Milos Crnjanski - Dnevnik o Carnojevicu

Download Milos Crnjanski - Dnevnik o Carnojevicu

Post on 15-Jul-2015

52 views

Category:

Documents

0 download

Embed Size (px)

TRANSCRIPT

Milo Crnjanski

"Dnevnik o arnojeviu"

Jesen, i ivot bez smisla. Proveo sam no u zatvoru sa nekim Ciganima. Vuem se po kavanama. Sednem do prozora, i zagledam se u maglu i u rumena, mokra, uta drveta. Gde je ivot? One krvave, crvene, tople ume, nepregledne poljske ume, kako me umorie. Vojnik sam, o, niko ne zna, ta to znai. Ali u ovoj buri, to je zavrtela mozak svetu, malo je ljudi, koji tako slatko i mirno ive kao ja. Vuem se tako od grada do grada, i etam se pod ovim jesenjim drveem rumenim i utim, koje ima na mene isto toliko uticaja kao na Hafisa vino. A zatvor, i vebe i kasarna smradna, valjiva i crna, tako me malo dira. Ja sam zaljubljen u vode ove, i drvee iza bedema, koje se gubi meu barama utim i zelenim, kraj kojih je trava tako meka, oprena i topla. I volim svoj ivot arju, koju sam osetio lane, kad sam se vraao iz onih blatnih, mladih, po ljakih uma, gde su onoliki ostali poderani i krvavi, sa razlupanim elom i pun uspomena, ja ih piem ponosno, kao Kazanova za one, koji su goreli u po aru ivota, i koji su sasvim razoarani. U mranim noima, po malim kuicama i kolebama, gde se naoh na strai sa nekoliko momaka, ja piem mnogo ta, ega se nerado seam.

Bilo je Juna. Veseo dan, Vidovdan. Be se raseljavao u kupatila. Siao sam v.eseo u nau malu crkvu, gde se gospoe tako divno okreu im ko ue. Popa je prtio jevangelije, okretao ga, unosio ga, iznosio ga:gospoe su tiho razgovarale, a gospoda zveketala sa novcima za tas.

Posle smo ili u "kursalon". Tu, gde je nekad Branko kaljucajui etao, i sanjao vinograde po klupama, kupile se dame obuene sveano, sa velikim, utim cipelama. Pa ipak bilo je sveano. Govorilo se i govorilo, a nad nama, visoko na slici, grlila se tri gola mladia, kleei i ljubei trobojku. Bio je veseo dan, Vidovdan. Uvee su se izopijali, no to je kod nas "od pradedova". Razbili su prozore, i mnogi su putovali A topla no, zvezdana no, raspaljena od jednog lepog ubistva, horila se od graje i agora vesele svetine Pred zoru sam doao kui, legao sam, da spavam; Vidovdan je bio proao. Sutradan su lepe Bosanke, ispraene od krnih dalmatinskih aka, putovale sreno sa svojim matorim muevima. Odoh i ja. U vozu su svi grdili ubicu. Jedna gospa priala je, da je taj smeni, vidovdanski junak bio "pokvaren" i da su svi gimnazisti i sve gimnazistkinje u Sarajevu "pokvareni". Meni su oi bile pune suza. Ah, bio sam tada jo mlad, ah, tako mlad.

Varadinske se uprije tresle od mara bataljona, a sva julska no bee svetla od pijane pesme zakienih vojnika. uli smo, da su iza gradskih bedema streljani neki uitelji. U crkvi je vladika slavio vernost esaru, a po kuama se sakrivale ikone i slike cara Duana. Samo su urije i opanari ili mirno, sa rukama u depu po ulici, pljuckali i vikali jedno za drugim: "Aco"; slegali ramenima: "eh, kilenc, s nama je Engleska". Kad sam se popeo u voz, ja sam u sebi tiho ponavljao hladne, raskone, latinske rei. "da sunce ne sagleda nikad veega grada od Rima", i oblaio sam, i svlaio sam svoje bele rukavice, koje sam toliko voleo. Posle sam video dvorite puno popova, ljudi, i ena. O, kako je

to bilo smeno. Morali smo svi da zabodemo nos u zid i da utimo. Tako sam stajao do u vee Tada sam pao u nesvest. Bio sam vrlo nean, mladi gospodin.

