kroz nove pristupe do boljih ishoda u obrazovanju

Kroz nove pristupe do boljih ishoda u

obrazovanju učenika sa smetnjama

u razvoju

PRIRUČNIK

Ovaj priručnik nastao je kao deo studijskog boravka i iskustva koje smo stekli u Londonu u Ujedinjenom Kraljevstvu, posredstvom projekta Erasmus+

tokom 2018. godine. Napisan je u želji da prenesemo deo naših saznanja i stečenog iskustva nastavnicima koji rade sa učenicima sa smetnjama u razvoju i

bave se inkluzivnim obrazovanjem.

2019.

Kroz nove pristupe

do boljih ishoda u obrazovanju

učenika sa smetnjama u

razvoju

PRIRUČNIK

Ovaj priručnik nastao je kao deo studijskog boravka i iskustva koje smo stekli u Londonu u

Ujedinjenom Kraljevstvu, posredstvom projekta Erasmus+ tokom 2018. godine. Napisan je u

želji da prenesemo deo naših saznanja i stečenog iskustva nastavnicima koji rade sa učenicima

sa smetnjama u razvoju i bave se inkluzivnim obrazovanjem.

Autori su članovi tima za mobilnost i defektolozi nastavnici i nastavnik ŠOSO

„Vukašin Marković“, Kragujevac:

mr Marijana Jovanović Čabrić, diplomirani defektolog-oligofrenolog

dr Tatjana Simić, defektolog oligofrenolog

Jovana Tomašević, diplomirani defektolog-oligofrenolog

Tatjana Dragaš, diplomirani logoped

Mladen Maksimović, master filolog namačkog jezika

Sadržaj:

Uvod

Polazna osnova usled promena nastalih u školi za obrazovanje

učenika sa smetnjama u razvoju

U potrazi za domaćinima

Naš najjači utisak

Britanski obrazovni sistem

Saradnja sa roditeljima i njihovo učešće u školskim aktivnostima

Novi pristupi u nastavi-komunikacija

Senzorna integracija-Tamna soba (Dark room)

Joga u učionici

Senzorna priča

Vodena soba (Wet play room)

Pripiprema za odraslo doba

Primena iskustva kroz ogledne časove

Uvod

Projekat Kroz nove pristupe do boljih ishoda u obrazovanju učenika sa

smetnjama u razvoju finansiran je od strane Erasmus+ programa, a realizovan

preko Nacionalne agencije Tempus. Nastavnici škole za obrazovanje učenika sa

smetnjama u razvoju ŠOSO Vukašin Marković iz Kragujevca, uputili su se na

posmatranje kolega na radnom mestu takozvani job shadowing u London u UK.

Domaćini su nam bili specijalna škola Jack Tizardi specijalna škola Hatton.

Potreba da vidimo kako škole u kojima se obrazuju učenici sa smetnjama u razvoju

funkcionišu u drugoj zemlji, koje su nove metode u upotrebi, kakva je organizacija,

kako izgleda inkluzija, kako je organizovan sistem specijalnog obrazovanja u

jednoj ekonomski razvijenoj zemlji, na koji način su učenici sa višestrukom

ometenošću uklopljeni u obrazovni sistem a i u društvo, bile su motivacija

nastavnicima naše škole da se upute u UK.

Polazna osnova usled promena nastalih u školi za obrazovanje

učenika sa smetnjama u razvoju

Marijana Jovanović Čabrić

Tokom 2009. godine Srbija počinje sa zvaničnim procesom inkluzivnog

obrazovanja u zemlji, a u skladu sa Evropskom obrazovnom politikom. Svi učenici

nastavu prate prema istom Nacionalnom nastavnom planu i programu. Do 2009.

godine smo u školama za obrazovanje učenika sa smetnjama u razvoju (govorimo

o učenicima sa intelektualnom ometenošću) imali posebne nastavne planove i

programe. Oni su bili namenjeni učenicima sa lakom intelektualnom ometenošću, a

imali smo i vaspitne programe za učenike sa umerenom intelektulanom

ometenošću. Deca sa teškim i dubokim oblikom intelektualne ometenosti se nisu

upisivala u škole jer je zvanična naučna doktrina glasila da se deca sa teškom i

dubokom intelektualnom ometenošću (IO) ne mogu obrazovati. S pojavom

inkluzivnog procesa smo dobili usmerenje da sva deca imaju pravo na obrazovanje

u redovnim školama (dok su specijalne škole okarakterisane kao stigmatizirajuće).

Sva deca u školama, a obrazovanje je obavezno za svu decu, pohađaju školu po

redovnom nastavnom planu i programu. Specijalne škole su pretpele promene kako

u nastavnom planu i programu tako i u vezi sa vrstama smetnji sa kojima su se

deca upisivala u školu. Sada su u našoj školi retki učenici koji imaju laku ili

umerenu intelektualnu ometenost, a daleko je vise učenika sa težim oblicima IO

kao i sa višestrukum smetnjama (pored intelektualnih i motorne i čulne smetnje).

Nastavni predmeti su isti kao u tipičnim osnovnim školama te učenici u drugom

ciklusu obrazovanja imaju dva strana jezika, kao i nastavne predmete koji

zahtevaju apstraktno mišljenje (fizika, hemija, istorija…). Za učenike se piše

individualni obrazovni plan 2 (IOP2, sa izmenjenim nastavnim sadržajem).

U potrazi za domaćinima


Tragajući za školom domaćinom videli smo da se škole za obrazovanje

učenika sa smetnjama u razvoju zovu isto kao nekada kod nas, specijalne škole.

Kod nas su nazivi škola promenjeni da ne bi bile stigmatizirajuće. U tom istom

periodu pre odlaska videli smo da su specijalne škole podeljene prema tipu

ometenosti (pa i kategoriji). Mi smo posetili specijalne škole za učenike sa

intelektualnim smetnjama. U jednoj školi smo videli učenike sa težim i višestrukim

smetnjama, dok su drugu školu pohađali učenici lakšeg stepena IO. U našoj zemlji

je bilo nedopustivo da se pozove na dijagnozu o tipu i smetnji koje ima dete, i to je

okarakterisano takođe kao stigmatizacija i to kao medicinski model stigmatizacije.

