/ 05/4-02 . 1619/1-XVII/7 20.12.2012.

- - II , 20.12.2012. . 221. 1. 14. 266. , : ( ), .

. . : 1 1 1 1

.

, 46. . 5. . 3. ( , . 131/06), :

( )

( )

:

, :

()

:

:

:

:

: .

.

.

: 1. 2.

04/1-2 . 6/2214

( ) 21.12.2012.

()

-

( )

2007.

-

20.12.2012.

1.

: : :

1. (1992) "Primenjena etika", Theoria 2, str. 97-104. (24)

2. (1995) "Rat kao pojava i kao praksa", Theoria 2, str. 7-35. (24)

3. (2006) Metaetika, Theoria 1-2/2006, 99-125. (24)

4. (2006) Terrorism: Moral, Legal, and Political Issues, Filozofski godinjak 19, 2006, str. 5-11. (24)

5. (2007) "Srea i moral" Filozofski godinjak, 20/2007, str. 121-151. (24)

(, , ):

) -, - SCI, SSCI, AHCI SCIe , Math-Net.Ru .

) - ( SCI, SSCI, AHCI SCIe , RIH , 24 , , . 11, 12, 13, 14, 41 51.)

)

() , , .

) , . _05.09.2012 .. ______________________

UNIVERZITET U BEOGRADU FILOZOFSKI FAKULTET ODELJENJE ZA FILOZOFIJU B E O G R A D

Obrazloenje predloga teme doktorske disertacije

EUTANAZIJA I MOGU E ALTERNATIVE

(etika diskusija)

Mentor: Kandidat:

PROF. DR JOVAN BABI MILICA RAMADANSKI

Broj indeksa: 0F080027

Beograd, apr il 2012

S a d r a j PREDMET ISTRAIVANJA....................................................................................3 CILJ ISTRAIVANJA..............................................................................................5 OSNOVNA HIPOTEZA...........................................................................................5 METOD ISTRAIVANJA........................................................................................ 6 NASLOVI I STRUKTURA POGLAVLJA I Eutanazij a I. 1. Pojam, istorijat, klasifikacija.....................................................................7 I. 2. Neki diskursi o eutanaziji ........................................................................ a) metaetiki........................................................................................ 9 b) medicinski .......................................................................................15 c) obiajno-pravni ................................................................................16 d) religijski............................................................................................18 e) psihoterapeutski.............................................................................. 19 f) medijski ...........................................................................................20 II Bioetika kao sfera o uvanja vrednosti II. 1. Eutanazija kao pokazatelj antropoloke krize modernog doba............. 21 . II.2. Bioetiki argumenti pro et contra ...........................................................23. III Neke alternative e utanazije

III. 1. Konstruktivizam.....................................................................................26

III. 2. Medicinska humanistika..........................................................................27

III. 3. Narativna medicinska etika......................................................................27

III. 4. Pokret hospisa i palijativna terapija..........................................................28 III 3.1 Istorijat institucionalnog reavanja problema........................... III 3.2. Kurikulum hospis asistenta/palijativnog aktiviste...................... III 3.3. Feministika sastavnica palijativne nege ................................. III. 5. Saradnja suprotnosti: izmedju legalizacije i zabrane eutanazije...................................................................................29 IV Zaklju ak V Predloena literatu ra

PREDMET ISTRAIVANJA:

Predmet naeg istraivanje je etika analiza (diskusija) eutanazije i

njenih alternativa . Provokativnost etikog statusa eutazije (njene zabrane

odnosno legalizacije) jeste u tome da zagovornici oba ova stava smatraju da je

njihovo gledite kamen temeljac obnavljanja humanistikih potencijala kulture.

Kroz analizu ove kontoverze, nastojaemo da ukaemo na neke mogunosti

koje se nalaze izvan nje.

Izdvojili smo najaktuelnije pristupe koji se danas uvode u medicinsku

praksu, zasnovane na bioetikom diskursu i povezane nastojanjem da se u

komunikaciji lekar-pacijent dospe do uvaavanja vrednosnog sistema pacijenta.

- Konstruktivizam je epistemoloka pozicija koja naglaava line i kolektivne

procese stvaranja smisla, i njihove implikacije na psihologiju. Konstrukti se

porede po tome sa koliko uspenosti pomau osobi da se prilagodi ivotnim

izazovima, uz negovanje refleksivnih i autorefleksivnih sposobnosti uesnika

komunikacija (u ovom sluaju, terminalnog bolesnika i njegove okoline).

Kao psihologija linih konstrukata (Georg Kelly), podrazumeva da su poredak i

ustrojstvo sveta konstituisani iskustvom ljudi. U skladu s tim nije od presudne

vanosti iznalaenje jednog istinitog odgovora na neko pitanje, ve utvrivanje

kuda vode razliiti naini postavljanja pitanja.

- Medicinska humanistika se oslanja na istoriju, knjievnost, filozofiju, etiku,

teologiju, sociologiju, atropologiju, pravo. Te discipline nude kompleksan

sintetiko-analitiki pogled, s obzirom na neizvesnost i sloenost ljudske

stvarnosti. Sa metodolokog aspekta ovakav pristup razvija kritiku

konceptualizaciju, kao i kapacitete empatije i timskog rada, i doprinosi

efikasnijem razumevanju jedinstvenih potreba terminalnog bolesnika. Za takvo

poimanje najznaajniji je filozof morala, nauke i politike, Robin Downie, osniva

pokreta Medical Humanities, sa upotrebom knjievnosti i drugih humanitarnih

disciplina u edukaciji zdravstvenih radnika. U tom smislu se iskristalisao i

akademski predmet Medicinska humanistika (Stephen Pattison, Kennet

Calman).

- Narativna medicina podrazumeva vetine prepoznavanja i interpretacije pria

bolesti. Koautori knjige Stories Matter R. Charon i M. Montello inicijatori su

navedenog pokreta. Oni piu eseje na osnovu pria pacijenata. Ako je tano da

je pisanje najlaki i najefikasniji metod izlaganja nespoznatih znanja

(Christopher Bollas), onda je koautorska sprega bolesnik-lekar ne samo utena

ve i vana. Oseanje panike i liavanja koje prati poslednje poglavlje ivota

individue moe se odlikovati i odbijanjem svakog dijaloga. Otuda je bitan tajming

ovog dijalokog kontakta, odnosno spremnost da se on prui u pogodnom

trenutku. Tako nastali tekstovi poseduju znatne terapeutske potencijale, koji jo

nisu testirani i konceptualizovani (skaskoterapija, biblioterapija).

- Palijativna medicinska nega (ukljuujui instituciju hospisa) podrazumeva

pojaanu drutvenu brigu o umiruima i njihovim porodicama, kao i konkretne

oblike pomoi. Tokom ezdesetih godina minulog veka, dve lekarke, Engleskinja

Cicely Saunders i vajcarkinja Elisabeth Kbler-Ross, usmerile su svoje napore

na posebne potrebe pacijenata koji umiru, kao i njihovih porodica. Pomo se

sastoji ne samo u medicinskom ublaavanju bola, nego i u uspostavljanju

bolesnikovog samopotovanja kroz osmiljavanje patnje i njeno potencijalno

prihvatanje. Oblici uspostavljanja komunikacije zavise od datih uslova, i veoma

su raznovrsni (deji hospisi imaju posebne standarde). Za njih je zajedniko da

se ne bore sa smru, ne odlau je i ne pouruju, ve smanjuju mune simptome

kod pacijenata i obezbeuju optimalne uslove u poslednjoj fazi njihovog ivota.

Kada bolesnik izgubi nadu u izleenje, palijativna terapija menja svoj tok, i odnosi

se na subjekt umiranja. Palijativno zbrinjavanje afirmie ivot ali prihvata

umiranje kao normalan proces, integrie psiholoke i duhovne aspekte pacijenta,

omoguujui to aktivniji ivot do same smrti.

- Metod suprotstavljene saradnje (opositional colaboration) i angaovanih

bioeti ara (partisans - bioethicists) podrazumeva formiranje timova od

pobornika sasvim razliitih pristupa, uz njihove saradnike napore, i respektivno

veu odgovornost, dubinu i osetljivost pristupa svakom pojedinanom sluaju (I

think this would change the face of much of bioethics M. P. Battin, 2005, 320).

Istraiva u oblasti bioetike, naime, ne poinje od stanja uravnoteenosti i nije

istinski neutralan izmeu konkurentskih alternativa. U sferi bioetike u pitanju su

vrednosti i svi zainteresovani pojedinci poseduju prethodne obrasce vrednosti

povodom datog problema, svi imaju ve razvijene poglede na svet.

CILJ ISTRAIVANJA:

Cilj naeg istraivanja je u svom znaajnom segmentu deskriptivan (opis

sluajeva), odnosno eksplanatoran (traenje objanjenja za njih). Namera nam

je da svoj pristup dopunimo i eksploratornom (istraivakom) komponentom.

Kljuna odlika naeg rada je diskusija, koja prednost daje teorijskim razlozima

(metaetika), ali pri tome ne zanemaruje empirijske i praktine razloge. Otuda smo

nuno nainili izbor suoenih klasa pojava, analizirajui njihovu konceptualnu i

empirijsku validnost kao i teorijsku i praktinu relevantnost. Ono za ime

tragamo jesu filozofski koreni problema, koji od ove materije ine istinski predmet

nae zapitanosti a ne tek uzrok naih prepirki.

OSNOVNA HIPOTEZA:

Pitanje kako savremeno drutvo osposobiti za humanu medicinu

aktuelnije je nego ikad, s obzirom na tempo tehnolokog razvoja i pomeranje

mnogih antropolokih granica. Ono to je u dalekoj prolosti bilo pitanje

elementarnog i nunog opstanka (razni vidovi ritualnog usmrivanja starih i

nemonih) sada postaje predmet etike diskusije.

Osnovna hipoteza naeg rada jeste da, primenom odreenih procedura

suoavanja sa smru, medicina ostaje u slubi ouvanja ivota (Hipokratova

zakletva) a ne u slubi lukrativnog razmiljanja, dehumanizacije i konformizma.

Zalaemo se za postavljanje pitanja o smislu patnje a ne njene eliminacije.

Smatramo da je terminalni pacijent zainteresovan za to, i da ga treba voditi

putem te zainteresovanosti. Njegova saglasnost na eutanaziju (kljuni argumenat

njenih pristalica) esto je preutno iznuena uticajem okoline (porodice, lekara).

Pacijent se osea bezvrednim i tekim za okolinu (koja nije spremna da ga u

tome razuveri), smatra da je sa njegove strane moralno da olaka i prekine

specifine napore svojih blinjih, odluujui se za asistirano samoubistvo ili

autoeutanaziju. Drugi moralno upitan sluaj je kada bolesna osoba nije svesna i

ne moe da iznese svoju volju, te drugi (porodica, lekar) sude o prirodi njene

patnje i formulie njenu volju, esto voeni merilima sopstvenog duevnog i

materijalnog konformizma, a ne merilom maksimalno kvalitetnog preostalog

ivota bolesnika. ovekovu sudbinu odreuju njegovi konflikti, a za sudbinu je

presudno kako on ume ove konflikte, pogotovo na kojoj razini ne da razrei, jer

problemi bia se ne mogu razreiti, nego da prome smislom. Alhemija je

svojim matriksima u stanju da izvri osmiljavanje konflikata. Ne razreava

nagomilanu karmu, nego time to oveku daje niz pojmova koji su za to pogodni,

ine elemente krize smislenim. A za ono to znam da nije besmisleno, ve mi

nije neprijatelj, nego pomonik. Kriza ostaje, ali se premeta na viu razinu, to

jest postaje tea, to je samo druga re za to da je laka. Nagomilavanje ostaje,

ali ko paljivo posmatra, primetie ne sasvim. Situacija je u celini prosvetljena.

