Библиотека ДУША И КУЛТУРА

Уредник БОЈАН ЈОВАНОВИЋ

Миленко Каран

Психологија стећка

Ову књигу посвећујем Владимиру

Дворниковићу, првом психологу у нас који је изучавао стећак,

М. Каран

САДРЖАЈ

УВОДНО СЛОВО .............................................. 11 ОПШТА ОБАВЕШТЕЊА. ................................. 19

Називи споменика....................................... 19 Називи за гробља........................................ 20 Легенде о стећку ......................................... 21 Распрострањеност стећака.......................... 24 Број стећака ................................................ 25 Облици стећака........................................... 27 Украси на стећку ........................................ 28 Уметничке школе........................................ 29 Главне некрополе ....................................... 31 Натпис на стећку......................................... 32 Датирање стећака........................................ 33 Раније истраживање стећака....................... 35

ПРЕТХОДНА РАЗМАТРАЊА........................... 39 Стваралаштво или опонашање ................... 40 Надгробник занатлије или споменик уметника ..................................................... 50 Богумилски или народни споменик ............ 58

СОЦИОЛОГИЈА СТЕЋКА ................................. 69 Социјална слика ............................................ 70 Ко је под стећком.......................................... 75 Чије је знаменије стећак.............................. 80 Понашање властеле.................................... 84 Статусни симболи на стећку ....................... 89 Крвна освета на стећку ............................... 93 Затамњено сећање ...................................... 99 Превереништво на стећку ........................... 102 Заборављени стећак ................................... 107

ИЗРАЗ И ПОРУКА ........................................ 117 Експресивно на стећку ................................ 118 Симболично на стећку................................. 126 Фантастично на стећку................................. 134 Примитивно на стећку................................. 142 Наивно на стећку ......................................... 151 Инфантилно на стећку ................................ 159 Неконфорно на стећку ................................. 168 Тенденциозно на стећку............................... 174

ПСИХОЛОГИЈА СТЕЋКА................................. 179 Писмо и слика на стећку .............................. 180 Нарави на стећку .......................................... 190 Погибија на стећку ....................................... 196 Стрепња на стећку ........................................ 200 Туга на стећку ............................................... 206 Љубав на стећку ............................................ 210 Верско на стећку........................................... 214 Мудрост на стећку......................................... 221

СТЕЋАК У СРБИЈИ ............................................ 229 Сеоски надгробни споменик......................... 231 Крајпуташи ................................................... 237 Философија споменика................................. 244 Сличност на споменицима ............................ 246 Разлике у споменицима ................................ 247

ЧИТАОЦУ ОД МЕНЕ.......................................... 251 НАПОМЕНЕ ......................................................... 255 КОРИШЋЕНА ЛИТЕРАТУРА ........................... 261

УВОДНО СЛОВО

Највећи број радова о стећку написали су ет-нолози, историчари, историчари уметности, ар-хеолози, лингвисти и понеки сликар. У тој ли-тератури нема, или је сасвим мало, психолошких радова што је необичност своје врсте. Разлог се може тражити, и можда наћи, у мањку сигурних обавештења због чега се о овим споменицима средњевековне Босне и Херцеговине може писати на суви, то јест сцијентистички начин. У том случају психолошко разматрање се мора ослони-ти на имагинацију и, често, домишљатост што значи да је сваки психолошки рад о стећку унеко-лико и оглед о њему. Овај је рад, према томе, по-кушај да се са могућностима ове науке потврди или оспори одређени број претпоставки о по-нашању људи који су правили и постављали ове споменике. Он је, једнако, заговарање нових и бо-љих радова јер ако тако не буде ми ћемо и даље више знати о сличним творевинама на Ускршњим Острвима него о споменицима који су нам на до-хват руке.

Најчешћи превид у објашњењу културне ба-штине у нас је пројекција унатраг са којом се може доказивати све и свашта, али ништа или само понешто потврдити као тачно или бар ве-роватно. Примера овог понашања има доста; у том поступку се сва културна баштина обично прогласи за народну што она у ствари и јесте, али није непосредно и није сасвим. Први пут се то де-сило са српским средњевековним фреско-сликар-

11

сшвом. Оно је сада својина српског народа али оно у оно доба није било његова уметност. То је сли-карство било дело и власништво српских владара и властеле, односно цркве, - значи: феудалне класе баш као што су египатске пирамиде биле власништво оне робовласничке. Нешто слично се поновило са стећком за кога се уопштено при-чало да је дело неког неодређеног народа. Ови спо-меници представљају дело и уметност властеле; они су њен израз али и опомена, у ствари тапија, која је народ опомињала да се зна ко је ко и шта је чије. Обичан свет је имао стећке али оне своје: то су најчешће обичне плоче, без украса или натписа и као по договору негде по страни. Они власте-лински су већи, често украшени и понекад са нат-писом који обично почиње са "асе лежи" што је нека врста катастарског податка урезаног у ка-мен. Због тога није случајно да се стећак често назива "билиг": ако је то чега је, онда, знак? Оне "баштине" што значи својине коју је босанско племсшво бранило средствима ништа нежнијим од оних са којима су се служила њихова сабраћа у другим земљама тог доба. Тада, као и данас, спо-меник је могао да подигне богат или моћан човек; да изради, превезе и постави овај споменик није могла сиротиња, а када је то чинила радила је на начин који се лако препознаје на било којој некро-поли ових споменика. Натписи на стећцима, као и мотиви на њима једнако, су сведоци њихових вла-сника. То су госиодари који легоше на своме, а да не буде никакве сумње мотиви на њима то зорно потврђују. На њима су честе представе лова и турнира а то је "хоби" за који обичан свет није имао ни прилике, па зато ни воље. Стећак је, зна-чи, култура нашег средњевековног феудализма.

Да је тако, постоје најмање две психолошке потврде. То је заборављање правих, оних раних, назива ових сиоменика и њихово уништавање од народа, нарочито оних са натписом. Народ ове

12

счоменике не смашра својим, он их назива или нео-дређено ("црквине", "градине") или их означава али не као своје већ као "грчка", "чифутска" или "каурска" гробља. Понекад и као "маџарска". Зашто је народ брзо заборивио "своје" споменике и у свом памћењу затро помен о њима? Појед-ностављено објашњење да он и иначе не показује претерану брчиу за спомепике прошлости, пока-зује само његов поступак али ништа не казује о позадини тог понашања: "Стећци се не поштују и много се уништавају", каже Миленко Филиповић. Упадљиво је, али није случајно, да се нарочито оштећују наттписи због чега се може поставити ова претпоставка: народ је заборавио стећак јер га није ни доживљавао као свој споменик и нат-писе на њему јс унштавао јер је тиме затирао ону "шапију" која је јамчила неотуђивост поседа: зна сс чијег. Чак јс и нијмонументалнији стећак. онај згошћански, (погрешно називан бана Кулина) оштећен баш на месту где је некада био натпис. Накнадне приче могу да тај живот улепшавају до пасторале, - обичан народ је добро слутио право обележје ових "билега": они су њему били опомена и претња да не дира ("тица") у оно што није ње-гово. Потврда да јс тај народ стварно слутио шта може бити испод њега јесте његова позната склоност да обара и прекопава ове споменике како би у њима нашао пуно причано и много при-жељкивано благо. Зашто би претурао гробове си-ромаха ако већ зна да они нису живели богаташки. Тако су и народ и његова властела билп сагласни бар у једном: да су ти споменчци знамења одређене класе, мада су ири томе мислили на различите ствари - феудалци на своја, од Бога додељена права, и народ који је слушао да са тим правом до-ста тога није у реду, због чега се и понашао на начин који сада може да згражава забринуте

13

иосленике кулшуре. Овим се, наравно, не иравда уништавање стећака већ само објашњава поза-дина овог "вандализма".

Казати, опет, да су стећци култура само феудалаца а нимало народа, поједностављен је за-кључак а није ни сасвим тачан. Бенац је чак на Ра-димљи, најфеудалнијој некрополи у нас, нашао стећке са штитом и мачем (војници) док за неке сматра да су припадали сточарима, можда и кме-товима јер њихова израда, једва обрађена плоча, није тражила ни властелина ни велики трошак. У времену када су ови споменици били подизани ње-гове потоње "агресије" прем њима још није било, или је било пуно мање, због чега је овај споменик примио (и) као свој. То се не може објаснити само понашањем властеле или само с покорношћу пука због чега се за пуно објашњење ове необичне спре-ге неће моћи да заобиђе стварни или претпоста-вљени утицај богумилског учења и Цркве босан-ске: појаве још неистражене до данас. Босанци се никада нису називали богумилима. Они су себе на-зивали "крстјанима" или "добрим људима" док им је назив, у ствари погрду, "патарени" залепила ка-толичка црква, баш као што их је она почастила и надимком "јеретици", то јест херезом. Због то-га није случајно да је највећи број обавештења о њима потекао из кухиње римске курије која се, у њиховом случају, јавља у улози инквизитора а ови, како је знано, "нису никада били склони да решавају естетску проблематику" (Мирослав Крлежа). Народ ту курију није прихватио; като-личка црква није успела иуних 400 година да на бо-санском тлу подигне бар једну бискупску цркву, што је податак који већ по себи пуно казује. Тај народ није прихватио ни њихову духовну сабраћу са Исшока јер су сећања на немањићку истрагу бо-гумила још била јака, због чега није случајно што је од толико владара и властеле, пре и после њега,

14

у народном сећању осшао само један: "Од Кулина бана и добријех дана". Овај је мудри владар нај-боље осетио потребу народа да буде свој на своме, или бар да га оставе на миру, због чега се на налог папе да треби ову пошаст из своје земље, гради неук јер (као) "не разуме" у чему је разлика између католицизма и богумилства, па зато моли Све-тог Оца да му то потанко објасни. Стављен пред избор: или суровост римске курије или строгост цариградског православља, овај је народ изабрао богумилство као изгледну могућност да се ота-раси и једних и других. Да је нешшо од тог његовог непристајања на туђе морало да нађе свој израз у његовој уметности - јасно је по себи. Зато се може говорити о аутентичности стећка јер спо-меника ове врсте има само у простору средње-вековне Босне и Херцеговине или крајева који су неко време били у њеном саставу, односно оним у њеном суседству. Отуда ових споменика има по Далмацији, Славонији, Црној Гори и Западној Србији.

Нагађати без поузданих докумената, - увек је посао на ивици промашаја или чак обичне несу-вислости. Поготово је то када је говор о особи-нама људи који су иза себе оставили несигурно сведочанство: са понеком назнаком у цртежу или непотпуним натписом. Због тога се често мора довијати проницљивошћу која може, али и не мо-ра, да потврди претпостављено. Примера ради: ако су ти људи од бана Кулина па наовамо одби-јали да прихвате туђина (о чему има доказа) -тада је легитимна претпоставка да је то пона-шање одговарало тим људима а не само њиховој властели или само Цркви босанској. Зато је дока-зивање непосредног и великог утицаја западне културе на ове споменике присутно више него шшо је тог уплива стварно било. То је одомаћени, али непаметан, обичај у овом простору да се по-што-пото држи корак са такозваном Европом.

15

То злосрећно каскање за другим је доста оште-тило стећак, због чега је примерено само оно за-говарање објашњења које неће потценити могуће утицаје са те стране али ни омаловажити очи-гледну присутност оног само свог, јер стећак не прича о белом свету него сведочи о овом прос-тору и нашим људима у њему: у Европи, уоста-лом, ових споменика није ни било пре појаве стећака а ни после његовог престанка. Тиме се (изгледа) потврђује основаност намере овог рада: да стећак може бити, и да јесте, споменик на коме се могу правити одређене социјално-психолошке претпоставке о људима који су правили и по-стављали ове надгробнике. Зашто тих прет-поставки, а потом радова нема више, може се, али само унеколико, објаснити нашим угледањем на свет при чему многи не знају да смо у том свету вредели једино са оним само својим (Обрадовић, Караџић, Цвијић), а никад са ресавским преписивањем туђе памети и провинцијским опонашањем њеног понашања. Због тога наше друштвене науке, психологија једнако, још увелико препричавају "белосветска" питања а занемарују, неке чак потцењују, истраживање појава које су нам на дохват руке. Зато се у нас на прсте једне руке могу избројати радови који би казали своје о креманском пророчанству, лапоту, русаљама, крајпуташима или о стећку који је као наручен предмет за психолошка изучавања. Овај овде је, значи, покушај да се нешто од могућности ове науке при-мени у студији стећака: сигурно "најпсихолошки-јег" споменика наше средњевековне културе и ње-не уметности коме је ова наша садашња култура и њена уметност још увек велики дужник.

Ја сам такође велики дужник људима без чи-јег разумевања и помоћи не би било ни ове књиге. Највећу хвалу дугујем Шефику Бешлагићу који ме је од почетка храбрио у овом раду: "Искрено се радујем што се с Вама проширује круг истражи-

16

вача сшећака и аспекши тих истраживања. Же-лим Вам нове успјехе!" (1978). Једнако Мирко Ку-јачић: "Ја сам стећак доживљавао сликарским нервом - као израз. После Ваше студије видим да је овај споменик више исказ: у том стоменику је више него што је на њему" (1977). Такође, захвал-ност дугујем Милићу Станковићу (Милићу од Мачве), Лазару Вујаклији и Воји Станићу који нису шкртарили у својим одговорима на моја честа запиткивања.

ОПШТА ОБАВЕШТЕЊА

НАЗИВИ СПОМЕНИКА Средњевековни камени надгробни споменици

Босне и Херцеговине, сада уобичајено познати као стећци, имају разне називе. На споменику они се називају билиг, ками, лието и кућа. Алојз Бенац указује на задње име: "Он је посебно интересантан јер одражава одређено духовно поимање. Да би и обликом споменика показао како је заиста ријеч о кући, средњевековни мајстор му је често давао прави облик куће. То је била намјера покојникове породице, можда и њега, да му се за живота и на оном свијету осигура станиште што је најприродније ако се то учини са кућом" (6-283).1) О томе сведочи овај стећак и његов натпис: "А се кућа Милутина Маројевића и његове жене Владисаве и нију дитсе" (28-178). Сличан овом је назив "лието" (кревет). У народу се за гроб каже да је "вечна кућа". Владимир Дворниковић назив "би-лиг" доводи у везу с власништвом земље на којој је стећак, то јест покојникова баштина. Константин Јиречек пише да је "баштина" очевина, односно наслеђе - од башта: отац. У Херцеговини се од 15. века одомаћио израз "племенито" што указује на некадашње заједничко (племенско) власништво над земљом. Остали називи на споменицима су ређи. Обично су то камен, ређе знамение а никад стећак. Раније, а и сада, народ ове споменике разно назива: мрамор или мраморје што указује на њихово порекло од камена. Владимир Ћоровић казује да је назив стећак од основе стоста, али изве-

19

дено од глаголског облика стојећи. Одатле: сто-јећки и потом сажимањем "оје" у "е" - стећки, једнина: стећак (22-142). Он, према томе, означава споменик који стоји што углавном одговара њего-вом изгледу и начину како је постављен. Углав-ном, јер има велики број ових споменика који не стоје већ леже (плоче). Стећак није сваки надгро-бни споменик, чак и ако је од камена. Овим именом се називају само они споменици који су у Босни и Херцеговини, нешто и ван ње, били прављени и постављени од 14. до 16. века у једном од облика уобичајеним за ове надгробнике. Због тога стећак стоји као споменик једне културе која је у том вре-мену постојала али је под још необјашњеним окол-ностима престала и потом заборављена.2)

НАЗИВИ ЗА ГРОБЉА

Стећак је ретко усамљен. Они су готово увек у групи, то јест скупини или најтачније као гробље, често на месту некадашњих могила. Народ ове некрополе назива различито. Најчешће грчко гробље. Ћоровић сматра да је то сећање на неку давну старину, али је вероватније да тај назив није поникао у народу: "Само ја мислим да је тај учени назив унесен у народ а не поникао из самог народа. Могао је доћи са две стране. Прво, од наших учених људи који су знали да су некад нашим зем-љама владали Грци. Друго, потицао је и од ка-толичког свештенства које је препоручивало гро-бове с крсним знаком и које је, да би одвраћало свијет од страних обичаја сахрањивања, про-глашавало ранија гробља за грчка и шизматичка" (22-134). У народу постоји веровање да су ови споменици дело неких давних али огромних људи. Значи: дивова. Отуд: дивска или џиновска гробља, - како народ понекад назива ове некрополе. Овој претпоставци нешто иде у прилог податак да су Јевреји у нашим крајевима своје покојнике са-

20

храњивали под споменицима који личе на стећак. Други називи су ређи али једнако занимљиви. На-зив мађарска гробља може бити сећање на угарске краљеве који су владали овим крајевима и често пустошили Босну. Чести су називи турска или каурска гробља; први је настао тако што се на до-ста стећака налази симбол полумесеца, а други, јер се на споменику често среће знак крста. Назив бо-гумилско гробље је новијег времена; у народу се одомаћио одскоро, највероватније због приче о његовом таквом пореклу. Расправа о томе се води већ стотињак година, али је за овај део студије о стећку најзанимљивије питање: да ли су ова гробља само станиште мртвих или су она (и) разго-вор мртвих са онима који ће тек поћи њиховим путем: "Ви ћете бити како ја, а ја не могу бити како ви" (50. бр. 82). О томе Каран: "Гробља су одувек била место где се доста сазнавало о људима. Она су то чак и када немају натпис, због чега је основано претпоставити да некрополе стећака говоре много више него што се то може утврдити само гледајући њихову грубу обраду. Стећак је, према томе, мање уметнички а више социјално-психолошки пода-так" (29-666).

ЛЕГЕНДЕ О СТЕЋКУ

Стећак је богомдани повод за легенде о њему. Својим изгледом, величином, чудним шарама и не-обичним натписима, он је на људе морао да остави јак утисак, свакојака чуђења и необјашњену плашњу. Поготово је то чинио са некрополама. Оне се обично налазе по узвишењу, крај обала река и на местима која одмах упадају у очи. А нису ни удаљени од стаза по којима су људи сваки час промицали. Утисак је морао да буде још снажнији у предвечерје или по месечини када су се ови спо-меници стапали са босанском шумом или херце-

21

говачким камењем. Неке се некрополе налазе у брдовитим и тешко проходним крајевима, али то не значи да су у времену њиховог настанка ти про-стори били пусти јер да је тако било они ту не би ни били подизани. Најстарија је легенда која овим споменицима приписује да су дело неког давног становништва, најчешће оног грчког. Она је нај-присутнија у Херцеговини. По тој легенди у овим крајевима је, давно, било седам хладних и гладних година због чега њихови житељи напустише тај не-гостољубиви крај: за собом оставише стећке. Дру-га је легенда лирска. То је познати мотив "сва-товског гробља". По овој легенди стећци су на-стали тако што су се на том месту срели сватови и само Бог зна због чега потукли. Сви су изгинули и претворени у камен : то је стећак. Овај споменик прати и легенда о његовој заштитничкој и чудо-творној моћи. Народ верује, бар је до сада веровао, да стећак не треба дирати ("тицати") јер би насил-ника сигурно погодила тешка несрећа. Мак Диздар саопштава једну од пуно ових прича: "Становници из Глеђевца приписују овом споменику наднаравну силу и приповједају како је неки Марко Хербез, који се бавио тражењем блага, прије четрдесет или педесет година уочи Богојављења легао под стећак да чека гдје ће се показати мали плам који означава мјесто гдје је новац сакривен. Једва што је легао, дуне силан вихор те га на други стећак удаљен каквих педесет аршина, тако жестоко пре-баци да је Хербез сломио сву десну страну тијела и послије неколико дана умро. Од тада народ у страху пролази крај овог стећка" (18-92).3) Ону легенду о грчком пореклу ових споменика Алек-сандар Гиљфердинг је чуо у народу приликом свог путовања по нашим крајевима. Њих су правили и постављали "људи огромног раста и необично снажни" што није тачно, али је занимљиво његово запажање, заправо његов доживљај стећка: "На

23

неким смо видјели грубо скициране фигуре људи, коња, стријела и некаквих фантастичних уо-бличења". Пре њега је Вук Караџић који је имао око и уво за све што је стварао народ, прошао поред ових споменика не примећујући у њима бог-знашта вредно, али је и он застао пред њиховом необичношћу: "Стећак, оклесан камен који се меће на гроб или на какву другу биљегу. Онамо на старинскијем гробовима има великих стећака који нијесу у земљу укопани, него онако стоје на плочама које су по гробовима. На највише овијех стећака имају с обадвије стране (на ширини) изрезани врло ружно различни ликови". Са својих честих и дугих путовања по нашем простору Ев-лија Челеби не записа ни један помен о стећку иако је ове споменике морао да види јер се кретао по крајевима где је њихова густина била велика: Ку-прешким Пољем, на пример. Није, међутим, про-пустио ни једну прилику да, као дворски службе-ник, похвали све што је турско, због чега је у њего-вим казивањима свака трећа касаба "рајска башта" а сви управљачи "милостиве душе". Било је, наравно, и таквих али оних других пуно више.

РАСПРОСТРАЊЕНОСТ СТЕЋАКА

Неупућени или мање обавештени стећак оби-чно везују само за Босну и Херцеговину. Истра-живачи су отклонили то веровање јер су ти спо-меници нађени у свим крајевима који су се стално или привремено граничили или били у саставу бо-санске средњевековне државе. Отуда стећака има по Хрватској, у Славонији, по Приморју, Црној Гори и Западној Србији. Нема их у северном делу Босне, то се објашњава угарском владавином која није знала, а ни одобравала, овај начин сахрањи-вања ни обележавања. Осим ових седам општина које су на Сави или близу ње, све остале у Босни и

24

Херцеговини имају стећке и то у доста великом броју. За оне три које немају ове споменике Бешлагић сматра да су ти крајеви били непри-ступачни и слабо насељени, иако чак и за њих прет-поставља да су могли имати стећке али су ови, можда, касније уништени. Бешлагић каже да је до постојања веома малог броја стећака у неким општинама могло доћи јер су они касније ушли у састав босанске државе или су у њој били с времена на време. Ни њихова распрострањеност није под-једнака: у Херцеговини је највише стећака око Не-весиња и Коњица, а у Босни око Рогатице и Ливна. То је средишњи простор средњевековне Босне. Упоређујући број стећака у Босни и Херцеговини са бројем стећака у другим крајевима, Бешлагић закључује: "Из свега је видљиво да су стећци ори-гинална босанска појава" (16-45). Девет од десет се налази у Босни и Херцеговини; они су и највред-нији за студију о тим споменицима јер број сам по себи не би морао да значи пуно, још мање све, али у овом случају јесте, јер су ту највећи, са много укра-са и доста натписа због чега Бешлагић указује на обавезу истраживача да "уочи социјални карактер стећака и схвати га као производ односа у већ раз-вијеном босанском феудалном систему" (16-45). Да стећак нешто сведочи о томе доказ је психоло-гија која се на њему види и чита: она не прича причу него казује своје о том времену и људима у њему, овим нашим.

БРОЈ СТЕЋАКА

До 1971. године укупноје евидентирано 66.487 V стећака. Од тога у Босни и Херцеговини - 58.547, у Хрватској - 3.253, у Црној Гори - 2.803, у Србији -1.875. Просечан број стећака по општинама у Босни и Херцеговини је добијен израчунавањем односа између броја стећака и површине општина. За читаву Босну и Херцеговину то је 115 спо-

25

меника. Разлике од једне до друге општине, или краја, су зато што сви они крајеви у прошлости нису имали једнак развој, а нису били ни једнако насељени. Ни обичај подизања ових споменика није свуда био исти због чега је у једном крају више стубова, у другом сандука, у трећем плоча. Осим тога, простори ових садашњих општина често се не поклапају са величином тих крајева из времена када су у њима настали и подизани стећци. Било како било, број стећака је велики; био би још већи да многи споменици нису уништени, разбијени, за-трпани или уграђени у куће, путеве, чак и мостове. Више казују стећци на некрополама. Бешлагић је све некрополе поделио у две групе и то: до 50 и преко 50 стећака. Према овој подели у првој групи има 2.302, а у другој 310. Са преко 300 стећака има свега четири некрополе а локалитета са само два или чак само једним стећком има 497. Број стећака на некрополи није јемство њихове изузетности, а ни важности, јер има некропола са већим бројем стећака, али без украса или натписа. Има, опет, некропола са мањим, или малим, бројем стећака али су они често занимљивији и важнији за ис-траживача. Некрополе нису посебност само једног краја јер њих има свуда. Бешлагић указује на једну њихову необичност: "Када добро осмотримо мјеста ових крупних некропола чини се да су то у своје вријеме била прилично одвојена планинска насеља" (16-47). Овај се налаз углавном подудара са локалитетима већих некропола али то не значи да су ти крајеви онда били пусти, то јест слабо насељени. То се добро види на примеру Дувањског Поља. Оно је сада слабо насељено: градић и нешто села по његовом ободу. То Поље сада слови као "украј", то јест изван главних путева али тако није било некада, било је више шума, реке нису пресушивале а можда је и клима била боља. О томе нешто казује сачувана изрека: Дувно -златно гумно! што значи да је и житарица било у

26

изобиљу. Да је било пусто на том Пољу не би мо-гло бити толико стећака: 1.094. Било је, значи, некад насељеније него данас.

ОБЛИЦИ СТЕЋАКА

У Босни и Херцеговини однос стећака по об-лику изгледа овако: плоче - 12.734 (21,7%), сан-дука - 37.312 (63,7%), сљеменака - 5.437 (8,3%), стубова - 4.466 (4,2%), крстача - 305 (0,5%) и амо-рфних споменика - 293 (0,5%). За земљу ти су про-центи: 23, 4; 62, 0; 8, 8; 3, 9; 0,5 и 1,3. Однос по овом обележју у Босни је немало једнак оном у земљи. Од тога унеколико одступа Србија где је већи број плоча и стубова на рачун сандука и Црне Горе у ко-јој је повећање сандука на рачун плоча и сљеме-њака. До неког, али не великог, померања у том односу дошло би ако би истраживачи уједначили мерила за, на пример, тачно разликовање плоче од сандука чије је мешање сада често. Занимљиво је поређење између лежећих и стојећих стећака. У Босни и Херцеговини лежећих стећака има чак 95% док оних стојећих има свега 5%. Готово исти однос је и за земљу: 95,5 према 4,5. О томе Бешлагић каже: "Иако стојеће облике не пот-цењујемо, морамо признати да се права појава стећака манифестује управо у лежећим облицима" (18-48). То је тако али се не слаже са најчешћим називом овог споменика. Ако је стећак "стојећи", онда означава споменик који је постављен, а не положен. Стојећи овај је споменик видљивији и зато упадљивији због чега се под овим обликом по-дразумевају сви стећци. То није тачно, али је уобичајено - бар код неупућених, то јест лаика. Велико учешће стећака у облику сандука Бешлагић објашњава тако што каже да је тај об-лик био најразвијенији будући да је највише одговарао укусу, али и економским могућностима ондашњег човека. Најмање присуство сљемењака

27

тумачи чињеницом да је за њихову израду требало имати добре мајсторе, такође писаре, а таквих није било много због чега су морали да буду добро плаћени. Ови су споменици најбоље и најразли-читије клесани у Босни и Херцеговини што је ра-зумљиво, јер је тај простор био средиште стећака. Разлика у величини, облику или украсу, натпису поготово, даје одређену слику друштвених при-лика, то јест разлику, али у целини стећак је спо-меник оних који су могли да га наруче, израде и поставе. До овог закључка је стигао Бенац: " Опће-нито је схватање да стећци припадају само босан-ској властели" (2-72). За оне прве и боље то је тачно али за оне потоње није сасвим јер су те споменике подизали и друштвени слојеви који су били испод властеле: ратници, на пример. Чак и слободни сељаци али увек они који су били богати или бар имућнији од обичног пука. Социјалне разлике на стећку су, значи, оне које су постојале и у животу. По томе се ни једна некропола стећака не разликује од било ког садашњег гробља или натписи на њему од ових читуља сада: и тамо и овде највећу гробницу и највећу похвалу имају они бо-гати и моћни.

УКРАСИ НА СТЕЋКУ

Без украса, стећак би био увелико оси-ромашен историјско-културни споменик. Са укра-сом он постаје уметничко дело: било шта да се мисли о његовом естетском домету. Број стећака са украсом је мали у односу на њихов укупан број: у земљи они чине 8,5% а у Босни и Херцеговини 7,8%. То није био мањак укуса или одсуство жеље, већ економске снаге оних који су ове споменике украшавали. Међу најукрашеније спадају стећци у Херцеговини, нарочито они у Радимљи. У Босни то су они на Ченгић Бари код Калиновика. О тим разликама Бешлагић пише: " До сада је више пута

28

изражена претпоставка да украшенији стећци при-падају имућнијим слојевима. Нама се и овај пут чини да то има свога основа. За такво клесање тре-бало је имати врсне мајсторе, па је разумљива и претпоставка гдје постоје боље украшени стећци постојали и бољи мајстори, односно да су стваране и клесарске радионице које су дјеловале на одређеним подручјима" (16-51). Он је његове мо-тиве поделио у три групе и то: декорације, симболе и фигуралне представе. Најчешћи декоративни мотив је лозица. Чест мотив је и врпца од косих или цик-цак цртица. Нису ретке ни спирале као ни стилизација љиљана. Од симбола најчешћи су по-лумесец, звезда, сунце, крст, штит са мачем, а ређе рука или само шака. Од фигуралних представа су најчешћи коњи, јелени, пси и птице (соко). Од по-јединачних или групних фигура то су: људи, лов на животиње, најчешће јелени и турнири (двобоји). Главна обележја украса по месту где се налазе су ова: у Босни и Херцеговини то су полумесец, ро-зета (звезда), круг (сунце) и крст. Херцеговачки надгробници су богатији од оних босанских. То се објашњава присуством клесарских радионица и већим бројем мајстора; такође, оних бољих. Ове радионице су вероватно постојале између Билећа и Требиња а, можда, још око Коњица и Лиштице. Сигурно је постојала код Стоца јер из ње потиче чувени ковач Грубач који се с правом сматра про-томајстором свих клесара ових споменика.

УМЕТНИЧКЕ ШКОЛЕ

Бенац разликује две уметничке школе стећака: "У крупним потезима данас разликујемо два различита подручја или да их тако назовемо двије посебне умјетничке школе на стећцима. Цен-тралнр мјесто у првој школи заузима Херцеговина гдје би као најважнију и исходишну тачку могли означити околину Стоца. Овдје су лоциране нај-

29

љепше некрополе. Друга школа је ограничена на источну Босну, а њен би центар требало тражити на простору Лудмера. Подручје ове школе је да-леко уже и само слабији њени утјецаји допиру до Централне Босне. Као изврстан примјер додира двију школа поменуо бих некрополу у Згошћи из централне Босне на којој напазимо најраскошније украшен саркофаг заједно са четвртастим стопом источнобосанске школе" (6-Х1Х). Херцеговачка школа се одликује монументалним саркофазима и високим сандуцима. Њена посебност су аркадни стубови. Ових мотива има и у другим крајевима али су ту упрошћени и без сигурне руке у изради. Он сматра (готово је сигурно) да су ови саркофази и високи сандуци са аркадним стубовима настали под утицајем архитектуре Приморја и, уопште, За-пада. Због тога се стећак назива "кућа", они опонашају зграду на гробу покојника. Другачију слику даје источнобосанска школа. Ту је много стећака усправног типа. Ни овој школи није непознат стећак у облику саркофага али су ту они издуженији и мањих димензија. Нема, међутим, ар-кадних стубова: због малог или никаквог при-суства одговарајућих узора са југа, то јест од херце-говачке школе. У декорацији источнобосанске школе преовлађују биљни мотиви јер је растиња у том крају пуно. Бенац упозорава на ову посебност: " Зато ова умјетност дјелује оригиналније него што је то случај са умјетношћу на стећцима из Херцего-вине" (16-ХХУН). Он каже "школа", али не објашњава зашто употребљава баш тај назив. Школа обично слови као заокружено и препо-знатљиво уметничко виђење, са својим особитим поступцима и својим родоначелником. У случају ових школа није тако: не зна им се оснивач, чак ни покретач, не знају се ни ови уметници. Због тога ми се чини да је примеренији израз "радионица" или "мајсторска радионица", - овај други је изгледа бољи или бар приличнији ономе што су и како су ови неимари радили.

30

ГЛАВНЕ НЕКРОПОЛЕ

Главне некрополе су оне које су већ ис-тражене. О њима су објављене монографије, без њих би свако изучавање ових споменика било уна-пред осакаћено. То су монографије о стећцима Ра-димље, Олова, Широког Бријега и Приморја (Бе-нац), Блидиња, Купреса, Калиновика, Централне Босне и Дувањског Поља (Бешлагић), Цинцара и Никшића (Сергејевски) и Љубушког (Вего). Потом велика Бешлагићева монографија Стећци -каталошко-топографски прегледи опет његова Стећци - култура и умјетност. У првој су одговарајући подаци о свим до сада пронађеним стећцима у земљи, са потпуном литературом о овим споменицима. Дуга је расправа о култури и уметности стећака са добродошлим социолошким налазима и проницљивим психолошким прет-поставкама. Једнако Вегов Зборник средњевеков-них натписа Босне и Херцеговине у четири књиге, у њима су дати сви до сада нађени натписи (са фотографијом) у транслитерацији, транскрипцији и преводу на француски језик као и кратка оба-вештења о сваком натпису. Мање по обиму али јед-нако вредна је Бенчева студија Стећци; она је, по мом суду, први социјално-психолошки рад о стећцима у нас иако тако није насловљен а није ни писан са том намером у чему је њена додатна вредност. Избор некропола које се разматрају у овом (мом) раду је "еснафски", то јест струковни. Он није чињен због њихове величине а није увек ни по њиховој уметничкој вредности него по њиховим особинама које су примерене овој намери. Зато се не разматрају оне некрополе, ни стећци у њима, које су богате симболима или натписима али обоне садржине. Први, јер нису предмет мог разматрања, други јер нису употребљиви за моју намеру. Биране су, према томе, оне некрополе које имају фи-

31

руком. То су, пре других, натписи о особинама тих људи, њиховим поступцима, наравно и њиховим погледу на свет. Од представа то су: призори лова, турнира и кола. Према потреби коришћени су неки натписи који нису на стећку али су значајни за његово боље разумевање. Такође, неки писмени документи (повеље).

НАТПИС НА СТЕЋКУ Велика је штета што је број натписа на стећку

мали: од укупно 66.478 ових споменика само око 350 има неки натпис. Можда тај број не би морао да буде сиромашан да су натписи дужи и са више пода-така. Није, међутим, сажетост натписа била та због чега је требало пуно стрпљења и много до-витљивости да се многи од њих "дешифрују" и тако одгонетнути користе у овом раду. Као, уоста-лом, како је било у свим до сада њиховим читањи-ма. Ретко присуство натписа на стећку је после-дица слабе писмености ондашњих људи па зато и малог броја "писара" који су састављали текст. Натпис је тражио веће трошкове због чега су се они углавном налазили на споменику оних богатих или, што се знатно ређе дешавало, оних сиромашних а по нечему заслужних људи: то су обично били ратници који су погинули у служби свог господара - он им као своју захвалу подиже ово знамење. Натписа у Херцеговини је два пута више него у Босни. Раније их је морало бити више али су нестали са уништеним спомеником. Многи су оштећени или полупани а неки затрпани због чега може бити да се још понеки пронађе али ма колико их било они неће пуно додати овом сада знању о стећку. Најчешћи почетак натписа је називање Бога, обавештење о покојнику, често само име, податак шта је био и како је радио, неки родбински однос и пуно ређе али зато драгоценије на њему размишљање о животу и смрти, смислу човековог

32

боравка на овом свету и загонеткама оног другог. Стећак је правио мајстор, натпис урезивао ковач а текст припремао писар. Није био обичај да се ови неимари потписују, али су они то понекад чинили. Најпознатији ковач био је Грубач, најугледнији писар Саморад - овај други је био и дијак, а то значи у оно доба већ пристојно образовање. Поред натписа који су мање-више налик једни на друге, на стећку понекад блесне, као да се откинула, мисао о животу који би да се одужи и смрти која би да се одложи, ако већ не може да се превари:" А се греб сина Луке Стјепанова, Родих се у велику радост, а умрх у велику жалост" (49- бр. 31). На споменику има, истина ретко, понеки епитаф који се са својом философском поруком уздиже до готово метафизичког закључка о смислу живота, због чега се тим натписима у овој студији даје заслужен простор, то јест "ударно" поглавље.

ДАТИРАЊЕ СТЕЋАКА На стећку је сасвим ретко уписана година ње-

говог настанка. То увелико отежава њихово дати-рање. То се обично утврђује посредно: са историјским документима, именом особе која је покопана под овим спомеником, ковача који је клесао стећак или писара који је дао текст. Такође, поређењем оружја или ношње са оним на споменику или утврђивањем сличности у обичају сахрањивања. На тај је начин Бенац датирао средњевековни локалитет код Бугојна. До 13. века у том крају су мртви покопавани без трајног надгробног обележја. Од тог века, када је у том месту саграђена црква, па све до 16. столећа око те богомоље почињу да се јављају и ређају гробови са стећком - нема, значи, неког сигурнијег начина да се они датирају. Њихово датирање упоређивањем оружја или ношње је још сложенији и тежи поступак, јер она обавезује на још посреднији начин. То

33

је чест случај приликом утврђивања тачности нат-писа, то јест особа која је под стећком, због чега на око ситно обавештење о њој може да покаже пуно. То је примера ради, стећак у Радимљи са натписом који казује да ту почива Радоје, брат војводе Пе-тра. Оба су из познате херцеговачке властелинске породице Милорадовића-Храбрених. Према исто-ријским документима та је породица живела у Батаногама у 15. веку што значи да та некропола спада у то доба. Бешлагић утврђује да се у датирању стећака није пуно урадило: "У датирању стећака није се пуно постигло. Због оскудице елемената датирање остаје још увијек велика тешкоћа у раду на обради стећака. А, рјешење питање временског периода појаве стећака баш је један од најважнијих кључева за упознавање историје средњег вијека наших народа. По не баш увијек сигурним индицијама све више основа има претпоставка да стећци припадају XV и XVI вијеку" (7-172). У свом датирању стећака Бенац је нешто шири: "Ослањајући се на натписе, почетак израде стећака падао би у почетак XIII вијека. Засада и постоји врло мала вјеројатност да би ове споменике могли помјерити у XII вијек. Према томе, највјеројатније распон живота стећака креће се у вријеме од почетка XIII до краја XVI вијека" (5-ХХ-Ш). У једном се сви слажу: златно доба њихове градње пада у 14. и 15. век што се поклапа са временом у коме је босанска држава била чврста и јака. Такође и највећа.

РАНИЈЕ ИСТРАЖИВАЊЕ СТЕЋАКА

Први писани помен о овим епоменицима је Бенедикта Курипашића који у првој половини 16. века обавештава аустријског цара о стећцима које је видео у Лађевини код Рогатице. Наредних два века писаних писмених података о стећку нема, тада о њима обавештава Алберто Фортис, то су

35

кратке белешке о овим споменицима у околини Макарске. Нешто више, али само узгред, су о стећку писали путници који су неким својим по-словима провели у Босни извесно време. То је, примера ради, био Аmi Воue који је у својим записима поставио тезу да су ови споменици ра-нохришћанског порекла. Гаринер Вилкинсон је, опет, сматрао да су стећци домаћи хришћански споменици из предтурског времена. У том послу је испредњачио Хенрик Стернецк који је први у нас описао стећке, чак је направио цртеж некрополе коју је обишао. Његов суд о уметности ових споменика није по њих добар: у њима он није видео ништа вредно. Тако није мислио Иван Асхот који сматра да су то уметничка дела, те је он први у нас поставио претпоставку о богумилском пореклу ових споменика. Од домаћих људи најстарији писани помени су из друге половине 19. века. То су Андрија Качић-Миошић, Иван Каталинић и Иван Царара. Вредни су и извештаји фрањеваца: Петра Бакуле, Анте Кнежевића и митрополита Саве Ковачевића. Нешто касније Лука Зоре објављује књижицу о стећцима из околине Дубровника. Већину ових писаца, тачније извештача, овом споменику није привукла њихова специјалистичка радозналост, већ њихово занимање за старине уопште и, вероватно, необичност стећка. Употребљивост "њихових налаза је мала, они су најчешће без потребног знања, неретко са предрасудама." Оцену даје Бешлагић: "Њихова заслуга је највише у томе што су стећке такорећи открили и што су на њих скренули пажњу наше и стране културне јавности" (16-13). Велики подстрек и потом замах организованом и стручном раду на изучавању стећака у нас дао је Земаљски музеј у Сарајеву који је крајем прошлог века покренуо годишњак Гласник. Његов најприљежнији сарадник био је Ћиро Трухелка који се с правом може назвати родоначелником научног изучавања стећака у нас. По-

36

том се јављају радознали прегаоци у овом послу: Ватрослав Јагић, Ђорђе Стратимировић, Коста Херман. После застоја у првим годинама нашег века са радовима о стећку се јављају Миленко Филиповић, Владислав Скарић, Вејсел Чурчић и Јарослав Шидак: са прилозима неуједначене вредности и величине. Они после рата, овог другог, су познати и без мог навођења њихових имена и радова. 37

ПРЕТХОДНА РАЗМАТРАЊА

О стећку се већ зна пуно, али је доста о том споменику још увек необјашњено. Најчешће су то они делови који измичу голом опису или само сређивању података о њему, без или са мало тумачења. Нешто "кривице" за ово иде на душу ових споменика; они се нису расипали са речима због чега своје саопштавају кратко, често непот-пуно и понекад двосмислено, због чега су нека њи-хова обележја још у простору нагађања или само вероватних претпоставки: њихова старост, на пример. Процене су растегљиве - од неколико де-сетина година до пуног века: како код којег ис-траживача. Ни са другим, једнако важним, пи-тањима још није све објашњено; за психолошку студију најважнија су ова: 1. да ли је стећак изворно дело нашег човека или је јефтини увоз са стране; 2. да ли је овај споменик уметничко дело неједнаке, па нека буде, и мале вредности- или је он обичан надгробник са никаквим или једва неким естет-ским дометом; 3. да ли је богумилско учење утицало на подизање стећка и, ако јесте, у чему је његово присуство на њему или, ако није, чега је онда стећак споменик. Питања су очекивана а одговори обавезни јер од "да" или "не" зависи природа ове расправе - ако би одговор био "не", расправа је унапред бесмислена, јер ако није уметност непотребно је доказивати да јесте, или: ако је увезен није изворан - једно искључује друго. Ове су искључивости најчешће биле присутне у првим годинама изучавања стећака али су се временом от-

39

варале једна ка другој и сада увелико упристојиле -како то обично бива у науци када се претераности упитоме. Један пример: није доказан непосредни утицај богумилског учења на овом споменику али није оспорен ни утицај Цркве босанске у његовом подизању. То је оно што се уобичајено али неодређено назива "духом времена".

