Motorička igra kao podsticaj dečjeg razvoja Igra je neizbežno utkana u ličnost svakog pojedinca. S obzirom na to da fenomen igre uvek iznova potvrđuje svoju aktuelnost i da je kroz istoriju, ali i danas, uklapana u celovit način života čoveka, teško ju je izdvojiti i definisati kao posebnu aktivnost. Učenje igranja počinje u detinjstvu, u najbližoj okolini deteta. Naizgled bespomoćne bebe navode odrasle osobe da se smeju sa njima i učestvuju u njihovoj prvoj igri prstima ruku i nogu, zvucima. Mala deca vole da se igraju rečima, uživaju da se zajedno prevrću, trče i skaču. Podrazumeva se da detinjstvo ima različit značaj u skoro svakoj kulturi. Shodno tome, osobenosti pravila dečjih igara možda su na izvestan način, ključ za dešifrovanje određenih karakteristika pojedinih društava. Iz ovakvih pristupa proizilaze i sasvim različiti vaspitni momenti, kao i sve ono što se odnosi na igru.

Svi koji se bave vaspitanjem i obrazovanjem dece (ili sebe u budućnosti vide u takvoj ulozi), imaju važan zadatak da potraže odgovor na sledeća pitanja: Šta su zajednički elementi detinjstva? Šta je univerzalno za dečju igru? Koja je osnovna kategorizacija igara i predmeta za igru? Koji je značaj motoričkih igara, odnosno, kako se primenom motoričkih igara može podsticati integralni, odnosno, celoviti razvoj savremenog deteta? Kako uspešno organizovati i primenjivati motoričku igru u radu sa decom jaslenog i predškolskog uzrasta? Možda ćemo, u potrazi za ovim odgovorima, naterati sebe da ponovo promišljamo o značaju igre i o načinu vaspitavanja dece. Možda ćemo, ukoliko prihvatamo činjenicu da je igra u izvesnoj meri potisnuta iz detinjstva, učiniti mali korak u pokušajima da je vratimo na pijedestal koji joj pripada.

Budući da igra u velikoj meri zaokuplja dečje ponašanje, smatra se veoma zaslužnom za opšti razvoj i stvaralačko ponašanje deteta. Igra je važna i u životu odraslih (Valon, 1985). Dozvoliti sebi igru kada za to dođe vreme, znači, osećati se dostojnim predaha kojim se za izvesno vreme odlažu uobičajene prinude, obaveze, nužnosti i discipline egzistencije. Igra može da predstavlja jedan od modela učenja studenata u funkciji njihove pripreme za buduće zanimanje. Programska koncepcija vaspitanja i obrazovanja na ranim uzrastima počiva na ideji da dete kroz igru uči i na takav način izrasta u aktivno i kreativno biće. Dete u igri eksperimentiše, postavlja i rešava probleme na specifičan i sebi svojstven način (Šefer, 2005). Igra i stvaralaštvo su pored svih razlika, slični procesi, tako da se podsticanjem igre, u izvesnom smislu, podstiče i stvaralaštvo (Šefer, 2000). Igrom se u trenutku može doći do iznenadnog rešenja, mogu se reorganizovati delovi starog saznanja u novu celinu, uspostavljanjem novih relacija. U tradicionalnom obrazovanju, igra je tretirana kao aktivnost sa veoma malo obrazovnih vrednosti koja je odvraćala pažnju od učenja. U modernom, progresivnom obrazovanju igra je priznata kao prirodni oblik učenja. Nekada se u tome ide u krajnost, pa se očekuje da sve ono što deca treba da znaju, mogu da nauče spontano, kroz igru. Fenomen igre nije u potpunosti ispitan i objašnjen, tako da još uvek ne postoji opšteprihvaćena definicija igre. Saznanja o igri i danas liče na sistem ideja koji se razvija. Govoreći o igri, ulazimo u prostor sa puno nepoznanica. Slična lutanja javljaju se i pri pokušajima definisanja inteligencije, kao i pri definisanju suštine čoveka. Ni na ta pitanja odgovor nije definitivno dat, a kada se ponadamo da je on možda i pronađen, uvek je prisutno izvesno osećanje manjkavosti, odnosno, nedorečenosti.

Ideja o podsticanju razvoja i vaspitanja igrom nije nova, iako je proučavanje razvojnih potencijala igre započeto tek savremenim psihološkim teorijama. Igra je već dugo vremena u središtu pažnje onih koji se bave vaspitanjem i obrazovanjem dece, kao sredstvo koje se može iskoristiti za delovanje na razvoj deteta

