BROJ 152 CENA 7 DINARA

mHPP\

PAKLENA IGRA UlÜÁLOJ ODESI'

DEREK FINEGAN

PAKLENA IGRA U „MALOJ ODESI«

Derek FineganPAKLENA IGRA U »MALOJ ODESI«

Izdavač:NIP »Dečje novine«

Gornji Milanovac

Za izdavača:Miroslav Petrović generalni direktor

Glavni i odgovorni urednik: Borivoje M. Lošić

Urednik:Mirjana Šterijevski

Lektor:Mirjana Jakovljević

Korektor:Nada Maksimović

© 1997. DEN PRESS

Izdaje NIP »Dečje novine«, Tihomira Matijevića 4, 32300 Gor­nji Milanovac. Telefoni: (032) 712-246, lokal 28, uredništvo (032) 714-250 prodaja i (032) 710-529 pretplata. Telex: 13731. Broj tekućeg računa kod SDK u Gomjem Milaiiovcu. 41320-603-7-1263. Štampa »litopapir« — čačak.

DEREK FINEGAN

PAKLENA IGRA U „MALOJ ODESI“

Dva krupna zeleno-plava oka ukočeno su zurila u senke na visokom plafonu okupanom neonskom svetlošču koja se probijala kroz jesenju izmag­licu sa ulice. Zamršena, duga, svetlosmeđa kosa je u boga­tim uvojcima ležala na izguž­vanoj jastučnici. Čitavo lice mlade žene bilo je bezizražaj­no. Tek s vremena na vreme njeni beli, pravilni zubi zagri­zli bi pune, senzualne usne.

Bila je to jedina reakcija na sve strasnije poljupce, ječanje i pokrete čitavog tela masiv­nog, gojaznog muškarca obri­jane glave koja se sva kupala u znoju kao, uostalom, i čita­vo njegovo telo.

— Oh. .. Asja. . . ti si. . . ja. .. volim tvoje ... hmmm. . .

Mumlao je nerazumljive de­love rečenica grčeči se pred naletom ekstaze.

Mlada žena je bila odsutna kao da se nalazi stotinama i hiljadama kilometara daleko od ovog kreveta, ove hotelske sobe i ovog prljavog grada u kome se našla zatočena, zako­pana. Njene misli zaista su bile daleko od Amerike i Ju­rija Popova. Kroz izmaglicu sećanja doletale su joj slike od pre .. . koliko? Dve, tri. . . pet godina? »Bože«, pomisli »samo pet godina, a izgleda kao da sam pre pedeset godi­na napustila Petrograd, obalu Neve. . . mog Mitju. . .«

Ispustivši dugačak uzdah, pošto se stresao kao u napadu teške groznice, gojazni čovek se skotrlja u stranu otkriva­jući lepo oblikovano, raskoš­no telo mlade žene. Tragovi njegovog ljubavnog zagrljaja bili su jasno vidljivi: znoj, cr­venilo na koži na svim mesti-

NINĐA 152

ma koje je gnječio, ljubio ili grizao; dlake koje su mu ot­pale sa grudi dok se trljao o to raskošno i poželjno telo. . .

— Uf, Asja, bilo je bajno. Sigurno si i ti uživala! Vidim da ne možeš ni reč da izustiš. He, takav sam ja i pored go­dina i sala koje je počelo da me osvaja. Nema te žene ko­ju Jurij Popov, »Bik iz Ode- .se«, ne može da zadovolji. Šta kažeš?

Glas mu je bio neprijatan kao i čitava njegova pojava. Bio je sav nesi'azmeran. Ruž- noču mu je još više potenci­rala obrijana glava. Ispod ni­skog čela štrčale su guste, ču­pave obrve, a iznad usta, na kojim a je gornja usna bila ko zna kada rasečena kao i deo lica sve do jagodice, bujali su ogromni brkovi, dostojni ne­kog kozačkog atamana.

Covek bahato spusti ruku na obli trbuh nepomične žene i krenu prstima naniže prema gustom spletu crnih, vlažnih dlačica. No žena se brzo okre­te na stranu i iskoči iz kreve­ta. I od pozadi izgledala je lepo kao i s preda. Duga, ravna leđa, uski struk, široka, ali ne preterano, bedra, zadnjica ko­ja bi probudila uzdah samom papi i duge, pune butine. Sve to bio je san svakog muškar­ca.

— Hajde, Jurij, nemamo vremena. Znaš ko te čeka. Uostalom, i mene čeka nas­tup u klubu — opom enu ga baršunastim glasom.

Jurij Popov lenjo ustade i poče da navlači odeću. Dok mu je do ušiju dopirao šum tuša iz kupatila, on zapeva ne­ku staru romansu iz zavičaja.

Priđe vratima i posmatraju­ći mladu ženu koja se žustrim pokretima trljala kao da želi sa sebe da spere i najmanji trag malopređašnjeg čina, p o ­če da govori:

— Golubice m oja, uskoro ni ja ni ti nećemo više nikud da žurimo. Imaću toliko para da ćerno m oći sve da otera- m o do vraga i o d e m o .. . gde budeš želela. Posao koji ra­dim. ..

Asja Puškin podiže glavu,— M olim te, dogovorili smo

se već jednom . O tvom poslu ne želim ništa da slušam, a još manje da znam. Ni ja te­bi ne pričam o m om radu u klubu.

Odavno je naučila da se u »Rialoj Odesi«, carstvu ruskih izbegHca i tvrđavi ruke mafi­je u SAD, o poslovim a priča­lo upola glasa, a nije bilo pre­poručljivo znati bilo šta o tu­đim aktivnostima, pre svega o onima koje su bile u domenu baćuške Aljoše Nikolajeviča Sem jonova — kako je sebe

NINĐA 152

nazivao glavni šef ruske ma­fije.

iVIeđu nekoliko desetina naj­žešćih ljudi okupljenih oko »trona« šefa mafije Asja se opredelila za Jurija, jer je bio najjači i prvi među ravnopra­vnima. Jednom reči, bio je »baćuškin« čovek od povere- nja, čovek koji je uživao pri­vilegije koje drugima nisu bi­le dozvoljene. Sve to značilo je da će biti žena samo jednog čoveka, a ne robinja svih on­ih moralnih nakaza, ubica i razbojnika koji su znali samo za votku, seks i zločin.

Nekadašnja balerina Lenjin- gradskog baleta, a potom i klizačke trupe morala je da prebegne pod pritiscima koji su na nju vršili oficiri KGB-a uoči samog raspada SSSR-a.

— Dobro, golubice. U pravu si. Idem. Kad dođe vreme da znaš ovo što sam hteo da ti kažem, p a ... znaćeš. Nego, evo ti malo para — reče vadeći iz džepa sakoa šaku zelenih nov­čanica i ne gledajući o kolikoj sumi je reč, i spusti ih na krevet.

S vrata dobaci jedno »javi­ću ti se čim se vratim s puta« i tresnu vrata koja se auto­matski zaključaše.

Asja Puškin izađe ispod tu­ša i uvi se u veliki peškir. Seđeći na ivici kreveta, koji je još uvek mirisao na znoj

i muškarca koji je upravo iza­šao, posmatrala se u ogleda­lu. Bila je to ista ona Asja koja je pre nepunih pet godi­na prebegla kada je u okviru kulturne razmene njena balet- ska trupa gostovala u Njujor­ku. Pa, ipak, činilo joj se da je odraz u ogledalu stran. Sve je bilo tu: zelenoplave oči, le­po izvajane obrve, pravilan nos, senzualna puna usta. . . Ipak, neki jedva vidljivi trago­vi, pre svega ono »nešto« u očima, zatim dve-tri oštre, ia­ko fine, bore oko uglova usa­na. Bilo je razlike između sta­re i nove Asje.

Verovala je da će njen pre- beg biti kratkog veka, da će dolazak »perestrojke« konačno doneti one ljudske slobode zb­og kojih je i odlučila da pre­begne. Ali, život s one strane okeana, ili, kako su zapadnja­ci govorili, »gvozdene zavese« bio je sasvim drugačiji. Prošla je jedna, najteža godina, puna Jutanja, iskušenja, patnji, za­tim druga, treća... i povratak u Lenjingrad činio joj se sve teži.

Od poziva balerine morala je da se oprosti posle nekoli­ko meseci. Bila je dobra igra­čica, ali nije bila iz prve, čak ni druge garniture — i nije igrala u Boljšom za koji su, čini se, Ameri jedino i čuli. Nudili su jo j uloge u raznim,

NINĐA 152

mahom lošim mjuziklima ko­ji nisu mogli da se održe du­že od nekoliko meseci, a sva­ki angažman bio je povezan sa odlaskom u nečiji krevet.

Jednog dana došli su joj i neki ljudi iz CIA ili FBI, više se nije ni sećala, i tražili od nje usluge, saradnju — ili pro­gon. Opet je morala da beži.

Ovog puta ostala je u is­tom gradu, ali u njegovom is­točnom delu poznatom pod imenom »Mala Odesa«. U taj deo grada čak ni policija nije zalazila bez velike nužde. Tu su važili drugi zakoni i običa­ji. Brzo je našla posao igra­čice u klubu »Trojka« koji je bio vlasništvo ruske mafije, kao uostalom i sve kockarske i druge rupe. Preciznije, vlas­ništvo Aljoše Nikolajeviča Se­mjonova. Njena lepota, sveži- na, igra i pesma brzo su pri­vukle pažnju nekolicine moć­nika među kojima se nalazio i Jurij. Ona ih je sve na samo njoj znani način neko vreme držala na odstojanju dok nije odlučila da »pripadne« Juriju. I, nije se prevarila. Njene ko- leginice iz zabavljačke druži­ne u »Trojki« svaki čas su me- njale ljubavnike i to ne po sopstvenoj želji. Njihov život zavisio je od toga koliko su još poželjne. One koje bi os­tale van kruga interesovanja

završavale su po javnim ku­ćama širom SAD. .

Asja nastavi da se trlja fro­tirom posmatrajući svoju ras­košnu lepotu. Bila je sigurna da će još dugo biti zvezda broj jedan — taman toliko koliko jo j treba da sakupi sumu ko­ju je sama sebi odredila. On­da će iskoristiti priliku i za­uvek napustiti ovaj prokleti grad, Ameriku, N jujork .. . Ju­rija. .. mafiju. Sve.

Slušala je vesti o događaji­ma kod kuće, o propasti pe­restrojke, odlasku Gorbačova, raspadu SSSR-a, gašenju KGB i sve većem jačanju mafije. Ovo poslednje pripisivala je kapitalističkoj propagandi ne želeći da veruje da je zlo zva­no mafija zatrovalo i njenu voljenu zemlju, njen Petro­grad, obale Neve...

Pola sata kasnije, pošto je ne brojeći novac, zatvorila ta- šnu, napusti sobu i sa portir­nice naruči taksi.

Noć je bila hladna. Sitna kiša izmešana s izmaglicom kvasila je pločnik i ulicu pr­ljavom vodom. Na sve strane videla je hartije, plastične ke­se, otpatke. .. Senke nalik na poluljude pojavljivale su se i nestajale u mraku. Jedna po- grbljena prilika pođe joj u susret i ona, ustuknuvši, brzo uđe u hol. iMladi portir joj priđe kad je video kako se

NINĐA 152

taksi zaustavlja, pa, odgurnu- vši onu spodobu, otprati Asju do vozila.

Vozač je taman dao gas kad u uličici kraj hotela od­jeknu nekoliko revolverskih hitaca. Asja se sklupča na za­dnjem sedištu.

— Prokletnici, što se več jednom međusobno ne poubi­jaju. Kao da nam nije dosta naše gamadi, nego su nam po­trebni i ovi uvozni gangsteri— komentarisao je sam za se­be sedokosi vozač.

Asja promoli glavu osvrnuv­ši se. Uspela je da kroz zad­nje staklo, isprskano kišnim kapima, vidi neku senku kako teturaj uči izlazi iz mraka i pada nasred ulice posle par koraka. Nekoliko prolaznika priđe, ali se još brže udalji sa lica mesta.

U ovom delu višemilionske metropole ljudski život često je vredeo manje od sadržine kese koju bi žrtva iznela iz dragstora. Sa druge strane svedočenja i maltretiranja po policijskim stanicama znala su’ da traju beskonačno. Zato su događaji kao ovaj od pre đva minuta najčešče ostajali bez svedoka i prepušteni zaboravu.

— Izvinite, gde rekoste da vozim? — trže je iz razmišlja­nja glas taksiste.

— Klub »Trojka« u. ..

— Znam gde je to. Ćudi me da vi. . . — nije završio reče­nicu, već samo s nevericom odmahnu glavom. Taksi poju­ri probijajući se kroz gužvu i maglu.

Jurij Popov, uprkos svojih 110 kilograma, s lakoćom pre­skačući po tri stepenika, stiže na sprat na kome se nalazio stan i istovremeno kancelari­ja »bačuške« Aljoše. Vođa ru­ske mafije bio je čovek sred­njeg rasta, više mršav nego uhranjen, prosede kose i neo­dređene starosne dobi. Na či­tavom njegovom biću isticale su se sive oči oštrog, gotovo rendgenskog pogleda. I njegov glas, hladan, nekako potmuo, znao je da natera sagovornika da kaže i ono što je želeo da sakrije. On je među prvima stigao u »Malu Odesu« i veo­ma brzo, na tajanstven način, izborio sebi mesto u gangste­rskoj hijerarhiji.

Kada je, jedne maglovite noći tadašnji vođa ruske ma­fije jednostavno nestao — Aljoša je postao prvi čovek velikog i opasnog bratstva.

Jurij ga je zatekao u druš­tvu dve pozamašne plavuše koje se čak nisu potrudile ni da pokriju golotinju kada je on ušao. On ih samo okrznu

NINĐA 152

pogledom i priđe da se polju­bi sa svojim gazdom i drugim »ocem «, kako ga je zvao. A ljo­ša rukom dade znak plavuša­ma da se povuku, a onda, po ­što dohvati flašu sa votkom na kojoj se još topio led, pri­đe stočiću za kojim je Popov već sedeo.

— No, m aljčok — nazva ga on imenom od milošte — šta ima novo? Ti nikada ne bi došao tek onako, samo da me vidiš, zar ne? — njegov hladni glas imao je sada pri- metnu notu topline, blagog očinskog prekora.

— Baćuška. .. ti znaš šta osećam prema tebi. Ti si mi drugi o ta c .. . za tebe bih uči­nio sve. Jednostavno ne želim da ti smetam svaki čas. Iona­ko ima dosta onih koji te sa- leću. . -

Aljoša podiže ruku da ga učutka, a onda mu pripreti prstom.

— Ti Jurij, m aljčok m oj, nikada ne možeš da mi sme­taš. Čak i da me zatekneš na nekoj od one d v e .. . ili na obe odjednom, ti nisi smetnja. Ja­sno? Pričaj — zapovedi na kraju dodajući mu poveću ča­šu punu ledene votke.

Jurij otpi gutljaj kojim is­prazni pola čaše. Pošto obrisa duge, guste brkove, reče:

— Posao sa oružjem je pri kraju. Moj čovek iz FBI no­

ćas dolazi ovamo da dogovo­rimo detalje. Sve mi se čini da če da traži više para, jer se, tobože, pojavio još jedan po­srednik u samoj fabrici oruž­ja. Tačnije njen vlasnik. Ne znam da li da ga se otarasim, pa nastavim sam, i l i . . .

Sef ruske m afije podiže ru­ku.

— Jurij, neka ga neka radi. Tražiće više para? Pa šta? To su samo pare. Pomisli na to koliko ćemo tek mi da dobi­jem o kad jednom oružje i planovi budu u našim ruka­ma. Zapamti: neka uvek dru­gi rade za tebe, pogotovu opa­sne poslove — pouči ga Aljo­ša. — Ti znaš da češ onog dana, kada se ja povučem, ti postati m oj naslednik?

Jurij je to znao, ali se i ovog puta pobuni.

— Baćuška, kad se ti povu­češ, odlazim i ja!

— S T A ? Zar hočeš da sve ovo ostavim nekom drugom? Borisu možda, ha?

Jurij sačeka da se njegov šef smiri, pa odmahnu rukom.

— Uostalom, još je daleko taj dan. Još ćemo nas dvoji­ca da ui“adinio poslova i po­slova i ispijemo votke i vot­ke ~ reče pomirljivo.

— Tako te volim. Tako go­vori moj maljčok. .. moj de- čak. Evo, sipaj dok ja pozo­

NINĐA 152

vem one dve ... da se malo zabavimo. . .

Iako je za to veče zadovo­ljio sve potrebe za ljubavlju i seksom, Jurij nije smeo da odbije poočima. Mogao> je mnogo toga da uradi, ali da odbije bačuškino piče ili neku od njegovih žena, to nije sm­eo čak ni on.

Ipak, zabava se završila br­že nego što je očekivao. Pim votke, Aljoša nije mogao da se pokaže kao ljubavnik, pa je sa svojom ženskom jedno­stavno napustio sobu. Jurij je to iskoristio i brzo se otara­sio svoje družbenice, koja se taman upalila kao suva sla­ma. Prekorno ga je pogledala očima punim želje, ali kad jo j on tutnu u šake »stotku«, ona ga poljubi i odleprša drmaju- či podebelom stražnjicom i ogromnim bedrima.

Uskoro je zaustavio svoj »fo- rd škorpion« ispred jedne mra čne kuče koja se jedva nazi­rala iza gvozdene ograde i bu­jnog rastinja. Dao je znak fa­rovima i sačekao. Velika gvo­zdena kapija se otvori i on pokrenu kola. Zaustavio se pred samim ulazom i ostao da čeka u kolima.

Desetak minuta kasnije dru gi jedan automobil, crni »lin­koln« obavi istu proceduru i sada je stao sa njegove leve strane. Ne žureči, Jurij otvori

vrata i pređe u taj drugi au­tomobil. Još s vrata zapahnu ga poznati miris kolonjske vo­de, kao i dim »Kuba« cigare.

Sede bez pozdrava na udo­bno zadnje sedište i sačeka da ga mršavi dugajlija pročelave glave prvi oslovi.

— Uskoro češ dobiti poši­ljku. Moj čovek mi je javio da su prvi modeli, prototip, oružja napravljeni a li.. .

Da, to »ali« značilo je još para, uvijanja, ucenjivanja.. .

— Ali, kao što sam i mo­gao da očekujem, nije sve iš­lo lako, niti če sve do kraja biti lako — nastavi mršavi agent FBI.

— Nismo ni očekivali da sve teče kao hladna voda — preseče ga Jurij. — U čemu je problem?

— Pa, moj čovek u kompa­niji koja proizvodi oružje i koja ga je sama konstruisala žali se na sve veću kontrolu onih iz Pentagona, čak i Va­šingtona. Mora da uloži mak­simalan napor kako bi sve os­talo neotkriveno. Mislim da ćemo morati da mu damo i neki bonus.. nešto para...

-— Daj mu. ko ti brani — ne izdrža Jurij, da ga ne boč­ne.

— Kako, daj mu? Ti mu daj i nemoj da škrtariš, jer čitav posao može da otpadne.

10 NINĐA 152

Bio je to drugi deo očeki­vane reakcije. Učena. Sad još malo kukumavčenja i agent FBI če izreći ono zbog čega je tu.

— Znaš.. . stvarno mJ je žao. Nisam verovao da će se stvari iskomplikovati. .. da će novi momenti da znače i nov trošak za tebe i tvoju. . . or­ganizaciju. Ali, drukčije nije m og lo .. .

Jurij ga prekide.— Miltone, znam da ni te­

bi nije lako. Covek na tvom položaju mnogo toga može, ali je i u stalnoj opasnosti da ga neko ne otkrije, ne potka- ž e . . . sve ja to znam. Ne bri­ni, platićemo i taj bonus, sa­mo reci koliko, i sve je u re­du.

— P a .. . mislim da bi pet stotina hiljada bila prava su­ma.

— Samo petsto? A ja se up­lašio da će tvoj ortak da tra­ži čitav milion, što bi, narav­no, morao da platim — ne sk­rivajući zlobu i zadovoljstvo, jer Milton Periš, poče da gri­ze usne besan što je tako la­ko ispustio iz šaka još petsto »somova«.

Posle kraće pauze njih dvo­jica se rastadoše uz dogovor da sledeći sastanak bude na istom mestu i u isto vreme za sedam dana.

Dok je crni »linkoln« pra­vio zaokret kako bi napustio skrovito dvorište, Jurij Popov vrati se u automobil, sede i zapali cigaretu. Maštao je o tome koliko će mu novca do­neti to novo, do tada neviđe­no oružje. Nije nameravao da ga proda nijednoj vladi. Znao je da će ga teroristi najskup­lje platiti. A njih je u Iranu i Libiji mogao da bira. Znao je njihove veze i skrovišta ov­de u Njujorku, skrovišta za koja bi u CIA i FBI dali bo­gatstvo.

Uz smešak zaključi kako će deo oružja svakako da zadr­ži za sebe i svoje najbolje i najvernije ljude. Tada će se znati KO je pravi gazda u »Maloj O desi«.. . Njujorku, a ko zna. ..

Još uvek je maštao o budu­ćoj moči dok je njegov auto­mobil lagano birao put kroz sada još veću gužvu na ulica­ma. Sat kasnije zaustavio se u zadnjem dvorištu kluba »Trojka«, pozdravio se sa nao­ružanim stražarima, pa požu­rio u toplinu kluba. Bacio je pogled na časovnik. Tačno još deset minuta do nastupa nje­gove devojke, njegove Asje.

Ed Friman, vlasnik kompa­nije za proizvodnju pešadijs-

NINĐA 152 li

kog naoružanja i elektronske opreme, sedeo je zamišljen u pokretnoj fotelji s visokim na slonom. Njegov izgubljeni po­gled nije video ništa, iako se tačno preko puta njega nala­zio staklen zid koji je »otkri­vao« čitav Menhetn.

Več nekoliko meseci bio je između života i smrti. Neko­liko nesreča pogodilo ga je u kratkom roku. Prvo mu je umrla kči od prevelike doze heroina, a onda su se pojavili poverioci njegovog sina kocka­ra da mu »vrate« neke plano­ve koje je momak ukrao iz očeve kompanije kako bi is­platio kockarski dug. Kako bi izbegao skandal, a sa njim iz­gubio i sve značajne kupce, pre svega armiju SAD, Frimen je bogato nagradio poverioce i isplatio u celosti dug svog sina. To mu je znatno ispraz­nilo ionako tanke rezerve. Tre ča nesreča bila je njegova dva­deset pet godina mlađa su­pruga koja je ostajala s njim samo zbog para, a on bez nje nije mogao.

Tako je bio primoran da zavuče ruku u kasu kompani­je uveren da će »pozajmicu« vratiti pre zasedanja Uprav­nog odbora.

Ipak, nije uspeo da ostane neotkriven. Naime, šef računo­vodstva, pedesetogodišnja go­spođica Julija Holden, sva uz­

rujana, saopštila mu je u če­tiri oka da u kasi nedostaje više od tri stotine hiljada do­lara. Nekako je umirio i uve­rio da o tome ne govori ni­kom ništa, pohvalivši je zbog njene savesnosti.

Pre mesec dana sudbina je prepunila čašu žuči koja se sve češće nalazila pod njego­vom rukom.

Kidnaperi su mu oteli že­nu tražeći za njeno oslobađa­nje okruglo milion dolara. Ja­sno, uz opomenu da ne upli­će policiju ukoliko želi još koji put da vidi svoju mladu suprtigu. Uz pismo poslali su mu i fotografiju obnažene Lu- cil Frimen. Shka je pokaziva­la u svoj njenoj lepoti, kao što je pokazivala i nekoliko modrica, neurednu kosu i na­dasve preplašene oči.

Nije imao kud — još jed­nom »pozajmio« je pare iz ka­se sopstvene kompanije. Bilo je lako. Nekoliko podataka ukucanih na računam i istog trena milion dolara je preba­čeno na njegov privatni račun i smešten u sef.

Ženu su mu vratili istog dana pošto je odneo traženi novac i ostavio ga u jednoj te­lefonskoj govornici.

Već je razmišljao kako da sve to okonča kada mu se ja­vio Milton Periš, agent FBI. Premro od straha, Frimen je

12 NINĐA 152

već bio spreman da ispali se­bi metak u usta i zauvek p o ­begne od briga — ali ispalo je da je agent Periš spasilac, dar sa neba.

— Poznati su mi svi vaši problem i. Ne, ne pitajte kako. Važno je da sve znam. K od kidnapovanja vaše supruge is­pali ste naivni. Od sada ništa nećete preduzimati bez m og znanja, jasno? 0 ovom e što ću vam sada reći zna samo još jedan čovek koji je iznad m e­ne. On je moćan. Veoma, veo­ma moćan. Sa njim nema ša­le. Dakle. . .

Skoro ne verujući sopstve- nim ušima, Ed Friman je slu­šao sve ono što se odnosilo na njegov rad, na izradu no­ve puške, koja je još bila u fazi ispitivanja i za koju je znala samo mala ekipa kon­struktora i elektroničara.

— Pobogu, čo v e če .. . otku­da. . . kako sve to znate? nije m ogao da sakrije sopst- venu zapanjenost.

— To nije bitno. Važno je da ti znaš da ja znam — i da mogu m nogo toga da saznam. Zato slušaj!

Od tada je prošlo nešto vi­še od m esec dana. Nova puš­ka pokazala je izvanredna sv­ojstva i trebalo je samo dora­diti još neke detalje i novo oružje, puška 21. veka, kako su ga zvali, b iće gotovo.

Jedna od najponosnijih st­varalaca bila je mlada dizaj- nerka, Fiona Gardner. Prvi put, otkako se pre godinu da­na zaposlila u kom paniji, do­bila je, i iskoristila, priliku da se pokaže i da svoje smele ideje u dizajniranju oružja plasira na najbolji način.

Utoliko je njeno iznenađe­nje bilo veće kada je od sta­rijeg kolege čula da su dalji poslovi oko puške »EMP-21« trenutno obustavljeni.

— Obustavaljeni? Ali. . . pa to je nemoguče. Već smo pri kraju. Sve je išlo bez greške. Ne, to je stvarno nemoguće. Ko je to naredio? — povika iznervirano.

— Gazda, eto ko. I, da sam na tvom mestu, ne bih se da­lje raspitivao. Naša kompanija je specifična i nikad se ne zna na šta ili na koga možeš da nagaziš ako si previše radoz­nao.

Fiona nije ništa rekla. Oti­šla je do svoje sobe i sela is­pred računara a onda konsta- tovala da je disketa sa svim njenim crtežima i razrađenim detaljima puške »EMP-21« ne­stala. Svakojake misli proju- riše jo j kroz glavu.

— Krađa! — viknu istrčav­ši u hodnik.

No, uskoro je saznala da se sav materijal koji se odnosio na novo oružje nalazi kod

NINĐA 152 13

predsednika firme Eda Frima­na.

Na samog gazdu naletela je na kraju hodnika.

— Zaboga, gde gori kad si se toliko zaletela, Fiona? — upita je Friman koji je već dobro upoznao.

— Moramo da razgovaramo. Neko je uzeo sve m oje crte­že. .. disketu.. . sve detalje...

— Znam, Fiona, znam. Ja sam naredio da se svi podaci skupe i predaju meni. Postoje sasvim određeni i ozbiljni ra­zlozi za to. To je sve što treba da znaš. Ti si svoj posao oba­vila na najbolji način i doka­zala si da umeš da radiš, a ja to neću zaboraviti. Do vi­đenja.

Ni reči više.Stajala je neko vreme bez

reči, a onda slegnula rameni­ma. Sta je, u stvari, zamišlja­la? Disketa je bila vlasništvo kompanije, a ona je radila za tu istu kompaniju. Bila je pla­ćena da radi, a sve što stvori automatski je postajalo vlas­ništvo kampanije. Sve je tako prosto, zaključi.

— Ali, ako je sve tako pro­sto, zašto sam još uvek ube- đena da nešto nije u redu? — rekla je iste večeri svom mla­diću, policajcu.

— Verovatno te je druženje sa mnom iskvarilo, pa si os­eti j iva na to što se događa.

Najbolje da zaboraviš — sa- vetovao joj je Melvin Bruk.

Možda bi tako i bilo da ne- delju dana kasnije, dok je ne­što presnimavala u sobi sa centralnim kompjuterom, nije uočila nešto što je podgreja-lo njene sumnje.

U jednom od odeljaka neki muškarac, u civilu, upravo je kopirao NJENU disketu. Lepo je na ekranu videla sadržaj diskete. Onda se zapanjila još više, jer je čovek presnimio još jednu disketu, onu sa sv­im tehničkim podacima i pla­novima oružja.

Brzo je pogledom potražila bilo kog, ali, kao za inat, pro­storija je bila prazna. Potrčala je u hodnik i pozvala čoveka iz obezbeđenja.

Kada su posle minut-dva utrčali u prostoriju, bila je prazna.

— Možda ste pogrešili, gos­pođice Gardner?

— Pogrešila? Taman posla. ON je bio ovde. . .

— Ali, tu sada nema nikog. Uostalom, pri javiću ono što ste mi rekli, pa neka šef obezbe­đenja dalje ispituje. Zadovolj­ni?

Fiona Gardner klimnu gla­vom i vrati se na posao. Ni­kako nije mogla da se koncen­triše i već je htela da krene kad je sekretarica preko inter-

14 NINĐA 152

fona pozva na treći sprat kod Eda Frimana.

— Mislim da sam ti rekao da je stvar oko »EMP-21« za tebe završena. Šta sada znači ona uzbuna i priča o nepozna­tome koji je kopirao tvoju di­sketu?! — Frimanov glas bio je neprijatan i neuobičajeuo ljutit.

Devojka se za trenutak zbu­nila. Htela je nešto da uzvra­ti, da pita, ali je Friman pre­teče. Usta,jući od stola i ne gledajući je, reče preko rame­na:

— Neću više ni reči da ču­jem o ovome. Inače...

Otišla je zbunjena i drža­njem i rečima ovog doskoro ljubaznog čoveka.

Kasno tog popodneva Mil­ton Periš čuo je iz usta upla­šenog Freimena da devojka koja je radila na oružju nešto sumnja.

— Kako sumnja? Šta si ura­dio?! — besneo je Periš.

Frimap mu u nekoliko re­čenica objasni sve što je znao.

— U redu. Ja ću se pobri­nuti za to. Ti ostani miran.

Istu rečenicu izgovorio je i mladi policajac Melvin Bruk kada mu je Fiona ispričala šta se dogodilo.

— U redu, ali i sama ću. . . do đavola kako se toga nisam setila?! Tačno ću to da ura­dim ako nisu izbrisali pristu­

pnu šifru — brzo je govorila sve više se uzbuđujući.

— Šta ćeš da uradiš? — Ka­kvu šifru? — upita Bruk.

— Pa šifru za ulaz u glav­ni kompjuter. Tamo se stiču svi podaci. Sve ono što smo radili oko »EMP-21« je unu­tra.

Narednog dana, opremljena slušalicom u obliku srebrne minđuše i malim magnetofo­nom, otišla je na posao. Jedva je čekala pauzu za ručak, ka­da je najveći deo zaposlenih odsutan, pa da odjuri do cen­tralnog kompjutera. Pozdravi­la se sa stražarem i brzo po­čela da ukucava potrebne po­datke.

