istorija srpskog stripa

Zlatno doba srpskog stripailiStrip u Srbiji 1935 – 1941

"Projekat Rastko" - Biblioteka srpske kulture na Internetu, jul 1999.

Strip u Srbiji začet je u drugoj polovini XIX veka u brojnim humorističkim, dečjim listovima i kalendarima kao razvijeni oblik karikature. Međutim, usled objektivnih istorijskih okolnosti srpski strip će u jednom dužem vremenskom periodu, koji se proteže do sredine tridesetih godina, biti zaustavljen u svom evolutivnom razvoju.

Od 1912– 1918. Srbija je učestvovala u tri rata: dva balkanska rata (I - Grčka, Bugarska i Srbija se oslobađaju od Turaka, II - Bugarska protiv Grčke i Srbije) i Prvom svetskom (agresija Austro-Ugarske i Bugarske na Srbiju), iz kojih je izašla kao pobednik, ali sa ogromnim ljudskim žrtvama i materijalnim razaranjima: trećina stanovništva poginula, 50% svih muškaraca. Po završetku Prvog svetskog rata došlo je do krupnih društvenih, ekonomskih i političkih promena u Evropi. U Srednjoj i Jugoistočnoj Evropi pojavljuje se niz nacionalnih i višenacionalnih građanskih država. Jedna od njih je i Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca formirana 1. decembra 1918. godine u čijem se sklopu našla i doratna Srbija. Od 1929. Kraljevina SHS menja naziv u Kraljevina Jugoslavija. Narodi koji su se našli u novoformiranoj državi bili su na različitim stupnjevima ekonomskog i kulturnog razvitka. Pri tom je opšti kulturni i obrazovni nivo Jugoslavije, kako u gradu tako i na selu, zaostajao za Zapadnom Evropom. Prema popisu stanovništva iz 1921. godine u Kraljevini SHS je od ukupnog broja stanovnika (12,000.000) iznad dvanaest godina starosti bilo nepismeno 51,5%.

U srpske novine strip je ušao indirektno – preko dodataka za najmlađe. Prvi takav dodatak uvela je Politika početkom 1930. godine. U to vreme ni jedan dnevni list nije imao posebnu stranu za decu. Po uzoru na Politiku slične dodatke će uvesti i dnevnici Vreme i Pravda, ali i neki nedeljni listovi. U njima su i dalje dominirale strip-šale zabavnog ili edukativnog sadržaja sa tekstom ispod slika koji je najčešće bio pisan u stihu. Takvi prilozi, bez oblačića i bez stalnih likova, bili su prvenstveno usmereni na najmlađu publiku.

U vreme kada je novi medij tek utirao put ka osvajanju stalnog prostora u dnevnoj i nedeljnoj štampi pojavio se u Beogradu 7. januara 1932. godine ilustrovani dečji list Veseli četvrtak. On je predstavljao značajnu novost u dotadašnjoj izdavačkoj praksi, jer je odvojio neuobičajeno veliki

prostor za stripovane priloge, koji su, međutim, umesto oblačića za govor imali štampane potpise. Na njegovim stranicama prvi put se pojavio Miki Maus (Mickey Mouse) od Volta Diznija (Walt Disney) u storiji pod naslovom "Doživljaji Mike Miša", ali u obradi domaćih autora: crtača Ivana Šenšina i scenariste Božidara Kovačevića. Tih godina Miki Maus bio je predmet interesovanja i drugih stvaralaca u Srbiji. Paralelno sa njegovim avanturama u Veselom četvrtku, u podlistku za najmlađe lista Vreme, "Dečjem Vremenu", izlazio je strip "Doživljaji miša Mike i majmuna Đoke" ruskog emigranta Sergija Mironovića Golovčenka. Pored Miki Mausa u Veselom četvrtku su se pojavili i Adamson, Bim i Bum ("Katzenjammer Kids") i Mačak Feliks ("Felix the Cat") pod raznim imenima sa propratnim tekstom ispod slika, pisanim u stihu. Tako je početkom treće decenije ovog veka, dok su čitaoce u SAD počeli da zabavljaju prvi junaci avanturističkog stripa, u srpskom, kao uostalom i u evropskom stripu, još uvek vladala ta pseudoliterarna tradicija sa opisima ispod slika. Premda Veseli četvrtak nije bio dugog veka, ugasio se sa 39. brojem 28. septembra 1933. godine, on je tokom dvogodišnjeg izlaženja odigrao važnu ulogu jer je trasirao put budućim izdavačima stripovanih listova.

Nacionalni novinski strip, poput onog u SAD, u Srbiji nije mogao da se razvije, jer jednom kada su se otvorile prema ovom mediju, novine su interesovanje svojih čitalaca uspevale da zadovolje kvalitetnijim i jeftinijim uvoznim stripovima. To ni u kom slučaju ne znači da nacionalni strip, pored uvoznog, nije dobijao prostor u dnevnim, nedeljnim ili dečjim listovima. Naprotiv, u tom pogledu značajnu ulogu odigrali su vodeći beogradski dnevni listovi Politika i Vreme. Oni su povremeno donosili stripovane priloge domaćih autora, kako na svojim stranama tako i u dečjim dodacima. Osim toga pokrenuli su i specijalizovana strip- izdanja.

Bomba X-9

Događaj, koji je možda jedan od najznačajnijih u istoriji srpskog i jugoslovenskog stripa zbio se 21. oktobra 1934. godine na stranicama Politike. Tog dana, samo mesec dana nakon što je okončan u SAD, Politika je preko cele strane donela šest kaiševa stripa "Detektiv X-9" ("Secret Agent X-9") Aleksandra Rejmonda (Alexander Raymond) i Dešajela Hemeta (Dashiell Hammett). Njegovo objavljivanje je predstavljalo pravu senzaciju. Tolika je to novost bila da je čak trebalo pronaći naziv za novi medij. To je učinio Duda Timotijević, jedan od urednika Politike. On je iz originalnog naziva na engleskom jeziku (comics strip) zadržao samo drugi deo sintagme – strip. Najavljen kao: "najnovije čudo našeg vremena", "roman koji se čita dva minuta dnevno", "kućni bioskop", strip je preko noći osvojio čitaoce. Ubrzo su za Politikinim primerom krenuli i drugi listovi. Najbrže je bilo Vreme, koje je 10. januara 1935. otpočelo objavljivanje stripa "Radio patrola" ("Radio Patrol"), a tri dana kasnije i stripa "Tim Tajlor" ("Tim Tylers Luck"). Objavljivanje prvih avanturističkih stripova u Politici i Vremenu, pored toga što je predstavljalo svojevrsnu senzaciju, podsticajno je delovalo i na domaće autore. Prvi se oglasio Vlasta Belkić u ilustrovanom listu Nedelja. Inspirisan Rejmondovim i Hemetovim stripom, on od 24. februara do 7. aprila 1935. godine objavljuje kriminalistički strip "Avanture detektiva Hari Vilsa". Vlastimir Vlasta Belkić (Beograd, 1896- ? ) više je ostao upamćen po zanimljivim naslovnim stranama i karikaturalnim stripovima sa Diznijevim i drugim popularnim likovima iz sveta stripa, crtanog i igranog filma, rađenim za Miku Miša, nego po svom prvencu koji je bio opterećen brojnim početničkim slabostima. Samo mesec dana kasnije, 23. marta iste godine, Đorđe Lobačev i Vadim Kurganski u ilustrovanom listuPanorama otpočinju kriminalističku storiju "Krvavo nasledstvo" pod pseudonimom Džordž

Strip i Vladimir Cilić. Pomenuti strip redakcija Panorame najavljuje kao "združeno delo jednog Jugoslovena i Amerikanca", koji će čitaocima pružiti "jedan izvanredan događaj iz našeg života – na jedan potpuno amerikanski način". Nekako u isto vreme u jednom dečjem listu Aleksije Ranhner prema scenariju Slavka Petrovića crta strip "Zadrugarsko srce", opredeljujući se za folklornu tematiku. Iz ovog perioda datira i debeljuškasti Stojadin Mome Markovića, koji se pojavio u novopokrenutom humorističkom listu Ošišani jež. Stojadin će i narednih godina zabavljati čitaoce Ošišani ježa kao junak pojedinačnih tabli, ali i celovitih epizoda. Iako je pomenuti strip bio humorističko-satiričnog profila, virtuozni Marković ge je uspešno crtao u klasičnom realističkom stilu koji je vladao tridesetih godina, dok se na pisanju scenarija ogledalo više različitih autora.

Uporedo sa realističkim avanturističkim stripom srpske dnevne listove osvaja i karikaturalni strip. I tu opet prednjači Politika koja 20. januara 1935. donosi geg-tablu sa Diznijevim Miki Mausom (Mickey Mouse) pod naslovom "Mikijeva savest", a samo mesec dana kasnije i prvi humoristički strip u nastavcima "Plutonova velika trka" ("Mickey Mouse and Pluto the Racer"). Miki Maus bio je već dobro poznat mnogim čitaocima sa filmskog ekrana. U januaru te godine, na primer, on je uveliko uveseljavao posetioce prestoničkog bioskopa "Koloseum". Od tog trenutka Diznijevi junaci će postati neka vrsta zaštitnog znaka lista Politika. Pored Miki Mausa i Paje Patka (Donald Duck) u Politici su objavljivane i "Sili simfonije" ("Silly symphonies") na čijem su prevođenju radili vrsni novinari Duda Timotijević, Bata Vukadinović, pa čak i direktor ove ugledne novinske kuće Vladislav Ribnikar. Miki Maus i Paja Patak, kao i ostali junaci Volta Diznija, uživali su tih godina zaista veliku popularnost. Zbog toga će njihova imena, pogotovo Mikijevo, biti rado korišćena za nazive stripovanih listova (Mikijeve novine, Mika Miš, Mikijevo carstvo, Paja Patak).

Iznenađeni brzinom kojom je novi medij sticao popularnost, izdavači su počeli da razmišljaju i o drugim oblicima korišćenja stripa. I tako su se već u proleće 1935. godine pojavili Strip i Crtani film, prvi specijalizovani strip-listovi. Te godine u Srbiji dolazi do oživljavanja privrednog razvoja, što se odrazilo i na razvoj štamparstva kroz porast štamparskih porudžbina. Beograd, koji je neposredno posle Prvog svetskog rata imao svega dve štamparije, krajem tridesetih godina postaje najveći štamparski centar ne samo Srbije nego i Jugoslavije. Na pojavu listova Strip i Crtani film, međutim, uticali su i neki događaji vezani za razvoj stripa u Evropi, posebno u Francuskoj i Italiji. Naime, odlučujući prodor američkog stripa u ove dve zemlje obeležen je pokretanjem italijanskog lista L' avanturoso 14. oktobra 1934. godine firentinskog izdavača Nerbinija i francuskog lista Le Journal de Mickey 21. oktobra 1934. godine (vremenski se u potpunosti poklapa sa početkom objavljivanja "Detektiva X-9" u beogradskoj Politici) pariskog izdavača Pol Vinklera (Paul Winkler). Nema nikakve sumnje da su ova izdanja, uz italijanske listove Topolino i L Audace, kao i francuske Robinson i Hop-la, izvršila određeni uticaj na slične listove u Srbiji. Tako je Strip po svojoj opremi, formatu i broju strana bio koncipiran po uzoru na Nerbinijev Topolino. Čak je, od 21. broja, imao i identično zaglavlje sa ucrtanim Miki Mausom. Ovakav koncept strip-listova na novinskom formatu, pre no što će se definitivno ustaliti magazinski format, sledili su i drugi predratni izdavači: I. Zrnić (Crtani film), J. Grdanički (Crveni vrabac), A. J. Ivković (Robinson, Tarcan), list Vreme (Vreme strip) i list Politika (Politikin zabavnik). Izuzev Politikinog zabavnika, koji izlazi i danas, svi pomenuti listovi bili su manje ili više kratkog veka.

Strip

Prvi srpski list u kome je strip zauzimao dominantno mesto pojavio se u Beogradu 10. aprila 1935. godine pod naslovom Strip kao dodatak ilustrovanog listaPanorama. Prvi broj Stripa deljen je besplatno u reklamne svrhe. Njegov izdavač, odnosno izdavač Panorame, bio je Anatolije Ivanović, vlasnik izdavačkog i štamparskog preduzeća "Narodna prosveta", a urednik (od 40. broja i vlasnik) Vojin M. Đorđević. Strip" je izlazio do 4. juna 1936. godine, kada se nakon četrnaest meseci ugasio sa 63. brojem. Pored Flaš Gordona (Flash Gordon), koji je bio stalni sadržaj lista, Strip je doneo čitav niz premijernih ostvarenja čiji su autori bili pretežno ruski umetnici, izbeglice-emigranti. Oni su se u borbi za egzistenciju prihvatali svakojakih poslova, pa čak i tako prezrenih zanimanja kakvim se u Jugoslaviji dugo smatralo crtanje stripova.

U Kraljevinu SHS ruske izbeglice-emigranti stižu nakon Oktobarske revolucije i građanskog rata od početka maja 1919. do kraja 1921. godine. S obzirom na istorijske veze i versku pripadnost, najviše ih se zadržalo u Srbiji i u Beogradu. Većina je imala srednje i visoko obrazovanje i znala strane jezike. U međuratnom periodu ruski stvaraoci ostavili su dubok trag u kulturnom, naučnom i društvenom životu. Pored uticaja na opštu kulturu praktično su formirali beogradski balet i operu, utemeljili pozorišnu scenografiju, dali ogroman doprinos u arhitekturi, a ilustraciju i strip doveli do evropskog nivoa.

Već pomenuti Vadim Kurganski i Đorđe Lobačev u Stripu objavljuju strip "Zrak smrti" inspirisani romanom A. Tolstoja "Hiperbolid inženjera Garina". To je bio drugi rad tandema Lobačev-Kurganski. Vadim Kurganski se nakon toga povukao iz ovog posla. Umro je u SAD polovinom sedamdesetih godina. Đorđe Lobačev je nastavio da se bavi stripom radeći prema sopstvenim scenarijima ili adaptirajući literarne predloške. Istaknuti karikaturista Ošišanog ježa Nikola I. Tiščenko, pod pseudonimom Ten objavio je na naslovnoj kolornoj strani strip "Šaljivi doživljaji detektiva X-9". Kao što se iz samog naslova može zaključiti radilo se o parodiji tada veoma popularnog stripa "Detektiv X-9". Pored Lobačeva i Tiščenka na stranicama Stripa debitovao je i njihov zemljak Nikola Navojev čiji će raskošni talenat zablistati punim sjajem tek na stranicama Mikijevog carstva. Navojev je ostavio za sobom impozantan opus od preko 40 kompletnih stripova. Za Strip je nacrtao više storija: "Rat pod zemljom", "Crna krila na ostrvu Amazona", "Lovci orhideja smrti", "Moderni gusari" i druge. Ali, najzanimljivija od svih bila je priča o Tarcaneti, polunagoj i poludivljoj devojci iz džungle.

Samo dve nedelje nakon izlaska prvog broja Stripa, 25. aprila 1935, uJugoslovenskim ilustrovanim novinama beogradskog izdavača Ivana Zrnića pojavio se prvi broj Crtanog filma. Kao i Strip i on je naišao na slab prijem kod čitalaca, ali je za razliku od svog prethodnika uspeo da se održi sve do 30. septembra 1936. godine. Bio je grafički siromašniji i dobrim delom je bazirao svoj sadržaj na već prevaziđenoj stripovskoj formi sa tekstom ispod slika. Pored "Tarzana" Harolda Fostera list je donosio i Diznijevog Miki Mausa u obradi malo poznatih domaćih autora, zatim "Tri ugursuza" ("Les Pieds Nickeles") Luja Fortona (Lois Forton), kao i strip Džo Mak Manusa (George McManus) "Porodica Tarana" ("Bringing Up Father") pod nazivom "Fema i njen Joca". Iako je redakcijaCrtanog filma u svom prvom broju pozvala na saradnju "crtače, dame i gospodu, sve one koji smatraju da bi ih zanimao ovaj način rada", odziv

je bio ispod svakog očekivanja. Za skoro godinu i po dana na njegovim stranama nije se pojavio nijedan domaći rad vredan pažnje.

Mika Miš i nastanak pravog i samosvojnog srpskog stripa

Ako su Strip i Crtani film bili prolazna etapa u ovoj oblasti izdavaštva to nije bio slučaj i sa Mikom Mišem kojeg je pokrenuo Aleksandar J. Ivković u Beogradu 21. marta 1936. godine. Aleksandar J. Ivković (Odesa, 1894 – Beograd, 1969) držao je između dva rata Izdavačko knjižarsko preduzeće i fotocinkografiju "Rus". Došavši iz Rusije oženio se Srpkinjom Darinkom Ivković i uzeo njeno prezime. Godine 1937. sa L. Lustigom osnovao je preduzeće Universum Press koje se bavilo izdavanjem, izradom i distribucijom stripa. Iako je najavljen i koncipiran kao dečji list, Mika Miš je u početku donosio pored stripova i humor, pesmice, ukrštenice, zagonetke i slične priloge, on će ubrzo biti pretvoren u pravi strip list. Pod uredničkom rukom Milutina S. Ignjačevića Mika Miš će za relativno kratko vreme preuzeti vodeću ulogu u ovoj oblasti izdavaštva i zadržati tu čelnu poziciju sve do 4. Aprila 1941. kada je sa 504. brojem prestao da izlazi, jer je Hitlerova Nemačka počela da bombarduje Beograd dva dana kasnije. Svoj visoki renomeMika Miš umnogome duguje najpopularnijim junacima američkog stripa: Princu Valijantu (Prince Valiant), Fantomu (Phantom), Mandraku (Mandrake the Magician), Flašu Gordonu i drugim. Međutim, ugledu Ivkovićeve revije isto toliko su doprineli i stripovi grupe domaćih crtača. U prvo vreme prisutni su Nikola Navojev i Đorđe Lobačev, ali već 1937. pridružiće im se i ostali majstori beogradskog stripa. Okupljanje većeg broja kvalitetnih autora predstavljao je do tada jedinstven primer u istoriji srpskog stripa. Do početka Drugog svetskog rata na tlu Srbije ovdašnji su autori ostvarili impozantne opuse od po dvadesetak i tridesetak kompletnih storija, učinivši od Beograda tridesetih godina, bez preterivanja se može reći, jednu od prestonica evropskog stripa. Ne poričući izvesne uticaje, strip u Srbiji više nikada neće dostići takav stepen samosvojnosti i autentičnosti dajući svoj doprinos i u pripovedačkom i u grafičkom pogledu riznici evropskog i svetskog stripa. Gotovo da nema žanra u kome se srpski strip iz tog perioda nije oprobao (istorijski, pustolovni, vestern, naučno-fantastični, melodramski, kriminalistički). Naravno, ne uvek sa podjednakim uspehom. O tome tužno svedoče Šenšinov "Crveni bizon", Solovjevljev "Big Kid", Lobačevljev "Šeikov sin". Sve su to pokušaji značajnih autora. Međutim, na drugoj strani Šenšinovi "Hrabri vojnik Švejk", "Zvonar Bogorodične crkve", Solovjevljevi "Robin Hud", "Ajvanho", "Bufalo Bil", Lobačevljevi "Gospodar smrt", "Baron Minhauzen", "Baš Čelik", Kuznjecovljevi "Grofica Margo", "Tri života", "Pikova dama", "Bajka o caru Saltanu", Jankovićevi "Maksim", "Pop Ćira i pop Spira", "Ranhnerovi "Jadnici", "Revizor", Navojevljevi "Mali moreplovac", "Mladi Bartulo", "Zigomar", Lehnerovi "Džarto" i "Sigfrid", Markovićev "Stojadin" – sve su to redom pobrojana remek-dela u svom domenu stripske dramaturgije i na nju aplicirane forme. Što se tiče likovnih i stilskih odlika pobrojanih ostvarenja ona svojom raznolikošću i izvornošću nimalo ne zaostaju za svojim tematskim i žanrovskim bogatstvom. Uglavnom je reč o realističkim avanturističkim stripovima. Osim nekoliko izleta u karikaturalnu stilizaciju ("Boemi" Konstantina Kuznjecova i "Avanture nestašnog Bobia" Đuke Jankovića) ova vrsta je bila prilično zapostavljena. Najvažniji crtači tridesetih godina u srpskom stripu bili su: Đorđe Lobačev, Sergej Solovjev, Konstantin Kuznjecov, Nikola Navojev, Ivan Šenšin, Aleksije Ranhner, te Đuka Janković i Sebastijan Lehner. Uz već pomenutog Momu Markovića neophodno je istaći i Marijana Ebnera i Đorđa Malog. Svi su bili obrazovani i uneli su puno duha u svoje stripove.

Autori su uživali potpunu kreativnu slobodu. Nisu postojala nikakva ograničenja pri komponovanju table ili određivanju broja slika na njoj. Preovladavala je praksa da se stripovi rade od broja do broja, odnosno po nekoliko tabli unapred, pošto su objavljivani u nastavcima (u svakom broju po jedna tabla), a samo izuzetno se dešavalo da se predaju kompletni kao, na primer, za ediciju Mali zabavnik A. J. Ivkovića koja je donosila celovite i to uglavnom premijerne stripove mladih i talentovanih, ali i nedovoljno afirmisanih autora. Usled takvog načina rada dešavalo se da nastavak nekog stripa izostane iz jednog pa i više brojeva. To je uglavnom proticalo bez ikakvog komentara, ponekad je objašnjavano"tehničkim razlozima" ili je pravdano zdravstvenim stanjem autora, kao što je navela redakcija Paje Patkau svom jedanaestom broju: "Zbog bolesti našeg saradnika, u ovom broju nismo mogli doneti nastavak romana 'Krijumčari ljudi'". U jednom svom pismu iz 1985. godine Đorđe Lobačev piše na ovu temu: "Za Miku Miša i Mikijevo carstvo radio sam uglavnom iz broja u broj. Pred odlazak na odsustvo (otkada sam postao saradnik Politike, jer pre toga nisam ni pomišljao na odsustvo) spremao sam unapred table za mesec dana. Za Politiku i Politikin zabavnik imao sam, po pravilu, uvek nekoliko tabli (šlajfni) izrađenih unapred (najmanje za mesec dana). I unapred su bivali smišljeni svi scenariji. "Hajduk Stanko" je jedini strip koji je bio završen pre početka štampanja".

Sa izuzetkom Đorđa Lobačeva, Sebastijana Lehnera i donekle Konstantina Kuznjecova vodeći beogradski majstori su gotovo u potpunosti bili oslonjeni na tekstove svojih saradnika, a veoma često su kao predloške koristili književna dela, srpske epske narodne pesme i pripovetke. U izboru književnih predložaka nije bilo posebnih pravila. Podjednako su obrađivani strani i domaći pisci. Potreba za dobrim scenarijima bila je, barem kada je reč o Miki Mišu, izgleda veća nego za crtačima. Tako je uredništvo ovog lista polovinom juna 1937. raspisalo veliki nagradni konkurs "za nekoliko originalnih libreta" za strip. Tom prilikom istaknute su "oblasti" iz kojih treba da bude 'libreto': "fantastične, egzotične, kriminalno detektivske, u žanru stripova Detektiva X-9". Takođe se od učesnika zahtevalo da "razvoj radnje u stripu bude živ, sa brzim tempom i snažnim zapletom".

Crtači i scenaristi su se veoma retko potpisivali ili su to činili koristeći pseudonime koji su, kao po pravilu, imali amerikanizirani prizvuk. To je verovatno bilo zbog toga što je američki strip u to vreme bio najpopularniji, a i čitaoci su uvek više vrednovali ono što dolazi iz inostranstva. Đorđe Lobačev je, na primer, dugo među kolegama i prijateljima bio poznat kao Džordž Strip, jer se tako potpisao u svojim prvim stripovima. Nikola Navojev je koristio razne pseudonime od kojih je najpoznatiji Nick Woodly. I Konstantin Kuznjecov je u par navrata pribegao ovoj praksi potpisavši se kao K. Kulidž i Steav Doop.

U godinama pred rat film je u Srbiji bio glavna narodna zabava ali su bioskope posećivali i članovi najuglednijih srpskih porodica. Izdavači i urednici stripa su bili pasionirani filmski gledaoci. Neki, kao na primer Vojin M. Đorđević i Milutin S. Ignjačević i sami su se bavili filmom. A koliko se usadilo mišljenje da je strip po svom izrazu veoma blizak filmu svedoče i najave za stripove ili filmove u beogradskoj štampi. U tom pogledu ilustrativna je najava Diznijevog stripa "Plutonova velika trka" koji je početkom 1935. izlazio u Politici: "Danas je Miki sa celim svojim društvom prešao sa filmskog platna u stupce Politike". Razume se, mogle su se pročitati i obrnute reklame. Beogradski bioskop "Koloseum" 24. oktobra 1938. najavljuje novi film sledećim rečima: "Od sutra Flaš Gordon, najpopularniji strip-roman na filmu". A bioskop "Novaković" u prvoj polovini februara 1941. godine ovako preporučuje film o Tajnom

agentu X-9: "Prema čuvenom strip romanu Politike snimljen je najuzbudljiviji film svih vremena, isprepleten snažnom akcijom i do sada neviđenim herojskim podvizima neustrašivog tajnog agenta - džinovska senzacija kakve još nije bilo na bioskopskom platnu". Stoga nije čudno što su na autore okupljene oko tadašnjih strip izdanja, osim već pomenutih književnih predložaka, veoma inspirativno delovala i brojna filmska ostvarenja. Tome je verovatno doprinelo i to što je film takođe pribegavao obradi proznih dela pa je ponekad teško razlučiti da li je podsticaj za neki strip potekao sa velikog ekrana i li pročitane knjige. Međutim, kada se govori o ovom uticaju onda je neophodno napomenuti da se on nije ogledao samo u izboru tema i preuzimanju pojedinih obrazaca, nego i određenih formi izražavanja. Čak i letimičan pregled beogradskog filmskog repertoara i naslova stripova u beogradskim izdanjima ubedljivo svedoči o njihovoj zanimljivoj podudarnosti. Uzmimo za primer 1938. godinu. Desetog januara u bioskopu "Luksor" premijerno je prikazan film "Poštareva kći", a dve godine kasnije objavljen je u Miki Mišu istoimeni strip Aleksija Ranhnera. Istog meseca Beograđani su mogli da gledaju i "Taras Buljbu" kojeg će Nikola Navojev naredne godine po drugi put obraditi u stripu na stranicama Mikijevog carstva. A početkom februara na repertoaru bioskopa "Triglav" nalazi se film "Pikova dama", čija će ekranizacija inspirativno delovati na Konstantina Kuznjecova da dve godine kasnije kreira jedan od svojih najboljih stripova. Naravno, ovim se spisak uzajamnih veza stripa i filma ni izdaleka ne iscrpljuje.

