević ogledao se i kao uspešan prozni pisac, a na sceni GAP-a izvodjeno je monodramsko kazivanje “Ortaci”. Imajući u vidu bogat književni rad u

223

kulturi, Skupština opštine je dodelila diplomu opštine Paraćin Miroslavu Dimitrijeviću, pesniku i novinaru, uredniku lista “14 dana”.

(Obrazloženje komisije za dodelu Oktobarske nagrade za književnost, 13. oktobar 1987. Paraćin)

Predstavljena knjiga “Vode vetrovite”

VUKU U SLAVU – NARODU NA KORIST

Predvečerje značajnog jubileja Vuka Karadžića, proteklo je u njegovom duhu. Naime, 5. novembra u Osnovnoj školi “Vuk Karadžić” u Potočcu predstavljena je knjiga “Vode vetrovite” sa zapisima narodne književnosti ovog kraja. Ovu riznicu narodnog književnog blaga, sa svojim brojnim saradnicima, kazivačima, zapisivačima, otškrinuo je Miroslav Dimitrijevic, novinar i pesnik iz Paracina.Izadavač knjige je kragujevačka “Svetlost” u zajednici sa Odborom za obeležavanje Dva veka Vuka i ovdašnjom štamparijom.

Višegodišnjim traganjem po pomoravskim selima, Miroslav i saradnici su uspeli, da u zadnji čas istrgnu od zaborava bisere narodne usmene književnosti i sačinili kapitalno delo naslovljeno “Vode vetrovite”.

Na prigodnoj svečanosti u Potočcu, u atmosferi narodnog posela, koje su osmislili i sačinili nastavnici i učenici OŠ “Vuk Karadžić”, o knjizi i izdavačkom poduhvatu govorili su Miroslav Dimitrijević, zatim

224

Zvonko Kostić, pesnik, urednik dramskog programa Radio Beograda, inače recenzent ove knjige, Đorđe Petković, sekretar SO, i Slobodanka Todorović, direktor RO “Vuk Karadžić” iz Paracina.

Svi sagovornici su istakli da je ovo možda bila i poslednja prilika da se sačuva narodno blago od zaborava, i da su je svi mukotrpno, ali zato sa ljubavlju radili. Inače, ovu veoma lepu knjigu opremio je na atraktivan način Slobodan Štetić, akademski slikar iz Svetozareva.

(“14 dana”, 11. novembar 1987. Paraćin)

Alek Marjano

HUMORISTIČKI PSIHOGRAM

(Miroslav Dimitrijević: “Žeženo”, Vuk Karadžić”, Paraćin, 1987.)

Zbirka epigrama “Žeženo” Miroslava Dimitrijevića, čije je štampanje omogućila “Invest banka” iz Paraćina, povodom tradicionalne večeri humora i satire, prva je knjiga te vrste u Pomoravlju. Iako nevelika po svom kvantitetu, autor to vesto kvalitativno nadoknađuje.

Miroslav Dimitrijević traga za “zlim duhovim”u čoveku, ili izvan njega, žigoše raznovrsne individualne ili društvene destruktivnosti, najčešće oboje. Politika, standard, korupcija, anarhičnost, karijerizam...

225

realne su činjenice našeg vremena koje on kritički uočava i komentariše.

Prikazujuci dotrajalost nekih formi čovekovog ponašanja u svetu, zaparloženog duha i emocija, autor nas navodi na aktuelno razmišljanje o politici kao odrednici sudbine pojedinca, svestan njenog značenja u ovom haotičnom vremenu, bez utopije i iluzija. Svojim epigramima ističe u prvi plan sve one bitne premise koje čoveka našeg doba čine prepoznatljivim: on je statičan, besciljan i apatičan, on biva i Mesija i Kreatura, fantasta i prestupnik, erudita i lažov, junak i blefer.

Naravno, autor svojim zapažanjima nema pretenzije da menja svet. S toga ova knjiga ne opterećuje i ne zamara; pre predstavlja svojevrsni psihogram modernog čoveka i društva i dobru podlogu za laku psihoterapiju. Prisustvo samog autora svedeno je na minimum, on je nečujan kao senka, distanciran, ali ipak nevidljivo prisutan, jer kako sam kaze: “Idealno njuškalo/mora da nanjuši/prvo svoj trag/u svojoj duši”.

U svakom slučaju, “Žeženo” u potpunosti opravdava svoj naziv. Zgusnutog sadržaja, iz njega varniče pametne misli i reči. Dok misao potpuno ne sagori. Do magmatske stene. Ili pepela. Rađena kaligrafski, knjiga je stekla još veću originalnost i specifični šarm. U osnovi lirskog temperamenta, autor nas po drugi put iznenađuje svojom satiričnom formom. Sve ovo nam pokazuje da je Dimitrijević jedan od pisaca

226

koji uporno, iz knjige u knjigu, s velikom energijom i entuzijazmom, traga za novim književnim oblicima, nudeći nam nepredvidiva rešenja. naravno, njegova sklonost ka književnom eksperimentisanju nije puko poigravanje sa kategorijom jezika i teksta, već svojevrsna umetnicka avantura i težnja ka univerzalnosti.

(“14 dana”, 19. avgust 1987. Paraćin)

Dragomir Brajković

PREPOZNATLJIV GLAS I OSOBENA PESNIČKA LIČNOST

(Miroslav Dimitrijević:”Dosoljavanje anđela”, Književno društvo “Razvigor”, Užička Požega, 1985; Miroslav

Dimitrijević:”Generalna popravka”, list “Reč mladih”, Titovo Užice, 1986.)

Miroslav Dimitrijević (živi i radi u Paraćinu) spada u najplodnije mlađe pesnike. On je književno ime i ugled sticao učestvuvjući na brojnim pesničkim susretima i manifestacijama. Izlažući se, dakle, oštroj i beskompromisnoj konkurenciji mnogih pesnika i najčešće nepredvidivim ćudima vrednovanja različitih ocenjivačkih komisija, Dimitrijević je krčio put do publike.

227

Na mnogim od tih takmicenja mladih pesnika Dimitrijević je nagradjivan, ali najveće priznanje svakom pesniku, pa i njemu, jeste to što je stekao prepoznatljiv glas i osobeno pesničko delo.

Dimitrijević je do sada objavio šest zbirki stihova, a dve su se pojavile u kratkom vremenskom periodu: jedna krajem prošle, a druga početkom ove godine.

Zbirka stihova “Dosoljavanje andjela objavljena je u izdanju Književnog društva “Razvigor” iz Užičke Požege u biblioteci “Paun”, a zbirka “Generalna popravka” kao izdanje omladinskog glasila “Reč mladih”.

“Generalnu popravku” najnoviju Dimitrijevićevu knjigu možemo smatrati i nekom vrstom poetskog dnevnika koji nas uvodi u sudbine običnih ljudi i najobičnijih dogadjanja, koji, i te kako, mogu biti poetski.

“Sve se može ustihovati”, kao da poručuje Dimitrijević. Zbirka “Dosoljavanje andjela” ispisana je u istom maniru i u duhu iste poetike. Izbor stihova iz tih Dimitrijevićevih zbirki to najbolje može potvrditi.

(“Front”, petak, 30. januar 1987. Beograd)

228

Dragomir Brajković

SIMBIOZA TRADICIONALNOG I MODERNOG

(Miroslav Dimitrijević:”Velika postelja”, Paraćin, 1976)

“Velika postelja” Miroslava Dimitrijevića zanimljivo je i u velikoj meri samosvojno pesničko štivo. U samoj osnovi ovog pevanja leži istinski motivisana potreba za pomeranjima unutar pesničkih struja i škola, i najposle, za pomeranjima unutar jedne, u srpskoj poeziji oveštale tradicije. Reč je zapravo o menjanju ritma, ali ne istovremeno i pesničkoj destrukciji unutar samog jezika.Dimitrijević je uspeo da stvori svojevrsnu poetsku simbiozu tradicionalnog i modernog.

(Iz recenzije)

Dragomir Brajković

SKLADNO I HARMONIČNO

Pesnička pošta, koju smo i preko leta primali u velikom broju, počela je, koncem avgusta, da se uvećava. Stoga smo odlučili da vašim pesmama damo i više prostora i da, ukratko, ukažemo na neke od njih. Pesme Miroslava Dimitrijevića su harmoničan sklad misli i osećanja...

(“Mladost”, 29. 8. 1975. Beograd)

229

Srba Ignjatović

NEPOJAMNA LAKOĆA PEVANJA

(Miroslav Dimitrijević:”Dosoljavanje anđela”, Književno društvo “Razvigor”, Požega, 1985.)

Dimitrijević je jedan od onih pesnika čiji jezik i postupak odlikuje gotovo nepojamna lakoća pevanja. Reklo bi se da nema te mogućnosti, veze, asocijacije ili analogije koja se u ovoj poeziji ne bi mogla oplodotvoriti. Na mahove, pak, ta lakoća kazivanja upućuje na izvesnu (moguću) bliskost sa “neo-nadrealističkim shvatanjem i praksom pesništva.

No, ujedno je Dimitrijević sadrug i onih pesnika današnjice što premoćno odredjuju oblik i intencije srpskog stiha – pre svega kada je reč o ironijskim obrtima i efektima, svojevrsnoj “humornoj školi pevanja koju često i sam upražnjava, paradoksalnim poigravanjima i “nemogućim obrtima”. Njegova nova knjiga, međutim, s razlogom ima dva jasno razdvojena (no naravno i “kordinirana” UZAJAMNO SAGLASNA) plana ili toka. Imajuci tu knjigu kao DOSOLJAVANJE ANĐELA, pesnik naizgled, određeni primat daje njenom “anđeoskom” toku. Reč je o nizu pesama – činija, označenim brojevima s tim što se upravo knjiga i otvara pesmom iz toga niza. “Anđeoski tok je, pri tom, verbalno suzdržajniji i semantički unekoliko omeđeniji. On bi se čak mogao određivati kao linija svojevrsnih “komentara”

230

- da neke od pesama nemaju i obrnutu ulogu, ili, barem, položaj u knjizi- tako da pre deluju kao svojevrsna otvaranja i ZAČINJANJA u drugome toku razvijenih, dograđivanih, pokadšto i disperziranih poetskih tema, varijacija ili/ i pojedinačnih slika.

Najzad i sama sintagma kakva je ta naslovna sadrži, očito, svojevrsnu skrivalicu i igru, dosoliti, odnosno dopraviti, začiniti nešto, u običajenom pragmatičnom smislu označava neku vrstu konačnog čina, dovršavanje izvesnog procesa, finalni potez i “zahvat”.

Nedoslovno, figurativno značenje dosoljavanja utoliko je mnogo zanimljivije. “Dosoliti” ili i “presoliti” - priču, anegdotu, vic, intrigu ili kakvu situaciju, a u našem slučaju, naravno, dosoliti pesmu – najava je jednog postupka koji ide mimo uobičajenog, nudeći izvestan iskorak, prekoračenje začetih normi, njihovo kršenje i narušavanje.

Naličje Dimitrijevićeve poetske lakoće reklo bi se da je upravo sadržano u ovoj njegovoj postojanoj spremnosti na iskoračenja iz uravnjenih značenja i oblikovno-verbalne, na smeo zahvat, na posezanje za novim i prinovljenim (kako u verbalno-semantičkom, tako i u temeljnijem smislu).Već zbog toga nije čudno što je tretman “anđela” - kao pojma i simbola – u njegovom zahvatu umnogome relativizovan, “rastegljiv” i višeznačan. Sa izvesnim obeležjima ovih mitskih bića pesnik se poigrava upravo onako kako se danas poigravamo s negda ozbiljnom teološkom pitalicom o prirodi anđeoske supstance, eventualnoj njihovoj

231

“telesnosti” ili bestelesnosti, utemeljenoj na onoj znamenitoj pitalici o tome koliko andjela može da stane na vrh jedne igle. Sličnu optiku, disperziju slika i značenja, no uvek “uramljenih” humorom i ironijom opažamo i u uslovno drugom toku ove pesničke knjige.Vredi istaći, međutim, da je to tok u kojem se zbiva i izvesna postojana, nimalo disciplinirana rasprava o smislu i sudbini pesništva danas, o pesnicima samim, lošim i dobrim, ili, šire uzev, o smislu umetničkog stvaralačkog čina uopšte. Tu Dimitrijevićeva šalozbiljna igra stiče i odredjenu temeljitiju osnovu. Niz pesama ovoga toka zabavljen je i drugim, čak univerzalnijim temama, no vazda s značajnom dozom konkretne boje i konkretne, ovovremene slikovitosti. Diskurzivni i humorni rezovi deluju tu logično i združeno s raznolikim jezičkim, pa i neposredno govornim obrtima. Značenja se, mestimice, ipak zatamljuju, ili oslobadjaju i lutaju smerom nesputane igre. No, to ni najmanje ne menja osnovni čitalački utisak.

Dimitrijevićevo pevanje o “anđelima”, odnosno njihovo “dosoljavanje”, posvedočuje, još jednom, da je reč o pesniku valjanog dara i postojanog razvoja. Ono je, ujedno, i dokaz traganja i težnje ka konačnijim rezultatima. Sve su to razlozi zbog kojih se ova knjiga i preporučuje čitaocu.

(Pogovor u knjizi)

Beograd, 23, maj 1985.

232

Zoran Petrović

SUZOM I IRONIJOM

(Miroslav Dimitrijević: “Dosoljavanje anđela”, Književno društvo “Razvigor”, Požega, 1985.)

Peta pesnička knjiga Miroslava Dimitrijevića (do sada je objavio zbirke: Nehaj klatna, Moji svemirski preci, Velika postelja i Preporučena pošta), mada komponovana od dve međusobno izmešane celine, po svojoj umetničkoj zaokruženosti, u okvirima čvrste koncepcije i smele arhitektonike, sa razlogom se može nazvati knjigom pesama.

Jednoj polifonoj tematskoj ravni, u okviru knjige, suprotstavljena je druga celina od dvanaest pesama, pod zajedničkim nazivom “Činija”. Zapravo ove poslednje stoje u kontekstu kao refren koji neprestno i neočekivano varira osnovnu temu. Činija je samo poludistanca, još uvek dovoljno uznesen stepen pada anđela. Njena zemljana supstanca čini da se anđeoska projekcija, ne može ugledati, kao odraz u ogledalu, već kao smeša sa osnovom na koju pada, začinjena duhom koji je delimično, izvan obadve sfere. Mada je za Dimitrijevića anđeo “blistavi proizvod (čiste mašte) vrhunac higijene”, njegova zemna projekcija, kao da je jedan sasvim drugačiji entitet.

233

7. ČINIJA

“Seme bačeno u zemlju/najkraćim putem beži iz njene/teskobe./Seme anđela, /bačeno u srce, /najduže iz njega klija./ Klica je prečica do neba./ Uz sve počasti ispraćen,/ čovek liči na loš bumerang,/ovako zgrbljen./Na klicu umetnika.”

I kao što je Pasternak zapitao Tvorca “Pa kako bi da sam srećan i ja, s čim bi ti jeo zemaljsku so”, Dimitrijević veli “plačem/ suzom dosoljavam andjela”. Ali, rekli bismo ne samo suzom, već i ironijom, specifičnim humorom, smislom za paradoks, tako izraženim u njegovoj poeziji, “jer lepo je videti sebe/kako se uspešno protiviš/ zdravom razumu/”.

(“Svetlost”, 26. 12. 1985. Kragujevac)

Momir Stanisavljević

“ČINIJE” PUNE FANTASTIKE

(Miroslav Dimitrijević: “Dosoljavanje andjela”, Književno društvo “Razvigor” Požega, 1985.)

Peta zbirka pesama Miroslava Dimitrijevića “Dosoljavanje anđela”, koja je pre petnaestak dana izašla iz štampe, predstavlja značajno kulturno osveženje na polju poezije. Dimitrijević nam se ovog puta, za razliku od ranijih zbirki, predstavlja u novom svetlu. Pesnički zreo, pažljivo pravi izbor tema, po prvi put posvećujući

234

veliku pažnju nesvakidašnjoj unutrašnjoj organizaciji zbirke. Cela zbirka je podeljena na dvanaest “činija”, koje predstavljaju svojevrsno pretpevavanje za sledeće dve pesme koje slede. Same “činije” su tematski povezane anđelom kao lajt motivom, dok su pesme koje ih slede tematske slobodne. Što se tiče same poezije, Dimitrijević čak i onda kada upotrebljava odredjene sintagme sa kojim se svakodnevno susrećemo, to čini na takav način, u takvom kontekstu, da ne zasmeta čitaocu. Ustvari, koristeći se bogatim iskustvom nadrealizma on im daje sasvim novo značenje, mnogo dublje nego što imaju u svakodnevnoj leksici, kako to primećuje i Srba Ignjatović u pogovoru ovoj knjizi; “Naličje Dimitrijevićeve poetske lakoće reklo bi se da je upravo sadržano u ovoj njegovoj postojanoj spremnosti na iskoračenje iz uravnjenih značenja i oblikovno-verbalne, na smeo zahvat, na posezanje za novim i prinovljenim (kako u verbalno-tematskom tako i u temeljnijem poetskom smislu). “Drvo u sumrak”: .../Drvo je propagandni letak/ prijateljstva:grana iz grane ističe, / grana se u granu uliva/ vraćam stado sa ispaše:/ mleko se u jaganjce sliva/. Toliko je to jednostavno,/ da mi se čini/ da ništa nisam naučio/.

Dimitrijevićev stih je lak, očišćen od suvišnih slika, tako je doveden do zbunjujuće jednostavnosti, pružajući ujedno čitaocu na taj način mogućnost lične nadgradnje, “dosoljavanja” prema ličnom ukusu.

(“14 dana”, 2. oktobar 1985. Paraćin)

235

Milovan Vitezović

AUTOBIGRAFIJA JE JEDNA ILI REDAK DAR DUHOVITIH

(Miroslav Dimitrijević: “Dosoljavanje anđela”, izdavač: Književno društvo “Razvigor”, edicija “Paun”, Požega,

1985.)

Ako ima dara, pesnik može i anđela dosoliti, pa da mu pesma ne bude preslana. Ako pak nema dara, solio ne solio, glas mu ostaje bljutav. Sa Miroslavom Dimitrijevićem, o čijoj je knjizi pesama je i reč, prvi je slučaj. On ima dara i ima duha. Tako i ovo stavljanje soli na krila anđela ne deluje ni naivno, ni bljutavo, ni neukusno (mislim – figurativo).

Recimo i to u početku ovog prikaza, često knjige koje izlaze u unutrašnjosti, kod takozvanih malih izadavača, imaju češći cilj objavljivanje knjige, nego li cilj objavljivanja vredne knjige. Takve knjige ne stignu ni do prvog suda jer ga nisu ni vredne. Uz takve knjige ostaju nezapažene i vredne knjige, kao što biser promiče u pesku. Takav je, evo, slučaj i sa “Dosoljavanjem anđela” Miroslava Dimitrijevića, čija je duhovitost mnogima promakla.

Miroslav Dimitrijević u poeziju ulazi sa čvrstim stavom – olovkom HB i sa svetlim ciljem – danom. Po pesničkoj autobiografiji, koja je ova knjiga, kojom je odlučio da sebe što uverljivijim predstavi, on piše iz predačke potrebe za

236

sejanjem, za zagonetanjem sa crnim semenom na beloj njivi. Sam misli da za sebe nema mere, jer bi od njega samog i po sopstvenoj samoproceni krupnog dobar krojač napravio bar dva pesnika. Neka ostavi Dimitrijević dobrog krojača, neka sam od sebe, kad ima materijala napravi jednog dobrog.

Snaga ove poezije nije u fizičkoj snazi i krupnoći samog pesnika, već u njegovom duhu, u sasvim neobičnoj i neočekivanoj duhovitosti (ovu duhovitost on sam oseća i ističe da je vezuje u čvoriće) do koje dolazi jednostavno, prostom i prirodnom težnjom da svoje pesništvo učini savremenim u životnom i jezičkom smislu. U vremenu ispiranja i ispranih, ni pesnik nije ostao po strani. Tako mu je: 'nedelja je toaletni sapun'. Belina nedelje, čistota praznika izjednačena je sa biranim sredstvom za čišćenje. Tako ovaj stih govori o našem otuđenju koliko i jedan ekološki skup, a u isti mah se ostavlja prostor čitaocu da bude onaj Novalisov prošireni autor i da razmišlja i pretpostavi – ako je nedelja toaletni sapun, šta su ponedeljak, utorak, sreda, cetvrtak, petak ili subota, koja su sredstva za pranje i ispiranje radni dani. Pesnik (koga je savremena priroda vaspitala po kviz-sistemu) smatra da se ovakvom upotrebom dana neguje starenje materije, da se na taj način sprečava zamor materijala. Ono što je po želji prikazivača ove knjige trebalo da bude buduće pesničko opredeljenje Miroslava Dimitrijevića, nalazi se u drugom planu ovih pesama – orvelovsko osećanje savremenog sveta. Ako su dani sapuni, godišnja doba su epolete, oni koji se proglašavaju vrlim komandantima naše volje, po

237

čijim se nalozima na svetskim raskršćima razvlači dugmetara narodnog mišljenja, koji naredjuju da se upru cevi kažiprsta u bližnje. Dimitrijević poseduje redak dar duhovitih. Ovo je, za sada, autobiografska poezija, a autobiografija je kod pesnika samo jedna.

