kolevka za macu

KOLEVKA ZA MACU

Vonegat Kurt

Prevod: Đilas Vukica

1. DAN KAD JE SVETU DOŠAO KRAJ

Zovite me Jona. Tako su činili moji roditelji, ili gotovo tako. Zvali su me Džon. Jona - Džon - i da sam bio Sem, ipak bih bio Jona ne zato što sam za druge bio baksuz, već zato štome je neko ili nešto prisililo da se u određeno vreme nađem na određenim mestima, nepogrešivo.Transport i motivi, i konvencionalni i neobični, bili su obezbeđeni. I, po planu, svake ugovorenesekunde, na svakom ugovorenom mestu; tamo je bio ovaj Jona. Čujte: Kad sam bio mlađi - pre dve žene, pre 250 000 cigareta, pre 3 000 litara pića... Kad sam bio mnogo mlađi počeo sam da prikupljam materijal za knjigu koja bi se zvala Dan kad jesvetu došao kraj. Trebalo je da knjiga bude dokumentarna. Trebalo je da knjiga bude svedočanstvo o tome šta su značajni Amerikanci radili na dan kad je prvaatomska bomba bačena na Hirošimu u Japanu. Trebalo je da to bude hrišćanska knjiga. Tada sam bio hrišćanin. Sada sam bokononist. I onda bih bio bokononist da je bilo nekog ko bi me naučio Bokononovim gorko-slatkim lažima. Alibokononizam je bio nepoznat izvan šljunkovitih plaža i koralnih grebena koji okružuju ovo ostrvo uKaripskom moru, Republiku San Lorenco. Mi bokononisti verujemo da je ljudski rod organizovan u timove, timove koji izvršavaju Božju Voljunikad ne otkrivši šta čine. Bokonon takav tim naziva karas, a kan-kan, oruđe koje me je dovelo baš umoj lični karas bila je knjiga koju nikad nisam dovršio, knjiga koja je trebalo da se zove Dan kad jesvetu došao kraj.

2. ZGODNO, ZGODNO, VRLO ZGODNO

"Ako otkrijete da su se vaš i nečiji drugi život prepleli bez nekog vrlo logičnog osnova", pišeBokonon, "ta osoba može pripadati vašem karasu." Na drugom mestu u Knjigama Bokononovim on nam kaže: "Čovek je stvorio tablu za igranje dame;Bog je stvorio karas." Time podrazumeva da se karas ne osvrće na nacionalna, institucionalna,poslovna, porodična i klasna ograničenja. Oblik mu je neodreden, kao u amebe. U svom 'Pedeset trećem kalipsu' Bokonon nas poziva da pevamo s njim:

Oh, pijanac što drema Na klupi u parku, Lovac na lavove U prašumskom mraku, I zubar u Kini, I engleska kraljica: Svi su razne kockice Jedinstvene slagalice. Zgodno, zgodno; vrlo zgodno; Zgodno, zgodno, vrlo zgodno; Zgodno, zgodno, vrlo zgodno Tako mnogo raznih ljudi Toliko je srodno.

3. LUDOST

Bokonon nas nigde ne upozorava na budnost povodom pokušaja neke osobe da otkrije granice moćisvog karasa i prirodu posla koji mu je Svemogući Bog odredio. Bokonon jednostavno napominje dasu takva istraživanja osuđena na nepotpunost. U autobiografskom delu Knjiga Bokononovih napisao je alegoriju o ludosti pokušaja da se otkrije, dase shvati: "Poznavao sam jednu gospođu episkopalne vere iz Njuporta na Rod Ajlendu, koja me je zamolila daprojektujem i sagradim pseću kućicu za njenu veliku dogu. Gospođa je tvrdila da savršeno shvataBoga i Puteve Gospodnje. Nije mogla da shvati zašto bi neko bio u nedoumici pred nečim što je biloili pred nečim što će biti. A ipak mi je, kad sam joj pokazao plan pseće kućice koju nameravam da napravim, rekla: 'Izvinite,ali ja nikad nisam umela da čitam te stvari'." "Dajte to svom suprugu ili svom svešteniku, nek' ga oni dodaju dalje, Bogu", rekao sam, "i čim Bognađe slobodan trenutak siguran sam da će ovu moju pseću kućicu objasniti tako da to čak i vi možeterazumeti." Otpustila me je. Nikad je neću zaboraviti. Verovala je u to da Bog mnogo više voli ljude ujedrilicama od ljudi u motornim čamcima. Nije mogla da vidi crva. Kad bi ugledala crva, vrištala je. Bila je budala, a to sam i ja, i to je svako ko misli da vidi Šta Bog Čini, (piše Bokonon).

4. POKUŠAJ PREPLITANJA PIPAKA

Kako bilo da bilo, nameravam da u ovu knjigu unesem onoliko pripadnika mog karasa koliko godbude moguće, i naumio sam da ispitam sve jake pretpostavke o tome za šta smo to mi na Zemlji bilizajednički odgovorni. Ne nameravam da od ove knjige napravim traktat u ime bokononizma. Ipak bih želeo da o njoj dambokononističko upozorenje. Ovo je prva rečenica Knjiga Bokononovih: "Sve istinite stvari o kojima ću vam pripovedati besramne su laži." Ovo je moje bokononističko upozorenje: Svako ko je nesposoban da razume kako se jedna upotrebljiva religija može zasnivati na lažima nećeshvatiti ni ovu knjigu. Tako mu je to.

Dakle, o mom karasu. U njega svakako spada troje dece doktora Feliksa Henikera, jednog od takozvanih 'otaca' prveatomske bombe. Nema sumnje, i sam dr Heniker pripadao je mom karasu, iako je bio mrtav pre no štosu se moje sinuke, moji životni pipci, počeli preplitati s onima njegove dece. Prvi od njegovih naslednika kog su moje sinuke dotakle bio je Njutn Heniker, najmlađi od troje dece,mlađi od dvojice sinova. Doznao sam preko glasila mog studentskog udruženja, Tromesečnika DeltaIpsilon, da je Njutn Heniker, sin fizičara nobelovca Feliksa Henikera, postao kandidat za člana mogogranka, ogranka Kornel. Te sam Njutnu napisao sledeće pismo:

Dragi gospodine Heniker, Ili treba da kažem Dragi brate Heniker? Ja sam Delta Ispilon s Kornela koji sad zarađuje za život kao profesionalni pisac. Prikupljam građuza knjigu koja obrađuje prvu atomsku bombu. Njena sadržina biće ograničena na događaje koji su seodigrali 6. avgusta 1945. godine, na dan kad je bomba bačena na Hirošimu. Kako je opšte poznato da je vaš otac bio jedan od glavnih tvoraca bombe, veoma bih cenio svakupriču koju bi vam bilo stalo da mi prenesete iz života u kući vašeg oca na dan kad je bila bačenabomba. Žao mi je što moram da kažem kako o vašoj uvaženoj porodici ne znam onoliko koliko bih morao, temi tako nije poznato imate li braće i sestara. Ukoliko imate braće i sestara, bilo bi mi veoma dragoda dobijem njihove adrese kako bih i njima uputio slične molbe. Jasno mi je da ste vi bili vrlo mladi kad je bomba bačena, što je samo za dobro stvari. Naglasak mojeknjige biće pre na Ijudskoj nego na tehničkoj strani bombe, te bi se tako sećanje na taj dan kroz,izvinite na izrazu, 'bebine' oči, savršeno uklapalo. Nema potrebe da se brinete oko stila i forme. Sve to prepustite meni. Samo mi dajte okosnicu svojepriče. Ja ću vam, naravno, finalnu verziju podneti na odobrenje pre objavljivanja.

Bratski vaš...

5. PISMO STUDENTA MEDICINE

Njutn je na to odgovorio: Žao mi je što je toliko potrajalo dok sam odgovorio na vaše pismo. Knjiga na kojoj radite zvuči kaovrlo zanimljiva. Kad je bomba bila bačena bio sam toliko mali da ne verujem da ću biti od velikepomoći. Odista biste morali da pitate moga brata i sestru, oboje su stariji od mene. Moja sestra jegospođa Harisona K. Konersa, 4918 ulica Severni Meridijan, Indijanpolis, država Indijana. To jesada i moja adresa. Mislim da će joj biti drago da vam pomogne. Niko ne zna gde je moj brat Frenk.Nestao je pre dve godine, odmah po očevom pogrebu, i otad se nikom nije javljao. Sada je moždamrtav, koliko mi znamo. Bilo mi je samo šest godina kad su bacili atomsku bombu na Hirošimu, tako da su mi drugi ljudipomogli da se setim svega čega se sećam o tom danu. Sećam se da sam se igrao na tepihu u dnevnoj sobi, pred vratima očeve radne sobe, u Ilijumu, državaNjujork. Vrata su bila otvorena i mogao sam da vidim oca. Bio je u pidžami i kućnom ogrtaću odfrotira. Pušio je cigaru. Igrao se komadom kanapa čija su dva kraja bila spojena čvorom. Tog danaotac je ceo dan ostao kod kuće, a pidžami, nije otišao u laboratoriju. Ostajao je kod kuće kad god ježeleo. Kao što vam je verovatno poznato, otac je zapravo ceo svoj profesionalni život proveo radeći zaistraživačku laboratoriju Kompanije za sve livničko-kovačke radove iz Ilijuma. Kad se pojavioProjekt Menhetn, projekt za bombu, otac nije hteo da napusti Ilijum kako bi radio na njemu. Rekao jeda na njemu uopšte neće raditi ukoliko mu ne dozvole da radi tamo gde želi da radi. Mnogo puta to jeznačilo - kod kuće. Jedino mesto izvan Ilijuma kuda je voleo da odlazi bila je naša kućica na KejpKodu. U Kejp Kodu je i umro. Umro je na Badnje veče. Verovatno vam je to takođe poznato. Uglavnom, na bombin dan igrao sam se na tepihu ispred njegove radne sobe. Moja sestra Anđelapričala mi je da sam se satima igrao malim kamionima-igračkama praveći zvuk kao motor, da samsve vreme pravio 'brum, brum, brum'. Stoga pretpostavljam da sam na bombin dan pravio 'brum,brum, brum'; a otac je bio u radnoj sobi, igrao se petljom od kanapa. Slučajno znam poreklo kanapa kojim se igrao. Možda ćete moći to da upotrebite negde u svojojknjizi. Otac je uzeo kanap kojim je bio zavezan rukopis romana koji mu je poslao jedan čovek izzatvora. Roman je bio o kraju sveta dve hiljadite godine, a naslov knjige je glasio Leta gospodnjeg2000. Bilo je ispripovedano kako su ludi naučnici napravili strahovitu bombu koja je zbrisala ceosvet. Kad su svi saznali da će svetu doći kraj bila je velika seksualna orgija, a onda se deset sekundipre nego što će bomba eksplodirati pojavio Isus Hristos Lično. Autor se zvao Marvin ŠarpHoldernes, a ocu je u propratnom pismu ispričao da je u zatvoru zbog ubistva rođenog brata. Rukopisje poslao ocu zato što nije mogao da smisli koje vrste eksploziva da stavi u bombu. Mislio je kako biotac mogao nešto da predloži. Ne kažem da sam knjigu pročitao kad sam imao šest godina. Vukla se godinama po kući. Moj bratFrenk ju je prisvojio zbog bezobraznih delova. Frenk ju je držao sakrivenu u svojoj spavaćoj sobi, uonome što je nazivao svojim zidnim sefom. U stvari, to nije bio sef već samo dimnjak s limenimvratašcima. Mora da smo Frenk i ja kao klinci hiljadu puta pročitali deo o orgiji. Imali smo jegodinama, a onda ju je pronašla moja sestra Anđela. Pročitala ju je i rekla da to nije ništa dopokvarena gadna trulež. Spalila je knjigu, a s njom i kanap. Ona je bila majka Frenku i meni pošto jenaša majka umrla kad sam se ja rodio. Prilično sam uveren da moj otac knjigu nije nikad pročitao. Mislim da celog svog života nikad nije

pročitao roman, čak ni kratku priču, bar ne otkako je bio dečak. Nije čitao ni svoju poštu, ni časopiseili novine. Pretpostavljam da je čitao mnogo tehničkih časopisa, no da vam pravo kažem, ne sećam seda je moj otac čitao bilo šta. Kao što rekoh, kanap je jedino što je želeo od tog rukopisa. Eto, bio je takav. Niko nije mogaopredvideti za šta će da se zainteresuje. Na bombin dan to je upravo bio kanap. Jeste li ikad pročitali govor koji je održao kad je primao Nobelovu nagradu? Ovo je ceo govor:'Dame i gospodo Ja sada stojim pred vama zato što nikad nisam prestao da se zamlaćujem kaoosmogodišnjak na putu za školu prolećnog jutra. Zastaću zbog bilo čega, i gledati i čuditi se i ponekadsaznavati. Ja sam vam vrlo srećan čovek. Hvala vam'. I tako, otac je neko vreme posmatrao petlju od kanapa, a onda je stao da je premeće po prstima.Napravio je među prstima figuru od kanapa koja se zove 'kolevka za macu'. Ne znam gde je otacnaučio kako se to radi. Možda od svog oca. Znate, njegov otac je bio krojač, tako da je, kad je otacbio dečak, unaokolo stalno moralo biti konca i kanapa. Ako sam svog oca ikad video da igra ono što bi neko drugi zvao igrom, najpribližnije tome bilo jepravljenje te kolevke za macu. Trikovi i igre i pravila koje su izmišljali drugi ljudi bili su za njegapotpuno neupotrebljivi. U knjizi isečaka, koju je pravila moja sestra Anđela, nalazio se isečak izčasopisa Time u kome je neko upitao oca koje igre igra da bi se odmorio, a on odgovara: 'Zašto da segnjavim s izmišljenim igrama kad je u toku toliko mnogo stvarnih?' Mora da je samog sebe iznenadio kad je od kanapa napravio kolevku za macu, a možda ga je topodsetilo na sopstveno detinjstvo. Najednom je izašao iz radne sobe i uradio nešto što nikad ranijenije činio. Pokušao je da se igra sa mnom. Ne samo da se nikad ranije nije igrao sa mnom; jedva daje sa mnom i razgovarao. No, kleknuo je na tepih pored mene, i pokazao mi zube, i mahao mi pred licem tom gužvom odkanapa. 'Vidiš? Vidiš? Vidiš?' pitao je. 'Kolevka za macu. Jel' vidiš kolevku za macu? Jel' vidiš gdespava lepa cica-maca? Mjau. Mjau.' Njegove pore izgledale su velike kao mesečevi krateri. Uši i nozdrve bili su puni dlaka. Zbog dimacigare smrdeo je kao ralje pakla. Tako izbliza moj otac je bio nešto najružnije što sam ikad ugledao.Stalno sanjam o tome. A onda je zapevao. 'Buji-baji maca, na vr' drveta', pevao je, 'a kad vetar dune, kolevka se zaljulja.Slomi li se grana, kolevka će pasti. S njom pade i maca, i eto Propasti.' Grunuo sam u plač. Skočio sam i izjurio iz kuće što sam brže mogao. Ovde moram da prekinem. Prošlo je dva ujutru. Moj sobni drug se baš probudio i protestuje zbogbuke pisaće mašine.