Gotovo je kriknula od sreće kad je pročitala na ekranu da ima pristup. Brzo je ubacila disketu i počela da snima ono što je tražila. Pet minuta ka­snije bila je gotova. Napusti­la je prostoriju i krenula niz hodnik. Srce jo j je lupalo kao ludo. Nije ni sama mogla da poveruje da je sve prošlo ta­ko glatko.

— Mis Gardner, sačekajte!— trže je glas stražara.

Zastala je i osmehnula se.— Mister Friman vas zove.— Odmah, samo d a ...— Rekao je odmah. Molim

vas da pođete sa mnom — nastavi stražar odlučno.

NINĐA 152 15

Nije imala kud i pođe za momkom. Nekoliko minuta kasnije našla se u prostranom kabinetu Eda Frimana. Po drugi put u roku od dva dana. Pošto pokretom ruke otpusti stražara, Friman obiđe oko stola i zaustavi se ispred Fio­ne.

— Zašto?Ta jedna reč pogodi je kao

pesnica. Iako je htela odmah da odgovori, da raspali i sa­ma sa desetak pitanja, Fiona samo ovlaži usne koje su os­tajale neme.

— Zar sam mnogo tražio? Rekao sam da zaboraviš »EMP 21«.

— Ali. . . ja ne. . razumem. Šta sam uradila?

— Ah, devojko, ne vređaj me — procedi Friman prilaze­ći jednom od ekrana na zidu.

Sekund kasnije Fiona je po­smatrala sebe na ekranu i sve ono što je radila pre nepunih desetak minuta.

»Gotova sam«, prolete joj kroz glavu. Još je bila u šoku kad je stiže drugi, još jači.

— Da li si ozvučena? — upita Friman.

I nehotice, ona dohvati mi- nđušu na desnom uhu.

To je bilo dovoljno njenom gazdi. Prišao je stolu i iz sre­dnje fioke izvadi poniklovani revolver. Fiona prinese šaku ustima i poče da odmahuje

glavom. Ed Friman je pogleda još jednom, a zatim, pre ne­go što je ona uspela da pro­govori ili krikne, gurnu cev revolvera u usta i povuče oki­dač.

Snažna detonacija revolve­ra kalibra devet milimetara potrese kancelariju, a olovno zrno odbaci Frimana nekoliko koraka unazad. Istovremeno krv, delovi kostiju i komadići mozga isprskaše veliki stakle­ni zid iza njegovih leđa.

Fiona kriknu. U prostoriju istovremeno utrčaše sekreta­rica i dvojica čuvara. Nastade metež. Sekretarica je okretala broj hitne pomoći. Jedan od čuvara zvao je policiju, dok je drugi uzalud pokušavao da pomogne stradalom direkto­ru.

U opštem metežu Fiona se iskrade u hodnik, a onda ubr­zo napusti i zgradu.

Samo pola sata posle prvih patrolnih kola, na lice mesta stigao je i agent FBI Milton Periš sa svojim ljudima. Poli­cajce je poslao na obezbeđe- nje mesta nesreće, a sa svojim ljudima preuzeo je istragu. Malo ga je interesovalo zašto se njegov kompanjon ubio. Više se raspitivao o tome ko je bio kraj njega u vreme sa- moubistva. Tako saznade za Fionu Gardner. Čim je u no­tesu našao njeno ime, lako

16 NINĐA 152

je sabrao dva i dva. Odmah je napustio kancelariju.

Petnaestak minuta kasnije, sedeći na jednoj klupi u ob­ližnjem parku, daleko od očiju i ušiju radoznalaca, izvadi m o­bilni telefon i otkuca jedan broj. Pustio je zvono da se dva puta oglasi, a zatim pre­kinuo vezu i ponovio poziv. Tek treći put sačeka đa se javi sagovornik sa druge strane.

— Halo, Đik, slušaj: stvari su se malo otele kontroli. Ona devojka, dizajner kod Frima­na. . . da ta, nešto je mutila. Ne, još ne znam šta. Uglav­nom, Friman je otkačio i ubio se. Rekao mi je pre neki dan da devojka nešto sumnja, za­pitkuje. Moramo da je ućut- tamo, i to brzo. Preuzimaš na sebe. .0. K. Javiću se.

Tog časa Fiona Gardner bi­la je osuđena na smrt, a da o tome nije imala pojma.

Čim je napustila zgradu kompanije, požurila je da te­lefonira svom momku. Ovaj je bio na nekom uviđaju i obećao je da će, čim stigne, doći do nje. Usput jo j posave- tova da nikoga ne pušta u ku­ću dok on ne dođe.

Ispalo je da je to bilo lak­še reći nego izdržati. Đo nje­govog dolaska proteklo je ne­koliko sati i mrak se već spu­stio. Negde oko deset časova uveče javi jo j se Bruk telefo­

nom najavljujući skori dola­zak.

Kuća koju je Fiona nasle- dila od neke tetke nalazila se u mirnom predgrađu, okruže­na travnjakom i retkim šuma­rkom.

Pošto se uverila ko kuca na vratima, Fiona pusti svog m o­mka i, čim je zatvorila vrata za njim, obisnu mu se oko vrata.

— Bilo je strašno. On j e . .. jednostavno razneo sopstvnu lobanju. Na sve strane je bi­lo krvi i . . . užas. ..

— Smiri se, devojko, smiri se.Pošto je konačno povratila

mir ona mu u nekoliko reče­nica ispriča šta se sve desilo. Zatim uključi mali magneto­fon i mladi policajac sopstve- nim ušima odsluša čitav kom- promitujući razgovor.

— Možemo da uradimo dve stvari: da sa svim ovim ode­mo do tužioca, ah onda m o­raš da budeš spremna za sve- dočenje na sudu, što može da bude i opasno. Čak veoma opasno. U svakom slučaju ne­ka angažuju ođeljenje za zaš­titu svedoka, i l i . ..

Mladić napravi pauzu brižno zagledan u devojku koju je iz dana u dan sve više voleo.

— m ?— Ili da sve zaboravimo.

Uništi traku, disketu i jedno­stavno sve zaboravi.

NINĐA 152 17

Fiona je znala da mladi po­licajac predlaže drugo rešenje samo zbog nje i stoga energi­čno odmahnu glavom.

— Ne znam šta mute, ali znam koliko je nova puška močno oružje. Šta ako padne u ruke gangstera ili. .. teroris­ta? Ne, uz tebe se ne plašim. Idemo sutra do javnog tužio­ca.

Potom zagrli mladića oseća- juči neograničenu sigurnost u njegovim snažnim rukama.

— Možda ne bi bilo loše da odmah pozovem starog poz­nanika iz odseka za zaštitu svedoka, on mi duguje...

Fiona mu začepi usta po­ljupcem. Odjednom je osetila strahovitu želju za njegovim zagrljajem i nežnostima.

— Voli m e ... molim te. . . želim te, odm ah... sad — mu­cala je dok mu je pokrivala lice, oči, usta i vrat sve stra­snijim poljupcima.

Nekoliko hiljada kilometara dalje, u Kaliforniji, u noći pre­krivenoj zvezdama, u mračnoj ulici u Kineskoj četvrti, bez svedoka, odvijala se gotovo ne­ma borba između dvojice ču­dno naoružanih momaka.

Poslednju rečenicu izgovorio je Kinez od oko četrdesetak godina, što je bilo teško odre­diti zbog crne kose i neobično snažne konstrukcije i vitalno­sti.

— Nindo, ja sam tu, što znači da češ biti mrtav. Znam ko si i zato su me pozvali da te eliminišem — govorio je čistim mandarinskim jezikom što je svedočilo o stepenu nje­govog obrazovanja.

Obučen u tamno odelo od svilenkaste materije, sa odgo­varajućim patikama na noga­ma, kretao se poput povetar- ca, lelujajući levo-desno. U levoj ruci držao je kineski za­krivljeni mač čije se sečivo ši­rilo prema vrhu. To teško oružje mogle su da koriste sa­mo vešte ruke dobrog pozna­vaoca mačevanja.

Njegov protivnik, na čijoj se čitavoj pojavi mogao na­zreti samo uzani prorez za oči, nije progovorio ni reči. Netre­mice je posmatrao svog pro­tivnika. Pokušao je da mu uđe u misli, ali naišao je na prazninu. Kinez je očigledno dobro znao sa kim ima posla i trudio se da iz glave izbriše sve misli, pogotovo one koje su mogle da ga izdaju.

Već mesec dana ninđa je metodično, iz noći u noć, na­padao kineski kartel za trgo­vinu opijumom. Ubijao je ku­rire, uništavao pošiljke, palio njihova skrovišta, čak ih i ot­voreno napadao po njihovim kockarnicama i restoranima.

Veče trijade konačno je od­lučilo da pozove ljude koji če

18 NINĐA 152

moći da ga zaustave. Jedan od članova Veća izjavio je da zna čoveka koji će krenuti na ne­vidljivog napadača.

— Da li je skup? — glasilo je pitanje okupljenih.

— Jeste, ali kada bude čuo protiv koga kreće, uradiće po­sao besplatno!

— Ko će da mu kaže protiv koga kreće kad niko nije vi­deo našeg neprijatelja? — za- grajaše okupljeni.

Kinez duge brade i brkova podiže poluzatvorene oči i umesto odgovora reče:

— Ratnik noći je nevidljiv. Kreče se tiho, ubija tiho i os­taje nevidljiv. Jer, ko vidi nin­đu — umire.

— Ninđu?!! — Gluposti! Ot­kud ninđa ovde?! Njih nema ni tamo. . . u Japanu, a kamo- h. ..

Stari Kinez diže ruku i umi­ri ih.

— Nećemo o tome. Ja sam rekao šta imam. Kad naš bo­rac stigne, ON će poverovati— a to je najvažnije. Vi ste suviše dugo u ovom gradu i u ovoj zemlji, pa više verujete vatrenom oružju i gruboj sili nego tradiciji i umetnosti bor­be i ub ijan ja ...

Tako je sastanak završen.Nekoliko dana kasnije iz

aviona koji je sleteo na aero­drom u San Francisku izašao je putnik koji je privlačio pa­

žnju svojim izgledom. Iako vi­tak i ne mnogo visok, plenio je pažnju svojom snažnom gr­ađom i lakim korakom. Nje­gova kao noć crna kosa bila je vezana u tradicionalni per- čin. Ipak, najveću pažnju pri­vlačile su oči koje kao da su potonule u očne duplje da bi odande, iz senke, streljale bi­strinom pogleda.

Dok su se ostali putnici tis­kali oko prostora za prtljag, on nastavi dalje. Njegov prt­ljag krenuo je pre njega, dru­gim putem, i stići če na vreme. Taj prtljag bila je obična, us­ka, metar duga, platnena tor­ba u kojoj se, uvijen u svilu, nalazio starinski mač.

Posle poduže vožnje taksi se zaustavio ispred restorana »Zeleni zmaj« i Kinez napusti vozilo ne osvrnuvši se na tak­sistu koji poče da se buni zb­og plaćanja. No, momak pored vrata brzo pritrča i isplati ga. Drugi momak se duboko na­kloni Kinezu i pokaza mu ru­kom put.

Pošto se okrepio, Kinez Mao Li Kvej sasluša svog posloda­vca. Ovaj mu je potanko opi­sao šta se sve dogodilo i kako napada neprijatelj, nijednom ne pomenuvši reč »ninđa«. Nju je posle nekog vremena, poš­to je čuo sve što ga je intere­sovalo, rekao sam Mao.

NINĐA 152 19

— Ninđa. Njegova glava je moja!

Ovolika samouverenost po­ljulja poverenje njegovog po­slodavca, ali kada se podseti kog je angažovao i kakav je borac Mao Li sedobradi Ki­nez se samo nakloni.

Sledećih nekoliko noći Mao Li je menjao lokacije, obilazio eventualna mesta napada i konačno je stigao na jedno od njih, ali nekoliko minuta kas­nije. Samo jedan pogled na pobijene i dvojicu posečenih momaka bio mu je dovoljan. Sedeo je dugo blizu mesta na­pada osluškujući samo njemu znane šumove i vibracije. Ose­ćao je prisustvo neke moćne sile, snažnog mentalnog na­boja — i uzdrhtao. Ne od st­raha, već od uzbuđenja.

Već sledeće noći bio je pri­sutan, doduše sa prilične uda­ljenosti, kada je senka u cr­nom kostimu, vitlajući sjajnim katana mačem kao vihor ule- tela među članove trijade se- jući smrt i pakao oko sebe.

Iako je osetio snažnu želju— nije se umešao. Obišao je oko lokala i najzad se zausta­vio u slepoj ulici s druge st­rane. Našao je pogodno mes­to i prepustio se vremenu.

Nije prošlo ni deset minu­ta otkako je crna senka ule- tela među članove trijade kad se ninđa našao u slepoj ulici.

Istog časa kada su njegove no ge dotakle asfalt, posle skoka sa prvog sprata, ninđa se uko­pa u mestu. Povijen u struku, šaka spremnih da zgrabe neko od smrtonosnih oružja, ninđa zatvori oči i prepusti se ne­pogrešivom vodiču u svom du­hu. Nekoliko trenutaka kas­nije okrete se ka senci u ko­joj je dotle vrebao Mao Li.

— Ninđo, ja sam ovde. Ti ćeš umreti — začu glas iz ta­me pre nego što se govorik pojavi pod bledom svetlošću meseca.

Istog trena ninđa shvati da pred sobom nema običnog pr­otivnika. Pogled na starinski mač koji je mirovao u ruci nepoznatog posvedoči taj za­ključak.

Nečujno, ninđa do maksi­muma napuni pluća vazdu- hom i lagano ga ispusti kroz jedva otvorene usne. Sada se uspravio u svoj svojoj veliči­ni. Ličio je na paganskog boga rata. Bio je za glavu viši od svog izazivača. No, to nije mo­ralo ništa da znači.

Munjevitom brzinom mač u ruci Mao Lija napravi krug i ponovo se zaustavi uz butinu svog vlasnika. Taj potez tre­balo je da zaseni protivnika, da mu poljulja koncentraciju. Sigurno bi u tome i uspeo da je pred njim stajao neko dru­gi, a ne ninđa lično. Ovako,

20 NINĐA 152

Mao Li neprimetno iskrivi us­ne u osmeh i sada uhvati mač sa obe šake lagano ga podižu­ći ispred sebe. Sporo, gotovo khzeči stopalom, ispruži levu nogu pola metra napred tra­žeći vrhom stopala siguran os­lonac. Istovremeno, desno sto­palo se pomeri pod uglom od četrdeset pet stepeni takođe tražeći što čvršći oslonac.

Za to vreme ninđa je još uvek stajao mirno kao da ne primećuje ove pripreme za napad. Štaviše, on opusti či­tavo telo kao da čeka da nje­gov protivnik uzvikne pre ne­go što pojuri na njega.

Ovaj gest i3rilično poremeti Mao Lija. U momentu pove- rova da, ma koliko vešt bio ovaj ninđa, možda i nije toli­ko opasan. Zato njegova paž­nja popusti pred samouvere- nošću i on uz jedva čujni uz­dah munjevito krenu u napad. Oštrica mača koja je dotle stajala pred njegovim licem odjednom nekud nestade, dok se on brzo okretao oko vrha stopala isturene noge, da bi delič sekunde kasnije sevnula mutnim sjajem tik iznad nin- đine glave

No, pre onog kobnog delića sekunde kada je oštrica mo­rala da zaseče kožu i vratne mišiće — ninđa nestade iz njegovog vidokruga

Krik iznenađenja izlete i pr­otiv Maove volje i on se br- že-bolje okrete zaboravljajući samo za tren da oštricu mača postavi između sebe i protiv­nika.

To je bio kraj.Katana sunu iz korica na le­

đima, zviznu kroz vazduh či­neći polukrug i zahvati Mao Lija po slabinama. Udarac je nanesen vrhom mača i nije duboko zasekao.

Mao se strese i povuče ko- rak-dva. Nije ni pogledao ra­nu. Količina krvi koju je ose­tio kako mu se sliva ispod pojasa bila je dovoljan znak koliko još može da izdrži. Ko­vao je plan za još jedan, pos­lednji udarac. Znao je da če samo za jedan udarac imati i snage i priliku.

Krenuo je bez reči izvevši napad bolje nego ikada ranije. Samo, još dok je napadao sh­vati da je nemoćan. Katana mu ovaj put bles.nu pred li­cem i on oseti kako mu oš­trica seče vrat. Izgubio je sv­est trenutak pre nego što mu se glava skotrljala na prljavi asfalt.

Ninđa obrisa katana o nje­govu bluzu, a zatim mu jed­nim kratkim potezom odseče perčin.

Sve bliži zvuk sirena patrol­nih kola najavi dolazak poli­cije i ninđa za tren oka pro-

NINĐA 152 21

meni svoj izgled. Sa nekoliko poteza promeni prvo izgled odeće, a katana i vakizaši kao čudom nestadoše u duguljas­toj mornarskoj torbi. Sa vu­nenom kapom na glavi sada je ličio na mornara koji se tek nedavno iskrcao i došao u Kinesku četvrt da potraži uzbuđenje, žensku i piče. . .

Narednog jutra dok je ispi­jao tamnozeleni kineski čaj bez šećera, u društvu Sumiko, Lesli Eldridž je slušao repor­tera lokalne TV-mreže kako izveštava o napadu nepoznate bande na još jedan lokal u kineskoj četvrti.

»U međusobnom obračunu, očigledno, dve suparničke ban­de korišćeno je hladno oruž­je, što predstavlja jedinu no­vinu u krvavim razračunava­njima lokalnih bandi. O tome svedoči i ova slika«, objašnja­vala je reporterka dok je ka­mera zumirala obezglavljeno telo Mao Lija kraj čijeg tela je, u stisnutoj šaci, ležao sta­rinski kineski mač.

Sumiko okrenu glavu na dr­ugu stranu, a Lesli isključi prijemnik. Njemu je i te ka­ko odgovarala ova verzija do­gađaja, a znao je iz ranijih iskustava da će malo ko i u policiji ove događaje pripisati jednom čoveku.

— Šta dalje? — upita Su­miko.

Umesto odgovora on je za­grli i nastavi da pije vreli čaj.

Posle izvesnog vremena sve- tiljka skrivena na zidu među knjigama zatrepta nekoliko puta. Lesli brzo pusti devojku i požuri ka svojoj radnoj sobi. Uključi ekran jednog od tri računara i sačeka.

Ekran nekoliko puta pro­meni boju pre nego što se na njemu nije pojavila kratka po­ruka.

»Prijatelju, potreban si mu. Sastanak sutra u ponoć u Nju­jorku. Hotel »Valdorf Astori- ja«, soba 305. Čekam te. DCV.«

Odmah je znao o kome je reč, kao što je znao da je krat­kotrajni predah za njega okon­čan. Iz istih stopa okrete tele­fon i rezervisa kartu za prvi let ka Njujorku. Imao je sre­će. Prvi slobodan avion pola­zio je kroz sat i po. On zatim nabaca u putnu torbu najpot­rebnije sitnice i neke stvarčice koje bi laika naterale samo da slegne ramenima, pa onda za­korači u dnevnu sobu.

— Ideš?U tom pitanju bilo je i

konstatacije i brige. Znala je da će joj Lesli sada malo reći, pa ipak morala je da pita.

— Moram. Pozovi Pita da ti pravi društvo. Nemam sa­da vremena da ti objašnjavam. Bićemo u kontaktu.

22 NINĐA 152

Poljubi je u sjajnu svilen­kastu kosu i ona zadrhta od njegovog dodira i potajnog nezadovoljstva što Les ide bez nje.

Kad je otvorila oči on je več bio nestao iz sobe.

Udobno zavaljen u sedište prve klase »boinga 747« Les­li se prepusti odmoru. Pre no što je utonuo u okreplju­jući san, osmehnu se pri po­misli na čoveka koji ga je po­zvao u Njujork.

Pukovnik Pol Skofild, šef specijalne službe armije koji je imao moć čak i nad služ­bama kakve su bile FBI ili CIA, našao se u situaciji u kojoj je mogao da mu pomo­gne jedino ovaj za njega ta­janstveni momak. To je, uo­stalom, u nekoliko navrata već i činio ostajući uvek nevidljiv, ne tražeći nikakvu zahvalnost.

Razmišljajući o poslednjem poslu koji je obavio za puko­vnika Skofilda, Lesli lagano utonu u san.

Sat u predvorju čuvenog njujorškog hotela otkucavao je poslednji od dvanaest uda­raca kada se Lesli zaustavio ispred vrata na kojima je me- singanim brojkama pisalo 305. Lesli nasloni uvo na vrata i začu karakteristično klokota-

nje kada se neko piče sipa iz flaše u čašu. Njegov domaćin je čekao. On zato lagano pri­tisnu kvaku i uđe u sobu. Ok­renut ka ulaznim vratima i zagledan nekud kroz prozor visoki čovek gotovo bele ko­se nije ni čuo kada su se vra­ta otvorila i zatvorila. Podi­že ruku sa čašom i otpi jedan gutljaj.

— Mislim da nije zdravo stajati tako kako ti stojiš, pri­jatelju — opomenu ga Lesli.

Pukovnik se skoro zagrcnu i brzo se okrete krećući ru­kom pod savršeno skrojeni sa­ko, ali, kad prepoznade čove­ka ispred sebe, odloži čašu i srdačno mu protrese ruku.

— Nisam čuo. Kako si ot­vorio vrata? Baš mi je drago da te ponovo vidim — brzo je govorio gutajući Leslija po­gledom.

Kao što rekosmo, Lesli je za pukovnika Skofilda već o- bavio nekoliko poslova, ali ga je hčno doživotno zadužio spa savajući život njegovom sinu jedincu.

Neko vreme su ćaskali o svemu i svačemu i, kada je pi­će u četvrtastoj kristalnoj fla­ši presušilo, pukovnik Skofild pređe na stvar. Glas mu je bio čvrst, vojnički, rečenice krat­ke i jasne.

— U kompaniji za projekto- vanje i izradu oružja, koja če­

NINĐA 152 23

sto radi i za Pentagon, počele su da se dešavaju čudne stva­ri. Imamo razloga da veruje- mo kako su u mutne radnje oko najnovije puške, koja tek treba da bude proizvedena u toj kompaniji, umešani i neki ljudi iz Vašingtona. Zato ti je jasno što sam morao TEBE da zovem. Mislim da ćeš ti. . .

Sledećih pola sata, s manjim pauzama, pukovnik Skofild je saopštavao Lesliju sve ono što je i sam znao, ne iznoseći mu jedino sopstvene sumnje ili zaključke. Jednostavno nije želeo da ga time opterećuje i eventualno skrene sa pravog puta. Uostalom, bio je u to više nego siguran, Lesli će i sam otkriti sve.

— Ko vodi istragu o samou- bistvu predsednika kompani­je?

— FBI. Možda je najbolje da kreneš odatle — uzvrati Skofild.

Neko vreme Lesli je razmi- ■šljao, a onda zapita.

— Ko bi mogao da bude najozbiljniji kupac oružja?

— Ti misliš da je reč o to­me? Neko želi da proda novu pušku zajedno sa planovima?

Izgledalo je da je stari pu­kovnik totalno zbunjen. No, malo pomalo, ta pomisao je i njemu postala sasvim prihva­tljiva.

— U pravu si. Saznali smo da je Ed Frimen, samoubica, imao u poslednje vreme oz­biljnih materijalnih teškoća i porodičnih nesreća. Sasvim je moguće da je pokušao na taj način da prekrati sve m uke.. .

— Ali je umesto toga prek­ratio sopstveni život!

Opet je nastala tišina.— Odgovor treba, ipak, pr­

vo potražiti u samoj kompa­niji — zaključi Lesli.

Pre no što su se rastali, pu­kovnik mu pruži lisnicu sa dve legitimacije specijalnog agen­ta Toma Driskola, sa neogra­ničenim ovlaščenjima. Bile su to legitimacije koje su otva­rale sva vrata i zatvarala ra­doznala usta. Pošto je obećao da će se čuvati i da će javiti čim nešto otkrije, Lesli napu­sti sobu ostavljajući starog pukovnika da se do jutra na- spava, pre povratka u DC Va­šington.

Milton Periš se zagleda u svog podređenog.

— Kakav specijalni agent iz Vašingtona? Ko ga je zvao? Ko ga šalje? — postavio je tri pitanja ne sačekavši od­govor.

Njegov potčinjeni samo sle­že ramenima i htede da se povuče, ali utom se iza nje­

24 NINĐA 152

govih leđa pojavi snažna fi­gura smeđokosog momka ne- govanih brkova, preplanulog lica, obučenog u strogo forma­lno tamnoplavo odelo.

— Tom Driskol, specijalna služba DC Vašington. Ovo su moja dokumenta —- reče Le­sli poturajući legitimaciju Pe­rišu pod nos, dajući mu ta­man toliko vremena da vidi ono »sa neograničenim ovla- šćenjem«.

— Pa šta? Nama ovde nisu potrebni nikakvi. ..

—■ Zahtevam da mi predate sve podatke o istrazi povodom samoubistva Eda Frimona i podatke o aktivnostima njego­ve Kompanije za poslednjih godinu dana — zatraži Lesli ne obraćajući pažnju na nje­gov netrpeljiv ton.

— S kakvim pravom? To je naša stvar. . .

— Broj vašeg pretpostavlje­nog, molim — preseče ga Le­sli podižući slušalicu telefo­na na Periševom stolu.

Milton Periš preblede. Ob­risa graške znoja sa čela i na­redi svom čoveku da donese dosije.

Lesli je neko vreme gledao u list papira dopola ispisan. Osim slike samoubice, snim­ljene iz nekoliko uglova, i na­laza sudskog lekara obducen- ta nije više bilo ničega.

— To je sve?

— Da. Posredi je obično sa- moubistvo. Čovek je imao ne­ke probleme sa porodicom i nije izdržao. Ubio se i ne vi­dim. ..

— Ostale podatke spremite mi za večeras — naredi Lesli i bez pozdrava napusti kan­celariju.

Čim su se vrata za njim za- tvrila, Periš dohvati telefon iz džepa i otkuca poznati bro j,

— Halo, D ik... ono mora VEČERAS da se okonča. Na vratu mi je neki specijalni a- gent iz Vašingtona. Nemoj ni­šta da me pitaš. Sredi posao pa posle proveravaj kod tvog čoveka u Vašingtonu — već nestrpljivim, pomalo uspani­čenim glasom završi Periš ra­zgovor.

Jedva čujna buka dva auto­mobilska motora koja su isto­vremeno prestala da rade pro- budiše pažnju mladog polica­jca Melvina Bruka. On blago pomeri usnulu devojku u st­ranu i izvuče se iz kreveta. Pošto je navukao odeću on siđe u prizemlje i priđe vra­tima. Pošto je sve izgledalo normalno, on otvori vrata i stade na trem. Istog časa ne­koliko hitaca ispaljenih iz automatskog oružja sa prigu­šivačima prostreli mu grudi.

NINĐA 152 25

Dok je njegovo beživotno telo padalo na kamenito tle, stigo­še ga još tri kuršuma.

Kada je siktanje oružja s prigušivačima utihnulo pet se- nki sa kapuljačama preko li­ca, kao što nose teroristi, iz- roniše iz mraka i polako po­češe da se prikradaju tremu. Kretali su se bez i najmanje buke. Sporazumevali su se po­kretima ruku i lako je bilo zaključiti da se radi o do­bro uvežbanoj grupi profesio­nalaca. Jedan od maskiranih opipa puls na vratu ubijenog policajca i dade znak ostalima da je momak gotov. Brzo su upali u kuču i, ne paleći sve­tio, počeše da pretražuju ve- hku prostoriju. Jedan od njih nalete na lampu sa visokim stalkom i sruši je na pod. U mrtvoj tišini pad lampe i lo­mljava staklenog abažura od- jeknuše kao grom.

Fiona Gardner je u trenu bila budna. Opipa rukom ja­stuk kraj sebe. Bio je prazan.

— Mel. . . Melvine! — po­zva devojka prvo tiho, a on­da glasnije.

Momak čije je ime izgovo­rila više nije mogao da je ču­je, ali su je čuli napadači. Vo­đa pokaza rukom dvojici lju­di da krenu na sprat, a onda, upalivši baterijsku lampu, po­če da pregleda stvari na sto­

lu. Nekoliko trenutaka kasnije uzviknu:

— Bingo!Bio je to znak da je našao

ono što je tražio. Disketa sa oznakom Kompanije za proi­zvodnju oružja i elektronske opreme, kao i mali magneto­fon, stajali su pred njim. Br­zo ih strpa u džep.

Za to vreme Fiona Gardner iskočila je iz kreveta i hitro kao mačka, kao što je to ra­dila bezbroj puta kao tinej­džerka, kroz široki prozor is­kočila na prostrani sims, a onda se uspuzala uz krov sve do vehkog dimnjaka. Šćućuri­la se iza njega drhteći od st­raha.

Napadači osuše paljbu po krevetu misleći da je devojka još u njemu, a onda ugledaše otvoren prozor. Jedan od njih već je zakoračio kad se začu- še sirene policijskog automo­bila.

— Gotovo. Povlačimo se. Odmah — začuše glas vođe i bez pogovora potrčaše da iz­vrše naređenje.

Dva automobila sa napada­čima udaljiše se sa lica mesta ugašenih farova, a na njihovo mesto, nešto kasnije, uz škri­pu kočnica zaustaviše se tro­ja patrolnih kola. Međutim, za njihovu intervenciju bilo je kasno.

26 NINĐA 152

Cim su odmakli, napadači poskidaše maskirne kape i pa­mučne kombinezone. Njihov vođa Ričard Boldvin, kapetan u odeljenju za zaštitu svedo­ka, upitno pogleda dvojicu lju­di koji su tražili devojku.

— Nismo je našli. Izgleda da je pobegla kroz prozor. Nema veze, potražičemo je sutra. . .

Boldvin rukom dade znak čoveku da učuti.

— Sutra može da bude đa­volski kasno, ali, šta je tu je. Bar smo se dočepali diskete i trake. Vozi kući — naredi vozaču, što je značilo u štab.

Fiona Gardner sišla je s kro va tek kada je videla da su se ispred kuće zaustavila i reportažna kola neke TV sta­nice.

Drhteći od pretrpljenog st­raha, kriknu kada jo j poka- zaše izrešetano telo Melvina Bruka.

— Ko je ovo? — upita de­žurni narednik.

— M oj... moj verenik, po­licajac Melvin Bruk — reče plačući.

Kada su čuli da je nastrada­li jedan od njihovih, policajci počeše s velikom pažnjom da pretražuju svaki pedalj u ku­ći i oko nje, a prema Fioni počeše da se ophode kao pr­ema nekom dragocenom.

Uskoro stigoše još jedna ko­la sa samo jednim momkom.

Bio je to partner ubijenog Bruka, koji je tuda slučajno prolazio. Fiona ga je pozna­vala iz viđenja i ispriča mu sve ono što dežurnom nared­niku nije htela bojeći se ni sama ne znajući čega.