Odomaćila se, takođe, praksa da se popularni roto-romani domaćih pisaca obrade i u stripu . To se obično događalo po objavljivanju pisane verzije ("Tajne Abisinskih gudura", "Carev štitonoša"). Bilo je, međutim, primera da roto-roman i strip izlaze istovremeno, kao što je to bio slučaj sa romanom "Crna maska ili lord Varvik". Ili, pak, da se u roto-romanu kao prilog donosi ukratko prepričan sadržaj u formi stripa ("Grešnica").

Aleksandar J. Ivković je plasirao mnoge stripove svojih saradnika, doduše bez njihovog znanja, u inostranstvo putem svoje agencije Universum Press, čiji se kopirajt često nalazio na crtežima domaćih autora. Teško je danas utvrditi šta je sve od autora iz Srbije plasirano van granica zemlje, ali je poznato da su neki njihovi radovi štampani u više francuskih listova. U listu Les Grandes aventuresobjavljivani su stripovi Đuke Jankovića ("La Course aux millions", "L' Enfant de la brousse"), Sergeja Solovjeva ("Le Mystere du Dalai-Lama"), Đorđa Malog ("Le Roi des contrebandiers"), Nikole Navojeva ("Le petit mousse", "Tarass Boulba") i Konstantina Kuznjecova ("Ali-Baba et les 40 voleurs", Orient-express"). Kuznjecovljevi stripovi štampani su i u nekim drugim francuskim listovima: Jumbo("Simbad le Marin"), Aventures ("Singes a nous laventure", "Le Descendant de Gengis-Khan"), Le journal de Toto ("Le Dragon vert"), Gavroche ("La Comtesse Margot"). Strip "Princeza Ru" od Đorđa Lobačeva izlazio je u listu Aventures pod naslovom "Princesse Thanit". Po ugledu na izdavača Mike Miša i Milutin Ignjačević je, pošto se odvojio i pokrenuo Mikijevo carstvo, uspeo da plasira neke stripove na francusko tržište, kao što je na primer "Džarto" Sebastijana Lehnera. Lehnerov strip je objavljen u francuskom listu Gavroche pod imenom "Sartor".

Cenzura

Od samog početka sadržina stripova je, zavisno od opštih društvenih kretanja, bila podvrgavana oštroj i nemilosrdnoj cenzuri. Uvek brižni cenzori su i u sadržini stripova pažljivo tragali za prikrivenim napadima na vlast. U istoriji srpskog stripa zabeleženo je više takvih primera,

naročito posle Drugog svetskog rata, a prvi poznati slučaj cenzurisanja stripa u Srbiji potiče iz 1937. godine. Tadašnjem državnom cenzoru koji je odobravao stranice dnevnog lista Politika učinilo se da u stripu "Miki i njegov dvojnik" ("Mickey Mouse as the Monarch of Medioka") postoje neke sličnosti sa prilikama na srpskom dvoru, odnosno sa onim što se tih dana pričalo po Beogradu: da knez Pavle Karađorđević namerava da preuzme presto maloletnom kralju Petru, pa je sprečio objavljivanje stripa, prva tri dana decembra, kao i 5. decembra. Zbog izveštavanja o ovom događaju iz Beograda je proteran novinar Hjubert Harison (Hubert Harisson), dopisnik "Njujork Tajmsa" i britanske novinske agencije Rojter. Kada je saznao za ovaj neprijatan događaj Volt Dizni je Politici uputio telegram u kome je, s blagom ironijom, izrazio žaljenje što je list zbog njegovog stripa imao neprilike.

Na sud zbog stripa

Godina 1938. bila je u Srbiji najplodnija po broju pokrenutih strip izdanja. Od njih pet, koliko se pojavilo, čak četiri je prestalo da izlazi iste, odnosno početkom naredne godine, dok je između dva došlo do velikog spora. Krajem marta u razmaku od samo jednog dana pokrenuta su dva nova lista. Ovakva pojava ne bi izazvala posebnu pažnju da joj nije prethodila neuobičajena zbrka, a potom i otvoren sukob izdavača, do tada nezapamćen u ovoj oblasti izdavaštva. U osnovi sukoba ležala je namera A. J. Ivkovića i I. Zrnića da svoje listove naslove Tarcan, odnosno Novi Tarcan, prema popularnom junaku E. R. Barouza. Iskoristivši suparničku reklamu u dnevnoj štampi, Ivković je uspeo da se pojavi na tržištu pre svog konkurenta, pa je Zrnić bio prinuđen da odustane od naziva Novi Tarcan i da preko njegovog zaglavlja, pošto je list već bio odštampan, nalepi novi logo sa imenom Truba. Međutim, kako se ispostavilo to je bio samo uvod u nemilosrdnu konkurentsku borbu. Ona je najpre vođena oko izdavačkih prava na objavljivanje stripa "Tim Tajlor", epizode koja je u Trubi naslovljena "Tajna jezera Vamba", a uMiki Mišu (pošto je Ivković u celu stvar uključio i matično izdanje) "Tajanstveno jezero", da bi svoju kulminaciju dostigla u julu iste godine zbog stripa "Fantom" ("The Phantom") Li Foka (Lee Falk) i Rej Mura (Ray Moore). Tom prilikom su i jedan i drugi izdavač učinili presedan posvetivši po jedan kompletan broj Trube, odnosno Mike Miša, ovom, u to vreme, izuzetno popularnom stripu. Kako se na kraju se ovaj mali izdavački rat okončao nije poznato, osim da je, po svemu sudeći, svoj epilog dobio na sudu. Bilo kako bilo, Ivkoviću je ipak pošlo za rukom da se oslobodi konkurencije. Uprkos solidnom repertoaru čiju su okosnicu činili italijanski i francuski stripovi, dakle evropski stripovi: "Malajski tigar" ("Sandokan") kojeg je kreirao Gvido Moroni Čelzi (Guido Moroni Celsi), "Saturn protiv zemlje" ("Saturno contro la Terra") Federika Pedrokija (Federico Pedrocchi) i Đovani Skolarija (Giovanni Scolari), "Kosmopolis" ("Futuropolis") Rene Pelosa (Rene Pellos); ali i neki zanimljivi američki stripovi: "Tetkin šampion" ("Abbie an Slats") R. Van Barena (R. Van Buren), "Živa Meta" ("Red Barry") Vil Gulda (Will Gould), koji je stigao u italijanskom prevodu kao Bob Star; bez ijednog domaćeg ostvarenja, Truba, ipak, nije mogla da bude pravi takmac Ivkovićevim izdanjima, pa je nestala sa strip-scene 13. oktobra 1938. godine, posle 55. izdatih brojeva. Ako je to moglo da posluži kao nekakva uteha njenom izdavaču, Tarcan je obustavljen već sa 14. brojem, 22. juna iste godine.

Stalno strahujući od konkurentskih sposobnosti drugih listova, kao i realne mogućnosti pojave novih, A. J. Ivković je pored, Mike Miša, pokrenuo više drugih listova nastojeći na taj način da pored podupiranja osnovnog izdanja, suzi tržišni prostor i ujedno veže što više kvalitetnih domaćih autora. U Zabavniku, nekoj vrsti strip albuma, reprizirani su stripovi iz Mike Miša kao

kompletne storije; Mali zabavnik, kao što je već rečeno, donosio je premijerna ostvarenja mladih ali nedovoljno afirmisanih autora, od kojih su najdarovitiji dobijali priliku da se pojave i u matičnom izdanju; dok je Veseli zabavnik bio ispunjen humorističkim stripovima.

Iako je Ivković vezao za svoja izdanja veći broj autora ipak je interesovanje za ovu oblast bilo veliko pa su i drugi listovi, pokretani u međuvremenu, odvajali prostor za sve one koji su hteli da se oprobaju u novom mediju. Tako su izdavači Bufalo Bilai Paje Patka, dva kratkotrajna lista pokrenuta tokom 1938. godine, koncipirali svoja izdanja po uzoru na Miku Miša, ustupivši svoje stranice, kako inostranim tako, i domaćim autorima. Za razliku od prvog lista u kome ni jedan domaći rad ne zaslužuje da mu se posveti posebna pažnja, u Paji Patku je sarađivalo nekoliko talentovanih mladića: Žika Mitrović, Marijan Ebner, Sebastijan Lehner i Veljko Kockar. Prva dvojica su takođe sarađivali u Miki Mišu i Malom zabavniku, dok će Sebastijan Lehner svoju punu afirmaciju steći tek na stranicama Mikijevog carstva. Uprkos trudu njihovih redakcija ni jedan ni drugi list nisu uspeli da privuku veći broj čitalaca i da se održe na sve probirljivijem tržištu.

Najblistavije godine strip izdavaštva u Srbiji

Sve do početka 1939. godine Mika Miš nije imao pravu konkurenciju. Listovi koji su pokretani bili su suočeni sa brojnim problemima: od organizaciono–tehničkih, preko finansijskih, pa sve do onih koji su se ticali kreativnih mogućnosti njihovih autora, te su nestajali sa scene pre no što bi i stigli da zažive. Tek sa pojavomMikijevog carstva i Politikinog zabavnika početkom 1939. neprikosnovena tržišna pozicija Mike Miša biće ozbiljno dovedena u pitanje, a njegov izdavač će po prvi put morati da se suoči sa pravom konkurencijom. Ali, pojava Mikijevog carstva i Politikinog zabavnika nije bila jedini udarac koji je zadesio izdavačaMike Miša. Gotovo nenadoknadiv gubitak za njega je predstavljao odlazak uglednog i iskusnog urednika Milutina S. Ignjačevića. Milutin S. Ignjačević (Beograd, 1899 – Beograd, 1949) završio je Visoku filmsku školu u Pragu i Minhenu. Godine 1922 – 1923. snimio je seriju kratkih filmova pod pseudonimom Tagoran Gand. Sa R. Jovanovićem 1929. osnovao je u Beogradu preduzeće "Adrija nacional". Oni su nekoliko godina vodili elitni bioskop "Kleridž", sa odabranim repertoarom. Snimili su, 1930. i 1932. i dva igrana filma "Kroz buru i oganj" i "Na kapiji Orijenta". Pokrećući Mikijevo carstvo Ignjačević je povukao za sobom vodećeg scenaristu Branka Vidića i talentovanog Nikolu Navojeva. Osim Navojeva, a pored Sebastijana Lehnera, glavni saradnici Mikijevog carstvabili su Ivan Šenšin, Đorđe Lobačev i Sergej Solovjev. Svi oni su svojom saradnjom dali poseban pečat listu kreirajući za njega neke od svojih antologijskih stripova. Prešavši u novi list Šenšin se potpuno vezao za njega. Đorđe Lobačev nije nikada prekidao svoju saradnju sa Mikom Mišem i Politikinim zabavnikom, kao ni Sergej Solovjev koji je uoči rata uspostavio kontakt sa Politikinim zabavnikom.

Od samog početka preduzimljivi Ignjačević je nastojao da osim domaćih obezbedi i uvozne stripove. U nemogućnosti da se domogne nekih u to vreme u Srbiji veoma popularnih prekookeanskih stripova, kao što su "Fantom" i "Flaš Gordon", koje su već otkupili drugi izdavači, a da bi udovoljio ukusu publike, pribegao je sledećoj taktici: Detektivu X-9 promenio je ime u Kapetan Fantom, a Brik Bradfordu u Gordon Velš, dok je strip "Pirati vazduha", crtan u realističkom Rejmondovom stilu, pompezno najavio kao "najnovije grandiozno delo slavnog A. Rejmonda". Koliko je bilo moguće utvrditi radilo se, u stvari, o stripu "Will Sparrow, il pirata del

cielo" italijanskog crtača Kurta Cezara (Kurt Caesar). Iako je na table Cezarovog stripa pedantno nalepljen Rejmondov potpis upućenim čitaocima je moralo biti jasno da je reč o običnoj prevari. Kao deo iste uređivačke platforme nastao je i maskirani osvetnik Zigomar koji je veoma brzo postao miljenik čitalačke publike. Kreirali su ga Nikola Navojev i Branko Vidić po uzoru na Fokovog i Murovog Fantoma, maja 1939. godine. Zigomar je takođe bio obučen u kostim pripijen uz telo, nosio je masku preko lica, dok je na ruci imao prsten sa ugraviranim slovom Z. Ali, za razliku od Fantoma čiji je nerazdvojni saputnik bio pripitomljeni vuk Devil, Zigomaru, koga je krasio i crni plašt, društvo je pravio mali Kinez po imenu Či Jang. Zanimljivo je da su Vidić i Navojev u svoj strip u jednom trenutku uveli čak i Fantoma. Očigledno se radilo o želji redakcije Mikijevog carstva da makar i na posredan način uvrsti Fantoma u svoj repertoar. Što se uvoznih ostvarenja tiče Ignjačević je uspeo da obezbedi i stripove "As Dramond" ("Ace Drummond"), manje poznati strip "Karlej Harper" ("Curley Harper") Lajmena Janga, "Slavni tetkin šampion" ("Abbie an Slats") R. Van. Barena, francuski strip Kartuš ("Cartouche") i dr. Iako je brzo steklo simpatije čitalacaMikijevo carstvo se u odnosu na svoje konkurente nalazilo u delikatnoj tržišnoj poziciji, jer ono nije imalo svoju cinkografiju kao Mika Miš, niti je posedovalo štampariju kao Politika, koja je izdavala Politikin zabavnik. Štaviše, ometano od strane Mike Miša, Mikijevo carstvo je u više navrata bilo prinuđeno da menja štampariju, pa samim tim i format izdanja. Stoga je ono od samog početka ustupalo prostor mladim i talentovanim početnicima. To je, međutim, ipak bilo u meri koja nije ugrožavala osnovni kvalitet izdanja. Nastojeći da pridobije što više čitalaca, Ignjačević je podsticao svoje saradnike da rade serijale. Njegova zasluga je što su se mnogi junaci Mikijevog carstva pojavili u više epizoda: Mladi Bartulo, Zigomar, Kraljević Marko, Džarto, Sigfrid, Gospodar smrti, ali i stripovi "Dve sirotice", "Hrabri vojnik Švejk" i "Napoleon". Nasuprot tome, nakon njegovog odlaska, uMika Mišu, ako se izuzme Maksim Đuke Jankovića, gotovo da nije lansiran ni jedan pravi serijal. Od nekolicine izdanja koja su dočekala početak rata Mikijevo carstvo se ugasilo poslednje 9. aprila 1941. godine, sa 217. brojem.

Politikin zabavnik je bio prvo posebno izdanje lista Politika. Prvi broj se pojavio 28. februara 1939, a poslednji, 220. broj pred sam rat, 4. aprila 1941. godine. Ponovo je pokrenut posle oslobođenja početkom 1952. godine. Idejni tvorci i pokretači Politikinog zabavnika bili su tadašnji direktor Politike Vladislav Ribnikar i novinari Dušan Duda Timotijević i Živojin Bata Vukadinović. Duda Timotijević je bio odgovoran za stripove, a Bata Vukadinović za tekstove, jer jePolitikin zabavnik bio koncipiran na izbalansiranom odnosu stripovanih i tekstualnih priloga. Kao urednik Timotijević je prevodio stripove sa engleskog. On je bio srpski "kum" Mikiju (Mickey), Šilji (Goofy), Paji Patku (Donald Duck), Plutonu (Pluto), Belki (Clarabelle Cow) i drugim Diznijevim junacima kojima je dao srpska imena lucidno ih spojivši sa njihovim karakternim osobinama. Iako su mnogi tada veoma popularni stripovi bili u posedu drugih izdavača Politikin zabavnik je uspeo da obezbedi dovoljan broj vrhunskih ostvarenja, a da pri tom ne objavi ni jedan strip minorne vrednosti. Već sam pregled prezentiranih materijala potvrđuje ovu činjenicu: "Džim iz Džungle" ("Jungle Jim"), "Pustolovine Malog Džonija" ("Ming Foo"), "Doživljaji male Ane" ("Little Annie Rooney"), "Usamljeni jahač" ("The Lone Ranger"), "Red Rajder" ("Red Ryder"), "Popaj" ("Thimble Theater"), "Reporter Harper" ("Curley Harper"), "Brik Bradford" ("Brick Bradford") i "King iz severne brigade" ("King of the Royal Mounted"). Objavljen je i jedan izvanredan italijanski strip "Virus, čarobnjak iz Mrtve šume" ("Virus, il mago della foresta Morta"). Značajan prostor, međutim, dobili su i domaći autori. Razume se, nezaobilazan je bio "kućni crtač" Đorđe Lobačev koji se javio već u prvom

broju antologijskim stripom "Baš Čelik". Pomenuti strip kao i njegov nastavak, "Čardak ni na nebu ni na zemlji", nadovezaće se na onu folklornu liniju koju je ovaj autor najavio na stranicama Politike ("Hajduk Stanko", "Propast grada Pirlitora" "Ženidba Dušanova"), a koja se temeljila na srpskim narodnim pripovetkama i epskoj poeziji. Pored Mome Markovića koji se oglasio u prvim brojevima stripom o doživljajima beogradskih dečaka pod naslovom "Rista sportista", redakciji Politikinog zabavnika pošlo je za rukom da angažuje još dva velika majstora Konstantina Kuznjecova i Sergeja Solovjeva. Kuznjecov je nacrtao jedan strip iz ruske istorije o Petru Velikom i ilustrovao dve Puškinove bajke "Skaska o zlatnom petliću" i "Bajka o caru Saltanu". Sergej Solovjev je otpočeo strip "Ostrvo s blagom" prema romanu R. L. Stivensona, ali je zbog izbijanja rata njegovo izlaženje prekinuto. Ono što je Politikin zabavnik izdvajalo u odnosu na konkurentske listove Miku Miša iMikijevo carstvo bio je njegov veliki format, kao i tekstualni prilozi: ukrštenice, romani u nastavcima, Riplijeva (Ripley) rubrika "Verovali ili ne", reportaže iz brojnih oblasti – od nauke do sporta – kao i niz kratkih, zanimljivih poučnih tekstova. Pored toga list je posedovao ekskluzivno pravo na u to vreme u Srbiji izuzetno popularne stripove Volta Diznija.

U periodu od 1935– 1941. u Srbiji je pokrenuto je oko dvadesetak strip-listova. Grafički izgled i kvalitet štampe varirao je od izdanja do izdanja. Unutrašnje strane većine izdanja štampane su u crno-beloj tehnici, dok su naslovne, poslednja i srednje strane otiskivane u jednoj, dve ili tri boje, a samo kod pojedinih listova i u višebojnoj tehnici. Listovi su prodavani u celoj zemlji. Distribucija se vršila na razne načine: preko malih privatnih radnji u kojima se pored štampe mogao kupiti duvan, hartija, mastilo i druga roba, zatim novinskih kioska, kao i putem uličnih prodavaca – kolportera. Postojao je istovremeno i sistem pretplate, ali on nije bio mnogo raširen. Da bi imali što bolju prođu u severozapadnim delovima Jugoslavije (današnja Hrvatska i Slovenija) pojedini stripovani listovi su pored ćiriličnih imali i latinična izdanja. Redakcija Stripa je nekoliko brojeva paralelno izdala čak i na slovenačkom i mađarskom jeziku. Tiraži stripovanih izdanja kretali su se između 10.000 i 30.000 primeraka, što nije bilo malo ako se ima na umu da je zbog spore industrijalizacije zemlje, Kraljevina Jugoslavija između 1918. i 1941. imala jedan od najnižih stepena urbanizacije u Evropi, a da su pojedinačni tiraži vodećih beogradskih dnevnika uoči aprilskog rata iznosili: "Politika" 146.000, Vreme65.000 i "Pravda" 45.000. Mika Miš koji je spadao u red najpopularnijih strip-listova, zbog čega je mnogim izdavačima i urednicima služio kao obrazac imao je tek nešto preko 30.000 čitalaca. Kratkotrajni Crveni vrabac štampan je u samo 10.000, dok je tiraž Mikijevog carstva takođe iznosio 30.000 primeraka. Prosečan tiraž Politikinog zabavnika zaustavio se uoči rata na nekih 41.000 primeraka po broju. Međutim, s obzirom da su svi ovi listovi izlazili dva puta nedeljno i da su pored toga imali svoja periodična prateća izdanja, onda je lako izračunati da je na tržište nedeljno plasirano od 200-300.000 različitih primeraka stripa. Početak rata označio je prestanak izlaženja svih postojećih strip-listova. U tom trenutku izlazili su: Politikin zabavnik izdavačke kuće Politika, zatim Mika Miš, Veseli zabavnik i Zabavnik A. J. Ivkovića, kao i Mikijevo carstvo i Plavi zabavnik M. S. Ignjačevića. Time je okončan jedan kratak ali buran period srpskog stripa.

Prepušten uglavnom entuzijastima i talentovanim i manje talentovanim pojedincima, stalno osporavan od strane ograničene i konzervativne kulturne sredine, srpski strip je u kratkom vremenskom periodu dostigao takav stepen zrelosti koji ga je uvrstio u sam vrh evropskog stripa. Na žalost, nacističko bombardovanje Beograda 6. aprila 1941. godine brutalno je prekinulo jedno

stvaralaštvo a sudbine autora su bile tragične. Nikola Navojev umro je 1940., u svojoj 27. godini, u sanatorijumu za TBC kod Venca na Fruškoj Gori. Dve godine kasnije, za vreme nacističke okupacije, Aleksije Ranhner nađen je mrtav u nekom jarku na Karaburmi u koji je upao pijan jedne hladne oktobarske noći. Ivana Šenšina streljali su komunisti odmah po oslobođenju Beograda, novembra 1944. godine, zbog navodne saradnje sa okupatorom. Da ga ne bi zadesila ista sudbina, Konstantin Kuznjecov povukao se sa nemačkim jedinicama u Austriju, odatle u Nemačku, a potom u SAD. Umro je 1980. godine u Los Anđelesu. Sebastijan Lehner nestao je u ratnom vihoru 1945. godine. Pobegavši u Italiju iz austrijskog zatvorskog kampa, u koji je bio deportovan početkom Drugog svetskog rata, Moma Marković se vise nije vraćao u Beograd. Godine 1951. emigrirao je u Kanadu. Sin-jedinac mu je ubijen pri pokušaju bekstva iz Jugoslavije, a supruga, nakon tog tragičnog događaja, poludela. Umro je u Torontu 1977. godine.1 Sergej Solovjev je posle oslobođenja neko vreme živeo u Rijeci odakle je polovinom pedesetih godina otišao u Italiju. Tamo je i umro 1975. godine.2 I u novoj sredini je nastavio da se bavi crtanjem stripova. Đorđa Lobačeva su nove vlasti, nakon sukoba sa Kominformom, 1949. proterale iz Jugoslavije sa suprugom, sinom i dva kofera u zapečaćenom vagonu u Rumuniju. Pedesetih godina uspeo je da se prebaci u SSSR i stalno nastani u Sankt Peterburgu. Đuka Janković je 1951. emigrirao u Italiju, a zatim u Južnoafričku republiku, gde je i umro 1974. godine kao Džordž Džakobi (George Jacobi).3

Autori "Zlatnog doba" srpskog stripa se time nikada više nisu okupili na jednom mestu, a njihov duh, ni u kakvom obliku, više nije reinkarnirao.

Beograd, jul 1999.

Napomene

1 Lakićević-Pavićević Vesna, "Momčilo Moma Marković" u XXXVIII Zlatno pero Beograda (katalog izložbe), str. 14-15, Beograd 1996.

2 Bogdanović, Žika "Sergej Solovjev, ili Ljubav na prvi pogled", Pegaz, II-3, str. 41-48, Beograd, 1975.

3 Ivkov, Slobodan, "Đuka Janković - svojim putem", Književna reč br. 500, Beograd 1998.

Srpska strip scena postoji skoro čitav jedan vek i njena istorija je bila prilično turbulentna, sa mnogo uspona i

padova. Smatra se da je zlatno doba stripa bilo sredinom 30tih godina jer je u tom periodu ova umetnost doživela

bombastičan “bum” sa pojavom prvih značajnih strip crtača kao što su Đorđe Lobačev, Vladimir Zedrinski, Đuka

Janković, Sergej Solovjev i mnogi drugi. Uprkos činjenici da su stripovi već smatrani devetom umetnošću,

komunistička era je donela totalno pomračenje ove umetničke forme, ali na sreću, samo nakratko. Novi kreativni talas

je naišao 60-tih godina i trajao sve do kraja 80tih kada su stripovi štampani u velikom obimu, čak do 7.000 kopija.

Posle mračnih 90-tih, novi talas mladih, kreativnih umetnika preuzeo je strip scenu, a neki od njih su, koristeći nove

tehnologije, stripove podigli na jedan sasvim novi nivo. Uprkos teškoj ekonomskoj krizi i nedostatku podrške od

strane vlasti, strip scena se i dalje razvija i mnogi novi, mladi umetnici (neki od njih u tinejdžerskom dobu) se

svakodnevno pojavljuju. Mnogi od njih su "proizvod" škole stripa Đorđe Lobačev, koju je osnovao Vladimir Vesović,

jedan od najznačajnijih srpskih strip umetnika.