Proces lii na sazrevanje. Kriza ostaje, ali ovek ovladava njome, ne da bi je

ukinuo, nego da je pozitivno iskoristi (Hamva 2012:440).

Imajui pred sobom analogiju dolaska na svet, koji se odvija pod

deklarativnom i stvarnom brigom drutva, uz potovanje odreenih kako moralnih

tako i pravnih procedura, smatramo da i proces odlaska sa ovoga sveta,

odnosno umiranja, treba osvetliti punom, etiki motivisanom, drutvenom brigom.

Pri uslovima koji sada vladaju neizleivo bolesni ljudi bivaju dodatno

kanjeni smru pre smrti. Uz pomo pristupa kojima posveujemo panju u

naem radu, ukazujemo na potrebu i mogunost omiljavanja preostalog ivota

bolesnika. Moderna medicinska etika ne mora da se doivljava kao rekvijem

Hipokratovoj zakletvi, ve da ovu na najbolji nain afirmie.

METOD ISTRAIVANJA:

Za uvoenje metodoloke aparature bilo je potrebno stvoriti konceptualni

okvir, izdvajanjem operacionalnih pojmova kao: prirodno, vetako,

subjektivnost, intesubjektivnost, komunikacija, kultura, narativ, smisao, refleksije

smisla.

Postojea teorijska i iskustvena saznanja (istorijsko-genetiki i

komparativni metod) podsticajna su i za sistematsko prikupljanje novih

iskustvenih injenica, sa ciljem obogaivanja nae diskusije i verifikovanja nekih

njenih teza. Zarad izlaska iz zaaranog kruga teorijskih metoda (definicije,

klasifikacije, analize dokumenata i baza podataka), primenie se dubinski

individualni intervju (strukturirani, polustrukturirani, nestrukturirani, za

utvrdjivanje stavova i ponaanja) i analitiko/sintetiko korienje sopstvenog

iskustva (introspekcija). Kao uravnoteujui metod predlaemo uvoenje

posmatranja (monitoring), da bismo doli do validnih i verodostojnih podataka.

Planiramo i svoj volonterski rad u hospisu, sa prikupljanjem i analizom podataka,

statistikom indukcijom, uz uspostavljanje korelacija iskustveno konstatovanih

injenica.

Nastojaemo da se pridravamo epistemolokih kriterijuma objektivnosti,

sistematinosti i proverljivosti, kao i razumljivog metodolokog opreza.

NASLOVI I STRUKTURA POGLAVLJA

I Eutanazija

I. 1. Pojam, istorijat, klasifikacija

Eutanazija nije uskomedicinski problem ve koncentrie u sebi

antropoloku problematiku i fundamentalne aspekte postojanja. Sama re je

izvedena iz grkog eu thanatos, sa znaenjem dobra ili laka smrt. Definisana je

kao namerno, rukama lekara sprovedeno ubrzavanje smrti bolesnog oveka

(zasnovano na beznadenosti njegovog stanja i nameri njegovog izbavljanja od

patnje). Borba protiv bola i patnje daje odredjene etike kvalitete eutanazije, jer

kada ne bi postojali bol i patnja kao pratioci smrti, pitanje eutanazije se ne bi

postavljalo, ili bi se postavljalo na sasvim drugaiji nain.

Eutanazija se izbegavala i zakonski sankcionisala ve punih 2.500

godina. Princip nenanoenja tete drugom staro je naelo medicinske etike

Hipokrat (5. vek pre nae ere) i njegovi sledbenici, naturalisti, prihvatali su ne

samo etiku u ijem je sreditu pacijent, ve ivot kao takav (kada lekari ne treba

pomau pri eutanaziji).

Ipak, eutanazija nije izum XX veka. Neki pisci smatraju da je ova

institucija daleko starija i da njenu genezu treba vezivati za neke antike kole

koje su pomagale smrtno bolesnim pacijentima da umru. Platon u svojoj "Dravi"

zagovara pasivni oblik eutanazije, smatrajui da svaki gradjanin ima odreena

prava i obaveze koje mora da izvrava zbog prosperiteta drave. Gradjanin,

respektivno tome, nema "pravo na bolest", a ukoliko se razboli treba ga "pustiti

da umre".

U Starom Rimu imperator Marko Aurelije i filozof Epiktet smatrali su

samoubistvo kao hrabrije od nedostojnog ivota u bolu. Rimski stoici zastupali

su argument otvorenih vrata. Seneka je pak ovako pisao o starosti: Ako pone

da mi napada duh, da slabi sve moje sposobnosti, kad mi ne ostavi ivot ve

samo puki ivotinjski opstanak, onda u sam napustiti tu oronulu zgradu koja se

rui.

injenje dobra drugima povezano je sa hrianskom vrlinom saoseanja.

Saoseati etimoloki znai patiti sa nekim (compassion). Navedena tradicija

doprinela je definiciji dobrog lekara, kao obrazovanog i nadasve milosrdnog.

Hrianska etika, koja ivot smatra najveom svetinjom, temelji se na teolokim

vrlinama vere, nade i ljubavi. Ipak, pojedini filozofi Srednjeg veka iznosili su svoje

stavove o eutanaziji koji su bili u direktnoj suprotnosti sa dogmatskim stavom

crkve. Tomas Mor u "Utopiji" pie: "Kada je bolest ne samo neizleiva nego i

praena stalnim bolovima, svetenici i dravni inovnici treba da budu prvi koji e

upozoriti nesrenike da se odlue za smrt. Ukazivanje na njihovu beskorisnost

ukazae im da gree ako nastave promaeni ivot prepun bola, ime postaju

teret i sebi i drugima". Filozof pledira za eutanaziju po pozivu, oslanjajui se na

humane razloge koji nalau prekid bolesnikovih patnji. Medjutim, on ne ignorie

ni ekonomske razloge, jer po njemu bolesnik "postaje teret i sebi i drugima".

Frensis Bekon takoe smatra eutanaziju potrebnom, s tim to misli da je treba

poveriti lekarima, a ne svetenicima i dravnim inovnicima, jer je zadatak lekara

da lee i ublaavaju ljudske bolove i patnje, pa su oni logikom stvari nadleni da

sprovode eutanaziju. On istie da zadatak lekara nije samo u ublaavanju bolova

"ve i u ostvarenju jedne mirne i blage smrti".

Danas, u postindustrijskoj eposi, tradicionalne filozofske kole (M.

Hajdeger, .P. Sartr, A. Kami, M. Unamuno, K. Jaspers, E. Levinas, . Derida, .

Bodrijar, J. Habermas), govorei o graninim situacijama i suoavanju sa

izborom, spremne su za odiseju u svet biotehnologije, ostajui u diskursu

fenomenologije i egzistencijalizma, angaujui svoje kljune metafore kao to

su smrt linosti, socijalna smrt, istorijska smrt. Filozofiju egzistencijalizma,

na primer, odlikuje teorijsko i realno neposredno oseanje tegobe ivljenja ( ivot

koji u sebe integrie patnju). Saglasno fenomenologiji, nuno fenomenalan tu-

sada konani odnos prema biu utemeljen je u (samom) konanom oveku.

Klasifikacija eutanazije obuhvata razliite mogue situacije. Aktivna

eutanazija predstavlja delovanje lekara koje izaziva brzu smrt bolesnika; pasivna

eutanazija je odricanje od mera odravanja ivota, to dovodi do manje ili vie

udaljenog letalnog ishoda. Neki autori (Ph. Foot, J. Rachels) smatraju da je

odricanje od delovanja takoe vid delovanja, te da razlikovanje pasivne i aktivne

eutanazije nema smisla. Dobrovoljna eutanazija pretpostavlja ispunjenje molbe

samog pacijenta, kada lekar nastupa kao pomonik pri samoubistvu dok se

nedobrovoljna eutanazija primenjuje prema licima koja nisu kadra da iskau

svoje miljenje prema datoj manipulaciji (kada lekar ili rodbina odluuju za njih).

Tu spadaju i sluajevi novoroene dece sa tekim deformitetima (spina bifida,

Daunov sindrom i druge komplikacije, pacijenti koji se nalaze u vegetativnom

stanju). Spektar deformiteta se sve vie proiruje, to dovodi do klizave

nizbrdice. Koji su to sve nedostaci koji tako obezvreuju ivot?

I. 2. Neki diskursi o eutanaziji

Sledei potrebu pristupa eutanaziji kao (meta)etikom, medicinskom,

religijskom, ali i sociokulturnom fenomenu ukazujemo na neke karakteristine

diskurse. Moemo rei da se problem eutanazije ukopao na preseku razliitih

diskursa, uz opasku da nijedan od njih ne nadilazi deskriptivan nivo: ogranieni

su na manje ili vie sistematian opis presedana.

To se najmanje odnosi na metaetiki diskurs, kome dajemo prvenstvo u

zasnivanju osnovne hipoteze svog rada.

I. 2. a) Metaeti ki diskurs

Sa stanovita metaetike pitamo se o pozadini naih vrednosnih sudova

povodom eutanazije i njenih alternativa. U sluaju eutanazije dobro je skratiti

patnju, a u sluaju palijativnog pristupa, dobro je patnju olakati i osmisliti.

Postavlja se drastino pitanje: Ko je u toj sprezi sadista, eutanazist ili

palijativac?

U svetlu deontoloke Kantove etike, etiki je ispravno ono to je dunost

(maksima kao subjektivni princip htenja, koja se moe univerzalizovati i postati

opti zakon). Koja od navedenih maksima moe postati kategorian (moralni)

imperativ? A) ovek umire i mui se. Treba mu ublaiti panju (pruiti negu). B)

ovek umire i mui se. Treba mu prekinuti patnju (pomoi mu da se ubije;

uskratiti negu). Potrebna je analiza obe maksime jer su u pitanju moda

hipotetiki imperativi koji poivaju na razliitim pretpostavkama. Da li je maksima

sprovoenja eutanazije pragmatiki imperativ u ijoj je osnovi htenje za

postizanje blagostanja usmrivanjem? Po Kantu, kategoriki imperativ zakon

moralnosti - jeste sintetiko-praktian stav a priori. Volja je determinisana

posredstvom predstava uma. ovek kome je ivot dodijao jo je kadar da sebi

postavi pitanje: zar nije protivno dunosti prema samom sebi da ovek oduzme

sebi ivot? zar princip samoljublja moe da postane prirodni zakon? Samo ovek

koji svoj ivot odrava iz dunosti, a ne iz sklonosti ili straha, postupa moralno,

zakljuak je kantijanske deontologije.

Posebno produktivnim za razmatranje pitanja eutanazije jeste univerzalni

preskriptivizam Riarda Mervina Hera, koji uvodi razliku izmeu nivoa moralnog

rasuivanja i pri tome smatra da ne postoje razliiti stadijumi univerzalizacije.

Moralni sudovi za sobom povlae identine sudove o svim sluajevima koji su

identini po svojim univerzalnim svojstvima. Potrebno je prei korak od

preskripcija koje prihvatam zbog svojih linih iskustava, do preskripcija koje

moram da prihvatim zbog iskustava koja bih imao kada bih se nalazio u poziciji

nekog drugog oveka sa njegovim preferencijama. Iz univerzabilnosti sledi da

ako sada kaem da treba da uinim izvesnu stvar izvesnoj osobi, ja se

obavezujem na shvatanje da sasvim ista stvar treba da se uini meni ukoliko se

naem tano u njenoj situaciji, ukljuujui i posedovanje istih linih karakteristika

i, posebno, istih motivacionih stanja. Budui da je re treba preskriptivna, za

sobom povlai preskripciju da i meni u toj situaciji bude uinjeno isto. (R. M. Her,

u prevodu A. Dobrijevia, 2005:123).

