Kralj ponudio razlaz

JEDNOG letnjeg ponedeljka (1945) narodu je predočena mapa sa unutrašnjim republičko-pokrajinskim granicama. Nije sadržavala topografska obeležja, pa se nije ni tačno znalo ko je u kojoj republici - novoj državi "osvanuo". Nije se znalo ko je njen maper, ali ni ko je naručio njeno štampanje, kao ni ime štamparije.

U 45-godišnjem veku socijalističke Jugoslavije nije pronađen istorijski dokument koji bi pružio odgovor na pitanje: ko je, gde i kad odlučio da povuče unutrašnje granice? I u tajnosti povučene, te granice nikad nisu bile ozakonjene. Istina, javnih razgraničenja je bilo po pojedinim selima i zaseocima u kojima se narod bunio, i trajala su više godina. Izuzetak je bilo razgraničenje Srbije sa Hrvatskom u Vojvodini, gde se i ratom pretilo. Privremenu granicu, koja je još živa, povukao je tada moćni Milovan Đilas. Narodna i

socijalistička, Jugoslavija je predstavljena kao "mermerni stub", a unutrašnje granice kao njegove "ukrasne šare". Sve one koji su u to verovali, razuverila je jedna komisija Evropske zajednice (1991), znana pod imenom Badinterova, koja je "šare" proglasila državnim i od OUN priznatim. PETAR, TOMISLAV I ANDREJ ALEKSANDAR je uz kormilo države preuzeo krunu i postao stalna meta za odstrel hrvatske emigracije i njenih političara. Iako je bio izložen i atentatima, uživao je ugled moćnog vladara. Bio je ratnik-pobednik, u punoj životnoj snazi, a uživao je i međunarodni ugled, ulivajući strah susedima. Ženidbom sa rumunskom princezom Marijom, ojačao je i dinastičke veze; njihovo venčanje bilo je svetski medijski događaj. Još kad su im se rodila i tri sina, svaki od tri naroda Kraljevstva stekao je svoga princa: Srbi - Petra (bio naslednik ubijenog oca), Hrvati - Tomislava, a Slovenci - Andreja.U ovom feljtonu prošetaćemo se tragom nastanka tih međa. I posle ujedinjenja i međunarodnog priznanja, te donošenja Ustava, Hrvati su nastavili da podrivaju Kraljevinu. Pretili su i stalno rovarili. Prestolonaslednik Aleksandar uočio je tu opasnost i odlučio da proveri tu snagu u hrvatskom narodu. Zadatak je poverio vojvodi Živojinu Mišiću (1856-1921). Mišić je obilazio vojnike i kasarne, ali još više osluškivao šapate oko kasarni i šire. Vratio se legendarni vojvoda i raportirao: "...Posle svega što sam tamo video i čuo, duboko sam zažalio što smo se na silu Boga obmanjivali idejom o nekakvom bratstvu i zajedništvu sa Hrvatima..." Šta je Mišić tada pretpostavio ujedinjenju? "Da im damo državu, nezavisnu, pa neka lome glavu kako znaju i umeju!" A kakve će biti granice te države, priupitao ga je prestolonaslednik. "Biće tamo gde ih mi povučemo, ne gde naše ambicije izbijaju na površinu, nego onde gde istorija i etnografija kažu, gde jezik i običaji, tradicija nalažu, i najzad, gde se narod po slobodnoj volji opredeli."

A, kakve će biti posledice? "To bi Italijani oberučke prihvatili", uzvratio je Aleksandar. "Neka im je sa srećom, neka se oni sa Hrvatima usreće. Ja sam duboko uveren da se mi sa njima usrećiti nećemo." Mišić je ubrzo umro, ostavljajući Aleksandra da se rve sa Hrvatima od kojih je i života bio lišen. Iste godine, sa Mišićem, otišao je i kralj Petar I Karađorđević (1844-1921). Oni su svoju istorijsku misiju časno ispunili. Potez kraljevskog para da drugom sinu nadene ime Tomislav (po hrvatskom kralju Tomislavu) sa uzbuđenjem je doživeo i "otac" Hrvatske Stjepan Radić. "Ovaj gest produžiće život Kraljevine, bar za još jedan vek", oglasio se tada Radić. Ubrzo, kad Tomislav još nije bio napunio ni šest meseci, u Narodnoj skupštini 20. juna 1928. godine zbio se tragičan događaj: radikalni poslanik Puniša Račić opalio je više metaka i usmrtio dva i ranio tri poslanika Hrvatske seljačke stranke, među kojima je bio i njihov lider Stjepan Radić. Radić nije uspeo da se oporavi - umro je u avgustu iste 1928. godine. Lečio se u Beogradu i kada su mu lekari dozvolili da može da napusti bolnicu, pohitao je u Zagreb. Bila je subota, 7. jul... Dok se Radić pakovao, posetio ga je Svetozar Pribićević, lider Srpske demokratske stranke u Hrvatskoj i Radićev koalicioni partner. Neočekivano, Pribićević je bio pozvan iz dvora, na audiciju kod kralja Aleksandra. Evo kako je Pribićević opisao taj susret: "...Kralj mi je ponudio da sednem, i kad je i sam seo, počeo je čitati neku izjavu napisanu na plavom papiru. Moje iznenađenje se povećalo i naglo sam upitao kralja: 'Vi mi nešto čitate? Iznenađen sam ovim oblikom koji ima izgled ultimativnog saopštenja. Mislio sam da ste me pozvali na razgovor.'

"Tada kralj stavi papir u džep i poče osionim i isprekidanim glasom: "Hteo sam pročitati, da bude jasnije. Ali mogu vam i reći, gospodine Pribićeviću. čini mi se da g. Radić odlazi sutra u Zagreb. Molim vas, predajte mu moju poruku da sutra u Zagrebu može proglasiti rascep. Mi više ne možemo ostati zajedno s Hrvatima. Ne želim nikakav rat sa Hrvatima. Budući da ne možemo ostati zajedno, bolje je da se razdvojimo. Bolje se rastati u miru, kao Švedska i Norveška. Ako Radić prihvati moj predlog, sutra može proglasiti otcepljenje. Mi ćemo otuda povući naše trupe, a ostavit ćemo tamo samo nekoliko jedinica na granici, da se ne može reći kako smo te krajeve ostavili Talijanima. Pa kad bude uređena narodna odbrana, povući ćemo i te jedinice." I kako je reagovao Pribićević? "Bio sam ošamućen. Hiljadu misli prolazilo mi je u tom trenutku glavom. Razmišljao sam, pitajući se je li taj predlog ozbiljan ili je posredi blef." (Nastaviće se)

Hrvati odbili poklon!

PRIBIĆEVIĆ priča da se ubrzo pribrao i odgovorio kralju: "Ja ne mogu službeno saopštiti vaš predlog Radiću. Želite li da Radić bude službeno obavešten o vašem predlogu, otiđite k njemu u bolnicu i podastrite mu ga lično. Ako to ne možete, pošaljite Radiću nekoga u koga će on imati poverenje... Uostalom, želio bih da znam jeste li razgovarali sa svojom vladom i šta ona o tome kaže? Šta o tome kažu vođe stranaka?" Kralj: "Vlada se slaže s tim predlogom, jer drugog izlaza nema". Ja: "Šta o tome kaže Korošec?" Kralj: "On ćuti. Ne izjašnjava se". Ja:"A g. Spaho?" Kralj: "I on se slaže". Ja: "Vaše veličanstvo, oprostite, ali mi je vrlo teško u to poverovati. Uostalom, ako je tako, jasno je da taj predlog

znači veleizdaju; ako su se vaši ministri složili sa tim predlogom, treba ih pohapsiti zbog veleizdaje". Nakon toga kralj skoči sa stolice i poče brzo hodati predsobljem. Bio je vrlo uzrujan. Uzviknuo je: "A šta se drugo može uraditi?" Pribićević je zabeležio i Radićevu reakciju kad je čuo kraljev predlog. "...Radić me zagrlio i uzviknuo: "Odlično, savršeno si se držao. Ja sam potpuno zadovoljan". Taj 8. jul 1928. godine mogao je biti istorijski, a nije! Zašto su tu ponudu - Hrvatsku na tacni - strogo tajili Radić i Pribićević? Ona nije bila pomenuta ni na Radićevoj sahrani koja je obavljena tačno mesec dana kasnije. Kukavičluk ili zdrav rezon? Znali su da bi dobili državu koja ne bi bila ona kojoj su težili, u"hrvatskim povjesnim granicama", i da bi zbog toga bili prokleti. A šta je ćutanjem glumio slovenački prvak Korošec? U Beogradu je tih dana boravio i Gregor Žerjav, vođa samostalnih demokrata u Sloveniji. Pribićević je Gregoru, kao vrlom prijatelju, poverio tajnu zbog koje je bio "utučen i nesrećan". Odlučio je odmah da i on dođe do kralja, da proveri šta se to dogodilo. Pribićević je taj susret opisao u svojoj knjizi: "...Čim je Žerjav ušao, kralj je započeo svoju misao o odvajanju Srba i Hrvata. U Žerjavu je sve kiptalo. Nije se mogao suzdržati, pa je kralju rekao: "Veličanstvo, iz svega toga vidim samo jedan jedini izlaz, a to je vaša abdikacija. Koliko ja znam, u čitavoj povijesti vi ste jedini kralj koji hoće smanjiti svoju državu". Na te reči kralj je pobeleo. Skoči iz stolice i iz usta mu se ote krik: "Marš napolje!"