Posle su me tukli Ni to nije bolelo. Bio sam navikao, da itam romane, pa sam esto mislio na Dostojevskovu "Katorgu". Posle su me opet udarali po licu Videli su po ispravi da sam poao u Rim, i vikali su mi u lice. "Spion, Spion". Jedan pop je leao kraj mene, usta mu behu krvava, a svi zubi polomljeni. Posle su uveli jednu mladu gospou sa dvoje dece I bilo je bljutavo: kako su je obletali Ali su i na nju vikali: "Spion, Spion", ma da je ona, sva bleda, grlila male, smele glave svoje deice, i aputala: "Moj mu nije autant 'turm', moj mu je major" Ja sam tuno gledao unaokolo; prepadoh se, skidoh bele rukavice i sedoh meu neke senke u mranom hodniku, to su strano zaudarale, gurale me i jednako aputale: "jel', ej, daj malo duvana".

Topovi gruvaju. Neko slavi roen-dan A kako sam se rodio ja? Otac mi bee pevao pesmu i zalepio banku tamburau na elo. Po celu no je po cii, zimi, na sred zavejanog trga stajala gomila naroda oko vatre, i ekala da svane, da bira poslanika Kau, sutradan je morao ostaviti svoju srebrom okovanu puku i psa, svoje debele nataroe, i otii nekud daleko, na Tisu. Kau, tamo je piskarao ceo dan, a nou banio; pijanog su ga na saonicama dovozili kui. Tek posle pet godina rodio sam se ja. I tada me povie u jednoj korpi za rublje; a mati mi pevae po celu no uspavanke, najradije onu iz "Niza Bisera", ili su mi jednako priali o nekim selima, to su gorela, i o nekim ljudima sa crvenim fesovima, to su jednako klali i ubijali Jedno vee su mi priali: kako se nabada na kolac. Kau, mnogo sam tada plakao.

Kad bee peti dan, trebalo je dete krstiti u ime Oca i Sina i Svetoga Duha. Pooe, dakle, po snegu i vihoru u saonicama. Kau ni suzu pustio nisam. Na

Tisi su nas vijali vuci, a led je poeo pod nama da prti. Krstili su me negde daleko, u nekoj staroj grkoj, cincarskoj, crkvi Mati mi plakae. Otmena jedna plemenita dama, to je trebala da me dri u vodi, nije dola Moda je uplaie vuci. I tako, jer ekati se nije moglo, uzee jednog pravoslavnog oveka, crkvenjaka, po imenu Boura. I on, suzan zbog poasti, to ga iznenada stie, drae dete, pod vodu svetu i plakae, jer nije imao ni prebijene pare, da dete dariva. Bogati Cincari i lepe Grkinje, koje su se rado seale banatskih aka, setie se i moga oca, i pozvae nas u kue svoje. A svud u snegu belie se tako prazne, nae stare, ostavljene crkve Daleko u daljini sijali se krstovi, i videle se senke naih starih, praznih, ostavljenih crkvica. No moja mati ponosita i gorka odbila je prezrivo pozive, i mi smo opet jurili po zavejanoj reci izmiui od urlika vukova. I od tada je meni jedino dobro u ivotu bio sneg; a kad poeh, da vidim oko sebe kue i ulice; kad poeh, da razumem rei, bili smo opet otili dalje. Oh, selili smo se esto.

Zorom, u hladnoj septembarskoj magli, iao sam preko mosta. Sunce je bilo veliko u buktanju nad bedemima. Pozdravio sam ga i verovao, da e mi i tu dobro biti. Naoh prijatelje. Iz tekih, starih kazamata izlazili su; o ovom uh, da je poginuo, o onom, da je ranjen Prvo sam otiao opet u zatvor; no brzo su me pustili Mislili su, da u skoro umreti Kaljucao sam, i iao sam za kolima natovarenim vrelim, sveim hlebovima.

