BIBLIOTEKA SAVREMENE FILOZOFIJE

SYMPOSION

STRANI AUTORI

UREIVAKI ODBOR

ALEKSANDAR KRON, MIHAILO MARKOVI, urednik BRANKO PAVLOVI SVETOZAR STOJANOVI

LUDVIG VITGENTAJN

FILOSOFSKAISTRAIVANJA

DRUGO, PREGLEDANO I POPRAVLJENO IZDANJE

N O L I T # B E O G R A D 1 9 8 0

NASLOV ORIGINALA

PHILOSOPHISCHE UNTERSUCHUNGENVON

LUDWIG WITTGENSTEIN

BASIL BLACKWELL OXFORD, 1953

PREVOD

Dr KSENIJA MARICKI GAANSKI

PREDGOVOR

Dr JELENA BERBEROVI

SADRAJ

Dr Jelena Berberovi: Problem jezika u filozofiji LudwigaWittgensteina 9

FILOSOFSKA ISTRAIVANJA

Predgovor 35PRVI DEO 37DRUGI DEO 197

PROBLEM JEZIKA U FILOZOFIJILUDWIGA WITTGENSTEINA

Ludwig Wittgenstein je sasvim izuzetna filozofska linost naeg vremena. Iako je relativno malo pisao, a jo manje za ivota objavio1), ipak njegova djela znae prekretnicu u filozofskom miljenju i stoje u osnovi kompletnih filozofskih usmjerenja u okvirima savremene filozofije. Ako se za Tractatus moe rei da je izvor onog pravca u najnovijoj filozofiji koji obino nazivamo logikim pozitivizmom ili logikim empirizmom, onda Filozofska istraivanja nesumnjivo predstavljaju temelj i polaznu osnovu za tzv. filozofiju obinog jezika, koja je jo uvijek dominantna filozofska orijentacija savremene anglo-saksonske filozofije. I jedno i drugo djelo, i Tractatus i Filozofska istraivanja, stoje tako u osnovama savremenog filozofiranja, pa se pokazuje da je Wittgen- steinova misao nezaobilazna kad su u pitanju struktura i karakteristike filozofije naeg vremena. Oba djela su sasvim originalna i po nainu na koji su napisana i po onome o emu je u njima rije: forma Tractatusa je jedinstvena u cjelokupnoj filozofskoj literaturi, a Filozofska istraivanja znae novost u tretiranju filozofskih problema, novi pristup u filozofiju nepoznat dotadanjoj istoriji filozofske misli. *)

*) Za vrijeme Wittgensteinovog ivota (18891951) objavljena je jedna knjiga i jedan lanak:

Tractatus logico-philosophicus, 1922 Neke primjedbe o logikoj formi, 1929.Sva ostala djela objavljena su posthumno ovim redosljedom:Filozofska istraivanja, 1953Primjedbe o osnovama matematike, 1956Biljeke o logici, 1957Plava i smea knjiga, 1958Dnevnici 19141916, 1960Filozofske primjedbe, 1965Zettel, 1967Filozofska gramatika, 1969 O izvjesnosti, 1969Predavanja o osnovama matematike, 1976.

10

JEDINSTVO WITTGENSTEINOVE FILOZOFIJE I NJENOSNOVNI PROBLEM

Oslanjajui se na nesumnjive razlike kojima se odlikuju dva osnovna Wittgensteinova djela, veina interpretatora Wittgen- steinove misli je sklona da njegovu filozofiju strogo razdvoji i podijeli u dvije faze, pri emu se u prvu svrstavaju Dnevnici iz 19141916 i Tractatus, a u drugu sva ostala Wittgensteinova djela meu kojima je sigurno najznaajnije Filozofska istraivanja. Pri tome se ak tvrdi da izmeu Tractatusa i Filozofskih istraivanja ne postoji logiki kontinuitet misli: Misli u Filozofskim istraivanjima se ne mogu shvatiti kao logiki produetak misli Tractatusa2). Meutim, ako se podrobno analiziraju sva Wittgensteinova djela i posebno ona najznaajnija, onda se dolazi do zakljuka da ovako radikalno razdvajanje na faze unutar Wittgensteinove misli nije opravdano i ne moe nai dovoljno osnova u samim njegovim djelima. Ono moe imati smisla jedino kao sredstvo da se sistematino postupi u analizi i razumijevanju Wittgensteinove misli, a osnov za takvu podjelu moe biti samo hronoloki tj. vrijeme nastajanja pojedinih djela i njihova sudbina poslije Wittgensteinovog ivota. Ako bi se ovakva podjela i prihvatila, ona bi se morala uzimati samo uslovno i samo u onom smislu u kojem je napravljena. Svako njeno proirivanje i primjenjivanje na samu strukturu i tok Wittgensteinove misli ne bi bilo opravdano, jer se takva ema u sutini ne moe odnositi na cjelinu i smisao Wittgensteinove filozofije. Kakav je onda odnos Tractatusa prema Filozofskim istraivanjima, njegovih ranijih i kasnijih djela?

Apsolutna disparatnost izmeu ranijih i kasnijih djela Wittgensteinove filozofije, na kojoj uporno insistiraju neki interpreti njegove misli, samo je prividna. Pa i onda kad su rjeenja pojedinih pitanja u njegovim djelima do te mjere razliita da se uzajamno iskljuuju, ni tada se ne moe govoriti o toliko dubokom jazu izmeu Wittgensteinove ranije i kasnije misli koji bi obez- bjedio potpuni logiki diskontinuitet ove filozofije. Jer i ranije i kasnije Wittgenstein zapravo rjeava ista pitanja, krug njegovih problema ostaje u sutini isti od najranijih do posthumno objavljenih djela. Ova zaokupljenost odreenim krugom filozofskih problema, koja je karakteristina za kompletan Wittgen- steinov filozofski put, upravo je potvrda naeg stava da se moe govoriti, nasuprot Hartnacku, o logikom kontinuitetu Wittgen-

2) Justus Hartnack: Wittgenstein und die moderne Philosophic, Stuttgart, 1962, str. 56.

I.

11

steinove misli i da se cjelokupna njegova filozofija okuplja oko nekoliko centralnih i bitnih problema koje Wittgenstein tretira u svim svojim djelima. A razliiti odgovori na ista pitanja, koji su karakteristini za pojedina Wittgensteinova djela, mogu nai objanjenje upravo u Wittgensteinovom naporu da se ta pitanja nekako razrijee, pa su razliita rjeenja posljedica razliitih polaznih pozicija i filozofskih metoda kojima se Wittgenstein slui u pojedinim svojim djelima.

Tako se Wittgensteinova filozofija predstavlja kao jedinstvena misaona cjelina u kojoj je postavljen i tretiran veliki broj razliitih filozofskih problema. Pa ipak, izmeu svih tih mnogobrojnih i raznovrsnih pitanja moe se nazreti i odrediti ono glavno i osnovno koje nesumnjivo stoji u centru Wittgensteinovog filozofskog interesa i koje ga je sigurno ponajvie okupiralo: kako se mogu odrediti granice u kojima se moe smisleno govoriti? Zato se moe tvrditi da je problem jezika fundamentalni problem Witt- gensteinove filozofije u cjelini.

II.PROBLEM JEZIKA U TRACTATUSU

Polazne pozicije Wittgensteinove filozofije Tractatusa date su u njegovoj teoriji svijeta, koja predstavlja najistiju varijantu teorije logikog atomizma3), i u teoriji slike. Ove dvije teorije sadre fundamentalne odredbe kojima je Wittgenstein svojoj misli dao vrste okvire i odredio jasne puteve koji e je dovesti do onoga to posljednji stavovi Tractatusa izriu. Jedno od tih bitnih odreenja naznaila je Wittgensteinova teorija svijeta: ono to realno postoji jesu injenice, i one sainjavaju svijet. Svijet se raspada na injenice4) i on je odreen injenicama. Zato je jedini pravi nain postojanja onaj na koji injenice jesu. Sve to nije takvo kao injenica zapravo i nije, ono nije realno, ono ne spada u svijet. Jer, svijet je samo i iskljuivo svijet injenica.

Drugo bitno odreenje dato je teorijom slike: misao je slika injenice. Slika moe biti ispravna ili neispravna, istinita ili lana. U slaganju ili neslaganju slike s onim to odslikava sastoji se njena istinitost ili lanost. Zato sliku moramo uporediti sa stvarnou da bismo mogli otkriti je li istinita ili nije. Iz slike same

3) J. O. Urmson: Philosophical Analysis, London, 1956, str. 74.4) L. Wittgenstein: Tractatus logico-philosophicus, Sarajevo, 1960,

str. 27.

12

se to ne moe ustanoviti5). Za Wittgensteina ne postoji misao koja ne bi bila slika, jer misliti se moe samo odslikavajui. Misao koja nije slika ista je besmislica.

Naznaivi ovako polazne odredbe, Wittgenstein je u svojoj teoriji stava odredio stav kao sliku stvarnosti ija se istinitost moe ustvrditi samo onda kad se uporedi sa stvarnou: ako je stav slika stanja stvari koje postoji, onda je on istinit, ako slika stanje stvari koje ne postoji, onda je laan. Prema tome, relacija slikovnosti je odluna kad se pitamo za istinitost nekog stava. Prema ovoj relaciji Wittgenstein je takoe izvrio podjelu stavova na one koji su slike svijeta, pa nas tako o njemu informiu i na one koji nisu slike, koji nita ne odslikavaju. Prvi su empirijski, a drugi logiki stavovi ili tautologije. To su dvije vrste stavova koje su za Wittgensteina jedino legitimne. Stav koji nije ni empirijski ni logiki ne moe biti oznaen kao stav.

A jezik je Wittgenstein definisao kao cjelokupnost stavova za koje je ve ranije utvrdio da su slike svijeta. Tako i u osnovi jezika poiva Wittgensteinova ideja odslikavanja koja je nesumnjivo jedan od najznaajnijih konstitutivnih elemenata cjelokupne filozofije Tractatusa.

Kao to se u teoriji svijeta svijet razlae na injenice, a ove dalje na stanja stvari, tako u Wittgensteinovim razmatranjima o jeziku nalazimo shvatanje po kome se jezik sastoji od stavova, a stavovi od imena. Ime je za Wittgensteina prvobitni znak koji u stavu zastupa predmet, pa je po tome principu zastupanja predmeta znakovima i mogu stav: Jedno ime stoji za jednu stvar, drugo za drugu stvar, a meusobno su povezani, tako cjelina kao iva slika predstavlja stanje stvari6). To da je ime prvobitni znak znai da se ono ne moe nikakvom analizom dalje ralaniti. Znaenje imena je predmet koji ime zastupa u stavu. Tako se u stavu predmeti imenuju, a stav dobiva smisao po stanju stvari koje opisuje. Prema tome, imenovanje je, zajedno s opisivanjem, esencijalna funkcija jezika u filozofiji Tractatusa.

Odreujui jezik kao sliku svijeta, a svijet kao cjelokupnost injenica, Wittgenstein je jezik sveo na sredstvo za odslikavanje injenica i tako veoma suzio njegove mogunosti. Zato se Wittgen- steinu i moglo dogoditi da je izvan mogunosti izricanja u jeziku ostalo cijelo podruje pitanja i problema koje je onda odredio kao neizrecivo. Ova pitanja i problemi se upravo tiu one sfere realnosti za koju Wittgenstein u svojoj teoriji svijeta nije osigurao nikakvo mjesto i tako je iskljuio iz svijeta. Ona je ostala po

5) Uporedi isto, str. 39.6) Isto, str. 67.

13

strani zato sto je Wittgenstein jedino injenicama priznavao realitet i njihov nain postojanja odredio kao jedino realno postojanje. Ali ova sfera kojoj je odrekao realnost uvijek mu se nanovo pojavljivala i uplitala u njegova odreenja, pa je zato, da bi se od nje definitivno ogradio, proglasio je neizrecivim i nemiljivim. Svaki pokuaj da se o toj sferi neto smisleno kae osuen je na neuspjeh. Jer, o njoj se ne moe misliti i ne moe nita smisleno rei, pa je jedini mogui ispravni stav ostajanje u utnji. utnja pred neizrecivim je, za Wittgensteina, posljednji pravi stav mislioca koji je rekao sve to se moe rei.