KRLEŽA ZA FEDERACIJU VELIKI Miroslav Krleža je zapisao u svoj dnevnik posle Maspoka u Hrvatskoj: "Jugoslovenstvo je, moj gospodine, širi pojam

nego što Vi mislite. Često meni to negiraju, a ja sam Jugosloven, ali ne iz perspektive Aleksandra Karađorđevića. Ja sam i Srbin, i to bolji od Antonija Isakovića, a bolji sam i Hrvat od Stjepana Radića i šta Vam sve to danas znači. Ništa. Ja sam i federalista. Za federaciju sam kantona..."

Svetozar Pribićević (1875-1936) bio je prvi pravi političar među Srbima u Hrvatskoj. Osnovao je i stranku - Samostalnu demokratsku stranku - u kojoj je uspevao da okupi Srbe. Bio je poslanik u Mađarskom parlamentu i Hrvatskom saboru, zatvorenik u Zagrebu. Bio je žestoki Jugosloven, ali i još žešći unitarista. U prvoj vladi Kraljevine SHS povereno mu je Ministarstvo unutrašnjih poslova. Zapamćen je kao strog ministar i po tome što je hrvatskog lidera Stjepana Radića oterao u zatvor zbog "podrivanja države". Ovom Srbinu sa Banije se žurilo. Sebe je video samo na mestu Nikole Pašića. Žurilo mu se i - okrenuo se... Udružio se upravo sa Radićem i započeo žestoku borbu protiv kralja i kraljevstva, a za federaciju. Bio je pobornik jedinstva Srba i Hrvata. Umro je kao emigrant (u Parizu), a njegovi potomci sledili su njegovu politiku i posle raspada Jugoslavije. Posle atentata u Skupštini i smrti lidera najveće hrvatske stranke Radića, kralj i njegovi pravni savetnici preimenovali su Kraljevstvo SHS u - Kraljevinu Jugoslaviju. Formirano je devet banovina koje su postale upravne i samoupravne jedinice. Glavni centri su im bili: Ljubljana, Zagreb, Banjaluka, Sarajevo, Novi Sad, Niš, Skoplje i Cetinje. Beograd s Pančevom i Zemunom dobio je poseban status. Granice banovine su bile zakonom određene i nisu vučene po nacionalnom kriterijumu. Naprotiv. One nisu narušavale koncept unitarne države. Tek formiranjem Banovine Hrvatske (1939.), taj koncept je izmenjen, nazirala se njena federalizacija. Ta tvorevina, u kojoj je primenjen i nacionalni kriterijum (obuhvatila većinu Hrvata) izazvala je oštru

reakciju Srba koji su u njoj ostali (svaki četvrti njen žitelj bio je pravoslavac), kao i drugih Srba. Zbog ustupaka Hrvatima namesnik Pavle Karađorđević (1893-1976) bio je izložen velikim kritikama, branio se - da je to bila neostvarena ideja ubijenog kralja Aleksandra i da je on samo realizuje. Koliko se Pavlovi postupci mogu pripisati Aleksandrovoj želji? Pošto nije realizovao ideju da Hrvatsku "amputira", da li je ovo njeno izdvajanje preko banovine trebalo da bude samo nežnije restauriranje države? Kod formirane hrvatske jedinice sporne su postale njene granice. Nastala je spajanjem dve banovine, Savske i Jadranske, ali su joj bili pripojeni i prostori Dunavske, Vrbaske, Drinske i Zetske banovine. Pripajanje Dubrovnika sa Prevlakom izazivalo je posebne reakcije. Hrvati su opet tugovali što nisu dobili celu Boku. Da li bi kralj Aleksandar, da je imao vremena, kantonizirao Jugoslaviju, samo se može nagađati. Pošto Jugoslaviju nisu očuvale ni republike-države, sa kolektivnim šefom, proizilazi da za nju nije bilo leka? Prva, Kraljevina Jugoslavija je propala - "jer je bila grešna", pisao je mislilac i svetac Nikolaj Velimirović. Da li su i gresi druge Jugoslavije bili neoprostivi? (Nastaviće se) NARUDŽBENICA Knjiga Đure Zagorca može da se naruči na telefone 063/779-9595 i O11/247-4457.

Tito kralj bez krune

VEROVALO se, a posebno su komunisti bili odlučni u tome, da će Jugoslavija biti srećna i postojana država kad se, umesto unitarne monarhije, uspostavi kao federalna i demokratska država. Ovom zabludom oni su za(b)ludeli mnoge. Realizacija te ideje započeta je u ledom okovanom slikovitom gradiću Jajcu (29. novembar 1943. godine). Komunistima, predvodnicima partizanskog gerilskog pokreta se žurilo. Iako je Drugi rat buktio svom žestinom, nije se još video pobednik, kao ni rezultat njihove borbe, oni su se osmelili u pokušaju da utemelje tu svoju ideju. Za tren je odloženo oružje, zakazano je zasedanje AVNOJ-a (Antifašističko veće narodnog oslobođenja Jugoslavije). Pozvano je 260 delegata (pod oružjem i civila) sa prostora Kraljevine, koja je imala sedamnaest gospodara, granica, vojski... Pristiglo ih je samo 142.

Odlučili su ovi većnici, jednoglasno, da ukinu Kraljevinu, a vladajućoj dinastiji zabrane povratak u zemlju (kralj, vlada i vojni vrh izbegli su u London). Umesto njih, Jugoslavija će biti narodna i federativna, a činiće je pet ravnopravnih (umesto tri) naroda smeštenih u šest republika. Republike su države koje slobodno raspolažu svojim suverenitetom i koje su odlučile da deo tog suvereniteta ulože u federaciju. Pravo da neka od republika ili sve, požele da istupe iz saveza, samo po sebi se podrazumevalo, ali se nije naglašavalo, jer je to samo teorijska mogućnost? Na ovu žurbu JU-komunista ratni saveznici nisu imali komentara. Ostala su samo pojedinačna svedočenja kako je Staljin bio ljut na Broza što se to pitanje uopšte postavlja, jer je SSSR imao svog ambasadora kod Kraljevske vlade u Londonu. Jajačke odluke doživljene su kao deklarativne, što je i priličilo vremenu. Sve što je, međutim, u ratu odlučeno, u miru se i ostvarilo. Čudno je bilo i ostalo da su temeljno državno rešenje pratile zapaljive parole, a ne i pravno uređenje. Zašto u Jajcu, pa i u prvom Ustavu iz 1945. godine nije ni pomenuto - šta ako jedna republika odluči da se osamostali, da postane nezavisna. To je mogao biti argument ideološkom i klasnom neprijatelju da federaciju gađa u Ahilovu petu. Zašto je to izostalo i u Ustavu iz 1974. godine, kad mu je prethodio i konkretan događaj - traženje Hrvata da dobiju stolicu u UN (1971. godine) - to je neshvatljivo. Taj pravni propust bio je tragičan i za državu, a još više za narod. A mogao se izbeći da su Ustav ili savezni Zakon jasno rekli koje su obaveze republika koje se otcepljuju i razdružuju, prema ostalima sa kojima su pola veka delile dobro i zlo. Ta zajednica je imala jedinstveno (ne zajedničko) tržište. Šta će biti sa imovinom firmi i građana iz