6. BORBE BUBA

Sledećeg jutra Njutn je nastavio pismo. Nastavio ga je ovako: Sledeće jutro. Evo me opet, svežeg kao ruža posle osam sati spavanja. Studentski dom je sad vrlomiran. Svi osim mene su na predavanjima. Ja sam vrlo povlašćena ličnost. Više ne moram da idem napredavanja. Izbacili su me prošle nedelje. Bio sam brucoš na medicini. U pravu su što su me izbacili.Bio bih bedan doktor. Kad završim ovo pismo mislim da ću otići u bioskop. A možda ću, ako se promoli sunce, otići ušetnju u jednu od klisura. Zar nisu klisure predivne? Ove godine su dve devojke držeći se za rukeskočile u klisuru. Nisu bile primljene u ono studentsko udruženje koje su želele. Želele su u Tri-Delta. No, vratimo se šestom avgustu 1945. Mnogo puta mi je moja sestra Anđela govorila da sam tog dana,kad nisam hteo da se divim kolevci za macu, zaista povredio oca jer nisam hteo da tamo na tepihuostanem s ocem i slušam kako peva. Možda ga i jesam povredio, ali ne verujem da sam ga mogaomnogo povrediti. Bio je jedno od najzaštićenijih ljudskih bića koje je ikad postojalo. Ljudi nisumogli da dopru do njega jer on jednostavno nije bio zainteresovan za ljude. Sećam se kako samjedanput, otprilike godinu dana pre njegove smrti, pokušao da ga nateram da mi ispriča nešto o mojojmajci. Nije mogao da se seti bilo čega o njoj. Da li ste čuli onu slavnu priču o doručku na dan kad su otac i majka polazili u Švedsku da primeNobelovu nagradu? Jednom je objavljena u nedeljnom listu The Saturday Evening Post. Majka jenapravila obilan doručak. A onda je, raspremajući sto, našla sitniš pored očeve šolje za kafu. Dao jojje napojnicu. Nakon što sam tako užasno pozledio oca, ukoliko je ono što sam učinio bilo to, istrčao sam udvorište. Nisam znao kuda idem dok ispod velikog žbuna medunike nisam pronašao svog brataFrenka. Frenku je tada bilo dvanaest godina i nisam se iznenadio što ga zatičem pod njim. Za toplihdana provodio je pod njim mnogo vremena. Napravio bi rupu svuda oko korenova u hladnoj zemlji,baš kao pas. I nikad niste mogli da znate šta će Frenk imati uza se ispod žbuna. Jednom je to bilabezobrazna knjiga. Drugi put je imao bocu šerija za kuvanje. Na dan kad su bacili bombu Frenk jeimao supenu kašiku i teglu za turšiju. A bavio se time da kašikom stavlja razne vrste buba u tegluterujući ih da se bore. Borba buba bila je toliko zanimljiva da sam smesta prestao da plačem - potpuno sam zaboravio nastarog. Ne sećam se šta je sve Frenk tog dana imao za borbe u tegli, ali se sećam drugih borbi bubakoje smo kasnije priređivali: jedan jelenak protiv sto crvenih mrava, jedna stonoga protiv tri pauka,crveni mravi protiv crnih mrava. Nisu hteli da se bore ukoliko ne drmusate teglu. I eto šta je radioFrenk - drmusao je i drmusao teglu. Posle nekog vremena naišla je Anđela, tražeći me. Podigla je jednu stranu žbuna i rekla: 'Znači, tuste!' Upitala je Frenka šta li to zamišlja da radi, a on je rekao: 'Eksperimentišem.' Frenk je uvek takoodgovorao kad bi ga ljudi upitali šta li to radi. Uvek bi rekao: 'Eksperimentišem.' Anđeli su tada bile dvadeset i dve. Od šesnaeste je bila prava glava porodice, otkad je majka umrla,otkad sam se ja rodio. Govorila je da ima troje dece - mene, Frenka i oca. I nije preuveličavala.Pamtim hladna jutra kad bismo se Frenk, otac i ja postrojili u predsoblju, a Anđela bi nas ututkavalapostupajući sa svakim na isti način. Samo, ja bih odlazio u zabavište; Frenk bi odlazio u osnovnuškolu; a otac bi odlazio da radi na atomskoj bombi. Sećam se jednog takvog jutra kad je bila crklapeć na mazut, cevi su se zaledile, a kola nisu htela da upale. Tako smo svi sedeli u kolima a Anđela

je pritiskivala kontakt sve dok se akumulator nije ispraznio. I onda otac progovori. Znate li šta jerekao? Rekao je: 'Zanima me to s kornjačama'. Anđela ga upita: 'Šta te to zanima o kornjačama?' 'Kaduvuku glave', reče on, 'da li im se kičma krivi ili sabija?' Uzgred rečeno, Anđela je jedna od neopevanih junakinja atomske bombe, i mislim da ta priča nijenikad bila ispričana. Možda možete da je upotrebite. Otac se posle tog incidenta s kornjačom tolikozainteresovao za kornjače da je prekinuo rad na atomskoj bombi. Na koncu su neki ljudi iz ProjektaMenhetn došli kući da pitaju Anđelu šta da rade. Rekla im je da uklone očeve kornjače. I tako sujedne noći ušli u njegovu laboratoriju i ukrali kornjače i akvarijum. Otac nikad nije rekao ni reč onestanku kornjača. Jednostavno je sledećeg dana došao na posao i potražio stvari kojima bi se igrao io kojima bi razmišljao, a sve što se tamo nalazilo za igranje i razmišljanje imalo je neke veze sabombom. Kad me Anđela izvukla ispod žbuna upitala me je šta se to dogodilo između oca i mene. Ja sam samoponavljao i ponavljao koliko je on ružan i koliko ga mrzim. Pa mi je opalila šamar. 'Kako smeš takoda govoriš o svome ocu?' rekla je. 'On je jedan od najvećih ljudi koji su ikad postojali! On je danasdobio rat! Shvataš li ti to? On je dobio rat!' Ponovo me je ošamarila. Ne zameram Anđeli što me je ošamarila. Otac joj je bio sve. Nije imala momka. Uopšte nije imalaprijatelja. Imala je samo jednu zabavu. Svirala je klarinet. Ponovio sam joj koliko mrzim oca; ponovo me je ošamarila; a onda se Frenk izvukao ispod žbuna itresnuo je pesnicom u stomak. To ju je strašno zabolelo. Pala je i otkotrljala se. Kad je došla dodaha, rasplakala se i vičući pozvala oca. 'Neće taj doći', rekao je Frenk i nasmejao joj se. Frenk je bio u pravu. Otac je promolio glavu krozprozor i pogledao kako se Anđela i ja dernjajući valjamo po zemlji, i Frenka kako smejući se stojinad nama. Stari je opet uvukao glavu unutra i nikad kasnije čak nije ni upitao oko čega je nastala svata gužva. Ljudi nisu bili njegova struka. Da li je ovo dobro? Da li to makar malo pripomaže vašoj knjizi? Zatraživši od mene da se držimbombinog dana u stvari ste mi, naravno, vezali ruke. Ima mnogo drugih dobrih pričica o bombi i ocu,iz drugih dana. Da li, na primer, znate priču o ocu na dan kad su prvi put isprobali bombu uAlamogordu? Pošto je stvar eksplodirala, pošto je osigurano da Amerika može zbrisati ceo gradpomoću samo jedne bombe, neki naučnik se okrenuo ocu i rekao: 'Nauka je sada upoznala greh.' Aznate li šta je rekao otac? Upitao je: 'Šta je greh?'

Sve najbolje, Njutn Heniker

7. UVAŽENI HENIKEROVI

Njutn je svom pismu dodao ova tri postskriptuma: P.S. Ne mogu da se potpišem 'bratski vaš' jer mi zbog mojih ocena ne dopuštaju da vam budem brat.Bio sam samo kandidat, a sada će mi čak i to oduzeti. P.P.S. Vi našu porodicu nazivate 'uvaženom', i ja mislim da bi možda napravili grešku ako biste je usvojoj knjizi tako nazvali. Ja sam, na primer, kepec - visok sam sto dvadeset pet centimetara. Aposlednje što smo čuli o mom bratu Frenku bilo je da ga traži policija Floride, Federalni IstražniBiro i Ministarstvo finansija zbog prebacivanja ukradenih kola brodovima nosačima iz vojnihviškova na Kubu. Stoga sam prilično uveren da 'uvaženi' nije baš reč koju tražite. 'Očaravajući' jeverovatno bliže istini. P.P.P.S. Dvadeset četiri časa kasnije. Ponovo sam pročitao ovo pismo i vidim da bi neko mogaodobiti utisak kako ja samo sedim i prisećam se tužnih stvari i žalim samog sebe. U stvari, ja sam vrlosrećna osoba i to znam. Pred ženidbom sam s jednom predivnom malom devojkom. Na ovom svetuima za svakog dovoljno ljubavi, samo kad bi je ljudi potražili. Ja sam dokaz za to.

8. NJUTNOVA ROMANSA SA ZINKOM

Njutn mi je rekao ko je njegova devojka. Ali otprilike dve nedelje pošto mi je pisao, svako je uzemlji znao da je njeno ime Zinka - prosto Zinka. Prezime očigledno nije imala. Zinka je bila kepec iz Ukrajine, igračica u baletskom ansamblu Borzoj. Tako se dogodilo da Njutnpre nego što je otišao u Kornel vidi predstavu te trupe u Indijanapolisu. A potom je trupa igrala uKornelu. Kad se predstava u Kornelu završila mali Njutn je sa tucetom dugodrških ruža vrsteamerička lepotica stajao pred ulazom za glumce. Novine su priču preuzele kad je mala Zinka zatražila politički azil u Sjedinjenim Državama, a zatimsu ona i mali Njutn nestali. Nedelju dana kasnije mala Zinka se prijavila Ruskoj ambasadi. Rekla je da su Amerikanci prevelikimaterijalisti. Rekla je kako želi da se vrati kući. Njutn se sklonio u kuću svoje sestre u Indijanapolisu. Dao je kratku izjavu za štampu. "To je privatnastvar", rekao je. "Stvar srca. Ne žalim ni za čim. Ono što se dogodilo ne tiče se nikog osim Zinke imene." Jedan preduzimljivi američki novinar u Moskvi je, raspitujući se među tamošnjim igračima o Zinkidošao do neugodnog otkrića da ona nema - kao što je tvrdila samo dvadeset tri godine. Ima četrdeset dve - dovoljno da Njutnu bude majka.

9. POTPREDSEDNIK ZADUŽEN ZA VULKANE

Dangubio sam sa svojom knjigom o bombinom danu. Otprilike godinu dana potom, dva dana pred Božić, druga priča provela me je kroz Ilijum u državiNjujork, gde je dr Feliks Heniker obavio najveći deo svog posla; gde su mali Njutn, Frenk i Anđelaproveli doba kad se mladi formiraju. Zaustavio sam se u Ilijumu da vidim šta se može videti. U Ilijumu više nije bilo živih Henikera, ali je bilo mnogo ljudi koji su tvrdili da su dobro poznavalistarog i troje njegove čudnovate dece. Ugovorio sam sastanak s doktorom Asom Bridom, potpredsednikom zaduženim za istraživačkulaboratoriju Kompanije za sve livničko-kovačke radove. Pretpostavljam da je dr Brid takođepripadao mom karasu, iako mu se gotovo otprve nisam dopao. "Dopadanje i nedopadanje nemaju s tim nikakve veze", kaže Bokonon - upozorenje koje je lakozaboraviti. "Ako se ne varam, vi ste bili supervizor dr Henikera najveći deo njegovog profesionalnog života",rekao sam dr Bridu preko telefona. "Na papiru", reče on. "Ne razumem", rekoh. "Da sam ja zaista nadgledao Feliksa", reče on, "sada bih bio spreman da preuzmem vulkane, plimu imigracije ptica i leminga. Taj čovek je bio prirodna sila koju nijedan smrtnik nije mogao da obuzda."

10. TAJNI AGENT X 9

Dr Brid mi je ugovorio sastanak rano sledećeg jutra. Doći će u moj hotel po mene usput, dok budeišao na posao, reče, time pojednostavljujući moj ulazak u strogo čuvanu istraživačku laboratoriju. Tako sam u Ilijumu imao jednu noć za provod. Već sam se nalazio na izvoru i ušću Ilijumskog noćnogživota, u hotelu Del Prado. Njegov bar, sala Kejp Kod, bio je sastajalište kurvi. Tako se dogodilo - "tako je bilo suđeno da se dogodi", rekao bi Bokonon - da su kurva pored mene zabarom i barmen koji me je služio oboje išli u srednju školu s Frenklinom Henikerom, mučiteljembuba, srednjim detetom, nestalim sinom. Kurva, koja je rekla da se zove Sandra, ponudila mi je užitke kakvi se ne mogu dobiti izvan trga Pigali Port Saida. Rekao sam da me ne zanimaju, a ona je bila dovoljno bistra da kaže kako u stvari nezanimaju ni nju. Oboje smo precenili naše apatičnosti, mada ne previše. Međutim, pre no što smo jedno drugom premerili strasti, razgovarali smo o Frenku Henikeru, irazgovarali smo o starom, i razgovarali smo, malo, o dr Asi Bridu, i razgovarali smo o Kompaniji zasve livničko-kovačke radove, i razgovarali smo o Papi i kontroli rađanja, o Hitleru i Jevrejima.Razgovarali smo o folirantima. Razgovarali smo o istini. Razgovarali smo o gangsterima, razgovaralismo o biznisu. Razgovarali smo o dobrim sirotanima koji su otišli na električnu stolicu i razgovaralismo o bogatim gadovima koji nisu. Razgovarali smo o religioznim ljudima koji su perverzni.Razgovarali smo o mnogo čemu. Napili smo se. Barmen je bio vrlo prijatan prema Sandri. Dopadala mu se. Poštovao ju je. Rekao mi je da je Sandrau ilijumskoj srednjoj školi bila predsednica odbora za razredne boje. Objasnio mi je kako je svakirazred na početku prve godine morao da za sebe izabere određene boje i da onda te boje nosi sponosom. "Koje ste boje odabrali?" upitao sam. "Narandžastu i crnu." "To su dobre boje." "I ja tako mislim." "Da li je i Frenklin Heniker bio u odboru za razredne boje?" "Nije on bio ni u čemu", reče podsmešljivo Sandra. "Nije ušao ni u jedan odbor, nije nikad igraoneku igru, nije nikad izveo neku devojku. Čak mislim da nikad nije ni razgovarao s devojkom. Zvalismo ga tajni agent X-9." "X-9?" "Znate - uvek se ponašao kao da je na putu između dva tajna mesta; nikad nije ni s kim mogao darazgovara." "Možda je odista imao vrlo bogat tajni život", natuknuo sam. "Jok." "Jok", cerio se barmen. "On je prosto bio jedan od onih klinaca koji su sve vreme pravili modeleaviona i drkali."

11. PROTEIN

"Trebalo je da nam drži govor prilikom podele maturskih svedočanstava", reče Sandra. "Ko to?" upitao sam. "Doktor Heniker - stari." "Šta je rekao?" "Nije došao." "Znači, govor vam nije bio održan?" "Oh, jeste. Pojavio se sav zadihan dr Brid, onaj koga ćete sutra videti i održao nam nekugovoranciju." "Šta je rekao?" "Rekao je da se nada kako će mnogi od nas napraviti karijeru u nauci", reče ona. Nije u tome videlaništa smešno. Prisećala se lekcije koja je na nju ostavila utisak. Ponavljala ju je nabadajući,poslušno. "Rekao je da nevolje ovog sveta potiču odatle..." Morala je da zastane i razmisli. "Nevolje ovog sveta potiču odatle", nastavila je oklevajući, "što su ljudi još praznoverni umestonaučni. Rekao je da kad bi svako više proučavao nauke ne bi bilo svih nevolja koje postoje." "Rekao je da će nauka jednog dana otkriti osnovnu tajnu života", ubaci barmen. Namrštio se ipočešao po glavi. "Nisam li ja pre neki dan pročitao u novinama da su najzad otkrili šta je to?" "To mi je promaklo", promrmljao sam. "Videla sam", reče Sandra. "Pre otprilike dva dana." "Tako je", reče barmen. "Šta je tajna života?" upitao sam. "Zaboravila sam", reče Sandra. "Protein", objavi barmen. "Pronašli su nešto o proteinu." "Jes", reče Sandra, "to je."

12. ZADOVOLJSTVO ZA KRAJ SVETA

Prišao je stariji barmen da bi se uključio u naš razgovor u sali Kejp Kod hotela Del Prado. Kad ječuo da pišem knjigu o bombinom danu, ispirčao mi je kakav je za njega bio taj dan, kako je izgledaotaj dan u tom istom baru u kojem smo sedeli. Otezao je kao komičar V.K. Filds, a nos mu je bio kaojagoda nagrađena za veličinu. "Tada to nije bila sala Kejp Kod", rekao je. "Nismo unaokolo imali te dronjave mreže i školjke. Uono vreme se zvala Vigvam Navahosa. Na zidovima su bila indijanska ćebad i goveđe lobanje. Nastolovima su bili mali tam-tamovi. Trebalo je da ljudi udaraju u tam-tam kad žele da budu posluženi.Pokušali su da me nateraju da nosim ratničku perjanicu, ali to nisam dao. Jednog dana ušao je praviNavaho Indijanac; rekao mi je da Navahosi ne žive u vigvamima. 'To je dronjava bruka', rekao sammu. Pre toga je ovo bila sala Pompeji, svud okolo bilo je polomljenog gipsa; ali kako god salu danazovu, nikad ne menjaju dronjave svetiljke. Nikad ne menjaju dronjave ljude koji dolaze ovamo, ani dronjavi grad napolju. Na dan kad su na Japance bacili dronjavu Henikerovu bombu dođe jednaskitnica i pokuša da se ogrebe za piće. Hoće da mu dam piće zato što je došao kraj sveta. Pa sam musmešao 'Zadovoljstvo za kraj sveta'. Dao sam mu oko tri deci likera od nane u izdubljenom ananasu,sa šlagom, a na vrhu trešnja. 'Drži, bedni kurvin sine', kažem ja njemu, 'da ne kažeš kako ništa nisamučinio za tebe.' Naiđe drugi momak, i veli da napušta svoj posao u istraživačkoj laboratoriji; veli, načemu god naučnik radio to će da završi kao oružje, ovako ili onako. Veli da više neće da pomažepolitičarima u njihovim dronjavim ratovima. Zvao se Brid. Pitam ga jel' neki rod šefu dronjaveistraživačke laboratorije. Rekao je da dronjavo jeste. Veli da je dronjavi sin šefa istraživačkelaboratorije."