U osnovi svih Wittgensteinovih bitnih odreenja u Tracta- tusii stoji njegova teorija slike i odslikavanja. Stav je slika, misao je slika, jezik je slika. Wittgensteinova teorija slike je jedna od mnogobrojnih varijanti ove teorije za koju se zna u istoriji filozofije mnogo prije Wittgensteina. Sve ove teorije, pa i Wittgensteinova, imaju svoj osnov u shvatanju da postoji fundamentalna slinost strukture realiteta i misli o njemu na emu poiva mogunost misli kao takve. Misao je mogua samo zato to njena struktura odgovara strukturi realiteta i dalje, ona je mogua samo kao slika realiteta. U ovakvom shvatanju relacija slikovnosti je ono to nam obezbjeuje mogunost da o svijetu najprije uopte mislimo, a onda mislimo istinito. Istinita misao je samo ona koja odslikava, koja predstavlja sliku neeg to postoji. Sve to nije slika realnog nije uopte misao. Teorija slike u svim svojim varijantama, pa i u ovoj Wittgensteinovoj, neodriva je kao pokuaj da se objasni mogunost misli. Ona nedopustivo simplifikuje veoma sloeni odnos misli i realiteta i, svodei misao na sliku, ostavlja veoma mali prostor za njene mogunosti. Svaka teorija slike zaboravlja da misao nije slika i tako ve u svom osnovnom i poetnom odreenju polazi krivim putem. Ne samo da u okvirima onog to kao realno postoji, misao nc mora, da bi bila istinita, imati prema njemu odslikavajui odnos, nego je ak ona misao koja transcendira realnost upravo najdublja i najvrijednija. Ako misao treba da bude slika stvari na koju se odnosi, onda ona moe biti samo i najvie njen opis. Ona moe da govori o ovoj ili onoj karakteristici ili svojstvu stvari, a da pri tome nikad ne dopre do onog to ini da stvar jest ono to jest. Samo misao koja nadilazi sve opise pojedinih osobina, koja na izvjestan nain transcendira samu stvar, moe da kae neto o sutini stvari, o onome po emu stvar jest. A ta i takva misao ne moe biti slika stvari, ona nadrasta svaku takvu relaciju i znai fundamentalno odreenje same stvari.

Ako se od jezika zahtijeva da operie sa samo dvije vrste stavova i da bude slika realiteta, onda nije nimalo udno to

14

postoji i neto to se u jeziku ne moe izrei. 0 sferi neizrecivog, u koju je Wittgenstein smjestio sva filozofska pitanja i probleme, zaista se nita ne moe rei ni empirijskim ni logikim stavovima. Ne doputajui druge vrste stavova, Wittgenstein je filozofiji oduzeo mogunost da posjeduje vlastite stavove. Neto takvo kao filozofski stavovi za Wittgensteina je nemogue. Zato filozofija ne moe da bude teorija. Ona je aktivnost koja se odnosi na neizrecivo tako to ga pokazuje, ona sama znai to neizrecivo.

Tako je Wittgenstein pomou pojma neizrecivog naznaio granice mogunosti smislenog govorenja o realnom svijetu i istovremeno pokazao da je svaka filozofija kao teorija nemogua. Filozofski stavovi su nemogui jer su besmisleni, jer pokuavaju da kau ono to se ne moe rei. O svijetu se moe smisleno govoriti samo pomou empirijskih stavova posebnih nauka i njihova cjelokupnost je slika svijeta. To je Wittgensteinov odgovor na osnovno pitanje koje je postavio u svojoj filozofiji, njegov odgovor u okvirima filozofije Tractatusa na pitanje o mogunostima i granicama jezika. Rezultat njegovih istraivanja, njegov transcendentalni lingvizam je ukinuo svaku filozofsku teoriju, pa tako konano i onu sopstvenu, tj. logiki atomizam. Filozofija moe postojati jedino kao aktivnost razjanjavanja stavova posebnih nauka.

Vidjeli smo da je slikovna teorija jezika osnov iz kog je Wittgenstein izveo pojam neizrecivog. S druge strane, povezano sa teorijom logikog atomizma, Wittgensteinovo shvatanje jezika kao slike odvelo ga je u solipsizam. Kad su predmeti saznanja pojedine injenice i njihovi kvaliteti, onda odslikavanje tih kvaliteta ima bitno lini karakter i vezano je za linost koja odslikava. Otuda ja ne znam da li drugi ljudi odslikavaju isto kao ja i da li su meni razumljivi stavovi istovremeno i njima dostupni. Ono to ja sigurno razumijem i to je za mene nesumnjivo, to je moj lini, privatni jezik. Granice tog mog jezika su istovremeno i granice moga svijeta. Jer, ja sam svoj svijet.7) Da je svijet moj svijet pokazuje se u tome to granice jezika (onog jezika koji samo ja razumijem) znae granice moga svijeta.8) Tako Wittgenstein iden- tifikuje metafiziki subjekt sa totalitetom jezika, a granice jezika sa granicama svijeta. Zato je Wittgensteinov solipsizam naroite vrste. On se umnogome razlikuje od klasinog solipsizma koji je poznat u istoriji filozofije. Wittgensteinov solipsizam je lingvistiki solipsizam ija je osnova identifikacija metafizikog subjekta sa granicama svijeta i jezika.

7) Uporedi isto, str. 149.8) Uporedi isto, str. 149.

15

III.FILOZOFSKA ISTRAIVANJA

Meu Wittgensteinovim posthumno objavljenim djelima Filozofska istraivanja su svakako najznaajnija knjiga. Sva ona zapaanja od kojih se ovo djelo sastoji rezultat su Wittgensteino- vog povratka filozofiji i njegovog ponovnog interesovanja za njene probleme. Jer, poslije objavljivanja Tractatusa, Wittgenstein se dugo nije bavio filozofijom sve do odlaska u Kembrid. Taj period, koji sigurno predstavlja Wittgensteinov pokuaj da se definitivno oslobodi filozofije, jedna je od mnogobrojnih konsekvenci ishodinih taaka Tractatusa. Jer, ako filozofija ne moe izrei ono o emu bi ona htjela da govori, onda je jedini pravi stav mislioca koji je to shvatio utnja pred neizrecivim. Zato nam Wittgensteinov povratak filozofskim problemima pokazuje koliko i u kojoj mjeri on nije mogao bez filozofije. Za Wittgensteina filozofija nije bila zanimanje, poziv poput ili pored ostalih. Ona je za njega bila isto to i ivot.

U Filozofskim istraivanjima Wittgenstein nije imao ambicije koje je imao kad je pisao Tractatus. Iako je stavove Tractatusa na kraju sam proglasio besmislenim, jer su filozofski, ipak je smatrao da je istina saoptenih misli u ovom djelu definitivna i neoboriva9) i da je svojim miljenjem u biti konano rijeio probleme10 *). Filozofska istraivanja, naprotiv, ne donose nikakve neoborive istine niti konana rjeenja, nego predstavljaju samo pokuaj da se neto kae o vrlo sloenim i tekim pitanjima jezika da bi se tako pribliilo osnovnom pitanju prirode i funkcije filozofije same. Ono to Wittgenstein hoe jest samo da iznese svoja zapaanja povodom pojedinih filozofskih problema i time ne eli da drugima utedi miljenje11) nego da, koliko je to god mogue, ostale potakne da dou do vlastitih misli o tim pitanjima. Moramo rei da je Wittgensteinu zaista i uspjelo da svoje misli iz Filozofskih istraivanja uini polaznom osnovom za brojne filozofske rasprave o pitanjima jezika i filozofije koje moemo susresti u savremenoj filozofiji naroito u nae vrijeme.

Na Filozofskim istraivanjima Wittgenstein je radio mnogo godina. Kako sam Wittgenstein kae u predgovoru, to djelo je skup skica o pojedinim problemima koje su nastale u vrijeme njegovih estih putovanja: Ova knjiga je zapravo samo jedan album12). Te

9) Isto, predgovor, str. 25.10) Isto, str. 25.1J) L. Wittgenstein: Philosophische JJntersuchungen, Schriften

Frankfurt am Main, 1960, str. 286.12) Isto, str. 286.

16

skice se tiu raznovrsnih problema i povezane su u jednu cjelinu kao odvojeni, numerisani odjeljci. Tako su se u Filozofskim istraivanjima izgubile one izvanredne odlike Wittgensteinovog stila koje predstavljaju jedan od izuzetnih kvaliteta Tractatusa, ona kristalnost i rasporeenost stavova koju su neki interpreti upore- ivali sa pojedinim melodijskim linijama fuge tvrdei da Tract a- tus ima strukturu fuge. U Filozofskim istraivanjima Wittgenstein se vie ne slui kategorikim stavovima da izrazi ono to misli. Ovdje on upotrebljava obine reenice i esto se slui dijalogom sa zamiljenom linou, koji mu omoguava da postavlja pitanja i sam na njih odgovara.

Dok se za Tractatus moe tvrditi da je uglavnom napisan u duhu tradicionalnog naina filozofiranja, dotle su Filozofska istraivanja sasvim originalna i predstavljaju pravu novost u filozofiji. Ovo djelo nije nastavljanje ili dalja analiza onoga to je ve neko mislio, nego Filozofska istraivanja predstavljaju novo poglavlje u is tori j i filozofskog miljenja13).

1. Jezik kao skup jezikih igaraTeorija po kojoj je jezik slika svijeta koja u Tractatusa

zauzima jedno od centralnih mjesta u Filozofskim istraivanjima gubi svaki znaaj. Ovdje funkcija jezika nije vie odslikavanje. Odbacivanje shvatanja stava kao slike injenice Wittgenstein izvodi odmah u poetku djela i uvodi pojam jezika igra, objanjavajui da se cijela upotreba rijei dogaa u obliku igre pomou koje djeca ue svoj maternji jezik14). Sve takve igre skupa Wittgenstein naziva jezikim igrama i smatra da se uvijek kad je u pitanju primitivni jezik moe govoriti o njemu kao o jezikoj igri15). Tu nalazimo i odreenje pojma jezike igre koji Wittgenstein upotrebljava kroz cijelo djelo: Jezik i djelatnosti kojima je on isprepleten nazivam 'jezikom igrom16).

Pojam jezika igra Wittgenstein nije prvi put upotrebio u Filozofskim istraivanjima. On se jo ranije pojavljuje u njegovim predavanjima koja su objavljena pod naslovom Plava knjiga. Jezike igre su naini upotrebe znakova jednostavniji od onih na koje upotrebljavamo znakove naeg vrlo komplikovanog svakodnevnog jezika17). To su forme jezika kojima djeca poinju da

13) J. Hartnack: Wittgenstein und die moderne Philosophie,str. 56.

14) L. Wittgenstein: Philosophische Untersuchungen, 7.15) Uporedi isto, 7.16) Isto, 7.17) L. Wittgenstein: The Blue and Brown Books, Oxford, 1960,

str. 17.

17

upotrebljavaju rijei. Prouavanje jezikih igara je prouavanje primitivnih formi jezika ili primitivnih jezika18).

Odlomak iz Augustinovih Confessiones, koji Wittgenstein navodi na samom poetku djela, treba da pokae jedno od shvatanja sutine ljudskog jezika: rijei jezika imenuju predmete, a stavovi su veze takvih imenovanja. U osnovi ovog shvatanja jezika stoji ideja da svaka rije u jeziku ima svoje znaenje koje je zapravo predmet koji ona zastupa u jeziku19). Ovo shvatanje u istovetnoj formi nalazimo i u Wittgensteinovom Tractatusu: rijei jezika su imena sa odreenim znaenjem kojima se sluimo za imenovanje predmeta. Od ovakvog shvatanja jezika i njegove funkcije u Filozofskim istraivanjima nije ostalo nita. Kao to postoji jedno nepregledno mnotvo jezikih igara, tako postoji i bezbroj naina upotrebe rijei i jedna od njih je imenovanje predmeta. Dakle, rije moe biti i ime, ali ona nije samo to. Rije moe sluiti za mnotvo drugih funkcija to zavisi od toga u kojoj i kakvoj je- zikoj igri se ona pojavljuje. Za ilustraciju ovog svog miljenja Wittgenstein se slui uporeivanjem rijei sa raznolikim alatom koji se nalazi u jednoj radionici i zakljuuje: Kao to su razliite funkcije ovih predmeta, tako su razliite funkcije rijei20).

Tako se jezika igra pojavljuje kao polje funkcionisanja i jednog odreenog znaenja svake rijei koja se u njoj pojavljuje. U okvirima jedne jezike igre rije ima jednu odreenu funkciju. Ali ta se funkcija lako moe promijeniti kad rije ue u drugu jeziku igru. U drugoj i drukijoj jezikog igri rije moe da primi sasvim novu funkciju, koja ne stoji ni u kakvoj vezi s onom iz neke druge jezike igre. Tako jedna ista rije moe imati bezbrojno mnogo funkcija, a njeno znaenje zavisi od toga kakvu funkciju ima u igri u kojoj se pojavljuje.

Svaka jezika igra predstavlja zasebni jeziki sistem koji raspolae odreenim rijeima i njihovim precizno odreenim funkcijama. Zato jezike igre nisu nekompletni dijelovi jezika nego svaka za sebe predstavlja cjeloviti sistem ljudske komunikacije21). Ovo Wittgensteinovo miljenje o prirodi jezika se potpuno suprotstavlja onom iz Tractatusa prema kome je jezik bio slika injenica i jedinstveni sistem koji je sluio za ljudsku komunikaciju.

Na jezik je sistem ili skup svih bezbrojnih jezikih igara, a ne nikakva slika svijeta. Kako postoje bezbrojne funkcije rijei, tako postoji i bezbrojno mnogo vrsta stavova. Svaka jezika igra nije nita vrsto i jednom za uvijek dato, kao to to nisu ni funk-

18) Isto, str. 17.19) L. Wittgenstein: Philosophische Untersuchungen, 1.) Isto, 11.21) L. Wittgenstein: The Blue and Brown Books, str. 81.