drugih republika, takođe se nije znalo. Država je imala zakon o razvodu braka, ali ne o razvodu federalnih jedinica. Sve republike su bile omeđene, ali te međe nikad nisu pravno regulisane i ozakonjene. Kako osuditi one koji su se u nastalom haosu našli ugroženim i što su se i oružja latili? Armija federacije (JNA) bila je jedinstvena i njena ustavna obaveza je bila da brani teritorijalni integritet Jugoslavije i njen samoupravni socijalistički poredak. Znalo se ko vojskom komanduje, ali ne i pravila u okviru kojih je mogla da vrši svoju funkciju. Slovenačka vojska je napala JNA i od nje preotela brigu o spoljnoj granici zajedničke države. Počinjen je ratni zločin, ubijani su graničari, a taj dan se slavio i slavi. Ko umesto kralja - da li je to maršal Tito - pitali su naivni seljaci na prvim izborima (1945.) svog lidera Dragoljuba Jovanovića. Kakav Tito, mi smo sada „sasvim nova država“ koju će zastupati jedan kolektivni organ sastavljen od republičkih predstavnika, koje narod izabere, odgovarao im je njihov naivni lider. Tito je postao više od kralja, a Jugoslavija, samo nazivana republikom. Kad su komunisti, dokopavši se Beograda i vlasti, doneli zakon kojim su ukinuli sve zakone monarhije, usledio je i pravnički komentar beogradskog profesora Živojina Perića, ali iz Švajcarske: „Država koja jednim zakonom ukida sve zakone, tu nema ni države ni zakona!“ A po kom zakonu su osvanule republičke granice?

TAJANSTVENI GREŠNICI

JEDNOG nedeljnog popodneva, na Ilindan 1971. godine, u porti pravoslavne crkve u Torontu (Kanada), nuđena je na prodaju „originalna“ mapa Jugoslavije sa spoljnim (s Trstom) i unutrašnjim - republičkim granicama. Prodavac se hvalio da je mapa njegov „ratni plen“, da je zarobio u oružanom okršaju s partizanima na Zelengori (1943. godine), kad se domogao jedne kožne (komesarske) torbice. Posle toga nije se više oglasio ni prodavac, ali ni eventualni kupac. Mapa je bila urađena u crno-beloj tehnici, crtana je mastilom, rukom amatera. Ne postoji „nikakav pisani dokument ili drugi vid dokumenta“, koji bi mogao poslužiti kao istorijski izvor da je pitanje međurepubličkih granica rešavano i utvrđeno od bilo kojeg državnog ili partijskog organa. Ovo, u svojoj publikovanoj studiji, tvrde profesor Miodrag Zečević i kolega mu Bogdan Lekić. Prvi od autora je i višegodišnji politički aktivista (u vreme ovog istraživanja bio je i direktor Arhiva

Jugoslavije) što pretpostavlja da mu je sva bitna arhivska građa bila nadohvat ruke. Ko je mogao nositi pomenutu torbicu i mapu u njoj? Pretpostavlja se je da je to bio neko iz Titovog okruženja. Primerak prve karte Jugoslavije otisnut je tek 1945. godine i on je sačuvan, nalazi se u Narodnoj biblioteci Srbije u Beogradu. Na njoj su označene teritorije republika, ali bez topografskih naziva.

(Nastaviće se)

Stranci u svojoj kući

BOSNA i Hercegovina proglašena je republikom državom, članicom jugoslovenske federacije, mimo proklamovanog principa - da će federaciju činiti pet naroda i njihovih pet federalnih jedinica. Državnost je bila (iznuđena) nagrada narodu koji je živeo na tim prostorima, za njegov doprinos NOR-u i pobedi

komunista. (U pozadini je stajao i politički motiv: ako je BiH nedeljiva i ravnopravna, onda Srbija i Hrvatska neće imati razloga da se međusobno glože; zbog opstanka BiH čuvaće i opstanak Jugoslavije.) Kad je već tako, zašto i prestonica nove države ne bi bila u „mini-Jugoslaviji“, u Jajcu, gde je i rođena? Ideja se začela u Sarajevu, ali Tito i njegovi saradnici već su bili odabrali vile na beogradskom Dedinju; većnici AVNOJ-a zaseli su u komforno skupštinsko zdanje Kraljevine. Jajce je ostalo kao ukrasni simbol.

FEDERACIJA NA OSTRVU IZ Ljubljane i Zagreba upućivani su signali; kružila je priča da je izgradnja Novog Beograda preskupa investicija i da se tu ne vidi mesto Federacije. Pod tim utiskom sinula je ideja da se prokopa kanal od Save (Sajmište) do Dunava (hotel „Jugoslavija“) i stvori ostrvo na kome bi se smestile neophodne savezne institucije. Formirao bi se epicentar koji ne bi bio ni beogradski ni srpski, već ekstrateritorijalni prostor?!

A zašto se za Beograd ne kaže da je prestolni grad Federacije, priupitali su pojedini poslanici Mošu Pijadu, jednog od glavnih kreatora prvog ustava. U srpskom jeziku kaže se „prestonica“ a ne „prestolnica“. Danas, međutim, nema smisla nazivati Beograd „prestolnicom“, a ni „prestonicom“. U našem jeziku ne možemo naći bolji, zgodniji izraz od - „glavni grad“, imao je Moša spreman odgovor. Što „prestolni grad“ ne bi bio Zagreb, gde se i začelo (Štrosmajerovo) jugoslovenstvo? „Ima kritičara koji nisu pismeno oformili svoje predloge, ali koji se često pojavljuju na raznim ćoškovima i u kafanama, govoreći da ovakvo federalno uređenje ne omogućuje Hrvatskoj pune nacionalne slobode, jer je opet sva vlast u Beogradu“, oglasio se u raspravi i Mika Špiljak. „Beograd, kao glavni grad, treba da postane stecište jugoslovenskih ideja i da se u njemu afirmišu one

najprogresivnije“, govorio je Vladimir Nazor, pisac i visoki rukovodilac u posleratnim godinama. Ova reagovanja dvojice Hrvata upućuju na zaključak da se Zagreb nije zvanično kandidovao, da nije imao kuraži. Jer, nije bilo realno da Broz stoluje u odajama koje je napustio Ante Pavelić. U novoj državi graditeljski duh bio je opšti trend, pravilo življenja. Skupštini je čak bio podnet i predlog - onaj ko ne radi, nema pravo da jede! Izgradnja Novog Beograda trebalo je da izrazi i prave domete svega novog. Predviđeno je bilo da se prvo ukaže zdanje, tvrđava - zgrada KPJ. Na konkursu se rad arhitekte Branka Bona iz Zagreba činio pravim i njemu je bilo naloženo da se odmah doseli u Beograd, da otpočnu radovi. Bon se već bio pročuo kao jedan od autora najviše zgrade u Beogradu, čuvene Palate Albanija. I u ovom radu visine su mamile Bona. Osnova partijskog zdanja zaista je podsećala na tvrđavu, sa dva ogromna krila, koja obuhvataju (grle) narod, a iznad njih kula (soliter), visine 108 metara. Dominirala je monolitnost. Pre nego što su omladinci krenuli da udaraju temelje, sastao se i partijski vrh, da proceni i da znak za start. Neočekivano, projekat se nije dopao Moši Pijadi, jer ga je zaplašila grandioznost. Kako je, uz ostalo, bio i slikar, Moša je pokolebao i one oko sebe, kojima estetika nije bila partijsko zaduženje. Starter se nije oglasio. Nije gradnja partijskog zdanja odložena zbog Mošine kritike, niti je postojao plan o prokopu kanala, čiju je gradnju sprečio Aleksandar Ranković. Gradnja partijske tvrđave nije počela zbog krize koja je nastupila prekidom ekonomskih veza sa SSSR-om (sukob Staljin-Tito), a prokopavanje kanala tražili su omladinci, da bi im se olakšao rad, da mogu transportovati građevinski materijal i mašine. Tu ideju

odbacio je lično Broz, obrazlažući da bi se uz kanal morali graditi i skupi mostovi. Ovo smo saznali od pouzdanog svedoka, arhitekte Branka Bona, koji je postao Beograđanin. Federacija je i bez kanala i svog ostrva stekla palatu, a i partija se uselila u nešto skromnije, ali savremeno zdanje. Jedno zdanje - simbol Federacije - nije uspelo da izađe iz temelja. Radilo se o Muzeju revolucije, čiju je izgradnju preduhitrila kontrarevolucija! Već dve decenije ti temelji odolevaju i tuguju u samoći. Beograd je bio prepun federalnih institucija, od sportskih do najviših partijsko-državnih. Centar bankarstva i trgovine. Grad se ubrzano (i stihijski) razvijao, a njegovi žitelji lako su dolazili do zaposlenja. Zahvaljujući federalnim sastančenjima i okupljanjima, grad je postao međunarodni centar. Srbija je, međutim, kao država pretrpela veliku štetu. Događaji od federalnog značaja potpuno su poklapali republičke događaje i aktivnosti. U svim medijima u Srbiji, u prvom planu i na prvim stranama, bili su događaji koji su se odvijali u saveznim institucijama. Za prosečno informisanog građanina u Srbiji, Jugoslavija je bila njegova država, a republika tek detalj za kućnu adresu. Zato je i suočavanje sa raspadom Federacije i doživljeno tako traumatično, sa osećanjem beskućnika. Mnogi žitelji Srbije osećali su se u njoj kao izbeglice, nisu mogli da srastu s njom. I aktuelni srpski političari više su opsednuti brigama tuđih nego svog naroda, a ni posle dve decenije Srbija se nije okrenula sebi. (Nastaviće se)