u najširem smislu. Igra u velikoj meri zaokuplja dete i njegovo ponašanje, naročito onda kada ono nije izazvano neposrednim egzistencijalnim problemima (Bruner, 1976). Ovakva gledišta umnogome zavise od načina rada, od odnosa rada i slobodnog vremena, od dostupnih materijala za igru i od lokalnih shvatanja detinjstva, načina i principa vaspitanja dece. Tamo gde su fabrike, kancelarije i škole strogo odvojile rad od slobodnog vremena i odrasle od dece, tamo je većina igara i predmeta za igru takođe odvojena. Struktura same igre često leži u imitiranju aktivnosti odraslih, dakle, sadržaj i način igre variraju kroz različite kulture (Šanan i Fransis, 1984). Ono što takođe varira zavisno od društvene zajednice je stepen u kome se igra prožima i sublimuje sa svakodnevnim životom deteta. Tamo gde deca provode značajan deo svog vremena bez pravih obaveza i odgovornosti u životu porodice ili društvene zajednice, ona mnogo više vole one igre koje imitiraju taj život. Deca koja rastu pomažući u kući, koja su već preuzela odgovornost i obaveze, koja imaju egzistencijalnih problema, ne žele da im igre budu takve. Primera radi, devojčice koje svakodnevno učestvuju i imaju obaveze u podizanju mlađe braće i sestara, nalaze te imitacije i igru stopljene sa realnošću. Slično je i sa dečacima koji učestvuju u lovu, na poljima ili u ribolovu. Tako je u mnogim sredinama, posebno u seoskim ili nerazvijenim sredinama, i vrlo je teško prepoznati neke vrste igara, budući da su one u stvari deo aktivnog života i egzistencije deteta. U teoriji Pijažea (1990) igra se istražuje kao razvojni fenomen i to u sklopu opšteg, a posebno kognitivnog razvoja. Igra je fenomen koji prati razvoj intelektualnih funkcija i reflektuje glavne karakteristike pojedinih etapa. Pijaže smatra da je dečja igra proces obrazovanja simbola kao posrednika između čoveka i stvarnosti koja ga okružuje. Dete ima potrebu da zadovolji svoje želje i interese, da izrazi svoju individualnost, što čini kroz igru. Sve što važno doživi, dete ponavlja kroz igru. Praveći razliku između dečje imitacije i dečje igre, Pijaže čitav razvitak deteta objašnjava kroz dva komplementarna procesa: akomodaciju (imitacija kao prilagođavanje spoljašnjem svetu iz kojeg dete uzima obrasce da bi strukturirao svoj unutrašnji svet) i asimilaciju (igra koja menja ulazne informacije kako bi odgovarale ličnim zahtevima). Vigotski navodi (1996, str. 274) da je igra „poseban odnos prema stvarnosti, odnos koji se karakteriše stvaranjem zamišljenih situacija ili prenošenjem svojstava jednih predmeta na druge“. U ranom detinjstvu može se govoriti o pseudoigri ili „igri za sebe“. Objektivno je to već igra, ali ona to nije postala i za dete. Zato, kako smatra Vigotski, ako je za igru karakteristično da sve može biti sve, za igru deteta ranog uzrasta se to ne može reći. Tu pre imamo nešto nalik na igru, čega dete još nije svesno. Kroz igru je moguće transformisati različite obrasce dečjeg ponašanja i podsticati nove oblike, što doprinosi daljem razvoju potencijala. Dete se kreće, napreduje kroz aktivnost igre i zato Vigotski igru smatra „vodećom aktivnošću“ detinjstva. Dete u igri postavlja i rešava problem na specifičan, svrsishodan i sebi svojstven način. Tako se vrši sistematizacija latentnih iskustva u sređeno znanje, odnosno, na taj način dete prelazi u naredni stadijum razvoja. Aktivno učestvujući u igri, dete unapređuje svoje perceptivno-motorne, kognitivne, komunikacione i druge sposobnosti i postaje spremnije za nove aktivnosti u okviru „zone narednog razvitka“. U tom procesu uloga odraslog je veoma značajna. Naime, „ono što dete danas ume da uradi, u saradnji i pod rukovodstvom, sutra će biti spremno da uradi samostalno“ (Vigotski, 1996, str. 209). Utvrđujući mogućnosti deteta prilikom zajedničkog rada (koji se može ostvariti kroz igru), određuje se oblast pojedinih funkcija u formiranju koje će, u narednoj fazi razvoja, morati da donesu rezultate. Igra je sredstvo, način sticanja znanja tokom ranog detinjstva. Možemo je posmatrati sa raznih aspekata važnih za razvoj deteta i različitih veština. Kad se spominje igra, to odmah zvuči zabavno, ali, ona donosi i praktičnu korist. Veštine koje dete usvaja igrom su fizičke, kreativne i socijalne, a mogu biti i obrazovne. Kroz igre koje uključuju telesnu aktivnost, u zatvorenom ili otvorenom prostoru uz upotrebu različite opreme, sprava i rekvizita, deca vežbaju i unapređuju motoričke veštine, razvijaju finu motoriku. Istovremeno, razvijaju različite motoričke sposobnosti, a kod igara koje zahtevaju saradnju sa drugom

decom, druge se sposobnosti i veštine ubacuju »besplatno« (Likierman i Muter, 2007). Naime, strpljenje i čekanje da dođeš na red, dodaci su koji proizilaze iz takve igre. »Borba petlića« ili »Rvanje« vrsta je igre koja omogućava oslobađanje energije. Ali, iz te igre deca mogu naučiti i gde su granice i da je odgovarajući fizički dodir među ljudima prihvatljiv. Nema sumnje da će mnoga deca, naročito dečaci, ako im se da potpuna sloboda, odabrati telesne aktivnosti: jurke, vožnju bicikla, rvanje, penjanje po spravama... To je, svakako, dobro, ali nedostatak je u tome što dete treba steći dovoljno iskustava i u drugim tipovima igara, iz više razloga. Zato vrtići treba da ponude različite tipove igara i aktivnosti i na taj način pripreme decu za život.

Motorička igra – Ide maca oko tebe

Motoričku igru nije moguće pravilno razumeti (a shodno tome, ni stručno organizovati) bez odgovora na prethodno postavljena opštija pitanja o fenomenu igre. Budući da se u motoričkoj igri dete kreće, maksimalno angažuje i sarađuje, koristi stečena znanja, iskustva i veštine, radosno je, smeje se, hoda, trči, skače, provlači, penje, baca, gađa, kotrlja, vuče, nosi i dr, poželjno bi bilo, što više je primenjivati u vaspitno-obrazovnom radu sa decom (zavisno od sadržaja, cilja i zadataka). Motorička igra se može definisati kao igra koja je zasnovana na pokretima, odnosno, vršenju određenih kretanja i radnji sopstvenim telom, često uz korišćenje različitih sprava i rekvizita koji daju dodatnu motivaciju igri. Zato se za motoričku igru sa pravom može reći da je osnovno sredstvo fizičkog vaspitanja, naročito na predškolskom, ali i na mlađem školskom uzrastu, budući da ravnopravno može zameniti fizičku aktivnost (fizičku vežbu, kretanje), odnosno, uspešno ostvarivati cilj i zadatke fizičkog vaspitanja. Motorička igra dece na ranom uzrastu se u najvećoj meri zasniva na prirodnim (osnovnim, fundamentalnim, filogenetskim) oblicima kretanja. Upravo zbog toga, motorička igra pruža idealne uslove za razvoj i podsticanje, kako motoričkog, tako i ukupnog razvoja dece (Sturza Milić i Pejatović, 2014). Dete kroz igru dobija vredna i stimulativna iskustva o mogućnostima da vlada sopstvenim motoričkim potencijalima i da oseti radost kretanja (Sturza Milić, 2011c, 2014). Motorička igra je i najomiljenija forma telesne aktivnosti dece. Međutim, kao opšti utisak (donekle teško razumljiv) je činjenica da, uprkos značaju koji motorička igra ima za razvoj dece i mladih, postoji malo naučnih interesovanja koja su usmerena ka njenom istraživanju. U dosadašnjim naučnim istraživanjima najveća pažnja igri (a „usput“, i motoričkoj) je posvećena od strane razvojnih psihologa. O tome nam