18

ije rijei u okviru razliitih igara. Zato su mogui uvijek novi je- ziki sistemi, nove jezike igre, dok druge mogu zastarjeti i prestati da se upotrebljavaju22). Ovo Wittgensteinovo shvatanje upuuje na to da se o jeziku misli kao o neem ivom, neem to je u stalnom obnavljanju i regeneraciji. Jezik nije neto to je jednom za uvijek dato u jednoj odreenoj formi, nego se uvijek mijenja, dodaju se novi sistemi, a iskljuuju stari koji se vie ne mogu upotrebi ti. Tako jedna odreena jezika igra nije tek jednostavno dio te cjeline ili skupa koji nazivamo jezikom, nego svaka od njih predstavlja jednu djelatnost, jednu ivotnu formu. Svaka jezika igra kao i jezik u cjelini je iva i podlona promjenama i razvoju. Predstaviti jedan jezik znai predstaviti ivotnu formu23) i govorenje jezika je jedna djelatnost ili jedna ivotna forma24).

Da u jeziku ne govorimo uvijek o stvarima tj. da jezik nije uvijek i samo imenovanje predmeta, Wittgenstein pokazuje na primjerima rijei: voda! pomo!, koje ovako upotrebljene nisu nikakvo imenovanje. Ali, te iste rijei u sklopovima drugih jezikih igara, gde dobivaju drugu funkciju, mogu postati imena za neke predmete i tako znaiti njihovo imenovanje25).

Imenom Wittgenstein naziva razne i na mnogo razliitih naina upotrebljene vrste rijei, a imenovanje se pojavljuje kao izuzetna veza rijei s predmetom. U Filozofskim istraivanjima imenovanje je za Wittgensteina udnovati duevni akt, neto kao krtenje jednog predmeta26). Iako on imenovanje ne smatra osnovnom funkcijom jezika, nego jednom od mnogobrojnih koje jezik obavlja, ipak ime u Filozofskim istraivanjima oznaava ono zaista jednostavno27). Ali, ovo jednostavno nema onaj smisao koji je imalo u Tractatusu, Jednostavno u Tractatusu su uvijek bili predmeti na koje su se imena odnosila i zastupala ih u stavovima. U Filozofskim istraivanjima zastupa se stanovite da se o jednostavnom, odnosno sloenom, ne moe govoriti izvan jezikih igara. Drugim rijeima, ne postoji apsolutno jednostavno ili sloeno, niti su jednostavnost i sloenost apsolutni kvaliteti sadrani u samim stvarima, nego se u odreenim jezikim igrama neto moe pojaviti kao jednostavno, odnosno sloeno, ali to za drugu jeziku igru ne mora da vai, jer ovdje moe neto drugo da figurira kao jednostavno odnosno sloeno. Jednostavno i sloeno su za Wittgens teina rijei koje se upotrebljavaju na bezbrojno mnogo

22) L. Wittgenstein: Philosophische Untersuchungen, 23.23) Isto, 19.") Isto, 23.25) Uporedi isto, 27.26) Uporedi isto, 38.27) Isto, 39.

19

razliitih naina i na razne naine meusobno srodnih oblika23). Zato pitanje o jednostavnosti i sloenosti ima smisla samo onda kad je postavljeno u okvirima jedne odreene jezike igre. Imena nema izvan jezikih igara kao to Frege smatra da rije ima znaenje samo u stavnoj vezi29).

Izvodei razliku izmeu imenovanja i opisivanja, Wittgenstein u Filozofskim istraivanjima tvrdi da imenovanje ne stoji na istom nivou sa opisivanjem, jer Imenovanje je tek priprema za opisivanje30). Imenovanjem jednog predmeta u jezikoj igri nije se jo nita uinilo, isto kao to se postavljanjem ahovskih figura na njihova mjesta nije uinio nijedan potez u ahovskoj igri. Tek u opisu predmet dobiva svoje objanjenje.

Wittgenstein je odredio jezik kao skup bezbrojno mnogo razliitih jezikih igara. Da bi te razne jezike igre mogle da ine taj skup koji zovemo jezikom i da budu dijelovi toga skupa,, moralo bi da meu njima postoji neto to je svima njima zajedniko i to bi predstavljalo njihovu sutinu. Meutim, Wittgenstein to negira. Pojave koje zovemo jednim imenom jezikih igara nemaju meu sobom nieg zajednikog, nego su na mnogo razliitih naina srodne. Ova srodnost je ono to nam omoguava da ih zovemo jednim imenom. Ovo Wittgensteinovo miljenje ima protiv sebe cjelokupnu tradiciju esencijalistike filozofije. Jer, da bi neki lanovi inili jednu klasu, oni bi morali imati neto zajedniko to ih povezuje u tu klasu i po emu je klasa formirana. Wittgen- steinova klasa jezikih igara nema nieg to bi svim lanovima bilo zajedniko.

Ako uporedimo razliite jezike igre meusobno, onda moemo zapaziti da jedne igre lie na druge, druge imaju slinosti s treim itd. Tako meu njima postoji jedna komplikovana mrea slinosti31) koja ih sve proima i povezuje. Za ove slinosti meu jezikim igrama Wittgenstein upotrebljava termin porodine slinosti. One obuhvataju razliite slinosti u velikom i malom32) koje postoje meu lanovima jedne porodice. Kako sve jezike igre zajedno ine porodicu33) to je ono to ih karakterie i povezuje u cjelinu, smatra Wittgenstein, upravo ova vrsta slinosti.

Vrlo je karakteristino ono to Wittgenstein kae o pojmu igre kad se zna da mu upravo taj pojam slui da objasni svoje

2) Isto, 38.) Isto, 49.3) Isto, 49.31) Isto, 66.32) Isto, 66.33) Isto, 67.

2*

2 0

shvatanje prirode i funkcionisanja jezika. Ako se pitamo: ta je igra? i pokuamo na to odgovoriti, onda emo vidjeti da je pojam igra u stvari pojam sa nejasnim granicama, pa se zato o njemu moe samo rei: to i slino zovemo igrom34). Tu ne moemo povui nikakve granice to je nuno da bi se neto moglo do kraja odrediti. Ali to to ne znamo o igri nije nikakvo neznanje. Jer, smatra Wittgenstein, nije rije o tome da mi ne poznajemo granice toga pojma, nego one nisu ni povuene, njih jednostavno nema, pa ne znamo dokle igra jo uvijek jest, a gdje je vie nema. Igra je odreena svojim pravilima, ali njima ona nije nikad potpuno ograniena. Njena pravila nisu nikad potpuno odreena i zato se ni ona sama ne moe do kraja odrediti.

Kad Wittgenstein uporeuje jezik sa skupom igara, onda je jasno da eli da kae da sve ono to vai za igre vai i za jezik. Odatle proizlazi da ni jezik nema svojih vrstih granica, da mu se uvijek moe neto novo dodati i tim dodavanjem neto na njemu promijeniti. A kad nema svojih jasnih granica, onda se vrlo teko moe odrediti. Meutim, Wittgenstein kao i da nema potrebu da precizno definie ono to je jezik, jer bi nastojanjem oko definicije jezika doao sam u situaciju da postupa na nain tradicionalne esencijalistike filozofije, nain koji Wittgenstein u ovom djelu eksplicitno i bez rezerve odbacuje i negira kao neprimjeren pravoj prirodi filozofskih problema.

Da bismo jednu jeziku igru kojom se sluimo pravilno upotrebljavali, moramo poznavati njena pravila i slijediti ih ako ne elimo da pri upotrebi igre zapadnemo u greke. Ono to su za igre njihova pravila, to su za jezike igre gramatika pravila. O prirodi gramatikih pravila Wittgenstein je govorio u svojim predavanjima izmeu 1930. i 1933. godine o kojima preko Moorea imamo dragocjene podatke. Gramatika pravila su za Wittgensteina sva sluajna i proizvoljna. Ovu proizvoljnost Wittgenstein objanjava nemogunou da se bilo koje gramatiko pravilo opravda, zbog ega nemamo nikakvih razloga da jedno pravilo slijedimo prije nego neko drugo, kao to i kad jedno pravilo slijedimo ne moemo navesti razloge zbog kojih to inimo. Poto su proizvoljna, gramatika pravila nisu ni istinita ni lana. Zato ih treba smatrati jezikim simbolizmom35).

No i pored toga to su sluajna, gramatika pravila moramo slijediti da ne bismo stalno bili u prilici da stvaramo jezike zbrke, kao to moramo poznavati i potovati pravila bilo koje igre

) Isto, 69.*5) G. E. Moore: Wittgenstein Lecture in 19301933, uporedi str.

277 citirano prema G. E. Moore: Philosophical Papers, London, 1959.

21

da bismo mogli u njoj uestvovati. Jer, nekonsistentna i neadekvatna pravila vode u nerazrjeive zbrke, pa se svaka igra mora prekinuti i zavriti prije nego to bi to trebalo da bude. Kako u naim jezikim igrama po vie puta slijedimo jedno isto pravilo, to slijed pravila postaje navika naeg ivota36).

Kad je pravilo jednom utvreno i odreeno, onda su linije njegovog slijeenja ve date, pa se sve zna unaprijed. Svi koji poznaju jedno pravilo, slijede ga na isti nain. A kako su linije slijeenja unaprijed utvrene, to se pravilo slijepo slijedi, bez mogunosti bilo kakvog izbora37). Slijeenje pravila je tako praktina djelatnost, kao to je razumijevanje jednog jezika znak da smo ovladali jednom tehnikom38).

Iako je jezik lavirint puteva39), ipak se ljudi u jeziku vrlo esto slau i podudaraju. To njihovo slaganje u jeziku nije, smatra Wittgenstein, njihovo podudaranje u miljenju, nego u ivotnoj formi40). Jer, jezik za Wittgensteina nije tek i samo instrument ljudske komunikacije41) kojim moemo vriti odreeni uticaj na druge ljude42), nego prije i iznad svega ivotna forma.

Vidjeli smo da sve jezike sisteme komunikacije Wittgenstein naziva jezikim igrama zbog toga to su oni manje ili vie slini onome to u obinom jeziku nazivamo igrom43). Da li se tako sloena tvorevina kao to je jezik moe uporeivati i objasniti pojmom igre? U smislu odgovora na ovo pitanje idu razmatranja R. E. Gahringera u njegovom napisu: Mogu li igre objasniti jezik?44).

Igre su aktivnosti koje se izvode po odreenim pravilima. Ta pravila su najee samo implicitno prisutna u igri, ona su u veini sluajeva proizvoljna, ali se moraju poznavati da bi se igra uopte mogla igrati. U ovim takama jezik bi se lako mogao shvatiti u analogiji s igrama. Ali postoje neke bitne osobine igara koje nijedan jezik ne moe da posjeduje. Glavna svrha svake igre je pobjeda, a njen cilj izvjesno zadovoljstvo i odmor. U odnosu na jezik ni jedna ni druga znaajna osobina igre nema nikakvog *)

*) L. Wittgenstein: Philosophische Untersuchungen, 199.37) Isto, 219.3) Isto, 199.39) Isto, 203.) Isto, 241.41) Isto, 569.42) Isto, 491.43) L. Wittgenstein: The Blue and Brown Books, str. 81.*) R. E. Gahringer: "Can Games Explain Language?", Jurnal

of Philosophy, vol. 56, No. 16, July 1959.

2 2

smisla. Pa ipak, ono to je najvanije, igra je jedna vrsta komunikacije meu ljudima kao to je jezik njen fundamentalni oblik. Kao to dva ovjeka komuniciraju rijeima, tako su dva igraa tenisa u kontaktu preko reketa i loptice. Tako se pokazuje da igre zaista imaju osnovnu osobinu jezika, ali one ne pretpostavljaju komunikaciju nego su same jedna njena forma. Jezik je svakako fundamentalniji oblik komunikacije, pa ga stoga igre ne mogu objasniti. Tako je odgovor na nae pitanje dijelom pozitivan, a dijelom negativan: jezik se moe posmatrati u analogiji s igrama, ali one ne mogu sluiti za njegovo objanjenje. To na odreeni nain pokazuje i Wittgensteinova uspjela analogija jezika i igre pri emu treba imati na umu da pojam jezike igre za Wittgensteina ne znai samo jeziku komunikaciju, nego prije svega zajedniku formu ivota ljudi u komunikaciji.