Grešnici sa petokrakom

POSLE Prvog svetskog rata Srbija je od pobednika dobila blanko kredit i mogla je da se državno uspostavi po želji. Ona je, međutim, ostala verna svom cilju koji je proklamovala ratne 1915. godine takozvanom Niškom deklaracijom. Zaklela se tada da će se boriti za oslobođenje svih Srba na balkanskom prostoru, ali i za izbavljanje ostalih pripadnika južnoslovenskih plemena. Srbija je, na kraju, zavet i ispunila. Stvorena je i vekovima prizivana zajednička država, Kraljevstvo Srba, Hrvata i Slovenaca, ubrzo preimenovana u - Kraljevinu Jugoslaviju. Zbog straha Hrvata i Slovenaca, pre svega od Italije, usledilo je, na prečac, njihovo ujedinjenje sa pobedničkom Srbijom. Nije tada proverena volja naroda, ni pobedničkog srpskog, ni poraženog hrvatskog i slovenačkog. Za ujedinjenje su se najstrasnije zalagali i borili prekodrinski Srbi i njih nije trebalo proveravati, ali Hrvate i Slovence sigurno jeste. Beograd i Srbiju su dugo opsedali jugoslovenski orijentisani pojedinci iz redova hrvatskog i slovenačkog naroda. Znala su se njihova opredeljenja i ona nisu bila sporna, ali jesu ona u

narodu. Iznenađenja i razočaranje, na obe strane, su brzo usledila. Na scenu su istovremeno stupili i spoljni i unutrašnji protivnici Jugoslavije. Spoljni su bili oličeni u ratnim gubitnicima - Nemačkoj, Austriji, Mađarskoj... kojima se pridružila i Italija. Jugoslaviju su proglasili "veštačkom tvorevinom", koju su "izlegli" pobednici u versajskom dvorcu. Brzo su se iskristalisali protivnici i na unutrašnjoj sceni. Prednjačili su Hrvati, koji su svoja osećanja ispoljavali preko Hrvatske seljačke stranke. Pridružili su im se crnogorski "zelenaši", makedonski šovinisti u obliku terorističke organizacije, kao i Komunistička partija Jugoslavije, zadojena idejama ruske Boljševičke revolucije. Oni su zajednički udarali u temelje tek rođene države.

OD NjIVICE NIKAD NjIVA U Srbiji se nisu masovno radovali tom "bratskom" zagrljaju. Iz tog vremena ostala je da se prepričava i jedna anegdota: lider Demokratske stranke, Ljubomir Davidović, ubeđivao je seljake (iz okoline Mladenovca) da je dobro da Srbija više ne bude sama, da postane veća i moćnija. Jedan od seljaka ga je priupitao: "A, da li će i moja njivica postati njiva?"

Da li je opasnost od komunista bila potcenjena? KPJ, njeni pripadnici-fanatici, udarali su na kralja, a još žešće na "srpsku buržoaziju" koja je bila u povoju. Za komuniste, koji su se doškolovali u Moskvi i na ratištu u Španiji toj "velikosrpskoj buržoaziji" mogla je da presudi samo - revolucija. Sa tako akumuliranim "antisrpstvom", komunisti (bilo ih je oko šest hiljada), koji su poveli gerilski rat i predvodili partizane, brzo su prešli i na politički teren, na potpuno prepakivanje države. U ratnoj 1943. godini, komunisti su u Jajcu, umesto jedinstvene kraljevine, proglasili federalnu zajednicu sa šest nacionalnih republika-država: Slovenija, Hrvatska, BiH, Crna Gora, Makedonija i Srbija.

Četiri buduće republike imale su na tom zasedanju AVNOJ-a svoje vojno-političke delegacije. Među prisutnima (Makedonci nisu ni došli), jedino je Srbija imala samo vojne delegate, borce Prve i Druge proleterske brigade. Gde su se zagubili političari, oni bez oružja? Brojni su se upinjali da to pitanje (sudbonosno?) istraže i otkriju zašto Srbija nije bila adekvatno zastupljena, ali im je trud bio uzaludan. Treba imati na umu da su srpski komunisti odreda, vojevali sa kompleksom krivca. Strategija KPJ bila je usmerena na rušenje monarhije i buržoazije. Politički protivnik, kralj - dinastija, bili su srpski. Tačno je bio fiksiran i klasni neprijatelj - "Veliko-srpska buržoazija". Srpski komunisti su priznavali kolegama iz drugih naroda da su "grešnici" i, znajući partijska pravila, bili predvodnici u zatiranju dinastije i buržoazije koja se nalazila u začetku. Pretpostavlja se, da su upravo srpski komunisti, koji su se nalazili u šumi, imali zadatak da potraže i političare, ali da ih u Jajce ne dovedu. Pričalo se, recimo, da su tragali za Dragoljubom Jovanovićem (1898-1977), ali on kao da je u zemlju propao... Jovanović je slovio za "večitog opozicionara" (što je i bio), školovao se u Francuskoj i po struci je bio pravnik. Imao je besednički dar, a pred komunistima nije imao "srpski kompleks". Za Srbiju je sašivena "tesna košulja", upozoravao je Jovanović u skupštinskim raspravama oko prvog ustava nove države, a opisujući svoj susret sa Brozom (kad mu je bilo ponuđeno ambasadorsko mesto u Moskvi) posebno ga je interesovalo - zašto je Crna Gora proglašena za republiku, čime je "pocepan" srpski korpus? U odgovoru, Broz je objašnjavao da je to drugovima Crnogorcima obećano još pre rata i da se to nije moglo

izbeći. A upitan - da li bi bio protivan, ako se oni još jednom izjasne za ujedinjenje sa Srbijom - odgovorio je: Ne! JovanoviĆ je opstajao kao srpski građanski političar među komunistima-poslanicima. Kad je u raspravi o prvom Petogodišnjem planu "nokautirao" druga Đidu (gvozdenu pesnicu komunista), stigla (ga) je i osveta: zatvor i sedam godina robije! Jedan od neoborivih dokaza, da se Jovanović bavi špijunažom (hoće da vrati kralja?) bio je francuski list "Mond", pronađen prilikom pretresa stana. Suđenje je bilo "fer" i on je dobro prošao. Imao je sve, od znanja do poštenja, ali ne i žicu koja obezbeđuje opstanak u politici. Komunisti su ga trpeli dok im je bio potreban za pridobijanje masa, a kad su osvojili sve poluge vlasti, bio je suvišan. Skupštinske polemike Dragoljuba Jovanovića ostale su da se pamte kao stilski i politički biseri, posebno one vođene sa Kidričom, Kardeljom, Đilasom, Brozom.. (Nastaviće se)

Čerčilu bliži Hrvati

NIJE čudno što komunisti uoči zasedanja u Jajcu nisu uspeli da "pronađu" Dragoljuba Jovanovića, unapred znajući kakav je, ali je čudno da nisu obezbedili učešće svog sekretara, dr Blagoja Neškovića (1907-1984). Gde se zagubio Nešković? On je rukovodio partijom, opstajao je u Beogradu, a 1943. godine izvukao se na slobodnu teritoriju (Toplica). Ovaj Kragujevčanin je bio posvećen nauci, doktorirao je medicinske nauke, a isticao se u ilegalnom radu među komunistima. Koliko je bio opsednut idejom, dokaz je i njegov odlazak u građanski rat u Španiju. Iako je KPJ prevashodno bila radnička partija, ovaj visoki intelektualac se morao tolerisati, birati na visoke funkcije. Po povratku iz Španije postao je prvi čovek KP za Srbiju. Zašto Nešković nije bio u Jajcu?