Mladić je neko vreme ću­tao, a onda reče:

— Idemo kod mene. Tamo ćeš biti na sigurnom do jut­ra, a onda idemo kod tužio­ca. ..

— Ne vredi. . . oni su odne­li dokaze. Nema ih na stolu— reče devojka.

— Možda ih je neko uzeo... neko od ljudi koji vrše uvi­đaj?

Ne čekajući da čuje odgo­vor, mladić potraži narednika i uskoro su znali da niko ni­je video ni disketu, ni magne­tofon.

— Ipak, možeš da pokreneš nešto. U svakom slučaju mo­raju da te stave pod zaštitu dok mi. . . dok ja ne pronju- škam okolo.

I tako devojka pođe sa mla­dićem, a policajci nastaviše da pretražuju poprište napada.

Ne gubeći vreme i koriste­ći legitimaciju dobijenu od pukovnika Skofilda, Lesli je posle pósete Miltonu Perišu pošao pravo u kompaniju Eda

NINĐA 152 27

Frimena. Na njegovo iznena­đenje, niko mu nije pravio smetnje. U kancelariji pokoj­nog Frimena pažljivo je tra­žio i najmanji trag koji bi ga poveo na pravi put — ali be­zuspešno. Onda otkri sef is­pod velike gravure starog Nju­jorka.

— Tu nema ničega ljudi iz FBI su odneli sve što je bilo unutra. Sve — obavesti ga sredovečni crnac koji je de­žurao na spratu.

Lesli zatraži da mu dovedu glavnog konstruktora i čim čovek zauze mesto preko pu­ta njega, on upita bez okoli- šenja.

— Kako stoje stvari sa pu­škom »EMP 21«?

— ŠTA?!! Vi znate.. . ah, pa naravno, vi ste iz Vašingtona.O tome ja ne znam baš mno­go. Mi smo bili uključeni sa­mo oko nekih mehaničkih de­talja. Dizajn i detalje radila je Fiona Gardner, a grupa in­ženjera Toda Larkina je radi­la na projektu. Ali. . .

Lesli sačeka da čovek pro­čisti grlo.

— Ali tu nešto nije u redu. Odjednom je čitav' posao o- bustavljen — to mi je rekao sam Larkin — a sva dokumen­tacija predata je pokojnom Primanu. Znam da je ona lu­da devojka, Gardnerova, tra­

žila objašnjenje, ali pitanje je šta je saznala. To je sve.

Lesli zahvali. Znao je oda­kle treba da krene. Milton Pe­riš mu se več na prvi pogled nije svideo i b io je uveren da taj nešto krije. Mogao je da ga pritisne, da ga pretnjama primora da kaže sve što zna. Mogao je da ga hipnotiše i sazna ono što ga interesuje, ali nije želeo da reskira i sa­mom sebi preseče nit koja mo že da ga odvede do glavnog gazde. Onog u Vašingtonu, o- nog zbog koga ga je, uosta­lom, pukovnik Skofild i poz­vao u pom oć. Zato odluči da prepusti stvarima da teku prirodnim tokom.

Na drugoj strani Milton Pe­riš opsova kad je od svog or­taka Boldvina saznao da se devojka izvukla.

— Šta da se radi. Ščepače- mo je čim se pojavi. Donesi mi disketu i magnetofonsku traku. Biću mirniji kad to za­ključam u sopstveni sef — reče pre nego što je prekinuo vezu.

Narednog dana frknu kada mu dežurni najavi specijalnog agenta Driskola, ali nije imao kud.

Lesli uđe i, klimnuvši mu glavom, sede u fotelju.

— Ovde nisam našao ono što me interesuje. Evo vam dosijea. Čuo sam da se sadr-

28 NINĐA 152

žina sefa iz kancelarije Eda Frimana nalazi kod vas — na­stavi i baci kratak pogled na Periša koji istog trena poble­de. To je u redu. Bar je TO na sigurnom. Nego, ima li ne­kog traga Fioni. . . Fioni. . . — Lesli napravi pauzu tražeći po notesu ime koje je dobro u- pamtio — ah da, Gardner. Ona je radila u Kompaniji kao di­zajner, a čujem da je bila ve­oma, veoma radoznala?

— Hm. . . pa da. Razgova­rali smo i sa njom, ali ni ona kao ni ostatak tima koji je ra­dio na tom elektronskom o- ružju, nisu znali mnogo. Čini se da je neko pokupio sve ono što je bilo vredno. . .

— Mislite na podatke o »EMP 21«?

Periš još jednom u roku od pet minuta preblede i Lesli za­ključi kako ovom ljigavku ne treba mnogo da doživi infarkt.

— D a .. . mislim da se tako zove to na čemu su radili. Dao sam nalog ljudima da pažlji­vo prate sve tragove, jer u pitanju je nacionalna bezbe­dnost. .. — poče Periš da fra- zira osetivši odjednom neku sigurnost.

— Šefe. .. — u kancelariju iznenada upade jedan momak— upravo su nam javili da su pronašli devojku. Onu iz K om panije... dizajnerku. Bi­la je u tužilaštvu. Kaže da su

nju i njenog momka prošle no ći napali nepoznati ljudi. On je ubijen, a ona se spasila. Ja­vili su nama, jer vi vodite. . .

Covek preblede i učuta iz dva razloga: prvi je bio otro- vno-smrtonosni pogled koji mu Periš uputi, a drugi nepozna­ti čovek koji je bio leđima o- krenut vratima i zainteresova- no posmatrao umetničku sli­ku na zidu.

Pošto istera čoveka iz kan­celarije, Periš se kiselo osme­hnu.

— E to .. . vidite da je moja služba efikasna. To možete i da referišete vašim pretposta­vljenim u DC. Devojka će za sat vremena biti u našim ru­kama. .. mislim, pod našom zaštitom. Stavićemo je u pro­gram za zaštitu svedoka i . . .

— Zar nećete prvo da je ispitate? Da vidite koliko zna i da li uopšte treba malteti- rati ljude iz zaštite. Ionako su u poslu do guše — preseče ga Lesli.

— Pa, mislim. .. tužilac je sigurno saslušao, Poslače nam memorandum... a ako treba... m islite... ispitaću je hčno.

— U redu. Mislim da ne­ćete imati ništa protiv da se i sam pridružim grupi iz ode- Ijenja za zaštitu svedoka. Va­ma ionako moja pom oć nije potrebna, zar ne?

NINĐA 152 29

Ovaj lukavi potez odm ah u- rodi plodom . Željan da ga što pre skine s vrata, Periš reče kako je to »odlična zamisao« i htede posle nekoliko sekun­di da samom sebi odgrize je ­zik — ali, b ilo je kasno.

Ričard Boldvin s neskrive- nom nadmenošču i očigledn­om odbojnošču prema neime­novanim službama u DC, za­gleda se u neznanca koji je m irno sedeo ispred n jegovog stola duboko zavaljen u kož­nu fotelju .

— Zašto se tvoja služba in­teresuje za naše interne pro­blem e? Ne vidim nikakvog smi si a — konačno upita neprija­tnim glasom.

— Račune polažem samo svome šefu. To što TI ne vidiš nikakvog smisla je tvoj p rob ­lem. V ideo si m oje isprave i nem oj da mi praviš problem e— uzvrati mu Lesli Eldridž, alij as Tom Driskol ne manje oštrim tonom .

Nenavikao da se sa n jim b i­lo ko ophodi na ovakav način Boldvin gotovo poskoči sa se- dišta i sav se zacrvene. Ali, navikao da se ophodi i sa naj­višim činovnicim a administra­cije, brzo povrati mir.

— U pravu s i . . . izvini. . . malo sam nervozan. K ao da

nam je m alo sopstvenih m u­ka, nego su mi sada natovari­li i ovo sa tim, tobože, taj­nim oružjem . I gde ču sa tom devojkom ? — poče da se va- jka Boldvin.

Lesli se pravio kao da ga i ne čuje. Sačekao je da prođe neko vreme pre nego što je progovorio.

— Šta predlažete?— Predlažem? P a .. . na jbo­

lje da pokupim o devojku i odvedem o je negde na jug. .. m ožda u Teksas. Da, tako će biti najbolje. Neka tamo čeka dok tužilac ne sakupi podat­ke, ako uopšte bude m ogao da nađe b ilo š ta .. .

Lesli baci brz pogled na Bo- Idvinovo lice. Iako se na n je­mu samo na tren pojavi iro­ničan izraz lica, nešto što je ličilo više na likovanje nego na ironiju, n ije prom aklo Le- slijevom oštrom , pronicljivom pogledu. Ništa ne sluteći B o­ldvin ustade.

— Ako želiš, Driskole, m o­žeš sa nama. Usput ćeš m oči i da je ispitaš, a bićeš na sa­m om izvoru događaja. OK?

»Skovao je nekakav plan, vi­di mu se na licu«, zaključi Le­sli, a glasno reče samo: »Sva­kako«.

Na licu Fione Gardner pro­tekli događaji, kao i sve ono što je pre samo dvadesetak sati preživela, ostavili su ne­

30 NINĐA 152

izbrisive tragove. Njene kru­pne oči izgubile su sjaj. Ko­sa jo j je bila neuredna, a li­ce bez šminke. Pa, ipak, zadr­žala je svu lepotu.

— Ovo je specijalni agent iz Vašingtona. I on če da vas čuva, gospođice Gardner. Kao što vidite ima nas dovoljno i nemate čega da se plašite — sladunjavim glasom govorio jo j je Ričard Boldvin dok su koračali prema specijalnom a- vionu koji je služba imala na raspolaganju.

Devojka se nije opirala ka­da je uhvatio za mišicu vodeći je prema srebrnastoj letilici na čijim je vratima još izda­leka bio uočljiv grb SAD.

— Idemo daleko? — upita Fiona.

— Ne baš. . . ostaćemo u Državama. Zašto pitate?

— Pa ovaj avion .. . To je »boing«, a nas ima samo pe­toro.

— Ah, t o . ,. pa »boing« je zbog vas. . . da se osećate si­gurno i udobno — nasmeja se Boldvin kao da je izvalio na­jveći štos na svetu.

Lesli je koračao na kraju petočlane grupe. Već je sni­mio ostala tri agenta. Njegov nepogrešivi haragei registrovao je blage vibracije pri pogledu na onu dvojicu koji su kora­čali iza samog Boldvina, dok je pri pogledu na trećeg pla­

vokosog momka kratko ošiša­ne kose, koji kao da je tek i- zašao iz Akademije nije osetio ništa.

Uskoro su sedeli udobno za­valjeni u foteljama u jednom od tri salona, dok je avion sve brže hvatao zalet preko piste. Pet minuta kasnije ogromna metalna letiliea plovila je iz­među gustih belih oblaka.

— Narode, ako je neko gla­dan sendviči su u bifeu, a ta­mo u uglu imate limenke pi­va i đusa — obavesti ih Bol­dvin. — Ako neko želi i neš­to žešće... imamo i to.

Agenti se prihvatiše sendvi­ča i piva. Samo je onaj plavo­kosi uzeo limenku đusa.

Fiona Gardner je odbila i hranu i piće. Ipak, pristade na šolju tople kafe. Lesli nije u- zeo ni to.

— Ja pijem isključivo kine­ski zeleni čaj bez šećera, a verujem da tako nešto nema­te čak ni VI — natnerno za­jedljivim glasom uzvrati on Boldvinu.

Deset minuta kasnije ovaj se pojavi kraj njegovog sediš- ta držeći u rukama poslužav- nik na kome je ležao servis za čaj od kineskog porculana. Iz ibrika se širio opojni mi­ris zelenog čaja.

— Pa, kao što vidiš, prija­telju, ne umeš samo ti da u- živaš u blagodatima ovog ča­

NINĐA 152 31

robnog napitka. Volim ga i ja. Stekao sam naviku da ga pi­jem dok sam boravio u Kini— brbljao je Boldvin sipaju­ći čaj u šolje. Tek kada je napunio obe, on ih spusti na sto.

Lesli uze svoju šolju i po­lako je prinese ustima. Nije osetio nikakav sumnjiv miris niti je čaj promenio boju. No, to nije moralo ništa da znači.

Boldvin je srkutao čaj ne gledajući u mrskog agenta. Cuo je kako se šoljica neko­liko puta spušta na tacnu i jedva vidljiv osmeh iskrivi mu ugao usta.

Za to vreme Lesli je pro­gutao dva mala gutljaja, a tri je pustio da mu skliznu pre­ko usne, niz bradu. Već posle dva minuta osetio je blagu ne- svest. Znači, ipak je nečeg bi­lo u čaju, zaključi.

On namerno pusti da mu ta­cna i skupocena šolja ispadne iz šake i padnu na pod prek­riven tamnoplavim tepihom. Tobože pođe rukom da uhva­ti šolju, a onda se strovali pre­ko niskog stočića izrađenog od ružinog drveta.

— E pa, prijatelju, tvoja misija je završena — procedi Boldving podižući mu jedan, pa drugi kapak na očima. Za­dovoljan onim što je video na­smeja se poluglasno i pozva

ljude da uđu. Plavokosi je jedini bio iznenađen.

— Šta je bilo, kapetane? Onesvestio se? P ijan...?

Kapetan Ričard Boldvin se trže, a onda mu oči zasijaše. Njegov plan dobijao je sve ja­snije konture.

— To je šok, sinko.— Šok?! Kakav šok? Mis­

lim, zbog čega? — nastavi mla dić.

Boldvin nije odmah odgovo­rio. Priđe Lesliju i poče da ga opipava.

— Pa ovaj nema čak ni pi­štolj — konstatova. — Ili je lud, i l i . .. je mnogo opasan — reče poluglasno vadeći sopst­veni »kolt 45« i nameštajuči prigušivač na vrh cevi.

Plavokosi ustuknu jedan ko­rak.

— Nećete valjda da ga. . . ubijete? —■ jedva izusti.

— Hoću. Ü stvari, moram. . .— Zašto morate?— Ne može niko da puca

na moje ljude i da prođe ne­kažnjeno. Eto zašto.

— Ali, u koga je pucao. Ja nisam ništa v ideo ...

— Pucao je u tebe. . . i ubio te — prosikta Boldvin i ispali momku tri hica iz neposredne blizine.

Pogođen posred srca momak tresnu o zid, a zatim se sroza na pod. Lesli u prvi mah hte­de da skoči i polomi svu tro­

32 NINĐA 152

jicu agenata, ali ipak ostade miran. Njegova misija bila je mnogo važnija nego osveta.

Ričard Boldvin izbrisa drš­ku revolvera tek ovlaš, a on­da se naglo okrete i udari če­lom u zid kabine. Koža puče na jednom mestu, a uskoro se pojavi i čvoruga. On samo je­knu, ali nastavi s planom. Ugura dršku oružja u Lesli- jevu šaku, a potom pažljivo ostavi pištolj u plastičnu ke- sicu koju mu spremno doturi jedan od agenata.

— T a k o ... to smo obavili. Dok oni iz Vašingtona saznaju za ovo i pošalju novog čove­ka mi čemo okončati našu mi­siju — obrati se dvojici age­nata koji su mrtvi hladni po- smatrali šta se događa.

Jedan od njih izvadi lisice i sveza Lesliju ruke. Uveren da su sada bezbedni, on izva di flašu »Džek Danijelsa« i na­toči tri čaše.

— Bez m ene... znate da ja nikada ne pijem dok radim— podseti ih Boldvin.

Agenti isprazniše čaše i vra- tiše se na svoja mesta.

Nekoliko minuta kasnije Le­sli je »došao sebi«. Protrese glavom kao da želi da otera izmaglicu ispred očiju, a onda podiže ruku kako bi dohvatio čelo.

— H e j.. . šta ovo znači? Za­što sam vezan? I ko je, do

đavola ubio onog momka?! — povika.

— T i . . . ti si ga ubio i za­to smo te m oji m om ci i ja vezali.

— Ja?! Kada sam ga to ja ubio, i čim e? Ja ne nosim o- ružje.

— Znam. Zato si napao me­ne i oteo mi pištolj. Evo ga ovde sa tvojim otiscima na dršci. A, tu su i svedoci.

Lesli je neko vreme ćutao. Onda progovori.

— To je sve zbog one de­vojke, zar ne? Šta je s njom ? Hoćeš li i nju da središ?

— To više nije tvoja briga. Ona će da dobije šta je zaslu­žila, kao i ti, uostalom. Za u- bistvo vladinog agenta ne gi­ne ti doživotna robija. Već te vidim među okorelim robija­šima. . .

Lesli je ćutao i Boldvin po­misli kako se agent iz Vašin­gtona pom irio sa sudbinom. Zato je jednostavno zinuo kad ovaj ustade, ispravi se u svoj svojoj visini i progovori le­denim glasom.

—• Pružiću ti šansu. Samo je ­dnom. Oslobodi me, ostavi de­vojku na miru i poštedeću ti život. U suprotnom ...

Sva tri agenta se zgledaše ne verujući sopstvenim ušima, Boldvin se prvi povrati i po­če da se smeje tako glasno da se gotovo zacenio. Onda

NINĐA 152 33

odjednom shvati da nešto ni­je u redu... nešto je tu bilo nelogično...

— Do đavola... zar ga ni­ste vezali?! — kriknu pote­žući rukom za drškom pišto­lja, zaboravljajući da je sa­mog sebe razoružao.

Onda se munjevito baci iza bifea vičući na svoje ljude.

— Pucajte, idioti! Ubijte ga! Odmah!

Ali, bilo je kasno. Poput mu­nje snažno ninđino telo pole­te kroz vazduh i bliži od dvo­jice agenata sruši se mrtav, jer mu polomljena grudna ko­st jednostavno probi pluća. Drugi je uspeo da potegne re­volver, ali kada je ispravio cev njegova meta je jednostavno nestala. Taj trenutak iskoris­tio je Boldvin da šmugne kr­oz vrata i brzo ih tresne za sobom. Sada se nalazio u o- manjoj kabini u kojoj je spa­vala iscrpljena Fiona Gardner. Odahnuo je. Ma ko bio onaj momak, ovde neće moći da uđe. Vrata su se automatski zatvarala, a bila su blindirana.

— H ej... šefe?! Dik, a ja?! Šta ću ja?! — drao se uspa­ničeni agent.

Njegov šef ga nije ni čuo. A i da jeste, sigurno ne bi re­skirao da mu otvori. Umesto toga on dohvati slušalicu te­lefona i pozva pilota.

— Došlo je do promene pla­na. Okrenite se i vratite nas u Njujork. Sletećete na NA­ŠU pistu. Imamo probleme — naredi kratko.

Navikli da se u ovom po­slu svašta događa, piloti bez komentara poslušaše. Uskoro je veliki »boing« napravio za­okret i poleteo nazad u Nju- jork.

Uspaničeni agent proviri dva-tri puta tražeći pogledom raoirka iz Vašingtona, ali uza­lud. Nije smeo da puca bez potrebe, jer zrna iz njegovog »magnuma 357« mogla su da naprave pravi ršum.

Lesli je još pre nekoliko mi­nuta nestao iz kabine. Povu­kao se prema repu. Podigao je prostirku na podu i brzo počeo da traži kuckajući prs­tom po podu. Najzad mu zv­uk odade šupljinu. On izvuče kaiš iz pantalona i iz njegove unutrašnjosti izvuče čelično sečivo ne duže od pet santi- metara. Dohvati ga vešto sa dva prsta i, kao u sir, zari ga u pod. Uskoro je pred njim zjapio otvor dovoljno širok da se kroz njega provuče i dospe u magacinski deo aviona. Zn­ao je da »boing«, bez obzira što je preuređen u luksuznu letilicu, mora da ima prostor kao što je ovaj. Brzo je vra­tio presečeni deo zajedno sa prostirkom i onda krenuo da

34 NINĐA 152

istražuje po prostoriji koju su osvetljavale singnalne svetilj- ke. Magacin je uglavnom bio prazan, ako se izuzmu kutije sa pićem i hranom. Kada je završio obilazak i, pošto je ot­krio pomoćni izlaz na samom podu magacina, Lesli se spu­sti na pod, dohvati prvu kuti­ju sa hranom i poče da jede. U toli žeđ sa dve limenke đu­sa, a onda, kao da se nalazi na izletu, opruži se i ubrzo za­spa. Nije znao gde avion leti, ali je znao da mora da bude spreman kada se letiliea spu­sti na zemlju.

Za to vreme Ričard Boldvin je grozničavo razmišljao. Mo­gao je da uradi samo dve st­vari: da ubije devojku i onog drugog agenta i da tako pre- brine sve brige. Mogao je, ali on je pre svega bio profesio­nalac. Jedan od najboljih. Ava­ntura koja ga je odvela s one strane zakona nije uticala na sve ono što je naučio tokom decenije i po mukotrpnog ra­da u FBI, a potom i u ode­ljenju za zaštitu svedoka.

Morao je da sazna da li je devojka jedina znala za posao sa Frimanovom kompanijom. Da li je imala samo jednu di­sketu? Ako jeste znači da če poživeti još neko vreme. To je, takođe, spasio život i on­om drugom agentu.

Boldvin se najzad seti da uključi ekran i tako baci po­gled na kabinu u kojoj je ne­davno onaj momak na volše­ban način skinuo lisice i us­mrtio mu jednog čoveka, a možda i obojicu. Dohvati ru­čicu i poče lagano da pokre­će jedva vidljivu kameru za­kačenu u uglu malog salona. Prvo je ugledao beživotno te- lo jednog od agenata. Ubrzo otkri i onog drugog sklupča- nog iza malog bara.

Momka iz Vašingtona nije bilo na vidiku. Boldvin uključi i telefon.

— Halo, Bene, ja sam. Je li s tobom sve u redu? Šta je sa NJIM?

— Šefe, hvala bogu. Već sam mislio da si me otpisao. Da, ja sam OK. Onog tipa niti vi­dim, niti čujem. Kao da je is­pao iz aviona — brzo odgovo­ri agent srećan što nije otpi­san.

— U redu. Bene. Proveri još jednom, a onda se dovući do vrata. Otvoriću ti. Požuri — obradova ga šef još jednom.

Stežući dršku glomaznog re­volvera, Ben obliznu suve us­ne i brzo se izdiže iznad crne ploče malog bara. Bio je sp­reman da ispali svih šest me­taka na najmanji pokret.

Međutim, sve je bilo mirno. On se prosto baci na vrata i trenutak kasnije, napravivši

NINĐA 152 35

kolut unazad, nađe se pred no­gama Ričarda Boldvina. Vrata se automatski zatvoriše.

— U redu. Ostaje nam da sačekamo da sletimo. Pozovi komandu i reci im da nam pošalju deset momaka. Kaži da smo dobili anonimnu do­javu da je bomba u avionu. ..

— Ali. . . ko će u to da po- veruje? Znate da letilicu pro- češljavaju pre poletanja — po­buni se Ben.

— U pravu si. Nemoj niš­ta da objašnjavaš. Jednostavno neka pošalju ekipu.

Škripa točkova najavi sleta- nje velikog »boinga«. Lesli je već čučao kraj pomoćnog iz­laza na trupu aviona. Kada se nekoliko minuta kasnije dži­novska letiliea zaustavila na kraju velikog aerodroma, on brzo otvori vrata i nečujno kliznu na asvalt. Skriven iza stajnog trapa i trostrukog pa­ra točko va, iz kojih se širio miris nagorele gume, Lesli hi­tro osmotri okolinu. Levo od sebe odmah je ugledao četiri para automobilskih farova ko­ji su se velikom brzinom pri- liližavali avionu. On se otko­trlja nekoliko metara dalje, pa, kada se dočepa senke, us­tade i potraži bolje skrovište. Našao ga je iza cisterne. Ka­bina je bila prazna i on se usredsredi na avion i one au­tomobile koji su, jedan za dr­

ugim, uz škripu kočnica op­koljavali avion. Lako je nala- i'ojao dvanaestoricu naoružan­ih ljudi. Video je da čovek naj­bliži njemu drži u ruci »mo- torolu«, ali nije mogao da ču­je ni reči. Nije ni morao. Znao je sa kim čovek razgovara.

— Rasporedi ljude oko avi­ona. Petorica neka pođu sa tobom. Momak je veoma opa­san i verovatno naoružan. Ne morate da ga uhvatite živog. Ponavljam... slobodno ga u- pucajte! — brzo je govorio Bo- Idvin.

Covek kome je poruka bila upućena samo reče da je ra- zumeo i obrati se svojim lju­dima.

— Vas petorica idete sa mn­om. Vi ostali opkolite avion. Pucajte po slobodnom izboru. Meta je slobodna.

Lesli je već sedeo u kabini kamiona-cisterne. On okrete ključ i motor zabrunda. Po- tera u rikverc, pa kada se na­đe u senci obližnjeg hangara, potera oko njega. Sada je sa nekih tridesetak metara mo­gao da posmatra vrata na »bo- ingu«.

U međuvremenu, Boldvin je, držeći Fionu Gardner ispod mišice, stajao nedaleko od tih vrata propuštajući naoružane agente da uđu u letilicu.

— Prve dve prostorije su čiste. Proverite dalje. Mora da

36 NINĐA 152

se negde zavukao. Nije mo­gao tek tako da nestane ili is­koči iz aviona.

Kada je i poslednji agent ušao u avion, on povede de- vojku prema najbližim kolima. Smesti je na zadnje sedište, a sam se nasloni na prednja vra­ta.

Punih petnaestak minuta a- genti su »češljali« avion me­tar po metar. Najzad, jednom od njih noga propade kroz rupu u podu.

— Poručnice, mislim da sam našao trag! — povika on.

Oprezno jedan po jedan njih trojica uskočiše u magacinski prostor. No, i pored najpaž- ijivije pretrage nisu ništa pro­našli. Preturili su sve pakete, otvorili svaki kutak koji bi mogao da posluži kao skro­vište — i ništa. Onda jedan od ljudi uhvati za kvaku vra­ta blizu samog poda i otvori ih.

Niko ne reče ni reči. Svi­ma je bilo jasno da je momak za kojim su tragali baš tuda pobegao.

Ričard Boldvin besno opso­va tresnuvši rukom po krovu automobila. Fiona se, trže ali nije ništa pitala. Ona nije po­jma imala šta se sve dogodilo u avionu, kao što nije znala ni da se ponovo nalazi u Nju- jorku. Još uvek nije mogla da

shvati u šta je to upala i ko je ubio njenog verenika.

— Da pročešljamo okolinu... hangare — poče poručnik Ben, ali učuta kad Boldvin podiže ruku.

— Ne vredi. Momak je već na sigurnom. Vratite se u ko­mandu kad sredite situaciju sa ubijenim agentima. Izveštaj ćete predati meni lično. Ods­tranite lokalnu policiju. Ja vodim svedoka sa sobom — reče i sam sede za volan.

Čim je krenuo, Lesli odmah potera cisternu što je brže mogao prateći ga izdaleka. Njegova potera nije potrajala dugo jer je neočekivano na- leteo na žičanu ogradu. Dok je istrčao iz kabine i počeo brzo i vešto da se penje uz ogradu, uspeo je da vidi ka­ko crna limuzina nestaje u gužvi vozila. Lesli se nije mn­ogo zabrinuo. To što je Bol­dvin odveo devojku sa sobom značilo je da jo j smrtna opa­snost ne preti bar još neko vreme. Znao je gde može da nađe kapetana Boldvina. a bio je siguran da će umeti da od njega, na ovaj ili onaj način, sazna sve što ga bude intere- sovalo. Zato istrese prašinu sa odela i mirno odšeta do prvog taksija. Dao je adresu svog hotela i zavalio se na udobno sedište ne obraćajući pažnju na vozača koji razveze priču

NINĐA 152 37

o tek završenoj utakmici na kojoj su »Jenki« prosto raz­bili »Indijance« iz Ohaja.

Stigavši u hotel, okrete br­oj kapetana Boldvina u ko­mandi, ali ga dežurni obaves- ti da je kapetan na terenu. Nije hteo ni da se predstavi ni dalje zapitkuje svestan da se svaki razgovor automatski snima. Okrete zatim broj te­lefona Miltona Periša i osmeh- nu se kad mu prepoznade gl­as.

— Da, ja sam. Ko je to? Driskol! Pa zar ti nisi sa sve- dokom i Dikom ... mislim ka­petanom Boldvinom? — upita zbunjeni šef odelenja u FBI.

— Došlo je do promene pla­na. Siguran sam da će ti se kapetan javiti i sve objasniti. Javiću se i ja . .. koliko sutra— reče Lesli i prekide vezu.

Periš poče da se znoji. Ose- tio je da nešto nije u redu. Brzo okrete telefon kapetana Boldvina, ali dobi isti odgo­vor kao i Lesli. Okrete potom kućni broj, ali mu se javi au­tomat. On besno tresnu slu­šalicu.

— Samo da se sve ovo oko­nča, pa da se jednom zauvek otarasim i tog Boldvina i sv­ih ostalih. Otići ću negde da­leko da na miru potrošim svo­je bogatstvo. .. da budem sam svoj gazda. . .

Ubrzo je utonuo u ružičas­te snove. Video je sebe na ne­kom ostrvcetu u Polineziji o- kruženog prelepim golišavim devojkama, obiljem probrane hrane i pića, blagom muzi­kom. ..

Međutim, od tog sna deli- lo ga je nešto što je moglo da se pretvori i u sam pakao. Misli mu se i nehotice vrati- še na onog ledenog momka iz Vašingtona. Ni sam ne sh- vatajući zašto, osetio je da mu sa te strane preti ogrom­na. . . smrtna opasnost.

— Valjda će Boldvin uspe­ti da ga se reši. Ako n e ... moraću da platim Juri ju i njegovim ljudima. Oni će to očas da srede — reče polu­glasno i, mimo svog običaja, potraži flašu brendija za ko­jom je posezao samo kada je osećao strah... kao nekada u Vijetnamu.

Ričard Boldvin zaključa vra­ta na kući u Grinič Vilidžu. Za­to njegovo skrovište nije ni- ko znao. Kuća je bila iznaj­mljena na drugo ime, a i on je u nju retko dolazio. No, i pored toga, bio je oprezan. Službeni automobil ostavio je u 47. ulici, a odande se taksi­jem dovezao blok dalje od ku­će. Noć je bila tiha, a ulice go­

38 NINĐA 152

tovo prazne što za Vilidž i ni­je bilo ništa neobično s obzi­rom da se u tom deiu Njujo- rka život odvijao mahom po privatnim kućama.

Još jednom je bacio pogled kroz zastakljena vrata na ula­zu. Pošto je napolju sve bilo mirno on pođe za Fionom.

— Gore ćeš naći spavaću sobu. U kupatilu imaš sve što ti treba. Odspavaj, jer sutra te čeka naporan dan — reče i, ne čekajući njen odgovor, skrenu u sobu levo od stepe­ništa.

Fiona Gardner je bila isu- više umorna i psihički razbi­jena da bi postavljala bilo ka­kva pitanja. Tog trenutka joj je bilo čak svejedno šta će sa njom biti i zato lagano pođe uza stepenice ka spratu. Naš­la je malu, udobnu sobu, vi- dela je i vrata od kupatila, ali nije imala ni volje, ni snage da se tamo zaputi. Jednostav­no se opružila preko ležaja i, na sopstveno iznenađenje, od­mah utonula u san.