2. Znaenje rijeiProblematika znaenja dobila je u posthumno objavljenim

Wittgensteinovim djelima potpuno novi smisao u odnosu na Tra- tatus. Znaenje rijei kao imena u Tractatusu je bio predmet koji je tim imenom bio zastupljen u stavu, pa rije nije nita znaila ako nije nita zastupala. Jo je u svojim predavanjima izmeu 1930. i 1933. godine Wittgenstein objanjavao da je znaenje rijei u jeziku odreeno ili utvreno gramatikim pravilima koja se upotrebljavaju u okvirima jedne jezike igre. Svaka oznaavajua rije ili simbol mora da pripada nekom jezikom sistemu, a znaenje rijei je njeno mjesto u gramatikom sistemu45). Tako se znaenje rijei konstituie gramatikim pravilima koja se primjenjuju u jeziku, ali to ne znai da je znaenje zbir tih pravila. Svoje miljenje Wittgenstein je suprotstavio nekim gleditima u vezi sa znaenjem rijei koje je on smatrao pogrenim. U predavanjima je govorio o tri takva gledita:

1. Znaenje rijei je izvjesna slika s kojom se rije u asocijaciji povezuje. To je kauzalna teorija znaenja rijei za koju Wittgenstein smatra da se ponekad moe upotrebiti ukoliko ne moemo da razumijemo rije dok se na nju ne nadovee slika, ali insistira na tome da je i slika isto toliko simbol koliko i rije.

2. Znaenje rijei se moe dati ostenzivnom definicijom pri emu je naznaeni objekat njeno znaenje. U ovom sluaju objekat se moe upotrebiti umjesto rijei i ima isto znaenje kao i rije. Ovo stanovite Wittgenstein potpuno odbacuje.

3. Rije je u relaciji prema svom znaenju kao to je vlastito ime u relaciji prema svom nosiocu. Wittgenstein smatra da ova

45) G. E. Moore: Wittgenstein Lecture in 19301933, str. 257.

23

teorija nije tana zato to se nosilac imena uvijek moe zamijeniti imenom, dok znaenje rijei ne moe nikad zamijeniti rije. Rije ne moe nikada biti reprezentant svoga znaenja kao to je ime reprezentant svoga nosioca.

U Filozofskim istraivanjima Wittgenstein je definitivno odbacio svoje stanovite o znaenju rijei iz Tractatusa. Zakljuujui da je pogreno smatrati da je znaenje rijei predmet koji rije zastupa u jeziku, Wittgenstein je pisao: Vano je utvrditi da je rije znaenje upotrebljena suprotno duhu jezika, ako se njome oznaava stvar koja odgovara rijei. To znai, znaenje imena zamijeniti nosiocem imena46). Znaenje rijei nije nikakav predmet na koji se ona odnosi, nego znaenje rijei je njena upotreba u jeziku47).

Ako se pod znaenjem rijei podrazumijeva njena upotreba u jeziku, onda se postavlja pitanje: kako se moe znati znaenje jedne rijei? Da li je znaenje poznato onda kada se navedu sve jezike igre u kojima se jedna odreena rije upotrebljava? Na ova pitanja Wittgenstein odgovara da svaka rije mora da ima porodicu znaenja48). Wittgenstein doputa da se znaenje imena ponekad moe objasniti ukazivanjem na njegovog nosioca, ali u principu nosilac imena nije isto to i znaenje imena. Da znaenje imena nije vezano za predmet Wittgenstein dokazuje: Neto crveno se moe raspasti, ali crveno kao crveno ne moe i zato je znaenje rijei crven nezavisno od egzistencije bilo koje crvene stvari49).

3. Obini, idealni i privatni jezikKad god se govori o jeziku, onda je uvijek rije, smatra

Wittgenstein, o naem svakodnevnom jeziku. Wittgenstein se pita nije li taj jezik suvie grub za sve ono to bismo htjeli rei i treba li zbog toga stvoriti neki drugi jezik koji ne bi bio takav. Njegovi odgovori na ova pitanja su negativni: svakodnevni jezik je potpuno dovoljan da izrazi sve to elimo da kaemo, te je prema tome postojanje nekog drugog jezika pored ovog sasvim suvino i nepotrebno. Svaki stav naeg obinog jezika onakav kakav je potpuno je u redu zato nam ne treba nikakav bolji jezik koji bi bio savreniji od ovog svakodnevnog.

Wittgensteinove misli o dovoljnosti i korektnosti svakodnevnog jezika postale su polazna osnova za cijelu jednu filozofsku kolu savremene filozofije koja je u filozofskoj literaturi poznata pod zajednikim imenom filozofija obinog jezika. Istovremeno,

*) L. Wittgenstein: Philosophische Untersuchungen, 40.47) Isto, 43.) Isto, 77.49) Isto, 57.

24

ovo stanovite se suprotstavlja stavovima znatne grupe filozofa naeg vremena, ija miljenja imaju svoje izvore u filozofiji modernog pozitivizma, a danas nam se predstavljaju kao pristalice metalogike. Ova grupa filozofa zastupa miljenje da je ne samo svakodnevni jezik koji nam slui da se sporazumijemo sa drugim ljudima nego i jezik koji upotrebljavamo u naukama i u filozofiji ispunjen nizom nepreciznosti i zbrke i zato nedovoljan da izrazi sve ono to ulazi u pojedine sfere ovjekove duhovne djelatnosti. Te nepreciznosti kojima je ispunjen na jezik nije mogue ukloniti nekim jednostavnim postupkom, ak i pod pretpostavkom da se one nekako otklone, ipak tako proieni jezik nije dovoljno egzaktan i savren i zato se pomou njega ne mogu formulisati naune istine savremene nauke. Zato je potrebno konstruisati nove tzv. idealne jezike koji e zadovoljavati u najveem moguem ste- penu nae zahtjeve egzaktnosti i preciznosti i tako omoguiti da se adekvatno izraze savremena dostignua u svim oblastima ovjekovog ivota. Takvi jezici su svakako jezici simbola koji pomou jednoznano odreenih i definisanih znakova mogu da izraze cjelokupno ljudsko iskustvo u nizovima stavova koji strogo logiki slijede jedan iz drugog i tako znae dostignue zavidnog stepena egzaktnosti i preciznosti. Ovi jezici su sagraeni poput simbolikih jezika matematikih nauka, a mogunost konstruisanja simbolikih jezikih sistema je praktino beskrajna, to znai da moe postojati bezbroj takvih jezikih sistema koji su meusobno ravnopravni i sagraeni na istim osnovnim principima.

U vezi sa Wittgensteinovim shvatanjima jezika stoje nesumnjivo i njegova razmatranja pojma ideala. Kao to pored ili umjesto naeg svakodnevnog jezika nije potreban nikakav idealni jezik, jer ve ovaj obini sadri sve bitne elemente, pa je rije samo o tome da se on proisti i usavri, tako i ideal koji stoji pred nama moramo pronai u realnosti. Mi se ne moemo odrei ideala, smatra Wittgenstein, on vrsto stoji u naim mislima i ne postoji neto to bi bilo vanjsko u odnosu na njega: u tom prostoru bi nedostajao ivotni vazduh50 Neizbjenost sudjelovanja na ostvarenju ideala Wittgenstein uporeuje sa nunom upotrebom naoala koje nam stoje pred oima, pa se ne moe gledati drukije nego kroz njih. Ali, dolaenje do ideala vezano je, smatra Wittgenstein, za realnost. Ideal izvan realnosti ne postoji, mi ga moramo pronai u njoj, jer je on tu. Kao to ideal treba pronai u realnosti, tako i idealni jezik treba dostii u realnosti naeg svakodnevnog jezika, a ne njegovom konstrukcijom koji e se odvijati izvan naeg obinog jezika.

U Filozofskim istraivanjima Wittgenstein je razmotrio i problem privatnog jezika. Naime, u naem jeziku postoji jedna na-

) Isto, 103.

25

roita vrsta rijei koja slui za to da se njima oznae naa osjeanja. Za razliku od vanjskih fenomena koji su svima dostupni i poznati, naa osjeanja nose karakteristike neeg to je nae vlastito, neeg to pripada samo naoj linosti, njeno unutranje i privatno. Ovakva osjeanja se izraavaju pomou naroitih rijei koje ine tzv. privatni jezik. Osnovna karakteristika svakog privatnog jezika, koji je vezan iskljuivo za jednu odreenu linost, jeste ta da ga samo ta linost razumije. Svim ostalim ljudima je taj i takav jezik nerazumljiv.

Wittgenstein eli da pokae da takvi jezici u stvari ne postoje, jer nijedno jeziko iskustvo ne moe biti privatnog karaktera. Moja osjeanja su lina i to je ono sutinsko, smatra Wittgenstein, ne po tome to ja imam svoj vlastiti primjerak odreenog osjeanja, nego po tome to ne znam da li drugi imaju takoe takva osjeanja ili moda neto drugo51). No, bez obzira na to, kad ve uspijem da osjeanja koja imam smjestim u rijei i tako ih iskaem u jeziku, taj jezik ne moe biti privatni, jer ga i drugi razumije isto kao i ja. ta to znai, pita se Wittgenstein, da drugi ne moe osjeati moj bol? Koji je to moj bol? Ukoliko hoemo da smisleno govorimo, uvidjeemo da je moj bol isto to i bol drugih, da nemam samo ja osjeaj bola, i to bola koji bi bio samo moj bol. Pokazuje se tavie da razliiti ljudi osjeaju bol ne na slinim nego na istim mjestima. Tako se vidi da je rije osjeaj rije naeg zajednikog, a ne samo meni shvatljivog jezika52). Upotreba ove rijei treba da dobije jedno konano objanjenje i opravdanje koje e svi razumjeti.

Problemi koji iskrsavaju u vezi s pitanjem kako na jezik moe izraziti naa osjeanja ieznue, smatra Wittgenstein, samo onda kada radikalno raskinemo s idejom da jezik funk- cionie uvijek na isti nain i da slui uvijek za isti cilj: prenoenje misli53). Kad shvatimo da jezik ima niz razliitih funkcija, da je to neto to nije manje komplikovano od najsloenijeg organizma, onda neemo vie imati pred sobom probleme kao to je ovaj privatnog jezika. Jezik kao jezika igra je ivotna forma ljudi, ali i instrument njihove komunikacije, mogunost da se sporazumije- mo s drugima i da na njih djelujemo. Zato se ne smije ispustiti iz vida njegova socijalna dimenzija, injenica da je jezik rezultat zajednikog ivota ljudi i njihove drutvene prakse.

) Isto, 272.52) Isto, 261.53) Isto, 304.

26

4. Priroda filozofskih problemaIako je utvrdio da je svakodnevni jezik korektan i dovoljan

da izrazi sve ono to treba da se smjesti u rijei jednog jezika, Wittgenstein je pokazao da i taj jezik sadri izvjesne zbrke i ne* jasnosti. A te nepreciznosti i zbrke u jeziku su znak, po Wittgen- steinovom miljenju, da postoje filozofski problemi: Filozofski problemi nastaju onda kad jezik slavi54). Iako filozofski problemi nisu nikakvi empirijski problemi, ipak se svi oni mogu rijeiti, smatra Wittgenstein, uvidom u poslovanje naeg jezika55). Zato nam za njihovo rjeenje nisu potrebna nikakva nova iskustva. Sasvim je dovoljno ono to ve od ranije znamo i samo to poznato treba na novi nain srediti. Zadatak je filozofije da otkloni zbrke u jeziku, pa se zato ona pojavljuje kao borba protiv opinjavan ja naeg razuma putem naeg jezika56).

Filozofski problemi koji proistiu iz nerazumijevanja naih jezikih formi, imaju karakter dubine i dubokih nemira. Oni su, smatra Wittgenstein, tako duboko u nama usaeni kao to su to i forme jezika, pa je njihov znaaj istog stepena kao i onaj naeg jezika. Kad god filozof upotrebljava rijei kao to su: znanje, bitak, predmet itd. da bi zahvatio u sutinu stvari, uvijek mora nanovo da se pita da li su i kako su te rijei upotrebljene u obinom jeziku koji je njihov zaviaj. Time bi se, smatra Wittgenstein, izbjeglo dosta tekoa koje nastaju zbog neodreenog znaenja pojmova koje upotrebljavamo. Osim toga, filozofi su skloni da upotrebljavajui ove pojmove u filozofiji, njima pridaju jo neka specijalna znaenja i dodaju ili mijenjaju neto u njihovom sadraju, tako da se onda ti pojmovi znatno razlikuju od istih pojmova kako se oni pojavljuju u obinom jeziku. Metafizika upotreba pojmova koja je karakteristina za filozofiju na taj nain, smatra Wittgenstein, mijenja neto na prvobitnom izgledu i u sadraju tih pojmova, na njihovom znaenju koje imaju u obinom jeziku, to svakako doprinosi poveanju zbrke u jeziku. Zato je jedna od Wittgensteinovih namjera u Filozofskim istraivanjima da ove rijei sa metafizike vrati na njihovu svakodnevnu upotrebu57).

Dogaajem u filozofiji Wittgenstein smatra svako otkrie bilo kako jednostavnog besmisla u koji je zapao na razum kad je pokuao da preskoi granice jezika. Dakle, u filozofiji se otkriva besmisao, ali filozofija sama ne moe da utie na stvarnu

54) Isto, 38.55) Isto, 109.56) Isto, 109.57) Isto, 116.