R. M. Her kantijansku protivurenost u vlastitoj volji reava produktivnim

sledom: Nemamo interpersonalni konflikt preferencija ili preskripcija, ve

zapravo intrapersonalni konflikt. Obe sukobljene preferencije su moje. (Her,

2005:125).

Herova etika/filozofija morala je konstruktivistika, i ima strogu

strukturu, koju je instruktivno predoio u svom pogovoru Herovoj knjizi Moralno

miljenje. Nivoi, metod i smisao A. Dobrijevi. Prema ovoj interpretaciji, celoviti

moralni sistem ini sprega metaetike (kao grane filozofske logike) i normativne

etike, dok praktina etika ini njihov raison d etre, kao primena ove dve teorije.

Metaetika je teorija o logikim svojstvima moralnih pojmova, iskaza i sudova, i

mora biti vrednosno neutralna. Normativno moralno miljenje pak ima dva nivoa:

intuitivni i kritiki. U kretanju od metaetikih deskripcija ka normativno-moralnim

principima postoje posredujue komponente.

Moralni sudovi (normativi) jesu naroita vrsta govornih inova koje treba

razlikovati od indikativa i obinih imperativa; oni imaju preskriptivno znaenje

(olieno u treba), i dele sa indikativom deskriptivni sadraj. Iz indikativa se (bez

posredovanja vrednosnih premisa) ne mogu izvesti vrednosni zakljuci. I

indikativima i normativima upravljaju logika pravila.

Prema Heru moralni sudovi sadre tri logika svojstva: podlonost

univerzalizaciji, preskriptivnost i nadvladavanje. Sredini pojam moralnog jezika

je pojam treba, sa preimustvom nad svim drugim modusima rukovodeeg

delanja. Her je odvano pokuao da ukine razliku izmeu deontologije i

utilitarizma. Po njemu je kantijanska pozicija kompatibilna sa preformulisanim

utilitarizmom kako ga on shvata: kao formalnu doktrinu a ne teoriju

zainteresovanu prvenstveno za empirijske posledice delanja. Utilitarizam je

ekvivalentan univerzalnom preskriptivizmu, smatra Her. Mi imamo zajednike

lingvistike intuicije, bez obzira na naa supstancijalna razilaenja (moralne

intuicije). Na pitanje ta znai misliti intuitivno i misliti kritiki, Her podsea da su

tu razliku uveli jo antiki filozofi (Sokrat, Platon, Aristotel). Po miljenju

Aleksandra Dobrijevia (iznetog u pogovoru Herovog Moralnog miljenja) Her se

nalazi na tragu Niea, odnosno inovativnog pristupa postojeim pojmovima ili

istvaranja novih.

Intuitivni ili prima facie moralni principi se stiu kroz moralno vaspitanje i

imaju podrku zdravorazumske moralnosti. Oni pouruju nae odluivanje u

situacijama kada nema vremena sa sagledavanje situacije. Her smatra da bez

moralnih intuicija nema morala, ali da one ne mogu posluiti kao osnova za

adekvatan moralni i etiki sistem. Etika kao filozofska disciplina ne priznaje

samorazumljivost moralnih intuicija. Ona tek naknadno moe da potvrdi njihovu

valjanost, izbegavajui nefilozofsku cirkularnu proceduru. Her se oslanja i na

lingvisitke i logike intuicije, koje upravljaju primenom prirodnog jezika i zakona

miljenja. Strogo uzevi, jedino kritiko (a ne intuitivno) miljenje zasluuje naziv

miljenja. Iz toga sledi da sukob moralnih intuicija, pogotovo u tekim

sluajevima (a to je upravo etiki status eutanazije) mora da se razreava

pomou kritikog miljenja. Ako imamo sukobljene dunosti, jedna od njih nije

naa dunost. Drugim reima, nae moralne intuicije su podlone

modifikacijama (ne nuno i odricanju od njih samih), to je veoma operativno u

sluaju etikog statusa eutanazije.

Postojanje kontroverzi praktine etike za sobom povlai jedno praktino

reenje proisteklo iz kritikog miljenja a ne iz prima facie moralnih principa.

Nepristrasno kritiko miljenje reava sukob intuitivnih principa i prua odgovor

na pitanje koje bi moralne intuicije trebalo slediti. Iako nema hronoloki i kauzalni

primat, kritiko miljenje ima epistemoloki primat. Kada kritiki rasuujemo, mi

se ne pitamo kakve intuicije imamo, ve kakve intuicije treba da imamo. Po

miljenju Hera, ispostavlja se da su nae moralne intuicije najee i racionalne,

odnosno utilitaristiko kritiko miljenje nastavlja da favorizuje njihovo ouvanje.

Herova verzija utilitarizma nudi plauzabilan metod upravo za reavanje

nerazreivih moralnih sukoba, u kakve spada eutanazija.

Prigovor da su utilitaristiki propisi kontraintuitivni, moemo pretvoriti u

njihov kvalitet: korist od kritikog moralnog miljenja bi se sastojala u tome to

bi ono moglo da nam pomogne da sopstvene predrasude odbacimo ili makar,

umanjimo (Dobrijevi, pogovor Herovoj knjizi, 2007:296).

Posebno nas je inspirisala Herova sinopsa (lanac izvoenja)

napredovanja od razboritosti ka moralnosti, u znaku empatike imaginacije: Biti

razborit znai zamiljati budua stanja izvesne osobe (ije je telo prisutno) kao

vlastita, pa otuda stei brigu za zadovoljenje buduih preferencija te osobe.

Postati moralan znai zamisliti neku hipotetiku situaciju u kojoj bi stanja te

osobe zapravo predstavljala vlastita stanja, pa otuda stei hipotetiku brigu za

zadovoljenje vlastitih preferencija u toj hipotetikoj situaciji; a potom, zbog

univerzalibilnosti, zatei sebe prinuenima (sem ako se ne pribegne

amoralistikom izlazu) da ovu puku hipotetiku brigu preobratimo u aktuelnu

brigu za zadovoljenje aktualnih preferencija te druge osobe (Her, 2007:240).

Relevantnim za nau diskusiju nam se ini i medicinsko-etiki vodi koji

potpisuje Tony Hope, sa zakljukom da je perverzno insistirati na moralnoj

istoti koja se postie na raun tue patnje (Hope, 2004: 25). Drugim reima on

dokazuje opravdanost dobrovoljne pasivne i aktivne eutanazije (mada prva

dopusta smrt a druga predstavlja ubistvo, to neka zakonodavstva

izdiferencirano sankcioniu). Poto nameravamo da u radu otvorimo debatu po

ovom pitanju, zadravamo se na nekim markantnijim postavkama ovog vodia.

Hope ukazuje na neodrivost estog igranja na naci-kartu, koja odlikuje

protivnike eutanazije. Nudi nam demonstraciju zakljuivanja tipa: Svi pogledi

nacista su nemoralni. Tvoj pogled na eutanaziju zastupali su nacisti. Tvoj pogled

na eutanaziju je nemoralan. Ovo je, saglasno autoru, argumentum ad hominem,

koji se lako opovrgava. Ne moemo, dakle, izjednaavati holandsku legislativu

sa nacizmom.

Jasno formulisano pitanje glasi: Da li moe da bude u neijem najboljem

interesu da umre? Mnogi lekari i lanovi porodica misle da moe, ba kao i

zakonodavstva nekih zemalja. Pacijent koji pati od neizleive bolesti, umree za

dan ili dva, a moe da bude odravan u ivotu jo nekoliko nedelja. Ako odluimo

da je bolje da ivi, treba da mu produimo tretman, ali ne po cenu uasnog

kvaliteta ivota. Treba a) potovati pacijentove elje i b) da to bude u

pacijentovom interesu. Dovoljan je jedan od ova dva razloga pa da se pasivna

eutanazija sprovede (nju zakon u Velikoj Britanije dozvoljava). Kompetenta

osoba ima pravo da odbije mere za odravanje ivota. Drugaije je kod aktivne

dobrovoljne eutanazije (koja je u Velikoj Britaniji zabranjena). Hope navodi sluaj

dr Coxa koji je pacijentkinju dogovorno usmrtio (a nije joj dozvolio da umre

sama), i nakon toga bio optuen za ubistvo.

Hope nam predoava i jedan provokativan misaoni eksperiment, s

namerom da proveri vrstou naih moralnih uverenja, odnosno da testira nae

prima facie impulse. Da li u situaciji kad nam je prijatelj ostao u zapaljenim

kolima, treba da mu prekratimo muke tako to emo ga, po njegovoj elji, ubiti iz

vatrenog oruja? Diskusija ovog ina nije jednostavna, pogotovo to odluku treba

doneti u najkraem roku. Mogli bismo samo da ga ranimo i da mu uveamo

patnju? Moda postoje anse da preivi poar? Nije fer prema nama da nas

neko optereti oseanjem krivice? Postoji opasnost klizave nizbdice? Ne treba

da preuzimamo ulogu Boga: neka sve ide svojim tokom? Ishod nije izvestan, a

hitac iz puke nije bezbolan? to se tie bola moemo ga, dakle, dovesti ili u

bolju ili u mnogo goru poziciju (manje patnje naspram vie patnje). Da li je

ubijanje iz milosra (kada aktivno uzrokujemo smrt a ne spreavamo je) loe u

naelu? Hope navodi primer morfijuma koji uz ublaavanje patnji (smanjuje bol)

usporava disanje i moe da skrati ivot pacijentu. Ipak, korienje morfijuma nije

nezakonito, mada je u krajnjem rezultatu isto kao ubrizgavanje smrtonosne

supstance sa ciljem prekidanja patnje a ne ublaavanja bola (ipak sledi ranija

smrt iako nije nameravana). U sluaju ubistva iz milosra smrt je nameravana a

ne tek predvidiva. Po Houpu takva smrt iz milosra jeste pacijentova dobrobit a

ne teta, s obzirom na bol i patnju koje prate umiranje smatra Hope. Sluaj

kada i protivnici svakog ubistva poznaju tekoe odluivanja jeste kada ubijanje

jedne osobe moe da spase vie osoba. Tada se ini da je ubistvo ispravna

stvar. U sluaju eutanazije, meutim, ne postoji niko drugi iji ivot bismo spasli.

Tu se kriju neke dubinske pretpostavke ove etike kontroverze.

2.b) Medicinski diskurs

Ovaj pristup tradicionalno podrazumeva normativ Hipokratove zakletve, ali se

kao nov momenat javlja nezadrivi razvoj dijagnostikih tehnologija. Mada se

veina lekara izjanjava protiv eutanazije, stare zabrane se ukidaju u mnogim

sferama, tradicionalno zabranjene prakse se legalizuju (plastina hirurgija,

abortus, surogat materinstvo). Sve je ea pragmatika modifikacija

Hipokratove zakletve, sve do njenog potpunog iskljuenja, paralelno sa

perspektivama legalizacije eutanazije. Hipokratova zakletva odnos bolesnik-lekar

tretira paternalistiki, to je u suprotnosti sa Deklaracijom o pravima oveka.

Medicinsko pravo pak odnos bolesnik-lekar posmatra kao odnos dve stranke-

potpisnice ugovora. Svedoci smo donoenja Helsinke deklaracije (2000) kao

niza pravno neobavezujuih etikih normi, koja je i formalno objavila

Hipokratovu smrt. (Dimitrijevi, Hipokratova smrt. Odnos uenika uitelja.

http://www.rastko.rs/rastko/delo/13933).