Za to vreme kapetan Bold­vin je ispraznio čašu sa viski­jem, a onda dohvati telefon.

— Halo, Mihone! Čekaj. . . Začepi i slušaj! — dreknu ka­ko bi prekinuo bujicu pita­nja. — Imali smo poteškoća. Momak iz Vašingtona je nes­tao. Nemam pojma kako. Pre­stani da kukumavčiš i slušaj.

Verovatno će se pojaviti. Tak­vi kao on ne odustaju. . . Šta?!

— Već mi se javio. Rekao je da će koliko sutra doći do mene. Kako ti je izmakao? Mislio sam da tebi niko ne može da pobegne — ne izdr- ža a da ne pecne tog nadme­nog policajca.

Boldvin oseti žaoku, ali pro­guta kletvu. Za milion dola­ra, koliko je trebalo da iz­nosi njegov deo »kolača«, pro­gutao bi i gore stvari.

— Ne brini. Pobegao mi je jednom, drugi put neće. Ako se pojavi kod tebe, odmah ga uhapsi. Optužba? Pa, ubio je dva moja čoveka i ugrozio život svedoka. Je 1’ ti to do­voljno? Uostalom, sutra ću i ja doći do tebe.

Prekinuo je vezu bez poz­drava. Nali još jedno piće, pa, pošto otpi gutljaj, on opet do­hvati telefon. Ovog puta mo­rao je da čeka malo duže na vezu. Kada neko podiže sluša­licu sa druge strane, on prvo začu žamor glasova i nekakvu njemu stranu muziku.

— Aljooo — začu otegnut, prigušen glas sa druge strane.

— Daj rni Jurija. Jurija Po­pova. .. koliko inače znaš Ju­rija? — povika nervozno.

— Znam puno Jurija. I ja se zovem Jurij, prijatelju. Za­to nemoj da vičeš. Jurij Po­pov još nije stigao. . .

NINĐA 152 39

— Čekaj, ne prekidaj vezu. Kad dolaziš? — požuri Bold­vin.

— Pa, za sat, sat i p o . . . Asja nastupa u to vreme, a on nikada ne propušta njenu tačku — uzvrati sagovornik i tresnu slušalicu.

Boldvin nije mogao da zas­pi i zato odluči da sam pođe do »Male Odese« i kafane »Trojka«. Malo dobre, prave votke i neka od Ruskinja sva­kako će mu pomoći da prekra­ti vreme do jutra.

Brzo se presvukao. Na glavu, preko svoje proređene kose, stavi periku. Još kad je zale- pio »slikarsku« bradicu i br­kove, nije mogao da se prepo­zna.

Sat kasnije njegov stari »fo- Iks vagen« zaustavio se kraj zadnjeg dela ulaza u »Trojku«. Nije se potrudio čak ni da za­ključa vrata. U ovom kraju, bez obzira na njegove žitelje, niko nikada nije ukrao auto­mobil.

Ušunjao se u kafanu i neka­ko našao mesto za jednim pr­aznim stolom u uglu. Devojka koja mu ubrzo donese flašu hladne votke upitno pogleda na praznu stolicu i on je po- zva da sedne.

— Nu. . . što ti Rus, njet?— upita prijatnim glasom ko­ji je inače odudarao od nje­

nih alkoholom i beznađem za­magljenih očiju.

— Ne, malena. Ja sam ov­dašnji. Nadam se da znaš to liko engleski da. . .

— Ne brini. . . znam toliko engleski, a i da ne znam po­gađam da ovde nisi došao da pričamo, zar ne? — uzvrati devojka engleskim jezikom s neizbežnim akcentom.

Ona obliznu pune usne dok jo j ri-ika odluta pod sto i zau­stavi se među Boldvinovim nogama. Reagovao je odmah i devojka se osmehnu.

— Hvala bogu, nisi jedan od onih pijanih mlitavaca ko­ji bi da pokažu kakvi su mu­škarci, a ne mogu ni da. . .

Boldvin nasu votku u dve čaše i nazdravi svojoj prijate­ljici za tu noć.

Čim isprazni čašu devojka se izgubi ispod stola ne ob­raćajući pažnju na ostale go­ste. Uostalom za to nije ni bi­lo potrebe. Svako se zabavljao kako je umeo i hteo. Kapetan Boldvin se trže kad devojka dohvati njegovu muškost zu­bima ali ubrzo mu bolnu gri­masu zameni blaženi izraz li­ca.

— Tako je, malena. Ti zn­aš. .. kako se to radi — izu­sti stenjući i napuni još je­dnu čašu.

Devojka se svojski trudilai on pored popijenog pića i

40 NINĐA 152

zamora odjednom eksplodira, a devojka izroni ispod stola.

— Da li sam bila dobra devojčica? — upita maznim glasom.

— D a... zadovoljan sam, ali ne sasvim — odgovori smeš- kajući se tajanstveno dok je među prstima vrteo novčanicu od pedeset dolara.

— Reci. . . Od mene možeš sve da tražiš. . . i očekuješ. Samo reci.

— Pa, nadam se da ovde negde imaš mirnu sobicu. Že- leo bih još malo da se poig- ramo, šta kažeš?

— Imam, kako da ne. Ide­mo odmah. Samo da se ja­vim. . .

— Čekaj. Udesi da me po­zovu kada Jurij Popov bude slobodan.

Devojka se trže kad začu ime gangsterskog glavešine i brzo vrati novčanicu. No, Bo­ldvin joj ugura novčanicu u dekolte i pozva je da pođu.

— Želim da ti dam novac bez obzira na Jurija. To niko ne mora da zna. Važi?

Pet minuta kasnije valjali su se po niskom krevetu u potkrovlju kafane. Onako go­la devojka je izgledala još i- zazovnije. Imala je, začudo, sveže telo bez sala i opuštene kože. Mirisala je nekim čud­nim dalekim mirisima i to prosto raspomami Boldvina.

Prošlo je nešto više od po­la sata kad metalna zvonjava skrivenog zvona prekide uzda­he i ubrzano disanje ljubavni­ka.

— To j e . . . za tebe ... Ju­rij je sada slobodan — otre- zni se devojka.

— Ma pusti sad i njega i sve ostalo. Vrati se ovamo — promumla Boldvin zahvaćen strašću.

— Ne mogu. . . moraš da se javiš. Popov je strog. . . neću da me kazni zbog tebe — od­lučno povika devojka i pobe- že iz kreveta.

— Boldvin uzdahnu i, po­što se obuče i koliko-toliko dovede u red, siđe u kafanu. Muzika je sada bila tiha, a kafana kao da se ispraznila, barem onaj deo u kome je sedeo Jurij Popov. Boldvin sp­azi njegovu ogromnu ćelavu glavu i upadljive guste obrve iznad sitnih, opakih očiju.

— Šta je tebe dovelo ovde u ove sate? — upita ga Rus i bez pitanja nali mu punu ča­šu votke.

— Hteo sam malo da se opustim — uzvrati Boldvin, a tek onda mu sinu da je pre- rušen.

■— Kako. , . kako si me po­znao?

— Eh, kako? Pa ja sam Po­pov, imam ja neke moći — nasmeja se Rus gromoglasno.

NINĐA 152 41

Nije hteo da kaže da prati i njega i Periša i da zna sva­ki njihov korak tokom 24 ča­sa. Boldvin, već zahvaćen pi­ćem, nije želeo dalje da se ra­spituje i prihvati se votke. Mo gao je mnogo da popije, ali ni izbliza nije mogao da se meri sa Jurijem.

— Znaš.. . pojavile su se ne­ke teškoće u poslu ...

Popov ga prekide. Izgleda­lo je kao da se u trenu otre- znio.

— Sta?! Zar ćeš sad i ti da mi pričaš bajke i tražiš još para kao ona gnjida Mi- Iton?! — dreknu.

— Pare?! Kakve pare? Ma ne. Hteo sam samo da ti ka­žem da se pojavio neki mo­mak iz Vašingtona, ima neo­graničena ovlašćenja i počeo je da gura nos tamo gde mu nije m esto...

— Jedan čovek? I to je za tebe problem? — posprdno se nasmeja ogromni Rus.

— Tačno je, prijatelju. Je­dan čovek, ali na takvog još nisam naleteo. Probaću sutra da ga se rešim, ali ako moji ljudi u tome ne uspeju mora­ću da te zamolim za pom oć— izusti na kraju Boldvin.

— Dobro, baš bih voleo li­čno da sretnem tog momka kakvog ti u životu nisi sreo. Smatraj da je on odsad moja briga.

Popili su još po dve čaše votke, a onda Popov negde u sali ugleda svoju ljubavni­cu. Pozdravi se sa Boldvinom i bez objašnjenja se zaputi ka rasnoj lepotici.

Boldvin u prvi mah htede da se vrati do svoje partner- ke, ali onda shvati da ga je piće savladalo i da od seksa nema ništa.

Milton Periš je od samog dolaska u biro svakih petna­estak minuta zivkao svoju se­kretaricu pitajući je da li se, možda, neko javljao. Kada ga je poslednji put pitala koga očekuje, on joj reče samo je­dno ime:

— Tom Driskol. Čim se ja­vi ili dođe, odmah me pozovi.

Sekretarica zapisa ime i povuče se u svoju kancelariju. Za to vreme Periš je uzalud pokušavao da nešto radi. Ni­je mogao da se koncentriše ni pet minuta.

Podne se već bližilo kad na njegova vrata, ona sporedna, banu kapetan Boldvin. Protek­la noć ostavila je na njego­vom licu vidne tragove. U ustima je osećao gorčinu i o- naj metalni ukus od velike ko­ličine votke, a na potiljku je osećao potmuli bol. Podočnjaci su bili uspomena na vatreni

42 NINĐA 152

susret sa mladom Ruskinjom u kafani »Trojka«.

— Ah. .. to si ti. Već sam pom islio.. . — poče Periš ali se brzo umiri.

— Da li se pojavljivao?— Nije. Nije se čak ni ja­

vio. Ne znam. . .Tog časa zazvoni telefon na

njegovom stolu, onaj čiji je broj znalo samo nekoliko va­žnih ljudi.

— Ja sam. Ko je to? Š T A???Činilo se da će mu oči ispa­

sti iz duplje.— On je brzo prošaputao

pokrivajući mikrofon šakom.— Gde ste vi? Čekam vas od- jutros — poče nevezano.

Lesli se nasmeši u sebi.— Bio sam sprečen. Nego,

pozdravite mi kapetana Bold­vina. Žao mi je što smo no­ćas morali onako da se ras­tanemo. Obećavam mu da ću ga uskoro potražiti da dovr­šimo posao. Uzgred, ako de­vo jci bude falila i dlaka s gla­ve, vas dvojica, a pre svega ti, Miltone, pakujte se za duži boravak u federalnom zatvoru.

— Čekaj! Ne možeš tako. . . mi — vikao je Periš uzalud, jer je veza već bila prekinuta.

Boldvin sačeka da se nje­gov ortak smiri, pa ga onda upita o čemu se radi.

— Preti i meni i tebi. Ka­že da devo jci ne sme da fali ni dlaka sa glave...

— Kako je znao TAJ broj— upita Boldvin pokazujući rukom na tamnozeleni telefon­ski aparat.

— To se i ja pitam. Isto tako nije mi jasno kako zna da si i ti kod mene. Baš tako je rekao: »Pozdravite mi ka­petana Boldvina«.. . Rekao je još nešto.. .

Boldvin bez reči izjuri u hodnik. Čitavom dužinom us­ki prolaz bio je pust. On se vrati kod sekretarice. Osim sredovečne Beti Bler u pro­storiji nije bilo nikoga. Bol­dvin konačno odustade.

— Mogao je da me vidi i kada sam dolazio... ili dogle- dom sa neke od zgrada preko puta.

— Misliš da nadgleda moj biro? To ne valja. Nikako ne valja. Moračemo posao sa pu­škama što pre da okončamo— poče panično Periš.

— Samo bez panike. To je poslednja stvar koja nam je potrebna. Ti znaš ko je gla­vni čovek u ovom našem po­slu, a taj svakako neće trpeti da nam nešto promakne zbog panike ili brzopletosti. Bio sam kod našeg prijatelja... znaš kojeg ... i on je obećao pomoć. Traži da ti sa trake skinu fotografiju našeg mom­ka iz Vašingtona. Raspisaću i zvaničnu poternicu zbog ubi- stva dvojice mojih ljudi, a

NINĐA 152 43

slika će da posluži i našim prijateljim a...

Samo nekoliko minuta kas­nije veoma jasne fotografije Toma Driskola, u kome ni Su- miko ne bi prepoznala Lesli Eldridža, stajale su na Periše- vom stolu.

— Dik. . . reci mi iskreno, je li on stvarno tako opasan. Mislim, je 1’ on pobio tvoje ljude ili je t o . . . neka tvoja igra?

— Opasan je čim zna broj onog telefona, a pobio je i m oje ljude — šlaga Boldvin ne trepnuvši.

Periš poče da odmahuje gl­avom. Najzad, bled u licu, promrsi jedva otvarajući usta.

— Onda ti je jasno da mo­ra da nestane. Neka to urade oni divljaci, znaš na koga mi­slim. Neću sa tim da imam ni­kakve veze. Napomeni im da nam ugrožava posao i oni će to da završe besplatno — re­če.

Boldvin ne izdrža a da ga ne bočne.

— Kad već pominješ pla­ćanje, čuo sam da si od naših prijatelja tražio još para. Tre­ba li ja da znam nešto o to­me, ili ne?

— Pare? Kakve pare? Po­pov izmišlja. Ja .. .

Ujede se za jezik, ali bilo je kasno. No činilo se da ga Boldvin i ne sluša. Pozdravi

ga klimanj em glave i napusti biro istim putem kojim je i došao.

Nekoliko puta se osvrnuo oko sebe tražeći poznato i isto toliko mrsko lice, ali, os­im momka u uniformi pozo­rnika nije video nikog više. Uskoči u automobil i odjuri put Vilidža.

Onaj policajac uskoro krete za njim vozeći patrolni motor marke »harli«. Držao je svoj plen na oku i istovremeno os­tajao za njega nevidjiv, kri­jući se iza vozila pred sobom. A kada su napustili gradsku vrevu, i kada se Boldvin upu­tio ka Grinič Vilidžu, polica­jac, odnosno Lesli Eldridž, mo rade da postane još oprezniji.

U svakom slučaju kapetan Ričard Boldvin nije posum­njao u patroldžiju koga je sa­mo jednom ugledao i tako je bez trunke sumnje parkirao na uobičajenom mestu blok da­lje od svog skrovišta. Nije bio svestan da je policajac učinio to isto u jednoj sporednoj u- lici. Koristeći jednu šlepu uli­čicu, Lesli brzo izmeni odeću baci policajsku kapu i sasvim m im o izađe na ulicu. Taman na vreme da vidi kako Bold­vin zalazi iza ulaznih vrata do tada svog neotkrivenog sk­rovišta. Lesli prođe ulicom, o- dmeri kuću pamteći svaki de­talj, a onda istim, mirnim ko­

44 NINĐA 152

rakom nastavi još stotinak metara niz ulicu, a potom ne­stade iza ugla.

Iste noći jedna prilika u tamnoj odeći neodređenog sti­la, razbarušene crne kose, la­ganim korakom išla je istim putem. Sada, kada je znao gde se krije njegov neprijatelj, ni- nđa je krenuo ka cilju. Posle- dnjih tridesetak metara, stop­ljen sa senkom koju je kori­stio kao paravan ninđa je, ne­vidljiv za radoznale oči stigao do kuće kapetana Boldvina. U jednom skoku našao se s dr­uge strane ograde. Nije mo­rao da strepi ni od pasa, ni od elektronskih zamki. Bold­vin je bio siguran u svoju ta­jnu i ničim nije želeo da pri­vlači nepotrebnu pažnju suse- da.

Samo trenutak ninđa zasta- de doskočivši na betonsku st­azu. Nikakav zvuk, čak ni šum, nije se čuo iz unutrašnjo­sti kuće. On baci pogled pre­ma prozorima na spratu. Svi su bili u mraku. Ipak ne. Na jednom od njih za tren se ukaza svetlost, ali ubrzo nes­tade iza navučenih zavesa.

Ninđa priđe zidu i, koriste­ći samo njemu vidljive izbo- čine i žile zelene puzavice, br­zo se nađe sa strane prozora na kome se maločas ukazala svetlost.

Trudeći se da ostane nepri- metan, približi se onom usk­om prorezu između dva kra­ja teške zavese. Za tren je ug­ledao Boldvina. Bilo je jasno da je kapetan uzrujan, jer je nekome nešto žustro govorio mašući rukama. Prozorsko st­aklo bilo je toliko debelo da čak ni ninđin natprosečno oš­tar sluh nije ništa mogao da razabere.

Znajući ko se nalazi u so­bi, ninđa odluči da po svaku cenu uđe u kuću. Odmače se od prozora i nastavi da se pe­nje strmim krovom ka vrhu. Odmah kraj dimnjaka prona­šao je ono što je tražio: mali tavanski prozor. Dohvati ivi­cu snažnim prstima i naglo povuče. Imao je sreće. Prozor iznutra nije bio zaključan i kapak gotovo bešumno odsko­či uvis.

Već sledećeg trenutka nin- đino telo nestade kroz tamni otvor. Pre no što se spustio, on vrhom stopala opipa pod ispod svojih nogu dokle god je mogao da dohvati. Kada se uverio da nema prepreke, spu­stio se zatvarajući prozor za sobom. Nekoliko sekundi bilo mu je potrebno da se orijenti- še u mraku i da, probijajući tamu svojim oštrim vidom; krene u potragu za vratima.

Jednog trenutka ugledao je tanku svetlu liniju desno od

NINĐA 152 45

mesta na kome se nalazio i on pođe na tu stranu. Bila su to vrata koja vode na tavan. I ona su bila otključana. Stepe­nište je b ilo dobro očuvano, što je značilo da ne škripi. U tri koraka ninđa se nađe u hodniku na spratu. Taman po­če da se osvrće tražeći pogle­dom sobu kraj čijeg je pro­zora maločas stajao, kad iza jednih od troja vrata začu že­nski glas.

— Neću ništa da kažem! Os- vetiću vam se za smrt m og verenika. On nije imao niš­ta sa ovim. Ja sam posumnja­la, ja sam snimila diskete, ja...

Lesli požuri.— Rekla si diskete. Znači

nisi snimila samo jednom. Gde je druga disketa? Govori! — začu Boldinov glas propraćen zvučnim šamarom.

— Samo napred, muškarči­no. Ništa ti neću reći •— pr­kosno uzvrati devojka umesto uobičajenog ženskog plača i poziva u pom oć.

Boldvin se umiri. Nije imao običaj da maltetira žene i za­to odluči da okrene drugi list.

— D evojk o .. . nemaš pojm a u šta si se upetljala. Protiv sebe imaš ljude koji mogu da učine da jednostavno nestaneš. Nisi ti jedina koju će da sre­de. Oni uništavaju sve i svako­ga ko im se nađe na putu. Po- mozi ti meni, pa ću možda m o­

ći i ja tebi — nastavi sasvim drugim tonom i blažim glas­om.

Neko vreme je trajala tiši­na, a onda Boldvin nastavi da ubeđuje devojku.

— Samo mi reci gde je di­sketa. Čim je dobijem , obe­ćavam ti da ću se lično pobri­nuti za tebe.

— Kao što si se pobrinuo za mog verenika.. . ili onog momka u avionu, ha?

Boldvin opet eksplodira.— I to znaš! E pa, natera-

ću te da zaboraviš sve, osim odgovora na m oje pitanje! Gde je disketa?! — zaurla ne kontrolišući glas.

— Ne možeš mi n išta ... N I Š T A ! ! ! Moja prijateljica verovatno već piše tekst o sumnjivim radnjama u m ojoj bivšoj kompaniji. Kad sve obelodani, platićete svi vi.

Fiona Gardner nije ni sum­njala da je tog trenutka pot­pisala smrtnu presudu svojoj školskoj drugarici, sada ugle­dnoj novinarki u »Tajmsu« — Rebeki Dilon.

Ričard Boldvin reagovao je lukavo, kako je samo on to umeo.

— Još mi reci kako će te­kst da izađe u »Tajmsu«, pa ću da umrem od straha — na­smeja se izveštačeno.

— Pogodio si. Sve o Kom ­paniji izaći će u »Tajmsu«. . .

46 NINĐA 152

Neko vreme vladala je tiši­na, a onda Boldvin ponovo pro­govori.

— Dobro. Dok se ne opa­metiš ostaješ ovde. I zabora­vi na bekstvo. Stakla su ne­probojna, a vrata se automat­ski zaključavaju. Uostalom, moj čovek motri danonoćno na kuću. Izaći ćeš kad budem dobio odgovore. Jasno?

Nije ni sačekao odgovor.Nije ni slutio da je jedan

čovek, daleko jači od njega u svakom pogledu, pripijen kr­aj samih vrata i sluša njegove reči.

U trenutku kada je načinio prvi korak ka vratima, ninđa odskoči u stranu i već slede­ćeg trenutka nađe se kraj ta­vanskih vrata. Opet u tri be- šumna koraka nađe se u pot­krovlju, a odmah potom i na samom krovu. Ričard Boldvin je zaključavao vrata kada sa­mo na dva metra od njega ta­mna senka nečujno doskoči na betonsku stazu i kao ogro­mna zmija otpuza do ogradei u jednom fantastičnom saltu prelete preko gvozdenih šilja­ka. Kada je Boldvin krenuo ka svom, blok dalje, parkiran om automobilu, nije mogao ni da sluti da ga jedna senka u stopu prati s druge strane ulice. Brujanje motora na njegovom automobilu priguši jedva čujno brujanje motora

— i uskoro dva vozila pođoše jedno za drugim na razdaljini od tridesetak metara.

Ričard Boldvin je još jed­nom krenuo ka »Maloj Odesi«. Ovog puta nije želeo društvo ruske prostitutke, niti hladnu votku. Morao je da nađe Ju­rija Popova i naruči ubistvo novinarke čije ime još nije znao, ali je bio uveren da će, koliko u prvim jutarnjim sa­tima, njeno ime stajati na njegovom stolu.

Ninđa je dopratio Boldvina do mračnog dvorišta i, pošto se uverio da je ovaj ušao u st­aru zgradu, on nasloni motor na obližnji zid, a zatim priđe vratima kroz koja je nestao Boldvin. Neko vreme je oslu­škivao, ubrzo je prepoznao ru­ski jezik. Par minuta preturao je po džepovima i pojasu sv­og jednostavnog ali nesvakida­šnjeg odela i konačno završi s prerušavanjem. Njegova do tada crna kosa dobi smeđu boju prošaranu pramenovima sedih vlasi, a preplanuli ten osenči se sivkasto bledim to­novima. Ispod nosa »iznikli« su mu gusti opušteni brkovi na kojima bi mu pozavideo i kozački ataman. Preko čela se pojavi ljubičasti ožiljak, a još jedan »zaseče« mu desni deo brade.

— Hej, vraže otkud ti na ovim vratima? Idi. . .

NINĐA 152 47

Žgoljav momak u prljavoj odeći odlete u stranu pošto ga ninđa klateći se jednostavno podiže jednom rukom i baci u stranu. Ne trudeći se da za sobom zatvori vrata »pijanica« uđe u zadimljenu salu. Progu­ra se do šanka i, ne čekajući da ga kelner posluži, dohvati prvu flašu s pićem i poteže dobar gutljaj. Nekoliko najbli­žih ljudi okrznu ga pogledom, ali susret sa njegovim leden­im, »polupijanim« pogledom natera ih da se okrenu svom poslu. Priđe i barmen, ali odu­stade od zameranja. Umesto toga samo primače novu fla­šu pića da se novom gostu nađe pri ruci. Klateći se za šankom ninđa je, bar tako se činilo, dremuckao. Međutim, njegove oštre oči pročešljavale su salu u potrazi za Boldvin­om.

Prijatan, baršunasti glas sa bine u dnu sale privuče mu pažnju. Reči nije razumeo, ali melodija stare ruske romanse odmah ga osvoji. Pokupi fla­šu i progura se do prvog re­da stolova. Sede za jedan sto koji je, začudo, bio prazan i zagleda se u pevačicu koja je. pevajući igrala u ritmu setne melodije. Graja koja je obič­no prestajala kada bi se Asja Puškin pojavila na maloj bi­ni — sada se pretvorila u gro­bnu tišinu. Nije to bilo zah­

valjujući lepotici prelepog gla­sa. Ne. Prisutni su bili zbu­njeni postupkom neznanog go­sta koji je seo za sto Jurija Popova.

Prva pesma je upravo bila pri kraju kada jedan grmalj duge zamršene kose i iste ta­kve brade i brkova bez naja­ve dohvati neznanca za rame­na i pokuša da ga podigne sa stolice i tresne o pod. Umesto toga, na zaprepašćenje svih prisutnih, grmalj na volšeban način prelete preko glave ne­poznatog drznika i, kao lutka od krpe, odlete do zida bine. Sudar tela i drvene građe po­trese salu.

Pesma umuknu kao i krat­kotrajni žamor.

U nastaloj tišini ninđa jas­no začu repertiranje dva piš­tolja. Nije se osvrtao.

— Ne!— Ta jedna reč zazvuća kao

grom. Ninđa tek tada okrete glavu. Pet metara iza njego­vih leđa stajao je Jurij Popov streljajući ga svojim sitnim očima. Njegova dopola podig­nuta ruka zaustavila je dvo­jicu revolveraša da ne izreše- taju neznanca. Nekoliko tre­nutaka njih dvojica su se ne­tremice gledali, a onda Jurij zakorači ka stolu.

— Ko si ti i zašto si seo za MOJ sto? — upita tihim, opas­nim glasom.

48 NINĐA 152

U trenu Lesli, koji je jedva natucao nešto ruskog, odluči da postane nem. Poče da mu- mla pokazujući na grlo, a za­tim usta.

— Mutavac? Ha? Svejedno, nisi smeo da sedneš tu — na­stavi Jurij neprekidno tražeći u liku i očima nepoznatog onaj skriveni trag opasnosti.

Lesli nastavi da mumla po­kazujući na ožiljak na čelu i onaj na bradi.

— Vidim da te je neko gad­no udesio ali ne razumem šta hočeš da kažeš.

Asja Puškin priđe da pozdra­vi svog ljubavnika. Bio je to gest koji mu je dugovala zbog ostalih. Prišla je Lesliju sa one strane na kojoj ožiljci nisu bili vidljivi. Jedan pogleda na neznančev profil zaustavi je ii pola koraka.

— Mitja. . . ti. . . ne. .. n e ...— Meni nešto kažeš, golu­

bice? —• upita Jurij ovlaš je lju­beći u čelo. — Šta je, što si po- bledela? Zbog njega? Ah, ne boj se, to je neka mutava luda. Ko zna iz koje je rupe izmileo— nastavi Jurij zaštitnički je grleći oko ramena.

Asja bojažljivo podiže pog­led. Bio je to njen Mitja. . . i nije bio on. Nešto poznato. . . nešto iz očiju i bledosivog lica probudi u njoj sada daleka se- ćanja na Petrograd i Nevu. . . ali oni ožiljci na čelu i bradi ni­

su se slagali sa njenim Mitjom, slikarem i vajarem.

Lesli je osetio to kolebanje u devojci, kao da joj je ušao u dušu. Osmehnu se blago što de­vojku natera da poklekne i mo­žda bi se zaljuljala da se nije držala za ruku svog ljubavnika.

-— Izabcite ga napolje — na­redi Jurij.

-— Ne. .. nem oj.. . molim te— u pola glasa zamoli Asja. — On je tako tužan. Ko zna, mo­žda ćeš moći i da ga iskoristiš.

Jurij zastade. Devojka je u pravu. Momak koji je onako, kao od šale, bacio 100 kilogra­ma teškog momka, i to ne bilo kog, nego »medveda« Suvoro- va, mogao je da bude koristan.

— U pravu si, djevuška. Mo­gao bih da ga iskoristim — do­baci jo j kratko, a onda pozva svoje telohranitelje. — Nahra­nite ga i neka bude tu negde dok ga ne pozovem.

Tako je Lesli neplanirano dobio bogatu večeru koja je podrazumevala i kijevski od­rezak, i lososa i crveni kavijar.

Asja se vratila na binu i ot- pevala još nekoliko pesama. Zatim je odigrala tri njemu ne­poznate igre i, konačno, burno pozdravljena nestala u uglu bi­ne. Iako je s teškom mukom odvajao pogled od nje, Lesli je jednim okom budno motrio Jurija Popova. Video je kako za njegov sto seda neki muška­

NINĐA 152 49

rac i on odmah usredsredi pa­žnju na njega. Ubrzo, i pored perike i umetničke bradice, prepoznade Boldvina. Za njega, ratnika noći, ta mala kamufla- ža bila je dečja igra. Sada ga je i te kako interesovalo šta agent radi u društvu onog ćela­vog Rusa u čiju profesiju nijed­nog trena nije posumnjao.

Oružje! Boldvin muva nešto sa ruskom mafijom oko tajnog oružja!

To saznanje štrecnu i uvek smirenog ninđu. Da je posredi bila špijunaža ili nešto slično ne bi Se toliko uzbudio. Ali pu­ška čiji su planovi nestali iz kompanije Eda Primana, njena razorna moć o kojoj ie tek ponešto načuo ti'agajući po Frimanovoj kompaniji — sve to bilo je daleko opasnije od obične špijunaže. Znao je da po svaku cenu mora da sazna gde se nalazi prijateljica Fione Gardenr i da od nje uzme dis­ketu sa podacima. Drugi korak biče da što pre onemogući Pe­riša i Boldvina. Već htede da krene kad Jurij dade znak svo­jim telohraniteljima da ga do­vedu.

— Znam da ne možeš da pri­čaš, ali nadam se da ti mozak još radi. Zato dobro slušaj i klimni glavom potvrdno ili od- rečno kad te nešto pitam. I još nešto. I ne pokušavaj da me slažeš. Jer...

Jurij nije dovršio rečenicu. Umesto toga palcem načini po­tez ispod sopstvenog vrata ko­ji je nedvosmisleno govorio sam za sebe. Zato Lesli brzo zaklima glavom da je razumeo.

—■ Tako, to smo se dogovo­rili. Dakle, otkud si se stvorio?

Lesli je nekoliko minuta ću- tao trljajući čelo, ali onda be­spomoćno sleže ramenima po­kazujući na ožiljak na čelu.

— Znači udarac ti je sve po­brkao? Dobro, Nije ni važno. Imaš li gde da spavaš? Nemaš. Hoćeš da radiš za mene?

Lesli je ćutao, ali su mu oči govorile. Njegova mentalna snaga, nedostupna Popovu, te- rala je ovog mafijaša da razu­me i ono što inače ne bi mo­gao.

— Ha, pitaš me šta bi radio? Pa, ništa i sve. Ništa dok ti JA to ne naredim, a kada ti nešto naredim onda radiš sve što ti se kaže. Imaćeš stan, hranu, že­ne, p iće ... ah, da, i para koliko zaradiš.