Upućeni u pravila partije su govorili da on nije bio puki poslušnik Broza i partijskog vrha, da je više verovao sebi. Takav kakav je bio, počinio je i greh. U pružanju otpora okupatoru i fašizmu, Nešković se držao sovjetskog koncepta: otpor pružati u gradovima i sredinama gde je stacioniran okupator i gde obezbeđuje podršku frontu, a ne bežanjem u šumu. NeŠkoviĆeve ideje - oko unutrašnjih granica, takođe se nisu uklapale. On se zalagao da se na Kosovu i Metohiji formira srpski okrug u kome bi bili najvrednija srpska istorijska i kulturna dobra, a da se ostalo prepusti Albaniji. Zamerio se mnogim drugovima i u vreme prisilnog otkupa poljoprivrednih proizvoda. Zalagao se, govorilo se, da se otkupom prvo podmire potrebe Srbije, a tek ako bude viška, da se ustupi i drugima. Pripisano mu je i da nije mogao prikriti simpatije prema Sovjetima i kad se lomilo između Staljina i Tita, da je razmišljao "ibeovski".

POBUNA ALBANACA POBUNA Albanaca na KiM, godinu dana posle Titove smrti, kad je traženo Kosovo republika, bio je prvi ispit za predsedništva države i partije. Zauzet je stav koji je definisao Vladimir Bakarić (1912-1983). Šta se to zbilo u Prištini? "To je kontrarevolucija", jasno se oglasio Bakarić. U Brozovom vladajućem veku federacija je bila kapa, šlem republikama. I sam vođa se deklarisao kao Jugosloven i time zaveo mnoge, naročito Srbe.

Svi gresi Neškoviću su bili predočeni tek 1952. godine. Primoran je da se povuče, iako je obavljao najviše funkcije - bio je član Politbiroa i predsednik Savezne kontrolne komisije. Okrenuo se Nešković svojoj nauci i tu je ostavio zapažen trag. U Jajcu, kad se malo verovalo da će to postati i istorijski sastanak, Srbija je ostala bez glasa. Srbiju, onu iz 1912. godine i ojačanu 1918. godine nije imao ko da brani. Ona je bila raskomadana, kao Austrougarska posle Prvog svetskog rata. Na njenoj teritoriji stvorene su dve nove države (i nacije!), Makedonija i Crna Gora.

Komunistički vrh je tretirao kao gubitničku zemlju iako je u partizanskim redovima, koje su predvodili, marširalo osamdeset odsto Srba. Srpski delegati u Jajcu znali su samo stav Sovjeta kad je u pitanju druga Jugoslavija i njeno uređenje. Do njih nije doprlo ni razmišljanje američkog predsednika Ruzvelta, koji je procenjivao da će se Srbija "sama sobom" uspostaviti, a da Hrvatsku treba staviti pod "starateljstvo". Nisu znali ni za opredeljenje Velike Britanije. Čerčil je želeo da se ponovo uspostavi Jugoslavija, kao "neminovnost", ali da je ne vode Srbi! Ako bi Srbi ostali glavni, procenili su njeni stratezi, onda će se i SSSR useliti u Sredozemlje! Odmah u Jajcu predstavnici pet republika su slavili. Znali su i teritorije svojih država. Jedino su Srbi znali samo da su stekli republiku, ali ne u kojim granicama. Granice Srbije zavisile su od volje tri pokrajine: Vojvodine, KiM i Sandžaka. Iako nisu direktno pomenute u odlukama AVNOJ-a, sa pokrajinama se i te kako računalo. Na osnovu istorijskih zasluga i sastava stanovništva, tome su se nadale i Dalmacija, Istra, Koruška, Dubrovnik, Vojvodina, Slavonija, KiM, Sandžak i Boka. Na kraju, preživele su samo dve - Vojvodina i KiM. Zašto Boki nije sašivena pokrajinska košulja? Bokelji ukazuju na činjenicu da nikad u prošlosti nisu bili deo Crne Gore. A tek Dalmacija? Bila je deo Hrvatske samo godinu dana, u Hrvatskoj banovini. Dalmatinski komunisti stekli su brojne pristalice i tako ojačali partizanski pokret. Očekivali su, sigurno, da će biti pokrajina, a u potaji, računali su i na republiku. U sporu sa kontinentalnim Hrvatima, odlučio je sam Broz. Nije bilo lako ućutkati Dalmatince.

Dubrovnik je bio grad-država sa najdužim vekom u Evropi, ali se morao zadovoljiti opštinom. Slavonija, Krajina i Istra bile su mezimice Beča, Pešte i Venecije. Komunisti su im to maženje uzeli za greh i izbrisali ih kao pokrajine. Srbiju nije podržala nijedna republika u nameri da spreči da njene pokrajine dobiju prerogative državnosti, da one postanu ravnopravne ostalim republikama. Odmah po donošenju Ustava 1974, rukovodstva Srbije su pokrenula inicijativu da se pokrajinama potkrešu krila, ona na kojima su letele ka potpunoj samostalnosti. Sastavili su bili i "Plavu knjigu", u kojoj su izneli svoje argumente. Pokušali su da zaljuljaju federaciju, ako im ona ne obezbedi ravnopravnost sa ostalim republikama. U Srbiji nisu do kraja obezbedili jedinstvo. Bilo je drugova (starih) koji su zahtevali da se ne ide preko crte, koju je odredio Tito. I nije se ta crta, iz kukavičluka, prešla. Funkcije i njihovo očuvanje, prevagnule su pred interesima Srbije? Tito je umro, a "Plava knjiga" je konzervirana. (Nastaviće se)

Otvoren put Tuđmanu

KADA su se konstituisale republike i pokrajine, odabrale su i svoje glavne gradove. Pošto je za glavni grad Jugoslavije određen Beograd, postavilo se kao vrlo važno i pitanje: gde će se smestiti Srbija? Prema svedočenju Milentija Pešakovića, uglednog političkog aktiviste, novinara i hroničara aktulnih događanja, Broz je odmah po oslobođenju Beograda pozvao Neškovića i priupitao ga šta misli o ideji da glavni grad Srbije bude - Kragujevac? Nešković je, kaže, tu mogućnost odmah isključio. On sam je bio Kragujevčanin i za grad na Lepenici je tvrdio da nema kapacitet da prihvati političke i kulturne institucije republike, da je bio tesan i za kneževinu Miloša Obrenovića.

Dok je Srbija opstajala sa svojom posebnošću, neravnopravna sa ostalih pet republika, opstajala je i Jugoslavija. Kada se ona, dolaskom Slobodana Miloševića, okuražila, rešena da potkreše krila pokrajinama, Jugoslavija se našla pred iskušenjem. Usledile su ustavne promene i pokrajine su prevedene pod republičku kapu. To je bilo lako sa Vojvodinom: njena skupština je to oduševljeno prihvatila. A ona u Prištini? Zasedanje tamošnjih poslanika očekivano je sa izuzetnim zanimanjem. Vladala je neizvesnost, pa je to bio i medijski događaj, u rangu partijskih kongresa. Neočekivano, ishod je bio pozitivan, u znaku trijumfa Miloševića i njegovih. Da ne bude protivnih glasova novom ustavnom rešenju, doprineli su i vodeći albanski funkcioneri u federaciji sa Fadiljom Hodžom na čelu, a sednice je majstorski vodio Vukašin Jokanović.

NI PEDALj ZA "ČETNIČKI KVADRAT" SRBI nude BiH razgraničenje tako da ona ne izgubi ni kvadrat svoje sadašnje teritorije; koliko ustupi, toliko joj se vraća. Sarajevski (bošnjačko-hrvatski) mediji gromoglasno podržavaju svoje pregovarače da istraju "samo na svome", da ne daju ni "svoj pedalj" za "četnički kvadrat"!

