1

I Увод у лексикологију.......................................................................................................................... 2

II Подела лексикологије........................................................................................................................ 3

III Лексема и реч........................................................................................................................................... 3

IV Лексикон.................................................................................................................................................... 6

V Класификација речника.................................................................................................................... 8

VI Историја српске лексикографије.................................................................................................. 9

VII Структура речника и речнички чланак.................................................................................... 10

VIII Језик, мишљење и стварност.......................................................................................................... 12

IX Компоненцијална анализа............................................................................................................... 13

X Полисемија................................................................................................................................................ 14

XI Метафора.................................................................................................................................................... 15

XII Метонимија............................................................................................................................................... 16

XIII Синегдоха................................................................................................................................................... 18

XIV Позајмљенице.......................................................................................................................................... 19

XV Англицизми.............................................................................................................................................. 21

XVI Позајмљивање и адаптација............................................................................................................ 22

XVII Историзми, архаизми и неологизми........................................................................................... 24

XVIII Функционално раслојавање лексике......................................................................................... 26

XIX Раслојавање лексике према регистру........................................................................................ 27

XX Територијално раслојавање лексике......................................................................................... 28

XXI Парадигматски односи лексема.................................................................................................... 29

XXII Синонимија............................................................................................................................................... 30

XXIII Антонимија............................................................................................................................................... 31

XXIV Хипонимија............................................................................................................................................... 32

XXV Хомонимија............................................................................................................................................... 33

XXVI Паронимија............................................................................................................................................... 34

XXVII Синтагматски односи лексема....................................................................................................... 34

XXVIII Фразеологија............................................................................................................................................ 36

XXIX Класификација фразема.................................................................................................................... 37

XXX Фразеологија у новинарству.......................................................................................................... 40

2

ЛЕКСИКОЛОГИЈА (lexis – реч + logos – наука): део науке о језику који проучава значење речи,

као и синтагматске, парадигматске и деривационе везе међу речима. Лексикологију

занима лексема у целини: у којим се контекстима може остварити и која све значења

остварује.

глвлнжпж = 1. жйапж йлъ, омлолбклоп глвлна

2. жекложпж оадндач

3. дндапж мнгдаващг

(...)

ПАРАДИГМАТСКИ ОДНОСИ СИНТАГМАТСКИ ОДНОСИ ДЕРИВАЦИОНЕ ВЕЗЕ

Синонимија, хомонимија и

антонимија. То је вертикална

раван.

Сазл чг „глвлнжпж“ нгф злча

мнжмада опакдандклй чгежзр –

кглбгигдгка нгф. Њгк

акплкжй чг „ърпапж“, а

данглкоза ванжчакпа

„омжзапж“. Са ванжчакпа чг

заназпгнжопжфка еа

кгслнйаикг нггжопнг.

Односи међу речима у

линеарној равни и

уланчавање речи у тој

равни.

Сазл ог игзогйа

„глвлнжпж“ йлдг злнжопжпж

ре мнжилгг бнел, пжтл,

майгпкл. Йиаожсжзрчр ог

мнгдйгп ж глвлнкжз.

Разматрају творбу речи.

(Дериватологија је творба

речи)

Ийгкжуг „глвлн“ ж „глвлнгщг“,

зал ж мнждгв „глвлншжв“

каопаиж ор лд гиаглиа

„глвлнжпж“.

Лексички систем је отворен и зависан од живота једне заједнице.

Из тог система неки елементи се могу изгубити (или померити ка периферији) и тако

настају историцизми и архаизми;

неки нови се могу развити – неологизми;

неким елементима се мења вредност и место у том систему (када, на пример, један од

синонима превагне у одређеној употреби).

3

ЛЕКСИКОЛОГИЈА У УЖЕМ СМИСЛУ проучава само речи (лексеме), док ЛЕКСИКОЛОГИЈА У

ШИРЕМ СМИСЛУ укључује и друге дисциплине (сродне су лексикологији и имају

релативно висок степен аутономије):

фразеологија

терминологија

етимологија

ономастика

творба речи

лексикографија

ОПШТА ЛЕКСИКОЛОГИЈА односи се на све језике у целини (многа лексичка питања су

универзална), на лексикологију уопште. ПОСЕБНА ЛЕКСИКОЛОГИЈА тиче се само

једног језика (српског, на пример).

Такође, постоји подела на ЛЕКСИКОЛОГИЈУ ЈЕДНОГ ЈЕЗИКА и на УПОРЕДНУ

(КОНТРАСТИВНУ) ЛЕКСИКОЛОГИЈУ, јер језичке појаве могу да се компарирају /

контрастирају у сличним или различитим језицима.

СИНХРОНИЈСКА ЛЕКСИКОЛОГИЈА бави се лексичким појавама у једном савременом

тренутку, а ДИЈАХРОНИЈСКА је историјска и посматра језик кроз време, кроз

различите пресеке.

ЛЕКСЕМЕ су најмање самосталне јединице лексичког система у чијој су структури

несамосталне значењске јединице као што су лексичка и обличка морфема (коренска и

наставачка) или творбена основа и творбени формант. Лексема је језичка јединица под

којом се подразумевају сви граматички облици и сва значења једне речи. Лексема је

апстрактна јединица (не може се појавити у конкретној употреби у свим својим облицима

4

и свим значењима истовремено), обухвата сва значења и све облике једне речи, а реч је

конкретна реализација лексеме у тексту:

Кжуг: 1. мнгдща опнака гиавг р флвгза

2. лолба, ижфклоп

3. жегигд, лбижз, лбгигдчг

4. блша, мнава опнака кгфгга (лдгъг, ка мнжйгн)

Конкретна реализација лексеме је РЕЧ (морфосинтаксичка реч). Однос између лексеме и

речи описан је у примеру:

Прза нрзр йжчг

У примеру се налазе три речи [нрза, нрзр, йжчг] и две лексеме [нрза, йжпж]. У савременој

лексикологији се за варијанте лексеме користи термин АЛОЛЕКСА. Постоје две групе

алолекса.

лексико-граматички алолекси (падежи сем номинатива)

Основна лексичко-граматичка алолекса лексеме „кућа“ јесте облик ове лексеме у

номинативу једнине, док су секундарне лексичко-граматичке алолексе лексеме

„кућа“ – зръг, зръж, зрър, зръл, зрълй, зръж; зръг, зръа, зръайа... Лексичко-

граматичка алолекса може бити вишечлана (алолекса лексеме „читати“: бжл оай

фжпал, брдгй фжпал...).

лексичко-семантички алолекси (сва значења сем примарног)

Основна лексичко-семантичка алолекса лексеме „кућа“ гласи: гнацгвжкозж

лбчгзап, егнада еа опаклващг жиж днргр днрхпвгкр рмлпнгбр. Секундарне

лексичко-семантичке алолексе лексеме „кућа“ су:

а) лкж злчж джвг р чгдклй длйаъжкопвр, млнлджуа

б) нлд, илеа, джкаопжча

в) млнлджфка жйлвжка, длйаъжкопвл, зръакопвл

Дефиниција РЕЧИ заснива се на следећим критеријумима:

писање између две белине

интонациона целовитост у изговору

самосталност

непреместивост делова

поседовање значења

промена информационе структуре

исказа

5

Дефиниција речи зависи од тога с ког аспекта је посматрамо. Уколико је посматрамо са

фонетско-фонолошког аспекта, то је скуп гласова који су обједињени једним акцентом. Са

морфолошког аспекта, то је комплекс морфема који има значење. У лексикологији, РЕЧ је

најмања самостална јединица лексичког система коју чини лексичка морфема оформљена

граматичком морфемом, односно семантички конкретизована морфема у зависности од

творбе (творбена основа, творбени формант); способна је да учествује у формирању

синтаксичких јединица.

Даринка Гортан Премк сматра да постоје три поделе речи у нашем језику:

МОРФОЛОШКА ФУНКЦИОНАЛНА СЕМАНТИЧКА

подела речи на врсте речи подела речи према

функцији у реченици

подела речи на

аутосемантичне и

синсемантичне

АУТОСЕМАНТИЧНЕ (пунозначне) РЕЧИ су оне речи које задовољавају три критеријума у

семантичкој класификацији:

I способност номинације (именовања)

II способност означавања појмова

III способност вршења функције одређеног реченичног члана

У аутосемантичне речи спадају именице, глаголи, придеви и прилози. Оне испуњавају

сва три критеријума. Први критеријум задовољавају све речи, али то није случај и са друга

два.

СИНСЕМАНТИЧНЕ РЕЧИ су су:

предлози: њима се именује и означава релација између именичког појма и

управног члана синтагме (каиаежпж ог жомнгд зръг)

везници: означавају релацију између појединих речи или синтагми

речце (партикуле): обележавају однос говорног лица према целом исказу или

према неком појму у реченици

узвици: обележавају стање, расположење говорника

6

бројеви: означавају појмовну вредност, а у комбинацији са именичким појмом

могу обављати неку функцију (субјекатску, објекатску)

заменице: замене за називе (оно што именују, мора претходно бити именовано)

придеви: код временских [чрфгнахщж], месних [лвдахщж] и посесивних [Ланзлв]

придева изостаје способност појмовног означавања и они именују однос, релацију

према неком именичком појму

помоћни глаголи: практично немају значење, десемантизовани су, учествују у

грађи модалних и фазних глагола, глагола непотпуне семантике; често се своде на

описивање односа субјекта према некој радњи

ЛЕКСИКОН можемо схватити као:

- скуп лексичких јединица једног језика

- речник, лексикографско дело

У лексикон спадају самосталне лексичке јединице: оне могу бити ЈЕДНОЧЛАНЕ, ДВОЧЛАНЕ и

ВИШЕЧЛАНЕ (1:1 [једна реч носи једно значење], 2:1 [оигмл унгвл: две речи, једно значење],

3:1 [цела конструкција има једно значње]). Једночлане лексичке јединице су ЛЕКСЕМЕ и

оне представљају језгро лексикона. Постоји више типова вишечланих лексичких

јединица, а најчешће се наводе три главна: ФРАЗЕОЛОГИЗМИ [мнлдавапж йагир кгзлйг],

ТЕРМИНОЛОШКЕ СИНТАГМЕ [йачфжка дрхжуа], УСТАЉЕНЕ ФРАЗЕ [зл л фгйр, баба л

рхпжмужйа].

Неки аутори сматрају да у лексикон улазе и законитости које га обликују, као и она

својства лексичких јединица која су инхерентна (неодвојива од тих лексема, не зависе од

контекста).

ЛЕКСИКОН

МЕНТАЛНИ ОПШТИ

7

(или лексичка меморија) припада сваком појединачном говорнику и њега

чини наше знање, тј. све оно што је садржано у нашој меморији.

► Прво питање у вези са менталним лексиконом јесте: Йлижзл овазж флвгз ека игзогйа?

Према неким проценама, утврђено је да образован одрастао човек зна више од 50.000

речи и да тај број може ићи чак до 250.000. Експерименти показују да изворни говорници

могу препознати речи свог језика за 1/5 секунде.