( “Jež”, 1985. Beograd)

Milijan Despotović

PESNIK POSEBNOG KOVA

(Miroslav Dimitrijević: “Generalna popravka”, “Reč mladih” - Titovo Užice, 1986.)

Nasatao je kvar. Vrte glavama. Koji je ovo gramatički oblik – pitaju? Ne zaboravljaju: valja tu nešto pogledati , gde su vatrogasci? Prevara-vicem, dobru ludost mogu da stvore jedino psihijatar i njegov pacijent, zajedno. Kako ih ubediti u to. Sa strane stoji pisac, čita halucinacije, rediguje haos i ponavlja stih koji je izgovorio Tomas Lutard: “Čujem se, dajem sebi ruku”. Biće to generalna popravka linearno zatočenog, jer, trajanje je večni niz posledica i uzroka, o kojima nam govori pesnik Dimitrijević u tako naslovljenoj knjizi. Suprotstavljajući se šemi uništenog Ikara, kosmogoni intervent, pesnik Miroslav Dimitrijević ne haje za kivnim, već radi na dokazivanju sopstvenih pretpostavki. U njegovo pero umetnuto je imanentno mastilo koje briše dvosmisao i

238

eventualne nesporazume, naprotiv stvara harmoničnost i doslednu disciplinu. Nešto za osnovu, pored ostalog ima magiju i elokvenciju, pesniku daje mogućnost u sadržaju i formi, da stvori takve pesničke ukrase do kojih se dolazi samo snažnim unutrašnjim pristupom.

“Generalna popravka” je zbirka spiritualnog kazivanja, jedna pesnička priča koja prima pitanja i daje odgovore, koji kroz destrukciju preživelog nude primerenu mudrost, koja ima sliku i zvuk reči.

Pesnik ovakvog kova, svojim kodeksom pevanja zavredeo je pažnju izbirljivog čitaoca, pa se našao na stranicama lista “Reč mladih”, koji je ovu knjigu objavio kao svoj izdavački prvenac. Nadamo se - uspešno!

( “Reč mladih”, 3. april 1986. Titovo Užice)

Dragan Todorović

VIŠEZNAČNI SVET SIMBOLA

(Miroslav Dimitrijević: “Generalna popravka”, “Reč mladih”. Titovo Užice, 1986.)

Miroslav Dimitrijević “Generalnom popravkom” sveta skladi vešeznačni svet simbola, koji ocrtavaju, indikativno, sedmodnevnu (uslovno imenovanom sedmodnevnom) slikovnicu života u kojoj se “Popravljanje glasa” označava kao uslov za pesmu,

239

“Majstor” i “Ratari” kao i “Orač” i “Pastir”, “Kamenorezac” i “Pastirica” upućuju na “Stražara” koji “repetira bravu rodne kuće” u kojoj “Kamenorezac” postavlja “trpezu prepunu krajputaša”, čime se Dimitrijevićevo pevanje približava tradicionalnim simbolima “kućnog praga” doživljava kao izlazak iz ustajalih tokova osećanja nacionalnog, a “Krajputaš” uvodi u opšteljudsku, zajedničku galeriju malih ljudi-tragičara.

(Iz recenzije)

Milijan Despotović

MUDROST REČI I SLIKE

(Miroslav Dimitrijević:”Generalna popravka”, “Reč mladih”, Titovo Užice, 1986.)

Miroslav Dimitrijević je stvaralac zavidne pesničke kulture, u čije je pero umetnuto imanentno mastilo, što tragom seže do sadašnjeg, uz ontološko jedinstvo, koje ne improvizuje, već, stvara harmoničnost i doslednu disciplinu.

Nešto za osnovu, pored ostalog ima magiju i elokvenciju, pesniku daje mogućnost u sadržaju i formi, da stvori takve pesničke ukrase do kojih se dolazi samo snažnim unutrašnjim pristupom.

240

“Generalna popravka” je zbirka i spiritualnog kazivanja, jedna pesnička priča koja prima pitanja i daje odgovore, koji kroz destrukciju prezivelog nude primerenu mudrost, koja ima sliku i zvuk reči.

Pesnik ovakvog kova, svojim kodeksom pevanja zavredeo je pažnju izbirljivog čitaoca, pa se našao i na stranicama lista “Reč mladih”, koji ovu knjigu objavljuje kao svoj prvenac. Nadamo se – uspešno.

(Iz recenzije)

Momir Stanisavljević

TRIJORENJE HRABROSTI–ZBIRKA PESNIČKIH MUDROSTI

(Miroslav Dimitrijević: “Generalna popravka”, “Reč mladih”, Titovo Užice, 1986)

“Miroslav Dimitrijević je stvaralac zavidne pesničke kulture, u čije je pero umetnuto mastilo, što tragom seže do sadašnjeg, uz ontološko jedinstvo, koje ne improvizuje, već stvara harmoničnost i doslednu disciplinu”, je deo iz recenzije kojom Milijan Despotovic preporučuje najnoviju, šestu knjigu pesama “Generalna popravka” Miroslava Dimitrijevića.

Prateci koncepciju svoje prethodne knjige, Dimitrijević “posvecuje svoju novu knjigu danima u nedelji i težeći univerzumu prati biblijski uzor stvaranja sveta, praveći

241

tako sedam pesama koje prate još dve, zaokruzujuci na taj nacin mikro celinu o kojoj peva.

Dimitrijević teži , a u tome i uspeva ne odstupajući od svog načina pevanja, jasno artikulisanom pesničkom izrazu. I upravo navedeno potrvdjuje prva pesma u zbirci “Popravljanje glasa”. Autor ove knjige svoju poeziju boji lokalnim koloritom punim ironije, pa čak i sarkazma, praveći tako iz pesme u pesmu valere načina života, mudrosti, pa čak i umiranja.

Nisam slučajno naslovio ovaj prikaz naslovom pesme kojom osviće drugi dan u zbirci pesničkih mudrosti Miroslava Dimitrijevića, jer upravo ta pesma je, neka mi bude dozvoljeno, jedna od najznačajnijih pesama u novijoj srpskoj poeziji.

Može se samo naslutiti hrabrost pesnika koji pesmu počinje ovakvim stihom: “Ako danas možeš da umreš hrabro, / ne ostavljaj za sutra,/ jer sutra će možda svako smeti da pogine...” Nastavljajuci dalje: “Ako preživite braćo,/ terajte decu da uče od zverke/ jer bezazleno zečije vaspitanje/ hvale vučija halapljiva usta”/.

Kao i svakoj drugoj popravci i u “Generalnoj popravci”, Dimitrijević pravi svoj raspored vrednosti, posvećujući pažnju ljubavi, preciznije ženskom telu i asocijacijama koje ono budi: “Pastirica leži vodoravno sa meridijanima/bliža ruju nego muškarcu i sanja/, a iz carskog reza izlazi stado, putuje u daljinu/ i ni jedna vrednost ne može da ga vrati/.

242

“Generalna popravka” na svoj način predstavlja popravku, otklanjanje dosadašnjih autorovih grešaka u pevanju i dovodjenju pevanja do što savršenijeg pesničkog izraza, otklanjanje dosadašnjih mana, što je pesniku, nesumnjivo, i uspelo.

I ovog puta za likovnu opremu knjige bio je zaduzen slikar Srećko Zdravković. On je svojim crtezima doprineo da “popravka” bude što uspešnija, pomažući tako Dimitrijviću da napravi svojevrsnu pesničku trpezu pred kojom i najizbirljiviji ljubitelji poezije neće ostati gladni.

(“14 dana”, 2. 10. 1986. Paraćin)

Milijan Despotović

SENTENCE ISTINOLJUBLJA

(Miroslav Dimitrijevic: “Aforiznica”, “Vuk Karadžić” Paraćin, 1987.)

Iz zbirki aforizama zapisujemo pre svega one rečenice koje nam služe kao potvrda, stvari koje sami upravo tako osećamo, o kojima smo često mislili, koji nas opravdavaju (Elijas Kaneti). “Mi se stalno prekaljujemo: vruće parole nam padaju u vodu”! Mudrost “Aforiznice “ je svestan govor, punog značenja bez kombinacije i domišljanja, to su istinska osećanja koja stavljaju žig na besmislice.

Dimitrijević ih “hvata za gušu” jer smatra da mnoge stvari ne idu u korak s vremenom, čak je raskoračje

243

vidno. Uostalom, put do cilja traži zastajkivanje, osvrtanje, sumiranje... Sustopice ide autor “Aforiznice”, smislom dopunjava previd Puta, biva saobraćajac na velikim raskrsnicama, pištaljkom opominje zalutale. Nije kasno. Nikada. “Opružimo se prema guberu, kad već nemamo bolji pokrivač”. Ne treba zaboraviti da svaka zapisana reč ima dva korena: prvo, može se dogoditi ili je ona već ljudski posledična- dogodila se. Dimitrijević piše o ovim drugim, one su snaga, pismena snaga. Posle pročitavanja knjige i usmena. Prenose se ove sentence, usmeno, ozbiljno za račun istinoljublja, ali kako stvari nisu u istoj ravni uvek, to je i prirodno, došlo do pojave satiričara, oni su i upozorili: “Najviša grana je najtanja”.

Kod Dimitrijevića nema neopreznog mišljenja, on pokušava zaustaviti pojavu izopačene pameti, narav kojoj se s druge strane mi smejemo, a on brine.To je valjda još jedna potvrda da su aforisticari tužni ljudi. Ali nisu ćutilni, uporno pričinjavaju svetlo, istupaju protiv svakog promašaja na Putu: ”Što duži put u budućnost, kraća je sadašnjost”.

Treba napomenuti da ovaj aforističar ne govori samo iz svoje potrebe, to se drugima bije o glavu, zapravo to je opšta društvena potreba: “Satira je kao vazduh, čim je nestane počinjemo da se gušimo”.

(“Novi put”, 17. jun 1987. Svetozarevo)

244

Snežana Jovanović

NAJKRUPNIJI KORAK OSTVARIO MIROSLAV DIMITRIJEVIĆ

Od pre deset godina se i počinje ozbiljnije da neguje zavičajna književnost. “Grad Paraćin” izlazi iz štampe 1975. godine, kada i zbirka pesama Miroslava Dimitrijevića “Moji svemirski preci”, a zatim ređala su se izdanja i izdanja.

Najkrupniji korak ostvaren je u objavljivanju zbirki pesama “Velika postelja” i “Preporučena pošta” Miroslava Dimitrijevića došle su u ruke ljubitelja poezije u ovom periodu (1974-1984). “Nežni disač vazduha” Zorana Ivanovića osvežio je publiku kao i triptih “Zidanje vode” Miroslava Dimitrijevića, Zorana Ivanovića i Tomislava Ivanovića.

Da knjiga ima poklonike i u seoskoj sredini svedoči zbirka raševačke poezije “Prolepšaj se od pesme” (priredio Miroslav Dimitrijević), a zbornik poezije “Duga nad zavičajem” ( takođe priredjivač Miroslav Dimitrijević), sa posebnim simpatijama je primljena u javnosti...

(Deo iz opširnijeg teksta povodom desetogodišnjice lista “14 dana” u Paraćinu, 7. mart 1984. Paraćin)

245

MONODRAME “ORTACI” I “ZAMENIK” MIROSLAVA DIMITRIJEVIĆA

Premijere

“ORTACI” NA SCENI GAP-a

Na sceni Gradskog amaterskog pozorišta 27. marta biće izvedena monodrama “Ortaci” Miroslava Dimitrijevića. Ovo premijerno izvodjenje “Ortaka” je prvi deo triptiha “Moravska kazivanja” Miroslava Dimitrijevića, u izvodjenju Tomislava Đorđevića, paraćinskog glumca. Ljubitelji pozorišne umetnosti imaće prijatno iznenadjenje prilikom susreta sa ovim umetnikom i dramskim delom koje je na scenu postavio Boka Obradović, a scenografiju uradio Aleksandar Portnoj.

( “14 dana”, 21. 3. 1984. Paraćin)

“ORTACI” U SPLITU I IMOTSKOM

Na poziv Alternativnog kazališta “Epicentar” iz Splita 27. i 28. aprila gostovaće Gradsko amatersko pozorište. Paraćinci će se u Splitu i Imotskom predstaviti monodramom Miroslava Dimitrijevica “Ortaci” koju kazuje glumac Tomislav Djordjević, a režirao je Boka Obradović.

( “14 dana”, 25. 4. 1984. Paraćin)

246

“ORTACI” U SPLITU

Monodrama pisca Miroslava Dimitrijevića “Ortaci” izvedena je 25. maja u Splitu. U interpretaciji Tomislava Đorđevića, glumca paraćinskog pozorišta i u režiji Boke Obradovića, predstava je izvedena u Dioklecijanovoj palati, a splitska publika je sa oduševljenjem prihvatila monodramu, čemu svedoči buran aplauz na kraju predstave.

(“14 dana”, 30. maj 1984. Paraćin)

Paraćinski pozorišni amateri na jugoslovenskoj smotri

“ORTACI” U TREBINJU

Na 29. Festivalu jugoslovenskih amaterskih pozorišta u Trebinju izvedeno je i monodramsko kazivanje paraćinskog književnika i novinara Miroslava Dimitrijevića “Ortaci”. Tekst koji je govorio paraćinski glumac Tomislav Đorđević u galeriji “Veritas” u Starom gradu Trebinja izveden je u noćnom programu.

Ovu prvu izvedenu monodramu na afirmisanoj pozorisnoj smotri publika je toplo pozdravila, a organizatori su sa svoje strane izrazili zadovoljstvo zbog gostovanja paraćinskih amatera.

(“Novi put”, 24. 7. 1984. Svetozarevo)

247

Gradsko amatersko pozorište

“ORTACI” U TREBINJU

Gradsko amatersko pozorište učestvovalo je na 29. festivalu dramskih amatera Jugoslavije u Trebinju i u nezvaničnoj konkurenciji u ponoćnom programu prikazalo monodramu “Ortaci” Miroslava Dimitrijevića, koju je izvanredno govorio Tomica Đorđević. Za prvu monodramu koja je izvedena na ovom festivalu i nakon predstave dobio je mnoge komplimente gledalaca i stručnih pozorišnih ljudi. ( “14 dana”, 24. 6. 1984. Paraćin)

Petar Ilić

“ORTACI” U SVETOZAREVU

...Istovremeno, u Gradskom amaterskom pozorištu u Svetozarevu punom parom radi se i na pripremanju monodrame “Ortaci” paraćinskog književnika Miroslava Dimitrijevića, koja je poverena glumcu Draganu Miliću. Režiju će raditi svetozarevački novinar i književnik Živorad Đorđević, inače, student pozorišne akademije, kome ce ovo biti prvi praktičan rad. Ovom predstavom 7. oktobra, na Radničkom univerzitetu “Vidosav Trepčanin” biće otvorena istoimena scena na kojoj ce se ubuduce igrati kamerna dela, kao što su monodrame, kabaretske predstave i teatar poezije.

(“Večernje novosti”, 22. septembar 1988. Beograd)

248

MONODRAMA “ZAMENIK”

...U slobodnom delu programa radnik Branislav Milenković Bane izveo je vrlo autentično monodramu paraćinskog novinara Miroslava Dimitrijevića, koju je prethodno izveo i na sceni GAP-a povodom jubileja “Investbanke” ovoga leta. Da veče bude što prijatnije pobrinuli su se članovi muzicke i folklorne sekcije KUD-a “Franc Rozin”, kao i njihovi gosti.

(“Naše staklo”, 28. mart 1985. Paraćin)

Branko Dimitrijević

PRIČE KOJE NE DOZVOLJAVAJU DUHOVNU LENJOST

(“Fantastični mehaničari”, zbornik najlepših priča na jugoslovenskom konkursu NON-a, posebno izdanje NON-a, Beograd, 1985; tiraž 100. 000 primeraka )

Miroslav Dimitrijević voli da iznenadjuje svoje čitaoce. Ne da čoveku da se duhovno olenji. Mora stalno da bude na oprezu kada će da naiđe takozvani iznenađujuci momenat. (Deo iz predgovora zbornika najlepsih priča jugoslovenskih autora na konkursu NON-a - Novih Omladinskih Novina, Beograd)

249

“FANTASTIČNI MEHANIČARI”

U izdanju NON-a iz Beograda izašao je zbornik kratkih priča mladih književnih stvaralaca pod nazivom “Fantastični mehaničari”. Ova zbirka sadrži oko trideset priča, od pet autora, a među njima su i pet priča paraćinskog književnog stvaraoca Miroslava Dimitrijevića, jednog od najboljih mladih prozaista u novoj srpskoj književnosti. Ova knjiga je promovisana 11. septembra u Splitu. (Napomena: zbornik je štampan u 100.000 primeraka)

(“14 dana”, 4. septembar 1985. Paraćin)

Božidar Zejak

DIVAN SVIJET POETSKOG SJAJA

(Miroslav Dimitrijević: “Preporučena pošta”, SIZ kulture Paraćin,1982.godine)

Poetski govor M. Dimitrijevića karakteriše izrazita dinamika osjećajnosti i pjesnikova sposobnost da istraje u poetskoj slici (cjelini) do kraja. Takav sklad daje uvijek jedan poseban ton poeziji, jedan grč u kome se prelamaju mitski počeci poetskog govora, dublji rezovi i zahvati u jednoj, manjakovoj atmosferi, poetskom štimungu. Zato još u uvodnoj pjesmi “Večni poštar”, dosta uspjeloj, uočavamo elemente koje smo naznačili. Slika zlatnog pisma podseća na drevne mitove, na bajkoviti ambijent, a

250

dominantna pjesma je u poslednjoj stofi: (...) “Da se željni nikad ne sastanu”.

Zbirka sadrži još dvadeset i jednu pjesmu različite snage i poetske orijentacije. Često nas zbuni nepredvidljivost motiva i njegova raznobojnost. Poetska slika bljesne čarom novine, zadivi neobičnošću motiva, jakim transponovanjem doživljajnosti svijeta.

Srešćemo u ovoj zbirci i one vječne motive poezije, probleme pjesnikovanja i smisla trajanja pjesme, borbu s riječima. Tako na strani 14. na nov način pominjani momenti transponuju i bolni zaključak da je “pesma samo zemljom puna”, upućuje nas na vječni problem stvaranja. Preporučujemo čitaocu ovu zbirku, jer bi svako naše dalje sudjenje, najvjerovatnije, rušilo taj divan svijet poetskog sjaja.

( “Glas Polimlja”, 2. novembar 1984. Prijepolje)

Srba Ignjatović

SMELIJE I OTVORENIJE

Traganje Miroslava Dimitrijevića sve smelija i otvorenija od neobičnog do bizarnog prate slike i situacije svakodnevice i uočavaju njihov neuobičajen, kadšto “pomeren” smisao ili odnos.

(“Omladinske novine”, 11. mart 1978. Beograd)

251

Srba Ignjatović

PODRUGIVANJE APSURDU

“Cevi kažiprstiju upremo u bližnje”, poručuje Miroslav Dimitrijević, nastavljajući tako, slobodno da kažemo, svoju liniju kosmičkog i istorijskog podrugivanja apsurdima stvarnosti.

(“Omladinske novine”, 6. maj 1978. Beograd)

Srba Ignjatović

TRAG ISKONI U SADAŠNJOSTI

Bavljenje relacijama početka, iskoni i vasione, svojstveno je Dimitrijeviću već od prvih pesama. Njegova nadgradnja, međutim, ide za tim relacijama da nađe pandan u sadašnjosti, ali i da ironično sagleda te otuđujuće “sitnice” ljudske svakodnevice. Ovaj stav je vidljiv i u pesmama koje su pred vama, a olovka je upravo “otuđujuća sitnica”, koja se nalazi i u “pumi žita” i opisuje “kamdžije u pupoljku zametnute”. Ironiju, pak, potražimo u pitanju – da li je olovka za pesnika sitnica?

(“Omladinske novine”, 17. decemba 1977. Beograd)

252

Srba Ignjatović

NEPRETENCIOZNA MODERNOST

Miroslav Dimitrijević, pak, nalazi skladan odnos liričnog i narativnog, traganja i lirske celovitosti, dovršenosti iskaza. Njegov postupak ima obeležje jedne nepretenciozne modernosti a, uz to, poseduje jednostavnost kao svojevrsne “selektivno umeće”.

(“Omladinske novine” 23. april 1977. Beograd)

Srba Ignjatović

NIZ IZNENADJENJA

Miroslav Dimitrijević, destruira ono prepoznatljivo i uobičajeno u lirskom saopštavanju, individualizuje leksiku na jedan izuzetan način, stapa i sklapa jezičke tonove u melodiju koja je naoko prepoznatljiva, da bi se pažljivijim slušanjem , bila identifikovana kao niz iznenadjenja.