СТВАРАЛАШТВО ИЛИ ОПОНАШАЊЕ

Бенац је уздржан према оним нагађањима која настанак стећка смештају у рани средњи век, то јест у неку давну и ником познату прошлост. Те претпоставке он отклања са до сада неоспореним податком да није нађен ни један стећак старији од 14. века. Позната прича о тобожњем стећку бана Кулина из Згошће није тачна јер тај споменик нема ништа са овим баном: он прелази у 14. век. Због тога, сматра он, треба исправити неке тврдње о наводно великој старости ових споменика: они су сви, или огромна већина, настали у 14. и 15. столећу (2-71). Ни претпоставка о богумилском пореклу стећака није доказана; њу је најдоследније оспора-вао Вл. Скарић са налазом да ових споменика има у крајевима где није било богумила: западна Србија или полуострво Пељешац. Он проницљиво уочава да је овом нагађању увелко кумовала аустро-угарска политика јер је оно одговарало њеном прижељкивању да од ових људи направи "Бошњаке" и на тај начин овај народ одвоји од Срба, односно Хрвата. Колико је питање порекла стећака још увек сложено Бенац показује баш на Скарићевом тумачењу. Стећци су по њему обичај који је пренет, то јест донет из старог краја, тамо негде иза Карпата, у коме су наши стари своје покојнике сахрањивали у гробовима са надгробним дрвеним кућицама. Порекло стећка, према томе, пада у

40

стару словенску прошлост. Константин Јиричек облике стећака доводи у везу са примитивним опонашањем римских скулптура, а Ћиро Трухелка архитектонске мотиве на овим споменицима објашњава романским стилом Дубровника и, уопште, Приморја. Бенац сматра да је у сваком од ових објашњења понешто тачно, али му је најближа Скарићева претпоставка о "дрвном" пореклу ових споменика; прелаз на камен је могао бити у 13. веку: "Послије свега овога може се рећи да настанак и развој стећака треба везати за развој друштва у Босни и Херцеговини. Њихов постанак није везан за неку тамну прошлост нити за богумиле, него за вријеме у које смо их овдје ставили и на узроке које смо овдје навели" (2-72). У раду о стећцима које је изучавао у нашем Приморју понавља већ речено: "Датирање тих некропола у 15. стољеће указује на чињеницу да су стећци овдје настали под директним утјецајем из Босне. На том подручју би можда очекивали много више утјецаја романске архитектуре и умјетности из Приморја. Међутим, то се на проученим стећцима на опажа" (4-62). Ови споменици не потврђују ни њихово богумилско порекло: "Све што је до сада познато о тим натписима, говори да ниједан од њих нема формулација које би се могле односити на херетичко учење богумила", (5-32), али је зато утицај запада очигледан, - најчешће на инвокацијама са почетка натписа, али и његовој поруци: "Тако се опет враћамо на западњачке утјецаје који су свакако заузимали важно мјесто при настанку и развоју наше умјетности" (5-33). Пориче се, према томе, богумилско порекло стећака, али се не оспоравају утицаји запада на ове споменике. Колики су, и какви ти утицаји - о томе се још расправља али је готово извесно да су фигурални призори на стећку изводили махом наши људи, то јест домаћи ковачи као што су једнако натписе на њему писали наши писари. Због тога се о позајмицама може говорити

41

само условно. Новина домаћих мајстора није у об-лику или величини ових споменика, није ни у њихо-вом цртежу, већ у њиховом "преводу" да на свој начин прикажу живот људи који су наручивали стећке и били под њима покопани. Реч је, значи, о наивној али доживљеној представи живота, због чега је безазленост на овим споменицима нео-дољива: "Својим фигурама и недотјераним фор-мама управо одговарају психи средњевековног човјека Босне и Херцеговине" (5-33). Стећак, према томе, говори о понашању оновременог чо-века: нашег народног човека.

Са Бенцом се углавном слаже Караман: "О стећцима се врло често писало као о нерјешивој за-гонетки и уникуму који да нема нигде ни претход-ника ни сродника. По мојему мишљењу стећци су оригиналне и јединствене појаве у својом укупном изгледу али рашчинимо ли њихову појаву у оно што је одређује, а то су општи облици тих спо-меника, па мотиви и стил њихова израза, наћи ћемо томе врло давних и врло широких аналогија" (28-175). Нешто је уздржанији по питању богумил-ског порекла стећака:" Јер, колико год је точно да не можемо говорити о 'богумилским' стећцима и да ти споменици нису ограничени на крајеве босан-ских 'крстјана', остаје ипак истина да је појава свје-товних мотива на онима од ових надгробних споменика, који имају ликовни украс, у вези с том црквом" (29-175). По њему су стећци типичан про-извод краја и времена у којима су настали. Њихова је појава у вези са све већим тежњама младог бо-санског феудализма, њихов број је последица ве-ликог богатства у камену, док су њихова израда, облик и фигуре одредиле посебне културне и вер-ске прилике ондашње Босне. Он разложно указује да сваки одговор на питање оригиналности ових споменика, као у свим сличним приликама, унеко-лико зависи од очекивања истраживача, због чега опрез није на одмет: "У повезивању сродних појава

42

често стручњаци по мојему мишљењу иду предалеко. Морамо узети у обзир могућност да се ради само о паралелним појавама које су настале неовисно једне од других стјецајем једнаких преувјета и прилика" (28-176). Објашњење је ово: симболи су стари колико људи због чега је могуће, често природно, да се у сличним приликама јаве слични или чак исти симболи, то јест мотиви због чега се јелен као симбол неће јавити тамо где га нема, нити га је икада било, али може где је био и има га иако два краја, оба са јеленом, немају никакву културну размену што значи да је свако на свој начин стигао до тог симбола. Крлежин есеј о стећку је пригодан; он је писан поводом изложбе наших средњевековних фресака и пластике у Паризу (1950), а био је намењен тамошњем човеку који је једва и чуо за ове споменике наше културне баштине.4) Тај је оглед примерен овој намери, због чега је набијен обавештењима уобичајеним за те прилике. Крлежа је био свестан тога да је хтео да Европи укаже на зло које је чинила овом простору: било због тога што је прогонила богумиле, или пак порицала нашу духовност. Какав је био он није могао да застане само на сувом податку, због чега је почео као по пању: "Пред ким? Пред западном Европом која нас пориче од почетка. Шта можемо да кажемо у своју одбрану? Сам факат да смо се по-јавили у овом простору и да нисмо нестали, један је од доказа наше кривње" (34-2). Та је Европа овом простору порекла чак и његов језик јер су само три језика била посвећена: грчки, латински и хе-брејски. Због тога су сви други били варварски: "Осјећати свој барбарски језик равноправним по Богу изабраним, значило је осјећати се поли-тичким и културним субјектом у деветом стољећу" (34-10). Тај језик, није настао и опстао због неке случајности или необразложеног ината него је на-стао и опстао због потребе да се своја мисао изрази на свом језику а оно доживљено покаже на свој

43

начин. Та је култура била у процепу, али се није дала: "По свом унутрашњем развоју закона кре-тања она је била довољно јака да се не заустави и довољно отпорна да се пасивно не подреди јачим цивилизованим снагама од себе саме" (34-58). Стећак је крунски сведок тог отпора: "Богумилски скулптори, слободни од сваке артистичке манире свога времена, посматрали су ствари и појаве око себе на свој властити начин и они су у томе послу били нема сумње, нека врста изумитеља" (33-15). Готово да нема утицаја са стране, у надахнућу ни-мало, због чега се о свему може расправљати, али о изворности овог споменика никако: "Они су ства-рали на начин о коме мишљења могу бити подво-јена али да тај начин није био њихов властити и као такав јединствен, то се не би могло утврди-ти" (33-16). Још понесенији у доказивању богумилског

порекла стећка је Мерин: "Историја Босне и Херцеговине даје неубеђеним одговор на питање: које су снаге деловале у пресудном, колективно одређеном смеру и тај предео напуниле овим јединственим гробиштима и споменицима култа: била је то најреволуционарнија заједница стваралачке религије пре реформације, богумилско манихејство" (39-VII). Потврду за ову претпоставку тражи у одговарајућим документима после чега закључује да је средњевековна Босна вековима била богумилска, све до тамошње своје пропасти, то јест пада под Турцима. Указује на једну још необјашњену посебност овог простора; у другим земљама већину ових јеретика су чинили сељаци и занатлије. У Босни је дошло до приближавања обичног света и његове властеле, са богумилским учењем као подлогом. На тој основи се стварала народна црква која је покрила оновремену Босну и Херцеговину о чему опоро сведочи папа Јован XII у свом писму кнезу Младену Шубићу кога позива у крсташки рат против ових јеретика: "Босна је сва

44

обухваћена јереси. Цркве су порушене, свештеника нема, нема ни причешћа ни крштења". У тој спрези народа и племства нешто је значила и траума коју су богумили прегрмели на свом путу до Босне. У Србији је Немања огњем и мачем требио ову пошаст: "Велики жупан сазва сабор, даде похватати поглавице секте те их строго казни. Њихову учитељу и старешини беше одсечен језик, његове књиге спаљене_а он прогнан; неки од његових другова беху спаљени, другима, опет, беху куће и поседи узапћени" (26-128). Протерани из једног простора богумили су стигли у другу средину; ту их је чекао противник ништа нежнији, али зато пуно лукавији: римска црква. Укљештени између два противника, једнако моћна, босански владари су се довијали како су знали и колико су им дали. У том понашању се најбоље извештио бан Кулин који се 1203. године (као) одрекао јереси да би наставио по старом о чему сведочи присуство десетина хиљада стећака на том простору а мало, готово никакво, присуство католичких богомоља у њему. Истина, и ( оних православних.

Пред избором фреска или стећак, Зоран Глу-шчевић је за овај споменик рекао: "Чиме се може више и пре, у далекој идејној аналогији, да се данас инспирише наше уметничко и културно стварала-штво: фрескама и архитектуром које значе пот-врду себе малим преиначавањем туђег, или сте-ћцима, портуно потчињена где је туђе, употреб-љено у оригиналној декоративној синтези, потпу-но потчињена наивној слици домаћег ствараоца, јединственој и непоновљивој" (24-7). Осим оне аналогије, па и то "далеке", стећак је, значи, из-ворни израз нашег човека из кога проговара стара заједница. Миленко Филиповић не мисли тако: "Иако по облику и величини необични, стећци не представљају ништа изузетно јер и другдје у свијету има или је било да се подижу надгробни споменици од камена или другог материјала"

45

(23-134). Марко Вего налик Глушчевићу: " Ако се докаже да херцеговачки споменици немају слично-сти са оним споменицима из околине Сплита, онда ће се морати поставити питање да није та култура аутохтона, очувана још од најстаријих времена из доба досељавања Словена или је дошла с југа под утјецајем Византије што би било разумљиво" (48-43). Стећак је, значи, или изворан или увезен иако ни једно ни друго није потврђено: јер је сада немогуће доказати прво а за други став (још) нема потврде. Осим нове питалице: зашто стећака нема у оном "празном" али великом простору између Босне и Византије, чак ни у Бугарској одакле се то учење покренуло?

Димитрије Сергејевски усваја претпоставку о домаћем пореклу стећка, али само условно: "Ми-слим да одржати тезу потпуне самосталности наше средњовјековне сепулкралне умјетности било би могуће само под условом да је држимо као чисто народну умјетност, тј. да су људи косу не само израђивали него и наручивали те надгробне споме-нике, били или потпуни игноранти туђих обичаја и туђих рукотворина или су из било каквих разлога свјесно избјегавали општење са туђим свијетом. Такав факат је немогућ у једној земљи која није од-војена од сусједних народа каквим непремостивим препрекама" (44-24). Да очекивано не мора да буде и сигурно Сергејевски се уверио на свом изу-чавању стећака у простору где би се страни ути-цаји, а потом њихово опонашање, морали најпре и најчешће уочити: "Ипак, на наше чуђење факти не потврђују ове претпоставке. Ни на никшићким гробницама, ни на босанским мраморима не нала-зимо елементе романике" (44-24). Бешлагић је потврду утицаја романике нашао у аркадама на стећцима Дувањског и Купрешког Поља: " Аркаде су риједак мотив и оне су више особина Херцего-вине него и за западну Босну. Пошто аркаде имамо

46

и у Имотској Крајини биће да је исправна Тру-хелкина претпоставка о утјецају романске умјет-ности" (11-386). Не каже да ли је тај утицај био непосредан или околишан, а није ни сасвим сигу-ран да је баш тако: "биће" и "претпоставка". Со-ловјев се неће задржати на претпоставкама; за ње-га је неспорно богумилско порекло ових споме-ника. Његов је поступак заобилазан: најпре студија манихејског, односно павлићанског учења, потом анализа симбола на овим споменицима и најзад на-лаз да су стећци учинак богумилског учења: "Рас-прострањеност тих споменика се мање-више пок-лапа са територијом некадашње "босанске цркве" (46-92). Неки су истраживачи тврдили, пише он, да богумили нису поштовали крст; на стећку је, ме-ђутим, овај знак чест што значи да су ти људи били правоверни. Он, обрнуто њима, са присуством крста на овим споменицима доказује њихово богу-милско порекло. Павлићани су поштовали "живо-носни" крст јер су у њему гледали Христа који је раширио руке, али нису поштовали крст у облику камена, дрвета или метала. Сада је, бар за њега, објашњење лако и тачно: знак крста на стећцима (и повељама) је одређен уступак банова и углед-ника према споља, нека врстa reservatio mentalis, то јест одступнице у случају неке невоље која би мо-гла да их снађе - без овог знака, наравно.

Бенац је, по обичају, одмерен, он ће оно што је Соловјев рекао назвати "потпуно заокруженом сликом богумилске тезе о стећцима", али ће одмах додати: "И поред исказаних историјских факата и логично компонованих закључака о богумилско-манихејском карактеру стећака, сматрам да тре-ба узети у обзир још читав низ елемената који у најмању руку допуњују сложени проблем настанка њихове умјетности" (5-ХХХ1). Ти "елементи" су оно што још није познато или није потврђено без

47

остатка као тачно, због чега се на истом примеру често дају различити закључци - понекад неочеки-вани иако једнако вероватни. То је, примера ради, Сергејевски који је ове утицаје нашао упоређи-вањем представе покојника на стећку у селу Бучу крај Сребренице, и оне на арки светог Шимуна у Задру. На споменику то је мушкарац епfасе, голо-глав, скрштених руку и са очима у облику колу-това: "Тај човјек, жив или мртав, већ се упутио на онај свијет" (44-133). На задарском сандуку свети Шимун је приказан у лежећем ставу, скрштених руку, са главом доста добро израђеном, ноге су, као и на стећку , приказане у профилу - та сличност није случајна: "Његов положај на косој површини крова је и да не постоји аналогија из Задра, морали бисмо у његовом смештају на крову у косом положају видјети каприц клесара који се не би дао рационално објаснити" (46-135). Обја-шњење те необичности је следеће: положај поко-јника у Задру и Бучу потиче из истог места - Ита-лије где је та представа већ била увелико позната и често коришћена на споменицима. Сада је путања овог необичног утицаја следећа: овај ковчег у Задру је наручила у 14. веку Јелисавета, кћерка Стјепана Котроманића, а жена краља Лудовика Анжувинца. Арку је израдио мајстор Фрањо из Милана, па је неки босански властелин, јер је то знао, вероватно пожелео да нешто слично има у свом крају - због познате склоности властеле да се такмичи са другима или се угледа на њих. За-кључак је овај: "Ма како би за нас било угодно вид-јети у нашим босанско-херцеговачким стећцима један оригинални продукт наше аутохтоне култу-ре, без икаквог утјецаја са стране, ипак током ис-траживања наших средњовековних некропола, ми све више и више долазимо до мисли да је на нашу сепулкралну архитектуру и скулптуру имало утјецаја наше Приморје и преко њега и Запад"

48

(44-138). До сличног налаза је стигао Бенац: "Не смијемо ипак заборавити да су херцеговачки мајс-тори живјели у позадини приморских градова у ко-јима је романичка архитектура остала доминантна и у каснијим вјековима" (5-33). Крлежа би се тешко сложио с Бенцом, са Сергејевским никако. За њега је ковчег светог Шимуна у Задру крунски доказ да оновремени културни утицаји нису ишли од Приморја према Босни него обратно - од ње ка њему: "Нема блиставијег доказа како је управо јужно, хрватско и босанско племетво играло све до доласка Турака водећу улогу у овом дијелу сви-јета". Одавде скреће у књижевну причу која може да омами са својом необичношћу, али ништа не може да потврди са својом убедљивошћу јер је та прича накнадно довијање заљубљеника који је уна-пред нагнут да стварност преточи у романтично казивање о лепој Босанки која се вођена живом фантазијом пробијала до остварења свог животног сна, да као кћер босанског јеретика и бандита, постане напуљска, пољска, хрватска и угарска краљица што је била "једна од најблиставијих хре-центистичких каријера у Европи" (35-60).

* * *

Са изгледом, украсом и натписом стећак свакако није изворни споменик, то јест најпре и по-том само наш, јер је ових надгробника било и пре њега али је по начину настанка (и нестанка) сиг-урно наш, јер споменика у том броју није било у Европи: ни пре али ни после њега. Утицаја са стране је било, и морало их је бити, али се они углавном дотичу његове површине. У његовом психолошки највреднијем делу, оном духовном, стећак је споменик нашег човека и нашем човеку. Ни по томе није први али је јединствен јер и када опонаша казује своје, то јест наше: оно може да личи на друго али никад неће бити исто.5)

49

НАДГРОБНИК ЗАНАТЛИЈЕ ИЛИ СПОМЕНИК УМЕТНИКА

Крлежа је био велики заљубљеник у стећке али га је та понесеност често мамила да у њему види (и) оно што тај споменик није био. При томе је обично био искључив: стећци су споменици богу-милске уметности о којој се може расправљати али се не сме порицати. Са оновременим мерилима ова пластика не би добро прошла: све или бар пуно тога је на њену штету. Са оновременим мерилима, међутим, не мора да је тако због чега Крлежа пожурује да каже свој став о њој: "Овај компендији знања и моралне свијести, све то казује један необичан умјетнички потенцијал који дјелује сугестивно. Можда ти споменици и нису открића него само имитација данас нама непознатих извора али, ако је тако, то не значи да се тиме смањује ар-тистичка вриједност ове скулптуре која нам у самоћи босанских шума говори о томе да је са овом нашем средовјечном нашом цивилизацијом про-пало много више, него што је до сада било познато" (33-17). О пореклу ове уметности мало се зна иако се о томе пуно писало. Нагађања су ве-лика: нордијски мотиви, прасловенска пластика, готски фрагменти, лунарна пластика, венецијан-ска орнаментика и колико још претпоставки -једна од друге узбудљивија али и неизвеснија. У го-тово свим овим објашњењима ова је уметност сро-зана до безмало варварског поступка, значи: без-вредна. Оно што се о тој уметности знало у њеном златном добу, дошло је најчешће од стране која је прогонила богумилство у Босни лукаво слутећи да са тим учењем пуно тога није како би морало бити. Зато се од римске курије није ни могла очекивати естетска расправа о стећку или честит разговор о богумилству, због чега је на њега насрнула као на сваку пошаст коју пошто пото треба истребити о чему сведочи Енеа Силвио де Пиколомини, по-

50

тоњи папа Пије XII који о томе пише овако: "Тешко да је Црква икад тако снажно и најоштри-јим средствима сузбијала неки покрет у својим ре-довима, а сав утицај и сва средства против ових злих људи који себе називају 'добрим хришћа-нима', ништа нису користили" (38-10).

Сада се може само пагађати шта би све било да су околности биле другачије: да ли је, примера ради, долазак Турака пресекао развој ове умет-ности или се та пластика већ била истрошила од себе што би значило да су Турци своје урадили тек пошто је стећак престао да буде оно што је био. Са или без Турака Крлежа остаје при своме: "Богу-мили нису били анархоидна секта. Њихово умје-тничко дјело није имитација природе. Неотопљене конвекцијом, контуре ових рељефа су у рафинира-ној игри свјетлости мекане као ход срне и ови јахачи, обасјани мјесечином, дјелују дематеријали-зовано као појава тихог и заборављеног сна" (33-16). Крлежа по обичају претерује: од оне масе ових споменика најмање "неколико стотина" има "умјетничку вриједност" а многи чак ону монумен-талну. Било би добро да је тако али и оно много мање таквих споменика казују да нашем човеку ни онда ова вештина није била непозната као што није била ни мала његова склоност ка њој због чега је Крлежа унеколико у праву али и једнако греши. Дворниковић је овим споменицима порекао без-мало сваку уметничку вредност: "Уметничко-ис-торијски и естетски представљају врло мало, го-тово нимало". Њега је стећку привукла њихова необичност у изради и, посебно, његова порука, то јест натпис на њему. Они су доказ духовног си-ромаштва босанских феудалаца који "нису имали смисла ни воље да горштачку Босну обогате са грађевинама и уметничким делима". Зато је ар-хитектура предтурске Босне сиромашна да нам данас не казује "готово ништа". Са таквом башти-ном стећци су ретка, ако не једина, прилика да се

51

нешто сазна о људима који су тада живели и правили ове споменике. Нема сумње да је на овим споменицима представљена средњевековна Босна, било богумилска, било православна, било најраније исламска: "То је чињеница тврда као и камен с кога нам говоре стари Босанци и Херцеговци". Њихова техничка грубост и естетска архаичност је упадљива, такође одсуство или ретко присуство индивидуалног израза што је само "јак рефлекс преисторије и атавизма до у млађе камено доба и инфантилног примитивизма". Зато су ликови на овим споменицима "нешто најпримитивније што се уопште у тој врсти цртежа може замислити; тај архаизам дубљи је кадкада и од каменог доба и црначкеуметности" (21-932).

Бенац је међу првим истраживачима стећака у нас који је дао оцену њихове уметничке вредности или невредности -како ко хоће. Он се на ту своју оцену често враћао и у међувремену понешто мењао али је у оном главном остао доследан. За њега је бар ово сигурно - стећак је уметност и то оригинална: " Средњевековна босанска држава оставила је многе доказе о једној оригиналној умјетности, која по монументалности заостаје за радовима у другим земљама, али која својом непосредношћу и упечатљивошћу надвисује многа велика умјетничка дјела. То је умјетност на каменим надгробним споменицима -на стећцима" (6-281). Ова је уметност настала на нашем простору, од наших људи, при чему нису имали узоре на које би се могли непосредно позвати, то јест угледати због чега су две психолошки највредније особине ових споменика њихова непосредност и упечатљивост, што значи да њихови неимари нису пресликавали већ доживљавали виђено. Отуда на овом споменику "ненормално" огромних птица, копаља или руку: овај мајстор није само клесао камен него је у камен урезивао живот због чега се увек трудио да на представи истакне оно што је за њега било

52

главно, а то, неук какав је био, није могао са дру-гим поступком осим овим својим. Зато се Бенац ос-новано успротивио накнадном "дотеривању" сте-ћака: "То наивно на стећцима је, међутим, толико природно и непосредно да би свака дотјераност реметила склад и изазивала код нас одбојност. Фигуралне представе, својим фигурама и недотјераним формама, управо одговарају психи средњевековног човјека Босне и Херцеговине". Зато што је гледано преводио у виђено, овај се уметник запутио у авантуру за коју није знао што ће му донети ни где ће га одвести. О тој његовој пустоловини Бенац овако каже: "Умјетност на стећцима оставља у цјелини ванредно снажан утисак на гледаоце. Из ње извире нека епска распјеваност која нарочито плијени савременог човјека и тјера га на размишљање о једном свијету чија су посебна схватања живота и смрти створила један овакав бесмртни еп" (5-ХХХУ). Стећак је, значи, урезан у камен.

Добро упућен у питање наивне уметности или, ако је ово боље, уметност наивних, Мерин се запутио у трагање за социолошком позадином стећка, једнако и оном психолошком: "Стих обликовања ових камених рељефа припада магичној, словенској народној уметности која је у естетском погледу у најнезнатнијој мери била под утицајем романике, готике или ране ренесансе како се упражњавала по суседним земљама. Оно што се овде обрађује јесу, додуше, гносистички симболи раног хришћанства, прожети далеким иранским подстицајима, али само у иконографском смислу а не и у уметничком изразу" (38-ХП). Пориче се, значи, туђи утицај на овим споменицима а када их већ има они су безначајни, посебно у естетском делу стваралаштва ових споменика. Нешто већи значај даје манихејском учењу али ни он није био непосредан јер да је било тако ови би се споменици морали, најпре и више, да јаве у Бугарској која се

53

граничила с Византијом. Ових надгробника тамо, међутим, нема. Морали су, према томе, да постоје домаћи разлози да се баш овде јаве. Он те разлоге тражи, и налази, у кашњењу Босне ка феудализму због чега су на овом простору били измешани рани феудални зачетак и старо племенско предање које још није било заборављено. Племство још није било стигло до оног европског, због чега је по главним социјалним идејама било са народом. Зато иконографија слика на стећку није обично пресликавање манихејских догми у камену симболику ове пластике, већ поступак прилагођен домаћем човеку, његовим схватањима и потребама. Отуда једноставност на овом споменику: том се поступку може замерити због мале естетске вредности, али се не може казати да је без икакве уметничке вредности. Његов је закључак овај: стећак је оригинална и својеврсна уметност. О естетском домету те уметности се може спорити али нема расправе око питања да ли су ти споменици уметност - они то јесу.

Сергејевски оспорава непосредан утицај античке уметности на уметност стећака: "Да су наши мајстори директно опонашали античке (римске) надгробне споменике, они би у првом реду позајмили мотиве који се налазе на сваком римском споменику. Тога, међутим, нема" (42-23). Он се није посебно бавио уметничком страном стећка али је за некрополу код Петрове цркве у Никшићу рекао да је то "свакако један изванредан споменик наше средњевековне сепукралне умјетности, уз то, како изгледа, једини своје врсте" (42-30). Караман уметност стећака везује на ону народну: "Као што су мотиви стећака одабрани или су прилагођени духу пучке умјетности, тако израда стећака и њихових украса остају у оквиру примитивног и недотјераног клесарског заната. Сличност са пучком умјетношћу испољава се у томе што су уресни мотиви стећака већином удубљени у површину, а

54

када су рељефни, рељеф је врло плитак" (28-181). Новина овог објашњења је да су мотиви стећака прилагођени народној уметности чиме се пориче претпоставка о непосредном утицају на ове спо-менике са стране. Ови ковачи, истина, нису били мајстори за детаљ али су "знали једноставним средствима и уравнотеженим композицијама по-стићи јаке ефекте". Ти ефекти су у сугестивности стећка. Катић у спонтаности види посебну вредност ових споменика: "С умјетничког стајалишта гледајући стећке, они дјелују спонтано, они се могу у томе поредити с народном пјесмом. Грађени сирово, али понегдје с добром умјетничком замисли, дјело су даровитих мајстора, који нијесу имали снаге израдити своју замисао, јер су били без школе. У томе народне пјесме и стећци иду упоредо, приказују живот свог времена, само што је народни пјесник лакше могао обрадити умјетнички свој сиже него ли невешти "ковач". Продукт су исте средине и имају у своме роду умјетности увијек иста помагала" (31-167). Због оне "невјештине" мајстора његов суд о стећку није по њега ласкав, оспорава му естетску вредност али му признаје важност све-дока: "Ипак и уз малу њихову умјетничку вриједност они су вриједан документ онога доба".

Филиповићев суд о стећку је унапред оштетио овај споменик јер га је поредио с уметношћу која је већ словила као велика: "Иако се стећци по умјетничкој вриједности не могу мјерити са фрескама у старој Рашкој и Македонији, или са вајарским дјелима у Приморју, ипак су они значајне умјетничке творевине; то је једна нарочита врста умјетности, примитивна по техници али богата по садржини која својим реализмом дјелује врло непосредно. С те стране стећци су врло мало проучавани и та проучавања показаће у коликој мјери је та умјетност оригинална, а у коликој мјери је била под страним утјецајем, којег је било несумњиво" (23-135). Поређење фреске и стећка је

55

непримерено, а и непотребно, јер су то два различита уметничка израза: по настанку, намени и, свакако, вредности. Фреска је слика а стећак пластика, прва се јавила у оквиру цркве, друга са жељом властеле чему треба додати да су фреске сликали школовани мајстори а ове споменике клесали приучени ковачи. Хорватова је готово пророчки указала на нове могућности изучавања стећака и његове уметничке вредности: "Ови споменици неће бити предмет изучавања повијести умјетности него и различитих других наука, нарочито социологије" (27-161). На ту одсутност наука које још нису (биле) присутне у истраживању ових споменика било је често указивано али се мало урадило због чега су многе оцене ових споменика, наравно и оне о његовој естетској вредности, и даље углавном у оквиру само једне науке. Зато се највише зна о облицима, украсима и натписима стећка, али много мање о људима који су подизали ове споменике о чему је до сада мало писано, свакако мање од оног колико овај споменик обавезује. Отуда и снебивање неких истраживача стећка да о њему кажу свој естетски суд. Урадили су то мудро: не може се очекивати од једног археолога који утврђује некрополе ових споменика или историчара који одређује време њиховог настанка да пуно, и ваљано, кажу о симболичном значењу украса на њему као што се, али обрнуто, од једног психолога не може захтевати да саопшти своје мишљење о затамњеним путањама разних утицаја који су пратили настанак и престанак ових споменика. Зато што је свако радио по своме многи су судови о стећку искључиви, понекад натегнути, а готово увек непотпуни. Нису ретки ни примери уопштеног, то јест расплинутог суда, о уметничкој вредности стећка. То је, примера ради, писање Милетићеве: "Много је храбрости и неправедне искључивости било потребно да се ово пребогато дело и његови творци подведу под само

56

један појам, произишао он из херетичког или ширег, правоверног контекста. Клешући стећке ван усуалних норми, ван наше логике, неуки, анонимни "ковач" извео их је ван круга било какве догме. Полегло по овом тлу, на дохват руке и ока, својом наменом и поруком ово напукло камење издиже се до токова разапетих између подземља и неба, до изворишта у сферама далеким, ирационалним" (27-160). Ово приповедање је, казано језиком песника, заводљиво, није ни нетачно, али је недоречено у оном најважнијем: каква је уметничка вредност ових споменика, уколико она постоји.

Бешлагићев суд о уметничкој вредности ових споменика је одмерен и умерен: "Најизразитија ликовна умјетничка својства стећака су њихови облици. Тиме они највише привлаче пажњу, по томе се разликују од других гробаља, то их чини оригиналним. Највреднија умјетничка карактеристика стећака су њихови рељефи. Они су привукли пажњу научних радника и других интересената. За разлику од старијих, истраживачи новијег времена су им приступили без предубјеђења због чега су њихова запажања много објективнија и увјерљивија. По својим главним карактеристика-ма стећци представљају оригиналну културно-ум-јетничку појаву средњовековне Босне. У томе по-гледу они немају директних узора и нису ничија копија" (17-570). Павао Анђелић у стећку види највредније што је средњевековна Босна дала, уме-тности ако се тиче: "Средњовековни надгробни споменици или стећци представљају свакако најзанимљивију и најзначајнију појаву у умјетности старе Босне" (в. Културна историја Босне и Херцеговине, "Веселин Маслеша", Сарајево 1966. година, страна 459). Наводи да су досада објашњења стећака полазила са једном од ове четири претпоставке: стећци су рађени по узору на античке саркофаге, они су опонашање романичке архитек-

57

туре са нашег Приморја, ови споменици су дело богумилског верског учења, они настављају стару словенску традицију сличних, али древних, споменика. Ни једна од ових претпоставки, сама по себи, није тачна -закључује он. То је тачно, али је тачно да ни једна није потврђена али ни оспорена без остатка чиме се само потврђује оно што је Бенац већ био рекао: "Проблем настанка стећака ипак није коначно ријешен". Није решено ни питање њихове уметничке вредности што значи да је наука још увек дужник овим споменицима. Због тога је понекад добродошла Крлежина "поема" али и Дворниковићева "сатара" о естетској вредности стећка и његовом уметничком домету.

БОГУМИЛСКИ ИЛИ НАРОДНИ СПОМЕНИК

Стећак је споменик који је задао велику муку његовим истраживачима: не зна се тачно када су ови споменици почели да се постављају, није поуздано утврђено ни време када је престао овај обичај сахрањивања, чак ни чија је симболика на њима. Најнеизвесније је питање њиховог богумилског порекла, или бар тог обележја, јер су мишљења о томе различита, често сасвим супротна. Једни су сигурни да су ови споменици богумилска уметност (Соловјев), други сматрају да Црква босанска није ни постојала (Глушац), трећи су негде око средине, са нешто преваге на једну или другу страну. И сами богумили ту мало помажу. Они нису волели књиге због чега је мало њиховог писаног документа, јер су своје учење проповедали усмено, у причи која се загубила у потоњем времену. Нису волели ни цркве због чега нема њихових слика, или бар представа, које би могле посредно да кажу нешто о уметности стећака: било да су их градили богумили или не. Највише је о богу-

58

милима писала римска курија, то јест папина влада, због чега је у њеним архивама највише обавештења о њима. Ти су документи, међутим, пристрасни јер је католичка црква у овом учењу видела ђавола кога треба истребити као неку кугу. Године 1461. кардинал Торгуенада је саставио списак вредан за разумевање Цркве босанске. Тај списак има 50 тачака које садрже главне заблуде манихејаца у Босни. Мада злуради и више налик неком полицијском извештају, овај је списак вредан за разумевање Цркве босанске јер даје нека обавештења која се на другом месту не могу наћи. За овај рад нису све тачке од једнаке вредности, неке нису нимало, због чега се наводе само оне које могу нешто да допринесу још необјашњеном питању богумилства, иако се расправа о њему води већ стотињак година. Те заблуде су ове: 5. душе су демони заточени у телима, 16. у њих је божја црква, 20. осуђују материјалне, то јест грађене цркве, зову их синагогама Сатане, 21. употреба слике у цркви је идолопоклонство, 22. знак крижа је симбол ђавољи, 24. исмејавају и осуђују поштовање светитељских мошти, 25. такво поштовање светитеља које се врши у црквама осуђују и исмејавају, 26. њихове стрешине дају да им се народ клања говорећи да су они свети и да носе у себи светог духа, 40. телесни брак је прељуба, 41. сваки грех је смртни, 42. поричући сваки црквени ауторитет веле да се нико не сме изопштити, 43. осуђујући уживање меса, веле да се нико ко једе месо или сир или млечна јела не може спасити ако се поново не крсти, 47 смртни грех је убијање животиње или птица, а такође и разбијање јаја, 48. осуђују крвну правду коју извршавају световни кнезови, осуђују сваку заклетву, 50. забрањују давање милостиње, одбацују и одбијају дела милосрђа (46-643).

Документи са ове, наше, стране су ређи а оно нешто је углавном недоречено или двосмислено

59

због чега се могу тумачити на разне начине. То је, примера ради, свечано одрицање бана Кулина од ове јереси које је на Билином Пољу учинио 1203. године. Изјава је дата под будним оком папиног изасланика. Из бановог покајања могу се утврдити, бар оне главне, заблуде због којих су у Босну сваки час стизали приговори, наравно и претње. Бан ће се најпре одрећи схизме због које су на лошем гласу и одмах признати римску цркву (''мај-ку нашу") главом свега црквеног јединства. Он се обавезује да ће у свим местима његове земље има-ти богомоље, у њима олтаре и крстове, службу ће одржавати свештеници а имаће и своја гробља. Причешћиваће се и држати пост, славиће празнике које су установили свети оци. Неће примати на стан јеретике, чак ће се од њих разликовати и оде-лом, а нарочито ословљавањем: од сада се неће звати "кршћани" већ "браћа". На крају ће додати: " Ако римска столица буде хтела још нешто додати или одузети примићемо то на почитаније и извршавати". Са овим баном римска курија је већ имала окапања; нешто раније, папа је у Босну послао свог легата јер се у њој налази "велики број људи озбиљно осумњичених у проклетој катарској јереси". Бан му одговара да је он мислио да су ти људи добри католици. Отуда на овом Пољу и сада тачно утврђене његове обавезе: да се после не "гради луд". Бан се и овде држао свог омиљеног обичаја да пуно прича а мало каже, због чега римској цркви оставља на вољу да његовом обећању додаје или одузима шта и колико хоће, иако по природи ствари то могу да буду само његова нова обећања. Овај лукави владар је и ту замутио неке ствари, он се обавезује да ће држати постове које је утврдила римска црква, али ће чувати и "оне које су наши стари одредили". Који су то обичаји није рекао што значи да се могу чувати и неки који нису по вољи римске курије. Његово обећање да ће одсада па на вечност одбити сваког јеретика који му потражи стан је тврдо, али ће одмах додати да ће

60

тако радити само за оне за које буде сигурно знао да су такви. Тек потом ће ове "зле људе" натерати на искрено покајање и тако очишћене вратити у крило матере цркве. Ни папин изасланик није био наиван: бан је своје обећање морао да потврди јемством своје заједнице што значи да би његово вероломство погодило све (45-641).

Да овај бан није мислио искрено, а ни озбиљно, показаће одмах невоље које је имала римска црква са потоњим босанским владарима. Године 1232. папа добија извештај да су бан Нинослав и сви великаши постали јеретици, са њима је у ову схизму упао чак и католички бискуп у Босни. Годину дана потом овај се бан вратио у окриље ма-тере цркве, оне католичке, али недуго после његовог покајања папи стиже вест да је опет отишао у јерес. Ни са баном Стјепаном се римској курији неће посрећити. Он се приказује као велики католик али у својим повељама потврђује повластице Цркве босанске; једну чак потписује у присуству "дједа великог", то јест челника ове цркве. Краљ Стјепан Томаш, једнако католик као и бан Стје-пан, на папин укор зашто не прогони богумиле одговара да то не чини јер би изгубио свој престо. Овај је краљ, као сваки владар, чувао свој трон, али не би имао неки велики обзир према богумилима да они у његовој земљи нису били бројни и јаки: са нешто наклоности коју су већ имали за њих и кривудањима уобичајеним за владара. Отуда њихово "сапето", то јест амбивалентно понашање према богумилској али и католичкој цркви.

* * *

Наука још није начисто са богумилима, Црквом босанском и њеним стварним или само претпостављеним утицајем на подизање и очување стећака. Глушац тврди да је Црква босанска била самостална православна црква. Трухечка сматра да је она по свом карактеру остала католичка. Со-

61

ловјев мисли да је стећак важан чинилац босанског богумилства. Шидак доказује да је Црква босанска припадала богумилском покрету, а Вего да није била јеретичка него правоверно католичка. О том још спорном питању Бешлагић каже следеће: "У Средњовјековној Босни је заиста постојала посебна црква коју је службено хришћанство, како на Западу тако и на Истоку, сматрало херезом, а која се и у науци сматра претежно херезом. Сама је себе назвала Црквом босанском. На челу је стајао епископ, који се звао дјед. Обред је био врло упрошћен, обављао се на народном језику и са црквеним списима писаним ћирилицом. Она је уживала велики углед у народу и била важан фактор у држави и друштву. Дјед и остали црквени великодостојници су учествовали у свим значајним државно-правним и дипломатским акцијама суверена и осталих феудалаца, као савјетници и као присутни гаранти ваљаности тих аката" (17-492). Са таквим положајем и угледом ова је црква могла имати утицај, никако мали, на духовни живот оног времена и његову уметност укључујући ту и стећак. Они који тако мисле, као крунске доказе наводе два: простор на коме су ови споменици одговара углавном простору ове цркве због чега у Босни нема (или нису откривена) гробља пре овог богумилског доба. То би, сада, значило да су овај споменик богумили "донели" у Босну. Није, међутим, утврђено да је било тако: стећци нису нађени у Бугарској, Македонији и Србији - осим њеног западног дела који се суседио са Босном. То су крајеви у којима је овај споменик "морао" да буде јер је најближи раном богумилству. Овај споменик у Босну није могао да дође ни са Запада јер тамо нема стећака иако има гробова његовог облика. Због тога остаје као највероватнија прет-поставка да су се ови споменици јавили у Босни што значи да би стећак био изворни споменик њених људи.

62

Он је одговарао богумилском учењу које није признавало цркву (као зграду) ни књигу (као молитвеник): стећак је био споменик који осим нешто људских ликова и још мање натписа, није морао да буде повод подозрењу Цркве босанске јер су се и њени верници сахрањивали под овим каменом. То не значи да су сви покопани били богумили, још мање да су сви били чланови ове цркве. Мало је споменика са њеним обележјима, а много је више оних под којима почивају хришћани. На пример: православни Храбрени-Милорадовићи са Радимље или римокатолички Комлиновићи у Бакрима код Читлука. Зато се не може рећи да су стећци споменик искључиво богумилски или само хришћански (ортодоксни). Најумеренији је Бешлагић: "Мислим да се може закључити да нема научног оправдања за приписивање стећака искључиво богумилима, нити за назив богумилска умјетност". Нема за оно "искључиво" али управо оно отвара ново, и још теже, питање: колико је, ако је, ово учење утицало на настанак ових споменика? Да ли су они били само свој начин сахрањивања и обележавања гробова или је он, осим оне уметничке, и социјална порука, - можда важнија од других. Стећак о томе не говори или саопштава мало па и то нешто посредно због чега су се многи догађаји загубили по измаглицама прошлости а неки замутили са накнадним објашњењима.

Нема на њему сигурних доказа о неким већим друштвеним гибањима, о бунту још мање. Једини сигуран податак је убиство хрватског краља о чему је Крлежа написао песму у прози: "Једини краљ средовјечни који је пао од убојничке руке, јер га поданици нису хтјели да слиједе у свету Земљу, јесте Д. Звонимир. Једина револуција која се свршила убиством суверена, јер народ није хтио да слиједи папинску политику крижарског рата, букнула је на нашем простору" (34-30). Крлежи је

63

било лако, он није писао научни рад већ пригодан есеј што значи да је био ослобођен строге обавезе да претпоствљено доказује. У овом случају: да ли је у позадини овог убиства богумилски отпор ратовању, па и овом, или је ово убојство одлука њего-вих поданика да уопште не ратују при чему је прет-постављени богумилски утицај увелико споран а она "револуција" још неизвеснија. Њему је било лагодно да тврди како је "хистерична реторика ломаче и секире" у богумилству гледала кугу с ко-јом је "ратовала духовним и материјалним мачем", али је много теже навести доказ да је она била сурова колико јој се иначе ставља на душу. Факат је да католичка црква није рушила ове споменике иако су јој многи били на дохват руке. О томе Катић каже: "Морат ћемо се сложити с тиме да несметани опстанак и сачување до данас напријед споменутих стећака говори у најмању руку за то, да у своје доба нитко није у стећцима гледао знакове херетичких заблуда" (31-172). Они "споменути" су стећци Имотског Поља али ових споменика има и у Макарској, на самој обали, и на крајњем југу полуотока Пељешац: у Оребићу.