Начини, односно извори за прикупљање података о менталном лексикону:

тражење речи и лапсуси у спонтаном говору

напори у проналажењу речи код људи са говорним поремећајем1

различити психолингвистички експерименти2

разна теоријска знања

► Друго важно питање јесте: Йазл ор нгфж наомлнгцгкг р йгкпаиклй игзожзлкр? Ради се

о одређеном систему који може бити:

1. модел просторне метафоре (представе фреквентнијих речи су ускладиштене

ближе улазу у лексикон што доводи до њихове брже обраде)

2. модел атомских мехурића (постоји универзални скуп основних атома значења,

знаних као „семантички примитиви“; исти су у свим језицима и спадају у општу

људску способност)

3. модел паукове мреже (заснивају се на рачунарској симулацији обраде речи

преко неуронских мрежа)

Када је у питању ментални лексикон, важно је обратити пажњу на одабир потребне речи у

говорној функцији и на препознавање одговарајуће речи у говорној рецепцији.

осим лексичких јединица садржи и информације о њиховој употребној

вредноти која се активира у комуникацији.

1 афазија = губљење речи 2 тестови асоцијације, појава „на врх језика“ и слично

8

Критеријуми за раслојавање лексике:

1. КРИТЕРИЈУМ ВРЕМЕНА (историзми, архаизми, неологизми)

2. КРИТЕРИЈУМ ПОРЕКЛА (аутохтона лексика, лексика страног језика)

3. ФУНКЦИЈА (општи фонд, специјални фонд)

4. РЕГИСТАР (формални, неформални [колоквијализми / жаргонизми])

5. СТАНДАРДИЗОВАНОСТ + ТЕРИТОРИЈАЛНИ КРИТЕРИЈ (стандардна, дијалекатска лексика)

Данко Шипка разликује практичну и теоријску лексикографију: ПРАКТИЧНА подразумева

конкретне послове на састављању речника, а ТЕОРИЈСКА вредновање продукта рада

практичне лексикографије. Постоје следећи критеријуми за поделу речника:

СФЕРА ИНТЕРЕСОВАЊА РЕЧНИКА

речници које занима искључиво језичка страна лексема

енциклопедијски речници и приручници који обрађују и неке друге сегменте

БРОЈ ЈЕЗИКА КОЈИ ЈЕ ОБУХВАЋЕН У РЕЧНИКУ

једнојезични двојезични вишејезични

ОБУХВАЋЕНОСТ ЛЕКСИЧКЕ МАСЕ

општи (занима их лексички систем у целини)

посебни (занимају их појединачни сегменти:

терминолошки, речник жаргонизама, етимолошки, фразеолошки, речник

синонима, дијалекатски, правописни, колокацијски [комбинације лексема])

ПРЕДСТАВЉЕНОСТ ЛЕКСИКЕ У РЕЧНИЦИМА

генерални

специјални (имају циљ, намену: прескриптивни речници прописују, прохибитивни

забрањују)

9

Најзначајнији двојезични речници превуковске ере били су „Немецкиј и серпскиј

словар“ Теодора Аврамовића из 1790. и „Речник малиј“, немачко-српскословенски, који

је био тематског карактера: лексеме нису биле поређане по азбучном реду, већ по темама.

Вуков речник објављен је 1818. године (друго издање 1952) под називом „Српски

рјечник истолкован3 њемачким и латинским ријечима“. Био је то речник који је

означио почетак правописне и језичке револуције. Написан је народним језиком и

реформисаном ћирилицом, источнохерцеговачким дијалектом. Вук га састаља на наговор

и уз подршку Јернеја Копитара. Дочекан је са великим негодовањем код нас, док је у

иностранству постигао велики успех. Највећи револт изазвале су две ствари

трећеразредног значаја: опсцена лексика и латинична јота. Речник је садржао 26.000

речи, а у њему се појављују и три слоја лексике која не припадају искључиво

источнохерцеговачком дијалекту:

1. стајаће речи – користе се готово искључиво у фолклорној грађи и умотворинама

2. ономастика – лична имена

3. речи из других дијалеката – Војводине, централне Србије, Босне и Херцеговине,

Хрватске, Славоније

Речник „Рјечник хрватскога или српског језика Југословенске академије знаности и

уметности“ (или, скраћено, „Речник ЈАЗУ“, „академијин речник“) имао је за првог

уредника Ђуру Даничића. Први том је изашао 1880. године, а последњи (23) 1976.

Обухваћена је грађа од 12. до 19. века и зато је историјског карактера.

Речник „Речник српскохрватског књижевног и народног језика Српске академије

наука и уметности“ (или, скраћено, „Речник САНУ“) још увек није завршен. Изашло је

осамнаест томова (први 1959), а претпоставља се да ће изаћи још толико. Обухвата

лексикографску грађу од Вуковог времена, па до данашњице. Иницијативу за стварање

овог речника дао је Стојан Новаковић, а досад су на њему, између осталог, радили

Александар Белић, Исидора Секулић, Сима Пандуровић, Милан Вујаклија, Даринка Гортан

Премк... 1893. године основано је лексикографско одељење које је започело рад на

речнику. Прву фазу израде представљало је прикупљање грађе из књижевних дела, а 1947.

године одсек прераста у Институт који су водили Милка Ивић, Михајло Стевановић...

3 објашњен, протумачен

10

Речник „Речник српскохрватског књижевног језика Матице српске“ састоји се из шест

томова. Био је замишљен као заједнички пројекат Матице српске и Матице хрватске. Први

том је изашао 1967, а Матица хрватска иступа из пројекта након трећег. Последњи, шести

том, изашао је 1976. године. Речник покрива лексичку грађу од Вуковог периода до

средине 20. века.

МАКРОСТРУКТУРУ РЕЧНИКА чини грађа и све оне активности које претходе састављању

речника: ексцерпција грађе, избор одредница, редослед одредница и разни пратећи

делови (уводни текст, основни подаци о речнику, списак извора, списак скраћеница).

ЕКСЦЕРПЦИЈА представља прикупљање грађе из писаних текстова, од говорника и из

претходне лексикографске грађе

РЕЧНИЧКИ ЧЛАНАК има следећу структуру:

лема = одредничка реч и граматичке назнаке те речи

квалификатор = указује на раслојеност лексеме и говори нам нешто о

употребној вредности лексеме

дефиниција = написана иза квалификатора, представља тумачење значења

речи; пошто је највећи број лексема полисемичан, значења су обележена са 1,

2, 3, по потреби са подзначењима (1а, 1б, 1ц)

пример = преузет из текста, а његов извор исписује се скраћено у загради

Влах м (вок. Влаше; мн. Власи, ген. Влаха). 1. флвгз же Виахзг. 2. Прйрк 3. (влах) нар. а. огшаз зал флвгз кждгг олужчаиклг млилдача мнгйа гнацакжкр (р еаигцр млйлнозжт

гнадлва р Даийаужчж). б. овазж огшаз ка злмкр (еа опаклвкжзг даийапжкозжт

лплза, лопнва). в. опаклвкжз Блокг ж Хгнугглвжкг злчж кжчг йроижйак (еа

йроижйакг). – Влах, тако зову Турци Илире грчкога и римскога исповиједања. Лад.

Л. г. мнжмадкжз мнавлоиавкг вгнг ка млднрфчр бжвхг Аропнл-Тганозг. Врз Пч.

Изр. измесити кога као ~ питу нар. жебжпж, жейиапжпж; да се Власи не сете да ог

мнжзнжчг мнавл опащг.

11

ЛЕКСИКОГРАФСКА ДЕФИНИЦИЈА мора садржати довољно елемената на основу којих би се

једна лексема разликовала од друге. Дефиниција мора да се састоји искључиво из речи

које су објашњене у речнику. У њој се не може наћи лексема која се објашњава и та

дефиниција не сме да садржи лексеме које је тешко разумети. Она ће, дакле, бити ваљана

само уколико су појмови од којих се састоји објашњење јаснији од лексеме која се

дефинише. Такође, у дефиницијама се избегавају застарела лексика, вулгаризми,

дијалектизми, необичне лексеме итд. При дефинисању треба избегавати:

неспецификованост: дефиниција мора да пружа довољно података

преспецификованост: дефиниција не сме бити преобимна

вишесмисленост

Постоје следеће врсте дефиниција:

ОПИСНА ДЕФИНИЦИЈА најчешће је заступљена у речницима;

ОСТЕНЗИВНА ДЕФИНИЦИЈА је дефиниција којом се упућује на неке реалије (бгл-

злчж чг блчг окгга жиж йигза)

ДЕФИНИЦИЈА ПО НЕГАЦИЈИ (ако се, на пример, лексема кгжознгклоп дефинише

као лдоропвл жознгклопж)

Именицу увек треба дефинисати помоћу именице, а глагол увек помоћу глагола. Понекад

се дефиниција своди на навођење синонима (најчешће у случају позајмљеница,

жаргонизама и вулгаризама), а понекад се синоним додаје на крају описне дефиниције.

майгпак = злчж жйа омлолбклоп наорцжваща, наеблнжп, йрдан

Када се користе синоними, треба водити рачуна да не дође до циркуларности. Ако у

речнику дефинишемо реч майгпак као йрдан, онда реч йрдан не смемо дефинисати као

майгпак.

ПРИМЕРИ ДЕФИНИСАЊА РАЗЛИЧИТИХ ВРСТА РЕЧИ:

усавршити – рфжкжпж да кгхпл млопакг блшг, ркамнгджпж, млблшхапж, длвгопж

ка вжхж, оавнхгкжчж кжвл

тишина – опащг бге брзг, гаиайг, хрйа; йжн; лдоропвл глвлна, ърпащг

дубок – злчж жйа вгижзр дрбжкр

сигурно – о качвгъжй млредащгй

12

Једна од првих теорија која се бавила значењем посматрала је лексему као знак, а језик

као систем знакова. Утемељивач ове теорије био је Фердинанд де Сосир. Лексему је

посматрао као дводелни ентитет који подразумева ознаку и означено. ОЗНАКА припада

сфери линеарне просторности, а ОЗНАЧЕНО сфери мишљења (менталног). Ако као пример

узмемо лексему мнлелн, „ознака“ је скуп ових знакова, а „означено“ је представа коју у

свести имамо о том предмету.

У лексикологији постоје различити приступи лексичком значењу и различити аутори

тумаче значење на различите начине. Ипак, могу се издвојити опште компоненте

лексичког значења:

1. граматичка компонента: ГРАМЕМА

2. предметно-појавна компонента: ДЕНОТАЦИЈА / ДЕСИГНАЦИЈА

3. конотативна компонента

Граматичка компонента садржана је у свим речима: подразумева граматичку

припадност, род, број...