13. ODSKOČNA DASKA

Oh, Bože, kako je Ilijum ružan grad! "Oh, Bože", kaže Bokonon, "kako je svaki grad ružan grad!" Padala je susnežica kroz nepokretno ćebe smoga. Bilo je rano ujutru. Sedeo sam u 'Linkoln' dvosedudr Ase Brida. Još pomalo pijan od prethodne noći, imao sam blagu mučninu. Vozio je dr Brid.Točkovi njegovih kola upadali su u tračnice davno napuštene tramvajske linije. Brid je bio ružičasti starac, izgledao vrlo imućno, divno obučen. Njegovo ponašanje bilo jecivilizovano, optimističko, umešno, pribrano. Ja sam se, kao kontrast, osećao nakostrešeno, bolesno,cinično. Proveo sam noć sa Sandrom. Duša kao da mi je zaudarala na dim upaljenog mačjeg krzna. Mislio sam o svakome najgore, a o dr Asi Bridu sam znao neke prilično gnusne stvarčice, stvarčicekoje mi je ispričala Sandra. Sandra mi je ispričala da su svi u Ilijumu uvereni kako je dr Brid bio zaljubljen u ženu FeliksaHenikera. Ispričala mi je da većina ljudi misli da je Brid otac sve troje Henikerove dece. "Da li uopšte poznajete Ilijum?" iznenada me upita dr Brid. "Ovo je moja prva poseta." "To je porodični grad." "Molim?" "Nema neki noćni život. Središte života su za svakog uglavnom njegova porodica i njegov dom." "To zvuči veoma zdravo." "I jeste. Imamo vrlo malo maloletničkog kriminala." "Fino." "Znate, Ilijum ima vrlo zanimljivu istoriju." "To je vrlo zanimljivo." "Znate, bio je odskočna daska." "Molim?" "Za migraciju na Zapad." "Oh." "Ljudi su se ovde opremali." "To je vrlo zanimljivo." "Otprilike baš tamo gde je sad istraživačka laboratorija nalazila se stara drvena tvrđava. Tamo suobavljana i javna vešanja za ceo okrug." "Pretpostavljam da se onda zločin ništa više nije isplaćivao no danas." "Ovde su 1782. godine obesili jednog čoveka koji je ubio dvadeset šestoro. Često sam mislio kako bijednom neko trebalo da napiše knjigu o njemu. Džordž Majnor Moukli. Otpevao je pesmu nagubilištu. Otpevao je pesmu koju je komponovao za tu priliku." "O čemu je bila pesma?" "Ako vas stvarno zanimaju, reči ćete naći u Istorijskom društvu." "Samo me zanimao opšti stav." "Ni zbog čega se nije kajao." "Ima takvih ljudi." "Pomislite!" reče Brid. "Imao je dvadeset šest duša na savesti!" "Da ti pamet stane", rekah ja.

14. KAD SU AUTOMOBILI IMALI KRISTALNE VAZICE

Moja bolesna glava klimatala se na ukočenom vratu. Točkovi dr Bridovog uglancanog 'Linkolna' opetsu upali u tramvajske šine. Upitao sam dr Brida koliko ljudi pokušava da do osam stigne u Kompaniju za sve livničko-kovačkeradove, a on mi reče: trideset hiljada. Na svakoj raskrsnici nalazili su se saobraćajci u žutim kišnim pelerinama, protivrečeći šakama ubelim rukavicama onome što govore semafori. Drečave aveti na susnežici, semafori, ponavljali su i ponavljali svoje bezvezno ludiranje, naređujućiglečeru automobila šta da radi. Zeleno je značilo kreni. Crveno je značilo stoj. Narandžasto jeznačilo promena i oprez. Dr Brid mi je ispričao kako je dr Heniker, dok je bio vrlo mlad, jednostavno jednog jutra usredilijumskog saobraćaja napustio svoja kola. "Pokušavajući da pronađe šta je zaustavilo saobraćaj", reče, "policija je usred svega našla Feliksovakola, motor je radio, u pepeljari je gorela cigara, u vazicama je bilo sveže cveće..." "U vazicama?" "Auto je bio marke 'Marmon', velik otprilike koliko lokomotiva manevarka. Pored vrata su bilekristalne vazice i Feliksova žena je svako jutro u vaze stavljala sveže cveće. I eto, ta su kola stajalausred gužve." "Kao brod Marie Celeste", predložio sam. "Odvukla ih je saobraćajna milicija. Znali su čija su kola, pa su pozvali Feliksa i vrlo pristojno murekli gde može da preuzme kola. Feliks im je kazao da mogu da ih zadrže, da njemu više nisupotrebna." "Jesu ih zadržali?" "Nisu. Pozvali su njegovu ženu i ona je došla i preuzela 'Marmon'." "Uzgred, kako se zvala?" "Emili." Dr Brid je obliznuo usne, pogled mu odlutao, i on ponovo izgovori ime žene, već odavnomrtve žene. "Emili." "Mislite li da bi se neko protivio ukoliko priču o 'Marmonu' upotrebim za svoju knjigu?" upitao sam. "Sve dok god ne upotrebite njen završetak." "Njen završetak." "Emili nije bila navikla da vozi 'Marmon'. Na putu kući imala je težak sudar. To joj je poremetilokarlicu..." Saobraćaj je u tom trenutku stajao. Dr Brid zatvori oči i rukama steže volan. "I eto zbog čega je umrla kad se rodio mali Njutn."

15. SREĆAN BOŽIĆ

Istraživačka laboratorija Kompanije za sve livničko-kovačke radove nalazila se blizu glavne kapijeKompanijine ilijumske fabrike, otprilike jedan ćošak daleko od parkirališta za direktore gde je drBrid smestio kola. Upitao sam dr Brida koliko ljudi radi za istraživačku laboratoriju. "Sedam stotina", reče on, "ali sestvarnim istraživanjem bavi manje od stotine. Ostalih šest stotina su, na ovaj ili onaj način čuvarkuće,a ja sam najglavniji čuvarkuća među njima." Kad smo se priključili matici ljudstva u Kompanijinoj ulici, žena iza nas poželela je dr Bridu srećanBožić. Dr Brid se okrenu kako bi se blagonaklono zapiljio u more bledunjavih pogača i kaodobroželatelja identifikova gospodicu Fransinu Pefko. Gospođica Pefko je imala dvadeset godina,bila praznjikavo lepuškasta i zdrava - dosadno normalna. U počast božićnih sladosti dr Brid pozva gospođicu Pefko da nam se pridruži. Predstavio ju je kaosekretaricu dr Nilsaka Horvata. Onda mi je kazao ko je Horvat. "Čuveni hemičar, stručnjak zapovršinske reakcije", reče, "onaj koji radi one čudesne stvari s premazima." "Šta ima novo u površinskim reakcijama?" upitah gospođicu Pefko. "Bože", reče ona, "nemojte mene da pitate. Ja samo prekucavam ono što mi on kaže da prekucam." Azatim se izvinila što je rekla 'Bože'. "Oh, mislim da vi razumete više nego što pokazujete", reče dr Brid. "Ja ne." Gospođica Pefko nije bila navikla da ćaska s nekim tako značajnim kao dr Brid i bilo joj jeneprijatno. To se odrazilo u njenom hodu koji je postao krut i kao u kokoške. Osmeh joj se ukočio ipreturala je po glavi šta da kaže, a unutra nije pronašla ništa osim prljave papirne maramice iđinđuva. "E, pa...", dumbarao je nesuzdržano dr Brid, "kako vam se dopadamo, sad kad ste kod nas već -koliko? Gotovo godinu?" "Vi naučnici previše mislite", izlete gospođici Pefko. Idiotski se nasmejala. Od ljubaznosti dr Bridapregoreli su svi osigurači u njenom nervnom sistemu. Više nije odgovarala za svoje postupke. "Svi vipreviše mislite." Debela zaduvana žena, poraženog izgleda, u prljavom radničkom kombinezonu, šipčila je pored nas ičula šta je rekla gospođica Pefko. Okrenula se da odmeri dr Brida, gledajući ga s bespomoćnimprekorom. Mrzela je ljude koji previše razmišljaju. U tom trenutku mi se učinila kao prikladanpredstavnik gotovo celog ljudskog roda. Izraz lica debele žene podrazumevao je da će smesta poludeti ukoliko još neko bude mislio. "Mislim da ćete otkriti", reče dr Brid, "da svako obavlja otprilike podjednaku količinu mišljenja.Naučnici jednostavno o stvarima razmišljaju na jedan način, a drugi ljudi o stvarima razmišljaju nadrugi." "Ugf", prazno je progrgutala gospodica Pefko. "Dr Horvat mi diktira, a to kao da je strani jezik.Mislim da ne bih razumela - čak i da sam išla na fakultet. A eto, možda on govori o nečem što će svepreokrenuti i izvrnuti, kao atomska bomba. Kad sam dolazila kući iz škole majka bi me pitala šta se tog dana dogodilo i ja bih joj pričala", rečegospodica Pefko. "Sad dođem kući s posla i ona mi postavi isto pitanje a sve što mogu da kažem je..."- godpođica Pefko odmahnu glavom i mlitavo opusti grimizne usne - "...ne znam, ne znam, ne znam." "Ako ima nešto što ne razumete", ubeđivao ju je dr Brid, "zamolite dr Horvata da to objasni. On vrlolepo objašnjava." Okrenuo se meni. "Dr Heniker je govorio da je svaki naučnik koji osmogodišnjem

detetu ne može da objasni šta radi šarlatan." "Onda sam ja gluplja od osmogodišnjeg deteta", ražalosti se gospođica Pefko. "Ja čak ne znam ni štaje to šarlatan."

16. NATRAG U OBDANIŠTE

Uspeli smo se uz četiri granitna stepenika pred istraživačkom laboratorijom. Sama zgrada bila je odneukrašene cigle, šest spratova visoka. Prošli smo između dva teško naoružana čuvara na ulazu. Čuvaru levo gospođica Pefko pokazala je ružičastu značku poverljivo na vršku svoje leve sise. Čuvaru s naše desne strane dr Brid je pokazao crnu značku vrhunska tajna na svom mekom reveru. DrBrid me je, ceremonijalno, obgrlio, u stvari me ne dodirujući, pokazujući čuvarima da sam podnjegovom uzvišenom zaštitom i kontrolom. Nasmešio sam se jednom od čuvara. Nije mi uzvratio osmeh. Ništa, ama baš ništa što je u vezi snacionalnom bezbednošću nije smešno. Dr Brid, gospodica Pefko i ja misaono smo išli ka liftovima kroz veliko predvorje laboratorije. "Zamolite doktora Horvata da vam katkad nešto objasni", reče dr Brid gospođici Pefko. "Videćete daćete dobiti lep, jasan odgovor." "Morao bi da se vrati u prvi razred - možda čak u obdanište", reče ona. "Mnogo toga sam propustila.""Svi smo mi mnogo propustili", složio se dr Brid. "Svi bi pametno učinili da počnemo iz početka,ponajbolje sa obdaništem." Posmatrali smo laboratorijsku službenicu sa prijemnog kako pušta u pogon mnoge poučne eksponateduž zidova predvorja. Službenica sa prijemnog bila je visoka, mršava devojka - ledena, bleda. Nanjen britki dodir žmirkale su lampice, okretali se točkovi, zvonila zvonca. "Mađija", izjavi gospođica Pefko. "Žao mi je što čujem člana laboratorijine porodice kako upotrebljava tu ogavnu, srednjovekovnureč", izjavi dr Brid. "Svaki od ovih eksponata objašnjava samog sebe. Oni su oblikovani tako da nemistifikuju. Oni su sušta antiteza mađije." "Sušta - šta - madije?" "Potpuna suprotnost mađije." "To, po meni, ne možete dokazati." Dr Brid je izgledao malčice ozlovoljen. "Pa", reče, "mi ne želimo da mistifikujemo. Bar nam topriznajte."

17. DEVOJKE IZ DAKTILOGRAFSKOG

Sekretarica dr Brida stajala je na svom radnom stolu u prijemnoj kancelariji, vezujući harmonikastonabrano božićnje zvonce za svetiljku na tavanici. "Slušajte, Naomi", uzviknu dr Brid, "progurali smo šest meseci bez fatalnih nesrećnih slučajeva!Nemojte to da upropastite time što ćete pasti sa stola!" Gospođica Naomi Faust bila je živahna, sasušena stara dama. Pretpostavljam da je gotovo celognjegovog a i svog života službovala dr Bridu. Glasno se nasmejala. "Ja sam neuništiva. A čak i kadbih pala, pridržali bi me božićni anđeli." "Znaju oni i da promaše." Dva isto tako harmonikasto nabrana pipka visila su s klatna. Gospođica Faust povuče jedan. Lepljivose odmotao i postao dugačka traka na kojoj je bila napisana parola. "Evo", reče gospođica Faust,dodajući slobodan kraj dr Bridu, "razvucite ga potpuno pa kraj zakačite za ivicu oglasne table." Dr Brid je posluša, odmakavši se da pročita poruku sa trake. "Mir na Zemlji!" srdačno je čitaonaglas. Gospođica Faust side sa stola razvlačeći drugi pipak. "I dobra volja među ljudima!" pisalo je nadrugom pipku. "Au", smejuljio se dr Brid, "dehidrirali su Božić! Mesto izgleda svečarski, vrlo svečarski." "A setila sam se i čokoladnih bombona za devojke iz daktilografskog", reče ona. "Zar se mnome neponosite?" Dr Brid dotače čelo, poražen svojom zaboravnošću. "Zahvaljujem Bogu za to! Potpuno sam smetnuo suma." "To ne smemo nikad da zaboravimo", reče gospođica Faust. "To je sada tradicija - dr Brid i njegovečokoladne bombone za devojke iz daktilografskog na Božić." Objasnila mi je da je daktilografskoodeljenje s devojkama u podrumu laboratorije. "Devojke pripadaju svakom ko ima pristupdiktafonu." Tokom cele godine, reče ona, devojke iz daktilografskog slušaju glasove naučnika bez lica sdiktafonskih ploča - s ploča koje donose kurirke. Jednom godišnje devojke napuštaju svoj kloster odcementnog bloka da pevaju božićne pesme - da od dr Ase Brida dobiju svoje čokoladne bombone. "One takođe služe nauci", potvrdi dr Brid, "čak i ako možda ne razumeju nijednu njenu reč. Bog ihblagoslovio, sve do jedne!"

18. NAJVREDNIJA ROBA NA ZEMLJI

Kad smo ušli u kancelariju dr Brida, pokušao sam da sredim misli za razborit intervju. Otkrih da semoje duševno zdravlje nije popravilo. A kad sam dr Bridu počeo da postavljam pitanja o bombinomdanu, otkrih da su moji moždani centri za odnose s javnošću zagušeni pićem i upaljenim mačjimkrznom. Svako pitanje koje sam postavio podrazumevalo je da su tvorci atomske bombe bilizločinački saučesnici najgnusnijeg ubistva. Dr Brid se zabezeknuo, a onda se vrlo razljutio. Ustuknuo je od mene i progunđao: "Koliko vidim vibaš ne volite naučnike." "Ne bih to rekao, gospodine." "Izgleda kao da su sva vaša pitanja usmerena na to da me nateraju na priznanje kako su naučniciuskogrudi blesani bez srca i savesti, ravnodušni prema sudbini ostalog ljudskog roda, ili možda ustvari i ne pripadaju ljudskom rodu." "To je malo preoštro." "Nije oštrije od onoga što ćete očevidno staviti u svoju knjigu. Mislio sam da je ono što tražitepoštena, objektivna biografija Feliksa Henikera - zadatak svakako dovoljno značajan da ga sebidodeli mladi pisac današnjeg vremena. Ali ne, vi dolazite ovamo s predrasudama o ludimnaučnicima. Odakle vam samo takve ideje? Iz stripova?" "Da navedem jedan izvor, od sina doktora Henikera." "Kojeg sina?" "Njutna", rekoh. Imao sam kod sebe pismo malog Njutna i pokazah mu ga. "Kad smo već kod toga,kolicni je Njutn?" "Nije veći od stalka za kišobrane", reče dr Brid namršteno čitajući Njutnovo pismo. "Drugo dvoje dece je normalno?" "Naravno! Mrsko mi je što ću vas razočarati, ali naučnici imaju decu koja su ista kao i ma čija." Dao sam sve od sebe da smirim dr Brida, da ga uverim kako me stvarno interesuje tačan portret drHenikera. "Došao sam ovamo jedino s namerom da tačno zapišem ono što mi vi budete rekli odoktoru Henikeru. Njutnovo pismo je tek početak, i kao protivtežu ću mu staviti sve što mi budeteispričali." "Smučili su mi se ljudi koji pogrešno razumeju šta je to naučnik, šta on radi." "Daću sve od sebe da raščistim taj nesporazum." "Većina ljudi u ovoj zemlji ne shvata čak ni šta je čisto istraživanje." "Ako biste mi rekli šta je, veoma ću to ceniti." "To nije traganje za boljim cigaret filterom ili mekšom vatom za skidanje šminke ili trajnijommasnom farbom. Bože me sakloni. U ovoj zemlji o istraživanju pričaju svi; a gotovo niko se njimeodista ne bavi. Mi smo jedna od malobrojnih kompanija koje stvarno zapošljavaju ljude da bi sebavili čistim istraživanjem. Kad se većina ostalih kompanija hvališe svojim istraživanjima, onigovore o priučenim industrijskim tehničarima koji nose bele mantile, rade prema kuvarskimreceptima, pa smisle bolje brisače za novi model 'oldsmobila'." "Ali ovde...?" "Ovde, i na zapanjujuće malo drugih mesta u ovoj zemlji, ljudi su plaćeni da uvećavaju znanje, dastreme jedino tom cilju." "To je vrlo velikodušno od Kompanije za sve vrste livničko-kovačkih radova." "Nema tu ničeg velikodušnog. Novo znanje je najvrednija roba na Zemlji. Što nam više istine stoji na

raspolaganju, to postajemo bogatiji." Da sam tada bio bokononist, urliknuo bih zbog ove izjave.