Ono što je aktuelno kod nas je da se zbog stigmatizacije dece i porodica, učenici sa

IO upisuju u specijalne škole sa čulnim smetnjama.

Naš najjači utisak


Opšti utisci su da u specijalnim školama u Londonu ima više sredstava, vise

je kadra koji radi sa učenicima. U školi Jack Tizard je rad sa učenicima u grupi u

odnosu gotovo 1:1. Pored defektologa nastavnika, tu su i lični asistenti koji su sve

vreme uz dete i rade sa njim; logopedi, fizioterapeuti, radni terapeuti. Radni

terapeuti osmišljavaju način na koji će se učenik sa smetnjama u razvoju uklopiti u

zajednicu i radi na razvijanju takvih programa. Bezbednost je na jako visokom

nivou kako oko škole tako i u samoj školskoj zgradi. Ako ulazite u školu, prodjete

pored dva interfona i automatskih vrata, do prijave na info pultu, uz fotografisanje i

nošenje identifikacione kartice. U školi su vrata sa posebnim sigurnosnim

sistemima tako da učenici koji su skloni bežanju ne mogu da pobegnu usled svih

visokih bravica za zaključavanje; ili osoblje jedino ima ključ kartice kojima se

otključavaju vrata. Korišćenje telefona je zabranjeno. Praktikuju se protivpožarne

vežbe, što je često, gde se celokupna škola evakuiše po već uigranom scenariju.

Najjači utisak je da od 191 učenika koji funkcionišu na nivou lake i umerene

intelektualne ometenost, svi komuniciraju (i neverbalni učenici koji koriste PECS

ili različite pametne uređaje).

Škole pružaju dodatnu obrazovnu podršku mnogim tipičnim školama. Postoje i

satelitske škole, što odgovara našim isturenim odeljenjima specijalnih škola pri

tipičnim školama.

U školi ne postoji zvono. Aktivnosti se realizuju u skladu sa mogućnostima

učenika. Neke traju 10 minuta neke i sat vremena. I vreme predviđeno za užine

(kojih je više) se koristi za učenje. U satelitskim školama časovi traju 30 minuta.

Veštine se realizuju zajedno sa učenicima tipične škole, dok se sticanje

akademskih veština realizuje u posebnom odeljenju.

Britanski obrazovni sistem

Mladen Maksimović

Misija škole je da omoguci svakom učeniku da razvije svoj puni potencijal.

Obezbeđen je širok i uravnotežen nastavni plan i program koji je diferenciran da

zadovolji individualne potrebe i koji omogucava pristup Nacionalnom nastavnom

planu i programu. Etika škole je zasnovana na principu poštovanja za sve, bez

obzira na pol, rasu, seksualnost, socijalno poreklo, sposobnost, nacionalnost ili

religiju. Doprinos svakog pojedinca jednako se vrednuje. Škola promoviše

pozitivnu socijalnu inkluziju svih svojih učenika tako što neguje veze u zajednici i

podiže profil škole u okrugu Hamersmit i Fulam. U toku jedne školske godine u

individualnom obrazovnom planu se određuju 4 cilja za celu godinu(specijalna

škola Jack Tizzard, koju pohađaju učenici sa teškim i višestrukim smetnjama u

razvoju kao i učenici sa poremećajima iz spektra autizma).

Kada je u pitanju program po kom škola radi, on se bazira na nekoliko

nivoa. Škola se trudi da održi razvoj komunikacijskog/senzornog kurikuluma koji

je prikladan po sadržaju i strukturi za učenike sa teškim/složenim smetnjama u

učenju. Teži se uspostavljanju diferencijacije kurikuluma kako bi se podržao

pristup za učenike sa teškim/složenim poteškocama u učenju, zatim razvoj rane

komunikacije, strukturiranje pristupa kako osnovnom nastavnom planu i programu,

tako i nacionalnom kurikulumu na nivoima koji odgovaraju pojedinačnim

učenicima. Pored toga, njihovo osoblje može ponuditi iskustvo u: identifikovanju

strategija i tehnika za pomoc u upravljanju izazovnim ponašanjem, razvoju

nezavisnosti u svim veštinama samopomoci, uređenju okruženja u

učionici, proceni nivoa pažnje i implementaciji strategija i specifičnim pristupima

za povecanje raspona pažnje. Generalno govoreći, nastavno osoblje ne posmatra

program kao nacionalni ili pojedninačni (program za matematiku, poseban za

geografiju itd.) zato što oni sve to objedinjuju.

Sesije koje bi mogle biti zanimljive nastavnicima i u drugim školama:

- Sesije pismenosti s više senzornih/taktilnih priča;

- Numeracija sličnih sesija.

- Procena prioritetnih područja potreba svakog deteta i kao pojedinca i kao člana

grupe.

Može se izraditi program podrške koji ce:

- Uspostaviti redovne mogucnosti za osoblje da podeli stručnost o zadovoljavanju

potreba učenika sa invaliditetom.

- Pomoci osoblju u glavnim okruženjima da shvate potrebe za učenjem i

karakteristike svojih učenika sa posebnim potrebama, da odrede i uporede

identifikovane potrebe za učenjem da bi videli da li se individualni programi

učenja efikasno rešavaju, kao i nastavni materijali, ekološki skupovi. Nastavno i

pedagoško osoblje stalno brine o tome da li vremenski raspored aktivnosti, rutine u

učionici, sadržaj, pristupi ili postavke zahtevaju izmene.