svedoče mnogobrojne teorije koje u prvi plan ističu značaj igre za intelektualni ili emocionalni razvoj deteta (naravno, nikako se ne želi umanjiti značaj ovih teorija za bolje razumevanje motoričke igre). Izuzetak je, možda, Pijažeova teorija, mada i ona igru opsežnije sagledava samo u okviru ranog razvoja deteta (senzomotorna faza razvoja i igra). Nažalost, nedostatak opsežnijih istraživanja koja su direktno usmerena ka motoričkoj igri se itekako odražava i na vaspitno-obrazovni rad, u kojem se značaj motoričke igre ne uvažava dovoljno, a samim tim, ona se nedovoljno ozbiljno shvata i neadekvatno primenjuje u radu sa decom. Nedoumice postoje i u vezi sa formulacijom naziva ovog fenomena, tako da se koriste različiti termini, koje autor ovde navodi, bez namere da dublje uđe u njihovu suštinu i opravdanost korišćenja (elementarne igre, motoričke igre, pokretne igre, sportske igre i sl.). Svakako, rešenje bi se moglo naći u interdisciplinarnim istraživanjima, ali i u većoj posvećenosti navedenom problemu od strane stručnjaka iz oblasti fizičke kulture, naročito, onih koji se bave decom mlađih uzrasta. Elementarne igre (u starijoj literaturi se mogu sresti pod nazivom proste, dečje ili narodne) su najjednostavnije forme igara u kojima se primenjuju elementarni oblici kretanja uz jednostavna pravila koja se mogu prilagođavati prostornim, materijalnim i vremenskim uslovima, broju i mogućnostima igrača (Kragujević, 1991). Termin - pokretna igra, prisutan je u predškolskom fizičkom vaspitanju i prevashodno ga koriste autori koji se bave vaspitanjem, odnosno, fizičkim vaspitanjem dece predškolskog uzrasta.

Značaj motoričke igre

Motoričkom igrom (odnosno, učestvujući u njoj) dete usavršava kretanja (hodanje, trčanje, skakanje, puzanje, provlačenje, bacanje, hvatanje, gađanje, penjanje, vučenje, potiskivanje, kotrljanje i dr.), što predstavlja osnovu za kasnije usavršavanje kretnih veština i njihovu primenu u fizičkom vaspitanju, sportu, rekreaciji i svakodnevnom životu.

Motoričkom igrom se unapređuje kardiovaskularna i respiratorna funkcija (ubrzava se krvotok, disanje, razmena materija, zahvaljujući čemu se aktiviraju uzajamno povezane funkcije organa i sistema, i jačaju adaptivne sposobnosti organizma deteta).

Motorička igra utiče na razvoj motoričkih sposobnosti deteta (okretnosti, brzine, snage, jačine, gipkosti, izdržljivosti). Na mlađim uzrastima kroz igru treba posebno uticati na okretnost i brzinu kao motoričke sposobnosti, budući da kraj predškolskog i ceo mlađe školski period predstavljaju osetljive periode za podsticanje i stimulaciju navedenih motoričkih sposobnosti. Ukoliko se kompleksno područje koordinacije posmatra „kao sposobnost povezivanja, sposobnost orijentacije, sposobnost diferencijacije, sposobnost ravnoteže, reakcionu sposobnost, sposobnost prilagođavanja, sposobnost vršenja pokreta u ritmu“ (Kukolj, 2006, str. 150), kao i sposobnost preciznosti, motoričkom igrom se, takođe, podstiče razvoj navedenih sposobnosti.

Motorička igra utiče na sve segmente razvoja ličnosti deteta (kognitivni, moralni, socijalni, estetski, radni).

Poštovanjem pravila motoričkih igara razvija se sposobnost vladanja svojim impulsima i disciplinovanost uopšte, koja podrazumeva i sposobnost usaglašavanja kretanja sa drugima, saradnju na postizanju zajedničkih ciljeva, uzajamnu pomoć i ferplej.

Motorička igra otkriva interesovanja deteta, dete u igri primenjuje različite aktivnosti, proverava i upoređuje svoje sposobnosti sa vršnjacima, stiče realniju predstavu o sebi, svom telu i svojim sposobnostima.

Motorička igra razvija pozitivne emocije, smanjuje napetost i agresivnost, razvija pažnju, maštu, doprinosi stabilnosti deteta. Dete u igri razmišlja, opaža, pamti, uživljava se u različite situacije (imitacione i životne). Motoričkom igrom vaspitavamo smelost, pouzdanost, odvažnost, odlučnost, istrajnost, u motoričkim igrama razvijaju se simpatije, solidarnost, trpeljivost, potreba da se pomogne drugu koji je nespreman i nesiguran.

Motoričkom igrom se utiče na estetska osećanja deteta, ukoliko se vodi računa o okolini, odeći, izgledu sprava, rekvizita, muzici i sl.

Motoričkom igrom se razvija i stiče kretna kompetencija koja značajno utiče na razvoj self-koncepta.

Deca veoma vrednuju umešnost u igri, što je povezano sa prihvatanjem od strane grupe. „Nespretnost, na nesreću, inteferira sa sposobnošću deteta da se igra i učestvuje u sportskoj aktivnnosti. To povratno redukuje mogućnosti deteta da stvara prijatelje i uči socijalno prihvatljivo ponašanje (Cheatum and Hammond, 2000, prema, Đorđić, 2006, str. 336).

Motorička igra utiče na razvoj različitih funkcija čula deteta (dodira, sluha, vida, mirisa).