19. NEMA VIŠE BLATA

"Da li to znači", rekoh dr Bridu, "da se u ovoj laboratoriji nikad nikome ne govori na čemu da radi?Niko čak ni ne predlaže na čemu da se radi?" "Ljudi sve vreme daju predloge; ali nije u prirodi čistog istraživača da obraća ma i najmanju pažnjuna predloge. Glava mu je puna sopstvenih projekata, a nama to odgovara." "Da li je neko ikad pokušao da doktoru Henikeru predlaže projekte?" "Naravno. Pogotovu admirali i generali. Gledali su na njega kao na nekog mađioničara koji pokretomruke može Ameriku učiniti nepobedivom. Ovamo su donosili najraznoraznije sumanute planove - jošto rade. Jedino što u tim planovima nije valjalo bilo je to da su, na sadašnjem stupnju našeg znanja, tiplanovi neostvarivi. Naučnici kalibra doktora Henikera trebalo bi da poprave te male nedostatke.Sećam se mornaričkog generala koji je Feliksa, nešto pre njegove smrti, proganjao da nešto učini sblatom." "Sa blatom?" "Posle gotovo dve stotine godina valjanja po blatu, ono je dozlogrdilo marincima", reče dr Brid."Kao njihov predstavnik, general je smatrao da bi jedan od vidova napretka bio da marinci više nemoraju da se bore u blatu." "Šta je general imao na umu?" "Odsustvo blata. Nema više blata." "Pretpostavljam", teoretizirao sam, "da bi to bilo moguće pomoću planina od neke hemikalije, ilitonama nekakvih sprava..." "Ono što je general imao na umu bila je pilulica ili spravica. Marincima nije dozlogrdilo samo blato,dozlogrdilo im je tegljenje kabastih predmeta. Želeli su da, za promenu, nose nešto malo." "Šta je rekao doktor Heniker?" "Doktor Heniker je, na svoj nestašni način, a svi su njegovi načini bili nestašni, nagovestio da bimožda moglo postojati zrnce nečeg - makar mikroskopsko zrnce koje bi beskrajna prostranstvablatišta, kaljuga, močvara, rukavaca, bara, živog peska i gliba napravilo stamenim kao ovaj sto." Dr Brid je udario po stolu pegavom staračkom pesnicom. Sto je bio bubrežastog oblika, od čelikazelenog kao more. "Jedan bi marinac mogao poneti više nego dovoljnu količinu te stvari da oslobodioklopnu diviziju zaglibljenu u močvarama Floride. Prema Feliksu, jedan marinac bi pod noktommalog prsta mogao nositi dovoljnu količinu te stvari da se to izvede." "To je nemoguće." "To kažete vi, to kažem ja - to kažu gotovo svi. Za Feliksa je, na njegov nestašni način, to bilopotpuno moguće. Feliksova čudotvornost - a iskreno se nadam da ćete to smestiti negde u svoju knjigu- bila je u tome što je starim zagonetkama uvek prilazio kao da su nove." "Sad se osećam kao Frensis Pefko", rekoh, "a i kao sve devojke iz daktilografskog. Meni doktorHeniker nikad ne bi uspeo da objasni kako nešto što može stati pod nokat može močvaru da učini takočvrstom kao vaš sto." "Rekao sam vam da je Feliks tako dobro objašnjavao..." "Pa ipak..." "Bio je u stanju da to objasni meni", reče dr Brid, "i siguran sam da ja to mogu da objasnim vama.Problem je kako izvući marince iz blata - tačno?" "Tačno." "U redu", reče dr Brid, "slušajte pažljivo. Počinjemo."

20. LED-DEVET

"Postoji nekoliko načina", rekao mi je dr Brid, "na koje izvesne tečnosti mogu da se kristalizuju - dase zamrznu - nekoliko načina na koje njihovi atomi mogu da se rasporede i spoje na uredan,nepromenljiv način." Taj starac s pegavim rukama zatraži od mene da razmišljam o raznim načinima na koje se topovskađulad mogu poređati na travnjak pred sudnicom, o raznim načinima na koje se pomorandže moguslagati u sanduk. "Tako je i s atomima kristala; a dva različita kristala iste materije mogu imati sasvim različita fizičkasvojstva." Ispričao mi je o fabrici koja je odgajala velike kristale etilen dijamin tartarata. Rekao je da sukristali upotrebljavani u izvesnim proizvodnim operacijama. Ali jednog dana fabrika je otkrila dakristali koje odgaja više nemaju željena svojstva. Atomi su počeli da se ređaju i spajaju da sezamrzavaju - na drugačiji način. Nije bila promenjena tečnost koja se kristalizovala, ali su kristalikoje je stvarala bili, kad je reč o njihovoj industrijskoj primeni, čisto đubre. Misterija je kako je do toga došlo. Međutim, teorijski je zlikovac bilo ono što je dr Brid nazvao'semenom'. Pod tim je podrazumevao malecku česticu nepoželjne kristalne strukture. Seme, koje jedošlo bog-bi-ga-znao-odakle naučilo je atome novom načinu na koji mogu da se poređaju i spoje,kristalizuju, zamrznu. "Sad ponovo mislite o topovskoj đuladi na travnjaku pred sudnicom ili o pomorandžama u sanduku",predložio je. I pomogao mi je da vidim kako raspored najnižeg sloja đuladi ili pomorandži određujekakav će biti raspored i spoj svih narednih slojeva. "Najniži sloj je seme načina na koji će seponašati svako sledeće đule ili pomorandža, čak beskonačan broj đuladi ili pomorandži. Sada pretpostavite", s uživanjem je likovao dr Brid, "da ima mnogo mogućih načina na koje se vodakristalizuje, zamrzava. Pretpostavite da je ona vrsta leda po kojem se klizamo i koji stavljamo u viski- možemo ga nazvati led-jedan - samo jedan od nekoliko tipova leda. Pretpostavite da se voda naZemlji uvek zamrzavala kao led-jedan jer nikad nije bilo semena koje bi je naučilo kako da formiraled-dva, led-tri, led-četiri... ? I pret postavimo", ponovo je staračkom rukom lupnuo po stolu, "dapostoji jedan oblik koji ćemo nazvati led-devet - kristal tvrd kao ovaj sto - s tačkom topljenja na,recimo, trideset sedam zarez sedam stepeni celzijusa ili još bolje s tačkom topljenja na pedeset četirizarez ćetiri stepena." Dr Brida prekinu šaputanje iz njegove prijemne kancelarije, glasno i zlokobno šaputanje. Bili su toglasovi devojaka iz daktilografskog. Devojke su se pripremale da pevaju u prijemnoj kancelariji. I zapevale su čim smo se dr Brid i ja pojavili na vratima. Svaka od stotinak devojaka pretvorila se uhoristkinju stavljanjem kragne od belog bankposta učvršćene spajalicom. Pevale su prekrasno. Bio sam iznenađen i sladunjavo potresen. Uvek me dirne to retko korišćeno bogatstvo, umilnost skojom peva većina devojaka. Devojke su pevale 'Oh, mali grade Vitlejeme'. Teško da ću uskoro zaboraviti njihovu interpretacijustiha: "Nade i strepnje minulih godina i večeras su sa nama."

21. MARINCI MARŠIRAJU

Kad je stari dr Brid uz pomoć gospođice Faust razdelio devojkama božićne čokoladne bombone,vratili smo se u njegovu kancelariju. Tamo mi je rekao: "Gde smo stali? Oh, da!" I taj stari čovek me zamoli da mislim o marincimaSjedinjenih Država u močvari-bogu-iza-leđa. "Njihovi kamioni i tenkovi i haubice brlože se", jadao se, "tonući u smrdljivu trulež i glib." Digao je prst i namignuo mi. "Ali pretpostavite, mladi čoveče, da jedan marinac ima uza se malukapsulu koja sadrži seme leda-devet, novog načina za atome vode da se raspoređuju i spajaju,zamrzavaju. Kad bi taj marinac bacio to seme u najbližu lokvu...?" "Lokva bi se zamrzla?" nagađao sam. "A sve ono blatište oko lokve?" "Zamrzlo bi se?" "A sve lokve u zamrznutom blatištu?" "Zamrzle bi se?" "A sva jezerca i potočići u zamrznutom blatištu?" "Zamrzli bi se?" "Nego šta!" uzviknuo je. "I marinci Sjedinjenih Država ustaće iz močvare i zamarširati!"

22. SARADNIK ŽUTE ŠTAMPE

"Da li takva stvar postoji?" upitao sam. "Ne, ne, ne, ne", reče dr Brid, opet izgubivši strpljenje sa mnom. "Sve ovo sam vam ispričao samo dabiste dobili neki uvid u izuzetno novatorstvo metoda kojima je Feliks bio sklon da pristupi jednomstarom problemu. To što sam vam upravo ispričao je ono što je on ispričao mornaričkom generalukoji ga je progonio s blatom. Feliks je svakog dana jeo sam tu u restoranu. Pravilo je bilo da niko ne seda s njim i ne prekida toknjegovih misli. Ali je momarički general provalio unutra, prineo stolicu i počeo da govori o blatu.Ono što sam vam ispričao bio je Feliksov odgovor na brzinu." "Ta - ta stvar zaista ne postoji?" "Upravo sam vam rekao da je nema!" vatreno uzviknu dr Brid. "Feliks je ubrzo potom umro! A da steslušali ono što sam pokušao da vam ispričam o čistim istraživačima ne biste postavili takvo pitanje!Čisti istraživači rade na onome što opčinjava njih, a ne na onom što opčinjava druge." "Stalno mislim na tu močvaru..." "Možete prestati da mislite na nju! Sve što sam močvarom hteo da naglasim, naglasio sam." "Ako su se potočići koji teku kroz močvaru zamrzli kao led-devet, šta je s rekama i jezerima kojenapajaju potočići?" "Zamrzli bi se. Ali led-devet ne postoji." "A okeani što ih napajaju zarmznute reke?" "Naravno da bi se zamrzli", obrecnu se on. "Pretpostavljam da ćete sad odjuriti na tržište sasenzacionalnom pričom o ledu-devet. Ponavljam vam da on uopšte ne postoji!" "A izvori koji napajaju zamrznuta jezera i potoke, i sva podzemna voda što napaja izvore?" "Do đavola, zamrzli bi se!" uzviknu on. "No da sam znao da ste saradnik žute štampe", reče značajno,ustajući, "ne bih na vas utrošio ni minuta!" "A kiša?" "Kad pada, zamrzla bi se u tvrde klinove leda-devet - i to bi bio kraj sveta! Takođe i kraj intervjua!Do viđenja!"

23. POSLEDNJI PLEH PUSLICA

Dr Brid je bar u jednoj stvari pogrešio: led-devet postoji. I led-devet se nalazio na Zemlji. Led-devet bio je poslednji dar koji je Feliks Heniker stvorio za čovečanstvo pre no što je otišao pozasluženu nagradu. Napravio ga je a da niko nije shvatio šta on to radi. Napravio ga je ne ostavivši nikakve beleške oonome što je napravio. Jeste da je za stvaralački čin bila potrebna složena aparatura, no ona je već postojala u istraživačkojlaboratoriji. Dr Heniker je samo trebalo da navrati do svojih suseda iz laboratorije - da uzajmi ovoili ono, praveći od sebe dražesnog gnjavatora iz susedstva - sve dok nije, da tako kažemo, ispekaosvoj poslednji pleh puslica. Napravio je iver leda-devet. Bio je plavičasto beo. Imao je tačku topljenja na četrdeset pet zarezsedam stepeni celzijusa. Feliks Heniker je iver stavio u bočicu; a bočicu je stavio u džep. I otišao sa svoje troje dece u kućicuna Kejp Kodu, nameravajući da tamo proslavi Božić. Anđela je tad imala trideset i četiri. Frenk dvadeset četiri. Mali Njutn osamnaest. Stari je umro na Badnje veče, ispričavši deci san o ledu-devet. Deca su led-devet razdelila među sobom.

24. ŠTA JE VAMPETER

Što me dovodi do bokononističkog pojma vampeter. Vampeter je stožer karasa. Bokonon nam kaže da nema karasa bez vampetera, baš kao što nema točkabez rupe. Sve može da bude vampeter: drvo, kamen, životinja, ideja, knjiga, melodija, Sveti Gral. Ma šta bio,pripadnici njegovog karasa obrću se oko njega u velelepnom haosu spiralne nebule. Naravno, putanjepripadnika karasa oko njihovog zajedničkog vampetera jesu duhovne putanje. Duše su te koje kruže, ane tela. Kao što nas Bokonon poziva da zapevamo:

Vrtimo se, vrtimo usred ringišpila, Noge nam od olova a od pleha krila...

Bokonon nam kaže da vampeteri nastaju i nestaju. Karas u stvari svakog trenutka ima dva vampetera - važnost jednog se povećava, a drugog smanjuje. I gotovoo sam siguran da je, dok sam u Ilijumu razgovarao s dr Bridom, tek procvetali vampetermoga karasa bio kristalizovana forma vode, taj plavičasto beli alem-kamen, to seme propasti nazvanoled-devet. Dok sam u Ilijumu razgovarao s dr Bridom, Anđela, Frenklin i Njutn Heniker posedovali su semeleda-devet, seme rođeno iz semena njihovog oca - da tako kažemo, iverje koje je otpalo od klade. Ubeđen sam da je ono što će se događati s ta tri ivera bilo osnovni zadatak mog karasa.

25. ONO NAJVAŽNIJE U VEZI S DR HENIKEROM

Zasad toliko o vampeteru mog karasa. Posle mog neprijatnog razgovora s dr Bridom u istraživačkoj laboratoriji Kompanije za sve livničko-kovačke radove, predat sam u ruke gospođice Faust. Njena naređenja glasila su da mi pokaže vrata.Ipak sam je nagovorio da mi prvo pokaže laboratoriju pokojnog dr Henikera. Dok smo išli upitao sam je koliko dobro je poznavala dr Henikera. Odgovorila mi je iskreno izanimljivo, a to začinila prijatnim osmehom. "Mislim da je bilo nemoguće poznavati ga. Hoću da kažem, kad većina ljudi govori da nekog poznaje,dobro ili malo, oni govore o tajnama koje im jesu ili nisu bile rečene. Oni govore o intimnimstvarima, porodičnim stvarima, ljubavnim stvarima", reče mi ta fina stara dama. "Doktor Heniker je usvom životu imao sve te stvari, kao što ih mora imati svaki živ čovek, ali one za njega nisu bile ononajvažnije." "Šta je bilo ono najvažnije?" upitao sam je. "Doktor Brid mi stalno ponavlja da je za doktora Henikera najvažnija bila istina." "Kao da se ne slažete." "Ne znam da li se slažem ili ne. Jedino mi je teško da shvatim kako to istina, sama za sebe, može bitidovoljna čoveku." Gospođica Faust je bila zrela za bokononizam.

26. ŠTA JE BOG

"Jeste li ikada razgovarali s doktorom Henikerom?" zapitah gospođicu Faust. "Oh, svakako. Mnogo sam razgovarala s njim." "Da li su vam neki razgovori ostali u sećanju?" "Bio je jedan u kojem se opkladio kako neću moći da mu kažem bilo šta što je apsolutno istinito. Pasam mu rekla: Bog je ljubav." "A šta je on rekao?" "Rekao je: 'Šta je Bog? Šta je ljubav?'" "Mhm." "Ali, znate, Bog odista jeste Ijubav", reče gospođica Faust, "ma šta rekao doktor Heniker."

27. LJUDI SA MARSA

Prostorija koja je bila laboratorija dr Feliksa Henikera nalazila se na najvišem, šestom spratu zgrade.Između dovrataka bio je razapet purpurni gajtan, a mesingana plaketa na zidu objašnjavala je zbogčega je prostorija posvećena:

U OVOJ PROSTORIJI JE DR FELIKS HENIKER, DOBITNIK NOBELOVE NAGRADE ZAFIZIKU PROVEO POSLEDNJIH DVADESET OSAM GODINA SVOG ŽIVOTA. 'TAMO GDE JEON BIO, TAMO JE BILA GRANICA SAZNANJA.' ZNAČAJ OVOG JEDINSTVENOG ČOVEKAZA ISTORlJU ČOVEČANSTVA JE NESAMERLJIV.