Nacionalni kurikulum postoji u elektronskoj formi sa definisanim najsitnijim

koracima i ishodima u obrazovanju od ranog uzrasta, tako da je nastavnicima

pojednostavljeno praćenje napretka učenika (na primer učenik okreće glavu ka

izvoru draži uz pomoć asistenta, učenik samostalno okreće glavu ka izvoru

draži…).

Saradnja sa roditeljima i njihovo učešće u školskim aktivnostima

Mladen Maksimović

Školsko osoblje takođe redovno komunicira sa roditeljima/starateljima.

Roditelji/staratelji dobijaju kopije programa fizioloških vežbi, pozivaju se u školu

da nauče kako da obavljaju fiziološke aktivnosti za svoje dete i kada je to

prikladno, način na koji mogu da komuniciraju sa detetom, a obavljaju se i kucne

posete.

Neke od mogucnosti terapijskih postupaka koje se koriste u školi su:

- Stojeci okviri, klinovi za pozicioniranje i potporni hodači

- Upotreba ortopedskih uređaja kao što su spinalne proteze, držači za noge i

potporne cipele

- Individualne terapijske sesije za rad na specifičnim aktivnostima u programu

učenika, na primer, istezanje, jačanje i balansiranje aktivnosti

- Trening hoda, na primer, podučavanje deteta kako da hoda sa opremom za

podršku ili da počne samostalno da preduzima korake

- Upotreba tehnika „ruku na ruke“ kako bi se poboljšala sposobnost učenika da se

bolje krece. Na primer, ako on/ona preferira da stoji sa vecom težinom na desnoj

nozi od njegove leve, mi podržavamo njegov levi kuk i koristimo naše ruke da

pomognemo da prebacimo svoju telesnu težinu na levo.

- Prisustvo roditelja Makaton časovima.

U školi smo obišli još neke zanimljive prostorije namenjene specifičnim sesijama.

Na primer, u slučaju hiperaktivnosti/preterane agresivnosti deteta, postoji soba sa

paravanom i mekanim strunjačama. Tu su i multisenzorna soba, „mekana

soba”(eng.soft room) ispunjena strunjačama zanimljivih oblika i boja, kao i

bazenom sa lopticama.

Roditelji često uzimaju učešća u većini pomenutih aktivnosti.

Slika 1. 1. Soft room

Slika 2. 1. Soft room

Novi pristupi u nastavi-komunikacija

Tatjana Dragaš

U radu sa učenicima, u praksi se najbolje pokazala kombinacija dva

ili tri načina komunikacije. Osnova takvog načina rada je da se deci daju

sve mogućnosti da komunicira, a da će dete samo izabrati koji način

komunikacije mu najviše odgovara i na koji način će komunicirati (u skladu

sa svojim sposobnostima). Logopedi prisustvuju časovima, učestvuju u grupnom

radu, opserviraju učenike u grupi, neposredno realizuju rad, daju dalje preporuke

za rad na razvoju i poboljšanju komunikacije učenika.

Škole domaćini koje su učesnici projekta posetili u okviru mobilnosti,

pružile su priliku da se učesnici mobilnost upoznaju sa još jednom novinom u

obrazovnom procesu. U pitanju je jezički program „Makaton“. Imali smo priliku

da to vidimo i doživimo, jer smo i sami aktivno učestvovali u izvođenju. U pitanju

je znakovni jezik koji objedinjuje pokazivanje i govor. Na taj način se deca

stimulišu da kvalitetnije razvijaju govor, uz pomoć pesme i muzike.

Makaton je zapravo jezički program osmišljen da bude sredstvo

komunikacije za osobe koje ne mogu efikasno komunicirati govoreci. Jezički

program Makaton je korišcen kod osoba sa kognitivnim oštecenjima, autizmom,

Daunovim sindromom, specifičnim oštecenjem jezika, multisenzornim oštecenjima

i stečenim neurološkim poremecajima koji su negativno uticali na sposobnost

komuniciranja, uključujuci i pacijente sa moždanim udarom. Saznali smo da je

ime "Makaton" izvedeno iz prvih slova imena tri terapeuta govora i jezika koji su

osmislili program 1970-ih: istraživača Margaret Voker i Katarina Džonston kao i

Toni Kornfort, edukatora iz Kraljevskog udruženja za gluve.

Jezički program Makaton koristi multimodalni pristup za podučavanje jezika

i pismenosti, kroz kombinaciju govora, znakova i grafičkih simbola koji se koriste

istovremeno ili samo sa govorom sa znakovima ili samo sa govorom sa grafičkim

simbolima koji odgovaraju učeničkim potrebama. Kada se jednom uspostavi

osnovna komunikacija, učenik može napredovati u upotrebi jezika, koristeci bilo

koji način koji je najprikladniji. Takođe, iako je program organizovan u fazama,

može se modifikovati i prilagoditi potrebama pojedinca. Najbliže pojašnjenje iz

naše sredine bi bilo izvođenje pesme „Kad si srećan lupi tada dlan o dlan…”

Prilikom posete časovima, primetili smo da nastavnici sa učenicima

komuniciraju uz pomoć knjige/sveske na kojima su čičak-trakom prilepljene

kartice ili Komunikacioni sistem za razmenu slika (eng.PECS, The

pictureexchange communication system). Komunikacioni sistem za razmenu slika

(PECS) je oblik augmentativne i alternativne komunikacije koju proizvodi

„Piramid Educational Consultants, Inc.”.

Slika 3. PECS

Iako se sistem obično koristi kao pomoc u komunikaciji za decu sa

poremecajem iz autističnog spektra (ASD), koristi se kod velikog broja učenika, od

predškolskog uzrasta do odraslih, koji imaju različite komunikativne, kognitivne i

fizičke nedostatke, uključujuci cerebralnu paralizu, slepilo i gluvocu. Primećeno je

da se tradicionalne tehnike komunikacije, uključujuci imitaciju govora, jezik

znakova i sistem tačaka slike oslanjaju na nastavnika da pokrene društvene

interakcije, a niko se ne fokusira na podučavanje učenika da iniciraju interakcije.