27

upotrebu jezika. Jedino to moe jest da tu upotrebu opie. Ona ne moe ni da zasnuje upotrebu jezika, jer ona ostavlja sve onakvo kakvo jeste58). Tako je Wittgenstein u Filozofskim istraivanjima ostao kod svojih ranijih tvrdnji o prirodi filozofije iz 1913. godine: U filozofiji nema nikakvih dedukcija; ona je isto deskriptivna59). Filozofija ne moe nita izmijeniti u svijetu, ona puta da sve bude onakvo kakvo jest. Filozofija nita ne objanjava niti slijedi. Zato se filozofijom moe zvati i ono, smatra Wittgenstein, to je mogue prije svakog novog otkria i pronalaska60). Posao filozofa sastoji se u prikupljanju sjeanja prema jednom odreenom cilju61).

Razliita pojednostavljenja i zbrke su tako duboko usidrene u naem obinom miljenju i svakodnevnom ivotu da ih uopte ne moemo zapaziti ili ih vrlo teko primjeujemo. One se ne vide ne zato to su rijetke i neobine, nego upravo zato to su jednostavne i svakodnevne. A ono to je stalno i obino vrlo se teko zapaa, jer u oi pada samo novo i iznenaujue. No, siguran simptom da takve zbrke postoje u naem jeziku iako ih ne moemo uvijek zapaziti, jest postojanje filozofskih problema. Zbrke koje nastaju u jeziku su razliite prirode, ali najee potiu odatle to se jedna jezika igra shvata u analogiji s drugom bez ikakve osnove ili kad razum eli da prekorai granice jezika. Tako je filozofski problem simptom za to da neto nije u redu s naim jezikom, a zadatak filozofa sastoji se upravo u tome da pronae greku i otkloni je. Rjeenju filozofskog problema treba da prethodi otkrie gdje je i zato je logika jezika bila pogreno shvaena. Zato se filozofsko otkrie nikad ne sastoji u tome, kao to je sluaj kod drugih otkria, da se pokae neto novo i neobino, nego da se ono to je ve tu, to se ve zna, neposredno osvijetli i analizira. Tako filozofija u nae znanje ne unosi nikakve nove injenice, nego samo pomae da se ono to se zna sredi bez ikakve zbrke i nejasnosti.

Cilj filozofske argumentacije je da se doe, kako Wittgenstein kae, do potpune jasnoe. Ali ova potpuna jasnoa ne znai, za Wittgensteina, rjeenje filozofskih problema, nego njihovo iezavanje. Filozofski problemi nestaju u jezikoj igri koja besprijekorno funkcionie u svojoj potpunoj jasnoi, nestaju onda kada jezik sam dostigne takav stepen vlastite upotrebe da se u njemu vie ne pojavljuju nikakva zbrka i nikakvi problemi.

ss) Isto, 124.59) L. Wittgenstein: Aufzeichnungen iiber Logik, September 1913,

Schriften, Appendix I, str. 186.w) L. Wittgenstein: Philosophische Untersuchungen, 126.61) Isto, 127.

28

5. Metoda filozofijeU Tractatusu je jedina ispravna metoda filozofije bilo to

da se izriu stavovi posebnih nauka i da se svakom ko hoe da kae neto metafiziko odmah pokae da stavni znakovi koje upotrebljava u svojim stavovima nemaju nikakvo znaenje62). U Filozofskim istraivanjima Wittgenstein ne govori o jednoj nego o mnogo metoda filozofije koje, pored toga to su metode, istovremeno su i razliite terapije63). Jer, filozof obrauje pitanje kao bolest64). Ova Wittgensteinova analogija filozofskih metoda sa terapijama i filozofskog tretmana pitanja sa tretmanom bolesti vjerovatno je rezultat, s jedne strane, njegovog vlastitog odnosa prema filozofiji, a s druge strane, njegov apel za jednim obuhvat- nim pristupom filozofskim problemima. Tek onda kad je problem iroko zahvaen i proanaliziran, mogue je ukazati na puteve njegovog rjeenja. Ne samo da filozofsku metodu razumije u poree- nju sa terapijama za lijeenje bolesti, nego ak Wittgenstein smatra da sam filozof mora da izlijei mnoge bolesti razuma da bi mogao doi do pojmova zdravog ljudskog razuma65). Ove bolesti razuma su za Wittgensteina najvjerovatnije razliite metafizike spekulacije do kojih je dola i njima se sluila veina filozofa prolosti.

Iznosei osnovne karakteristike Wittgensteinove metode, Jos Ferrater Mora tvrdi da tu nije rije o jednoj od filozofskih metoda, jer Wittgensteinova metoda ne utemeljuje nikakvu filozofsku zgradu, nego je ona nauka o zdravlju, ona je u preciznom smislu ovog izraza terapeutske prirode. Zato kod Wittgensteina, smatra Ferrater Mora, nije rije o logikom... * nego o tera- peutskom pozitivizmu, o intelektualnoj psihoanalizi, o medicinskoj analitici66). Govorei o neizrecivosti jedne takve metode Ferrater Mor& zakljuuje: Njena 'eksplikacija' ne moe biti nita manje ni vie od njene upotrebe. Njen sadraj bi bio, kao to je bio filozofije Tractatusa, jedna djelatnost, jedan niz operacija. Objasniti Wittgensteina znai isto to i slijediti Wittgensteina. Njegova filozofija nije teorija, nego apel, apel na vlastitu, od predrasuda rastrganu, od straha poremeenu, od nemira porive- nu svijest67).

62) L. Wittgenstein: Tractatus logico-philosophicus, str. 189.) L. Wittgenstein: Philosophische Untersuchungen, 133.w) Isto, 255.65) L. Wittgenstein: Remarks on the Foundation of Mathematics,

Oxford. 1956, str. 157.tt) J. Ferrater Mork: Wittgenstein Oder die Destruktion, str.

2324, citirano prema L. Wittgenstein: Schriften, Beiheft, Frankfurt am Main, 1960.

67) Isto, str. 24.

29

Ono ime se bavio, Wittgenstein je u svojim predavanjima izmeu 1930. i 1933. godine, za razliku od dotadanje filozofije, nazivao modernom filozofijom. Ona je dobila novi predmet, koji se nije mogao shvatiti kao doprinos kontinualnom razvoju filozofije. Ono to se u filozofiji tada dogaalo, Wittgenstein je smatrao vorom u razvoju ljudske misli i to uporeivao sa razvitkom dinamike i pojavom Galileja. Mada ovakve analogije nisu ni nove ni nepoznate u istoriji filozofije, ipak se mora priznati da su Wittgensteinova djela, svako na osoben nain, znaila novinu i dala nove impulse savremenom filozofskom miljenju. Za svoj vlastiti posao Wittgenstein je izjavljivao da nije vano da li su njegovi rezultati istiniti ili nisu. Ono to je u svemu najvanije jest to da je pronaena nova metoda68).

6. Filozofija i jezika igraWittgenstein je utvrdio da zadatak filozofije treba da se

sastoji u tome da se otkrije porijeklo i struktura zbrke koja je nastala u jeziku, jer nejasnosti jezika su siguran znak da filozofski problemi postoje. Zbrke u jeziku su simptom filozofskih problema, pa zato otklanjanjem nejasnosti u jeziku postiemo situaciju u kojoj filozofski problemi nisu nali svoje rjeenje, nego su kao problemi nestali. Filozofija treba da nas oslobodi nevolja koje imamo sa naim jezikom, a koje nastaju onda kad jednu jeziku igru svjesno ili nesvjesno upotrebljavamo u analogiji s nekom drugom ili kad ne poznajemo dovoljno njena pravila. Jer jezik se ne moe pravilno upotrebljavati ako se ne poznaju njegova pravila, kao to se nijedna igra ne moe igrati, a da se ne slijede njena pravila. Wittgensteinov cilj u filozofiji jeste: muhi pokazati izlaz iz ae za muhe69).

Rije je, dakle, o tome da se moramo osloboditi filozofskih problema, moramo donijeti mir filozofiji, moramo uiniti da filozofski problemi ieznu, da se vie ne pojavljuju zbrke i nejasnosti u jeziku. To se postie u situaciji potpune jasnoe jezike igre koja nikako ne znai preiavanje ili upotpunjavanje sistema pravila za primjenu naih rijei70). U takvom obliku jezike igre filozofski problemi su nestali, a ona sama funkcionie tako da se ne javljaju vie nikakva pitanja i nikakvi problemi.

Pogreno bi bilo smatrati da je Wittgenstein u svojim kasnijim djelima, prvenstveno u Filozofskim istraivanjima, pokuao da filozofiju koncipira kao teoriju jezikih igara ili ak kao jednu

68) G. E. Moore: Wittgenstein's Lecture in 19301933, str. 322.w) L. Wittgenstein: Philosophische Untersuchungen, 309.7) Isto, 133.

30

odreenu jeziku igru. Ni u ovom miljenju nije mogue postojanje filozofske teorije, pa ni teorije jezike igre, kao to je nemogunost svake pa i vlastite filozofske teorije bila jedna od najznaajnijih ishodinih taaka filozofije Tractatusa. Ako je u Tra- tatusu implicite prisutno Wittgensteinovo stanovite da jo jedino filizof moe da ima pristup onome to se ne moe izrei, da jedino filozofija moe pokuati da izrekne neizrecivo, u Filozofskim istraivanjima jedini zadatak filozofije jest da pokae kako su i zato nastale zbrke u jeziku i da, otklanjajui ih, definitivno nas oslobodi svih filozofskih problema.

Jelena BERBEROVI

FILOSOFSKAISTRAIVANJA

Napredak se, uopte, odlikuje time to izgleda mnogo vei nego to stvarno jeste

NESTROJ

3 Filosofska Istraivanja

PREDGOVOR

Misli koje objavljujem na ovim stranicama proizvod su filosofskih istraivanja to su me zaokupljala poslednjih esnaest godina. One se odnose na mnoge predmete: na pojam znaenja, razumevanja, stava, logike, na osnove matematike, na stanja svesti i na drugo. Sve ove misli zabeleio sam u vidu napomena, kratkih odeljaka, ponekad u duim nizovima o istom predmetu, ponekad opet, brzo ga menjajui, prelazio sam iz jedne oblasti u drugu. Od samog poetka nameravao sam da sve to jednom samem u jednu knjigu iji sam oblik u razliitim trenucima razliito zamiljao. No bitnim mi se inilo to da misli u toj knjizi teku od jednog predmeta do drugog u prirodnom i neprekidnom sledu.

Posle nekoliko neuspelih pokuaja da svoje rezultate slijem u jednu takvu celinu, uvideo sam da mi to nikada nee poi za rukom. Da bi ono najbolje to sam bio kadar da napiem, uvek ostalo tek filosofska napomena; da bi moje misli zaas splasnule ako bih pokuao da ih prisilim da, nasuprot njihovoj prirodnoj tenji, nastave u jednom smeru. A to je, naravno, bilo povezano s prirodom samog istraivanja. Ono nas, naime, prisiljava da iroku oblast misli prokrstarimo uzdu i popreko, u svim pravcima. Filosofske napomene u ovoj knjizi u neku ruku predstavljaju obilje topografskih skica nastalih na tim dugim i zamrenim putovanjima.

Istim takama, ili skoro istim, uvek se iznova prilazilo iz razliitih pravaca, te su uvek skicirane nove slike. Bezbroj ih je bilo ravih ili nekarakteristinih, sa svim nedostacima jednog slabog crtaa. A kad su one odbaene, ostao je izvestan broj snoljivih koje je, esto potkresane, valjalo tako urediti, kako bi posmatrau mogle da prue sliku predela. Tako je ova knjiga zapravo samo album.

3 *

36

Sve do nedavno bio sam se zapravo odrekao svake pomisli da za ivota objavim svoj rad. Takva pomisao je, istina, oivljavala s vremena na vreme, i to uglavnom otuda to sam bio primoran da uvidim da su moji zakljuci, izloeni u predavanjima, skriptama i diskusijama, u daljem opticaju mnogostruko pogreno shvatani, manje-vie razvodnjavani i sakaeni. To je podstrekavalo moju sujetu i muke sam imao da je umirim.

No pre etiri godine imao sam priliku da ponovo itam svoju knjigu (Logiko-filosofsku raspravu) i da objanjavam njene ideje. Tada mi se odjednom uinilo da bi te stare misli trebalo da objavim zajedno s novima: da bi ove nove tek kon- frontiranjem i na zaleu mog ranijeg naina miljenja mogle da budu sagledane u pravom svetlu.

Otkako sam, naime, pre esnaest godina ponovo poeo da se bavim filosofijom, morao sam da uoim teke zablude u onome to sam napisao u svojoj prvoj knjizi. Da uvidim te zablude pomogla mi je i to u tolikoj meri da i sam jedva mogu da je procenim kritika mojih ideja od strane Frenka Rem- zija, s kojim sam ih razmatrao u bezbrojnim razgovorima za poslednje dve godine njegova ivota. Jo vie nego ovoj uvek snanoj i sigurnoj kritici, dugujem kritici koju je g. P. Strafa, profesor ovog Univerziteta, godinama neprekidno posveivao mojim mislima. Tome podstreku dugujem za najznaajnije ideje ovog spisa.