Borba protiv bola se poklapa sa humanitarnim nastojanjima da medicina

smanjuje i eliminie bol, i kao autonomnu kategoriju i kao deo terapije u

efikasnom leenju bolesnika. Ipak, lekari ne daju medikamente koji ublaavaju

bol samrtnika kada ovi imaju kontradiktorne rezultate u leenju. To se smatra

protivnim osnovnim postulatima medicinske etike, jer je cilj lekara produiti ivot,

pa tek onda ublaiti bol. Lekari daju prednost i minimalnim mogunostima

produenja ivota samrtnika u odnosu na apsolutnu mogunost eliminacije bola

(to bi se efikasno postiglo nekim lekovima). Premda moderna medicina daje

velike mogunosti vetakog produenja ivota, smatra se da ne treba insistirati

na njegovom trajanju preko prirodnih granica. Takva elja bila bi protivna

prirodnim zakonima kada se radi o samrtnicima. Produenje trajanja ivota ima

za posledicu ugroavanje linog dostojanstva i veliki fiziki bol a da to nije

medicinski neophodno, ni za pacijenta korisno. Kada ve zapone terminalna

faza umiranja, smatra se neophodnim iskljuivanje maina koje su u funkciji

odravanja ivota i putanje da se stvari odvijaju prirodno, u funkciji mirne i

bezbolne smrti.

I. 2. c) Obi ajno-pravni diskurs

Namee se pitanje koliko smo danas udaljeni od drevnih vidova prakse

(recimo lapota) kada je trebalo eliminisati lana grupe koji zbog svojih fizikih

ili psihikih svojstava nije mogao da prati ivotni ritam ostalih. Sam in je imao

formu ritualnog ubistva i sprovodio se na specijalnim plamenskim sveanostima.

Ameriki Indijanci su stare i iznemogle roditelje ostavljali u divljini gde bi ovi

skonali od gladi i ei ili bi ih rastrgle divlje zveri. Posmatrano iz savremene

perspektive, ovo ponaanje sumnjive je moralne vrednosti. Ova pojava bila je

ekonomski determinisana, a u kontekstu toga i objektivno nametnuta, a kao

takvu neophodno ju je posmatrati sa manje kritinosti. Ima li ovakvo eliminisanje

starih i nemonih neke slinosti sa dananjim pojmom eutanazije? Sve ee se,

naime, uju i ovakvi argumenti u korist legalizacije eutanazije: Ekonomski

razlozi eutanazije apsolutno nalau njenu primenu. Dugo leenje neizleivih

bolesnika moe za posledicu predstavljati pravu ekonomsku katastrofu. Sistemi

socijalnog osiguranja za ove svrhe angauju ogromna sredstva koja bi se

racionalnije, ekonominije i humanije mogla upotrebiti na one kojima bi ona

pomogla da ozdrave. Ili, D. Eutanazija. Pravo na smrt.

http://www.sirius.rs/clanci/dragan_ilic/eutanazija.html

Iako pojava medicinskog prava moe izgledati kao amar lekarskoj profesiji,

koja priznaje da ne moe uvek biti moralna, njegovu pojavu zahtevali su upravo

lekari. Osim toga, medicinsko pravo, na ovaj ili onaj nain, ba kao i obiajno,

postojalo je od davnina. Danas se odnos lekara i bolesnika shvata kao

ravnopravan odnos stranaka u ugovoru.

Pitanje eutanazije moe se pravno regulisati na tri naina: da se

eutanazija tretira kao obino ubistvo; da se primena eutanazije dozvoli i pravno

normira; da eutanazija ima status privilegovanog ubistva. (U Krivinom zakoniku

Kraljevine Jugoslavije eutanazija je imala status privilegovanog ubistva,

regulisan lanom 168 Krivinog zakonika, koji je predvidjao ubistvo na izriit i

ozbiljan zahtev ili molbu, za koje je bila predvidjena kazna zatvora u trajanju od

5, odnosno 3 godine). U novoj Jugoslaviji eutanazija se tretirala kao obino

ubistvo. Sada pak, u tranzicionoj Srbiji oko 30% ispitanika smatra da ne dozvoliti

nikome da umre, ako on to ve hoe, a taj ivot nije dostojan ivljenja, svojevrsno

je nasilje koje e sa demokratizacijom sveta i novim civilizacijskim tekovinama

nestati).

to se tie legalizacije, eutanazija moe biti de facto i de iure. Eutanazija

de facto se sprovodi ilegalno i preteno u sluajevima kada se tretira kao obino

ili privilegovano ubistvo, te nije liena aure kriminalizacije. Naprotiv, eutanazija

de iure sprovodi se na nain i pod uslovima kako je to regulisano.

Postoji jo jedan pravni problem kada je o eutanaziji re. Njena

dozvola/zabrana preseca se sa dozvolom/zabranom abortusa, samoubistva,

smrtne kazne, pa ak i ubistva u dvoboju ili krvne osvete. Zajedniki im je in

ubistva. Ipak, sve navedene pojave zasluile su diferencirani pristup, jedne su

dozvoljene, a druge ne. Zakonodavne i obiajne norme raznih zemalja ih

razliito tretiraju.

Pravni diskurs eutanazije moe da sledi individualistiko tumaenje prava

oveka, i njegov izbor da umre, iz ega neki pravnici ak izvode obavezu

drutva da garantuje sve vidove i oblike eutanazije, kao i ublaavanje

odgovornosti lica odgovornih za njeno ostvarenje. Mnogi pravnici pak imaju

negativan odnos prema legalizaciji eutanazije, tvrdei da iz prava na ivot ne

sledi pravo na smrt. U veini drava eutanazija je izjednaena sa ubistvom i

smatra se zloinom (uz varijabilnost sankcija, recimo kao privilegovano ubistvo).

Pri tome je kategorija bolesnika koji raunaju sa eutanazijom sve vea, a odnos

javnosti prema lekarima koji je sprovode sve pomirljiviji. Tome doprinose i

ovakvi stavovi. Prola su vremena kada su medicinska profesija i krivino

zakonodavstvo u ime nekih sasvim apstraktnih etikih i filozofskih premisa

suvereno zabranjivali lino disponiranje sopstvenim ivotom kada je ovaj izgubio

svaki realni smisao i postao neizdriv teret i umirujuem i njegovoj porodici.

Drava koja od ovakvog ivota ima samo tetu, morala bi konano priznati da za

ouvanjem takvog ivota ne postoji nikakav interes. (Ili, D. Eutanazija. Pravo na

smrt. http://www.sirius.rs/clanci/dragan_ilic/eutanazija.html ).

Danas je aktivna eutanazija legalizovana u nekim dravama (Holandija,

Belgija, neke drave u SAD: Vaington, Oregon i Montana), dok se pasivna,

saglasno svedoenjima samih lekara, manje ili vie transparentno primenjuje,

kao sasvim oportuna (esto i legalizovana). Holandski parlament je 1986.

godine dobio predlog zakona kojim je traena legalizacija aktivne eutanazije.

Ovaj predlog predviao je "da lekari budu oslobodjeni krivinog gonjenja ukoliko

eutanaziju izvre u skladu sa zakonski definisanim kriterijumima: ako pomognu

osobama koje ve umiru ili koje trpe nepodnoljive fizike ili duevne patnje.

Pacijent mora sam da trai da mu se okona ivot, a konanu odluku donosi

lekar nakon konsultacije sa nezavisnim strunjakom, s tim to ovaj in mora da

se izvri u prisustvu sudskih vlasti.

I. 2. d) Religijski diskurs

Religijski diskurs, kao metafiziki, nudi svoje odgovore na pitanja o smislu

patnje i straha od smrti. Taj subjektivni ovekov oseaj La Rofuko je formulisao

upeatljivom metaforom da se "ni Sunce ni smrt ne mogu gledati netremice".

Medjutim, nekim religijama su upravo u toj graninoj situaciji svojstveni mirnoa i

spokojstvo. Pomenimo stanje swaraj u hinduizmu, koje se sastoji u postizanju

nepostojanja straha od smrti.

Za nau diskusiju nije bez znaaja upravo taj iroki dijapazon moguih

religijskih stavova. Tu pre svega mislimo na kategorino odbijanje svih oblika

eutanazije u hrianstvu (indikativno je da je uticaj hrianske crkve na

zakonodavca proporcionalan kategorinosti zabrane eutanazije, odnosno

obrnuto proporcionalan njenoj legalizaciji) kao i na stavove nekih drugih religija,

koje dozvoljavaju takvu mogunost.

Za etiku diskusiju nam se ini inspirativnim zapaanje D. Bogdanovia da

se Hipokrat zaklinjao bogovima i prinosio im rtve. Prekraj zakletve donosio je

kaznu koja se sastojala u gubitku intuicije, znanja i umenja. Iz toga za

Bogdanovia sledi nereivo pitanje: Moe li moral uopte postojati bez religije?

Po njemu se Kantov pokuaj da moral pokae kao prirodni zakon, poput

kretanja planeta, zavrio neuspehom. S obzirom na razliite zabrane i

ogranienja nekih religija, upravo je religija nepremostiva prepreka unifikacije.

Postoje, meutim, miljenja da nije bespredmetno preduzeti pokuaj da se u

biologiji i medicini moralne norme naine sveoptim (univerzalnim). Potrebno je

nai neku vrstu univerzalnog morala, barem u medicini, koji je iznad svih religija.

Kantova deontologija kao metaetiko zalee ove problematike za neke etiare

jo nije izgubila na sveini.

I. 2.e) Psihoterapeutski diskurs

U okvirima savremene humanistike psihologije (A. Maslou, K.

Roders) na pitanje o prihvatljivosti eutanazije, i to pri ueu lekara, daje se

mahom negativan odgovor. Posebno ubedljiva je argumentacija poznatog

psihijatra i naunika Viktora Frankla, osnivaa psihoterapijskog pravca

logoterapije. Navedimo jedan deo iz njegove knjige Zato se niste ubili.

Traenje smisla ivljenja (str.74), koja ve pedeset godina ne gubi na svojoj

sugestivnosti. Dakle, kada konkretno sudbina oveku nametne patnju, on e

morati da u patnji vidi zadatak i to neponovljivi zadatak. I naoigled patnje, ovek

mora borbom da doe do svesti da je on u njoj tako rei na celom svetu

neponovljiv i jedinstven. Niko ne moe da mu otkloni patnju, niti da umesto njega

trpi. Ali, u tome, kako on podnosi svoju patnju sadrana je i neponovljiva ansa

za jedinstveno ostvarenje. Za nas logorae to nipoto nije bila spekulacija daleka

od stvarnog ivota. Takve misli su nam jedino mogle pomoi!(...) Nas je

interesovao smisao ivota kao celine koja obuhvata i smrt, pa garantuje smisao

ne samo ivota, ve smisao patnje i umiranja. Za taj smisao smo se borili! (74).

Seam se dva sluaja planiranih samoubistava koji su meusobno bili napadno

slini. Obojica su navodila tipian razlog da od ivota vie nemaju ta da

oekuju. Obojicu je trebalo uveravati da ivot od njih neto oekuje. (75).

I. 2. f) Medijski diskurs

Na irenje ideje o sprovoenju eutanazije sve je primetniji uticaj medija.

Uestalo je komercijalno reklamiranje (emitovanje sprovoenja eutanazije,

prikazivanje terminalno bolesnih pacijenata, uz apel da se njihove muke

prekrate). Primerenije problemu su javne diskusije (tampa, TV, radio)

posveene izotravanju kriterijuma, kao i iznalaenju argumenata pro et contra

eutanazije, sa ueem razliitih stunjaka iz domena etike, medicine,

psihologije, sociologije, pravnih nauka, kao i zainteresovanih laika i svetenstva.