Na osnovu ovih zapažanja, stvorena su funkcionalna sredstva komunikacije za

pojedince sa različitim komunikacijskim izazovima. Članovi našeg tima su i ranije

bili upoznati sa ovim didaktičkim sredstvom. PECS je dizajniran da podučava

funkcionalne komunikacijske veštine s početnim fokusom na spontanu

komunikaciju. On je bio i nastavlja da se implementira u različitim okruženjima i

kontekstima (dom, škola, zajednica), tako da korisnici imaju sposobnosti da

komuniciraju i tako izraze svoje želje i potrebe. PECS ne zahteva složene ili skupe

materijale (za uslove u UK nisu skupi; prolazi se obuka u trajanju od dve godine i

tada se dobija materijal kao i otvoreni pristup sajtu sa koga se skidaju slike) jer

koristi modele simbola, slike. PECS je metoda koja podučava malu decu ili bilo

koju osobu s oštecenjem komunikacije da komuniciraju unutar društvenog

konteksta. Istraživanja su pokazala da mnogi predškolci koji koriste PECS tako

počinju da razvijaju govor. Na osnovu sadašnje baze dokaza, PECS je opisan kao

novi tretman koji pokazuje da povecava veštine komunikacije za osobe sa ASD-

om.Uglavnom nastavnici nose PECS kartice oko vrata kako bi učenicima bile uvek

dostupne. Kartice se nalaze u svim prostorijama. Sve u svemu, ovo je samo jedan

od načina rada, a prilikom komunikacije osoblja i učenika koriste se sva sredstva, a

na detetu je da izabere način koji mu najviše odgovara.

Zanimljivi su i predmeti uz pomoć kojih učenici taktilnim putem vežbaju

motoriku. U tome im izmedju ostalog može pomoći miš koji se provlači kroz „rupe

u siru“ (videti sliku) ili crv na čijem je kraju vezan kanap spojen sa peteljkom

jabuke, a učenik njegovim provlačenjem treba da otkrije kuda je sve to crv prošao

dok je „jeo jabuku“(videti sliku).

U upotrebi su i različiti swich komunikatori koji imaju po jednu reč u vidu

pozdrava, smeha, onomatopeje (u zavisnosti na kom segementu komunikacije se

radi u tom trenutku).

Postoje i različiti pametni uređaji za komunikaciju, koje škole nabavljaju i

primenjuju se u zavisnosti od sposobnosti učenika: Tobii, Go Talk, I Pod,

Prologue2Go.

Slika 4. 1. Predmeti za vežbanje motorike

Senzorna integracija-Tamna soba (Dark room)

Tatjana Simić

U školi za decu sa smetnjama u razvoju, Haton škola u Londonu, se na

poseban način bave senzornom integracijom, odnosno rad sa učenicima se odvija u

tamnoj sobi.

Prema rečima dr Džin Ajres (Jean Ayres),koja se smatra utemeljivačem kako

teorije senzorne integracije, tako i prakse, senzorna integracija se može definisati

kao:„Sposobnost sređivanja čulnih utisaka u cilju njihovog smislenog korišćenja“.

Senzorna integracija je neuro-biološki proces primanja i obrade informacija

koje u mozak dolaze iz naših čula. Omogućava našem mozgu da sve pripremljene

informacije iz okoline obradi i organizuje, da odvoji bitno od nebitnog, kako bismo

na adekvatan način mogli da odgovorimo na njih nekom svrsishodnom aktivnošću.

Senzorna integracija odvija se bez uticaja svesti.

Kod dece sa smetnjama u razvoju, senzorni stimulusi koje primaju nisu

dosledni kao ni reakcije nervnog sistema.Teško razumeju šta se događa unutar i

izvan njihovog tela i ne postoji garancija da će dobiti preciznu senzornu

informaciju. Deca sa poremećajem senzorne integracije često su vrlo zbunjena,

uznemirena i razdražljiva.

Poremećaj senzorne integracije može biti prisutan i u slučajevima kada ne

postoje vidljiva oštećenja mozga, mogu se javiti i kod:

-dece sa smetnjama u motornom razvoju

-dece sa cerebralnom paralizom

-dece sa autizmom

-dece sa poremećajem pažnje i aktivnosti (ADHD)

-dece sa smetnjama vida,sluha i govorno jezičkog razvoja

-dece sa intelektualnim smetnjama

Ponašanje na osnovu koga se može prepoznati poremećaj senzorne

integracije:

-Neusklađenost pokreta, smetnje u koordinaciji pokreta

-Značajno pojačan ili smanjen nivo aktivnosti

-Nedostatak osećaja za opasnost

- Pojačana osetljivost ili neosetljivost na jako svetlo, zvukove i pokrete

-Nedostatak samokontrole i impulsivnosti

-Kašnjenje u govorno-jezičkom razvoju

-Ispadi u domenu pažnje

-Smetnje u učenju

-Emocionalni i socijalni problemi

Senzorna soba predstavlja mesto gde učenici sa smetnjama u razvoju mogu

da istraže i razviju svoje senzorne veštine, relaksiraju se, oslobode stresa i

napetosti. Osmišljene su sa ciljem da omoguće stimulaciju čula,bolje upoznaju

svoje okruženje i stimuluse koji iz njega dolaze. Korisniku se ne zadaju komande

već se podstiče i ohrabruje prirodan odgovor na stumuluse iz okruženja.

Mnoge ustanove u Srbiji imaju senzorne sobe i koriste ih u u radu sa

učenicima koji imaju smetnje u razvoju. Svima je već dobro poznata senzorno

integrativna terapija bez upotebe medikamenata.

U Haton školi, senzornu integraciju sprovode na malo drugačiji način, u

„Tamnoj sobi“.

Kako Tamna soba izgleda?