( “Omladinske novine”, 23. oktobar 1976. Beograd)

253

Srba Ignjatović

AUTENTIČAN PROSTOR

Miroslav Dimitrijević neprestano istražuje stih, ostajući ipak u saglasju sa izvesnim širim tipovima pevanja. Njegovo razaranje forme začinje se, dakle, iznutra. Reč je, ujedno, i o autentično izabranom prostoru, u kome eksperiment zaista postaje plodonosan.

(“Omladinske novine”, 3. jul 1976. Beograd)

Srba Ignjatović

APSOLUTNO AUTENTIČAN JEZIK

Mladi pesnik Miroslav Dimitrijević (1950) prethodno je objavio dve knjige pesama: Nehaj klatna i Moji svemirski preci. Čitaocima je poznat i sa stranica naše pesničke rubrike u kojoj je objavio jedan broj svojih pesama.

Njegova intenzivna pesnička delatnost nastavlja se i ovom knjigom “Velika postelja” u kojoj se objavljuje jedan apsolutno autentican jezik s bojom igre, groteske i finog humora. Slobodni stih, pak, dozvoljava različita istraživanja, koje je Dimitrijević umeo da plodotvorno potvrdi. (Graficko izdavačko preduzeće “Vuk Karadzić”, Paraćin, str. 32). (“Omladinske novine”, 8. maj 1976. Beograd)

254

Srba Ignjatović

TRADICIONALAN LIRSKI NAPON

(Miroslav Dimitriević:”Moji svemirski preci”, pesme)

Tri ciklusa pesama objedinjavaju donekle tradicionalno obeležen lirski napon druge knjige Miroslava Dimitrijevića (rodjen 1950). Pesme je objavljivao u više listova i časopisa, kao i u našoj pesničkoj rubrici. Prethodna knjiga “Nehaj klatna”, 1972. (SIZ kulture, Paraćin, strana 40).

(“Omladinske novine”, 8. novembar 1975. Beograd)

Srba Ignjatović

FANSTASTIČAN SVET MIROSLAVA DIMITRIJEVIĆA

Sve veći broj zanimljivih pesama koje pristižu gotovo svakodnevno, da ukazuje na nastajanje jedne mlade pesničke škole. Ovu poeziju odlikuje svež odnos prema predmetnom, kazivanje svakodnevice u kojima ima i nešto one melanholoije što odlikuje recimo jedan deo mladjeg, americkog pesničkog stvaranja. Ta melanholija udružena je sa humorom, izvesnom dozom nonšalantnosti koja ima moć da pomera teške granice zbilje i uokviruje je igrom i snom.

Fantastican svet Miroslava Dimitrijevića rastvara se kao niz imaginativnih zamisli u

255

različitim pravcima. Na sličan nacin je započinjao je pre nekoliko godina i danas poznati mlađi pesnik Miroslav Maksimović.

(“Omladinske novine” 21. decembar 1974. Beograd)

Branislav Petrović

DVE NOVE ZBIRKE PESAMA

(Miroslav Dimitrijević: “Velika postelja” i Boro Kapetanović: “Kako se kalio Boro”)

Pesnici Miroslav Dimitrijević i Boro Kapetanović pripadaju najmladjoj pesničkoj generaciji koja se afirmiše i bori “za mesto pod suncem” poslednjih nekoliko godina. Oni iza sebe već imaju po dve zbirke pesama: Kapetanović je 1974. godine objavio “Pesmovano doba” (Klub pisaca “Branko Miljković”, Sanski most), a Dimitrijević “Nehaj klatna” (1972.) i “Moji svemirski preci” (1975) u izdanju izdavačkog preduzeća “Vuk Karadžić” iz Paraćina. Sada su pred nama nova pesnička ostvarenja ovih pesnika: “Velika postelja” Miroslava Dimitrijevića i “Kako se kalio Boro” Bore Kapetanovića. O zbirci “Velika Postelja” Miroslava Dimitrijevića u svojoj recenziji, pesnik Dragomir Brajković je rekao: “Velika postelja” je zanimljivo i u velikoj meri samosvojno pesnicko stivo.

256

U samoj osnovi ovog pevanja leži istinska motivisana potreba za pomeranjima unutar pesničkih struja i škola, i najposle, za pomeranjima unutar jedne, u srpskoj poeziji oveštale tradicije.

Dimitrijević je uspeo da stvori svojevrsnu poetsku simbiozu tradicionalnog i modernog, ali je sa više smelosti i avanture mogao da ode i dalje i dublje...”

(“Front”, 23. april 1976. Beograd)

Branislav Petrović

ZASLUŽUJE PUNU PAŽNJU

Da kažemo da smo dobili zbirku Miroslava Dimitrijevića, pesnika iz Paraćina, u kojoj su mnoge pesme objavljene na našoj stranici. Podeljena u tri ciklusa, zbirka pod naslovom “Moji svemirski preci”, nema sumnje, zasluzuje našu punu pažnju.

(“Front”, petak, 11. jul 1975. Beograd)

Branislav Petrović

RODOLJUBIVO OSEĆANJE

Za današnji broj izabrali smo sedam pesama pesnika Janka Brajkovića, Meha Barakovića, Miroslava

257

Dimitrijevića, Vjekoslava Martina, Bobana Vjeneša, Ivice Jembriha i Ružice Etinger. Sve su to naši redovni saradnici i već prilično (ko manje ko više) afirmisani pesnici. U generaciji najmladjih jugoslovenskih pesnika njima, nema sumnje, pripada značajno mesto. Zbog toga neće biti naodmet da o pesmama koje danas objavljujemo malo porazgovaramo.

Miroslav Dimitrijević je afirmisani pesnik, i njemu nema sumnje, pripada značajno mesto. On ima već čitavu zbirku pod naslovom “Moji svemirski preci”. To su pesme u kojima pesnik razrešava svoj odnos prema prošlosti, sa akcentom izraženog rodoljubivog osećanja. Vladanje stihom najveći je kvalitet ovih pesama.

(“Front”, 24. januar 1975. Beograd)

Tomislav Marijan Bilosnić

DOMINACIJA STIHA

(Miroslav Dimitrijević:”Tečna pšenica”, Odžaci, 1987.)

Jednostavno Dimitrijević nije pasivni posmatrač, on je prirodan, što je ovdje najbitnije iako se odlikuje sklonošću dominacije stiha nad iskazanim konfliktom. Pa i to je jedna od karakteristika haiku. Prožeti sve faze života, stopiti ih u jednu cjelinu.

( Iz recenzije)

258

Tomislav Marijan Bilosnić

NEMILOSRDNA SUPROTSTAVLJENOST

Miroslav Dimitrijević eksperimentira i tako iznosi svoj zaključak. On je svjedok pjesme. On ima intiman odnos sa svojim djelom. Pisac teži i to prilično. On ima vlastitu individualnost i nemilosrdno se suprotstavlja, pristupio je ozbiljnoj izradi svojih pjesama.

(“Oko”, 14-18. svibnja 1978. Zagreb)

Tomislav Marijan Bilosnić

MIROSLAV DIMITRIJEVIĆ VEĆ UPOZORAVA

Moji mladi pisci, to vam je tako, kao što danas vlada zbrka reprodukcije. I nadomjesci se umnažaju. Nitko nije siguran da je u pravu, a kamoli da je sam pravi. A “svaki pravi umjetnik” ima “osjećaj o kojem je govorio Osip”, kaže Nadežda. Uzmite mikrofone i atmosfera vas već omamljuje, skoro ćete svi biti isto uobličeni. Kviz traži razgolićenje.

Miroslav Dimitrijević već upozorava na 101 kviz. Smjesite se i dalje, ljupko, kamera snima. Vaše modrice presvučene su make-upom. Odgovarajući na jednostavna pitanja, gimnasticirate rječima. Sve se lomi kao u avionskoj strašnoj nesreći, i zapravo nigdje života i nigdje smrti. Poleteti prema suncu ne

259

može se na stakalcu leda. Ili više nema nikakvog čuda. Dovoljno je zbuniti, ili udivit, za tren.

(“Oko”, 30. studenoga-14. prosinca 1978. Zagreb)

Duško Trifunović

SJAJNA PJESMA

Meho Baraković mi preporučuje divnu pjesmu Miroslava Dimitrijevića iz Paraćina. Miroslav piše sjajne pjesme i do sada je objavio tri zbirke pjesama, a radi kao novinar. Sledi pjesma.

(“Oslobodjenje”, 23. maj 1976. Sarajevo)

SNAŽNA ERUPCIJA REČI

(“Pripitomljena olovka” - nagrađeni ciklus pesama Miroslava Dimitrijevića)

Miroslav Dimitrijević je jednom snažnom, skoro neobuzdanom erupcijom reči progovorio u formi poeme u “Pripitomljenoj olovci”, o tehničkoj civilizaciji i ljudskom otuđenju, tehnologiji koja menja čoveka. Poruka pesnikova je naša opšta tema u borbi za humanizaciju i čovekovu nadu. (Obrazloženje žirija u sastavu: Ljubiša Djidić, predsednik, Saša Hadži Tančić i Dimitrije Nikolajević, na majskom konkursu KK “Djura Jakšić” - Svetozarevo).“Doba” časopis za književnost, umetnost i kulturu, oktobar, 1979. Svetozarevo

260

AUTENTIČNA ATMOSFERA PODNEBLJA

(“Slatki rulet” - nagrađena zbirka priča Miroslava Dimitrijevića)

Priče iz “Slatkog ruleta” ističu se autentičnom atmosferom ovog podneblja preko čije vode, u ovom slučaju Morave, odvija se život ne onakav kakav bi pisac želeo da bude, već onakav kakav u svojoj suštini jeste. Naročito treba istaći jezik kojim se ovo pripovedanje izdvaja iz hora slatkorečivosti i lirskog sanjarenja.

(Obrazloženje žirija u sastavu: Slobodan Pavićević, urednik časopisa “Koraci” iz Kragujevca, Saša Hadži Tančić, urednik “Gradine” Niš i Slobodan Djukić, profesor iz Paraćina, na oktobarskom konkursu KK “Djura Jaksic”- Svetozarevo).“Doba” - časopis za književnost, umetnost i kulturu, oktobar, 1979. Svetozarevo Bajo Džaković

REFLEKSIJA KAO VEO

(Miroslav Dimitrijević “Preporučena pošta” - SIZ kulture Paraćin, 1982.)

Paraćinski novinar i pesnik Miroslav Dimitrijević (1950) već više od deceniju i po prisutan je u književnoj javnosti. Objavljuje u gotovo svim značajnijim listovima i časopisima, ima ga festivalima, dobija nagrade, objavljuje knjige...

261

Dimitrijević pripada nevelikoj (i sve ređoj) grupi stvaralaca koji bi se mogli okarakterisati elementarnim i koji stvaraju mirno i plodno, nagonom svog razuma, udaljeni od buke kulturnih metropola pomodnih trendova i raznoraznih “izama”. I njegova najnovija knjiga “Preporučena pošta” potvrdjuje takvu umetničku vokaciju. Kao i u “Nehaju klatna” (1972), “Mojim svemirskim precima”(1975) i “Velikoj postelji (1976) Dimitrijević ostaje dosledan svom poetskom imidžu. Zbirka “Preporučena pošta” je zbirka u pravom smislu reči za razliku od knjiga poezije kompozicijski građenih poput romana. Ova knjiga predstavlja izbor na jednom mestu odabranih i sakupljenih pesama (22) uglavnom objavljenih u poslednjem periodu, motivski i tematski različitih, ali je već na prvi pogled jasno da isti autor potpisuje ove pesme. Temperament, leksika, ritam, kao i stav autora prema okruženju potvrdjuju to. I još jednom dokazuju da su nastale iz pera pravog, elementarnog pesnika. Inače, po formi sve ove pesme su katreni, pisani uglavnom po šemi (a-b-a-b), mada se, redje, može naići i na oblik (a-b-b-a), kao i na kombinaciju dve navedene šeme. Autor nam u ovoj knjizi kao i svaki pravi pesnik, od prve do poslednje strane nudi svoj imanentni svet. Ko bez otpora uđe u taj svet začudiće se nad tematskim fluorescentnim bogatstvom. Bilo bi gotovo nemoguće grupisati pesme iz ove knjige (jer žive svaka za sebe, ali nekakva moguća

262

grupacija ili podela koja ujedno označava i osnovne karakteristike Dimtrijevićevog stava i samog pesništva bila bi: pesme imaginacije, pesme folklora i humora, ruralne, refleksivno-angažovane, pesme prizora, pesme kao igra, kao i medjužanrovske. U celini gledano ove pesme deluju impresivno, vidi se da su delo elementarnog stvaraoca, a neke od njih (Telefon gospođe Izabel, Na trapezu dubine, Dva leukemičara...) najavljuju svoj mogući duži život u srpskoj poeziji “osamdesetih” u jednom eventualnom izboru, gde bi se pravim, elementarnim pesnicima pružila veća pažnja, na štetu pomodnih trendova i ...izama. Kompletnom prijatnom doživljaju “Preporučene pošte” doprineo je i slikar Zoran Ivanović, koji se bavio lepotom knjige.

(“Gorocvet”, februar – mart 1985. Svetozarево) Ljubomir Ćorilić

STIHOVI KOJI ZRAČE MRAMORNOM ČVRSTINOM JEZIKA

Miroslav Dimitrijević je uklesao stihove koji zrače mramornom čvrstinom jezika, uzbudjenju doživljajno-misaonim spletom i lepotom iskaza, plene kritičarsku naklonost, oblikom, rasporedom ritmičkih pauza, a neobičnom slikovnošću. Ove pesme najavljuju obilati dar pesnika koji se već uspešno dokazivao saradnjom sa književnim

263

listovima i časopisima, nagradama na pesničkim manifestacijama i objavljenim knjigama. Iza sebe je ostavio četiri knjige: ”Nehaj klatna”, “Moji svemirski preci”, “Velika postelja” i “Preporučena pošta”. Poslednju knjigu, pod zajedničkim naslovom „Zidanje vode“, objavio je zajedno sa Zoranom Ivanovićem i Tomislavom Ivanovićem, s drugarima koji su putovali zajedno s njim kroz veliku svemirsku šumu života. Zajednički su prepoznavali puteve do zvezdanih metafora umetnosti, pa su i udesili tri knjige pod istim naslovom “Zidanje vode”. Uvereni smo da Dimitrijević zaslužuje mnogo širu pažnju književne javnosti.

(“Lozničke novine”, petak, 14. maj 1982. Loznica) Snežana Jovanović

NEPREKIDNO ZIDANJE BUDUĆNOSTI

(“Zidanje vode”: Zoran Ivanović, Miroslav Dimitrijević i Tomislav Ivanović: izdavač SIZ kulture, Paraćin, 1982.) Paraćinska javnost i svi ljubitelji lepe književne reči imaju priliku da se upoznaju sa jednom interesantnom, kvalitetnom i izuzeteno opremljenom knjigom. Reč je o “Zidanju vode” Zorana Ivanovića, Miroslava Dimitrijevića i Tomislava Ivanovića, pesničkom triptihu, pesama trojice paraćinskih pesnika, od kojih su Zoran Ivanović i Miroslav Dimitrijević već poznati književnoj javnosti, dok se Tomislav Ivanović oglašava svojim pesničkim prvencem.

264

“Zidanje vode” naslov koji nagoni na razmišljanje. Autori su imenovali ovu knjigu dubokom filozofskom mišlju. Prva reč u naslovu asocira na neimarstvo, graditeljstvo, a voda začetnica evolucije, izvor je svega što nastaje i što postoji. Bukvalno prevedeno znači neprekidno zidanje života, budućnosti. Tri imena među koricama knjige, jedna generacija koja je posle decenijskog druženja pokušala da progovori o sebi i svetu, da se predstavi zajedničkom knjigom, svojom knjigom – knjigom koja je ogledalo ove umetničke generacije. “Preporučena pošta” Miroslava Dimitrijevića zamišljena je kao knjiga – naselje, sa spletom ljudskih sudbina. Svako od nas je primalac te “preporučene pošte” , sudbine ili kobi. Na početku knjige stoji “Večni poštar”, uvodna pesma, koja tokom čitanja uručuje poštu pesnicima, umetnicima, sitnim preprodavcima, inženjerima i drugim. Knjiga je sva u sadašnjem vremenu, inspirisana urbanom sredinom sa svim svojim protivurečnostima. “Kad govorimo o ovoj knjizi ne treba zanemariti višeslojnost poetskog tkiva i versifikacijsku sredjenost u kojoj svojom muzičnošću dominiraju katreni”, primećuje Živorad Djordjević...

(“14 dana”, 24. februar 1982. Paraćin)

265

Živorad Djordjević

PESNIČKI TRIPTIH

(M. Dimitijević, Z. Ivanović, T. Ivanović: “Zidanje vode”, SIZ kulture, Paraćin, 1982)

Zanimljiva je i ohrabrujuća ideja SIZ-a kulture paraćinske opštine da se na ovaj, čini se najpogodniji način da podrška mladim stvaraocima da se skrene pažnja na napore jedne generacije paraćinskih pisaca. Očigledno je da se nešto menja nabolje kada se radi o zavičajnoj književnosti, jer evidentna je činjenica da lokalno lautarstvo čini ozbiljan korak, da se ubaštini u zavičajnu kulturnu istoriju, da izbori svoje mesto medju uvek favorizovanim granama zavičajne kulture i umetnosti. Sagledavati među tim uslovnim odrednicama knjigu “Zidanje vode” neopohodno je da bi se shvatio i njen značaj i napori autora i izdavača koji na najbolji način želi da zbaci plast lažnog mecenaštva i zavičajnoj književnosti pokloni dužnu pažnju. Doduše, ovo nije ni prvi ni jedini pokušaj, međutim ti sporadični pokušaji morali bi postati praksa. U svakom slučaju, pod zajedničkim naslovom “Zidanje vode” imamo pred sobom pesnički triptih, pesme trojice paraćinskih pesnika, od kojih se Tomislav Ivanović oglašava svojim pesničkim prvencem, dok su Miroslav Dimitrijevic i Zoran Ivanovic već poznati književnoj javnosti. I pored tri imena koja su se nasla među koricama knjige koja je naslovljena kao “Zidanje vode” ne može se

266

govoriti o nekom nasilnom spoju tri pesničke individualnosti. Pre se može govoriti o knjizi u kojoj je jedna generacija pokušala da progovori o sebi i svetu jednom knjigom – svojom knjigom. Posle tri pesničke knjige, Miroslav Dimitrijević se oglašava “Preporučenom poštom”, knjigom okrenutom onima koje poznaje i voli, kao što je to prozom učinio Izet Sarajlić u knjigi “Koga ce sutra voziti taksisti” Međutim, Dimitrijević se neće držati strogo tih odrednica. Njegova knjiga biće i panoptikum dnevnih dogadjaja, ponekad i novinski kroki u koji je uneto mnogo boja svakodnevlja. Kada govorimo o ovoj knjizi ne treba zanemariti višeslojnost poetskog tkiva i versifikacionu sređenost u kojoj svojom muzičnošću dominiraju katreni. U svakom slučaju, pred nama je osmišljen i neosporno vredan poetski tekst, otvorena knjiga “Preporučena pošta” Miroslava Dimitrijevića (...)

( “Novi put”, 24. 2.1982. Svetozarevo) Boka Obradović PESNIČKI TRENUTAK PARAĆINSKE KULTURE

(...) U Galeriji “Z” tog četvrtka (28. januara 1982.) desilo se nešto neobično lepo. Jedna knjiga puna prelepih reči, susrela se prvi put sa delom svojih čitalaca. To se obično naziva (a tako je i pisalo u pozivnici) svečana promocija knjige, ali kada se to ovako spontano i sa

267

ljubavlju odvija, kada sami pesnici naglas i u prepunoj galeriji ponovo doživljavaju svoje stihove, kada se nadjemo u onako velikom broju i sa ogromnom pažnjom družimo s knjigom, to je nešto mnogo više, onda je to kao susret prijatelja. I sve to uz složenu anatomiju knjige od rukopisa i crteža, pa do štamparskih limova. Jedan Miroslav, esteta po duši, pesnik u srcu i reči, ponovo zaljubljenicima u lepu reč, nudi “Preporučenom poštom” pregršt svojih snova i istina pretočenih u sklad zvukova i boja – u pesme. Jedan Zoran slikar po zvanju i ubeđenju pesnik u duši sa nežnim sećanjima, sa svojom vizijom sveta i svojom istinom života. I Tomislav naš čovek iz Erlangena gde se uči čistoj filozofiji, ljubavnik rosnih svitanja, planine, trave, polja. Triptih sazdan od snažnih valova koji zapljuskuju njihovo stremljenje - “Zidanje vode”. No, neka o tome govore književni kritičari, a mi se zadržimo na samom dogadjaju, na doživljavanju. Ovaj doživljaj od četvrtka 28. januara morao bi biti podstrek svim stvaraocima iz svih oblasti kulture, za rađanje novih i još novijih formi, za nova upoznavanja i nova druženja jer potrebe i te kako ima, to se u četvrtak videlo, a uslovi se uvek mogu stvoriti.