Изгледа да ће се остварити Јагићево на-слућивање: "Учени људи, хисторици и археолози, обрадовали су се да ће у натписима на стећку наћи неколико новијех извора за објашњење богумилства. Сва је прилика да се та радост њихова неће испунити". Зато остаје питање: ако је стећак у камен пренето богумилско учење - зашто овај споменик мало казује о Цркви босанској и само, ту и тамо, понешто каже о неким њеним угледницима. То се одсуство може, али само унеколико, објашњавати обликом стећка. Он је неподесан за опширно обавештење јер му је простор за ту намеру мали а камен јако жилав, чему треба додати мршаво образовање његових писара и скромну вештину његових ковача. Ни симболика на стећку пуно не објашњава, односно не потврђује

64

назваше патаренима) и Француске (где ће постати познати као казари, то јест "чисти"). На овом дугом путу они су материјални доказ о свом присуству оставили само у Босни: стећак. Он је ту већ био затекао прилике које су му ишле на руку а њих није било у земљама где је присуство богумила било једнако, ако не и веће. Те су погодности могле да буду само домаће. Босанска властела је благонаклоно гледала на овај покрет јер јој је био добродошао савезник. Босна је била простор који је многе мамио због свог богатства (шуме, руде) или као мостобран на њиховом освајању. Такође, њихове честе пљачке: давно пре оних турских. Укљештани на малом простору и окружени многим не-пријатељима, претњама, босански владари су оберучке прихватили овај покрет иако са његовим учењем нису били на чисто али су (бар) слутили да ће с њим добити какво такво јемство да ће остати свој на своме. Само са властелом, међутим, овај се покрет не би одржао да га није прихватио народ или бар његов већи део. У том учењу било је пуно тога што је годило народном уву: богумили су били против ратовања, говорили су народним језиком, богослужења нису била крута (а нису ни пуно претила), нису се много обазирали па зато ни поштовали световне или црквене ауторитете. У њиховим обећањима било је доста од исконског народног прижељкивања "правице" (правде) које ће се не-што касније јавити у сељачким бунама. Том народу чак ни строге богумилске забране нису морале да падну тешко јер је са нешто лукавости лако могао да их изигра: уживање у месу, на пример, јер је тај грех могао окајати ако се поново крсти. До тада су били "мрсни", то јест јели месо како су хтели и, наравно, ако су имали, а то је највероватније била већина тог народа: као и сада, уосталом. О томе сведочи тестамент госта Радина, првог до главног, то јест дједе, који големо богатство подели својој родбини, али само оним члановима који су били

67

"мрсни људи" што је највероватније и сам био будући да је живео на двору херцега Стјепана који сигурно није био вегетаријанац.

* * * У пријему богумилства - као покрета или

учења, свеједно, морале су да постоје потребе које су препознале његову поруку. За њим нису пошли сви али је од многих усвојен као свој. Он је одговарао запретеном али неугашеном очекивању тих људи. Није шикнуо као устанак; није ни могао јер се није изнедрио овде, већ је стигао са стране. Због тога богумилство у Босни није било застава под којом би овај народ пошао али је било понуда која се могла примити. То јесте био бунт али није била буна због чега је богумилски покрет у Босну ушао без много буке, али се ту укотвио јаче него било где друго. Он је легао овом човеку јер је он већ био нагнут к њему.

68

СОЦИОЛОГИЈА СТЕЋКА

У литератури о стећку нема "чисто" соци-олошких радова иако је било њиховог заговарања. Сада већ давне 1952. године Анђела Хорват је писала да је након првих радова о утврђивању броја ових споменика, украса и натписа на њима, стигло или ће ускоро доћи време када ће се ови споменици тумачити и с могућностима других наука. Мислила је на социологију пре других. Њено очекивање се није остварило - бар до сада. А, није ни могло јер се социологија код нас изборила за статус посебне науке тек шездесетих година. До тада је била под патронатом марксизма који је на сва њена питања имао своје одговоре: увек оне праве. Њен је развој увелико пратила налепница да је грађанска наука, што је у оном времену било на пола корака од погрде, буржоаско учење и зато непримерено друштву које је (као) решило или је на путу да брзо реши проблеме којима се ова наука бави. Ову невољну дозволу она је платила изучавањем појава које су најчешће ишле на руку политчком естаблишменту: од омладинских радних акција као најбоље школе живота, несврстаности као нашем најкраћем путу до света или самоуправљања као начина живота кога се до нас нико у свету није досетио. Зато је она велики дужник наше културне баштине укључујући ту посебно стећак. Он је социолошка грађа под ведрим небом, не тражи компјутерску обраду ни друга техничка чуда, његово истраживање није скупо али за узрат даје пуно: босанско средње-

69

вековно друштво у камену, његову културу на камену и друштвене покрете који се на овом прос-тору нису поновили: богумилство, на пример. О томе стећак шкрто саопштава али доста казује: он је друштвена занимљивост и зато социолошка вредност.

СОЦИЈАЛНА СЛИКА Призори и натписи на стећку не говоре пуно о

социјалном саставу босанског средњевековног друштва, али зато доста казују о социјалном положају оних који су покопани под овим спомеником. Такође, о онима с којима су покојници били у родбинским, пријатељским или пословним односима. У том погледу посебно су занимљиви натписи јер они словом допуњују оно што је цртеж наговестио. Натписа који говоре о моћницима има доста, то су обично они који помињу краљеве, ба-нове или војводе, понекад црквене угледнике. Краљева под стећком нема, али се они помињу у натписима: да се истакне покојник или да се, по краљу, одради време у коме је покојник живео и служио. Натпис на надгробној плочи, сада узиданој у зид католичког жупског двора у Кочерима казује да је ту лежао Виган Милошевић који је био у служби, увек верној, бану Стипану, краљевима Твртку и Дабиши, краљици Груби и краљу Остоји (49-бр.1). Свештенство се ретко помиње што не одговара његовом стварном утицају у том времену: свега седам пута. Углавном је то када их покојних наводи као свој род: "А се лежи Дана, мати поп Вукашина", (51-бр. 162), или да је сам покојник написао текст: "Писа поп Прибислав" (52-бр. 229). Нешто боље су прошле жене али и оне најчешће успут - уз мужа: " А се лежи Веселица жена Перовица" (50-бр. 61). Понекад још краће: "Рада Рајићева" (51-бр. 145). Нешто су другачији натписи који говоре о госпођама; ни они не казују

70

је неимар направио споменик:" А се лежи Божидар Вукшић. А сиче Грубач ками" (49-бр. 34). Био је, значи, сигуран довољно да се зна ко је ко. Овај ковач не пропусти прилику да на једном стећку каже нешто о себи: "А се сиче Грубач. Мољу се боже помилуј ме милости твоје" (50-бр. 63). Мајстор је очито занет неким размишљањем о смрти док је радио овај споменик, себе угурао на место где би требало да се нађе молитва за покојника. Био је, значи, необичан човек и тако је некако завршио: у Кртињу код Љубомира, још за живота, подиже себи споменик у облику крста и на њему уписа ове речи: "Туј почива Радосав Грубач сад мртав" (50-бр. 112). Захвалност ковачу је ретка али је зато чешћа онима који се потрудише да гроб покојника достојно обележе: "А се лежи Радич Владисалић, а сиче на ме отац. Боже ти га помози" (50-бр. 75). Натпис је секао његов отац због чега се она захвала и ова похвала једнако односе на оба јер би и син учинио исто. Нешто више захвала је присутно када је споменик подигао брат али се ни тада не заборавља наследник: "Се лежи Иван Вукићевић. Нека се зна у ти дан ко ме постави. Тај билиг ми усиче брат Благоје. Рука сина мога ко довеже ове кости" (50-бр. 81). Стећак је поставио брат, и то нека се зна, али је, и то да се памти, син донео његове кости под споменик. Због тога сину, а не брату, треба одати признање јер ће он продужити лозу. Значи, реч је о наследнику.

Три пута на споменику остаде записано да су га правили зидари: " А сије лежи Радић Радојевић. Дојде ми крај. Удзида ме Ђумовић" (50- бр. 202). Иако није био обичај да зидар на стећку оставља своје име, овог је, изгледа, повукла жеља да о себи остави неки траг. Да су и ондашњи уметници били сујетни колико и ови сада потврђује натпис у коме зидар скрајнувши покојника уреза у камен: "А се зида Дража Охмучанин јему" (52-бр. 252). Сви нису били ташти:" Ва име бога доброга се зида Ми-

73

хал свому господину кнезу Вуку" (52-бр. 256). Зах-валност човеку који га је по неком добру задужио. Нешто слабије су прошли мајстори, само су два помена о њима. На Плочи из Полица крај Требиња мајстор помену себе: "Твара мајстор Браја" (51-бр. 129). Презиме не уписа јер је, ваљда, сматрао да је име довољно. У томе је још сигурнији био мајс-тор који уписа само: "Марко ками записа". У том надметању надмаши га његов брат по сујети:" А се кипи јесу Томашевића Боре" (49-бр. 31). Овај се мајстор представи као уметник (кипар) иако је мало вероватно да му је вајарство било занимање. Било како било овај је натпис занимљив психолошки документ о особинама, па и слабостима, ондашњег човека: ни бољег ни горег од ових које људи имају днас. Споменици са именима писара су доста бројни. Ови су натписи обично друкчији од оних које су урезивали ковачи. Дужи су, садржајнији и, наравно, писменији: " А се лежи Вукац Вучихнић. Види се знаменије, чтиоче! Поменита вас бог благослисо. А се пише Прибисав" (50-бр. 94). Натпис позива путника да погледа споменик и прочита шта на њему пише због чега га, ако тако учини, препоручује божјој благонаклоности. Ближи писарима али образованији од њих били су дијаци. Анђелић сматра да је овај назив црквеног порекла (дијак - ђакон). Установа ђака се негде око 12. века одвојила од црквених обреда и постала световно занимање. Дијаци су тада постали самостална професија - угледна и добро плаћена јер је писмених било мало а оних образованих још мање. Обично су радили при двору или код неког угледника. Било је и писарских радионица у којима су исписивани правни списи. Најпознатији у Босни је био дијак Радоје у служби бана Кулина. Њихов је углед био велики због чега су се на повељама понекад потписивали што је са другим занимањима било ретко, готово изузетак. О њима Анђелић каже: "Може се мирне душе казати

74

да су дијаци културном животу средњовековне Босне дали већи допринос него и једна друга друштвена група". Понекад дијак пожели да му име остане на стећку али и тада који га одваја од других: "А се лежи Браја Радојевић, на земљи туђој. Добри живи и умрије. А се писа Драгоје дијак" (52-бр. 211). Где се овај Браја ломатао и зашто је окончао у туђој земљи - натпис не говори али да није био белосвет сведоче речи да је живео добро. То "добро" не значи без оскудице већ часно, јер да тако није било једва би добио ову похвалу.

На стећку је мало слика и натписа о угледни-цима Цркве босанске иако је њихов утицај био велики. Народ је богумилске духовнике називао "крстјанима" - како су се и сами ословљавали. Они који их нису волели називали су их погрдно "патаренима". На челу ове цркве био је дјед, обично при двору, док су се монаси делили на "госте" (више) и "старце" (ниже) на овој лествици. Осим духовних дужности често су били нека врста су-дија, посредника и посланика. Њихови домови су уобичајено били склониште прогоњених због чега су посредовали у размирицама: унутрашњим али и оним на страни. Они су пуно полагали на њихово пријатељство; зато нису шкртарили са похвалама али ни златницима због чега се гост Милутин похвали (и захвали) свима који су га обилато даривали што значи да је већ са њим почело растакање до тада строгих начела Цркве босанске о животу својих верника (51-бр. 190).

КО ЈЕ ПОД СТЕЋКОМ "Опћенито је схватање да стећци припадају

само босанској властели" - утврђује Бенац. Њему својим мишљењем наликује Шидак: "Обијесно и силовито племство оставило нам је у том камењу једино видљиве трагове своје некадашње власти". Опет Бенац: "Велика већина лијепо моделованих,

75

украшених стећака и стећака са натписима при-пада заиста властели". Бешлагић: "Знатан број покопаних спада у имућне људе, вјероватно у слој феудалаца, па макар и оних нижих". Сергејевски се уздржава од коначног суда: "Између споменика има великих разлика. Али имамо ли ми право из тога изводити један апсолутан закључак да лијепо израђени и великих димензија споменици припа-дају богатим и јаким срединама, а неизрађени и мањи, искључиво сиромашним и нејаким поро-дицама". Соловјев увидом у око 900 украшених стећака утврђује: "Њихова орнаментација је позната: она обично приказује сцене властеоског живота - рат, двобоје и плес". Он је први у нас дао класну слику стећака: "Могли бисмо покушати да спроведемо класну диференцијацију тих споме-ника. Она хиљада украшених споменика, нарочито оних са мачевима и штитовима, са сценама ра-тничког и ловачког живота, са поносним нат-писима - несумњиво припада феудалној властели: великашима и "племенитим људима". Оних 26 хиљада скромних, анонимних плоча, без сваких украса, припадају обичним сељацима: "себрима" и "кметићима" (46-96). Да су под стећцима, оним већим и украшеним, сахрањивани углавном углед-ници, то јест моћни и богати, сведоче чести при-зори лова на њима. Они не означавају занимање већ заљубљенике у лов а то су, онда као и сада могли да буду само имућни или бар моћни људи: у оба случаја повлашћени. Да би се могло бавити ловом (као забавом). било је потребно пуно тога: обезбедити хајкаче вичне том послу, а њих је ваљало добро платити, имати добре коње и још боље псе, оне дресиране. Такође соколове који су у то време били "јако скупи" (48-42). Требало је имати доста слободног времена а то је могао да има зна се ко: онај за кога су други радили. За сиротињу је лов био потреба, за властелу забава. О томе Катић каже: "Већ само економско стање није допуштало

77

сиромашнијим да подигну себи бољи и већи стећак, то су могли само имућнији. Па, напокон само је властела и остављала спомен о себи" (33-157).

Мерин у стећку види исто: "Колико је племићке господе овде некад морало да живи јер сељак свакако није могао да подигне горостасне стећке себи и својима на спомен" (38-Х). Она богу-милска прича о једнакости људи није се остварила ни на гробљу: "Моћна камена господа, насликана вечног помена ради, сведоци су да је велика ус-пламсала јерес равноправности и једнакости у свом најчистијем облику већ била избледела када су ови споменици стварани" (38-Х1). Филиповић слично: "Да су стећке подизали богати људи, за то говоре и друге чињенице. Пре свега велики трошкови. Да се изради, превезе и постави стећак требало је и за оно време доста новаца: да се плате мајстори клесари и уметници и радна снага за превлачење стећака. Тиме нису располагали мали људи. Садржина натписа на стећцима и садржина надгробних представа говоре исувише рјечито да су стећци појава која је у најтешњој вези и израз нашег средњевековног феудализма" (23-135). Потврда да под стећком почива властела су нат-писи на овом споменику. Они нападно истичу да је покојник легао на своју "баштину" или на "племенито" што опет значи своје: "А се леже Херак на својој баштини, на племенито" (49-бр. 32). Ових натписа има 59 од чега на баштину 11 а на племенито 48. Наручиоцу је било стало да у камену остане помен на њега као угледника који је од оца наследио имање а и сам је доста стекао. Једнако да оно од њега стечено има ко да брани: " А се лежи Весеоко Голобовић, на свои земљи племенитој а постави његових седам синова на њем билиг" (52-бр. 305). Једнако занимљива је група натписа који означавају положај или занимање покојника владајућих слојева. То су споменици, односно нат

78

писи са називима: господин -24, госпођа - 6, херцег -3, кнез -28, краљ -8, свештеник -24, казнац -3, војвода -26, жупан -17. Свега: 137 од 224 стећка са сличним натписима. Споменика са натписима, би-ло каквим, има 325 што значи да су две трећине ових стећака сигурно споменици босанско-херце-говачких феудалаца и повлашћених слојева у том друштву. Они који то нису били покопавани су, али на свој начин и према својим приликама. О томе Катић: "А сиромаси? Уколико су се кметови и сељаци покопавали у истом гробљу гђе и феудални господари, имали су за гробове просте плоче у које су полагали тјелеса. Стећци са представом турнира и куле добром израдом свједоче да су под њима покопани феудалци" (31-165). Разлика између њих и обичног света је присутна на свакој некро-поли стећака о чему Бешлагић овако: "То би значило да се у средњевековно феудално доба и код копања мртвих, правила велика разлика међу друштвеним класама" (10-93). Социјалних разли-ка, према томе, није било само у животу: као ни данас али су оне биле и међу оним повлашћеним. О томе Бенац: "Унутар заједничких гробаља тако-ђер се могу запазити занимљиве појединости. Неки споменици су издвојени од осталих. То су уједно најбоље обрађени примјерци. Они остали су знатно слабије обраде и уједно се удаљују од цен-тра некрополе. Ово нам јасно показује да и унутар заједничких некропола постоје одвојене групације које ће сигурно припадати "одличнијим" породи-цама" (3-59). Слично је нашао изучавајући стећке у околини Широког Бријега: на малом простору и свега три гробља велике разлике - по величини и украсима: "Дакле, читава друштвена хијерархија на надгробним споменицима. Боравиште припада најодличнијем роду. До њих је гробље у Јелинку које припада некој нижој класи, можда и њиховим кметовима. А некропола у Турчиновићима одра-

79

жава нешто средње - можда слободне сељаке" (3-54). Стећак је, према томе, споменик властеле. Њихови стећци су највећи и најлепши, најчешће са украсима и често са натписима што их одмах изд-ваја од великог броја ових споменика који су много мањи, грубо обрађени, без украса или натписа или су обичне плоче које ништа не говоре о људима под њима покопаним али доста казују о друштву у коме су живели. Под овим спомеником су, значи, укопавани и обични људи, они сиротани, али то не крњи налаз да је стећак споменик феудалаца а не народа - како се, ту и тамо, још прича. Народ је овај обичај властеле усвојио али је то радио на свој начин и са својим могућностима, због чега се мало ко одмакао од просте плоче. Он је гуслао причу о уживању живота а она тужила због животарења у њему по чему се ова садашња гробља не разликују пуно од оних некадашњих некропола.

ЧИЈЕ ЈЕ ЗНАМЕНИЈЕ СТЕЋАК

Дворниковић је изричит: "Као што наш народ са својом инстинктивном везом са прошлошћу и њеним траговима исправно осећа да су "црквине", "градине", "грчка гробља" трагови једне старе, моћне и богате друштвене класе која је некада ту владала и који се могу ископати и још данас употребити (позната сељачка лакомост за закопа-ним "благом") - тако се он не вара ни овде када у стећцима види сведочанство поседа, оно исто што су у њима осећали и сопственици који су "лигли на својој баштини" (21-929). Он је први у нас указао на важну социолошку особину стећака - они су "тапија" власништва: "Згошћански случај открива нам и ту страну ових споменика. Да нема још примера брисања имена и натписа? Не верујем да

80

би згошћански случај био једини ове врсте јер овакви народни поступци имају у себи неког ко-лективног духа и атавизма" (21-932). Згошћански случај је познати сљемењак, тобожњи стећак бана Кулина, на коме је натпис очито намерно оштећен; на њему се могу читко прочитати само два слова. На обелиску, опет из Згошће, Бешлагић је утвр-дио: "натпис је много страдао" (15-97). На украшеном стећку из Турбета остаде неколико трагова народног понашања према овом споменику. Он је по средини преломљен а натпис са именом угледника је уништен. Крајиновић за овај стећак каже: "Без двојбе је споменик неког одличника, па је штета да мањка онај дио гђе је стајало име господара" (32-233). У натпису споменика тепчије Батала име је, такође, оштећено али је зато име ди-јака који га је писао остало читаво (52- бр. 257). Много горе ће проћи стећак на некрополи Мрамор, крај Гламоча, о коме Вего извештава: "Натпис је уништила људска рука" (52- бр. 262). То није чинио неки расплинути народ, а ни обесни појединци, већ они који су знали покојника и његове наследнике због чега су знали шта овај споменик значи. Дворниковић то показује на примеру богумилства: "Богумилство је у Босни прихваћено углавном са практичне и политичке стране, као изолатор против туђег схватања и туђег задирања у "племениту баштину." На овим сакралним споме-ницима са којих и данас, с оног света, проговарају само тврди "Божњани" нема неких јачих трагова аскетског богумилства или неке верске спиритуализације. Нема поређења са спиритуализацијом како је осећамо из српских религиозних споменика и немањићке црквене уметности" (21-965). То би значило да богумилство у Босни није било као оно богумилство у Србији: у њему нема некадашњег аскетизма. У Босни је богумилство поста-

81

ло практично јер се прилагодило затеченом стању. Ту је постало "изолатор" који туђину није дао да загребе у "племенито", то јест зна се чије поседе. Оновремени спиритуализам је избледео а богу-милство се приземљило: аскетизам је остао за при-чу а племенито за живот.

Крлежа је друкчијег мишљења: "Истина је коју можемо провјерити властитим очима, да је ова умјетност умјетничка сведочанства строго пу-ританска" (33-17). Пуританско значи чисто, без мрље, часно што се за пристојан број ових спо-меника не може рећи јер они опомињу, и прете, да се у стечено "не тица", то јест не дира. Да је тако како он објашњава клетве на стећку не би ни било јер оно "буде проклет" није спиритуално понаша-ње већ практична опомена. Крлежа је у праву када каже да је наша средњевековна цивилизација на-стала на антитези Цариграда и Рима, али греши када тај отпор приписује народу и свим новим љу-дима у њему јер је то опирање било најпре и најаче код оних који су њега имали највећу добит. А то су, зна се, били они који су већ имали доста. Значи: властела. Због тога чињеница да је тај народ чекао Турке готово као своје ослободиоце није изми-шљотина него истина.

Краљ Стјепан Томаш жали се 1459. домини-канцу Барбучију да због манихејске већине својих поданика не сме ратовати против Турака: " Јер, ти људи имају више симпатија за Турке него за като-лике" (38-Х). Да народ није потрчао у рат за ка-толичанство, - овај је краљ у праву мада, веро-ватно, нешто претерује да би оправдао себе, али ништа не рече зашто тај народ више симпатише Турке са којима још није имао никакво искуство: ни добро ни лоше. Није, јер је знао да су под овим споменицима покопани они за чију су баштину гинули други. Народ је дао пуно а добио мало, го-тово ништа због чега је у новом освајачу угледао

82

понешто добро и за себе, јер се већ уверио да од свог племства неће никако. Преварио се и овог пута: властела је преконоћ прешла на ислам (и задржали поседе). а народ наставио да мучи муку још гору од оне јуче. Сада као "раја", то јест робље.

Крлежа је имао обичај да претпоставку оја-чава са емоцијом. Због тога његови искази плене, али не убеђују: "Пред нама су надгробни спомени-ци наивних и чистих еванђелиста, лаика, који нису до своје пропасти признали никакве црквене хије-рархије сматрајући уморство највећим грехом а це-заро-папизам ђаволском негацијом свих еванђељ-ских принципа" (33-17). То је лепо срочено али не одговара збиљи: ако је убиство највећи грех, зашто се они туку на стећку? Кога представља ратник на споменику из Радимље који погођен у главу мачем пада смртно рањен? Коњаник који силовито насрће на свог противника сигурно није од оних "наивних" или "чистих" него је по свом лику и са својим поступком налик било коме ритеру онда-шње Европе који су мачем стицали ново а крвљу бранили стечено. Крлежа пише као да је сав народ, у љубави с властелом, био једнако натопљен богу-милством због чега бунт ових споменика смешта тамо где они нису могли бити: "ове руке на окло-пима и гробовима, руке с мачевима и копљима, руке у празном пољу монолита, говоре нам сим-боличким значењем витешких средњовековних рукавица, као знамен смионог изазова на двобој са свим моралним ауторитетима свог времена, не признајући никакве моралне хијерархије у много радикалнијој форми од Хуса или Лутера - двјеста и триста година раније" (33-15). У оном "двобоју" није учествовао народ; то су били властела и оно нешто учењака. На овом споменику нема народа, због чега он није могао да с њим запамти и себе. Иво Андрић је био у праву: прошлост је потонула а

83

није било никог ко би предање одржао у животу. Народ га није хтео а властели није ишло у рачун да јнаставља причу о њему јер су већ били прешли на ислам: позната особина конвертита, то јест превереника који у себи убија себе до јуче. Тај на-лаз не крњи историјски или културни значај стећка, његову уметничку вредност и једнако ње-гову поруку. Он сада јесте својина народа али у времену његовог подизања тај споменик није био његово власништво. Стећци су, бар они који могу нешто да кажу, споменик феудалаца, то јест класе која се била силно издигла изнад народа а с њим владала на начин у свему налик својој сабраћи у било којој земљи тог доба. Стећак је, значи, нестао пре него што се заборавио: у народу, наравно.

ПОНАШАЊЕ ВЛАСТЕЛЕ

Средњевековну властелу, ону босанску јед-нако, прати глас да су у свему били изузетне љу-дине, несвакидашње лепоте, непоновљиви јунаци, одани датој речи, витези према противнику и осећајни са женама. Према одомаћеној представи они су оличавали најбоље што се могло наћи у човеку. Нису пуно друкчији ни на стећку, због чега се о њима запатила легенда коју Катић са финим смислом за ругалицу овако приказује: "Господа су лов ловила, витешке игре играла, војевала и по ку-лама рујно винце пила" (31-157). Бавили су се они и многочиме о чему на стећку не оставише помен али се он нађе, и сачува, у другим документима -повељама, на пример - које свечано и уљудно ка-зују доста тога што њихови власници нису хтели да покажу. Самовољу владара, на пример. Краљ Стје-пан Остојић богато награди српског логофета Стефана јер овај с успехом обави посао због којег је послат у Босну: да удавачи Мари нађе мла-дожењу! Ова проводаџика доби пуно. "Учини ми-

84

лост госпоцво ми почтетом властелину и нашему вјерноме слузи логофету Стјепану да смо му у нашем русагу (држави) сто кућа људи, такођер да их има у баштину, он и његова дјетца и његови последњи у вјеке вјеков" (20-263). Стјепан Котро-манић поклони Влку Викославићу и његовом брату велику земљу: "То створих за Влкову вирну службу када бих у Раси и би ми рвање и ту Влк по-даме коња свога подмече. А ту њега исикоше на смрт" (20-92). Влк је, значи, погинуо у једном боју који је овај владар водио по Рашкој са тада још младим царем Душаном. Боље од њега прође Хрвоје Вукчић који за живота доби што је Влк стекао после смрти о чему доби лепо признање и пристојно имање и то одлучи Стјепан Дабиша: "И за ту његову службу вирну реченом војводи да смо му наши дви сели господски" (20-139).

Продавали су се и комади државе ако је добит ишла у њихову кесу. Стјепан Котроманић 1333. го-дине издаде повељу: "Зато ми, господин бан Сте-фан, и мији синови и унучје и доколи симе моје буде, до вијека вијеков, дасмо и даровасмо у баштину и у племенито људем дубровачкијима а нашијем дерзимен пријатељем: Вас Рат и Стон, да чине всу своју вољу и хорење како од своје баштине: до вијека вијеков" (20-89). Он је, значи, продао, а не поклонио, Превлаку и полуострво Пе-љешац о чему му спретни Дубровчани дају ову пот-врду: "И зато ми општина, и љуђе Дубровника, го-сподину бану Стефану и његовим синовима и симену његовом до вијека од мушке главе, дајемо за Превлаку и за Стон пет цет перпера - до згорења свијета" (20-89), то јест до његове про-пасти што значи да ће он, његови синови и мушки потомци за онај његов "поклон" добијати по пет стотина златника сваке године и то до "изгорења свијета" које је требало да буде 1492. године. Са овом трампом Дубровчани су добили много али је

85

и овај владар добио пуно, јер је себе и своје унапред осигурао за пуних 160 година са големим прихо-дом. Нису се продавали само поседи већ и стечена права: "Примивши дар у вриједности од хиљаду перпера, краљица Јелена издаје листину о укидању царине у Маслини и на Сланом" (18-214). Трго-вина је била велика али ни зараде нису биле мале о чему сведочи Сандаљ Хранић који Дубровчанима, опет њима, продаде део Конавла уз годишњу нак-наду од пет стотина перпера а од њих, узгред, доби као уздарје две "полаче" (палате) у граду које су "оби много красно, липо и славно и почтено". Још му и обећаше да ће са својим "пинезима" (парама) уредити ове запуштене палате и дадоше реч да ове куће њему и његовима нико и никадере и ни са ко-јим узроком не може из њихових руку узети: "на викувикова" (20-215).

Краљ Стјепан Дабиша са својом "богољуби-вом госпојом" дарова "своме дитету", кћери Ста-ни, "наше село господско у Хлмци земљи, у име Ве-лијске, с всима котари и сејани. И да се то село не одмине госпоји Стани за њена живота никарада" (20-157). Било је и мољакања ако се није могло или смело силом; силни Твртко Котроманић снис-ходљиво подсећа Дубровник: "Моја драга братје, ви висте који је мој доходак у вас - пет сат перпера од Стона. Сада мољу вас како моју братију драгу, скупите ми тази мој доходак пет сат перпер "(20-105). Овај се владар запути у ситничарење: за неки златник више. Поводом притужбе Дубров-чана да су неки њихови грађани на правди бога утамничени у његовој земљи, он им одговара: "Ни-сам њију свезал за садашњи длг, него ли сам свезал за предњи длг", то јест за неки ранији а неизми-рени. Нису изостале ни мутиводе, Јелена Груба 1399. године пише Дубровнику: "Властеле, бог ви, чим сам годи била дужна Малишку, все сам му пла-тила жутим дукати, ено кнез Јуреј Радивојевић, који му је дукате дал и броји из своје руке, а он

86

овам ионако неће рећи" (20-175). Дубровчани пожурише са одговором "присвитлој и привисокој госпоји" да је све у реду али остаде потврда да се и тада петљало, подваљивало и варало баш као што се то ради и данас у сличним приликама. Било је и тужакања уобичајеног на свим дворовима. Запла-шен турском најездом Стјепан Томашевић 1461. пише папи молбу у којој оговара рођеног оца: " Претходник твој благородни Еуген понудио је ро-дитељу моме, доброг споменутија господину кра-љу Томашу, крајевски вијенац и хотио изградити цркве и поставити епискупе у русагу босанскому, али те добре увјете родитељ наш није могао примити, није хтио да на себе навуче завист и гњев турачку, јере је још био нов вјерник и још није био прогнао невјернике и манихејце из овога краљев-ства" (20-265). Отац му је значи, био млакоња дволичњак што његов врли син, бар по овом писму, није, јер за себе каже да је "тврд у католичкој вјери", због чега се не плаши онога чега се његов отац бојао.

Вера се могла лако променити али се карак-тер мењао тешко. Најмлађи син херцега Стјепана, потоњи Ахмет паша велики везир, пише Дубров-нику о неким питањима из тестамента оца му: " Јере, ако мислите да сам ја забио прво наше при-јатељство, бог вије, нијесам. И ако се ви за мој по-сао потрудите и ја ћу се за ваш посао потрудити" (20-302). Значи: услуга за услугу. На речима су били скромни али у животу нису због чега не про-пустише његове сласти, а никад, ако се у то задо-вољство упетљала жена, жупан Рашко побеже пред бугарским царем и уточиште доби код краља Предмира, тамо негде око Никшића. Несрећни отац поведе са собом кћерку по иману Прехвалом: "А, Радомир краљ, видећи кћер његову да лепа беше веома и да су јој сви делови тела добро грађени, рањено би срце његово љубављу према њој". Успут новопеченом рођаку поклони брдо

88

Требјесу: " у дедину". Жене су и онда биле на јакој цени, нарочито оне које су имале све делове тела добро грађене. Сви владари не остадоше упамћени само по лошем што су радили или по ономе што нису чинили. У најбољем сећању остаде бан Кулин о коме Мавро Орбин остави ову хвалу: "У његово време било је (кажу) у изобиљу свега блага бо-жијег, тако да и данас обичан пук, кад има велико обиље, обично каже: вратила су се времена Ку-лина бана" (Краљевство Словена, "Српска књи-жевна задруга", Београд 1968. г. с. 140). По добру би запамћен и краљ Остоја за кога Диздар рече да се на њега може односити она народна да ни ђаво није црн како се обично слика. Овај је краљ забра-нио прогон богумила, залагао се за укидање трго-вине робљем и, најзанимљивије, покушао да се преко Дубровника пронађу и врате у земљу они Босанци који су пали у турско ропство после по-раза на Косову Пољу (1389). Било је, значи и до-брих али ипак више оних других као што је било пре и после ових владара.

СТАТУСНИ СИМБОЛИ НА СТЕЋКУ

У одговарајућој литератури нема спора око налаза да су представе мача, са или без штита, ста-тусни симболи оних који су покопани под овим споменицима. Разлике, па и спорења, настају око питања: којем друштвеном слоју припадају спо-меници са овим обележјима? За Радимљу је Бенац сигуран да су то ратници: "Представе штитова са мачем радије бих означио као знакове војничког реда" (1-32). Сергејевски шири круг повлашћених: "Мач је у раном средњем вијеку био ознаком слободног човјека што би сада значило да овај симбол није представа само ратника или, са неким додацима, властеле али у оба случаја, и свим другим, мач и штит су симболи оних повлашћених а то су, у

89

овој пригоди, могли да буду углавном ратници ко-јима је то било занимање и властела која је водила ратове. Други то нису ни могли да чине јер је оружје и тада било скупо а још више је требало дати за коња на којима су они полазили у своје по-ходе (43-26). Представе лова на стећку су, такође, статусни симбол оних повлашћених. Он за њих није био потреба већ забава или, тачније, прилика за још једно надметање са себи сличним. То је задо-вољство, онда као и сада, било скупо због чега обичан смртник није ни смео да мисли на њега: ње-гово је било да се задовољи обичном ловином и много јефтинијом опремом, стрелом на пример, или простом замком, то јест кљусом. За призоре коња и јахача Бешлагић утврђује: "Несумњиво оне припадају феудалцима" (15-93). Слично њему Бе-нац: "Ловне сцене на стећцима најверојатније ка-рактеришу покојника као доброг ловца. Надаље, из овога можемо извести закључак да је лов био једно од омиљених занимања и забаве владајуће класе у средњевековној Босни и Херцеговини" (1-35). Вензелова присуство јелена на овим призо-рима доводи у везу са средњевековним, па и стари-јим легендама по којима је ова животиња исто што и хришћанска душа (53-398). Мало је вероватно да је то био; изгледније је оно што закључује Бешла-гић да су коло и лов на стећку "лаичка представа која илуструје дух наших босанскохерцеговачких племића" (17-107).

То потврђују представе турнира на овим споменицима. Бешлагића су посебно занимали мо-тиви двобоја на стећку: "Или се ради о животној енергији која просто избија у мегданима као тежња да се мјери снага и величина, или се ради о старом ривалитету, или се ради о освети, или о борби за жену или пак у борби за противничко оружје" (9-184). Бенац се позабавио оном о борби за жену: "Чисту представу турнира имамо само на

90

једном споменику. Овдје се одиграва двобој између два витеза под кулом, са које двије женске фигуре, посматрају тај двобој. Витезови су на сцени управо укрстили копља док мачеви још стоје у корицама" (1-35). Занимљиво је да ни на једном споменику не пише да је неки мушкарац погинуо због жене, иако је судећи по овим призорима двобоја она морала чешће да буде повод њихових сукоба: пре стећка и после њега. Они угледнији пожелеше да се издвоје чак и од оних који су им били равни због чега се не задовољише обичним стећком: ма како великим или украшеним. Они себи подигоше маузолеј. Нај-познатији је онај тепчије Батала који је (био). у Турберу крај Травника. Бешлагић га описује као камени саркофаг у којем је покојник сахрањен и ту положен у зидану раку, покривену плочом, на којој је био стећак са натписом који говори о Баталу. Све је било ограђено високим зидом, са једним ула-зом" (17-116). Већ изглед овог споменика казује да је реч о угледнику који је на босанском двору имао велику моћ због чега и доби ово високо звање: тепчија је био васпитач и учитељ дворске младежи. О злехудој судбини његовог маузолеја саопштава Башлагић: "Кад сам у лето 1950. дошао на мјесто Баталове гробнице нисам је лако нашао јер од зи-дова маузолеја ни трага. Он је доиста готово уништен јер је од свега остала зјапећа гробница, оштећен стећак строваљен наглавце у њу и поред гробнице плоча која ју је покривала" (в. Конзерва-торски радови на Баталовој гробници, "Наше старине", св. VI. Сарајево 1959. г. с. 240).

Статусни симболи су и на споменику госта Милутина: то су штап и књига. Представа то посебно наглашава: овај високи достојник Цркве босанске у десној руци држи штап, а у левој, јако уздигнуту, књигу. Она је симбол његовог друштве-ног положаја и, успут, начитаности с чиме се мало ко у то време могао да похвали. Ова старина очито јесте оно због чега се на споменику издвајају ње-

91

гова надареност за књигу, уопшта писменост па, према томе, и образовање преко потребно и том времену и оном народу. Карановић је на штап гле-дао као симбол великодостојника Цркве босанске, а Соловјев је у њему видео атрибут највиших све-штеника ове цркве због чега су овај симбол везали за богумилске угледнике, то јест старешине. По-сле ће се утврдити да овај симбол није само њихов јер га има и код одличника других вера, па и обичног света, због чега је Бешлагић ово питање закључио на начин у који ни сам није био сасвим сигуран: "Види се да нема других сигурних доказа да стећке са мотивима штапа (и књиге) при-пишемо дједовима или гостима Цркве босанске, као ни обичним редовницима - крстјанима, с изнимком примјерка који се односи на госта Ми-лутина" (17-503). За ову студију, међутим, није од превасходног значаја питање ко је све ове пред-мете својатао као своје симболе, већ мотив који је покренуо овог госта да са тим предметима покаже свој социјални статус.

А он је, тај мотив, у такмичарској особини бо-санског човека која га је гонила на надгорњавање у коме се инатио до тврдоглавости иако је обично од ње имао само штете: бити међу првима и, ако може, једини први. О томе нешто казује неспора-зум, односно другачије читање истог натписа на једном стећку. Реч је о споменику Влатка Вуко-вића и натпису на њему који је Трухелка прочитао овако: "Који не молаше ниједног човека ма колико тај био моћан". Вего налик њему: "Који не мољаше ниједнога човека такморија било-каквога" (52-бр. 223). Дворниковић је оберучке прихватио Трухелкино читање овог натписа и са своје стране додао: "Босна поносна! - не можемо а да се не сетимо узречице која се не базира само на случајној рими" (21-934). Овај Влатко је био угледник свог времена. Водио је босанску војску у битку на Косово Поље (1389) чиме је задобио

92

поштовање многих а, чини се, највише кнеза Павла Радионовића чијом је милошћу Влатко и укопан на овом месту. Био је, значи, у служби моћника о чему сведочи овај део натписа: "Служи божјом помоћу и кнеза Павла Милошћу који уко-па Влатка" (52-бр. 223). Оба читања, Трухелкино и Вегово, су погрешна, заправо супротна правом исказу са стећка што није први пут у овом послу, али је случај јединствен по начину са којим је на-прављена ова грешка. Мазалић ће показати да је Трухелка грешку направио са превидом знака скраћивања над оним ГНА (~) што је кратица од речи господин. Ако се остатак речи дода оном до-бија се старословенска реч ГАИСМО која значи само, него, осим: "А то значи да се Влатко није сагибао ни пред ким човеком осим пред својим го-сподаром а тај је био кнез Павле Радиновић чијом добротом је Влатко и укопан" (36-82). И без ове исправке Трухелкино, односно Бегово, читање је било исхитрено јер у ондашњој хијерархији није било могуће да се потчињени толико осили а да не буде кажњен. Влатко је, међутим, био награђен од свог господара што се никако не би догодило да је тако схваћена његова изјава на стећку још за жив-ота кнеза Павла: његовог добротвора. Због тога овај натпис треба читати тако да овај Влатко у свом животу никога није молио, ма како да је био моћан, осим свог господина коме и овом приликом исказа своју захвалу. Трухелкина омашка, она Дворниковићева једнако, је нека врста психоло-шког слепила због чега су унапред били нагнути да натпис прочитају према свом очекивању, а не како он стварно гласи и како је једино било могуће да буде написан. У овом случају натпис не говори о човеку под стећком већ о истраживачу пред њим.

КРВНА ОСВЕТА НА СТЕЋКУ

Два натписа на овом споменику казују о присуству крвне освете у средњевековној Босни.

93

На стећку у селу Речини код Какња остаде сачуван натпис: "В име божие а се лежи Радован Приби-ловић на својој земљи, на племенито,бјех з брата ми исикоше и учинише врх мене крв NEZAIMITU. Нека вје ко је мој мили" (15-98). Бешлагић објашњава да је у овом случају освета била "незаимита", то јест незаслужена, односно неза-рађена, а то значи да убијен није дуговао крв због чега нико није имао право да се на њему свети. Израз "вје" овде се употребљава у значењу "вјест", од глагола "вједети", то јест, знати чиме се његова породица и родбина ("ко је мој мили") позива да га не заборави, другим речима: да га освети. Ако су рачуни сређени већ за живота, стећак опомиње да освети нема места. Такав случај је нашао Вего: "Овдје лежи Вукша Митровић. Убише ме на служби господина мога, но освети ме Раде Прибисалић" (50-бр. 172). Натпис упозорава да је освета "пребијена", то јест поравната: глава за главу, због чега више нико нема права да се свети. Освете нема ни у случају када је смрт чиста, то јест без сумњичења: "И много на земљи би убијено, а ја ни одједне и нико од моје руке не би мртав", - стоји уписано на споменику војводе Миотоша који се у животу ломатао верно служећи свог господара ("господина") подно чијих ногу је сахрањен: "код ногу" (52-бр. 222). Господар му је био Влатко Вла-дијевић чији је натпис на споменику Трухелка по-грешно прочитао а Дворниковић неопрезно при-хватио као сјајан пример својеглавости босанског човека који се никога није плашио ма колико да је неко моћан. О том Влатку Диздар саопштава: "Био је веома значајна личност, прва до обласног господара Павла Радиновића. Као дипломата, а можда и као патаренски емисар, путовао је у Млетке и даље, у сјеверну Италију, а обишао је по свој прилици и многе друге земље. Влатко нема ти-туле, а њему је подређен и један војвода кош му послије смрти споменик подиже" (20-393). Био је

94

то овај Миотош који на његову доброту узврати овим спомеником: "А на њ усиче ками његов вој-вода Миотош". О Влатковом животу нешто више али пуно важније: "А обиђе многе земље, а дома погибе. И за њим не оста ни син, ни брат" (52-бр. 223). Није имао имања због чега није покопан на свом "племенитом" а ни сина или брата који би га по обичају морали сахранити и споменик подићи. Не зна се када је, како и зашто погинуо, али се зна да је нешто после њега био убијен његов моћни заштитник Павле Радиновић чијом милошћу Вла-тко би укопан због чега се може (бар) слутити да су њихове погибије биле проузроковане неким обра-чуном - највероватније око власти што не би био јединствен случај јер ових примера има на претек у свакој владарској кући.