Предметно-појавна компонента обухвата денотацију и десигнацију. ДЕНОТАЦИЈА је

однос између језика и стварности. У нашем сазнању денотати се изражавају у виду

представе: денотат куће је типична представа куће. ДЕСИГНАЦИЈА је однос између језика и

мишљења. За разлику од денотата, који се схвата као представа о појавама и предметима,

десигнат је појам о њима. Денотати су у директној вези са животним искуством говорника

јер представљају везу између језика и стварности. У том смислу, разликују се денотат зръг

у језику неког афричког племена и у језику неког европског народа. Десигнат зръг је у оба

језика исти. Ако као пример узмемо опл, денотација упућује на одређени опл у

стварности, а десигнација на нашу представу о оплир похрањену у менталном лексикону.

Конотативна компонента указује на однос говорника једне говорне заједнице према

ономе што значи нека лексема, она садржи податке о семантичкој маркираности лексеме.

Глагол рйнгпж, на пример, има неутралну конотацију, глагол мнгйжкрпж свечану,

приснију, глагол унъж негативну, увредљиву, а глагол ижмоапж користи се искључиво за

животиње.

13

КОМПОНЕНЦИЈАЛНА АНАЛИЗА је теорија семантичких обележја. Према овом приступу,

лексичко значење посматра се као скуп семантичких компонената. Језичко значење се

може рашчланити на мање делове (компоненте) и по томе је ова теорија добила име. У

јужнословенској лексикологији, семантичке компоненте називају се семе.

Дефиниција лексеме ерб гласи: оваза лд милфаопжт жиж зижкаопжт злхфжуа мнгврфгкжт

гигцр р вжижуайа флвгза ж вгъжкг днргжт зжфйгщаза злчг оирдг еа зждащг ж ожпщгщг

тнакг. У тој дефиницији присутне су семе злхфжуа / милфаопа ж зижкаопа / мнгврфгка

гигцр / р вжижуайа... Присутна је архисема (злхфжуа р вжижуж) и диференцијалне семе

(изглед, намена). Семе нису истог ранга.

ПОДЕЛА СЕМА ПРЕМА ПРОДУКТИВНОСТИ

продуктивне: извориште нових значења, подстичу секундарна значења; пример је

лексма зуб: ерб ка вжиайа, рогз, ерб внгйгка, вжшрхза оа фгпжнж ерба

непродуктивне: немају ту функцију да се из њих стварају нова значења

ПОДЕЛА СЕМА ПРЕМА ОПШТОСТИ

грамема: најопштија сема,

даје податак о граматичким

обележјима једне лексеме

архисема: даје податак о припадности лексеме одређеној

лексичко-семантичкој групи и она је интегрална, обједињавајућа за целу лексичко-семантичку групу; пример је архисема кайгхпач за

лексеме опл, оплижуа, знгвгп

диференцијална сема: сема најмање општости, даје

податак о индивидуалним карактеристикама сема и уноси

разлику између сема које припадају истој лексичко-

семантичкој групи

ПОДЕЛА СЕМА ПРЕМА ЕКСПЛИЦИТНО-ИМПЛИЦИТНОЈ СТРУКТУРИ

експлицитне: оне компоненте значења које се налазе у

речнику и стварне, су, почивају на чињеницама.

имплицитне / потенцијалне: оне се накнадно приписују одређеним лексемама; ту спадају и семе

колективне експресије као семантичка компонента заснована на уверењима и представама целе језичке заједнице; пример је сема ирзавлоп која се у нашој језичкој заједници приписује лексеми ижожуа; семе

колективне експресије се разликују: пгиг у норвешком језику означава игмр лолбр, а у српском гирмр

14

Компоненцијална анализа има своје предности и мане. Предности се огледају у

могућности да се значење детаљно објасни и прецизно утврди. Такође, захваљујући

компоненцијалној анализи лако је објаснити механизме ширења секундарних значења

Овим поступком се могу прецизно упоредити два значења једне лексеме или већег броја

њих .

Највећа мана компоненцијалне анализе јесте чињеница да се она лако примењује код

именица, али тешко код глагола, придева и других врста речи. Такође, није погодна за

разлагање апстрактне лексике.

ПОЛИСЕМИЈА је двозначан термин:

вишезначност

механизми којима се вишезначност остварује (метафора, метонимија,

синегдоха, платисемија)

Полисемија као вишезначност представља способност лексеме да се реализује у више

значења, тј. да има више семантичих реализација. Лексеме у језику могу се поделити на

МОНОСЕМИЧНЕ (једнозначне) и ПОЛИСЕМИЧНЕ (вишезначне). Примери за моносемичне речи

су: елб, ожн, два, пнж, длвнапаз, заеашза. Једнозначности теже термини, лексеме страног

порекла (оне које нису семантички адаптиране), бројеви, нека имена сродника... У другом

случају говоримо о вишезначним речима.

Именице и глаголи имају највише значења. Променљиве речи чешће су полисемичне од

непроменљивих. Више значења имају домаће од позајмљених речи, краће од дужих,

просте од изведеница. Највише значења имају лексеме које се тичу човека, и то делова

глáва (1) глнщж дгл флвгфчгг ж лдглваначръж дгл джвлпжщозлг пгиа р злйг чг йлеаз;

(2) рй, наерй, майгп; (3) джвлп; (4) лолба, флвгз, млчгджкау, опаклвкжз; (5)

ижфклоп злча нрзлвлдж, рмнавша, млгиаван; (6) млфгпкж, фглкж дгл, мнгдщж дгл

кгфгга, млфгпаз; (7) мнлхжнгкж жиж еадгбшакж дгл кгфгга (кмн. гзогна); (8) злйад

кгзлг мнгтнайбгклг мнлжевлда (кмн. хгъгна); (9) гиавжуа (бжшзг: гиава зрмроа); (10)

дгл зщжгг жиж омжоа, лдилйаз, млгиавшг.

15

тела, породице, предмета из свакодневног живота. Оне чине базични, основни фонд у

нашем језику и имају прасловенско порекло.

Полисемантичку структуру лексеме чине њено примарно значење и секундарна значења.

Када лексема има примарно значење, може се реализовати самостално. Да би се

реализовала у секундарном значењу, уз њу мора да се појави семантички детерминатор,

друга лексема која ће је ближе одредити (гиава зрмроа, гиава гзогна). Секундарна значења

се реализују у посебним семантичким функцијама (пж ож ижожуа!). Некад се значења

лексема могу изгубити: може се десити да се полисемантичка структура раздвоји, те се

добију два хомонима.

Постоје три нивоа метафоре (metaphorá = пренос):

ПОЈМОВНА (механизам мишљења)

ЛЕКСИЧКА (језички механизам)

ПОЕТСКА (стилска фигура)

Појмовном метафором бави се когнитивна лингвистика, дисциплина која проучава

когнитивне способности и повезује их са језиком. Појмовна метафора је повезана са

начином на који разумемо стварност: у разумевању непознатих појмова и појмовних

домена, служимо се оним што нам је познато.

Лексичка метафора је пренос имена с једног појма на други на основу сличности.

Сличност основног и циљног појма никад није апсолутна, већ је заснована на некој

компоненти као што су боја, функција, облик, порекло... На пример, основно значење

лексеме знжил је део тела птице, а секундарно значење у примеру знжиа авжлка настало

је лексичком метафором. Метафорична значења индукују диференцијалне семе. Тако је,

на пример, архисема лексеме гиава – дгл шрдозлг пгиа р злйг чг йлеаз. Диференцијалне

семе су глнщж и лзнргилоп, и управо се због њих за внт гзогна каже да је гиава.

Поетска метафора је средство оживљавања слике песничког језика. Зато је метафора, као

стилска фигура великих могућности, предмет проучавања и теорије књижевности.

16

ТИПОВИ ЛЕКСИЧКЕ МЕТАФОРЕ:

ПО ОБЛИКУ: внап ка блуж, внап гжпанг, внап огзжнг личе на шрдозж внап

ПО БОЈИ: по црвеној боји називамо знвавг пнгхщг, знвавж йгогу

ПО МЕСТУ, ПОЛОЖАЈУ: пошто се гиава налази на врху тела, све што се налази на врху

нечега можемо назвати гиавлй, нпр. глава гзогна

МЕТАФОРИЧКЕ АСОЦИЈАЦИЈЕ КОЈЕ СУ ЗАСНОВАНЕ НА ТРАНСФОРМАЦИЈИ ТИПА КОНКРЕТНО-

АПСТРАКТНО: лхпан клд – лхпан флвгз, прм клд – прм флвгз

МЕТАФОРИЧКЕ АСОЦИЈАЦИЈЕ КОЈЕ СУ ЗАСНОВАНЕ НА ТРАНСФОРМАЦИЈИ ТИПА АПСТРАКТНО-

КОНКРЕТНО: длбан флвгз – длбна дрнза; ожймапжфка дгвлчза – ожймапжфак оап

МЕТАФОРИЧКЕ АСОЦИЈАЦИЈЕ КОЈЕ СУ ЗАСНОВАНЕ НА СЕМАМА КОЛЕКТИВНЕ ЕКСПРЕСИЈЕ: чагщг:

знлпза, йжнка, кгдрдка лолба; брзва: гирм флвгз, кгекаижуа

МЕТАФОРИЧКЕ АСОЦИЈАЦИЈЕ ТИПА ПРОСТОР – ВРЕМЕ: даигза егйша – даигза мнлхилоп;

знапза рижуа – знапзж дакж; бижоза лзлижка – бижоза брдръклоп

Лексичка МЕТОНИМИЈА (metonymia = замена имена) је способност чланова једне тематске

групе лексема да по истом моделу преносе своја имена на друге појмове из истог домена

стварности на основу неке везе међу њима. Та логичка веза може да буде просторна,

временска, узрочно-последична, посесивна или нека друга.

У примеру Цгл гнад омава, лексема гнад није употребљена у свом примарном значењу и не

означава каогшгкл йгопл, већ опаклвкжзг гнада. То секундарно значење је добијено

метонимијом. Дакле, извориште метонимије је архисема (у овом случају каогшгкл йгопл)

док је извориште метафоре у семама нижег ранга. Код метонимије, архисема примарног

значења лексеме постаје сема секундарног значења. Ова појава се назива КЛИЗАЊЕ

РЕФЕРЕНЦИЈЕ.

17

За метонимију се каже да је регуларна полисемија: све лексеме које припадају истој

лексичко-семантичкој групи имају исту способност развијања полисемичног значења.

примарно значење

метонимијско значење

пример

посуда количина која стаје

у посуду фаха влдг, илкау ормг, злнма чабрза

просторија намештај у просторији

нгклвжнащг зртжщг, зрмлвжка омаваъг олбг

насељено место становници

насељеног места угл гнад омава, огил ог плйг надлваил

друштвена организација

зграда друштвене организације

угил млелнжхпг чг амиарджнаил

орган власти чланови органа

власти Рзрмхпжка чг ка глджхщгй лдйлнр

део тела мера еа гиавр вжхж, еа мноп дрдж

биљка производ те биљке зрмро, чабрза

произвођач или аутор

производ фжпай Акднжъа, зрмжл чг слнд

музички инструмент

музичар кжчг жй длбан злкпнабао

глас човек одређене

боје гласа рмлекаиж ойл ог оа фрвгкжй банжплклй

звање / чин човек са одређеним

звањем рмлекаиж ойл замгпака

материјал производ тог

материјала зрмжъг члч еиапл еа нлцгкдак

главни град неке државе

влада те државе лдклож жейгцр Бглгнада ж Ллозвг

Глаголска и придевска метонимија су мање проучаване у лексикологији од именске. Неке

од глаголских метонимијских формула су: деформисати одређеним деловањем –

узроковати тим деловањем (злмапж егйшр – злмапж чайр; мнлбжпж опгкр – мнлбжпж

нрмр р опгкж), обрађивати одређеним деловањем – ликвидирати тим деловањем

(игфжпж блигокжза – игфжпж прбгнзрилер), обрађивати одређеним деловањем –

удаљавати тим деловањем (лбнжчапж ижуг – лбнжчапж бнадр).