Gospođica Faust se ponudila da mi otkatanči purpurni gajtan kako bih mogao ući i prisnije opštiti sonim avetima koje bi se tu mogle nalaziti. Prihvatio sam. "Sve je kao što je ostavio", reče, "osim što je jedan radni sto bio sav umotan gumenim trakama." "Gumene trake?" "Nemojte mene pitati zašto. Nemojte mene pitati čemu je služilo išta od ovog." Stari je ostavio džumbus u laboratoriji. Ono što je odmah zaokupilo moju pažnju bile su mnogobrojnejeftine igračke svuda unaokolo. Zmaj od papira sa slomljenom osovinom. Žiroskop-igračka, obmotankanapom, spreman da zazvrji i postavi se u ravnotežu. Čigra. Cevčica za pravljenje mehurova odsapunice. Okrugli akvarijum a u njemu zamak i dve kornjače. "Voleo je radnje s jevtinim sitnicama", reče gospođica Faust. "Vidim." "Neki od njegovih najčuvenijih eksperimenata izvršeni su uz pomoć opreme koja je koštala manje odjednog jedinog dolara." "Ko štedi - taj vredi." Tu je, naravno, bilo i mnogo uobičajene laboratorijske opreme, ali je ona izgledala kao bezbojnidodatak jevtinim, jarkim igračkama. Pisaći sto dr Henikera bio je zatrpan poštom. "Mislim da nije nikad odgovorio na pismo", premišljala se gospođica Faust. "Ako su želeli odgovor,ljudi su morali da ga zovu telefonom ili da dođu kod njega." Na stolu se nalazila uramljena fotografija. Bila mi je okrenuta poleđinom pa se dadoh u pogađanječija bi to slika mogla biti. "Njegova žena?" "Ne." "Jedno od njegove dece?" "Ne." "On lično?" "Ne." Pa sam pogledao. Otkrih da je to slika skromnog malog ratnog spomenika ispred sudnice u nekojvarošici. Deo spomenika činila je ploča na kojoj su bila imena onih varošana koji su izginuli uraznoraznim ratovima, i pomislih da je fotografija tu zarad ploče. Mogao sam da pročitam imena iupola se ponadah da ću među njima pronaći prezime Heniker. Nije ga bilo. "To je bio jedan od njegovih hobija", reče gospođica Faust. "Šta to?"

"Fotografisanje načina na koji su poređana topovska dulad na raznim travnjacima ispred sudnica.Način na koji su ih poređali na toj slici očigledno je bio vrlo neobičan." "Ah, tako." "Bio je neobičan čovek." "Slažem se." "Možda će kroz milion godina svako biti toliko pametan koliko je on bio i posmatrati stvari na njegovnačin. Ali u poređenju s današnjim prosečnim čovekom on se razlikovao kao čovek s Marsa." "Možda je zaista bio Marsovac", predložih. "To bi svakako u velikoj meri objasnilo troje njegove čudne dece."

28. MAJONEZ

Dok smo gospođica Faust i ja čekali lift koji bi nas odvezao do prvog sprata, gospođica Faust rečeda se nada da lift koji će naići neće biti broj pet. Pre no što sam je upitao za razložnost takve želje,broj pet je stigao. Njime je rukovao mali prastari Crnac koji se zvao Lajmen Enders Noulz. Gotovo sam ubeden da jeNoulz bio lud - i to napadno, jer je samog sebe hvatao za zadnjicu i usklikivao: "Dabome, dabome!"kad god bi nešto naglašavao. "Zdravo, sabraćo antropoidi i druidi i formaldehidi", obrati se on bučno gospođici Faust i meni."Dabome, dabome!" "Prvi sprat, molim", hladno reče gospođica Faust. Sve što je Noulz trebalo da uradi kako bi zatvorio vrata i odvezao nas do prvog sprata bio je pritisakna dugme, ali to još nije nameravao da uradi. Možda to godinama ne bi uradio. "Čovek mi ispričao", reče on, "da ovi ovde liftovi spadaju u arhitekturu Maja. Do danas nisam znao.A ja njemu kažem: 'Šta sam onda ja - majonez?' Dabome, dabome! I dok je o tome mozgao, potrefimga pitanjem koje ga je sredilo i morao je duplo više da mozga! Dabome, dabome!" "Molim vas, gospodine Noulz, možemo li da krenemo dole?" zamoli gospođica Faust. "Kažem ja njemu", reče Noulz, "'Ovo ovde je is-traživačka laboratorija. Is-traživati znači neštotražiti, je l' tako? Znači da traže nešto što su jednom imali pa im se nekako izmaklo, pa sad moraju zatim da istražuju! Kako im je došlo da sagrade zgradu kao ova, sa majonez liftovima i svim ostalim, pau nju natrpaju sve ove ludake? Šta to opet hoće da pronađu? Ko je šta izgubio?' Dabome, dabome!" "To je vrlo zanimljivo", uzdahnu gospođica Faust. "Možemo li sada da krenemo dole?" "Dole jedino i možemo", prasnu Noulz. "Ovo tu je vrh. Da mi tražite da idemo gore ništa ne bihmogao da uradim za vas. Dabome, dabome!" "Pa hajdemo dole", reče gospođica Faust. "Sa' ćemo, skoro. Ovaj gospođin ovde odavao je poštu doktoru Henikeru?" "Jesam", rekoh. "Da li ste ga poznavali?" "Intimno", reče on. "Znate šta sam kazao kad je umro?" "Ne." "Rekao sam: 'Doktor Heniker - taj nije umro'." "Oh?" "Samo je otišao u drugu dimenziju. Dabome, dabome." Pritisnuo je dugme i krenuli smo nadole. "Jeste li poznavali Henikerovu decu?" upitah ga. "Bebe pune besnila", reče on. "Dabome, dabome!"

29. VEČNO U NAŠEM SEĆANJU

Želeo sam da uradim još jednu stvar u Ilijumu. Želeo sam da fotografišem grob starog. Pa sam sevratio u svoju sobu, utvrdio da je Sandra otišla, uzeo svoj foto-aparat, pozvao taksi. Još je padala susnežica, opora i siva. Mislio sam kako će na takvoj susnežici nadgrobni spomenikstarog prilično dobro ispasti na fotografiji, da slika čak može valjati i za omot Dana kad je svetudošao kraj. Čuvar na grobljanskoj kapiji rekao mi je kako da nađem parcelu Henikerovih. "Ne može vampromaći" reče: "Ima najveći spomenik ovde." Nije lagao. Spomenik je bio šest metara visok a metar debeo falus od alabastera. Po njemu je popalasusnežica. "Bogamu", uzviknuh dok sam noseći foto-aparat izlazio iz taksija, "zar to nije prikladan spomenik ocuatomske bombe?" Nasmejao sam se. Zamolio sam vozača da stane pored spomenika, ako nema ništa protiv, kako bi se dobila nekapredstava o razmerama. A zatim ga zamolih da obriše malo snega kako bi se videla imenaupokojenih. Obrisao ga je. I, tako mi Boga, tu na stubu je bila dvadeset centimetara visoka reč: MAJKA

30. SAMO USNULA

"Majka?" upita vozač s nevericom. Obrisao sam još snega i ukazala se ova pesma:

Majko, Majko, Molitva mi na usnama Da Ti uvek bdiš nad nama.

ANĐELA HENIKER

A ispod ove pesme bila je još jedna: Ti nisi mrtva, Već si samo usnula. Nek osmeh smeni Suzu što je kanula.

FRENKLIN HENIKER

A pod tim se nalazio, umetnut u stub, kvadrat cementa s otiskom dečje ručice. Ispod otiska su bilereči:

BEBA NJUT

"Ako je ovo Majka", reče vozač, "kakav li su andrak podigli nad Ocem?" Dao je nepristojan predlogšta bi mogao biti odgovarajući nadgrobni spomenik. Oca smo pronašli u blizini. Njegov spomenik - kasnije sam doznao da ga je odredio oporukom - bilaje mermerna kocka čija je svaka ivica iznosila četrdeset centimetara. "OTAC", pisalo je.

31. JOŠ JEDAN BRID

Dok smo napuštali groblje taksista se zabrinuo za stanje groba svoje majke. Upitao je bi li mi smetaloda malo skrenemo kako bi ga pogledao. Njegova majka bila je obeležena patetično malom pločom - što i nije važno. A vozač me upita bi li mi smetalo još jedno malo skretanje, ovog puta do prodavnice nadgrobnihspomenika preko puta groblja. Tada nisam bio bokononist te sam pristao malo zlovoljno. Naravno, kao bokononist veselo pristajemda idem bilo gde, na bilo čiji predlog. Kao što kaže Bokonon: "Predlozi za neobična putovanja suBožiji časovi igranja." Firma preduzeća za nadgrobne spomenike glasila je Avram Brid i sinovi. Dok je vozač razgovarao sprodavcem muvao sam se među spomenicima - neispisanim spomenicima koji zasad ničemu nisu bilispomen. Otkrio sam malu privatnu šalu u izložbenoj prostoriji: iznad kamenog anđela visila je grana imele. Nanjegovom postolju bila je gomila kedrovih grančica a oko vrata je imao ogrlicu od sijaličica za jelku."Pošto je ovaj?" zapitao sam prodavca. "Nije na prodaju. Ima sto godina. Isklesao ga je moj pradeda, Avram Brid." "Toliko je stara ova radnja?" "Jeste." "A vi ste Brid?" "Četvrta generacija na ovom istom mestu." "Jel' vam neki rod doktor Asa Brid, direktor istraživačke laboratorije?" "Brat." Reče da se zove Marvin Brid. "Baš je svet mali", primetih. "Jeste, kad ga smestite na groblje." Marvin Brid bio je prevejan i vulgaran čovek, bistar isentimentalan.

32. PARE OD DINAMITA

"Upravo dolazim iz kancelarije vašeg brata. Ja sam pisac. Razgovarao sam s njim o doktoruHenikeru", rekoh Marvinu Bridu. "Taj kurvin sin je baš bio uvrnut. Ne moj brat; mislim na Henikera." "Da li ste mu vi prodali onaj spomenik njegovoj ženi?" "To sam prodao njegovoj deci. On s tim nije imao veze. Nije imao kad da stavi bilo kakvo obeležjena njen grob. A onda, pošto je bila mrtva već godinu i više dana, ovamo dođe troje Henikerove dece- krupna, visoka devojka, dečak i beba. Želeli su najveći kamen koji se može kupiti a dvoje starijihdoneli su pesme koje su sami napisali. Želeli su pesme u kamenu. Ako vam se hoće, podsmevajte se tom kamenu", reče Marvin Brid, "ali ta deca su u njemu našla višeutehe no u ma čemu drugom što se moglo kupiti. Dolazili su i gledali ga i na njega stavljali cveće ni-sam-ne-znam-koliko-puta godišnje." "Mora da je mnogo koštao." "Kupljen je parama od Nobelove nagrade. Dve stvari su kupljene tim parama: kućica na Kejp Kodu itaj spomenik." "Pare od dinamita", čudio sam se, misleći na silovitost dinamita i potpuni spokoj nadgrobnogspomenika i vikend kućice. "Šta?" "Nobel je pronašao dinamit." "Pa, ima nas raznih..." Da sam tada bio bokononist, razmišljajući o čudotvorno spletenom lancu događaja koji je baš ovojradnji za izradu nadgrobnih spomenika doneo pare od dinamita, možda bih prošaputao: "Radi, radi,radi." Radi, radi, radi je ono što mi bokononisti prošapćemo kad god razmišljamo koliko je u stvarimašinerija života složena i nepredvidljiva. Ali sve što sam tada kao hrišćanin mogao da kažem bilo je: "Život je ponekad stvarno čudan." "A ponekad i nije", reče Marvin Brid.

33. NEZAHVALAN ČOVEK

Upitao sam Marvina Brida da li je poznavao Emili Heniker, Feliksovu ženu; majku Anđele, Frenka iNjutna; ženu pod onim monstruoznim stubom. "Poznavao?" Glas mu postade tragičan. "Da li sam je poznavao, gospodine? Naravno da sam jepoznavao. Poznavao sam Emili. Išli smo zajedno u ilijumsku srednju školu. Bili smo tad predsedniciKomiteta za razredne boje. Njen otac je imao prodavnicu muzičkih instrumenata u Ilijumu. Umela jeda svira na svakom instrumentu koji postoji. Toliko sam se zacopao u nju da sam napustio fudbal ipokušao da sviram violinu. A onda je moj veliki brat Asa došao s Masačusetskog instituta zatehnologiju kući, na prolećni raspust, i ja sam napravio grešku što sam ga upoznao sa svojomnajmilijom devojkom." Marvin Brid pucnu prstima. "Oteo mi ju je dok si trepnuo. Rascopao samsvoju violinu od sedamdeset pet dolara o veliku mesinganu kuglu podno kreveta i otišao sam ucvećarsku radnju i uzeo sam kutiju u kakvu pakuju tuce ruža i stavio sam polomljeno ćemane u kutiju ito sam joj poslao po raznosaču telegrama." "Bila je zgodna?" "Zgodna?" odvratio je. "Gospodine, kad budem video prvu damu-anđela, ako Bog ikad nađe zashodno da mi je pokaže, zinuću od čuda zbog njenih krila a ne zbog njenog lica. Već sam videonajlepše lice koje može postojati. Nije bilo čoveka u ilijumskom okrugu koji nije bio zaljubljen u nju,potajno ili na neki drugi način. Mogla je da ima koga kod je htela." Pljunuo je na pod. "A ona jemorala da se uda za onog malog holandskog kurvinog sina! Bila je verena za mog brata i onda je topodmuklaćko kopile došlo u grad." Marvin Brid opet pucnu prstima. "Oteo ju je mom velikom bratudok si trepnuo. Pretpostavljam da je izdaja zemlje i nezahvalno i neznalački i zatucano i anti-intelektualno nazvatikurvinim sinom mrtvog čoveka, tako slavnog kao Feliks Heniker. Znam ja sve o tome kako je onnavodno bio nezlobiv i blag i sanjalica, kako nije ni mrava zgazio, kako ga je bilo baš briga za novaci moć i lepa odela i automobile i materijalne stvari, kako je bio bolji od svih drugih, kako je biotoliko nevin da je bio gotovo Isus..." Marvin Brid je smatrao nepotrebnim da dovrši misao. Morao sam za to da ga zamolim. "Ali šta?" reče. "Ali šta?" Otišao je do prozora koji je gledao na grobljansku kapiju. "Ali šta",promrmljao je kapiji i susnežici i Henikerovom stubu koji se nazirao. "Ali Boga mu", reče, "da li je nevin čovek koji pomaže da se napravi stvar kao atomska bomba? Ikako možete reći da je taj čovek pametan kad on neće ni prstom da mrdne oko toga što najbolja,najlepša žena na svetu, njegova rođena žena, umire od nedostatka ljubavi i razumevanja..." Stresao se: "Ponekad se pitam nije li se on rodio mrtav. Nisam sreo čoveka koji je bio manjezainteresovan za život. Ponekad mislim da je to nevolja ovog sveta: suviše je ljudi na visokimpoložajima koji su hladni i mrtvi kao kamen."

34. VIN-DIT

U prodavnici nadgrobnih spomenika osetio sam svoj prvi vin-dit; to je bokonistička reč koja značiiznenadno, krajnje lično otiskivanje prema bokononizmu, prema verovanju da Svemogući Bog ipakzna sve o meni, da Svemogući Bog ima prilično razrađene namere sa mnom. Vin-dit je bio povezan s kamenim Anđelom ispod imele. Taksista je sebi uvrteo u glavu da po svakucenu mora da dobije tog anđela za majčin grob. Stajao je pred njim sa suzama u očima. Marvin Brid je još zurio kroz prozor u grobljansku kapiju, tek što je izrekao svoje o FeliksuHenikeru. "Možda je taj mali holandski kurvin sin bio moderni sveti čovek", dodade, "ali proklet dasam ako je on ma kad učinio nešto što nije želeo, i proklet da sam ako nije dobio sve što je ma kadpoželeo. Muzika", reče. "Izvinite?" upitah. "Zato se udala za njega. Rekla je da je njegov um u sazvučju s najvećom postojećom muzikom,muzikom zvezda." Odmahnuo je glavom. "Sranje." A tad ga kapija podseti na poslednji put kad je video Frenka Henikera, modelara, mučitelja buba uteglama. "Frenk", reče. "Šta je s njim?" "Poslednji put sam video tog jadnog, uvrnutog klinca kad je izlazio kroz grobljansku kapiju. Pogrebnjegovog oca još je bio u toku. Stari još nije bio pod zemljom a evo ti Frenka gde izlazi na kapiju.Digao je palac pred prva kola koja su naišla. To je bilo novi 'Pontijak' s registracijom Floride.Zaustavio se. Frenk je ušao, i to je bio poslednji put što ga je video iko iz Ilijuma." "Čujem da ga traži policija." "To je bilo slučajno, bez veze. Frenk nije nikakav kriminalac. Nema on za to petlju. Jedini rad kojimu je ikad išao od ruke bilo je pravljenje maketa. Jedini posao na kom se ikad zadržao bio je uDžekovoj prodavnici za modelare i kolekcionare, prodavao je makete, pravio je makete, davao jeljudima savete kako da prave makete. Kad je odmaglio odavde, otišao je na Floridu, dobio posao uradnji s maketama u Sarasoti. Ispostavilo se da je radnja s maketama paravan bande koja je krala'Kadilake', vozila ih pravo na palubu starog broda za prevoz tenkova i prebacivala do Kube. Eto kakose Frenk upetljao u sve to. Pretpostavljam da ga policajci nisu pronašli zato što je mrtav. Jednostavnoje previše čuo dok je univerzalnim lepkom prilepljivao topovske kule na bojni brod Misuri." "Znate li gde je sada Njutn?" "Pretpostavljam da je sa sestrom u Indijanapolisu. Poslednje što sam čuo bilo je da se spanđao sonom ruskom patuljicom i izleteo s prve godine medicine na Kornelu. Možete li da zamislite kepecakako pokušava da postane lekar? A iz iste te bedne porodice je i ona krupna, visoka suklata, ima višeod metar i osamdeset. Taj čovek koji je toliko čuven zbog svog velikog uma izvukao je tu devojkupred maturom iz škole da bi i dalje imao neko žensko da se o njemu stara. Njena jedina zabava biloje sviranje klarineta u orkestru ilijumske gimnazije, u Stotini koja maršira. Pošto je napustila školu", reče Brid, "niko je nikad nije zamolio za sastanak. Uopšte nije imalaprijatelja, a stari nikad nije čak ni pomislio da joj da novaca kako bi negde izišla. Znate li šta jeradila?" "Ne." "Često bi se noću zaključavala u svoju sobu i slušala ploče i pratila ih na svom klarinetu. Što se menetiče, čudo našeg doba je što je ta žena sebi uopšte našla muža."