(„14 даnа“, 10. 2. 1982. Paraćin)

268

Živorad Đorđević

OD ZVEZDE DO ZVEZDE

(Pesnička panorama Raševice “Prolepšaj se od pesme”, Mesna zajednica Raševica i SIZ kulture Paraćin,

Raševica, 1980.) Zanimljiva kao trenutak neprolaza, ova panorama Raševčana koji su se zaputili u veliku tajnu pesničkog stvaranja donosi nam zanimljive (iako ne uvek samosvojne) pesničke glasove. Govoreći o literarnom zglasju ove panorame ne mogu da se otmem utisku da nad njom lebde reči Ištvana Domonkosa: “Njihova pesma luta od zvezde do zvezde”. Čini mi se da to može da bude osnovna karika kojom se povezuju ova imena iz ove panorame, karika kojom se čvrsće mogu vezati sve pesme u nekakav jedinstven krug. Ako se uzme da panorama “Prolepšaj se od pesme” ima prevashodno informativni karakter, nećemo sumnjati u njenu valjanost. Ova panorama predstavlja i svojevrstan pokušaj da se predstavi literarni trenutak jednog sela, koje do sada na literarnoj mapi Srbije nije bilo označeno kao literarno žarište, da se predstavi stvaralaštvo zemljoradnika, studenata, đaka, Raševčana koji uporno održavaju literarni plamičak sela. Od devet pesničkih imena, koliko je zastupljeno u izboru “Prolepšaj se od pesme” (Miroslav Dimitrijević, Dobrivoje Milovanović, Draško Lukić, Miroslav Rajić, Života Lukić, Milka Perić, Dušica Milivojević, Svetlana Jovanović i

269

Snežana Nikolić), ljubiteljima poezije je poznat Miroslav Dimitrijević, čije tri knjige predstavljaju korak dalje od lokalnih književnih međa, i u ovoj panorami se predstavlja kao pesnik koji čeprka na zgarištu megalopolisa tražeci odgonetku na večnoj relaciji: postojanje-nepostojanje (...) Pesnička panorama “Prolepšaj se od pesme” spada u one poduhvate izdavaštva koje treba pozdraviti i kakvih bi u našoj sredini trebalo biti i više.

( “Novi put”, 12. mart 1980. Svetozarevo) Rajko Lukač

POEZIJA U VODAMA MITOVA, ISTORIJE I FANTASTIKE

(Pesnička panorama Raševice “Prolepšaj se od pesme”,

MZ Raševica i SIZ kulture Paraćin, Raševica, 1980.) -Ovaj zbornik pjesnika paraćinskog sela Raševice je potvrda veoma aktivnog djelovanja u našoj kulturi. To je poezija zemljoradnika, srednjoškolaca, studenata kvalifikovanih radnika, novinara kojima njihovi svakodnevni poslovi nisu bili prepreka da se istom merom posvete i poeziji. Istina autori su iz različitih generacija, sa različitim životnim iskustvima, pa je to proizvelo i oscilacije kvaliteta, ali je zbornik istovremeno i jedna spona, most među generacijama ovog moravskog sela.

270

Miroslav Dimitrijević je autor triju objavljenih zbirki pjesama, dobitnik nekoliko značajnih nagrada za književnost, zastupljen u više književnih zbornika i panorama. Pored toga njegove pjesme i pripovetke i aforizmi egzistiraju u skoro svim listovima i časopisima širom zemlje. Dimitrijevićev poetski junak je ljudsko biće iz urbane sredine, ovovremeno i malogradjansko, ali je i od homerovskog tkanja, junačan, nenametljiv. To je i epski i lirski tragikomičan junak našeg vremena. Njegov junak je iz mita preletio vjekove i “aterirao” u megapolis. Otuda je ova poezija duboko u vodama istorije, mitova i fantastike. Dimitrijevićevi, dakle, poetsko-istorijski junaci razbacani su po stadionima, sudovima, laboratorijama, soliterima, fabrikama, bolnicama da “spijuniraju”, razotkrivaju “urbanu sredinu” da stražare na međi humanosti. Ali ovaj pjesnik istovremeno analizira i palanku: vrši neprekidna poetska sondiranja paralizovanih djelova palanke, njene malogradjanštine. To je poezija specificnog jezika, oplemenjena jednim slojem narodnog lirskog štimunga sa apsurdnošću mišljenja, sa njegovom formalnom logikom. Hoću reći, Dimitrijević je u svojoj poeziji znalački sproveo simbiozu tradicionalnog i modernog (...).

(“14 dana”, 9. april 1980. Paraćin)

271

Rajko Lukač

SLIČNE PESNIČKE SUDBINE Moj prethodni sagovornik Miroslav Dimitrijević i sadašnji David Kecman su ljudi sličnih sudbina. Obojica su završili više pedagoške škole (grupa za srpskohrvatski jezik), rade kao novinari lokalnih listova, vječiti su podstanari (i to u predgrađima zvanim “preko pruge”), supruge su im istih imena i obje su bez zaposlenja, čak su im i kćeri vršnjakinje. “Najzajedničkije” im je to što su obojica vrsni pjesnici(...)

( “Mladost”, 31. mart 1978. Beograd) Slobodan Saša Đukić

STONOGA U VELIKOJ POSTELJI

(Miroslav Dimitrijević:”Velika postelja”, Paraćin, 1976.)

Već smo u situaciji da beležimo podatak da se kod nas počela pažnja da poklanja izdavačkoj delatnosti, doduše sa nedovoljnom društvenom pažnjom, bar što se tiče obezbedjenja materijalnih mogućnosti koje bi pomogle mladim autorima da ostvare svoju ambiciju i pokažu se široj čitalačkoj publici. No, to nije zasmetalo Miroslavu Dimitrijeviću da nam ponudi novu zbirku pesama i produbi saznanje o njegovim pesničkim mogućnostima, koje očigledno nisu ni male, niti čime ograničene, već se u punoj meri koristi “pesnička sloboda” da

272

bi se slobodno tragalo po neiscrpnom bogatstvu metafora što ih život ljudska reč i emocija nude. Čitalac se probija kroz gusto ševarje reči i slika, uživajući u posebnom i nesvakidašnjem ritmu poetske reči. Zato se reči nižu, jedna za drugom, u manistru šarenih delova pesničkih đinđuva sve do svog prividnog kraja. Do tada predaha nema, stalno smo u iščekivanju da se nešto dogodi, da nešto izroni iz velike postelje. Objavljujući svoje stihove po raznim časopisima širom zemlje, Dimitrijević se smelo hvata u koštac sa varljivim vrednostima savremene poezije, ne plašeći se stranputica i promašaja. On uporno izgradjuje svoj pesnički svet, koji je svakako najbolji od svih koji postoje oko njega. I to je jedna vrednost koju ne zanemarujemo, i iznad svega poštujemo kada procenjujemo vrednost ove poezije. Umesto zaključka citiramo mišljenje Srbe Đorđevića, književnika koji, izmedju ostalog kaže: “Reč je o autoru koji ima vrlo čist pesnički jezik, dakle radi se o piscu koji sigurno piše, koji je ispekao zanat pa je samo jedna ovakva činjenica dovoljan razlog da mu ovaj rukopis bude objavljen”.

( “14 dana”, 27. april 1976. Paraćin)

273

Srba Đorđević

ČIST, VRCAV I ASOCIJATIVAN JEZIK

(Miroslav Dimitrijević: “Velika postelja”, Paraćin, 1976.)

Pre svega mišljenja sam, a nadam se i da će se i ostali koji budu čitali ovu njegovu knjigu sa mnom složiti u jednom, a to je da je reč o autoru koji ima čist pesnički jezik, dakle radi se o piscu koji sigurno piše, koji je ispekao zanat, pa je samo jedna ovakva činjenica dovoljan razlog da mu ovaj rukois bude i objavljen.. Najkraće rečeno u rukopisu postoji odredjen umetnički nivo i ravnoteža, pa može izdržati kriterijume za javnost. Zbirka “Velika postelja” je kao celina dobro osmišljena. Čitavu arhitektoniku knjige drže pesme koje su gradjene po istoj ritmici, skrivena težnja ka ironiji, koja ponekad prelazi i u sarkazam, u potpunosti diferencira ovu zbirku od drugih. Predmet skoro svake pesme je ljudsko biće iz urbane sredine, ovovremeno i malograđansko. Dimitrijević je tako vešto glorifikuje da čitalac prosto uživa u igrariji pesme, da bi tek na kraju pošto je završeno njeno čitanje i počeo o njenoj poruci da razmislja, shvatio da je pesma bila pesnikova klopka namenjena čitaocu, ne u njoj da uživa već da sebe identifikuje. On u tome uspeva zahvaljujući jeziku, koji je vrcav pun asocijativnih slika i

274

nekonvencinalnosti. Međutim, najviše je interesantno što govoreći o urbanom čoveku to čini rimom, a ne slobodnim stihom, gotovo narodskim jezikom, a ne gradskim. Radi ilustracije navešćemo nekoliko pesama koje su u tome najkarakteristicnije: Velika postelja, Momačka pesma, Velika bračna postelja, Usta listopada, Zlatno doba muškosti i druge.

(Iz recenzije – pogovor) Živorad Djordjević

NOVA METRIČKA SHEMA I NOV SADRŽAJ

(Miroslav Dimitrijević: “Velika postelja”, GIP “Vuk Karadžić” Paraćin, 1976.)

Čini se da posle dve knjige (“Nehaj klatna” 1972. godine i “Moji svemirski preci” 1975. godine) Miroslav Dimitrijević progovara punijim i versifikaciono razvijenijim, raznovrsnijim i čvršćim pesničkim jezikom. Najnovija Dimitrijevićeva knjiga “Velika postelja” proširuje krug njegovih poetskih ispitivanja. Poetska traganja Miroslava Dimitrijevića granaju se u dva smera: ispitivanje novog tematskog područja i traganje za novim stilskim mogućnostima. Sastavljena od dva podciklusa pesama “Prve vesti iz Velike Postelje” i “Zadnje vesti iz Velike Postelje” i nosećeg kruga pesama “Velika postelja” Dimitrijevićeva knjiga činila bi dobro osmišljenu kompozicionu celinu da su uvodni i prateci cilus našli jednorečnost sa nosećim

275

ciklusom po načinu ostvarenja i otelotvorenja motiva. U ciklusu “Velika postelja nailazimo na pesnika koji pokušava da nadje novu muziku na istinskim korenima narodnog lirskog pesništva (Velika bračna postelja, Momačka pesma, Bračno koplje, Razgovor...). U ovoj svojoj knjizi Dimitrijević odlazi dalje od traganja za dubokim i skrivenim prapočetkom, od odgonetanja tajne prapredaka, što je bila osnovna nit poslednje njegove zbirke pesama. Ovde vidimo pesnika koji meri urbani svet na “tasovima Postojanja i Nepostojanja” skoro uvek dajući poentu s gorkom podsmešljivošću. Sarkazam kao steg urbanog, kao sumorna odrednica mediokritetnog trenutka čovekove nemogućnosti da se rusoovski vrati prapočetku, u Dimitrijevićevim pesmama dostiže svoj vrhunac i sa puno opravdanja je tu. Leksika knjige “Velika postelja” daje dobar kontrast kojim se podvlači taj gorak smeh. Na momente Dimitrijević ume da zatraži kakvu zgodnu reč ne bi li njome pokušao da muzički nadgradi pesmu. No, stoji zaključak da je Dimitrijević u ispitivanju novih, jezičkih i versifikacionih i muzičkih svojstava na dobrom izvoru koji obećava nova poetska iskustva.

( “Novi put”, Svetozarevo, 1976.)

276

Novak Drašković

USPJELE MEDITACIJE

(Miroslav Dimitrijević: “Moji svemirski preci”, Paraćin, 1975.)

Zbirkom stihova “Moji svemirski preci”, mladi paraćinski pjesnik Miroslav Dimitrijević smjelo se uhvatio u koštac sa davno minulim vremenom, zagonetnim nastajanjem i nestajanjem svijetova u kosmosu, od kojih ovaj naš ostaje najzagonetniji. Zaokupljen je bitisanjem ljudi koji su živjeli i nestajali izvan naše jave. Dok je većina moderne pjesničke preokupacije današnja stvarnost i budućnost, Dimitrijević kao da hoće da se prvo razračuna sa prošlošću, pa tek onda da se okrene, sa iskustvom više, temama koje ukazuju kuda dalje. On svojom pjesničkom riječju ide u mobu svojim dalekim precima, da sagrade (“čardak na kuli buduće razvaline”), da bi u nekoj od sljedećih pjesama vidio u današnjim razvalinama sjajne dvorce i u njima osmislio život. Dimitrijević nastoji da izbriše granice sa precima riječju, i da pjesmom premosti tu duboku tamu do praiskona: ...”Za koji dan se vraća prva skitnica u selo/ a predak i dalje granice razvaljuje...” On nastoji da pronađe neku davno zatravljenu trasu ka vasioni i da tamo nađe našu prapostojbinu u koju pjesnički vjeruje, ne oslanjanjući se na iskustvo već na svoju imaginaciju.

277

Pjesma mu je i sredstvo za kazivanje svakodnevnih, običnih zbivanja isprepletanih uvijek sa prošlošću. Ona mu je i vodič i štit sa kojima nastoji sve riješiti, kojima se hoće izbaviti iz zamršenog klupka života. Ona mu je ponekad i mač sa dvije oštrice od kojih je opasnija on druga okrenuta svom grlu. Ima u ovoj zbirci uspjelih meditacija o strahu i smrti, naročito kako se osloboditi straha, i kako spasiti tijelo. Ova zbirka zaslužuje da joj se kaže da se pjesnik hrabro obračunao sa dilemama koje ga tište.

(“Univerzitetska riječ”, februar 1976. Titograd) Živorad Djordjević

U TRAGANJU ZA PRETKOM

(Miroslav Dimitrijević:”Moji svemirski preci”, SIZ kulture, Paraćin, 1975.)

Druga zbirka pesama paraćinskog pesnika Miroslava Dimitrijevića “Moji svemirski preci” sastavljena je od tri osmišljena kruga: Moji svemirski preci, Slovenska očevina i Listopadna pisma precima, predstavlja znatan pesnički napredak u odnosu na prvu Dimitrijevićevu knjigu “Nehaj klatna” objavljenu 1972. godine. Ne samo što u novoj knjizi nalazimo pesnika u traganju za novim temama, već osećamo da je progovorio punim pesničkim jezikom, črvršćim i versifikaciono sređenijim, bez traganja za

278

inovacijama u pogledu forme, zadržavajući se na katrenima u okviru poznatih shema. Čini se da naslov nije odrednica ove zbirke pesama. Dimitrijević se ne zapućuje u predele nedoglednog kosmosa tumarajući u uzaludnom traganju za prapretkom, u imaginativnom denikenizmu, već naprosto pokušava da na osnovu poznatog rekonstruiše nepoznato i daleko: “Živeli preci daleko od jave Zato ih ni razumeli nismo Sigurno čuda i u smrti prave Gle kako šumori biljno pismo (E da su sada živi) Strašni ratnik – predak provlači se kroz pesme Miroslava Dimitrijevića lutajući svemirskim prostranstvima sa gilgamešovskom željom za pustolovinama sa praiskonskom težnjom da nadjaca, da pokori. Padaju carevine Osvajači se svete U besu predah udahne okolo sve magline Pa nabija na kolje glave i planete I kiti čardak na kuli buduće razvaline (Kad ratuju preci) Strašni preci koji se “mesto gavrana iz boja vraćaju u domovine” čiji smo mi produžetak, što Dimitrijević jasno uočava i na čemu insistira, nose sa sobom mnoga vremena i najbitnije odrednice. Besmrtni prapredak za razliku od besmrtnog Gilgamešovog prapretka Utnapištima, koji uživa u blagodeti besmrtnosti, osluškujući dah ruže vetrova, luta bez želje za počinkom i smirajem:

279

Kroz koja carstva sada kolone predaka grabe Na vlažnoj mapi kože samo zavičaj leži U osluškivanju zaludnom čujemo nervi slabe I neka daleka bitka kako u krvi reži. (Mi i preci pred zimu) Nesumnjivo da pred sobom imamo knjigu pesnika koji svesno traži genetičke fluide pomoću kojih pokušava da razjasni strašnu tajnu postanka. Knjiga pred nama, knjiga “Moji svemirski preci” Miroslava Dimitrijevića ima dosta kvaliteta koji je izdvajaju iz osrednje književne produkcije poslednjih godina.

(“Novi put”, 23. jul 1975. Svetozarevo) Slobodan Saša Đukić

PRECI I JASIKE

(Miroslav Dimitrijević:”Moji svemirski preci”, SIZ kulture Paraćin, 1975.)

Miroslav Dimitrijević je pesnik koji se predano predaje začaranom svetu pesničke reči, koristeći štedro svoj nesumnjivi dar za traganje po neuhvatljivim dubinama motiva i reči, rušeći vremenske barijere i emocionalne granice doživljavanja sveta, koji je pesniku vreme podarilo. To je nedvosmisleni sud čitaoca kada se nadje pred ovom ukusnom zbirkom, kojom Zajednica kulture zacrtava svoju izdavačku delatnost u ovoj i narednim godinama, kada će mnogi anonimni zaljubljenici stihova izaći na svetlost dana.

280

Tematska orijentacija zbirke je iskazana u naslovu, iako na prvi progled deluje nadrealistički, pa stvori bojazan da ćemo prisustvovati paradi simbola, koji, kao nekad, značenje imaju samo u pesnikovom biću. Umesto toga iz stihova odjednom nagrne život koji nam je potpuno znan, pod pretpostavkom da je i svemir do beskonačnosti koju i mi ispunjavamo. Iz nekakve magline dojašu preci noseći sa sobom svoje postojanje, koje je započeto radjanjem, ali se nikako ne završava smrću. Pesnik se prema njima ophodi s pijetetom potomka koji mora da shvati njihove životne manifestacije, a poetski zadatak je da se i to doživi emocijama čoveka. To traganje po rustikalnom svetu je i notalgičnost seoskog dečačića okruženog pitominom prirode, koju, kadtad poremeti realnost životnih problema, za koje postoji opravdanje toliko puta iskazano i naslikano, ne samo u poeziju. Vrednost ovog ciklusa je u umerenosti svake vrste što pokazuje zrelost pesnika da ne sklizne u vulgarizaciju materijalnog sveta koja je prisutna kod mnogih kao pomodnost, kao pesnički stav, neprikosnoven po zakonima pesničke slobode. Idući putem tematske opredeljenosti ova poezija prelazi u finalni deo zbirke pod nazivom “Listopadna pisma precima” koji dokazuje izuzetnu moć asocijacija i zrelo baratanje pesničkim sredstvima. Stihovi su sveži, nadahnuti istančanim duhom percipiranja, harmonijom metafora koje se radjaju kao zreli plodovi puni prirodne sočnosti. U jasikama i lepim četinarkama ovaplodjuje se ljubav o kojoj se sneva i govori, iz takve ljubavi radjaju se simboli života koji se opet pretapaju u prirodu, u poruke, u pisma listopadna. Harmoničnost stihova se produžava u setu, u malu gorčinu što je život odneo pretke, a za uzvrat ostavio jasike, večeri, četinarske i prijatno-gorko sećanje na njih i njihova svemirska nadahnuća. Sa Miroslavom Dimitrijevićem i njegovom poezijom naša kulturna sredina je dobila svoju nesvakidašnju vrednost koja

281

pokazuje da ne postoje provincijske pomodarske želje, već istinski talentovani pristup ovakvom poslu. Zajednica kulture je dobro učinila formirajući ovakvu izdavačku politiku koja ce, kadtad dati svoje prave efekte. Negovanje poetske ličnosti mladih ljudi nije suva ambicioznost, već otkrivanje vrednosti koje se kriju u našim ljudima. Zbirka “Moji svemirski preci” Miroslava Dimitrijevića to nedvosmisleno potvrđuje.

(“14 dana”, 8. jul 1975. Paraćin) Đorđe Simović

SVET S KUĆNOG PRAGA

(Miroslav Dimitrijević:”Nehaj klatna”, “Vuk Karadžić”, Paraćin, 1972.)