Tamna soba je cela obojena u crno, otuda i potiče naziv „tamna soba“. Pod, zidovi,

plafon sve je obojeno crno. Klupe i stolovi za kojima učenici rade, su takođe

obojeni u crno. Jedna strana zida predstavlja magnetnu tablu na koju se kače

elementi sa kojima se radi. Soba ima fluroscentene lampe pod čijom svetlošću i

sami predmeti koji se koriste u radu svetle.

Cilj je da u Tamnoj sobi nema mnogo stimulusa, odnosno ometajući faktori

iz spoljašnje sredine su svedeni na minimum. Učenik se uvodi u Tamnu sobu, sve

je zatamnjeno i nema čulnih stimulusa. Može se raditi i grupno sa više učenika

istovremeno. Nastavnik objašnjava šta će se raditi, ovoga puta prevozna sredstva.

Kada se uključe fluroscentne lampe sličice voza,brodića, slova, brojeva…svetle.Od

učenika se traži da na magnetnoj tabli postavljaju sličice po određenom redu,

onako kako nastavnik traži. Na kraju časa dece na papiru fluroscentnim

flomasterom zapisuje šta je rađeno.

Ceo rad u sobi se zasniva na vizuelnoj stimulaciji. Učenik ima samo jedan

stimulus na koji je maksimalno usmeren. Drugih stimulusa nema. Radi se o tome

da se učeniku maksimalno usmerava pažnja samo na jednu stvar. Nema drugih

stimulusa koji bi odvlačili pažnju. Istovremeno se produžava održavanje

koncentracije. Na taj način učenik izvršava zadatke i istovremeno održavanjem

pažnje i koncentracije znatno unapređuje proces sticanja kognitivnih sposobnosti.

Po završetku rada pale se svetla i soba ima sasvim drugi karakter.

Na ovaj način se pokušava uticati na ponašanje dece sa smetnjama u razvoju

kao i na proces učenja.

Vrlo je važna činjenica da mnoga problematična ponašanja koja ispoljavaju

osobe sa razvojnim poremećajem, pa i autizmom kao najtežom formom

istih,odnose upravo na ove glavne izvore senzornih inputa. Ponašanja kao što su

roking,okretanje, skakanje smatra se da predstavljaju pokušaje da se na neki način

organizuje senzacija i imaju umirujući efekat.Vrlo neobično zvuči činjenica da

neke osobe mogu aktivno tražiti određene vrste stimulacije. Ovo za nas zbunjujuće

ponašanje deluje prilično razumljivo kada se posmatra u kontekstu poremećenog

senzornog procesa.

Međutim, senzornom integrativnom terapijom u Tamnoj sobi, u kojoj se

putem obezbeđivanja senzornih iskustava u kontekstu svrsishodnih aktivnosti,

planiranjem i izvođenjem adaptivnih ponašanja može podstaći učenje.

Ciljevi intervencije senzorne integracije u tamnoj sobi su sledeće:

-da se pomogne učeniku da dostigne stanje smirene budnosti.Uznemirenost i

visoka anksioznost otežavaju ili čak onemogućavaju obraćanje pažnje na zadatak,

a pažnja je preduslov učenja;

-poboljšanje sposobnosti organizacije senzacije u informaciju;

-usvajanje pojmova koji leže u osnovi učenja. Pojmovi su sredstvo mišljenja i

zavise od velikoj meri od senzornog imputa,naročito od fidbeka koji dobijamo

pokretom.

Ovim oprobanim načinom rada(senzorna integracija), ali u specifičnim

uslovima,odnosno u specifičnoj sobi, Haton škola je unapredila način rada sa

decom sa smetnjama u razvoju. Ovim načinom rada rešavaju teškoće u ponašanju

učenika, istovremeno vežbajući pažnju i koncentracijudolazi do boljih postignuća

učenika u obrazovno-vaspitnom radu.

Joga u učionici

JovanaTomašević

U odeljenju, u kome nastavu pohađaju pretežno učenici sa višestrukim

smetnjama, joga je jedna od brojnih aktivnosti u koje su đaci uključeni. Glavni cilj

ovih časova je pre svega pospešivanje razvoja opšte motorike kao i kognitivnih

veština dece uz relaksirajuću muziku u prijatnoj atmosferi. Prostor u kome je čas

joge realizovan je učionica u kojoj učenici pohađaju nastavu. Učionica je

adaptirana i opremljena pomagalima koji su deci neophodna za kretanje i učešće u

nastavi (hodalice, kolica za uspravan položaj, rampa za premeštanje dece koja su

najčešće ili jedino u ležećem položaju).

Neposredno pre početka časa, pod je prekriven strunjačama a svetlo u učionici

prigušeno. Pored svakog učenika se nalaze personalni asistenti, koji im pomažu pri

kretanju i zauzimanju odgovarajućeg položaja. Uvodni deo časa je obuhvatio

masaže nogu, koje su realizovali asistenti, prateći program vežbi koje demonstrira

instruktor. U jogi svaki položaj, odnosno vežba ima svoj naziv. Tako svaku vežbu

prati odgovarajuća pesma, koju pevaju svi, u kojoj se opevava ime poze koju

učenici u tom momentu realizuju. Takođe je kroz pesmu imenovan i deo tela koji

je obuhvaćen tom vežbom.Svaka vežba je sprovedena polako i pažljivo, u

granicama individualnih mogućnosti učenika. Instruktor joge i defektolog-

nastavnik su imale priliku da isprate rad i napredak svakog učenika, kao i da

učestvuju u izvođenju vežbi gde je pomoć bila potrebna.

Vreme trajanja aktivnosti, odnosno časa joge nije strogo određeno. Škola nema

zvono za obeležavanje početka i kraja časa, pa su aktivnosti vremenski prilagođeni

interesovanju i mogućnostima učenika.