"Koliko tražite za ovog Anđela?" upita taksista. "Rekao sam vam da se ne prodaje." "Pretpostavljam da ovde više nema nikog ko ume tako da obrađuje kamen", primetih. "Imam nećaka koji ume", reče Brid. "Asin mali. Sav je bio za to da postane naučnik-istraživačnaveliko, a onda su na Hirošimu bacili bombu i klinac je digao ruke i napio se i došao ovamo i rekaomi da želi da radi kao kamenorezac." "Sad radi ovde?" "Vajar je u Rimu." "Kad bi vam neko ponudio dovoljno", reče vozač, "prihvatili biste, zar ne?" "Može biti. Ali to bi bilo mnogo novaca." "Gde biste stavili ime na nešto kao ovo?" upita vozač. "Na njemu već stoji ime - na postolju." Ime nismo videli od granja nagomilanog oko postolja. "Nisu nikad došli po njega?" htedoh da znam. "Nisu ga nikad platili. Evo kako ide priča: taj nemački useljenik zaputio se na Zapad sa ženom a onaovde u Ilijumu umre od velikih boginja. Te on poruči da se ovaj anđeo postavi nad njom, a mompradedi pokaže kako ima gotovinu da ga plati. Ali ga onda opljačkaju. Neko mu pokupi ama baš svedo poslednje pare. Sve što mu ostane na svetu bude neko zemljište koje je kupio u Indijani, zemljištekoje nikad nije video. Te on krene dalje rekavši da će se kasnije vratiti da plati anđela." "Ali se nikad nije vratio?" upitah. "Nije." Marvin Brid vrhom cipele odgurnu u stranu nekoliko grana da bismo videli ispupčena slovana postolju. Na njemu je bilo ispisano prezime. "Evo vam šašavog imena", reče on. "Ako je tajuseljenik imao nekih potomaka, pretpostavljam da su ime amerikanizovali. Sad su verovatno Džonsili Blek ili Tomson." "Tu grešite", promrmljao sam. Prostorija kao da se iskrenula a njeni su se zidovi i tavanica i pod na trenutak preobratili u otvoremnogih tunela - tunela koji su kroz vreme vodili u svim pravcima. Ukazala mi se bokononističkavizija jedinstva svake sekunde sveukupnog vremena i svih ljudi što lutaju, svih žena što lutaju, svedece što lutaju. "Tu grešite", rekoh, pošto je vizija nestala. "Poznajete neke ljude koji se tako zovu?" "Da." To je bilo i moje prezime.

35. RADNJA ZA MODELARE I KOLEKCIONARE

Vraćajući se u hotel primetio sam Džekovu radnju za modelare i kolekcionare, mesto gde je radioFrenklin Heniker. Rekoh taksisti da stane i pričeka. Ušao sam i našao lično Džeka kako caruje nad svojim majušnim vatrogasnim kolima, vozovima,avionima, brodovima, kućama, uličnim lampama, drvećem, tenkovima, raketama, automobilima,nosačima, kondukterima, policajcima, vatrogascima, mamama, tatama, mačkama, psima, pilićima,vojnicima, patkama i kravama. Čovek je izgledao kao leš, ozbiljno, prljavo, a mnogo je i kašljao. "Kakav je dečak bio Frenklin Heniker?" ponovi, pa je kašljao i kašljao. Odmahnuo je glavom, te mipokazao da je Frenka obožavao taman koliko je ma kad obožavao bilo koga. "To nije pitanje na kojebih morao da odgovorim rečima. Mogu da vam pokažem kakav je dečak bio Frenklin Heniker."Zakašljao se. "Gledajte", reče, "pa prosudite sami." I poveo me je dole, u podrum svoje radnje. Dole je stanovao. Tu su bili bračni krevet i orman i rešo. Džek se izvinio zbog neraspremljenog kreveta. "Žena me je napustila pre nedelju dana." Zakašljao se."Još pokušavam da sastavim rasturene niti svog života." A onda je okrenuo prekidač i drugi kraj podruma ispunio se zaslepljujućom svetlošću. Približili smo se svetlosti i videli da su to sunčevi zraci iznad fantastične male zemlje sagradene napanel ploči, savršeno pravouganog ostrva poput gradskog atara u Kanzasu. Svaka nemirna duša,svaka duša u potrazi za onim što leži iza njegovih zelenih međa, odista bi pala s ruba sveta. Detalji su bili tako istančano proporcionalni, tako vešto obrađeni i obojeni da nije trebalo dažmirkam kako bih poverovao u stvarnost naseobine - brežuljaka, jezera, reka, šuma, gradova i svegaostalog što je svuda tako priraslo srcima dobrih starosedelaca. A svud unaokolo jurile su šare železničkih šina. "Pogledajte vrata na kućama", reče sa strahopoštovanjem Džek. "Uredno. Vešto." "Kvake na njima su prave, i zvekiri odista udaraju." "Gospode." "Pitate me kakav je dečak bio Frenklin Heniker; on je ovo sagradio." Džek se zagrcnu. "Sasvim sam?" "Oh, nešto sam pomagao, ali je sve što sam napravio bilo prema njegovim nacrtima. Taj mali je biogenije." "Niko ne bi mogao da vam protivreči." "Znate, njegov mlađi brat je kepec." "Znam." "I on je obavio deo zavarivanja odozdo." "Zaista izgleda kao pravo." "Nije bilo lako, a nije ni urađeno prekonoć." "Rim nije sagrađen za dan." "Taj mali nije imao nikakav porodični život." "Čuo sam." "Ovo je bio njegov pravi dom. Ovde dole je proveo hiljade časova. Ponekad ne bi ni puštao vozove;samo bi sedeo i gledao, kao mi sada." "Tu ima mnogo toga da se vidi. To je, u stvari, kao put u Evropu, toliko stvari može da se vidi kad sepogleda izbliza."

"On je video stvari koje vi i ja ne vidimo. Iznenada bi porušio brdo koje izgleda stvarno kao ma kojebrdo koje ste ikad videli - vama i meni. I bio bi u pravu. Stavio bi jezero tamo gde se nalazilo brdo, ana jezero skelu i izgledalo je deset puta bolje nego pre." "Nema svako takav dar." "Tačno!" reče vatreno Džek. Vatra ga je stajala još jedan napad kašlja. Kad je napad prošao, oči sumu obilato suzile. "Slušajte, ja sam tom malom rekao da treba da ide na fakultet i studira nekuinžinjeriju kako bi otišao da radi za Američke Letelice ili nekog takvog - za nekog moćnog, za nekogko bi stvarno finansirao sve ideje koje ima." "Meni izgleda da ste ga vi prilično finansirali." "Želeo bih da jesam, želeo bih da sam mogao", jadikovao je Džek. "Nisam imao kapital. Davao sammu materijal kad god sam mogao, ali je najveći deo ovog materijala kupio od onoga što je zaradioradeći gore za mene. Nije potrošio paricu ni na šta osim na ovo - nije pio, nije pušio, nije išao ubioskop, nije izlazio s devojkama, nije ludovao za kolima." "Ovoj zemlji bi svakako koristilo da ima više takvih." Džek sleže ramenima. "Pa... pretpostavljam da su ga sredili gangsteri sa Floride. Bojali su se da ćeprogovoriti." "Pretpostavljam da jesu." Džek se iznenada zaceni i briznu u plač. "Pitam se imaju li ti pogani kurvini sinovi", jecao je,"ikakvog pojma o tome šta su ubili!"

36. MJAU

Za vreme mog puta u Ilijum i ostala daleka mesta dvonedeljne ekspedicije preko Božića - pustio samsiromašnog pesnika po imenu Šerman Krebs da besplatno živi u mom njujorškom stanu. Moja drugažena bila me je napustila s obrazloženjem da sam suviše pesimističan da bi sa mnom živeo jedanoptimist. Krebs je bio bradati platinsko plavi Isus s očima koker španijela. Nije bio moj blizak prijatelj. Sreosam ga na koktelu gde se predstavio kao predsednik Saveznog udruženja pesnika i slikara za štoskoriji nuklearni rat. Molio je za sklonište, nije neophodno da štiti od bombi; podudarilo se da ga jaimam. Kad sam se vratio u svoj stan, još trepereći od zagonetnih duhovnih implikacija nepodignutogkamenog Anđela iz Ilijuma, svoj stan sam zatekao razoren nihilističkom raspusnošću. Krebs je otišao;ali je pre odlaska imao međugradskih razgovora u vrednosti od trista dolara, na pet mesta mi jeizgoreo kauč, ubio je moju mačku i moje avokado drvce i odvalio je vrata mog ormančića slekovima. Na žutom linoleumskom podu moje kuhinje napisao je, kako se pokazalo, izmetom, ovu pesmu:

Imam kuhinju. Ali ta kuhinja nije potpuna. Neću biti odista veseo. Dok ne budem imao Ugradeni odvod za đubre.

Na tapetama iznad mog kreveta nalazila se još jedna poruka, napisana ružem za usta, ženskom rukom.Glasila je: "Ne, ne, ne, reče pile-mile." Oko vrata moje mrtve mačke visila je tabla. Pisalo je: mjau. Od tada nisam video Krebsa. No uprkos tome osećam da je iz mog karasa. Ako jeste, poslužio je unjemu kao smut-smut. Smut-smut je, prema Bokononu, osoba koja ljude skreće s jednog pravcarazmišljanja, dovodeći pomoću smut-smutovog života kao primera taj pravac do apsurda. Možda sam neodređeno bio sklon tome da kamenog anđela otpišem kao besmislenog, pa da odatlekrenem ka besmislenosti svega. Ali kad sam video šta je uradio Krebs, a pogotovu šta je uradiomojoj miloj mački, nihilizam nije bio za mene. Neko ili nešto nije želeo da budem nihilist. Krebsova misija bila je, znao on za nju ili ne, da meoslobodi čari te filosofije. Dobar posao, gospodine Krebs, dobar posao.

37. MODERNI GENERAL-MAJOR

A onda, jednog dana, jedne nedelje, saznadoh gde se nalazi begunac pred zakonom, modelar, VelikiBog Jehova i Belzebub buba iz tegli za turšiju - gde se može naći Frenklin Heniker. On je živ! Vest se nalazila u specijalnom dodatku njujorškog lista Sunday Times. Dodatak je bio plaćeni oglasza jednu banana-republiku. Na njegovim koricama bio je profil devojke koja slama srca, najlepšekojoj se ikad mogu nadati da ću je ugledati. Iza devojke su buldožeri obarali palme praveći široku aveniju. Na kraju avenije nalazili su se čeličniskeleti tri nove građevine. "Republika San Lorenco", glasio je tekst na koricama, "u usponu! Zdrav, srećan, progresivan,slobodoljubiv i prekrasan narod postaje izuzetno privlačan kako za američke ulagače tako i zaturiste." Nije mi se žurilo da pročitam sadržinu. Bila mi je dovoljna devojka na koricama - više negodovoljna, pošto sam se zaljubio u nju čim sam je ugledao. Bila je vrlo mlada, a i vrlo ozbiljna iblistavo saosećajna i mudra. Bila je mrka kao čokolada. Kosa joj je bila kao zlatni lan. Zvala se Mona Amons Moncano, pisalo je na koricama. Bila je usvojena kći diktatora ostrva. Otvorio sam dodatak u nadi da će biti još slika ove uzvišene meleske Madone. Umesto toga, naišao sam na portret diktatora ostrva, Migela 'Pape' Moncana, gorile koji je dobroprešao sedamdesetu. Tik do 'Papinog' portreta nalazila se slika nezrelog mladog čoveka uskih ramena, lisičjeg lica. Nosioje snežno belu vojničku bluzu na kojoj je visio nekakav nadžidžani suncotres. Oči su mu bile blizu;pod njima podočnjaci. Očevidno je celog života govorio berberima da mu izbrijavaju kosu sa strana ina potiljku, a da na vrhu ne diraju. Imao je kovrdžavu pompadur frizuru, kao neku kocku od kose,trajno onduliranu, koja se dizala do neverovatnih visina. Ovo neprivlačno dete bilo je identifikovano kao general-major Frenklin Heniker, Ministar za nauku inapredak Republike San Lorenco. Imao je dvadeset šest godina.

38. PRESTONICA SVETA ZA BARAKUDE

Iz dodatka njujorškog lista Sunday Times saznao sam da je San Lorenco dug osamdeset kilometara aširok trideset i dva. Njegovo stanovništvo broji četiri stotine i pedeset hiljada duša... "i sve suvatreno odane idealima Slobodnog sveta." Njegova najviša tačka, Planina Mek Kejb uzdiže se tri hiljade četiri stotine metara iznad nivoa mora.Prestonica mu je Bolivar: "...upečatljivo moderan grad, sagrađen oko luke koja može da primicelokupnu mornaricu Sjedinjenih Država." Glavni izvozni artikli su šećer, kafa, banane, indigo izanimljive rukotvorine. A sportski ribolovci priznaju San Lorenco za neospornu prestonicu sveta za barakude. Pitao sam se kako je Frenklin Heniker, koji nije završio čak ni srednju školu, sebi pribavio takozgodan posao. Delimičan odgovor pronašao sam u članku o San Lorencu koji je potpisao 'Papa'Moncano. 'Papa' veli da je Frenk projektant 'Sveopšteg velikog plana za San Lorenco' u koji spadaju noviputevi, elektrifikacija sela, postrojenja za uklanjanje otpadnih voda, hoteli, domovi zdravlja, bolnice,pruge - sve i svja. I mada je članak bio kratak i sažeto redigovan, 'Papa' je pet puta spomenuo da jeFrenk: "...krv krvi dr Feliksa Henikera." Izraz je zaudarao po kanibalizmu. 'Papa' je očevidno smatrao da je Frenk komad starčevog čarobnog mesa.

39. FATAMORGANA

Stvar je malo više rasvetlio drugi članak iz dodatka, kitnjasti napis pod naslovom: 'Šta je SanLorenco značio jednom Amerikancu'. Gotovo sigurno ga je pisao unajmljeni pisac. Potpisao ga jegeneral-major Frenklin Heniker. U članku Frenk priča kako se nalazio potpuno sam u gotovo potopljenoj dvadeset metarskoj jahtiusred Karipskog mora. Ne razjašnjava šta je tu radio ili otkud to da je bio sam. Ipak je naznačio da jenjegova polazna tačka bila Kuba. "Luksuzni brodić za uživanje tonuo je, a s njim i moj život bez smisla", kaže se u članku. "Sve što samza četiri dana pojeo bila su dva biskvita i galeb. Leđna peraja ajkula-ljudoždera prosecala su toplomore oko mene, a voda je proključala od barakuda s iglenim zubima. Podigoh oči ka Stvoritelju, voljan da prihvatim Njegovu odluku - ma kakva ona bila. A pogled mi sezaustavi na veličanstvenom planinskom vrhu iznad oblaka. Da li je to fatamorgana - surova varljivostpriviđenja?" Kad sam dovde pročitao pogledao sam šta znači fatamorgana; saznao sam da je to, u stvari,priviđenje nazvano po Morgani le Fej, vili koja je živela na dnu jezera. Bila je čuvena zbogpojavljivanja u Mesinskom moreuzu izmedu Kalabrije i Sicilije. Fatamorgana je, ukratko, poetičnostanje. Ono što je Frenk ugledao sa svog tonućeg brodića za uživanje nije bila okrutna fatamorgana već vrhPlanine Mek Kejb. Dobrostivo more je tad odljuljkalo Frenkov brodić do grebenitih obala SanLorenca, kao da je Božija želja bila da on tamo stigne. Frenk je suvih nogu kročio na obalu i upitao gde se nalazi. U članku se ovo nije spominjalo, ali jekurvin sin sa sobom imao komad Ieda-devet - u termosu. Pošto nije imao pasoš Frenk je smešten u zatvor u prestonici Bolivar. Tamo ga je posetio 'Papa'Moncano koji je želeo da zna da li je može biti Frank u krvnom srodstvu s besmrtnim dr FeliksomHenikerom. "Priznadoh da jesam", kaže Frenk u svom članku. "Od tog trenutka vrata svih mogućnosti na SanLorencu bila su mi širom otvorena."