Studentski kulturni centar, svake godine krajem septembra, organizuje Međunarodni salon stripa, koji je najznačajniji

strip događaj u Srbiji. Festival predstavlja odličnu platformu za promociju stripova, prezentaciju radova mladih i

neafirmisanih autora, ali i pravu priliku za susret sa nekim od najpoznatijih autora stripova iz celog sveta.

 

AutoriTrenutno najpopularniji srpski autori su pripadnici različitih generacija, a neki od njih su već osetili ukus uspeha tokom

70tih i 80tih godine prošlog veka. Nasuprot veteranima, početkom ovog veka pojavili su se mladi umetnici koji zbog

uslova u kojima rade, često odlaze van Srbije. Svi oni, stari ili mladi, ovde ili u inostranstvu imaju jednu zajedničku

stvar, a to je strast ka ovoj jedinstvenoj umetničkoj formi. Radovi ovih umetnika se uglavnom izdaju u inostranstvu

(Francuska, Belgija, Italija), ali su neki od njih veoma uspešno objavili svoje radove i u Srbiji.  Spisak talentovanih

strip crtača je poprilično velika, pa smo napravili selekciju od nekoliko najuspešnijih i najpopularnijih u Srbiji u ovom

trenutku.

 

Aleksandar ZografWebsite: www.aleksandarzograf.com

Saša Rakezić, poznatiji kao Aleksandar Zograf, je srpski strip crtač koji je aktivno uključen u ovdašnju i međunarodnu

strip scenu još od sredine ‘80-tih. Njegovi radovi su izdavani i prevođeni na mnoge svetske jezike: francuski,

italijanski, nemački, mađarski i španski. Zografovi međunarodni uspesi su započeli s početka ‘90-tih, kada su njegovi

radovi izdati u Americi. Među najpopularnijim Zografovim delima, izdvajamo izdanja Život pod sankcijama, Psihonaut,

Dream Watcher i Bulletins from Serbia koji opisuju život u bivšoj Jugoslaviji za vreme civilnog rata. Njegovi radovi su

bojeni raznim emocijama (ironija, bes, sarkazam, crni humor), koji uvek privuku i zabave čitača.

Zoran JanjetovKao jedan od najznačajnijih srpskih strip autora i ilustratora, Janjetov se podigao u zvezde kada je započeo saradnju

sa svojim idolom iz tinejdžerskih dana, poznatim strip autorom Moebiusom. Posle samo jedne izložbe u Parizu,

Moebius je izabrao Zorana da nastavi njegovu naučno fantastičnu strip priču The Incal. Janjetov je naročito poznat po

izdanjima The Technopriest, koje je ilustrovao po tekstu Alehandra Jodorovskog.

Aleksa GajićAleksa Gajić se smatra najtalentovanijim srpskim strip autorom i ilustratorom mlađe generacije. Njegova upornost i

želja da se profesionalno bavi nečim što voli, odveli su ga do vrata skoro svake pariske izdavačke kuće gde je i

pronašao svoje prve strip angažmane. Iako je na početku američka strip scena imala najveći uticaj na njegovo

stvaralaštvo, nakon izvesnog perioda provedenog u Francuskoj, upoznao se bolje sa evropskim i japanskim stripom,

što ga je i inspirisalo da napravi popularna strip izdanja Le fleau des dieux i Technotise. 

Godine 2009. Gajić je predstavio svoj prvi animirani dugometražni film Technotise: Edit i ja. U poslednje vreme, Gajić

je ilustrovao veliki broj knjiga i časopisa, a nekoliko puta je izlagao u Beogradu. 

Aleksa Gajić je autor uvodne fotografije ovog članka.

Dražen KovačevićDražen Kovačević pripada strip autorima i ilustratorima mlađe generacije koji pretežno rade za međunarodne

izdavačke agencije, mada Dražen i dalje živi i stvara u Srbiji. Bogata kolekcija njegovih ostvarenja uključuje i strip

serijal, koji je izdala francuska agencija Glenat - Humanoides Associes and Soleil. Kovačević je 2000. godine zajedno

sa piscem Goranom Skrobonjom i strip crtačem Vladimirom Vesovićem osvojio prvu nagradu za najboljeg novajliju sa

strip izdanjem La Roue. Među njegovim popularnim delima izdvajamo La Meute de l'enfer. Dražen Kovačević je imao

nekoliko samostalnih izložbi u u Srbiji.

Dragan PaunovićOvaj mladi strip autor i slikar je, tek skoro, zauzeo svoje mesto na svetskoj strip sceni. Izdao je ilustrovanu biografiju

o naučniku Nikoli Tesli - The Electric Wizard, kao i dva stripa - Konstantinovo raskršće i Družina Dardaneli. Pol

Gravet, britanski strip kritičar, uvrstio je Paunovićevo strip izdanje Družina Dardaneli među najboljim međunarodnim

stripovima 2011. godine. Dragan Paunović je nagrađivan autor koji je nekoliko puta svoje radove izlagao u S

1926. godine u Parizu rođen je jedan od najvećih strip scenaristaRene Goscinny. Svoje djetinjstvo je proveo u Argentini, ali ga život vodi dalje, najprije u New York gdje sreće budućeg suradnika Morissa(Maurice de Bevere, kreator Taličnog Toma), zatim u Brussels gdje sreće još jednog važnog budućeg suradnika liera i konacno nazad u Pariz, gde upoznaje Alberta Uderza. Posebno je značajna njegova suradnja sa Uderzom, sinom italijanskih emigranata koji je svoje prve radove objavljivao već u trinaestoj godini. 1959. godine u Parisu je formiran dječji magazin"Pilote", u kome je Uderzo započeo dva stripa. Jedan u suradnji sa lierom, a drugi usporedo sa Goscinnyem. Bila je to epizoda pod nazivom Asterix le Gaulois (Asterix Gal), koja je u cjelini objavljena 1961. u izdanju izdavačke kuće Dargaud u tiražu od skromnih 6 000 primjeraka. Suradnja Goscinnyja i Uderza datira jos iz 1951. U prvih deset godina partnerstva ova dva strip maga kreirala su nekoliko junaka, među kojima je najzapaženiji svakakoOumpahpah, koji se smješten u Americi 18-og vijeka.Kada su počeli rad na Asteriksu, došlo je do nesuglasica između Goscinnyja i Uderza oko toga kako bi trebao izgledati glavni junak. Uderzo je Asteriksa zamišljao kao ogromnog ratnika koji snagom rješava probleme na koje nailazi. Pobijedila je ipak Goscinnyjeva mašta koji je smatrao da bi Asteriks trebao biti simpatični, mali, lukavi ratnik. Njemu su ipak pridružili i jednog velikog, ali glupog prijatelja, kao vjernog pratioca. Tako je nastao i Obeliks. Imena su u stripu formirana tako što je na duhovit korijen dodavan nastavak rix (keltska varijanta latinskog rex-kralj). S obzirom da su epizode Asteriksa u narednih četrdeset godina prevedene na preko sto jezika i dijalekata, ne čudi što su imena ostalih pratećih junaka različita ne samo od zemlje do zemlje, već i od izdavača do izdavača. Tako su se Asteriks i Obeliks u prvom pojavljivanju na ovim prostorima 9. 10. 1966. u Politici Ekspres zvali Zvezdoje i Trboje, Galija je bila Medovina, a selo u kojem se odigrava radnja Mala Mokra Medovina.Asteriks je rađen u žanru komičnog istorijskog stripa. Glavni junaci su Gali Asteriks, plavokosi, omaleni, hrabri i lukavi ratnik i Obeliks, ogromni, glupi, ali ratnik velikog srca u svojim prepoznatljivim plavo-bijelim hlačama i sa riđim pletenicama. Pustolovine u kojima sudjeluju ova dva junaka vremenski su postavljene u 44. g.p.n.e., u period u kome je prema povijesnim izvorima cijela Galija bila pokorena od strane Rimljana. "Cijela? Ne! Jedno selo nepokornih Gala i dalje se uspješno

odupire osvajaču."Ovom uvodnom rečenicom je u posljednjih četrdeset godina počinjao svaki od tridesetjednog strip albuma koliko ih je do danas objavljeno. Ovo selo na obali Atlantika opkoljeno je sa četiri rimska utvrđena logora. Stanovnici sela se odupiru najezdi Rimljana zahvaljujući čarobnom napitku koji im spravlja seoski druid i koji im daje nadčovječju snagu, tako da za njih"mlatiti Rimljane" predstavlja pravu zabavu. Obeliks je kao mali upao u kazan sa čarobnim napitkom, pa mu on više nije ni potreban (iako on stalno traži svoju porciju). S druge strane, Rimljani patroliranje u blizini galskog sela doživljavaju kao svojevrsnu kaznu jer to obično završava gadnim batinama.Pustolovine Asteriksa i Obeliksa nisu ograničene samo na Galiju, već su njih dvojica tokom svojih avantura stizali do Egipta, Britanije, Grčke, Španjolske, Korzike, Švicarske, Belgije, Njemačke, pa čak i do Indije i Amerike. Goscinny je u svojim tekstovima punim satire ismijavao karakteristike raznih naroda te su mu mnogi prigovarali da je rasist, ali on je i same Gale prikazao kao sve drugo samo ne savršene ljude, pa se moze reći da je on ismijavao ljudske mane koje su karakteristične od podneblja do podneblja. Ali ni pojedinci nisu pošteđeni, pošto likovi koji se pojavljuju u stripu nisu ništa drugo nego karikature stvarnih ličnosti. Neke od tih ličnosti su iz privatnih života Uderza i Goscinnyja, a većina ih je iz javnog života Francuske i ostatka svijeta, kao i iz kulturnih i umjetničkih djela svjetske baštine. Tako možemo naići na rimskog špijuna sa licem Seana Conerryja ili židova sa licem Gregory Pecka. Pojavljuju se i Don Cihot, Frankenstein, Stan Laurel i Oliver Hardy, a u ulozi vječno nasamarenih pirata su glavni junaci lierova stripa"Ridjobradi". U stripu nije zaobiđen ni sadašnji predsjednik Francuske Jacques Shirac.Osim Asteriksa i Obeliksa, junaci koji su našli stalno mjesto u stripu su seoski starješina koji vrlo drži do svog autoriteta, druid koji sprema čarobni napitak, seoski bard koji sve iritira svojim pjevanjem, kao i ostali stanovnici sela od kojih je svaki vrlo plastično dočaran kao živi lik, kako karaterno, Goscinnyjevom zaslugom, tako i fizički Uderzovom zaslugom. Neprijatelji Asteriksa i Obeliksa su na prvom mjestu Rimljani sa Julijem Cezarom na čelu. Tu su zatim i prije spomenuti pirati čiji brod strada u gotovo svakoj epizodi. Vrijedi spomenuti i neustrašive Normane, Gote, kao i Vikinge, mada su ostali narodi uglavnom u prijateljskim odnosima sa Galima, u zajedničkoj borbi protiv Rimljana.

Asteriks je objavljivan u mnoštvu izdanja na stotinjak jezika u ukupnom tiražu od blizu 300 000 000 primjeraka. Prvi broj je štampan u 6 000 primjeraka, a prava ekspanzija Asteriksa počinje 1965. godine sa šestom epizodom Asterix et Cleopatre. Primjera radi, 29. epizoda La rose et la Glaive, prodana je samo u Francuskoj u 7 000 000 primeraka. Mnoge Asteriksove avanture su ekranizirane, što kao crtani, što kao igrani filmovi. A 1989. godine je na periferiji Parisa otvoren i veliki Asteriksov zabavni park.Originalna francuska izdanja su izlazila najprije u Dargaud ediciji od 1961. do 1979. godine, a zatim je Uderzo osnovao svoju izdavačku kuću Albert Rene u kojoj se pojavilo poslednjih sedam epizoda. Nažalost, 1977. godine je Goscinny iznenada umro od srčanog napada u 51. godini života. Ostavio je za sobom Uderzu scenario za 24. Asteriksovu avanturu Asterix chez les Belges. Od tada Uderzo radi sam i scenario i crtež. Radi sporo, bez žurbe i takav rad daje sjajan rezultat. Mada on kaže da se po humoru ne moze mjeriti sa Goscinnyjem, njegove epizode ne zaostaju za onim ranijim. Iz poštovanja prema pokojnom prijatelju i danas navodi njegovo ime kao ime scenariste u novim epizodama. Pored svih priznanja Uderzo je odlikovan i prestižnim ordenom francuske Legije časti. Ono što razlikuje njegov rad od rada ostalih crtača je fantastična scenografija, vjerno prenesena na papir. Panorame antičkih gradova su dovedene do savršenstva. Ipak treba spomenuti i to da sjajan odabir uglavnom toplih boja nije Uderzova zasluga, jer je on daltonista. Njegov opus se danas koristi kao literatura na fakultetima umjetnosti širom svijeta.Sve su veći razmaci izmedju dvije Uderzove epizode Asteriksa. Poslije dužeg rada javlja mu se bol u desnoj ruci, sto je profesionalna bolest crtača. Uderzo je zakonski sredio da nijedan crtač i scenarist ne mogu da nakon njegove smrti preuzeti rad na Asteriksu. Tako će nakon njega Asterix otići u mirovinu zauvijek, ali nam iza njega i Goscinnyja ostaje preko trideset neponovljivih priča!

Snoopy

Charlie Brown, Lucy, Snoopy, Linus i ostali čine nezaboravnu družinu koja je obilježila djetinjstvo generacija čitatelja širom svijeta.Informacije o autorima

TVORAC LIKACharles Schultz

GRAFIČKI TVORAC LIKACharles Schultz

PREMIJERA2.10.1950.STRIP

ŽANRHumoristični strip

MJESTO RADNJESADVRIJEME RADNJEsadašnjost

LIK

VJERNI PRATITELJN/A

NAJVEĆI NEPRIJATELJN/AOMILJENO ORUŽJEN/ATIPIČNA UZREČICAN/A

Datum13.03.2008Vrijeme:14:30:13 satiAutor:WillerBroj pogleda:10861

Slika glavnog lika

SnoopySNOOPY NA INTERNETU

Official Peanuts page

Malo mjesto St.Paul u Minnesoti nije moglo zamisliti kakvu osobu će dobiti 22.11.1922. godine. Tog dana je rođen Charles Schulz, jedan od najpoznatijih svjetskih strip crtača, koji već dva dana poslije rođenja dobiva nadimak Sparky – prema tadašnjem popularnom strip junaku iz dnevnih novina. Većinu svog života je proveo u malom mjestu Santa Rosa u sjevernoj Californiji. Zanimljivo je to da je njegova adresa bila «državna» tajna, te da je nitko osim uže rodbine i suradnika nije znao, a njegovi obožavatelji, na čija je pisma on uvijek odgovarao, su mu slali pisma na adresu: Charles Schulz, Number One Snoopy Place, Santa Rosa, California 95403, USA. 22.6.1947. godine u mjesnom listu St. Paul Pioneer Press, u dijelu novina posvećenom ženama, izlazi njegov prvi rad Li'l folks – priča o troje djece: djevojčici Patty, dječaku Charliu Brownu, dječaku koji je obožavao Beethovena, te o psu koji je sličio na Snoopyja. Krajem 1949, Schultz traži od izdavača da dobije dnevnu rubriku, te povišicu, što izdavač odbije, a Schultz je prisiljen dati ostavku. Njegov zadnji rad u tom listu je objavljen 22.01.1950. godine. Osim u St. Paul Pioneer Press-u autor je anonimno objavio 17 tabla stripa u Saturday Evening Post-u.Peanutsi su se prvi put pojavili 2.10.1950. u sedam novina: The Washington Post, The Chicago Tribune, The Minneapolis Star/Tribune, The Allentown Call-Chronicle, The Bethlehem Globe-Times, The Denver Post, te u Seattle Times-u. Do siječnja 1952 godine izlazio je radnim danom (od ponedjeljka do subote), a tada je dobio i nedjeljnu rubriku. U to vrijeme većina izdavača se odnosila «okrutno» prema stripu:

objavljivali su strip table vertikalno, te su ih sužavali radi prostora. Autor je rekao da je u tome stripu isprva želio ujediniti dječji i teen humor, ali se zatim odlučio samo za dječji humor. Kada je strip trebao početi izlaziti kontinuirano postavilo se pitanje naslova. Schultz je želio zadržati naziv Li'l Folks, ali je to bilo presličino naslovu stripa Little Folks koji je tada izlazio u drugim novinama. Dobio je od izdavača deset naziva koja su bila u konkurenciji i on je izabrao ovaj."It was the worst title ever thought up for a comic strip"U početku je dobivao zbunjujuća pisma u vezi naziva stripa, ali je sva zbunjenost uskoro nestala. U prvom izdanju stripa su se pojavila tri lika – Charlie Brown, Patty i Shermy. Snoopy se pojavio dva dana kasnije 4.10.1950., a otada je gotovo nemoguće odrediti točan datum pojavljivanja pojedinih likova. Tako se pretpostavlja da je prvi datum pojavljivanja Lucy 3.3.1952. Nabrojati ćemo samo neke od ostalih likova koji su se pojavljivali u Peanutsima, skupa sa datumima prvog objvljivanja: Schroeder (30.5.1951.), Linus 19.9.1952 (imenovan tek 22.9.1952.), Pig-Pen (13.7.1954.),Charlotte Braun (30.11.1954.), Peppermint Patty (20.3.1967.), Woodstock 4.4.1967. (imenovana 22.6.1970.) Likova naravno ima još puno, puno više. Neki od ovih likova se iz raznoraznih razloga više ne pojavljuju ili se tek povremeno pojavljuju, a neki su se pojavili tek jednom ili dva-tri puta. Najvažniji likovi naravno zaslužuju da se o njima kaže i nešto više:

CHARLIE BROWN – vječni gubitnik. Ili ne – oni samo misle da je gubitnik. Dječak na čijoj proslavi uvijek kiši, dječak koji nikada nije pobijedio u baseball utakmici i dječak koji nikad neće osvojiti srce male crvenokose djevojčice. Mnogi obožavatelji Peanutsa su se pitali je li Charlie Brown ćelav. U jednom pismu autor je napisao: "I don't think of it as not having hair. I think of it asbeing hair that is so blond that...it's not

seen very clearly, that's all." Pognute glave, sa rukama u džepovima u pratnji Snoopyja, vječno zamišljen. Takav Charlie Brown nas već godinama očarava. Baš takav – pobjednik Charlie Brown.

SNOOPY – inteligentni pas, vjerojatno najpametniji lik serijala o Peanutsima koji nikada nije progovorio nijednu riječ (zato jer je to ljudska mana). U mnogim razmišljanjima (naravno, u oblačićima ), dok sjedi na krovu svoje kućice ovaj pas bilježi mnoge eseje i razmišljanja koja samo njemu mogu pasti na pamet. Snoopyjeva najveća želja je, naravno, pobijediti svoga zamišljenoga Crvenog Baruna. «Uhvatit ću te jednog dana, Crveni Barune» - čuje se sa krova njegove kućice u četiri sata ujutro dok mu se Barun smije gledajući ga s neba, a Charlie Brown se diže i u pidžami ga pita: «Kako ćemo ovo objasniti susjedima.» Naravno, Snoopy ima svog vjernog pratioca - Woodstocka, a i vođa je skauta Woodstockove družine.

WOODSTOCK – tako velika uloga za tako malu pticu. Veliki Snoopyjev pratilac, te njegov vjerni i povjerljivi prijatelj. Pošto je malen, a i ptica, on je šetajuća bomba koja se sprema eksplodirati (naravno u prenesenom značenju). Postaje, pošto je ptica, uznemiren za Dan Zahvalnosti. On je i jedan od slavnih Snoopyjevih skauta.

LINUS – punim imenom Linus van Pelt – intelektualac skupine. Očaran je vlastitom sigurnosnom dekicom i nikada se ne odvaja od nje. Cucajući svoj palac, on često izgovara prave filozofske misli, te lagano nalazi rješenja za najzamršenije probleme. «Uznemiravan» od svoje sestre Lucy on paradoksalno, unatoč godinama, gleda na svijet svojim očima. Shvaćajući bit Božića, on ne vjeruje u djeda Božićnjaka, ali zato dječačkom maštom vjeruje u Veliku Tikvu koja za Noć vještica djeci donosi darove. U jednoj već legendarnoj epizodi on i Charlie Brown se svađaju oko Božića i Noći vještica. Iznerviran uvjerljivošću Linusa, Charlie Brown mu odgovara da neće ulaziti u teološke rasprave.

MARCIE I PEPPERMINT PATTY - ova dva lika idu ili skupa ili nikako. Otkada su se upoznale u ljetnom kampu nerazdvojne su prijateljice. Usprkos tome što su sušta suprotnost ne bi mogle jedna bez druge (jedna je tipična štreberica, a druga baseball igračica koja zanemaruje školu). U ovom slučaju Schultz upotrebljava klišeiziranu ideju prijateljstva u suprotnosti koju je u obliku ova dva lika usavršio bolje nego ijedan drugi strip majstor kroz mnoštvo malih epizoda u kojoj ove dvije junakinje upotpunjuju jedna drugu. Marcie zove Patty «Sir» čime ismijava njezine mane. Usprkos tome uvijek je spremna, kao i svaka prava prijateljica, pomoći Patty u školi ili u domaćoj zadaći. U sljedeća dva kratka stripa možemo saznati svu filozofiju prijateljstva Marcie i Patty.

LUCY - ovaj se lik u Peanutsima može opisati na samo jedan način – nevjerojatno gunđalo. Lucy je prikazana kao totalna suprotnost njezina brata Linusa. Iako nije tako pametna kakvom se nastoji prikazati, stalno

dijeli savjete ostalim likovima. Jedina slaba točka joj je Schroeder, dječak koji obožava Beethovena.Također je zanimljivo kako se u Peanutsima svakoga 5.8 pojavljivao lik Schultzove kćerke Amy ("...Well, maybe not EVERY August 5...but quite a few!..." – rekao bi Schultz). Pozdrav se nije pojavio u stripu 1999., 1998, 1997, 1996, 1995, 1991, 1986, 1984, 1979, 1973, 1968, 1965, te 1958. godine. Postoje mnoge priče o ovim datumima, te su se na mnoge načine tumačili naslovi epizoda ovih godina, ali nikada nećemo znati što je autor imao na pameti.

Charles Schultz je nacrtao apsolutno sve epizode i table Peanutsa i oporučno je odlučio da nakon njegove smrti nitko ne može nastaviti crtati Peanutse, te je tako sam sebe poslao u besmrtnu strip-povijest, te gotovo u strip svijetu divinizirao Snoopyja i ostale junake. Objavio je ukupno svijetu ostavio 17, 897 stripova, od toga 15, 391 dnevnih strip-kaiševa, te 2, 506 nedjeljnih stripova. Osim stripa njegovi će junaci ostati zapamćeni po velikom broju knjiga, albuma, te svih ostalih medija koji se zauvijek sjećaju Snoopyja i ekipe. Sjećam se da sam kao dječak gledao na televiziji crtani film o Charlie Brownu, te sam se odmah zaljubio u Snoopyja, Linusa i njegovu dekicu, Lucy, Sally i ostale likove te sam ih dugo imao u sjećanju. Zato mi je bilo posebno drago kada sam na kiosku ugledao Snoopy magazin kojega izdaje zagrebački Strip-Agent, koji će ga nadam se još dugo i uspješno izdavati. Nažalost, to se nije obistinilo, ali zato nam uvijek ostaje prekrasno američko Fantagraphics izdanje koje donosi kronološki objavljene sve epizode Peanutsa!12.2.1999 Santa Rosa i svijet izgubili su velikog strip-majstora te velikog čovjeka koji je svijetu dao Peanutse. Toga dana većina strip crtača, ali i poklonika stripa je odalo počast velikom majstoru. Schultzovo besmrtno djelo, koje je ostavilo dubok trag u povijesti stripa i dječje umjetnosti i

dalje osvaja stare i mlade čitatelje diljem svijeta nikad nećemo i ne smijemo zaboraviti.In Memoriam: C.Schultz (1922.-1999.)

 

Štrumpfovi

Informacije o autorima

TVORAC LIKAPeyo

GRAFIČKI TVORAC LIKAPeyo

PREMIJERA1959.STRIP

ŽANRdječji strip, fantastika, bajka

MJESTO RADNJEmalo selo u dubokoj šumi, negdje u malo izmijenjenoj Srednjovjekovnoj EvropiVRIJEME RADNJEprošlost

LIK

VJERNI PRATITELJPeewit

NAJVEĆI NEPRIJATELJGargamelOMILJENO ORUŽJEmagijaTIPIČNA UZREČICAštrumpfastično

Datum02.03.2008Vrijeme:14:30:13 satiAutor:delbojBroj pogleda:27434

Slika glavnog lika

ŠtrumpfoviGUINESSOV REKORD IZ KOMINA

4. veljače 2008. godine grupa Kominjana oborila je Guinessov rekord okupljanja Štrumpfova na enormnih 553 Štrumpfa!

ŠTRUMPFOVI NA INTERNETU

http://www.happysmurfday.com/en/en/lang_select http://www.smurf.com/home-en

Došlo je vrijeme da odštrumpfujemo do sela Štrumpfova i na ovom sajtu predstavimo male plave stvorove. Štrumpfovi su se prvi put pojavili u jednoj od epizoda o avanturama Johana i Pirluita, pod naslovom "Flauta sa šest rupa" (fr. La flute a` six trous). Zatim se ta ista epizoda pojavila 1958. godine u časopisu Spirou pod promijenjenim nazivom, "Flauta šest Štrumpfova" (fr. La flute a` six schtroumpfs). U tom prvom pojavljivanju Štrumpfovi su nešto drugačiji prikazani, imaju više šiljaste kape, a i selo je drugačije nacrtano, kućice su same pečurke, a ne kućice u obliku pečuraka. Tako je bilo i u sljedećem pojavljivanju, ali već u trećem nastupu u priči "Ukleta zemlja" (fr. Le pays maudit) Peyo crtački formira izgled likova koji će manje-više zadržati ido kraja. Ponovo će se pojaviti tri puta u avanturama Johana i Pirluita prije nego što su dobili svoj sopstveni mini-strip u Spirou 1959. Izašla je i Štrumpfova pjesma koju je napisao Vader Abraham i koja je postala veliki hit u Belgiji i Holandiji. Od tog trenutka, Štrumpfovi počinju da se sve više uobličavaju i svaki od njih dobija svoj lični karakter tako da ih je bilo sve lakše razlikovati.