Да би се схватила права вредност ових нат-писа на споменику треба навести (нека) документа која сведоче о освети и крвној освети у сред-њовековној Босни. Орбин наводи један случај који говори о њој или упућује на њу. Овог пута освета је погодила познате Косаче. Један од њих, Вук Храња, уби Бранка Расисалића, али га неки његов рођак освети иако се Вук био претходно измирио са његовом породицом. Догађај је занимљив по томе што је у овом случају освета била мучка, вероватно из заседе, то јест ненајављена, и извршена након измирења. У оба случаја то је би-ло тешко огрешење о правила обичајног понаша-ња због чега о том срамном поступку Орбин све-дочи много боље од мене: "Пошто се Вук претер-ано одавао лову, готово је целу своју младост провео бавећи се тиме. Нашавши се једног дана с Владиславом, синовцем Бранка Расисалића, на не-кој ливади гонећи звер, један Бранков слуга разбио је главу једном Вуковом хрту. Вук се због тога најпре споречкао с Бранком а после је дошло и до туче. Ранивши смртно Бранка у слабине, Вук је побегао у Угарску и ту је остао неко време. Доц-

96

није, кад је изгладио ту ствар с рођацима убијеног Бранка, дошао је на двор српског цара Стефана Немање. Пошто је цар у њему упознао ваљаног човека, добио је на његовом двору високе по-ложаје и постигао ванредне успехе на бојном пољу. А како је учинио многе услуге поменутој круни, цар му је уз област Рудина дао још много земље. Кад је отишао тамо, једног дана 1359. године, мучки га је убио један Расисалић" (Краљевство Словена, Српска књижевна задруга, Београд 1968. г. с. 179).

Први покушај да се ово зло обузда је онај који подузе Стјепан II уговором с Дубровником: "Ако Дубровчанин убије или посијече Бошњанина у Босни, или Бошњанин Дубровчанина, та правда да је пред господином баном, а осуда да греде бану на њих". У случају да се убиство догоди на територији Дубровачке републике, уговор утврђује да "суди кнез дубровачки и судије, а глобе општини". У овом случају "правду" (пресуду) доноси кнез, од-носно судије, а не оштећена породица што је до тада било искључиво њено право. На тај се начин поданици ове Републике изузимају од казни домаћег (обичајно босанског) обичајног права. У другом случају "вражда" (глоба за убиство или ра-њавање) не иде у џеп оштећене породице већ у општинску касу. У оба случаја сукоб се решава из-ван завађених породица, то јест у оквиру и на начин државног закона. У намери да "правду" извуче од права породице, ни средњевековна бо-санска држава није била мека са поступцима због чега утврђује строге казне за непослушне. У повељи краља Дабише из 1395. наводи се да је краљ Твртко "расуо" (раселио) село Коло код Дувна јер се његови становници "избише" и "учинише међу собом седам мртвих на вири господској". Владар је, значи, прогласио присилан умир (мирење) - то је она "вира", а када ови на нож брзи људи прекршише његову забрану, он цело село протера

97

у прогонство што је за човека који је рођењем и животом био везан за заједницу била казна само нешто блажа од оне смртне. Слично је радио Твртко II који у уговору јамчи Дубровчанима да им одсада па на даље нико неће "искати крви, ни ине освете, ни вражду", а ако се било ко од босанских поданика не покори овом налогу, такав има "да се распе, разаспе до кориена", то јест да се затре. Казна је погађала целу породицу, а не само по-чинитеља, што је изданак обичајног права које не познаје установу личне одговорности, то јест инди-видуализацију казне. Била је то нека врста нагодбе обичајног и државног права. Прво већ није могло по старом а друго још није могло по новом због чега су се још дуго многе забране оштре на папиру тупиле у животу о чему сведочи невесело искуство бана Нинослава, пре ових владара, који у Повељи о вечном миру и пријатељству поручује Дубровнику: "Да стоји с вами у мир и у всаку правду - како су стали и моји стари. И да свободно ходите у мојеј земљи - да ви није десетка никогаре. Ако ви тко учини кривину мојих кмети - да се при пред мном. А ако ви ја правине не учину, то - то ја крив. И што се учинило прије или послије - да се при. И да није изма, но да је правда" (20-56). Бан њима јамчи сло-боду кретања по својој земљи и без "десетка", то јест царине коју су дубровачки трговци обично плаћали војводама често по неколико пута. У слу-чају да било ко од његових поданика њима учини "кривину" (кривицу), одлуку доноси бан због чега забрањује и "изму", то јест замену, односно обичај-ну казну до чега је Дубровчанима било посебно стало јер су могли трговати само у сигурној и прав-но уређеној држави.

У готово увек немирним временима средњевековне Босне освете, па према томе, и крвне било је свакако више него што то показа стећак (и уговори). Да ли је крвна освета била

98

обичај прихваћен од свих или бар многих или само поступак који се примењивао с времена на време и према прилици - сада се не може знати јер докумената о томе нема. Оно што се зна је социолошка грађа која нешто говори о судбинама неких ондашњих људи и њиховом страдању због овог обичаја. То није пуно али није ни мало, јер нешто је увек више од ништа о чему на узбудљив начин сведоче ова два натписа о крвној освети на споменику.

ЗАТАМЊЕНО СЕЋАЊЕ

Средњевековна Босна и Херцеговина је имала пуно властеле, али се о њој мало зна: тек понешто или готово ништа. Ни стећак није издашан са обавештењима о њој, то је обично понеко име, са или без године, или са штурим подат-ком који више наговештава него што саопштава. Ова шкртост је нека врста изнудице на овом споменику јер је он, већ по себи, незгодан за распе-вано казивање о људима и догађајима будући да се на малом простору мора да каже доста, а то не би пошло за руком ни мало ни много образованијим од оних дијака који су смишљали натписе на овим споменицима. Мала писменост у том времену и на оном простору је направила велику несразмеру између укупног броја ових споменика и броја стећака са натписом. То је природно за оне у обли-ку обичне плоче или грубо обрађеног камена али већ није, или увелико није, за оне веће, добро обрађене и пристојно украшене. Њихово "читање" је тешко јер се мора радити посредно преко неког имена, симбола или представе уобичајене за стећак. Ни они са натписима не казују пуно, чак ни о породицама које су биле јаке, богате и угледне што је обично препорука да се о њима чује више: са додацима приличним приликама са којима се слави моћник и његова дела, обично она добра. Мало се

99

зна чак и о породицама које су биле у самом врху оновременог босанског и херцеговачког друштва. На стећку у селу Влахоље код Калиновика натпис саопштава: "А се лежи госпоја Беока, кћи При-бисава Косаче" (51-бр. 186). Толико о њој, а о ње-ном оцу нимало, иако је он био пуно вреднији да се са неком ознаком помене на стећку. Али, зато се на њему уписа писар Вукашин што је могло да буде од неког значаја за њега али је од мале, готово ни-какве вредности за читање историје са ових спо-меника. О тој породици се зна, али са друге стране, да је пружала заштиту прогоњеним богумилима а да је стећак са представом лава неког од мушких чланова ове породице. Трећи податак о њој је пронашао Бешлагић: и он посредно. На споменику у селу Бранковићима на Петрову Пољу остаде сачуван овај натпис: "И погибе на боју деспотову. Асе билег Махмута Бранковића на својој баштини. Да је благословена рука која сијече и писа" (52-бр. 255). Овај Бранковић није значајан по својој погиији "на боју деспотову" јер је таквих судбина било пуно, али јесте по помену појаве која ће потом на-топити Босну. То је њена исламизација са којом овај Србин испредњачи. О њему Бешлагић каже ово: "За њега се мисли да потјече из српске великашке породице Бранковића и да је након преласка на ислам погинуо у борби с деспотом Гргуревићем. На његовом нишану је лав, због тога I што је лав симбол грбова српске породице Бранко-вића и босанскохерцеговачке породице Храниу ћа-Косаче које су биле у сродству" (17-535). Задржао је презиме (јер му је било на корист), али је променио име и начин сахрањивања (јер је уко-пан под нишаном).

О породици Милорадовића-Храбрених нај-више је, и најбоље, писао Војислав Богићевић: "Они су били разграната властелинска породица у Херцеговини. Њихови феудални поседи били су углавном око Стона и Мостара. У доба пропадања

100

босанске средњевековне државне били су у служби крупних босанских феудалаца Павловића, односно Рађеновића. У заједници са Павловићима били су пред пад Херцеговине под Турцима савезници Ту-рака. Послије инвазије Турака у Херцеговину Ми-лорадовићи су имали нетакнуте привилегије и као старешине војника (војне установе које су Турци преузели из босанске средњевековне државе) били су у служби турске царевине (в. Властелинска по-родица Милорадовић- Храбрених у Херцеговини, Гласник Земаљског музеја, Сарајево, свеска VII. 1952. г., с. 139-160). Ова породица је антологијски пример раскола који је једно поделио на више и обично поставио једно насупрот другом, а често и против оног другог. Када је турски феудализам почео да се крњи, почетком 17. века, Милора-довићи су се осетили погођеним у својим интере-сима; тада је почело њихово исељавање: најпре у Аустрију, а потом у Русију. У тој земљи неки су се истакли као добри војници, чак војсковође, али нису заборавили ни свој завичај због чега су све до 19. века долазили у Херцеговину да би обишли и даровали задужбине које су некад подигли у ста-ром крају: увек манастир Житомислић као највећу њихову задужбину. Они који су били отишли у Аустрију то су чинили понекад, а они који су пре-шли на ислам никад.

* * *

Босна и Херцеговина је била простор у коме је превереништво било најчешће и највеће. То се обично назива њеном исламизацијом при чему се ређе и мање говори о унијаћењу богумила и право-славаца, то јест њиховим покатоличавањем које је често било суровије од њихове исламизације. О начину како се то радило и кажњавало сведочи извештај задарског надбискупа Бернарда из 1648. године римској курији: "Они који нису хтјели при-

101

хватити католичке вјере или су послати као робови на лађе, или су продани са женама пељешким трговцима и превезени у Италију или у друга мјеста" (Ј. Симрак). Млетачки капетани су сваку главу плаћали са 20 дуката што значи да су на овој несрећи људи, црква и трговина нашле свој рачун, то јест добру зараду.

ПРЕВЕРЕНИШТВО НА СТЕЋКУ

У дугом робовању било је појава да се ис-такнути појединци или читаве групе одрекну своје вере и пређу на ону другу: у овом случају ислам. Речено овим садашњим језиком то су били конвер-тиди: верски, наравно, или по старински преобра-ћеници, односно превереници. Обично су то чини-ли због неке материјалне или њој сличне користи као што је, примера ради, такав био прелазак бо-санских богумила у мухамеданство чиме је њихово племство, оно херцеговачко једнако, сачувало своје поседе и дотадашње повластице. Друга је до-бит била што су сада били поравнати с мусли-манима чиме су избегли судбину раје која је остала при своме. Њихов поступак Вук Караџић овако одређује (и осуђује): "Потурица, псеудотурца", то јест тобоже Турчин, а да би појаснио шта мисли о њима додаје: "Нема (зла) Турчина до потурче-њака". Пре њега ће један савременик исламизације наших крајева, Константин Михаиловић, Србин из Островице са Косова, који неком злехудом судби-ном постаде турски јаничар, о њима рећи ово: "За-борављајући своју добру веру хришћанску, при-мајући веру поганичку, величају је и много гори постају такви хришћани кад постану поганици, него прави рођени поганици". Најпознатији и по злу гласу најбоље запамћен превереник са нашег простора је Омар паша Латас; Михаило му је било име, био је српског рода и православне вере. Не зна се зашто је пребегао из аустријске војске у Турску,

102

али се зна да је у њој направио каријеру као мало ко до њега: догурао је до чина маршала, али је до-бијао најпрљавије послове: да гуши буне које су сваки час избијале у пространом турском царству укључујући ту и ону у Босни 1851. коју су повели муслимански феудалци против најављених ре-форми. Не зна се према коме је био суровији: пре-ма својој до јуче браћи у Христу или према својој новопеченој браћи по Алаху због чега доби по-грдан назив Џаур паша.

О том преобраћеништву стећак ништа не го-вори јер није ни могао говорити. Али, зато о њему казују нишани који су подизани после њега, а с њим су још неко време били у духовном суседству, иако већ тада нису били добре комшије. Нишани су као надгробни споменици у Босну стигли с Турцима. На гробу покојника увек су била два: изнад главе и подно ногу. Многи су, као и стећци, били украшени а неки и са натписом. Ових са натписом је мало, свега неколико, иако су они највреднији за проуча-вање овог питања. Најпознатији је онај у селу Чадовини код Рогатице. На њему је натпис који гласи: "Хасан и Ахмат два Радиловића сина. И у то стари Хасан умре. И что бијаше ово: јер бише узор човјече и јуначе јунак. И ту нерово брата Ахмата, велике жалости ради писаше. И да је благословена рука тко ће пројти. Проклет који ће привалити (споменик)" (52-бр. 217). Имена су муслиманска, јер су већ прешли на ислам, али је презиме српско јер им је оно могло бити само од користи будући да се радило о угледној кући. Натпис је писан ћирили-цом а у њему је доста од говора стећака: "благо-словен", "проклет" што је природно,јер је то један од најстаријих нишана и зато најближи стећку. О тој браћи и њиховом нишану Диздар пише: "Хасан и Ахмет су вјеројатно натпис посветили свом оцу, који је погинуо у неком боју или у каквом сукобу. Натпис се у свему ослања на традицију старих бо-

103

санских епитафа, по форми, језику и писму мада се односи на Босанце који пређоше на ислам. У украсу се овај нишан угледа на старину" (20-428). Једни су отишли на једну, а други остали на првој страни, то јест у вери о чему сведочи нишан из села Брановића код Рогатице: "И погибе на боју деспотову. Асе билег Махмута Бранковића на сво-јој баштини. Да је благословена рука која сијече и писа" (52-бр. 225). О тим Бранковићима Бешлагић оволико: "У историјским изворима 15. вијека спо-мињу се босански хришћански феудалци Радослав и Радивоје који су вјеројатно блиски рођаци Мах-мутови. Пошто је и војвода Радивоје Опрашић из краја око Рогатице, одакле је и Махмут Бран-ковић, има готово потпуно једнако клесан и украшен стећак као и Махмут, оправдано се може претпоставити да су њих двојица такођер блиски рођаци" (17-265). Овај Махмут је погинуо у неком боју ("деспотову") али се не зна да ли на његовој страни или против њега. Не зна се ни ко је био тај деспот, али се зна да овај Махмут није покопан под овим нишаном јер да јесте на њему не би писало "а се билиг" већ "а се лежи". Он је, значи, покопан не зна се тачно где, али је споменик подигнут на њего-вој баштини, то јест добру што су учинили његови наследници или рођаци који су са овим нишаном озваничили своје право на њу чиме су урадили исто што су чинили њихови стари на стећку. Због тога је Дворниковић стећак назвао тапијом у камену. Није сваки, али они властелински то јесу јер би било бесмислено очекивати од оних који ништа нису имали да то саопштавају са великим, укра-шеним и са натписом спомеником: да се види ко су били не треба више од обичне плоче. Тако се на само једном споменику, у овом случају нишану, чита историја верског раскола, потом превере-ништва и најзад чува оно што се лако могло изгу-бити ако се остане при старом. На руку им је ишло понашање турских власти које, бар у прво време,

104

нису дирали у њихове поседе нити су тражили ве-лике дажбине због чега је многа властела нас-тавила да живи као да се ништа није догодило; осим, наравно, вере и одоре коју су пресвукли. Та-ко се потврдила она Дворниковићева, да босанска и херцеговачка властела нису биле везане за звање већ за посед, због чега су се лако одрекли титула, али имања никако или једва. Најбоље су прошли они који су сачували поседе и стекли нова звања што је био случај са Стејапном Херцеговићем, си-ном Херцега Стјепана, који је по преласку на ислам задржао презиме и добио име Ахмет да би убрзо након тога стекао звање великог везира (20-424).

Преконоћ нису могли да раскину са својим до јуче због чега су стећак и нишан неко време на-ставили да стоје један поред другог а да и једне и друге праве исти мајстори. Бешлагић наводи неке примере који показују овај наставак стећка: "Из-гледа су босанскохерцеговачки Муслимани у првим деценијама турске управе оскудијевали у клесарима надгробних споменика због чега су се морали ослањати на мајсторе стећака који су, пре-ма традицији, неминовно преносили много тога са стећака на нишане. Нишани Махмута Бранковића и војводе Радивоја Опрашића дјело су једног мај-стора и то мајстора стећака - кршћанина" (17-536). У натпису на једном нишану пише да је то биљег Сулимана Ошкопице; писар је био хришћанин, јер да је био муслиман написао би Суљеман као што на другом не би написао Ахмат већ Ахмет. Ово није са стећка или нишана него архивски али једнако занимљив податак који сведочи о заокретима у исламизацији који исту кућу рачвају у две вере. Он потиче из 1528. године а говори о једном ташчији (клесару) из Сарајева. Његово име је Махмут а син је Вуканов, он је, значи, наставио очев занат пошто је прешао на ислам, са само овом разликом: отац је престао да прави стећак а син почео да прави

105

нишан. Слично се у истом добу догађало са унија-ћењем православних што је било на само пола ко-рака од њиховог покатоличавања. ] У том послу се посебно извештио фрање-вачки ред у Босни који је спретношћу, само њима познатој, од тврдих и бунтовних православних и богумила створио кротке и питоме људе због чега су се хвалили да они "попут овчица слиједе своје духовне пастире", при чему су велику помоћ имали од неких новопечених католика, то јест превере-ника. О једном пише Јован Цвијић: "Можда је нај-више за католичку веру у Босни учинио Анђео Звјездовић, који је био православне вере и тек као младић прешао на католичанство и доцније постао старешина фрањевачког реда у Босни" (Балкан-ско полуострво, Београд 1966. г., с. 337).

Турци се, они прави, нису пуно распитивали о мотивима овог преобраћеништва нити су ове преверенике запиткивали о разлозима њиховог Ј поступка, али им нису ни много веровали. У том ретко показиваном али увек присутном подозрењу треба тражити позадину додатног доказивања превереника у новој дружини због чега обично претерују и по томе личе на верника који се упиње да буде већи муслиман од Мухамеда, односно већи католик од папе. То је могао само ако у себи угуши себе до јуче, то јест своје порекло за које неће да чује, али не може да не зна. У тој преоданости је психолошка позадина њихове суровости према до јуче својој браћи због чега се у истом човеку вијају две душе: једна би да га смири, али му друга не да спокој због чега је располућеност судбина, али и казна, на коју сваки конвертид унапред мора да рачуна, чак и када за њу не зна. Зато је ове сада Муслимане у Босни највише испунило признање Меше Селимовића да је српског порекла, и ништа мање Иво Андрић за кога би речено да је својим писањем Босни нанео више штете него све војске

106

које су кроз њу прошле, уствари харале по њој. У том претеривању да се одрекне од себе до јуче, и пожуривању да потврди себе од јутрос, законито се праве незграпности, па и неписмености, због чега су са стећка узели управо оно што им никако не одговара, још мање потврђује њихова заговарања. Они су, кажу, баштиници богумила што је по себи бесмислица: мада на своју руку богумили су били хришћани од чега се они склањају као ђаво од там-јана. Није им се посрећила ни позајмица крина са стећка, који су ставили на своју заставу: љиљан је симбол хришћанства. Вензелова: "Крин је главни мотив хришћанске, мистичке иконографије" (53-163) - што значи да се прошлост може лагати али се не може преварити.

ЗАБОРАВЉЕНИ СТЕЋАК

И поред замолнице, често и клетве, да се "не тица" у ове споменике народ је уништвао те над-гробнике. Нешто од овог понашања може се об-јаснити људском халапљивошћу да се са мало труда добије пуно, због чега су многи стећци угра-ђени у куће, ограде или путеве. Други споменици су нестали због сељакове потере за златом, јер су по народу колале приче да је под овим спомени-цима закопано големо благо, злато пре другог. О томе сведочи Бенац: "Откопавање под стећком бр. 12 је извршено зато што је ово један од најљеп-ших споменика и што нам у натпису пружа податке о покојнику. Установљено је, међутим, да је неко већ раније подрио овај гроб. Гробница и камење од кога је она грађена били су сасвим растурени, а кости спретуране и разбацане. Лобања се није мо-гла пронаћи. Неки копач блага је још давно пре-тражио садржину гроба и спретурао све под стећком" (1-42). Њему сличног мишљења је Фи-липовић: "Уништавање стећака врши се већ сто

107

љећима. Поред тога што пропадају усљед дјело-вања природних сила, највећи непријатељи сте-ћака су непросвећени људи: уништавају их јер они представљају готов и спремљен материјал који они користе за подизање мостова, цркава и других гра-ђевина. Често стећци страдају приликом грађења друмова, жељезничких пруга и других објеката. И неовлашћени истраживачи и празноверни копачи блага наносе велику штету, јер померају стећке са њиховог првобитног положаја и уништавају пред-мете које нађу под њима а који су за њих без врије-ности" (23-134). Катић каже: "На крају да истак-нем жалосну чињеницу, како су временом многе некрополе стећака нестале, а неке се прориједиле. Без икаквог разумијевања стећци се разбијају, употребљавају за зидове око ораница, за градњу и различите сврхе. Еклатантан је примјер моста у близини врела Цетине. Мост је направљен од са-мих стећака. То рушење и уништавање стећака почело је већ у 18. стољећу. Крајње је вријеме да се за- штите стећци од даљег уништавања јер ће иначе нестати, а с њима један важан документ народног живота и културе у старој хрватској жупи Имотски и Цетини" (31-167). Од овог немара или нехаја - како ко хоће, није поштеђена ни нек-ропола Радимља; она је пресечена путем и све што се на том путу нашло је раздробљено и уграђено у његову основу: није пуно порушено али је то доста као пример наопаког понашања према овим споменицима.

Према овим сведочењима немаран однос народа према стећку је последица његове не-просвећености, грамзивости и лаке користи од њега. Ниједно од ових обавештења не помиње разлоге које је пре више од пола века дао Дворник-овић. Значи: у времену када се о стећцма најмање размишљало психолошки. Ево тог његовог об-јашњења: "Духовни однос самог народа према споменицима ове врсте нема ништа заједничког са

109

романтичним осећањима интелигенције или тео-ријском радозналошћу научника. Тај однос укоре-њен је дубље, у инстинктивном слоју психе и зато је приснији и директнији. Случај са згошћанским стећком када је у расправи око земље, у новије доба, неко одбио натпис и име са стећка најбоље показује да тај народ још увек осећа шта су у ствари били ти стећци. Научници могу да се дови-јају разним хипотезама и тумачењима али потомци још увек носе у крви једно непосредно сазнање. Они имају органски контакт са психом која је те каменове клесала и на одређена места и на векове постављала. Они осећају и њихову практичну стра-ну и њихов животни резон због чега не можемо ни ми ову појаву да схватимо. Ти каменови су и белези белега ("билиг") у камен уклесана "тапија" ба-штине и поседа (21-932). Мада је ово речено стар-инским психолошким језиком ("инстинктивно", "органско"), Дворниковић је на трагу истине: сте-ћци су у народу заборављени јер он те споменике није ни доживљавао као своје! Због тога их назива свакојако, али никада својим. Они су за њега били опомена, али и претња, да се зна ко је ко и шта је чије: "У средњевековној Босни племство и вла-стела било је везано за реалан посед и баштину а не за титуле. Надгробни каменови су у исто време видне и опипљиве "тапије", "чувари баштина". Његово домишљање, нека за сада буде то, нико није усвојио, али га, истина, нико није ни оспо-равао. Разлог за то је следећи: нико није на овај начин ни разматрао постојеће питање. Једини, па и он успут, био је Бешлагић: "Не би се то могло тумачити намјерним уништавањем стећака зато што су они спомен на "богумиле", "јеретике" и не-пријатеље крста. Против тога говори однос сусјед-них Купрешана који се сахрањују баш међу стећке" (11-191). То су католици; на гробљу у Мандином Селу на Дувањском Пољу сахрањују се православни: и они, такође, међу стећцима, али ни

111

један ни други пример, а ни оба скупа, не казују да ли је ово уништавање споменика могло бити (или било) у некој вези са траговима народног сећања на феудалце иако је Дворниковић циљао на њих, а не на богумиле о којима је, успут речено, увек го-ворио благонаклоно: "Богумилски духоборци не хтедоше византијски подржављено хришћанство ни римски организоване државе. У Босни они су нашли своју нову и праву отаџбину".

Народ је добро разумео стећак: он је билиг власништва које је властела хранила средствима ништа нежнијим од оних са којима су се служила њихова сабраћа у било којем крају тог доба. Он прича причу о силницима који су легли на своје "племенито" а да од сумње не остане ништа, ове споменике украсише призорима ратовања, лова и двобоја што је била разбибрига властеле коју обичан свет није ни имао прилике да упозна, а ни-како да се и тим активностима бави. Стећак је, према томе, споменик нашег средњевековног феу-дализма. Тачније: споменик њему. Обичан народ је имао стећке али своје: они су најчешће обичне плоче, без украса или натписа, углавном по страни некрополе. Значи: на њеном неугледном месту. За-то су они велики и китњасти били изазов због чега нико није прекопавао гробове сиромаха: знао је да они на овом свету нису имали ништа, због чега ни на онај други нису ништа могли да понесу. Такође, они нису могли ни на овом свету да оставе било шта вредно. Али се зато знало, или бар веровало, да се испод ових "тапија" може пронаћи благо оних који су њихове очеве или дедове кињили у име правде коју су сами кројили, због чега је народ слу-тио, и када није знао, да пуно тога са том њиховом правдом није у реду. Потврда: сељачке буне.

Чак ни ова гробља народ није доживљавао као своја; он их назива грчким, мађарским, каур-ским, римским (римачким), чифутским или ди-вовским. Најнеобичнији је назив који казује да је

112

то "кужно" гробље. Може бити да је настао од народног присећања на богумиле, јер је то била омиљена погрда римске курије која је кугом нази-шала својеглаве Босанце који су се откинули од православне али се нису приклонили католичкој цркви. Већ тамо некој босанској. Због тога Бешлагић сматра да је стећак више споменик Цркве босанске, а мање народа јер се тај обичај обележавања гробова у Босни нагло изгубио са временом које се поклапа са престанком: "У вези са овим не можемо се отети ни утиску да је могло бити и намјерног уништавања стећака у вријеме прогона у каснијим вјековима, поготово оних важнијих за које се на неки начин (натпис, тради-ција) могло знати да припадају људима који су се истицали као сљедбеници босанске цркве" (15-109). Због већ показаног непријатељства пре-ма богумилима било би природно да је у уништа-вању стећака предњачила католичка црква. Није, међутим, било тако: Катић није уочио да су ови споменици у Приморју страдали више него било где друго, по унутрашњости на пример, иако се то могло очекивати јер је у Приморју утицај като-личке цркве био велики, готово једини. Он је у селу Морине код Трогира, недалеко од мора, утврдио да је некропола од стотињак стећака запуштена али неоштећена што осим уобичајеног поштовања гробља објашњава једним психолошки проницљи-вим запажањем: "Стећци су просте плоче и само неколико их је орнаментирано. Нигдје нема при-каза кола ни лова. Посве наравно, јер у том крше-витом крају нијесу живјели феудалци" (31-164). Живела је, значи, сиротиња код које се ништа није могло тражити, још мање пронаћи, због чега њи-хове плоче и гробља остадоше неоштећени.

Остаје Дворникович и његово тумачење: народ је стећке уништавао свакојако, али је оне властелинске оштећивао намерно да би их временом заборавио и са њима заборављао и ове

114

споменике, или се пак њих сећао, али као нешто што није његово већ њему страно. Исламизација Босне је само докрајчила оно што је већ било на рубу заборава: стећак је платио грех за који није био крив. Више није било државе, а ни цркве, које би чувале и продужиле са нечим што је и онако било на крају свог трајања. Овај је споменик поми-њан мање, потом ређе и најзад једва. Отуда његов заборав: породила га је и укопала иста класа, она феудална која се преласком на ислам одрекла себе и ових споменика. Стећци се нису могли преобра-тити због чега настављају са својим казивањем. О њима се може различито размишљати али се овим споменицима не може порећи социолошка вред-ност, то јест духовни поглед који је на свој начин гледало свет и живот у њему: увек са домаћим до-датком због чега је преузимао од других али друге није опонашао.

ИЗРАЗ И ПОРУКА

Глушчевић је у своје време поставио питање чији је одговор већ знао: "Шта је погодније да пре-зентује и пред нама и пред светом наше ствара-лачке способности: фреско-сликарство које, и по-ред врхунца пре и на нивоу италијанске ренесансе, лежи ипак у сенци византијских фреско-узора, или босанско-херцеговачки стећци у којима се акумулира један много дужи развој и у којима про-говара прастара заједница аутентичним естетским језиком, сем једне далеке аналогије, потпуно ори-гиналним у ставу уздигнуте руке са раширеним пр-стима на шаци, језиком наивне поезије способне да равноправно стане, по остварењу, чак и уз црначку скулптуру афричких народа" (24-7). Нешто раније Крлежа је о истом размишљао овако: "Наш про-блем, што треба да га ријешимо, управо је оно што у том средњовјечном и заборављеном сликарству није бизантско"! (34-16). Оба су у праву: фреска је (естетски) много већа уметност, али је стећак (пси-холошки) пуно вреднији. Она је сликана по стро- ( гим канонима цркве, казује о човеку какав он мора да буде. Уколико човек није такав, прети му па-клом: призори Страшног суда. Он је ослобођен сваке принуде, у изразу је разбарушен а у исказу неспутан, показује човека какав је био, без претњи казном за оно што је починио или није урадио. Оно што није византијско у српском фреско-сликар-ству јесте управо ово што је наше а то је, зна се, наш човек: свети ратници су наши мужеви, а со-поћанске девојке су наше цуре. О томе још непо-

117

средније, а са много мање угледања на друге, све-дочи стећак са својим изразом који је налик али није исти било ком узору као што једнако његова порука личи на друго, али није његово понављање. У оба случаја он је затеченом или преузетом увек додао само оно своје због чега и јесте јединствен као појава која је постојала и нешто значила за оне који почивају под овим спомеником.

ЕКСПРЕСИВНО НА СТЕЋКУ

Свим истраживачима стећка као и обичним путницима, ненаметљиво али увек, се намеће чест експресионистички поступак на овом споменику. Неупућеним у намере ових ковача то може значи-ти њихову немоћ да у камен урежу свој наум са одређеним односом, било у представи или слову, због чега су њима ови призори обично потврда неукости ових мајстора и очит доказ да нису овла-дали својим занатом. За оне упућене тај несклад је уметнички исказ, али и психолошка занимљивост, јер је са тим поступком мајстор урадио оно што је за њега било важно: да неуобичајеним истицањем само неких делова призора или ликова саопшти оно што је за покојника било од особитог значаја. Естетски ове представе не вреде пуно, али ипак до-ста казују. О њиховом уметничком домету се може расправљати, али се не сме обезвредити психо-лошка тананост са којом је овај мајстор своју намеру преточио у исказ на камену. Реч је, значи, о оном што би се могло сматрати експресиони-стичким поступком на овом споменику али то у потпуности није. Експресионистички поступак је, то се већ зна, покрет који се најпре јавио у лико-вним уметностима, а означио је отпор до њега при-мању утисака с поља због чега је заговарао њихов пријем "изнутра". Отуда у њему налазимо пуно трагања за оним иза гледаног и његово свођење на крик и визију, први је израз а друга чуђење. У оба

118

случаја са јаким наглашавањем онога што је за уметника било најважније. Овај ће поступак бити "откривен" у уметности примитиваца и црначкој пластици: обе су нескладне, па и незграпне, али су увек са неком поруком.

На овом споменику то је рука; најједностав-није објашњење је обично најприхватљивије јер је најуверљивије иако је оно често најнеизвесније. Дворниковић: "Огромна подигнута и отворена шака свакако има да нам нешто каже, да нас упо-зори на покојника, да нас заустави". Он није био први, а неће бити ни задњи, кога је овај мотив са стећка омамио. Са својом величином, изгледом, украсом и натписом ови су споменици као на-ручени за домишљања, па и нагађања, због чега овако експресионистички наглашена рука, одно-сно шака, мора да има неко значење: да није тако не би је ни било на стећку. Објашњење је пуно теже; ни подигнута рука, ни раширена шака, није нов мотив: он је пуно старији од ових споменика. Није у питању загонетка како је стигао на стећак, већ у одговору зашто се на њему усталио: око двадесетак. Вензелова није стигла до сигурног на-лаза: "Тешко је утврдити улогу симболизма руке на стећцима. Античке паралеле су ријетке. Нема доказа да руке на стећцима представљају руке виших бића. Можда представљају покојника али у преображеном стању" (53-308). Бенац сматра да мотив руке са мачем (или копљем) представља ратника али о самој руци не каже ништа (1-34). Сергејевски мисли да је гест с једном руком, савије-ном у лакту, и дигнутом увис са отвореним дланом, нека врста поздрава, "аdoratio", с којима су били поздрављани римски цареви (43-29). Није убедљи-во, јер владари у Босни нису били поздрављани на тај начин, због чега је вероватније да је овај гест упућен онима у животу, пре тога Богу: у другом случају као молба, у првом као позив, али и опо-мена, свима који то не знају: да је земља на коју сту-

119

пају баштина покојника под овим спомеником. Дворниковићево мишљење о руци, то јест шаци, као позиву или опомени је незаслужено прећутано иако оно није ништа мање вероватно од оних који тај мотив доводе у везу са старим и далеким култу-рама за које босански писари, мајстори сигурно, нису знали, али то не значи да од њих нису могли преузети тај мотив. Право питање је, према томе, ово: са којом намером су га ставили на стећак. О томе највише, и најбоље, говоре представе и нат-писи на њему. Они су саопштавања, разговори, по-руке и опомене сваком ко би насрнуо на оно што није његово а зна се чије је. О томе нешто казује овај на експресионистички начин урађена рука али она није једини начин тог саопштавања на стећку. Бенац је у нас први предвојио утисак који даје представа када је дата у целини од оног који се од-бија гледањем само неких њених делова: "У по-јединачним фигурама се врло често осјећа не-вјештина мајстора, неке фигуре испадају незгра-пно, пропорције неједнаке, положај неприродан. Ловац понекад јаши на тако малом коњу да му се ноге једноставно вуку по земљи, па је својом ве-личином достигао јелена, а дрво је мање од живо-тиње. По тим особинама добивамо сасвим другу слику ових сцена: оне дјелују наивно, недотјерано и могло би се рећи детињасто" (5-23). У селу Ху-ми-Лишани, крај Мостара, усечен је овај призор: човек са штитом и мачем. Фигура је у грубим обри-сима и без детаља. У односу на друге делове тела, глава је несразмерно велика, али су телу још не-прикладнији мач и штит: први је висок готово ко-лико и човек (53-339). Овај мајстор очито није ов-ладао опажањем простора и односа у њему- ако се естетског мерила тиче. Са оним психолошким не мора да буде тако, тај мајстор је сигурно знао (јер није био слеп). да његови односи на стећку не од-говарају оним у стварности али је највероватније наумио да буде баш тако. Њему је било стало да ис-

121

такне јахача, а не коња, једнако онај мач, јер они представљају, и наглашавају, да је реч о човеку који је имао одређен друштвени положај и био угледног занимања: први ловац а други ратник. Са том намером изглед покојника није ни био важан јер је он већ отишао на онај свет, због чега није било ни потребе да се дотерује - остао је и сачуван, као експресионистички поступак.

Нешто више спретности, али не много од-макле, ковач показа на стећку у селу Драгичићи крај Читлука. Призор је лов на јелена. Састав је овај: јелена прогоне пас и соко а сачекује га ловац са луком и стрелом. Мотив није новина на стећку јер сличних има доста. Ни распоред учесника овог лова није другачији јер је уобичајен на овим спо-меницима. Новина је експресионистичка намера овог уметника да у стећак урезано одговара оном у његовој глави замишљеном а то је, очито, исти-цање оних делова представе који су, по њему, главни у овом лову. Лов има смила само ако се улови плен. У овом случају то је јелен, он је из-рађен брижљиво, са доста појединости а уме-тнички сасвим пристојно. Нешто слабије је урађен пас али се зато издваја соко: он је по величини скоро као пас а безмало као пола јелена. Да би ове несразмере учинио још необичнијим мајстор је ло-вца приказао мањим од сокола, а лук и стрелу још мало до његове висине. Знао је, наравно, да у зби-љи није тако али је још боље знао како је у лову: плен превасходно лове соко, пас и стрела; човек је у том послу углавном "техничко лице" због чега је овај мајстор смањио до стварно могућег изгледа у односу на друге учеснике у овом лову, или било ком другом. Овај је експресионистички поступак још очигледнији на стећку у селу Убоско код Љу-биња. Мотив је сличан: лов на јелена са птицом и псом. Јелен је у трку, пас јури за њим, а једна птица (соко) већ је на јелену а друге две круже изнад ње и њега. Мајстор истиче кљун птице; он је огроман;

122

знао је да није тако али је урадио тако: соко је тај који открива јелена и зато је на овом саставу гла-вни, јер да њега није ова би се јурњава завршила у некој шали на рачун ловаца и њихових прича.

Ова намера је још наглашенија у призору са стећка у селу Сарајлићи на Дувањском Пољу. Бешлагић га овако описује: "приказана је сцена лова на јелена. И овдје је ловац на коњу. На глави има украс. Он управо копљем гађа јелена. За јеле-ном трчи пас у кога је завинут реп" (11-382). На изглед то је обичан мотив али је овај са необичним детаљем. То је оно огромно копље: без њега би је-лен умакао а ловац остао празних руку. Мајстор је знао за прави однос али је истако копље, као нај-вредније, због чега се није послужио реалистичким него је прибегао експресионистичком поступку. Једнако тако ће урадити мајстор са Купрешког Поља о чијем умећу Бешлагић овако саопштава: "Обадва витеза су на коњима. Једнако су обучени и опремљени. На глави су им капе које заштићују лице. Лијеви борац једном руком држи узде, у дру-гој је управо издигао мач. Коњ је поносно повио главу. Други витез, исто тако, једном руком држи узде, задржава коња који се пропиње, а десном ру-ком је подигао мач. Као да овог тренутка борба почиње" (9-69). Једини детаљ који се код обојице истиче је мач у руци, он је несразмеран својој и њи-ховој величини али је примерен ковачевој намери: у двобоју одлучује мач. Поготово ако је велики и дужи од оног другог.

Мотив уздигнуте руке са отвореном шаком и раширеним прстима или мотив јелена су представе много старије од стећка. Босански мастор је ове мотиве преузео од старине али их на овом спо-менику није представио на стари начин. Још мање са оним раним њиховим значењем. Он их је прила-годио овом простору и његовим људима. Отуда њихово практично а не митолошко представљање. Због тога она рука није поздрав онима на небу, већ

125

позив овима на земљи, као што ни онај јелен није мотив душе која чезне за Богом, него ловина која мами: због задовољства или разочарања, свејeдно.6)

СИМБОЛИЧНО НА СТЕЋКУ Уобичајено се сматрало, раније више него

сада, да призори на стећку углавном, ако не само, говоре о животу а мало, или нимало, о смрти: "Ни мистике и надгробне сентименталности нема на тим споменицима - рече у своје време Дворник-овић. Нешто касније огласиће се Крлежа са оном његовом да ни једна рука на стећку "није скло-пљена у предсмртној молитви". По њима предста-ве на овим споменицима су призори из живота, најчешће оног лагодног или бар смиреног. Да ни то објашњење није једноставно уверио се већ Видо-вић: "Представе кола спадају у ред појава које још нису објашњене нити интензивније проучаване". Бенац у колу види забаву и игру, Вего у њему гледа посмртни чин, Караман није открио култ смрти а Вензелова сматра да коло служи као вођа души на њеном путу ка оном свету. Ова је врста кола била позната словенским народима и пре њиховог примања хришћанства: оно је старије од њега. Црква је у почетку трпела овај обичај али га је већ при крају средњег века почела да прогони - као поступак непримерен вери. Пуно је тога (још) необјашњено, па и питање: да ли је коло на стећку тужбалица која оплакује покојника или се ради о неком облику ближем правом колу - оном веселом. О томе Бешлагић каже: "Изгледа да су сви ти и такви налази посљедица старог паганског обичаја играња кола као знака култа мртвих" (17-98). Ово коло се још игра у неким нашим крајевима. Вензелова наводи да га изводе Власи у Дубоком на Духове а за душе покојника" оно служи за добробит и утеху мртвима (53-348). Није, значи, за живе

126

али није сигурно ни да је за мртве; о томе опет Бешлагић: "Питање кола на стећцима још није довољно проучено. Интересантно је, међутим, да на стећцима нема других приказа погребног карактера нпр. приказа ношења мртваца, нарицања над гробом, гошћење код гроба. Један искључив став у том погледу за сада не би био сасвим основан" (17-100).