Придевска метонимија такође има неколико формула: који има својство – који изазива

својство (смртна агонија – смртна рана), који изражава – који изазива (досадан изглед –

досадан пејзаж)...

18

СИНЕГДОХА (ѕynekdochē = заједничко узимање) јесте пренос имена с једног појма на други

на основу логичке везе део – делина. Дакле, лексемом која означава део именује се

целина, или, ређе, лексемом којом се означава целина – именује се део.

Синегдоха „део – целина“ реализује се кроз различите моделе:

део тела човека или животиње – човек или животиња (дгогп ижуа, плй озрмр ор

мнжоропвлваиг вгижзг гиавг)

део предмета или објекта – предмет или објекат у целини (знлв кад гиавлй =

зръа, йж кгйайл днрглг мнага = йж кгйайл днргр зрър)

назив намирнице, пића или новца – храна, пиће или новац у целини (кг йлдг ог

джвгпж бге тигба ж влдг)

граматичка синегдоха сингулар – плурал (еднрджл ог Срнфжк о Цнклглнугй)

сингуларни назив биљке / животиње – врста биљке / животиње (рфжиж ойл р

хзлиж л врзр; чгиа наопг р вжолзжй миакжкайа)

Синегдоха „целина - део“ реализује се кроз следеће моделе:

назив животиње – део (месо или крзно) животиње (клож ижожур лзл внапа)

назив растиња – цвет или плод (лкж бж чгиж джвшг йаижкг)

назив општег појма – општи појам у целини (пл чг йлч флвгз)

име групе лица – појединац из те групе (оплч, влчозл, кг дач ог!)

плурал – сингулар (лпвлнгк чг оачай онмозг зщжгг)

Посебан тип синегдохе представља случај када се назив једног појма користи за шири и

ужи појам: Згйша (миакгпа), егйша (злмкл, дгл егйшжкг млвнхжкг злчж кжчг мнгзнжвгк

влдлй), егйша (наопнгожпа йапгнжча мл егйшжклч злнж), егйша (дндава)...

Синегдоха се објашњава заменом ранга сема: једна од сема нижег ранга, основног

значења, постаје архисема секундарног значења. Метонимија је скоро увек регуларна, а

синегдоха само у ретким случајевима. Само синегдоха типа дгл пгиа флвгза жиж

джвлпжщг – флвгз жиж джвлпжща, донекле подлеже регуларној полисемији.

19

Први слој лексике српског језика према критеријуму порекла речи чини АУТОХТОНА

ЛЕКСИКА и њено је порекло српско, односно словенско. Други слој чини ЛЕКСИКА СТРАНОГ

ПОРЕКЛА. Базични лексикон у српском језику чини аутохтона лексика, односно лексика

прасловенског порекла. То су углавном лексеме које се односе на човека, делове тела и

сродничке односе. Остале лексеме су позајмљене, а разликујемо их према пореклу.

ГРЦИЗМИ / ГРЕЦИЗМИ. Лексеме из грчког језика доспеле су у српски услед различитих

историјских, културно-историјских, политичких и других прилика. Кад их посматрамо са

хронолошког аспекта, разликујемо средњовековне грцизме - ВИЗАНТИЗМЕ. У време српске

средњовековне државе, веза између Србије и Грчке била је прилично интензивна. У овом

периоду преузели смо речи религијског карактера као што су акцгл, цавл, мапнжчант,

жзлка, ижпжча, ижпрнгжча; речи које спадају у домен државне и административно-правне

терминологије – дгомлп; речи које припадају сфери свакодневног живота: тжшада, джкан,

увгзиа. У НОВОВЕКОВНЕ ГРЕЦИЗМЕ убрајају се речи чгспжк, йжнлцжча, мжпа, пнмгеа,

даозаи и озайжча. МОДЕРНИ ГРЕЦИЗМИ су највећим делом интернационализми, хеленизми:

илгжза, ожйбли, осгна, аплй, джчаигзап... Грцизми су у наш језик улазили непосредним

путем (директно из грчког језика: акапгйа, акцгл, цавл), али и посредством неког другог

језика: турског (авижча, заирм, занаксжи, згопгк, заигй), романских језика (ожднл,

бложшаз). У грцизме се убрајају и оне речи које су у грчки примљене преко неког другог

језика, као што је случај са религијским изразима из хебрејског.

ТУРЦИЗМИ. Под турцизмима се, осим речи из турског, подразумевају и оне које смо

примили из турског, а заправо имају персијско и арапско порекло. Турцизмима припада

слој историцизама као што су ага, бгг ж чакжфан, али и дръак, чаопрз, бркан, брдаиа, дрвак.

Мисли се да су турцизме у нашем језику највише шириле отоманска администрација и

војска, али и домаћи муслимани и чиновници, јер су Турци дошли као носиоци новог

друштвеног и државног уређења, као носиоци нове културе. Усвајање турцизама одвијало

се заједно са прихватањем нових појмова који су чиновници донели. Прву групу

турцизама чине они који су се одомаћили: осећамо их као своје и немамо замену за њих:

брбнгг, фанама, чаопрз, члнгак, бахпа, фгойа итд. Другу групу чине турцизми са стилском

употребом: дрван, злказ, дрхйакжк, ърмнжча. Трећу групу чине регионално обојени

турцизми: бабл.

20

ГЕРМАНИЗМИ. Речи које су пореклом из немачког језика нашле су се у српском након

досељавања Срба на просторе Аустроугарске. Већи део тих речи данас се сматра

варваризмима: ужгиа, злсгн, зргиа, хплс, хпнжзапж, зжсиа, хпнрдиа, лсжкггн, вага,

мггиа, угт, брпгн, иачпйлпжв, илежкза, йлигн, йачоплн, санба, хаипгн, хжкг, хйжкза.

ХУНГАРИЗМИ. Речи из мађарског језика: ахлв, гриах, вахан, оаиах, илмлв, згугша, олба.

РОМАНИЗМИ. Речи које воде порекло од романских језика: ЛАТИНИЗМИ (међу којима је

данас знатан број интернационализама: внп, угн, слнйриа, азужча, каужча, ижпгнапрна,

длзплн), ГАЛИЦИЗМИ (ханй, баигп, йахжка, злймлп, бапашлк, бригван, мансгй, брзгп,

дакн), ИТАЛИЈАНИЗМИ (олмнак, лмгна, пгклн, баизлк) и ХИСПАНИЗМИ (закжбаи, тркпа).

БОХЕМИЗМИ. Речи из чешког језика које заједно са позајмљеницама из руског припадају

СЛОВЕНИЗМИМА (за разлику од славенизама који потичу од изумрлих језика). Неки од

бохемизама су: фаолмжо, каоилв, каелн, рфжказ. млвлд, омжо, рилга, пиаз.

РУСИЗМИ. Речи из руског језика: знрдлз, озаоза, фжопза, еамгпа, роигд, омрпщжз

СЛАВЕНИЗМИ. Речи из словенских језика који нису у употреби. Ту спадају речи из

СТАРОСЛОВЕНСКОГ ЈЕЗИКА које се односе на црквену терминологију (биаглоилвжпж,

жомлвгоп, биадгк, мнлмлвгд) и апстрактну лексику (бгозлкафак, длоплчакопвл, млзачащг,

мнавгдак, мнгшрба); речи из СРПСКОСЛОВЕНСКОГ ЈЕЗИКА (ваозно, йлхпж, овгхпгкжз) и

РУСКОСЛОВЕНСКОГ ЈЕЗИКА (двгнж, влекгогщг, мнавгдак).

ИНТЕРНАЦИОНАЛИЗМИ. Лексеме које најчешће воде порекло из класичних језика,

грчког и латинског, а налазимо их у истом значењу и истом (или сличном) облику у

различитим језицима. Они су углавном баштина европских језика и због тога их неки

аутори називају европеизмима. Један број ових речи ушао је непосредно из грчког или

латинског у српски језик (злйгджча, пнаггджча, днайа), али је знатан број примљен преко

неког од западноевропских језика. Већина интернационализама су творевине новијег

датума, а само им је основа из класичних језика (пгигвжежча, аопнлкарп, антглилгжча).

ЕГЗОТИЗМИ. Речи које су у наш језик ушле посредством неког другог језика, а пореклом

су из нама далеког или мање познатог језика. Те лексеме, притом, именују појмове који су

специфичност одређене културе (орхж, згфам, гкр, жгир, ггчежн).

21

АНГЛИЦИЗМИ су речи које воде порекло из енглеског језика. Њима се нарочито бавио

Твртко Прћић у књизи „Енглески у српском“ и речнику новијих англицизама „Do yu speak

anglosrpski?“ (заједно са Вером Васић и Горданом Нејгебауер). Енглески се у српском

користи као одомаћени страни језик који има функцију допунског језика и као такав

остварује се на три начина:

1. Енглески се јавља унутар српског преузимањем речи, синтагми, реченица

2. Енглески се јавља поред српског, као што је случај код превода филмова

3. Енглески се јавља изнад српског, као што је случај у називима производа

За англосрпски језик Прћић каже да представља социолект који је својствен обично

урбаним двојезичним људима млађе генерације започетог а недовршеног образовања

који своју језичку и другу културу стичу преко мас-медија. Неумереном употребом

англицизама (који су најчешће неоправдани) настаје АНГЛОСРПСКИ ЈЕЗИК. Карактеристичан

је по неконтролисаном уметању енглеских речи у произвољном графолошком и

фонолошком облику. Ово се првенствено односи на писање и говор медија, на уличне

натписе, рекламне паное и слогане, називе најновијих производа фирми и локала, те на

наслове публикација ТВ и радијских емисија. Код таквих речи не долази до адаптације,

већ се најчешће пишу оригинално (e-mail, roaming).

Професор Прћић разликује три групе англицизама с обзиром на обличку реализацију у

српском језику:

ОЧИГЛЕДНИ АНГЛИЦИЗМИ су мање или више адаптиране лексеме: фгзжнапж, нлйжкг,

варфгн, йжизхгчз, тазлвапж

СКРИВЕНИ АНГЛИЦИЗМИ йжх (зал дгл злймчрпгнозг лмнгйг), дгсжкжпжвкл

СИРОВИ АНГЛИЦИЗМИ су неадаптирани и често се пишу у оригиналу: prepaid, all-

inclusive, airbag

Такође, постоје спојеви у којима се адаптација није извршила на свим нивоима и не

долази до транскрибовања. Такви су спојеви prepaid знгджп, web миаъащг, web shop

мнлдача, online еатпгв...