Senzorna priča

Jovana Tomašević

Senzorna priča podrazumeva interpretaciju određenog književnog dela kroz

stimulaciju više čula istovremeno, tako da je svaka rečenica obogaćena

raznovrsnim auditivnim, vizuelnim i taktilnim sadržajima. U okviru senzorne

integracije kroz priču ili pesmu, mogu se stimulisati i čula ukusa i mirisa. Ukoliko

je tekst dugačak sa dosta nejasnih pojmova moguće je izmeniti ga, pojednostaviti i

na taj način omogućiti detetu jasnije razumevanje. Naravno, kroz podsticanje

razvoja i integracije čula, primarni cilj je usvajanje sposobnosti komunikacije.

Komunikacija može biti verbalna, kada informacije razmenjujemo uz pomoć

izgovorenih reči. Ali, ukoliko govor kao oblik komunikacije izostaje, ili je

nedovoljno razvijen, izražavanje i razumevanje može biti ostvareno kroz pokrete ili

upotrebom raznovrsnih uređaja i pomagala u okviru asistivne tehnologije. Upravo

usled postojanja nekoliko oblika komunikacije, model senzorne priče, obogaćen

brojnim čulnim modalitetima, može podstaći dete za pronalaženje

najprihvatljivijeg načina izražavanja, kao i motivisati ga za bolje upoznavanje i

prihvatanje svog okruženja.

Primer senzorne priče je priča „Čarobni pasulj“, koja je prilagodjena učenicima

sa višestrukom ometenošću. Tekst priče je sveden na nekoliko rečenica, pri čemu

svaka oslikavala određeni deo teksta. Dečak iz priče je predstavljen lutkom, a

svaki učenik ispred sebe ima sliku iste lutke i na taj način se upoznaju sa glavnim

likom priče. Simulacija zvuka krave, koju je dečak prodao, kao i zvuk spavanja

džina je omogućena tasterom sa snimanjem zvukova, uz sliku koja predstavlja

određeni pojam. Osim zvučnih stimulusa, svaki događaj i promena mesta radnje je

propraćena odgovarajućom pesmom, uz demonstraciju, što je učenicima veoma

prijalo. Pasulj je predstavljen taktilnim stimulusom kroz kesicu sa oblim

kamenčićima. Rečenica u kojoj majka izbacuje pasulj kroz prozor je deci

omogućilo bacanje pasulja u rašireno platno, koje je svako od njih držao jednim

delom i pomerao, kako bi bolje predstavili padanje pasulja na zemlju. Rast pasulja

preko noći je predstavljen zvukom frule, koji podseća na efekat iz crtanih filmova,

dok je penjanje dečaka uz pasulj svaki učenik imitirao podizanjem ruku (uz pomoć

asistenata). Priča je svedena do dela kada dečak donosi zlatno jaje, koje je svaki

učenik imao na svom stolu. Zvukovima je opisano sečenje pasulja i pad džina, uz

demonstraciju defektologa-nastavnika. Pošto su dečak i njegova mama bili srećni

posle pada džina, priča je završena pesmom „Selebration“, pri čemu su i učenici

proslavili srećan završetak.

Pre početka obrade priče, asistenti svakom učeniku prinose kutiju sa nastavnim

materijalom koji je predviđen za ovaj tekst. Defektolog tokom časa sedi na stolici

sa točkićima i na njoj prilazi učenicima i sa svakim pojedinačno obrađuje po jednu

rečenicu uz primenu predviđenih stimulativnih sredstava. Prilikom ovakvog

pristupa učenici i defektolog-nastavnik imaju mogućnost pogleda „oči u oči“ čime

se održava pažnja i zainteresovanost za izlagan sadržaj.

Vodena soba (Wet play room)


U Hatton školi smo videli „Vodenu sobu“. Vodena soba namenjena je

predškolcima. Dostupna je jednom nedeljno svakoj predškolskoj grupi a po želji se

može zakazati dodatni termin. Predviđeni boravak je sat vremena. U prostoriji

boravi do 5 učenika. Prostorija sadrži dva mala bazena u kojima se nalazi voda kao

i igračke koje plutaju po vodi ili se pokreću na vodu. Nastavna jedinica je Kiperov

rodjendan, priča. Knjiga je plastificirana i vodootporna. Dostupni su i drugi

materijali koji prate radnju priče: igračka torta, čajni set, baloni, rođendanska kapa,

stolovi i stolice. Svrha boravka u ovoj sobi je da deca učestvuju u rođendanskoj

proslavi i da koriste različite materijale; da se ohrabre da učestvuju i razvijaju

sposobnosti za učestvovanje u igri, da obogate svoj rečnik, nauče nove reči. Ishodi

u učenju su da se deca angažuju da igraju uloge sa drugarima kao i da igraju uloge

sa odraslima (svako dete je bilo slavljenik, nosilo kapu, jelo tortu…). U zavisnosti

od individualnih razvojnih sposobnosti dece očekivani ciljevi su: da deca naprave

izbor, kontakt očima, početna interakcija, odgovaranje na interakciju i razvoj

govora.

Učenici slavljenici su nosili slavljenički šešir na glavi, prolazili faze priče uz

čitanje nastavnika i manipulaciju materijalom za igru. Sa svakim detetom je pristup

individualan uz usmeravanje na drugu decu. Prateći individualne sposobnosti i

trenutna interesovanja dece, rad je realizovan tako da je svako dete imalo vreme za

sebe u slobodnoj igri sa vodom, balonima i drugim igračkama.

Po završenom času u Vodenoj sobi, voda iz bazena se ispušta a učenici se

oblače uz redosled koji je dat na PECS karticama za svako dete. Uz raspored

aktivnosti prikazan PECS-om dete dobija svoju kutiju sa suvom garderobom za

presvlačenje.