Neke vrste motoričkih igara zahtevaju uključivanje skoro svih velikih mišića tela, dok druge vrste samo povremenu aktivnost manjih mišića. Ovom prilikom pretežno će biti razmatrane motoričke igre koje podrazumevaju pokrete celog tela i velikih mišićnih grupa. Tokom prvih godina života deteta, većina igara vezana je za pokrete celog tela, ali kako dete odrasta, nažalost, motorička igra ustupa mesto „sedećim“ oblicima igara. Nažalost, u današnjim uslovima života smanjen je obim i intezitet fizičke aktivnosti dece i mladih, pre svega, razvojem automatizacije, uvođenjem računara, televizora, DVD-a, Interneta i drugih elektronskih tehnika u svakodnevni ritam života, zatim, korišćenjem liftova, automobila, pasivnim trošenjem slobodnog vremena. U velikim gradovima opada kvalitet života i fizičkih aktivnosti zahvaljujući užurbanom načinu života, dugotrajnom boravkom u zatvorenom prostoru, lošim navikama u ishrani, zagađenjem vazduha i tla, radijacijom, bukom, ogromnim brojem automobila, nedostatkom zelenih površina, parkova, livada i igrališta.

Podela motoričkih igara

Podela (sistematizacija) motoričkih igara vrši se prema različitim kriterijumima. Prema uzrastu dece:

• Motoričke igre za decu predškolskog uzrasta (za decu mlađe, srednje i najstarije grupe);

• Motoričke igre za decu osnovnoškolskog uzrasta (mlađe školski uzrast i starije školski uzrast)… Prema intezitetu motoričke igre:

• Motoričke igre velikog inteziteta;

• Motoričke igre srednjeg inteziteta;

• Motoričke igre malog inteziteta; Prema kretanju koje dominira u motoričkoj igri:

• Motoričke igre u kojima se zadatak rešava hodanjem, trčanjem, skakanjem, penjanjem, bacanjem, gađanjem, puzanjem, potiskivanjem, nošenjem i dr.

Prema postavljenom cilju, usmerenosti motoričke igre:

• Motoričke igre usmerene ka razvoju motoričkih sposobnosti (okretnosti, brzine, snage, jačine, izdržljivosti, gipkosti);

• Motoričke igre usmerene ka razvoju voljnih karakteristika, takmičarskog duha (takmičarske igre), ka razvoju radnih navika, ka navikama organizovanog postavljanja, u cilju međusobnog upoznavanja dece…

Prema načinu organizovanja dece:

• Motoričke igre sa jednom grupom;

• Motoričke igre sa više grupa (poseban vid organizacije ovakvih igara su štafetne igre);

• Motoričke igre u parovima;

• Motoričke igre sa individualnom ulogom; Prema delu aktivnosti (usmerene aktivnosti, školskog časa, treninga, motoričke radionice…) u kojoj se igra primenjuje:

• Motoričke igre za uvodni deo aktivnosti;

• Motoričke igre za glavni deo aktivnosti;

• Motoričke igre za završni deo aktivnosti; Prema sredini u kojoj se igre odvijaju:

• Motoričke igre na otvorenom prostoru (dvorište, dečje igralište, stadion, šuma, livada…)

• Motoričke igre u zatvorenom prostoru (fiskulturna sala, hol, radna soba, pozornica…)

• Motoričke igre u vodi (bazenu, reci, jezeru, moru…)

• Motoričke igre na snegu (ili ledu)… Prema korišćenju rekvizita:

• Motoričke igre sa rekvizitima;

• Motoričke igre bez rekvizita; Prema korišćenju muzike:

• Motoričke igre uz muziku;

• Motoričke igre sa pevanjem;

• Motoričke igre sa sviranjem (najčešće uz korišćenje Orfovog instrumentarijuma za razvoj ritma -

zvečke, daire, štapići, kastanjete, triangl, metalofon…); Osnovni kriterijumi za izbor motoričke igre su:

• Uzrasne karakteristike, sposobnosti i interesovanja dece;

• Cilj, zadaci i sadržaj igre;

• Materijalni faktori i klimatski uslovi;

• Stručnost i kreativnost organizatora igre.

Primena motoričkih igara u zavisnosti od uzrasta

U ispitivanju detetove igre važno je uzeti u obzir i njegov uzrast. Različiti tipovi igre se vezuju za određeni uzrast deteta. Primera radi, ukoliko je dete mlađe od 4,5 godina, možda još neće moći dostići viši stupanj igre, posebno, igre sa pravilima. Pol takođe utiče na razlike u igri. Pokazalo se da kod dečaka i devojčica postoje različiti stilovi igre. Tako, dečaci više vole trčanje uokolo, penjanje na razne predmete i igre borbe. Devojčice više vole simbolične igre, dramske igre ili društvene igre. Osnovni preduslov za stručnu i kreativnu primenu motoričkih igara u radu sa decom je poznavanje njihovih uzrasnih karakteristika i sposobnosti (morfoloških, motoričkih, funkcionalnih), interesovanja i sl. Igra mora biti primerena deci, kako bi mogla da održi i privuče njihovu pažnju, mora biti izazovna, a da se istovremeno deca osećaju sigurno.

Na uzrastu od 1 do 3 godine (period malog deteta, ili, jasleni uzrast) odrasli treba da stvaraju raznovrsne uslove da bi se pomoću motoričkih igara za koje se pre može reći da su igrolike aktivnosti, stimulisao razvoj i kretanje dece. Igrolike aktivnosti predstavljaju prelazni oblik igre, zastupljen na ranim uzrastima, koji nema jasno definisana pravila. U igrolikoj aktivnosti dete zadatak izvodi samostalno, nakon čega se povećavaju zahtevi u cilju unapređenja mogućnosti deteta. Iz aktivnosti u aktivnost, ukoliko su organizovane stručno, kreativno i motivišuće, dete postepeno povećava obim kretanja, savladava najrazličitije zadatke, stiče sigurnost i samopouzdanje.