Tko su Štrumpfovi?Vrijeme radnje je smješteno u fiktivni Srednji vijek, doba čarobnjaka, alhemičara, starih zamkova, mitskih bića, patuljaka, pa je osnova radnje bazirana na tome. Ali prisutni su i neki elementi savremenog društva, kao npr. petarde ili kuvarsko odijelo. U nekim epizodama crtane serije pojavljuju se kočije koje su korišćene u XVIII ili XIX vijeku. U jednoj dalekoj šumi nalazi se jedno malo selo. U tom malom selu među cvijećem, u kućicama koje liče na šumske pečurke, žive Štrumpfovi.

Niko ne može pronaći to selo ukoliko ga Štrumpfovi ne pozovu. U jednom crtanom filmu saznajemo da selo Štrumpfova štiti kosmička čarolija. Djeca, ali samo ako su dobra, ako se zateknu u šumi i pažljivo se zagledaju u žbunje, mogu i da ugledaju nekog Štrumpfa.

Svakodnevica kod štrumpfova

Štrumpfovi imaju plavu kožu i obučeni su u bijele pantalone i bijele kapice. Glavni među njima je Veliki Štrumpf i za razliku od ostalih, obučen je u crveno i nosi bijelu bradu, poput nekog malenog Štrumpfa Mraza. Štrumpfovi imaju preko 100 godina. Veliki Štrumpf (Papa Smurf) je u novembru 1958. god. napunio 542 godine. U selu Štrumpfova ne postoji novac: svako radi onoliko koliko može i ono što najbolje zna; svako uzima onoliko koliko mu je potrebno. Svi su složni, vole da se igraju i svima pomažu. Zato se Štrumpfovi plaše ljudi, jer znaju da je njima najvažnije da imaju što više novca, da kradu jedni od drugih, da se svađaju... Ali dešava se i da Štrumpfovi pokazuju neke ljudske osobine kao zavist, želja za moći, slavom i dolazi do sukoba. Tada Veliki Štrumpf mora da ih miri. Zbog toga su se pojavile neke teorije da su Štrumpfovi primjer komunizma, a da Velilki Štrumpf sa crvenom kapom predstavlja glavom i bradom Karla Marksa. Zanimljivo je da se kod nas termin Štrumpfovi ponekad u govoru koristi da označi nesposobne političare.Štrumpfovi imaju i svoj jezik. Neke riječi i glagoli zamenjene su sa reči „Štrumpf“. Tako moramo malo daŠtrumpfnemo, uberemo štrumfgode, odštrumpfujemo kući…

Štrumpfovi su pravu popularnost zaista doživjeli tek u crtanoj seriji, ali da prvo kažemo nešto o stripovima. U albumskoj formi su objavljivane duže i kraće priče, dosad ukupno 27 originalnih albuma, kao i još neka specijalna izdanja. Kod nas su Štrumpfovi objavljivani u Biser stripu, Mini Eks almanahu i kasnije uMavericku, ali problem je što su to bile crno-bijele varijante što je za jedan ovakav strip izuzetno loše rješenje. U prvom albumu su objavljene tri priče, a prva od njih je Crni Štrumpfovi i plavi Štrumpfovi u kojoj se tek malo detaljnije upoznajemo sa likovima. Zanimljivo je da je u crtanom filmu priča malo promijenjena jer su umjesto crnih ljubičasti Štrumpfovi, a ubačena je i Štrumpfeta. Vremenom upoznajemo i ostale likove od kojih neki imaju specifične osobine uzrokovane određenim zanimanjima kojim se bave. Sve je onako prilagođeno srednjem vijeku, pa su zanimanja uglavnom zanatlijska, ali sa prizvukom savremenog doba. Pošto je kod nas bilo različitih prevoda, kako u stripu, tako i u crtanim filmovima, ja ću koristiti imena iz beogradske verzije crtanog, jer sam na ta imena navikao.

Papa Štrumpf

Štrumpfkralj

Kefalo je jedini Štrumpf koji sve shvata ozbiljno. On u sve vjeruje, pravi se da je učen, ali ostali ga Štrumpfovi baš i ne vole jer je dosadan. Gurko uvijek štrumpfuje neke šale i drugim Štrumpfovima poklanja poklon-pakete koji štrumpfnu pravo u lice onome ko je dobio poklon. Mrgud je uvijek protiv svega. On mrzi sve na svijetu, a iznad

svega mrzi Štrumpfove (ili bar samo tako priča). Niko ne zna koji mu je štrumpf! Licko uvijek ima ogledalce u ruci i cvijet koji nosi na kapi. Misli da je najštrumpfniji Štrumpf na svijetu i ponaša se poput Narcisa. Gricko ima veliku kuvarsku kapu, i nosi kecelju. Njegova kućica je uvijek puna poslastica. Gruber je najjači Štrumpf, prepoznaje se po tetovaži na ruci. Trapa je najtrapaviji Štrumpf, Mazalo je slikar, Škrabalo pjesnik itd. Štrumpfovi ne vole ljude i jedini njihovi ljudski prijatelji su Johan i Peewit (ranije Pirlou) u čijem su se serijalu prvi put i pojavili. Beba Štrumpf je stigla u selo Štrumpfova jer je roda pogriješila pri dostavi, ali kako su je Štrumpfovi zavoljeli dozvoljeno im je daje zadrže.

     

Štumpfeta, Pospanko, Loverboy & Štrumpfkuhar

U trećoj priči prvog albuma pojavljuje se i najveći neprijatelj Štrumpfova – Gargamel. U formuli kako da napravi zlato pisalo je da treba dodati jednog Štrumpfa. Jedino je objašnjenjo da je Štrumpf vrsta Kobolda.Koboldi su demonski patuljci iz njemačke mitologije. Štrumpfovi ipak nisu zli. Ali o porijeklu Štrumpfova ne saznajemo više skoro ništa što predstavlja veliku rupu u serijalu. Gargamel ima mačka Azrijela koji takođe pokušava da uhvati Štrumpfove ali da bi ih pojeo. Ipak, ni njemu ni njegovom gazdi to ne uspijeva. Oni žive u oronulom zamku na rubu šume. Jedina prednost Šrumpfova je to što svaki put uspevaju da nadmudre Gargamela i sačuvaju lokaciju svog sela pod velom tajne. Gargamel je odlično humoristički pogođen lik, kao neuspješni čarobnjak uvijek nas nasmije.

Gargamel

Azriel

Mada Štrumpfovi znaju da hodaju i trče, često se kreću štrumpfujući na obje noge (poput zeca). Ugravnom se hrane bobicama koje pronalaze u šumi, a jako vole i slatkiše - posebno torte. Muški Štrumpfovi se nikad ne pojavljuju bez kape, stoga j prava misterija štrumpfuju li oni uopšte kosu ili ne! Jednom prilikom, usljed neke eksplozije, Velikom Štrumpfu je odletjela kapa, otkrivajući njegovu ćelavu glavu, no to smo povezali s činjenicom da je on već jako, jako star, pa je valjda i prirodno da nema kosu. Na njemačkom jeziku Strumpf znači upravo "čarapa", što je i jedno od objašnjenja za prilično neobično ime ovih simpatičnih malih plavih stvorova.2006. godine je najavljeno snimanje dugometražne verzije crtane serije „Štrumpfovi“, tačnije prvi dio trilogije o Štrumpfovima u kojoj će Štrumpfovi napustiti 2D svijet i preći u 3D okruženje. Najavljeno je da će u priči biti otkrivene neke štrumpfastične misterije, kao što je na primer tajna njihovog porijekla, kao i neke nepoznate činjenice o zlom Gargamelu, tajna njegove supe i sl. Film će biti urađen najsavremenijom

CGI kompjuterskom tehnologijom, a kompjuterski generisani likovi biće u interakciji s pravim glumcima, koji će tumačiti ljudske likove. Ideja je u osnovi dobra, ali veliko je pitanja kakva će biti realizacija. Ja sam prvo skeptičan prema 3D animaciji. Mnogi su mi hvalili Ledeno doba (Ice age) kao odličan crtani, ali odustao sam od gledanja poslije 10 minuta. To nije to, crtani je crtani, film je film, a ovo je negdje na pola puta, a ne liči ni na što.

Maherštrumpf

Pjesnikštrumpf

Za razliku od nekih drugih stripova, Štrumpfovi su najveću popularnost stekli kao crtani film u produkciji Hanna i Barbera. Snimljeno je 256 crtanih filmova u trajanju od po 30 minuta, u periodu od 1981. do 1990. Originalno su prikazivane na NBC-u u 9 sezona, a snimljeno je i 6 specijala. U crtanom filmu se uvode neki novi junaci. Na početku pete sezone u selo se poslije putovanja dugog 500 godina vraća Deda Štrumpf. Kasnije su Štrumpfovi doživjeli mnoge avanture zahvaljujući magiji koja ih po želji vodi na razna vremena i mjesta. Gargamel dobija pomoćnika po imenu Čempa (eng. Scruple) koji se upisao u školu magije i radi kao šegrt kod ujaka Gargamela. Štrumpfići su obični Štrumpfovi koj isu imali nesreću sa vremeplovom i podmladili su se. Stvorili su i ženskog Štrumpfića – Sasu, koja je kao neki pandan Štrumpfeti. U pretposljednjoj sezoni crtanog filma pojavljuje se i baka Štrumpf koju su oslobodili iz ukletog zamka Žderomvila.Štrumpfeta je u početku bila jedina ženska pripadnica malih plavih patuljaka koju je stvorio zli čarobnjakGargamel da bi pomutio razum Štrumpfovima i za srce joj je stavio najtvrđi kamen, a kosu joj obojio u

crno. No Štrumpfovi su joj se kada su otkrili ko je ipak smilovali i uz pomoć magije Velikog Štrumpfa uspijeli joj dati meko srce i osjećaje. Kosa joj je potom postala plave boje. U stripu Štrumpfeta napušta odmah selo Štrumpfova i vraća se tek u 11. albumu.

Štrumpfparty!

Peyo je umro je 1992, u 65. godini. A njegov vječni likovi žive i dalje u srcima njihovih obožavatelja, prošlih, sadašnjih i budućih...

Garfield

Informacije o autorima

TVORAC LIKAJim Davis

GRAFIČKI TVORAC LIKAJim Davis

PREMIJERA19.6.1978.

STRIP

ŽANRHumoristični strip

MJESTO RADNJEN/AVRIJEME RADNJEsadašnjost

LIK

VJERNI PRATITELJOddie, John

NAJVEĆI NEPRIJATELJPoštarOMILJENO ORUŽJEnogaTIPIČNA UZREČICAzzzzzzzzzz......

Datum13.10.2008Vrijeme:14:30:13 satiAutor:Willer & Dzimi GitaraBroj pogleda:26747

Slika glavnog lika

GarfieldGARFIELD NA INTERNETU

www.garfield.com

Vjerojatno svako dijete na svijetu danas zna tko je Garfield, ali ipak treba reći koju riječ o njemu jer je to svakako junak koji zaslužuje da se nadje medju onima kojima je posvećen prostor na ovim stranicama. Garfield je najljenija i vjerojatno najdeblja mačka na svijetu, a uz to još i

lazanjoljubac («Još nisam sreo lazanju koja mi se nije svidjela»). U početku je bio još deblji, ali se njegov izgled vrlo brzo transformirao u današnji. To je izgled koji su milioni ljudi zavoljeli, a Jim Davis, čovjek koji je Garfieldu udahnuo život, se ne trudi da ga mijenja. Iz svake dlake Garfieldovog krzna izbijaju ironija i sarkazam pa je to i to je osnova na kojoj Davis gradi humor stripa. Svijet ga je zato brzo i prihvatio, jer kako sam Jim Davis kaze "Garfield je čovjek u tijelu mačka!"

Jim Davis je rodjen 28.7.1945. godine u Marionu u Indijani u Sjedinjenim Državama kao sin Jima i Betty. Kao dječak, Jim je bio asmatičar, te zbog toga često prikovan za krevet. Vrijeme je provodio crtajući i ubrzo počinje da se interesira za strip. Ova ljubav, jednom probudjena, nije Jima napustila nikada. Nakon završenog koledža Ball State University u Indijani, radi najprije u lokalnoj agenciji za advertising, a zatim kao pomoćnik crtača Tom Ryana na njegovom stripu Tumbleweeds. Takodjer pokušava da stvori svog junaka. Bilo ih je nekoliko, koji bi se mogli nazvati najviše pokušajima, a prvi zapaženiji bila je stjenica po imenu Gnorm Gnat. Medjutim sa Gnorm Gnatom Jimu slabo ide. Svoj strip objavljuje u samo jednim lokalnim novinama. Mnogi ga izdavači odbijaju, jer"iako je sve to zabavno, ko još želi čitati strip o stjenici?!" Tada se posvetio proučavanju aktualnog stripa i zapazio da postoji mnoštvo pasa junaka, a da mačaka gotovo uopće i nema. Novi pokušaj je bio evociran i uspomenama iz detinjstva, jer na farmi na kojoj je odrastao njegova parodica je uvijek imala mnoštvo mačaka. Strip je stvoren u kuhinji Mama Leone's italijanskog restorana, pa mačak po imenu Garfield, vjerovatno zbog toga obožava da jede, a najvise lazanje. "Uzeo sam iz sjećanja sve osobine mačaka koje sam imao, a moja porodica ih je na farmi imala desetine, i te karakterne crte pomiješao sa crtama mog dede Jamesa Garfielda Davisa". Ovim je otkriveno i porijeklo Garfieldovog neobičnog imena.

Strip je premijeru doživio u dnevnom novinskom izdanju 19.6.1978. Jedan od listova u kojima je izlazio na početku, bio je i Chicago Suntimes. Uprava ovog lista je nakon svega nekoliko meseci prekinula sa objavljivanjem Garfielda. To je izazvalo revolt jednog dijela auditorijuma, pa je strip ubrzo vraćen. To je bila prva pohvala vrijednosti Garfieldu. Danas nakon nakon velikog uspeha njegovog stripa, Jim Davis je dobitnik mnogih nagrada i počasti. Vrijedi spomenuti četiri Emmy nagrade koje mu je dodijelila Academy of Television Arts and Sciences za animirane televizijske emisije "Garfield on the Town" (1983), "Garfield in the Rough" (1984), "Garfield's Halloween Adventure" (1985), and "Garfield's Babes & Bullets" (1989), a svaka od trinaest epizoda napravljenih za televiziju CBS, bila je nominirana za ovu prestižnu nagradu. Dva su mu univerziteta, Ball State University i Purdue University 1991. godine dodijelila titulu počasnog doktora! Najveća američka strip asocijacija National Cartoon Society dodijelila je Davisu 1981. i 1986. nagradu za crtača godine. Isto društvo mu je 1985. dodijelilo Elzie Segar nagradu za izvanredan doprinos na polju stripa, a 1990. nagradu Reuben, za najbolji strip godine. Osim stripu, Jim je posvećen i borbi za zaštitu ljudske sredine. Na tom polju je takodjer dobitnik nekih važnih priznanja.

Jedan od prvih stripova o Garfieldu

Jimov strip, počevši od premijere, izlazi kao dnevni novinski strip. Izlazi u formi kaiša, a nedeljom i cijele table. Uglavnom u crno-belom ruhu, a rijedje u boji, do poslednjih pet godina, od kada je objavljivan isključivo u boji. U početku je objavljivan u četrdesetak američkih novina, a danas u oko 2 500 dnevnih izdanja širom svijeta. Zadivljuje Davisova sposobnost da svakodnevno pronalazi inspiraciju za duhoviti serijal. Ali on vješto barata upravo svakodnevnicom. Možda je sam najbolje ocijenio šta je to što jedan strip cini smiješnim i zanimljivim: "...Timing is everything. There's nothing better than a well-timed gag. I like slapstick, but I also like the element of surprise. I also think there are funny words and funny

combinations of words. I liked the words "sick monkey" and "leaf weasels." Don't ask me why or how they got put together, but the words alone made me laugh and I had to somehow put them in a strip. I also think there are funny numbers. Forty-two is funny. Fifteen is funny. Twelve isn't..." Kao svoje uzore Davis spominje najprije Billa Wattersona i njegove legendarne Calvina i Hobbesa. Takodje i Gery Larsena i njegov neobični serijal Far Side, koji od ove godine imamo sreću da čitamo i u izdanjima beogradskog Politikinog Zabavnika. Osim ove dvojice nesumnjiv utjecaj na Jimovo stvaralaštvo imali su i Mort Walker, čiji rad kod nas nije dostojno ispraćen, te Lynn Johnston, Mike Peters i još neki stvaraoci koji su se bavili formom kratkog stripa.

Tko su Garfield i njegovi prijatelji? Kao što smo već rekli, Garfield je najljenija mačka na svijetu, lazanjoljubac koji obožava gurati Odija sa stola te grebati poštara. Garfield mrzi ponedjeljke, pauke, dijetu i svoju vagu koja mu se često ruga. Također mrzi i malu, umiljatu mačkicu – Nermala. Garfield također posjeduje veliku brzinu i energiju kada se radi o hrani. Posebno mu je zadovoljstvo pojesti Jonov i Odijev ručak uz svoga. Mačka, koja bi trebala loviti miševe je prelijena za njih, te ih ne smeta u uništavanju kuće i odnošenju hrane. Posebno su zanimljive epizode stripa u kojima Jon pokušava natjerati Garfielda da istrijebi miševe iz kuće, koje Garfield rješava na komičan način. Poznati su i Garfieldovi nastupi na kućnoj ogradi koji završavaju neslavno, ali

Garfield se ne predaje i stalno pokušava ponovo nastupiti. Garfield također ima svoju veliku ljubav-macu Arlene kojoj neprestano udvara, ali većinom bezuspješno. Arlene se prvi put pojavila 17.12.1980. godine i otada je neizostavni dio Garfieldova života. Nažalost Arlene nikad neće zavoliti Garfielda jer on previše voli sebe, a baš je to ono što ona mrzi. Jadni Garfield. Garfieldovo vječno pitanje o njoj jest čemu služi njezin razmak među zubima, na koje mu ona ne odgovara. Također treba spomenuti i Garfieldova najboljeg prijetelja- Pookyja njegovog plišanog medvjedića koji nikada ne govori, ali je «vrlo dobar slušalac». Star je koliko i Garfield i Garfield se jedino njemu povjerava. Uvijek spava s njim u krevetu i Garfield bez njega ne može zaspati.

Garfield i Oddie u njihovoj omiljenoj igri

Odie - vjerni Garfieldov pratitelj pas. Najgluplji dio stripa, ali i najsimpatičniji. Žuti pas, sa dugim isplaženim jezikom (kojega Garfield često veže). Prvi put se u stripu pojavio 8.10.1978. godine. Kada se prvi put pojavio, pripadao je Jonovom cimeru Lymanu, koji je otišao iz stripa, ali je Odie ostao. Odie je glupi pas, koji nikad ništa ne shvaća, ali jako voli Garfielda. Ovoga to često iznervira, pa na njihovom medjusobnom odnosu Davis često bazira humorističke momente. Tokom godina Odie je bio nebrojeno puta šutnut sa kuhinjskog stola. Način na koji Garfield iskazuje svoju nesumnjivu ljubav prema Odieu mogao bi sa uporediti sa "bolnom ljubavlju" mace Size u Herrimanovoj Crazy cat. Jon: Garfielde, jesi li gladan???Garfield: A je li Odie glup???

Jon Arbuckle - Garfieldov vlasnik. Slabić, vječni pehist, neuspješan u ljubavi, ali ogledalo ljubavi prema Garfieldu, pristojnosti, i svih ostalih dobrih osobina koje Garfield nema. Za Garfielda je Jon tu da mu daje hranu, krevet te televiziju. Jon je najčešće nesretni gubitnik u stripu. Razlog zašto Jona cure odbijaju je zato što je dosadan i staromodan. Takvog ga i Garfield stalno ismijava, ali u rijetkim Garfieldovim ozbiljnim trenutcima doznajemo kako je on ustvari jako privržen Jonu i kako voli Jona iako to ne želi priznati. Takva povezanost Garfielda, Jona, pa i Odia je ono što me je privuklo ovome stripu. Njegova velika ljubav je veterinarka Liz kojoj on često vodi Garfielda u nadi da će ona s njim jednom izaći. Možda Jon jednom uspije odvesti Liz na večeru, ali se Garfield nikada neće otarasiti Nermala (mali umiljati mačak kojega svi vole - osim Garfielda, naravno- koji ga kada ga ovaj najviše iživcira, pošalje ga u Abu Dhabi ili neku drugu egzotičnu zemlju). Kroz strip se provlači još puno likova kao Jonovi roditelji i brat Dave čiji dolazak u velegrad Garfield uvijek poprati ciničnim komentarom. Tipični seljaci poput njih, koji u grad dovode pijetla da ih budi, su ustvari «nacrtani» roditelji autora stripa Jima Davisa. Često se pojavljuje i poštar kojega Garfield očerupa.Garfield je još jedan strip junak čiji su uspjeh i slavu slijedile brojne ekranizacije u crtanim filmovima. 1988. je pokrenut i serijal crtanih filmova "Garfield and Friends", koji je takodjer doživio uspjeh. Od devedesetih naovamo, Garfield je junak brojnih kompjuterskih igara.

Sam strip spada u najprodavanije i najviše objavljivane u posljednjoj četvrtini prošlog vijeka. Neke cifre su zaista impresivne. Objavljivan je na preko 25 jezika u visš od 70 država svijeta i sa više od 220 miliona ljubitelja koji svaki dan pročitaju novi kaiš Garfieldovih avantura. Od svih zbirki kaiša koje je objavila izdavačka kuća Ballantine Books, čak 33 su bile na The New York Times Best Sellers list, a 11 naslova stiglo je i do prvog mjesta. Za samog Garfielda se još može reći i da je vjerovatno jedan od najprepoznatljivijih i samim tim najkomercijalnijih junaka današnjice, pa ne čudi što je čest motiv razglednica, suvenira, igračaka i reklama.Garfield je karakter u kom će se prepoznati vjerojatno svatko od nas. U tome leži tajna njegovog uspjeha, koji traje do danas i nastavlja se! Jer on je skup mnogih ljudskih slabosti, a šale na račun ljudskih slabosti imponiraju ljudima i pokazale su se kao sjajan recept za držanje pažnje publike. Kod nas, Garfield je izlazio kao mali dodatak mnogih stripova, a svoj magazin je dobio 1998. u izdanju Bookglobea iz Zagreba i trenutno uživa popriličnu popularnost i uspjeh i na našem tržištu! Nadamo se da će nas još dugo uveseljavati svojim dogodovštinama !

Garfild, čudan mačakAutor: Nevena Dimitrijević   

četvrtak, 10 januar 2013 12:36

Mnogi glavni likovi ili heroji stripova postali su na neki način „poznate ličnosti“. O nekima se kasnije snimao film, a neki su zbog svojih osobina postali idoli. A postoje i oni koje volimo samo zato što su posebni, neverovatni i nemogući. Najbolji primer takvog strip junaka je Garfild.

Garfild je jedan jako čudan mačak. To je najlenji stvor na svetu i verovatno najdeblja mačka koja postoji. Omiljena hrana su mu lazanje, a svakako da i više od lazanji voli da nervira svog vlasnika Džoa Arbakla, koji je i bez problema koje mu pravi Garfild uvek nesrećan i zabrinut. On nema sreće ni na poslu ni u ljubavi i večiti je pesimista. Glavni razlog  zašto ga devojke odbijaju je to što je dosadan i staromodan. Njegova velika ljubav je veterinarka Liz kojoj on stalno vodi Garfilda u nadi da će ona sa njim izaći. A i Garfild ima svoju ljubav koju pokušava da zadivi na sve moguće načine uglavnom

tako što nastupa na kućnoj ogradi, ali ona na to ne obraća pažnju. Njeno ime je Arlin i on je najlepša maca u kraju.

Garfild ima još svojih svakodnevnih aktivnosti kojima razveseljava i uvek nasmeje nas čitaoce. Neke od tih stvari su guranje psa Odija sa kuhinjskog stola, grebanje poštara koji je inače njegov najveći neprijatelj, dok ga Odi, pored svega, i dalje voli jer je verovatno najgluplji pas na svetu. Postoji mnogo stvari koje Garfild ne voli. Na primer – ponedeljke, paukove, decu i vagu koja mu se često ruga. Takođe, on je i suviše lenj da bi, kao sve ostale mačke, lovio miševe, pa će najradije pojesti Džonov i Odijev ručak nego svoj. A to su samo neke od osobina koje krase ovog neodoljivog mačka.

Ovog neponovljivog strip junaka stvorio je Džim Dejvis, koji je u liku Garfilda sjedinio osobine ček deset mačaka koje su živele na njegovom imanju, a dodao je i neke karakteristike svog dede Džejmsa Garfilda Dejvisa, po kom je ovaj crtani lik dobio ime. Strip je premijeru doživeo 19. juna 1978. godine i od tada se ovaj dan slavi kao Garfildov rođendan.

Od 2007. godine strip se objavljuje u više od 2500 dnevnih novina i časopisa i trenutno drži Ginisov rekord kao najrasprostranjeniji strip. Garfild je još jedan strip junak koji se pojavljuje i u crtanim filmovima, a takođe  i u kompjuterskim igricama. Garfild je ustvari čovek u telu mačke i u njegovom karakteru mogu da se prepoznaju osobine svakog od nas.  U tome verovatno leži njegov uspeh koji i danas traje.