Није још објашњено ни често присуство је-лена на овим споменицима иако је ова животиња, као света, одавно позната. Онда је јелен симболи-зовао бесмртност људске душе због чега није нео-снована претпоставка да јелен на стећку предст-авља неко божанство или "велелепни дух" - како се нагађало. Бешлагић на овом споменику није нашао потврду за ту претпоставку. "Трагао сам за евентуалним паралелама наших кола са јеленом, али их нигдје нисам нашао" (17-101). То, међутим, не значи да ових поређења нема, или да њих не може бити, на неком другом месту. Јелен је живо-тиња позната као жртва и као животиња којој се приноси жртва: нека друга животиња. Жртва је-лена има неке сличности са курбаном, то јест обичајем муслимана да једном годишње закољу овна. Та жртва је добро дело али и услов за улаз у џенет (рај) због чега курбан има нешто заједничко са јеленом као жртвеном животињом, а нарочито са јеленом као преносником душе у рај. Ако су ова тумачења бар унеколико тачна, не чуди често при-суство јелена на стећку: од укупно 181 призора лова на овим споменицима, њих чак 166 приказује лов на јелена. Јелен је био велики изазов за лов, једнако изврсна храна, због чега се, као жеља, често јавља на стећку, али је за чуђење зашто на стећку нема, или има али мало, и других, једнако добрих животиња. Зеца, на пример, нема ниједном иако ни његово месо није за бацање. Ради се, очито, о поштовању животиње која је имала одређен значај за ове људе али право значење још није

127

утврђено: да ли је то онај стари или на овом спо-менику јелен преиначен у овај профани. О томе се може расправљати али се не сме рећи да је све објашњено: стећак је дужник науке али је и наука њему остала дужна.7)

Други, једнако занимљив, симбол на стећку је онај који приказује крилатог коња са змијом која се савија око њега. Тај мотив, нађен на више места, Бешлагић овако описује: "На великој слободној површини пластично је приказана нека фанта-стична животиња која је веома слична крилатом коњу. Око крилаша је змија. Крилаш је изненађен и узнемирен, то се види по његовом држању и по крилима" (8-32). У потом нешто опширнијем опису ове чудне животиње он ће додати: "Да има двије ноге, ова би животиња сличила на пауна или пурана. Овако је она заиста фантастична. Мислим да није случајно што се уз њу налази змија. Свакако да овај приказ има своју симболику, о ко-јој засад не могу ништа сигурно да кажем. Овај до сада јединствени познати примјер оваквог приказа сигурно ће бити доста занимљиво питање у даљем проучавању симболике стећака" (8-60). Нешто раније Бенац се срео са сличним, али не сасвим ис-тим, мотивом - то је представа коња са змијом: "Позната је ствар да је змија од прадавних времена представник хтонског свијета. Баш због тога и представа коња, у овој комбинацији добива другачије значење". У народним песмама и њего-вом веровању коњ је по много чему изузетна живо-тиња, он има натприродну, готово демонску моћ као што то има и змија: "Њена хтонска обилежја још су много сигурнија неког код коња" (4-79). Она је, по народном веровању, добар демон због чега је не ваља убити, - ону кућну никако.8)

Доказујући богумилско порекло стећка Со-ловјев је тврдио да се на овим споменицима крст јавља као орнамент сасвим ретко, па и то мало је углавном у искривљеном облику. Оне који поричу

130

то порекло, он назива "симпатичним дилетан-тима", значи: неупућеним у ово питање и непозва-ним да о њему расправљају (46-86). Бенац је утврдио друго, за некрополу Радимља: "Овдје крст није изузетак, него доста чест мотив" (1-33). Бешлагић за накреполу на Купресу утврђује слично: "Појава оволиког броја крстова говори да он већ сада поприма значај опште карактеристике свих стећака. То све више говори против тезе не-ких научних радника да су стећци искључиво богу-милски гробови" (9-175). Милетићева усваја ова два налаза: "Без ривала по просторној распро-страњености, по броју некропола и споменика на којима се јавља крст остаје, утврђено је, најчешћи украс не само међу симболима него и у целокуп-ном репертоару који нам презентирају стећци" (39-59). Wenzelova: "Можемо закључити да су кр-стови један од најчешћих облика украса на стећци-ма. Треба нагласити да ово противуречи оном што се раније вјеровало" (53-91). Мисли, наравно, на претпоставке о њиховом богумилском пореклу због чега је Шидак за цркву босанску мислио да је била правоверно хришћанска, а Глушац сматрао да је била православна црква. У било ком случају крст је знамење хришћанства и симбол Христових мука. То што богумили нису признавали ову жртву представљену у лику од дрвета или метала, не значи да нису поштовали ово страдање.

Необично је и зато занимљиво присуство на овим споменицима крста у облику "свастике": она се налази на тридесетак стећака. Тај знак Мати-јевић овако тумачи: "Криж се у оквиру кршћанске културе јавља у низу различитих облика. Неки од њих су познати као симболи, односно елементи ор-наментике и прије појаве кршћанства. Међу њима је најраспрострањенији облик свастике (кукасти криж, сrux gammata), симбол среће и здравља, а у неким примитивним културама симбол сунца. Сва-стика и као симбол долази на босанским и херце-

131

говачким стећцима" (в. Енциклоиедија ликовних умјетности, Загреб, 1956. т. с. 248). О томе како је овај симбол стигао на стећак - нема ни речи иако је то најизазовније питање његовог присуства на овим споменицима. Најпознатији је, и најлепши, на стећку у Еминовом Селу на Дувањском Пољу. Не зна се како је ту стигао; највероватнија претпоставка је да је то могло да буде само са југа, то јест Приморја јер се споменици са овим симболом растежу по линији Радимља-Мостар-Лишти-ца-Имотски-Врлика-Книн: сви су ближи мору од овог дувањског. Стећак, међутим, не би био оно што јесте да и овде није замутио објашњење. Бенац споменике на Радимљи смешта у 15. или 16. век, Вего оне око Љубушког исто а Катић оне далматинске у другу половину 14. и прву половину 15. века. За ове са Дувањског Поља Бешлагић каже да се: "Са много вјеројатности може говорити о почетку стећака у првој половини 14. вијека, а вјеројатно и нешто раније" (11-386). Ако би ово "вјеројатно" било сигурно, а датирање ових споменика померило " нешто раније", то би значило да су ови споменици међу најстаријим, у сваком случају старији од оних према Приморју: у том случају они би били самосвојни што је, опет, мало вероватно јер у том крају тада није било историјских, уметничких па ни психолошких "пријемника" овог симбола због чега нема друге него да је (ипак) дошао са југа: на начин и путем који се још не зна, јер са неке друге стране није могао доћи на ово Поље. Ова загонетка је само један од пуно примера окука, па и клизавица, у изучавању ових споменика. Они су дали доста обавештења али оно најдрагоценије нису: када су подизани због чега ће наслућивања, па и нагађања, о њима још бити, а да се ни тада она неће тачно утврдити, са стећака или неким посредним путем.

Стећак је већ по себи симбол (положаја, вла-сништва) због чега симболи на њему одговарају

133

његовој поруци о себи. Они нису његова новина али јесте новост како су се на њему нашли и да ли на овом споменику значе, или слично, значењу ко-је имају у другим просторима и давним временима у чему је испредњачила Wenzelova када неке сим-боле на стећку доводи у везу са њиховим значењем, за која наши људи тог времена нису знали нити су могли упознати. Због тога је вероватније да сим-бол руке, односно шаке има своју "практичну" по-руку: било да је позив или опомена што би сада значило, или би могло бити да је тај мотив, и неки други, усвојен са стране али сада преведен на до-маћи начин. То не би била првина. Слично се дого-дило "свастици" која је од првобитног симбола среће, односно здравља добила значење млинског кола, то јест постала симбол рада.9)

ФАНТАСТИЧНО НА СТЕЋКУ

Већ је положај стећака простор на коме може заиграти машта оних који су та места изабрали за свој вечити починак али и неимара који су поди-зали ове споменике. Већина некропола је по пади-нама брежуљака или на шумским пропланцима: у оба случаја на оку пролазника и близу његове ноге. Својим необичним обликом, једнаком величином, они су на себе привлачили пажњу са било које стране да им се прилази. Посебно су мамили они са украсима а додатно они са натписима. Скупине ових споменика су обично у кршу (Херцеговина) где се стапају с каменом или окружени шумом (Босна) где у сумраку, на месечини још јаче, доби-јају нове и још чудније облике у поређењу са оним како се виде по дану. Такође, они добијају дру-гачија значења јер се тај народ већ био наслушао прича ко је, тј. која сила, могла да то големо ка-мење довуче и постави баш на тим местима. Ова је необичност истакла многе легенде о стећку. У тим

134

причама он је споменик, али и опомена да иза њега, или у њему, стоји демонска снага која га чува због чега није упутно да се у њега дира. Те су се легенде, скупа са стећком, касније проредиле и у понечему избледеле, али су се неке помно сачувале до наших дана. Бешлагић наводи једну од ових прича, овог пута са Купрешког Поља: "Споменик није препу-као сам од себе. Једне љетње ноћи године 1885. тражећи благо, Равњани су овај стећак ћускијама преполовили, по дужини и висини, а онда су га макли и преврнули. У гробу су нашли само костур. Слиједећег јутра је пао велики мраз. Сматрајући да је то казна за оскрнављени "грчки гроб", сељаци су спојили половине камена, али им то није у потпу-ности успјело" (9-30). Најмаштовити се показао мајстор Грубач; о том необичном човеку Бенац мисли овако: "Најчу-венији ковач у херцеговачкој школи био је Грубач". Он је својим умећем украсио многе спо-менике; о његовој надарености говори Миле-тићева: "Његовом руком је исклесано и гранато дрво на сандуку у Бољуну. Коњ, пас, птица и јелен као мотиви за себе али сви повезани, удружују се на споменицима овог краја са животињама посуђеним из фантастичног света, такође са рептилима, реалним или нестварним" (39-111). Необичност мотива ове врсте споменика тог краја је нато-пљена маштом која се неће поновити, а ни достићи на стећцима других крајева: "Чудни хрибиди пса-вука или чудовишта с рогатим бодљама немају даљих пандана као ни сцена борбе пса са змијом и змајем из Убоског или са чудним рептилом из Бољуна. Композиција конфронтираних змија -чворова на сандуку из Бистрине и афронираних и спојених змајева на пет споменика непоновљив су украс ограничен на некрополе уског круга око Хутовог блата и у Худову" (39-111). О истом Wencelova је следећег мишљења: "Разна бића из Бољуна

136

и недалеких Опличића теже су уочљива међу ло-калном фауном. Она су, највјеројатније, дјела једног мајстора, Грубача који је потписао двије овакве представе" (53-259).

О том надареном мајстору мало се зна иако је својим талентом, маштом нарочито, далеко на-дмашио друге коваче. Ови су у стећак обично урезивали оно што су знали, а то им је било на до-хват руке и ока. Нису били обдарени маштови-тошћу а, можда, ни оним "нервом" без кога урађено остаје емотивно посно и психолошки јалово. Значи остаје осиромашено за доживљај - онај естетски. Овај Грубач није био такав. Он је био мајстор, онај расни, да машти остави њено али и себе да удене у њену игру после чега се добила нека посебност у ономе што се створило. На споменику у Бољинама остави необичан призор: ждребац у отменом трку, како то само коњ уме, бежи испред неког чудовишта које личи на неку велику амебу или непознату птичурину, са јако наглашеним оком што очито не слути на добро прогоњеном ждрепцу. Зашто је овог коња урадио тако да га се не би постидео ни овај сада сликар а оне животиње, шта ли су у облику и размерама које не одговарају ни коњу, а ни психолошкој напетости коју ова представа носи на себи, тачније: избацује из себе. Објашњења могу да буду различита, али је највероватније ово: коњ је као добро познат могао да буде представљен само како стварно изгледа али је зато она непозната животиња овог мајстора ослободила терета да призор на стећку пресликава из живота: сада је његова машта дошла на своје. Та је животиња морала да буде замишљена у неком расплинутом обрису, од коња много већа, због чега прети и напада, заправо плаши: као што то чини свако чудовиште. Она је, значи, "измишљотина" Грубачева али се налази ту по његовој намери јер без ње ова представа не би прскала од своје напе-

137

тости. Овај се мајстор једнако маштовит показа на стећку у Опличићима где је ова представа : лав, затегнут и накострешен, како приличи цару живо-тиња, креће према нечему што може бити немоћна животиња (јагње или нешто што наличи њему). Значи: на жртву која је сапета у покрету, како то обично бива када се немоћник сретне са силником. У натпису Грубач неочекивано додаде: "А вреба лав" (49- бр. 36). У Херцеговини није било лавова, али овај симбол стиже на стећак. Његово прису-ство на овом споменику Диздар овако објашњава: "Грубач је по неком унутрашњем нагону схватио потребу да каже нешто, посебно, лично, о себи и свом времену. Лав који вреба враг је, напасник што свакодневно пријети својом присутношћу, омета-јући праведнике да се посвете свом послу" (20-421). Он се није смео поменути али се могао заогрнути симболом: лав вреба а то је, у оном времену, могао да буде само онај турски!

Други ковачи нису достигли овог мајстора по његовој маштовитости и његовим фантастичним приказама на стећку, иако су понегде занатлијски бољи од њега. Нешто више маште показаће кле-сари око Калиновика и са Купреса. Они се поза-бавише са змајевима: омиљеном приликом за дуге и необичне приче. Прву представу, ону на Гвозном, Бешлагић овако описује: "На водоравној страни је приказана фантастична животиња. Тијело те жи-вотиње је змијолико повијено. Око средине труп јој је дебљи и има крила, а реп јој је дугачак и на крају рачваст (разигран). Страшне раље ове живо-тиње су отворене и у први мах изгледа да из њих сукље пламен, али пажљивим посматрањем види се да аждаја управо хоће да прогута једну жену. По свему изгледа да је ово представа змаја" (13-40). Он присуство змаја на овом стећку везује за хришћанство, због чега ова представа није усам-љена на овим споменицима. На овом стећку у Вла-

138

ховићима змај је разјапио раље и само што није прогутао овна или козу (13-92). Да ли је ован или коза није од неког особитог значаја, али је од посебне вредности присуство жене на првом стећку. Тај мотив (ако је заиста жена) на овај споменик је могао да дође само од хришћанства: познати призори грешнице која се кажњава паклом у коме ће окајавати своје недолично понашање у овом свету. Овај мајстор свакако није мислио на одређену жену, ову или ону, него на жену уопште због чега је овај призор ставио на стећак као опомену да пази на своје поступке јер су о њеном неверству и свакојаким враголијама и онда колале приче, једна од друге гора по њу.

По маштовитости се издвоји мајстор стећка из Доње Згошће: најукрашенијег споменика. По свим својим особинама овај је стећак велико чудо: највећи је, најтежи и најукрашенији - такође и најзанимљивији. Психолошки највише мами пред-става на којој се налази дрво за које је привезан (!) леопард (!) а изнад њега змај. О том змају, или аждаји, Бешлагић каже да је "јединствена појава на стећцима", а тумачи је овако:" Мислимо да је он ту дошао или као нека врста патрона куће, или као опомена на зло које би могло да дoђе, јер је увјек негђе присутно" (15 - 93). Ово тумачење је нео-бично ("патрон") али је основано: змај може да слути зло, али може да буде и чувар куће - зависи како се она према њему понаша. Чак и да није како треба, он је њен заштитник јер брани другима, ништа бољим од њега, да зађу у његов забран. Ни присуство леопарда на овој представи није насумице: он је животиња из рода мачака а оне пословично слове као лукаве и на ненадане поступке увек спремне, због чега с њима ваља бити на опрезу: зато је овај леопард привезан за дрво.

Највећу загонетку, што се фантастичног тиче, остави мајстор на стећку са Купрешког Поља. Бешлагић је описује као представу којој се не

141

може докучити облик а значење никако: "Прика-зан је интересантан и врло необичан орнамент, који понекад сличи сеоској дрвеној столици, некад некаквом музичком инструменту, жртвенику, чо-вјеку, змијама, а својим горњим дијелом на пјевца" (9-183). Ни Wencelova није одгонетнула ову пред-ставу због чега је ставља у неодређене мотиве: може да буде пуно тога а не мора ништа, или то може бити нека играрија мајстора, значи: обичан украс. Или је, ово додајем ја, подвала неког шерета који је у неком ушинутом расположењу на овом камену оставио загонетку због које ће многи ка-сније трљати главу. Ма каква истина била, није тачна она сурова оцена о сировом духовном жи-воту онда људи јер да је било тако, ових споменика не би ни било а никако не би било, овог необичног, то јест фантастичног на њему. Тога нема пуно али га нема много ни у овом сада човеку што значи да је свако био какав је могао бити: већ према при-ликама које је имао и времену у коме је живео. Упоређен са овим јадом од маште на савременим гробљима, стећак је споменик од кога се још много тога може да научи.

ПРИМИТИВНО НА СТЕЋКУ

Психологија је већ опоменула човека да га најчешће вара језик којим говори уколико би нече-му што тражи дугу причу желео да да кратко и тачно значење. Примера ради: појму примитиви-зам. Према одомаћеном објашњењу примитивитет је првобитност, изворност, једноставност, прос-тота, обичност или неразвијеност -духовна, од-носно културна. Већ је број назива доказ колико се ово понашање опире крутом утеривању у само једно значење због чега стећак у натегнутом по-ступку може да буде свако од ових али да у оном опрезном не буде ни једно, или пак он у понечему може да личи и на једно и на друго. Зато што је не-

142

могуће одредити само једно његово обележје (оно "право"), неспоразуми су природни баш као што су то и тешкоће: изворност може али не мора да буде необичност као што ни једноставност није увек простота о чему сведоче фигуре Лепенског Вира али и многе са овог споменика. Није се више по-срећило ни енциклопедијској одредници ове умет-ности: "Под теримном примитивна умјетност ра-зумјева се умјетност настала изван круга виших цивилизација као и изван културне антике, исто-чне и Јужне Азије, те дијела предколумбовске Америке" (Енциклопедија ликовних умјетности, Загреб 1956. г. том 4., стр. 26). То су заједнице чији је начин живота преживео неолитску револуцију али се није покренуо ка "историјским" цивилиза-цијама због чега је њихово понашање затворено у скученом простору села и племена, а не града или државе. Усамљеност је, значи, њихова судбина или избор-ако су они овог другог били свесни. Два најпознатија примера јесу огромни камени кипови расејани по падинама Ускршњих Острва и дрвена пластика откривена у забитима Африке. У оба случаја то су простори који нису имали готово никакве везе па зато ни размене са развијеним културама због чега се нису могли помаћи од оног већ заустављеног: они су живели у овом времену али је њихово доба било оно нешто после неолита.

Ни по једној од ових одлика стећак није примитивна уметност. Он то није по изгледу, изради, цртежу или натпису иако у понечему има нешто од примитивног поступка. То су најчешће они крупни, као од брда одваљени потези са којима су његови ковачи урезивали у овај камен фауну јер су са флором стајали пуно боље, са орнаментима сасвим пристојно. Он се јавио, и био, у простору који се не може похвалити превеликом културом али ни покудити због никакве. Босански владари нису подизали задужбине, чак нису ни дворце јер оно што се тако назива обично су утврђени градови, то јест

145

тврђаве, које су биле за војску а само успут за умет-ност. Нешто православних богомоља је било само у њеним источним крајевима, оним које су сусе-диле са Србијом, а оних католичких још мање: оне су углавном биле по насељима Саса или у понекој колонији Дубровчана. По мостовима је познатија али су те грађевине већ из турског доба као што је то и урбанизација њених насеља. Остаје, значи, само стећак који је у поређењу са оно нешто споменика око себе морао личити на уметност која је у тај простор банула из неких давних времена: оних прецивилизацијских. Због њиховог сировог изгледа Дворниковић је на овим каменовима видео мало шта уметничког: "готово нимало", каже он. Зато се домишљао где би му могли бити корени: у "варварском опонашању"романских узора или у неком давном добу "естетске архаичности" будући да је у њему "јак рефлекс преисторије". Он није сигуран у своја нагађања али је остао доследан оном главном: стећак је примитивна уметност. Са тим налазом, међутим, не треба журити јер му до-ста тога не иде на руку: баш из оних уметности за које постоји општа сагласност да су примитивне. Цртеж "рањеног бизона" са зида пећине Алтемир (Шпанија) или "Црног бика" на зиду пећине Lesсаux (Француска), а оба стара најмање 12 хиљада година. Ови су цртежи модерног израза због чега би могли да буду на зиду било које сада модерне галерије: разлику би могли да уоче само они посвећени у тајне уметности. Једнако као што би многе преварила "плесачица" са стећка у селу Вињани, крај Имтоског, који је подигнут у 14. веку. О том јединственом цртежу на овим споменицима Катић је ово рекао: "Плесачица показује елеганцију у замисли и донекле у изведби" (31-155). Није само у замисли и донекле у изради него једнако вешто у глави и спретно у руци што је мало коме мајстору ових споменика пошло за руком.10)

146

О уметничком домету стећка много боље нису писали ни они који су иначе били благона-клони овом споменику. За Мерина је овај камен "примитивно загонетан", "безоблично особен" и "детиње поетски" (38-ХУ). Згодно казано али није тачно или је бар спорно. Босна оног доба није била изван култура око ње. Она је имала своју државу, своје владаре, свој језик и своје писмо. Бого-служења су била на народном језику а повеље пи-сане народним језиком од којих је она најстарија, бана Кулина, писана "најнароднијим" народним језиком: "Ја бан босански Кулин присезају тебе, кнеже Крвашу, и всем грађан Дубровчам, прави пријатељ бити вам од селе и до века, и прав гој држати с вами, и праву веру до коле сам живи". Да њени додири са суседима нису били случајни и само они војнички или трговачки, доказ је сребрени ковчег Светог Шимуна у Задру који Задру подари Јелисавета, кћи Стјепана Котроманића, а жена моћног напуљског (и још неколико земаља) краља Лудовика. За ту арку, највећег уметничког домета, Крлежа понесено сведочи на свој начин, она је најблиставији доказ водеће улоге босанског племства, оног хрватског једнако, у културном простору између Велебита и Дунава, од Задра и Јајца до Загреба и Будима. Овај ковчег је наруџба једне самољубиве владарке, са нешто домаћег ината, због чега не може бити потврда да је босанско племство било оно што Крлежа о њему пише. То не значи да је оно духовно било затворено у скученом простору само своје земље јер је босанска властела, она херцеговачка чешће, имала редовне додире с Дубровником где је могла много видети и пуно научити. Они су често одлазили у ту Републику, ту су чували своја блага, куповали или добијали на поклон "полаче" (палате) и брзо учили њихове угодности, због чега су се незграпно али упорно надметали са њеном властелом. У том такмичењу је било скоројевићке потребе да се одмах и сасвим

149

с њом поравна и, ако може, да је надмаши али то није било пуко опонашање које се без оног домаћег додатка могло увести у Босну. Доказ је стећак у Згошћи који је погрешно, али није случајно, назван спомеником бана Кулина: народу, а и понеким истраживачима, се чинило да такав стећак може да приличи само овом владару, за-памћеном по добру. Он је огроман и тежак, а са украсима више него на било којем стећку. Уметнички је без супарника због чега се није морао постидети ниједног сличног споменика у суседству. Није од великог значаја то да ли су овај стећак правили домаћи или страни мајстори, превасходан је био мотив оних који су га наручили, а то је могао да буде само наш човек јер би било бесмислено да су га поставили неки други и баш на том месту: због неких својих потреба или нама неразумљивог разлога. Натпис на њему је уништен, а са оно нешто слова што је остало очувано, неки се домишљају чији би то споменик могао да буде али се сви слажу да је свакако неког властелина, можда и бана али се не зна којег. Они нису били образовани као племство у другим земљама, нису ни могли бити због чега је неосновано домете ових споменика поравнавати са пуно вреднијим де-лима од њих: у времену када су они подизани Цари-град је већ имао Аја Софију а Венеција Дуждеву палату. Ни по начину живота па, зато, ни оног духовног ово босанско племство се није могло рав-нати са оним западним али није могло ни са овим српским чији су дворци били изгледом раскошни и духом богати. О првом сведочи потоњи велики ло-готет Метохит у свом извештају о опису двора Краља Милутина: "И сам краљ беше веома лепо украшен. Око тела је имао више накита од скупо-ценог камена и бисера, колико је год могло да стане и сав је трептео у злату. Цео дом блистао је свиленим и златом украшеним намештајем. Укра-тко речено: све беше по романском укусу и по

150

церемонијалу царског двора". О двору Стефана Лазаревића се зна готово све; на њему је живео и радио Константин Философ, превођене су многе књиге, била је велика библиотека, пуно разговора о уметности и књижевности, а сам је Деспот саставио једну од најлепших песама у прози: слово на Мраморном стубу на Косову (касније уништеном).

Због тога наивност стећка треба уоквирити ондашњим приликама а не савременим мерилима: он јесте и није наиван али је у оба случаја уметност која је стигла докле је дошла. О томе је Банац рекао: "Умјетност на стећцима изгледа у првом моменту рустична и наивна. То је свакако само привидан утисак. Ова умјетност се, при дубљем и пажљивијем посматрању, показује као производ једне надахнуте средине, понекад можда нешто епски настројене, али средине која је створила свој сопствени умјетнички стил и која га је остварила на врло оригиналан начин. Таквом оригиналношћу се не могу похвалити многе, далеко развијеније културне средине у Европи" (6-287). Због тога стећку не треба ништа додавати али ни одузимати, он није од домета која му се (понекад). додаје али није ни за (често) порицање сваке ње-гове вредности: она највећа је у његовом домаћем обележју.

НАИВНО НА СТЕЋКУ

Већ и мање упућеном у уметност стећака одмах се намеће утисак да ови споменици по многочему наличе ономе што се, још увек неодређено, назива наивном уметношћу. Под условом, наравно, да се та сличност налази у непатвореном наивном поступку а не са овим сада све чешћим трговачким поступком који слика наручене мотиве а по тржишним ценама. Ова је уметност старија од своје историје. Почетак јој је у првим невештим

151

потезима неког нашег далеког претка који је на зиду свог првобитног дома, то јест пећине, наумио да иза себе остави неки помен, па и поруку, наивну као и његова рукотворина. Родоначелник савре-мене наиве је Русо, цариник, а сада славно име. Био

/је, како то обично бива, најпре исмејан а потом слављен: у оба случаја без мере што је редовна суд-бина оних који доносе новине. Мерин сматра да овим занесењацима најбоље одговара назив "умет-ност наивних" јер је у позадини њиховог ствара-лаштва спонтаност, радозналост и непосредност: "Наивни уметник је пре свега обдарен. За разлику од школованог модерног уметника, он не тражи распру са формом ствари, он тражи саме ствари. Између представе и њене репродукције за њега постоји много мање естетски неголи уметнички проблем. Он хоће да реализује уочено, очима или духом сагледано: човек и предео, ствари и снови нису проблем светлог и тамног, већ питање интен-зивности осећања, нагонске воље да се они изразе на дрвету, платну или стаклу, да би се стваралачки чин оваплотио у нестварном" (в. Уметност наив-них, "Југославија", Београд 1959. свеска 17.стр. 16). Родоначелник наше наивне уметности је Иван Генералић. Опис његове познате слике Јогењ (огањ, ватра) је овај: пожар је за сељака одувек био велика напаст јер он обично букне одједном, ненајављен, а иза себе оставља згариште и очај оних које је походила ова пошаст. Мајстор је ову несрећу приказао као ватрену силу коју људи хоће да укроте јер не могу да је одагнају никако. То није слика огња него чемера који напада људе када већ не знају шта ће са собом и с њом. У углу те слике, укочена од страха и затечена јадом, пропиње се једна жена са упаљеном лојаницом у руци: да би, ваљда, људима осветлила већ пресветљени простор. Јер, пожар је ("црвени петао") бануо усред ноћи -као сваки опаки гост. Овај се уметник унапред посвађао с формом, али није у завади са пору-

154

ком. Њега не брину естетска питања али се зато мучи са својом намером при чему се не осврће на каноне уметничког рада: ако уопште зна да правила постоје. Зато је своју слику Мој Париз насликао као стадо оваца које, као на забитој ливади, пасу испред Ајфелове куле. Мотив је необичан, а није ни могућ, али је намера искрена, то јест наивна: у џунгли бетона и челика треба понекад опоменути људе да постоји, или је некад био, живот у коме човек није познавао јурњаву без циља и надметање без милости. На српском простору то је Јанко Брашић, сељак из Опарића; по том селу ће бити потом названа шумадијска школа наивних сликара чији је он оснивач -ако се тако може рећи: за њу и њега. Његова најпознатија слика је велико платно у уљу (3x2.,) Борба Срба и Турака. На малом простору, оном на коме се води битка, пуно је ратника, међусобно се сви кољу, Срби више него Турци, боље од њих и, наравно, јаче него они. Сликар је знао да се битка тако не води, да у њој мора бити неког реда, ако већ нема смисла, али у том ковитлацу тела и јатагана и кроз ту велику трку, он доследно тера своја виђења ове битке: готово сви Срби су неустрашивог лика а безмало сви Турци су преплашени због чега се исход битке већ зна победиће, наравно, наши.

Стећак је, на своју срећу а наше добро, очувао то наивно на себи: Није ни могао да га исквари будући да се није наставио због чега је у намери остао оно што је у почетку био: простодушно виђење живота и безазлено приказивање човека у њему. Зато су најчешћи мотиви на овом споменику, када се он тиче људи, они који представљају њихову свакодневицу и догађања у њој. На споменику у селу Доња Драгичина крај Читлука је представа лова на јелена са у позадини утврђеним градом. Ловац је на коњу, јелен у грчу бежи, а копље, огромно копље, га стиже тачно на месту где је најрањивији. Ликовно тај призор не вреди пуно, али је

156

као мотив без премца: сви су учесници у овом лову напети до скока, како то обично бива када се нешто снажно жели а може да измакне због чега се овај ковач добро намучио док је своју намеру преточио у цртеж. Наивност није само у намери, није само ни у једноставности призора, него у исти-цању оног што је мајстор сматрао главним. А, то је јелен (са пуно меса) и оно велико копље: без ова два учесника нема улова па, према томе, ни ловине (16- 314). На споменику у Борју код Љубушког ковач остави своје виђење двобоја. Вего га овако описује: "На широкој, бочној, страни виде се тор-дирано уже, а у горњем реду сцена мегдана. Мег-данџије су са дугим копљима, а испод њих игра се коло састављено од мушких и женских, код којих се руке спајају и завршавају у облику крстића: Између коњаника у првом реду налазе се двије фигуре дјевојака. Рељеф је врло занимљив и лијеп" (48-34). Не каже зашто је занимљив, а да је леп види се одмах. Занимљивост је у његовој не-обичности; представа па и овог мешовитог није но-вина јер тога на стећку има доста. То нису ни оне мегданџије јер су приказани како се то обично ради на овим споменицима. Необичност је у томе што је у призору двобоја обично једна жена (због које се они туку); овде су, међутим, две због чега се о том призору може да састави подужа прича: зашто се бију? Да није била обична кавга, ковач потврди овалним штитом и мачем које постави од-мах до овог призора: били су, значи, властела или бар ратници који су одмеравали своју снагу, и вештину, али у присуству жена до којих им је очито било стало. Не може се сазнати да ли су то девојке или удате жене, али највероватније нису биле њи-хове супруге (48- 34).

У Радимљи је споменик који Бенац овако описује: "На ужој, југоисточној страни, лијеви на-падач, како изгледа, удара буздованом. Фигуре ратника наоружане су мачевима, а обучене на

157

уобичајен начин" (1- 24). Да ли је овај призор по-зајмица са неког другог стећка или он на наиван начин саопштава нешто што је ковач, а можда и други, знао а то није речено али је на овом спо-менику показано: да у тој борби пуно тога није било у реду. Властела је имала правилник понаша-ња који се морао поштовати -ако је било стало до угледа оном ко је на њега имао право. У овом при-зору није тако: двојица ударају на једног од којих онај леви мучки, с леђа, и у трену када нападнути већ пада: он више не може да се брани. Не зна се ко су били нападачи, а ни нападнут, јер натписа нема, али се види да је овај мајстор наивно саопштио своју поруку: да је у сваком надметању највредније поштење а за сваку осуду нечасност у борби. На другом стећку је призор који Бешлагић описује као "три женске фигуре које су високо подигле своје руке" (16- 314). Не каже шта раде. Ликови су овлашни, а немају ни ноге, због чега се не може утврдити да ли играју коло или раде нешто друго. Представа је ликовно лоша, па је очигледно да овај мајстор није био дорастао том задатку. Његова намера, међутим, није била незграпна због чега се може само нагађати шта је хтео али се зато може видети како је урадио: све три фигуре су у неком полускоку, са подигнутим рукама и раширеним пр-стима на обе шаке. Таква напетост се ретко среће на стећку али је по свему што се може одгонетнути овај призор наивна представа емоције која може бити весеље или надање - у било ком случају нешто што се не чини умртвљеним покретом или равнодушним изгледом.

Споменик ретко показује породицу али када то учини он је приказује необично, то јест на свој начин. Један од оно мало примера је стећак у Шолајима; Бешлагић га овако описује: "На источној чеоној страни је оригинална сцена са три људске фигуре: мушкарац и жена са издигнутим рукама, између њих још једно дијете које је такође издигло

158

руке" (15-79). Највероватнији мотив је срећна породица јер су сво троје у покрету што није често на овом споменику који болује од претеране укочености - породицу налик сликама наших де-дова и њихових породица. Породица приказана на овом стећку не представља породицу неког угледника јер су оне обично приказане како приличи моћницима: у положају који само што није кренуо у историју. Такав је, примера ради, стећак који приказује мушкарца са обе подигнуте руке; испод лакта његових руку су две женске фигурице окренуте према њему: једна се са обе руке подбочила у пасу а друга уздигла руку и раширила прсте (1-11). На споменику нема натписа али се по штиту са мачем зна да је то неки угледник са својом децом која су се, што се тиче позе, у свему угледала на оца. Саркофаг на Радимљи је уметнички бољи, али је овај сандук у Шолајима психолошки узбудљи-вији. Његово наивно казује више јер је онај саркофаг радио занатлија а овај сандук мајстор који није правио снимак већ сликао живот: онај који је гледао и овако видео.

Мајстори који су усецали ове призоре на стећку ликовно нису били дорасли својој намери али то не значи да нису знали шта хоће. О томе Ме-рин каже: "Простодушност њиховог ликовног све-та је несвесно огледало не само њихове наивне душе него и њиховог свесног стремљења да све што постоји сведу на суштинско и битно" (38-Х1П). У овом случају: на оно наивно у њима због чега су њихове творевине песма просто-душности у човеку.

ИНФАНТИЛНО НА СТЕЋКУ

Неки психолошки изрази имају чудну судбину чим изађу из свог еснафског простора. То је, примера ради, случај са изразом "инфантилно". Ње-

159

гово изворно значење је: онај ко не уме да говори. Значи: дете које још није проговорило. У потоњим употребама он ће се растегнути до значења које означава уопште нешто што је неразвијено, детињасто или чак заостало. Овакво одређивање је нетачно, тачније неосновано јер ће се дете са годинама померити ка бољем што одраслом или заосталом неће поћи за руком, то јест за главом. Неспоразум је најчешће у томе што се на дете обично гледа као на одраслог у малом. А оно то није јер живи у свету који је други од оног у коме живе одрасли због чега му је и начин размишљања другачији. О томе нешто казује Егзиперијев Мали принц: " Одрасли ништа сами не разумеју а децу замара да им то стално објашњавају". Зато дечје стваралаштво може да личи на оно код одраслих, али није исто: било по подстицају или изразу. Дете је најчистији али и најнесрећнији стваралац: његове цртеже пуне маште оперу кише а оне куле од песка са много тајни у себи однесу таласи, а све се, са или без тога, после заборави: било је и нема га. Мајстора са стећка није стигла ова судбина али му је почетак био сличан оном дечјем због чега се може говорити о сродности њега и детета: оба су из истог братства уметника. Добар пример за ово поређење је мотив на стећку у Зијемљем Пољу код Мостара. На њему су три лика која су или три жене или три крста; за њих Бешлагић каже да су "оригинални антроморфни крстови". Wenzelova сматра да је то представа оранта, дакле молитве која најчешће приказује покојне вернике (53-333). Вероватније је да су три женске фигуре; оне су приказане на начин који је својом инфантилношћу редак на стећку. Чак се не може поуздано утврдити ни да су жене а још мање шта раде: да су у положају оранта, оне би морале да имају високо издигнуте руке што овде није случај - код две су лако уздигнуте а код треће руке чак силазе на доле. Бенац потврђује Wenzelovu али ни он не каже шта ове три

160

жене раде. Мерин ће, по свом обичају, овим клесарима додати намеру коју они нису имали а, бојим се, да нису ни знали за њу: сваки део а и целина њихове уметничке уобразиље показује нешто више него само рустично обарање и примитивистичко деформисање сличних тема. Ови мајстори нису хтели, а нису ни могли, да било шта "обарају" или "деформишу" јер за нешто другачије од оног свог нису ни знали а да су то, неким чудом, пожелели морали би да поседују много већу вештину од оне коју су, у скученим културним приликама, имали због чега су могли стварати само или углавном рустикално, то јест по сељачки што су, уосталом, и били.

Ови ковачи нису кренули па се вратили оном суштинском јер су већ били у битном и ту су, на срећу ових споменика, остали. То је губитак за ес-тетску вредност ове уметности али је добитак за њену психолошку садржину. По томе њихове тво-ревине личе на оне дечје али са једном, и то ве-ликом, разликом: дете је тек на почетку свог ства-ралаштва а овај мајстор је већ при његовом крају. Дете људски лик обично црта, у почетку, наравно, са главом и ногама, ређе рукама. Глава је најчешће као у пуноглавца, са две тачке које означавају очи и, много касније, још једном која представља уста. Глава је главно (што казује и име) а са ногама се креће или бар батрга. Њему налик ради и ковач на стећку; овог пута на споменику у Радимљи. Мајс-тор даје фигуру војводе са главом на којој су само две тачке и кратка црта које означавају очи и уста. Нешто каснија појава уста на дечјем цртежу је зато што оно са оним што црта разговара "изнутра" (у себи) због чега му уста нису потребна и зато их на његовом цртежу нема. Ковач мора да разговара "споља": отуда увек уста на његовом лику човека. У доживљају, међутим, нема велике разлике јер су оно дете и овај мајстор исто опажали на сличан начин: непосредно што значи наивно, односно ин-

162

фантилно. Са овом допуном: овде инфантилно не значи застој, још мање пад, већ доба још неоп-терећено крутим мишљењем и сувом емоцијом. Ова сличност је још очигледнија на поређењу дечјег цртежа човека (са две тачке као очи, и јед-ном као уста и округластом главом) и представе коју у цртежу даје Wenzelova; на слици су два мушкарца који су или у неком колу или се спремају да негде пођу: онај десни је већ (као) закорачио. На његовој глави су две тачке (очи) и тачкица (уста) која се једва види, више назире. Глава левог је иста са само једном разликом: на њој су уста пред-стављена као подужа црта што може, али не мора, да значи да је овај мајстор са том разликом имао намеру да каже како она лева фигура више прича а то, значи, могла да буде жена (53-343). У том случају, ако је тако, цртеж би представљао брачни пар јер се држе за руке што свакако не би смели они који се само "забављају". Друга сличност у умећу оног детета и овог мајстора је у томе што оба главу цртају " еn fасе" због чега дете, ако већ мора да дa цртеж профила, то обично ради тако што лику дода оно друго око. Зато су профили на оба места ретки: за њих је потребно ликовно искуство које дете још нема а овај мајстор није ни стекао. Пси-холошка разлика је још већа: дете ће овај недоста-так (ако је то) лако превладати што ковач неће или ће га превладати веома тешко, о чему сведочи го-тово сваки стећак.

На сандуку у Шивољу код Калиновика је пре-дстава за коју Бешлагић каже да је "примитивна али оригинална приказа фигуре човјека. Две мање удубине на глави представљају очи. Од средине горе и нешто укосо урезана је краћа линија (Перчин ?). Одмах из главе, али без врата (!) при-казан је труп: нема ногу ни стопала" (13-30). У другом гледању истог приказа је видео жену јер има прегачу што је у овом случају од малог значаја: било шта да је овај лик, мушко или женско, он личи

163

на ликове које црта дете. Налик овом, али још више огољен, је лик на стећку у Горњим Барама, опет код Калиновика; Бешлагић даје овај његов опис: "Поред и уздуж ове праве линије урезаном контуром је приказана људска фигура.Читав мо-тив највише подсјећа на стабло и жену покрај ње, али исто тако подсјећа на жену са вилама" (13-50). Лик је једва у назнаки и више личи на оне фигуре од камена које изваја природа него на људску руку која је то правила. Заправо личи али на ону дечју. Овај неспоразум ока и руке већ је мањи на споменику у Бијачи код Љубушког. Вего га овако види: "На краћој вертикалној страни израђена је људска фигура у ставу играња" (48-18). Радио га је вештији мајстор и са бољом перцепцијом јер у пок-ретима овог играча има ритма који се на стећку не налази често. У оном главном, међутим, он се није пуно помакао од дечјег цртежа - оног нешто на-даренијег од просечног. То не значи да је рад овог мајстора повратак оном дечјем; он је, као одрасли, свет гледао дечјим очима. Отуда толико прос-тодушности на овим споменицима. Та једностав-ност је присутна стога што дете и ковач цртају читавим телом, а не само руком. За дете је об-јашњење ово: оно још није ускладило делове тела због чега може да црта само са свима или никако. То исто чини овај мајстор, што значи да се они разликују по учинку а не поступку и најмање по оном "нерву" који их гони да превасходно стварају по унутрашњој потреби а не по налогу са стране -или одозго. Зашто се ова рана способност најче-шће задржала код уметника, објашњава Руди Су-пек: "Она се одржала само код умјетничке при-роде, а ова се често и сматрају "инфантилним" у њиховим експресивним могућностима. Умјетник је човјек који је успио спасити своје експресивне диспозиције, а дијете је "мали геније" јер непо-грешиво обликује израз до којега би одрасли до-шао тек након мукотрпног тражења" (в. Машта, "Либер", Згреб 1979. г. с. 180).

165

Ова непосредност у опажању али и доживље-ном је учинак оног "читавог тела", то јест доба у коме је неразлучивање (синкретизам) још јако присутан али ће ускоро бити начет са раз-граничавањем због чега се губи или слаби она рана способност. У том распаду су најзанимљивије ејдетске слике које су често код деце и чешће код примитиваца у шта су се уверили већ први кул-турни антрополози када су међу њима открили по-јаве готово непознате цивилизованом човеку. Неки су могли да понове песму коју су само једном чули, а други да до ситница опишу само једном по-казану слику. Ова се надареност губи у култури која прописује живот због чега је он осиромашен у односу на ону разноликост доживљавања коју крије наше тело. То је знао већ Ниче када је рекао да наша свест, заштићена и одвојена од бесконачне разноврсности доживљаја, личи на неку аристок-ратију јер добија већ готов избор доживљаја а не онај изворни, то јест прави. Од њега је то боље знао само Фројд: "Песници су драгоцени савез-ници, а њихова сведочанства треба високо ценити пошто они често много више знају о стварима из-међу неба и земље него што наша школска знаност и сања. Нарочито у науци о души они су нама, просечним људима, далеко одмакли јер се напајају из извора које још нисмо учинили приступачним науци". Та врела су, зна се, простор несвесног у коме је све дозвољено и ништа није забрањено због чега се у њему, као у неком врелом котлу, га-њају и гложе добро и зло, љубав и мржња, свето и грешно, чисто и прљаво. Оно дете и овај мајстор то доживљавају непосредније од обичних смртника и зато искреније саопштавају свој исказ. Због тога би оба могла, без било каквог договора, да кажу исто: ја то тако видим и зато овако радим! Значи: "Инфантилно".