Ponuda je bila jasna i Lesli bez razmišljanja, kao svaki be­skućnik željan stalnog obrokai udobnog ležaja, brzo potvrd­no klimnu glavom. Još tokom razgovora video je kako se Boldvin pozdravlja sa nekom kršnom devojkom duge smeđe kose, tamo u dnu sale, ali nije mogao da krene za njim kada

50 NINĐA 152

ovaj u društvu devojke napusti prostoriju.

— Preko puta je hotel u ko­me žive svi moji ljudi. Odvešće te tamo i smestiti u jednu so­bu. Evo ti nešto para za poče­tak. Tamo ćeš se hraniti i če­kati da te pozovem. Nikako ne napuštaj sobu bez mog odobre­nja. Uostalom i nemaš kud da ideš. Ovde si bar siguran — završi Jurij i gestom monar­ha otpusti svog novog čoveka.

Desetak minuta kasnije ob- reo se u maloj jednostavno na- meštenoj sobi sa jednim uskim prozorom koji je gledao u zad­nje dvorište. Zarđale metalne stepenice za slučaj požara na­lazile su se tik kraj prozora. Čovek koji ga dovede do sobe promumla nešto na ruskom i samo mahnu rukom ostavlja­jući ga samog u sobi. Vrata ni­je zatvorio za sobom. Lesli po­đe za njim i isprati ga pogle­dom do kraja hodnika, a onda lagano i sam pođe prelbrojava- jući vrata. Na njegovom spra­tu bilo je sedam soba. Još dvo- ja vrata vodila su u dva kupa­tila, i na samom kraju hodnika nalazile su se drvene stepenice koje su vodile do portirnice, dva sprata niže. Isto tako ste penice su se pele još dva spra­ta uvis, ali su bile zagrađene metalnom mrežom.

Lesli se vrati u svoju sobu. Nekoliko minuta sedeo je na

tvrdom ležaju razmišljajući šta dalje da preduzme. Ša ka- tanom u ruci i vakizašijem za pojasom ninđa je išao pravo prema cilju uklanjajući pred sobom sve prepreke.

Ovog puta znao je šta mu je cilj, ali za katana i vakizaši ni­je bilo posla. Morao je da nad­mudri svoje protivnike pre ne­go što krene da ih uništi. Kad dođe taj trenutak neće morati da razmišlja.

Konačno odluči da krene još jednom do kuće u Grinič Vili­džu i sazna ime i adresu novi­narke kod koje se nalazi dis­keta.

Čim je doneo odluku, Lesli se pokrete. Na volšeban način njegov izgled koji su upamtili u »Trojki« sada je opet bio iz- menjen.

Zalizna kosa, obrijano lice, farmerke i siva majica — to je bio izgled čoveka koji hitrinom veverice sjuri niz požarne ste­penice i za nekoliko minvita nađe se u zadnjem dvorištu »Trojke«, gde je još uvek nas­lonjen na zid stajao njegov motor. On ga odgura kojih pe­tnaestak metara niz ulicu, a onda sede na kožno sedište pri­tiska j ući prstom starter za elektronsko paljenje. Kao ra­sni ždrebac motor prihvati gas i pojuri iz mesta prešavši pr­vih pedesetak metara na zad­njem točku. No nekoliko ma­

NINĐA 152 51

lobrojnih pari očiju, naviklih na sve i svašta, jedva registro- va ovaj vratolomni start zali­zanog motocikliste.

Kuća u Grinič Vilidžu bila je obavljena tamom i tišinom kao, uostalom, i najveći broj okol­nih zgrada. Poznatim putem ninđa stiže pred vrata sobe iza kojih se nalazila Fiona Gard­ner. Ninđa nasloni uvo na vra­ta i začu ravnomerno disanje usnule devojke. Lagano pritis­nu kvaku i vrata se pomeriše.

Devojka je spavala zgrčenih kolena dok je obem a rukama stiskala jastuk. Ninđa jo j pri­đe i blagim dodirom dohvati je za bradu.

Fiona se trže iz sna, ali nije uspela da vikne. Čak ni da iz­usti jednu jedinu reč. Samo je zurila u dva duboka oka. Dva oka koja su jo j iz nepozna­tih razloga ulivala poverenje. Ninđina sposobnost da se na­metne tuđoj volji, da sruši sve mentalne barijere bila je go­tovo neograničena.

— Nemamo mnogo vremena. Znam sve o pušci i ostalim do gađaj ima. Moram da saznam ime tvoje prijateljice pre njili. In ače ...

— Rebeka. . . Rebeka Dilon. Poslala sam jo j disketu poštom pre nego što su me poveli onim avionom. Ona stanuje preko puta zgrade »Tajmsa«. . .

To je bilo dovoljno. Lesli blago stisnu samo njemu zna­ni splet živaca negde iza devoj- činog uha.

—■ U red u ... spavaj. Seća- ćeš se ovog događaja kao sna. Nećeš biti sigurna ni da li sam zaista dolazio.

Narednog dana, negde oko pola devet, na stolu Ričarda Boldvina stajao je list papira sa imenom i adresom Rebeke Dilon. On se za tren osmehnu i pozva telefonom jednog od dvojice agenata koji su ga pra­tili i prilikom nedovršenog le­ta za Teksas.

— Idi i sredi je. Naravno, pre toga mora da ti preda dis­ketu. Proveri da li je nešto počela da piše. Uništi i to. Ako je tekst već u redakciji — ja ću se pobrinuti. Hajde sad. . .

Agent dohvati list hartije, pročita podatke i vrati ga na sto. Dok je on zatvarao vrata mašina za uništavanje papira već je isekla komad papira na sitne rezance.

Lesli Eldridž se tog jutra u liku agenta Toma Driskola po­javio na vratima malog stana novinarke Rebeke Dilon. Uza­lud je pritiskao zvono. Vrata se najzad otvoriše, ali ne njena, nego ona desno od Lesli ja. Ču­pava glava sva načičkana papi-

52 NINĐA 152

lotnama proviri kroz prorez iz­među sigurosnog lanca i vrata. Tek pošto namesti i naočari pozamašne dioptrije, žena ne­određenih godina progovori;

— Uzalud zvonite. Rebeka se nije pojavila u stanu od prošle noći. To znači da ni danas, bar ne tokom dana, nema šanse da se tu pojavi. Ako nije u redak­ciji, onda niko ne zna gde je— izrecitova.

Lesli se ljubazno osmehnu i zahvali na obaveštenju.

Dok je silazilo liftom sa pet­naestog sprata, Lesli zaključi da nije ništa neobično da se jedan novinar nekoliko dana ne pojavi u sopstvenom stanu. M orao je da sazna na koju ad­resu je Fiona Gardner uputila disketu: na stan ili redakciju. M orao je da reskira i zato, čim se lift zaustavi u prizemlju, on priiđe pultu iza kojeg je sedeo uniformisani crnac atletski gra­đen. Lesli izvadi svoju legiti­m aciju specijalnog agenta i po­kaza je portiru.

— Interesu]e me ima li kak­vog pisma ili koverta na ime Rebeke Dilon? — reče kratko pošto je dao dovoljno vremena čoveku da pročita ono nekoli­ko redaka na legitimaciji.

— Koliko ja znam, nema. To sam pre dva minuta rekao i onom drugom agentu koji je upravo pošao gore. Nisam si­guran da li je gospođica Dilon

u stanu, pa sam ga pustio da se sam u to uveri. Ona isklju­čuje telefon i ne mogu to li­čno da proverim — uzvrati crnac.

iako je znao ko bi mogao da bude taj drugi agent, Lesli upita portira ko je pomenut agent.

■— FBI. Tako je bar pisalo na legitimaciji. Eno, upravo se zaustavio na petnaestom spra­tu. Ako gospođica Dilon nije gore on će se brzo vratiti, pa možete i da ga sačekate.

Lesli odmahnu glavom.— Ako stigne bilo kakva po­

šiljka na ime mis Dilon, moliiTi vas da me obavezno izvestite. Ovo je broj m og telefona. Vaša saradnja je od državne važno­sti. Jasno? I još nešto. . . O ovome nikome ni reči.

Crnac začkilji očima. Onda upita:

— Čak ni onom drugom age­ntu?

— N I K O M E .Poruka je bila jasna.Za to vrem.e Boldvinov čovek

nije se zadovoljio uzaludnim zvonjenjem. Čim niko nije od ­govorio na prvi poziv, on iz džepa izvadi »češalj« i posle ne­koliko poteza brava popusti i vrata se otvoriše. Brzo je preg­ledao sve papire i koverte na stolu i policama, a zatim poče da razbacuje knjige i sve ono što mu je bilo sumnjivo. Kada

NINĐA 152 53

ni posle petnaestak minuta ni­šta nije pronašao, on zatvori vrata i uskoro napusti zgradu.

Specijalni agent Tom Dris­kol stajao je u međuvremenu ispred vrata zgrade. Po izgledu lica Boldvinovog čoveka zaklju­či da je njegova pretraga proš­la bez uspeha. Zato pođe do podzemnog prolaza i uskoro se nađe pred ulazom u tridesetpe- tospratnu zgradu u kojoj je njujorški »Tajms« zauzimaotri sprata.

Na portirnici ga ljubazna bri- neta poveza sa redakcijom, a ovi ga odmah povezaše sa so­bom u kojoj su sedeli repor­teri.

— Ne, Rebeka se nije pojav­ljivala dva dana. Koliko znam, nalazi se negde u Vajomingu... Ne, nemam pojma kada se vra­ća. Za sve druge informacije obratite se glavnom uredniku— obavesti ga mrzovoljni mu­ški glas.

Lesli je tako i uradio. Još jednom se raspitao za poštu na ime Rebeke Dilon, i pošto se legitimisao, on zamoli da ga obaveste.

Čovek u dugom sivom man­tilu koji mu je dosezao do vrha lakih cipela, sa velikim naoča- rima za maglu, stajao je lako oslonjen na drvenu ogradu. U ruci je držao neku čudnu nap­

ravu na kojoj su samo kratka cev i veliki teleskop podsećali na oružje. Na leđima, učvršćen širokim kaiševima od svilenog prediva, nalazila mu se mas- linastozelena metalna kutija od koje su dva creva, kao ona na bocama sa kiseonikom, vodile preko ramena do onog neobič­nog oružja.

Pedeset metara dalje nalazile su se tri različite mete. Jedna je imala obličje i veličinu čo­veka i bila je načinjena od ne­ke penaste gume ojačane plas­tičnim »kostima«, druga je bi­la od betona i predstavljala je zid visok dva metra, širok isto toliko i debljine oko pola me­tra. Treća meta bila je obično metalno bure, dvostruke oblo­ge i napunjeno zemljom.

— Stavite naočari i posmat­ra j te. Gađam redom sleva na­desno — obavesti čovek u du­gačkom mantilu trojicu nemih posmatrača. Jedan od njih bio je Milton Periš.

Posmatrači staviše naočari i instinktivno se pomeriše korak unazad.

Očekivali su detonaciju, ali nije Se čulo ništa slično.

Red svetiljki od žute do kr- vavocrvene počeše sve većom brzinom da se pomeraju levo- -desno, paleći se naizmenično, a onda ostade upaljena samo crvena. Ispod nje pojavi se reč »spremno«.

54 NINĐA 152

Čovek u sivom mantilu uda­hnu duboko i lagano povuče okidač. Nešto nalik električ­nom pražnjenju, ili šištanju uz­nemirene zmije, ako vam se vi­še sviđa, začu se na izlazu iz cevi, a več delič sekunde kas­nije lutka u ljudskom obliku nestade pred očima posmatra­ča. Samo su na sve strane le- teli komadići. Bez reči, nišan- džija pomeri oružje udesno i opet povuče okidač. Kao da je od sira, betonski zid eksplodi­ra. Od čitave konstrukcije os­tao je samo deo gornje ivice i čitav donji deo zida. Sve dru­go bilo je razbacano unaokolo na daljini od desetak metara. Ništa bolje nije prošlo ni me­talno bure. Njega je neidenti- fikovani hitac jednostavno ot­kinuo sa betonskog podnožja i, načinivši ogromnu rupu na sre­dini, odbaico dvadesetak meta­ra dalje.

I za sve to vreme oružje je ostalo bešumno, osim pome- nutog siktanja. Zato je sudar energije koju je oružje slalo sa metama ličilo na udare gro- ma.

— Videli ste šta može naša »EMP 21« — puška 21. veka. Naravno, ima još detalja na kojima treba da se poradi, ali u suštini to je to.

Senator Vilkins samo baci kratak pogled na Periša, a on­da dade znak svom pratiocu

da pođu. Posle dva koraka on samo okrete glavu i obrati se čoveku sa neobičnom puškom.

—• Koliko komada oružja ste već proizveli?

— Pa, ne mnogo. Mislim pe­desetak komada je spremno zbog proba sličnih ovim, ali ima delova spremnih za skla­panje za najmanje 500 koma­da — uzvrati inženjer.

— Nadam se da se niste mnogo hvalili okolo, mada mo­ram priznati da imate čime da se pohvalite — dobaci senator Vilkins.

Inženjer smače naočari is­pod brade, a onda se zadovolj­no osmehnu.

— Gospodine senatore, nije nam ovo prvi posao za Penta­gon ili vladu. . . znamo mi naš posao. U stvari, vi ste prvi ko je video dejstvo naše »EMP- -21«. Kažem, još je u fazi is­probavan ja i. . .

Senator Vilkins samo mah­nu rukom i prekide dalju be- sedu.

Nešto kasnije, dok je »lin- koln« sa šestoro vrata klizio neravnim zemljanim putem pu­stare, Vilkins se obrati Perišu:

— Pokupite sve delove, kao i gotovo oružje, i predajte ga. Kontaktiraćete me tek kada pošiljka napusti naše teritori­jalne vode.

Periš samo klimnu glavom, ali nikako nije mogao da se

NINĐA 152 55

oslobodi zlih slutnji koje su ga neprekidno naučile otkako se pojavio onaj đavolski momak iz Vašingtona. Lomio se da li da ga pomene senatoru, ili da sačuva imidž pouzdanog čove­ka koji saro. rešava iskrsle te­škoće. Uzdahnu i odluči se za drugu varijantu.

Godine boravka u prestonici i bavljenje politikom izgradi­le su kod senatora Vilkinsamoć da oseti kada mu se sa­govornik koleba, strepi ili ne­čega plaši. Periš se, recimo, ne­čega plašio. Svedočio je o to­me znoj na njegovim slepoč- nicama, blago drhtanje prstiju na šakama i čudna boja očiju.

— Nešto nije u redu? — upita kratko zagledavši mu se u oči.

Milton Periš uzdrhta, a onda tiho uzvrati.

— Ne. .. mislim da je sve u redu. Zašto pitate?

Nije dobio odgovor.Kada je sat i po kasnije na­

puštao »linkoln«, senator mu dobaci.

— Nadam Se da ćeš izgura­ti posao do kraja. Sve posle- dice neuspeha snosićeš sam. Ja ne postojim.

Ledeni glas koji je dopirao iza dopola spuštenog tamnog stakla na »linkolnu« sekao je kao brijač.

Periš nije imao vremena ni da klimne glavom, a velika li­

muzina naglo krete ostavljaju­ći na asfaltu crne tragove.

— Znam ja dobro vas »gla­vonje«. Kad su pare u pitanju onda ste tu prvi, sav kajmak je vaš, a kad treba dupe da se isturi na nišan, onda je vaše vredno kao. . .

Promrmlja još nešto, pa kre­te ka svom birou. Dugo je ra­zmišljao o tome kako i na ko­ji način da se zaštiti. Nije mno­go verovao članovima ruske mafije, a još manje senatoru Vilkinsu. Onda se seti svoje ne­kadašnje ljubavnice sa kojom je još uvek, povremeno, odi'- žavao kontakte. Nisu, doduše, više bili strasni ljubavnici, ali ostali su korektni prijatelji ko­ji bi povremeno pode lili i kre­vet.

— Rebeka! Pa da. . . Kako se odmah nisam setio? Ona je zmaj od reportera, a ume da ćuti. Njoj ću sve da ispričam— reče poluglasno dok se lif­tom peo prema kancelariji.

Čim je seo za sto, poče da okreće telefone u redakciji, pa kod kuće. Pošto je čuo već poznate podatke o Rebekinom odsustvu, on okrete samo nje­mu znani broj i ostavi kratku poruku.

— Javi se čim dobiješ poru­ku. Stvar je od životne važnn- sti.

Znao je da će, iako čak u Vajomingu, ili negde na putu

56 NINĐA 152

za N jujork, Rebeka Dilon do­biti njegovu poruku. Brzo je pregledao poštu, saslušao sek­retaricu koja mu referisa o za­kazanim sastancima, a onda napravi sebi raspored. Otkazao je dva sastanka i zajednički ručak sa jednim visokim ofici­rom iz Pentagona.

— Čim stigne poruka na 0011 odmah me obavestite. Da, uđite u salu za sastanke i ja ­vite mi. Obavezno — naredi se­kretarici, a zatim požuri na sa­stanak sa svojim ljudima, ko­me će prisustvovati i direktor n ju jorškog sektora FBI.

Sastanak je bio kratak, ali kada su pošli svaki na svoj po­sao, direktor zadrža Periša.

— Imamo nekih teškoća u »Maloj Odesi« — reče pede- setpetogodišnji visoki oficir FBI. . .

Pri pomenu »Male Odese« Periš oseti kako mu kolena kle­caju, a poslednja kap krvi na­pušta obraze. Na njegovu sre­ću, njegov pretpostavljeni je tog trenutka bio okrenut leđi­ma i Periš brzo povrati dušev­nu ravnotežu.

— Dva prebegla oficira KGB nalaze se u »Maloj Odesi«, a, koliko znam, mi tamo nema­m o naše ljude. Tu dvojicu o fi­cira m oram o po svaku cenu da nađemo. Imam podatke da znaju nešto što je veoma, V E-

0 M A važno za našu službu i Vašington. Šta predlažete?

Periš je neko vreme ćutao. Onda shvati da mu se pruža prilika da se istakne, što mu je uvek bila misao broj jedan,1 zato brzo poče da objašnjava.

— Več sam preduzeo kora­ke u, »Maloj Odesi«. N e .. . ne tim povodom o kome vi pri­čate. Jurim nešto drugo i mi­slim da će veza koju sam stvo­rio, i koja me je đavolski ko­štala, m oći da nam pomogne. Ako biste mi rekli nešto više detalja .. .

Desetak minuta samo je slu­šao. Nije ništa beležio. Uosta­lom, njegov lični magnetofon, montirtn ispod ploče stola za kojim je uvek tokom sastana­ka sedeo, snimao je sve od m o­menta kada je zauzeo svoje mesto.

— To je sve. Ne moram da vam ponavljam od kakve je važnosti hvatanje dvojice pre- beglih oficira KGB-a, kao ni to da će vaš eventualni uspeh biti zabeležen u vašem dosijeu. Znate i sami da će se unapre­đenja deliti za dva meseca.

Periš samo klimnu glavom i isprati svog šefa. Potom se vrati i iz magnetofona izvadi malu kasetu, a na njeno mes­to stavi drugu.

Naglo isključi magnetofon na stolu kad mu uđe sekreta­rica.

NINĐA 152 57

— Gospodine, vaša veza. . Da, ONA.

— Periš je rukom otpusti, a onda dohvati crveni telefon sa stola.

— Halo, Rebeka! Da, ja sam. Važno je, ne bih te zvao da nije važno. Kakvi specijalni agenti? Ko iz FBI? N e .. . ne­mam pojma. To je razlog više da se što pre vidimo. Gde se nalaziš?

— Upravo slećem. . . zovem te iz pilotske kabine. Dođi po mene. Najbolje ćemo razgova­rati usput — uzvrati prijatan ženski glas, pa prekide vezu.

Ko je to mogao da se inte­resu je za Rebeku i zbog čega? Znao je da njegova poznanica ume svojim tekstovima da uz­burka i najviše krugove u Va- šingtonii ili birokrate u Vols- tritu, ali specijalni agent i. . .

— O, G ospode... nadam se da nije ON — gotovo povika kada ime Toma Drsikola po­veza sa pojm om specijalnog agenta koji se raspitivao za Re­beku.

— Ali, šta ima on sa Rebe- kom? Ona nema pojma o mom poslu. . . o novom oružju. Sva­šta, počeo sam da se ponašam kao paranoik — reče polugla­sno i vrati se preslušavanju tek snimljene trake kad ga zvo­njava telefona još jednom pre­kide.

— Da, ja sam. A h ... ti si. Šta je sad? — upita kad je pre­poznao glas svog ortaka Ričar­da Boldvina.

— Samo da proverim da li se ON javljao. Nije? Moji ljudi ga traže na sve strane. Pustio sam poternicu. Zašto ti to ni­sam rekao? Pa valjda mogu sam nešto da uradim. Ne zabo­ravi da je ubio dva m oja čo­veka i oteo važnog svedoka...

— Kojeg svedoka?— ONOG svedoka! Hočeš da

ti je nacrtam? Nego, izgleda da je devojka disketu snimila u duplikatu. . . Čekaj, ne pani­ci. Imam verovatni trag. . . po­stavio sam zasedu i čekam. Čim se njena prijateljica vrati iz Vajominga, moja je. ..

Vajoming?! Nemoguće da je reč o istoj osobi! — gotovo kriknu Periš pokrivajući ru­kom slušalicu. Pošto se umiri, upita:

— 0 kome je reč, ako nije tajna?— Devojka ima prijateljicu no

vinarku. Neku Rebeku Dilon. . .Periš ispusti slušalicu iz ru­

ku i ona pade na tepih.—• Halo! Halo! Miltone, šta

se dešava, do đavola?! — vi­kao je Boldvin.

Konačno, Periš podiže slu­šalicu.

— Ispala mi je slušalica iz ruke. Znači ti znaš za tu novi­narku?

58 NINĐA 152

— Kako to misliš ja znam? Da nisi i ti nešto saznao?

— Ja? Kako bih? Ma ne. . . to sam onako rekao. U svakom slučaju javi mi kada je tvoji ljude uhvate. Obavezno.

»Kako da ne«, reče u sebi Boldvin. »Reči ću t i . . . ili, još bolje, pročitaćeš u novinama«.

Možda bi tog jutra i životni put poznate reporterke »Tajm­sa« Rebeke Dilon bio okončan da Boldvinov čovek nije toh- ko bio obuzet rasnom plavu­šom impoazntne biste koja je davala inform acije u pristani­šnoj zgradi njujorškog aerod­roma. Tako mu je promakla inform acija da je sleteo avion na koji je trebalo da motni. Kada se setio da pita zašto avion kasni — Rebeka Dilon je već sedela pored Periša u njegovoin službenom automo­bilu paleći mentol cigaretu.

Pošto je uvukla dva duboka dima, ispuštajući potom op o j­ni ukus mentola kroz nozdrve, ona se okrete svom poznaniku;

— Da čujem gde gori? I šta je to od životne važnosti?

— Da li poznaješ osobu po imenu Fiona Gardner? — upi­ta je Periš umesto odgovora.

— Svakako, to mi je prija­teljica iz školskih dana. Obe smo došle iz Ohaja i obe nap­ravile karijeru ovde u Velikoj Jabuci — reče devojka. — Ka­kve ona veze ima sa nama?

— Dakle, znaš i gde je radi­la?

— Naravno da znam. Nego, reci mi hoće li čitav naš raz­govor da se svede na tvoja pi­tanja?

— Izvini. Stvar je veoma ko- mplikovana i ne znam odakle da počnem —■ zamuca Periš.

Rebeka ga zagleda u oči, a onda ga uhvati obema ruka­ma za bradu.

— Pa, reaimo, da počnemo od toga da li mi još uvek ve­ru ješ?

— Ti znaš. . . pa zar bih te inače zvao?

— U redu. Sada počni da pričaš, kao da se ispovedaš — nasmeši se reporterka i udob­no se zavali na sedište.

Periš je ćutke voziio još neko vreme, a onda naglo skrenu na sporedni put. Zaustavio je automobil u hladu grupe viso­kog drveća, isključio je m otor i tek onda počeo da priča.

— To je sve. Baš sve. Ne­m oj da me strogo sudiš zbog ovoga. Na neki način sam uh­vaćen u sve ovo, a. . . moram da priznam da me je gomila para znatno opredelila da skre­nem sa dosadašnjeg puta. Sa­da nemam kud. M oji ortaci su moćni. .. znaš i sama ko je se­nator V ilk ins...

Devojka je ćutala. Stvari ko­je je čula bile su toliko važne da su mogle da uzdrmaju i Se­

NINĐA 152 59

nat i čitavu administraciju, po­gotovu što su se približavali izbori za novog predsednika. Nekoliko puta pogledala je u svog prijatelja kao da ga prvi put vidi. Nekada, pre sedam godina, privukao je svojom od- lučnošču, nepokolebljivošću ka­da je posao u pitanju. Setila se prvog susreta kada je pisa­la seriju reportaža o njujorš- kim »porodicama« i »kumovi­ma«, a on bio na putu da uni­šti jednu od najznačajnijih ma- fijaških porodica ... Pitala se da li je ovo kraj nje isti taj Čovek.

— Šta tačno želiš od mene?— iznenada ga upita.

— Ako se meni nešto dogo­di, želeo bih da raskrinkaš se­natora i ostale, a ako si dobi­la onu disketu odmah je uni­šti. Ona je smrtna opasnost za onoga ko je poseduje.

Devojka je neko vreme ću­tala.

— Žao mi je, Miltone. Ne mogu da ti pomognem. To što si mi rekao ne sme da se sak­rije. Pa to je veleizdaja, čove- če. Dajete ruskoj mafiji tako moćno oružje! Da li si se bar jednom upitao šta će biti ako to oružje dospe u ruke tero­rista? Valjda nemaš iluzija o tome kod koga će oružje zavr­šiti. I sam znaš ko najviše plaća? Zar i posle toga možeš

od mene da očekuješ da pos­tanem vaš saučesnik?

Milton Periš ućuta. Tog da­na prvi put mu pred svest iz­bi sve ono što je uporno poti­skivao. Jedan trenutak slabo­sti, jedno propušteno unapre­đenje i povređena sujeta poko­lebali su ga i on je pristao da se uortači sa senatorom. . . da eventualno zaradi znatnu su­mu novca i zauvek napusti FBI, Njujork, pa čak i SAD. Sada mu je sve to izgledalo toliko daleko, nedokučivo...

— Šta predlažeš? — upita devojku ne usuđujući se da je pogleda u oči.

— Prekini sve. Skloni se ne­gde dok ja sve ne objavim u novinama, a kad stvar bude kuhninirala, sam se prijavi. Plati svoju krivicu, a ja ću ti onda pomoći od sveg srca. To je moj predlog — reče devoj- ka u jednom dahu gledajući ga pogledom punim nade.

Nisu primetili svetloplavi »ševrolet« koji se zaustavi dva­desetak metara od njih. Mo­mak kratko, ošišane kose na­pusti vozilo i poče da ;im se približava. Primetili su ga tek kada se sasvim približio.

— Milton Periš? — preteče ih on kratkim pitanjem.

— Da, ja sam. ..Momak podiže ruku i Rebe­

ka ugleda cev revolvera sa pri­gušivačem. Nije uspela ni da

60 NINĐA 152

krikne, a nepoznati ispali hi­tac pogodivši Periša u slepo- očnicu. Devojka oseti kako mu glava pada na njeno rame, a kapi krvi isprskaše je po licu.

— Životinjo! Ubico!!! Plati­češ — poče da vrišti, ali se momak nije obazirao, nego priđe s druge strane kola i ot­vori vrata koja je prestrašena devojka kasno i uzaludno po­kušavala da zaključa.

— N e ... nem oj! Nemaš raz­loga .. . ja . . . ne pucaj! — po­če da zapomaže.

Momak je bez reči dohvati za ruku, izvuče iz kola i skoro odnese do parkiranog automo­bila. Pošto je smesti na zad­nje sedište, on joj zari iglu tan­kog šprica u mišicu desne ru­ke. Trenutak kasnije devojka utonu u dubok san. Momak tek tada dohvati mobilni tele­fon i ukuca poznati broj.

— Šefe, posao je obavljen. Paket je kod mene. Ne, nisam ništa pitao. U redu, vidimo se za četrdesetak minuta. Da, znam mesto — brzo izvesti svog šefa, kapetana Boldvina, i prekide vezu.

Bio je to jedan od dvojice najvernijih saradnika i ortaka kapetana Ričarda Boldvina. Nekadašnji pripadnik Morskih foka, poručnik Sem Silton, na­učio je da se naređenja izvrša­vaju bez pogovora, a dogovori poštuju do nasitnijeg detalja.

Izbivši na glavni put, on da­de gas pošto se uverio da ni sa jedne strane nema vozila, što je značilo da nije bilo ni sve­doka.

Pa, ipak, nije bilo tako.Kao da je iz zemlje iznikao,

na drumu se pojavi patrolni m otor »Harli« na kome je go­tovo ležao vozač u crnom kož­nom odelu, s crnom kacigom na glavi i neprozirnim pleksig- lasom ispred lica. Tako obučen više je ličio na vanzemaljca, ne­go na vozača. Opremljen pri- ^šivačem na auspuhu, motor je prosto leteo. Boldvinov čo­vek ga je primetio tek na ula­sku u metropolu, ali ga je ub­rzo i izgubio iz vida u masi dru­gih vozila. U svakom slučaju vozač motora nije mogao da bude značajan.

Bila je to greška.Ninđa ima hiljadu lica, a os­

taje nevidljiv.Kad jednom krene nečijim

tragom ništa i niko ne može ga zaustaviti ili pokolebati.

Zato nije ni čudo što Boldvi­nov momak nije mogao da po­sumnja da je pračen i da ne može da pobegne. Uzalud se okretao nekoliko puta pre ne­go Što je stigao do Grinič Vi­lidža i svoj »tovar« odneo u višespratnicu nedaleko od Bol­dvinovog skrovišta. Ova kuća bila je jedna od baza za priv­remeni smeštaj svedoka pod

NINĐA 152 61

zaštitom. Trenutno je bila pra­zna i mogla je da posluži kao privremeno skrovište. Kada je ušao u kuću, on spusti ones- vešćenu novinarku na trosed. Svilena haljina podiže se viso­ko, otkrivajući par vitkih, be- lih nogu. Pri pogledu na njih, a još više na majušne crne čip­kaste gaćice koje su prosto ma­mile, momak uzdahnu i obliz­nu usne. Priđe devojci i kleknu pored troseda. Rukom poče da prelazi preko glatke kože bu­tina osećajuči kako ga strast sve više obuzima dok mu je požuda maglila pogled. De­vojka se u snu pomeri uz oteg­nuti uzdah. Blago raširene no­ge prosto su mamile. Agent do­hvati rub crnih gaćica i podiže ga s lakoćom. Uskoro mu prs­ti uroniše u čuperak plavih, svilenkastih dlačica. Jednom n.xkom poče da otkopčava kaiš na pantalonama kad ga okre­tanje ključa u bravi ukoči u mestu. Brzo navuče devojčinu haljinu u pristojan položaj, a sam pokuša da povrati norma­lno disanje.

Ričard Boldvin samo okrz­nu devojku pogledom i pogle­da na sat.

— Koliko će još biti bez sve­sti?