22

Професор Прћић такође разликује пет група англицизама с обзиром на степен

оправданости њихове употребе у српском језику

САСВИМ НЕОПРАВДАНИ АНГЛИЦИЗМИ – они за које постоји одговарајућа српска реч:

сак (лблдаваиау), опгчы (бжка), огзо-пнасжзжкг (пнглвжка шрджйа).

НЕОПРАВДАНИ АНГЛИЦИЗМИ – они за које постоји могућност превођења помоћу

продуктивних средстава српског језика: мнжкпгн (хпаймаф), омгчо-хапи (авжлк),

гнбгг (ваедрхка внгъа).

УСЛОВНО ОПРАВДАНИ АНГЛИЦИЗМИ – уколико нуде могућност економичнијег и

краћег изражавања од домаћег израза: бакыжыаймжкг (озлз о рдгплй).

ОПРАВДАНИ АНГЛИЦИЗМИ – они англицизми који уносе нову нијансу значења у

систем српског језика: тайбрнггн (мшгозавжуа), иамплм (злймчрпгн).

САСВИМ ОПРАВДАНИ АНГЛИЦИЗМИ – уносе потпуно ново значење и тиме попуњавају

лексичку празнину: олспвгн, тандвгн, йжизхгчз, пабилжд.

Разлози који утичу на позајмљивање могу бити језичке и нејезичке природе. Када је реч о

језичким разлозима, они се јављају онда када имамо нови појам који треба именовати.

Затим се позајмљује страна реч како би се попунила лексичка празнина у језику.

Нејезички разлози су повезани са историјским, политичким и географским околностима,

научнотехничким и културноцивилизацијским везама. Позајмљивање може бити:

ДИРЕКТНО: говорници језика примаоца непосредно позајмљују речи језика даваоца:

charm (снакурозж) > ханй

ИНДИРЕКТНО (ПОСРЕДНО): између језика даваоца и језика примаоца налази се и језик

посредник: aulè (гнфзж) > auli (прнозж) > авижча (онмозж); kéjap (зжкгозж) >

ketchup (гкгигозж) > згфам (онмозж).

ПОСРЕДНО УЗ ПРОМЕНУ НА ПЛАНУ ФОРМЕ И ЗНАЧЕЊА: од персијског kūςk настала је

турска реч köşk од која је у српском прихваћена као ълхаз; иста та турска реч

прихваћена је и у француском као kiosque, а преко њега и у српском као зжлоз.

КРУЖНО: Мађари су од Словена узели реч опл и „вратили је“ као аопаи

23

У зависности од тога шта се позајмљује, постоји неколико видова позајмљивања. То су

лексичко позајмљивање, значењско (семантичко) позајмљивање и калкирање.

ЛЕКСИЧКО ПОЗАЈМЉИВАЊЕ подразумева преузимање целе лексеме – и имена и значења – из

неког језика даваоца. Када се лексема позајми, мора проћи кроз процес адаптације,

прилагођавања законитостима језика примаоца. Постоје примарна и секундарна

адаптација. ПРИМАРНА АДАПТАЦИЈА обухвата оне промене које се догађају на лексеми од

тренутка њеног уласка у језик до интеграције у систему тог језика. СЕКУНДАРНА

АДАПТАЦИЈА обухвата промене на лексеми након њене адаптације. Нивои адаптације су:

► ФОНОЛОШКА / ОРТОГРАФСКА АДАПТАЦИЈА обухвата ниво гласова. Позајмљена реч

се прилагођава супституцијом, заменом фонеме из језика даваоца одговарајућом

фонемом језика примаоца, при чему се и акценат прилагођава: cowboy > зарблч

► МОРФОЛОШКА АДАПТАЦИЈА подразумева прилагођавање лексеме из страног

језика морфолошким законитостима језика примаоца (као што су код именица

одређени деклинациони обрасци или род). Морфолошка адаптација се врши на

нивоу облика. Позајмљене именице које се заршавају на вокал унеле су и новину у

српском језику због вокалске групе у падежу (оазла, пабра, зазала). Када је у

питању категорија рода, долази до промене: именица die Fakultät женског је рода у

немачком, а у српском мушког. Исти је случај и са речима farm и yacht које су

изворно средњег рода, а у српском језику су женског: санйа, чатпа. Постоје две

групе придева када се у обзир узме морфолошка адаптација.

► СЕМАНТИЧКА АДАПТАЦИЈА представља адаптацију на нивоу значења. Први ниво је

нулта семантичка екстензија – присутна је код лексема са минималним бројем

значења (најчешће једним, а највише два или три). Други ниво је сужење значења,

када се узима само неко од више значења. Трећи ниво је проширење значења:

припада нивоу секундарне адаптације – лексема шири своје значење пошто је

претходно преузета из језика даваоца.

СЕМАНТИЧКО (ЗНАЧЕЊСКО) ПОЗАЈМЉИВАЊЕ јесте позајмљивање превођењем, при чему се

позајмљује само значење. Позајмљивању превођењем подлежу речи које припадају

општем вокабулару и које су културолошки необележене или су обележене, али показују

тенденцију ка ширењу у друге културе. Превођењу не подлежу културолошки обележене

речи које се односе на специфичне појмове, појаве или предмете строго ограничене на

културу једног језика, без тенденције да се прошире у друге културе.

24

КАЛКИРАЊЕ је формално значењско превођење које се одвија на нивоу творбе речи. Дакле,

позајмљује се творбени модел. Производ калкирања су КАЛКОВИ. У језику примаоцу

преводи се лексема помоћу домаћих или одомаћених творбених елемената према

творбеном моделу језика даваоца (sky scraper > кгблдгн; printer > хпаймаф; ευγνώμων >

биаглданак).

Након процеса адаптације следи процес прихватања (интеграције). Према одликама

интеграције, позајмљенице делимо на две групе:

1. ОДОМАЋЕНИЦЕ – не осећамо њихово страно порекло (зкге, чаопрз, члнгак)

2. ТУЂИЦЕ – осећа се њихово страно порекло и новијег су датума

Професор Твртко Прћић сматра да степен интегрисаности и одомаћености позајмљеница

зависи од тога на ком је плану и у ком је обиму извршена адаптација. У процесу

адаптације важно је шест параметара:

а) употреба

б) значење

в) писање

г) изговор

д) граматика

ђ) творба

На основу тих параметара професор Прћић разликује три типа англицизама: потпуно

одомаћене (оне који су прошли средњи ниво адаптације: пжкгчыгн, тайбрнггн,

йанзгпжкг), делимично одомаћене и неодомаћене (англицизми код којих адаптација још

није отпочела: чго, кл, олнж).

Када дијахронијски посматрамо лексикон, запажамо да се са променама у животу мења и

лексика: неке лексеме престају да се употребљавају, а друге се уводе у језик. Разликујемо

пасивни и активни фонд лексикона.

ПАСИВНИ ФОНД обухвата лексику која није у употреби, или је њена употреба

ограничена [архаизми + историцизми (историзми) + неологизми]

АКТИВНИ ФОНД чине лексеме које се свакодневно употребљавају (флвгз, дгка,

глджка, днвл)

25

ИСТОРИЦИЗМИ (ИСТОРИЗМИ) су лексеме које више нису у употреби зато што реалије (појаве,

предмети) које су њима обележене више не постоје. На њихов настанак утичу нејезички

разлози. Они постају активни у одређеним ситуацијама (у текстовима који се баве

историјом), али не и у свакодневном комуницирању. Обележавају некадашње титуле и

звања, службе; друштвене, школске и друге установе; називе одеће, новчаних јединица;

војну терминологију: вгийлда, гиаванжка, мнгплн, аиачбгг, иггжча, нача, нлб, зкгджка,

зйгп, абаыжча, зжнжыжча, катжча... Лексема дгомлп је, на пример, у свом примарном

значењу историцизам, али у секундарном значењу припада активном фонду, у значењу

гломлдан: Нвач флвгз чг мнавж дгомлп!

АРХАИЗМИ су речи које су се престале употребљавати у савременом језику зато што су их

замениле друге речи за означавање истих предмета, појава, особина. На њихов настанак

утичу језички разлози – стварање савремених синонима. Неки аутори праве разлику

између застареле и архаичне лексике. Под застарелом лексиком подразумевају оне речи

које нису у употреби и замењене су другим лексемама. Архаична је она лексика која има

стилску употребу. Постоји неколико врста архаизама:

ЛЕКСИЧКИ АРХАИЗМИ: једна лексема заме-

њена је другом лексемом: йиадлдгща

уместо дгкжз, злнжоп уместо млиеа.

САДРЖАЈНИ (СЕМАНТИЧКИ) АРХАИЗМИ: лек-

семе код којих је само једно од значења

застарело: игпл у значењу глджка.

ЛЕКСИЧКО-ТВОРБЕНИ АРХАИЗМИ: застаре-

лост на плану творбе јер је неки од

творбених елемената застарео: едакжчг,

йрфгкжчг, жедавапгш

ЛЕКСИЧКО-ФОНЕТСКИ АРХАИЗМИ: застаре-

лост на гласовном плану: зщае, анзжв

НЕОЛОГИЗМИ су нове речи које се дефинишу на различите начине. Неки аутори сматрају да

су неологизми само оне речи које су настале од домаћих / одомаћених творбених

средстава да би именовале нове појмове. Други аутори сматрају да су то све нове речи

које су настале у језику, без обзира на начин: и позајмљенице, али и речи сковане од

домаћих творбених елемената. На настанак неологизама утичу и језички и нејезички

разлози. Језички се односе на попуњавање лексичких празнина у језику, а нејезички на

пуристичко инсистирање да се стварају нове речи уместо позајмљеница. Време је

моменат на основу ког процењујемо да ли је нека реч неологизам или не. Неки аутори

сматрају да су нове речи оне које су ушле у употребу после II светског рата. Они једно

време припадају пасивном фонду, да би касније прешле у активни: значмрпах,

вапнлклха, млижпбжнл, йжкж-орзща. Иновације у лексикону настају позајмљивањем,

стварањем нових лексема од домаћих или одомаћених творбених средстава, те

проширивањем значења већ постојећих лексема.

26

На основу функционалног раслојавања лексике лексички фонд дели се на ОПШТИ и

СПЕЦИЈАЛНИ (ТЕРМИНОЛОШКИ). Лексика која се не везује ни за један посебан домен

употребе спада у општи фонд (чгопж, мжпж, жъж, длбан, майгпка). Терминолошка

лексика са највећом тачношћу одређује појмове у науци, техници и уметности.

ТЕРМИНОЛОГИЈА је посебна лингвистичка дисциплина која се бави терминима. С обзиром

на место у лексичком фонду, разликујемо три врсте термина.

Такозвани чисти термини су лексеме које функционишу у оквиру затворених

терминолошких система.