Motorička igra - Ringe, ringe Raja

U motoričkim igrama na ovom uzrastu preovladava hodanje kao prirodni oblik kretanja, koje se neprestano kombinuje sa ostalim vidovima kretanja. Odrasli koji rade sa decom morali bi znati da mogućnosti deteta nisu velike, da je dete neprecizno, da loše barata predmetima i rekvizitima, da često gubi ravnotežu, da mu je koordinacija nedovoljno razvijena, a kretanje neusaglašeno sa kretanjem druge dece. Naime, dete je na ovom uzrastu egocentrično (voli da se igra samo, ne funkcioniše dobro u grupi i ne može još da bude podređeno grupnim zadacima). Oko 18. meseca deca počinju da se igraju sa ostalom decom, mada se, pažljivim posmatranjem može uočiti da se deca, zapravo, igraju svako za sebe, tako da se može reći da se igraju u prisustvu druge dece. Paralelna igra se javlja oko druge godine (dete se i dalje igra pored druge dece, ali im povremeno daje igračke). Pojava prave zajedničke igre koja podrazumeva saradnju i poštovanje najjednostavnijih pravila javlja se na uzrastu od 4 godina, ali tek oko sedam godina pravila igre postaju suštinska karakteristika igre (Stepanović, 2008). Dete traži stalni kontakt sa odraslom osobom, njeno interesovanje, učešće u igri i pomoć. Objašnjenja i uputstva treba da budu konkretna i jasna, vodeći računa o tome da su korišćeni pojmovi poznati deci. Poželjno je organizovati motoričke igre sa jednostavnim tekstom koji se peva ili uz imitaciju životinja, predmeta, prirodnih pojava (zeke, mace, ježa, automobila, voza, vetra, kiše, kretanja oblaka, izlaska sunca, meseca, zvezda i sl.).

Primeri igara za decu uzrasta od 1 do 3 godine: Ringe, ringe Raja, U šumici zeka sedi - spi, Prenošenje lutke, Prenošenje igračke, Ide mali meca, Dođi do mene, Pođi za mnom, Nađi igračku, Hvatamo leptira, Ko može tiše, Ivin voz, Drveće se njiše… Na uzrastu od 3 do 4 godine (mlađa predškolska deca) prirodni oblici kretanja su još nedovoljno razvijeni, kao i koordinacija, ravnoteža, preciznost. Dete se na ovom uzrastu može paralelno igrati sa dva, tri deteta. Koncentracija i pažnja je labilna, dete je nedovoljno usmereno na zadatak, razume samo najjednostavnija pravila. Nepoštovanje pravila i određenih komandi ne treba shvatati na ovom uzrastu kao neposlušnost i nesaradnju deteta, već kao tipično ponašanje za mlađu predškolsku decu. Primera radi, na osnovu svojih istraživanja u vezi sa poštovanjem pravila u motoričkim igrama (polaska - trčanja na određeni znak, komandu), Eljkonjin (1990) je sve slučajeve nepoštovanja pravila podelio na dva karakteristična ponašanja: deca ili trče pre isteka komande, ili ne trče ni posle komande. Elkonjin navodi neke izvode iz protokola istraživanja koja svedoče o ponašanju trogodišnje dece da na određenu komandu potrče prema eksperimentatoru: „Tamara (3 god.) pažljivo sluša uputstva. Stoji mirno i, smešeći se, gleda eksperimentatora. Na dati znak ostaje na mestu. Posle komande i dalje stoji. Tek kada je eksperimentator upita. „Pa zašto nisi potrčala?, ona mu trči u susret. Igra započinje po drugi put pošto eksperimentator ponovi uputstva. Tamara opet ne trči na dati znak, već tek pošto eksperimentator ponovi pitanje: „Ti si opet zaboravila?“…Jura (3,5 god.) sluša uputstva i trči na drugi kraj hodnika. Eksperimentator ga stavlja ispred sebe i ponavlja uputstvo. Jura klima glavom i odmah trči prema eksperimentatoru. Eksperimentator još jednom ponavlja uputstvo. Jura stoji nepomično, smeši se. Čim eksperimentator ponovo počne da broji, on mu potrči u susret. Eksperimentator još jednom objašnjava: „Treba ostati na mestu dok ja ne kažem „tri“. Kad kažem „tri“, onda trči. Jura stoji mirno. Na komandu „tri“ smeje se i tek posle nekoliko sekundi trči…“ (Eljkonjin, 1990, str. 253). Ovakva slika se menja već kod četvorogodišnjaka, dok skoro sva petogodišnja deca, kao i ona starija, uspešno poštuju navedeni tip komande (pravila). Motoričke igre treba da se zasnivaju na dobro poznatim kretanjima (hodanju, trčanju, skakanju, puzanju, provlačenju, guranju, nošenju i dr.), koja će se prožimati i biti podstaknuta poznatom temom ili motivima iz svakodnevnog života deteta. Budući da u igri dominira

kretanje, nije moguće (niti je preporučljivo) motorički segment odvojiti od ostalih segmenata razvoja. Shodno tome, u motoričkoj igri dece prožimaju se pevanje, sviranje, upoznavanje se sa osnovnim matematičkim i prostornim pojmovima, pojmovima iz prirode (biljkama, životinjama, vremenskim prilikama…). Iako izvesna pravila u igri već postoje, ona su vrlo jednostavna, odgovaraju kognitivnom razvoju deteta i usmerena su ka osnovnoj tematici motoričke igre.

Maska „maca“

Ukoliko se primenjuju igre sa izdvojenim ulogama, treba voditi računa o tome da je broj uloga mali (najčešće samo jedna ili dve uloge). Preporučuje se da izdvojenu ulogu preuzme vaspitač, trener ili roditelj, a da deca preuzmu ostale (primera radi, odrasla osoba će biti vuk, a sva ostala deca ovce, lovac – zečevi, pčelica – cveće, mačka – miševi i sl.). Iako igra već dovoljno, i sama po sebi motiviše, deci će biti posebno zanimljivo ukoliko „maca“ ima masku (brkove, rep, uši), petao – krestu i kljun, zeka – uši, repić i sl. Takođe, preporučuje se upotreba muzike koja je primerena igri i ovom uzrastu, raznovrsnih rekvizita od prirodnih i bezbednih materijala, posebno onih koji proizvode zvuk (zvečke, flaše napunjene kamenčićima, daire i sl.). Primeri igara za decu uzrasta 3 do 4 godina: Sklupčao se mali jež, Nađi svoje mesto, Nađi svoj obruč, Nađi svoj cvet, Voz, Tramvaji, Ptice u gnezda, Automobil se kreću i parkiraju, Neka ustane…, Balon, Konjić i kočijaš, Avioni na pisti, Mačka i vrapci i sl.