Nedavno je snimljen dugometrani dokumentarni film (Kevorkijan, 2010) u reiji

Metju Galkina kao i televizijski igrani film (Ne poznajete tog oveka, 2011) u

reiji Berija Levinsona, sa Al Painom u glavnoj ulozi. U njima je Dek Kevorkijan

(poznat kao Dr Smrt), koji je 1989. poeo da upotrebljava svoju napravu

Mersitron, predstavljen kao milosrdni aneo, vrsto ubeen u svoja etika

uverenja. Nakon 130 intervencija koje je obavio bez naplate, uz pismene zahteve

pacijenata, osuen je na 24 godine strogog zatvora, ali je puten nakon 8

godina. Uspeo je da vidi oba filma, zadovoljan njihovim tumaenjem. Pomenimo

i film Samoubilaki turista (2007) u kome reditelj Don Zaritski prati bolesnika u

vajcarsku, gde e se pod lekarskim nadzorom obaviti eutanazija. Za mene

postoje samo dve mogunosti: smrt ili patnja i smrt. Smiraj uz zvuke Betovenove

muzike i stisak ruke voljene supruge povlai mnoga pitanja. to se tie

medijskog diskursa, rekli bismo da se svojski trudi oko prekomernog ulepavanja

asistiranog samoubistva, zaobilazei neke druge etiki relevantne pristupe.

II Bioetika kao sfera o uvanja vrednosti

Antropoloki efekti medicine medikalizuju savremeno drutvo, signaliui

duboke i dalekosene transformacije u kulturi. U takvoj situaciji potrebno je

ponuditi i neke filozofske i etike odgovore. Dominira, meutim, atmosfera

uzajamnog oekivanja: lekari i filozofi kao da meusobno prebacuju loptu

odgovornosti za odluivanje u ovoj sferi. Bioetika je upravo oblast takvog znanja,

na spoju medicine, etike, filozofije i teorijske biologije. Problem eutanazije

postaje primaran za bioetiku i filozofiju u celini. Imamo dve suprotstavljene

struje: prva se zalae za zabranu eutanazije a druga za njenu punu legalizaciju.

U rezultatu se najee nabrajaju sluajevi, sa argumentima za i protiv.

Od samih poetaka savremene medicinske etike, autonomija individue je

znaila pacijentovo pravo da donosi vlastite odluke o svom telu. Mnogi

savremeni bioetiari upravo autonomiju smatraju vrhovnom vrednou ove sfere

odluivanja. Kako autonomija pojedinca podrazumeva pravo na svoje fiziko telo

(D. Pulmen), u okrilju tako shvaenog individualizma, uestalo je i zagovaranje

aktivne (Holandija) ili pasivne (SAD) eutanazije, odnosno njeno sprovoenje. Od

principijelnog je znaaja rasprava o uzaludnosti leenja (kada pacijenti odbijaju

leenje i ubrzavaju svoju smrt). U tom kontekstu pomenimo Drutvo kukute

koje je osnovao lekar Derek Humphrey, sa ciljem da se neizleivi bolesnici po

svojoj volji dostojanstveno prepuste smrti". Tako shvaena autonomija (koja

se naelno razreavala izborom smrti ili potpunom pasivizacijom u njenom

oekivanju) dolazila je i dolazi u sukob sa profesionalnom lekarskom

dobronamernou, koja se poesto granii sa paternalizmom i rigorizmom.

Moglo bi se zakljuiti da su pristalice eutanazije zagovornici teorije o prima facie

dunostima. U konkretnoj situaciji ini se da je jedino moralno prekinuti patnju.

Meutim, ako ne uzimamo u obzir smisao patnje, previa se sutina kako naeg

ivota tako i smrti. Dokantovska etika poiva na jedinstvu istinitog i dunog. Kant

je etiku zasnovao kao uenje o dunosti, a ne o onome to jeste. U savremenom

oveku kategoriki imperativ kao da je uspavan ali to neznai i da ne postoji, i da

se ne da razbuditi. Interdisciplinarnost ove problematike iziskuje filozofsku

zasnovanost, odnosno razmatranje u parametrima refleksije prema celovitom

ljudskom postojanju.

Ruski filozof Merab Mamardavili smatra da je upravo zabrana

eutanazije imanentna ljudskoj kulturi, kao njen ontoloki konstituent. Promenjeni

odnos izmeu prirode i kulture podstie i uvoenje novih horizonata (. Bodrijar)

kao i veoma produktivan pojam antropoloke granice (S. S. Horuij).

II. 1. Eutanazija kao pokazatelj antropoloke krize modern og doba

Savremeni razvoj biotehnologije utie na redefinisanje granica ivota i

smrti, uz uvoenje mnotva moguih kriterija smrti. Sedamdesetih godina 20.

veka odnos prema eutanaziji poinje da se menja. Preispituje se autoritet normi

medicinske etike koje ukljuuju zabranu eutanazije. Pojavljuju se sluajevi

prekidanja mera odravanja u ivotu, kao i novi oblici eutanazije dobrovoljna

forma samoubistva uz pomo lekara.To nisu tek sluajni presedani nego

tendencija globalne promene realnosti. Inovacije u sferi biomedicinskih

tehnologija povlae sa sobom sve vei uticaj oveka na prirodu i itavu

generaciju antropogenih rizika (genetski eksperimenti, kloniranje, transplantacija

organa, ugradnja mikroipova, promena pola i td). Orijentacija na menjanje

prave prirode u vetaku dovela je do izvesne destabilizacije ranijih apsoluta,

koji su garantovali oveku antropoloku neprikosnovenost.

U situaciji takvog vrednosnog pluralizma, kao da se ne moemo osloniti ni

na iskustvo predaka, ni na mudrost prirode, niti na nauna dostignua. Problem

eutanazije tako postaje ontoloki, a njegovo filozofsko zasnivanje paradigma za

budunost ljudskog roda. Po reima jednog od njenih osnivaa, Artura Keplana,

bioetika je i nastala osmiljavanjem savremenih kriterija smrti, kada smrt

predstavlja proces sa zamagljenim parametrima, i njena konstatacija jeste

proizvoljna taka na liniji ivota, postavljena rukama medicine.

Sredinom 20. veka iz jednokratnog i nepovratnog dogaaja smrt se

pretvara u proces, u koji moemo da se umeamo. Zahvaljujui razvoju nauke,

izmeu ivota i smrti uoena su pogranina ili terminalna stanja, koja je

savremena reanimatologija detaljno klasifikovala (ok, koma, kolaps,

predagonalno stanje, terminalna pauza, agonija, klinika smrt). Pojam i kriteriji

biloke smrti, koja nastupa nakon klinike, definie medicina, koja lei terminalna

stanja (predagonalna, agonalna), produavajui trajanje klinike smrti, tj. odlaui

bioloku smrt. Moemo rei da je upravo odlaganje bioloke smrti deviza

kulture postindustrijskog drutva u celini.

Pronalaenje izlaza iz ontoloki, gnoseoloki, egzistencijalno i aksioloki

pomerenih odnosa oveka prema svetu, koji su u temelju antropoloke krize (pa

i fenomena eutanazije, koji predstavlja najuoljiviji izraz pojaanog tempa

nauno-tehnikog progresa) predstavlja vaan zadatak. Izmeu dve ekstremne

alternative (prekidanja ivota terminalnog bolesnika odnosno uskraivanje

mogunosti takvog prekidanja) postoji, meutim, itav spektar postupaka koji su

uznaku obnavljanja humanizma.

Prema nekim bioetiarima (Ribin, Mamardavili, Horuij) postuliranje

osnovanosti Hipokratove zakletve kao centralnog jezgra pojma medicine, moglo

bi uticati na stvaranje opte teorije medicine na antropolokim osnovama.

Eutanazija kao manipulacija nepostojanjem, smatraju navedeni filozofi, dovodi

u pitanje smo antropoloko prisustvo oveka: priroda je pokorena od strane

nauke, i biva od nje kontrolisana. Iz toga sledi da upravo u nauci (shvaenoj kao

kultura) treba videti osnovnu poetnu pretpostavku za dospevanje do sutine

problema.

II . 2. Bioeti ki argumenti pro et contra

U medicinskoj etici je diskutabilno postoji li razlika izmeu aktivnog okonavanja

ivota (brza i bezbolna smrt) i putanja da se umre (prekidom medicinske

terapije, ukljuujui i vetaku ishranu). Preovlauje stav da nema nieg

moralnog ili nemoralnog u inu aktivne ili pasivne eutanazije samom po sebi

presudni su motivi (milosre) i posledice (prestanak patnje). U praksi je esto

teko povui granicu izmeu ubijanja nasuprot putanju da se umre. Ipak,

prikriveno upravljanje smru od strane lekara jeste predvorje klizave nizbrdice .

Protivnici umiranja uz pomo lekara ukazuju na mogunost greke u proceni

neizdrljive i nepodnoljive patnje (hirurg Kristijan Bernard), aljui svoje

pacijente u nepotrebno preranu smrt. Neki kritiari su protiv proirivanja

kategorije u kojoj ovek moe da ubija. To bi promenilo prirodu medicine i

otvorilo put zloupotrebama.

Za etiku analizu od velike je vanosti Kantovo deontoloko etiko uenje

da etika nije stvar posledica ve dunosti i ispravnih motiva. Um kazuje

oseanjima ta da ine. Ispravan postupak je, prema Kantu, univerzabilna

maksima, koja i ini temelj kantovski shvaene autonomije, i ljudima daje viu

vrednost no to je mogu imati ostala iva bia.

Utilitarizam, suprotno tome, kao teorija vrednosti, insistira na dobrim

posledicama, koje pak izjednaava sa zadovoljstvom. Osim ovog hedonistikog

konsekvencijalizma, za utilitarizam je bitan i princip maksimalizacije (vaan je

broj ljudi koji posledice pogaaju) kao i premisa o opsegu morala (srea svakog

bia se rauna podjednako, i ne vie od toga). Mogua zamerka ovom gleditu,

jeste: ako posledice i broj odreuju moralnost, da li je moralno razdeliti organe

jednog zdravog oveka nekolikim bolesnicima.

Za bioetiki izdiferenciran pristup relevantan je princip pravednosti (kad

lekar postupa sa svim pacijentima isto, bez obzira na njihovo osiguranje), etika

odreena ulogama (koja je uloga dobrog lekara), emotivistiko shvatanje etike i

teorija prirodnog zakona, sa svojim uenjem o dvostrukoj posledici, dobroj i zloj.

U ovoj sferi deluje i princip totalnosti telesnog integriteta kada se telo razume kao

hram Gospodnji (gangrenozna noga moe biti odstranjena jer je pretnja po ceo

organizam, ali neke druge, recimo estetske, operacije nisu poeljne).

Oblast koju posmatramo nije imuna na preskakanje jaza izmeu injenica

i vrednosti (izmeu jeste i treba). esto smo suoeni sa pretnjom moralno

problematinog injenja, ponekad i nenamernog. Lekari preteno istrajavaju u

prikupljanju injenica, ne unapreujui razmiljanje o vrednostima. Moralni

argument pak nije validan ako su premise injenike a zakljuak vrednostan.

Bioetika je upravo sfera vrednosti, u njoj predmet istraivanja nije

podloan empirijskom dokazivanju i pobijanju kao to je to sluaj u prirodnim

naukama. Predmet bioetike nije empirijski u uobiajenom smislu rei, mada

bioetika razmatranja bivaju snabdevena konvencionalnim empirijskim nalazima

prirodnih, drutvenih i medicinskih nauka.

U bioetikoj refleksiji relevantni su nalazi koji esto nemaju status

obinih injenica (kako se ljudi ponaaju u moralnim dilemama, koje su posledice

moralne nelagode) ali su presudne za izvlaenje zakljuka. Postoji mnogo

neinjenikog materijala koji se mora istraivati u bioetici: uzimanje u obzir

pozadine problema, razgovori sa ljudima kojih se problem tie, uvid u ono ta

ljudi misle, govore i piu o problemu.