167

НЕКОНФОРНО НА СТЕЋКУ

Било каква претпоставка да је тачна или промашена - у било којој студији овог споменика не може се заобићи стварно или претпоствљено присуство богумилског учења на њему. О његовим далеким коренима још се расправља, и спори, али за овај рад је најважнији његов долазак у Босну због чега треба почети са његовим родоначелни-ком попом Богумилом. Први помен о њему је из цариградских извора; у којем се богумили оп-тужују да су против бољара, црквених велико-достојника и против ропства. У позадини њиховог бунта, бар оног раног, били су социјални мотиви због чега је ово учење постало друштвени покрет који је оспорио црквени и световни феудализам свог доба. Да ли је из Бугарске протерано или се само померило ка Западу, није од веће важности, али јесте од значаја како је био дочекан и потом прогнан из Србије. Средства су била сурова: почело је са Немањиним одсецањем језика њихо-вим угледницима до Душановог да се ожеже ва-тром, то јест жигоше. Истерани из Србије они су стигли у Босну где их је сачекала католичка црква која је против њих пошла са средствима ништа мекшим од оних због којих су избегли. У скученом простору, али са омамљивим порукама о социјал-ној правди, увек изложеном ударима са стране, де-сило се чудо: да се сложи, или бар не гложи, народ, црква и властела. О тој необичној спрези Пеђа Ми-лосављевић овако размишља: "Како је дошло до ове мешавине народних и феудалних карактерис-тика? Можда су ове некрополе у ствари само ре-зултат невероватне пометње и неминовне соли-дарности свих друштвених слојева пред напа-дачем." Значи: саборности. Од ове солидарности сви су имали више користи а мање штете: властела је одбранила своје поседе, црква је, она босанска, избегла прогоне а народ добио прилику да живи по

168

своме. Ове споменике, то се већ зна, подизала је властела и неки угледници цркве босанске, али је стећак постављао и народ и био од њега прихваћен: свако према својим могућностима. Он је усвојио овај начин сахрањивања што се белодано показује на социјалним разликама од једне до друге некро-поле: Дувањског Поља са оним на Радимљи. На том Пољу (14. век) нема споменика угледника, али зато има пуно украса, па и призора који су били својина свих. На Радимљи (15. век) то је расло-јавање као на длану: они велики и украшени стећци су очито споменици моћних и обично су на сре-дишњем простору гробишта. Они мањи и без ук-раса, често обичне плоче, су споменици сиротиње, то јест обичног света. Ни они споменици углед-ника нису поравнати: они су нешто измештени од оних у средини али још увек подаље од оних плоча. Радимља је, значи, документ у камену о расло-јавању средњевековног босанско-херцеговачког друштва и великих супротности у њему, због чега Турци нису срушили ту државу: она се сама сру-шила. То, међутим, не значи да оне ране солида-рности није било.

О њој се сада може само нагађати: каква је била и колико јака, као што се мало тога поуздано зна о општим приликама у том времену. Оно нешто обавештења је, углавном, од стране која је била прогонитељ због чега је била слабо ра-сположена да води културну или естетску рас-праву са овим споменицима и људима који су их по-дизали. Нема, значи, друге него да се на стећку тражи оно што он није изричито рекао али је сво-јом скривеном поруком ипак то урадио. Његов не-конформизам је присутан већ у понашању бана Кулина. Овај је мудри, једнако лукави, владар увео ред у земљи, осигурао мир, зајамчио неспутану тр-говину и људима дао слободу као мало где. То је радио вешто али увек на ивици амбиса јер су га многи и са пуно страна тужакали папи што је било

169

у наставку оних пре прогона богумила. Прву вест о присуству ове јереси у Босни даје зетски кнез Ву-кан, син Стефана Немање, у писму Риму године 1.199. у коме оптужује овог бана да је са женом, родбином и десет хиљада својих поданика примио јеретичку веру, то јест богумилско учење. У том међусобном понашању он је могао да се заљуља, чак и да клекне, али је остао доследан начелу: са сваким добро али ни са ким сасвим. Ни његово чувено покајање није искреност већ лукавост која неће да се подреди туђину. Због тога на учестале захтеве да из своје земље истреби богумилску пошаст, он тобоже не зна о чему се ту ради па стога завлачи и одуговлачи унапред сигуран да ће се ње-гов одговор одужити много више него што је то нестрпљива римска курија од њега захтевала. Зато ће је још једном, и ко зна колико пута, замолити да му потанко објасни погану природу ове јереси: та-ко до друге прилике и новог отезања. Ово затва-рање Босне је унеколико оштетило живот у њој, онај културни додатно, али је оно увелико очувало невиност стећка и неконформизам чији је он израз. Оновремена црква, богумилска или правоверна - свеједно, не би имала утицај који је стекла да није очувала свој народни карактер. Она је задржала народни језик због чега је и богослужење било на народном језику, њени су угледници задржали народна имена, називали народним говором (дјед, гост, старац), носили народна одела и нису силили народ да се моли у цркви него је то могао да чини где је хтео и како је желео. За разлику од православне цркве, оне католичке још више, она је била слободнија, неспутанија, безмало "раскалашнија" због чега своје вернике није то-варила дебелим књигама и плашила строгим ка-знама. Још је мање то чинила када су њени чел-ници почели да се ближе владарском двору на коме осетише и сласти овоземаљског живота па, према томе, и његовог понашања. Тестамент госта

171

Радина сведочи о растакању цркве босанске и њеног одрицања од својих раних начела. О том документу Дизар овако каже: "Старјешине цркве босанске и сами су постали господа која служи интересима феудалаца. Стројници су у великом броју напустили своје чувене и цијењене хиже и настанили се на дворовима племића, као гост Радин чија је каријера била брза и сјајна. Почео је као крстијанин, а након пет година добија назив старац и сели се у двор Благај, код Херцега Стјепана" (20-415). Иза себе је оставио големо богатство: 5.640 дуката! Једнако раван њему по положају и налик на њега у животу показа се гост Милутин. Богумили су слике у црквама осуђивали као идоло-поклонство али се овај угледник њихове цркве даде "усликати" на стећку чиме чак испредњачи властели. Нису му биле мрзне ни профане ствари живота због чега се на свом споменику похвали: "Примих дарове од велике господе и властеле и од грчке господе" (51- бр. 190). Било је то крајем 14. века; значи у времену када су црква и племство били у савезу који ће их ускоро одвести у народни заборав али то не значи да у почетку нису били с народом и он с њима због чега је њихово понашање скупа, оно с почетка, био неконформизам о чему и стећак нешто казује. Али то је и оно време када у Босни није било великих социјалних потреса: сељачких буна, на пример.

Тај је неконформизам очит већ у истрајавању на само свом уметничком изразу. Да то доказивање није било пуко опонашање сведочи Крлежа: "Какав је то стил стварања, ми то данас не знамо. Да се богумилски начин није повео за модом свог времена, то је изван сумње. Да ли је то била нека врста артистичке побуне или револуције, као што је то случај са богумилским протулатинским и про-тугрчким нонкорфомизмом, - то не знамо". Знамо, каже он, нешто друго и много важније: "Богу-

172

милска скулптура, као централна појава на нашем културнохисторијском рељефу, стоји и данас пред нама као монументалан и загонетно мрачан спо-меник, као кипарски ингениозно остварен саркофаг над гробљем нашег умјетничког и моралноин-телектуалног нонконформизма које га је нестало у маглама и пожарима давно прохујалих вјекова и катастрофама тако симболичним за нашу мучну и крваву борбу" (33-13). У тим маглинама, честим и густим, причало се свашта због чега се заборавило оно главно, оно психолошко, обележје овог спо-меника: он је потреба али и инат да се истраје свој на своме. Због ове "тврдоглавости" римска црква није успела да за четири века у том простору изгради бар једну бискупску цркву: било је пуно почетака али су сви завршили у рушевинама. Ништа трајно нису оставили ни они многи папини посланици, поклисари и инквизитори, који су у тај простор стизали са великим овлашћењима а из њега одлазили са малим, готово никаквим, учинком. Ова својеглавост, заправо самосвојност, је најприсутнија на стећку али није само на овом споменику. Она се може препознати, истина ређе али зато једнако вредно, у богумилском сликарству: и ту као неконформизам. Ово учење је, то се зна, у слици гледало творевину ђавола због чега су се ове слике могле провући упола кришом, као минијатуре на рубовима дозвољених књига. Од оно мало што се сачувало, издваја се аутопортрет крстјанина Радосава (средина 15. века) који је, види се, био бољи мајстор од своје браће по занату са стећка али је био, и остао, у истом духовном простору због чега Ђорђе Стричевић основано закључује: "Ова се уметност једва дотиче натуралистичке концепције савремене готике; објашњење зато треба тражити у снажној наклоности за одржањем традиционалног стила кога, истом у архаичним и наивним облицима али доследно има у овом малом сликарству исто као на рељефима сте-

173

ћака". Оба су значи, из истог братства због чега је, и тамо као и овде, неконформизам био окосница око кога су се свијала очекивања, веровања и понашања људи средњовековне Босне и Херцего-вине - оне њихове.

ТЕНДЕНЦИОЗНО НА СТЕЋКУ

Дворниковић је први у нас уочио "тврдогла-вост" стећка: "Нешто гордо и мрко одише из тих споменика. Почевши од тешке камене громадбе, дивље природе у којој су обично смештени ти спо-меници, грубог сечења, тврде орнаментике па све до тешког и грубом руком усеченог натписа - све је ту "одбрега одваљено". И они огромни штитови и тешка копља, као и мачеви са дршком за обе руке, могли су да пристану само уз снажне људе, горде и несавитљиве горштаке" (21-933). Потом ће Крлежа открити његову "својеглавост": ни тамо ни онде, већ овде. У времену када се јавио, нимало случајно и никако ненадано, он се измакао великим културама не пристајући ни на једну: "Код нас се развија једна ликовна цивилизација по принципу антитезе: не дам се подредити ни у писму, ни у језику, ни у кипу, ни у слици, ни у цркви, ни у политици" (34-30). Понесен својом претпоставком о његовом пореклу, он је то понашање видео само у једним поступцима - оним богумилским: " Ова скулптура је тенденциозна и пропагандистичка. Она не признаје култ смрти. Она начелно, богумилски, право материјалистички, негира заглупљујућу мисао умирања на коленима пред загонетком било укакве прекогробне хијерархије и од оних хиљада и хиљада људских руку на овим монолитима, ниједна није склопљена у предсмртној молитви. Ниједан богумилски људски лик не клечи пред ауторитетом религиозних надземаљских и овоземаљских симбола" (33-15). Заведен својом намером Крлежа овом мотиву придаје учесталост коју он на овим

174

споменицима нема нити је имао ("хиљаде и хи-љаде"). Од нешто мање 60 хиљада колико се стећака још одржало, баш тако: одржало, само је испод пет хиљада украшено од чега је оних са ру-ком много мање а ових које представљају или би могли личити на молитву још ређе. У оном бит-ном, међутим, није претерао: ови споменици јесу тенденциозни и јесу пропагандистички иако то ни-су само, нису чак ни углавном, у оном што је, или може бити, њихово богумилско обележје.

Стећак је већ као споменик тенденциозан. Ни једно његово тумачење не може порећи да је ова уметност настала у овом простору и да су је прав-или наши људи. Са богумилским учењем или без њега она се развија на скученом простору судара Цариграда и Рима због чега је од обе стране била прогањана али и обезвређивана: то су оне уобича-јене приче о његовом варварском пореклу. Од оне културе мало је тога сачувано; нешто остатака бо-гомоља и понеки запуштени град, то јест тврђава, од двораца није остало ништа. Босанска властела није имала смисла, а ни воље, да зида ове грађевине због чега места њиховог столовања нису била ме-ста где се правила књижевност, чак ни писменост. Оно нешто помена о њој углавном је у повељама владара или понеког властелина па и то најчешће као уговор или даровница. Остаје, значи, стећак као сведок који казује и када ћути. Његова тенден-циозност је већ у избору његових неимара да га поставе на одређено а не било које место: он стоји да нешто каже. Његова гробишта су једнако тен-денциозна. Својим распоредом диљем земље, гу-стином са којом су расејана, ове су некрополе пот-врда одбојности тих људи да се укопавају на тачно одређеним местима и са строго утврђеним обича-јима: оним црквеним. Уместо тог и таквог начина они су своје мртве сахрањивали испод овог камена и на месту које су сами бирали што је већ по себи био неконформизам према хришћанском налогу

175

укопавања. Одсуство црквених симбола, осим крста, на овим споменицима сведочи да је иза овог понашања ових људи било њихово гледање на смрт због чега ове некрополе не личе на гробља већ на зборишта где људи причају као у било којој другој згоди свог живота. Натписи на стећку су јед-нако тенденциозни; у њима нема туђег језика осим, ту и тамо, понеке стране речи али су и оне пре-иначене као да су готово своје. То је, примера ради, случај са "русаг", од мађарског: орцзаг - тако су ,звали своју државу а не ону мађарску. У црквеним обредима језик је био народни што је већ као нам-ера било светогрђе будући да је Свевишњи људима био наменио само три језика: латински, грчки и хе-брејски. Због тога ни стећак није могао да говори другачије од оних који су га подизали. То ће му до-дати подозрење, али ће баш зато остати споменик пословичној босанској "тврдоглавости". Украси на овом споменику су, такође, тенденциозни. Осим оних геометријских и биљних присутних свуда по свету, већина животињских и, поготово, људских ликова су виђење домаћег човека. Увезених мо-тива је било али су они били пуко опонашање стра-ног узора; зато се на стећку не може тачно ут-врдити да ли се покојник на њему моли са нешто зебње или смирено одлази на онај свет. Слично је и са омиљеном изреком на њему: ви сте били као ја, али ја нећу бити као ви. Она је на овај споменик највероватније стигла из Италије, преко нашег Приморја, али је увек са неким, ма како малим, домаћим додатком што значи да није била само увоз него порука која је одговарала духовном ра-сположењу овог простора.

Тенденциозни су и симболи на стећку. Осим оних општих за које нико не може да каже да су из-ворно његови (сунце, полумесец) те понеког за који се зна да није са овог простора ("свастика", на пример) остало је настало и постојало у Босни при чему неки и нису симболи већ представе из живота.

176

То је сигурно јелен на овом споменику а вероватно и уздигнута рука: први је световни мотив а она рука уљудан позив или строга опомена у оба случаја овоземаљска. Тенденциозан је и ликовни израз на стећку. У времену када су у непосредном суседству биле без супарника архитектура романике и визан-тијско фрескосликарство, у овој забити тада се јавила и нигде поновила уметност која је са оним утицајима једва имала везе: осим оне успутне и споредне. Морао је, значи, да буде неки јак разлог за оволику жилавост тог споменика због чега се догодило чудо: уместо да романика продире у Бо-сну, стећак се спустио на саму обалу мора!

Стећак је тенденциозан и са својом поруком. Он увек говори о само нашим људима, њиховим животима и судбинама. Једнако говори о њиховим веровањима због чега на њему има оптимизма или нема, или је мало, фатализма: он (као) да припрема намерника да му је живот пролазан и јако кратак због чега одлазак на онај свет није ничија казна већ природан крај његовог боравка на овом свету -смрт је зачета већ у рођењу човека. Са том нагод-бом стећак је најтеже философско питање решио на једноставан начин: смрт треба сачекати споко-јно, без престрављености, јер ионако нико није изишао на крај с њом: нико је није избегао, чак ни заварао. У свакој нагодби се нешто добија и по-нешто губи; овог пута је страдала доследност на стећку. Он се није уплашио смрти али се забринуо за своју судбину после ње: отуда пуно сујете на њему. Ради тога споменик мора да стоји, казује и опомиње да под њим не лежи било ко већ неко ко га је заслужио због чега помен о њему мора да траје много дуже од крхког људског тела и још краћег његовог памћења. Осим ако се не уништи због чега се са оном клетвом унапред осигурава. Тенденциозно је и време његовог трајања: неко-лико векова али ни оно дуже од његовог не би по-дигло толико споменика да у том простору није било оног "снажног превратничког душевног дожи-

177

вљавања" које Мерин приписује богумилима али, са њима или без њих, остаје чињеница тврда као камен од кога су прављени: њих су правили и посе-јали наши људи. Да су само опонашали било кога они би поништили своју тенденциозност: били би духовни ушкопљеници.

Зато Крлежа није случајно додао да је ова уметност и пропагандистичка. Свако веровање за-говара своје јер ако то не чини оно издаје себе и себи смањује могућност да буде прихваћено као право и, ако може, једино тачно. По томе ова пропаганда није пуно другачија од било које друге али се од свих других разликује по одсуству прис-иле. Она није нагонила а није ни прогонила што се никако не може рећи за ону римску или цариград-ску због чега ни једној није била добродошла али је обема била једнако мрска. Та је пропаганда морала да буде вешта и домишљата али само са том надар-еношћу не би успела у том простору да већ у њему није било нагнутости ка њеном прихватању, то јест "рецепције" и потом њене "резонанције". Без овог пријема и одјека стећак не би могао да траје неко-лико векова али баш због њих он је утонуо у забо-рав: није било оних који би га наставили због чега нису Турци покопали стећак него је он сам себе укопао, нико га више није хтео.

Ове споменике нису правили богови већ људи због чега на стећку има тенденциозности, једнако и пропаганде, јер другачије није ни могло бити. Он је тенденциозан јер хоће да каже своје а пропаган-дистички јер своје заговара без уступка. На њему тако не пише али се тако чита са њега као што треба читати и његову поруку. Али, и оно што овај споменик није рекао или се заклонило иза њега због чега стећку не треба веровати на голу реч али га не треба ни сумњичити да вара: о томе речито говоре његова гробишта. Због тога су некрополе стећака социолошки а стећак психолошки документ првог реда: она је "кућа" (дом) под којим су покопани, а он "лието" (кревет) у који је покојник легао.

178

ПСИХОЛОГИЈА СТЕЋКА

У психолошкој студији стећка највреднији су натписи на овом споменику. Представе о њима до-ста казују али само са њима би пуно тога остало непознато или неразнањено. Мада нису распевани као народне песме, што нису ни могли бити, ови споменици говоре доста. Они би рекли и више да многи натписи нису уништени: нешто од времена а више од људске руке при чему су највише страдали споменици угледника. То значи да су уништени стећци оних чији би натписи дали боља обавеште-ња о њима али и времену у коме су живели да су се очували или да су их људи сачували. Најчешће су то обичне обавести о покојнику: "А се лежи", о његовој особини: "Добри јунак ја бих" или о звању: "Узможни муж тепчија". Често се наглашавало да покојник почива на својој земљи: "На свом пле-менитом". Мртви су молили живе да буду обзирни: "Немојте ми кости претресати", а када је требало он би опоменуо: "Ви ћете бити како ја". Ако није био сигуран, он би замолницу заменио са анатемом: "Клет и проклет тко ће кренути на ме". Много су ређи али зато пуно вреднији натписи који грубим словом и простим исказом обавештавају о животном путу покојника, његовим добрим делима, несрећи коју није заслужио или неправди коју му учинише други. Психолошки су најзанимљивији они који сведоче о наравима ових људи, њиховим судбинама и осећањима а додатно они који саопштавају њихова размишљања о пролазности живота на овом и неизвесности живота на оном свету

179

због чега се неки већ за живота препоручују: "Спаси му боже душу". То су натписи који својом мудрошћу и поруком постају поуздан водич у сваком па, према томе, и психолошком изучавању овог споменика при чему се неки винуше до чистог надреалистичког чина: неки је несрећник живот потрошио чинећи добро и молећи се Богу: " А, уби ме гром!". Правде, значи, ни онда није било, или је била али на своју руку.

ПИСМО И СЛИКА НА СТЕЋКУ

Дворниковић је први у нас стећак разматрао као психолог због чега је одмах уочио несклад између слова и цртежа на њему: " Једно поређење је за нас од нарочитог психолошког значаја: потез слова и њихов однос према орнаментици. Полупи-смени или неписмени "ковач" мучно се носио са тим писмима. Наш босански невешти и често лени наследник вештог лапицида (каменоресца) рим-ских стела и саркофага није могао да се узвине ни до равних редака и колико толико уједначених слова. Доста је само да скренемо пажњу на слово "к". Слова се обично нижу у неједнаким разма-цима, пењући се увис на начин карактеристичан за неписмене људе." Разлика између слова и црте на овим споменицима је очигледна: " Ако упоредимо један такав просечан епиграфски редак, на пример са једном стилизацијом кола а то овде можемо с обзиром на унутрашњи психолошки дуктус, доби-јамо један значајан резултат за психологију фиг-уралног и ритмичког осећања нашег примитивног босанског уметника. Док је он приказ кола ри-тмички и орнаментално савршено савладао, слова, која би требало да теку једнолично и мирно на рав-ној линији, играју дивље коло, ђипају увис, лево и десно, сад су крива, сад права, сад велика, сад ма-ла". Његово објашњење је ово: "Орнаментика је текла из његове руке сигурним инстинктивним не-

180

рвом али писмено је тек свесним напором и ра-змишљањем савлађивао и зато у њима нема ни ес-тетског нерва ни сигурних потеза" (21-932). При-мера овог несклада на стећку има пуно због чега другачије делују они натписи који су се, са овом особином, издвојили од оних колико- толико сређених или чак сасвим добро исписаних. На ка-меној плочи у Бољунима код Стоца мајстор по-носно уписа себе: "Милић ковач сиче" (57.-бр.73). Натпис је у два реда, а садржи свега три речи. У првом реду он се повија одоздо нагоре при чему је "и" много мање од других слова а слово "ћ" веће и овом мајстору очито "побегло" у страну. Слова у другом реду "шетају", као да је свако писано за себе, због чега задње "е" увелико надвиси оно "к". Ковач изгледа није могао да надзире слова али ни себе због чега је овај натпис нагнут на начин који је уобичајен за људе са слабом вештином писања.

Та немоћ да рука води слово није присутна само у њиховом "бежању" нагоре; она је честа у натписима са обрнутом путањом слова. На спо-менику у Удори, крај Стоца, ковач уписа: "А се лежи Ћурен Пукшић". Натпис је у два реда, у дру-гом је оно Пукшић. Оно "а се" је колико толико поравнато, по величини и правцу, али се "лежи" неприродно спушта надоле да би се са оним "Ћу" некако поравнало у другом реду, али зато оно "рен" одмах скаче нагоре да би се презиме у дру-гом реду стрмоглавило. У овом случају мајстор очито није могао, није умео, да смири слова због чега се чини да су она више вукла његову руку него што је та рука секла слова. Овог пребацивања речи или њихових делова на другу страну стећка, непри-родно одвојених од осталих, на овим споменицима има често, најчешће када је ковач у раду приметио да му за цео натпис нема места на само једној стра-ни. Под стећком на гробишту Градац, код Коњица, почива Стојсав, споменик направи Прибил а нат-пис уреза син му Диван. Он је доста кратак текст

183

развукао на пуних десет редова од којих неке речи, или њихове делове, пребаци у други ред или на другу страну споменика што значи да је опажање простора код овог мајстора подбацило због чега му ни са речима све није у реду. Реч "јегов" (његов) није могла да стане тамо где је морала бити због чега је ковач пребацује на другу страну стећка јер се, то је сигурно, "посвађао" са простором њој на-мењеним (56. - бр. 16).

Сасвим је другачије са цртежима. На некро-поли Варошиште код Рогатице налази се спо-меник којег, заправо представу на њему, Бешлагић овако описује "Његови украсни мотиви су доста оригинални, фриз од повијене лозице се више листића, рука која држи јабуку (?) и сцена лова на јелене - осим тога овај споменик има натпис у коме се каже да су покојника боли, сјекли и одер-али" (16-253). Ради се о споменику Озрена Ко-пијевића који настрада у служби кнеза Павла о чему остави овај тужан помен са напоменом да овде реч "одерати" значи опљачкати, а не огулити кожу. Мазалић није знао име овог човека али је оком сликара уочио оно највредније на њему: "Ма-ло има споменика ове врсте средњег вијека у Бо-сни који би се по својим пластичним, декоративним и умјетничким вриједностима истицали као овај на коме нарочито пада у очи конзеквентно провође-ње правилности орнамента лозице по великим странама стећка. Први пут видимо једног босан-ског клесара с прецизнијом мјером у руци а то је уникат међу босанским мајсторима који у том по-гледу показују становиту аљкавост" (37-52). Овај споменик је радио врсни и далеко изнад својих "ко-лега" овом послу вични мајстор, због чега се ова потврда мора тражити код оних мајстора чију је руку више повлачио "нерв" а мање глава. На стећку у Будову крај Стоца има споменик за који Бешлагић пише да је представа двеју људских фи-

184

гура (16-386). Ни Wenzelova не казује пуно више о њој; за њу је ова представа "срећни брачни пар" (53 -609). За психолошки коментар ове представе та нагађања немају неки особити значај али оне имају начин на који је овај мотив остварен. Он највероватније представља срећан пар, брачни или неки други, који није укопан као бандера него је у лаком покрету: жена се нешто повила на своју де-сну страну при чему леву ногу подиже у лаком пок-рету: њена рука је уз тело и на начин који има већу отменост од оне коју је показао стећак, а сигурно недостижну мушкарцу до ње. Он је стамен, како приличи мушком, раскречених ногу и левом руком немарно забаченом. Овом мајстору перспектива није била врлина али је, иако неук, добро одмерио физички и друштвени однос између ње и њега; мада нешто испод висине њених ногу, он је над-висује са главом јер тако мора да буде: жена ни-како, па ни на споменику, не сме да буде виша од мужа. Као да се пакост поиграла са том његовом намером, ако је то била, мајстор је у току рада при-метио да му мушкарац не може читав да стане на за њега предвиђени простор због чега му је "порав-нао" теме и тако га готово саставио са украсом тик изнад његове главе.

Када је био ослобођен слова, и муке с њима, ковач је умео да се вине до мајстора најплемени-тијег кова. Пример његових способности да се раз-махне је споменик у Вињанима код Имотског. На горњој плочи је изрезана женска фигура у плесу. Рељеф је а тиме и утисак постигнут тако што су контуре жене изрезане и издвојене од остале површине. Она шири и отмено повија руке, леву нешто у лакту савијену, пружа, а десну, опет у лакту савиту, подиже ка глави. Под хаљином се на-зире витко и у покрету тело. Њену виткост на-глашава појас око бокова, а све скупа је дато са широким замахом због којег се овај мајстор не би морао да постиди било ког вајара који ради сада на

187

њему сличан начин (33-144). Чак и када су цртежи другачији: по мотиву или обради, разлика међу њима је мања од оне између цртежа и слова што, опет, не значи да су представе поравнате. Коња-ници на стећку у Згошћи су уметнички урађени без прекора а сви су као "под конац". На Купрешком стећку два витеза, оба на коњу и са мачем у руци, само што нису насрнули један на другог. На оном згошћанском стећку коњи су као на паради, на овом купрешком прскају од напетости због чега је први споменик много веће естетске вредности али је други изворнији, то јест психолошки вреднији.

Дворниковић је ове мајсторе набедио због не-мара у раду:" И лена површност оставила је каткад видних трагова на лицу тих споменика" са неоче-киваном напоменом да аљкавост у Босну није сти-гла тек са Турцима. Мазалић налик њему али он без Турака: "Ови споменици показују кроз сва вре-мена становиту аљкавост. Бешлагић слично Двор-инковићу: "У том послу било је много немарности и разноврсних попуста. Најчешће су украси укле-сани прије него натпис због чега је мајстор натписа морао своје дјело прилагођавати тим украсима прибјегавајући понекад пребацивању или разбаци-вању неких ријечи или слова. У доста случајева је мајстор свој натпис клесао без икаквог претходног планирања због чега је долазило не само до искривљавања слова, па и читавих редова, него и до механичког растављања ријечи, до заборавља-ња клесања неких слова, па због тога до њиховог накнадног убацивања на неприкладна мјеста" (16-478). Да ли та аљкавост, стварна или тобожња, иде на рачун његове лењости или његове немоћи да се како ваља понесе са перцепцијом - о томе треба расправљати али без покуде унапред али ни похвале уназад. Другим речима: да ли је овај мајс-тор увек промашио са оним урађеним или је понекад погодио у оном намераваном. Пример је

188

стећак чији текст Вего овако чита: "А се лежи Радивој Драшчић. Добри јунак ја бих, мољу ја се вас, не тицајте! Ви ћете бити како ја, а ја не могу бити како ви" (57.-бр. 82). Натпис је урезан на три стране овог споменика; за питање о коме се сада расправља није од неког нарочитог значаја што се он развлачи на више страна; за психолошки суд о њему је много вреднији начин са којим он своју ми-сао урезује у овај камен. Презиме се наставља на дужој страни у првом реду и изгледа овако: "Драшчић. Добри јунак ја бих, мољу ја се", да би се завршило на другој, ужој страни: "вас, не тицајте!". Немар је очит, он је највероватнији, али не треба пожуривати са тужакањем: можда је овај мајстор, ко то сада зна, намерно правио ову неписменост да би покојника поменуо два пута, посебно по имену и презимену, што је он, јер је био добра душа, свакако заслужио. То није написано по правилу али можда јесте по намери да се истакне оно главно, за њега наравно, због чега су се српски во-јници са Солунског фронта у свим писмима за своју жену распитивали са малим "ж" али су шаруљу (краву) ословљавали са великим "Ш". Жена се, значи, може да нађе ако се, бежи ђаволе, овој првој нешто догоди али ако шаруља, не дај Боже, липше помреће од глади и жена и деца њихова. Чак и да је тако то није поправило рукопис ових мајстора због чега је Дворниковић био у праву: овај клесар је био много више "сликар" а пуно мање "писац", због чега се лакше носио са цртежом у камену него са словима на њему. Налик човеку који једва може да се потпише али са лакоћом прави гусле: надареност је добио са рођењем али је писменост морао да научи у животу. Зато овим мајсторима не треба додавати врлине које нису имали али им не треба ни приписивати грехе које нису починили: они су били што су били и добро је што су били баш такви.

189

НАРАВИ НА СТЕЋКУ

Сваки споменик казује о људима који су под њим покопани и нешто о родбини или пријате-љима који га подигоше.[11] Стећак говори о човеку али о њему не записа пуно; не због тога што није било оних који су заслужили то знамење већ зато што је било мало оних који су умели да та слова урежу у камен. А, ни он није за дугу причу. Зато остаде само по неки запис, често ни он читав, и са понеком особином коју покојник, то јест његова родбина истакнуше на споменику: да се види какав је био да би се други на њега угледали, ако је то по некој својој особини заслужио. Оне лоше стећак не спомиње - као, уосталом, ни било који споменик ове врсте. О гордости овог човека пуно је писано: "А сеј лежи кнез Радивој Влатковић. У тој вриме најбољи муж у Дубравах бих" (49-бр. 36). Зато треба навести овај који се издвоји својом скромношћу и питомошћу: "А се лежи Хреља Радогостић. Многе земље обијех и дому дојдох, Почтено постах и на своју баштину легох" (52-бр. 206). Ово је био човек који је пуно света видео и на том путу накупио свакојако знање после чега се врати тамо одакле је пошао и ту би покопан. Овај се Хреља помиње у дубровачким документима што значи да није био обичан чиновник босанске државе него њен службеник од значаја. Ради се о човеку који је при крају живота због чега у овом натпису сабира живот и себе у њему. Ни ондашњи човек није био у завади са славом због чега на споменику уписа оно са чиме се његови потомци могу да поносе: "А се лежи узможни муж, тепчија Батало" (52.-бр. 257). Натпис је кратак али значајан јер открива гроб једног представника владајуће класе у Босни тог времена: тепчија је био дворски човек који је властелинску младеж упућивао у разне вештине, ону војничку пре других, због чега за себе рече да је био "узможни муж", то јест моћан,

190

односно силан ради човек чега пожеле да буде за-памћен и по томе. Или по неком добром делу: "Нека се зна како проби Радосав Вукичевић пут за душу материну и да мајсторима 900 аспри" (52- бр. 124). У народу је био обичај да се за собом остави нека задужбина: ћуприја, хан или чесма. Овај Радисав пожели да то буде пут који је био прека потреба села и то своје добро дело посвети својој мајци. Посао је морао бити тежак и скуп јер он за то одвоји велику пару: да се и по томе памти. Пут-ник није увек могао да рачуна на склониште и заштиту због чега је намерника ваљало дочекати како треба и тим гостопримством осигурати узвратни поступак; на споменику госта Мишљана пише да му је било указано "велико гостољубство" због чега је био ред да домаћина покаже као доброг а себе прикаже као захвалног човека (52-бр. 249).

Захвале су обично кратке али топле и најчешће се дају својој породици или родбини: "И си је син мој постави Вукашин, Бог му доброме доброме плати". "Блага је рука сина мога који довеже ове кости". "Да је благословена рука која сијече и писа". Ретке су захвале жени, похвале још ређе, због чега треба издвојити натпис на споменику кнеза Батића. Подиже га жена му Вукова "с њеним добрим", то јест родбином, али само себе наведе по имену: на то је имала право као његова супруга или је таштина урадила своје: да на стећку остане само он и она. Неки нису били сигурни да ће их покопати њихови, или било ко други, због чега већ за живота себи обезбедише вечиту кућу:" А си је лежи Павко Радохнић. Ови ками усјекох на се за живота" (50-бр. 51). Ове судбине највише су се плашили они који нису имали пород због чега још у животу размишљају шта им је чинити: "Добри жив, добри умрх. Сина у њега не бише. Синовац ками постави" (52-бр. 310). Много је већа мула изједала Влатка Владјеића, то је онај који себе пох-

192

вали да осим свог господара никога није молио. Иза њега не остаде нико. Укопао га је њему потчињени војвода Миоташ. Отуда на споменику остаде уздах: "А за њим не оста ни син ни брат" (52- бр. 223). На стећку је ретка пошалица али се ова искра као несвакидашњи шеретлук; на крају свечаног текста, писар Обрад додаде са своје стра-не: "Бог му дај здравље а мени живот" (52-бр.254). Ова се није шалила, али ни жалила, али се исхвали како то уме само жена: "А се лежи Каталина, са својим господином жупаном Николом који служаше Котроманића таста и славног бана Стипана" (49- бр. 25). Ову Каталин надмаши само по сујети још нападнија супруга:

"В име отца и сина и светога духа се лежи раба божија Полихранија а зовом мирским Радача, жупана Ненца Чихорића кућница, а невиста жупаца Вратка и слуге Дабижива и тепчије Стипка, а кћи жупана Милтена Драживојевића а казнацу Санку сестра, а постави си билиг њен син Дабижив у дане гопосина краља Твртка" (50.-бр. 102)

Оволико хвале тој жени није требало јер је била из куће Чихорића која је била угледна феудална породица: имала је свој племићки грб. Она, међутим, не одоли искушењу да помене угледнике без чијих би имена њено било неупадљиво, - као било које друго. Помиње чак шест челника босанске државе - не зна се ко је од кога био јачи.

Занатлија је мало на стећку али овај стиже на споменик: " А се лежи Дивац златар са својом женом. За мога живота коми годи служаше, служих му прав, вирно њима" (52.- бр. 241). Овај не похвали никог али многе оптужи као нељуде: "А се пише Радовац Вукановић: знан царину и војеводе, и док му не згриших, пријатеље не изгубих" (49-бр. 29). Овај је несрећник био закупник царине

193

неког феудалца. Закупнину је редовно плаћао, али се десило да се оглуши о обавезу због чега изгуби поверње послодавца али и пријатеље којих је дотле имао на претек. Позната прича: док је радио на месту где је другима могао да чини по неку ус-лугу, и они њему уздарје, али када му се догоди ова несрећа, они се разбежаше, свако на своју страну, због чега њему остаде да размишља о превр-тљивости људи и њиховом климавом карактеру. Овај се није разочарао у људе али јесте посумњао у себе: "Си е лежи Миховиц Граховић праве вире римске који почтено хоћаше и богу се мољаше и добро књигу знаше. Дај му боже души да буде спасен" (15 -101). Овај преобраћеник је био богу-мил а потом католик што посебно нагласи (" праве вире") али му то не смири савест због чега се Богу препоручи на посебан начин: нека му души да спокој што, по натпису, на овом свету није имао. Због тога стећак уме да иза свечаног тона одшкрине скривану позадину неког поступка: ко ће, примера ради, подићи споменик и ко ће колико за њега дати пара или уложити труда. "Се сле-меније кнеза Радоја, великога кнеза босанскога. А постави њега син кнез Радич а божјом помоћу и својих вирних а с ином ниједном помоћју, него само они" (52.-бр. 251). Споменик је подигао син, у томе су му помогли његови "вирни", и нико од других, -највероватније од родбине са којом се, можда, за-вадио или ова није хтела да учествује у трошко-вима због чега јој он ту недоличност "наплати" на овом стећку: да се зна какви су били али и како се он одужио свом оцу.

Да ови људи нису увек рачунали на увиђав-ност оних потоњих, сведоче они натписи са којима се намерник моли да застане, прочита помен и, ако хоће, размисли о смислу живота и његовом крат-ком боравку на овом свету. За оне са опаким на-мерама споменик припреми клетву: ако се "прива-ли". Сада се не рачуна на доброту него се призива

194

страх од ње: "Клет и проклет, тко ће крети у ме! (50-бр. 83). Оног ко би кренуо да руши или штети споменик чека грозоморно проклетство: "Тко ће писаније ово погубити, - проклет богом и сином" (52-бр. 313). Било је оних који су рачунали да ће добра реч вредети више од оне ружне због чега један о себи а на споменику уписа ове податке: "У то доба бјех јунаком и мил братији и господину Новаку. И вјероше ме како дијете своје. Али смрт ме умори. Да жалу ме дружина" (20-174). Овај Мојслав представи себе као јунака и омиљеног човека, господара као свог заштитника, али осети потребу да још понешто дода. То учини са ненаметљивом психолошком поруком: ако су га многи волели, а сада пуно њих жали, он је морао да буде човек који је заслужио поштовање а таквима се споменик не руши. По необичности у натпису, овог пута, натписа, остаде јединствен споменик у Пољској; на плочи оштећеној али читавој за читање је натпис: "В име оца и сина аз Богдан на Драгића ја нови камен поставих. А се писа Вукашин свом господину Радоју и који ме бише веома зблудило (чувао). Зато мољу Вас, господо, не наступајте на њ' јер ћете ви бити како он, а он не море како ви. Да висте (знате) да ћете умрити и сви ви у дому погинути праведно" (52.-253). Несвакидашњост је у оној учитивој замолници и овој тешкој претњи: једно с другим не иде. Ову неочност је разрешио Крајиновић: "Прва два ретка писао је неки Вукашин свому господину који га је веома "злудио" (штитио), па моли пролазнике да не ступају на њега јер ће они бити као он, а он не може бити као што су сада они. Натпис је, наиме, био на покровној плочи неког гроба, преко којег се могло прелазити, и прелазило се. Молба Вукашинова није много користила. С временом је натпис ипак био излизан, а што је још горе, плоча је била разбијена. Сада се нашао неки Богдан, па обновио споменик.

195

На натпису наводи зашто је то учинио, те вели "да висте (знате) да ћете умирити и вси на дому по-гинути" (32-235). Оволико позивање на јунаштво није голо хвалисање, мада је и тога било, него је његово истицање јер је то била особина која се це-нила у томе времену због чега натписи о њему спа-дају у најомиљеније на овом споменику. После ће на стећак доћи друге особине, врлине или мане, али ће ова о јунаштву остати најупадљивија: ови су натписи посвећени ратницима а то је, зна се, била властела.

Стећак не помену ни једног јунака из народа, то јест обичног пука.

ПОГИБИЈА НА СТЕЋКУ

Босна је увек била залогај који су очијукали многи са стране. Готово да се не знају њене мирне године, осим оно нешто времена бана Кулина. Мо-рало се бранити, понекад нападати, али у оба случаја ратовати. У борби мора да буде јунака: они су најчешће гинули јер су се кукавице на време сакриле. Зато споменик с поштовањем даде хвалу за чин који се може учинити само једном у животу. Највише помена остаде о властели јер су они најчешће гинули: ако је веровати овом споменику. На стећку у Љусићима код Угре дијак Братоје упи-са да под тим каменом почива велики јунак и верни слуга. "А се лежи Прибислав Патојевић на свој земљи, на племенитој. Служи бану Твртку госпо-дину вирно. На том погибох" (51-бр. 182). На спо-менику у Кључу код Гацког натпис обавештава о Радоњи Ратковићу који за себе рече, то јест други ће казати оно његово: "Погибох под градом Кључем за свога господина војеводу Сандаља" (51-бр. 159). О Влатку Владијевићу каже: "И обиђе многе земље, а дома погибе" (52.-бр. 223). Он није погинуо у неком боју већ код куће: нај-вероватније у неком обрачуну којих је у оним

196

временима било. О Вукосаву Влаћевићу остаде чисто обавештење: "С мојом друговах дружном и сагибох на размирној Крајини код мога господина, и донесеше ме дружина на своју племениту ба-штину" (52.-бр. 96). Не зна се ко му је био господар у чијој служби погибе али се зна да је био сахрањен свечано и био поштован од својих другара који су га, мртвог, чак од Крајине носили до његовог за-вичаја, то јест баштине због чега строго запрети: "Проклет тко ће у ме такнути!" Никад се није про-пустила прилика да се слуга захвали свом госпо-дару и похвали његову доброту:" А се лежи Жушан Јуроје који погибе на почетној служби за свога го-сподина, а побилиже га кнез" (49.-бр. 39). Ју-наштво, само по себи, није било јемство пошто-вања због чега Влатко Вуковић себи додаде да је био добар јунак али и човек добар наравно, чиме подвуче две обавезне особине ондашњег племића: да буде небојша који не познаје кукавичлук али да зна за меру због чега својој пизми, то јест пас-јалуку, не пушта да учини своје. Ову разлику ће на најбољи начин саопштити Марко Миљанов, вој-вода коме нико не нађе ниједну ману: "Јунаштво је ако ја браним себе од тебе а чојство је када ја бра-ним тебе од мене" због чега се противник мора ценити бар колико поштујеш себе. О томе сведочи овај догађај: када се предала турска посада Ме-дуна, војвода забрани својој војсци да шенлучи, то јест пуцњавом слави победу, а са образложењем да на њихову муку не додајемо наше весеље!