Trodelna Srbija je - postala cela! Idila je, međutim, kratko trajala. Pritajeno nezadovoljstvo je ubrzo kanalisano i nije bilo ispoljeno preko studenata, kao u ranijim događanjima na KiM. Ovog puta albansku zastavu su razvili rudari u oknima "Trepče". Rudari su stupili u štrajk glađu, odbijajući da se pojave na površini. "U Trepči se rešava sudbina Jugoslavije", poručivao je slovenački lider Milan Kučan iz Ljubljane. Ako se ne prihvate zahtevi rudara, sledi povratak na staro ustavno rešenje - neće više biti ni Jugoslavije, dosoljavali su iz Ljubljane.

"Hrvatska rukovodstva su počinila veliku grešku, morala su da pruže bezrezervnu podršku Srbiji. Njihova pasivnost i prećutno podržavanje onih koji su kupovali oružje, pripremali se za rat, otvorili su put Tuđmanu, koji je lako zbrisao i ta rukovodstva...", tiho je razmišljao Mika Špiljak kad je već ostao bez političke moći. Izuzev Stipe Šuvara, niko u Hrvatskoj nije stao uz Srbiju. Uz nju je stala samo Crna Gora i one su utemeljile treću - SR Jugoslaviju. Protiv te prirodne zajednice okrenuli su se svi u bivšoj državi, ali i srpsko-crnogorski saveznici i neprijatelji u prošlosti. Nisu se smirili dok i SRJ nisu zatrli. Posle decenijskih sankcija, atomskog rata, teritorijalnog sakaćenja, sudovanja... šta još predstoji Srbiji? "Bio sam u Srbiji, Srbija je na robiji", kliče pesnik. U deklaraciji o proglašenju SRJ bilo je rečeno da ona nema teritorijalnih pretenzija, da republičke administrativne granice priznaje za državne. Samostalna Srbija, kao naslednica SRJ, preuzela je i tu obavezu. Nema teritorijalnih pretenzija, ali ima graničnih problema. Umesto improvizovanih, moraju se obeležiti državne granice, a to sve ozvaničiti međudržavnim ugovorom. Tako pregovori sa BiH traju već deset godina i tu nema pomaka. Srpska strana traži da se prvo izvrše određene korekcije prema situaciji na terenu i da se onda pristupi i njenom obeležavanju. Sarajevska strana, međutim, zahteva da se postojeća (zamišljena?) republička granica obeleži kao državna, a da se posle pristupi eventualnom razgraničenju. Srpski stručnjaci u razgovorima traže korekciju na četiri lokacije: dve na kojima se nalaze hidroelektrane "Zvornik" i"Bajina Bašta" i dve u ataru Priboja i Rudog. Granica između Hrvatske i Srbije na Dunavu, koju je (1945) povukao Milovan Đilas (1911-1995), a potvrdio Politbiro KPJ, još je otvorena i "privremena".

Hrvati zastupaju "principijelan stav", pozivaju se na čuvenu Badinterovu komisiju, koja je republičke "privremene" granice proglasila (1991) za - državne. U čemu je problem? Od ulaska Dunava u Srbiju, pa do Bačke Palanke, na levoj strani reke, nalaze se ade i ritovi, koji su (po Đilasu) pripali Hrvatskoj. Srbija predlaže da se granica povuče sredinom Dunava; kad se ne može povući etnička, neka se povuče prirodna granica. Sporna je površina od nekoliko kvadratnih kilometara (promenljiva, plavna) i vlasništvo može ostati isto ili da se obešteti. U vreme SRJ, granični spor sa Hrvatskom bio je aktuelan na Jadranu - sa Crnom Gorom. Sporna je bila (strateška) Prevlaka. Ovo granično žarište preuzela je bila i OUN - da ga pod svojim okriljem reši. Dok se to rešenje iščekivalo, Crna Gora se, iz čista mira, povukla iz spora. Crnoj Gori je postalo važnije razgraničenje sa Srbijom, da se odvoji, pa je Hrvatskoj prepuštena Prevlaka. Obe države, Hrvatska i Crna Gora, izjasnile su se za poštovanje "principa", koji je promovisala Badinterova komisija - zatečene republičke granice su i - državne. Koliko su one principijelne i nezavisne pokazale su na primeru Srbije i njene pokrajine KiM. Priznale su, među prvima Kosovo, kao samostalnu državu, iako je ona po onom istom Badinteru neotuđivi deo Srbije. (Nastaviće se)

Hebrang poziva Sremce

MENI je tada bilo svejedno da li su Ilok i Baranja u Hrvatskoj ili u Srbiji. Sretenu Žujoviću nije bilo svejedno. Iz sadašnje perspektive, uviđam da nisam dobro video našu nacionalnu situaciju. Nisam tada sagledao nacionalističke namere Hrvata u razgraničenju sa Srbijom u Vojvodini i Sremu. Veselinov je psovao i vikao: "Vukovar je naš!" To je značilo sremski, vojvođanski. Meni je bilo svejedno čiji je Vukovar i u kojoj je republici. Sad shvatam koliko sam pogrešio. Dockan. Ovo je bila ispovest Aleksandra Rankovića (1909- -1983), koju nalazimo u delu Dobrice Ćosića "Piščevi zapisi", objavljenom 2001. godine. Kad se toliko razočarao jedan Ranković, šta je preostalo milionima Srba? Partija se u Vojvodini odrekla svog osnovnog kriterijuma i uvela dodatne, među kojima je najvažniji bio nacionalni sastav stanovništva. Vojvođanski aktivisti su se tada rastrčali, prebrojavali su narod, ali su imali muku. Okupacija je promenila predratnu sliku, pa je popis stanovništva iz

1931. godine prizivan u pomoć. Najbrži je bio Okružni partijski komitet za Srem. Predstavljena je statistička slika tri sreza oko kojih su sporovi i izbili - Vinkovaca, Vukovara i Šida. Srez vinkovački imao je najviše Hrvata - oko 42.000, Nemaca - 6.000 i Srba - 4.166. Na tom području bilo je proganjanja srpskog življa i doseljavanja Hrvata, ali se to statistički nije stiglo obraditi.

PANČEVO DEO BEOGRADA JEDINSTVENA KP Jugoslavije imala je centralni, pokrajinske i oblasne komitete. Smatra se da su područja tih komiteta bila osnova i budućih unutrašnjih granica Jugoslavije. Svoj komitet imala je i Vojvodina, koja je bila u istom društvu sa Slovenijom, Hrvatskom, Srbijom, Makedonijom, Crnom Gorom i Dalmacijom. On je pokrivao Banat, Bačku, Baranju i Srem. Samo mu je Pančevo bilo izuzeto, jer je pripojeno Beogradu. Ako su područja partijskog delovanja bili osnova i ovom razgraničenju, zašto se ono iskomplikovalo i do danas ostalo nerešeno?

Vukovarski srez brojao je oko - 48.000 i u njemu su najbrojniji bili Srbi sa više od - 23.000; na drugom mestu bili su Hrvati - 16.200. U samom gradu Vukovaru bilo je Hrvata 5.446, a Srba - 2.051. Predratna slika je tu izmenjena: doseljeno je bilo oko 1.000 Hrvata, a isto toliko ubijeno Srba. A u blizini grada, u tri takozvane pustare živelo je hiljadu Srba i svi su bili proterani 1941. godine, a na njihove posede su doseljeni Hrvati. Ako je brojnost bila važna, onda su Srbi u vukovarskom srezu, i pored progona i doseljavanja, imali brojčanu prednost. U šidskom srezu, u kome je bilo registrovano oko 35.000 stanovnika, Srbi su predstavljali približno polovinu - bilo ih je 17.869, a Hrvata - 13.008 (ostatak stanovništva činile su manjine). Važan je podatak da je u ovom srezu ubijeno više od 4.000 Srba i 200 ostalih, među kojima je bilo i Hrvata. Hrvati svoju brojnost i "povijesno pravo" pojačavaju privlačenjem drugova komunista. Tada moćni Andrija