Glavni neposredni argument protiv eutanazije uz pomo lekara jeste da je

svako ubijanje loe, bez obzira na okolnosti, i da predstavlja krenje Boije volje.

Gregori Pens smatra da Sveto pismo zabranjuje samo neopravdano ubistvo. A

da li je to i pomaganje pacijentima obolelim od smrtonosnih bolesti za Pensa je

osnovno pitanje. Na kraju krajeva, Bog je pustio tu osobu da se razboli i niko

nije izbegao konani kraj smrt veli Pens (Klasini sluajevi iz medicinske etike,

str.197). ini nam se da takvo rasuivanje stvara uslove za tzv. klizavu

nizbrdicu, ba kao i sledea tvrdnja Tokom istorije veina ljudi je elela da ivi

to je due mogue. Ta injenica je danas manje tana. Pens smatra da su

najbitnije elje umirueg pacijenata: da li on eli ili ne eli da umre uz pomo

lekara. Samo u prvom sluaju radilo bi se o okonavanju ivota eutanazijom.

Empirijska nizbrdica smatra da e jedna mala promena dovesti do mnogih

drugih zbog neega to je u ljudima ravo. Svaka destruktivnost neizbeno vodi

samodestruktivnosti. Nacistika masovna ubistva rezultat su stava da postoji

ivot koji nije vredan ivljenja (stav koji je svojstven eutanaziji). Od neizleivo

bolesnih, dospelo se, preko drutveno neproduktivnih, do ideoloki i rasno

nepoeljnih. U nacistikoj Nemakoj prvi put u istoriji legalizovana je

eutanazija, donoenjem Zakona o eutanaziji 1939. godine, po kome je usmreno

oko 270.000 ljudi. Zakon je bio rasistiki i nehuman i naneo je veliku tetu ugledu

eutanazije.

Sa tvrdnjama o empirijskoj nizbrdici esto se vezuje i materijalni,

finansijski momenat. Naalost, lekarska profesija nije imuna na upliv lukrativnih

momenata. Ponekada se, tvrdi Gregori Pens, pacijent liava ivota ali i odrava

u ivotu - da bi lekar zaradio novac. Ako ne elimo da prihvatimo najekstremniju

verziju neke pojave, ne treba da prihvatimo ni manje ekstremnu; kad jednom

prihvatimo umerenu verziju, bie teko ne prihvatiti ekstremnije varijante.

III Neke alternative eutanaziji

III. 1. Konstruktivizam

Pristup terminalnom bolesniku mogue je zasnovati na uenju da smo

narativno konstruisani (stvarnost se sastoji od mnogo lokalnih istina a ne od

jedne univerzalne istine). To uenje je u opreci sa esencijalizmom (verovanje u

duboko, permanentno sopstvo) u etici. Konstruktivistiki pogled na svet je

alternativa pozitivistikim shvatanjima i filozofiji realizma (po kojoj spoljanji svet

postoji nezavisno od procesa miljenja i opaanja). Kljuno pitanje ovakvog

etikog pristupa jeste da li etika moe da se orijentie u svetu nastanjenom

konstruktima, i kako da se jedan konstrukt etiki postavi prema drugom.

Socijalni konstruktivizam pozicionira znanje izmeu ljudi. Ljudi

meusobnim pregovaranjem ustanovljuju znaenja. Znaenja se stvaraju u

diskursu, dolazi do izmetanja subjekta u diskurs ali i decentracija posesivnog

individualizma dekartovske tradicije. Zastupnik ovog uenja kod nas, Duan

Stojnov, naglaava ulogu ovakvog pristupa u oslobaanju od ograniavajuih

uticaja reifikovanih pogleda na svet.

Ako i ne konstituie linost, ovako shvaen narativ obezbeuju najbolji

pristup do nje, to je i presudno u situaciji pacijentovog suoavanja sa smru:

potrebno je da pacijent doe do svog glasa.

III. 2. Medicinska humanistika

Medicinska konsultacija je kompleksna psihika i fizika komunikacija, koja

podrazumeva vrednosti, etiku, rizik, i napokon adekvatnu verbalizaciju. Lekar

nudi profesionalno iskustvo i znanje, pacijent - skrhano telo i duu, sa neretko

pometenom slikom o sebi. Bez obzira na razliite perspektive lekara i pacijenta,

oni su u najdubljem sloju ljudskog iskustva i vrednosti od iste materije. Na ovom

nivou lekar bi trebalo da ue u priu, kao trodimenzionalno bie a ne samo

kao objektivni profesionalac, da bi doneo pravu etiku odluku u interesu

pacijenta. Zajedno, lekar i pacijent mogu da iskonstruiu narativ koji (mimo svih

medicinsko-zdravstvenih intervencija) moe pomoi u konstruktivnoj obnovi

pacijentovog ivota ak i ako to nije drugo do priprema za smrt.

III. 3. Narativna medicinska etika

Sasluati priu patnje zadatak je narativnog pristupa leenju. Prema

Davidu Morrisu, moderna perspektiva leenja bila je biomedicinska, u skladu

sa geslom mi smo nai geni, organi, laboratorijski nalazi. Postmoderna

perspektiva nae stvarnosti je pak biokulturna, odnosno bazirana na geslu

sainjeni smo od pria od kulturnih, porodinih, interpersonalnih, psiholokih,

emocionalnih, biolokih narativa. U ovoj dihotomiji nastao je projekat tzv.

narativne etike. itanje pria bolesnika kao ranjenih naratora mogao bi postati

bitan posao lekara i medicinskih etiara. Rita Sharon tvrdi da autentino,

istinsko, sopstvo ne moe da se kreira, ili pak iznae, nezavisno od narativnih

aktivnosti. Ovaj zahtev podrazumeva proces: ne radi se samo o odsluavanju

klasinog sluaja i primeni apstraktnih principa u skladu sa etikom rigidnou.

Ljudi kojih se to tie (terminalni bolesnici, koji su esto marginalizovani) trebalo

bi, po uverenju Rite Sharon, da dou do glasa, u svojstvu ranjenih naratora.

III. 4. Pokret hospisa i palijativna terapija

III. 4.1. Istorijat i aktuelno stanje institucionalnog reav anja problema

Hospis pokret (Hospice Movement) osnovan je u Engleskoj od strane

Cicely Saunders, koja 1967. godine osniva St Christophers Hospise, sa

prepoznavanjem socijalnih, psiholokih i duhovnih potreba pacijenata. Druga

istaknuta poslenica ovog pokreta, Elisabeth Kbler-Ross, 1977. osniva utoite

za umirue pacijente i njihove porodice (Escondido, California). Od tada je ovaj

pokret dobio iroko priznanje i nalazi se u stalnoj ekspanziji. Deklaracija o

ljudskim pravima Saveta Evrope promovie pravo na zdravlje i u okviru njega i

pravo na palijativno zbrinjavanje za sve ljude pod jednakim uslovima. Uloga

volonterskog i nevladinog sektora kao partnera u palijativnom zbrinjavanju je

veoma bitna. Multiprofesionalni tim ine lekari specijalisti, medicinske sestre,

socijalni radnici, fizikalni terapeuti, psiholozi, duhovnici kao i dobrovoljci razliitih

profila (dobrovoljni hospis asistenti ili palijativni aktivisti). Prioritet odreuje vrsta

bolesnikovih problema. Otpoinjanjem rada BELhospice-a, oktobra 2006. godine,

i Srbija je prela na sprovoenje palijativnog zbrinjavanja.

III. 4.2. Kurikulum hospis asistenta/palijativnog aktiviste

Veina problema u odnosima sa terminalnim pacijentima nastaje ne zbog

medicinskih greaka, ve upravo zbog loe komunikacije. Hospis asistent

odnosno palijativni aktivista (saglasno preporuci Margaret Pabst Battin) jeste

dobronamerni moderator oprotajnog solilokvija, konfidentalni slualac-belenik a

ne oponent. Ovaj protejski filozof u akciji nudi dodatnu pomo u ublaavanju

bola (pored obavezne zdravstvene i eventualne konfesionalne pomoi), koja bi

imala svoje dejstvo ak i ako svi drugi vidovi nege zakau, ili ako, silom prilika,

izostanu.

III. 4.3. Feministi ka sastavnica palijativne nege

Najee je ena ta koja stoji na ulaznim i izlaznim vratnicama ivota, i

svojim dubinskim arhetipskim angamanom u procedurama poetka i kraja

simbolino opisuje krug duboke solidarnosti unutar ljudske vrste. Moda ta

okolnost ini smislenim i feministiki pristup datoj oblasti, odnosno iziskuje

tumaenje enskosti ove discipline primenjene etike i pojaanog angaovanja

ena kako u samoj palijativnoj nezi tako i u njenom zasnivanju i promiljanju.

Feministika etika i jeste etika brige. Ona zastupa enske vrednosti poverenja i

ljubavi (Carol Gilligan) ili pak vrednosti usaene enama na osnovu tradicionalnih

rodnih uloga.

III. 5. Saradnja suprotnosti: Izme u legalizacije i zabrane eutanazije

Metod saradnje suprotnosti ukljuuje istraivae u paru, i to sa suprotnim

pogledima na predmet istraivanja (u sloenijim sluajevima tim istraivaa je

proiren, mnogoaspektno obuhvatajui problem). Istraivai sarauju u

sakupljanju podataka. Tokom saradnje (dani, nedelje, meseci ili godine) nalik su

paru istraivakih sijamskih blizanaca, spojenih oima i uima, vide i uju iste

stvari ali mozgovi im nisu spojeni. Sve dok imaju razliita gledita, njihova

saradnja se sastoji u debati, diskusiji, ak i prepirci; njihove prethodne

vrednosne privrenosti su jo netaknute, od njih se ni ne moe traiti da se sloe.

Ostaju sasvim slobodni da misle (i piu) o problemu. Oni su idealni partneri

upravo zato to se ne slau. Ako ovakvoj saradnji pristupe savesno, u elji da

dou do reenja problema (ta ljudi sa kojima su u kontaktu zaista misle, oko

kojih vrednosnih pitanja lome koplja), na kraju e postii meusobnu saglasnost

i dospeti do maksimalno verodostojnog nalaza.

U svom opisu istraivanja legalizacije eutanazije u Holandiji 1988.

godine, Margaret Pabst Battin istie da je za saradnicu imala osobu ije je

prethodno iskustvo bilo razliito od njenog (radilo se o konzervativnoj katolikoj

opatici, dok je ona sama, prema sopstvenim reima, umereno liberalni, sekularni

filozof). Zajedno su otputovale na lice mesta, intervjuisale lekare, pravnike,

lanove porodica. Iako su bile nerazdvojne na terenu, percepirale su sasvim

razliite stvari, razliito su tumaile suptilne implikacije intonacija i aluzija, iz ega

su sledili i razliiti zakljuci povodom istih injenica.

Oduzelo nam je dosta vremena da prevladamo razlike. inilo mi se da

metod koji smo koristile (metod saradnike surtstavljenosti, oppositional

colaboration), poseduje potencijal da doprinese reavanju mnogih tekih pitanja

u bioetici i da bi bilo dobro da se ire primenjuje. Sklona sam da mislim da to

treba da postane norma za specifine oblike empirijskih istraivanja u bioetici

za razliku od prirodnih i drutvenih nauka kao i striktno medicinskih istraivanja.