Hogar

Informacije o autorima

TVORAC LIKADick Browne

GRAFIČKI TVORAC LIKADick Browne

PREMIJERA4.2.1973.STRIP

ŽANRkomedija

MJESTO RADNJENorveškaVRIJEME RADNJESrednji vijek

LIK

VJERNI PRATITELJSretni Eddy

NAJVEĆI NEPRIJATELJN/AOMILJENO ORUŽJEkratki mačTIPIČNA UZREČICAN/A

Datum18.09.2008Vrijeme:14:30:13 satiAutor:Dzimi GitaraBroj pogleda:11470

Slika glavnog lika

HogarHOGAR NA INTERNETU

King Features Syndicate official site

Hogar Strašni je jedan od rijetkih stripova za koje su čuli i oni koji nemaju nikakvo interes pa čak ni razumijevanje za strip kao izražajnu formu umjetnika. Objavljuje se u dnevnim novinama širom planete i dio je redovnog dnevnog ritula miliona ljudi. Mogao bih ga možda uvrstiti u one novinske rubrike koje se čitaju prve, preko reda. Kada sam se odlučio na pripremanje ovog teksta shvatio sam da sam bio u zabludi kada sam mislio da ce to biti lak posao. Riječ je o geg stripu koji za razliku od

dužih, u devetoj umjetnosti česćih i možda upečatljivijih formi albuma ili serijala nema neki lajtmotiv, najčesće šabloniziran kao što bi mogla biti borba za pravdu neustrašivog heroja ili vježni obračun sila dobra i zla. Nema nepobedivih neprijatelja koji se uvek vraćaju jači i opasniji, nema spašavanja svijeta… Pa što onda reći o njemu? Što ostaje? Ostaje život! Običan svakodnevni život. Ljepota trenutka! Dogadjaji i dijalozi koji nam se svaki dan dešavaju, a često ih ne primjetimo ili bar ne svrstamo u posebne. Autor je taj svakodnevni život u okrilju moderne porodice ucrtao u ambijent srednjeg vijeka i time skrenuo pažnju na izvanvremenski karakter medjuljudskih odnosa!Za Hogara se moze reci da je neka vrsta nasljedja američke porodiceBrowne, jer je nakon Dicka, kreatora stripa, rad na Hogaru nastavio njegov sin Chris. Čovjek koji je nacrtao Hogara po svom liku, Dick Browne (mada je on kao jaje jajetu sličan i njegovom sinu Chrisu), nije bio početnik kada se odlucio za početak rada na Hogaru. Imao je za sobom iskustvo brojnih pokušaja u sličnom žanru, tako da se sa ove vremenske distance eksplozivni uspjeh Hogara Strašnog ne može tretirati kao neko posebno iznenadjenje. Richard Brown, poznatiji kao Dick rodjen je 1917. godine u SAD. Nakon samo godinu dana školovanja napustio je umjetničku školu koju je pohadjao u New Yorku i počeo crttia novinske ilustracije, tada veoma popularne, za The New York American newspaper. Od tada je crtao za mnoge časopise, a povremeno objavljivao strip Ginny Jeep, kada ga je izdavač koji je zapazio njegov rad u magazinu Boys life, upoznao sa Mortom Walkerom. Njih dvojica su stvorili popularan stripHi and Louis i radeći na njemu stekli svjetsku slavu . Dick je već imao zavidno iskustvo i bio nagradjivan prestižnim nagradama, kada je 4. februara 1973. stavio svoj potpis na prvi objavljeni kaiš Hogara Strašnog. Imao je pedeset šest godina kad je sve počelo. Koliko su Hogarove komične situacije brzo prihvaćene u javnosti širom svijeta najbolje govori to da je već iste 1973. godine Dick Browne za rad na svom novom stripu dobio eminentnu americku nagradu Reuben Award. Njemu je to bio već drugi Reuben, jer je prvi dobio još 1962. za rad na stripu Hi and Louis. Samo je još nekoliko autora dobilo ovu nagradu za dva različita djela! Iste 1973. Dik je za Hogara dobio i Elzie Segar Award koju dodeljuje americki National Cartoonists Society. Nagrada je dobila ime po Elzieu Segareu, kreatoru Popeyea, a smatra se jednom od najznacajnijih nagrada u USA. National Cartoonists Society, tada najveća strip organizacija u

USA, dodijelila mu je nagrade za najbolji humoristični strip 1977, 1984 i 1986. Radom na ova dva stripa i ovjenčavanjem najcjenjenijim americkim nagradama Dick Browne je svoje ime zabilježio velikim slovima u istoriji devete umjetnosti.

Strip je počeo izlaziti pod okriljem kompanije King Features Syndicate, koja ga je vrlo dobro distribuirala, pa je od prvog dana izlazio u 136 dnevnih novina! Već nakon dvije godine taj broj se popeo na čitave 2 000, a Hogar je brzo prekoracio granice zemlje u kojoj je nastao. Danas se ovaj strip pojavljuje svakodnevno u preko 2000 novinskih izdanja u pedeset osam zemalja širom svijeta, a i preveden je na 13 svjetskih jezika! Godine 1988. Hogarov tvorac Dick se povlači iz rada na Hogaru, a već naredne 1989. i umire. Tada njegov rad na Hogaru nastavlja njegov sin Chris Browne. Chris je rodjen u Wiltonu, američkoj državi Connecticut. Već sa petnaest godina pokušava objaviti svoj prvi strip, a za sebe kaže da "oduvijek crta". Karijeru je započeo kao pomoćnik poznatijim crtačima. Radio je na stripovima kao što su Barney Rubble, Bullwinkle, Road Runner i Smokey Bear. Zanat je pekao pomažući crtaču Dicku Hodginsu. Crtao je kratke stripove u mnogim časopisima, iz čega bi se mogao izdvojiti rad u magazinima National Lampoon, deset godina, i u Playboyu, koji traje vec dvadeset godina, a nastavlja se i

danas. Objavljivao je i u Haevy Metalu i The New Yorkeru. Sedamnaest godina je Chris pomagao svom ocu u radu na Hogaru da bi nakon njegove smrti preuzeo posao. 1993. pokrece Chris Browne comic strip, pod okriljem kuce Universal press syndicate, ali ovaj magazin izlazi svega godinu dana. Danas osim Hogara crta i svoj strip Raising Duncan, za izdavačku kucu United features syndicate. Hogar je i dalje njegova preokupacija, ali ga više ne piše on sam. Izgleda da posao koji je naslijedio od oca Dicka nije nimalo lak. Chrisov brat Chance Browne, takodje je produžio očev rad, ali na drugom stripu, Hi and Louis, koji je plod saradnje Dika Brownea i Morta Walkera, a koji i pored velike svetske popularnosti, na zalost, nismo imali prilike da vidimo u domacim izdanjima.Hogar je zamišljen kao strip koji će se objavljivati u dnevnim novinama, u formi humorističnog kaiš-stripa, rijedje kao tabla. Šest dana u nedjelji crno/bijelo, a nedjeljom poslastica u koloru. Njegova televizijska pojavljivanja ograničena su na polusatni Tv show koji se emitirao u SAD 1989. i na nekoliko grafičkih novela koje su bile popularne u Evropi dok u Americi nisu sve ni prikazane. Osim ovoga Hogar je kao komercijalno isplativ lik bio i glavni junak reklama širom sveta, ali se ovo svakako ne može ubrojati u nešto značajno u našu priču o stripu. Ko je Hogar ustvari? On je Viking i izgleda upravo onako kako svi mi zamišljamo vikinge. Debeo, ima bradu i na glavi vikinški šljem sa rogovima. Po zanimanju je ratnik i ponekad kaže da je to vrlo iscrpljujuci posao. Ipak on nije grubi, mačo heroj, već obiteljski čovjek, sa ženom Helgom i djecom. Dick Browne je kroz niz duhovitih situacija pokazao da je vodja vikinga u kući onaj koji sluša, jer u kući je Helga vodja. Hogar je karakterno sve ono što se šablonima veže za muškarca. Teško pokazuje emocije, ali se osjeti da su one tu. Krajnje je nemaran prema praznicima, godišnjicama i svemu ostalom do čega je Helgi stalo. A ona, Helga, je stereotip zene, sve ono sto šabloni pripisuju slabijem spolu. Nježna, brižna, želi promijeniti njega. Sve drži pod kontrolom, a prema mužu se ponekad odnosi i kao majka prema nezrelom dječaku. Njih dvoje su roditelji tinejdžerke Honi, zaljubljene u trubadura Lutea, i sina Hamleta, koji često brine Hogara, jer voli učiti i brine se o svojoj higijeni, što nikako ne odgovara reputaciji jednog mladog vikinga. Suvremena, nuklearna porodica, smještena u vikinšku Norvešku! Prava podloga za uspješnu komediju situacije. Uz njih se pojavljuje i najveći baksuz na svijetu,Lucky Eddie, Hogarova desna ruka, nježan i neagresivan, što je

takodje neprimjereno vikingu! Ovaj niz sporednih karaktera upotpunjuje i Hogarov pas Snert i porodicna patka Kvack.

           

 

Glavni likovi

Izuzetno živi junaci te personifikacije stvarnih ljudskih mana i slabosti čine da ovaj strip toliko svježim i trajnim. Čini se da je svijetla budućnost još uvijek pred njim, jer njegov današnji crtač Chris Browne još uvijek nema čak ni toliko godina koliko je imao njegov otac kada je sve počelo!

Princ Valiant

Informacije o autorima

TVORAC LIKAHarold R. Foster

GRAFIČKI TVORAC LIKAHarold R. Foster

PREMIJERA1937.STRIP

ŽANRAvanturistički strip

MJESTO RADNJEEngleska, TulaVRIJEME RADNJEProšlost (5. vek)

LIK

VJERNI PRATITELJkonj Arvak

NAJVEĆI NEPRIJATELJMordredOMILJENO ORUŽJERaspevani mačTIPIČNA UZREČICAZa Aletu!

Datum16.04.2008Vrijeme:14:30:13 satiAutor:Gil-galadBroj pogleda:21408

Slika glavnog lika

Princ Valiant

Početak velikih avantura“Na morsko žalo, jašući žurno, pristiže kralj od Tule... sa nemilosrdnim neprijateljem za petama.” – reči su kojima počinje najveća saga u istoriji

stripa – saga o Princu Valiantu, nasledniku prestola vetrovite Tule, velikom ratniku i vitezu Okruglog stola. Kralj Aguar sa porodicom, ženom i malim sinom, pristiže na britansko tle i prihvata život na ostrvcetu u divljim močvarama, gde će mladi Val provesti detinjstvo. Valiantovu sudbinu, koju mu proriče veštica Horid – brojne avanture, velike bitke i činjenicu da nikada neće spoznati mir – saznajemo na prvim stranama stripa: “Suočićeš se sa jednorogom, zmajem i drugim čudovištima. Borićeš se sa crnim i žutim ljudima, ali nigde za tebe ne vidim ni sreću ni utehu.”Mladi princ ostaje bez majke i odlučuje da napusti očev dom u potrazi za pustolovinama, nošen željom da postane vitez; sreće ser Gavena, boema, sjajnog viteza i zakletog neženju, koji će mu postati najbolji prijatelj i jedan od omiljenih likova čitave sage. S Gavenom će stići u velelepni Kamelot, postati njegov paž i miljenik kralja Artura. Ubrzo Foster uvodi u priču likove okupljene oko imena mitskog kralja... Među prvim Valovim doživljajima posebno mesto ima susret sa Arturovom polusestrom – Morganom Le Fej, koja je otela Gavena, jer, da bi se suprotstavio njenoj magiji, Valiant postaje učenik mudrog čarobnjaka, Merlina Ambrosiusa. Stečeno znanje primeniće mnogo puta... Sledi epizoda u kojoj Valiant prvi put spoznaje ljubav, koja se završava tragično, ali na kraju koje mu njegov prijatelj Arn poklanja čudesni Raspevani mač - Valovog nerazdvojnog pratioca...pa, skoro nerazdvojnog. Mač “nepobediv ako se bori za pravedni cilj”, koji je skovao isti mag koji je stvorio Arturov legendarniEkskalibur. Otkriće zatim najezdu Saksonaca, na čelu sa Horsom, velikim neprijateljem, da bi smelim planom Arturu doneo pobedu, nakon koje biva proglašen vitezom Okruglog stola. Sa ocem, kraljem Aguarom, vratiće se potom u rodnu Tulu i povratiti tron. Aguar želi da se njegov nemirni sin sprema da jednog dana i sam postane kralj, da se skrasi i oženi nekom lepom princezom, ali to nije ono što Val želi. Bez očevog blagoslova, on napušta Tulu i kreće u susret neverovatnim doživljajima...

Tvrdoglavost, upornost, istrajnost, hrabrost, pravednost, ali i gordost i pomalo uobraženost, krasiće ga čitavog života. Proputovaće čitav tada poznat svet i tokom svojih putovanja prokrstariti Evropom, Azijom, severnom Afrikom i stići čak do obala Amerike. Boriće se protiv Huna, rame uz rame sa ser Gavenom i velikim Tristanom, a nezaboravni su njihovi doživljaji u Rimu, gde bivaju svedoci neminovne propasti carstva. Sudbina će ga u par navrata dovesti do obala Maglovitih otoka, kojima vlada prelepa Aleta, čija će ga lepota progoniti sve dok ne postane zauvek njegova (slika levo – naslovnica 4. toma, izdanje Forum-Marketprinta); životna saputnica, s kojom će zasnovati porodicu i dobiti tri sina – Arna, Galana, Natana i dve ćerke, bliznakinje Karen i Valetu. To neće uticati na broj njegovih putovanja, naprotiv, ali posle svakog izvršenog zadatka, bitke, on će se uvek vraćati svojoj porodici. Time su čitaoci, zajedno s Valom, proživljavali kratke trenutke predaha, jer on nije neko ko može dugo da izdrži da ne uzjaše konja i galopom se uputi u susret avanturama...Foster će, vremenom, od čitavog niza istorijskih činjenica i legendi stvoriti takvu pozadinu za “Princa Valianta” koja će čitaocima pružiti priliku da sa hrabrim Valom razotkriju mnoge srednjovekovne misterije... Njegovo ime, Valiant, na engleskom znači upravo “hrabar”!

Legende o Arturu i istorijske paraleleArturovo ime se prvi put spominje u velškoj literaturi (V vek). Artur je bio kralj keltskih Brita i Bretonaca, a za njega se vezuju priče o vitezovima Okruglog stola, njihovoj potrazi za Svetim Gralom, kao i mitskom ostrvuAvalon. Ipak, tek u XII veku, sa “Historia Regum Britanniae” Geoffreya od Monmoutha i najvažnijim delom o arturijanskom dobu “Le Morte d'Arthur” Sir Thomasa Maloryja iz XV veka, oblikovaće se priče o Arturu kakve i danas manje-više poznajemo.Brojne su legende o Arturu, a jedna od najčuvenijih je ona po kojoj je izvukao mač Ekskalibur (Kaliburn) iz kamena i tako postao kralj Engleske. U “Princu Valiantu” međutim, do mača je došao na obalama jezeraDozmari, u Merlinovoj pratnji, kada se pojavila Gospa od Jezera, držeći mač, nepobedivi Ekskalibur, u ruci. Artur je sin Utera Pendragona i Igrene, žene Uterovog vazala. Uz Merlinovu pomoć, pod velom magije, Uter je proveo jednu noć sa Igrenom, tokom koje je začet Artur. Ona potom saznaje da joj je muž te noći ubijen u borbi. Njihove kćeri bile su Morgana Le Fej i Morgaza, udata za kralja Lota od Orknija. Sinovi Lota i Morgaze bili su Gaven i Mordred (poznat i kao Medraut), izdajnik. Mordred, Arturov nećak, je verovao da i on polaže pravo na krunu, zbog Arturovog nedefinisanog nasleđa. Jedna druga legenda kaže da je Mordred plod incestuozne veze Artura i njegove polusestre Morgane, a ista se završava poznatom bitkom kod Kamlana, 537. godine, u kojoj otac i sin jedan drugom zadaju konačni udarac. Artur, smrtno ranjen, biva prenešen na ostrvo Avalon (neki poznavaoci smatraju da je zapravo reč o Glastonberiju), gde mu zaceljuju rane i gde spava vekovima; smatra se da će se on, “once and future king”, vratiti kada Britancima bude bio najpotrebniji.

Foster je tokom čitavog rada na “Valiantu” koristio legende i mitove, ali i istorijske činjenice kao podlogu za radnju stripa – iako je veliki broj njih zapravo “pozajmio” iz drugih perioda. One o kralju Arturu i vitezovima Okruglog stola kao centralne, naravno! U ostalom, pun naziv sage nas na to i upućuje: “Prince Valiant - In the Days of King Arthur. Pojave Morgane Le Fej, Merlina i drugih čarobnjaka, uneće elemente magije i epske fantastike u strip, što u spoju sa njegovom istorijskom pozadinom daje jednu predivnu pozornicu, kojom će koračati mnoštvo zanimljivih likova, a svaki od njih biće detaljno portretisan. I rečima i slikom!Jedna od najvećih srednjovekovnih romansi, ona o Tristanu i Izoldi, neće proći bez Vala i Gavena. (Iako izvorno pripada keltskoj tradiciji.) Ljubavni trougao između Tristana, kraljice Izolde i njenog muža, a Tristanovog rođaka, kralja Marka završiće se tragično, a Tristanovo mesto u sagi o Valiantu ostati upražnjeno. Druga romansa, između Lanselota, najboljeg Arturovog viteza i njegove kraljice, Ginevre, dobiće takođe svoje mesto. (Po nekim legendama glavni razlog Arturove propasti.) Mordred o preljubi Ginevrinoj obaveštava kralja, planirajući da time izazove rat i propast kraljevu, ali će mu se isprečiti mala Aleta! Dalje, sam Valiant krenuće da utvrdi da li zaista postoji legendarni pehar, po nalogu kralja, jer mnogi vitezovi behu pošli u potragu za Svetim Gralom i nisu se nikad vratili; put će ga dovesti do Avalona, tog misterioznog ostrva, ali konačan odgovor neće naći.

Već smo pomenuli da je, pre rada na “Valiantu”, Foster godinu dana proveo proučavajući srednjovekovnu istoriju. Val će se tako boriti protiv Huna, koji su bili jedna od najvećih pretnji Evropi ikada i naneti im prvi

veliki poraz, u, mojoj malenkosti najdražoj, sjajnoj epizodi, gde se priključuje vitezu-boemu Kameronu, vladaru predivnog, uzvišenog zamka Andelkrag, jedinom svetlu u osvojenoj Evropi. U toj epizodi Foster je prikazao šta je to viteška čast onako kako se malo gde to može videti... Tokom posete Rimu, s Gavenom i Tristanom upoznaće Aecija (Ecijusa), rimskog vojskovođu, koji je 451. godine porazio hunskog kralja Atilu. Potom će se umešati u planove Genserika, kralja Vandala, koji je 455. opustošio Rim, želeći da njegovo venčanje sa Aletom obavi sam rimski Papa! Kada Aleta bude oteta (a često je njena lepota tome bivala razlog), pratiće je s Vikinzima sve do obala Amerike, koji su dotle zaista stigli pre Kolumba (ali tek oko 1000. godine). Na jednom zadatku u Irskoj sreće Sv. Patrika, hrišćanskog misionara, jednog od najvećih irskih svetaca, a i sam će veoma doprineti širenju hrišćanske vere širom sveta i nekoliko puta obići Jerusalim... Podno Stonehengea ukrotiće svog vernog pratioca, veličanstvenog konja Arvaka. Valiant će prisustvovati i bici kod Badon Hilla; biće, dakle, svedok i učesnik mnogih događaja tog vremena.

Harold R. Foster – otac avanturističkog stripaPriča o Haroldu – Halu Fosteru zanimljiva je u najmanju ruku kao i ona o njegovom remek delu, a međusobno se u velikoj meri prepliću, budući da je dobar deo svog života proveo kreirajući jedan drugi život – Valov. Foster je rođen 1892. godine u Halifaksu, Kanada. Detinjstvo je proveo ploveći čamcem vodama Nove Škotske i baveći se lovom, a nemirni avanturistički duh nasledio je od predaka moreplovaca. Kada se 1906. njegova porodica preselila u Vinipeg, Halova ljubav prema prirodi postala je još jača. Kao traper, lutao je kanadskim prostranstvima, šumama i Velikim jezerima, lovio lisice zbog krzna, koja je prodavao. Bavio se i boksom, prodajom novina, ali nije odoleo zovu prirode. Kada je navršio dvadesetu, otkrio je svoj talenat za crtanje i iskoristio ga da zaradi za život, baveći se reklamnim ilustracijama. Usledio je period Zlatne groznice, krajem dvadesetih godina prošlog veka, koji je Foster proveo u rudniku. Burnu mladost autor će kasnije preneti i na svog junaka, a zahvaljujući Halovim lutanjima, strip obiluje predivnim, detaljnim pejzažima. Tokom godina rada na “Valiantu”, Foster je mnogo putovao, kako bi verno naslikao mesta koja će i Val posetiti. 1921. bila je prelomna godina u njegovom životu, jer je svestrani Foster tada odlučio

da će mu umetnost biti životni poziv i iste godine došao je u Čikago, gde će završiti umetničke škole. Preko 1000 kilometara puta prešao je na biciklu!

Fosterov “Tarzan” - epizoda Egyptians spada među najlepše ikada objavljene

U svet stripa ušao je 7. januara 1929. godine, kao crtač popularnog “Tarzana”, lorda Greystoka, gospodara džungle, lika nastalog iz pera čuvenog Edgara Ricea Burroughsa. Istog dana startovao je “Buck Rogers”, a negugo zatim “Popeye” i Hergéov “Tintin” (s kojim je rođen belgijski clean line style). Foster je najpre radio dnevne epizode, da bi se dve i po godine kasnije prihvatio rada na nedeljnim. Tu se otvorio prostor za iskazivanje njegove kreativnosti, a ujedno je imao mnogo veću slobodu nego što je to bio slučaj sa dnevnim kaiševima i “Tarzana” je radio sve do 1936. Zanimljivo je da Foster u početku nije želeo da crta stripove, smatrajući to “prostituisanjem svoga umetničkog rada”, ali realnost ga je naterala da promeni mišljenje, jer je morao da izdržava porodicu, ženu Helen i dva sina. Uskoro, zasut pismima obožavalaca “Tarzana”, definitivno je promenio raniji stav, shvativši da njegov strip “donosi zadovoljstvo milionima čitalaca”.Bilo je to Zlatno doba stripa, godine obeležene Velikom ekonomskom krizom, ali istovremeno period velikih društvenih promena i naučnih otkrića, što je uticalo na razvoj umetnosti, naročito filma i stripa, u kojima su se ogledali snovi i težnje čoveka koji u realnosti nisu bilo moguće dosegnuti. Tako su čitaoci mogli da pođu u šetnju džunglom sa pomenutim Tarzanom, ili Phantomom, “duhom koji hoda”; lete svemirskim brodovima i istražuju druge planete sa Flashom Gordonom, ili da putuju hronosferom kroz vreme, uz Bricka Bradforda; rešavaju zamršene detektivske slučajeve sa Dickom Tracyjem i RipomKirbyjem... Sve to omogućili su veliki autori poput Falka i Raymonda, a ogroman doprinos razvoju devete umetnosti dao je naravno i sam Hal Foster, “otac avanturističkog stripa”.

Iako hvaljen za rad na “Tarzanu”, Foster je sve vreme razvijao jedan novi lik:Derek, Son of Thane. 1936., pregovarao je sa United Features Syndicate-om o svojoj ideji, a rasplet – koji se smatra najgorom poslovnom odlukom u istoriji stripa – bio je takav da su ga odbili. Srećom, William Randolph Hearst, ljubitelj stripa i vlasnik King Features-a bio je impresioniran Fosterovim prethodnim radom i želeo je da ga angažuje po svaku cenu. Prihvatio je Fosterovu viziju, a jedna bitna promena desila se oko imena novog junaka, koga je generalni menadžer King Features Syndicate-a, Joseph Connelly,konačno prekrstio u Prince Valiant. Radnju je Foster smestio u doba legendarnog kralja Artura i vreme pada rimskog carstva – peti vek naše ere. Proveo je mesece proučavajući istorijske zapise vezane za to doba i do najsitnijeg detalja razradio sve aspekte svog novog stripa: običaje, zamkove, nošnju, oružje, bitke, turnire, mitove – pretočivši sve to u Valiantovu stvarnost. Njegova avanturistička mladost i ljubav ka prirodi, odlično poznavanje epohe u koju je smetio radnju sage, izgrađen stil tokom rada na “Tarzanu” i velika količina svežih ideja, rezultirali su sjajnom pričom i nenadmašnim (a često kopiranim), filigranskim crtežom. Preko 55 časova nedeljno, Foster je table “Valianta” radio na papiru dimenzija 23 x 34 inča (slika desno), jer mu je to pružalo mogućnost da stvara detaljan, precizan crtež kakav do tada nije bio viđen, i koji niko nije uspeo da nadmaši. “Pravi crtač”, jednom je rekao, “mora imati dar za pisanje.”, koji je on neosporno posedovao, stvarajući neponovljivu sintezu slike i teksta. Pored Valianta, tokom 1944. i 1945. radio je i dnevni strip “Srednjovekovni zamak”, čija je radnja bila smeštena u doba I krstaškog rata.

13. februara 1937. na stranama New York Journal-a, pojavila se prva tabla “Princa Valianta” u boji. Tokom decenija strip je nastavio da izlazi kaoSunday (ili weekly) newspaper comic, sve do dana današnjeg. Ono što ga je u startu razlikovalo od svih drugih izdanja tri su stvari. Prvo, “Princ Valiant” nije rađen u vidu zasebnih (često međusobno radnjom nepovezanih) epizoda, već u kontinuitetu, u formi hronike. To je možda i glavni razlog što u stripu nema uobičajenih oblačića, već se tekst nalazi ispod slike (tzv. story-strip), ali Foster nije želeo da kvari kompoziciju slike, takođe. Konačno, Val nije večiti mladić, poput drugih stripskih junaka, već stari vremenom. (Što odlikuje još i “Thorgala” Van Hammea i Rosinskog.)Oženiće prelepu sivooku Aletu, osnovaće porodicu i kasnije se polako povlačiti, sve više prostora prepuštajući svojoj deci – pre svega najstarijem sinu Arnu. Ipak, vremenom je oslabila prepoznatljiva magija kojom je strip plenio pažnju čitalaca dugi niz godina, jer je dolazilo do izvesnih ponavljanja u radnji. Naime, dešavalo se da se Foster u pojedinim epizodama oslanjao na već isprobana rešenja, koja nije želeo da menja. No, nije li to, u ostalom, problem koji se javlja kod gotovo svih izdanja posle velikog broja godina i prezasićenosti autora? Za tri i po decenije rada na “Valiantu”, Foster je potpisao preko 1.770 tabli ovog stripa!