Sa vie nego jednog razloga imae ovo to ja ovde objavljujem dodirnih taaka s onim to drugi danas piu. Ako moje napomene ne nose peat koji bi ih odredio kao moje sop- stvene, onda ih ja nadalje neu ni smatrati svojim vlasnitvom.

Ja ih s nesigumou predajem javnosti. Nije nemogue da je ovom radu dosueno da u svojoj oskudnosti u tami ovoga vremena unese svetlosti u ovaj ili onaj um; ali to svakako nije verovatno.

Svojim spisom ne bih eleo da utedim razmiljanje drugima ve, ako bi to bilo mogue, da u ponekom podstaknem njegovu sopstvenu misao.

Voleo bih da sam stvorio dobru knjigu. Nije se desilo tako; ali prolo je vreme kad bih ja to mogao da popravim.

U Kembridu, januara 1945.

PRVI DEO

1. Avgustin kae: cum ipsi (maiores homines) appellabant rem aliquam, et cum secundum earn vocem corpus ad aliquid movebant, videbam, et tenebam hoc ab eis voari rem illam, quod sonabant, cum earn vellent ostendere. Hoc autem eos velle ex motu corporis aperiebatur: tamquam verbis naturalibus omnium gentium, quae fiunt vultu et nutu oculorum, ceterorumque membrorum actu, et sonitu vocis indicante affectionem animi in petendis, habendis, reiciendis fugiendisve rebus. Ita verba in variis sententiis locis suis posita, et crebro audita, quarum rerum signa essent, paulatim colligebam, measque iam voluntates, edomito in eis signis ore, per haec enuntiabam.1)

Ove rei nam, ini mi se, pruaju odreenu sliku o sutini ljudskog jezika. I to ovu: Rei jednog jezika su nazivi za predmete reenice su spojevi takvih naziva. U ovoj slici jezika nalazimo korene ideje: svaka re ima neko znaenje. To znaenje je u korelaciji s rei. Ono je predmet umesto koga stoji re.

l) Kad god bi oni (stariji) spomenuli kakav predmet i kad bi se odmah posle te izgovorene rei prema neemu okrenuli, ja bih video i razumeo da su se glasovi koje su izgovarali odnosili na onaj predmet na koji su oni eleli da ukau. A da je to bila njihova elja videlo se po pokretu tela, tom, tako rei, prirodnom jeziku svih naroda koji se stvara od izraza lica, pokreta oiju i drugih delova tela, od intonacije glasa koji otkriva psihiko stanje u asu kad se neto trai, poseduje, odbacuje ili izbegava. I tako sam malo-pomalo poeo da razabiram koje su predmete oznaavale rei to sam ih esto sluao na pravom mestu upotrebljene u raz- linim kombinacijama; a i ja, kad sam potpuno savladao izgovor tih znakova, ve sam poeo pomou njih da izraavam svoja raspoloenja. (Ispovesti, I 8)

40

O razlici izmeu vrsta rei Avgustin ne govori. Onaj ko tako opisuje uenje jezika misli, rekao bih, najpre na imenice kao sto, stolica, hleb i na lina imena, a tek u drugom redu na nazive izvesnih delatnosti i osobina, dok na ostale vrste rei gleda kao na neto to e se ve samo pokazati.

Pomisli sad na ovakvu upotrebu jezika: Poaljem ja nekog u kupovinu. Dam mu jednu cedulju na kojoj pie: Pet crvenih jabuka. On odnosi cedulju trgovcu; ovaj otvara sanduk na kome pie jabuke; tada trai u tabeli re crven i pored nje nalazi uzorak boje; onda izgovara niz osnovnih brojeva pretpostavljam da ih zna napamet sve do rei pet i kod svakog broja uzima iz sanduka jednu jabuku ija boja odgovara uzorku. Tako, i slino, operie se i reima. Ali kako on zna gde i kako da potrai re ,crven' i ta da radi sa re ju ,pet'? Pa, pretpostavljam da on postupa kao to sam opisao. Objanjenja se negde zavravaju. Ali ta je znaenje rei pet? 0 ovome ovde uopte nije bilo govora, nego samo o tome kako se re pet upotrebljava.

2. Onaj filosofski pojam znaenja svojstven je primitivnoj predstavi o nainu na koji jezik funkcionie. Ali takoe bi moglo da se kae da je to predstava nekog jezika, primitivnijeg nego to je na.

Zamislimo jedan jezik kome odgovara onakav opis kakav Avgustin daje: Jezik treba da poslui sporazumevanju izmeu zidara A i pomonika B. A podie zgradu od graevinskog materijala: kocaka, stubova, ploa i greda. B treba da mu dodaje taj materijal, i to onim redom kojim je zidaru A potreban. U tu svrhu oni se slue jezikom koji se sastoji od rei: kocka, stub, ploa, greda. A uzvikuje rei, a B donosi onaj materijal koji je nauio da na odreeni uzvik donese. Shvati to kao potpun primitivan jezik.

3. Mogli bismo da kaemo da Avgustin opisuje jedan sistem sporazumevanja; samo nije sve ono to mi zovemo jezikom taj sistem. A to se mora rei u onim sluajevima kad se namee pitanje: Da li je ovakvo prikazivanje upotrebljivo ili nije? Odgovor glasi: Jeste, upotrebljivo je; ali samo za tu usko odreenu oblast, a ne i za celinu koju si pretendovao da opie.

To je kao kad bi neko izjavio: Igra se sastoji u tome to se figure, prema izvesnim pravilima, pomeraju po nekoj ploi... a mi mu odgovaramo: Izgleda da ti misli na igre za ploom; ali to nisu sve igre. Tvoje tumaenje moe da bude pravilno ako ga izriito ogranii na te igre.

4. Zamisli jedno pismo u kome bi slova bila upotreb- ljena da oznae glasove ali, takoe, i naglasak i interpunkciju.

41

(Pismo moe da bude shvaeno kao jezik za opisivanje glasovnih slika.) Zamisli da neko to pismo razume tako kao da svakom slovu jednostavno odgovara jedan glas i da slova nemaju i sasvim druge funkcije. Avgustinovo shvatanje jezika slino je takvom, suvie jednostavnom, shvatanju pisma.

5. Ako se posmatra primer u 1, onda se moda nasluuje u kojoj meri opti pojam znaenja rei obavija funkci- onisanje jezika nekakvom izmaglicom, koja onemoguuje jasno sagledavanje. Magla se razilazi ako jezike pojave izuavamo na primitivnim oblicima njihove primene, u kojima se svrha i funkcionisanje rei daju jasno sagledati.

Takve primitivne jezike oblike upotrebljava dete kad ui da govori. Tu pouavanje jeziku nije objanjavanje nego obuavanje.

6. Mogli bismo da zamislimo da je jezik iz 2 celokupni jezik osoba A i B, pa ak i celokupni jezik jednog plemena. Deca se vaspitavaju da obavljaju te delatnosti, da pri tom upotrebljavaju te rei i da tako reaguju na rei drugih osoba.

Znaajan deo obuke sastojae se u tome da uitelj pokazuje predmete, da skree na njih deju panju, i da pri tom izgovara jednu re; npr. izgovara re ploa pokazujui predmet takvog oblika. (Neu to da nazovem ostenzivnim objanjenjem ili definicijom zato to dete jo ne moe da pila za naziv. To u zvati ostenzivno pouavanje reima. Kaem da e ovo sainjavati znaajan deo obuke zato to je kod ljudi to sluaj, a ne zato to to ne bi moglo drukije da se zamisli.) Moe da se kae da ovakvo ostenzivno pouavanje reima uspostavlja asocijativnu vezu izmeu rei i stvari. Ali ta to znai? Pa, moe da znai tota; ali verovatno se najpre misli na to da se u svesti deteta pojavljuje slika te stvari kad uje tu re. No, ako to tako i biva, da li je to svrha rei? Da, to moe da bude svrha. Ja mogu da zamislim takvu primenu rei (glasovnih nizova). (Izgovaranje neke rei jeste, u neku ruku, pritiskanje jedne dirke na klavijaturi predstava.) Ali u jeziku iz 2 reima nije cilj da izazovu predstave. (Moe, naravno, da se ispostavi da to potpomae i postizanje pravog cilja.)

Meutim, ako ostenzivno pouavanje ima takav efekt, treba li da kaem da ono omoguuje razume van je rei? Zar ovek ne razume uzvik Plou! ako na njega reaguje odreenom radnjom? Da bi se izazvala takva reakcija, nesumnjivo je pomoglo ostenzivno pouavanje ali, ipak, tek povezano s odreenom nastavom. Povezano s nekom drukijom nastavom isto ostenzivno pouavanje tih rei izazvalo bi sasvim drukije razume van je.

42

Povezujui ipku sa polugom ja dobij am konicu. Da, ako je dat sav ostali mehanizam. Samo u tom sluaju je ona poluga konice, a odvojena od oslonca nije ak ni poluga i moe da bude bilo ta drugo ili nita.

7. U praktinoj upotrebi jezika (2) jedna strana izgovara rei, druga postupa prema njima; u nastavi jezika, meutim, nailazimo na ovaj proces: uenik daje nazive predmetima. To znai da on izgovara odgovarajuu re kada uitelj pokae kamen. Nai emo ovde i jednostavniju vebu: uenik ponavlja one rei koje mu uitelj prethodno izgovara. Oba ova sluaja podseaju na jeziki proces.

Isto tako, moemo da zamislimo da je ceo proces upotrebe rei u (2) jedna od onih igara pomou kojih deca ue svoj maternji jezik. Ove igre u nazvati jezikim igrama, a ponekad u i o nekom primitivnom jeziku govoriti kao o jezi- koj igri.

A procese davanja naziva kamenju ili procese ponavljanja prethodno izgovorene rei takoe bismo mogli da nazovemo jezikim igrama. Set i se kako se upotrebljavaju rei u nekoj igri, kao to je ringe-ringe-raja.

I sledeu celinu: jezik i elatnosti kojima je protkan, ja u zvati jezikom igrom.

8. Pogledajmo sada proirenje jezika (2). Neka on pored etiri rei: kocka, stub itd., sadri i jedan niz rei pri- menjenih onako kako trgovac u (1) primenjuje brojeve (to moe da bude i niz slova u azbuci); zatim, dve rei, recimo tamo i ovo (jer to ve unekoliko nagovetava njihovu svrhu), upotrebijene uz istovremeni odgovarajui pokret rukom; i, na kraju, izvestan broj uzoraka boja. A izdaje ovakvu zapovest: Plou d tamo. Pri tome daje pomoniku da vidi uzorak boje, a kod rei tamo pokazuje neko mesto na gradilitu. B uzima sa gomile ploa po jednu plou boje pokazanog uzorka za svako slovo azbuke sve do d i odnosi ih na ono mesto koje mu je A pokazao. Drugom prilikom A nareuje: ovo tamo. Kod rei ovo pokazuje na opeku itd.

9. Kada dete ui ovaj jezik, ono mora ceo niz ,brojeva' a, b, c , . . . da ui napamet. A mora da ui i njihovu upotrebu. Da li e se i u ovoj nastavi javiti ostenzivno pouavanje rei? Pa mogu se, na primer, pokazati ploe i brojati: ploa a, ploa b, ploa c. Vie slinosti s ostenzivnim pouavanjem rei kocka, stub itd. imalo bi ostenzivno pouavanje brojeva koji ne slue za brojanje nego za oznaavanje onih grupa stvari koje mogu da se obuhvate jednim pogledom. Tako ue deca upotrebu prvih pet ili est osnovnih brojeva.

43

Da li se tamo i ovo ui takoe ostenzivnim putem? Zamisli kako bismo nekoga mogli da pouavamo njihovoj upotrebi! Pri tome emo pokazivati mesta i stvari ali ovde se to pokazivanje odvija i prilikom upotrebe rei, a ne samo pri uenju te upotrebe.

10. ta onda oznaavaju rei ovog jezika? I kako c se videti ta one oznaavaju, ako ne po nainu njihove upotrebe? A nju smo ve opisali. Izraz ova re oznaava to valjalo bi, dakle, da se uvrsti u taj opis. Drugim recima: opisu treba dali oblik re . . . oznaava ....

Opis upotrebe rei ploa mogli bismo, naravno, da skratimo tako to bismo rekli da ta re oznaava taj predmet. Tako emo postupiti onda kada je stvar samo u tome da se otkloni nesporazum da se re ploa odnosi na onaj oblik graevinskog materijala koji zapravo zovemo kocka, a nain ovog ,odno- sa\ tj. upotreba ove rei inae je ve poznata.

Isto tako moe da se kae da znaci a, b itd. oznaavaju brojeve, ako se time, recimo, otklanja nesporazum da u jeziku a, b, c imaju onu ulogu koju u stvarnosti imaju kocka, ploa, stub. A moe, takoe, da se kae da c oznaava ovaj, a ne onaj broj, ako se time, na primer, objanjava da slova treba da se primenjuju ovim redom: a, b, c, d, a ne a, b, d, c.

Ali time to na ovaj nain opise upotrebe rei inimo meusobno slinim, ta upotreba ipak ne moe postati slinijom! Jer, kako vidimo, ona je apsolutno raznorodna.