Bolesti su bile moji najlepi doivljaji. Oblaili su me u belo i metali me u prozor; a ljudi su zastajali i gledali me. O, ta sve nisu inili sa mnom A i majke se seam samo kao kroza san. Ona je bila mlada i lepa udovica. O, i meni je mnogo ega ao. Seam se, sedela mi je na postelji i pevala mi pesme u kojima se jednako klalo i ubijalo, a sela su gorela o, koliko sam zbog toga vriskao. Sutradan bih beao od kue. Skrivao sam se ispod bedema, tamo meu zelenim

barama, kraj kojih je trava bila uta i gusta. Leao sam dugo kraj njih i vadio abe zelene, arene, sa rumenim oima Seam se tih oiju rumenih, utih, tajanstvenih i kako sam ih dugo zagledao. One su mi drhtale na dlanu, a ja sam im, leei u travi, dugo, dugo gledao u oi rumene i ute. Seam se zvonika. Crkve su nae u mom zaviaju prazne i prane. Veliko, staro zvono crkveno brujalo je nadamnom; a ja sam kao mali mi uao na gredama i gledao unezvereno oko sebe. Tuga me je rano nala. Niko me nije pitao kud idem i niko me nije doekivao kad sam se vraao kui. Mati mi je bila vesela i lepukasta udovica. Zimi sam skupljao smrznute tiice i sakrivao ih; a leti sam tajno obilazio stare, nakrivljene plotove i hranio kuie o kojima se niko brinuo nije. A subotom, kad bi zvona zabrujala, sakrio bih se nekud na zvoniku punom slepih mieva i dugo se molio Bogu. Sve to nije vano, jer je prolo.

Bolesti mi behu najlepi doivljaji. Leao sam sav u ipkama lakim kao perje, a kroz prozore sam video golubove moje, koje sam toliko voleo, premetao i kupao Mati mi je morala vaditi stare adidare, sve bisere njene i svilene vezove, a ja bih ih kupio i gomilao na grudima i leao pod njima sav blaen, pa bih, smeei se, prosipao iz jedne ake u drugu zlatne zmije, grivne pune rumena kamenja draga. I kad se setim, da je to bilo davno, meni se ini to tako uasno.

Putovali smo. Seam se samo kola, koja su jurila meu ito i svoje male, smee glave, u kojoj se vrzle tolike misli Moja je majka esto i rado putovala. Tada je bila uvek bleda. Oblaila me je u svilu i navikla me je na bele rukavice, koje su mi nou silom skidali sa ruku A i ona bi spavala u rukavicama; namazala bi ruke neim, to je mirisalo kao ljubiice i spavala u rukavicama. Oh, ja sam sve video. Jednako smo putovali. Ona se oblaila u crno A njene su slukinje bile tako raskalane; seam se, jednom sam od stida i straha plakao.

Bled i neispavan ja sam uplaeno gledao ljude oko sebe, stanice i vozove aave i zadimljene. Ona se oblaila jednako u svoje mirisne svile crne i nosila me po kupatilima, gde se etala po meseini i igrala po podu, koji se sjao i svetlucao Oko nas su bila nou crna i velika brda. Ona je najradije igrala sa vlakim oficirima, koji su mi donosili slatkie. Vodili su me na jahanje i ja se seam, kako bih se uplaio kad bi negde zastali u umi i susreli majku, koja je ila peice i glasno se smejala. Primetio sam, da se taj kikot, koji sam mrzeo, ponavljao uvek, kad bi se obukla u tu crnu svilenu haljinu koja je bila jako tesna. Tada su mi oi po ceo dan bile pune prikrivenih suza. Sve mi to sad izgleda tako udno i neverovatno. I uvek sam se uvee seao na staru crkvu, kraj koje smo stanovali i leei kraj majke (jer ja sam jo uvek spavao s njom, mada se ona tome jetko opirala) esto sam tiho suzio u mraku. Ona je rano u zoru odlazila nekud na kupanje. Vie puta jo polunaga, sedei pred ogledalom, ona bi me karala to ne spavam. Ali ja ve u detinjstvu nisam mogao da spavam.

Zorom su edrvani bili vrlo hladni, a ja sam sedeo kraj njih i ekao majku. I sad, posle tolikih godina nema vie niega na svetu, to bi me zaudilo U jednom zelenom pavi