хемија: капнжчрй, тилнжд, йлигзри, оливапаужча

граматика: азреапжв, мирнаи, слкгйа, мнждгв

информатика: нафркан, жкмрп, ггкгнжоащг, пабриаужча

медицина: антибиотик, мгкжужижк, занджлваозрианак

географија: желтжмоа, гнлйадкг опгкг, огджйгкпж

Лексеме код којих је само једно од значења њихове полисемантичке структуре

терминолошко. На пример, лексеми йанайжуа примарно значење је деминутив од

йанайа: йащж фгпвнпаоп злйад миапка, овжиг ж оижфкл; клож ог р ыгмр ж оирдж

еа бнжоащг клоа, ропа жпд. Такво значење речи йанайжуа припада општем

лексичком фонду. Међутим, терминологизацијом те лексеме настао је анатомски

термин йанайжуа који означава пакзр лмкр злчлй ор лбавжчгкж жиж лбилдгкж

млчгджкж ркрпнахщж лнгакж. Дакле, секундарно значење је терминолошко.

► ТЕРМИНОЛОГИЗАЦИЈА је процес у ком лексема из општег фонда прелази у

специјални и постаје термин. Пример: ъгижча – (1) олбжуа еа оайуа; олбжуа

р йакаопжнр; олбжуа р еапвлнр жиж дрхгвклч бликжуж; (2) локлвка

йлнслилхза ж сжежлилхза чгджкжуа р гнацж вжхгъгижчозжт лнгакжеайа.

► ДЕТЕРМИНОЛОГИЗАЦИЈА је процес у ком лексема из терминолошког фонда

прелази у општи фонд. Пример: гнлекжуа – (1) блигоп; (2) ребрцгщг

Лексеме које у својим примарним значењима у исто време припадају и општем

фонду, али и специјалном терминолошком фонду: чгежз, лзл, йлеаз, нрза.

27

Карактеристике термина:

I имају ограничену способност ширења значења

II деривациона способност им је ограничена

Настајање термина:

I позајмљивањем

II творбом (йклджиау, жйгкжиау)

III терминологизацијом [праћено променом значења]

IV преузимањем из друге струке (ваигкпклоп – лингвистика преузела из хемије)

V употребом вишечланих назива (хпжпка дигеда, оигмл унгвл)

Док термини припадају ФОРМАЛНОМ РЕГИСТРУ, разговорни стил припада НЕФОРМАЛНОМ.

Разговорни језик карактеристичан је по неусиљености, спонтаности, непредвидљивости,

неочекиваности и емоционалности, по дијалошком облику изражавања без посебне

припреме. Слојеви лексике који припадају неформалном регистру / разговорном стилу су

колоквијализми, вулгаризми и жаргонизми.

КОЛОКВИЈАЛИЗМИ. Изрази који припадају неформалном регистру и користе се у говору

свакодневице, ван литературе: длъж (у смислу бжпж р онлдопвр; дрглвапж), капнаузапж

ог (кахйжкзапж ог мнгвжхг).

ВУЛГАРИЗМИ. Простачки изрази који настају као потреба за ослобађањем негативних

осећања, а представљају одраз изразите језичке некултуре. Саставни су део псовки и

увредљивих коментара: клож ог!

ЖАРГОНИЗМИ. Ранко Бугарски сматра да је жаргон сваки неформални и претежно

говорни варијетет неког језика који служи за идентификацију и комуникацију унутар

неке друштвене групе која је одређена према професији, социјалном статусу, узрасту итд.

Тако се може говорити о новинарском, војничком, уличном, лоповском и наркоманском

жаргону. Дакле, ограничен је на једну групу, а испољава се на лексичком, не и на

граматичком нивоу.

28

Карактеристике жаргона:

I Лексичка продуктивност и иновативност: могућност стварања нових лексема, али

и изражена пролазност

II Граматичка флексибилност која се огледа у непоштовању норми

III Експресивност кроз исказивање (најчешће погрдног) односа према човеку

IV Асоцијативност

V Хуморно поигравање звуком и значењем; игра речи

НАСТАЈАЊЕ ЖАРГОНИЗАМА

1 Промена значења већ постојећих лексема које припадају стандарном језику

нжба – дгвлчза

паопгн – жедачжуа, млпзаежваф

2 Позајмљивање праћено модификацијом омжза, сауа

3 Премештање слогова пгбна, вледна

4 Скраћивање сазо, Айгн, бро

5 Свођење на иницијале еа ы

6 Слагање (стварање сложеница и полусложеница)

баба-огна, хрпзанпа

7 Сливање (први део једне речи и други део друге речи сливају се у једну)

засръжкл, флмлнапжвкл, гкромлчавг

8

Суфиксација (од суфикса који постоје у стандардном језику, али подлежу процесу жаргонизације или од суфикса који су изворно жаргонски)

унщаз, маджщаз, бгевгещаз, званщаз

флнбача, дрнача, гирмакдгн

Резултат укрштања територијалног критеријума и критеријума нормативности јесу

дијалекатска и стандарднојезичка лексика. ДИЈАЛЕКАТ је говор одређеног подручја, а

дијалекатска реч је ДИЈАЛЕКТИЗАМ. Дијалекатска лексика је сама по себи маркирана и она

се у корпусу стандардног језика може срести у стриктно одређеним контекстима, пре

свега као средство њиховог стилистичког истицања.

29

Реч је дијалекатска

уколико за обележавање истог десигната постоји друга реч која се сматра

стандардизованом: закда – жегигда

ако се било којом појединошћу своје гласовне структуре разликује од оне која

је стандардизована: лйа – лдйат, дж – гдг, вжджпж - вждгпж

ако се облички разликује од оне која је стандардизована: блир йг клгг,

качвлигй, же Млва Рада

ако се творбеном структуром разликује од стандарног језика: ожгнапж ог

ако се својим значењем разликује од оне која је стандардизована: еднавл оай

блигопак

РЕГИОНАЛИЗАМ је дијалекатска лексема која захвата шире подручје, а у речницима се

обележава скраћеницом млзн. Такве су речи ваилв = злнжпл еа тнащгщг овжща, блган =

ожнлйат, биаеганжча = камнжфака гирмлоп... ЛОКАЛИЗАМ је дијалекатска лексема

заступљена на ужем говорном подручју.

Ниједна лексема не постоји изолована, већ је део система. Тако се у исказу „Јасна је веома

паметна“ лексема майгпка комбинује са другим јединицама. У парадигматском односу је

нека лексема са свим лексемама које би се могле појавити на њеном месту у датом

контексту. Притом може и не мора доћи до промене значења. Тако се у примеру уместо

придева майгпка могао јавити и придев из исте класе: йрдна, жкпгижггкпка. Рајна

Драгићевић наводи три врсте парадигматских односа:

1. САДРЖИНСКИ ОДНОСИ (тичу се значења)

синонимија

антонимија

хипонимија

2. ФОРМАЛНИ ОДНОСИ 3. ФОРМАЛНО-САДРЖИНСКИ ОДНОСИ

римотворност ● хомонимија

таутофонија ● паронимија

таутономија

30

Даринка Гортан Премк дефинише СИНОНИМИЈУ (ИСТОЗНАЧЈЕ, БЛИСКОЗНАЧЈЕ) као лексичку

појаву засновану на асоцијативном повезивању различитих лексема које именују исте

или сличне садржаје (значења), односно синонимија је лексички механизам повезивања

синонима. Ако имамо у виду семски састав синонима, они имају исту архисему и бар једну

или више диференцијалних сема: захжза – дижуа, лнплгнасжча – мнавлмжо, лопава –

хмаче. Извори за настанак синонима су следећи

позајмљивање: азугкап – кагиаоаз

стварање експресивне лексике: омавапж - ылщапж

стварање секундарних значења лексема: акцгл - еиапл (за дгпг)

творбени процеси: еаърпапж – рърпапж

Уколико имамо у виду једно значење лексема, и то оно на основу ког лексеме ступају у

синонимске односе, синониме делимо на апсолутне и релативне. АПСОЛУТНИ СИНОНИМИ су

синоними којима се подудара семантички садржај; имају исту експресивну и употребну

вредност и заузимају исто место у лексичком систему: тнабан – лдвадак – ойгл.

Апсолутне синониме немају просте речи као што су нрза, клга, гиава, чгежз или днвл.

РЕЛАТИВНИ СИНОНИМИ су оне лексеме код којих долази до неподударности: било у погледу

значења (делимична идентичност значења), било у погледу ескпресивне или употребне

вредности. Тако лексеме гиава и пжкпана имају исто значење, али се различито

употребљавају: лексема гиава припада стандарном језику, а пжкпана је маркирана

(слично: клвау – илва).

Када се у обзир узме цела полисемантичка структура двеју лексема које ступају у

синонимске односе, постоје тотална и парцијална синонимија. ТОТАЛНА СИНОНИМИЈА

подразумева подударања свих значења двеју лексема. Када је у питању ПАРЦИЈАЛНА

СИНОНИМИЈА, може доћи до подударања примарних значења двеју лексема и у том случају

се ради о правој синонимији (млзилк – дан). Постоји могућност да се подудари примарно

значење једне лексеме са секундарним значењем друге (мнлкжушжв – бжопан) и у том

случају је реч о неправој или контекстуалној синонимији. Трећа могућност је подударање

секундарних значења две лексеме: гиава и йлеаз су синоними само кад означавају майгп,

рй. Синониме треба разликовати од дублета: рвл – ртл, длзплнжуа – длзплнза...

31

Даринка Гортан Премк сматра да су АНТОНИМИ две лексеме чији семантички садржаји

имају исту архисему, исту једну сему и десемантизоване друге семе. То су речи супротног

значења. Антонимија се остварује код лексема које припадају истој лексичко-семантичкој

групи, нарочито код оних које означавају неку особину. Најизраженија је код придева,

именица и глагола.

Критеријуми за одређивање антонимије међу лексемама су следећи:

супротстављају се примарна значења лексеме (прави антоними [1:1], у неправе

антониме спадају односи [1:2], [2:1], [2:2])

семантичко саодношење: тестира се покушајем дефинисања једног антонима

путем другог, помоћу такозване „негативне дефиниције“. Лачза и лпау су лексеме

које не ступају у однос праве антонимије јер између њих не постоји семантичко

саодношење; не можемо да кажемо йачза чг лка злча кжчг лпау по моделу игм чг

лкач злчж кжчг нрдак.

између значења двеју лексема мора постојати симетрија: йнегпж и лблдавапж

нису антоними, већ су то йндща и шрбав. Лексема лблдавапж има једну

семантичку компоненту више.

Неправи су и ПРАГМАТИЧКИ АНТОНИМИ: лексеме које се не супротстављају међусобно

својим значењима, већ преко асоцијација, представа или традиционалних уверења

говорника: акцгл – цавл, Блг – цавл, нач – мазал.

Када говоримо о односу антонимије и полисемије, разликујемо пуне и непуне антониме.