11. Pomisli na alat u jednom sanduku: tu su eki, kle- ta, testera, odvija za zavrtnje, lenjir, posuda za lepak, lepak, ekseri i zavrtnji. Kao to su raznovrsne funkcije ovih predmeta, isto tako su raznovrsne i funkcije rei. (A nae se tu i tamo slinosti.)

Naravno, ono to nas zbunjuje jeste jednoobraznost njihove pojave kad rei ujemo izgovorene ili kad ih vidimo napisane rukom i natampane. Jer njihova primena nije nam tako jasno pred oima. Naroito ne kad se bavimo filosofijom!

12. To je kao kad gledamo u kabinu lokomotive: tu ima ruica, koje su sve manje-vie slinog izgleda. (Razumljivo, jer ih sve treba uhvatiti rukom.) No jedno je ruica poluge koja moe kontinuirano da se pomera (ona regulie otvor ventila); drugo je ruica prekidaa koji ima samo dva efektivna poloaja: on je ili iskljuen ili ukljuen; tree je ruica poluge- -konice: to je snanije povuemo, to jae koi; etvrto je ruica pumpe: ona dejstvuje samo kad se pokree tamo-amo.

44

13. Kad kaemo: svaka re u jeziku neto oznaava time, pre svega, jo uopte nita nije reeno, ukoliko nismo ta- no objasnili koju razliku elimo da napravimo. (ta vie, moglo bi biti da hoemo da razlikujemo rei jezika (8) od rei bez znaenja, kakvih ima u stihovima Luisa Kerola ili od rei juhaha, lao le le iz neke pesme.)

14. Zamisli da neko kae: Sve alatke slue za to da se neto modifikuje. Tako eki modifikuje poloaj eksera, te- stera oblik daske itd. A ta modifikuju lenjir, posuda za lepak, ekseri? Nae znanje o duini neke stvari, o temperaturi lepka i vrstoi sanduka. Da li bi se ovom asimilacijom izraza neto dobilo?

15. Moda se re oznaiti na j neposredni je primenjuje tamo gde znak stoji na onom predmetu koji i oznaava. Pretpostavi da je alat koji A upotrebljava pri graenju obeleen iz- vesnim znacima. Ako A pokae pomoniku jedan takav znak, ovaj mu donosi alatku obeleenu tim znakom.

Tako, ili manje-vie slino, neko ime oznaava neku stvar i neko se ime pridaje nekoj stvari. esto e se za filosofiju pokazati korisnim ako kaemo sebi: dati naziv neemu to je kao kad se nekoj stvari prikai ploica s imenom.

16. A ta je s uzorcima boja koje A pokazuje pomoniku B, da li oni spadaju u jezik? Pa, kako hoete. U jezik rei ne spadaju; ali ako ja kaem nekome: Izgovori re ,to', ti e ipak i to uraunati u reenicu. A ipak mu je uloga sasvim slina ulozi uzorka boje u jezikoj igri (8); to je, naime, uzorak onoga to neko drugi treba da kae.

Najprirodnije je, a izaziva i najmanje zbrke, ako uzorke takoe ubrojimo u instrumente jezika.

((Napomena o refleksivnoj zamenici ova reenica))

17. Moi emo da kaemo: u jeziku (8) imamo razliite vrste rei. Jer su funkcije rei ploa i rei kocka meusobno slinije nego funkcije rei ploa i d. Meutim, kako emo rei grupisati u vrste, zavisie od cilja klasifikacije i od nae sopstvene sklonosti.

Seti se razliitih gledita prema kojima se alat moe kla- sifikovati po vrstama. Ili ahovske figure po vrstama figura.

18. Ne treba da ti smeta to se jezici (2) i (8) sastoje samo od zapovesti. Ako hoe da kae da su oni stoga nepotpuni, zapitaj se da li je na jezik potpun; i da li je bio potpun pre nego to su mu prisajedinjeni hemijski simbolizam i infini

45

tezimalni raun; jer to su, tako rei, predgraa naeg jezika. (A koliko je kua, ili ulica, potrebno da bismo jedan grad smatrali gradom?) Svoj jezik moemo da posmatramo kao neki stari grad: lavirint uliica i trgova, starih i novih kua, i kua dograivanih u raznim epohama, a sve to opkoljeno mnotvom novih predgraa sa pravim, pravilnim ulicama i jednoobraznim kuama.

19. Moemo lako da zamislimo jezik koji se sastoji samo od zapovesti i raporta u bitki. Ili neki jezik sastavljen samo od pitanja i po jednog izraza za potvrivanje i odricanje. I bezbroj drugih. A zamisliti jedan jezik znai zamisliti jedan oblik ivota.

ta je s ovim: Da li je poziv Plou! u primeru (2) reenica ili re? Ako je re, ona u stvari nema isto znaenje kao homofona re naeg obinog jezika, jer u 2 to je poziv. A ako je reenica, to jo uvek nije eliptina reenica Plou! u naem jeziku. to se tie prvog pitanja, moe Plou! nazvati reju, a isto tako i reenicom; moda bi bilo podesno da se kae: ,degenerisana reenica' (kao to se govori o degene- risanoj hiperboli), a to je zapravo naa eliptina' reenica. Ali to je zapravo samo skraeni oblik reenice Donesi mi plou, a te reenice ipak nema u primeru (2). Ali zato ne bih, obrnuto, reenicu Donesi mi plou zvao produenjem reenice Plou!? Jer onaj koji vie Plou! u stvari misli: Donesi mi plou! Ali kako postie da to podrazumeva, a kae Plou!? Govori li ti u sebi neskraenu reenicu? Da bih rekao ta neko podrazumeva pod pozivom Plou!, zato je potrebno da taj izraz prevedem nekim drugim? A ako oni znae isto zato da ne kaem: Kad on kae ,Plou!', podrazumeva li on ,Plou!'? Ili: zato ne moe da podrazumeva Plou! ako ve moe da podrazumeva Donesi mi plou!? Ali kad viem Plou!, ja u stvari hou da mi on donese plou! Sigurno, no da li se ,to hteti' sastoji u tome da ti u bilo kom vidu misli pomou neke druge reenice, a ne pomou one koju kazuje?

20. Ali ako neko opet kae Donesi mi plou!, sada izgleda kao da bi on ovim izrazom mogao da podrazumeva jednu dugaku re adekvatnu, naime, onoj jednoj rei Plou!. Moe li, dakle, tim izrazom da se podrazumeva jednom jedna, a drugi put tri rei? I kako se to obino podrazumeva? Verujem da emo biti skloni da kaemo: tom reenicom pod- razumevamo reenicu od tri rei kad je suprotstavljamo drugim reenicama, npr. Dodaj mi plou, Odnesi mu plou, Donesi dve ploe itd., dakle, kad je suprotstavljamo reenicama koje su sastavljene od rei nae zapovesti u drugim kom

46

binacijama. Ali u emu se sastoji to da se jedna reenica suprotstavi drugim reenicama? Imamo li pri tom u vidu ove reenice? I to sve? I to u asu kad izgovoramo tu jednu reenicu, ili pre, ili posle toga? Ne! Iako ovakvo objanjenje za nas predstavlja izvesno iskuenje, potrebno je da razmislimo samo za trenutak ta se zaista dogaa i uvideemo da smo na pogrenom putu. Kaemo da zapovest suprotstavljamo drugim reenicama, jer na jezik sadri u sebi mogunost tih drugih reenica. Onaj koji ne razume na jezik, neki stranac, koji bi ee uo zapovest Donesi mi plou!, mogao bi da poveruje da je ceo ovaj glasovni niz jedna re i da, recimo, odgovara rei za graevinski materijal u njegovom jeziku. Ako bi potoni on sam izdavao ovu zapovest, moda bi je drukije izgovorio, i mi bismo rekli: On je tako udno izgovara zato to je smatra jednom rei. Ali, dok on izgovara tu reenicu, zar se u njemu ne deava i neto drugo, adekvatno tome to on tu reenicu smatra jednom rei? Moe se u njemu isto deavati, a moe i neto drugo. ta se u tebi deava kad izdaje jednu takvu zapovest; da li si svestan toga da se ona sastoji od tri rei u asu kad je izgovara? Naravno, ti vlada tim jezikom u kome ima i onih drugih reenica da li je, meutim, to to vlada jezikom neto to se ,dogaa dok izgovara tu reenicu? Dopustio sam: stranac e reenicu, koju drukije shvata, ve- rovatno drukije izgovoriti; ali ono to mi zovemo pogrenim shvatanjem ne mora da se nalazi u onome to prati izgovaranje zapovesti.

Reenica nije ,eliptina' zato to izostavlja neto od onoga to mi podrazumevamo kad je izgovaramo, nego zato to je skraena u poreenju sa nekim odreenim primerom u naoj gramatici. Ovde bi, naravno, moglo da se prigovori: Ti doputa da skraena i neskraena reenica imaju isti smisao. Dakle, koji je to smisao? Zar se taj smisao ne moe obuhvatiti jednim izrazom? Zar se, meutim, isti smisao reenica ne sastoji u njihovoj istoj primeni? (U ruskom jeziku se kae kamen crven umesto kamen je crven; da li njima u smislu nedostaje kopula, ili je dodaju u mislima?)

21. Zamisli jeziku igru u kojoj A pita, a B mu sa- optava broj ploa ili kocki na jednoj gomili, ili boje i oblike graevinskog materijala koji se nalazi na odreenom mestu. Takvo jedno saoptenje moglo bi da glasi: Pet ploa. U emu je onda razlika izmeu saoptenja, ili tvrenja, Pet ploa i zapovesti Pet ploa!? Pa, u ulozi koju izgovaranje ovih rei ima u jezikoj igri. Ali e, bez sumnje, razlike biti i u tonu kojim su izgovorene, u izrazu lica i jo u poneemu. Meutim, moemo da zamislimo da je i ton isti, jer neku za-

47

povest ili saoptenje moemo da izgovorimo bilo kojim tonom i sa bilo kakvim izrazom lica a da se razlika sastoji jedino u primeni. (A mogli bismo, naravno, da upotrebimo reci Tvrenje i Zapovest da oznaimo gramatiki oblik reenice i intonaciju; kao to reenicu Zar vreme danas nije divno? nazivamo pitanjem, iako mu je primena afirmativna.) Mogli bismo da zamislimo jedan jezik u kome bi sva tvrenja imala oblik i ton retorskih pitanja; ili svaka zapovest oblik pitanja: Da li bi hteo to da uini?. Moda e se onda rei: To to on kae po obliku jeste pitanje, ali je u stvari zapovest tj. u jezikoj praksi ima funkciju zapovesti. (Slino se kae Ti e to uiniti, ne kao proricanje, nego kao zapovest. Na osnovu ega to pripada jednom ili drugom?)

22. Fregeovo shvatanje da je u svakoj tvrdnji skrivena pretpostavka koja je upravo ono to se tvrdi, zasniva se u stvari na mogunosti koju na jezik prua da se svaka afirmativna reenica napie u obliku Tvrdi se da je to i to sluaj. Ali Da je to i to sluaj u naem jeziku uopte nije reenica pored toga uopte nije potez u jezikoj igri. I ako ja umesto Tvrdi se da... napiem: Tvrdi se: To i to je sluaj, onda rei Tvrdi se ovde postaju sasvim suvine.

Svaku tvrdnju mogli bismo takoe sasvim dobro da napiemo u obliku pitanja sa postponovanom afirmacijom; recimo: Pada li kia? Da!. Da li bi to pokazalo da se u svakoj tvrdnji skriva pitanje?

Mi, naravno, imamo prava da potvrdni znak upotrebimo nasuprot znaku pitanja, npr.; ili onda kada hoemo da razlikujemo tvrdnju od fikcije ili pretpostavke. Jedino je pogreno da se smatra da se tvrdnja sastoji od dva akta, akta procenjiva- nja i akta tvrenja (naznaujui istinosnu vrednost ili si.) i da mi ove radnje vrimo prema reeninom znaku, otprilike onako kao to se peva po notama. S pevanjem po notama moe se, nesumnjivo, uporediti glasno ili tiho itanje napisane reenice, ali ne i ono to se proitanom reenicom podrazumeva (misli).

Fregeov afirmativni znak naglaava poetak reenice. On ima, dakle, slinu funkciju kao taka na kraju reenice. Taj znak razlikuje elu periodu od reenice u periodi. Kad ujem da neko kae pada kia, a ne znam da li sam uo poetak i kraj periode, za mene ova reenica jo nije sredstvo sporazume van ja.

23. Ali koliko vrsta reenica postoji? Moda tvrdnja, pitanje i zapovest? Ima bezbroj takvih vrsta: bezbroj razliitih naina primene svega onoga to zovemo znaci, rei, reenice. I ta mnogostrukost nije nita fiksirano, jednom za

48

uvek da to, nego novi jeziki tipovi, nove jezike igre, kako bismo mogli da kaemo, nastaju, a druge zastarevaju i padaju u zaborav. (Priblinu sliku ovog zbivanja mogu da sugeriu matematike promene.)