Po naslovu knjige Miroslava Dimitrijevića moglo bi se reći da je u pitanju jedna moderna psiha koja, koračajući prema životu, tek što je napustuila rodni prag kuće, sluti onu bestijalnu odliku sveta i vremena, koja se već javlja kao trauma, mada neprecizno, obelodanjući po ko zna koji put, da je mladost iako divno doba, kratko i tragično, nedovoljno da bi se dostigli oni zračni i sveobuhvatni impulsi koji pokreću svet i čovekov život. Po duhovnoj, poetskoj srodnosti ovaj pesnik je vrlo blizak staroj pesničkoj školi onoj slovenskoj melanholičnosti, poznatoj iz stihova Miloša Crnjanskog, Branka Radičevića, Stevana Raičkovića... Baš u toj navali, u toj usplamtaloj plimi egzaltacija i elegičnih raspolozenja, odnegovan je i ovaj buket stihova, lep i iskren. Miroslav Dimitrijević uči od ovih pesnika, iako je ispisao nekoliko neosporno nadahnuth pesama. Ima se utisak da se sa ovom knjigom stihova, ako ne obnavlja, a ono bar čitalac seća stare slovenske poezije, koja je zadnjih godina, bar u srpskoj lirici, potpuna zastranjena, neopravdano “sravnjena sa zemljom”. Koliko je ovaj pesnik svestan da i

282

pored svoje rudimentarnosti, možda i hrabri pesnike, koji su isto kao i on zapevali u svojim blatnjavim palankama, začudjeni pravcima i smernicama naše poezije? Miroslav Dimitrijević i ne mora toga da bude svestan, još manje je nužno da on sam procenjuje taj svoj doprinos, ali vredno je zabeležiti da stara iskra srpske poezije ipak tinja, ipak postoji, živi, negde u mraku, skrivena debelim zidom istorije i ovog smušenog vremena. Među boljim pesmama ove zbirke, jedna mala pesma od samo dva katrena. Iako je po dahu kratka, ona ima sve odlike pesništva, onog zaboravljenog “srpskog glasa” koji ovaj pesnik ume ponovo da otkrije: “Bude se nepoznati mirisi kao kiše: Biće to rodna godina oj daljine Gde prođemo tu nam se ljubav briše Nebeskim okom otkrivene tmine Ako su zaspali cari što vladaše Mi smo ostali i budimo se sporo Tek da slutimo bol što oni ne okajaše Mi zaboravljeni delovi sveta Anđeli skoro”

(“Fakk”, Kragujevac, 1972. godine) Predrag Marković

UPEČATLJIVOST METAFORA Pozitivne odlike ovog autora su rutinsko vladanje vezanim stihom, uspešan spoj tradicionalnog i modernog, tenzija suzdržavane ironije i oporosti prema predmetu pevanja, upečatljivost metafora... (Deo iz predgovora izboru “Dvadeset najmlađih srpskih pesnika”, priređivača Predraga Markovića i Rajka Lukača).

(“Pitanja”- časopis za društvena i književna pitanja, Zagreb, 1979).

283

Gojko Djogo

VALJAN DOPRINOS KULTURI NARODA

Dimitrijević je jedan od onih stvaralaca u “unutrašnjosti” koji valjano doprinose kulturi svoga naroda, a istovremeno nastoji da premaši te okvire. (Rečenica je uzeta iz portreta autora, povodom svečanog broja “Književne reči”. Nismo bili u mogućnosti da nađemo integralni tekst. Izvinjavamo se čitaocima i uvaženom pesniku G. Đ.).

(“Književna reč”, 25. maj, 1975. Beograd) Milosav Slavko Pešić

JAKIM SLIKAMA DO CILJA Pisac je uspeo da jakim slikama dođe do zadatog cilja. Reč je o pesniku kome su reči na vrhu jezika, o pesniku koji bogato tragajući po oskudici uspeva da domaši tugu ironije. (Obrazloženje žirija “Smederevske pesničke jeseni” za nagradu “Našeg glasa”).

(“Smederevska pesnička jesen“, oktobar, 1991. godine) Svetlana Arsić

POEZIJA MUDROSTI I LJUBAVI

(Miroslav Dimitrijević: “Hreb” - izdavač “Narodna knjiga”, Beograd, 1997)

U vavilonskom huju vremena sadašnjega jesmo li razabrali i poslušali prave glasove? Uvek ćemo se to pitati ali se ključ i odgovor nalaze u budućem vremenu. Ubeđena sam, međutim, da će glas ovog pesnika zadobiti naklonost vremena. Nasuprot preglasnim i sveprisutnim uličnim prodavcima stihova, on bira pravu stvaralačku zagledanost u sebe i svet.

284

U njegovoj poeziji ima i dostojanstva i humora i mudrosti i ljubavi i dečije igre i kosmičkih prostranstava. Onoliko koliko toga ima i u vama samima, njegov će vas glas dodirnuti, neumitno i zauvek.

(Iz pogovora izabranih pesama “Hreb”) Anto Ćosić

PJESNIK JE LIROZOF

(Miroslav Dimitrijević: „Sedmoglava“, edicija „Srpski pesnici, „Dorotej“ Paraćin, 1986)

U zbirci pjesama „Sedmoglava“ pjesnik M. Dimitrijević pokazuje da voli dvosmislenost što dokazuje i njegov smisao za stvaranje svojevrsne metaforike – jer već sam naslov Sedmoglava dovodi nas, a prima vista, u nedoumicu – pošto prve asocijacije upućuju na folklor, na aždahu sedmoglavu, a u stvari radi se o zbirci pjesama, koja je podijeljena na sedam glava – svaka s drugačijim profilom... Temeljna karakteristika ove poezije je refleksija – stih koji tjera na razmišljanje jer nam se ponekad učini da je dublji i jači od nekog filozofskog sistema... Pjesnik postaje lirozof... Prvi i glavni kvalitet zbirke Sedmoglava M. Dimitrijevića je svježa oiginalna metafora. (Fragmenti iz podužeg kritičkog osvrta „Poezija kao igra“ Anta Ćosića; časopis „Putevi“, juli-avgust, 1987, knjiga 36, Banja Luka. Jedan deo ovog prikaza štampan je i na 215 stranici ove knjige, a u poslednjem času pronašli smo i ove navedene fragmente.)

285

DODATAK

Miroslav Dimitrijević prima nagradu „Zlatni Orfej“- „ za svevremeni pečat i trajan doprinos srpskoj književnoj baštini“, kako

stoji u obrazloženju, od književnika Baje Džakovića, umetničkog direktora književnog festivala „Srpsko pero“ (Jagodina, 14. jun

2014.)

KNJIŽEVNA NAGRADA “ZLATNI ORFEJ” MIROSLAVU DIMITRIJEVIĆU

Jednoglasnom odlukom članova Saveta 29. književnog festivala ,,Srpsko pero” književne nagrade ,,Zlatni Orfej” za 2014. godinu biće ravnopravno uručene 13. i 14. juna u Jagodini Slobodanu Žikiću, književniku iz Jagodine i Miroslavu Dimitrijeviću, književniku iz Paraćina. Kako je i široj javnosti poznato, ova prestižna nagrada dodeljuje se od 2000. godine u okviru festivala ,,Srpsko pero” u Jagodini ,, za svevremeni pečat i trajan doprinos našoj nacionalnoj baštini” i njeni dosadašnji laureati su : Ivan Rastegorac, Zoran Bognar, Bratislav Milanović, Srba Ignjatović, Adam Puslojić, Predrag Bogdanvić Ci, Mićo Cvijetić, Miljurko Vukadinović, Dragomir Brajković, Slobodan Rakitić, Petar Pajić, Bajo DŽaković, Matija Bećković i Miloš Janković. Miroslav Dimitrijević rođen je 1950.

286

godine u Raševici, gde i sada živi i radi kao književnik. Gimnaziju je završio u Paraćinu, a Višu pedagošku školu u Kragujevcu. Decenijama je radio kao novinar – urednik u Paraćinu. Piše poeziju, priče, dramske tekstove, romane, eseje, recenzije, aforizme, epigrame, monografije i antropogeografske studije, priređuje antologije i književne zbornike i sakuplja narodne umotvorine. Sveukupno do sada je objavio preko 70 naslova, od čega oko 40 autorskih, a od toga 16 pesničkih. Dobitnik je brojnih i uglednih nagrada i priznanja: nagrade Akademije ,,Ivo Andrić” za životno delo, Plakete zahvalnosti UKS-a, Oktobarske nagrade grada Paraćina, Povelje za životno delo UKS-a za Pomoravski okrug, nagrada ,,Ravaničanin”, ,,Pomoravski Orfej”, ,,Živojin Pavlović”, ,,Pesnička Hrisovulja”, ,,Satirično pero”… Objavljivao je u periodici u zemlji i inostranstvu, zastupljen u brojnim antologijama i književnim zbornicima i prevođen na desetak jezika.

Knjigu ,,Zlatno doba” izvanredno otvara uvodna pesma koja je čitavoj knjizi pozajmila ime, a ispevana je u melodioznoj formi distiha i na vanredno uspeo način (semantički, artificijelno i po visokom stepenu ostvarene duhovnosti) na najlepši način najavljuje zbirku brojnih artističkih bravura i izuzetno visoko ostvarenih refleksivnih dometa i spoznaja, pa se može konstatovati da je ,,Zlatno doba” verovatno (ili još direktnije – skoro sigurno), do sada najuspelije pesničko ostvarenje ovog uglednog i poznatog i priznatog srpskog pesnika i ,može se zaključiti, jedna od najbljih pesničkih knjiga koja se poslednjih godina pojavila na srpskoj književnoj sceni – kaže se u saopštenju saveta 29. Književnog festivala ,,Srpsko pero”.

287

Miroslav Dimitrijević prima visoko priznanje Internacionalne akademije „Ivo Andrić“ za životno delo

DIMITRIJEVIĆU PRIZNANJE INTERNACIONALNE AKADEMIJE “IVO ANDRIĆ”

Prošle srede (11. 12. 2013.) na prigodnoj svečanosti u Udruženju književnika Srbije u Beogradu uručena su Visoka priznanja Internacionalne akademije ,,Ivo Andrić” koja je osnovana pod pokroviteljstvom Ministarstva za kulturu Republike Srbije, Udruženja književnika Srbije i drugih ustanova kulture od nacionalnog značaja i podršku izuzetno uglednih pojedinaca kao što su Dobrica Ćosić, Milovan Vitezović i mnogi drugi.

Među ovogodišnjim laureatima Intrnacionalne akademije ,,Ivo Andrić” jeste i Miroslav Dimitrijević, književnik i novinar iz Paraćina, kome je uručeno Visoko priznanje Akademije za životno delo.

288

U obrazloženju koje su potpisali književnici Predrag Bogdanović Ci, predsednik žirija, dr Dara Vučinić i Radomir Smiljanić, predsednik Akademije, kaže se da se Dimitrijević dokazao i kao književnik, publicista, istoriograf, sakupljač narodnih umotvorina i istraživač koji je objavio preko 70 knjiga u šta je uložen višedecenijski rad, a nekoliko njih u ediciji ,,Hronika sela” SANU.

– Naravno da mi je ovo priznanje izuzetno drago, svakako jedno od najdražih jer dolazi od ,zaista, renomirane institucije i dodeljuje se samo vodećim književnicima. Na svečanosti sam se zahvalio prigodnom besedom i pročitao jednu pesmu iz najnovije zbirke ,,Zlatno doba” koja je, zapazio sam, naišla na odličan prijem – osetno zadovoljan govori poznati paraćinski i srpski književnik. Bajo Džaković. (datum unosa Dec 23, 2013 )

Miroslav Dimitrijević (prvi s leva) sa ostalim dobitnicima nagrade „Ivo Andrić“ i članovima žirija

289

Intervju: Miroslav Dimitrijević, književnik:

KRUNA SPISATELJSKOG RADA

Krajem prošle godine poznati paraćinski književnik primio visoko priznanje Internacionalne Akademije „Ivo Andrić” za životno delo, a gotovo u isto vreme iz štampe su mu se pojavile dve izuzetne knjige – pesnička zbirka „Zlatno doba” i istoriografska studija ,,Morava i Moravci – planetarni fenomen”

Šta za Vas znači ovo izuzetno ugledno književno priznanje? – Sa nimbusom jedinog nobelovca, Ivo Andrić je bio i još dugo će ostati jedini srpski, a svetski književni „svetac”, pa zbog toga nagrada koja nosi njegovo ime čini čast svakom književniku, pa naravno i meni. To internacionalno priznanje za životno delo Akademije „Ivo Andrić” iz Beograda, krajem prošle godine, došlo je kao neka vrsta krune mog dosadašnjeg višedecenijskog spisateljskog i istraživačkog rada. Svaka vrlina, a mislim da je književnost visoka vrlina, ne traži više od javnog priznanja i pohvale, pre svega stručne javnosti. U svakom slučaju, zahvalan sam Internacionalnoj Akademiji „Ivo Andrić”, kao i uvaženim članovima žirija.

Kakav je danas položaj pisca u takozvanoj unutrašnjosti iliti provinciji? – Sa aspekta ličnog ega, zadovoljan sam ovom nagradom i vrlo počastvovan, dok s druge strane, sa gledišta kolektivnog spisateljskog ega, ostajem pomalo žalostan. Zašto? Prošle, 2013. godine to priznanje poneo sam samo ja, jedini iz tzv. unutrašnjosti Srbije, dakle iz – provincije. Što nije pravedno. Odmah da se razumemo, ne radi se samo o ovoj nagradi, već je slična i možda još drastičnija situacija kod drugih priznanja. Znam da u provincijskoj Srbiji danas žive velikani srpske književnosti, ne samo ravni, već i mnogo bolji od tzv. beogradskih pisaca, ali, nažalost, nepoznati široj javnosti. Srbija je imala i ima genijalne stvaraoce, koji čekaju revalorizaciju, pravedan književni sud. Nama piscima iz provincije priznanja uglavnom stižu posthumno. I to od najrealnijih sudija – od čitalaca, što istorija književnosti nedvosmisleno pokazuje. Dakle, mi smo „pisci sa lošom adresom”, kako reče Miloš Crnjanski,

290

jer smo provincijalci, a Beograd je pogorđeni centar, glavna surova arena, nadobudna kulturna prestonica… Tu je „sve i svja”. Što, naravno, nije istina. Srpski Balzak – Dobrilo Nenadić je svojevremeno lepo zaključio: „Moram da budem tri puta bolji od njih, da bih im bio tek ravan”. A zašto je to tako, neka odgovor sačeka neku drugu priliku, odnosno intervju. A da „sve što je veliko dolazi iz provincije, pa čak i Sena”, kako je govorio Žak Prever, može da ilustruje i primer naših pomoravskih pisaca, koji su decenijama bili u vrhu mlade jugoslovenske, a danas zrele srpske književnosti (Džaković, Žikić, Đorđević, Dimitrijević), koji su samo svojim i isključivo spisateljaskim kvalitetima donosili brojne nagrade pomoravskoj i srpskoj kulturi. Pa ipak, i njih su nepravedno zaobilazile mnoge zvučne prestoničke nagrade, jer se oko njih besomučno trve i bore minorniji i lošiji, ali „bolje povezani pisci”. Što se mene tiče, ja sam zahvalan Gospodu što živim baš tamo gde živim, što sam kao endemska biljka koja u drugom arealu ne bi ovaj rod rodila.

Takođe, prošle jeseni objavili ste dve raznorodne, ali veoma zapažene knjige. Na kakav su prijem naišle u javnosti? – Po mišljenju recenzenata, književne kritike i čitalaca, najnovija zbirka pesama „Zlatno doba” je moja najbolja pesnička knjiga. Prvi tiraž „Zlatnog doba” je skoro rasprodat. To je i za mene, kao autora i akvizitera sopstvenih dela, iznenađenje, s obzirom da su danas najtiražnije knjige TV najavljivačica, estradnih „Zvezda”, vrhunskih sportista, domaćica… Ima se utisak da svi pišu (i neka ih), ali je vrlo mali broj onih koji pišu književnost. To me u celom galimatijasu teši i raduje. Prema Gausovoj krivoj, na osam miliona Srba, pravih, talentovanih književnika je samo – 0,08 procenata. Tek minule, 2013. godine, objavio sam i antropogeografsku knjigu „Morava i Moravci – planetarni fenomen” u izdanju IK „Pešić i sinovi” iz Beograda. To je jedina knjiga, ne samo u srpskoj, već i u evropskoj istoriografiji, samim tim i u svetu, koja je na jednom mestu donela sve najrelevantnije podatke o Moravi, kao hidronimu, etnonimu, oronimu, toponimu, kao i o moravskim carstvima, kraljevstvima, kneževinama, banovini, okrugu… I što je najvažnije prvi put su na jednom mestu sakupljeni svi dostupni podaci o – narodu Morava, koji je oduvek živeo kraj svoje istoimene reke ma gde

291

bio, na prostoru od Indije do Irske, i od Tibeta do Atlantika. Narod Morave je matica srpstva i čini skoro 70 odsto današnjeg stanovništva Srbije, ali ga, nažalost, vrlo perfidno i permanentno zaobilaze u istoriji, jeziku, književnosti, mitologiji… A izreka kaže: „Bez Moravca nema pravca”. Morava je planetarni fenomen, kao i njeni Moravci, koji su stvarali savremenu civilizaciju počev od Lepenskog vira i najrazvijenije vinčanske kulture u Starom svetu – pa sve do danas, uticali i menjali tokove evropske i svetske istorije. Zato je Vesna Pešić, urednica pomenute izdavačke kuće na promociji ove knjige u Beogradu rekla: „Miroslav je prvi autor u našoj istoriografiji koji se setio da popiše i složi sve činjenice o Moravi i Srbima Moravcima i zato sam odmah prihvatila da štampam ovo jedinstveno delo, čim sam ga prelistala. Smatram da ovo delo treba da ima svaki Srbin u matici i rasejanju”.

Vi ste i jedan od osnivača i rukovodilaca Srpske duhovne akademije koja uspeva da izazove sve veći ugled , pa i interesovanje i u široj javnosti. Kako uspevate u tome ? – Od devedesetih godina prošlog veka širom Srbije počinje da „cveta” takozvana parohijska subliteratura, lokalna kvazi književnost. Svaki grad, varošica, oveće selo, formiraju svoje književne klubove, organizuju pesničke susrete, na kojima se međusobno i nesebično dele nagrade, po sistemu „ja tebi ti meni”, i tako sve u krug. U svakoj „pesničkoj parohiji” zna se ko je prvosveštenik, ko đakon, đakonisa, saslužitelji i klisari. Ima tu strogog reda i „zakona”, ima svega i svačega, ali nema onog najvažnijeg – nema kvaliteta, u ovom slučaju – nema književnosti. Zato sam, sa grupom istomišljenika (Srba Ignjatović, Radomir Andrić, Predrag Bogdanović Ci, Mićo Cvijetić, Bajo DŽaković, Zoran Trifunović…) 2003. godine došao na ideju da ovde, u srcu Srbije, organizujemo jednom godišnje Srpsku duhovnu akademiju i da na njoj dodeljujemo nagrade i priznanja, sa nacionalnim predznakom, stvarno najboljima i najzaslužnijima za razvoj srpske književnosti, kulture i duhovnosti. A nagrade su „Ravaničanin” i „Pesnička hrisovulja”. Vodimo računa da ne budu zapostavljeni ni oni najznačajniji pisci i stvaraoci „sa lošom adresom”, a koji uprkos tome daju nemerljiv doprinos srpskoj kulturi i baštini. Dakle, Srpska duhovna akademija deluje u okviru Udruženja književnika Srbije. Ovom prilikom zahvaljujemo se Gradskoj biblioteci u Paraćinu, i

292

njenoj direktorki Leposavi Ivanković, na izvanrednoj organizaciji i gostoljublju na književnoj večeri Srpske duhovne akademije 21. decembra 2013.

Uvek ste puni novih ideja. Kakvi su Vam dalji planovi? – Spremio sam novi roman, novu pesničku knjigu „Srećan kraj”, zbirku kratkih priča, i dve studije iz mitologije, lingvistike i istorije našeg kraja, a koje govore o tajnama i misterijama koje se i danas skrivaju od javnosti. A biće i drugih književnih iznenađenja, ako Bog da. Živi bili, pa čitali, i još mnogo novih knjiga napisali – ističe na kraju razgovora za ,,Novi put” ugledni paraćinski i srpski književnik Miroslav Dimitrijević. B. Dž ( “Novi put” , Jagodina i Tanjug, 23. 08. 2014.)

MIROSLAVU DIMITRIJEVIĆU NAGRADA “ŽIVOJIN PAVLOVIĆ " ZA NAJBOLJI ROMAN 2011. GODINE

Književna nagrada "Živojin Pavlović" za najbolju knjigu proze pisca iz Jagodine i Pomoravlja za prošlu godinu, uručena je danas književniku i publicisti Miroslavu Dimitrijeviću iz Paraćina za roman "Čuvari tajnog blaga". Knjiga je objavljena u izdanju Udruženja

293

sveslavenske učenosti u Beogradu. Reč je o četvrtom romanu Dimitrijevića i "prvom romanu na srpskom jeziku koji govori o Keltima", izjavio je Tanjugu predsednik žirija za dodelu nagrade književnik Bajo Džaković. Džaković je istakao da se radi od književnom delu "O Keltima i Univerzumu", koje na poseban, izuzetno zanimljiv način govori o misterioznim čuvarima tajnog blaga Kelta na planini Juhor".Ne samo zbog odrednice "ekstra roman", kako ga je označio izdavač, već i zbog teme koju obrađuje, "roman je izazvao veliku pažnju javnosti", dodao je Džaković.