Стећак на себи остави годину свог подизања због чега се његово датирање чини посредно: према догађају о коме говори или личности коју наводи. Натпис на споменику Прибислава Петојевића говори да је погинуо у служби бана Твртка који је бановао до 1353. до 1377. године што значи да је овај стећак постављен у том времену. То време још боље одреди натпис на споменику Радоње Ратковића за кога би речено да је тај ве-

197

ликаш погинуо под градом Кључем а за свога војводу Сандаља. У овом случају ради се, јер о њему постоје историјски подаци, о борби војвода Сандаља и Радича из 1404. године или о упаду Турака у Хумску земљу 1415. године: то значи да је овај стећак подигнут између ове две године. За обично развучено датирање ових споменика ова два натписа су јединствена и зато вреднија од оних који говоре више али не кажу из ког су доба.

Нису само душмани убијали људе; једнако их је уништавао ђаво у њима. О једној таквој судбини остаде записа на споменику; овог пута то је био човек који се полакоми на богатство и од њега нас-трада: "Да је знати сваком човику. Јурај Ивановић како стекох благо и ш њега погибох" (49.-бр.13). Овај натпис Диздар посебно похвали: "По снази контраста, по иронији која се пење до сарказма, овај епитаф спада међу најзанимљивије и највред-није у нашој старој епиграфици" (18-407). Он је једнако вредан за психологију јер говори о човеку који је пожурио да се обогати при чему није водио рачуна о оном људском због чега га је казна морала стићи. Нагоњен грижом савести, ојађен ху-дом судбином, он се узвиси над својом несрећом због чега остави помен и опомену свима ("сваком човику") да се не нељуди у богатству јер ништа није вредније од људског живота и, ако може, поштења у њему што значи да у свему ваља бити умерен. Тај наук је овај Јурја платио главом иако ни сада не знамо како се то, и зашто, догодило: највероватније због неке преваре или прљавог по-сла о чему се могло само шапутати али што није смело да дође на стећак. Родбина је, значи, и онда скривала или заташкавала нечасног свог члана а али га се није одрекла због чега је његов случај оставила у простору нагађања: може то бити али не мора. Људи су гинули и због зађевица, понекад због оних које до краја нису објашњене, због чега је писање о њима отежано, често и различито, а по-

198

некад и нетачно. На овом то је најприсутније; због његове необичности, и нејасности, даје се упоредо Диздарево (лево) и Вегово (десно) читање:

"А се лежи Дабижив " А се лежи Дабижив на својој земљи, на својој земљи, на племенитој. на племенитој. Када хтај побити Када хтех живјети тада и умријех." тада и умрх." (20-153) (59.-бр.306)

Разлика је у оном "побити" и овом "живети" али се ова два читања баш на тој речи разилазе, заправо постају једна другој супротна по значењу. По Диздаревом читању овај је Дабижив погинуо у неком боју у који је пошао да убије али се из њега није вратио јер је и сам био убијен (20-372). Вего исти натпис чита овако: за њега оно "побити" јесте живети (побити) што сада значи да је Дабижив само пожелео да још поживи али му не даде смрт. Вегово читање је примереније натпису, а и оби-чају, јер да је погинуо на стећку не би писало да је умро али ни Диздарево читање није без (психолошке) вредности: песник је натпис прочитао како приличи ратнику који не умире већ гине.

Несреће нису стизале само у бојевима или свађама. Гинуло се на пуно начина од којих су неки необични да чуднији нису ни могли бити. Овог пута несрећа је била несвакидашња и ни по чему није била заслужена али се ипак догодила:

" А се крст Радоја Мркшића, стах бога молеће, и зло не мислеће, и уби ме гром!"

(50.-бр. 118)

То је Вегово читање; тако га чита и Диздар али му додаје свој суд о њему. Ни он не зна ко је био овај несрећник, што сада није ни важно, али је зато

199

вредна његова порука, па и поруга, Свевишњем што му је на његово добро узвратио својим злом. Овај је добри човек живео кротко, увeк се предано молио Богу, никоме ништа нажао није учинио, чак ни помислио, али га уби гром! За његов натпис Диздар каже да је само једно читање тачно: "То је осуда смрти послене од некога у коме је отјеловљена неправда, од силе која може бити само опаки, црни и немилосрдни Бог" Бог, због кога могу бити изречене овако саркастично поентиране ријечи" (20-27). Било како да јесте овај је натпис једини пример отвореног бунта на овом споменику против неправде, па нека буде и оне божје.

Стећак никога не помену да је погинуо за Отаџбину или бар Земљу.

СТРЕПЊА НА СТЕЋКУ Чудо рађања и усуд смрти биле су прве питалице

које су узнемириле нашег далеког претка: оног са још затупастим челом, то јест са мало памети у глави. То није била филозофија, али је био почетак његовог трагања: зашто се човек родио ако већ мора да умре? Који је смисао његовог боравка на овој или било којој земљи? Може ли смрт да се превари ако никако не може да се избегне. О тим загонеткама размишљали су наши људи по босанским шумама и на херцеговачком кршу али на свој начин. Нису одговорили, али су оставили сведочанство да су размишљали о њима. То нису опширна казивања, нису ни могла бити, јер је тај човек тек био дотакнут скрамом европског размишљања о смислу, односно бесмислу живота али је зато био натопљен стрепњом од смрти која никада није добродошао гост али увек бане када јој није време. Њихово размишљање је најчешће недоречено, понекад су срочена само у наговештају, немају ни уједначену вредност али сви скупа вреде пуно јер да њих нема сада би о тим људима једва шта знали,

200

осим да су живели и нешто радили. Зато се на стећку размипшљало свакојако: оно почиње са сувим податком да је неко "легао", обично на свом "племенитом", наставља са намером да се о покојнику сачува неко важно обавештење - углавном она добра. У наставку са жаљењем, понекад шикнутом емоцијом, и готово увек са присутном стрепњом. Дворниковић је тврдио да на овим споменицима нема "ни мистике ни надгробне сентименталности", а Крлежа да стећак пориче "заглупљујућу мисао умирања на коленима". Оба су у праву али само унеколико: одсуство молитве не значи одсуство страха због чега је тај човек о њему морао да размишља, чак и када то није хтео или му није било драго. О вредности његовог размишљања може се расправљати али се не може рећи да га није било. Натписи на овом споменику сведоче да је наш човек у свему био налик било ком другом човеку његовог доба. Био је, значи, од крви и меса. Смрт се увек чекала без добродошлице због чега човек с њом никада није начисто: када ће доћи, зашто је стигла и да ли је праведна. Зато се о њој размишљало већ за живота а на начин који и сада плени. На стећку Вукана Радовића остаде овај уздах:

А много ли сам лежо а много ли ми је лежати. (51.-бр.200)

Овог мудраца није бринуо живот јер је с њим већ био средио рачун; њега замучи питање: шта је после живота и колико ће то потрајати. Његовој неизвесности Стипко Радосалић ће додати своју нелагоду:

Боже давно ти сам легао и веле ти ми је лежати. (50-бр.89)

Радић Радојевић наговести своју мисао о смрти али је не докрајчи:

202

Дојде ме крај, утзида на ме Ђумојич. Но братијо.. (51-бр.202)

Писар помену име покојника који почива под овим стећком, наведе и зидара који му направи вечну кућу али застаде баш тамо где би наставак био најзанимљивији и вероватно најмудрији. По-сле оног "братијо", а по обичају, требало би да по-стоји нека молба или природна реч али се ту ње-гово размишљање прекину. Да ли му је понестало простора што према изгледу овог стећка може бити или је стао у немоћи да мисао која му је сев-нула у глави уреже у камен - сада је без значаја али је у оба случаја на штету овог натписа. Остаде само нагађање: да ли је оно "но" уздах у значењу "ех", или је прекор некоме ко се није понео како треба. Или је пак обично свођење живота са значењем "ето, тако": све може бити али ништа не мора да је тачно.

Било је оних који су на онај свет отишли са жељом да на овом покаткад буду поменути, по до-бру наравно: "Се лежи Иван, на својој земљи. Бра-тијо и дружино, жалите ме" (52.-бр.205). Много смиренији се показа Вукосав Штируновић за кога биречено: "Почтено жих, почтено легох" (20-231). Овај Вукосав, ако је читање, добро хоће да каже да кроз живот није ишао његовим кривинама или са подвалама, већ увек са неком сврхом у чему га је, као сваког праведника, подржавала божја милост. Натпис је доста нечитак и није се могао до краја одгонетнути због чега Диздар нагађа да би његов наставак могао да гласи овако:

Без сврхе никада не ходих, Милостију божијом, туђем се -не молих!

(20-399)

203

Било је и оних који се нису плашили само смрти него су стрепели због понечега и после ње: "А сеј лежи Радован Рајковић. Проклет тко ће туђин лећ, веће његово племе" (50.-бр.5). Он се већ за живота забрину да се у његову гробницу не увуче неки уљез због чега га унапред прокле и још једном потврди да у њој има места само за његов род ("племе"). Други тачно наведе ко сме у његову гробницу: "Се кућа Милутина Маројевића и ње-гове жене Владисаве и нију дитце. И у име Ми-лутина да се нико не стави с њим" (52.-бр.261). Другим речима: нико нема право да се на њега позива као рођака или пријатеља како би себи обезбедио место тамо где му није место: у туђој гробници. Много уљуднији се показа Радојица Би-лић; он је већ направио гробницу, и то "мночасну", на њу поставио камен и одредио ко може у њој да почива: он и његова жена: "Мољу братију и стрине и невисте приступите и жалите ме и не попирајте ме ногама" (52.-бр.279). Било је, значи, већ тада лешинара који су скрнавили гробове да би ту нашли благо под њима закопано, а када не би нашли ништа, ове би стрвине поломиле и разба-цале све што би нашли у гробници: и кости поко-јникове. Отуда његова брига за њих; једнако оних који се не задовољише молбом него одмах кренуше са клетвом: "И да је проклет тко ће у ме такнути".

Сви нису молили а нису сви ни претили; неки унапред поткупише намерника на обзир према споменику, бар колико је човек покопан под њим заслужио:

А се лежи Дабижив Радовановић, Чоче, тако да си благ. (57.-бр. 98)

Овај Дабижив се осигурава тако што сваког живог моли да буде благ колико се то из овако присног обраћања да наслутити. Оно "благ" не

204

значи само мирног, питомог или добре нарави него и душевног човека што значи да покојник од њега очекује да буде увиђаван колико би он био да је на његовом месту. Оно "чоче" (човече) је намерно присно, чак умиљато, да би се намерник опоменуо да се покојник не обраћа било коме већ човеку, то јест људини, која ће разумети и поштовати његову замолницу. Његов сабрат по овој судбини само рече да је свему дошао крај:

А се лежи на покон Рабрен Долиновић.

(51.-бр.176)

Вего ово "на поклон" чита као на вечност. Треба га, међутим, читати као коначно, то јест заувек што значи, ако је тако, да овог Рабрена није мучило питање докле ће лежати већ да је заувек легао: није његово да одређује то време. Отуда мирноћа у његовом натпису а биће и у њему када је умирао.

Највише су од смрти стрепели они без порода, - оног мушког јер се женска деца и онако нису рачунала: она су воћка засађена у туђем дворишту. Таква несрећа погоди Влатка Влађевића за којим не оста син због чега је морао пуно да пати: без сина се гаси лоза, губи име и гаси огњиште а имање обично иде у руке које ништа нису урадиле или су учиниле јако мало да се оно стекне а сада се крчми као да никада није имало свог домаћина. На његову судбину се сажалише војвода Миотош и кнез Павле: први му направи споменик а други га под њим укопа а сви скупа ожалише као најнесрећнијег човека. Са угледом који је имао и да је имао порода, ова би кућа стигла до самог врха босанског друштва тог времена јер се увек могла позвати на родоначелника који је био вазможни муж, то јест моћан и силан човек. Овако, остаде само туга на споменику.

205

ТУГА НА СТЕЋКУ

Зато што су га привукле најлепше представе и најупадљивији натписи Дворниковић је закључио да се на стећку "коло игра, лов лови или витешки бој бије". Усвојено без опреза то би значило да ови споменици приказују само или бар углавном слободно време и начине са којима су га траћила босанска властела, она херцеговачка једнако. За њим се повео Крлежа, по њему је снагу (и вољу) стећка зауставио или бар успорио несрећни положај Босне јер је била мала, скучена и свима на удару. Значи: судбина. Мерин сматра да је овај споменик "израз колективног облика живљења". Они истраживачи са више обзира су одмеренији. Катић на пример: "како је тај живот био једноличан, тако су једнолични и призори тог живота на стећку" (31-157). Представе лова, двобоја и лова на жену сведоче о господи (властели) а мало, готово ништа, о народу а нимало о оном "колективном живљењу" јер овај споменик о томе животу не саопштава никако због чега је Банац проницљиво уочио: "Текстви са реминисценцијама су релативно ретки али нам ипак дају погодан материјал за размишљање о духовној разини и схватањима највишег културног слоја у том времену". Значи: оних повлашћених чему треба додати да није "ипак" него баш о чему Бешлагић овако: "Својим садржајем натписи нам откривају личности и њихове људске судбине" (16-53). На овом споменику то је саопштено једноставније него у књизи или песми, али због тога није сиромашније: зависи шта се чита и како се стећак види. Њему не приличи жестока емоција а ни симулирани јаук због чега се туга на њему саопштава са достојанством примереним овом камену. Његово није да кикоће или лелече већ да са тврдим речима умекша велику жалост која се мора примити као било која друга невоља у животу а са поруком које нема на њему

206

али се чита са њега: човеку је у звездама записано да ужива и пати; ово друго много чешће и пуно теже.

Рођење је радост а смрт туга; највећа је када бане ненадано и у црно завије кућу у коју се ушуњала. Натпис на споменику Стјепанов Луке, са само неколико речи, о његовом доласку у живот и његовом изласку из њега:

Родих се у велику радост, а умрх у велику жалост. (56.-бр. 31)

Не каза ког је све ожалостио својом смрћу али то рече Богчин о коме на споменику остаде уписано:

Братино, жалите ме. Млад си сега свита отидох, а један бих у мајке. (52.-бр.207)

Овај Богчин је очито добро знао опаку нарав својих земљака због чега их унапред умекшава да је био јединац што би, са оним да је умро млад, морало да такне и најтврђе срце. Пред ова два тужна податка само би стока од човека могла да оскрнави споменик. Мајци никада није добро ако изгуби дете, најмање оно једино, али је, чини се, јед-нака туга мушкарца који не доби пород. Та жалост је записана на споменику једног ојађеног сина:

А се лежи Вукобрат, божји раб, а се гроб му дела син му Радоје. Туго моја, а тко ли ће мене. (51.-бр. 136)

О том несрећном сину Диздар пише овако: "Остао је без потомства, инокосан. Подижући спо-меник свом оцу, он се сјетио да њега неће имати ко да обиљежи, те се растужио пишући епитаф" (20-416). Отуда уздах: туго моја! Туга насели кућу Брашка Боровилића:

207

А се нека се зна јере уби ме пушка, а да су клете те руке које би овој приториле. (49.-бр.41)

Мало је вероватно да је овај Брашко настра-дао у неком боју јер би, да је тако, писало да је погинуо: како приличи ратнику. У овом случају убиство је, изгледа, било мучко: из заседе или леђа чиме се његова кућа оптерети још већом тугом. Свака је смрт тешка али је лакша она часна због чега се са овом обичном мало ко мири. На споменику остаде прича о очају оца који изгуби сина:

Ва има оца и сина и светога духа а се лежи добри Богдан, доброга Домише Озриновича

син. У тој доба умријех. Ни се их омразил злу ни добру, и тко ме знаше, всак ме шаљаше. Добар хотех јунак бити али ми смрт прикрати. Ојдох од оца веома печаона.

(52.-бр.211)

То каже отац за сина; био је млад, никоме се није замерио, сви су га волели, а сада жале, али највише отац кога остави веома тужна. Понекад је несрећа двострука због чега се и туга удвостручи; по оном пуно пуно пута потврђеном: да радост обично долази сама а жалост редовно у чопору:

А се лежи Милобрт Мрчић с добрим сином, с Иванишем. Бих живому рад а мртва сараних.

(51.-бр. 173)

О овом Милобрату мало се зна али за њим остаде велики споменик и голема туга за сином који му умре млад: она је равна достојанству са којим

208

је речена. Да би своју жалост ублажио отац пише да лежи с добрим сином иако је споменик подигао за живота и овим натписом себи одредио да, када умре, почива поред свог љубимца. Дотада ће да тугује због његове преране смрти. Једноставнији је натпис Вукашина Добрашиновића:

У тој доба умријех, свакому ме жао би. (51.-бр. 132)

Много сетнији се показа Радосав Хераковић који на свом споменику уписа натпис: један од најлепших али и најспорнији да је баш такав, какао се обично чита:

Ово Легох на својој племенитој Голубачи, и даље лака, блага. (50.-бр.62)

У овом читању тог натписа Вего између "је" и "лака" додаје (у загради) "земља" што би сада значило, ако је ово читање добро, и да је овај Ра-досав сахрањен на месту које се зове Голубача али не објашњава зашто би, онда, то место било "лако", то јест "благо" - осим ако не мисли да је свака земља лака ако је покојников гроб. На то упућује оно "да је" што одговара оном уобичаје-ном у народу: нека му је лака земља! Диздар се не слаже са Веговим читањем; њему се оно чини са-свим обичним због чега даје своје читање:

Ово легох - на својој племенитој одмирачи, и та је -мака, а блага. (20-288)

У његовом читању Голубача није место које се тако зове већ одмирача, то јест његова баштина у којој се одмара, односно почива у миру а она је, та земља, мака и блага. Он се домишља да би чак и оно "мака" могло да значи" мајка" што се већ дешавало писарима: да у тој речи испусте "и" па би,

209

сада, мака требало читати као маика, то јест мајка што би одговарало обичају старих писаца, а и на-рода, да земљу називају човековом мајком а гроб његовим отачаством.

Несрећу другог невољника не треба нагађати; она је тешка као камен и чиста као суза:

А се писа Врсан Косарич, сужањ који се не радује. (49.-бр.20)

Не зна се ко је био овај Врсан ни зашто допаде казамата, али се зна да је чамио у тами благајске тамнице. У дугим данима овај је сужањ у камен урезивао своју тугу; Диздар чак мисли да је то ура-дио "можда и самим голим ноктима" (!) Није, на-равно, али је зато оставио ову поруку: многи су ро-бијали али су само посвећени у тамници написали песму.

Стећак прича о жалости јер говори о човеку (а не о клади).

ЉУБАВ НА СТЕЋКУ О босанској властели су обично писали (и

причали) они који су већ били нагнути да о њима мисле лоше. То је најчешће чинила римска курија која је забринута босанском шизмом ове људе блатила као превртљивце без супарника а овај народ безмало као дивљаке. Ако је веровати тој причи Босна је "врло непријатна земља" са "шумама пуним разбојника";" прљавим сарајима";" одвратним једењем прстима" а све са прљавштином којој не-ма равне у свету. Слично су записали и они ретки странци који су својим трговачким, политичким или полицијским пословима прошли кроз ову земљу са сада њиховим додатком на рачун овог народа. Ови су људи, саопштавају, "дивљаци", "притворни", "злонамерни", "варвари", опет варвари али сада "прекомерни", поново дивљаци али сада

210

"најдивљији". О неком духовном животу тог народа не рекоше ни једну добру реч осим, ту и тамо, по неку шкрту похвалу њиховог јунаштва или, али ређе, њеног гостопримства. Укратко: јад над бедом. Ни неки наши истраживачи духовног живота (и духа) босанског племства нису одмакли пуно даље. Дворниковић се чуди са колико се мало духовне културе могао сложити живот нашег средњовековног витештва. Катић објашњава да је живот на стећку једноличан због чега је и мишљење тих људи било сиромашно, а по обојици без емоције или само са сировим осећањима. Крлежа баш у тој једноставности види психолошки највреднију особину ових људи али је натегнуто доводи у везу са богумилским учењем које је, тако он каже, натапало духовни простор у коме је живео босански човек. Ни једни ни други нису у праву, бар нису сасвим, чак нису ни углавном: тај човек није био другачији од других али је за разлику од њих своје емоције показивао на свој начин: уздржано и без расипања због чега на стећку није могао да осване Петраркин сонет о љубави.

Већ је сам стећак пример (и доказ) љубави -оне према покојнику јер се са овим спомеником потврђује да је у сећањима потомака покојник остао запамћен као драг, вољен и поштован човек. Да није тако споменика не би ни било јер нико не подиже надгробник некоме кога мрзи. Он је нека врста оновремене читуље која казује причу о жи-воту и особинама покојника, али и прилика да се ожали његова судбина и нешто каже о осећањима оних који су са њима живели сада га сахрањују. Он је љубав према свом завичају због чега на њему пуно назива села или крајева али и јаке жеље да укоп буде баш ту а не било где: тај је човек крвно и животно био везан за своју заједницу и зато му није било свеједно где ће почивати. Са завичајем је била уоквирена и духовност тог човека због чега је његова љубав ретко прелазила ову међу. Овај

211

споменик често призива клетву али никад не пока-зује мржњу, зато љубави има пуно. Она се саопштава кратко, без пренемагања, али је у тој згуснутости њена психолошка вредност. Ондашњи човек, поготово мушкарац, није се расипао са осећањима, а не би му ни приличило, због чега се са нешто речи казивало доста али се понеки натпис откинуо и склизнуо у јефтину реч: обично ако би се претерало са похвалом или захвалом. Било је значи и онда људи који су волели ласкање а још више оних који нису шкртарили са њим. Нимало када је дата моћнијем од себе: "Господин ме во-јвода окрили и укопа и побилижи". Слуга се захва-љује господару, а други похвали себе због жртве коју учини за другог: " А убише га у служби господина", то јест свог господара. У том подаништву испредњачи слуга који се похвали што ће и после смрти бити тамо где је биоу животу".

Се лежи војвода Миотош своме господару Влатку Влађевићу код ногу. (52.-бр.222)

Љубав је била велика само када је била читава о чему споменик обавештава:

А се лежи Весеоко Голобовић на својој земљи племенитој, а постави његових седам синова на њему билиг. (52.-бр.305)

Ни онда сва браћа нису била увек сложна: "Постави билиг син његов најмлађи Бартол својему отцу" (52.-бр.304). У оца је, значи, било најмање три сина али се само један показа како треба. Тако урадише ова браћа:

Да се зна како би у Марка Петровића осам синова од племена Појмилића, и усикоше камен на оца Марка и на матер Дивну. (49.-бр.2)

212

Слично се понесе други неки син али он са додатком неоубичајеним за овај споменик, а неочекиваним за оне који то на стећку не очекују:

Нека се зна! А се лежи Вук Батрићевић. Огради Вучина оца и добру матер Јелицу. (51.-бр. 157)

Овај похвални син помену оца како приличи мушкарцу, тврдо, али га сећање на мајку повуче у јачу емоцију због чега осети потребу да на споменику истакне њену доброту. Међу браћом љубав је обично била мушка, најчешће само обавест: "Сиче Петко на брата" или "Брат мој побилижи". Нешто више емоције према брату испољи натпис на стећку у Радимљи:

Сије лежи добри Радоје, син војеводе Стипана на свој баштини. Си билиг постави на ме брат мој војевода Петар. (52.-бр.45)

Мајка је према деци нежнија и зато отворенија на споменику. "А се лежи Вук, син кнеза Обрада, са сестром Јелом, и покаменова га мати Ана". У гробу су брат и сестра али мајка за надгробник рече да га је подигла сину ("га"). Жена је уопште ретко на стећку, много ређе него мушкарац, а када на њега стигне то је обично по мужу или неком мушком рођаку. "А се лежи Љубица Влатковица" или "А се лежи Јерина Ивковица". Оне су биле, значи, супруге Влатка и Ивка, - доказ обичаја који се у Босни одржао до скоро: жена је била позната само по свом мужу. Психолошки су најзанимљивији споменици, односно заједничке гробнице; натписи су приснији и зато љубав међу њима већа. Очеви се ни ту нису пуно омекшали:" А се лежи Радосав Дучић са сином Цвитком". Синови се поведоше за очевима:" А се почива Вукас с

213

братом Ивком". После мајке најемотивније се по-казаше супруге:" Се лежи госпоја Каталина са својим господином жупаном Николом". Са својом оданошћу ову Каталину надмаши Бјелоћа:

У име брата великог казнаца Неспине, сахрани Бјелоћа казнаца Неспину, свога господина, и остави себи место поред свога господина. (52.-бр.247)

Овај обичај није био редак у ондашњој Босни; слично овој Бјелоћи поступиће и супруга Влатка Бранковића: "Госпоја Медана постави ками те к Влатку дојде". Ова не рече своје име али за свог човека показа на овом споменику неуобичајену топлину:" А се лежи мој Дујица Трокосић". Мужеви се нису товарили са нежношћу и отвореним показивањем емоција према својој жени али овај надмаши све супруге мада их вероватно није пуно постидео:

А сеји постави Витоје на се и на својеју милу и драгу Кућницу. (51 .-бр.165)

Ако је овај Витоје у срцу био упола како се представио на стећку, то би била непатворена потврда да ни босански човек оног времена није био направљен од дрвета. Његов је исказ сведочанство о емоцији у добу које осећањима није било радо али баш зато овај натпис говори да је и тога било. Ретко је било показивано али понекад приказано, истина, и овде на свој начин.

ВЕРСКО НА СТЕЋКУ Расправа о стећку још није одговорила на пи-

тање да ли су ови споменици богумилског порекла (по чему су обично познати). Соловјев је изричит: распрострањеност стећка се подудара са просто-

214

ром босанске цркве. Дворниковић је већ у то био сигуран: ни Цариград ни Рим него богумилство. Мерин већ у најави ове споменике назива богумил-ском уметношћу а Крлежа стећак сматра чистим спомеником овог учења. Сергејевски мисли да у тој уметности нема типичних богумилских црта а Бенац да је оно нешто богумилских симбола на овим споменицима плод духовитих комбинација или случајних комбинација. Било да су богумилског порекла или да они то нису, на стећку би морало да буде много више помена о тој цркви него што га на овом споменику има. У својим раним данима богумилско учење није препоручивало, а ни одобравало, своје нападно присуство на овим споменицима због чега његових назнака на стећку није ни било али тако није било потом када је ово учење постало готово државна вера због чега је поштовање његових забрана већ било раск-лиматано. Многи већ нису поштовали његове налоге а неки нису ни могли: властела да ратује а не убијају или владари да напуне своје кесе а да држава остане читава, то јест неокрњена. Ни старешински оци цркве већ нису били оно што су били некада; сада су на двору владара, обично као саветници чија се реч помно слушала а савет обично прихватао. Нису били противни ни сластима живота иако се оне нису слагале са учењем које су исповедали и здушно заговарали због чега се гост Милутин на свом споменику похвали да је многе дарове примио од свакојаке господе. Пример још већег раскорака између приче и поступка је тестамент госта Радина који за собом остави големо богатство а себи намени маузолеј какав су у Босни имали само велики судија Градиша и узможни тепчија Батало; значи, они најугледнији.

Стећак мало говори о богумилском учењу, још ређе о богумилима, али, истина, не говори пуно ни о оном хришћанском: било католичком или

215

православном. На њему нема, или је сасвим ретко, позивање на кајање или претња са страшним судом што је код других хришћана, односно њихових цркви готово свакодневица. На овом споменику нема страхопоштовања забране али ни превелике гриже због нечег што се урадило или није учинило што већ није случај код сних вера које више зас-трашују него што смирују човека. Због тога на стећку нема ни једног призора Страшног суда. Најмање је болесног страха од смрти: она је суд-бина којој још нико није измакао због чега о њој не ваља пуно размишљати ако већ она увек мисли на нас. Ту негде је Крлежа потражио философска и религиозна веровања оних људи, он их назива "мо-ментима". У овом случају то су она богумилска. У Босни тог времена, међутим, није било ни једног философског схватања које би било бар у посред-ној вези са стећком, осим ако се ту не рачуна оно недовршено богумилско учење. Оно нешто фило-софије, ако се то знање уопште може тако назвати, била је повластица посвећених, то јесто оно мало учених који су више обављали чиновничке по-слове а мање расправљали философска питања. Због тога је једино основано говорити о веровању народа на стећку. Да би све било још необичније то верско на овом споменику не личи на оно хришћанско, католичко или православно, али још мање на оно богумилско. У томе је необичност стећка али и његова загонетка. Ако је богумилство натопило овај простор, зашто на њему нема више његових знамења? Ако је тај човек био једнако против Цариграда и Рима, зашто на стећку нема знакова тог отпора, - осим ако се бунтом не сматра то што нема помена о њима? За објашњење ове необичности од превасходног значаја је однос тих људи према Богу: на стећку, наравно. Бог се на овом споменику често наводи ("в имје отца"); то је обично почетак натписа али није потврда прете-раног исповедања вере што значи да је то била из-

216

река која се селила са једног стећка на други. Светитеља је мало, свега десетак, од којих се неки помињу успут: Аврам, на пример, који је био заштитник гостопримства. Обраћање Богу је при-сно, као да с њим разговарају: "Прости му Боже греха" или са само захвалом што им је био од помоћи у подизању споменика: "Са милостију божјом". Чак ни у натпису госта Мишљена нема уобичајене понизности, његова жеља је налик било којој у животу:

Господине добри, када приђеш пред господина нашег Исуса Христа јединога, - спомени и нас својих рабов. (52. -бр.249)

Замолнице су обично простосрдачне, покат-кад непримерене озбиљности молбе и угледу оног коме се обраћа због чега се Бог призива и тамо где би људи и без њега могли да реше своју невољу. На слабо обрађеном ступцу који је (био) на десној обали реке Требишњице урезан је увелико оштећен натпис: "Бог гд помози да приде" (14 -88). Тако је прочита Ћиро Трухелка али је од це-лог натписа већ онда остало читаво само неколико слова: "Бог гд помо...п". Објашњава да је то била молба Богу да људима буде при руци када они пре-лазе газ преко ове реке. Било је, значи, и тада оних који су богу додијавали свкојаким тричаријама.

Стећак је појава којој не приличи искључивост: да или не. О њему се пуно зна али је доста остало необјашњено а нешто се неће никад сазнати због чега има вероватних али непотврђених претпоставки које могу али не морају да буду тачне. У тој нагнутости ка само једном тумачењу испредњачили су они истраживачи овог споменика који су заговарали његово чисто богумилско порекло чиме су, по природи ствари, скрајнули друга тумачења: једнако вероватна. Они су као крунске

217

сведоке наводили само своје налазе иако пуно тога њиховог није потврђено као тачно. Њихова прва тврдња је да богумили нису поштовали крст због чега овог симбола на стећку нема или је сасвим редак. Друга је да су представе на овом споменику призори радости живота због чега на њему нема туге: жалбеног кола, на пример. Трећа је да на стећку нема представе човека у молитви, оној уочисмртној, што би одговарало оној Крлежиној да ти људи нису клечали пред црквеним ауторитетима нити су се пуно сагињали пред оним небеским што значи да су били растерећени море за коју се није знало када је већа: у животу или после њега.

Крст није редак него чест симбол на овом спо-менику. Бешлагић: "Мотив крста на стећцима је веома широко распрострањен" (17-178). Он по својој учесталости заузима друго место због чега је неос-новано стећак пршшсати искључиво, чак не ни углавном, богумилима што не значи да они нису користили тај мотив. Он је у Босну, на ове споменике, највероватније стигао са Приморја или из Србије; право питање, међутим, није одакле је дошао већ зашто се усталио на стећку као један од његових најчешћих и најомиљених мотива. Нису, значи, тачна она рана нагађања да је крст на овом споменику врло редак или се јавља само изузетно али то не значи да је расправа о њему окончана; о томе Бешлагић сведочи: "Иако је о крсту на стећцима написано много више него о другим мотивима, његово поријекло, значење, посебно питање његове појаве на стећцима, остаје и даље предмет изучавања" (17-125). Са невеликом надом да ће се открити нешто што се већ не зна па нека то буде само са назнакама о измаглици у којој је нес-тао стећак а изгубило рано значење овог симбола што не би био први а ни једини случај са симболима на њему: не зна се шта тачно значи ни она подигнута рука, са отвореном шаком и раширеним прстима на овом споменику, чак ни често присусгво јелена у његовим представама.

218

Зато што су били привучени само неким представама на стећку, неки су истраживачи пожурили са својим закључком да су на овом споменику приказане само лагодности живота: турнири, лов и коло што би значило, ако је тако, да су на њему само радости живота а никад или сасвим ретко оно тужно у њему. О том животу Крлежа мисли овако: "Ови босански надгробни споменици, који нам пагански пркосно говоре о животним радостима, о плесовима, о лепотама лова, животиња и биља, очит су доказ јаког артистичког и моралног нонконформизма, који је трајао стољећима". Мерин о истом али на свој начин: "Коло и призори лова, представе животиња и људи значе оно што јесу, али у исти мах и нешто друго: они су израз колективног начина живљења, упрошћени до симбола, у пластичној слици окамењени". Неки су истраживачи, међутим, утврдили да су нека кола на стећку древно словенски народни обичај и да, тамо и овде, представљају "мртвачко коло" које се не игра као оно весело, слева на десно, већ обрнуто: "По старом се је чловек з веселим расположењем заварровал пред смртјо" што значи да је то било хињено, то јест симулирано весеље. Трагове овог старог обичаја Wenzelova је нашла у једном колу на нашем простору: "Коло је састављено од три дјевојке и три младића. Оно се изводи сваке године на Духове за душе покојника, а треба да послужи за добробит у утјеху мртвима" (53-348). То су коло играли Власи у Дубоком када је хомољске русаље ("падавице") требало вратити из заноса у који су падале на тај празник.

Крлежа је писао да је средњовековна Босна, по њему она богумилска, била једино европско острво на коме се поштовала слобода савести и уверења због чега се њени људи нису хтели да подреде наметнутим учењима које су човека плашила са свим и свачим, а највише са смрћу и оним што га после ње чека. Због тога на овом споменику нема

219

ни једне руке склопљене у предсмртној молитви што значи да нема ни представе са тим мотивом. Тако речено није тачно: нема пуно али има неколико. Сергејевски је нашао три споменика и с овим мотивом: склопљених руку и највероватније у молитви. То су стећци у Бучу, Бањевићима и Опрашићима: сви у околини Сребренице. Ни сам није сигуран у оно о чему обавештава:" Држимо да нису приказани живи људи него мртваци. Односно можда су они приказани као живи али у ставу покојника спремљеног за покоп. Једном речи: тај човек, жив или мртав, већ се упутио на онај свијет" (44-136). Ове руке су ново и друго на стећку; то потврђује Сергејевски: "Ми имамо пред собом једну нову концепцију, која стоји у потпуној опреци са орнаментом наших босанско-херцеговачких стећака. То су два разна схватања, два различита односа према животу и смрти. Средњовјековни стећци са својим сликама лова и мегдана, стоје у потпуној опреци са оним што је учила сређевјековна црква (а и богумили, да рекнемо успут, ако је њихово учење заиста било овакво како су то излагали њихови противници). На споменицима из Лудмера ми по први пут срећемо ликове који нас некако воде према црквеном учењу о смрти" (43-32). Живот се нашалио са намером: стећак није хтео црквено учење, а ни оно њега, али се то учење вратило на њега а да он то није ни знао.

Стећак је хришћанска вера али је он то на себи својствен начин: онај босански.

МУДРОСТ НА СТЕЋКУ

Сваки је споменик порука; иза поруке је размишљање; иза њега је намера а иза ове искуство. Иза искуства је мудрост. Зато је основано говорити о мудрости на стећку или, ако је ово боље, о његовој умности. Она је већ у некрополама ових

221

споменика; оне су најчешће на пролазном месту, понекад на дохват руке, због чега су подигнуте по падинама брежуљака, шумским пропланцима или уз путеве. Естетски мотив је очит али ни онај психолошки није неуочљив: први привлачи пролазника, други га зауставља. Његова привлачност није само у величини или изгледу; она је више у чуђењу пред овом громадом камена и тајном коју он чува: Згошћански стећак је тежак 30 хиљада килограма, а сав је у једном комаду, због чега је превоз и постављање ових споменика његово успутно чудо ради чега није чудо што је народ ове споменике приписао неким горостасима: отуда његов назив за ова гробља: дивовска. Мудрост је његова порука: она је често слична али никад није досадна - било да само понешто саопштава из живота или размишља о животу. Његова мудрост је у томе што се често позива на Бога; људи су били религиозни и добро су знали да се са небесима није шалити. Није се могло шалити ни са моћницима због чега је мало ружних речи на њихов рачун али је зато пуно добрих у њихову славу: злу на требало, Мудрост је и начин саопштавања ове мудрости; она је сачињена од замолнице и опомене а када је затребало претњом али са одмереношћу која не вређа. Мудрост је и језик којим стећак говори; он није префињен, нема раскоши, није распеван него је, јер другачији није могао бити, онакав какви су били дијаци који су припремали његове натписе и клесари који су њихова слова урезивали у овај камен. Он је шикнуо у земљи која му није могла пуно дати. Њена је културна историја са доста празнина: од градова се очувало понешто, углавном темељи са нешто зидина, владарски дворци најчешће у рушевинама, са нешто остатака који су више назнака него потврда како су стварно изгледали и како се на њима живело. Ни од цркава се није пуно сачувало а од пластике понешто: најчешће само у деловима. О сликарству се готово ништа не зна,

222

осим оног минијатурног. Ни писменост није била велика; најчешће преводи црквених књига и владарске повеље, које су исписивали дијаци: они су свој посао радили како треба али је њих било веома мало због чега је стећак, мада и сам често непоуздан, најсигурнији сведок тог времена.

Овај споменик најчешће користи поштовање мртвих због чега није случајно већ природно што покојник са њега опомиње и, када може, саветује живе:

А се лежи Радивој Драшчић, Добри јунак ја бих, мољу ја се на вас, не тицајте! Ви ћете бити како ја, а ја не могу бити како ви.

(50.-бр. 82)

Овај је натпис сага о менама живота, то јест мудрост која опомиње да је раздаљина између њега и њих само у времену: смрт ће једне походити раније, друге касније, али ће сви морати на место где овај Радивоје почива: ако, наравно, заслуже овај помен. У било ком случају неће им бити од штете да то знају и, ако могу, схвате на време: да се не би осилили на овом свету и зато на онај пошли скрушено, то јест са грехом који се не опрашта јер нико не зна како је на њему:

А се жупаница Руди. Притешки дан: тко да си знадаше. (50. -бр. 54)

То је Вегово читање, неубеђен у његову тачност, он после "знадаше" додаје у загради знак питања (?). Диздар тај натпис чита овако:

А се лежи жупаница Рудина. Притешки дан... Кто дасиј знађаше? (20-114)

223

Ова Руди или Рудина - свеједно, није била обична жена већ супруга једног жупана што значи од оних повлашћених и зато образованих. Њен натпис није обичан уздах или профана питалица о смрти чији долазак нико не зна због чега би психолошки било најприродније овај њен натпис читати овако:

Ево, ту лежи жупаница Руди. Претежак дан. Али ко о ње-му било шта зна.

То би значило, преведено на разумљив језик, да се још нико са оног света није вратио да нам исприча како је тамо због чега овај дан није "притешки" само јер је дошла смрт него једнако, можда и више, што нико о њој не зна ништа иако сви о њој пуно причају због чега остаје само слутња која више узнемирава него што смирује оне који о њој размишљају.

На споменику покојник о себи остави причу а другима поуку како ваља живети без претеривања у било чему, па нека то буде и са добротом:

А се лежи жупан Медулин. Никада много не имах, а ни- када ништа не ста, а делих. (50. - бр. 115)

У животу се не мора пуно имати, може се живети и са мањим али то невелико треба делити с другим: он, каже, није имао пуно али му кућа ни у чему није била оскудна иако није цицијашио ни према себи а ни другима. Још питомији по природи и још непосреднији у жељи показа се мудрац чију плочу уградише у тамо неку ћуприју и тако заувек нестаде његов натпис. У Веговом читању он гласи:

Чуждноме (путнику) или тужноме, жељети овог свита.

(51.-бр. 191)

224

Порука није саопштена јасно али је највероватније ова: живот је кратак, зато га треба прожив-ети како треба. Он је као звезда луталица која блесне и одмах утрне због чега то мало не ваља траћити на ситнице него га треба уложити у добре ствари: оне које ће одобровољити људе, па нека то буде само у обичној жељи. Због тога овај натпис треба читати овако:

Путнику кога чека онај свет, желим пуно живота на овој земљи.

То би значило да је покојник био добра душа, он се већ некако нагодио са смрћу али не саветује да било ко пожурује у сусрет с њом због чега свакоме ко застане код његовог споменика, чист од зависти, жели да дуго поживи на овом свету јер ће на оном ионако имати пуно времена. Да је смрт обично неправедна сведочи натпис на споменику који се као мало који расприча:

Ви дни господина војеводе Сандаља, а се лежи кнез Покрајац Оливеровић. Братијо и

властеле, ја Покрајац господину мому слуга, што могох в правади, толико хотих. У мом доми бог ми подили, ја могах господина мога и друга мога у почтеније пријети, и у том мом добри дође смрт, у време живота дом мој ожалости.

(50. - бр.117)

Овај се кнез похвали да је био у служби Војводе Сандаља, његовог господара и друга кога је увек у свом дому, стеченом не било како него од Бога који му то "подили", могао да како треба угости свог господина, али га баш тада погоди несрећа: у том свакојаком добру стиже смрт у време његовог живота. Пошто смрт може да дође само "у време живота", његова тужба на њу није због било

225

којег живота већ оног који је он стекао: да живи удобно, то јест у миру и без страховања за сутра. Отуда: ожалости кућу своју.

Животна мудрост са стећка скрену на камену столицу у Благају која сачува упитаност човека који је пуно тога претурио преко главе а да на крају није сазнао пуно:

Сиј ками, варда! Чи ли је био? Чи ли је сада? Чи ли неће бити! (20. - 156)

За овај натпис Диздар каже да је "јединствен примјер сентенце о правди и судијама што је свакодневно дијеле; у њему је садржана идеја о потреби праведног дијељења правде, која је и у оно вријеме била немилосрдно кршена" (20-373). Да је обичан исказ, у трећем реду би морало стајати: "чи ли ће бити", а никако: "чи ли неће бити". То је вероватно опомена неког ко се у том послу нагледао свега, онима који би да буду судије: да најпре провере себе, своје способности и понајвише своје поштење и успут опомена држави да пази кога све поставља на то место или је, може и то бити, његово чуђење што судија може да буде свако. Отприлике као када се данас каже: ко све није господин!