Nakon kupanja u toploj vodi, sledi presvačenje i sušenje. Ovo je bila prilika

da ponovo vidimo primenu PECS kartica sa naslikanim aktivnostima. Nastavnica

je postavila učenika da sedne, a zatim je učenik trebalo da, gledajući u kartice,

odluči šta treba prvo da uradi nakon izlaska iz vode (1-uzeti peškir / 2-obući veš /

3-obući majicu / 4-obući pantalone / 5-obuti čarape itd.). Kartice su pomešane, a

učenik treba da napravi pravilan redosled aktivnosti koje će uslediti, što doprinosi

njegovom osamostaljivanju, shvatanju redosleda, implementaciju PECS-a u

različitim okruženjima i različitim aktivnostima.

Slika 5. Vodena soba, raspored i ishodi

Slika 6. Materijali u Vodenoj sobi

Slika 7. Korišćenje PECS u različitim uslovima

Slika 8. Vodena soba

Pripiprema za odraslo doba

Marijana Jovanović Ćabrić

Jedan od tri prioritena cilja specijalne škole Jack Tizard za školsku godinu

2018/19. jeste i priprema za odraslo doba. U okviru aktivnosti koje realizuju, imali

smo priliku da vidimo šta je i priprema za odraslo doba. Učenici sa svojim

asistentima i nastavnicima odlaze u obližnji inkluzivni park. Cilj ove aktivnosti je

višestruk:

-da se učenici uče primerenom ponašanju u prirodi i društvu

-da se učenici uče svakodnevnim životnim veštinama (prelaženje ulice,

ponašanje na trotoaru, ponašanje u parku, igra na otvorenom prostoru-žmurke,

korišćenje sprava u parku, razvoj neverbalne komunikacije uz pomoć PECS-a i

korišćenje iste u različitim aktivnostima)

-senzibilizacija društva i druženje sa tipičnim vršnjacima.

-redukovanje neprimerenih ponašanja u svakodnevnom životu.

Više odeljenja škole Jack Tizard krenulo je u obližnji park. Neki sa

osmehom na licu, pešice, neki u kolicima. Neki učenici imali su neprimereno

ponašanje. Nama je pažnju privukao dečak koji je išao između okupacionog

terapeuta i defektologa. Držali su ga za ruke i nosili kartice sa PECS-om. Sve

vreme su mu se obraćale verbalno. Na prvo pešačkom prelazu, učenik je krenuo da

se baca a nastavnice su ga čvrsto držale. Posle pređenog trećeg pešačkog prelaza,

na pešačkom ostrvu, dečak je legao i otimao se. I nastavnice su sele sa njim i

pevale mu omiljene pesmice, tražeći od njega da pokaže šta želi. Asfalt je bio

mokar. Neko vreme nastavnice su sedele sa njim na pešačkom, vrlo uskom, ostrvu

i najzad su prešli pešački prelaz i našli se na trotoaru. Medjutim, tu se dečak

oduševio golubovima koji su se tu našli, te je ponovo iskazao neprimereno

ponašanje. Nastavnice su iz ranca izvadile njegovu omiljenu slikovnicu i pevajući i

ponovo sedeći na mokrom asfaltu uspele da ga smire i da od njega dobiju odgovor

šta želi da im peva. Kada smo na posletku stigli do parka, u kome su bili samo

učenici škole, i koji je zapravo inkluzivni park, sva deca su se igrala u jednom delu

parka, dok je dečak koji je pokazao neprimereno ponašanje sa dve nastavnice bio

na spravicama uz komunikaciju uz pomoć PECS-a.

Još jedan vid osamostavljivanja kroz dnevne životne aktivnosti bilo je

druženje nas, članova tima za mobilnost i učenika i nastavnika škole na kafi i torti.

U znak dobrodošlice učenici i nastavnici su pripremili tortu, čaj i kafu koju su nam

učenici nudili i posluživali. I u drugoj školi imaju kuhinju gde se uče aktivnostima

vezanim za pripremanje hrane.

Slika 9. Inkluzivni park

Slika 9. 1. Inkluzivni park, ljuljaška za kolica

Slika 9.2. Inkluzivni park, vrteška za kolica

Slika 10. PECS, upotreba u parku

Slika 11. Šta pevamo u parku (kartice koje označavaju pesme poznate učeniku)

Primena iskustva kroz ogledne časove

Projektom smo predvideli i implementaciju nekih nastavnih i tereapeutskih

metoda kroz tri ogledna časa.

Nazivi voća

Čas koji je održao Mladen Maksimović, siže

U maju 2019. godine održan je ogledni čas nemačkog jezika u okviru

projekta "Kroz nove pristupe do boljih ishoda u radu sa učenicima sa smetnjama u

razvoju". Tema časa je bila "Nazivi voća". Učenici su kroz različite pristupe mogli

da nauče nazive voća na nemačkom jeziku. Najpre su se usmenim putem podsetili

koje vrste voća postoje, a zatim su na tabli preko postera sa slikama usvajali

njihove nazive na stanom jeziku. Uz pesmu i igru su slušali izgovor pomenutih

termina, Na raspolaganju su bile plišane igračke u obliku voća, kao simulacija

pravog, pa su učenici, opipavanjem iz korpe zatvorenih očiju pogadjali o kom voću

se radi. Magneti na tabli su takodje doprineli usvajanju vokabulara spajanjem slike

sa rečju. Na kraju časa učenici su dobili zadatak da oboje voćke u bojanki, a mogli

su da se posluže I svežim u učionici.

Slika 12. Nazivi voća

Slika 12. 1. Nazivi voća

Diskriminacija glasova iz grupe ploziva

Čas koji je održala Tatjana Dragaš, siže

U okviru projekta “Kroz nove pristupe do boljih ishoda u radu sa

decom sa smetnjama u razvoju“ finansiran kroz projekat Erazmus+, održan

je ogledni čas dana 15.5.2019.godine u okviru realizacije logopedskog

tretmana. Tema časa su bile vežbe za usvajanje čitanja. Cilj je bila

diskriminacija glasova iz grupe ploziva. Učenici se različitim metodama

rada osposobljavaju da samostalno uočavaju razlike izmedju glasova, bilo

usmenim, bilo pismenim putem. Takodje, primenom ovih tehnika rada

usavršava se i tehnika čitanja. Učenicima su na času predtsvljene kartice sa

slovima azbuke, koje su oni trebali da razvrstaju i imenuju. Logoped je po

potrebi dao verbalni podsticaj. Učenici su takodje samostalno iščitavali

slogove i glasovne kombinacije, gde su trebali da prepoznaju i istaknu

promenu u rečima. Na kraju su od predstavljenih drvenih slova, raznih boja,

spajali plozive sa vokalima, na osnovu vizuelne, auditivne i taktilne

stimulacije.