“Princ Valiant” postao je jedan od najuspešnijih stripova ikada, a Hal Foster osvojio je brojne nagrade, među kojima su najvažnije: Banshee-jeva "Silver Lady" (1952), zatim – od strane National Cartoonists Society prestižne “Reuben" award(1957), za najboljeg crtača godine i "Gold Key" award (1977). U svojoj 73. godini, primljen je za člana Great Britain's Royal Society of Arts, što je čast kakvom se samo mali broj Amerikanaca može pohvaliti.Početkom sedamdesetih, Foster počinje da traži naslednika, jer nije želeo da, zbog artritisa, njegov rad izgleda “amaterski”. Tabla 1787. od 16. maja 1971., bila je poslednja kompletno urađena Halovom rukom (slika levo). On je, međutim, i narednih godina pisao, povremeno skicirao i kolorisao strip.Veliki Harold Foster umro je 25. jula 1982. u Spring Hillu, Florida, malo pre svog 90. rođendana, a nakon njegove smrti strip je prešao u ruke porodice Murphy – crtež Johnu Cullenu, koji mu je godinama asistirao i obavljao veći deo posla, scenario njegovom sinu Cullenu, a slova i kolor ćerki Meg.

Valiant posle FosteraPre nego što je Foster definitivno odlučio ko će ga naslediti, još neki autori okušali su se u kreriranju “Valianta”. Njegov sin, Arthur, godinama je pomagao ocu, ali nije želeo da nasledi strip. Nikome nije pošlo za rukom da postigne isti kvalitet, a zauvek ostaju otvorena pitanja u kom bi se smeru strip kretao da je neko drugi nastavio sa crtanjem. Najveću dilemu možda ostavlja opaska čuvenog Roya Thomasa, scenariste “Conana” Roberta E. Howarda, povodom smrti njegovog kolege, dugogodišnjeg Simerijančevog crtača, “Big” Johna Busceme: “Uz svo dužno poštovanje prema izuzetnom talentu Johna Cullena Murphyja,

John Buscema, i niko drugi, bio je taj koji je trebalo da preuzme ‘Princa Valianta’ nakon što se Hal Foster povukao.” John Cullen Murphy 1971. – 2004.

Kompletnom radu na Valiantu, J. C. Murphy je pristupio 1979., kada se Foster potpuno povukao, iako je najveći deo posla obavljao još od ‘71., počevši od 1760. table (strane). Murphy je od malih nogu pokazivao sklonost ka crtanju, iako je želeo da postane igrač baseballa, a u mladosti se bavio ilustrovanjem za popularne magazine. 1941. pristupio je vojsci, gde je bio zapažen po portrertima, slikama i skicama vojnika, koje su bile objavljene nakon rata. 1949. započeo je da crta serijal o Benu Boltu, bokseru, a potom sportskom izveštaču, kojim se bavio skoro 25 godina, dok je scenario je radio Elliott Caplin. Taj serijal ga je proslavio, ali ništa manje nije poznat kao naslednik Hala Fostera na “Valiantu”. Kada je Foster prodao vlasnička prava nad “Princom Valiantom” King Features-u, sam je predložio Johna za svog naslednika, a njegovog sina Cullena za scenaristu. Mlađi Murphy je diplomirani istoričar i odličan poznavalac Srednjeg veka, pa mu nije trebalo mnogo prilagođavanja. Rad na “Valiantu” Johnu je oduzimao preko 50 sati nedeljno, a kako je nastavio i sa ilustracijama, 1974. prestao je da crta “Ben Bolta”, potpuno se posvetivši princu-vitezu.Na prvi pogled primetne su razlike u odnosu na table nastale majstorskom rukom Harolda Fostera, ali je i Murphy postigao zavidan kvalitet. Prve strane izgledaju kao da je pokušao da oponaša Fostera, pre nego da sledi svoj stil, ali to i ne bi trebalo da čudi, s obzirom da je Foster skicirao strip. Vremenom će pojednostaviti crtež, koji je nešto siromašniji, grublji i više ne tako fotografski precizan, a likovi izgledaju starije nego kod Fostera. No, u ostalom, likovi sada i jesu stariji! Val je u četvrtoj deceniji života. Arn već blizu dvadesete i on polako zauzima centralno mesto u priči. Kao i Val, postaje štitonoša ser Gavenu i uslediće niz zadataka tokom kojih se uči viteštvu. I, takodje kao njegovom ocu, prva ljubavna avantura završiće se tragično. Murphy će uvesti u sagu vizantijskog imperatora Justinijana i velikog generala

Belizarijusa (Velizara), a Justinijan će oteti Valovog trećeg sina… Arn kreće u potragu za svojim bratom; mladi Galan, ne preterano vičan oružju, krenuće sa svojim mentorom put Indije, a njegovo glavno oružje postaće britki um; bliznakinje su već stasale u prelepe devojke, poput svoje majke, Alete. Poslednje dete u porodici, mali Natan, doneće još toplih, porodičnih momenata, na kakve nas je navikao Hal Foster. Važan segment priče je Arnova ženidba s Mev, Mordredovom ćerkom! Njih dvoje dobiće ćerkicu Ingrid, a Valiant i Aleta unuku! Ingrid je, takođe, rod kralja Artura i njegova zakonita naslednica, budući da Artur i Ginevra nisu imali dece.

Val će nastaviti da putuje svuda po svetu, suočiće se sa Alarikom, vizigotskim kraljem, pa sa Presterom (Prezbiterom) Džonom, hrišćanskim patrijarhom, koji je po legendi vladao izgubljenom hrišćanskom zemljom negde na Orijentu, među Muslimanima i paganima. Iako istorijski ovi likovi ne pripadaju Valovoj eri, kao ni mnogi ranije kod Fostera, našli su svoje mesto u sagi, a priča je dobila neophodnu dozu svežine. Slično je bilo i sa crtežom. U jednom intervjuu, Murphy je rekao: “…bili smo dosta slobodni sa tim. Iako je to bilo varvarsko vreme, odmah nakon pada Rima, mi smo zamkove i palate prilagođavali stripu. Umesto veličanstvenih zamaka, verovatnije je da su ljudi živeli u drvenim utvrđenjima, ali želeli smo da strip učinimo pitoresknim i damo mu zanimljiviji izgled.”

John Cullen Murphy bio je predsednik National Cartoonists Society i čak šest puta dobitnik njihove “Best Story Strip” Award! Murphyjevi su Valianta radili sve do 2004., ostavivši iza sebe doprinos jednak Fosterovom. Početkom te godine, Murphy se povukao, a par meseci kasnije umro je u svojoj 85. godini. Garry Gianny i Mark Schultz, 2004. –

Višestruko nagrađivani Garry Gianny asistirao je Johnu Cullenu Murphyju oko dve godine, baš kao i ovaj ranije Fosteru, pre nego što se latio kompletnog crtanja “Valianta”. Zajedno će dovesti do kraja epizodu u kojoj se Galan upušta u otkrivanje istine o peharu za koji se veruje da bi mogao biti Sveti Gral... Scenario je još neko vreme pisao Cullen Murphy, a potom taj posao početkom 2005. preuzima Mark Schultz. “Princ Valiant” je 13. februara 2007. proslavio sedam decenija postojanja i izlaženja, a nedavno je, 6. januara 2008., izašla 3700-ta tabla!

Već sa prvim stranama zajedničkog rada dvojca Gianny-Schultz, strip kreće u novom smeru. Crtež podseća na Fosterov, dok likovi izgledaju mlađe. Međutim, u priči je sve više fantasy elemenata, više nego kod Schultzovih prethodnika, uz drugačiji narativni tok. Koliko god da su Murphyjevi prilagodili “Valianta” svom stilu vremenom – i priču i crtež – to je sve vreme dostojan nastavak Fosterovog rada. Na žalost, ne bi se isto moglo reći za sadašnje autore. Valiant kao da je postao večiti

stripski mladić, kakav nije bio i u čemu su uvek ležale originalnost i različitost ovog stripa. Naime, njemu je ipak već oko 55 godina, ser Gavenu desetak više; ostareli kralj Artur se povukao, a po njegovoj odluci Aleta i Valiant upravljaju Kamelotom kao regenti, dok Ingrid, ćerka Arna i Mev ne poraste. Val i njegov najmlađi sin, Natan, kreću u potragu za avanturama i na samom početku susrešće se sa jednim zmajem, a potom kreće (pre)dugačka epizoda u kojoj se priča gradi oko legendarnog blaga kralja Solomona...Stiče se utisak da tu mnoge stvari više nisu iste i pored kvalitetnog crteža i priče. Atmosfera poprilično odudara od poznate, one svojstvene stripovima iz Zlatnog doba, a istovremeno aktuelne i prilagodljive bilo kom periodu, kakvu je ovaj strip imao. “Princ Valiant” je danas jedan moderan strip koji ima malo doslednosti sa svojom preko sedamdeset godina dugom tradicijom i neodoljivo podseća na Marvel-ov mini serijal iz sredine 90-ih, koji je crtao poznati John Ridgway. (Tu su Artur i Mordred mrtvi posle velike bitke; kraljica Morgaza od Orknija otima Ingrid i Galana i postaje pretnja Britaniji, pa Valiant i Arn moraju da ih spasu. Taj serijal zaseban je u odnosu na originalan.) Sigurno je da su autori hteli da strip prilagode današnjem vremenu i čitaocima i u tome su nesumnjivo uspeli, no – ne bez posledica.

***

Valiant se pojavljivao i u filmskoj umetnosti, u dva igrana filma, iz 1954. (režija Henry Hathaway) u kome glavnu rolu tumači Robert Wagner, i iz 1998. (režija Anthony Hickox) gde Valianta igra Stephen Moyer. Devedesetih je emitovana crtana serija “The legend of Prince Valiant”, a Val, Arn i Aleta pojavili su se i u jednoj epizodi crtanog serijala “Defenders of the Earth” (članovi te ekipe su Phantom, Mandrak i Flash Gordon!), pod nazivom “Terror in time”. Iz stripa su uglavnom preuzimani likovi i neki detalji priče, ali generalno sve to nema mnogo dodirnih tačaka sa stripom. I konačno, može se postaviti pitanje – “Princ Valiant”, dokle? Da li će se ova sjajna saga možda završiti smrću glavnog junaka, ili ćemo ga i narednih godina pratiti u beskrajnim pustolovinama? Ili njegove potomke? Fanovi će reći da je priča odavno zaokružena Fosterovim povlačenjem, a neki drugi pomenuće Murphyjev doprinos. Međutim, retko koji poštovalac sage reći će da je zadovoljan onim što mu je danas ponuđeno. To nije više isti strip. Prošli su glory days Sunday stripova, i mada se Valiant (uz Phantoma i Mandraka) još uvek drži, kvalitet odavno nije za porediti sa nekadašnjim. Neosporno je lepo

što su tu da nas podsećaju na Zlatno doba stripa, pogotovo jer je taj vid objavljivanja dugo već stvar prošlosti, ali nipošto ne bi trebalo do besvesti eksploatisati nešto što je odavno isceđeno do te mere, da bi teško i sam Harold Foster imao šta novo da doda. No, ovim velikim junacima nikako nije mesto u prošlosti! Kompromisno rešenje je, po mom skromnom mišljenju, reprintovanje starih epizoda, kako bi se neki novi klinci uvek mogli družiti sa ovim junacima. Sistem vrednosti utkan u tim starim izdanjima, potreban je danas, više no ikad, čini se. Ljubav, prijateljstvo, odanost, moralnost, hrabrost, pravičnost – osobine su kojima bi čovek stalno trebalo da stremi, a u današnje vreme to se često zaboravlja. Najuzbudljivi su oni stripovi koji nas, baš kao i knjige, menjaju i oblikuju kao ličnosti. Ne zaboravimo, pri tom, da su stripovi najbolji uvod u velike klasike književnosti. Mesto “Princa Valianta” u životu svakog ljubitelja devete umetnosti je nezamenljivo. Ova saga je najveća i najuzbudljivija, ali – kako svemu jednom dođe kraj, možda bi i avanture našeg voljenog junaka trebalo privesti kraju. Gianny i Schultz su veliki umetnici i verujem da bi to mogli da učine na dostojan način i ostave svoj pečat. Ako neko misli da je to pogrešno, podsetimo se da je iza nas preko sedamdeset godina izlaženja i preko 3700 tabli - dugovečnost kakva se retko beleži. Čitav jedan ljudski vek ostaje zauvek zabeležen i ostavljen u nasleđe generacijama koje tek dolaze. Generacijama koje bi trebalo uvek iznova da se vraćaju sagi o Princu Valiantu, toj grandioznoj, veličanstvenoj sagi, koja teško da će ikada biti nadmašena. Val puno, puno toga ima da im ispriča, a uz te priče, postajaće bolji ljudi, bez sumnje.

Spider-Man

Peter Parker, iliti Spider-man iliti Čovjek-pauk, mladić kojemu je ugriz radioaktivnog pauka donio nevjerojatne moći, jedan je od najpopularnijih svjetskih superjunaka.Informacije o autorimaTVORAC LIKAStan Lee

GRAFIČKI TVORAC LIKASteve Ditko

PREMIJERA1962.STRIP

ŽANRsuperherojski

MJESTO RADNJENew YorkVRIJEME RADNJEsadašnjost

LIK

VJERNI PRATITELJHarry Ozborn

NAJVEĆI NEPRIJATELJGreen GoblinOMILJENO ORUŽJEmrežaTIPIČNA UZREČICAN/A

Datum10.03.2008Vrijeme:14:30:13 satiAutor:Darkwood DevilBroj pogleda:15435

Slika glavnog lika

Spider-ManSPIDER-MAN NA INTERNETU

Spider-Man official site Početak ove priče započinje 1962, a mjesto radnje su SAD. Svoje pozicije na kioscima su već odavno zauzeli likovi kao što suSuperman i Batman, a Fantom je također koračao utabanim stazama. Ipak nije za sva strip izdanja bila svijetla budućnost! Jedan je strip-magazin proživljavao zadnje dane svoje egzistencije. On se zvao Amazing Fantasy i njegova prodaja je doista išla vrlo loše, dok su srodna izdanja kaoJourney into mistery, Tales Of Astonish i Tales Of Suspense bitno bolje prolazila. Odluka o gašenju je bila donešena, Amazing Fantasy poslužio je kao polje eksperimentiranja raznim čudnim likovima i promjenama, no pomoći nije bilo jer naklade su bile sve niže. U to je vrijeme Stan Lee, autor koji je u svijetu stripa tada već imao svoje mjesto, jedan od osnivača Marvela i kasnije tvorac mnogih strip junaka koji će obilježiti američku strip kulturu, čelnicima izdavačke kuće predložio novi projekt sa glavnik junakom Spider-manom. Međutim, čelnici izdavačke kuće bili su šokirani Leejevim prijedlogom te su zauzeli poprilično negativan stav. Glavni argument bio je kako je loš odabir da glavni junak ima karakteristike insekta, i to pogotovo pauka koji kod velikog broja ljudi stvara gađenje. No kako se radilo o posljednjeg+m broju strip-magazina Stanov lik je ugledao svijetlost dana. I onda se desilo nešto potpuno neočekivano. Reakcije su bile nevjerovatne, čitatelji su "poludili" za novonastalim likom. Redakcija je bila zatrpana golemim količinama pisama u kojima je pisalo samo jedno: "Kada će biti objavljene nove pustolovine Spider-Mana?" Stan Lee nije mogao sakriti smješak sa lica. Marvel je nakon dugog traganja dobio svoj prepoznatljiv simbol i mogao je parirati divu kao što je DC koji je ima svoje junake Supermana i Batmana. U samo jednom broju strip-magazina Amazing Fantasy Stanov lik je zadobio toliku popularnost da je već sljedeće 1963. godine dobio vlastitu seriju pod nazivomAmazing Spider-Man.

Tko je Spider-Man?Mladi student Peter Parker smušen je i ne baš previše omiljen među kolegama. Živi sa ujnomMay i ujakom Benom. Roditelje nikada nije upoznao. Veliki interes pokazuje za znanost u punom smislu riječi. Za vrijeme jednog laboratorijskog pokusa na radioaktivnim paucima biva uboden od sitnog insekta. Užareni ubod stvara mu veliku mučninu i uplašen odlazi kući. Nakon prespavane noći primjećuje neke promjene na sebi. Vid koji mu je do tada bio vrlo loš sada je savršen. Tjelesna konstitucija vidno je napredovala kao i motoričke sposobnosti. Sa smješkom na licu odlazi na nastavu već pomalo zaboravljajući novo nastale promjene. Jedan pijani vozač ga umalo pregazi autom, no zahvaljujući novonastalim moćima on refleksno skače u jednu stranu uličice da bi primjetio kako je zapravo skočio dobra 2 metra u zrak i pritom se priljepio za zid zgrade. Ubrzo shvaća kako savršeno može puzati po okomitim objektima i visoko se odražavati. U želji da osvoji srce svoje ljubavi iz djetinjstva Mary Jane Watson prijavljuje se na ilegalni meč hrvanja kako bi zaradio nešto novaca da kupi auto. Pojavljuje se u smiješnom kostimu i pobjeđuje, ali

organizator meča ga vara i daje mu puno manji iznos za pobjedu nego što je bio obećan. Bijesan zbog prevare vraća se kući. Ispred nosa mu prolazi kriminalac kojeg je mogao zaustaviti, ali nije želio to učiniti. Bila je to greška koja će ga pratiti kroz cijeli život i usmjeriti ga drugim putem. Kriminalac kojeg je pustio samo nekoliko sati kasnije provaljuje u kuću Parkerovih i ubija ujka Bena. Peter Parker vraća film u glavi shvaća kako je mogao spriječiti zločin. Iz tragičnog događaja je te noći nastao Spider-Man, borac protiv zločina i nepravde. Peter je smislio svoj prepoznatljiv kostim i sastavio dvije zanimljive mašinice koje je smjestio iznad ručnih zglobova. Njihova uloga je bila da izbacuju sintetičku smjesu ljepljivog sadržaja i tako omoguće Spider-Manu lakše kretanje i onesposobljavanje neprijatelja. Nakon završenog koledža Peter Parker se uputio u New York sa željom da postane profesionalni fotograf. To naravno nije išlo tako jednostavno. Prilika se otvorila kada je jedna od najjačih novinskih kuća Daily Bugle hitno trebala fotografije Spider-Mana za naslovnu stranicu novina. Budući da je Peter Parker sam Spider-Man nije mu bio nikakav problem imati najbolje fotografije. Na taj način ušao je u Daily Bugle dobio željeni posao od nimalo ugodnog gospodina Jamesona.Veliki broj zanimljivih likova prošao je u 40-o godišnjoj Spider-Manovoj pustolovini. Većina od njih su likovi sa nadnaravnim moćima, neprijatelji koje ne bi bilo ni malo ugodno sresti. Spomenimo samo neke od njih: Green Goblin, Dr. Octopus, Mysterio, Lizard, Venom, Carnage, Electro. Prijatelji su nešto umjereniji, u prvom redu to je velika Peterova ljubav Mary Jane Watson, zatim nezamjenjiva ujna May. Psihodelični šef Daily Buglea gospodin Jameson i Harry Osborn koji je ujedno i sin Spider-Manovog najvećeg neprijatelja Normana Osborna tj. Green Goblina. I tako je saga trajala sve dok sredinom 90-ih Spider-Manova popularnost nije počela opadati. Novi naraštaj autora želio je ubrizgati novu injekciju adrenalina umornom junaku pa su tradicionalni kostim zamjenili su "modernijim", potpuno crnim kostimom sa bijelim paukom na prsima. Reakcije su bile burne, horde čitatelja pobunile su se protiv novog izgleda Spider-Mana. Najzanimljivije je da su u pobuni sudjelovali i oni koji su u posljednjih nekoliko godina prestali kupovati ovaj strip, no kako su ga nosili u srcu nikako se nisu mogli pomiriti sa novim kostimom. Pred novim autorima je bilo samo jedno riješenje, vratiti stari kostim Spider-Manu. Trebalo je sastaviti kvalitetan scenarij da bi cijela priča imala smisao. Rezultat je bio više nego solidan jer priča je bila dobro osmišljena. Spidey je završio u nekoj drugoj dimenziji/planetu gdje je u borbi oštetio svoj tradicionalni zemaljski kostim. Budući da nije imao zamjenski dobio je novi kostim sa kojim se vratio na zemlju. Radilo se upravo o novom crnom kostimu koji je osim samim čitateljima zadao velike probleme i Spider-Manu. Zašto? Novi kostim je bio organski i svaki put kada ga je Spidey želio skinuti sve je teže to mogao. Kostim je počeo vladati sa našim junakom. Na kraju se Spider-Man ipak uspio riješiti organskog kostima iz kojeg su nastali Venom i Carnage, jedni od većih neprijatelja iz novijeg doba. Naravno, Spidey je ponovno zablistao u svom tradicionalnom kostima sa kojim su i on i čitatelji bili ponovo zadovoljni. Od cijele galerije izvrsnih crtača koji su resili stranice Spider-Manovih stripova istaknuo bih Johna Romitu koji je po mnogima najbolji crtač Spideya (kao uostalom i potpisniku ovih redaka). Svoju genijalnost prenio je na svog sina Johna Romitu Juniora koji je uspješno nastavio očev posao. Naravno nikako ne možemo zaobići idejnog tvorca Spider-Manovog kostima, Steve Ditkoa koji je bio bliski suradnik Stana Leea i crtač koji je izmislio crveno-plavi kostim koji se zadržao do danas. Savršeno balansiran odnos boja doživio je besmrtnu popularnost.

Asteriks stripovi

Jedno selo nepokornih Gala i dalje se uspešno odupire osvajaču, kad su pedesetih godina pre nove ere legije rimskog vojskovođe i državnikaGaja Julija Cezara   osvojile prostrane teritorije Galije. U tome glavnu ulogu imaju junaci ovog   stripa: Asteriks, plavokosi, omaleni, hrabri i lukavi ratnik i Obeliks, ogroman  ratnik velikog srca u svojim prepoznatljivim plavo-belim pantalonama i sa riđim pletenicama.

Asteriks se prvi put pojavio 1959. a prvi strip album je izašao 1961, godine posle izlaženja nekoliko epizoda u magazine Pilot.  Štampano je samo 6000 primeraka  da bi već sledeće godine tiraž porastao na 20 000. Veliki proboj ovog stripa desio se 1965. posle objavljivanja epizode u kojoj Gali posećuju Egipat da bi pomogli Kleopatri. Da li zbog zanimljivosti priče ili Kleopatrinog nosa, broj prodatih primeraka počinje redovno da premašuje million, tako da Asteriks postaje najtiražniji strip junak tog doba.

Asteriks je rađen u žanru komičnog istorijskog stripa. Radnja se dešava u 44 g.p.n.e u vreme kad je Galija bila pokorena od strane Rimljana. Međutim jedno galsko selo nastavlja da se suprotstavlja, odupirući se njihovoj najezdi zahvaljujući čarobnom napitku koje pravi seoski druid, koji im daje nadčovečnu snagu, tako da za njih "mlatiti Rimljane" predstavlja pravu zabavu. Obeliks je kao mali upao u kazan sa čarobnim napitkom, pa mu on više nije ni potreban (iako on stalno traži svoju porciju). S druge strane, Rimljani patroliranje u blizini galskog sela doživljavaju kao svojevrsnu kaznu jer to obično završava gadnim batinama.

Asterix i Obeliks u svojim avanturama nisu samo u Galiji već stižu i do Egipta, Britanije, Korzike, Švajcarske, Belgije pa čak i do Amerike. Neprijatelji Asteriksa i Obeliksa su na prvom mjestu Rimljani sa Julijem Cezarom na čelu, ali se susreću i sa neustrašivim Normanima, Gotima kao i Vikinzima. Takođe

često se susreću i sa piratima čiji brod gotovo uvek strada. Takođe, snimljen je i film o Asteriksu. 

U stripu se pojavljuju razni zanimljivi likovi, među kojima i Kleceviks, živahni stračić koji ne voli nikoga ko nije iz  njegovog sela. On to otprilike ovako definiše: “Znate me, ja nemam ništa protiv stranaca. Neki od moji najboljih prijatelja su stranci. Ali, konkretno, ovi stranci nisu iz našeg sela”. 

Autori ovog sjajnog stripa prepunog satire su Rene Gošini (René Goscinny) iAlbert Uderzo. Zanimljivo je da su su se Asteriks i Obeliks u prvom pojavljivanju na ovim prostorima 9. 10. 1966. u Politici Ekspres zvali Zvezdoje i Trboje, Galija je bila Medovina, a selo u kojem se odigrava radnja Mala Mokra Medovina. Mnoge Asteriksove avanture su ekranizovane, što kao crtani, što kao igrani filmovi. Uderzo je zakonski sredio da nijedan crtač ili  scenarista ne može da nakon njegove smrti preuzme  rad na Asteriksu. Tako

će nakon njega Asterix prestati rad na Asterixu, ali nam iza njega i Gošinija ostaje preko trideset neponovljivih priča - popis stripova objavljnih i kod nas u okviru asteriksovog zabavnika. 