Deci starijeg predškolskog uzrasta, koja su već ovladala složenijim kretanjima, mogu se postavljati složeniji sadržaji, zadaci i pravila u motoričkoj igri. Budući da je pažnja stabilnija i sposobnost koncentracije veća na pomenutom uzrastu, motoričke igre mogu biti sa donekle komplikovanijim pravilima, u igri je samoinicijativa dece veća, manje se koriste igre u kojima dominira imitacija i sl. Broj izdvojenih uloga je veći, deca se mogu igrati u parovima, trojkama. Na ovom uzrastu se može, ali vrlo obazrivo, organizovati takmičarska igra sa jednostavnim zadacima.

Motorička igra - “Poplava”

Primeri igara za decu uzrasta 4 do 6 godina: Avioni-poplava, Pospanko, Crveni i plavi, Gde ja skočih, ti produži, Pauk i muve, Mišice, mišice, Ide maca oko tebe, Traži svoju boju, Nađi mesto, Laste – prolaste i sl. Imajući u vidu uzrasne karakteristike dece pripremnog predškolskog perioda, može se pretpostaviti da je organizacija vaspitno-obrazovnih aktivnosti kroz igru još uvek njihova suštinska potreba. Naravno, igra u ovom uzrasnom periodu ne može biti jedina aktivnost dece, ali ona još uvek jeste njihova neophodna aktivnost. Kako pokazuje analiza igara (Eljkonjin, 1990), ukoliko su deca mlađa, utoliko sadržajnija i neposrednija treba da bude veza između pravila kojima dete mora da potčinjava svoje radnje i uloge. Postepeno, siže ili uloga se skraćuju i ostaju samo u nazivu uloga. Prihvatanje određenog pravila kao uslova koji nije sadržajno povezan sa ulogom postaje dostupno deci tek na starijem uzrastu, odnosno, tek na kraju predškolskog perioda. Na ovom uzrastu motoričke igre sa gotovim pravilima postepeno potiskuju u drugi plan sižejne igre uloga. Primera radi, u igre sa gotovim pravilima spadaju sportske igre (fudbal, rukomet, košarka, igre reketom…), igre kao što su „šuge“, „školice“, razne igre loptom i dr. U nekim od ovih igara u nazivu uloge igrača ili u opštem planu igre sačuvali su se elementi koji su nekada određivali pravila uloga (golman u fudbalu i rukometu, navalni igrač i sl.). Kod nekih igara se ova veza potpuno izgubila, a sačuvala su se samo pravila. Kada je socijalizacija u pitanju, dete će poći u školu još uvek nedovoljno socijalizovano za igru. Na ovom uzrastu, prilikom izbora igara i dalje se mora voditi računa o motoričkoj analizi pokreta koji su u igrama zastupljeni. Kod dece i dalje dominiraju jednostavni pokreti koji čine osnovna, prirodna kretanja, a shodno tome, sadržaj igara treba biti pažljivo izdiferenciran i usmeren na usvajanje novih, kao i na usavršavanje već postojećih kretanja. Biramo igre koje omogućuju živahno trčanje, skakanje, penjanje, šutiranje, hvatanje, bacanje, preskakanje konopca, igre sa elementima akrobatike. U igrama treba razvijati ritam u trčanju i skakanju uz korišćenje instrumenata, udaraljki i pesme. Važne su motoričke igre koje deluju preventivno i pomažu u formiranju pravilnog držanja tela. Takođe, osim motoričke determinacije, igra se mora prilagoditi intelektualnim i emocionalnim karakteristikama ovog uzrasta. Deca još uvek nisu u stanju da pamte detalje, tako da pravila motoričkih igara ne smeju biti previše komplikovana. Treba uvek imati rezervnu igru, budući da je pažnja dece na ovom uzrastu labilna i kratkotrajna. Iz godine u godinu, primenjuju se složenije igre, a sve u skladu sa povećanjem razvojnih karakteristika i sposobnosti dece. U odnosu na mlađe uzraste, igre su zahtevnije, sa

komplikovanijim pravilima, bogatije u smislu motoričkih struktura. Mora se voditi računa i o interesovanju dece, tako da ne treba previše insistirati na obnavljanju već usvojenih kretanja koja će se, naravno, i dalje koristiti, već akcenat treba stavljati na igre pomoću kojih će se usvajati novi oblici kretanja (vožnja rolera, skejtborda i sl.). Motoričko iskustvo se može obogatiti štafetnim igrama, savladavanjem različitih prepreka, a deca treba sama da osete mogućnosti koje imaju i zakonitosti u kretanju tela. Štafetne igre podrazumevaju ozbiljniju organizacionu pripremu. Takmičarskog su karaktera, a predstavljaju grupno izvršavanje zadataka na principu „prenošenja, predavanja zadatka ili štafete“ na sledećeg pojedica u grupi. Grupe su heterogene i koliko je moguće, ujednačene (broj grupa i organizacija grupa u prostoru zavisi od sadržaja igre, broja dece, prostora i sl.). Naročito treba voditi računa da se zadaci ispunjavaju u ujednačenim uslovima. Od dece se zahteva da poštuju pravila štafetnih igara (poštovanje linije „starta“ i komande polaska, tačno i što brže izvršenje zadatka, poštovanje ostvarenog rezultata i pobednika i sl.). Sadržaji štafeta, u zavisnosti od cilja, mogu biti najrazličitiji oblici kretanja koja prethodno treba da budu savladana, uz mogućnost korišćenja različitih rekvizita i savladavanja prepreka. Zbog svega navedenog, uloga odraslog je vrlo važna u organizaciji štafetnih igara, kao i dobro poznavanje uzrasnih karakteristika, sposobnosti i iskustva dece. Na mlađem predškolskom uzrastu se ne preporučuje primena takmičarskih štafetnih igara (većina dece ne može da poštuje precizna pravila, kretanja nisu konsolidovana, postoji opasnost od povređivanja, kako fizičkih, tako i emocionalnih).