ПУНИ АНТОНИМИ су они чија су сва значења супротстављена и ту се ради о правој

антонимији (дрблз – мижпаз). НЕПУНИ АНТОНИМИ су они код којих се подударају само:

секундарно и примарно значење: вгдан – кгнаомлилдгк

секундарна значења: акцгл – ижоау

опрдгк

тиадак

мнлтиадак

йиаз

плмижзаоп

плмал

внръ

внгл

32

Типологија правих антонима:

Према значењу, разликујемо две групе антонима: оне који имају лексикализовану

архисему и оне који је немају. Тако антоними типа йрхзанау - дгка имају

лексикализовану архисему шрдозл бжъг, а антоними дрблз – мижпаз је немају.

Када се у виду има остатак значења, постоје такође две групе антонима:

градибилни (степеновани) и неградибилни (нестепеновани). Супротност значења

код градибилних антонима заснива се на принципу „знатна заступљеност –

незнатна заступљеност“: плмал – тиадак, вжолз – кжеаз, мижпаз – дрблз.

Супротност значења код неградибилних антонима заснива се на принципу

„присуство – одсуство“ неке особине: еднав – блигопак, джв – йнпав, йлнаиак –

кгйлнаиак, онгъак – кгонгъак

Према структури, разликујемо две групе антонима: једнокоренске (йлнаиак –

кгйлнаиак, рзроак – кгрзроак) ж наеклзлнгкозг (бне – омлн, пжт – гиаоак).

Додавањем префикса „не-“ не добија се увек антоним неке лексеме, него се може

добити нова лексичка вредност: влша – кгвлша, млвгншжв – кгмлвгншжв.

ХИПОНИМИЈА је однос инклузије, укључености и заснива се на вези између надређеног

појма и подређених појмова. Надређени појам је ХИПЕРОНИМ, а подређени ХИПОНИМ. Тако је

лексема увгп хипероним за лексеме шрбжфжуа, иаиа, нрда. У истом примеру, однос

хипонима шрбжфжуа, иаиа и нрда је КОХИПОНИМИЈА. Однос хипонима и хиперонима зове се

ТАКСОНОМИЈА. Уколико су хипоними део хиперонима (као ижоп и опабил у односу на

увгп), тај однос се назива МЕРОНИМИЈА (МЕРОНОМИЈА).

Хиперонимско-хипонимски однос у лексичком систему одржава организацију појмова у

стварности. Хипероним и хипоним могу ступити у однос контекстуалне синонимије,

неправе синонимије. У следећим примерима су ружа/цвет и пас/животиња неправи

контекстуални синоними јер су две ознаке за исти референт.

► Олзилкжл йж чг нрдр еа нлцгкдак. Сач увгп чг рзнаожл фжпавр олбр.

► Идгй да мнлхгпай моа. Са джвлпжща йж лдрежйа йклгл внгйгка.

33

ХOMОНИМИЈА је врста формално-садржинских односа међу лексемама. Хомоними су

лексеме чија је формална структура идентична, али се њихово значење не може довести

ни у какву везу. Хомонимију од полисемије разликујемо према значењу (код полисемије

постоји веза између значења) и творбеним карактеристикама (мли – млианкж; мли –

мликж). Извори за настанак хомонимије су следећи:

распад некадашње полисемантичке структуре (злкау – кжп, джуа; злкау –

млоигдщж пнгкрпаз; злкау – опана йгна еа дрджкр: ови хомоними су некада

вероватно били једна лексема )

позајмљивање (ижна – жкопнрйгкп; ижна – ваирпа)

творба речи (придев банозж од именица бан, Бан и бана)

фонетске промене

Типови хомонима:

ПРАВИ ХОMОНИМИ су хомоними који припадају истој врсти речи и притом остварују

подударност у свим граматичким облицима, те подударност у погледу изговора:

апиао – озрм гглгнасозжт занапа

Апиао – йжплилхзл бжъг

апиао – внопа пзакжкг

Апиао – миакжка р Аснжуж

ХОМОМОРФИ су лексеме које се по облику (распореду гласова) подударају само у

неким граматичким облицима:

бнлч – днргл ижуг чгдкжкг жймгнапжва

бнлч – жйгкжуа

ХОМОГРАФИ су различите речи истог графемског састава: исто се пишу, а различито

изговарају.

гнад (каогшгкл йгопл) : гнад (внгйгкоза кгмлглда)

ирз (лнрдчг) : ирз (млвнъг)

34

ПАРОНИМИ су истокоренске лексеме које припадају истој врсти речи, имају слично

значење, али нису међусобно заменљиве у истом контексту (клвжкозж : клвжканозж;

шрбжпгш : шрбжйау; мнгвждгпж : мнгдвждгпж; жопнаджпгш : жопнаджваф).

Да би речи биле пароними, оне морају задовољити следеће критеријуме:

I морају припадати истом језику

II у оквиру тог језика морају припадати истом идиому

III морају припадати истом временском одсечку

IV морају припадати истој лексичко-семантичкој и лексичко-граматичкој групи

V морају припадати истој творбеној породици

VI морају имати делимично подударну фонолошку структуру

VII морају имати делимично подударну семантичку структуру

СИНТАГМАТСКИ ОДНОСИ успостављају се међу лексемама у линеарном низу. У том погледу

се посматрају спојеви лексема које су међусобно удруживе. Може да се узме у обзир један

члан споја или цели спој. За синтагматске односе лексема користе се различити термини-

лексичко слагање, лексичка спојивост, семантичка позиција, лексемска валентност и

колокација.

Термин КОЛОКАЦИЈА потиче од латинског collocare и значи „стављање нечега заједно или

напоредо са нечим другим“. Реч „колокација“ појавила се у 17. веку, али као термин

почиње да се употребљава тридесетих година ХХ века. У лингвистику је уводи Ферт

педесетих година ХХ века. Колокације су лексички спојеви:

чаза гиавлблша ≠ окадка гиавлблша

плмил мнгмлнрфжпж ≠ окадкл мнгмлнрфжпж

плмал длфгз ≠ внръ длфгз

35

Твртко Прћић каже да је колокација „уобичајен, понекад редован спој једне лексеме с

неком другом унутар одређене синтаксичке јединице: синтагме или реченице“. Особине

колокација су следеће: минимална или могућа заменљивост чланова колокација, слаба

постојаност и прозирност. Чланови споја називају се КОЛОКАТИ, а способност удруживања

лексеме са другим лексемама КОЛОКАБИЛНОСТ. Она је условљена семантичким чиниоцима,

али и прагматичким. Тако се глагол мжпж користи уз именицу која означава течност, али

се за ормр не каже да се мжчг – већ да се чгдг.

Чланови колокације нису равноправни: један је примарни, а други секундарни. Када

посматрамо колокације на нивоу реченице, посматрамо субјекатско-предикатску везу:

уколико је примарни колокат именица, секундарни је глагол (клвжкг жеиаег, мнлбигй

каопачг). На синтагматском нивоу јављају се овакве колокације:

глагол2 + именица1 : влежпж бжужзи, опгъж жозропвл

придев2 + именица1 : фжопа оавгоп, блгапл жозропвл

прилог2 + глагол1 : брзваикл мнгвлджпж, йаншжвл наджпж

прилог2 (најчешће за интензитет) + придев1: иазл еамашжв, дрблзл млвнгцгк

именица2 + именица у генитиву1 : фаха влдг, пабиа флзлиадг

Лексеме фаха, пащжн и блзаи у колокацијама фаха влдг, пащжн ормг и блзаи вжка су

ПАРТИКУЛАРИЗАТОРИ САДРЖИВАЧИ. У неким случајевима могуће их је изоставити (Олчгл чг

ормр. – Олчгл чг ормг.) Постоје такође и ПАРТИКУЛАРИЗАТОРИ УОБЛИЧИВАЧИ. То су лексеме

гнрдва, брзгп и мнайгк у колокацијама гнрдва окгга, брзгп нрда и мнайгк злог.

Својство лексема које се састоји у њиховој способности да се узајамно привлаче и

колоцирају с одређеним спектром других лексема зове се КОЛОКАЦИОНИ ОПСЕГ. С обзиром

на колокациони опсег, лексеме могу бити:

ОТВОРЕНЕ: влежпж, грнапж, зрмжпж (...) бжужзи

ОГРАНИЧЕНЕ

ВЕЗАНЕ (ИДИОМИ)

Када су у питању устаљени, окамењени спојеви међу речима, за њих се користи термин

ИДИОМ, али и ФРАЗЕОЛОГИЗАМ. Дисциплина која изучава ову појаву зове се фразеологија.

Осим тих термина, у употреби су и: фразеолошки обрт, фразеолошка јединица, устаљени

обрт, фразем. Тако фразеологизам бжпж жейгцр Ружиг ж Ханжбдг вуче порекло из

митологије и заправо значи бжпж жейгцр двг лмаоклопж. Примери за фразеологизам су и:

огдгпж ка двг оплижуг, мнлдавапж йагир, мнлдавапж йафзр р ыазр, наджпж жомлд

джпа; али и скупови од две речи: Атжилва мгпа, уанозж нге и слично.

36

ФРАЗЕОЛОГИЗАМ је скуп од најмање две речи које су изгубиле своја примарна значења и

повезале се у једну нову значењску целину конотирајући нове садржаје. Категоријална

обележја фразеологизама су:

СТРУКТУРНА СЛОЖЕНОСТ: фразеологизам мора да има најмање две речи

(аиачбгглва оиайа, Атжилва мгпа)

РЕПРОДУКТИВНОСТ И ПОЗНАТОСТ: фразеологизам је јединица која постоји као

готов спој у језику који говорници понављају

СЕМАНТИЧКА МОНОЛИТНОСТ: лексеме у оквиру фразе не чувају свака за себе

своје значење, него се повезују и заједно обележавају нови садржај

СТАБИЛНОСТ ФОРМАЛНЕ СТРУКТУРЕ: структура се не мења; промене су понекад

могуће, али су и тада минималне (лзнгпапж ог вгпнр – лзнгпапж ог зазл

вгпан дрва; мнжйапж з онур - мнжйжпж з онур, лопавжпж кгзлга ка угджир

– лопапж ка угджир)

СТАБИЛНОСТ ЛЕКСИЧКОГ САСТАВА: подразумева минималну заменљивост

лексике (лбгъавапж еиапка бнда ж длижкг – лбгъавапж зриг ж гнадлвг,

блчапж ог овлчг огкзг – миахжпж ог овлчг огкзг, гигдапж зал пгиг р хангка

внапа – гигдапж зал пгиг р клва внапа)

СИНТАКСИЧКА НЕРАШЧЛАЊИВОСТ: подразумева да цели фразем има функцију

неког реченичног члана

ЕКСПРЕСИВНОСТ: подразумева однос говорника према неком појму (жнлкжча р

снаеглилгжейр йиад зал нлоа р млдкг); повезивање се често врши по

принципу супротности или преувеличавања; фразеологизми су у целости

експресивни

Неке фразе могу бити полисемичне. Тако фраза джъж гиавр може да значи млчавжпж ог,

ложижпж ог или лмлнавжпж ог. Дисциплина која се бави фразеологизмима је

ФРАЗЕОЛОГИЈА. Неки аутори разликују фразеологију у ужем и у ширем смислу.