— Pa, najviše desetak minu­ta. Dao sam joj ćelu dozu. Ni­sam hteo da reskiram da mi se usput probudi.

Boldvin klimnu glavom. Za Periša nije ništa pitao. Znao je koliko je njegov momak po­uzdan i iskusan. Zauze mesto u jednoj od tri fotelje u sobi i zadubi se u misli.

Blago pomeranje i teški uz­dasi devojke na ležaju skrenu- še pažnju dvojice muškaraca.

Rebeka konačno otvori oči, ali još uvek nije bila sasvim svesna ni sebe, ni onoga što je preživala, a još manje gde se i zbog čega nalazi. Tek posle pet minuta uspravi se i zagleda u dvojicu muškaraca. Boldvino­vog čoveka prepoznala je i po­red polumraka u kome se soba nalazila.

— Ti. . . ubico! Ja sam novi­nar »Tajmsa«, sa mnom ne možeš ovako. .. ja sam zašti­ćena.

— Zaveži — preseče je Bol- dvinov glas.

Devojka prkosno ustade.— Ko si ti da mi naređuješ?

Zahtevam da me odmah pusti­te! — povika i pođe ka telefo­nu koji se nalazio na malom stolu metar od nje.

Već je dohvatila slušalicu kad je pogodi žestok šamar po licu.

Vrisnula je više od iznenađe­nja nego od bola. Oči jo j sev- nuše, a uskoro dobro izvežbani udarac nogom, naučen na tre­ninzima karatea, pogodi Bol­dvina u preponu i on jeknu

62 NINĐA 152

srušivši se na kolena. Ne pre­kidajući pokret, ona se brzo okrete na peti i pokuša da uda­ri i drugog čoveka — ali ovaj je bio spreman. Rebeka je znala ko su »Morske foke«, aii nije znala da je ovaj m o­mak jedan od njih. Pokušala je još jednom, ali bezuspešno. Umesto da ga pogodi, sama po­lete u vazduh i teško tresnu na goli pod. Jeknu od bola i ostade da leži.

— Ti k učko.. . platićeš mi— ječao je Boldvin još uvek savijen u struku.

— Napred, muškarčino. . . samo navali — podrugnu mu se Rebeka.

Boldvin u prvi mah htede da poleti i premlati je, ali se još jednom profesionalac u njemu probudi na vreme. Pre­bijena ili mrtva ne može mno­go da mu pomogne. Sada je bilo najvažnije da se dočepa diskete. Posle toga život Rebe­ke Dilon neće vredeti ni pro- bušenog centa.

— Daj jo j još jednu injek­ciju — reče svom čoveku.

— Neću nikakvu injekciju! Beži, ostavi me! — poče devoj­ka da se otima, ali je snažni momak savlada bez muke i uskoro jo j ubrizga još jedan opi jat u venu.

Ubrzo je zaspala.Dvojica muškaraca skinuli

su je do gaćica tražeći disko­

teku, a onda Boldvin odluči da je ozvuči i pusti. U mali me­daljon spakova jednu »steni- cu«, a drugi jo j pričvrsti za če­šalj koji je imala u kosi.

— Odvezi je i izrbaci u neku mirnu ulicu. Posle toga je pra­ti 24 časa. Ako se umoriš, tra­ži zamenu. Čim budeš siguran da je uzela disketu, uhvati je. Disketu uzmi, a sa njom radi šta hoćeš, pa je likvidiraj — naredi i iz istih stopa napusti kuću.

Nekoliko metara dalje od ulaza u zgradu spazi momka lica zamazanog uljem kako pe­tlja oko motora.

— Zar sad da me izneveriš, a onakva riba me čeka? Po- lomiću te ako ne kresneš u ro­ku od dva minuta! —• psovao je momak udarivši nogom u zadnji točak motora.

Boldvin se nasmeši i odjuri niz ulicu.

Istog momka video je i nje­gov poverljivi čovek i zato je sačekao da motor najzad upa­li i nestane iz vidokruga. Dok je on ponovo ušao kako bi iz- neo omamljenu devojku vozač motora je vratolomnom brzi­nom obišao krug i sada je vre­bao iza ugla skriven stablom stare topole. Čim je automo­bil ispred njega krenuo, i on dade gas i poče oprezno da ga prati. Praćenje je potrajalo sve do velikog parkinga ispred

NINĐA 152 63

jednog od tržnih centara na Ist Riveru. Momak parkira m otor i brzo se provuče između par­kiranih vozila. V ideo je agenta kako izlazi iz autom obila, ot­vara suvozačeva vrata, nešto izvlači, a potom seda za vo­lan i nestaje. Lesli, jer to je b io on, priđe jo š nekoliko ko­raka. Onesvešćena devojka se­dela je leđima naslonjena na zid zgrade. Lesli se brzo osvr­te oko sebe. Ugleda dve žene sa decom kako se približavaju parkingu i on priskoči do oma­mljene devojke. Brzo je podiže i, prebacivši njene ruke oko svog vrata, čvrsto je zagrli.

— Ova mladež baš nema ob ­zira. . . još malo pa će i ljubav da vode nasred ulice. M e r i.. . Džimi, ne gledajte, brzo u ko­la — povika starija od dve že­ne.

Ona mlađa s uzdahom zag­leda široka leđa m om ka koji je kao od šale držao iznad ze­m lje svoju devojku, a onda i sama požuri da sedne u kola. Čim su one zamakle iza ugla, Lesli poče da prim enjuje svo­je znanje i da vraća devojku svesti. Kada je u tome uspeo, on je hipnotisa, a zatim posadi iza sebe na m otor.

Tek kada su stigli pred zgra­du u k o jo j je Rebeka stanova­la Lesli iskoristi jednu spore­dnu uličicu i brzo izmeni sop- stveni izgled. Uhvati Rebeku

pod mišku i uvede je hol. Crnac sa recepcije ga odmah prepoznade i prijateljski mu mahnu rukom.

— Ovaj koverat i ova tri pi­sma stigla su za gospođicu Dilon — reče. Bio je jedan o fi­cir FBI, ali sam ga slagao, kao što ste rekli — dodade s p o ­nosom .

— Hvala, neću vam ovo za­boraviti. Možda ovih dana po­pričam o i o vašem novom po­slu — dobaci Lesli.

Kada su najzad stigli u stan, Lesli oslobodi devojku hipno­ze. Sedela je na krevetu i neko vreme buljila u prazno. Onda, kao da se trgla iz sna, skoči i upita?

— K o ste vi? Kako sam do- spela ovam o? Gde su ona dvo­jica. . . jeste li i vi sa njim a?

— Polako, gospođice Dilon. Ja sa m .. . pa, recim o, prija­telj. Tu sam pre svega da vas zaštitim, kao i Fionu Gardner, od ljudi koji vas progone.

Nešto u očim a nadasve priv­lačnog snažnog muškarca delo- valo je na nju um irujuče i ona sede na kauč.

— Šta se, u stvari, događa? .Jadni Periš. . . Znate, njega?...

— Znam, likvidiran je. V i­deo sam njegovo telo u auto­m obilu na putu. Da sam ra­nije stigao možda sam m ogao da sprečim ono najgore. Ova­

64 NINĐA 152

k o . .. — Lesli je namerno sla­gao.

— On mi je pre smrti ispri­čao nešto u šta sam jedva po- verovala. Toliko je strašno i . . . opasno.

— Opasno je svakako, a m o­že da bude i strašno ako doz­volim o da ovo dospe u pogre­šne ruke — nastavi Lesli i do­baci jo j koverat sa disketom.

Rebeka otvori koverat i unu­tra nađe disketu i parče papira sa kratkom porukom ;

»Čuvaj ovo dok ti se ne ja­vim. Ako se ne javim za tri dana, onda više nisam živa. Fiona!«

Rebeka upitno pogleda nepo­znatog muškarca. Onda se se­ti da ne zna ni njegovo ime. Kao da jo j čita misli Lesli, po­seže rukom za unutrašnji džep i reče vadeći legitimaciju.

— Driskol. . . Tom Driskol, specijalni agent iz DC. Znam sve što se dogodilo, ali još uvek ne smem da reagujem. Moram da saznam ko stoji iza čitavog ovog posla.

— Da li je Fiona. . . živa?— sa zebnjom upita Rebeka.

— Da, živa je. Znam i gde se nalazi. Sada, kada sam do­šao do vas, m ožda bi bilo naj­bolje da budete zajedno ■—• re­če kao da je tog časa odlučio šta dalje.

Neko vreme su ćutali, a on­da Lesli iznenada progovori.

— Skinite sa sebe svu ode- ču. Ne, ne brinite. Sačekaću dok se presvučete u kupatilu. Pretpostavljam da su vam pri­kačili »stenicu«, inače vas ne bi pustili tek tako.

Tog detalja Lesli se setio tek pre par minuta. Sada je m o­gao da očekuje i neočekivano.

To se i dogodilo.Nekoliko tiho izgovorenih re­

či pred vratima i nagla tišina bili su dovoljna opomena. On priđe vratima kupatila i samo tiho poruči devojci da ne izla­zi dok je ne pozove.

Ponovo dođe do vrata i to u trenutku kada neko zakuca.

— Gospođice Dilon, otvori­te. Imate pošiljku — začu se prigušeni muški glas.

Lesli otvori vrata, ali ostade skriven iza njih. Prvo je ugle­dao ruku s revolverom, zatim još jednu, pa još jednu. Naglo i svom snagom tresnu vratima i dva od tri revolvera odleteše na pod. Istom brzinom i sili­nom on ponovo otvori vrata i kao kobac ulete među nezvane goste. Kao što je i predosetio, tu je bio i četvrti čovek. Onaj koji je ubio Periša i uhvatio devojku. Boldvinovi agenti, iako obučeni za borbu prsa u prsa i borilačkim veštinama, delovali su kao jadni početnici u odnosu na Leslija.

Nekoliko raznovrsnih i isto toliko razornih udaraca poba-

NINĐA 152 65

ca najbliže napadače po hod­niku. Glavni Boldvinov čovek shvati da za njega nije još d o ­šao trenutak, pa brzo pobeže niz hodnik. Ona trojica moma­ka pokušaše još jednim napa­dom — ali uskoro su to gorko požalili. Polomljenih noseva, ruku ili rebara, ostadoše izva- Ijeni po podu hodnika.

Rebeka Dilon nije izdržala. Uvijena peškirom pojavila se na vratima kupatila u trenutku kada je Lesli zatvarao vrata. Imala je taman toliko vremena da ugleda trojicu oborenih mu­škaraca u hodniku. Njen zaš­titnik izgledao je kao da mu se ništa nije dogodilo.

— Da li su došli zbog mene?Lesli potvrdno klimnu gla­

vom, a zatim dohvati odeću iz devojčinih ruku. Ništa nije pronašao. Onda ugleda meda­ljon na lančiću oko devojčinog vrata. Reče jo j da ga otvori i oc'mah ugleda, »stenicu« Izva­di je i baci u klozetsku šolju.

— Više nemate nakita?— Ne. Jedini ukras je če­

šalj koji nosim u kosi. . . eno ga u kupatilu — reče Rebeka i požuri da ga donese,

— Evo još jedne napravice. Ova će nam poslužiti da ih na­samarimo — reče i prikači »stenicu« na smotane novine.

Pošto se Rebeka spremila, oni pođoše napolje. Ispred zgrade uhvatiše taksi. Boldvi­

nov čovek ih je video, ali nije žurio. Imao je tragač sa ekra­nom kraj sebe i mogao je da im da fore. Lesli, međutim za­ustavi taksi iza prvog ugla i, dajući vozaču dvadeset dolara progunđa nekakvo izvinjenje. Izlazeći iz kola, baci smotane novine na pod vozila i osmeh­nu se. Tog dana agent će biti zauzet praćenjem »stenice« po čitavom gradu dok on bude smentao devojke negde na si­gurno mesto.

Kapetan Boldvin takvom si­linom tresnu po stolu da jedan od telefona odlete na pod, a hrpa papira uredno složenog rasu se na sve strane.

— Jesam li ja lud, ili ste vi idioti?! Ostavim vam jednu že­nu da je pratite i šta se desi? Jedan momak je sredio vas četvoricu. ..

— Samo trojicu, kapetane. J a ... ja sam se povukao — poče da objašnjava desna ru­ka kapetana Boldvina, poruč­nik Sem Silton.

— Hoćeš da kažem pobegao?— Ne, nisam pobegao. Po­

vukao sam s e .. . mogao sam i da ga ubijem — nastavi po­ručnik mirno, mada nije baš bio ubeđen u ono što je rekao pokušavajući da se opravda i pred šefom i pred sobom.

66 NINĐA 152

— Dosta! Nisu mi potrebni izgovori. Hoću rezultate!

Još dok je galamio jedna misao sve više se uobličavala u njegovoj glavi. Bolje reći, bio je to strah. Onaj agent iz Vašingtona bio je više nego opasan. Kakva li je bila ta specijalna, tajna služba za ko­ju niko u FBI i njegovoj služ­bi za zaštitu svedoka nikada nije čuo? Mora da su jaki ako imaju ljude kao što je onaj momak.

— Gospode. . . pa on možda zna ...

Ništa ne objašnjavajući, on izjuri iz kancelarije dajući us­put znak svom čoveku da ga prati. Cim su uleteli u auto­mobil, on dade gas i pojuri ne obazirući se ni na znak »stop« na uglu, ni na saobraćajnog po­licajca koji pojuri za njima. Tek posle stotinak metara Bol­dvin o'svetli znak ispod zadnje haube i saobraćaj ac odustade kad ugleda crvenim slovima ispisan znak »FBI«.

Poručnik Šilton nije ni reč izustio. Znao je da je u pita­nju nešto izuzetno važno i sa­mo proveri oružje ispod pa­zuha.

Kada su ušli u poznatu uli­cu u Grinič Vilidžu, Boldvin dotera kola do samog ulaza u svoje do tada tajno skrovište. Ulicom je prošao samo jedan džip i prodavač sladoleda. Ku­

ća je bila u senci okolnog dr­veća i sve je u njoj i oko nje izgledalo normalno. Boldvin brzo ugura ključ u bravu i ot­ključa vrata.

— Ostani tu i pucaj na sve što se pomeri — bez opomene.

Poručnik Silton izvadi »be- retu F-92«, ubaci metak u cev i povuče se u senku masivnog dovratka.

Boldvin odjuri na sprat pr­eskačući po dva stepenika. Za­boravio je na opreznost. Nije čak ni oružje izvukao iz holi- stera. Lako otvori vrata sobe u kojoj se nalazila Fiona Gai'- dner — i odahnu.

Devojka je ležala na kreve­tu zgrčenih n o ^ . Ipak je pri­šao i dotakao je rukom. Ona se okrete i bunovno se zagle­da u njega.

— Znači ovde me ipak još nisi nadmašio — promrmlja kapetan i okrete se prema vra­tima.

Ugleda snažnu figuru ispred sebe i besno riknu:

— Rekao sam ti da. .. h e j... pa to n isi... ko si ti? U P O...

Senka ispred njega eksplo­dira i on oseti nesnosni bol. Nije više imao vazduha ni da ostane pri svesti, a kamoli da završi započeti poziv u po­moć.

Poručnik Silton začu nešto nerazgovetno, pa zato priđe stepenicama. Sav se pretvorio

NINĐA 152 67

u uho, ali više se ništa nije čulo. Da li mu se sve samo učinilo? Iskusan pripadnik »Morskih foka« pozva tiho sv­og pretpostavljenog. No kada ni posle trečeg poziva nije do­b io odgovor on pođe oprezno prema spratu.

Lesli dade devojci znak pr­stom da ćuti, brzo je prebaci preko ramena i nestade kroz vrata sobe u trenutku kada je poručnik Silton prvi put iz­govorio ime svog šefa.

U nekoliko skokova Lesli je već bio na tavanskim stepeni­cama i uskoro nestao u tami potkrovlja.

Silton nasloni uho na vrata ispred sebe. U prvi mah ništa nije m ogao da čuje, a onda mu se učini da neko u sobi ječi. Odmače se i skupivši se u živo đule, jednostavno izvali vrata. Napravi kolut preko glave i ne ispuštajući oružje iz ruku, nađe se s druge stra­ne kreveta. Opet je začuo je ­canje.

Našao je svog šefa kako ste­žući sopstveno grlo pokušava ili da povrati dah ili zadavi samog sebe. Brzo mu priskoči i skide mu šake sa grla. Izvež- banim pokretima povrati mu dah. Istovremeno je bacao po ­gled svuda po sobi. Na pro­zoru su se nalazile rešetke. Uostalom, krila prozora bila

su zatvorena. Zatvorena su bi­la i vrata na sobi.

— Šta se dogodilo, kapeta­ne?

-— O N ... je bio ovde. Uda­rio me je. D evojka.. . sigurno je od v e o .. . — ječući i muca­jući govorio je kapetan Bold­vin.

— K o je to »ON«? Nikoga nisam video ni na stepeništu ni u sobi, a pojurio sam čira. sam začuo buku.

Sada su obojica pomno pre­traživali svaki kutak. Konačno poručnik pokaza na tavanske stepenice. Na njih je Boldvin sasvim zaboravio. Lično nika­da nije išao na tavan i zato je taj deo kuće i potisnuo iz sećanja.

Pojuriše obojica, mada su unapred znali da su zakasni­li.

I na tavanu je sve bilo mir­no. Tek tanani oblačak fine prašine svedočio je o nedav­nom kretanju po drvenom po­du ove zapuštene prostorije. Boldvin priđe malom prozoru na krovu. Jasno se videlo da nema znaka obijanja.

— Znači opet je pobedio.Sada sam siguran da je već bio ovde. Kako bi inače znao za sve o v o . ..? — govorio jeviše za sebe. Poče da oseča i dozu divljenja prema tom ta­janstvenom agentu iz Vašingto­na. Ni trenutka nije sumnjao

NINĐA 152

da je njegov napadač i spasi­lac Fione Gardner Tom Dris­kol.

— Šta sad? — prekide ga iz razmišljanja poručnik.

— Da, šta sad? — kao eho ponovi isto pitanje.

Čitavim putem do biroa ni­ko nije progovorio ni reč Tek kada su se smestili u prijatnu hladovinu prostrane kancela­rije, kapetan Boldvin je bio sposoban da ponovo reaguje kao kapetan-policajac, navikao da se sukobljava i rešava sva­kojake probleme.

— Nabavičete mi sva doku­menta novinarke Rebeke Di- ion, kao i dokumenta Fione Gardner. Hitno. Hvala — re­če sekretarici pritisnuvši dug­me interfona.

Verovao je da će, možda, neka od devojaka negde da se pojavi, da kupi nešto po- moču kreditne kartice, da te­lefonira. . . bilo šta.

Iste noći, tačnije sat pre ponoći, iz magacina Kompani­je pokojnog Eda Frimana, ne­koliko ljudi tovarilo je posle- dnje teške sanduke u kamion- -hladnjaču. Čitavu operaciju li­čno je nadgledao kapetan Bol­dvin, kao specijalno osigura­nje, kako je bio predstavljen odgovornom inženjeru kompa­nije.

Jedna senka tesno priljub­ljena uz niski krov magacina budno je pratila šta se doga­đa. Ninđa je prateći Boldvina stigao na pravo mesto. Sada mu je ostalo samo da sačeka da utovar bude završen.

Kada su se teška, automat­ska vrata na hladnjači zatvori­la, a ispuštanje hidraulika po­kazalo da je brava zaključana, kapetan Boldvin dade znak vo­začu da krene za njim.

Senka sa krova u veličanst­venom skoku polete ka zemlji i neprimećena odjuri kroz kapiju dvorišta. Kada je kami­on hladnjača krenuo jedva os- vetljenim sporednim putem, senka odjednom izroni iz mra­ka i skoči dohvativši krov hla­dnjače.

— Hej, šta je to lupilo? — upita suvozač.

— Šta je lupilo? Učinilo ti se, to je rupa na ovom pro­kletom putu. Uostalom, evo staću da proverim — uzvrati vozač i zaustavi kamion.

Suvozač obiđe oko hladnja­če, zagleda u sve točkove, a zatim osovine. Pošto nije na­šao ništa sumnjivo vratio se do kabine.

— Sve je u redu. Možeš da nastaviš... Hej, šta d o . ..

Udarac koji ga je pogodio ispod brade preseče mu isto­vremeno i rečenicu i dah u gr­lu. On bez reči skliznu niz dva

NINĐA 152 69

visoka stepenika i skljoka se tik kraj prednjih točkova.

— Što ste se zaustavili? — dofspe do ninđinog uha pitanje kapetana Boldvina.

— Samo sam proverio gu­mu. Učinilo mi se da nešto nije u redu — objasni on pro- menjenim glasom.

Boldvin opsova i dade voza­ču znak rukom da ga prati.

Kretali su se sporednim pu- tevima koji su iz predgrađa u kome se nalazila kompanija Friman vodili ka luci. Na jed­noj raskrsnici Boldvin malo uspori. Nije primetio kako mu se neosvetljeni kamion hladnjača približava velikom brzinom. Udarac ga izbaci iz ravnoteže i on, iako vezan, udari glavom u retrovizor. Sti­snuo je kočnicu, ali njegov automobil nastavi da klizi sve brže prema betonskom zidu levo od raskrsnice. Pokuša br­zo da se oslobodi pojasa, ali, dok je to pokušavao, začu šk­ripanje lima, lomljavu stakla i novi udarac cimnu ga toli­kom žestinom da je ostao, bez svesti.

Ninđa prikoči i ubaci menjač u rikverc. Kamion se zanese zatim kao igračka, ali vođen snažnim rukama i punom sna­gom motora, okrete usred ra­skrsnice i odjuri na onu stra­nu kojom je došao. Vožnja je bila okončana pola sata kas­

nije. Ugledavši veliki parking, ninđa dotera kamion do praz­nog mesta i zaustavi vozilo ta­ko da su zadnja, utovarna vra­ta bila tek santimetar-dva uda­ljena od zida zgrade. Iseče po­tom žice koje su od kontakt- -brave vodile do alternatora i tako osigura kamion od kra­đe.

Baci pogled na sat i shvati da ima vremena da stigne do »Male Odese«, kako bi se po­javio u »Trojci«.

U »Trojci« je vladala uobi­čajena graja. Ninđa, m.askiran kao nemi skitnica, uđe u prat­nji svog »čuvara«. Naime, tek što se ušunjao u sobu i pro- menio izgled, začuo je lupa­nje na vratima. Otvorio je i ugledao čoveka koga mu je Jurij Popov odredio za pratio­ca.

— Idemo, M utko.. . Jurij te zove — reče momak na engle­skom izmešanom sa ruskim.

Ninđa klimnu glavom da je razumeo, obuče pohabani man­til i pođe za svojim partne­rom. Jurij Popov nije sedeo za uobičajenim stolom. Pri­mio ih je u maloj prostoriji pored magacina za piče i hra­nu.

— Idemo u luku. Večeras stiže jedna pošiljka koja od­mah mora dalje. Vas petorica idete sa mnom.

70 NINĐA 152

To je b ilo sve što im je re­kao. Ljudi brzo proveriše oru­žje. Niko se nije setio da neš­to od arsenala ponudi i nemoj skitnici.

Do udaljenog doka u luci sti­gli su velikim starim »fordo- vim« kom bijem . Popov im na­redi da sačekaju, a sam ode na dogovoreno mesto. Več po­sle desetak minuta oseti ner­vozu u stomaku. On nije na­vikao da čeka, a ovo čekanje postalo mu je sumnjivo. Sače­ka još petnaest minuta, a on­da, kipteči od besa, uđe u ko­mbi:

— Ovi Ameri ništa ne ume- ju da urade kako valja. Ide­m o u »Trojku« — naredi vo­začu i nastavi da m rm lja sebi u bradu.

Kada su stigli u bazu, Ju­rij saznade da ga čeka »onaj« Amerikanac sa bradicom.

— Šta se dogodilo? Gde je p oš iljk a .. . Ej, ko te je to ude­sio — izgovori tri pitanja od­jednom čim ugleda Boldvina koji se toliko bezvoljno mas­kirao da je to bilo vidljivo iz aviona?

— Pojm a nemam. Možda. . . ti nešto znaš o tome, ha?

Ovo pitanje izreče gotovo mimo svoje volje — ali sad nije imao kud.

— Šta si rekao?!!Glas Jurija Popova prosto

je grmeo. U jednom trenutku

umalo nije nasrnuo na svog poslovnog ortaka, ali ga ovaj zaustavi pravdajući se:

— Izvini, J u rij.. . nisam ta­ko mislio. Znaš, posle ubistva Periša i pojave onog agenta malo sam uzdrman.

— Šta?! I tek sad čujem da je Periš ubijen? K o je to ura­dio?

Boldvin sleže ramenima. On­da potanko ispriča Rusu šta se dogodilo te noći. Niko nije znao ko je ukrao kamion sa strašnim oružjem, a još ma­n je gde se sada paklena po­šiljka nalazi.

— Šta predlažeš? Brod če­ka u luci i kupac je veoma nervozan. Znaš koliko je pa­ra u igri?

— Znam, ali još nije sve izgubljeno. Imamo gotovih de­lova za još 500 pušaka. Gubi­tak ćemo nadoknaditi oduzi­manjem Perišovog dela u po- deli — doseti se brzo kape­tan Boldvin.

Ova ideja odobrovolji Juri­ja i on se najzad opusti. Ipak će pred svog poočim a i šefa m oči da izađe sa dobrim ve- stima.

— Nadam se za tv o je .. . i m oje dobro da će ovog puta sve proći kako valja. Da bis­m o bili sigurni, ovog puta ide­m o ti i ja, i m oji ljudi. Tek tada biću siguran. Kada mi­

NINĐA 152 71

sliš da će isporuka moći da se preuzme?

— Proveriću. .. ali mislim da eć sve ići brzo. Ah, obave- stili su me da je puška još po­boljšana novim rendgenskim teleskopom... da ti mnogo ne objašnjavam. Kažu da se sada jednostavno vidi i kroz zid — odgovori Boldvin.

Prvo nestanak, a potom i otkrivanje leša Periša Miltona, izazvali su pravu buru u nju- jorškom odeljenju FBI. Sve moguće špekulacije oko tog ubistva brzo su padale u vo­du. Najzad direktor njujorške direkcije dođe na pomisao da je možda smrt njegovog čo­veka u vezi sa zadatkom koji mu je dao nekoliko dana pre ubistva.

— Po svaku cenu moramo da ubacim očoveka u »Malu Odesu«. Naime, Periš je pre­duzeo korake u traganju za dvojicom odbeglih oficira biv­šeg KGB-a za koje sumnjamo da se kriju baš u tom delu grada. Od izuzetne je važnosti da ih nađemo, jer raspolažu za nas važnim podacima — obavesti direktor svoje najbli­že saradnike.

Pola sata kasnije pred nje­govim stolom stajala je lepuš- kasta plavuša tridesetih godi­na, krupnih plavih očiju, i ra­

vne plave kose vezane u »konj­ski rep«.

— Svetlana Medžik? Vi ste do pre tri godine radili za nas u Moskvi?

— Tri godine i pet meseci— odgovori devojka.

Direktor nastavi da prelis­tava dosije na svom stolu.

— Znate šta je vaš sledeći posao?

— Šef mi je samo rekao da treba da uđem u »Malu Ode­su« i potražim dvojicu oficira KGB-a. To je sve. Ima li bli­žih podataka?

Direktor jo j reče da mu je poznato samo ime jednog od njih, a da čak ne zna ni da li su oficiri prebegli zajedno, ili je slučajnost to što su obojica potražili utočište baš u mafi- jaškom carstvu.

Kako nije imala više šta da traži u kancelariji direktora, devojka klimnu glavom u znak pozdrava i izađe.

Već naredne večeri, skrom­no obučena, s providno falsifi- kovanom vozačkom dozvolom kao jedinim dokumentom i tek nekoliko dolara u džepu, Svetlana se pojavila u jednoj od kafana u »Maloj Odesi«. Njeno besprekorno poznava­nje jezika i urođena ljupkost učinili Su da je ostajala ne­primećena. Do ponoći je obiš­la desetak kafana, ali nigde nije naišla na trag koji je tra­

72 NINĐA 152

žila. Tek iza ponoći óbrela se na ulazu u »Trojku«.

—■ Hej, mala, nisam te do­sad viđao. Nova si? Radiš ne­gde u blizini? — upita je mo­mak dvadesetih godina.

— Nisi me viđao, jer sam skoro došla i još nigde ne ra­dim. Ja sam sekretarica... mi­slim bila sam ... tam o... kod kuće — reče kao da želi da da važnost sebi i svom pozivu.

— E, ovde — pokaza rukom na ulazna vrata — sigurno ne­ćeš moči da nađeš takav po­sao. Ali, ako znaš da pevaš ili da igraš mogao bih da ti po­mognem, ha?

Momak je prišao bliže. Oči i lice delovali su mu još uvek dečački. On je bio u spoljnom krugu »Male Odese«, što je značilo da još nije regrutovan. Muvao se oko »Trojke« na­dajući se da će neki od važni­jih momaka da ga primeti i pozove.

— Pa, umem po malo da pevam .. . ali nisam nastupala javno — prihvati Svetlana raz­govor. — A, ti. . . znaš ljude unutra, U stvari, ja sam ova­mo stigla sa jednim. . . čove- kom. . . verenikom. Silom pri­lika smo se rastali. On mi je i pomenuo ovaj kraj. . . možda si ga video?

Momak se zamisli. Ne, ov­de odavno nije bilo novih lica. Onda Se seti onog skitnice.

— Osim onog mutavka nije dolazio niko nov.

Svetlana nije insistirala. Na­stavi da čavrlja sa momkom kad je on uhvati za ruku i po­meri u stranu.

— Onaj s obrijanom gla­vom ti je ovde najveći šef. To je Jurij Popov. A, onaj mo­mak iza njega je taj novi mu- tavko. On je ovde jedini no- vajlija.

Svetlana dobro odmeri po- menutog momka.

Ninđa je osetio taj pogled još pre nego što je sreo lepe plave oči agenta FBI. Pogleda je u prolazu, ali nije osetio opasnost. Zato uđe prateći Po­pova i ostavljajući nepoznatu devojku po strani.

Ona, međutim, nije ostala ravnodušna pri susretu sa nje­govim pogledom. Oseti neku jezu kako jo j se penje uz kič­mu, Jedno je odmah zaključi­la: ovaj momak je opasan. — Veoma opasan.

Njen sagovornik je za tre­nutak ostavi i požuri da poz­dravi visoku i vitku ženu koja je upravo napustila taksi. Zbu­ni se kada jo j njih dvoje po­đoše u susret.

— Svetlana, ovo je Asja Puškin. . . zvezda »Trojke«. Ona može da ti pomogne. .. ona je. . . ja sam njen prijatelj— zamuca stidljivo.

NINĐA 152 73

Asja dohvati devojku za ru­ku i bez reči je povede do svoje garderobe.

— Zašto si prebegla ova­mo. .. i kada? — upita je Asja dok se presvlačila.

— Tamo. . . kod kuče više nisam mogla, a i moj verenik je morao da beži. Nisam htela da ostanem bez njega — po­če Svetlana tužnim glasom.

— Zašto je morao da beži?Svetlana se neko vreme

dvoumila a onda »otvori« srce svojoj sagovornici.