(M.P. Battin, 2005, 317)

I pored optimalne efikasnosti ovog metoda u empirijskim bioetikim

istraivanjima, postavlja se pitanje moemo li obuiti istraivae suprotnih

gledita da deluju saradniki. ta bi podrazumevala njihova obuka? Kako bismo

ih proverili u tom smislu? Nisu svi istraivai podjednako kooperativne linosti.

ta se deava ako jedan dominira u interakciji a drugi igra znatno podreeniju

ulogu? Da li je ovaj metod primenjiv u komunikaciji sa ljudima snano

ukorenjenih bioetikih stavova? Da li se podrazumevaju neki kvantitativni i

kvalitativni ili drugi pokazatelji ove saradnje? Kako emo znati da li ona

funkcionie? ta se moe smatrati pod zloupotrebom ovog metoda ili pak

preterivanjem u njemu?

M.P. Battin smatra: Ovaj metod se razlikuje od metoda drutvenih nauka

gde je istraiva obuen za neutralno, vrednosno emancipovano objektivno

istraivanje. Saradnja suprotnosti ima malo zajednikog sa pokuajem

identifikacije i kvantifikacije ponaanja ili sa naporima uoavanja pretenih

tendencija. Saradnja suprotnosti je pre prilagoena nekoj vrsti sasvim

neformalnog empirijskog istraivanja koje i inae odlikuje oblast bioetike. Umesto

napora za iznalaenje onoga ta ljudi misle, empirijska istraivanja u bioetici (bar

ona koja ne pozajmljuju metodologiju od drutvenih nauka), istrauju ta ljudi

ele da pokuaju da dobiju (what people think to try to get) u moralnim i

saznajnim temeljima date situacije.

IV ZAKLJU AK

Kroz nau raspravu nastojali smo da oznaimo osnovne pretpostavke

ontolokog preokreta u medicinsko-antropolokoj ravni kao i da predoimo

dostignuti stepen razumevanja fenomena eutanazije i njegovih alternativa u

teorijskom i praktinom smislu.

Nakon analize kontroverze za ili protiv legalizacije eutanazije, i

suoavanja metaetikog, obiajno-pravnog, medicinskog, psihoanalitikog,

religijskog i medijskog diskursa, ukazujemo na neke mogunosti koje se nalaze

u funkciji odravanja kvaliteta preostalog ivota terminalnih bolesnika.

Izdvojili smo najaktuelnije pristupe koji se danas uvode u medicinsku

praksu, zasnovane na bioetikom diskursu i povezane nastojanjem da se u

komunikaciji lekar-pacijent dospe do uvaavanja vrednosnog sistema pacijenta.

Razvojne promene u oblasti koju analiziramo zahtevaju pionirska

istraivanja graninih oblasti, pri emu medicina i humanistika bivaju meusobno

upuene jedna na drugu. Saglasno tome, ohrabruje tendencija da medicina sve

vie ukljuuje znanja i vetine humanistike sfere, sa izgledima da drutvene

nauke sve vie doprinose rekonceptualizaciji same medicine.

Smatramo da konstruktivistiki pristup, u kombinaciji sa procedurama

narativne etike i medicinske humanistike poseduju znatne potencijale u tom

smislu. Posebnu panju zasluuje palijativno zbrinjavanje pacijenata, koji poinje

postavljanjem dijagnoze, dok jo postoji nada za izleenje. U tom smislu

znaajna su empirijska istraivanja, koja se temelje upravo na saradnikoj

suprotstavljenosti i angaovanom pristupu vrednostima. Delimo uverenost u

potencijale ovog metoda i verujemo da treba oekivati veu podrku bioetiara,

upravo u tom pravcu. Ovakav pristup doprinosi efikasnijem razumevanju

potreba terminalnog bolesnika (naelno sve prisutnijeg kao sabesednika) i

stvara lekara, koji spremnije donosi etike odluke u interesu pacijenta.

PREDLOENA LITERATURA

Appia, K.A. (2005) The Ethics of Identity. New Jersey: Princeton University Press

Arsi Ivkov, Marinko (2011) Vodi na onaj svet. Kultura i subkultura smrti, Beograd - Novi Sad: KZ Ljubitelji knjige, Altera Atkinson, Paul, Illness Narratives Revisited: The Failure of Narrative Reductionism, http://www.socresonline.org.uk/14/5/16.html Atkinson, Paul (1997), Narrative Turne or the Blind Alley? Qualitative Health Research, 7(3) Atkinson, Paul & Delamont, Sara (2006), Rescuing Narrative from Qualitative Research, Narrative Inquiry, 16(1)

Audi, Robert. (2004). The Good in the Right: A Theory of Intuition and Intrinsic Value. Princeton, NJ: Princeton University Press.

Audi, Robert. (2006). Practical Reasoning and Ethical Decision. London: Routledge.

Audi, Robert. (2008). Moral Value and Human Diversity. Oxford, UK: Oxford University Press.

Austin, Wendy (2006) Engegement in Contemporary Practice: A Relational Ethics Perspective, In: Texto, Contexto Enferm, Florianopolis Austin, Wendy, Vangie Bergum, Simon Nuttgens & Cidny Peternelj-Taylor (2006). A Re-Visioning of Boundaries in Proffessional Helping Relationships: Exploring Other Metaphors, In: Ethics and Behavior, 16 (2)

Babi, Jovan (2005). Moral i nae doba, Beograd: Slubeni glasnik Bajer, Kurt (2004) Egoizam, u: Uvod u etiku, Sremski Karlovci, Novi Sad: Izdavaka knjiarnica Zorana Stojanovia (priredio Piter Singer)

Barbarin, G. (1987). Knjiga o bezbolnoj smrti. Zemun: Arion

Barnard, Christian (1965). One Life, New York: Macmillan

Battin, Margaret (1993). The Least Worst Death: Essays in Bioethics at the End of Life, New York: Oxford University Press

Battin, P. Margaret & Arthur G. Lipman (1996). Drug Use in Assisted Suicide and Euthanasia. Hawort: Published by Pharmaceutical Products Press

Battin, P. Margaret (2005). Ending Life: Ethics and the Way We Die, Oxford:Oxford University Press

Berg, Donatan (2004). Kako bi etika mogla da zavisi od religije, u: Uvod u etiku, Sremski Karlovci, Novi Sad: Izdavaka knjiarnica Zorana Stojanovia (priredio Piter Singer)

Bergum, Vangie & Dossetor, John (2005) Relational Ethics, The Full Meaning of Respect

, (2010). o ,

British Medical Assotiation (BMA) (1993). Medical Ethics Today. London: Blachwell Publishing of Medicine Books and Journals (BMJ)

Bodrijar, an (1991). Simbolika razmena i smrt, Gornji Milanovac: Deje novine,

Boksil, Bernard (2004). Jednakost diskriminicaija i protekcija u: Uvod u etiku, Sremski Karlovci, Novi Sad: Izdavaka knjiarnica Zorana Stojanovia (priredio Piter Singer)

Bollas, Christopher (1993). Being a Character: Psychoanalysis of Self-Experience. New York: Hill and Wang

Bond, T. (2000). Standards and Ethics for Counselling in Action. London: Sage Brasch, Jillian (2008). The last Gifts Creative Ways to be with the Dying, Andrews McMeel Publishing Brody, H. (1987). Stories of sickness. London: Yale University Press Brian, Nyatanga & Maxine Astley-Pepper, eds. (2005). Hidden Aspects of Palliative Care, Palliative Care Series Bryant-Jefferies, Richard (2006). Counselling for Death and Dying, Radcliffe Publishing Calman, Kennet & Downie R., (2003). Medicine, the Arts and Humanitites (Commentary), The Lancet 362, July 12

Caplan, L. Arthur (1997). Due Consideration: Controversy in an Age of Medical Miracles, Forlag: John Wiley and Sons Ltd.

Caplan, L. Arthur (1993). Prescribing Our Future: Ethical Challenges in Genetic Counseling, Aldine Press

Caplan, L. Arthur (1992). If I Were A Rich Man Could I Buy A Pancreas And Other Essays On Medical Ethics . Bloomington: Indiana University Press

Caplan, L. Arthur (1992) When Medicine Went Mad: Bioethics And The Holocaust. Clifton, New Jersey: The Humana Press Inc

Caplan, L. Arthur (2002) Who Owns Life? Amherst, N.Y. : Prometheus Books

Caplan, L. Arthur (2001) Finding Common Ground: Ethics and Assisted Suicide Indiana University Press

Caplan, L. Arthur, James J. McCartney, & Dominic A. Sisti, editors. (2006) The Case of Terri Schiavo: Ethics at the end of life. Prometheus Books.

Carr, Daniel B., John D. Loeser & David B. Morris (2005). Narrative, Pain, und Suffering. Seattle: IASP Press Ceki, Nenad (2008). Naturalistika greka i argumenti otvorenog pitanja. Jedan vek rasprave, Theoria, 3

Charon, Rita & Montello M. (2002). Stories Matter: The Role of Narrative in Medical Ethics (Reflective Bioethics) New York: Routledge Charon, Rita (2006). Narrative Medicine: Honoring the Stories of Illness, Oxford & New York: Oxford University Press Clark, David, ed. (2002). Cicely Saunders . Founder of the Hospice Movement, Oxford: Oxford University Press Clark, J. A. & Mischler, E. G. (1992). Attending the Patients Stories: Refraiming the Clinical Task, Sociology of Health and Illness 14 (3) Coma recovery Association, Inc. - www.comarecovery.org/ Csikai, Ellen L. & Elizabeth Christian (2006). Ethics in the End-of-Life Decisions in Social Work Practice. Chicago: Lyceum Books Densi, Donatan (2004). Etika prima facie dunosti, u: Uvod u etiku, Sremski Karlovci, Novi Sad: Izdavaka knjiarnica Zorana Stojanovia (priredio Piter Singer)

Densi, Donatan (2004). Intuicionizam, u: Uvod u etiku, Sremski Karlovci, Novi Sad: Izdavaka knjiarnica Zorana Stojanovia (priredio Piter Singer)

Dejvis, Nensi (2004). Savremena deontologija, u: Uvod u etiku, Sremski Karlovci, Novi Sad: Izdavaka knjiarnica Zorana Stojanovia (priredio Piter Singer)

Dimitrijevi, B. Lapot-drevna eutanazija? http://www.rastko.rs/rastko/delo/13666

Dimitrijevi, B. Hipokratova smrt. Odnos uenika i uitelja. http://www.rastko.rs/rastko/delo/13933

Dobrijevi, Aleksandar (2004). O razliitim vrstama normativiteta, Theoria/ 3-4,

Douver, Nejdel (2004). Svetsko siromatvo, u: Uvod u etiku, Sremski Karlovci, Novi Sad: Izdavaka knjiarnica Zorana Stojanovia (priredio Piter Singer)

Downie, Robert (2003). Medical humanities: A Vision ans Some Cautionary Notes, Journal of Medical Ethics 29 Downie, R.S. & Macnaughton, R. J. (2004). Clinical Judgement: Evidence in Practice. Oxford: Oxford University Press

Dejmson, Dejl (2004). Metod i moralna teorija, u: Uvod u etiku, Sremski Karlovci, Novi Sad; Izdavaka knjiarnica Zorana Stojanovia (priredio Piter Singer)

Donsen, A. R. & Zigler, M.& Vinslejd, V. (2008). Klinika etika, Praktini pristup etikim odlukama u klinikoj medicini, Beograd: Slubeni glasnik Elliot, C. (1999). A Philosophical Desease. New York: Routledge Elmond, Brenda (2004). Prava, u: Uvod u etiku, Sremski Karlovci, Novi Sad: Izdavaka knjiarnica Zorana Stojanovia (priredio Piter Singer)

Elwyn, G. J. & Gwyn, R. (1998). Stories We Hear and Stories We Tell: Analising Task in Clinical Practice, In: Narrative Based Medicine, London: Britisch Medical Association Evans, Martyn (1998). Critical Reflections on Medical Ethics, Connecticut USA Evans, H.M., Louihala, P. & Puustinen, R. (2003). Philosophy for Medicine: applications in a clinical context. Oxford: Radcliffe Medical Press Evans, M. (2000). The Mind-Body Question, In: Philosophy Meets Medicine, Helsinki Foley, Kathleen & Herbert Hendin, eds. (2002). The Case Against Assisetd Suicide: For the Right to End-Of-Life Care, John Hopkins University Press Frank, Arthur W. (1995). The Wounded Storyteller: Body, Illness, and Ethics. Chicago: University of Chicago Press Frank, A. (2004). Dignity, Dialogue and Care. Journal od Palliative Care, 20 Frankl, E. Viktor (1994). Zato se niste ubili. Traenje smisla ivota, Beograd: arko Albulj Frankl, E. Viktor (2009). Psihoterapija i egzistencijalizam, Smisao i duevno zdravlje. Beograd: arko Albulj

Fuko, Miel (1966). Povodom genealogije etike. Ovdje, 1966/1,2,3, 91-99

Fuko, Miel (2003). Hermeneutika subjekta, Svetovi: Novi Sad

Fuko, Miel ( 2009). Raanje klinike: arheologija medicinskog opaanja, Novi Sad: Mediterran Publishing

Martin, L.H. et al. Technologies of the Self (1988). A Seminar with Michel Foucault. London: Tavistock. pp.16-49.