(Tanjug, 19. septembar 2012)

„Sve je to život”: Knjiga potrebna mladima

O ovoj zanimljivoj, čitljivoj i pomalo intrigantnoj knjizi iz oblasti psihologije besedili su Anica Jovanović, profesor književnosti, koja je govorila veoma elokventno i nadahnuto manirom rasnog književnog kritičara i Gradimir Obradović, sociolog i pisac… Po rečima Anice Jovanović poznavanje psihologije u savremenoj književnosti je neophodno, mada je i ranije psihologija bila i te kako prisutna u literaturi od Šekspira, preko Igoa i Dostojevskog sve do današnjih dana, kada to na vanredan način inkorporiraju (posebno) perjanice latinoameričke proze Borhes, Markes, Kueljo i drugi, - kao i srpski pisci: Brana Šćepanović, Danilo Kiš, Miodrag Bulatović, Dragoslav Mihailović, Milisav Savić, Miroslav Dimitrijević, Miljurko Vukadinović, Miloš Janković … („Novi put“, mart, 2014. Jagodina)

Jedinstveni karavan kulture

„NAREĐUJEMO MIR“

Ideja trojice pomoravskih umetnika Dimitrija Gvozdenovića, slikara iz Ćuprije, Miroslava Dimitrijevića, književnika iz Paraćina i Gorana Spasića, književnika iz Svetozareva da Srbijom krene umetnički karavan pod geslom „Naređujemo mir“ realizuje se ovih dana. Ova antiratna manifestacija krenula je 13. avgusta iz Ćuprije i u međuvremenu je obišla više mesta u Pomoravlju, a na

294

svom slobodarskom pohodu po gradovima naše Republike okupiće više stotina umetnika. Karavan prati i „Knjiga mira“ , koju će potpisivati građani Srbije. Na kraju puta biće predata predsedniku SR Jugoslavije Dobrici Ćosiću i premijeru Milanu Paniću, uz zahtev da se srpskim umetnicima, omogući da obiđu i evropske centre i dokažu da Srbi ne zaslužuju ovakav položaj u kakvom se sada nalaze.

( „14 dana“, avgust 1992. godine, Paraćin)

Награда „Раваничанин“ Српске духовне академије Мирославу Димитријевићу за трајан допринос српској књижевности

НАГРАДА “РАВАНИЧАНИН“ ЗА ЖИВОТНО ДЕЛО

(Из Википедије-слободне енцикопедије)

Награда Раваничанин је награда за изузетан допринос развоју и очувању српске духовности и културе. Награду додељује Савет новоосноване Српске духовне академије. Први носиоци награде “Раваничанин” ове институције су: Срба Игњатовић, Радомир Андрић, Мићо Цвијетић, Предраг

295

Богдановић Ци, Братислав Живуловић, Мирослав Димитријевић, Бајо Џаковић, Зоран Трифуновић у Параћину. Код доношења одлуке имао се у виду како њихов стваралачки опус тако и неоспоран допринос раду Удружења књижевника Србије.

НАГРАДА „ПЕСНИЧКА ХРИСОВУЉА“ (Из Википедије, слободне енциклопедије)

Награда Песничка хрисовуља је награда за значајан допринос српској духовности. Досадашњи добитници су књижевници, чланови УКС: Мирослав Димитријевић, Бајо Џаковић и Зоран Трифуновић.

ДОБИТНИЦИ ЈУБИЛАРНИХ ПЛАКЕТА УДРУЖЕЊА КЊИЖЕВНИКА

додељених на Скупштини УКС 2006. године, поводом јубилеја – сто година од оснивања

Мирослав Димитријевић прима јубиларну Плакету УКС-а за књижевно стваралаштво и допринос развоју Удружења, од

Србе Игњатовића, председника УКС

296

(део списка добитника јубиларних признања УКС)

21. Мирослав Цера Михајловић, Борина недеља 22. Саша Хаџи Танчић, Лесковац 26. Мирослав Димитријевић, Параћин 27. Сима Јевтић, Дани Војислава Илића Млађег, Жабари 28. Ана Дудаш, Часопис Стиг 29. Горан Ђорђевић, Смедеревска песничка јесен

(Из Књижевних новина)

ДОСАДАШЊИ ДОБИТНИЦИ ПРИЗНАЊА УДРУЖЕЊА КЊИЖЕВНИКА СРБИЈЕ (УКС-А) КЊИЖЕВНИКА СА ПОДРУЧЈА ПОМОРАВСКОГ ОКРУГА: Плакете захвалности УКС-а у знак посебног признања поводом сто година књижевничког удруживања у Срба - Мирослав Димитријевић и Бајо Џаковић.

Добитници Велике повеље КЗ УКС- а за Поморавски округ: Добрила Станимировић, Миомир Нешић, Слободан Жикић, Мирослав Димитријевић и Бајо Џаковић (сви поводом 10 година постојања КЗ) и Миодраг Петровић (Нови Сад) и Верољуб Вукашиновић (Трстеник) поводом промоције Антологије најлепших песама о Кнегињи Милици.

Признање Мирославу Димитријевићу за животно дело КЗ УКС за Поморавски округ

297

ЛАУРЕАТИ ПРИЗНАЊА ПОВОДОМ 15 ГОДИНА ПОСТОЈАЊА И РАДА КЗ УКС-А :

Повеље за животно дело: Слободан Жикић(Јагодина), Мирослав Димитријевић (Параћин), Добрица Милићевић (Јагодина), Драгољуб Јевремовић (Роћевац код Свилајнца) и

Рада Стефановић (Јагодина).

ЛАУРЕАТИ КЊИЖЕВНЕ НАГРАДЕ ,,ПОМОРАВСКИ ОРФЕЈ” КОЈУ ДОДЕЉУЈЕ КЗ УКС-А ЗА ПОМОРАВСКИ ОКРУГ У

ОКВИРУ ФЕСТИВАЛА ,,СРПСКО ПЕРО”: Мирослав Димитријевић, Станоје Максимовић, Бајо

Џаковић, Слободан Жикић, Предраг Пеца Стефановић, Јелена Димитријевић, Ратко Стојиловић, Живорад Ђорђевић, Предраг

Јашовић, Ковиљка Смиљковић, Селимир В. Милосављевић, Миомир Нешић, Рада Стефановић и Владан Ракић. (2000 - 2012.

година). (Из Новог пута)

„Pomoravski Orfej“ – nagrada za najbolju knjigu 1996. - zbirku izabranih pesama „Hreb“

„Satirično pero“- nagrada za najbolju zbirku aforizama „Čast svakome – demokratija nikome“ 2003.

298

Oktobarsko priznanje Opštine Paraćin za književno stvaralaštvo, 1987.

Na radnom mestu u redakciji „14 dana“, gde sam proveo više od tri decenije u svojstvu novinara i urednika opštinskog lista i časopisa

za književnost, umetnost i kulturu - „Dani“

299

OSNOVNI BIBLIOGRAFSKI PODACI O MIROSLAVU DIMITRIJEVIĆU

Autor sa suprugom Radmilom Dimitrijević Miroslav Dimitrijević (1950. Raševica) je književnik, publicista, novinar, esejist, istoriograf, književni kritičar, antologičar i sakupljač narodnih umotvorina. Objavio je 77 dela: pesama, priča, romana, monodrama, satire, monografija, antropogeografskih i istorijskih studija, eseja, beseda, antologija, narodnih umotvorina i pesama za decu. Dimitrijevićeve knjige objavljivali su najpoznatiji i najugledniji izdavači Srbije i Jugoslavije: Prosveta, Narodna knjiga, Beoknjiga, Beogradska knjiga, Apostrof, Politika Ekspres, Edicija „Hronike sela“ Odbora za selo Srpske akademije nauka i umetnosti, Kulturno-prosvetna zajednica Srbije, Legenda iz Čačka, Bagdala iz Kruševca, Svetlost iz Kragujevca, Udruženje književnika Srbije – Književna zajednica za Pomoravski

300

okrug - Jagodina, Vuk Karadžić iz Paraćina, Književna kelija Sveti Sava iz Paraćina, Zaharije Orfelin iz Paraćina, Reč mladih iz Užica, Razvigor iz Požege, Udruženje sveslovenske učenosti-Beograd, IK „Pešić i sinovi“, Srpska duhovna akademija – Paraćin, i mnoge druge izdavačke kuće. Prevođen je na: engleski, nemački, ruski, francuski, rumunski, bugarski, grčki, turski, rusinski, japanski, slovenački i makedonski jezik. Dobitnik je brojnih književnih nagrada i priznanja. Zastupljen je u više desetina antologija, zbornika i panorama poezije i proze u zemlji i inostranstvu. Jedan je od najplodnijih saradnika edicije „Hronike sela“ Srpske akademije nauka i umetnosti i Kulturno-prosvetne zajednice Srbije. Uvršten je u dve enciklopedije najpoznatijih svetskih intelektualaca na početku dvadeset prvog veka, u izdanju Univerziteta Kembridž u Engleskoj. U Kembridžovim enciklopedijskim izdanjima (Cambridge, England) 1000 intelektualaca u 21. veku i 2000 intelektualaca u 21. veku dobio je odrednice. Njegove monodrame „Ortaci“ i „Zamenik“ i komedija „Paraćinski TV gnevnik“ izvodjene su ukupno preko sto puta u pozorištima širom Jugoslavije, ali i kao diplomske predstave na Fakultetima dramskih umetnosti u Novom Sadu i Beogradu. Takođe su emitovane u celosti i na televiziji Kanal M u Paraćinu, a u fragmentima i na drugim televizijskim stanicama. Pokrenuo je i uređivao kao glavni i odgovorni urednik sledeća glasila: prvi paraćinski književni časopis „Dani“, prvi privatni list za besedništvo posle Drugog svetskog rata „Agapi“, tri serije paraćinskog lista „14 dana“, podlistak „Đački dani“, prvi srpski satirični časopis „Golać“ i ediciju „Prva knjiga“ u Paraćinu. Bio je jedan od osnivača i predsednik Studentskog književnog kluba „Šiblje“ u Kragujevcu, Književnog kluba „Mirko Banjević“ i IKAR-a (Izdavačko Književno Artističke Radionice) u Paraćinu, osnivač i prvi predsednik Podružnice Udruženja književnika Srbije za Pomoravski okrug u Jagodini, a sada je potpredsednik Književne zajednice UKS-a za Pomoravski okrug. Vodio je tri izdavačke kuće - Književnu keliju „Sveti Sava“, Izdavačko preduzeće „Zaharije Orfelin“ i IKAD i bio je, takodje, odgovorni urednik u Izdavačkom preduzeću „Vuk Karadžić“ u Paraćinu.

301

Pokrenuo je književne manifestacije: Pesnička olimpijada, Svetosavski pesnički maraton, Srpska duhovna akademija, Satirični festival „Lakini dani“, Veče humora i satire... Takođe je jedan od organizatora Republičkog „Turnira duhovitosti“, kada je ekipa Paraćina jedini put u ovom velikom takmičenju osvojila - prvo mesto u Srbiji, u sezoni 1998/99. godine, igrajući njegovu komediju, i u njegovoj režiji, „Paraćinski TV Gnevnik“. Bio je jedan od organizatora i voditelj republičke kulturne manifestacije „Susreti sela“ i reditelj programa ekipe Mirilovca (predstavnika Paraćina) koja je prvi put u istorijatu ovog značajnog takmičenja osvojila prvo mesto u Srbiji - u kulturno-umetničkom stvaralaštvu, zatim Takmičenja recitatora Srbije „Pesniče, dužnost znaš“, Radničkog kulturnog stvaralaštva i član Organizacionog odbora Festivala „Srpsko pero“ u Jagodini. Bio je biran u više odbora i tela Udruženja književnika Srbije. Miroslav Dimitrijević je književne priloge objavljivao gotovo u svim najuglednijim književnim časopisima i listovima SFR Jugoslavije i Srbije: Književne novine, Književna reč, Letopis Matice srpske, Polja, Ulaznica, Povelja, Oko, Pitanja, Putevi, Rukoveti, Odjek, Braničevo, Raskovnik, Ovdje, Front, Bagdala, Koraci, Doba, Dani, Student, Mladost, Omladinske novine, Omladina, NON, Politika, Politika Ekspres, Borba, Novosti, Glas javnosti, Pesnik, Jež, Osmeh, Oslobodjenje, Bagdala, Univerzitetska riječ, Svetlost, Pobeda, Dometi, Venac, Novi put, Stig, Stvaranje, Književna zbivanja, Naš vesnik, Literaturne slovo, Tan, Glas, Fakk, Rad, Trag, Selo, Vestnik, Jež, Osmeh, Duga, Haiku moment, Haiku novine, Paun, Reč mladih, Novi put, Prosvetni pregled, Zadruga, Beogradsko školstvo, Gambit, Ravno, Resavski poštonoša, Glas Podrinja, Naš glas, Glas Polimlja, Glas Odžaka, 14 dana, Hronika, Naše staklo, Novi Popovac, Naše delo, Golać, Dvoje, Crvena zastava, Pobeda, Kikindske, Sloboda, Štampa, Paraćinskih 14 dana, Napredak, Lozničke novine, Agape ... Kao novinar bio je povremeni ili stalni saradnik u više dnevnih, nedeljnih i mesečnih glasila i dopisnik dnevnоg lista „Naša borba“. O njegovom stvaralaštvu pisali su najeminentniji srpski i jugoslovenski književnici i kritičari: Milisav Savić, Branislav Petrović, Srba Ignjatović, Milovan Vitezović, Dragomir Brajković, Radomir Andrić, Radomir Mićunović, Duško Trifunović, Saša Hadži Tančić, Dimitrije Nikolajević, Slobodan Pavićević, Ljubomir Ćorilić,

302

Veroljub Vukašinović, Dejan Bogojević, Bajo Džaković, Slobodan Žikić, Petar V. Arbutina, Gojko Đoko, Tomislav Marijan Bilosnić, Vladimir Devide, Nikola Mićević, Mićo Cvijetić, Predrag Bogdanović Ci, Hadži Dragan Todorović, Milijan Despotović, Milosav Slavko Pešić, Živorad Đorđević, Borislav Horvat, Mileta Aćimović Ivkov, Srba Đorđević, Zoran Petrović, Miroslav Todorović, Vladan Rakić, Predrag Marković, Rajko Lukač, Vitomir Teofilović, Petar J. Marković, Jovan Babović, Nikola Vladisavljević, Anđelko Erdeljanin, Bane Jovanović, Dušan Stanković, Ana Dudaš, Miodrag Ignjatović, Adam Ninković, Ljubiša Đidić, Milojko P. Đoković, Radoslav Prokić, Anto Ćosić, Alek Marjano, Branko Dimitrijević, Novak Drašković, Vasil Tolevski, Dušan Jakovljević, Slavko Sedlar, Milovan Vržina, Nikola Korbutovski, Boro Latinović, Živan Živković, Nebojša Milenković, Zoran Doderović, Adam Stošić, Slobodan Simonović, Momir Stanisavljević, Svetlana Arsić, Zorka Stojanović, Dragica Šreder, Miroslav Todorović, Zoran Petrović, Vladan Rakić, Veroljub Vukašinović, David Kecman Dako, Goran Đorđević...

DELA: NEHAJ KLATNA (pesme), ''Vuk Karadžić'', Paraćin, 1972. MOJI SVEMIRSKI PRECI (pesme), SIZ kulture, Paraćin, 1975. VELIKA POSTELJA (pesme), ''Vuk Karadžić'', 1976. PROLEPŠAJ SE OD PESME (izbor), SIZ kulture, Paraćin, 1980. PREPORUČENA POŠTA (pesme), u okviru troknjižja ''Zidanje vode'', (sa Zoranom Ivanovićem i Tomislavom Ivanovićem), SIZ kulture, Paraćin, 1982. DUGA NAD ZAVIČAJEM (izbornik), SIZ kulture, Paraćin, 1982. DOSOLJAVANJE ANĐELA (pesme), Književno društvo ''Razvigor'', Požega, 1985. GENERALNA POPRAVKA (pesme), ''Reč mladih'', Titovo Užice, 1986. SEDMOGLAVA (pesme), ''Logos'', Paraćin, 1986. AFORIZNICA, (aforizmi), KK ''Mirko Banjević'', Paraćin, 1987. ŽEŽENO (epigrami), ''Vuk Karadžić''', Paraćin, 1987. DUGA NAD ZAVIČAJEM (zbornik poezije) SIZ kulture, Paraćin VODE VETROVITE (narodne umotvorine iz Pomoravlja), ''Svetlost'', Kragujevac i ''Vuk Karadžić'', Paraćin, 1987. TEČNA PŠENICA (haiku), Haiku klub '''Macuo Bašo'', Kula, 1987.

303

TEČNA PŠENICA (haiku), prevod na japanski, 1987. ANTOLOGIJA JUGOSLOVENSKE HAIKU POEZIJE, list „14 dana“, Paraćin, (1987) ANTOLOGIJA SRPSKOG AFORIZMA, objavljivana u listu „14 dana“, Paraćin (1987) HREB (pesme), ''Vuk Karadžić'', Paraćin, 1989. SVRBIJA (aforizmi), ''Vuk Karadžić'', Paraćin, 1990. POKAZNI DAN SMRTI (roman-književna piramida), ''Vuk Karadžić'', Paraćin, 1990. ŠUŠUMIGE (pesme za decu), ''Vuk Karadžić'', Paraćin, 1991. U DEMOKRATIJU, NAPRED MARŠ, (aforizmi), ''Zaharije Orfelin'', Paraćin, 1992. UDAJA VODE (poema), Književna kelija ''Sveti Sava'', Paraćin, 1993. PESME (poezija), ''Vuk Karadžić'', Paraćin, 1995. ZNAMENITI PARAĆINCI (monografija), Skupština opštine Paraćin, 1996. ZNAMENITOSTI PARAĆINSKIH SELA (monografija), Skupština opštine Paraćin, 1996. JAVNE ČESME U OPŠTINI PARAĆIN (monografija), Skupština opštine Paraćin, 1996. STRANI PUTOPISCI O PARAĆINU (monografija), Skupština opštine Paraćin, 1996. NA IZVORU REČI (etimološka studija), ''Vuk Karadžić'', Paraćin, 1996. ZNAMENITI ĆUPRIČANI U PRVOJ SRPSKOJ ENCIKLOPEDIJI, (monografija), Skupština opštine Ćuprija, 1996. PLANA (monografija), Radio-novinsko javno preduzeće ''Paraćin'', Paraćin, 1996. MIRILOVAC (monografija), Odbor Srpske akademije nauka i umetnosti za proučavanje sela, Beograd i Kulturno prosvetna zajednica Republike Srbije, Beograd, 1996. HREB (izabrane pesme), ''Narodna knjiga'', Beograd, 1997. BESEDE (besede), ''Narodna knjiga'', Beograd, 1997. ZLATOUSTI I ZLATOPOJCI, izbor iz vizantijske duhovne poezije, emitovano na Radio Paraćinu u okviru emisije „Dobrotoljublje“, Paraćin, (1998) RAZGOVORI SA NAJPOZNATIJIM SRBIMA - RADIO IZDANJE Radio Paraćina, „Dobrotoljublje“, Paraćin, (1998)

304

NOVE BESEDE, Radio izdanje Radio Paraćina – jutarnji program - Paraćin, (1998) DONJE VIDOVO (antropogeografska i istorijska studija), Odbor Srpske akademije nauka i umetnosti za proučavanje sela, Beograd i Kulturno prosvetna zajednica Republike Srbije, Beograd, 1997. RATARI (antropogeografska i istorijska studija), Odbor Srpske akademije nauka i umetnosti za proučavanje sela, Beograd i Kulturno prosvetna zajednica Republike Srbije, Beograd, 1997. MONODRAME ( monodrame), ''Bagdala'', Kruševac, 1997. GOSPOD ŽELJEN I LJUBLJEN (nova srbska molitvena poezija-antologija), Književna omladine Jagodine, Jagodina, 1997. PEDESET GODINA FUDBALSKOG SAVEZA OPŠTINE PARAĆIN (monografija), Skupština opštine Paraćin, 1997. ANTOLOGIJA POMORAVSKOG SATIRIČNOG AFORIZMA-APSA, ''Politika Ekspres'', Beograd, 1998. PARAĆINSKI TV GNEVNIK (komedija), ''Politika Ekspres'', Beograd, 1998. STARE SRPSKE MERE (esej) separat časopisa ''Dani'', Podružnica Udruženja književnika Srbije, Jagodina, 1998. DAVIDOVAC (antropogeografska i istorijska studija), Odbor Srpske akademije nauka i umetnosti za proučavanje sela, Beograd i Kulturno prosvetna zajednica Republike Srbije, Beograd, 1999. ĆIĆEVAC SA OKOLINOM, (antropogeografska i istorijska studija), Odbor Srpske akademije nauka i umetnosti za proučavanje sela, Beograd i Kulturno prosvetna zajednica Republike Srbije, Beograd, 1999. BUDUĆNOST JE UVEK ISPRED (monografija), Podružnica Udruženja književnika Srbije, Jagodina, 1999. SPOMENICA OSNOVNE ŠKOLE ''RADOJE DOMANOVIĆ'', (monografija), Podružnica Udruženja književnika Srbije, Jagodina, 1999. UDRUŽENJE MS-VELIKA PORODICA (monografija) Paraćin, 1999. BLESAVSKA ŠKOLA (aforizmi), Podružnica Udruženja književnika Srbije, Jagodina, 2000. MLAĐE DRVENO DOBA (poezija), Podružnica Udruženja književnika Srbije, Jagodina, 2000. PRAVOSLAVNI HAIKU (antologija), Podružnica Udruženja književnika Srbije, Jagodina, 2000.