Motorička igra – Borba petlića

Primeri igara za decu od 6 do 7 godina: Glava lovi rep, Jastreb, kvočka i pilići, Borba petlića, Između dve (četiri) vatre, Jurke, Šuge, Hvatalice, Trka stonoga, Jakove, gde si?, Menjaj drvo, Borba konjanika, Lanac (Ribar i ribice), Lov u krugu, Beskućnik, Vrati lopte, Potera, Štafete, Šaljive štafete i sl. Prilikom primene motoričkih igara ne sme se zanemariti fenomen akceleracije razvoja koji je sve više prisutan kod današnjih generacija, kao i promena načina života i potreba dece. Budući da su deca naprednija u odnosu na prethodne generacije u različitim segmentima razvoja, prilikom izbora igara trebalo bi pratiti savremene trendove i interesovanja dece. Moramo se zamisliti, koliko su preporučene igre (u zbirkama, metodikama, udžbenicima, priručnicima) zaista zanimljive i aktuelne za savremeno dete, pogotovo kada se radi o primeni tradicionalnih motoričkih igara, koje ne treba grubo nametati deci (ukoliko deca rado prihvate tradicionalnu igru, ona istovremeno postaje savremena, aktuelna, moderna). Međutim, to nije slučaj sa svim tradicionalnim i starim igrama. Neke će biti nezanimljive,

neodgovarajuće, “aut” ili ”passe” za današnje generacije i ne treba insistirati na njihovoj aktuelnosti samo zato što su ih stariji nekada voleli.

Sa druge strane, treba otvoreno prihvatati nove igre, biti u tome maštovit i kreativan, ne plašiti se da se nove igre osmisle, a zastarele promene i “odenu u novo odelo”. Dobro bi bilo, ne mešati se previše i deci prepustiti da svojom maštom i kreativnošću osmisle nove i zanimljive igre. Takođe, mnoge od motoričkih igara koje se preporučuju deci, zapravo nisu igre već surogati igre, vežbe ili dril u kojima dominantnu ulogu imaju odrasli, koji igru organizuju po svojim merilima, a ne po “meri” deteta. Deca u takvim igrama nemaju nikakvu inicijativu, nemaju prilike za stvaralaštvo, već su samo izvršioci namera i volje odraslih (trenera, vaspitača, učitelja, roditelja). U takvim nazoviigrama „odraslima je važno samo da postignu određeno ponašanje, uz motiv igre koji je prisutan samo da opravda zahtev, ali nedovoljan da ponese dečju misao, imaginaciju, podstakne emocije“ (Kamenov, 1997, str. 57). Problem kultivisanja dečje igre jedan je od najsloženijih problema u vaspitno-obrazovnom radu sa decom, s obzirom na to da igru u jednakoj meri narušavaju preterano i nevešto mešanje odraslih, kao i prepuštanje dece sebi. Zbog toga sa posebnom pažnjom treba planirati postupke i metode kojima se igra podstiče i usmerava, bez narušavanja njenih osnovnih karakteristika.

Organizacija motoričkih igara

Okupljanje i motivacija dece za igru

Da bi se igra uspešno organizovala, prvi korak je buđenje dečjeg interesovanja za nju. Ako su deca motivisana, bolje će usvojiti pravila igre, pažljivije će vršiti određene pokrete, a što je najvažnije, radovaće se igri i sa zadovoljstvom učestvovati u njoj. Treba osvežiti dečje iskustvo i podstaći maštu u vezi sa odabranom temom, stvoriti odgovarajuće raspoloženje i želju da dete učestvuje u igri i stvaralački doprinese njenom ostvarivanju. Poželjno je osvežiti dečje iskustvo, povezati sa konkretnim situacijama, pesmom, filmom, sportskim događajem i sl. Okupljanje mlađe dece oko vaspitača, takođe je moguće postići na razne načine. To može da se učini sasvim spontano, na primer, vaspitač prilazi grupici mališana, započinje igru, kojoj se uskoro, privučeni njenom zanimljivošću, priključuju i ostali. U drugom slučaju, povod za okupljanje dece može biti rekvizit koji je vaspitač uzeo u ruku, ili odgovarajući zvučni signal.

Improvizovan rekvizit Sa nešto starijom decom, dogovor o igri može da se obavi i pre dolaska u fiskulturnu salu, ili šetnjom do igrališta. Kada su u pitanju starija deca, moguće je odabranim "pomoćnicima" reći da okupe svoje drugove u igri ili podeliti grupu na podgrupe, dogovoriti se sa decom na kojim će se mestima, na dati znak, okupiti što brže mogu.

Improvizovani rekviziti

Objašnjenje igre

Ključni trenutak u organizovanju motoričke igre je objašnjenje. Da bi ono bilo razumljivo deci i zapamćeno, treba da bude kratko, jasno, živopisno i upečatljivo. Igru treba objašnjavati angažovano, zainteresovano i privlačno. Aktivnosti koje se opisuju i zadaci koje sadrže, treba da su postavljeni zanimljivo i konkretno, kao i da predstavljaju izvestan izazov kojim će se pobuditi dečji motiv za samopotvrđivanje. U objašnjenje igre spada: upoznavanje dece sa njenim sadržajem, zadacima, pravilima i tokom, znacima koji se koriste, rasporedom i ulogama igrača, redosledom radnji i terenom na kojem će se igra odvijati. Pokreti koji dominiraju u igri, ukoliko za to ima potrebe, mogu da se pokažu na početku ili u toku igranja. Prilikom objašnjavanja igre, veoma je važan raspored dece. Objašnjenja se mlađoj deci, po pravilu, daju u toku same igre, istovremeno sa razmeštanjem i premeštanjem dece i pokazivanjem šta treba da čine (pokreta i pojedinih epizoda igre). Nešto starijoj deci se nove igre ili nove varijante igara koje već poznaju, objašnjavaju u celini. Starijoj deci se saopštava naziv igre, razgovara o tematici i objašnjavaju pravila, pre nego što se sa njome počne. Učestvovanje i pomoć odrasle osobe, odnosno, vaspitača je veoma važan faktor u organizaciji motoričkih igara. Uloga vaspitača u igri menja se zavisno od brojnosti dece u grupi, njihovog uzrasta, iskustva i osposobljenosti da preuzimaju glavne uloge, vode računa o pravilima, međusobno se usklađuju, odlučuju u sporovima i dr. Od njegove pripremljenosti i maštovitosti najčešće zavisi uspešnost igre koju deca prihvataju ili ne prihvataju. Vaspitač koristi takozvane signale koji moraju biti precizni, kratki, glasni, oštri, različiti od ostalih reči. Vaspitač vodi računa da podjednako pohvali svu decu, da bodri slabije i nagrađuje ih individualnim ulogama. Vaspitač pažljivo prati tok igre, pomažući deci u sporovima koje ne mogu bez njega da razreše.