Miki Maus stripovi

Miki Maus se prvi put  pojavio  18. Novembra 1928. godine u crtanom filmu Parobrod Vili (Glas Mikiju  je dao sam Walt Disney) . Kao junak stripa debitovao je dve godine kasnije, 1930. godine, a njegova prva avantura bila je – Izgubljen na pustom ostrvu. U početku scenario za strip je radioVolt Dizni, dok je crtač bio Ab Ajverks, ali će ubrzo rad na strip preuzeti Flojd Gotfredson i nastaviti decenijama svoj rad na Mikiju. Nestašni i vragolasti Miki, Zajedno sa Plutonom, Mini i drugim junacima već skoro ceo jedan vek zabavljaju generacije mladih čitalaca. 

Kombinacija naivnosti i šarma, koji su prisutni u ovom stripu doprineli su njegovoj popularnosti koja traje decenijama, čemu je doprinelo i to što su strip i izgled junaka su prilagođavani duhu vremena. Miki živi u Mikivilu sa svojom verenicom Mini, sa nećacima Mićom i Tićom, i sa prijateljem Šiljom.

Zanimljivo  da je kod nas  prva  verzija storije o Mikiju Mausu, objavljivana u dečijem listu "Veseli četvrtak", još 1932. godine, u vidu protostripa – što znači da je tekst upisivan ispod slike, a ne u balončićima kao što je slučaj u modernom stripu. Autori ovih pričica bili su domaći crtači (Ivan Šenšin), koji uopšte nisu marili za kopirajt pa čak ni za izvorni karakter likova, već su ih prilagođavali domaćem čitaocu. Tako su nastale storije u kojima je Mika Miš prikazan kao stanovnik Beograda, koji kreće u avanture po belom svetu i ne propušta priliku da u tuđini okrene Radio Beograd i igra uz muziku rodnog kraja! Ovaj "odomaćeni" Miki Maus nije, međutim, nekakva naša specijalnost – iako je to danas zaboravljeno, tridesetih godina su lokalne verzije stripova i slikovnica zasnovane na Diznijevim kreacijama bile preplavile Evropu i neke latinoameričke zemlje.

U Jugoslaviji Miki je izlazio u Mikijevom  zabavnik i svake sedmice, te u  Mikijevom almanahu  jednom mesečno. Almanah se odlikovao dužim epizodama, a prvi je uveo i takozvane priče sa više završetaka. Tokom sankcija kompanija Volta Diznija povukla je prava za objavljivanje i distribuciju svojih proizvoda u našoj zemlji, pa tako i na Miki Mausa, da bi izdavanje Mikija u Srbiji bilo obnovljeno tek 2005. godine.

Mornar Popaj stripovi

Tvorac Popaja je Elsi Krajsler Segar(Elsi  Krisler Segar). Kao i svi drugi veliki američki crtači radio je svašta dok mu crtanje i pisanje scenarija za stripove nije postalo glavno zanimanje. Strip se pojavio 1919. godine i izgledao je malo drugačije.U početku glavna junakinja je bila Oliva (Olive Oil), pored nje još se pojavljuju njen brat Kastor (Kastor Oil), Badža (Brutus), Pera Ždera (J.Wellington Wimpli), Olivin verenik Hem Grejvi (Ham Gravy). Autor trežeći junaka koji će sve ostale vući tek kasnije uvodi Popaja.  

Zanimljiva su i imena junaka. Tako je Oliva u prevodu maslinovo ulje, Kastor Oil je ricinusovo ulje, Brutus je grubijan, Ham Gravy je preliv za šunku, i naravno Popaj je ćora. Još jedna karakteristika ovog stripa je da su svi junaci napravljeni po uzoru na ljude koji su stvarno postojali od kojih su preuzeti izgled i glavne karakteristike.

Oliva je klasičan predstavnik konzervativne devojke. Ona je neverovatno visoka, mršava, njeno odelo je demode čak i za 1919. godinu, upadljivi su njen dugi nos i zalizana frizura. Uvodeći nove likove Segar je tragao za likom kome će svi biti podređeni i taj lik se pojavljuje posle deset godina kada Oliva, Kastor i Hem Grejvi odlaze na put do Afrike. U jednoj luci sreću smešnog lika u mornarskoj odeći sa lulom ustima i to je mornar Popaj, četrdesetododišnje klipan,  skoro potpuno ćelav, sa povezom preko jednog oka. Osnovni izvor njegove snage je spanać u svim oblicima. Kad Popaj pojede spanać spreman je da izađe na kraj sa najvećim snagatorom. On je surovo iskren, grub je prema ženama, jede rukama, loše tretira rođake i prijatelje,  ali on ipak beskrajno voli svoju Olivu i spreman je zbog nje isve učiniti. Među ostalim junacima treba izdvijiti Peru Žderu, čiji su osnovni smisao živata hamburgeri, a njegova deviza je ako mi danas kupiš hamburger vratiću ti u utorak. U stripu Pera je veoma intelegentan debeljko koji Popaja spasava iz mnogih neprilika, ali ga uvaljuje u još veće.

Posle Segarove smrti, strip je nastavio da crta Bad Segendorf njegov dugogodišnji asistent. Popaj je i danas popularan, ali više zahvaljujući filmu i televiziji. Većina ljudi nikada nije videla originalni strip, a u crtanom filmu Popaj je izgubio neke od svojih originalnih karakteristika npr. U crtanom filmu on vidi na oba oka. Večernje novosti počele su ponovo da objavljuju strip Popaj i kod nas.

Paja Patak stripovi

Jedan od najpopularnijih diznijevih junaka , Paja Patak prvi put se pojavio u 9. juna 1934. godine u crtanom filmu "The Wise Little Hen". U stripu će se pojaviti tek četiri godine kasnije 7. januara 1938. kao strip za dnevne novine. U Jugoslaviji deca nisu previše volela TV inkarnacije Diznijevih junaka. Njihova teritorija je bio strip, a TV-u su bolje odgovarali Štrumfovi, Snorkijevci, Bipsići i slične im grupice malih nepoznatih bića. Ali, postojalo je i Diznijevo carstvo na ovom svijetu. Za djecu s kraja dvadesetog stoljeća simbol raja bio je Diznilend, a u to vreme širile su se čak i glasine  o izgradnji jugoslavenskog Diznlenda u Beogradu.

Paja Patak (Donald Duck, njegovo srednje ime objavljeno u jednom crtanom filmu je “Fauntleroy”) živi u Patkovgradu.  Njegova vernica je  Pata, a brojem nećaka šije Mikija; trojica su: Raja, Gaja i Vlaja.  Vozi razdrndani auto s registracijom 313, stric mu je Baja Patak, najbogatiji patak na svijetu, koji bogatstvo duguje svom sretnom novčiću. Baja je, znamo, famozno škrt, a njegovo bogatstvo ugrožavaju neprincipijelni bogatun imenom Varalić te zla čarobnica Maga Vračević. 

Paja Patak izlazio je u Politikinom zabavniku na prvoj unutrašnjoj stranici, u Mikijevom zabavniku i Mikijevom almanahu kao i u dnevnim novinama “Politika”

Stripovi dobri za decu

Čitanje stripa isto kao čitanje knjige, tvrde američki istraživači

16.11.2009

Copyright

Odlična vest za klince - ne moraju više da kriju stripove ispod klupe, ili iza raširene

knjige, da njihovi roditelji pomisle da nešto uče - istraživači iz Univerziteta Illinois su

zaključili da je čitanje bilo koje vrste korisno za decu.

Godinama su roditelji ili bake i deke govorili da stripovi zaglupljuju mlade, i da bi bilo

bolje da se prihvate knjige nego što gube vreme, ali istraživači tvrde da je za uspešno

čitanje bilo koje materije potrebno više od prostog apsorbovanja teksta. Profesorka

Carol Tilley, sa odseka za bibliotekarstvo i informacione nauke. kaže da su stripovi

podjednako prefinjeni kao i druge vrste pisanog teksta, te da deca imaju koristi od

stripova barem isto toliko koliko i od čitanja raznih vrsta knjiga. "Odrasli misle da

deca samo gledaju slike - to je tačno za neku decu, ali ta deca isto to rade i sa

ilustrovanim knjigama, samo gledaju slike. Ako misli da čitanjem dođe do bilo kakve

spoznaje ili znanja, čitalac mora da pristupi tekstu sa poznavanjem relevantne socijalne,

lingvističke i kulturne podloge. A ako uzmete u obzir da slike i reči zajedno prave priču

kvalitetnijom, možete doći do zaključka da su stripovi podjednako kompleksni kao i bilo

koja druga vrsta literature", kaže Tilley.

Izvor: Telegrap

Талични ТомИз Википедије, слободне енциклопедије

Насловница класичне епизодеТалични Том против Џоса Џамбаса, цртеж Морис, сценарио Рене Гошини, превод Ђорђе

Димитријевић (овде у издању: „Весели четвртак“, Београд, 2011)

Талични Том (у изворнику Lucky Luke) један је од најпопуларнијих стрипова у Европи, а припада жанру комичног вестерна.

Духовни отац и цртач серијала је Белгијанац Морис де Бевер. После првих десет епизода (од 1957. године), па до краја свог живота сценарио је писао Рене Гошини, а касније и Боб де Грот, Жан Летержи и други.

Садржај

  [сакриј] 

1   Ликови

2   Српски преводи

3   Референце

4   Спољашње везе

Ликови[уреди]

Лик Таличног Тома надахнут је улогама глумца Гарија Купера. Обучен је у препознатљиво каубојско одело са црвеном марамом и шеширом. У потезању пиштоља је бржи од своје сенке.

Највећи непријатељи су му браћа Далтон: Џо, Џек, Вилијам и Аверел (сваки виши и глупљи од претходног) као и мама Далтон. Ту је и Каламити Џејн, неотесана каубојка која пије, псује, подригује и обара мушкарцима руке.

Верни пратиоци и пријатељи кроз његове бројне авантуре на Дивљем западу су коњ Џоли Џампер, а понекад и најглупљи пас на свету Рантанплан, који је код разних домаћих издавача различито превођен, најчешће као Лајавко и Шапоња, а у преводу цртаних филмова као Бувара.

Српски преводи[уреди]

бржи оg своје сенке

„Талични Том“ се у Србији и југословенским земљама објављује више од пола века, а премијеру је имао почетком 1960-их у београдском листу Кекец,[1] када је именима ликова кумовао писац Душко Радовић, тада члан редакције, сценариста стрипова и преводилац са француског.[2] Серијал се од тада објављује и прештампава код највећих издавача („Форум“, „Дечје новине“, „Политика“...) у часописима и албумима.

Данас је српски издавач „Таличног Тома“ београдска едиција „Весели четвртак“. Епизодом Јунак Млакоња која се појавила на киосцима 4. новембра 2010. године у преводу чувеног преводиоца Ђорђа Димитријевића (Гаша Шепртља, Астерикс...), започето је најновије издање овог серијала код нас, укључујући премијерне епизоде које раде Морисови наследници.

ГарфилдИз Википедије, слободне енциклопедије

Гарфилд

Гарфилд и пријатељи

Оригинални назив Garfield

Јунак ГарфилдЏон АрбаклОди

Прича Џим Дејвис

Цртеж Џим Дејвис

Прво појављивање 19. јун 1978.

Вебсајт www.garfield.com

Гарфилg (енгл. Garfield) је назив главног јунака истоименог стрипа који се дистрибуира

свакодневно. Стрип прати доживљаје и размишљањаГарфилда, дебелог наранџастог мачора,

његовог власника, Џона Арбакла, и пса Одија. Осмислио га је цртач стрипова Џим Дејвис, а

први пут се појавио 19. јуна 1978. године. Сваке године на тај дан Гарфилд у стрипу слави

свој рођендан.

Од 2007. године, стрип се објављује у више од 2,500 дневних новина ичасописа и тренутно

држи Гинисов рекорд као најраспрострањенији стрип.[1] Популарност стрипа је довела до

снимања неколико анимираних телевизијских специјала, две анимиране телевизијске

серије(од којих је једна рачунарски анимирана и тренутно се налази у продукцији),

два биоскопска дугометражна филма и три рачунарски анимирана филма, од којих су два

тренутно у продукцији, као и до производње велике количине артикала са Гарфилдом као

заштитним знаком.

Гарфилд исмева власнике кућних љубимаца и њихов однос са животињама, често приказујући

самог љубимца као правог господара домаћинства. Стрип се бави и честим људским

питањима и проблемима, као што су дијете, апатија, досада и понедељци.

Ликови[уреди]

Гарфилд је наранџасти мачак, главни јунак стрипа. Лењ је, халапљив, себичан, без икаквог

поштовања према власнику Џону и псу Одију. Он и Џон живе у Индијани (одакле је и аутор

стрипа Џим Дејвис). Његово омиљено јело су лазање. Најбољи друг му је плишани медведић

Пуки. Његова (нешто као) девојка зове се Арлин (понегде преведена и као Елена) и Гарфилд

скоро на сваком њиховом састанку упрска ствар својом жељом захраном.

Оди је жути пас који се као лик веома рано појавио у стрипу и постао још један кућни

љубимац. Има смеђе уши, често му је исплажен језик и маше репом. Гарфилд најчешће

малтретира Одија, али се понекад и удружују како би дохватили питу са стола, направили

неки марифетлук или секирали Џона.

Џон Арбакл је Гарфилдов власник. Има око 30 година и по занимању је цртач, мада у стрипу

нема готово никаквих догађаја у вези с тим. Само је у првој епизоди обелоданио да му је

занимање цртач, и једном приликом је рекао да иде на сабор цртача. Уме да свира

на хармоници, а омиљена врста музике му је полка. Заљубљен је у ветеринаркуЛиз Вилсон и

често води Гарфилда код ње, чак и када му ништа не фали, само да би покушао да је изведе.

Неколико пута је и успео у томе, али сви ти састанци су се завршили неуспешно и то углавном

због Гарфилда. Једини изузетак је био децембра 1981, када је чак успео и да пољуби Лиз.

Никада пре ни касније није успео да унапреди везу са њом. Покушавао је да се дружи и са

другим женама, али такође без већег успеха.

Нермил је сиво маче, које се први пут појавило у стрипу 3. септембра 1979. године. Нермил је

маче Џоновихродитеља које је Џон требало да причува. Он себе сматра најслађим мачетом

на свету и често се подсмева Гарфилду. Због тога је Гарфилд покушао да пошаље Нермила

у Абу Даби у поштанском пакету. Када га је једном приликом Гарфилд упитао како то да је све

време маче, Нермил му је одговорио да је он заправо кепец. Иако је представљен као маче

Џонових родитеља, никада није виђен на њиховој фарми (када Џон, Гарфилд и Оди оду тамо).

Арлин (Елена) је ружичаста мачка из краја. Први пут се појавила у стрипу 17. децембра 1980.

Гарфилд се често састаје са њом, што би требало да личи на љубавне састанке, али Арлин

после тога углавном буде разочарана Гарфилдовим понашањем. Увек се испостави да

Гарфилд више воли себе или храну. Она има карактеристичан размак између предњих зуба

због чега Гарфилд не пропушта прилику да је „пецне“ због тога. И поред свега, њих двоје се на

неки начин воле и састају упркос свим несугласицама.

Др Лиз Вилсон је ветеринарка у коју се Џон заљубио чим ју је први пут видео, 26. јуна 1979.

Њој се, међутим, Џон не свиђа из простог разлога што је шоњав и трапав, али и поред тога

изашли су пар пута. О њеном приватном животу не зна се много. Једном приликом је рекла

Џону да има момка по имену Ник „Секач“ Скарлоти. У два играна филма она исказује сасвим

супротан став према Џону, а на крају другог наставка се и удаје за њега.

Ирма је шанкерица из гостонице у коју Џон и Гарфилд понекад свраћају. Први пут се

појавила 19. октобра 1979. Услови у тој гостионици су очајни, тако да Џон и Гарфилд често

налазе разне „додатке“ у јелу, као што је то једном била потковица у хамбургеру.

Лиман је првобитни власник Одија. Он је 7. августа 1978. дошао да живи код Џона и са собом

довео свог пса. Није се често појављивао у стрипу, а углавном је разговарао са Џоном о

разним темама или му се придруживао у појединим активностима. 24. априла 1983. се

последњи пут регуларно појавио у стрипу. Још је само 19. јуна 1988. г. његов лик виђен у

стрипу, а то је било на Гарфилдову десетогодишњицу.

Пуки је плишани медведић смеђе боје. Гарфилд га је пронашао 23. октобра 1978. у

једној фиоци и назвао га Пуки. Од тада му је тај медведић најбољи пријатељ. Гарфилд га

толико воли зато што се не покреће и не може да му краде храну нити да му отме девојку.

Пуки увек пажљиво „слуша“ Гарфилда када му овај нешто говори. Гарфилд понекад Пукија

користи и да би збијао шале са Џоном. Када Пукију отпадне неки део тела то је за Гарфилда

правакатастрофа. Онда он не може никако да се смири, све док Џон не зашије и не поправи

малог Пукија.

Референце[уреди]

СтрипИз Википедије, слободне енциклопедије

Стрип из 1922. године

Стрип је прича представљена низом слика праћених текстуалним дијалогом и објашњењима.[1] У скорије време постоје и стрипови само у сликама, без текста.

Данас се обично стрип сматра врстом уметности, чак је познат и као „девета уметност“ и категорише се да припада ликовним, драмским и књижевним врстама уметности. Међутим, постоје теоретичари који се не слажу с тим и стрип сматрају наративном, али не и књижевном формом.[2]

Разликују се више жанрова стрипа: научна фантастика, фантастика,суперхероји, вестерн, пустоловни, хорор, еротски, комични икриминалистички стрип.

Садржај

  [сакриј] 

1   Историјат

2   Стрип у свету

o 2.1   Центар у Француској и Белгији

o 2.2   Центар у Јапану

o 2.3   Центар у Сједињеним Америчким Државама

3   Стрип у Србији

o 3.1   Историјат развоја домаћег стрипа

o 3.2   Стрип у Србији данас

4   Референце

5   Види још

6   Спољашње везе

Историјат[уреди]

Корени ликовног приповедања налазе се у пећинском сликарству европског горњег палеолита, да би кроз историју стрип добио више својих облика: народне графике, фреске, житијне иконе, новински стрип, стрипске свеске и албуми, мурали и веб-стрип.

Зачетком стрипа се сматра још Трајанов стуб на ком је уклесан низ слика који чини причу, а сличне творевине су пронађене и у Старој Грчкој и Старом Египту у хијероглифима и на таписеријама. Са проналаском штампарске пресе почео је да се развија и цртеж уз текст. У почетку су слике биле искључиво верског карактера, да би у 17. и 18. веку стрип постао претежно сатиричан и комичан.[3]

Модерни светски стрип је почео да се формира у данашњем облику средином 19. века. Стрип се данас у неким земљама као што су Француска, Италија, САД, Јапан, Србија и друге земље бивше СФРЈ, третира као висока уметничка форма, друштвено је омиљен и изучава се на академском нивоу.

Најстарији нацртани суперхерој је Супермен који је настао у првој стрип књизи 1938. године. Нацртао га је Џо Шустер, а дорадио Џери Сигл. Супермен је убрзо постао врло популаран, а у стрипове је уведен нови жанр сасуперхеројима. Велику популарност је стекао и стрип са Питером Паркером, који је био средњошколски штребер, а након уједа радиоактивног паука се странсформисао у Спајдермена, човека паука. Стрип са Спајдерменом је изашао 1962. године, а креирао га је Стив Дитко. Један од најпознатијих цртача стрипова је Алан Мур, док је Френк Милер познат по мрачним стриповима. Стрипови су некад послужили и као основе филмова, као што је режисер Роберт Родригез снимио филм по стрипу Град греха.[4][5]

Стрип у свету[уреди]

Данас постоје три главна центра стрипа која имају потпуно различите традиције и настанак стрипа. Центри се деле према државама и разликујемо центре у Француској и Белгији, у Јапану и САД.

Центар у Француској и Белгији[уреди]

Центар стрипа у Белгији

Француска и Белгија одувек негују уметничку страну стрипа, а са успоном стрипа за одрасле шездесетих година прошлог века, стрип почиње да се третира као права уметност. Француски стрип је обично издаван на квалитетној хартији у формату албума са тврдим корицама на четрдесетак великих страница.[6]

Аутори стрипа у Француској и Белгији имају много виши статус него аутори у Сједињеним Америчким Државама иЈапану и сматрају се уметницима. Најчувенији аутори овог центра стрпа су Белгијанац Жорж Реми познат под псеудонимом Ерже, аутор Тинтина, затим Удерцо који је писао и илустровао стрипове Астерикс, Умпах Пах, Танги и Лаверgир и Морис, аутор Таличног Тома.[7]

У Француској познати стрипови су: Астерикс, Гастон/Гаша, Торгал, Ратници са Акбара, а најпопуларнији белгјски стрипови су: Талични Том, XIII, Изногуд, Џеремаја и Тинтин. Издвајају се и чувени италијански стрипови, као што су:Алан Форд, Корто Малтезе, Дилан Дог, Капетан Мики, Загор, Текс Вилер, Мартин Мистерија, Мистер Но.

Центар у Јапану[уреди]

Страница Манге

Јапански стрип је млађи од центара и у Европи и Америци, али и највећи од ова три центра. Јапански стрипови манга чине 40% укупног штампаног материјала у Јапану. Сваки месец излази око 350 стрип-магазина и око 500 стрипова. Издају се у свескама од двестотињак страница (танкобон), а није необично да серија досегне и до 10.000 страница и због тога се у јапанским стриповима акценат ставља на радњу, док је цртеж споредан. Посебан феномен јапанског центра стрипа јеgоџинши, огромно тржиште аматерских стрипова.[8]

Најпознатији аутор је Осаму Тезука који је написао стрипове Астро Бој и Блекџек.

Центар у Сједињеним Америчким Државама[уреди]

У САД-у масовна потрошња стрипова настала је тек појавом суперхероја, који и данас чини основу америчке индустрије стрипа. Постоји разлика између comic books, које се продају у форми свешчица од двадесетак страница и сматрају се разбибригом, и цртаним романима graphic novels, који су у облику албума и прављен су ca уметничким претензијама.[9]

Најславнији аутор Америчког центра је Френк Милер, аутор стрипова као што суПовратак Црног Витеза, Граg греха.

Познати светски издавачи стрипа су: Марвел, DC, Дарго и Серђо Бонели едиторе.[10]

Стрип у Србији[уреди]

Култура стрипа је код нас стекла популарност делимично кроз стране, а делимично кроз наше стрипове попут:Фактор 4, Дивља магија, Дикан, Мирко и Славко, Кет Клоу, Генерација Тесла, Борци сумрака, Кобра (стрип),Вековници и Технотајз.

Историјат развоја домаћег стрипа[уреди]

Добросав Боб Живковић, сматра се српским најпознатијим илустратором. Бави се стрипом, карикатуром и

графичким дизајном

Од 21. октобра 1934. у Србији су почеле да се објављују преведене модерне стране новинске цртане приче, а већ почетком 1935. је настало први оригинални стрип на српском језику аутора Власте Беклића. Стрипове на домаћем језику су у ових неколико година предратне епохе штампала два домаћа часописа: Мика Миш и Микијево царство, а из тог периода је остао веома мали број оригинала.

Након рата, 1945. године, новоуспостављени комунистички режим забранио је стрип као штампану форму. Педесетих година се он појавио на неколико места, али пошто никакве реакције од стране власти нису стизале, стрип је лако пронашао тржиште и поново постао редовна штампа. Кроз стрип после Другог светског рата су стварали многи уметници из различитих графичких дисциплина, а првенствено каратуристи. Стил стрипа се мењао, а велики утицај промени приступа креирања је имала омладинска штампа која је кроз различите публикације увела авангарду у стрип. Деведесете године обележене грађанским ратом поново су довеле до прекида издавања домаћег стрипа у до тада највећим неприкосновеним великим издавачким кућама, а у том периоду домаћи стрип је издавало само неколико малих алтернативних издавача.[11]

Стрип у Србији данас[уреди]

У Србији данас постоји неколико стрипских школа.

Стрип се у оквиру примењене графике изучава на Факултету примењених уметности

у Београду и у оквиру опште сценаристике на Факултету драмских уметности у Београду.

Специјализовани курсеви стрипа постоје у Школи стрипа и илустрације „Ђорђе

Лобачев“ са седиштем уСтудентском културном центру у Београду и одељењем у Клубу

„Драгон“ у Новом Саду, под вођством ликовног уметника Владимира Весовића, као

и Школа стрипа у Лесковцу, где менторишу Марко Стојановић и Срђан Николић.[12]

Strip - roba ili umjetnicka cinjenica - hr 

UVOD

Strip je, nema sumnje, najmasovnija tajna dvadesetog vijeka: strip je fenomen prema kome svaki, da tako kažemo, civilizirani čovjek zauzima određeni stav, bez obzira na to da li je riječ o racionalno definiranom ili intuitivno zauzetom stanovištu. Istovremeno, svega jedna desetina onih koji se prema stripu opredjeljuju raspolaže argumentima po ozbiljnosti dostojnim pažnje - bilo da se radi o afirmativnom bilo o negatorskom karakteru argumentacije. Ukratko, susrećemo se s fenomenom suštinski i univerzalno utkanim u strukturu naše epohe - u isti čas i sa enigmom koju vrlo mali broj odgovornih istraživača nastoji istjerati na čistinu.

Zaista, kad kažemo da smo građani vijeka tehnike, razbijenog atoma, vijeka pred-svemirske eskalacije, štampe, radija, televizije i filma - mogli bismo s pravom dodati: živimo i u vijeku stripa. A što baš ove uslovljenosti nimo svjesni koliko ostalih - još je jedan dobar razlog za njeno korjenito ispitivanje i ekspertizu. Jer, strip već odavna ne predstavlja ni marginalnu, ni sporadičnu, ni zanemarljivu pojavu: te priče u slikama (kako bi obprilike glasila najjednostavnija od mogućih definicija stripa), poznate u Americi pod nazivom comics, u Francuskoj kao ,,les bandes dessinees" a u Italiji kao ,,fumetti" - prekrivaju krugovima svog masovnog rasprostiranja i utjecaja cijeli civilizirani globus. Riječ je, prisjetimo se, o jednom od najustaljenijih lajtmotiva našeg fivota: strip nas prati od djetinjstva, preko škole, do porodičnog smirenja, da bi nas i danas svakodnevno podsjetio na svoje prisustvo čim otvorimo bilo koji dnevni list ili zabavni časopis.