305

STO DVADESET GODINA PARAĆINSKE GIMNAZIJE (monografija), Gimnazija Paraćin, 2001. KNJIŽEVNI LETOPIS PARAĆINSKE GIMNAZIJE, (zbornik), Gimnazija Paraćin, 2001. ODRASTANJE ANĐELA (pesme), ''Prosveta'', Beograd, 2002. SAVREMENI SRPSKI AFORIZAM, časopis „Dani“, podlistak „Paraćinskih 14 dana“ (skraćena verzija), Paraćin, 2002. ČAST SVAKOME, DEMOKRATIJA NIKOME (aforizmi), ''Beogradska knjiga'' i ''Apostrof'', Beograd, 2002. POTOČAC (antropogeografska i istorijska studija), Odbor Srpske akademije nauka i umetnosti za proučavanje sela, Beograd i Kulturno-prosvetna zajednica Republike Srbije, Beograd, 2004. AFRODITIN DAR (hit roman), ''Kaligraf'', Beograd, 2008. LJUBAV BELOG MONAHA (hit roman), Udruženje književnika Srbije, Podružnica Pomoravskog okruga, Beograd-Jagodina, 2010. DONJA MUTNICA (antropogeografska i istorijska studija), pred štampanje RAŠEVICA (antropološko-lingvistička i istorijska studija), Beograd, 2012. ŠAVAC (antropogeografska i istorijska studija), Kulturno-prosvetna zajednica Republike Srbije, Beograd, 2012. ČUVARI TAJNOG BLAGA, hit roman, (prvo izdanje) Udruženje sveslovenske učenosti, Beograd, 2011. ČUVARI TAJNOG BLAGA (drugo izdanje) edicija „Bestseler“, izdavač „Beoknjiga“, Beograd, (2012) GAUMATA, roman, izdavač „Legenda“, Čačak, (2012) SAKRIVENA ISTORIJA SRBA, istoriografska studija, Udruženje sveslovenske učenosti, Beograd, 2011. ANTOLOGIJA JUGOSLOVENSKE HAIKU POEZIJE, objavljivana u listu „14 dana“ Paraćin, (1987) ANTOLOGIJA SRPSKOG AFORIZMA, objavljivana u listu „14 dana“, Paraćin (1987) SAVREMENI SRPSKI AFORIZAM, časopis „Dani“, podlistak „Paraćinskih 14 dana“ (skraćena verzija), Paraćin, 2002. GAUMATA, roman (drugo izdanje) Udruženje sveslovenske učenosti, Beograd, (2012) ZLATNO DOBA-zbirka pesama, UKS-Književna zajednica Pomoravskog okruga, (2013)

306

MORAVA I MORAVCI - PLANETARNI FENOMEN- istorijska studija, IK „Pešić i sinovi“, Beograd, (2013) TAJNE I ČUDESA GRADA ĐERĐELINA, roman, nagrađen na konkursu izdavača za najbolji rukopis 2014. godine; Udruženje sveslovenske učenosti, Beograd, (2014) RAŠEVICA–drugi tom, Udruženje sveslovenske učenosti, Beograd (2014) RODOSLOVI PORODICA ĐORĐEVIĆA I PETROVIĆA iz Sikirice, izdanje Dragana Đorđevića, Sikirica (2014) „MIROSLAVLJEVO KNJIŽEVNO JEVANĐELJE“ – književna kritika o stvaralaštvu Miroslava Dimitrijevića, UKS - Književna zajednica Pomoravskog okruga i Srpska duhovna akademija (2014)

DELA U PROCESU OBJAVLJIVANJA ILI ŠTAMPANJA

SREĆAN KRAJ (pesme) u štampi; UKS – Književna zajednica Pomoravskog okruga i Srpska duhovna akademija IZ ISTORIJE SRBA STARE I NOVE ERE (istorijsko-lingvistička i antropološka studija) – Izabrana dela, tom prvi; Beograd KRATKE PRIČE O DUGOVEČNOM- izabrane priče, Izabrana dela, tom treći, u štampi; DREVNO SRPSKO BLAGO – JEZIK I MIT (istoriografska, lingvistička i mitološka studija) u štampi; Beograd TRI CVETNIKA PRAVOSLAVNE POEZIJE – tri antologije, u štampi; NAJKRAĆE PRIČE (dvojezično izdanje na srpskom i francuskom), Atelje knjige, Pariz, u štampi; VEVERICA - (haiku-dvojezično izdanje na srpskom i engleskom), Društvo prijateljstva Jugoslavija-Japan, Univerzitetska sekcija Novi Sad, Haiku klub „Aleksandar Nejgebauer“ Novi Sad, u štampi; ESEJI – izbor iz eseja o knjigama i književnosti, u pripremi; SREDNJOVEKOVNA POMORAVSKA VLASTELA – istoriografski prikaz, u štampi;

307

ZASTUPLJENOST U ANTOLOGIJAMA I IZBORIMA POEZIJE I PROZE

„ZRNCA“-Antologija najkraće priče na srpskom jeziku, priredili Dejan Bogojević i Dušan Stojković, Legenda, Čačak, 2012. „ZRNCA“-Antologija najkrajše srbske proze (prevod na slovenački), „Apokalipsa“, Ljubljana, 2012. „PROLEĆNA KIŠA PESAMA“, „Spring poetry Rain” , na srpskom i engleskom, Nikozija (Kipar), maj 2012. „ZAVEŠTANJA“ – zbornik najboljih radova književnika dijaspore i matice, Udruženje srpskih pisaca Švajcarske, priredio Bratislav Živulović, Švajcarska (2012). ENCIKLOPEDIJA KRUŠEVCA I OKOLINE, priredio Slobodan Simonović, Kruševac, 2012. godine BISERI BALKANSKOG AFORIZMA, antologija, priredio Vasil Tolevski, Beograd, 2011. AZBUČNIK SRPSKOG AFORIZMA, priredio dr Dušan Jakovljević, Zrenjanin, 2008. VRAG I ŠALA, pola veka srpskog aforizma, priredio Vitomir Teofilović, Beograd, (2000) ČERT I ŠUTKA, antologija srpskog aforizma Vitomira Teofilovića, prevod na ruski jezik:Jovan M. Gagić, Moskva, (2003) ANTOLOGIJA SRPSKOG KNJIŽEVNOG AFORIZMA ''AFOKALIPSA'' priredio Aleksandar Baljak, Beograd, (1987) KO JE KO U JUGOSLOVENSKOM HUMORU, SATIRI I KARIKATURI, leksikon najpoznatijih, priredio Milovan Vržina, Beograd, (1998) SRPSKA KNJIŽEVNOST U DRUGOJ POLOVINI DVADESETOG VEKA, priredio Radomir Mićunović, ''Unus Mundus'', Niš, (2007) SLUĆAJNI UZORAK, antologija aforizama, priredio Vitomir Teofilović, Gea, Beograd, 2005. NAJLEPŠE SATIRIČNE PRIČE, ''Alma'', Beograd, 2003. U PRIČI I OKOLO, najlepša ostvarenja sa konkursa za najlepšu priču, ''Alma'', Beograd, 2009. MIRIS PERA, video antologija, priredio Slobodan Ivanović na RTV Kanal M, Paraćin, 2008. NAJKRAĆE PRIČE 2008, zbornik kratkih priča, priredio Đorđe Otašević, Beograd, 2009. SATIRIČNE PRIČE 2003, Beograd, Alma (2003)

308

KNJIŽEVNI LETOPIS PARAĆINSKE GIMNAZIJE, stvaralaštvo profesora i učenika, Paraćin, 2001. DVADESET MLAĐIH SRPSKIH PESNIKA, priredili Predrag Marković i Rajko Lukač, „Pitanja“, Zagreb, (1979) GRANA KOJA MAŠE, pregled haiku pesništva Jugoslavije, priredio Milijan Despotović, Požega, (1991) VENAC HAIKU PESAMA JUGOSLOVENSKIH PESNIKA, priredio Slavko Sedlar, Novi Sad, (1987) IZBOR JUGOSLOVENSKOG HAIKU PESNIŠTVA, priredio Boro Latinović, Odžaci, (1987) SONET I HAIKU, pet najpoznatijih haiđina i sonetista, izbor: Nikola Mićević, ''Putevi'', Banja Luka, (1987) LEPTIR NA ČAJU (prva jugoslovenska haiku antologija) Milijana Despotovića (1991) ANTOLOGIJA JUGOSLOVENSKE HAIKU POEZIJU, (prevod na japanski), priredio Milijan Despotović, preveo na japanski jezik Kojoko Jomosaki, Tokijo, (1991) PTICE U PLAVETNILU (panoramski pregled jugoslovenske haiku poezije u kome su zastupljena 399 pesnika) koju su priredili Milijan Despotović, Ljiljana Petrović i Boro Latinović (1991) RASTIMO ZAJEDNO, izbor poezije Dragice Šreder, dvojezično izdanje na srpskom i nemačkom jeziku, ''Srpska knjiga'', Ruma, (2004) GOST SA ISTOKA, ogledi o haiku poeziji, studija dr Živana Živkovića, Niš, (1996) NAJBOLJI HAIKU STIHOVI, izbor Bore Latinovića, Žarka Dimića i Ace Vidića, Valjevo, (1993) ZLATNA HRIZANTEMA 93, jugoslovenska haiku poezija, Niš, (1993) TREĆI TALAS, studija Nebojše Milenkovića, Novi Sad, (1997) OD KIŠE RASTE NEBO, antologija pomoravske haiku poezije, sastavio Miroslav Čopa, Paraćin, (1997) ZBORNIK HAIKU POEZIJE, izbor Mome Dimića i Nebojše Milenkovića, Odžaci, (1997) ANTOLOGIJA KNJIŽEVNOG STVARALAŠTVA ŠUMADIJE I POMORAVLJA, časopis ''Koraci'', Kragujevac, (1977) MUDRACI SU SA VAMA, podsetnik iz antologije najlepših misli svetskih i domaćih mislilaca, Novi Sad, (1990) KOSOVSKI ORFEJ, antologija najlepših pesama o Kosovu, priredio Kolja Korbutovski, Beograd, (1989)

309

FANTASTIČNI MEHANIČARI, izbor najlepših priča pet najboljih jugoslovenskih autora na konkursu NON-a, Beograd, (1985) ANTOLOGIJA SAVEMENE KNJIŽEVNOSTI POMORAVLJA, priredio Bajo Džaković, Jagodina, (1992) PESNIČKI KLJUČ SMEDEREVA, priredio Goran Đorđević, Smederevo, (1994) TESLA-MAGIJA I POEZIJA, antologija, priredio Nikola Korbutovski, (1998) I NA NEBU I NA ZEMLJI, izbor poezije, sačinio Toplica Simić, (1996) NAJLEPŠI STIHOVI 1981. i 1982, priredili Ljubivoje Ršumović i Radomir Andrić, Beograd, (1981/82) ZBORNIK NAJLEPŠIH PESAMA KNJIŽEVNE OMLADINE SRBIJE, Beograd, (1978) ZBORNIK NAJLEPŠIH PRIČA KNJIŽEVNE OMLADINE SRBIJE, Beograd, (1978) PESNIČKA VIDEO ANTOLOGIJA, priredio Slobodan Žikić, TV Jagodina, 1998. PESMA NAS JE ODRŽALA, književni zbornik, priredio Bajo Džaković, Jagodina, 1999. DVA MINUTA ZA KNJIŽEVNOST, izbor iz književne kritike Slobodana Žikića, Tv Jagodina, 1997. PESME O KOSOVU, izbor iz poezije pomoravskih književnika, ''Doba'', priredili Bajo Džaković i Slobodan Žikić, Jagodina, (2009) SAZVUČJE GENERACIJA, Velimir Vili Hubač, Leskovac 2006. KOSOVSKA PESNIČKA POSLANICA, izbor Nikole Korbutovskog, 1989. SRCE U IZLOGU, izbor iz književnog stvaralaštva prosvetnih radnika Srbije, Beograd, 1980. KREDOM PO UMU, književnost prosvetnih radnika Srbije, Beograd, 1982. 88 NAJLEPŠIH PESAMA O TITU, antologija, priredio Nikola Korbutovski, Beograd. SLOVO LJUBVE, zbornik poezije Međunarodnog festivala poezije, Svilajnac 1995-1997. PROLEPŠAJ SE OD PESME, zbornik poezije, Paraćin, 1984. SATIRIZIČNI UGAO, izbor najlepših aforizama, Paraćin, 1984. POTKOZJAČKI REVOLUCIONERNI LITERATURNI SREDBI, nagrađeni autori, Kumanovo, (1983)

310

ŠPANIJI-JUGOSLOVENSKI PESNICI, antologija, priredio Nikola Korbutovski, Kraljevo, 1986. POD NEBOM KRUŠEVCA, književno-istorijski zbornik mr Adama Stošića, Kruševac, 1996. DIG ZA PESMU, 66 najlepših pesama o Kaleniću, priredio Toplica Simić, Rekovac, 1996. PISANJE UZ VETAR, antologija pomoravskog aforizma, priredio Aleksandar Dobrosavljević, Jagodina, 1997. SRPSKA PESNIČKA PLETENICA, antologija, priredio M. Tomić, Novi Sad, 2003. ZLATNA STRUNA, deset najlepših pesama, Međunarodnog festivala poezije, Smederevo, 1981. DESET NAJLEPSIH PESAMA, Jugoslovenskog festivala poezije, Vrbas, (1975) DESET NAJLEPŠIH PESAMA, Jugoslovenskog festivala poezije, Vrbas, (1977) DESET NAJLEPŠIH PESAMA, Jugoslovenskog festivala poezije, Vrbas, (1978) DESET NAJLEPŠIH PESAMA, Jugoslovenskog festivala poezije, Vrbas, (1979) DESET NAJLEPŠIH PESAMA, Festivala mladih pesnika Jugoslavije, Titograd, (1976) DESET NAJLEPŠIH PESAMA, Festivala mladih pesnika Jugoslavije, Podgorica, (1985) PEČAT VAROŠI SREMSKOKARLOVAČKE, izbor najlepših pesama sa konkursa, Sremski Karlovci, ANTOLOGIJA SVETSKOG AFORIZMA, Ljubiša Mihajlović, Svrljig, (2002) ANTOLOGIJA JUGOSLOVENSKOG AFORIZMA, Ljubiša Mihajlović, Svrljig, (2003) PARAĆIN I OKOLINA, ilustrovana enciklopedija, Paraćin, (2003) ZBORNIK NAJLEPŠIH PESAMA, Jugoslovenskog festivala u Subotici, (1975) ZBORNIK NAJLEPŠIH PESAMA, Jugoslovenskog festivala u Subotici (1976) ZBORNIK NAJLEPŠIH PESAMA, Jugoslovenskog festivala u Subotici, (1981) VENAC HAIKU POEZIJE, priredio Slavko Sedlar, „Dometi“, 1987.

311

ANTOLOGIJA LjUBAVNE POEZIJE POMORAVLJA ''STRAST U VENAMA'', priredio Bajo Džaković, Jagodina, 2000. KNJIŽEVNI DANI-almanah poezije pomoravskih književnika, priredili Bajo Džaković i Slobodan Žikić, Jagodina, 2003. „GARAVI SOKAK“ zbornik poezije Međunarodnog susreta pesnika, Inđija, 2004. NAJLEPŠE PESME O KNEGINJI MILICI, antologija, priredili Bajo Džaković i Slobodan Žikić, Jagodina, (2008) Miodrag Ignjatović KRITIČKA RECEPCIJA, izdanje autora, Beograd (2004) KRATKE PRIČE NAJPOZNATIJIH AUTORA, 2007. na internet sajtu www.donstalens.com/fun/satira/price_04.php TIMOČKA LIRA – 50 godina Festivala kulture mladih Srbije – 45 godina poezije, Knjaževac, (2011) „ĆIRILICA-SLOVO SRPSKOG LICA“, zbornik najboljih pesama, Petrovac na Mlavi, (2012). „FRULA U STIHOVIMA SRPSKIH PESNIKA“ sabrao Dejan Tomić, izdavači: Sabor frulaša Srbije i Turistička organizacija Čačak, Čačak, (2012)

KNJIŽEVNE NAGRADE I PRIZNANJA

„ZLATNI ORFEJ“ – NAGRADA ZA SVEVREMENI PEČAT I TRAJAN DOPRINOS SRPSKOJ NACIONALNOJ BAŠTINI – Festival „Srpsko pero“, Jagodina, (2014) INTERNACIONALNA NAGRADA AKADEMIJE „IVO ANDRIĆ“ ZA ŽIVOTNO DELO, Akademija „Ivo Andrić“ – Beograd, (2013) NAGRADA „RAVANIČANIN“ za izuzetan doprinos srpskoj književnosti, istoriji, duhovnosti i kulturi - nagrada za životno delo, Srpska duhovna akademija, (2012) NAGRADA „ŽIVOJIN PAVLOVIĆ“ ZA NAJBOLJI ROMAN 2011. GODINE – „ČUVARI TAJNOG BLAGA“, Književni klub „Đura Jakšić“ i Skupština grada Jagodine (2012) POVELJA ZA ŽIVOTNO DELO-Udruženje književnika Srbije, Književna zajednica Pomoravskog okruga (2012) NAGRADA ZA NAJBOLJI RUKOPIS ROMANA „TAJNE I ČUDESA GRADA ĐERĐELINA“ NA KONKURSU Udruženja sveslovenske učenosti-Beograd, (2014)

312

PRVA NAGRADA KK „IVO ANDRIĆ“ – Zemun, za najbolju priču (2012), povodom godišnjice dobijanja Nobelove nagrade Ive Andrića OKTOBARSKA NAGRADA PARAĆINA ZA KNJIŽEVNO STVARALAŠTVO(1987) PLAKETA ZAHVALNOSTI UDRUŽENJA KNJIŽEVNIKA SRBIJE za književnost i trajni doprinos ugledu i razvoju Udruženja, povodom stogodišnjeg jubileja UKS-a, Beograd (2006) VELIKA POVELJA Podružnice Udruženja književnika Srbije za trajan doprinos i ugled književničke organizacije (2007) VELIKA POVELJA Festivala poezije „Majsko pero“ u Jagodini (2011) POMORAVSKI ORFEJ za najbolju knjigu pesama ''Hreb'' (2002) „SATIRIČNO PERO“ za najbolju knjigu aforizama ''Čast svakome, demokratija nikome'', Zaječar, (2002) NAGRADU ''NAŠ GLAS'' SMEDEREVSKE PESNIČKE JESENI, Smederevo, (1990) PESNIČKA HRISOVULJA, za trajan doprinos srpskoj književnosti, Srpska duhovna akademija, Paraćin, (2005) DRUGA NAGRADA ZA KRATKU PRIČU 2007. na internet sajtu: www.donstalens.com/fun/satira/price_04.php NAGRADA FONDA ''MIRKO JOVANOVIĆ' Skupštine opštine Kragujevac, za najbolje umetničko ostvarenje, (1982) NAGRADA ''SVETOLIK RANKOVIĆ'', istoimene Narodne biblioteke u Aranđelovcu, za najbolju pripovetku (1983) NAGRADA ''NJEGOŠ'' istoimene Matične biblioteke u Knjaževcu, na konkursu za najbolju zbirku kratkih priča, Knjaževac, (2003) DIPLOMA ''KAJUH'' za pesničko ostvarenje, Niš, (1983) NAGRADA I DIPLOMA ''GORDANINO PROLEĆE'', Svrljig, (1983) NAGRADA i DIPLOMA KNJIŽEVNOG DRUŠTVA ''RAZVIGOR'', za najbolje satirično ostvarenje, Požega, (1983) DIPLOMA FESTIVALA KULTURE MLADIH SRBIJE, za najbolje književno ostvarenje, Knjaževac, (1975) DRUGA NAGRADA I DIPLOMA ZA NAJBOLJE PESNIČKO OSTVARENJE na Susretima pesnika Šumadije i Pomoravlja (1976) NAGRADA i PLAKETA ZAJEDNICE KNJIŽEVNIH KLUBOVA SRBIJE, na pesničkom mitingu, Lazarevac, (1982.) ''ZLATNA HRIZANTEMA'', Jugoslovenskog festivala haiku poezije, Niš, (1993) DRUGA NAGRADA RADIO BEOGRADA, za najbolji aforizam godine, (1995)