► ФРАЗЕОЛОГИЈА У УЖЕМ СМИСЛУ обухватила би само фразеологизме.

► ФРАЗЕОЛОГИЈА У ШИРЕМ СМИСЛУ обухватала би не само фразеологизме, већ би се

бавила и пословицама (зл накл накж двг онгъг гнабж), изрекама (заокл Ланзл ка

Йлолвл опждг), цитатима (Зан ж пж, ожкг Бнрпг?) итд.

37

Постоје фразеологизми који су у синонимском односу. Тако уместо бгомлоижпж или

игкопвлвапж можемо рећи йиапжпж мнаекр оиайр, огдгпж ознхпгкжт нрзр, знаопж

Блгр дакг.

Од фразеолошке синонимије треба разликовати варијантне фраземе (уздизати дл кгбгоа

– реджеапж дл кгба; млзаеапж ербг – млзаеапж закыг; наопапж ог оа джвлплй –

наопачапж ог лд джвлпа).

Најчешће се фразеолошка антонимија заснива на лексичкој антонимији једне од

саставница фразема. То не мора бити саставни део фразема, али је по правилу онај који

омогућава да се између антонимског пара оствари значење супротности: джвгпж зал мао

ж йафза : джвгпж зал два глирба; джъж ожднл : омропжпж ожднл

Фразеологизми се могу класификовати на основу следећих критеријума:

.ОСОБЕНОСТИ СЕМАНТИЧКЕ СТРУКТУРЕ.

► КОМПОНЕНТНИ ФРАЗЕОЛОГИЗМИ: један од чланова чува неко од својих

лексичких значења, док су преостали чланови носиоци фразеолошког

значења: еашрбжпж ог дл рхжчр, кгйапж мнгбжчгкг манг, еадрджпж ог дл

внапа, лбгъавапж бнда ж длижкг, джвгпж зал гнлс.

► ГЛОБАЛНИ ФРАЗЕОЛОГИЗМИ: цео фразем је носилац фразеолошког значења

еамнджпж кгзлйг флнбр (камазлопжпж), дапж кгзлйг мл клор (жопръж,

жегнджпж), лфжпапж кгзлйг брзвжур (жегнджпж).

.ГРАМАТИЧКА СТРУКТУРА.

► РЕЧЕНИЧНИ НИВО: фразем може имати структуру непотпуне реченице

(чгежз еа ербг), просте реченице (кг да йр цавл йжна, злиа ор йр млхиа

кжебндл, мал йр чг зайгк оа онуа) или сложене реченице (кж ирз чгл, кжп

ирз йжнжоал)

38

► СИНТАГМАТСКИ НИВО: синтагматски фразем може да буде у напоредном

односу (Рлдлйа ж Глйлна, опнат ж пнгмгп, кж знжв кж дрдак) или

зависном (унка лвуа, пнжкагопл мнаог, бгиа внака, кгйапж диазг ка

чгежзр, гигдапж о вжожкг, бжпж йащж лд йазлвлг енка, кг вждгпж дашг лд

клоа)

► ПРЕДЛОШКЕ КОНСТРУКЦИЈЕ: конструкције предлога и именице (лд гиавг дл

мгпг, мнгзл клъж, о клгр, же мнвг нрзг) којима се може придружити и глагол

► ПОРЕДБЕНЕ КОНСТРУКЦИЈЕ: цели фразем је поредбена конструкција (зал

ка диакр, зал лд хаиг, зал гнлй же вгдна кгба, оиагапж ог зал мао ж йафза,

фрвапж зал егкжур лза, наджпж зал унв, лбжиаежпж зал йафаз лзл захг)

.ЛЕКСИЧКИ САСТАВ. Разликују се фраземи који садрже лексеме које се односе на

појмове из човековог окружења или на самог човека (А), те фраземи мотивисани

човековим професионалним, политичким и друштвеним понашањем (Б).

► СОМАТИЗМИ: лексеме којима се именују делови људског тела (опапж ка

овлчг клгг, мнрджпж нрзр омаоа, джъж нрзг лд овгга, грнапж кло оврда)

► ФИТОНИМИ И ЗООНИМИ: лексеме којима се означавају имена биљака и

животиња (джвгпж зал мао ж йафза, бжпж р овазлч флнбж йжнлцжча)

► ЛЕКСЕМЕ КОЈИМА СЕ ИМЕНУЈЕ НЕОРГАНСКИ СВЕТ (онавкжпж оа егйшлй,

глвлнжпж р вгпан, мнлмаопж р егйшр)

► ПОЈМОВИ ВЕЗАНИ ЗА КУЋУ, ПОКУЋСТВО, КУЛИНАРСТВО (еамнджпж злйг флнбр,

мнлъж знле жгигкг рхж)

► ПОЈМОВИ ВЕЗАНИ ЗА ОДЕЋУ (лопапж знапзжт нрзава, опгеапж зажх)

► ПОЈМОВИ ВЕЗАНИ ЗА ДРУШТВЕНЕ ИГРЕ (лпзнжпж занпг, згу р нрзавр)

► АНТРОПОНИМИ (кгвгнкж плйа)

► ФРАЗЕМИ СА ЕТНИЦИМА (мрхжпж зал Срнфжк, мнавжпж ог Екгиге)

► ФРАЗЕМИ СА ТОПОНИМИМА (знрджпж зал зжха лзл Йнагрчгвуа, лпзнжпж

Айгнжзр)

39

► ПОЈМОВИ ВЕЗАНИ ЗА ПОМОРСТВО (джъж ожднл, милвжпж мркжй чгднжйа)

► ПОЈМОВИ ВЕЗАНИ ЗА ВОЈСКУ (илйжпж злмша, джъж бгир еаопавр)

► ПОЈМОВИ ВЕЗАНИ ЗА ЛОВ И РИБОЛОВ (злмапж чайр, бауапж рджур)

► ПОЈМОВИ ВЕЗАНИ ЗА ТРГОВИНУ (мнлдавапж йагир, зрмжпж йафзр р ыазр)

► ПОЈМОВИ ВЕЗАНИ ЗА АДМИНИСТРАЦИЈУ (озжкрпж о дкгвклг нгда)

► ПОЈМОВИ ВЕЗАНИ ЗА СПОРТ (жгнапж ка мнвр илмпр, еадапж кжеаз рданау)

.ЗНАЧЕЊЕ.

► ФИЗИЧКИ ИЗГЛЕД ЧОВЕКА (зал лд бнгга лдвашгк, злоп ж злда, йлдг влир

нгм да жхфрма)

► ОСОБИНЕ (У ПСИХОЛОШКОМ ПОГЛЕДУ) (млзлкджнгка пжзва, овг йр чг навкл

дл Йлолва, кг бж кж йнава егаежл, ека гдг ж цавл омава, лзнгъг ог зазл

вгпан дрва, жйа лбнае зал цлк, огдгпж ка двг оплижуг, бге диазг ка чгежзр,

пнаджпж диазр р чачгпр, жйапж дргафаз чгежз, жйапж хжнлзр нрзр)

► ПОНАШАЊЕ У ДРУШТВУ И МЕЂУЉУДСКИ ОДНОСИ (дапж мл клор, длбжпж мл

клор, мнлмропжпж злга знле хазг, връж злга еа кло, еайаеапж лфж,

млдйгпапж клгр, кавръж ка паказ игд, опавжпж нрзр р вапнр,

млдйгпкрпж игца, оапгнапж р ълхаз, мнгвгопж дгдклг мнгзл влдг,

маежпж зал йаил влдг ка диакр)

► ПОЛОЖАЈ У ДРУШТВУ ( злиа ор жй млхиа кжебндл, жевръж дгбшж знач,

маопж о злща ка йагануа, омаопж ка кжозг гнакг, маиа йр чг огзжна р йгд,

онгъа йр ог ойгхж, млъж еа нрзлй)

► ОСЕЋАЊЕ И РАСПОЛОЖЕЊЕ (лбгожпж кло, ропапж ка игвр клгр, казнжвл

каоацгк, бжпж ка знач онуа)

► ЧОВЕКОВЕ (НЕ)АКТИВНОСТИ (джъж овг фгпжнж рвжо, йиапжпж мнаекр

оиайр, длзлк млм ж чанад знопж, мнгожмапж же хрмшгг р мнаекл, твапапж

ечаиг, знаопж Блгр дакг)

40

Живописније изражавање нарочито се постиже у новинским текстовима фразеологијом

која је пореклом из фолклора, те из разних других препознатљивих културно-историјских

извора; фразеологијом која носи традиционална обележја живота народа на овом

простору. Осим правих фразеологизама, у новинским текстовима срећу се и други

устаљени скупови речи који су у извесном смислу такође маркирани експресивношћу. То

су пословице, изреке, разни цитати итд. У новинама се срећу следећи функционално-

стилски слојеви фразеологије:

ИНТЕРСТИЛСКИ СЛОЈ - неутрална фразеологија која није карактеристика ниједног

посебног стила: рмадапж р лфж, жеаъж р оронгп

СЛОЈ КЊИЖЕВНЕ ФРАЗЕОЛОГИЈЕ - Рлилйлкозл нгхгщг, жейгцр Ружиг ж Ханжбдг

ФРАЗЕОЛОГИЈА + ТЕРМИНИ - дапж егигкл овгпил, бжпж мнва вжлижка, опавжпж

ка дкгвкж нгд

СЛОЈ РАЗГОВОРНЕ ФРАЗЕОЛОГИЈЕ - маопж о знрхзг, твапапж ечаиг

СЛОЈ ПАРАКЊИЖЕВНЕ ФРАЗЕОЛОГИЈЕ - кгзж клвж зижкуж, лнилвж накл игпг

Функције фразеологизама у новинарству:

описивање одређене активности (мнгглвлнж ор знгкриж оа йнпвг пафзг,

еаорзапж нрзавг, илвжпж р йрпклй, лопавжпж ка угджир)

реферисање о стању, положају, ситуацији (каъж ог р кглбнаклй гнлдцр, глнгпж

млд клгайа, мрзиа пжзва)

изношење карактеристика неког предмета о ком се говори (оиаба пафза,

хмакоза огиа, аиачбгглва оиайа, ожпка блнакжча, знрмка евгнза)

процењивање предмета о ком се говори (кг внгдж кж мл ириг дрвака, бжпж

млоигдща нрма ка овжнаиж)

Иновирање фразеолошких јединица у новинском тексту своди се најчешће на промену

лексичког састава фразеологизама (наслов Мгчгджкопвл еайножил джур изведен од

фразема млйножпж злкуг), комбиновање две фразе (наслов Огфап овнхгклг фжка

изведен од фразема дапж кгфгйр мгфап и длвгопж злга мнгд овнхгк фжк) и разбијање

семантике (...зада чг нгф л жевлер, каха злймакжча млонъг ка оужиайа ж танжбдайа

овгпозг мжчауг...)