Sadržaj 

UVOD 41 Povijest stripa 51.1 Tehnologija izrade stripa 91.2 Strip u Hrvatskoj 132 Strip kao umjetnost 172.1 Strip kao komunikacijski medij 182.2 Strip i druge vizualne umjetnosti 213 Strip u svjetlu digitalizacije 23ZAKLJUČAK 28LITERATURA 29

Zoran Stefanović

Portret jedne epohe i kroki dolazeće

Izložba "60 godina domaćeg stripa u Srbiji"; komesar Slobodan Ivkov; galerija Likovnog susreta, Subotica, 1995.

Po nekom čudnom ustrojstvu, skoro celokupan značajniji život modernog evropskog stripa se u ovom veku svodio na prostor omeđen trouglom Madrid-London-Beograd. Zašto su Španija, Italija, Francuska/Belgija, V. Britanija i bivše Jugoslavije uspele da stvore autohtone domaće škole, a da su Nemačka ili neke slovenske kulture ostale kreativni patuljci na polju strip-umetnosti? Razlozi su velikim delom možda i u društvenom sklopu i civilizacijskom nasleđu, ali je konstanta očigledno potvrđena.

U nabrojanoj grupi autohtonih strip-škola, južnoslovenski prostor (čitaj - srpsko-hrvatska produkcija) je i pored ostvarenog kreativnog identiteta, u stvari bio u produkcijskom i izdavačkom smislu ružno pače koje je moralo da mukotrpno i iz temelja gradi minimalni okvir delovanja posle svakog većeg istorijskog ili ideološkog potresa. Strip je, u modernom smislu reči, na južnoslovenskim prostorima zaživeo već polovinom XIX veka pod znatnim uticajem nemačke štampe. No, "priče u slikama" u izdanjima Jovana Jovanovića Zmaja očigledno ne možemo tretirati kao "protostripove", jer je reč o izbrušenom medijskom pristupu a ne o začetku forme koju srećemo, recimo, na skiptarima Lepenskog Vira ili freskama vizantijskog kruga koje su takođe pokušaj naracije i dramske strukture date kroz slikovni okvir.

Parcijalno sagledavani kroz pojedinačne istraživačke napore, mnogi važni činioci razvoja domaćeg stripa ostaju potcenjeni ili neprepoznati baš kao što se, recimo, u istoriji književnosti načinio previd sa celim problemom predvukovske fantastike. Temeljnije razumevanje razvoja domaćeg stripa dobijamo tek preko projekata kao što je "60 godina domaćeg stripa u Srbiji" komesara Slobodana Ivkova u galeriji Likovnog susreta u Subotici; izložbi koja je do sada najveći pokušaj sintetičkog sagledavanja istraživačkih rezultata retkih eksperata koje imamo (poput Zdravka Zupana). Izložbu prati katalog/monografija koja predstavlja prvi pravi leksikon "stripara" (Ivkovljev neologizam) koji ova sredina ima. U vrlo kompetentnom izboru, 250 domaćih autora zaslužilo je svoje mesto u pregledu razvoja domaćeg stripa. Raspon u žanrovima, školama i segmentima tržišta je tačno pokriven, dok su neka pitanja (poput srpskog industrijskog stripa ili alternativnog radikalizma omladinske štampe) po prvi put razmatrana u širem kontekstu.

Poglavlje Pioniri stripa u Srbiji posvećeno je periodu od nepunih šest godina (1935-1941) kada se Jugoslavija uzdigla u evropski vrh ove umetnosti. Pored logičnog predstavljanja doprinosa ruske emigracije, Ivkov dopunjuje sliku o "Beogradskom krugu 1" uvrštavanjem i Markovića, Jankovića, Perice, Kalmarovića i Mitrovića, dajući širi pregled tadašnje produkcije. Dometi beogradske škole po predratnoj Evropi tek treba da se do kraja utvrde, mada je još slabije osvetljen, u domaćoj literaturi čak i potcenjen, posleratni period zastupljen u poglavlju Obnovitelji stripa. Pregled kritičnog ideološkog perioda i žilavosti medija pokazuje

koliko Sulić, Bogičević, Mitrović-Kokan, Hecel i drugi zaslužuju dostojna reizdanja (albume i monografije) i povratak u svest savremenih umetnika i istraživača.

Poglavljima Istraživanje i novi putevi u stripu i Bivši studenti i omladinci (uloga omladinske štampe u razvoju stripa) Ivkov po prvi put vrši revalorizaciju jednog od najbitnijih segmenata, koji zbog svoje rasparčanosti i haotičnosti tek sad u ovakvom izboru postaje pregledan. Za razliku od ranjivog glavnog toka koji uvek zahteva jaku i dalekovidu produkcijsku logistiku, alternativni izraz je svojim gerilskim okvirom u Jugoslaviji brzo dobio zrelu formu, jednako vrednu inostranim pandanima. Logičan ishod je skorašnje veliko interesovanje inostranih izdavača za Aleksandra Zografa, a uskoro možda i za Vostoka, Grabovskog, Redžića i druge autore iz vrlo apartne škole srpskog "podzemlja" devedesetih.

Poglavlje Naši autori u inostranstvu svedoči o šestdecenijskom kontinuitetu inostranog plasmana, ali pretežno parcijalnom i nikad dovoljno organizovanom. Još krajem tridesetih godina, srpski strip je preko Lobačeva, Kuznjecova, Solovjeva i drugih bio značajno prisutan, recimo, po francuskim magazinima. Ta prisutnost traje do današnjih dana, ali je najčešće bio u pitanju pojedinačni autorski prodor, rasut i rizičan, a skoro nikad kao organizovan plasman zrele škole. U tom smislu, Janjetovljeva "Mladost Džona Difula", Kerčev američki plasman ili Perovićev rad sa Abulijem, možda predstavljaju individualnu najavu za ono što će njihovi naslednici organizovano postići.

Upoređeno sa dva prethodna perioda, poglavlje Autori glavnog toka koje predstavlja umetnike etablirane pretežno tokom osamdesetih, ne začuđuje visokim standardima. Da nije bilo decenijskog razvoja i prethodnog nasleđa, pitanje je da li bi poznavanje specifičnosti medija, likovni kvaliteti i zrela dramaturgija modernog srpskog stripa uopšte bili mogući. Ivkov, pedantan hroničar masovne kulture, uvršćuje u pregled i samosvojne autorske ličnosti poput Tucića kreativno izraslog uJu strip magazinu, ali i seriju manje poznatih crtača iz Dnevnikove škole ("petparačka" produkcija) da bi se uvideo dijapazon bez kojeg celovita nacionalna scena ne može da postoji. Posledično tome, poglavlje Budućnost stripa u Srbijipokazuje da je budućnost već došla.

Najmlađa generacija umetnika, stasala u devedesetim - prvi put ovako predočena javnosti kao novi talas ("četvrta generacija" po Kljakićevoj podeli?) - jeste daleko najzrelija generacija u novijoj istoriji stripa u Srbiji, poređeno čak i sa "ruskim periodom".

Dovršenost i zrelost mladih autora je na daleko višem izražajnom nivou nego što je to danas francuski prosek, a i čitav krug najmlađih profesionalnih dramaturga ravnopravno radi i za strip, pored televizije i filma, unoseći specifičnu notu u svetski trend "nove narativnosti". Tragično je da zamrlo domaće izdavaštva verovatno ne može još dugo da prati ovaj generacijski talas, te je sudbina autora i autorskih grupa i dalje diskutabilna i nimalo ne zavisi od kreativne zrelosti.

Bastard Istoka i Zapada, strip u Srbiji (zajedno sa blizancem - hrvatskim stripom) završava svoju adolescenciju, i u tom smislu projekat "60 godina domaćeg stripa u Srbiji" zatvara jednu epohu i najavljuje sledeću koja zaslužuje priliku da se u punoj meri razmahne u evropskom kontekstu.

Priliku koju većina prethodnika - zbog brutalnih društvenih lomova - nikada, na nesreću, nije dobila.

[1996]

// Projekat Rastko / Strip //[ Promena pisma | Pretraga | Mapa Projekta | Kontakt | Pomoć ]

Слободан Ивков

Мала историја српског стрипа Разматрана кроз однос иконе и савремено конципираног

стрипа

Веома је дуга традиција визуелног приповедања на овим просторима, но значајнији трагови постоје тек од времена када је хришћанство прихваћено као водећа религија. Можда је боље рећи: тек од почетка изградње зиданих храмова где су остала сачувана дела ликовне уметности којима се преносила вера и ефектно причале свима јасне визуелне приче. Биографије (житија) светаца и сцене из Библије, јасно приказани у сукцесивним низовима призора на иконама и фрескама, рађеним под снажним византијским утицајем (у касним фазама развоја и под утицајем конкретних, неспорно идентификованих школа које су током времена апсорбовале и западне утицаје: нпр, италокритски иконописачки круг, итд), вековима су представљали моћно средство у комуникацији православне цркве са, већином неписменим, народом. Колико је мобилност икона над фрескама била предност у ширењу утицаја и придобијању нових верника, толико је представљала и недостатак, јер су оне, будући да су рађене на релативно краткотрајном и трошном материјалу (дрво, платно...), биле и више изложене ризицима, оштећењима и, веома често, уништењу. Многе су заувек изгубљене, но, на сву срећу, сачуване су копије, само, на жалост, већином не старије од тек неколико векова који претходе нашем. Фреске, са, између осталих тема и визуелно исприповеданим житијима, су у већој мери сачуване. Но, оне су, што димензијама, што обликом, што по изнуђеном прилагођавању ентеријеру (визуелним причама осликани округли стубови, полукружне нише...) и стављањем у његову функцију, а што по ликовном приступу нарацији, даљи рођаци, тј. преци данашњих стрипова од икона.

У потрази за траговима раног визуелног приповедања, после Народне библиотеке, стигао сам и у београдски Народни музеј. Свакоме је, без много сувишног елаборисања, јасно да је материјал који ми је тренутно овим поводом занимљив, у Музеју (библиотека, депои...) толико дисперзован да се неупућени у музејске послове, без стручних савета у овом обиљу веома тешко сналазе. На сву срећу, у помоћ ми је притекао сликар-конзерватор г.

Иван Павић, па ми указао на неке стручне књиге о иконама и фрескама које су објављене и које су ми унеколико помогле да још правилније сагледам проблем.

У ствари, посматрајући неке од тих икона (на пример, на илустрацији десно предочен "Силазак у Ад" из цркве "Успење Богородице" у Српском Ковину, затим "Свети Ђорђе са житијем"...), невероватно је колико оне на први поглед формом подсећају на табле данашњих стрипова. Фасцинантно је то што је иконописац пре толико векова размишљао као и модерни стрипар (назив професије је аналогија: сликар, графичар, керамичар, музичар...), желећи да своје дело начини и ликовно кохерентним и истовремено функционалним, у првом реду атрактивним посматрачу. Навешћемо само неколико сличних решења.

Прво, ни призори (данас би се рекло: кадрови), а ни ликови нису исте величине. Није то само због њиховог неједнаког значаја у хришћанској религији. Евидентно је увек и за свакога у некој вери, поготово некога изван врха свештеничког круга, крајње деликатан покушај интерног успостављања хијерархије на поменутој основи, премда по правилу таквих покушаја има. Зна се, ако неко и уводи строгу, канонизовану хијерархију величине (димензија у оквиру композиције) уметнички приказаних ликова, онда су то свештеници. Са друге стране, некакви канони ликовног приказивања светих личности одређене конфесије увек постоје. Иконописац врло добро зна шта није његов посао, свестан је да ту нема превеликих слобода но он једноставно жели и да икона не буде визуелно монотона ономе ко ће је годинама посматрати, па је, поштујући важеће каноне, како год зна и уме инстинктивно динамизује. Посматрано из угла данашњег стручњака за стрип, већина древних иконописаца, колико држи до композиције појединих кадрова, толико пази и на целину "табле" (овде реч "табла", због природе материјала, има много више смисла него у текстовима о стриповима рађеним на папиру). Још једном нагласимо: свака икона је канонски омеђена, морају се поштовати и типик и неки други одговарајући црквени закони. С тим у вези мора се цитирати и став који износи један од најзначајнијих данашњих иконописаца протојереј г. Стаматис Склирис ("Како насликати светлост", "НИН" бр. 2493, стр. 37, 8. октобар 1998, Београд): "Није добро што православна црква има сувише строг типик. Потребан је типик, али је важнији страх од Бога и љубав према човеку." Па, ако то каже један иконописац у наше време, можемо ли да стекнемо праву слику о догмиод пре неколико векова?! Колико Склириса и савременике спутава типик данас, толико је, у најмању руку, спутавао и његове колеге из прошлости. Па, као што он тражи начин да се у оквирима канона оригинално изрази, бар толико да искаже "љубав према човеку" и животу, тако су и древни уметници желели исто. Али, док креативни маневарски простор у осликавању и украшавању икона са само једним призором готово да и није постојао, више креативне слободе могло се освојити на иконама са више асоцијативно, тематски или наративно повезаних призора.

Друго, призори, делови композиције саме иконе, нису увек омеђени непрекинутом линијом (правоугаоним четвороуглом, што је такође веома битно). Поједине фигуре из оквира понекад штрче, што је запрепашћујућа слобода коју је уметник себи допустио. Успут, искусно око, а поготово аутора стрипова, инстинктивно ће осетити да иконописац посао не ради од муке или само због наручиоца. Простор за уметничку слободу му је

остављала чињеница да за овако комплексне иконе нису постојали јединствени, чврсти, неприкосновени канони (премда их је било, и данас се за већину њих зна). На пример, иконописац не смањује број призора, не избегава детаље на одећи и у позадини, а могао би, с обзиром на мали формат да покуша. Лично, сумњамо да би те ситне трикове мало ко приметио. Напротив, уметник жели да са што више асоцијативно, хришћанским религиозним конвенцијама и контекстом повезаних призора што више и саопшти, те то чини најбоље што уме. Текста, подразумева се, ако изузмемо називе и имена који јасно одређују "кадрове" – нема. Поготово нема "балона" са текстом, јер још нису билиизмишљени; еуфемистички, граматички правилније и префињеном уву пријатније, речено: "уведени у употребу". Само, како уводити у употребу нешто тако револуционарно као што је "балон" када о нечему што би требало да буде "усмерена дидаскалија" још не постоји ни основна идеја?! Но, и многе савремене табле, па и цели стрипови немају текста, па им то не смета да буду идентификовани као такви.

Треће, и најневероватније, древни иконописци призоре нису слепљивали и стапали, као што се на фрескама почесто радило. На иконама из каснијих фаза еволуције овог облика изражавања су између призора правили цезуре (усеке, паузе) савршено процењене ширине, ни претанке ("кадрови" би тада деловали слепљено и хаотично), ни предебеле ("кадрови" би тада били превише одвојени, неповезани, а и расипао би се драгоцени простор), већ таман како и колико треба. И ово "модерно" размишљање доприноси сличности са данашњим стриповима.

Иако аналогија у размишљању креативаца са ових простора из различитих епоха, у њиховом приступу раду и по крајњем резултату, односно визуелном утиску, има још много, ни иконе ни фреске сигурно нису стрипови у данашњем смислу те речи. Због више разлога, а о кључном, медијуму штампе као разлици која их дефинитивно раздваја (и као новом посреднику између дела и посматрача) биће више речи нешто касније. И иконе и фреске су само претече, креиране у одређеном времену, са одређеним материјалима, ликовним знањем (поготово скромне по приказаној перспективи, општем знању о њој и угловима посматрања, а о некаквом маштовитом кадрирању да и не говоримо), техникама реализације и врстом комуникације са публиком, али, без обзира на претходно набројано, неспорно сродна дела.

Само, ако и можемо да разумемо што православних икона и осликаних житија, као неких од претеча "девете уметности", нема у западним светским историјама и енциклопедијама стрипа (рецимо да се ту не ради о некаквој малициозности, већ једноставно о непроучености), запрепашћујуће је да се овај "изгубљени беочуг" у еволуцији ликовне визуелне нарације која је довела до штампаних стрипова, не помиње ни у теоријским књигама о овој графичкој дисциплини које су објавили домаћи стручњаци. Надам се да сам неправду помало исправио премијерним објављивањем уз овај мој текст неких од ремек-дела о којима је реч.

Ваља регистровати да је усамљени мост између епоха на неочекиваном месту успоставио један од најталентованијих српских твораца "алтернативног стрипа" Саша Ракезић и то тако што је, од када је почео озбиљно да се бави креирањем својих прича, ваљда по

несвакидашњем инстинкту или кармичком императиву, како би се данас у неким круговима рекло, узео псеудоним – Александар Зограф.

Свакако да древни живописци (зографи) својим делима на нашем простору нису кључно утицали на развој стрипа јер, једноставно, савремени стрип овде није ни настао. Но, свеприсутне осликане приче су код нас, у на њих навиклом народу, стварале духовну климу која, када је штампани стрип из белог света стигао и у нашу забит, није изазвао шок откровења, сукоб култура или комплекс ниже вредности, као код неких других народа који се у стрипу ни до данас нису добро снашли, већ је дочекан као нешто жељно и дуго сањано, као рођак из даљине који говори језиком који се овде разуме, те са којим ваља разговарати, понешто научити од њега, али му и понешто ново саопштити.

И заиста, недуго пошто су 21. октобра 1934. у Србији почеле да се преводе модерно конципиране иностране новинске цртане приче (треба напоменути да је прастрипова, не серијализованих, већ гегова или поучних причица од једне до две табле било и у нашим часописима, што штампаним у Будимпешти, Бечу, Венецији и још по негде у иностранству, што у Србији где је прва штампарија стигла крајем прве половине деветнаестог века; дакле било их је и раније, али то нису сасвим били стрипови у данашњем смислу те речи) већ почетком 1935. настало је прво оригинално дело на српском језику (аутор Власта Белкић), а Београд је до почетка Другог светског рата 1941. постао, што по броју преведених и оригиналних радова, што по квалитету ових других, један од неколико ондашњих центара светске "девете уметности". То му признају и угледни инострани теоретичари. У њему су деловали: Ђорђе Лобачев, Ђорђе Ђука Јанковић, Сергеј Соловјев, Момчило Мома Марковић, Константин Кузњецов, Никола Навојев, Иван Шеншин, Драган Калмаревић и још десетине других.

Из те епохе остао је сачуван веома мали број оригинала. Два водећа часописа са домаћим стриповима су била: "Мика Миш"(1936 – 1941) власника Александра Ј. Ивковића и "Микијево царство"(1939 – 1941) власника Милутина С. Игњачевића, док је "Политикин забавник"(први период постојања 1939 – 1941), преферирао, са свега пар изузетака, инострана остварења. Без знања аутора, Ивковић је чак успео да стрипове Соловјева, Лобачева, Кузњецова и још неких изванредних стрипара пласира изван наших граница.

Непосредно после рата нови комунистички режим стрип никако није подносио, па га је, пошто му се то могло, 1945. једноставно забранио. Јавно се говорило да је то зато што је он продукт декадентног капиталистичког Запада, а тајно се можда шушкало како однекуд, због ко зна чега, нејасно подсећа на опијум народа, на религију. Било како било, тек лошије по стрип није могло да испадне. То су сигурно, ако изузмемо "стране агенте" и "ревизионисте", била два најгора одређења којима је нови режим етикетирао своје смртне непријатеље. Али, као Феникс, он се почетком педесетих готово истовремено поново појавио на неколико места, публика га је опет одушевљено дочекала и, зачудо, скоро нико није дигао глас против до тада незамисливе јереси.

Имамо обичај да кажемо како је то последица традиције, навике која се у српској јавности створила од првог публикованог стрипа 1934. Можда је и тако, премда је увек крајње

сумњиво нешто што се после свега 6-7 година назива традицијом која тако снажно веже. Рекао бих да је ипак у питању друга врста традиције, она да се вековима ту и тамо у нашој средини сусрећемо са визуелним причама које се дубоко урезују у памћење, те да такав вид приповедања одмалена узимамо здраво за готово. Па, када смо га једном поново открили, и то у још атрактивнијем виду, природно је како више не желимо да га се одрекнемо. Поменимо, тај први талас супротстављања идеолошки затуцаним партијским апаратчицима изнели су листови "Омладина", "4. јул", "Јеж", "Цртани магазин", "Дугин магазин", "Робинсон", и, најпре, "Политикин забавник", обновљен 1952, часопис који се показао не само најдуговечнијим и најдоследнијим у својој концепцији у којој је и данас увек више од пола садржаја посвећено стриповима, већ и по високим визуелним стандардима, те диктирању трендова. Ова гласила су коначно и неопозиво утрла пут даљем, уз неке изузетке, скоро сасвим неометаном развоју ликовне секвенцијалне визуелне нарације у Србији. Тада су најактивнији аутори били Милорад Добрић, Душко Јовановић, Драган Савић, Иво Кушанић, Ивица Кољанин, Александар Хетцел, Божидар Веселиновић, Милош Крњетин, Слободан Милић...

Карактеристично је да су се на пољу стрипа, све до данас, огледали и многи уметници из других графичких дисциплина, превасходно карикатуристи. Заједно са "Политикиним забавником"(кућа "Политика"), и потоњи часописи ("Кекец"...) стрипу мање окренутих издавача ("Борба", БИГЗ...), а и будуће велике издавачке куће друге послератне генерације ("Дечје новине", "Форум/Маркетпринт", "Дневник"...) у својим издањима ("Никад робом", "ЈУ стрип", "Стрипотека", "Стрип забавник"...), представили су и нова имена српског стрипа: Десимира Жижовића Буина, Лазу Средановића, Здравка Сулића, Петра Радичевића, Миодрага Ђурђића, Радивоја Богићевића, Николу Митровића Кокана, Милана Милетића, Брану Николића...

Без оштре временске границе између генерација, отприлике ту негде од краја седамдесетих и првог броја "ЈУ стрипа", у три средине које су се издвојиле као центри стрипа (Београд, Нови Сад и Горњи Милановац) придружили су им се изузетни мајстори Радич Мијатовић, Душан Рељић, Лазар Станојевић, Сибин Славковић, Здравко Зупан, Бранислав Бане Керац, Жељко Пахек, Драган Боснић, Владимир Весовић, Дарко Перовић, Рајко Милошевић Гера, Бранислав Обрадовић, Раде Марковић, Бојан Ковачевић, Зоран Ковачевић, Бојан Ђукић, Зоран Јањетов...

Огроман значај за промену приступа креирању и поимању стрипа одиграла је омладинска штампа ("Студент", "Видици", "Младост", "Омладинске новине"...). После иновација, нових идеја и простора које је отворила иностраним и домаћим авангардним тенденцијама и истраживањима у "деветој уметности", може се слободно рећи како се крајем седамдесетих и почетком осамдесетих потпуно променио сензибилитет овдашњег круга стрипара и поштовалаца.

Затим, средином осамдесетих у свет домаћег стрипа су ушли Зоран Туцић, Вујадин Радовановић, Божидар Милојковић, Миленко Михајловић, Драган Лазаревић, Дејан Ненадов, Ђорђе Миловић, Петар Меселџија, Ненад Вукмировић, Боб Живковић...

Деведесете и грађански рат довели су до потпуног гашења активности на пољу домаћег стрипа поменуте три до тада неприкосновене куће. Једини велики издавач стрипа у Србији је остала "Политика". На жалост, она се бави претежно преводима. Алтернативни издавачи ("Орбис", "Финеса", "Луксор"...), су се смењивали; готово никада два нису деловала истовремено.

Ове 1998. године, првенствено као последица опште економске катастрофе и пада куповне моћи читалаца, легалне активности готово су потпуно застале. Мали издавачи су, или престали са изласцима у јавност, или пиратски преводе инострана издања и исто тако их пласирају на тржиште.

Колико-толико активни су још само "ПП Комерц" Милана Јовановића (магазин "Мегатрон") и "Стрипер" Радована Поповића. Генерација стрипара која се на сцени активирала од 1990. (Бојан Реџић, Милан Јовановић, Мирољуб Милутиновић, Бора Милићевић, Александар Зограф, Данило Милошев Восток, Никола Витковић, Андреј Војковић, Данијел Савовић, Ивана Филиповић, Душан Божић, Антоан Симић, Алекса Гајић, Владислав Филиповић...) данас се или за свој рачун и о свом трошку афирмише (фотокопирани фанзини, самостални пробоји у иностранству...) или се бави другим пословима (илустрација, анимирани филм, издаваштво, трговина).

Тренутно изгледа да домаћи стрип , осим самих аутора, овде више скоро никога не интересује. Поредећи са досадашњим развојем српског стрипа, закључујемо да смо на крају још једне фазе његове еволуције и, надајмо се, на почетку неке нове.

О томе да, и поред лошег односа великих издавача код нас, ствари са српским стрипом иду набоље, сведочи и чињеница да је процес започет 1935, а стидљиво настављен 1945, да би 1952. поново агресивно наставио да делује, данас коначно, после скоро шест и по деценија кашњења, довео до јавно изреченог признања која амерички кругови српској култури у ово време тешко дају.

Наиме, недавно је најугледнији светски часопис посвећен теорији стрипа "The Comics Journal" некако, после деценију и по излажења, ипак превалио "преко уста", тј. својих страница, и ову тврдњу:

"Београд је дефинитивно центар стрип уметности Источне Европе"!

А о томе да је, поред традиционалне усмене књижевности о којој се ван наших граница доста зна, Србија имала и вишевековну традицију ликовно уобличених прича, односно визуелног приповедања, свет ће тек чути.

// Пројекат Растко / Стрип //[ Промена писма | Претрага | Мапа Пројекта | Контакт | Помоћ