Hebrang (1899-1949) šalje misionare u Sremsku Mitrovicu da tamošnje komuniste ubede da se partijski vežu za CK Hrvatske. Vojvodina je uzavrela. Aktivno je i Savezno ministarstvo za informisanje, na čijem čelu je bio Srbin iz Hrvatske, Sava Kosanović, Jugosloven bez ostatka. Sestrić Nikole Tesle, uz svoju ideju - moguće pomirenje i bratsku ulogu Srba i Hrvata - obelodanio je i navodnu Nikolinu izreku: da se on ponosi srpskim sojem i hrvatskom domovinom! KosanoviĆevo ministarstvo je jednu opširniju analizu događaja u pokrajini dostavilo i najvišim partijskim i državnim organima. Tu se moglo pročitati i ovo: "Krajevi Hrvatske i Slavonije gde su se vodile borbe, Sremski front, opustošene su. Pošto je i Vojvodina ostala delimično pusta, u krajevima gde su živeli Nemci sada se tendenciozno ubacuju čitave mase Hrvata. Na područja srezova - somborskog, palanačkog, kulskog, apatinskog, novosadskog naseljeno je od 1. novembra 1944. godine do maja 1945. godine oko 30.000 Hrvata, oko 3.000 u Staru Pazovu i Inđiju". Nije rečeno ko ih je naseljavao? "Obrada zemlje ide teško. Tamo je iz krajeva Pirota, Bosiljgrada, Leskovca, Prokuplja... pokupljena izbeglička sirotinja i masovno bačena u Vojvodinu. Sve je to boso i golo, hranu primaju neuredno i padaju od umora. Svi oni izjavljuju da nisu zemljoradnici i da nisu vični tim poslovima. Zemlja trpi od njih, a oni od zemlje. - Manjine u Vojvodini dobijaju značajne privilegije, a ovo se naročito odnosi na Mađare, koji sami šire glasove da će Bačka i Banat doći opet pod Mađarsku.... - O pokretnoj imovini Nemaca ne vodi se nikakva racionalna ekonomija ni briga. Imovina se raznosi kojekuda, kao

privatna. Grabi se iz okoline, ali i Beograda. Tako je Branko Čubrilović dobio tri sobe nameštaja... Toliko od Kosanovića. Strah da se situacija u Vojvodini ne otme kontroli, podstakla je Broza i drugove da se preduzmu i odgovarajuće mere. Pribegnuto je isprobanoj varijanti - formirana je komisija, sa zadatkom da obiđe teren i da, na kraju, predloži razgraničenje između Hrvatske i Vojvodine, odnosno Srbije. Kad postane gusto, zna se, tu je Đilas! Politbiro partije je predložio, a Predsedništvo AVNOJ-a se saglasilo, da se formira zajednička komisija, koja će obići krajeve koje je trebalo razgraničiti i predložiti rešenje. Složili su se i oko sastava komisije, u koju su ušli: Milovan Đilas, Vicko Krstulović, Milentije Popović, Jovan Veselinov Žarko i Jerko Zlatarić. Bez pogovora je prihvaćen i Đilas kao njen predsednik. AVNOJ je tada izdao posebno punomoćje na Đilasovo ime. Pre nego što je Komisija za razgraničenje krenula na posao, Vojvodina je opredelila svoju sudbinu. Na sednici Glavnog NOO odbora Vojvodine, 6. aprila 1945. godine, odlučeno je da se pokrajina pripoji federalnoj Srbiji. Ponovio se isti slučaj iz 1918. godine, kada je Vojvodina pristupila Kraljevini Srbiji. (Nastaviće se)

Izveštaj druga Đida

ĐIDO je, sa svojima, obišao gradove, ali i oranice, salaše i sela. Šta su sve videli i čuli, a šta zapisali? Prvo su predstavili nacionalnu sliku Vojvodine: U pokrajini je tada živelo: 170.000 Hrvata, 495.000 Mađara, 359.000 Nemaca, 100.000 ostalih manjina i 666.000 Srba. U Banatu je živelo - 11.000 Hrvata i 264.000 Srba; u Bačkoj - 92.000 Hrvata i 188.000 Srba, u Baranji - 11.000 Hrvata i 10.000 Srba i u Sremu - 52.000 Hrvata i 195.000 Srba. A onda su predložili i liniju razgraničenja, obrazlažući je: Privremena granica između Vojvodine i Hrvatske treba da ide: od mađarske granice rekom Dunav do međe između sela: Bačko Novo Selo i Bukin... Srez Subotica je u ogromnoj većini naseljen Hrvatima. Srez Sombor ima relativnu većinu Srba i to raspoređenu tako da Srbi imaju većinu u gradu, a Hrvati u selima. U apatinskom srezu dominiraju Mađari, a od slovenskih naroda najbrojniji su Hrvati. U srezu Odžaci opet su bili najbrojniji Mađari, a od slovenskog življa Srbi.

Iako je srez Subotica u većini naseljen Hrvatima, komisija "nije mogla" doći do zaključka da bi severno od grada Sombora mogao da se uspostavi jedan pojas koji bi sa gradom Suboticom pripadao Hrvatskoj. Taj pojas bio bi jedna "neprirodna tvorevina", ne bi bila celovito povezana, a Subotica, kao krupni privredni i kulturni centar bila bi pretvorena u periferijski grad, čije komunikacije i ceo privredni život struje na jug, a ne na zapad. Uključenje svih pomenutih srezova u Hrvatsku "ne dolazi u obzir" iz jednostavnog razloga što Srbi u nekim od tih srezova imaju većinu.

HRVATSKI APETITI HRVATI su u severozapadni pojas Bačke polagali velike nade. Đilasovim predlogom su bili donekle i utešeni. Ako se u razgraničenju sa Mađarskom dobije grad Baja sa okruženjem, gde živi dosta Hrvata, pitanje bi se moglo ponovo "uzeti u razmatranje". A tu oblast je tražio svojevremeno i Pašić na Mirovnoj konferenciji u Parizu 1919. godine. Pašić tada nije imao dovoljnu podršku Hrvata Trumbića i Smodlake, koji su bili okrenuti samo ka razgraničenju sa Italijom, na Jadranskom moru.

Šta dalje predlaže Komisija? Srezovi Batina i Darda, uzeti zajedno, imaju, od slovenskih manjina, relativnu većinu Hrvata. U toku rata, ovaj srez je razdvojen, tako da je severni deo, neposredno na sever i zapad od Vukovara, zajedno sa selima Bogdanovci, Marinci, Cerić i fabričkim naseljima i selom Borovo pripao Hrvatskoj. Južni deo sreza, zajedno sa selima iz Vinkovačkog sreza - Mirkovci, Novi Jankovići, Slakovci, Orolik, Komletinci, Nijemci, Dolje, Novo Selo, Pograde pripao je Vojvodini. KarakteristiČno je da danas postoje dva vukovarska sreza - jedan u Hrvatskoj, a drugi u Vojvodini, od kojih je onaj u Hrvatskoj sa relativnom srpskom većinom, onaj u Vojvodini sa relativnom hrvatskom većinom. Ako se pogleda čitav prostor od Vinkovaca do Šida, onda on predstavlja jedan pojas hrvatskog stanovništva, sa relativno malim brojem Srba... Zato komisija smatra da na ovom prostoru i granica

treba da bude istočno od pomenutog hrvatskog pojasa, tj. između Šida i Vukovara - selima koja su već pomenuta. A, šta će biti sa iločkim srezom? Iako zapadna sela Šarengrad i Ljuba, kao i grad Ilok, imaju ogromnu većinu Hrvata, a istočna sela Neštin, Susek, Banaštor i druga, ogromnu srpsku većinu, komisija je smatrala da taj srez ne treba cepati na dva dela, nego ga ostaviti u istom statusu u Vojvodini. Ovaj predlog se lako branio, jer je srez, uzeto u celini, imao srpsku većinu. Još je rečeno da je Ilok grad i pristanište na Dunavu i njegovo pripajanje Hrvatskoj bi ga sputavalo u razvoju. Komisija konstatuje da bi u trenutnoj situaciji priključenje Iloka i okoline Hrvatskoj, moglo "izazvati izvesne teškoće", pa se može govoriti o pripajanju Hrvatskoj tek kad se tamo "prilike srede". IzveŠtaj o razgraničenju Hrvatske i Vojvodine urađen je, naglašeno je, u dva primerka: jedan je dostavljen Predsedništvu AVNOJ, a drugi se ustupa predsedniku komisije na čuvanje. Otkud ideja da se tako važan dokument ustupa ličnoj arhivi? U arhivama nema zapisnika sa sednice Predsedništva, skupštine, pa nije ni poznato da li je o izveštaju i predlogu Đilasove komisije vođena rasprava. Verovatno je učesnicima sve bilo jasno, jer je četiri dana pre njihove održana sednica Politbiroa CK KPJ. Kako je tekla ta sednica? Prisutni: Tito (Josip Broz), Bevc (Edvard Kardelj), Marko (Aleksandar Ranković), Đido (Milovan Đilas), Crni (Sreten Žujović), Moša (Pijade), Andrija (Hebrang), Tempo (Svetozar Vukmanović), Mihailo (Blagoje Nešković), Miha (Marinko) i Krsto (Popivoda). Dnevni red: 1. Izveštaj Đidin po pitanju razgraničenja Hrvatske i Vojvodine, 2. Izveštaj Titov,