— Ja. . . ga volim. . . do lu­dila. Nije mi smetalo ni to či­me se bavio. Nikada nisam hte­la da se interesujem šta on to radi. Bilo mi je važno da bu­dem kraj n jega ...

— Čime se bavio?— Bio je. . . kako da vam

kažem. . . pa radio je u KGB-u pre nego što su ih ugasili. Zn­am da je zbog toga bio ljut, da se zakačio sa nekim od šefova i morao je da beži...

Pri pomenu samog imena omražene tajne policije, Asja oseti jezu u grudima. Ali, po­gled na uplakano lice mlade žene brzo jo j odagna crne mi­sli.

— Eh, ta ljubav... šta mi žene nismo u stanju da uradi­m o za ljubav. A da li je ONI zaslužuju?

Svetla brižnu u plač. Bila je veliki talenat za gltmiu. Asja

joj priđe i obgrli je oko rame­na.

— Moraš odavde. Ovo je zverinjak. Opstačeš samo ako postaneš ljubavnica nekog od šefova. . . inače. . .

— Ne . . . samo to ne. Ja vo­lim. ..

— Naravno da ga voliš, sa­mo ti objašnjavam šta te ov­de čeka. Raspitaču se o tom .. . čoveku, mada nisam čula da ima novajlija osim je­dnog koji me je pogodio kao grom. Pomislila sam da je to MOJ čovek iz Petrograda, ali to j e . . . nemoguče. Ovaj je .. . tigar na dve noge, eto šta je —- reče Asja milujuči jo j kosu.

Svetlana je znala o kome ova prelepa žena priča. I sa­ma je imala utisak da je po­red nje prošla neka veličanst­vena zver, a ne običan odrpan- ko.

Dogovorile su se da Svetla­na čeka u garderobi dok Asja završi nastup, pa da onda za­jedno pođu do njenog stana. Jedino je bilo pitanje kako da Popovu objasni prisustvo mla­de devojke.

No, Popov je razrešio tu di­lemu.

—- Golubice, noćas ćeš ostati sama. Imam neodložna posla. Čujem da moji ljudi imaju ne­ke probleme, pa moram to da rešim.

74 NINĐA 152

— Ah, ne brini, Jurij. Našla sam družbenicu — brzo prih ­vati Asja objasnivši kako je ispred kafane srela mladu, iz­gubljenu, devojku.

Jurij samo odmahnu rukom, poljubi je u obraz i u pratnju »mutavka« i svojih telohrani- telja napusti kafanu.

Problem o kome je bilo re­či bila su baš dva odbegla ofi­cira nekadašnjeg KGB-a. Na njihovu nesreću, uhvatili su ih ljudi Borisa Miškina, a on je tajnu policiju, koja mu je pobila porodicu, mrzeo više od svega na svetu.

Kada je stigao u istočni deo »Male Odese« Popov je mo­gao samo da posmatra kako nasmrt prebijeni ljudi izdišu. Lica su im bila krvava masa, a polomljena rebra štrcala su ispod kože na grudima.

— Imaš nešto da primetiš?— obrecnu se markantni četr- desetogodišnjak koji nije sk­rivao svoju netrpeljivost pre­ma Popovu.

— Mene pitaš? Ne, ja ne­mam. U svakom slučaju ti češ Bačuški objasniti sve što tre­ba — odbrusi mu Popov i pođe.

Boris požuri za njim obja­šnjavajući mu kako nije mo­gao da se obuzda.

— U svakom slučaju nisu znali ništa što je po nas bilo opasno, to slobodno kaži Ba­

čuški. . . tebi će da veruje. Ti si njegov prvi čovek — ne iz­drža a da ne pomene ono zbog čega je skoro mrzeo Popova.

Ovaj samo klimnu glavom i vrati se u kola.

Lesli, koji je stajao u bli­zini, od svega je razumeo tek nekoliko reči. Zato je sasvim jasno čuo i razumeo reč KGB.

Tako je i Asja več sutradan saznala od svog ljubavnika ka­ko je »onaj luđak Boris« ubio dvojicu iz KGB-a.

— Da li. .. da li bar znate kako su izgledali? — plačnim glasom pitala je Svetlana.

— Na žalost, ni Jurij nije mogao da im razazna lica — odgovorila je Asja. — Ne mo­ra da znači da je jedan od njih dvojice tvoj čovek.

Svetlana je nezadrživo pla­kala. Istovremeno, lomila se da li da iste noći napusti »Ma­lu Odesu«, jer je bilo očigled­no da je njena misija okonča­na i pre no što je stvarno po­čela. Onda je Asja, koja inače nije mnogo pričala o poslovi­ma svog ljubavnika ili bilo kog drugog, pomenula kako se, izgleda, kuva nešto veliko, jer je Jurij već treću noć uzasto­pno ostavlja samu. Ta izjava natera Svetlanu da ostane na svoju ruku još neko vreme na terenu.

Osoblje u Frimanovoj kom­paniji radilo je u dve smene.

NINĐA 152 75

jer je stigao nalog iz Pentago­na da se svih 500 komada pu­šaka što pre sklopi i opremi novih nišanskim teleskopom.

— Ovo je malo čudno. Do pre nekoliko dana niko čak nije ni znao za pušku, a sad odjednom ovolika frka — ko- mentarisao je jedan od mla­đih inženjera.

— Šta te to čudi. Kada sam im demonstrirao m oči naše no­ve puške, zinuli su kao da vi­de vanzemaljca. Uostalom, ma­nje se brini zbog frke, a više vodi računa da teleskopi bu­du pažljivo montirani — opo­menu ga isti onaj inženjer koji je pred senatorom i ostalim posmatračima demonstrirao snagu puške 21. veka.

— Ako je tako, onda m o­ramo malo sporije da radimo. Trebače mi bar dva dana kako bih mogao da potpišem da su teleskopi OK — reče na kraju razgovora mladi inženjer i vra­ti se u svoj biro.

Rebeka Dilon dugo je raz­govarala sa svojom školskom prijateljicom pošto ih je nepo­znati spasilac smestio u kuću na periferiji Ist Rivera.

— Znači, sumnjaš da je ne­ko sa strane ukrao i nacrte i sve podatke o toj novoj puš­ci? Ko bi to mogao da bude?

— pitala je Rebeka.— Nemam pojma. Onaj čo­

vek koji je trebalo da me za­štiti, a za koga ne znam ni gde radi, isti je onaj koji me je držao zatvorenu u nekoj kući.

— Da te zaštiti? Da li je ne­ko pred tobom pom injao slu­žbu za zaštitu svedoka. Seti se?

— Jeste. Prvo moj verenik, a onda i njegov kolega.

— Sad mi je jasno. Periš mi je pre smrti možda i neho­tice rekao da je neko iz FBI, odseka za bezbednost svedoka, umešan u čitavu aferu oko tog tvog oružja.

— FBI? Ah, Rebeka, pa. . . pa to je. . . savezna policija. O n i.. .

— Šta oni, malena? Pa i ta­m o su samo ljudi. Evo i moj nekadašnji, hmm, prijatelj Milton Periš je njihov. Čak je i visoki službenik, pa nije odo- leo. »Zelembaći« su ti čudna stvar, naročito kada se pojave u gomili — nastavi novinarka.

Neko vreme su čutale, a on­da Rebeka poče da se češlja i zateže haljinu.

— Ideš negde?— Moram da skoknem do

prve prodavnice i javim se u redakciju. Brzo se vračam. H o­ćeš da ti nešto donesem?

— Ali, rekao nam je da se ne mrdamo odavde — pobuni se Fiona.

76 NINĐA 152

— Srce, to možda važi za tebe. Ja sam reporter i ovo je za mene stvar za prvu stra­nu. . . Ko zna, možda i za neku veću nagradu. Možda mi se čak i »Pulicer« osmehuje — uzvrati Rebeka i napusti stan.

Fiona pokuša još jednom s vrata da je zaustavi, ali bez­uspešno. Vratila se u dnevnu sobu i uključila TV-prijemnik.

Rebeka je brzo stigla do pr­vog dragstora i dohvatila tele­fonsku slušalicu. Taman je okrenula broj redakcije, kad je neko uhvati oko struka. Ona vrisnu iznenađeno, a onda gro­moglasno opsova kad prepo­znade momka rošavog lica sa naočarima na nosu.

— Nosi se, Normane. . . baš si me prepao — opsova.

— Ja prepao čuvenu repor­terku bez straha i mane. To je ipak uspeh. Gde se kriješ, lepotice, već nekoliko dana? Postala si tražena, osoba broj jedan u kući. Sta se to s to- iDom događa — ili je tajna? — zagrokta momak neprijatnim glasom.

Devojka se izmigolji iz nje­govih šaka i oštro ga munu u pleksus. On jeknu i odma­če !se.

— Rekla sam ti da mi ne prilaziš. Gledaj svoja posla. Šta ja radim i gde sam, to se tebe ne tiče. Jasno?

Onda, kao da momak i ne postoji, ponovo okrete broj svog urednika.

— Hej, Stiv. . . čekaj. . . sa­da samo slušaj. Kad dođe vreme sve ću ti objasniti.

Sledećih nekoliko minuta pričala je izbegavajući da po­mene imena.

— I ti misliš da nešto imaš? Sve je to lepa priča, ali bez imena i dokaza. ..

— To što nisam pomenula imena ne znači da ih nemam. Kada se vidimo dobićeš sve napisano. Dotle čekaj da se javim — brzo reče i prekide vezu.

Nije više obraćala pažnju na nesimpatičnog kolegu. Uo­stalom, bio je toliko pame­tan da jo j se skloni ispred očiju.

Ali — i toliko lukav da skri­ven iza gondole sa časopisima, pomno sluša sve što je devoj­ka rekla u slušalicu. Sačekao je da kupi neke sitnice i na­pusti dragstor. Onda je izda­leka pratio sve dok nije ušla u zgradu pedesetak metara niz ulicu. Zabeleži broj, a onda zaustavi taksi i pođe u »Tajms«.

Jedan od agenata iz odelje- nja kapetana Boldvina, koji nije bio umešan u posao sa puškama i ruskom mafijom, dežurao je u holu »Tajmso- ve« zgrade. Čim ga ugleda,

NINĐA 152 77

Norman mu priđe. Nisu bili neki prijatelji, ali je trećeraz- rednom piskaralu imponovalo da zna nekog iz FBI. Sada je, bio je u to uveren, mogao da zabeleži i veći poen.

— Zdravo, Džeri -— oslovi on agenta.

Ovaj ga jedva prepoznade i uzvrati pozdrav.

— Na zadatku si ili čekaš neku od naših lepotica? — poče novinar pokušavajući da bude nonšalantan.

Agent u prvi mah htede da ga otera do đavola, ali se pre­domisli. Znao je da na poslu kojim se bavi nikada ne znaš od koga možeš da dobiješ va­žnu informaciju, čak i u obič­nom razgovoru.

-— Na zadatku sam i čekam jednu od vaših lepotica — uz­vrati.

— Možda. . . Rebeku?— Rebeku Dilon?— Aha, baš nju.Agent mu priđe bliže i na­

stavi sada sasvim ozbiljnim glasom.

— Možda znaš gde je. Pazi skrivanje podataka od agenta FBI može da bude i federalni prekršaj, a ti znaš. . .

— Hej, čemu pretnje? Že­lim da ti pomognem. Želim samo ekskluzivnu priču ako nešto iskrsne.

— OK, srediću ti to sa še­fom. Pričaj.

U roku od dva minuta agent FBI znao je adresu zgrade u kojoj se nalazila Rebeka Di­lon. Odmah je kontaktirao svog šefa, kapetana Boldvina, ali dobi obaveštenje da je ka­petan otišao na sastanak sa nekim »glavonjom« iz Vašing­tona i da ga očekuje za sat vremena.

Nekoliko trenutaka je raz­mišljao, a onda odluči da po­đe na Ist River i odande javi šefu šta je saznao.

Za to vreme Ričard Boldvin sedeo je u »linkolnu« tamnih stakala i slušao neprijatni glas senatora Vilkinsa.

— Ne interesuje me šta se dogodilo sa Perišom. Posao mora da se okonča do kraja nedelje, inače . . .

Nedorečena pretanja u se- natorovom glasu bila je ned­vosmislena. Boldvin htede ne­što da objasni, ali odustade.

— Kada se sve okonča, gde mogu da vas nađem?

— Na mom imanju u Džer- siju. Ovo je broj telefona. Upa­mtite ga — reče pokazujući mu na elektronskom imeniku sedmocifreni bro j.

Boldvin nekoliko puta pre­lete pogledom preko reda bro­jeva, a onda, kad je napustio automobil, zapisa brojeve bez ikakve bliže oznake.

Pola sata kasnije gotovo je povikao od sreće kad ga nje­

78 NINĐA 152

gov agent obavesti da je na tragu Rebeke Dilon.

— Odlično. Ne mrdaj. Sti- žem. .. Ne, ne treba nam po­jačanje — reče i ponovo sede za volan tek parkiranog auto­mobila.

Fiona Gardner kriknu pri­gušeno kada na otvorenim vratima ugleda lik Ričarda Boldvina.

— Vidim da me nisi zabo­ravila, devojko. Utoliko bolje. Tebe nisam ovde očekivao. Gde ti je prijateljica?

Rebeka je kidisala tiho. Jed­nim udarcem noge izbi Bold- vinu revolver iz ruke i zama- hnu još jednom pogodivši ga u rame. Za treči udarac nije imala vremena, jer je udarac drškom teškog pištolja po vra­tu baci na pod i ona oseti ka­ko gubi svest.

— Vodimo ih u zatvor. Ta­mo če biti najsigurnije — od­luči Boldvin kada su smestili devojke u automobil.

Odveo ih je u centar i predao dežurnom oficiru sa napome­nom da bez njegovog znanja devojke ne smeju ni sa kim da kontaktiraju.

— Ali, zakon im daje pra­vo. . .

— Rekao sam ni sa kim. Naređujem da ih zatvoriš u zasebne ćelije S A M E . Jasno?

Sedokosi narednik zbunje­no zaklima glavom i odluči da

posluša bez pogovora, pošto je još jednom bacio pogled na legitimaciju na kojoj je veli­kim slovima pisalo »FBI«.

— Tako, sada možemo na miru da se vratimo poslu.

Kada je došlo veće u korne je trebalo preuzeti novu koli­činu pušaka, Jurij Popov paž­ljivo odabra petoricu moma­ka. Među njima se nalazio i »mutavko«. Niko, međutim, nije znao da je još jedna pe­torka krenula na mesto preu­zimanja robe kao posebna za­štita. Jurij nije nikom vero­vao. Pogotovo ne kada je rečo nekoliko miliona dolara »te­škom« oružju.

Sa druge strane, Ričard Boldvin nije mogao sebi da priušti sličan luksuz. Od onih koji su bili upućeni u posao ostao mu je samo poručnik Silton. Kako nije nameravao da širi krug ljudi i tako nepo­trebno reskira, on odluči da krene samo sa svojim vemim poručnikom.

S podsmehom, ali i podoz- renjem, zagleda se u pet mra­čnih spodoba koje su stajale oko Petrova.

—■ Gde su ti ostali ljudi? — ne izdrža Rus da ga ne pita.

— Ostali? Pa, rade svoj po­sao. Ja tebi verujem i došao

NINĐA 152 79

sam sam o sa jedn im pratio­cem . V aljda sm o nas osm ori­ca dovo ljn i da zaštitim o ovaj tovar o d neočekivanog napada­ča?

Popov začkilji na jedn o ok o , ali ništa ne reče. N ehoti­ce baci pogled u m rak ispred sebe, kao da je kroz nepobroj- nu tam u želeo da proveri da li su n jegovi ljud i na svojim m estim a.

Čitava operacija utovara prošla je bez inicdenata i dva kam iona lagano pođ oše ka lu­ci.

Lesli je sedeo pored P opo­va. N ije m ogao da spreči iz­nošen je oružja iz m agacina kom panije Frimen, ali bar če saznati gde će i kom e roba b i­ti isporučena.

V ožnja do luke potraja la je više od dva sata. Pošto su se parkirali na najudaljen ijem doku, P opov iskoči iz kom bi­ja i p oče baterijskom lam pom da daje ugovoreni signal ka brodu ukotvljenom stotinak m etara dalje. Na svoje zapre­pašćenje, shvati da odgovora nema. Opsova besno i nastavi da signalizira. V eć je h teo da odustane kad začu brundanje m otora nekog čam ca.

— Uzalud daješ signale. Na brodu nem a nikoga. Crkle su m i neke instalacije i m orao sam da pošaljem ljude na oba ­lu da potraže rezervne delo­

ve. Od utovara noćas u sva­kom slučaju nem a ništa. Osta­vi robu tu gde jeste, pa ćem o sledeće noći sve da sredim o.

Bradati visok m om ak sa ka­petanskom kapom na glavi is­k oči na obalu i pruži čvorno- vatu šaku Juriju Popovu. B i­lo ko drugi d ob io b i pesnicom p o nosu za ovakvu »novost«, ali ovaj m om ak b io je dugogo­d išn ji pria jtelj Jurija Popova.

— Pa sad, šta je tu je . Os- taviču tovar i petoricu m ojih lju d i ovde, kao osiguranje. Ti pođ i sa m nom da se prove­selim o, je r k o zna kada ćem o se p on ovo videti — pozva ga P opov i zagrh.

Lesli je b io određen da os­tane sa stražarima, ah znao je da će bez p o m uke m oči da im um akne kad za to dođe vrem e.

Zauzeti isp ijan jem votke os­tali nisu ni prim etili kada se izvukao iz kabine jed n og od kam iona i nestao u m raku. Još dok je trčao prem a ulici, Lesli po ko zna k o ji put izm e­ni sopstveni izgled pre nego što je zaustavio taksi.

V eč na prvi pogled shvati da je neko upao u stan i od ­veo devojke. N ije m n ogo m o­rao da razm išlja ko je napa­dač. Čak je m ogao i da rekon- struiše događaj. Sum njao je da će nem irni duh Rebeke Di­lon napraviti neku gužvu, ali

80 NINĐA 152

isto tako znao je da nije bilo načina da je u tome spreči.

Bilo kako bilo, devojke su sada bile prepuštene sopstve- noj sudbini a on je pred so­bom imao daleko teži posao.

Lesli napusti zgradu i pođe niz ulicu. Ušao je u isti onaj diskont iz kojeg je Rebeka tog dana telefonirala i brzo okrete samo njemu znani broj u Va- šingtonu. Iako je bilo kasno, znao je da je stari pukovnik Skofild na svom radnom me­stu. Stari vojnik nije imao drugi cilj u životu, a njegova jedina briga bio je njegov sin koji je sada vodio bezbedan život u bazi u Pasadeni.

— Halo, prijatelju, ja sam. Posao je stigao do kraja. Ro­ba o kojoj smo govorili spre­mna je sa odlazak. Ovde ni­kome ne verujem. Pošaljite odred ljudi sutra uveče na ovu adresu. Neka budu najbolji Jer neprijategj nije naivan, ba, biću i ja tamo. Još uvek ne znam ko je glavni mozak svega, ali, tako mi Boga, saz- naću i to pre no što se bude­mo sreli. Dotle, do viđenja — reče i ne sačeka nikakav odgo­vor.

Pukovnik Skofild poče da okreće telefonske brojeve. Us­koro Su u njegovoj sobi sede­la trojica oficira: dva majora i jedan kapetan. Bili su to za- povednici specijalnih koman­

dosa za čije postojanje je znao samo predsednik SAD.

— Cilj je pred nama. Kreće­mo odmah. Obezbedite trans­port, majore. Idem i ja sa va­ma.

U još nekoliko rečenica ob­jasnio je ono što je bilo od suštinske važnosti i njegovi najsposobniji oficiri znali su šta im valja činiti.

U roku od 45 minuta elitni odred komandosa, pod direkt­nom komandom pukovnika Skofilda, bio je spreman za polazak. Smestiše se u tri heli­koptera i, nošene snažnim eli­sama, mašine poleteše ka cilju.

Svetlana Medžik osvrnula se po ko zna koji put osluškuju­ći žamor iza svojih leđa. Isko­ristila je priliku i došunjala se do vrata male odaje u kojoj je Jurij Popov održavao sastanke sa svojim ljudima. Verovala je da će tamo naići na bilo kakav trag. Već je prišla or- manu za koji je mislila da sa­drži nešto važno — kad se za­ledi u mestu. Iako su se vra­ta iza njenih leđa skoro bešu- mno otvorila, a potom i zatvo­rila, čula je taj tihi zvuk.

Na tri koraka od nje stajao je momak neodređenih godina, razbarušene smeđe kose i iste takve brade. Najupečatljivije

NINĐA 152 81

na njegovom licu bile su oči. Ćutao je i osetila je kako je te oči sve više obuzimaju, hip- n otišu .. . neodoljivo privlače.

— Ja nisam. . . ja sam .. . sa­m o sam — poče da muca ne uspevajuči nijednu misao da dovede do kraja.

— Pokušala si da nađeš ne­što — uzvrati momak ne ski­dajući pogled sa njenih ženica.

Svetlana Medžik oseti kako je neka blaga izmaglica sve vi­še obavija, uljuljkuje je i lo ­mi svaki otpor.

— N e ... samo sam h tela ...— Ne laži. Znam da si neš­

to tražila, ali tu nema ničega. Reci ko si i za koga radiš — nastavi neumoljivo hladan i nadasve sugestivan glas.

—■ Svetlana M edžik.. . agent FBI. Ne tražim ništa određe­no. Samo sam slutila ... čista intuicija — reče preko volje.

Lesli pomisli kako bi ova devojka mogla da bude koris­na i odluči da je iskoristi. Br­zo jo j pronađe skrovište u sa­m oj prostoriji, a onda se iz­gubi. Za nepunih sat vremena trebalo je da se čitava grupa sastane sa Popovim i pripremi za još jedan odlazak u luku. Ninđa je osećao da Jurij nešto krije od čitave grupe i želeo je da sazna o čemu se radi.

I, zaista, sastanak je bio ve­oma kratak. Ovog puta Jurij sve odstrani iz sobe i tek p o ­

što se uverio da su svi siš-li u prizemlje dohvati tele­fon i okrete željeni broj:

— Jegoruška, da, ja sam. Pripremi ljude. Šta ja znam k o lik o ... desetak najmanje. Odmah krenite u luku i pos­tavite zasedu. Kod doka broj 13. Čekajte da vam dam znak, a onda raspalite. Pobijte sve... da sve. Imam novi plan — go­vorio je dovolnjo glasno i to na ruskom.

Kada je napustio sobu i za­ključao vrata — prozor na ug­lu prostorije se lagano otvori i ninđa kliznu u sobu. Prvo je proverio da li su vrata zaklju­čana, a onda izvede Svetlanu iz njenog skrovišta. Ovaj put nije m orao da jo j se nametne hipnozom.

— Da čujem?— Nekoga je zvao, nekog

Jegorušku. Rekao mu je da sa desetak ljudi odmah ode u lu­ku i kod doka broj 13 postavi zamku. Naredio mu je da sa­čeka na znak, a onda sve po­bije. Na kraju je rekao da ima nov plan. To je sve.

Devojka je govorila kao au­tomat. Kaci je ninđa već kre­nuo ka prozoru, ona mu se ob ­rati.

—■ Ko si ti? Ti nisi njihov... osećam da nisi. Radiš za vla­du?

Odgovor nije dobila. Ne za­to što ninđa nije hteo da jo j

82 NINĐA 152

odgovori, već zato što je izo­štreno uho ratnika noći uhva­tilo žamor glasova koji su se približavali vratima. Bez reči dohvati devojku oko struka i jednostavno je izbaci na uski sims. Pod nogama zjapila je tamna provalija. Iako navikla na svakojake situacije Svetla­na gotovo vrisnu ali se umiri kad je snažne ruke ponovo dohvatiše oko struka i jednos­tavno poneše u mrak.

Osetila je bezgraničnu sigu­rnost u tim rukama i nije više marila ni gde se nalazi ni ko­liko je metara iznad zemlje. Bila je gotovo razočarana ka­da se posle nekoliko vratolom­nih skokova njen spasilac spu­sti na mokri asfalt.

— Devojko, savetujem ti da sada odeš i zaboraviš sve ono što si ovde videla i čula — re­če nepoznati.

— Ali. . . ne mogu. Ja imam obaveze, moram da obavestim pretpostavljene.. .

— Poslušaj me. Možda je baš tvoj šef u dosluhu sa oni­ma tamo. Jednog agenta sam već viđao ovde. Ko zna ko je još umešan. Kako hočeš, uos­talom, tvoj život je u pitanju— uzvrati momak.

Svetlana prinese ruku licu i pomeri kosu koja joj se, ne­što od znoja nešto od izmagli­ce, zalepila preko očiju. Kad je pnovo bistro pogledala, svu­

da oko nje valjala se magla i mrak. Momka nije bilo na vi­diku.

Stajala je neko vreme pre- birajući po sećanju sve deta­lje i istovremicno se pitala šta je od svega toga bio privid, a šta istina. Konačno, ni sama ne znajući šta je pravi uzrok, ona odluči da posluša nezna­nca. Reći će jednostavno da je njena sumnja bila bezrazlož­na i time će njena misija u »Maloj Odesi« biti završena.

I, dok je agent FBI brzo od­micala trudeći se da što pre izađe na svetlost veće ulice. Jurij Popov sedeo je za malim stolom u garderobi svoje lju­bavnice.

— Asja, golubice. Došao je trenutak da nas dvoje ozbilj­no popričamo. Nikada nisi pi­tala ništa o mojim poslovima i ja to cenim. Večeras ostvaru­jem najveći posao u karijeri. Koliko sutra napuštam »Malu O desu«.,. N ju jork ... i SAD. Da, dobro si me čula. Idem daleko. . . negde na jug, na ve- čno sunce. Želim da pođeš sa mnom, ali ne iz straha. Ne mora to da bude ni iz ljubavi... Jednostavno želim da pođeš zato što znaš da si kraj mene sigurna. Dakle?

Nikada ranije ruski mafijaš nije tako govorio. Asja se zag­leda u ogromnog muškarca kao da ga prvi put vidi. Za

NINĐA 152 83

tren jo j se učini da u njegovim sitnim očim a prepoznaje iskre ljubavi, iskrenosti i istinske želje za NJOM, a ne njenim telom. Isto tako u jednom be­skonačnom trenutku kroz mo- za:k jo j prohuja misao da su Petrograd. . . Mitja. . . čitava njena prošlost baš to. I samo to. Prošlost.

Njena budučnost mogla je da postoji samo kraj ovog čo ­veka koji je tako dugo štitio i pružao jo j sve što je mogla da poželi. I sada, kao ni to­kom prohujalog vremena nije navaljivao, nije »silovao«.

— Da, J u rij... poći ću s to­bom. Idem svakako — uzvra­ti tihim glasom i prvi put ol- kako je bila u njegovim ruka­ma nežno ga poljubi jedva mu dodirujući usne. Osetila je ka­ko se njegovo masivno telo protreslo kao u najjačoj groz­nici.

Njena iskrenst bila je toliko jaka da ju je mafijaš osetio čitavim svojim bićem. Nije bio u stanju reč da izusti. Uz­vrati jo j još nežnijim poljup­cem, a onda brzo zapisa neka­kvu adresu.

— Kad završiš posao, uzmi taksi i idi u centar. Tamo uz­mi drugi taksi i neko vreme se vozi kao da tražiš provod. Onda pređi u treći taksi i — pravac aerodrom. Čekaj me

kod šaltera za Južnu Ameriku. Čekaj. . . doći ću svakako.

Kada je došlo vreme Jurij, prvi put od kako se bavio po­slovima za mafiju, navuče pan­cir oklop ispod košulje. Pro­veri svoj veliki »valter« zbog kojeg su ga zadirkivali, jer je pištolj zaista bio antika, za- tače ga za pojas i pođe da se nađe sa svojim ljudima.

Brzo ih je preleteo pogle­dom.

— Gde je Muta? — upita pošto nije video nedavno an- gažovanog momka?

Čovek koji je bio zadužen da bude senka nepoznatog ne- niog čoveka poče da se osvrće oko sebe.

— Tu je bio. . . pre pet mi­nuta. Možda je pošao u WC?

■— Sačekaj ga minut-dva, pa za nama — naredi Popov i iza­đe na ulicu.

Onaj mafijaš sačeka dva mi­nuta, a onda požuri da u dnu hodnika proveri gde je njegov »mezimac«. Toalet je bio pra­zan. Samo je mali prozor dva metra iznad betonskog poda b io odškrinut, ali taj detalj promače mafijašu. On besno opsova i potrča za ostalima.

Na doku 13 neko vreme je u mraku odjekivalo došapta- vanje desetine ljudi. . . čulo se repetirán je pištolaj i škljoca- nje zatvarača na automatskim puškama, a onda sve utihnu.

84 NINĐA 152

Vođa desetine, Jegoruška Ivanovič, poče da se osvrće na sve strane. Njegovi gusari, ka­ko je voleo da naziva svoje momke, kao da su u zemlju propali. Da ih nije video kako hvataju busije nikada ne bi sa sigurnošću mogao da kaže gde su.

Bili su nevidljivi.Bili su elita »Male Odese«.

Odred za tajne poslove Jurija Popova i bačuške Alekseja Se- mjonova.

Na njegovu žalost, postajao je čovek za koga njegovi gusa­ri nisu predstavljali nikakvu elitu, a još manje su ostali ne­vidljivi.

Ako je neko tog trenutka na doku broj 13 bio nevidljiv — onda je to bio on. Ratnik no­ći. Sin mraka. Ambasador smr­ti.

Ninđa!!!Stajao je na dva koraka od

Jegora Ivanoviča. Obučen u tamno odelo, lica namazanog tamnom pomadom, zatvorenih očiju, bio je deo noći. Nije mnogo razumeo od pritajenog šapata kojim su se ljudi nao­ružani do zuba sporazumevali— ali to mu nije ni bilo važno. Ono najvanžije bilo je da je znao mesto svakog od njih.

Jegor Ivanovič poslednji put baci pogled na sat i reče do­voljno glasno da ga svi čuju.

— Akcija počinje za pet mi­nuta. Odsad hoću mrtvu ti­šinu.

To je i dobio, ali ne onako kako je zamišljao.

Naoružan sa dva tanto noža i nekoliko šurikena i šakena, ninđa je krenuo u smrtonosni pohod.

Levo od mesta na kome se nalazio video je dvojicu »gu­sara« koji su očigledno navi­kli da rade u tandemu. Upao je u njihovu zasedu kao obla­čak magle. Nisu bili svesni nje­govog prisustva sve do onog jedva merljivog trena koji raz­dvaja život od smrti. Oštrice dva, kao brijač oštrih noževa jednostavno im isekoše vratne žile. Gušeći se u sopstvenoj krvi mafijaši popadaše bez re­či.

Ninđa nije čekao da vidi njihov pad. Već je bio dva koraka dalje.

— H e j... Miška, zašlo s i . ..Niti je senka bio momak

po imenu Miška, niti je rado- znalac uspeo da završi pitanje. Jedan od tanto noževa pogodi ga ispod donje vilice, probi kožu i tkivo, zatim jezik i, probivši se kroz gornje nepce, ubode mozak.