Izrazom jezika igra treba ovde da se istakne injenica da je govorenje jezika deo jedne delatnosti ili ivotne forme.

Predoi sebi mnogostrukost jezikih igara na ovim i drugim primerima:

Zapovedati i izvravati zapovesti Opisati neki predmet prema izgledu ili na osnovu mere-

nja Konstruisati neki predmet na osnovu opisa (crtea) Saoptiti neki dogaaj Nagaati o nekom dogaaju Postaviti i ispitati hipotezu Rezultate jednog eksperimenta prikazati pomou tabele

i dijagrama Izmisliti plou; itati je Igrati se pozorita Pevati u kolu Reavati zagonetke Napraviti vic; ispriati ga Reiti kakav praktian raunski zadatak Prevoditi sa jednog jezika na drugi Moliti, zahvaljivati, proklinjati, pozdravljati, moliti se. Zanimljivo je da se mnogostrukost jezikih instrumenata

i naina njihove primene, mnogostrukost vrsta rei i reenica uporedi s onim to su logiari rekli o strukturi jezika (ukljuujui i autora Logiko-filosofske rasprave.)

24. Onaj ko stalno ne vodi rauna o mnogostrukosti jezikih igara, moda e biti sklon da postavlja pitanja kao to je ovo: ta je to pitanje? Da li se time konstatuje da ja ne znam to i to ili se konstatuje da bih ja eleo da mi neko drugi kae. . . ? Ili se tim opisuje moje psihiko stanje neizvesnosti? I da li je uzvik U pomo takav opis?

Zamislimo sliku na kojoj je prikazan bokser u odreenoj borbenoj poziciji. Tu sliku moemo da upotrebimo da bismo nekom saoptili kako da se postavi, kako da se dri ili kako da se ne dri; kako je odreeni ovek stajao na tom i tom mestu itd., itd. Tu sliku bismo mogli (govorei hemijskim jezikom) da nazovemo reeninim radikalom. Bie da je Frege slino zamiljao pretpostavku.

49

Pomisli koliko se raznorodnih stvari naziva opisom: opis poloaja tela pomou njegovih koordinata; opis izraza lica; opis taktilnog oseta; opis raspoloenja.

Umesto uobiajenog oblika pitanja moemo, naravno, da upotrebimo oblik konstatacije ili opisa: Hou da znam da l i ..., ili Sumnjam da l i ... ali ovo nije doprinelo meusobnom zbliavanju razliitih jezikih igara.

Znaaj takvih mogunosti transformisanja, npr. svih potvrdnih stavova u stavove koji poinju odredbom Ja mislim, ili Ja verujem (dakle, tako rei, u opise moga unutranjeg ivota) pokazae se jasnije na drugom mestu. (Solipsizam.)

25. Ponekad kaemo: ivotinje ne govore zato to im nedostaju duhovne sposobnosti. To znai: one ne misle i zato ne govore. Ali: one jednostavno ne govore. Jo bolje: one se ne koriste jezikom ako ne uzmemo u obzir najprimitivnije jezike oblike. Zapovedati, pitati, priati, eretati to je sve deo nae prirodne istorije kao i ii, jesti, piti, igrati se.

26. Postoji miljenje da se uenje jezika sastoji u tome da se predmetima daju nazivi. I to: ljudima, oblicima, bojama, bolovima, raspoloenjima, brojevima itd. Kao to smo ve rekli, taj proces je slian onome kad nekoj stvari privru- jemo tablicu s imenom. To moemo da nazovemo pripremom za upotrebu jedne rei. Ali za ta je to priprema?

27. Mi damo nazive stvarima i onda o njima moemo da govorimo. Na govor moe da se odnosi na njih. Kao da je taj na sledei korak bio ve odreen samim aktom davanja naziva. Kao da postoji samo jedno to se zove govoriti o stvarima. A ono to mi inimo, upotrebljavajui nae reenice, u stvari je veoma raznovrsno. Setimo se samo uzvika. S njihovim sasvim razliitim funkcijama.

Voda!Dalje!Uh!U pomo!Lepo!Ne!

Da li si jo uvek sklon da ove rei nazove nazivima predmeta?U jezicima (2) i (8) nije postavljeno pitanje o nazivu.

To sa svojim korelatom, s ostenzivnom definicijom, jeste, moglo bi da se kae, specifina jezika igra. To zapravo znai: mi smo vaspitani, naueni, da pitamo: Kako se to zove?, a za-

4 Filosofska Istraivanja

50

tim nam kau naziv tog predmeta. A postoji i jedna jezika igra: izmisliti ime neemu. Dakle, rei: To se zove... i onda upotrebiti novo ime. (Tako, npr., deca daju ime svojim lutkama i onda govore njima i o njima. Seti se pri tom odmah kako je svojevrsna upotreba linih imena kojima dozivamo te linosti!)

28. Moemo da damo ostenzivnu definiciju linog imena, rei za boju, naziva materijala, broja, naziva strane sveta itd. Definicija broja dva Ova se zove ,dva' pri emu pokaemo dva oraha potpuno je egzaktna. Meutim, kako moemo dva da definiemo na taj nain? Onaj kome se daje definicija ne zna u tome sluaju ta elimo da nazovemo reju dva; on e pretpostaviti da tu grupu oraha zove dva! On to moe, ali moda i nee pretpostaviti. S druge strane, mogao bi pogreno da razume kao broj naziv koji bih dao ovoj grupi oraha. Isto tako, kad jedno lino ime definiem ostenzivno, on bi ga mogao shvatiti kao naziv boje, oznaku rase, ak i kao naziv strane sveta. To znai da ostenzivnu definiciju u svakom sluaju moemo da tumaimo ovako ili onako.

29. Moda e se rei: dvojku moemo ostenzivno defini- sati samo ovako: Ovaj broj se zove ,dva'. Jer re broj ovde pokazuje na koje mesto u jeziku, u gramatici, stavljamo tu re. To znai da re broj moramo da objasnimo pre no to se ona ostenzivna definicija moe razumeti. Re broj u definiciji nesumnjivo pokazuje to mesto, poloaj koji dajemo rei. A nesporazume moemo da izbegnemo tako to kaemo: Ova boja se zove tako i tako, Ova duina se zove tako i tako itd. To znai da se nesporazumi na taj nain ponekad otklanjaju. Da li se, meutim, re boja ili duina mogu jedino tako shvatiti? Pa, moraemo da ih objasnimo. Dakle, da ih objasnimo drugim reima! A ta je sa poslednjim objanjenjem u tom nizu? (Nemoj da kae Ne postoji ,poslednje' objanjenje. To je isto kao kad bi rekao: Nema poslednje kue u ovoj ulici; moe uvek da se dogradi jo jedna.)

Da li je u ostenzivnoj definiciji dvojke nuna re broj, zavisi od toga da li neko definiciju bez te rei shvata drukije nego to ja elim. A to e svakako zavisiti od okolnosti pod kojima se definicija daje i od oveka kome je dajem.

A kako on ,shvata' objanjenje vidi se po nainu na koji upotrebljava objanjenu re.

30. Moglo bi, dakle, da se kae: Ostenzivna definicija objanjava upotrebu znaenje rei, kad je ve jasno kakvu ulogu ta re uopte treba da ima u jeziku. Ako, dakle, znam da neko hoe da mi objasni re za neku boju, pri razumevanju te

51

rei pomoi e mi ostenzivno objanjenje ,To se zove sepija. A to moemo da kaemo ako ne zaboravljamo da se na re znati ili biti jasno nadovezuju naj razliiti ja pitanja.

Mora se ve neto znati (ili biti kadar) da bi se moglo pitati za naziv. Ali ta se mora znati?

31. Ako nekom pokaemo figuru kralja u ahu i kaemo: To je kralj, njemu time nije objanjena upotreba ove figure, ukoliko on ve ne poznaje pravila igre sve do ove poslednje take: odlika figure kralja. Moe da se zamisli da je nauio pravila igre, a da mu nikada nije pokazana nijedna istinska figura. Oblik figure odgovara ovde zvuku ili obliku jedne rei.

Ali takoe moe da se zamisli da je neko nauio ovu igru, a da nikad nije uio ili formulisao pravila. On je moda najpre posmatrao i tako nauio jednostavne igre za ploom, a posle napredovao ka sve sloenijim igrama. Njemu bi moglo i da se objasni: To je kralj kad mu, npr., pokaemo ahovske figure, na iji oblik on nije navikao. Ovo objanjenje kako se upotrebljava ta figura pouava ga, moglo bi da se kae, samo zato to je ve bilo pripremljeno mesto na koje ju je postavio. Drugim reima: samo emo onda rei da mu ta figura kazuje upotrebu kad je mesto ve pripremljeno. A ono ovde nije pripremljeno time to onaj kome objanjavamo ve poznaje pravila, nego time to on u drugom smislu ve vlada nekom igrom.

Osmotri jo ovaj sluaj: Objanjavam nekome kako se igra ah i poinjem time to pokaem jednu figuru govorei: To je kralj. On se pomera tako i tako itd., itd.. U ovom sluaju emo rei: rei To je kralj (ili To se zove kralj) su objanjenje samo onda ako uenik ve zna ta je to figura. Ako je, dakle, ve igrao druge igre ili je ,s razumevanjem' po-

Da li bismo mogli da objasnimo re crven pokazujui na neto to nije crveno? To bi bilo slino kao kad bi nekom sa slabim znanjem naeg jezika trebalo objasniti re skroman, pokazujui, radi objanjenja, nekog arogantnog oveka uz rei Ovaj nije skroman. Rei da je takav nain objanjavanja viesmislen nije nikakav argument protiv njega. Svako objanjenje moe da bude pogreno shvaeno.

Ali bi zaelo moglo da se upita: Treba li to jo uvek zvati objanjenjem? Jer ono, naravno, u kalkilu ima drukiju ulogu od one koju mi obino zovemo ostenzivnim objanjenjem rei crven, ak i kad bi kod uenika imala iste praktine posledice, isto ejstvo.

4*

52

smatrao igru drugih i slino. I samo u tom sluaju e on, uei igru, moi da postavi relevantno pitanje: Kako se to zove? Ta figura, naime.

Moemo da kaemo: Naziv pita sa smislom samo onaj koji ve zna ta da uini s tim.

A mogli bismo ak da zamislimo i to da upitani odgovori: Sam odredi naziv i onda bi onaj koji je postavio pitanje sam morao sve da pronae.

32. Ko doe u neku stranu zemlju, uie ponekad jezik njenih stanovnika pomou ostenzivnih objanjenja koja mu oni daju, a smisao tih objanjenja on e esto morati da pogaa, i to nekad ispravno, nekad pogreno da pogodi.

Sada moemo, verujem, da kaemo: Avgustin opisuje uenje ljudskog jezika tako kao da dete doe u stranu zemlju iji jezik ne razume; to znai: kao da ono ve vlada nekim jezikom, samo ne ovim. Drugim reima: kao da dete ve moe da misli, samo jo ne moe da govori. A misliti bi ovde otprilike znailo: govoriti samom sebi.

33. A ta ako bi se prigovorilo: Nije istina da neko ve mora da vlada nekom jezikom igrom da bi razumeo jedno ostenzivno objanjenje, nego samo razume se mora da zna (ili da pogodi) ta njegov informator pokazuje. Dakle, da li pokazuje oblik predmeta, njegovu boju ili broj itd., itd. A u emu se to sastoji pokazivati oblik, pokazivati boju? Pokai pare papira! A sad pokai njegov oblik, sad boju, sad broj (ovo zvui udno)! Pa, kako si to uinio? Rei e da si svaki put pri pokazivanju neto drugo podrazumevao. I ako ja upitam kako se to dogaa, rei e da si panju kon- centrisao na boju, oblik itd. Ali' ja sad jo jedanput pitam kako se to dogaa.

Zamisli da neko pokae vazu govorei: Pogledaj ovo divno plavo! do oblika nam nije stalo. Ili: Pogledaj ovaj divni oblik! boja je sporedna. Nesumnjivo, ti e postupati razliito dok sledi ova dva zahteva. Ali postupa li uvek jednako kad panju usmeri na boju? Zamisli i drukije sluajeve! Naveu nekoliko:

Je li ovo plavo isto kao ono tamo? Vidi li razliku? Mea boje i kae: Teko je pogoditi ovu plavu boju

neba.Prolepava se, ve se opet plavi nebo!Pogledaj kako razliito deluju ove dve plave boje!Vidi li tamo onu plavu knjigu? Donesi je.Ovaj plavi svetlosni signal znai...Kako li se samo zove ova plava boja? Da li je to ,in

digo'?

53

Obraanje panje na boju ponekad se postie na taj nain to linije oblika zaklonimo rukom, to pogled ne uperimo na konture stvari ili to ukoena pogleda posmatramo predmet dok nastojimo da se setimo gde smo tu boju ve videli.

Obraanje panje na oblik postiemo ponekad skiciranjem, ponekad mirkajui da ne bismo jasno videli boju itd., itd. Hou da kaem: ovo i slino dogaa se dok se panja obraa na t