3. Izveštaj Tempov i 4. Razno. U zapisnik sa sednice je uneto: Odobrava se izveštaj druga Đida i predlog komisije da se izvrši PRIVREMENO razgraničenje između Hrvatske i Vojvodine. Teško je pretpostaviti da niko nije imao ništa da kaže, pa čak ni Hebrang. Pre će biti da se zapisničar uspavao? A, kakve su bile reakcije na ovu privremenu meru? Najveće čuđenje, prosto za nevericu, izazvalo je priključenje iločkog sreza Hrvatskoj! Ko je mogao i smeo da preinači Đidov predlog i odluke dva najviša organa - partijskog i državnog? Jedino Tito? Nije! Iz državnog arhiva u Zagrebu tvrde da je bio održan referendum i da je narod tako odlučio! Kako je reagovao Jovan Veselinov, koji je pre razgraničenja bio kategoričan: Vukovar je naš! U isto vreme Hrvati, naročito Hebrang, još žešće su uzvraćali: Ako Vukovar ne bude naš - "onda rat"! (Nastaviće se)

Mape krojio i Tito!

HRVATI su zamerali vojvođanskim Srbima da nisu „igrali fer“, da su dobili severni pojas Bačke koji je morao pripasti Hrvatskoj. Zato je bilo korektno što su popustili Hrvatima pri deobi Srema? Sremci, koji su mnogo propatili u ratu, nisu mogli nikom oprostiti šta su im sve u ratnim godinama činile ustaše. Očekivali su od hrvatskih komunista da će se bar postideti. Mesta stidu i pokajanju je zaista bilo. Ustaše su u Sremu zatirale sve što je bilo srpsko, posebno manastire i kulturna dobra. Dovoljno je u ovoj prilici navesti samo ubistvo bolnog, velikog slikara, Save Šumanovića. Đidina granica još je u PRIVREMENOM statusu. Kružila je priča koja još opstaje, da je kartu sa republičko-pokrajinskim granicama imao i u tajnosti čuvao, samo Tito. Otud i uverenje da Đilasova komisija nije autor povučene linije razgraničenja, da je ona to samo precrtala iz Titove karte?

Đilas je objavio knjigu - Druženje s Titom - i to deset godina posle njegove smrti. Tu nije pomenuo postojanje nikakve tajne mape i naloga koji je on trebalo da izvrši. Verovatno Đilas ne bi izdržao, a da o tome ne izrekne svoj sud? Sumnja je ostala. Đilas se nije oglasio, iako je na hrvatsko-srpskoj granici koju je on povukao, izbio i prvi oružani sukob 1991. godine, kad se zbog Vukovara, dogodio rat koji su Hrvati najavili još 1945. godine. Svi Sloveni katoličke vere tada su, dekretom proglašeni Hrvatima. A oni to nisu bili. Svoju posebnost, naročito su isticali Bunjevci. Tvrdili su da su činili 43 procenta stanovnika samo Subotice. To osećanje Bunjevcima su ugasili političari, obrazlažući da se ne može dozvoliti cepanje hrvatske zajednice u Vojvodini. Bunjevcima je bilo preostalo da svoju posebnost neguju u tajnosti, da se oglašavaju pesmom i igrom. Priznavali su da je njihova „grana mala“, ali i da je „fina“. Bunjevci i dalje pevaju, ali nisu više i „fini“. Od sudova su zatražili da se vojno-politički dekret iz 1945. godine poništi i da im se prizna pravo na posebnost. Država Srbija im je to i pružila, ali... Hrvati se opako jogune. Tvrde da država ‘svesno’, preko Bunjevaca, cepa njihovu zajednicu, umanjuje njihovu brojnost, a time i politički uticaj. KAPITULACIJOM Italije (1943), pozicija Kosova i Metohije se iz temelja promenila. Proterano je bilo više desetina hiljada Srba, značajno je izmenjen nacionalni sastav, ali su Albanci ostali bez čuvara i zaštitnika. Pojavio se i partizanski pokret sa vizijom novog poretka, ali i novim pristupom razgraničenja, što je bio gorući problem i pokretač etničkih sukoba do istrebljenja. U isto vreme usledila je i akcija iz Albanije koja se ponovo nalazila u potpunom rasulu.

Aktiviran je bio program Bali-Kombatar organizacije, „dekalog“ donet 1939. godine, iza koga su stajali moćni pojedinci, age i begovi. Reč je o programu stvaranja „velike Albanije“, za etničko razgraničenja sa tri suseda. Ideje ovog pokreta prvo su se primile u Drenici, gde je Šaban Poluža okupio grupu od oko dve stotine ljutih pristalica. Rastao je broj partizana, kojima je komandovao Fadilj Hodža, ali je i Šaban umnožavao svoje snage. Pobednik se nije nazirao. Komunisti su prvi popustili. Uputili su Fadilja da pregovara sa Šabanom da bi sklopili pakt. Početkom 1945. godine, kad je bila očigledna pobeda komunista i oslobođenje Jugoslavije, njemu je bilo ponuđeno da se sa svojim jedinicama pridruži partizanima i da zajedno budu pobednici na KiM. Za mesto pomirenja i zagrljaja određeno je bilo Podujevo. Tu je Šabanu predočeno da sa svoje četiri hiljade ratnika krene put Beograda, na Sremski front. To ga je šokiralo - umesto ka Beogradu, Šaban je krenuo da oslobodi Prištinu...

ŠUME PUNE BALISTA BALISTI su zamenili partizane - zaposeli su šume, a ovi su napadali. Žrtve se nisu brojale, a u čišćenju terena stradao je i Šaban Poluža. Kad su ostali bez glave, balisti su se rasuli. Te grupe dugo su opstajale i ulivale strah. Pojedinci, uz pomoć vernih jataka, opstajali su sve do 1952. godine. Preživeli su stigli i pred sud.

Došlo je do žestokog okršaja. Jedan od Šabanovih je uspeo da se približi Miladinu Popoviću, partijskom sekretaru i najagilnijem komunisti u ratnim godinama, i da ga ubije. Šaban je imao velike gubitke, ali je uspeo da sačuva jezgro. Kad se ponovo dokopao čvrstog tla, uvećao je snage na deset hiljada boraca. Na KiM je otvoren front - rat posle rata. Velika zabrinutost u vrhovima nove vlasti je bila razumljiva. I?

Vrhovni komandant, maršal Tito, 8. februara 1945. godine, donosi odluku: Na KiM se uvodi vojna uprava! Za vojnog zapovednika postavljen je pukovnik Savo Drljević, a za vojnog komesara još jedan Crnogorac, Đuro Medenica. Usledile su žestoke borbe i dok je vojska razgonila baliste, vlast se u ravnicama konsolidovala. Usledio je i završni čin: „Oblasna narodna skupština Kosova i Metohije jednodušno izjavljuje da stanovništvo ove Oblasti, isto kao i svi narodi Jugoslavije, nije nikad priznavalo raskomadavanje svoje Oblasti, izvršeno od okupatora, niti raskomadanje Jugoslavije, te daje izraza želji celokupnog stanovništva Oblasti, da ova bude priključena federalnoj Srbiji, kao njen sastavni deo. Narod ove Oblasti uveren je da će u Narodnoj vladi Srbije naći punu zaštitu, te da će od narodne vlasti cele Jugoslavije biti svesrdno pomognut u svom političkom, nacionalnom, ekonomskom i kulturnom podizanju, a predstavnici Oblasti u Narodnoj skupštini Srbije i u AVNOJ-u doprineće svim svojim silama izgradnji demokratske Srbije i Demokratske federativne Jugoslavije“. Na dan 10. jula 1945. godine u Prizrenu Oblasna narodna skupština Kosova i Metohije Sekretar Predsedavajući Pavle Jovićević, s.r. Mehmed Hodža, s.r. Ovo je bio završni tekst Rezolucije Oblasne narodne skupštine Kosova i Metohije.