40. KUĆA NADE I MILOSRĐA

Tako se dogodilo - "Tako je bilo suđeno da se dogodi", rekao bi Bokonon - da me je časopis odredioda napišem reportažu o San Lorencu. Reportaža nije trebalo da bude o 'Papi' Moncanu ili o Frenku.Trebalo je da bude o Džulijanu Kaslu, američkom milioneru šećerana, koji je, u četrdesetoj godini,sledeći primer dr Albetra Švajcera osnovao u džungli besplatnu bolnicu, posvetivši svoj životnesrećnicima druge rase. Kaslova bolnica zvala se 'Kuća nade i milosrđa u džungli'. Njena džungla nalazila se na San Lorencu,među divljim kafa-drvećem na severnoj padini Planine Mek Kejb. Kad sam odleteo na San Lorenco Džulijan Kasl je imao šezdeset godina. Dvadeset godina bio je potpuno nesebičan. U vreme svojih sebičnih dana bio je poznat čitaocima petparačkih novina koliko i Tomi Menvil,Adolf Hitler, Benito Musolini i Barbara Haton. Slava mu je počivala na pohoti, alkoholizmu,bezobzirnoj vožnji i izbegavanju služenja vojnog roka. Imao je zasenjujući talenat da potroši milionea da bogatstva ljudskog roda uveća samo bolom. Ženio se pet puta, doneo na svet jednog sina. Jedini sin, Filip Kasl, bio je direktor i vlasnik hotela u kojem sam nameravao da odsednem. Hotel sezvao 'Kaza Mona' a ime je dobio po Moni Amons Moncano, plavokosoj Crnkinji s korica dodatkanjujorškog Sunday Times-a. Kaza Mona bila je nova novcata; to je bila jedna od one tri novegrađevine u pozadini Moninog portreta iz dodatka. Mada nisam osećao kako me more namerno odnosi ka San Lorencu, osećao sam da to čini ljubav.Fatamorgana, priviđenje kako to izgleda biti voljen od Mone Amons Moncano postalo je strahovitasila u mom životu bez smisla. Zamišljao sam da će me ona usrećiti više no što je do sada ijednoj ženito pošlo za rukom.

41. KARAS IZGRAĐEN ZA DVOJE

Raspored sedišta u avionu koji je krenuo iz Majamija za San Lorenco bio je tri po tri. Tako sedogodilo "Tako je bilo suđeno da se dogodi" - da su pokraj mene sedeli Horlik Minton, noviamerički ambasador u Republici San Lorenco i njegova žena Kler. Bili su sedokosi, ljubazni, i krhki. Minton mi je rekao da je profesionalni diplomata koji je po prvi put dobio rang ambasadora. Rekaomi je da su on i njegova žena do sada službovali u Boliviji, Čileu, Japanu, Francuskoj, Jugoslaviji,Egiptu, Južnoafrčkoj Uniji, Liberiji i Pakistanu. Bili su kao zaljubljeni golubovi. Neprestano su jedno drugo zabavljali malim darovima: prizorimakoje vredi pogledati kroz prozor aviona, zanimljivim ili poučnim delićima onog što su čitali,slučajnim prisećanjima iz prošlih vremena. Mislim da su bili savršen primer onoga što Bokononnaziva dupras, a to je karas koji se sastoji samo od dve osobe. "U istinski dupras", kaže nam Bokonon, "nije moguće prodreti, to čak ne mogu ni deca rođena iz takvezajednice." Te stoga Mintonove isključujem iz sopstvenog karasa, Frenkovog karasa, Njutnovog karasa, karasaAse Brida, Anđelinog karasa, karasa Lajmana Endersa Noulza, karasa Šermana Krebsa. KarasMintonovih bio je potpun, sadržao je samo dvoje. "Mora da ste vrlo zadovoljni", rekoh Mintonu. "Zbog čega bih to bio zadovoljan?" "Zato što imate ambasadorsko mesto." Po sažaljivom načinu na koji su se pogledali Minton i njegova žena shvatih da sam rekao budalaštinu.No, povlađivali su mi. "Da", treperio je Minton, "vrlo sam zadovoljan." Tužno se osmehnuo."Duboko sam počašćen." I tako je to bilo s gotovo svakom temom koju bih pokrenuo - nisam mogao da nateram Mintonove dase o ma čemu raspričaju. Na primer: "Pretpostavljam da govorite mnoge jezike", rekao bih. "Oh, među nama - šest ili sedam", reče Minton. "To mora da je vrlo prijatno." "Šta to?" "Moći razgovarati s ljudima raznih nacionalnosti." "Vrlo prijatno", reče prazno Minton. Pa nastaviše da čitaju debeo, mašinom kucan rukopis raširen na naslonu za ruke između njih. "Kažite mi", rekoh malo kasnije, "da li ste tokom svojih brojnih putovanja našli da su ljudi na svakommestu u duši isti?" "Hm?" upita Minton. "Da li ste našli da su ljudi u duši isti, svuda gde ste bili?" Pogledao je svoju ženu kako bi bio siguran da je čula pitanje, onda se ponovo okrenu meni."Otprilike isti, gde god da ste", složio se. "Mhm", rekoh. Bokonon nam, onako uzgred, kaže da članovi duprasa uvek umiru u razmaku od nedelju dana. Kad jeza Mintonove došlo vreme umiranja to su učinili iste sekunde.

42. BICIKLI ZA AVGANISTAN

U zadnjem delu aviona nalazio se mali salon u koji sam otišao na piće. Tamo sam sreo još jednogsunarodnika, H. Lou Krozbija i njegovu ženu Hejzl, iz Evanstona u državi Ilinoj. Bili su pokrupniji, pedesetih godina. Otezali su u govoru. Krozbi mi je ispričao da ima fabrikubicikla u Čikagu, da od svojih nameštenika nije dobio ništa osim nezahvalnosti. Spremao se da posaopreseli na zahvalni San Lorenco. "Dobro poznajete San Lorenco?" upitao sam. "Sad ću ga videti po prvi put, ali dopada mi se sve što sam čuo o njemu", reče H. Lou Krozbi. "Imajudiscipline. Imaju nešto na šta možete da računate iz godine u godinu. Oni nemaju vladu koja svakogtutka da postane kojekakva originalna ništarija za koju nikad nije čuo." "Molim?" "Hriste, kod kuće u Čikagu više ne pravimo bicikle. To su sad međuljudski odnosi. Pametnjakovićisede unaokolo pokušavajući da smisle nove metode kojima će svakog usrećiti. Ma šta se desilo nikogne možete da otpustite; a ako neko slučajno i napravi bicikl, sindikat nas optuži za surovo i neljudskopostupanje pa vlada konfiskuje bicikl zbog zaostalog poreza i pokloni ga slepcu iz Avganistana." "I mislite da će stvari ići bolje na San Lorencu?" "Prokleto dobro znam da hoće. Tamo dole ljudi su dovoljno siromašni i dovoljno preplašeni idovoljno neznalice da imaju malo zdravog razuma." Krozbi me zapita kako se zovem i čime se bavim. Rekao sam mu, a njegova žena Hejzl prepoznala jemoje prezime kao prezime iz Indijane. I ona je bila iz Indijane. "Bože moj", reče ona, "jeste li vi iz Indijane?" Priznadoh. "I ja sam iz Indijane", šepurila se. "Niko ne treba da se stidi što je iz Indijane." "Ne stidim se", rekoh. "Ne poznajem nikog ko se toga stidi." "Ljudima iz Indijane ide dobro. Lou i ja smo dvaput obišli svet i gde god smo bili oni su svudarukovodili." "To ohrabruje." "Poznajete li direktora onog novog hotela u Istambulu?" "Ne." "On je iz Indijane. I vojni-kako-se-ono-zvaše u Tokiju..." "Ataše", reče njen muž. "On je iz Indijane", reče Hejzl. "I novi ambasador u Jugoslaviji..." "Iz Indijane?" upitah. "Ne samo on, već i holivudski dopisnik časopisa Life. I onaj čovek u Čileu..." "I on je iz Indijane?" "Ne možete nigde da odete a da se tamo nije proslavio neko iz Indijane", reče ona. "Čovek koji je napisao Ben Hura bio je iz Indijane." "I Džejms Uitkomb Rajli." "Jeste li i vi iz Indijane?" zapitah njenog muža. "Jok. Ja sam iz prerijske države. Kako kažu, iz 'Linkolnove postojbine'." "Što se toga tiče", reče pobedonosno Hejzl, "i Linkoln je iz Indijane. Odrastao je u okrugu Spenser." "Naravno", rekoh.

"Ne znam šta je to s ljudima iz Indijane", reče Hejzl, "ali je sigurno da imaju ono nešto. Kada bi nekonapravio spisak, zapanjio bi se." "Tačno", rekoh. Čvrsto me uhvati za mišicu. "Mi iz Indijane treba da se držimo jedni drugih." "Tako je." "Zovite me Kevo." "Kako?" "Kad god sretnem momka iz Indijane ja mu kažem: 'Zovite me Kevo'." "Aha." "Da čujem kako to kažete", navaljivala je. "Kevo?" Nasmešila se i pustila moju mišicu. Nekakav mehanizam prošao je kroz ceo ciklus. Nazvavši HejzlKevo isključio sam ga; i sad ga je Hejzl navijala za dolazak sledećeg iz Indijane. Hejzlina opsednutost ljudima iz Indijane širom sveta bila je udžbenički primer lažnog karasa,prividnog tima koji je besmislen u uslovima načina na koje Bog obavlja stvari, udžbenički primeronoga što Bokonon naziva velefolon. Ostali primeri za velefolon su Kćeri američke revolucije,Elektrodistribucija, Međunarodno udruženje neobičnih ljudi - i svaka nacija, bilo kad, bilo gde. Kao što nas Bokonon poziva da zapevamo s njim:

Ako želiš da proučiš velefolon, Ti oljušti naduvani dečji balon.

43. IZLOŽBENI PRIMERAK

H. Lou Krozbi bio je mišljenja da su diktature često vrlo dobra stvar. On nije bio užasan čovek i nijebio budala. Odgovaralo mu je da se svetu suprotstavlja izvesnim geačkim šegačenjem, ali veliki deoonoga što je rekao o nedisciplinovanom ljudskom rodu nije bilo samo smešno, već i istinito. Prekretnica kod koje su ga napuštali razum i smisao za humor nastupala je kad bi se pristupiloproblemu šta ljudi odista treba da učine sa svojim životom na Zemlji. Čvrsto je verovao da im je suđeno da za njega prave bicikle. "Nadam se da je San Lorenco u svakom pogledu onako dobar kao što ste čuli", rekoh. "Treba da porazgovaram samo s jednim čovekom kako bih doznao jeste li ili nije", reče. "Kad 'Papa'Moncano da svoju časnu reč o bilo čemu na tom ostrvcetu, to je gotovo. Tako jeste; tako će biti." "Meni se sviđa to", reče Hejzl, "što svi govore engleski i što su svi hrišćani. To mnogo olakšavastvari." "Znate li kako tamo dole izlaze na kraj s kriminalom?" upitao me je Krozbi. "Ne." "Tamo dole uopšte nema kriminala. 'Papa' Moncano je kriminal učinio tako prokleto neprivlačnim dapozli svakom ko samo pomisli na njega. Čuo sam da nasred pločnika možete da ostavite buđelar ivratite se kroz nedelju dana a buđelar je i dalje na istom mestu i sve je još unutra." "Mhm." "Znate li šta je kazna kad se nešto ukrade?" "Ne." "Kuka", reče on. "Nema globe, nema uslovne kazne nema trideset dana zatvora. Kuka. Kuka za krađu,za ubistvo, za podmetanje vatre, za izdaju, za silovanje, za virenje u tuđe prozore. Ako se prekršizakon - ma koji prokleti zakon - i tu je kuka. To svako može da razume, i San Lorenco je najuljudnijazemlja na svetu." "Šta je kuka?" "Postave vešala, razumete? Dva stuba i jedna prečka unakrst. I onda uzmu gvozdenu udicu, od onihpozamašnih, i okače je o prečku. Onda uzmu nekog toliko glupog da prekrši zakon, i vrh kuke zabijuda mu uđe na jednu stranu stomaka a izađe na drugu i ostave ga - i eno ga gde visi, prokleti bedniprekršilac zakona." "Blagi Bože!" "Ne kažem da je to dobro", reče Krozbi, "ali ne kažem ni da je loše. Ponekad se pitam ne bi li neštoslično dovelo u red maloletnički kriminal. Možda je kuka malčice prejaka za demokratiju. Pre bi tobilo javno vešanje. Pokačiti nekoliko maloletnih kradljivaca kola na ulične lampe ispred njihovihkuća, s tablama oko vrata na kojima piše: 'Mama, evo tvoga sina'. To da se uradi nekoliko puta imislim da bi paljenje ključem nestalo kao i sediše u prtljažniku dvoseda i papučica na sklapanje." "Videli smo tu stvar u podrumu muzeja voštanih figura u Londonu", reče Hejzl. "Koju stvar?" upitah je. "Kuku. Dole u Sobi Užasa, u podrumu; o kuku su obesili voštanog čoveka. Izgledao je tako stvarno dasam htela da povraćam." "Hari Truman uopšte nije ličio na Hari Trumana", reče Krozbi. "Izvinite?" "U muzeju", reče Krozbi. "Trumanova figura uopšte nije ličila na njega." "Većina je ipak ličila", reče Hejzl.

"Je l' neko određen visio s kuke?" upitah je. "Mislim da nije. Jednostavno neko." "Prosto izložbeni primerak?" zapitah. "Dabome. Ispred toga je visila crna somotska zavesa i da biste videli morali ste da otvorite zavesu. Ina zavesi je bilo napisano obaveštenje da deca ne bi trebalo da gledaju." "Ali su deca gledala", reče Krozbi. "Tamo dole je bilo dece i svako je pogledalo." "Jedno takvo obaveštenje samo je mamac za decu", reče Hejzl. "Kako su se deca ponašala kad bi ugledala čoveka na kuki?" upitah. "Oh", reče Hejzl, "ponašala su se otprilike isto kao i odrasli. Samo su gledala i ne bi ništa rekla,prosto bi krenula dalje, da vide šta je sledeće." "Šta je bilo sledeće?" "Sledeća je bila gvozdena stolica na kojoj su čoveka ispekli živog", reče Krozbi. "Ispekli su ga jer jeubio sina." "Samo su, pošto su ga ispekli", umilno se prisećala Hejzl, "otkrili da ipak nije on ubio sina."

44. SIMPATIZER KOMUNISTA

Kad sam ponovo zauzeo svoje mesto pored duprasa Kler i Horlika Mintona imao sam neke novepodatke o njima. Dobio sam ih od Krozbijevih. Krozbijevi nisu poznavali Mintona ali su ga znali po čuvenju. Ogorčilo ih je njegovo postavljanje zaambasadora. Rekli su mi da je Stejt department jednom otpustio Mintona zbog njegove blagostiprema komunizmu, i da su ga ponovo postavili ljudi zavedeni od komunista - ili nešto još gore. "Tamo pozadi je vrlo prijatan salončić", rekoh Mintonu pošto sam seo. "Hm?" On i njegova žena još su čitali rukopis položen među njih. "Tamo pozadi je zgodan bar." "Fino. Milo mi je." Par nastavi da čita, očigledno nezainteresovan za razgovor sa mnom. A onda se Minton iznenadaokrenu k meni s ogorčeno-ljupkim osmehom i zahtevom: "Uostalom, ko je taj?" "Koji taj?" "Čovek s kojim ste razgovarali u baru. Otišli smo pozadi na piće i bili smo pred samim vratima kadsmo vas čuli kako razgovarate. Čovek je vrlo glasno govorio. Rekao je da sam simpatizerkomunista." "Proizvodač bicikla po imenu H. Lou Krozbi", rekao sam. Osetih kako crvenim. "Otpustili su me zbog pesimizma. Komunizam nije s tim imao nikakve veze." "Otpustili su ga zbog mene", reče njegova žena. "Jedini stvarni dokazni materijal koji je iznesenprotiv njega bilo je pismo koje sam iz Pakistana napisala listu New York Times." "O čemu je bilo?" "O mnogo čemu", reče ona, "jer sam bila vrlo uznemirena zbog toga što Amerikanci ne mogu dazamisle šta to znači biti neko drugi - biti neko drugi i ponositi se time." "Razumem." "Ali su se na saslušanju o građanskoj lojalnosti stalno vraćali na jednu rečenicu", uzdahnu Minton."'Amerikanci', reče citirajući ženino pismo listu Times, 'su večno u potrazi za oblicima ljubavi kakveona nikad ne poprima, po mestima gde je ne može biti. To mora da ima neke veze s nestankomgranice prema Zapadu'."