Foot, Philippa (1978). Virtues and Vices and Other Essays in Moral Philosophy. Berkeley, University of California Press

Foot, Philippa (2001). Natural Goodness, Oxford: Clarendon Press Foot, Philippa (2002). Moral Dilemmas: And Other Topics in Moral Philosophy, Oxford: Clarendon Press Gabriel, L. (2001). A Matter of Ethical Literacy. Counselling and Psychotherapy Journal, September Gadamer, Hans Georg (2002). Filozofija i poezija, Beograd: Slubeni list Gergen, K.J. (1994). Realities and Relationships, Cambridge, Massachusettts: Harvard University Press Gergen, K.J. (1999). An Invitation to Social Constructionism. Thousand Oaks, CA: Sage Publications

Gilligan, Carol (1982). In a Different Voice, Harvard University Press

.., .. (2000). , : -

. . (2002). . :

Greenhalgh, T. (1998). Narrative based medicine in an evidence based world. In: Narrative based medicine, London: BMJ Books Grimou, Din (2004). Ideja enske kritike u: Uvod u etiku, Sremski Karlovci, Novi Sad: Izdavaka knjiarnica Zorana Stojanovia

Gwin, R. (2000). Really Unreal: Narrative Evaluation and the Objectifikation of Experience, Narrative Inquiry, 10 (2) Habermas, Jirgen (2001). Postmetafiziko miljenje, Beograd: Beogradski krug

Hadley Jensen, Molly (2002). Fleshing out a Relational Ethics: Maurice Merlaeu-Pontys Contribution to Ecofeminism, Nashville Tennessee (doktorska disertacija) Hamva, B. (2012). Velika riznica predaka, Beograd: Slubeni glasnik (440) Hare, R.M. (1963). Freedom and Reason, Oxford: Oxford University Press

Hartley, Nigel & Malcolm Payne, editors (2008). The Creative Arts in Paliative Care, J. Kingsley Publishers Hawryluck, L. (2004). Lost in Translation. Journal of Palliative Care, 20 Hennezel, Marie De (1998). Intimate Death: How the Dying Teach Us How to Live . New York: Time Warner Paperbacks Hennezel, Marie De (2012). Saize the Day, Macmillan (Kindle edition) Hentoff, Nat (1991). Decision on Euthanasia Will Create s Slippery Slope, Washington Post 06.10.1991 Her, R. M. (2004). Univerzalni preskriptivizam, u: Uvod u etiku, Sremski Karlovci, Novi Sad: Izdavaka knjiarnica Zorana Stojanovia

Her, R. M. (2005). Moralno miljenje. Nivoi, metod i smisao. Beograd: Zavod za udbenike i nastavna sredstva

Hickman, Tom. (2002). Death. A Users Guide, London: Random House

Hope, Tony.(2004). Medical Ethics. A Very Short Introduction. New York: Oxford University Press

. . (2005). , o: , .

. . (1999). , -

. . (1995). . ,

. . (1998). , : a

Hofman, Martin L. (2003). Empatija i moralni razvoj. Beograd: Dereta.

Hope, Tony. (2004). Medical Ethic, A Very Short Introduction. Oxford New York: Oxford University Press. Humphrey, Derek & Ann Wickett (1988). The Right to Die: Understanding Euthanasia, New York: Harper and Row Humphrey, Derek (1997). Final Exit: The Practicalities of Self-Deliverance and Assisted Suicide for the Dying. New England Journal of Medicine

Ili, D. Eutanazija. Pravo na smrt. http://www.sirius.rs/clanci/dragan_ilic/eutanazija.html

.. (1985). . " ", 1985, 5, . 56-61.

Kevorkian, Jack (1991). Prescription: Medicide The Goodness of Planned Death. Buffalo, New York: Prometheus

Jang, Robert (2004). Implikacije determinizma, u: Uvod u etiku, Sremski Karlovci, Novi Sad: Izdavaka knjiarnica Zorana Stojanovia

Joishy, S. K. (1999). Palliative Medicine Secrets, Philadelphia: Hanley and Belfus Jonsen, A. & Toulmin, S. (1998). The Abuse of Casuistry. Los Angeles: California University Press Jordan, J.V., Walker, M. & Hartling, L.M. (2004) The Complexity of Connection. New York: Guilford Press Kaasa, S. & Loge, J.H. (2004), Quality of Life in Palliative Medicine/Principles and Practice, In: Oxford Textbook of Palliative Medicine , . (1991). : , . :

Keiser, R. Melvin (2000). Roots of Relational Ethics, Oxford: Oxford University Press

Kant, Imanuel. (1981). Zasnivanje metafizike morala. Beograd: BIGZ

Kant, Imanuel. (1990). Kritika praktinog uma. Beograd: BIGZ

Kelly, George A. (1955). The Psychology of Personal Constructs, New York; Norton

Kelly, G.A. (1970). A brief introduction to personal construct theory. u: Bannister D. (ur.) New perspectives in personal constructs theory, New York-San Diego, itd: Academic Press

Kirklin, D. (2004). The role of the humanities in palliative medicine. In: Oxford textbook of palliative medicine, Oxford : Oxford University Press

Kjubler Ros, Elizabet (2010). O smrti i umiranju, Beograd: igoja

Kleinman, Arthur (1989). The Illness narratives: Suffering, Healing & the Human Condition

Kolata, Gina (1997). Passive Euthanasia in Hospitals is the Norm, Doctors Say, NYT, 28. 06. 1997

Kbler-Ross, Elisabeth (1966). The Dying Patient as a Teacher, An Experiment and An Experience. Chicago: Theological Seminary Register, Vol. LVII, no 3,

Kbler-Ross, Elisabeth (1968). Psychotherapy with the Least Expected, Rehabilitation Literature. Vol. 29, no 3

Kbler-Ross, lisabeth. (1970). Death: The Final Stage of Growth. Tavistock, London

Kbler-Ross, Elisabeth (1991). On Death and Dying, New York: Scribner

Kbler-Ross, Elisabeth &Todd Gold (1988). The Wheel of Life: A Memoir of Living and Dying. New York: Scribner.

Labov, W. (1997). Some Further Steps in Narrative Analysis, Journal of Narrative and Life History, 7

Lafelit, Hju (2004). Lini odnosi, u: Uvod u etiku, Sremski Karlovci, Novi Sad: Izdavaka knjiarnica Zorana Stojanovia

Lang Weithe, Georgia (2008). Shining Moments, Finding Hope in Facing Dead. Reflections Press

Lifton, Jay Robert & Olson, Eric (1974). Living and Dying, New York: Bantam Book

Lifton, Jay Robert (1986). The Nazi Doctors, New York: Basic Books

Lynn, Joanne, ed. (1989). By No Extraordinary Means: The Choice to Forgo Life-Sustaining Food and Water, Bloomington: Indiana University Press

Mahoney, Michael, J. (2005) Constructive Psychotherapy, Theory and Practice

The Guilford Press

, (2011). ], :

Mari, J.K. (1991). Medicinska etika. Beograd: Nauna knjiga.

Maslow, Abraham (2001). O ivotnim vrednostima. Beograd: arko Albulj

Maturana, H.R. & Varela, F. (1980). Autopoiesis and Cognition: The realisation of Living, (Boston Studies in the Philosophical Science, Vol.42, 1980

McNamee, S. & Gergen, K.J. (1999). Relational Responsibility: Resources for Sustainable Dialogue, Thousand Oaks, CA: Sage

Miczo, N. (2003). Beyond the fetichism of words: Considerations on the use of the interview to gather chronic illness narratives, Qualitative Helath Research 13 (4)

Milenkovi, M. (1940). Eutanazija ili ubijanje iz milosra. Skoplje: Slavija.

Milovanovi, D. P. (1992). Medicinska etika. Beograd: Nauna knjiga. Moren, Edgar (1981). ovek i smrt, Beograd: BIGZ

Morris, David (1991). The Culture of Pain, University of California Press Morris, David (1998). Illnes and Culture in the Postmodern Age, University of California Press Nuland, B. Sherwin (1995). How We Die: Reflections on Lifes Final Chapter, Vintage Books Pattison, Strephen (2007). The Challenge of Practical Theology: Selected Essays. Jessica Kingsley Publishers. Pellegrino, Edmund (2008). The Philosophy of Medicine Reborn: A Pellegrino Reader Pejakovi, S. (1999). Razvoj etike misli i moralnog ponaanja. Ni: Prosveta. Pejakovi, S., Otaevi, V. (2000). Medicinska etika i deontologija. Ni: Prosveta. Pens, Gregori E. (2007). Klasini sluajevi iz medicinske etike. Opis sluajeva koji su uobliili medicinsku etiku, sa njihovom filozofskom, pravnom i istorijskom pozadinom, Beograd: Slubeni glasnik Pens, Greg (2004). Teorija vrline, u: Uvod u etiku, Sremski Karlovci, Novi Sad: Izdavaka knjiarnica Zorana Stojanovia (priredio Piter Singer)

Petit, Filip (2004). Konsekvencijalizam, u: Uvod u etiku, Sremski Karlovci, Novi Sad: Izdavaka knjiarnica Zorana Stojanovia (priredio Piter Singer)

Piden, arls (2004). Naturalizam, u: Uvod u etiku, Sremski Karlovci, Novi Sad: Izdavaka knjiarnica Zorana Stojanovia (priredio Piter Singer)

Plesner, Helmut (2004). Granice zajednice, kritika drutvenog radikalizma, u: Uvod u etiku, Sremski Karlovci, Novi Sad: Izdavaka knjiarnica Zorana Stojanovia (priredio Piter Singer)

Pullman, D. (2004). Death, Dignity and Moral Nonsense. Journal of Palliative Care, 20 Rachels, James (1986). The End of Life: Euthanasia and Morality. Oxford: Oxford University Press

Rachels, James; Stuart Rachels (1986). The Elements of Moral Philosophy. New York: Random House.

Randall, Fiona & Downie, R.S. (1999). Palliative Care Ethic, Oxford: Oxford University Press Randal, Fiona & Downie, R.S. (2006). The Philosophy of Palliative Care, Oxford: Oxford University Press Ras, Majkl (2004). Znaenje evolucije, u: Uvod u