Jedno od najdelikatnijih pitanja u organizaciji motoričkih igara je kako podeliti deci uloge (naravno, postoje igre u kojima nema izdvojenih uloga). Svoj deci treba pružiti priliku da igraju sve odgovorne uloge. Znači, u privlačnijim ulogama ne treba da se nađu samo najaktivnija deca, već i ona povučenija i manje sigurna u sebe. Za pravilnu podelu uloga treba naći pravo rešenje. Sa decom se treba dogovoriti o nekom kriterijumu za biranje. To može da bude razbrajalica, bačena kocka, najveća izvučena domina ili odgovarajuća slika. Treba izbegavati da se deca pitaju „ko će?“ biti izdvojena uloga, budući da će većina dece biti zainteresovana. Takođe, česta greška se javlja i kada se deci skreće pažnja na to da će sledeća izdvojena uloga biti uhvaćeno dete. U tom slučaju, najčešće, deca se „podmeću“ ili međusobno dogovaraju, tako da se igra obesmišljava ili se deca ne trude dovoljno. S druge strane, čak i da ovih karakterističnih ponašanja nema, izdvojenom ulogom “nagrađeno” je dete koje se najmanje trudi u izvršavanju zadataka, što dovodi u pitanje vaspitno delovanje na dete. Problem se može javiti i prilikom podele dece na grupe, naročito kod takmičarskih igara, kada ih treba podeliti tako da se izmešaju deca različitih sposobnosti, kako bi grupe bile srazmerno ravnopravne. Takođe se vodi računa o tome da uslovi takmičenja u svakom pogledu budu pravedni, odnosno, izjednačeni.

Tok i trajanje igre, poštovanje pravila

Vreme trajanja igre ne može se precizno odrediti. Usvajanje neke nove igre može da traje duže nego njeno ponovno izvođenje. Dužina trajanja zavisi od intenziteta same igre, interesovanja, broja dece, dela aktivnosti u kome se igra primenjuje i sl.

Vaspitač vodi računa o prostoru i pomoćnim sredstvima koja će se koristiti u igri. Preporučljivo je pre početka igre proveriti sigurnost prostora i rekvizita koji će se koristiti, kao i blagovremeni izbor i pripremu prostora i rekvizita. Igra je interesantnija ako pored sprava i rekvizita koristimo i neke posebne aplikacije, deo kostima ili obeležja koja su u skladu sa igrom. Vaspitač u toku igre podstiče decu na aktivnost, bodri ih, ispravlja greške, pohvaljuje, motiviše, usmerava, ali nikako ne treba da sputava njihovu inicijativu i previše se meša u samu igru. Tokom čitave igre vaspitač prati tok igre i predupređuje različite vrste opasnosti. Vodi računa i o tome da dečja razdraganost ne pređe u anarhiju. Da bi to uspešno ostvario, treba da u svakom trenutku ima pregled nad decom. Vaspitač treba da vodi računa da se deca ne otimaju oko rekvizita, ne guraju, već ustupaju mesta jedna drugima i čekaju na red, ukoliko organizacija igre to zahteva. Posebno treba da neguje odnos prema mlađima i slabijima, među polovima i sl. Odnos prema pravilima se teško postiže kod mlađe dece. Njih zapravo više privlači proces igre nego njeni rezultati. Starija predškolska deca postepeno dolaze do razumevanja smisla koje imaju pravila i sve samostalnije se staraju o njihovom poštovanju, shvatajući da prekršaji kvare i prekidaju igranje. Iako bolje poznaju pravila igara i spremna su da se ponašaju u skladu sa njima, još uvek se nađe dosta pojedinaca koji ih krše. Pojedina deca, poneta igrom, zaboravljaju na pravila ili nedovoljno vladaju sobom privučeni mogućnošću da lakše dođu do rezultata.

Završnica igre

Pored vođenja računa o pravilima igre, veoma je važno da vaspitač prati stanje zamora kod dece, nalazeći pravu meru u doziranju trajanja igre i broja njenih ponavljanja. U doziranju se treba, pre svega, rukovoditi interesovanjem koje za konkretnu igru postoji kod dece i njihovim opštim raspoloženjem. Od procene da li su deca umorna i još uvek zainteresovana, zavisi hoće li se igra ponoviti još jednom ili više puta, skratiti, zameniti nekom njenom manje napornom varijantom ili drugom aktivnošću. Treba izbegavati da se igra prekine naglo. Obično se motorička igra višeg, zamenjuje igrom nižeg intenziteta (na primer, ukoliko je u igri dominiralo trčanje ili skakanje kao dominantno kretanje, zameniće se igrom u kojoj dominira hodanje). Ukoliko se deci igra izuzetno dopada i ne žele da je prekinu, najčešće se daje obećanje da će se igra uskoro ponoviti (obećanje, naravno, treba ispuniti). Kada se igra završi, to je prilika da se, ako postoje uslovi, porazgovara o njenom toku i rezultatima, da deca iznesu svoje utiske i ukaže im se na dobre primere, uz podsticanje one dece kojoj je potrebna podrška i ohrabrenje, koja se tog puta nisu dobro pokazala u igri. Naravno, to je i prilika za pohvaljivanje onih koji su bili brzi, vešti, snalažljivi, vodili računa o pravilima igre i fer se ponašali, kao i za analizu nekih detalja i strategija u igri. Naročito treba obratiti pažnju na proglašenje pobednika nakon takmičarskih igara. Pobednici ne treba da prkose, a pobeđeni treba da čestitaju pobedu, uvereni da sledeći put pobeda može biti njihova. Na taj način se utiče na razvoj pozitivnih osobina ličnosti i razvoj sportske kulture kod dece.

U završnom razgovoru sa starijom decom, pored osvrta na tok igre i pridržavanja njenim pravilima, sve više se govori o rezultatima igre, pokazanim uspesima, naročito grupa. Pored analize igre sa starijom decom, dobro je da vaspitač analizira i sebe, poredeći ostvareno sa planiranim i izvodeći zaključke koji će mu pomoći da sledeću igru još bolje organizuje.