Negde u daljini za trenutak farovi automobila razbiše mr­ak i nestadoše.

Ninđa je več sredio i slede- ća dva čoveka iz zasede. Jed­

NINĐA 152 85

nom od njih puška pade na beton i taj zvuk odjeknu kao grom.

— Rekao sam da hoću mr­tvu tišinu! — prosikta Jegor Ivanović besno.

To mu je bila poslednja na­redba. U trenutku kada se na­glo okrenuo i pokušao da se vrati u mračni ugao iz kojeg je trenutak ranije izronio — sudari se sa nečim velikim i tvrdim kao stena.

— Šta je sad ovo? Ko. . . do đavola!!!

Nije to bio krik ni poziv u pomoć.

Ugledavši dva oka koja su ga posmatrala ledenom mir­noćom, jednostavno je zane- meo. Nikako nije sebi uspeo da objasni kako je to mogtića da dva oka stoje tako sama u vazduhu. Još se mrštio da to shvati, a dva uboda poslaše ga nekud daleko. ..

Sada ninđa uhvati udaljeno brujanje automobilskih moto­ra.

Istovremeno negde iznad svoje glave oseti vibracije i za koji trenutak očekivao je da vidi obrise nekakve leteli- ce. Kako je haragei mirovao, on nastavi svoj pohod.

U trenutku kada se Jurij Popov sa svojim ljudima za­ustavio na dogovorenom mes­tu, deset ljudi zajedno sa vo­đom bili su neupotrebljivi.

— Da li ćemo noćas da oba­vimo posao? — začu ninđa gl­as Ričarda Boldvina na tri koraka od sebe.

— Da, svakako. Noćas pos­tajemo drugi ljudi — uzvrati mu Popov dvosmisleno.

Vozači dognaše kamione bli­že i uz pomoć hidraulike ma­sivna vrata na zadnjim delo- vima vozila lagano počeše da se otvaraju.

Jurij Popov se osvrte da pogleda u svog američkog or­taka i zinu od čuda kad u nje­govim rukama ugleda pištolj sa prigušivačem. Hitac planu i pogodi Popova usred grudi. On posrnu kad ga stigoše još dva hica. Jedan od njih pogo­di ga visoko, iznad pancir pr­sluka i zakači po vratu ozbilj­no zasekavši arteriju. Rus pa­de, ošamućen bolom.

— Izvini, ortak. Mnogo sam reskirao da bih se zadovoljio samo parama. Ovako će i lo­va i slava da budu moji — čuo je kako kapetan Boldvin go­vori, a onda vadi džepnu lam­pu i šalje u mrak signal.

— Jegoruška... sad . . . ga­đaj! — povika on na ruskom.

Poziv je ostao bez odgovora. Popov nije ni slutio da su nje­govi najverniji ljudi več dese­tak minuta mrtvi.

Odnekud iz mraka dojuriše troja kola i uz škripu kočnica

86 NINĐA 152

zaustaviše se nedaleko od Bol­dvina.

— Pucajte po želji! — nare­di, a sam pođe prema kolima kraj kojih je, još ništa ne sh- vatajući, stajao kapetan broda koji je trebalo da preuzme to­var. U rukama je stezao drš­ke dva pozamašna »samsonajt« kofera puna krupnih novčani­ca.

Nije reagovao ni kada mu Boldvin priđe.

— Ja ču uzeti ta dva kofera— reče i ispali nepomičnom momku tri hica u stomak.

Čim je pokupoi novac, on požuri natrag u mrak kako bi se što pre dokopao ranije sk­rivenog automobila.

U taj čas s neba zasijaše snažni reflektori obasjavši po­prište pucnjave.

— Prekinite paljbu i polo­žite oružje! — začu se odlu­čni glas pukovnika Skofilda.

Pripadnici FBI i lokalne po­licije spustiše oružje, ali ne­koliko preživelih članova rus­ke mafije nastavi da puca.

Svetla na helikopterima se pogasiše i istog časa niz bače­nu užad ka zemlji poleteše komandosi.

Jedan od mafijaša ulete u kamion sa oružjem i otvori prvi sanduk. Nasumice je iz­vukao jednu od moćnih puša­ka i opet nasumce aktivirao punjač. Pogleda kroz teleskop

i za trenutak se nasmeja. Pred njegovim očima levo i desno kretali su se ljudski skeleti. Rendgenski teleskop koji je Drobijao i sve vrste prepreka ako je skrozirao i ljudska tela.

Mafijaš smejući se povuče okidač. Nije začuo očekivanu detonaciju i već poče da skre­će pogled ka nezgrapnom oru­žju kad kombi koji se nalazio dvadesetak metara dalje jed­nostavno odlete desetak meta­ra uvis i raspade se na bezbroj komada.

Oduševljen ,mafijaš poče da povlači okidač prema uskome­šanoj gomili smejući se luđa­čkim smehom. Onda ugleda i helikopter iznad svoje glave i ’ Spali razorni elektromagnetni hitac u tom pravcu. Moćna ma­šina jednostavno nestade sa neba. Samo se još čulo zviž­danje otkinute elise koja odle­te tridesetak metara dalje ru­šeći na svom putu limeni krov hangara.

Rus htede još jednom da povuče okidač, ali ga istovre­meno pogodi nekoliko deseti­na zrna.

Ričard Boldvin odvaže svoj automobil do prvog ugla i, po­što se smesti u ugao hangara, stavi na staklo tablu sa samo tri slova: FBI, pa požuri pre­ma poprištu. Nije želeo da sla­vu prepusti momcima iz heli­koptera, iako nije znao ni ko

NINĐA 152 87

su, ni kako su se pojavili. Ovo je bila njegova akcija. Njegova noć.

Pet miliona dolara ležalo je u koferima na zadnjem sa­distu njegovog automobila, a dva kamiona sa strašnim oru­žjem ostaće njegovom zaslu­gom vlasništvo SAD.

Komadnosi su savladali ot­por preostalih mafijaša i sada su snažnim lampama osvetlja- vali razbojište.

Na ninđu niko nije obraćao pažnju. Nije za to ni bilo raz­loga jer je ličio na dvadesetak momaka koji su na sebi nosi­li pancir prsluke na natpisom »FBI«, a u rukama je držao automatsku pušku iz koje se još pušilo.

Ugleda i svog starog prija­telja, pukovnika Skofilda koji je upravo iskočio iz jednog od dva preostala helikoptera. Za starog pukovnika najveći deo posla bio je okončan.

Onaj drugi, možda i teži deo, okončaše momak čiju je pomoć tražio — i dobio.

Ninđa je budnim okom pra­tio Boldvina dok je jedva vu­kući dva teško natovarena ko­fera došao do kola, a zatim ih parkirao. Takođe je video i trenutak kada se ranjeni Jurij Popov povukao sa bojišta i nestao u mraku. Shvativši da više nema šta da traži na tom mestu, ninđa pođe prema au­

tomobilu Ričarda Boldvina. Osvrnu se oko sebe, pa, kad se uveri da je sam, brzo otvo­ri prtljažnik i smesti se unu­tra.

Za to vreme, sav važan, ka­petan Bioldvin je naređivao svojim ljudima da pregledaju pobijene i obezbede kamione.

—- Ko ste vi, do đavola, i s kojim pravom. . .? — poče da viče na jednog poručnika me­đu komandosima, kad ga stro­gi vojnički glas pukovnika Skofilda preseče.

— Ja sam pukovnik. Pol Skofild. Specijalna jedinica iz DC Vašingtona. Legitimišite se! — naredi munjevito pote- gavši »kolt«.

Kapetan Boldvin se tek tad seti da na sebi nije imao prs­luk sa oznakama FBI i zato brzo podiže ruke trudeći se da ih drži što dalje od tela.

— Hej. . . polako pukovniče, na istoj smo strani. Ja sam kapetan Ričard Boldvin, dire­kcija FBI u Njujorku, odelje- nje za zaštitu svedoka — brzo izdeklemova.

— Zaštita svedoka — upita pukovnik dajući istovremeno znak jednom od svojih ljudi da priđe i izvadi značku koju je kapetan upravo otkrio po­digavši kraj svog sakoa. — Sta vi tražite ovde?

Pošto se legitimisao kapetan Boldvin priđe bliže.

NINĐA 152

— To je duga priča, pukov­niče. Pratili smo akciju još od samog početka, imali smo važnog svedoka, morali smo da je zaštitimo, a onda je sve pošlo naopako. Pojavio se je­dan agent iz Vašingtona. ..

Boldvin uvide, ali kasno, da se zaleteo. Taj momak svaka­ko je radio za pukovnika. Ka­ko bi se, inače, ovaj stvorio tu gde jeste. Ali, gde je onaj đavolski momak? Taj još uvek može da mu smrsi konce. Po­če unezvereno da se osvrće oko sebe, ali ništa sumnjivo nije primetio.

— Kakav agent iz Vašingto­na? — nastavi pukovnik, iako je dobro znao o kome je reč. kapetan mu je odmah delo- vao nekako odbojno i želeo je da iz njega izvuče sve što može pre no što mu otkrije ko je pomenuti agent.

— Pa, pravo da vam kažem, ni sam ne znam kakav je to čovek i ko ga je poslao. Znam samo da je napao mene i mo­je ljude. . . dvojicu je čak i ubio dovodeći u opasnost i ži­vot onog važnog svedoka i svih nas. Posle toga — jedno­stavno je nestao. Sada čak su­mnjam da je uopšte i pravi agent. Mislim, da je VAŠ ve­rovatno bi sada bio ovde, a ja ga ne vidim. Da, sada stvarno sumnjam — poče sve sigurni­jim glasom Boldvin.

Pukovnik Skofild ga odmeri dugim pogledom. Onda se ok­rete svojim ljudima.

— Majore Džonson, preuzmi­te kamione od civila i čekajte dalja naređenja.

Kapetan Boldvin htede da se pobuni, ali pri susretu sa ozbiljnim pogledom sedokosog pukovnika samo šmrknu.

— Nadam se da čete tamo gde treba reći da je ovo ipak bila naša akcija .. . mislim za­jednička. Moji su veoma zaslu­žni. Nekoliko njih je ranjeno, evo sad mi pokazuju da su dvojica mrtva. To ne treba da prođe nezapaženo, bez obzira što ste vi i vaši ljudi upali ta­ko iznenada i. . .

— Kapetane, ime vašeg pret­postavljenog. Njegov telefon, molim? — preseče ga pukov­nik.

Kao đak prvak, kapetan Boldvin dade tražene podatke i uhvati u letu kožnu futrolu sa značkom kapetana FBI ko­ju mu jedan od momaka do­baci.

— Šta če biti sa oružjem, mislim kamionima? — ipak smože snage da postavi pita­nje.

— Ono je briga Armije, ka­petane. 0 tome vi ne morate više da razmišljate. Obavite formalnost — pokaza na pobi­jene ljude — i najverovatnije ćemo se videti u vašem štabu.

NINĐA 152 89

Pukovnik se okrete i za ne­koliko minuta sa svim svojim ljudima napusti poprište kra­tkog i krvavog obračuna.

— Hej, kapetane! Ovde ima nekoliko. . . Bog te mazao. . . pa oni. . .

Covek koji je otkrio pobije­ne Jegorove ljude uhvati se za usta i poče da povraća.

Boldvin uze lampu iz ruku najbližeg čoveka i pođe ka oz­načenom mestu.

Iako se u svojoj karijeri na­gledao mrtvih tela, iako je najmanje desetak njih i sam upokojio — kapetan Boldvin u prvi mah okrete pogled od preklanih i probodenih mafi­jaša. Onda se smiri i poče da ih zagleda. Svi do jednog bili su mu nepoznati.

— Znači tako, prijatelju — promrsi kroz zube. — I ti si bio spreman da zaigraš na svoj način. E, pa, neko te je pretekao...

Poslednja prošaputana reč zape mu u grlu.

Ko je pobio ove ljude?Kako? Kada? Đa li je to dé­

lo jednog čoveka?Odgovor mu se nejasno po­

javi u svesti, ali on brzo poče da odmahuje glavom.

— Ne. . . ne. . . to nije mogao on. .. ne sam. . .

— Izvinite, kapetane, ne ču­jem vas dobro. Sta ste rekli?

— trže ga glas jednog od lju­di?

— Ne. .. sve je u redu, sa­mo sam glasno razmišljao. Hajde, popunite sve ranjene i mrtve radi identifikacije — naredi.

Petnaestak minuta kasnije po drugi put je prolazio pored mrtvih tela poredanih na vlaž­nom betonu doka broj 13. Svo­je mrtve momke je samo ovlaš pogledao.

Među mrtvim mafijašima, i onima koje su pobili on i nje­govi ljudi ili komandosi, tra­žio je čoveka za koga se sam pobrinuo — ali Jurija Popova nije nigde bilo.

— Jesu Ii ovo svi? Jeste h dobro sve pogledali?! povika kapetan Boldvin?! — Da nije neko ostao?

— Da, ser, tu su svi. Uosta­lom, evo začas ćemo da pret­ražimo čitav dok. Iza naših kola nisu mogli, jedino ako nisu poskakali u more.

Međutim, i ta pretraga nije pomogla.

Jurij Popov je jednostavno nestao.

»Kako je to moguće. Lepo sam video kako ga sva tri zrna pogađaju posred grudi«, raz­mišljao je kapetan Boldvin, a onda odmahnu mkom. »Uos­talom, ako Se i negde odvukao, Jurij će uskoro skončati. Teš­ko je ranjen«.

90 NINĐA 152

Nijednog trenutka Boldvin nije pomislio da se, možda, i ruski mafijaš zaštitio pancir prslukom. Bilo kako bilo, on, Boldvin, imao je trenutno mnogo razloga da što pre ode sa ovog mesta. Tačnije imao je pet miliona razloga za to.

Dok je palio motor na pa­met mu pade, i njegov moćni ortak — senator Vilkins. Za trenutak je zaboravio sa kim ima posla, ali, i pored toga je­dno je odlučio: pare ne deli ni sa kim.

— Hi. . . h i . .. h i . .. baš to ću i da uradim. Neka pita onog pukovnika iz Vašingtona, ako sme, gde su pare — poče sve glasnije da se smeje.

Tako je i odlučio da se još iste noći odveze do Džersija i saopšti senatoru kako je izne­nada prvo Jurij odlučio đa ga izigra i kako se onda pojavio tajanstveni pukovnik sa svojim helikopterima i ljudima.

Dve devojke, na koje je Bol­dvin obuzet groznicom zvanom »dolar« potpuno zaboravio, uporno su dozivale stražare u zatvoru policijske stanice u ce­ntru Njujorka. Konačno, jedan mlađi stražar, koji je tek pre­uzeo dežurstvo — pojavi se u polumračnom hodniku.

— Kakva je to galama? Ho­ćete da unesem šmrk i ohla­

dim vas, ha? — pripreti više u šali.

Priđe rešetkama i zagleda se u Rebeku Dilon.

— H e j... pa ja te. . . ja vas poznajem — reče.

Rebeka se brzo osmehnu i doterujući frizuru priđe rešet­kama.

— Zaista? Ćudi me da se ja ne sećam TAKO zgodnog mo­mka — uzvrati koketirajući.

— Vi ste .. . gospođica Di­lon. . . Rebeka Dilon. Video sam vas nekoliko puta na tele­viziji, a i inače čitam sve što vi napišete — poče momak br­zo da govori dok su uši laga­no počele da mu se boje ru­menilom.

Rebeka zahvali Bogu što jo j je poslao ovog anđela spasite­lja u plavoj uniformi i poče najumilnijim glasom.

— Baš mi je drago. Eto, sa­da vam se pruža prilika ne sa­mo da pročitate najbolju re­portažu mog života nego da u njoj nađete i svoje ime!

— Moje ime u vašoj repor­taži, kako?

Rebeka poče brzo da govo­ri pazeći da ne kaže više no što treba kako ne bi obeloda- nila čitavu priču pre vreme­na. Sa druge strane morala je da se trudi da ne preplaši mo­mka.

U svakom slučaju uspela je.

NINĐA 152 91

— Evo, uzmite moj telefon dok ja odem do dežurnog na­rednika. Javite se u redakciju, a ja ću da se postaram da vas puste. . . a vi prekinite da vi­čete — brecnu se sav važan na Fionu.

— N e .. . nemojte da vičete na nju. Ona je moja prijatelji­ca i obe smo u istom sosu. Ona je, u stvari, glavni junak m oje priče. ..

Ova primedba natera mom­ka da pocrveni, izusti nekakvo izvinjenje i požuri niz hodnik.

— Uuraaaa!!! uspele smo — povika Rebeka brzo ukucava­jući broj svog urednika.

Zbog zidova zatvora jedva je uspela da čuje sagovornika. Ipak, posle nekoliko minuta uspela je da mu objasni gde se nalazi i o čemu je reč.

— Ne mrdaj odatle. Dolazim odmah! — povika urednik, a onda se nasmeja sam sebi zbog onog »ne mrdaj odatle«.

Pet-šest minuta kasnije po­javi se onaj mladi policajac bled u licu i bez reči dohvati telefon.

— Hej, šta nije u redu? — upita ga Rebeka.

— Niste mi rekli. . . da vas je zatvorio FBI. Narednik mi je natrljao nos zbog vas. Najve­rovatnije ću biti kažnjen. Va­ma je zabranjeno čak i advo­kata da zovete — govorio je mladić snuždenim glasom.

Rebeki ga bi žao. Pruži ruku kroz rešetku i uhvati njegove šake.

— Ne brinite. JA vam garan- tujem da vam se neće dogodi­ti ništa loše. Moj urednik stiže ovamo, a on je lični prijatelj komesara njujorške policije. Jeste stvarno, ne lažem vas. Bićete pohvaljeni zbog ovoga što ste uradili. Obećavam vam to.

Momak samo uzdahnu i ode ovog puta zaključavši vrata za sobom.

Dvadesetak minuta kasnije urednik »Tajmsa«, pedesetogo­dišnji Majls Bruks, upade u kancelariju dežurnog naredni­ka.

— ISIaredniče, kod vas je moj čovek, mislim moja. .. de­vojka. . . ma moj reporter Re­beka Dilon! Zahtevam da je iz ovih stopa oslobodite.

Narednik se naroguši i istu­ri svoj pozamašni stomak.

— Napolje, inače ču i vas uhapsiti — dreknu.

— Tako? U redu — uzvrati Bruk sada mirnim glasom.

Dohvati slušalicu telefona koji je stajao ispred naredni­ka i okrete jedan kratak broj.

— Kancelarija komesara Pa- karda, ovde Bruks. Da, ja sam, Neli, da li je A4el tu? Hvala.

Pri pomenu komesarevog imena narednik poblede i jed­nostavno se skljoka na stolicu.

92 NINĐA 152

Bruks je sa svojim školskim drugom i ličnim prijateljem izmenja samo tri-četiri rečeni­ce, a onda tutnu slušalicu u ruku prestrašenom naredniku.

— Da? Razumem. . . ser. .. svakako.. . ja nisam. .. to je b ilo ... da, ser, odmah, iz ovih stopa. Več sam pošao — brzo je govorio trljajući čelo koje se kupalo u znoju.

Deset minuta kasnije, zagr- Ijene, Rebeka i Fiona napusti- še policijsku stanicu. Fiona se na ulici bojažljivo osvrtala, ali kada se smestiše u veliki Bruksov »dodž« ona odahnu.

—• Ne boj se. Ostaješ sa na­ma u redakciji dok se sve ovo ne raščisti — odnosno dok ne raspalim sve one koji su ti za gorčali život — tešila je Rebe­ka.

— Mogu li i ja sada da ču­jem nešto određenije od ono­ga što si mi pre neki dan na- govestila? — umeša se Bruks.

Rebeka poče da mu priča sve ono što je saznala od Peri­ša. Kada je završila, Bruks sa­mo otegnuto zviznu, a Fiona Gardner se strese od navale straha.

— Gospode, pa ja sam samo čudom živa — reče glasno, a onda se seti i tajanstvenog spa­sioca.

Izgleda da se i Rebeka istog časa setila tog momka, ali sa­mo pogleda svoju prijateljicu

i dade jo j, neprimetno, znak prstom da ćuti.

Iste večeri na svim kanali­ma TV mreže pojavila se na­java senzacionalnog teksta Re­beke Dilon koji će se iste noći pojaviti iz štampe.

Te najave nisu promakle ni­jednom od aktera čitave aefre.

Zapravo, samo njih dvojica još ništa nisu znali.

Jedan je bio Jurij Popov, a drugi Ričard Boldvin.

Prvi se jedva dovukao do areođroma i to posle silnih muka kojima je bio izložen to­kom noći i na putu do aerod­roma. Nije smeo da potraži pomoć lekara i na aerodrom je pošao zbog Asje. Nije znao šta bi dalje. U torbi koju je več predao za let u Rio nalazio se sav njegov imetak — oko milion i dvesta pedeset hiljada dolara i dve avionske karte. Uostalom i to će im biti dovo­ljno za početak, razmišljao je. Samo kada bi bolovi uminuli.

Rana mu je krvarila samo kada bi se napregao i zato je odlučio da bude maksimalno miran.

Kada je stigao na aerodrom odmah je privukao pažnju de­žurnog policajca.

— Gospodine.. . da li je sve u redu? — oslovi ga policajac ugledavši njegovo bledilo i okrvavljenu odeću. — H e j... pa vi ste ranjeni! — povika

NINĐA 152 93

mom ak i istovrem eno poteže oružje.

Gubeći svest, a i razum. Po­pov poteže »valter« i ispali hi­tac. Pohcajac pade pogođen, ali uspe s leđa da i sam pogodi ćoveka koji ga je ranio. Lepo je video kako se kuršumi zaba­daju u leđa napadača, ali je ovaj nastavio dalje, doduše po- srnuvši dva-tri puta.

Asja Puškin izdaleka ugleda bledo lice svog ljubavnika.

Spazio je i on nju.Asja. . . go. . .lu. . .bic. . .eee —

htede da vikne Popov, ali sa­m o zaječa.

Ipak, uspeo je da stigne do nje.

— Garderoba. . . evo. . . drži. M oja to rb a .. . sve je tv o je .. . ja ne mogu dalje — brzo je go­vorio dok iznad kragne iz no­ćašnje rane sve jače poče da ši- klja krv.

Umro je u roku od desetak sekundi.

— Gospođo, odmaknite se... on je opasan — povika drugi policajac.

Asja samo odmahnu glavom posm atrajući svoje okrvavlje­ne i'uke. iskoristila je nastalu gužvu i povukla se dalje.

Kada su odneli telo ubijenog ■Turija Popova, ona je već doš­la sebi. Oprala je ruke, osveži- la se u toaletu i sada je mirno prišla sali sa orm ančićim a. La­ko je našla odeljak sa brojem

na ključu k o ji jo j je Jurij dao na samrti. Samo jednom baci pogled na novac, zatim na dva pasoša, od kojih je jedan bio na njeno ime, i na dve karte do Rij a. Osmehnu se setno i uputi se ponovo ka sali sa šal­terima. Pošto je saznala da avion za Rio upravo prim a pu­tnike, ona pođe na tu stranu.

— Gospođo. . . vaš prtljag?— Nemam prtljag. Sve što

mi je potrebno nalazi se ovde— odgovorila Ajsa i izgubila se u tunelu koji je vodio ka avionu.

Pred nojm je stajao novi p o ­četak. Nadala se ovog puta srećniji nego ovaj prošli.

Kapetan Ričard Boldvin je vozio umerenorn brzinom iz prostog razloga što je umor počeo da ga savlađuje. Kada je konačno stigao do im anje se­natora Vilkinsa, b io je na kra­ju snage.

Senator, koje je već čuo ve­sti na televiziji, razrogači oči kad ga ugleda.

— I ti, pored svega, imaš smelosti da dođeš ovam o?! Ljudi, zgrabite ga! — naredi svojim telohraniteljima.

Boldvin nije uspeo ni da se pom eri, a već je b io opkoljen.

— H ej, Vilkinse, šta ovo znači? — Došao sam da ti ka­

94 NINĐA 152

žem šta se dogodilo na doku— poče Boldvin, ali senator na­redi svojim momcima da ga učutkaju.

Pogođen pendrekom napu­njenim peskom po potiljku, Boldvin pade na travnjak.

Više od sat vremena senator je okretao razne telefone i iz­okola se raspitivao i provera- vao da li je njegovo ime bilo gde prikačeno uz aferu o pod­losti kapetana FBI i visokog funkcionara njujorške direkci­je iste ustanove.

Konačno je mogao da oda­hne. Ona paklena novinarka stigla je sama do Boldvina. To je ujedno značilo i smrtnu pre­sudu za nesuđenog kapetana— milionera.

Njegov život mogao je sada da potraje samo još kratko.

— Slušaj, Vilkinse — poče Boldvin kada je shvatio šta mu se sprema. — Niko ne zna za tebe. Imam para.. . sve pare sam oteo Rusu. Podeličemo i ja ću se zauvek izgubiti. . . Znaš da možeš da mi veruješ.

— Možda. Gde su pare? — brzo upita senator.

— Eh, pa nisam ni ja toliko naivan. Prvo da se dogovorimo— poče Boldvin, ali na senato- rov mig zaradi strahoviti uda­rac posred uva.

Zaokupljeni ispitivanjem ka­petana Boldvina, ni senator ni njegovih pet telohranitelja ni­

su više obraćali pažnju na ko­la koja su ostala parkirana is­pred glavnog ulaza u vilu.

Čim su se koraci izgubili u kući ninđa je brzo otvorio ha­ubu i neprimetno se spustio sa suprotne strane automobila od one koja je gledala na ulazno stepenište.

Pošto je pažljivo osmotrio okolinu, ninđa ustade i u dva skoka se nađe u kući. Nije mo­rao dugo da traga za domaći­nom i ostalima. Odjeci udara­ca i zapomaganje kapetana Boldvina doveli su ga na pra­vo mesto.

•— U redu. . . prestanite! Uz­mi sve pare. . . u kolima su — cvileo je Boldvin ne mogavši više da izdrži pri pogledu na sečivo koje mu se sve više pri­bližavalo njegovom desnom oku.

Senator dade znak jednom od telohranitelja da krene do automobila i ovaj se okrete ka vratima. Ostao je na mestu.

— Šta čekaš, do đavola? Idi već jednom! — dreknu ner­vozno senator.

Umesto odgovora momak samo pokaza glavom na nepo­znatog muškarca koji je leže­rno oslonjen na dovratak sta­jao iza njihovih leđa.

— Ko si sad pa ti?! — dre­knu već uspaničeni senator. — Sredite g a .. . šta čekate?! — povika na svoje telohranitelje.

NINĐA 152 95

Onda se sve odigralo munje­vitom brzinom, kao i obično kada je ninđa kretao u akciju.

Đva šurikena izleteše nevi­đenom brzinom iz njegovih ša­ka i dva najbrža revolveraša platiše životom svoju brzinu. Padali su na kolena pokuša­vajući da, jedan iz grla a dru­gi iz grudi, iščupaju vreli me­tal koji im je polako oduzimao život.

Treći uspe da potegne oruž­je i ispah hitac, ali zrno samo pogodi hrastovinu dovratka.

Zapanjen strelac je, kao i ostali preživeli, s nevericom posmatrao kako telo neznanca leti iznad njihovih glava, pre- leće čitavu prostoriju i zaus­tavlja se iza pisaćeg stola se­natora Vilkinsa, tik ispod tro­fejnog oficirskog mača koji je Vilkins ko zna gde i kako po ­kupio.

— Pucajte. . . zar sve moram sam?! — vrištao je Vilkins.

Kao čarolijom , mač napusti korice, a neznanac još jednom polete kao topovsko đule.

Nasumce ispaljenih pet hi­taca samo načini rupe u vazdu­hu razbijajući potom slike na suprotnom zidu.

Jedan zamah koji je čudnim lukom prosekao vazduh odse- če glavu bližem telohranitelju. Onaj drugi se zagrcnu od uža­sa i dok je pokušavao da se povrati oseti vrelinu koja ga

pogodi po slabini. Trenutak kasnije oseti kako mu noge kreću nekud u stranu, a gor­nji deo tela pad a .. .

Boldvin poče da povraća, a zapenušani senator tresao se pokušavajući da povrati dah.

— Ti, ne sm eš.. . Ja sam senator SAD. . . platićeš za ovo!— vikao je.

Prestao je tek kada do nje­ga dopre glas Ričarda Boldvi­na.

— Budalo. . . ON sve sme. . . on će to i da uradi. Mi smo gotovi. Mi smo samo ružna mrlja ove administracije. . . zar ti to nije jasno? — vikao je tresući se u nekoj čudnoj gro­znici.

Začudo, više nije osećao ni strah ni žaljenje. Ništa.

Samo prazninu i hladnoću.— Ko si ti? — izusti Bold-

dvin konačno kada se i sena­tor umirio.

— Ja sam vaš sudi ja, vaša porota — vaš dželat.

— To i sam znam. Mislio sam ko si ti S T V A R N O ?

— M oje ime ti ništa ne bi značilo i da ti ga kažem. Upoz­nao si me kao agent Toma Driskola. To je jedno od mo­jih imena. Druga nisu bitna. . .

— Reci m i.. . ipak — insi­stirao je Boldvin.

— Ninđa!— Ninđa?! Šta je sad pa to?

— začudi se Boldvin.

96 NINĐA 152

Tada se ponovo javi senator Vilkins.

— Ninđa. .. pravi N I N Đ A ?Lesli ga samo preseče pog­

ledom. Okrvavljeno sečivo ka- tane podiže se u vazduh.

— Da. . . ti. . . si ninđa — promuca senator i spusti se na kolena.

Zatvorio je oči taman na vre­me da ne vidi kako se katana velikom brzinom spušta prema njegovom vratu.

Boldvin poče da se smeje sve jače i sve čudnije. Ninđa je jasno video kako mu se u očima sve jasnije vidi ludilo.

Pođe ka vratima zgađen po­našanjem ovih ljudi koji su bili tu u ime naroda, da služei zaštite da rade za dobrobit SAD — a bili su najobičniji lopovi, daleko nižeg ranga čaki od mafijaša iz »Male Odese«.

— Stani! Gde ćeš?! Mi još nismo završili — prodera se

Boldvin ustajući zajedno sa se- dištem za koje je bio privezan.

Ninđa se naglo okrete. Ka­tana iz njegovih šaka ponese­na erpcijom besa polete pre­ko sobe. Pogodi Boldvina pos­red grudi a onda ga jednosta­vno prikuca za zid ispred ko­jeg je do tada sedeo.

— Varaš se .. . ološu. Zavr­šili smo!

Narednog dana sve novine radio i TV-stanice brujale su o aferi koja je uzdrmala i sam Vašington. Izveštaj pukovnika Pola Skofilda nalazio se na stolu predsednika SAD i obe­ćavao je mirni rasplet.

Tako je i bilo. Nekoliko da­na novine su brujale manje-vi­še manipulišući poznatim či­njenicama, a onda su dnevni događaji prevladali i čitava st­var polako je počela da pada u zaborav.

K R A J

Dobro došliu porodicu

roto romana!

DESIGN ROTO ROMANI