Slika 13.1. Diskriminacija glasova iz grupe ploziva

INDIVIDUALNA NASTAVA U SENZORNOJ SOBI PO UZORU NA ŠKOLE

U LONDONU

Čas koji je održala Jovana Tomašević, siže

Tamna soba (Dark room) je vrsta senzorne sobe u kojoj učenici imaju priliku

da kvalitetnije usmere fokus pažnje. Ovo je moguće jer je u ovakvj vrsti senzorne

sobe svetlo ugašeno, uključene su ultraljubičaste lampe uz pomoć kojih su

didaktički materijali jedino što dete jasno percipira. Na taj način je realizovana

individualna nastava u senzornoj sobi u našoj školi. Ugašena su sva svetla na koje

su učenici navikli da vide u senzornoj sobi. Priključene su dve ultraljubičaste

lampe. Od materijala za čas predviđeni su: fluorescentni oblici ribe i mede (2

velike i 2 male ribe u dve boje i po 3 velika i mala medveda iste boje),

fluorescentni štapići različitih boja, fluorescentni flomasteri, papir i mali plastični

sto. Cilj časa je prevashodno vizuelna diskriminacija različitih oblika i boja,

koordinacija pokreta gornjih ekstremiteta, uvežbavanje grafomotorne spretnosti,

taktilna stimilacija.

Učenik i defektolog sede jedan naspram drugog, između njih je stočić.

Najpre su izlagane mede u jednoj boji, koje smo ređali, velike a zatim pridruživali

male. Zatim smo prebrojavali do 3, prvo velike pa male, uz naglašavanje veličine.

Kako učenik svakodnevno koristi razne predmete za besciljno bacanje, tako je

počeo i svetleće oblike, što je iskorišćeno za naizmenično dobacivanje i

prebrojavanje istih. Nakon mda su ređane ribe (velika i mala roze boje i velika i

mala zelene boje). Zadatak je pridruživanje malih riba velikim u odgovarajućoj

boji. Boje su imenovane, od učenika se zahteva da ponovi. Prebrojavali smo do 2,

ribe iste boje.

Nakon klasifikacije oblika po veličini i boji, učenik je dobio zadatak da

„aktivira“ boju štapića. Štapići počinju da svetle fluorescentnim bojama tako što se

savijaju, pri čemu pucketaju, zatim protresu. Imenovane su boje štapića. Od istih

su pravljeni krugovi u tri veličine. Pri pravljenju krugova naglašavano je veliko-

malo. Zadatak učenika je bio da pronađe flomaster iste boje kao što je krug i da

njime nacrta ili oboji unutrašnjost kruga od štapića. Kako je fluorescentna boja

flomastera dominatni stimulus, učenik je bio zainteresovan za izvođenje aktivnosti.

Čas je završen igrom, koja je sadržala naglašavanje predloga NA, jer smo

krugove od štapića stavljali NA ruke i NA glavu.

Slika 14. 1. Tamna soba-fluorescentni kolutovi

Slika 14. 2. Tamna soba-velike i male ribe

Slika 14. 3. Tamna soba-dete i terapeut

Slika 14. 4. Tamna soba-velike i male mede

ČAS PO UZORU NA MODEL „SENZORNE PRIČE“

(ispit za polaganje licence za rad defektologa u školi)

Nastavna jedinica za polaganje ispita za licencu je pesma „Kitova beba“,

memorisanje pesme. Sadržaj pesme može biti veoma apstraktan, a za razumevanje

šaljivosti u istoj potrebno je očigledno i jasno pojašnjenje. Kako učenicima sa

ograničenim saznajnim mogućnostima predstaviti suštinu, kontrast, pri čemu

mama veoma velikoj bebi govori kao da je mala? Na koji način učenicima pružiti

što konkretnije pojašnjenje odnosa u prostoru? Zahvaljujući modelu „senzorne

priče“, koju su nam predstavile kolege u londonskoj školi, čas memorisanja pesme

„Kitova beba“ održan je kroz senzornu integraciju, uz pomoć audio-vizuelnih

sredstava. Ta tabli je stajala napisana pesma uz veliki crtež kita i bebe. Pri svakom

ponavljanju pesme gestom sam ukizavala na dužinu i veličinu kita, pominjanje

bebe uz gest ljuljanja bebe i svaki put uz reč mama i beba pokazivala na crtežu.

Nakon dva grupna ponavljanja, učenici su pred tablom recitovali pojedinačno, dok

su ostali učestvovali ponavljajući demonstraciju.

Dok su bojili crtež malog i velikog kita, u pozadini je puštena melodija

pesme „Mama voli bebu“. Većina učenika je pesmu prepoznala, ali nakon

zavrženih crteža uz melodiju pesme sam pevala reči pesme „Kitova beba“. Do

kraja časa je bilo dovoljno vremena da otpevamo zajedno. I kao poslednje

ponavljanje, ponuđeno im je da recituju ili pevaju, pri čemu je naravno izbor bio

pevanje.

Komisija je imala isključivo reči hvale za održan čas, posebno za

uključivanje različitih senzornih stimulusa.

Projekat: Kroz nove pristupe do boljih ishoda u obrazovanju učenika sa

smetnjama u razvoju, realizovan tokom 2018/2019. godine.

kroz nove pristupe do boljih ishoda u obrazovanju

Documents