Велику загонетку на свом споменику остави старина Иван Маршић. Вего даје два његова читања иако ни у једно није сасвим сигуран због чега на крају оба додаје знак питања (?):

Живих лит 88, много. На земљи ја ништа несм.

Живих лит 88, много. На земљи је ништа несох.

226

По првом читању овај Иван за себе рече, или би могло бити, да је он у овом животу био нико и ништа; по другом читању он каже, или би могао рећи, да он на онај свет није понео ништа. Оба читања могу да буду тачна али ниједно није уве-рљиво. Мало је вероватно да човек његових година није у својој средини имао углед и поштовање, -осим ако није био неки чудак или намћор али да је било тако он не би стигао на стећак. Још је мање могуће да је за себе написао да је на земљи, то јест у овом животу, био ништа због чега је најприродније да натпис гласи овако:

Живих лит 88, много. Са земље ништа не понех.

Натпис је, ако је тако, опоменуо живе да не гомилају непотребно или сувишно јер ће на онај свет ионако отићи без тога. У овом случају, односно овом читању, овај би натпис био мудрост са стећка или, ако је ово боље, умност на њему. Позната поука: у животу на треба бити лаком, алав поготово, већ скроман јер нас све на крају чека исто - смрт. Са нешто живота између ње и рођења због чега нема разлике у одласку из њега између пуке сиротиње и трулих богаташа. Осим, наравно, споља али је то за оба покојника исто о чему сведочи и ова мудрост са стећка иако су се многи за живота трудили да се ни на гробљу не поравнају са другима у чему је испредњачила властела; обичан народ много мање или никако.

Ове изреке нису са стећка али јесу из његовог простора и времена због чега би могле бити на њему, неке су можда и биле, да није било руку које су насртале на ове споменике. Оне говоре оно што казује стећак због чега су са својом мудрошћу у његовом (духовном) комшилуку.

Тешко онима ко се надају влхвеној (чаробној) помоћи, приликују оним ки се наслањају на воду.

227

Всаки узраст чловичаски у свом умињу, добар је. И старост часна, а не многлитна. Всакоме бо мудроме бива велика завист. С Богом такмиши се, а ни човјеком не можеш

бити.

* * *

Читање натписа на овом споменику није тешко само због скученог простора или само слабе његове писмености. Није ни само због'времена које је пуно тога избрисало или увелико одштетило због чега он не може да се чита као реченице у буквару. Зато се његови истраживачи често, иако ненамерно, служе пројекцијом па у натпису читају и оно чега у њему нема или је само у наговештају које може, али не мора, да буде тачно. То значи да стећак даје али и тражи; у томе је његова психолошка занимљивост и његова философска загонетност. Можда је његова највећа мудрост, ако се тако може рећи, што је престао нечујно, без пуно буке, због чега су га оставили на миру: да самује по херцеговачком кршу и босанским шумама. Он није нестао због тога што није вредео, већ зато што су стигла нека друга времена. Стећак више није имао шта да каже због чега је ућутао али се мудрост са њега није могла затомити због чега се и данас може говорити о његовој савремености.11)

228

СТЕЋАК У СРБИЈИ

Стећак је особеност Босне и Херцеговине али ових споменика има и у крајевима који су некад били у саставу босанске државе или су се граничили с њом. Ове стећке су истраживали: Бенац (4), Сергејевски (42), Катић (31) и Хорват (27). У Србији Мирјана Ћоровић-Љубинковић. Укупно је побележено 1.875 ових споменика од чега је ук-рашених 169 и са натписом 15. Највише их је у око-лини Крупња и Бајине Баште; значи: на граници Босне и Србије или нешто даље од ње. Са изгледом, обрадом и натписима ови су споменици једноставнији од оних у Босни и Херцеговини али се оним боље урађеним равнају са оним преко Дрине. То је, примера ради, стуб из Буковика, крај Аранђеловца, са представом људске фигуре и горе испруженим рукама: он је очито "позајмљен" са босанског стећка. Најупадљивија је разлика она у облику: у Босни и Херцеговини сандуци чине две трећине ових споменика, у Србији плоче готово половину. Први су споменици угледника а други сиротиње што значи да их је подизао обичан свет који није имао шта да са овим спомеником обележи или да за собом остави поруку, односно опомену. У Србији у том периоду већ није било властеле. У позадини скромности овог споменика у Србији може бити мутно али очувано сећање на прогон богумила и тешке казне онима који се покажу као бабуни: "И тко се обрете јеретик, да се жеже по образу и да се прожене", то јест да се ва

229

тром жигоше по лицу и протера из земље. (Душанов законик, члан 10.) О оном што се од стећка још сачувало у Србији Пеђа Милосављевић је, сликарски надахнуто, писао: "На њихово поди-зање као да је утрошена сва преостала снага, жрт-вована сва средства, изражено све знање и сва осећајност. Израз овог колективног духа, средње-вековне некрополе у Србији представљају најуз-вишенији народни споменик, једну од најстаријих тековина наше народне уметности" (Сеоски над-гробни споменици, "Југославија", 1956. г., бр.6). То је речено за све стећке у земљи што је само унеко-лико тачно: они у облику плоче су сигурно народни али они нису уметност већ обично обележавање гроба покојника; они украшени и са натписом јесу уметност али она није народна већ властелинска, Бенац: "Опћенито је схватање да стећци припадају само босанској властели" (2-72).

Бешлагић је одмеренији и опрезнији; он сма-тра да се могу тражити (и наћи) одговарајуће сличности, иако у јако измењеном облику, између босанских стећака и ових споменика у западној Србији. Мисли, пре свега, на уметничке, идеје и осећања која су са стећка стигла на ове споменике. Они су у овај крај дошли посредно: преко сту-деничких стела које су своје трајање окончале кра-јем 17. века да би се, још необјашњено, почетком 19. столећа опет јавиле али сада као сеоски спо-меник: "На врло широком простору почело је ма-совно клесање и постављање камених стела раз-новрсних варијанти, једних на сеоским гробљима, изнад истинских гробова, и других истих особина, али крај путева, без гробова, изнад празних гро-бова, у част изгинулих ил и умрлих негдј е дал еко од свог завичаја" (17-54). Савестан какав је био (јер се пуно тога још не зна) он претпоставља да се може говорити о стелама у граничном подручју према Босни на којем се примећује прилично јак

230

непосредни утицај стећака. Зато што је то речено као могућност, свака студија ових споменика мора да провери оне "идеје" (ако их има) и ова "осјећа-ња" (ако су иста).

СЕОСКИ НАДГРОБНИ СПОМЕНИК

Ови споменици су настанили западну Србију, даље према Шумадији или Посавини нису кренули. Почеше да се клешу и постављају око средине 19. века или нешто раније. Престаше у нашем вре-мену: угуши их модерни, то јест "лепши" споме-ник. Превасходан њихов мотив је био: надјачати смрт или, ако не може, одужити сусрет с њом. До-датни је у таштини: огласити свој наум, са ликом и поруком, која треба да је надохват руке. Његов циљ је да намерника заустави, ту да се одмори, по-гледа покојника и, ако је писмен, прочита нешто о њему. Успут да, ако хоће, размисли о животу али и смрти као његовој други. Чинио је то његов изглед али још више боја на њему. Најпре онај учтиви: "Молим путниче, сврати те се одмори и прочитај овај жалосни помен". Пошто је то урадио, ред је да се човеку захвали: "О, драги брале мој, вала теби кад дође код мене". Неће ништа штетити ако се намернику пожели добро: "Здрав си ми, побра-тиме" а на неколико споменика само хвала. Из-међу оног "молим" и овог "хвала" - пуно живота урезаних у камен. У тај су крај стизали са много страна, највише у метежима после чега је човеку остало само да заскочи границу: "Прошлог лега пребегао из Тураке" (Босне или неког краја под њеном влашћу). Споменик најпре помену стари крај: "Бућа је рођен у Херцеговини". На другом: "Зде почивет раб божи Спасије Ђорђевић Пећа-нин". Њему слично поступи комшија из старог кра-ја: "Ђорђије Наумовић, калаџиа, Призренац". Раз-лога је било пуно али се један не помиње: беда. Навикнутост на њу због чега не тражи посебан

231

помен или понос ових горштака који сакривају своје сиромаштво. У новом крају свако се сналазио како је могао и знао. Неки остадоше пука сиро-тиња: "Ови билиг удари му Миљко Радовић". Овај несрећник биће да је био без иког свог и слуга због чега га газда сахрани али на гробљанској омеђини. Значи: на најнеугледнијем месту. Доста је помрло у првим годинама због несташице, болештине или туге за старим крајем: "Очај и туга и друге тешкоће прекратише му пре времена живот". Не-ки се окућише, истина скромно: "Радећи часно и поштено стекох лепо имањце". Други стечено вра-тише народу: "Покојник је био велики родољуб и све имање завештао је на подизање и одржавање школе". Пуно се ценила писменост: "Миломир је са одличним успехом свршио основну и трговачку школу". Занати су били поштовани јер је мајстора било мало, оних женских поготово због чега ова претера у самохвали: "Рајка Лончаревић, прва шнај дерка у срезу за мушка и женска одела". О гус-ларима је, зачудо, мало помена али се зато за тру-баче, оне војне, надалеко чуло: "Трубач I класе" а његовколега: "Трубачусталном кадру" штозначи да је био проверени мајстор овог посла.

Пуно су жаљени момци и девојке, младеж тек закорачила у живот. О њима нема пуно оба-вештења, није их ни могло бити, јер не стигоше да за живота стекну похвалу. Зато емоција има пуно: "Умро у пролећу живота". Смрт је увек ружна али је најгора када удари на младо: "Мене млада покри мрак". Свака прерана смрт отвори простор осећа-њу: "Увену прерано као питома ружа". Друга: "Бе-јах млада као роса". За момка: "Био је младић неописиве лепоте, личит". Осећања супружника су обично краћа, она мушка тврђа, а пуно их је са мало емоције: "Овде почива Обрад Шћепановић и супруга му Илинка". Споменик не записа ни једно неверство супружника; она су прећуткивана због срамоте породице али и потомака да не носе љагу

233

свог недоличног претка - то друштво је било па-тријархално због чега се пазило да се на споменик не увуче непристојност. Често су харале бо-лештине - о њима је пуно записа. Мало је било оних који се не сретоше са овом невољом због чега се на споменику похвалише: "За свог живота ни-сам пио докторског лека, није ме доктор прегле-дао". Многи се тиме нису могли похвалити због чега је помена о њима пуно више. Највише се стра-дало од туберкулозе: "Подлегао је неизлечивој бо-лести јектици од које је умро". Од куге: "Овде почива раб божи Петар Крунић. Поживи 66 го-дина, а умре од асталука", то јест: црне смрти". Људи нису умирали само од болести нити су гинули само у ратовима. У госте им је често стизао не-срећни случај: "Погибе од грома". Несрећу је до-носила и вода: "Погибе на води", то јест утопио се. Други настрада од бујице: "Умро од водоплава". Доста је било несрећа од дрвета:" Погину при сечи шуме", - највероватније од стабла које се на њега сручило. Било је несрећа и због неопрезног руко-вања оружјем: "Погину од пушке која се сама ота-кла". Самоубиство се веома ретко помињало и ка-да се морало поменути на споменику породица се постарала да тај поступак ублажи, па и оправда, са неким овој средини прихватљивим разлогом. Због тога за једног би речено да је себи живот одузео "у онесвешћеном стању" а за другог би написано да је руку на себе дигао услед "неразмишљености".

У Србији тог времена било се запатило ве-лико зло: хајдучија. Она је људима утеривала страх у кости због чега су помени о њој обазриви: "По-гибе невидно од хајдука у пољу" што значи да је био убијен мучки, највероватније из заседе. Ве-лики прекор је упућен оним разбојницима који се показаше као никакви људи: "Новац узеше, живот не опростише", али се највећа клетва бацала на оне који су своју жртву кињили и мрцварили: "Па,

235

на свом имању пресрете га зликовац, па као бесан јурну с ножем и удари га где му срце стоји, па му ни то не би доста, обори га пода се и одсече му главу". Име зликовца се ретко наводило јер се свако плашио његове освете, а ни хајдуцима није било по вољи ово разглашавање њихових поступака. Род- бина се ових својих преступника није одрицала али је праву истину о њима увијала у немушти говор који се, ту и тамо, вину до антологијског исказа: "Умре на пречац, у присуству власти", - за једног стрељаног хајдука. Када се није могао избећи не- пријатан помен, родбина покуша да оправда ње- гова злодела: "Потрешен смрћу његове млађане дечице, доби душевну болест, побеже од куће и као оглашени хајдук погину". Било је оних који се нису цлашили: "Погибе од пљачкаша" али и хајдука који се нису стидели свог пасјалука: "Хајдук Бајић Исидор". Да ли је то био инат његове родбине или нека врста посмртне опомене кметовима и пре- дседницима да пазе шта раде и како чине јер су баш они били омиљена хајдучка мета - остаје да се нагађа. Уз богате домаћине, наравно, због чега се власт жалила самој себи, а срески начелник окру- жном: "Зликовци су се још већма осмелили при чему им јатаци иду на руку а властима препоне постављају кријући хајдуке". У метежном времену дешавало се свашта, о томе сведочи Николић: " Овде се покаткад догађало да кмет кметовски штап кубуром замени, калуђер браду обрије и харамбаша постане, терзија кројачки аршин пибодовом надок- нади. А покаткад је и опасних хајдучица било! Јед- ном се чак догодило да се и жандарам похајдучио: заљубио се, изгледа, у "хајдучицу и због ње у шуму одбегао" (40-161). Чували су их јатаци, обично пре- преденији од хајдука али и власти због чега су били презрени у народу, једнако колико потајници, то јест полицијски доушници због чега на овом споме- нику нема тог њиховог "занимања". На руку им је ишла легенда о хајдуцима као борцима за социјалну

236

правду који никад не нападају сиротињу већ увек оне богате: позната прича о хајдуцима који опља-чкано благо деле онима који ништа немају.

Споменик записа и пуно догодовштина из жи-вота: она која нису за угледање. Лоповлук на при-мер:" С крмком око врата на комшијском плоту ис-пусти своју племениту душу прибављајући својој дечици печеницу". За другу лопужу слично: "По-гибе када је са јаловицом на леђима прескако плот". Ова "јаловица" је као олакшавајућа окол-ност, јер се ионако није могла јагњити, а она "дечица" да оца прикажу као велику душу и несва-кидашњу бригу за своје потомство. Најотровнија жаока је на рачун жене. Неке од ових натписа је избрисало време а друге изгребала људска рука, али су остали сачувани у народном сећању: "Овде лежи моја жена Зора, од тебе, селе, ни боља ни гора. Прељубе на споменику нема али се две про-вукоше. На једном се помиње нека успаљеница која је својим недоличним понашањем рођеног мужа "отерала у гроб", а на другом да је муж због љубавнице отровао рођену жену. Многима се није ишло али су морали јер им друге није било: "Аох свете мио и премио, дивно ли те Вишњи удесио! Само јоште да мријети није, ал се мора кад друкчије није". Његов побратим по духу поручи са свог спо-меника: "Све што беше слатко, све сам уживао, па кад морам мрети, није ми ни жао". Он је, значи, средио рачуне са животом још за живота због чега нема за чим да жали а никако да кука: смрт је оз-биљна ствар, са њом се не сме шегачити али то не значи да се на њен рачун не сме нашалити.

На овом споменику је насељен живот који је живео народ: онај обични.

КРАЈПУТАШИ

Са највећим поштовањем су ожаљени рат-ници, њихова храброст и подвизи. То је прича у камену о бунама и војевањима, спаљеним селима и

237

злеудим збеговима. Пуно се гинуло и на многе стране. Оне који погинуше на знаном месту и родбини приступачном месту сахранише на сеоском гробљу. Онима који своје кости оставише на дале-ким бојиштима, родбина подиже споменик овде. Кум му је био песник Бранко В. Радичевић: Прво се родио крајпуташ. Укопао се на раскрсници. Да се свети или да опомене на освету. Частан војник, устаник. Погинуо је у Првом српском устанку. Међишта су му јасна: Шумадија, долина западне Мораве, Златибор, Голија и Јавор. Он је једини имао право на успомену. Свет га памти и помиње. Требало је да прође много времена док су и "обични" житељи Србије стекли право на споменик. Али и тада је било разлика: "умро од рана или болести које задоби на фронту" (41-16). На спо-менику је парадно опремљен - све је уцртано и све је на свом месту: "На војничком копорану свако пуце изрезано. Војник је парадно опремљен. Све је ту: пушка и бајонет, чутирица, реденици, сваки ме-так, опасач, ордење, канија, шајкача, увијачи. Зна сељак каменорезац шта приличи правом војнику. Ако је у опанцима отишао под заставу, и у камену ће бити такав. Ако је умрли човек знао књигу да тумачи, клесар ће му је у руку ставити. Ако је кметовао у селу, ослониће се на штап. Ако је био занатлија, ето му шила, чекића, наковња, мистрије и бата" (41-22). Онима чије се кости не вратише у завичај, подигоше споменике крај пута; ту су као у строју: часно занимање ратника мора и после смрти да буде достојанствено. И по војничком пропису. Обавештења на њима су као у рапорту: "Поклич Отаџбине мене млада у бој позва да слободу браним од страшних душмана". Често се помињао предак на кога се потомак угледао: "И ђед његов Радојко погину од Турака на бици на Виловима за владе Карађорђа 1815. г." Погибија се поштовала а јунаштву дивило: "Уз ратове кнеза Милоша Об. био је први". Цењено је само звање ратника и ње-

238

гов подвиг због чега нема кићења са чиновима или титулама. О томе Николић: "Овим ратницима кле-сари не урезаше никакве друге одреднице до ра-тничке, војеничке. Ниједном устанику није упи-сано неко социјално, професионално или етичко обележје. Не помену се ни богатство, ни занимање, ни поштење. Најбољи доказ да је родбина поко-јникова сматрала да је све друго било неважно и малено према чињеници да јој је предак био добар и храбар ратник" (40 -105).

Крајпуташи су настали када су почеле поги-бије по далеким странама: погинули су сахрањи-вани на брзину често без обавештавања родбине, због чега су подаци о погибији, месту и времену обично били уопштени - осим ако ту вест није дотурио неки његов ратни друг. Због тога је жеља да буде покопан у завичају била јака: да му се кости не развлаче по невидбогу а када тако није могло, да му се у старом крају подигне споменик: "Моје име да се овако поред пута на камену спомиње, да се зна да сам веран крсту свом бијо, да сам храбро душу испустио борећи се са проклетим Швабом и Маџарима, а моје име нек се слави!". Ови људи су знали да човек није ништа ако је ништа био у животу због чега се свако упињао да не буде заборављен због чега уочи своје смрти ратник поручује брату и то се уписа на његовом споменику: "Написа писмо свом брату Драгољубу: без да ме ти живог видети нећеш. Када будем умро, подигните ми споменик да се зна да сам свој живот положио на истину отаџбине за спас Српства. Ово су моје последње речи". Други ожали себе што му кости осташе у туђини али му душа доби спокој на крајпуташу у завичају:

Моје тело не почива овде, већ далеко поред морске воде. Тамо где море бије обале, тамо су кости моје остале.

240

Ови се споменици разредише у неколико де-сетлећа а онда учесташе са Балканским ратом који однесе многе животе. Међу првима Ђорђа Ма-ровића који као четник Воје Танкосића "погину код Мердара борећи се јуначки против Турака у почетку рата 1912. год". Било је то, значи, у оним препадима на труске карауле који су претходили ослобеђењу Косова: "Радован Царевић, из Го-рачића, као осветник Косова пође да ослободи и град Призрен, престолницу силнога Душана, али од тешких ратних напора пада у 23. год. свог жив-ота за величину Отаџнине у Призрену, 3. новембра 1912. год." Затим Први светски рат и све што је народ и војску снашло с њим и у њему: најпре са Церском а потом Колубарском битком у којима многи из овог краја изгинуше јер су им те битке биле на дохват руке. Потом дође 1915. година: најтужнија у овим записима. О својој несрећи у тој години ојађена али поносна мајка једног ратника који је био са нешто војника последње одбране Београда коју је мајор Драгутин Гавриловић "унапредио" у пук и позвао у онај последњи јуриш са речима које су ушле у историју: "Врховна команда је избрисала наш пук из бројног стања, наш пук је жртвован за част Београда и отаџбине. Ви немате, дакле, да се бринете за животе ваше, они више не постоје. Зато напред у славу! За краља и Отаџбину. Живео краљ! Живео Београд!". Та мајка онај очај и инат описа на свој начин у уписа на споменику свом љубимцу: "Ево, браћо мила, како је изгубих јединог сина! Кад је аустријска силна војска на Београд навалила, мој син пред краљевим двором стајаше, у руци митрољез држаше, митрољез пали, свога краља и Београд брани. Аустријске гранате га љуто обранише, лекари га прихватише па га мајци оправише". Син мајци умре на рукама што многима није било суђено. Најређе онима у повлачењу: "Умро у Албанији од глади" или "Погибе у Љешу". За оне нестале у албанским

241

(недостаје мањи део текста, оп. дом.) И тако: од једног до другог ... се сељакова

душа урезана у камен да... стигла до за човека нејнепријатнијег питања: питања смрти без које не може а са њом се не воли:

244

"Право веле: смрт је варалица". С њом човек никад није начисто, може да одложи долазак али и бане ненадано, никад позвана, али увек у невреме. Зато је треба наружити; она је црна, грозна, несита и неосећајна аждаја која никад да се нахрани: "Несита ала истрже ме из крила моје мајке". Други не застаде само на уздаху: "Проклета смрти, варалице, млого ли си света у црно руво обукла". Људи су знали да је неће надјачати али су бар могли да јој кажу шта о њој мисле. Они су знали да смрти још нико није измакао и зато су је мирно чекали ако би стигла када јој приличи, то јест у старости: "И судбина кад позове пођи". Нису се мирили када би однела неког ко је имао право на дужи живот: "О ви срећни које греје још на земљи сунца зрак, сладите се, уживајте, у гробу је вечни мрак". Та студен и она тамнина јесу непријатни али се могу учинити лакшим ако човек верује у онај свет: сада је смрт само застанак на путу у бољи живот: "Насели га, Боже, у блаженству царства небескога гди ће вечно уживати блага". Неки се никако нису могли с њом помирити: "Мирис цвета више ме не буди, поветарац што гранчице њише, птице, лузи - сви ме оставише". Као да се инати са овом кукњавом, један веселник се распева на свом споменику: "Хеј животе што си досад био, и сад си ми још сладак и мио! Напио се ракије и вина, науживо лијепих песама, све што беше слатко, све сам уживао, па кад морам мрети, није ми ни жао". Други опомену овог шерета на озбиљност: "Земни живот само је сан. Сто су лета као један дан" али трећи настави по своме:"

Овде лежим ја, читаш ти, боље је да лежиш ти, а да читам ја". Није му се дало али је бар олакшао душу: у

часу када човек одлази, а нема му натраг, па му добро дође и оволико .

245

СЛИЧНОСТ НА СПОМЕНИЦИМА Сличност између стећака и ових споменика је

мања од разлика. Сличности су најчешће у облику ових споменика: стећка као стуба и овог укопника (како га народ зове) због чега и једни и други одмах нападају очи. Сличност је и у мотивима ових споменика: да се о покојнику остави нека пред-става и, где може, обавештење о њему. То је позната жеља да се живот продужи и после смрти а јато је најизгледнији камен: хартија може да се затури или изгори као што реч може да се заборави или избледи. Камен је чвршћи и јачи, једнако трајнији, а штити га култ мртвих због чега нико нема права да насрће на споменик - они који су под њим имају право на спокој. Наизглед су нај-оличније неке поруке са оба споменика. На стећку: "Родих се у велику радост, умрх на велку жалост". На овом споменику: "Родих се у велику радост, умрех у велику жалост". На стећку: "А ништа не понесох". На овом споменику:" Ништа са собом не понесе". На стећку: "Дај му Боже души, да буде спасен". На овом споменику: "Бог да му душу опрости". Био је то духовни простор у коме су људи размењивали своја умећа али и мудрост због чега су им казивања слична али ипак нису иста. Нису ни могла бити јер је на стећку говорио један свет а на овом споменику други народ. Са шеретлуком кога на стећку нема, али га зато има на овом споменику: окамењени делија намигне оком и са повијеним брком, као да је на неком вашару, поручује намернику:

"Не жали мене што лежим овдје. с леве ми Анђелија, а с десне - биће добра којагод дође".

Емоција се показивала али се није расипала; чак и оне најчистије су са обзиром, готово устезањем, што је најчешће било код жена о чему Ни-

246

колић пише: "Благодарна супруга Стамена са ус-рдијем подиже у Горачићима, надгробни биљег своме мужу Јеврему за наше верно и љубавно жи-вовање". Стамена заврши епитаф молећи и тепа-јући: "Прости, Јеко". А шта јој је добри Јеко имао да опрости? Да ли "кривицу" што се усудила да помене "непристојно" љубавно живовање или што му је јавно исказала име одмила Јеко?" (40-96)

РАЗЛИКЕ У СПОМЕНИЦИМА Највећа разлика између надгробних

споменика средњовековне Босне и Херцеговине и сеоских надгробних споменика у западној Србији је у питању: чији су ови споменици? За стећак се зна, он је споменик властеле: она је прва почела да их подиже -себи и себи равним или онима који су нешто изнад њих. Те су споменике подизали и ратници, понеки слободни сељак, а оне најједноставније (плоче) и обичан свет због чега се само условно могу назвати народним спомеником. Сеоске надгробне споменике није подизала властела (јер их ту није ни било) али ни они који уобичајено слове као угледници. Њих је подизао обичан свет због тога су уистину народни споменик. На стећку се покојник често захваљује свом "господину" (господару) за добро које му је учинио, често са поданичком сагнутошћу, што је у тамо неком боју погинуо за њега. На овом споменику нема ни једне захвале било ком моћнику али је зато има пуно онима који су у рат кренули са тек нагарављеним подносјем а из њега се вратили као зрели људи: пуно старији од година уписаних у војничкој књижици. На стећку нема отвореног бунта; он је обично заклоњен представом или неким симболом који је могао значити свашта и ништа. На овом споменику га има на претек: "Господа су итеданти, а трговци лиферанти, чиновници на станици, а сељани на граници. Крвцу лију, Турке бију, да го-

247

спода господују, жена, ђеца да гладују, а власници да благују". На стећку је језик шкрт, а на овом распеван о чему Николић каже: "Као и сви динарци, планинци западне Србије имају необично развијену говорну културу. Ерски сељак је посебно многоречив: одрешеног је језика па говори чак и онда када га нико не слуша! У постојбини лакоречивих и златоустих говорџија, морали су и на надгробним споменицима да постану красноречиви и златословни" (40-275). Тај језик може да замути али неће да омане због чега ово спадало више сазна од твојих питања него што ти сазнаш од његових одговора. Његова пошалица никог не плаши али зато многе разгаљује. У томе на своју руку казивању је психолошки најупадљивија разлика између надгробних споменика средњовековне Босне и Херцеговине и сеоских надгробних споменика у Србији због чега у његовој "неозбиљности" треба тражити објашњење његове велике омиљености у народу: он је одговарао његовом прижељкивању да одужи свој сусрет са смрћу - ако већ никако није могао да је заобиђе.12)

* * *

Најнепријатнија им је сличност у пропадању. О уништавању стећака већ је писано али са учин-ком као да није ни речено. Сергејевски је године 1949. на никшићкој некрополи набројао (око) 400 ових споменика од којих за неке рече да су "изван-редан споменик наше средњовјековне умјетности; уз то, како изгледа, једини своје врсте" (42-30). После само тридесетак година Миленко Синдик је на тој некрополи затекао свега неколико десетина ових споменика, па и они су били затрављени и по-ваљени, -као да су знамења неког прадавног и нама непознатог народа. Радичевић слично њему али за ове споменике: "Наиђосмо на уништене нат-

248

писе, поломљене каменове, изгребана лица и окру-њена одличја. На друмовима који се пресецају Ср-бијом, изваљени леже у јарковима каменови који славе Србију" (41-122). Бојим се да ће и ова опо-мена отићи у ветар што значи да ће овај споменик поновити судбину стећка: били и нема их а да је памети, које нема, били би и остали.

ЧИТАОЦУ ОД МЕНЕ

Мој је читалац запазио да ова књига нема уобичајени закључак. То није њен пропуст већ моја намера. Разлог је тај што: о стећку нема сасвим сиг-урних налаза ни о његовим особинама које се могу лакше и боље утврдити од ових психолошких. При-мера ради: стварни или само претпостављени утицај богумилског учења у подизању и трајању ових споменика. Зато се свако психолошко изучавање увелико мора задржати на потврђивању или оспо-равању мање или више вероватних претпоставки због чега ће се на њихову поуздану проверу и сигу-ран закључак морати још да причека. До новог знања о овом споменику нисмо дошли што значи да ни друге науке о стећку нису све казале.

Ова књига није писана (академским) пси-холошким језиком али су налази који су саопштени у њој добијени овим поступком. Тај језик је при-лагођен стећку јер би овом споменику онај (као) научни био само од штете. Зато се у њему пише о стрепњи а не о анксиозности. Ради тога су стручни изрази "преведени" у говор који зналцима неће сметати а оним мање упућеним може користити. Због тога су и оне психолошке теорије, иначе добре за објашњење овог понашања препричане језиком који не крњи поузданост налаза, то јест не разбија токове излагања који би, бојим се, помешани са строгим речником ових теорија, можда нешто до-били у убедљивости али би сигурно изгубили на чи-тљивости.

251

У књизи има доста навода. Позивање на туђу памет је доказ да нисам задовољан са овом мојом али сам тако чинио намерно. Они су корисни само ако се пренесу како су написани у радовима оних који су истраживали ове споменике што значи да би свако њихово скраћивање или препричавање оштетило њихову изворност а то не би било ни поштено према њима. Осим тога, ови су радови пи-сани језиком који је у поређењу са овим данашњим унеколико застарео што значи да би то био њихов двоструки превод. У том случају би се морао преводити и хрватски језик са којим су неки ис-траживачи писали своје радове па би, на пример, "заглавак" био закључак. То јесте исто, али свакако не би било поштено.

У књизи нема пуно фуснота али ове које су у њој с правом се ту налазе. Оне нису текст нижег реда, како се често мисли, већ природна допуна излагању у књизи. Што нису у том излагању, разлог је овај: ја сам наводио и са њима са слагао или спорио углавном мишљења оних који су се непосредно или бар редовно бавили питањем ових споменика због чега би уношење фуснота у то излагање тражило додатну расправу с њима а то би, плашим се, оштетило природност излагања. На пример: ако би један поред другог био строги научник и разбарушени песник. Због тога на овај додатак књизи не треба гледати као на (обичне). фусноте већ као (необичне) додатке једнако вредне и увек добродошле.

Од ове књиге не треба очекивати више од оног што је обећала на почетку: "Стећци могу бити, и јесу, документ на коме се може градити одређен број социјално-психолошких претпоставки о људима који су правили и подизали ове споменике. То је била намера али и оквир, сада и њен домет, који се могао досегнути са досадашњим знањем. То знање је још у границама више науке што значи да није обједињено, чак није ни

252

уједначено. У овој књизи су коришћени њихови налази али се никад није говорило у њихово име. Због тога би било најпримереније ову књигу представити као прилог психолошком изучавању стећака. За њене недостатке, једнако и слабости, није криво оно непотпуно знање о овим споменицима већ аутор књиге, што се по себи разуме али није згорег то казати два пута.13)

НАПОМЕНЕ

1) Први број у загради означава редни број дела које се наводи у литератури на крају књиге . Други број упућује на страницу коришћеног дела . Изузетак је на-прављен само у случају Зборника Марка Веге ; ту први број значи том а други натписа јер је такво означавање у том Зборнику .

2) У поглављу Општа обавештења углавном су к о ришћ ени под аци и з монум ен т а лн о г д е л а Сефик а Бешлагића Стећци , каталошко топографски преглед , "Веселин Маслеша", Сарајево 1971. године .

3) У т о ј по тр а зи з а х л ебом б е з мо тик е било ј е свако ј аких догађања , па и оних шаљивих . Бешлагић каже да обичан свет верује да натписи (које није знао да прочита ) на с т ећку значе по зив : "Ако ме превалиш , обрадоваћеш се!". Пошто би се грдно намучили , они би на његовој доњој страни угледали натпис: "Пуче ли ти у репу?" (17-36) . На његово запиткивање да ли зна ју за ову причу , људи са Дувањског Поља су одговорили да знају али да знају и њен наставак : они несрећници су увек , сада са још већом муком , оборени стећак враћали у првобитно стање , да и другима "пукне реп"; позната особина нашег човека да и други пострадају ако је већ он настрадао .

4) Поводом ове Изложбе Југославенска академија знаности и умјетности је издала мапу цртежа Миливоја Узелца са 44 рада по мотивима са стећака . Штета је што се предговор Маријана Матковића свео на само општа обавештења о овом сликару који ј е међу првима пока - зао занимање за ове споменике .

5) Милић Станковић (Милић од Мачве) на моју за- молницу да каже шта је за њега као сликара стећак , от- писује да се о том споменику може писати (и мислити) у т ри ј а ди : Лепен ск и Вир - Стећ ак - Кра ј пу т аш д а би

255

овако закључио : "Стећак ј е потврђени ликовни домет једног континуитета и што је најважније он обећава продужетак тог континуитета до савременог ликовног саопштавања . Стећак је карика и копча свих наших претходних предака и надолазећих потомака . Чувар је свих наших духовних блага, немуштих и оних опеваних . Он је буђење из сна предака и крик овопредска са визијом сна о сутрашњици" (писмо од 31.12.1986. године) .

6) У нашим данима овај експресионистички израз са стећка је најприсутнији на сликама Лазара Вујаклије . О његовом односу према том споменику Алекса Челобоновић је још 1955. године писао овако : "Он је нашао пут и начин да се инспирише њиховим постојањем за изражавање сопствених ликовних и психолошких садржаја . Има код Вујаклије туге без очајања и грча без стезања ; има код њега хумора и подсмешљивости као што има и ведрине сазнања . Сви ти психолошки елементи сврстава ју га у област експресионизма који ј е своју форму нашао овде , у земљи" (Библиофилско издање аутора за изложбу , Београд 1972. година) .

7) Лов на јелена и уопште дивљач било је омиљено занимање средњовековне властеле па и ове наше . Херцег Стјепан је био окорели ловац , цару Душану ј е лов био најдража забава а деспот Стефан је погинуо у лову са соколом на руци . Због тога чести призори јелена на с т ећку не мора ј у с е искључиво , чак ни у гл авном , тумачити њиховом непосредном везом са њиховим давним значењем , али се зато могу објашњавати са њиховом световном природом , то ј е с т овоземаљским мотивима . О томе Бешлагић : "Сасвим је вјеројатно да је у касном сриједњем вијеку , с једне стране , већ изблиједила или сасвим ишчезла свијест о старој паганској митологији или кршћанској симболици о вези с тим мотивима а , с друге стране , да је толико овладала опсесија учешћа у лову , да се може претпоставити да су сцене лова на стећцима постале више одраз савременог стања" (17-107).

8 ) Лазар Трифуновић је већ 1966. проницљиво уочио да у сликарству Лазара Вујаклије симболи живота и смрти чине његово основно опредељење : "На тој линији он и остварује идејну везу са старом каменом пластиком јер је у њој нашао поуку и сажето искуство да у животу постоји феномен који се не мења и

који се неће

256

изменити: човек једном нестаје и иза њега остају само трагови и само симболи његовог кратког присуства на земљи. Његов ликовни израз је доведен до симбола" (Библиофилско издање аутора за изложбу, Београд 1972.). Од млађих сликара то је Веселин Рајовић који на модеран начин "преводи" мотиве са ових споменика не крњећи њихову заводљиву патину и чисту поруку због чега представу са стећка на свом платну огољује до чистог симбола који може да значи једно или више тога. Као, примера ради, онај стећак у који овај сликар унесе свој додатак после чега та представа може да буде сим-бол човека, мача али и крста (Слике и цртежи, Народни музеј Крагујевац 1993. године.).

9) Да се живот често нашали на рачун неписмене намере , сведочи Wi lhe lm Rajh : "Кукасти криж има осјећајни садржај који је примјерен најдубљем утјецању на одећајни живот , али трагикомично , сасвим друкчије но што то Хитлер и сања . Он је често пронађен скупа с ромбом , криж као симбол мушког , а ромб као симбол женског принципа" (Масовна психологи ја фашизма , "Идеје", Београд 1973. , стр . 112). Хитлер је , то се зна , "свастику" узео као симбол свог покрета , оног наци - стичког, при чему није знао да је један од најстаријих ку- кастих крстова пронађен на остацима једне синагоге , то јест јеврејске богомоље ( !) .

10) Одредница о Воји Станићу казује "Његово сликарство носи у себи топлу и искрену поезију чији из- вори потичу од примитивних ликовних сензација, а уз- дижу се до гротеске и ироније" (Енциклоиедија ликов- них умјешносши, Загреб 1966. г. т. 4., с. 305.). На моју примедбу да се једва слажем са оним "гротесним" а ни- како са овим "ироничним", он ми одговара: "Баш се радујем што си примјетио ту финесу: ироничан и ци- ничан човјек не може бити умјетник. Умјетност изазива племенита осећања а никако мржњу и одвратност. То се можда догађа (у ствари често) кад је умјетност у служби нечега и кад је злоупотребљавају!" (писмо од 20. 10. 1986. године).

11) О мојој намери да пишем студију о стећку, Алија Кебо ми песнички разбарушено, одговара: "Твоја намераваиа монографија јасно назначава ону, рекао бих, суштаствену, страну умјетности стећака, трајно ин-спирисану борбом свјетлости и тмине, љубави и мржње,

257

крша и кола, сновиђења родне груде, легендама и тради-цијама којих је твоја и моја земља пуна". (писмо од 22. 10.1980. г.) Да му се колико толико одужим за ове добре речи, наводим један део његове песме која је на трагу оног размишљања са стећка:

Потомство води од биља у ћелији траг крије Тамо је стаза без циља Овај свијет и јест и није

12) О ведрини на овим споменицима, за разлику од оних суморних са стећка, Бојан Јовановић пише: "По-зајмљена моћ говора покојницима је у функцији успо-стављања комуникације са живима. Умрли су, у ствари, медиј обраћања живих самима себи на један распеван, епски начин у коме долази до изражаја читав спектар различитих емоционалних и рефлексивних нијанси. Ве-дре, смеле, пркосне, хуморне и еротичке поруке су првенствено упућене живима да би застали и сазнали нешто о умрлима из њихових сажетих животописа" (Српска књига мртвих, Танатологија I, "Градина", Ниш 1992. г.).

У наставку овог размишљања наводим један доживљај са такозваног терена. Године 1979. мој рођак Божо Каран, из села Рашћани са Дувањског Поља, по-веде ме на сеоско гробље да ми покаже, и похвали се, како је при крају изградња гробнице за њега и жену му: на том гробљу је око тридесетак стећака. Његова жена Зорка гледа њихову гробницу и ону до ње која је много већа јер је за више покојника, па се обрати мужу: "А, зашто је мој Божо, наша овако мала?" Она се није уплашила смрти већ се забринула шта ће после њиховог укопа свет мислити о тој њиховој неугледној кући. Она о стећку не зна ништа али рече нешто што је увелико налик размишљању њених далеких предака.

13) Једна занимљивост са Косова може, али не мо-ра, да има везе са стећком. То су два надгробна спо-меника у облику сљемењака у селу Бостане крај При-штине. Они су ка истоку два најудаљенија споменика од оних босанских: најближи су им они код Пријепоља на око 200 километара у ваздушној линији. На друге три стране ових споменика нема. Бешлагић је ова два

258

споменика сврстао у стећке али не каже ко је и када су подигнути ови надгробници (16-427). Они су у наосу Сашке цркве, добро обрађени и један украшен. Мотив је розета. Саси сигурно нису иако су ту имали своју колонију јер су имали своју цркву као што нису ни Ду-бровчани јер су били католици. Најмање су то могли оно нешто богумила који су остали у Србији будући да је бабунска реч била запрећена строгом казном због које би се мало ко усудио да јавно исповеда то учење а ни-како да га овако обележава. Највероватније је да су ова два споменика само по сличности стећци али то нису са својом сродношћу са оним босанским, односно херце-говачким него су, или су могли бити, угледање на оне јеврејске надгробне споменике који увелико личе на стећак у облику сљемењака или сандука јер је у сред-њовековним градовима Косова, или нешто касније, било Јевреја, углавном трговаца, о чему сведочи њи-хово гробље у Приштини која је надомак ова два споменика у селу Бостане.

Библиотека ДУША И КУЛТУРА МИЛЕНКО КАРАН ПСИХОЛОГИЈА СТЕЋКА

Прво издање, 2001. године Издавач ПРОСВЕТА - НИШ Војводе Гојка 14

За издавача ЈОВАН ЈАНКОВИЋ директор

Главни уредник ТИХОМИР НЕШИЋ

Уредник БОЈАН ЈОВАНОВИЋ

Редакција БОЈАН ЈОВАНОВИЋ ДОБРИВОЈЕ ЈЕВТИЋ ЈОВАН ЈАНКОВИЋ ТИХОМИР НЕШИЋ

Рецензент ЗОРАН ГЛУШЧЕВИЋ

Технички уредник ЖАРКО ЈОВАНОВИЋ

Корице СЛАВИЦА СТОЈАКОВИЋ

Коректори ВЕРА ЈОЦИЋ СВЕТЛАНА ВУКОВИЋ

Лектор АНА ПЕТРОВИЋ

Штампа ПРОСВЕТА - НИШ Тираж 500 примерака ISBN 86-7455-506-3

Соруright© ДИГП "ПРОСВЕТА" НИШ

СIP - Каталогизација у публикацији Народна библиотека Србије, Београд

726.825.01

КАРАН, Миленко Психологија стећка / Миленко Каран. -

[1. изд.]. -Ниш : Просвета, 2001 (Ниш: Просвета). - 264 стр.: илустр.; 21 цм. - (Библиотека Душа и култура)

Тираж 500. - Библиографија: стр. 261-264.

ISBN 86-7455-506-3

а) Стећци СОВISS-ID 94711308