313

TREĆA NAGRADA RADIO BEOGRADA, za najbolji aforizam godine, (1996) NAGRADA LISTA ''MLADOST'' za najbolji ciklus priča, Beograd, 1979. NAGRADA LISTA ''NON'' za zbirku priča, Beograd, (1985) PRVA NAGRADA LISTA ''RAD'' za najbolje pesničko ostvarenje, Beograd, (1987) PRVA NAGRADA ''PROSVETNOG PREGLEDA'' za najbolje pesničko ostvarenje, Beograd (1980) PRVA NAGRADA ''PROSVETNOG PREGLEDA'' za najbolje prozno ostvarenje, Beograd, (1982) PRVA NAGRADA LISTA ''OMLADINE'' za najbolje prozno stvaralaštvo, Kragujevac, (1980) TREĆA NAGRADA LISTA „OMLADINA“ za najbolje pesničko ostvarenje, Kragujevac (1980) DIPLOMA ZA NAJBOLJE PESNIČKO OSTVARENJE, Festivala kulture mladih Srbije, Knjaževac, (1976) DRUGA NAGRADA NA FESTIVALU JUGOSLOVENSKE POEZIJE MLADIH, Vrbas, (1975) DRUGA NAGRADA NA FESTIVALU JUGOSLOVENSKE POEZIJE MLADIH, Vrbas, (1977) TREĆA NAGRADA NA FESTIVALU JUGOSLOVENSKE POEZIJE MLADIH, Vrbas, (1978) TREĆA NAGRADA NA FESTIVALU JUGOSLOVENSKE POEZIJE MLADIH, Vrbas, (1979) DRUGA NAGRADA LISTA ''NAŠ VESNIK'' za poeziju, Kumanovo, (1989) DRUGA NAGRADA KK ''ĐURA JAKŠIĆ', za zbirku pesama ''Pripitomljena olovka'', Jagodina, (1975) DRUGA NAGRADA KK ''ĐURA JAKŠIĆ'' za zbirku priča ''Slatki rulet'', Jagodina, (1975) PRVA NAGRADA KK ''ĐURA JAKŠIĆ'' za ciklus pesama ''Plavi plajvaz'', Jagodina, (1978) NAGRADA FESTIVALA POEZIJE ''OMLADINA'', Subotica, (1975) NAGRADA FESTIVALA POEZIJE ''OMLADINA'', Subotica, (1976) NAGRADA FESTIVALA POEZIJE ''OMLADINA'', Subotica, (1981) ZAHVALNICA JUGOSLOVENSKOG FESTIVALA, Subotica, (1981) PRVA NAGRADA ZA NAJBOLJI TEKST na Festivalu dečjih pesama, Paraćin, (1985)

314

PRVA NAGRADA ZA NAJBOLJI TEKST na Festivalu dečjih pesama, Paraćin. (1986) TREĆA NAGRADA ZA NAJBOLJI TEKST na Festivalu dečjih pesama, Paraćin, (1986) PRVA NAGRADA NA JUGOSLOVENSKOM KONKURSU ZA NAJBOLJU PESMU, Loznica, (1982) DRUGA NAGRADA NA KONKURSU ZA NAJBOLJU PESMU, Organizacija Ujedinjenih nacija za Srbiju, Beograd, (1975) DIPLOMA ''RATKOVIĆEVIH VEČERI POEZIJE'' Bijelo Polje, (1985) DIPLOMA ''LIMSKIH VEČERI POEZIJE''', Prijepolje, (1984) TREĆA NAGRADA ZA REPORTAŽU NA FESTIVALU UDRUŽENIH RADIO STANICA SRBIJE (sa Renatom Balduinijem), Divčibare, 1997. POVELJA TV BEOGRAD, TV SARAJEVO I TV NOVI SAD ''ZNANJE IMANJE', Beograd, (1982) POVELJA SABORA LIKOVNIH UMETNIKA SRBIJE, Supska (Ćuprija), 1995. POVELJA ZA NAJVEĆI BROJ IZDATIH KNJIGA, Zavičajni muzej, Paraćin, (1995) PLAKETA JUGOSLOVENSKOG FESTIVALA POEZIJE U VRBASU, Vrbas, (1977) ZAHVALNICA ODBORA ZA SELO SRPSKE AKADEMIJE NAUKA I UMETNOSTI, Beograd, (1997) ZAHVALNICA ODBORA ZA SELO SRPSKE AKADEMIJE NAUKA I UMETNOSTI, Beograd, (1998) PRIZNANJE ZA DOPRINOS I UNAPREĐENJE RAZVOJA INFORMISANJA, Paraćin, (1984) POVELJA ZA DOPRINOS RAZVOJU KNJIŽEVNOG ŽIVOTA, Književni klub ''Mirko Banjević'', Paraćin, (1982), kao i druge nagrade i priznanja. PRIZNANJE UDRUŽENJA PARAĆINACA U BEOGRADU, za doprinos i saradnju u listu „Paraćinac“ ( 2012) PRIZNANJE KULTURNO-PROSVETNE ZAJEDNICE SRBIJE – BEOGRAD, za razvoj biblioteke „Hronika sela“ (2012). PRIZNANJE FESTIVALA „ĆIRILICA-SLOVO SRPSKOG LICA“ Petrovac na Mlavi, (2012) NAGRADA IZDAVAČA „Udruženja sveslovenske učenosti“ - Beograd, za najbolji rukopis romana „Tajne i čudesa grada Đerđelina“ na konkursu 2014. godinе.

315

SADRŽAJ

Bajo Džaković: Visoke duhovne sfere - 7 David Kecman Dako: Knjiga lirika i mudraca – 11 Bajo Džaković: Vrhovi autentične poetike - 15 Bajo Džaković: Beskrajna zlatasta nit - 19 Nova knjiga Miroslava Dimitrijevića: Monografija Raševice - 22 Vladan Rakić: Svetlomisleći Dimitrijević – svetionik savremene književnosti - 24 Zoran Petrović: „Zlatno doba“ posebna dragocenost, nesvakidašnja svežina i specifičan pesnički glas - 27 Miroslav Todorović: „Zlatno doba“ zrele lirike - 29 Veroljub Vukašinović: Dimitrijević - značajan srpski pesnik- 33 Dušan Stojković: Na srpskom Olimpu - 35 Nikola Vladisavljević: Hronika Šavca–zavičajna istorija - 36 Dva romana i monografija - 40 Car Gaumata Miroslava Dimitrijevića - 42 Dejan Bogojević: Dimitrijević budan u savršenom smislu- 44 Slobodan Žikić: „Gaumata“-uspešna kombinacija filozofskog, religioznog, mitološkog i narativnog - 45 Petar V. Arbutina: Uspešan sveobuhvatan roman - 46 U antologiji najkraće priče na srpskom jeziku: Dimitrijević u izabranom društvu - 47 U Antologiji najkraće priče na srpskom jeziku: Zastupljeni Džaković i Dimitrijević - 48 Književnik Miroslav Dimitrijević zastupljen u dve reprezentativne antologije satire: „Biseri balkanskog aforizma“ i „Azbučnik srpskog aforizma“- 49 Još jedno selo iz paraćinske opštine dobilo monografiju: Dokumentovana i stručna studija Šavca - 50 Nikola Vladisavljević: „Raševica“- knjiga za školsku

316

nastavu - 52 Bajo Džaković: Stručna i naučna-dragocena knjiga - 54 Bajo Džaković: Roman o Keltima i univerzumu - 56 Vladan Rakić: Svetlozračeći obelisk srpstva - 59 Milisav Savić: Miroslav Dimitrijević-naš Kueljo - 60 Izuzetna studija Miroslava Dimitrijevića „Sakrivena istorija Srba“ -61 Bajo Džaković: Poetski omaž duhu - 66 Danica J. Marković: Dimitrijević teži apsolutu - 70 Bajo Džaković: O tajnama polova - 72 Radomir Andrić: Dimitrijević potvrdio svoju značajnu ulogu u srpskom pesništvu - 75 Radomir Mićunović: Stremljenje nebesništvu ili prečisti pesnički rukopis - 77 Milisav Savić: Izuzetne antologijske pesme ili mesto zlatne rečenice – 80 Nove knjige: Hit roman Miroslava Dimitrijevića - 83 Petar J. Marković: Studija o Potočcu- istorijski udžbenik-85 Dr Adam Ninković: Dimitrijević veoma značajan srpski pesnik, 86 Bajo Džaković: Poezija i aforizmi - 88 Dušan Stanković: Leti perje - 90 Srba Ignjatović: Izuzetna darovitost Miroslava Dimitrijevića ili vrh satiričnog postignuća - 91 Milan Tasić: U skladu s najboljom tradicijom - 94 Na ovogodišnjem sajmu knjige u Beogradu Dimitrijević predstavio dve knjige - 94 Radomir Mićunović: Destinacije dva sveta- Miroslavljevo književno jevanđelje - 95 Dr Mićo Cvijetić: Dimitrijević plodan pisac i izuzetan istraživač – 100 Milisav Savić: Dimitrijević veoma plodan pisac, izuzetan istraživač i kulturni hroničar - 101 Radomir Andrić: Srpske književne vertikale - 101

317

Aforizmi Miroslava Dimitrijevića-„Čast svakome, demokratija nikome - 102 Anđelko Erdeljanin: Dvosmislenost i obeleženost politikom- 103 Dva priznanja iz Kembridža književniku Miroslavu Dimitrijeviću – 104 Promocija antologije „Poetzska pletenica“ – 105 Dimitrijević u srpskoj satiričnoj eliti – 106 Dimitrijević na ruskom jeziku - 108 Bajo Džaković: Sveobuhvatno i dinamično - 109 Dr Petar J. Marković: Hronika sela- najveća akcija srpskog sela - 112 Dr Petar J. Marković: Studija o Potočcu istoriografski udžbenik - 116 Ana Dudaš: Autentičan pesnik - 116 Zorka Stojanović: Prožimanje igre i misli - 117 Dr Miodrag Ignjatović: Dvanaest decenija paraćinske gimnazije - 118 Dr Miodrag Ignjatović: Dragocene stranice - 125 Predrag Bogdanović Ci: Miroslav Dimitrijević – pisac koji je zadužio našu književnost i istoriografiju -126 Bajo Džaković: Gimnazijske književna radionica - 127 Bajo Džaković: Poezija visokih dometa - 129 Branislav Jovanović: U vrhu svetskog aforizma - 132 Bajo Džaković: Satirični letopis svakodnevlja - 134 Bajo Džaković: Antologija molitvene poezije - 135 Turnir duhovitosti 1998/99: Uspešna premijera komedije „Paraćinski TV gnevnik“ Miroslava Dimitrijevića - 137 Paraćinci šampioni humora i satire - 139 Mileta Aćimović Ivkov: Lirski krugovi Miroslava Dimitrijevića - 141 Bajo Džaković: Najbolje iz bogatog pesničkog herbarijuma Miroslava Dimitrijevića - 147 Bajo Džaković: Pesnik zaokružene poetike – 152 Dimitrijević pesnik dokazane i postojane stvaralačke snage – 154

318

Izabrane pesme Miroslava Dimitrijevića - 154 Bajo Džaković: Promocija „Hreba“ - 155 Dragoljub R. Jovanović: Hristoljubivo, umno i smerno - 156 Bajo Džaković: Knjiga osobenog žanra - 157 Ljubiša Đidić: Moravsko-šumadijski jezički virovi - 159 Bajo Džaković: Izuzetno zanimljivo monodramsko štivo-160 Milojko P. Đoković: Nema vremena za čekanje - 161 Nove knjige: „Ljubav belog monaha“ – Oda ljubavi - 163 Dr Petar J. Marković: Iscrpno, pregledno i dokumentovano - 164 Dr Petar J. Marković i dr Jovan Babović: Knjiga za istoriju srpstva - 165 Dr Petar J. Marković i dr Jovan Babović: Knjiga za sve obrazovne profile - 166 Dušan Stanković: Moravski zov - 167 Nesvakidašnji kulturni događaj: „Mirilovac“ i „Stubica“ promovisani u SANU - 168 Bajo Džaković: Hronika o česmama - 170 Jugoslovenska promocija: Hronike sela Davidovca, Donjeg Vidova,Ratara i Stubice u narodnom muzeju u Beogradu - 171 Na sajmu knjiga u Beogradu: Tri nove knjige Miroslava Dimitrijevića - 172 Radosav Petrović: Ostavština za budućnost - 173 Slobodan Žikić: Znameniti Paraćinci - 175 Bajo Džaković: Hronika o česmama - 177 Radosav Petrović: Promovisana monografija Plane autora Miroslava Dimitrijevića - 178 Radosav Petrović: Strani putopisci o Paraćinu - 179 Mr Radoslav Prokić: Selo Plana kod Paraćina - 180 Dr Petar J. Marković: Recenzija hronike sela Mirilovca - autora Miroslava Dimitrijevića - 182 Mr Radoslav Prokić: Priručnik za istoriju - 183 Mr Radoslav Prokić: Značajan prilog nauci - 185 Mr Radoslav Prokić: Paraćin kao centar Pomoravlja kroz vekove - 186

319

Tomislav Antić: Prva knjiga ove vrste u Srbiji - 187 Bajo Džaković: Prva i dragocena knjiga u pomoravskoj baštini - 190 „Na izvoru reči“ - 191 Bajo Džaković: Letopis znamenitih Ćupričana - 191 Bajo Džaković: Srpska etimološka čitanka - 193 Dr Petar J. Marković i dr Jovan Babović: Potpuna slika sela lepim jezikom i lakim stilom - 194 Dr Petar J. Marković i dr Jovan Babović: Pregledna i dokumentovana knjiga - 195 Bajo Džaković: Bogatstvo baštine - 196 U ediciji „Hronike sela“ SANU: Studija o Davidovcu - 198 „Pesme“ Miroslava Dimitrijevića - 199 Rade Brajušković: Vrh vrška srpske poezije - 199 Aleksandar Dobrosavljević: U vrhu srpske i evropske satire - 200 Na drugom saboru likovnih umetnika Srbije: Promocija „Pesama“ – 201 Bajo Džaković: Tradicionalno i moderno - 201 Boro Kapetanović: Značajan doprinos srpskoj pjevaniji za djecu - 203 Zorana Rašić: Cake za pametnjake - 204 Zorana Rašić: Žar u mikrofoliji - 206 Vladimir Devide: Vrijedan prilog jugoslovenskoj haiku poeziji - 209 Zorana Rašić: Markantan kapital srpske književnosti – 209 Borislav Horvat: Zrelo umetničko delo - 211 Radoslav Vojvodić: Inteligentno i darovito, moćno i osobeno - 214 Anto Ćosić: Stih jači od filozofskog sistema - 215 Nada Jovanović: Prvi put zabeleženi narodni dragulji antologijske vrednosti - 215 Živorad Đorđević: Zlatna usta narodna - 217 Milivoje Ilić: Kulturni događaj godine „Vode vetrovite“ - 219 Zorana Rašić: Najbolji primeri lirskog pevanja - 219

320

Naš urednik zastupljen u prvoj antologiji književnog satiričnog aforizma u Srba „Istorija afokalipse“ Aleksandra Baljka - 221 Diploma opštine Paraćin Miroslavu Dimitrijeviću - 222 Predstavljena knjiga „Vode vetrovite“ – Vuku u slavu, narodu na korist - 223 Alek Marjano: Humoristički psihogram - 224 Dragomir Brajković:Prepoznatqiv glas i osobena pesnička ličnost - 226 Dragomir Brajković: Simbioza tradicionalnog i modernog - 228 Dragomir Brajković: Skladno i harmonično - 228 Srba Ignjatović: Nepojamna lakoća pevanja - 229 Zoran Petrović: Suzom i ironijom – 232 Momir Stanisavljević: „Činije“ pune fantastike - 233 Milovan Vitezović: Autobiografija je jedna ili redak dar duhovitih - 235 Milijan Despotović:Pesnik posebnog kova - 237 Dragan Todorović: Višeznačni svet simbola - 238 Milijan Despotović: Mudrost reči i slike - 239 Momir Stanisavljević: Trijorenje hrabrosti - 240 Milijan Despotović: Sentence istinoljublja - 242 Snežana Jovanović: Najkrupniji korak ostvario Miroslav Dimitrijević - 244 Monodrame „Ortaci“ i „Zamenik“ Miroslava Dimitrijevića na sceni GAP-a - 245 „Ortaci“ u Splitu i Imotskom - 245 „Ortaci“ u Splitu - 246 „Ortaci“ u Trebinju - 246 Gradsko amatersko pozorište Paraćin: „Ortaci“ u Trebinju - 247 Petar Ilić: „Ortaci“ u Svetozarevu - 247 Monodrama „Zamenik“ - 248 Branko Dimitrijević: Priče koje ne dozvoljavaju duhovnu lenjost - 248 „Fantastični mehaničari“ - 249

321

Božidar Zejak: Divan svijet poetskog sjaja - 249 Srba Ignjatović: Smelije i otvorenije - 250 Srba Ignjatović: Podrugivanje apsurdu - 251 Srba Ignjatović: Trag iskoni u sadašnjosti - 251 Srba Ignjatović: Nepretenziozna modernost - 252 Srba Ignjatović: Niz iznenađenja - 252 Srba Ignjatović: Autentičan prostor - 253 Srba Ignjatović: Apsolutno autentičan jezik - 253 Srba Ignjatović: Tradicionalan lirski napon - 254 Srba Ignjatović: Fantastičan svet Miroslava Dimitrijevića - 254 Branislav Petrović: Dve nove zbirke pesama - 255 Branislav Petrović: Zaslužuje punu pažnju - 256 Branislav Petrović: Rodoljubivo osećanje - 256 Tomislav Marijan Bilosnić: Dominacija stiha - 257 Tomislav Marijan Bilosnić: Nemilosrdna suprotstavljenost - 258 Tomislav Marijan Bilosnić: Miroslav Dimitrijević već upozorava - 258 Duško Trifunović: Sjajna pesma - 259 Snažna erupcija reči - 259 Autentična atmosfera podneblja - 260 Bajo Džaković: Refleksija kao veo - 260 Ljubomir Ćorilić: Stihovi koji zrače mramornom čvrstinom jezika - 262 Snežana Jovanović: Neprekidno zidanje budućnosti - 263 Živorad Đorđević: Pesnički triptih - 265 Boka Obradović: Pesnički trenutak paraćinske poezije - 266 Živorad Đorđević: Od zvezde do zvezde - 268 Rajko Lukač: Poezija u vodama mitova, istorije i fantastike- 269 Rajko Lukač: Slične pesničke sudbine - 271 Saša Đukić: Stonoga u velikoj postelji - 271 Srba Đorđević: Čist, vrcav i asocijativan jezik - 273 Živorad Đorđević: Nova metrička shema i nov sadržaj - 274 Novak Drašković: Uspjele meditacije - 276

322

Živorad Đorđević: U traganju za pretkom - 277 Saša Đukić: Preci i jasike - 279 Đorđe Simović: Svet s kućnog praga - 281 Predrag Marković: Upečatljivost metafora - 282 Gojko Đogo: Valjan doprinos kulturi naroda - 283 Milosav Slavko Pešić: Jakim slikama do cilja - 283 Svetlana Arsić: Poezija mudrosti i ljubavi – 283 Anto Ćosić: Pjesnik i lirozof - 284 Dodatak – 285 Književna nagrada „Zlatni Orfej“ Miroslavu Dimitrijeviću – 285 Dimitrijeviću priznanje Internacionalne akademije „Ivo Andrić“ – 287 Intervju: Miroslav Dimitrijević, književnik - Kruna spisateljskog rada - 289 Miroslavu Dimitrijeviću nagrada „Živojin Pavlović“ – 292 Sve je to život – knjiga potrebna mladima – 293 Jedinstveni karavan kulture „Naređujemo mir“ – 293 Nagrada „Ravaničanin“ za životno delo - 294 Nagrada „Pesnička hrisovulja“ – 295 Dobitnici jubilarnih plaketa UKS povodom sto godina od osnivanja – 296 Dosadašnji dobitnici priznanja UKS, književnika sa područja Pomoravskog okruga – 296 Laureati priznanja povodom 15 godina postojanja i rada KZ UKS-a – 296 Laureati nagrade „Pomoravski Orfej“ - 297 Osnovni bibliografski podaci o Miroslavu Dimitrijeviću - 299 Dela -302 Dela u procesu objavljivanja ili štampanja – 306 Zastupljenost u antologijama i izborima poezije i proze – 306 Književne nagrade i priznanja - 311 Sadržaj - 315

323