45. ZAŠTO SU AMERIKANCI OMRZNUTI

Pismo Kler Minton listu Times objavljeno je u najgorem trenutku ere senatora Makartija i njen muž jeotpušten dvanaest časova po štampanju pisma. "Šta je to tako grozno bilo u pismu?" upitah. "Kazati da Amerikanci nisu voljeni", reče Minton, "gde god se nalazili, ma šta činili, najgori jemogući oblik veleizdaje. Kler je pokušala da naglasi kako američka inostrana politika pre treba daprihvati mržnju nego da zamišlja ljubav." "Pretpostavljam da Amerikance mrze na mnogim mestima." "Ljude mrze na mnogim mestima. Kler je u svom pismu ukazala da Amerikanci, time što su omrznuti,prosto plaćaju normalan danak za to što su ljudi, i da su budalasti ako misle da bi nekako mogli dabudu oslobođeni tog danka. Ali komisija za saslušanje uopšte nije na to obratila pažnju. Jedino čegasu bili svesni bilo je da i Kler i ja smatramo da Amerikanci nisu voljeni." "Pa, milo mi je što se priča srećno završila." "Hm?" reče Minton. "Na kraju je sve dobro ispalo", rekoh. "Evo vas na putu za sopstvenu ambasadu." Minton i njegova žena izmeniše još jedan od onih sažaljivih dupras pogleda. Onda mi Minton reče:"Jeste. Ćup zlata na mestu gde se duga spaja sa zemljom je naš."

46. BOKONONISTIČKI NAČIN ZA SREĐIVANJE CARA

S Mintonovima sam porazgovarao o legalnom statusu Frenklina Henikera koji, na kraju krajeva, nijesamo velika zverka u vladi 'Pape' Moncana, već i begunac pred zakonom Sjedinjenih Država. "Sve je to otpisano", reče Minton. "On više nije državljanin Sjedinjenih Država, a izgleda da tamogde se nalazi radi korisne stvari, i to mu je što mu je." "Odrekao se državljanstva?" "Svako ko se zakune na vernost stranoj državi ili služi u njenim oružanim snagama ili prihvatizaposlenje u njenoj vladi gubi svoje državljanstvo. Pročitajte svoj pasoš. Ne možete da živite kao umeđunarodnoj pustolovini iz stripova, u kakvoj živi Frenk, a da vam Ujka Sem i dalje bude majkakvočka." "Da li je omiljen na San Lorencu?" Minton je rukama odvagnuo težinu rukopisa koji su čitali on i njegova žena. "Još ne znam. Ova knjigakaže da nije." "Koja je to knjiga?" "Ovo je jedina naučna knjiga koja je ikada napisana o San Lorencu." "Na neki način naučna", reče Kler. "Na neki način naučna", ponovi Minton. "Još nije objavljena. Ovo je jedan od pet primeraka." Pružiomi ga je pozivajući me da čitam koliko mi drago. Otvorio sam knjigu na naslovnoj strani i doznao da joj je naslov San Lorenco: zemlja, istorija, ljudi.Autor je bio Filip Kasl, sin Džulijana Kasla, sin-hotelijer velikog altruiste koga sam išao da posetim.Pustio sam da se knjiga sama otvori. Tako se dogodilo da se otvorila na poglavlju o svetom čovekusa ostrva, Bokononu, stavljenom van zakona. Na stranici preda mnom bio je citat iz Knjiga Bokononovih. Reči su se sa stranice vinule u moj duh itamo bile dobrodošle. Reči su bile parafraza Isusovog predloga: "Podajte, dakle, caru carevo." Ovo je bila Bokononova parafraza: "Ne obraćaj pažnju na cara. Car nema pojma o tome šta se u stvari događa."

47. DINAMIČNA NAPETOST

Toliko sam se zadubio u knjigu Filipa Kasla da nisam podigao pogled čak ni kad smo na deset minutasleteli u San Huan u Portoriku. Nisam digao glavu ni kad je neko, uzbuđen, iza mene prošaputao da jeu avion ušao kepec. Malo kasnije potražio sam kepeca pogledom, ali nisam mogao da ga vidim. Tačno ispred Hejzl i H.Lou Krozbija video sam ženu konjastog lica, kose obojene platinski plavo, novu ženu na spiskuputnika. Sedište pored njenog izgledalo je prazno, to sedište je vrlo verovatno moglo zaklanjatikepeca, onemogućivši mi da vidim bar vrh njegove glave. Ali tada me je kopkao San Lorenco - zemlja, istorija, ljudi - pa nisam previše tragao za kepecom. Nakoncu, kepeci su razbibrga za šašava ili mirna vremena, a ja sam bio ozbiljan i uzbudenBokononovom teorijom koju je nazivao 'dinamična napetost', njegovim shvatanjem dragoceneravnoteže dobra i zla. Kad sam u knjizi Filipa Kasla prvi put ugledao izraz ''dinamična napetost', nasmejao sam se onim štosam zamišljao da je nadmoćan smeh. To je, prema knjizi mladog Kasla, bio najomiljeniji Bokononovizraz i smatrao sam da znam nešto što Bokonon ne zna: da je taj izraz vulgarizovao Čarls Atlas koji jevodio dopisni kurs za razvijanje mišića. Ukratko, čitajući dalje, doznao sam da Bokonon sasvim tačno zna ko je Čarls Atlas. U stvari,Bokonon je imao diplomu njegove dopisne škole za razvijanje mišića. Čarls Atlas je verovao da se mišići mogu stvoriti bez tegova i razvlačenja federa, da se jednostavnomogu stvoriti suprotstavljanjem jedne grupe mišića drugoj. Bokonon je verovao da se dobro društvo može stvoriti jedino suprotstavljanjem dobra zlu iodržavanjem te napetosti u stalnom usijanju. I u Kaslovoj knjizi pročitao sam svoju prvu bokononističku pesmu ili 'kalipso'. Glasila je ovako:

'Papa' Moncano, on je vrlo zao, Ali bez zlog 'Pape' tužan bih postao; Kako bi bez 'Papine' zlobe, Reci - kad bi znao, Kako bi stari grešni Bokonon Dobar izgledao?

48. BAŠ KAO SVETI AVGUSTIN

Iz Kaslove knjige saznao sam da je Bokonon rođen 1891. godine. Crnac, rođen kao britanski podanikepiskopalne vere na ostrvu Tobago. Krstili su ga Lajonel Bojd Džonson. Bio je najmlađe od šestoro dece rođene u imućnoj porodici. Bogatstvo njegove porodice poticalo jeotud što je Bokononov deda pronašao zakopano gusarsko blago u vrednosti od četvrt miliona dolara,što je verovatno bilo blago Crnobradog, Edvarda Tiča. Blago Crnobradog Bokononova porodica je ponovo uložila u asfalt, kopru, kakao, stoku i živinu. Mladi Lajonel Bojd Džonson školovao se u episkopalnim školama, bio dobar učenik, azainteresovaniji za rituale od većine učenika. Izgleda da je kao mladić, uprkos svom interesu zaspoljašnje adidare organizovane religije, terevenčio, jer nas u svom 'Četrnaestom kalipsu' poziva dazapevamo s njim:

Kad mlad sam bio ja, Veseljak i ne mnogo fin, Pio sam, jurio ženske, Baš kao Sveti Avgustin. Sveti Avgustin - Postao je svetac. Biću možda i ja; Ako o tom dođe vest, Pašćeš, mama, u nesvest.

49. RIBA KOJU JE IZBACILO GNEVNO MORE

Intelektualne ambicije Lajonela Bojda Džonsona bile su 1911. godine dovoljno velike da sam odjedrina maloj šalupi koja se zvala Damina cipelica od Tobaga do Londona. Namera mu je bila da stekneviše obrazovanje. Upisao se na Londonsku školu za ekonomske i političke nauke. Njegovo obrazovanje prekinuo je prvi svetski rat. Prijavio se u pešadiju, borio se s odlikom, nafrontu dobio čin, četiri puta bio pohvaljen u zvaničnim izveštajima. U drugoj bici kod Ipra je dobiotrovanje gasom, proveo dve godine u bolnici a zatim je demobilisan. I upravo je jedrio ka kući, ka Tobagu, ponovo sam na Daminoj cipelici. Kad se nalazio desetak kilometara daleko od kuće zaustavila ga je i pretresla nemačka podmornicaU-99. Zarobljen je, a njegov brodić su Švabe upotrebile kao metu prilikom vežbi iz gađanja. Dok jejoš bila na površini, podmornicu je na prepad zarobio britanski razarač Gavran. Džonsona i Nemce prebacili su na razarač a U-99 potopili. Gavranovo odredište bilo je Sredozemno more ali nikad tamo nije stigao. Pokvarilo se kormilo;mogao je samo da se bespomoćno valja na talasima ili da pravi velike krugove udesno. Najzad sezaustavio kod Zelenortskih ostrva. Džonson je na tim ostrvima ostao osam meseci, iščekujući nekakav prevoz do zapadne polulopte. Najzad je dobio posao mornara na ribarskom brodu koji je prevozio ilegalne useljenike do NjuBedforda u Masačusetsu. Vetrovi su brod nasukali kod Njuporta na Rod Ajlendu. Do tad se već kod Džonsona razvilo ubeđenje kako nešto pokušava da ga s nekim razlogom nekudpošalje. Te je neko vreme ostao u Njuportu da vidi nije li to njegova sudbina. Radio je kao baštovani stolar na čuvenom imanju Ramfurdovih. Za to vreme mogao je da baci pogled na mnoge ugledne goste Ramfurdovih, među kojima na Dž. P.Morgana, generala Džona Dž. Peršinga, Frenklina Delano Ruzvelta, Enrika Karuza, VorenaGamalijela Hardinga i Harija Hudinija. A za to se vreme završio prvi svetski rat, pobivši desetmiliona ljudi i ranivši dvadeset miliona, među njima i Džonsona. Kad je ratu došao kraj mladi pustahija iz porodice Ramfurd, Reminton Ramfurd IV, naumio je dasvojom parnom jahtom Šeherezadom oplovi svet, posetivši Španiju, Francusku, Italiju, Grčku, Egipat,Kinu i Japan. Pozvao je Džonsona da ga prati kao prvi kapetanov pomoćnik i Džonson je pristao. Na krstarenju je Džonson video mnoga svetska čudesa. Šeherezada se slupala u magli u bombajskoj luci i preživeo je jedino Džonson. Dve godine je ostao uIndiji, postavši sledbenik Mohandasa K. Gandija. Uhapšen je zbog predvođenja grupa koje suleganjem na železničke pruge protestovale protiv britanske vladavine. Pošto je otslužio kaznuzatvora, o trošku krune prebačen je kući na Tobago. Tu je sagradio novu šalupu koju je nazvao Damina cipelica II. I jedrio je njome po Karipskom moru, dokon, još tragajući za olujom koja će ga nasukati na onu obaluna kojoj se očito nalazi njegova sudbina. Godine 1922. potražio je pred uraganom sklonište u Port-o-Prensu, na Haitiju, zemlji koja je tadabila okupirana od američkih marinaca. Tu se Džonsonu obratio briljantni, samouki idealista, marinac-dezerter, Erl Mek Kejb. Mek Kejb jebio desetar. Tek što je bio ukrao fond za odmor i razonodu svoje čete. Ponudio je Džonsonu petstotina dolara za prevoz do Majamija. Dvojica su okrenula jedra ka Majamiju.

Ali je bura nasukala šalupu na grebene San Lorenca. Brod je potonuo. Goli golcati, Džonson i MekKejb domogli su se obale. Kao što Bokonon lično izveštava o ovoj pustolovini:

Riba koju izbaci Gnevno more, Kad dođoh do daha, Ja postadoh ja.

Opčinila ga je tajnovitost toga što je nag stupio na obalu nepoznatog ostrva. Odlučio je da prepustipustolovini da ide svojim tokom, odlučio je da vidi koliko daleko može dospeti čovek koji je nagizašao iz slane vode. Bio je ponovo rođen:

Budi kao beba, Biblija nam kaže; Ostao sam beba To srce nalaže.

Vrlo je jednostavno dobio ime Bokonon. Na ostrvskom engleskom narečju ime Džonson izgovara seBokonon. A što se tiče tog narečja... Narečje San Lorenca istovremeno je lako razumljivo i teško za pisanje. Kažem lako razumljivo, aligovorim samo u svoje ime. Drugi smatraju da je nerazumljivo kao i baskijski, te je to što ga jarazumem možda telepatija. U svojoj knjizi Filip Kasl je dao fonetsku demonstraciju narečja i vrlo dobro uhvatio njegove glavneosobine. Za primer je odabrao sanlorenšku verziju pesme 'Sijaj, sijaj, zvezdo mala'. Na američkom engleskom jedna od verzija ove besmrtne pesme glasi:

Sijaj, sijaj, zvezdo mala, Čudom si me obasjala; Nebom širiš svetlost jaku K'o tiganj u mrklom mraku. Sijaj, sijaj, zvezdo mala, Čudom si me obasjala.

Na narečju San Lorenca - po Kaslu - ista pesma glasi ovako:

Švekul, švekul, rando nala, Hudon mi de alsopala; Debon gišig netlost aku An tatanj it ulom aku. Švekul, švekul, rando nala, Hudon mi de alsopala.

Uzgred rečeno, ubrzo pošto je Džonson postao Bokonon, na obali je otkriven čamac za spasavanje s

njegovog razbijenog broda. Kasnije je čamac obojen zlatnom bojom i pretvoren u krevet ostrvskogglavešine. U svojoj knjizi Filip Kasl piše: "Bokonon je stvorio legendu da će zlatni čamac ponovo zaploviti kadse približi kraj sveta."

50. ZGODAN KEPEC

Moje čitanje Bokononovog životopisa prekinula je žena H. Lou Krozbija, Hejzl. Stajala je poredmene u prolazu između sedišta. "Nećete mi verovati"; reče, "ali baš sam pronašla još dvoje izIndijane u ovom avionu." "Ma nije moguće." "Nisu se rodili u Indijani, ali sad tamo žive. Žive u Indijanapolisu." "Vrlo interesantno." "Hoćete da se upoznate s njima?" "Mislite da bi trebalo?" Pitanje ju je zbunilo. "Zemljaci su vam." "Kako se zovu?" "Ona se preziva Koners a on se preziva Heniker. Brat i sestra, a on je kepec. Ipak, fini kepec."Namignula je: "Bistar čovečuljak." "Da li vas zove Kevo?" "Umalo da ga zamolim. A onda sam se zaustavila i upitala se da nije možda nevaspitano to tražiti odkepeca." "Koješta."

51. O-KE, KEVO

Te sam otišao ka repu da razgovaram s Anđelom Heniker Koners i malim Njutnom Henikerom,pripadnicima mog karasa. Anđela je bila ona konjasta platinasta plavuša koju sam ranije primetio. Njutn je odista bio majušan mladi čovek, iako ne nakazan. Bio je skladnih proporcija, kao Gulivermeđu Brobdingnagijancima, a i oštroumno je primećivao sve oko sebe. Držao je čašu šampanjca koji je bio uračunat u cenu karte. Čaša je za njega bila ono što bi zanormalnog čoveka bio okrugli akvarijum, ali je iz nje pio s elegantnom lakoćom - kao da on i čašaizvrsno odgovaraju jedno drugom. U svom prtljagu, u termos boci, mali kurvin sin je nosio kristal leda-devet, kao i njegova bednasestra, dok se pod nama pružalo Božje vodeno prostranstvo, Karipsko more. Kad je Hejzl iscrpla sva dostupna zadovoljstva upoznajući ljude iz Indijane jedne s drugima, ostavilanas je na miru. "Ne zaboravite", reče kad je odlazila, "od sada me zovite Kevo." "O-ke, Kevo", rekoh. "O-ke, Kevo", reče Njutn. Glas mu je bio prilično visok, u saglasnosti s njegovim malim larinksom.Ali je postigao da taj glas zvuči izrazito muževno. Anđela se s Njutnom uporno ponašala kao s detetom a on joj je to opraštao s dobroćudnomblagonaklonošću koja mi se činila nezamisliva za nekog toliko malog. Njutn i Anđela su me se sećali, setili su se pisama koja sam pisao i pozvali su me na prazno mesto unjihovom nizu od tri sedišta. Anđela se izvinila što nije odgovorila na moja pisma. "Nije mi padalo na pamet bilo šta što bi mogloda zanima nekog ko će čitati knjigu. Mogla sam o tom danu nešto da izmislim, ali mislim da to nebiste želeli. U stvari, dan je bio kao i svaki drugi." "Ovaj vaš brat napisao mi je vrlo dobro pismo." Anđela se iznenadila. "Njutn? Kako Njutn može ma čega da se seća?" Okrenula se njemu. "Dušo, ti seničega ne sećaš o tom danu, zar ne? Bio si samo beba." "Sećam se", reče blago on. "Volela bih da sam videla to pismo." Time je posredno rekla da je Njutn još suviše nezreo zaneposredno opštenje sa spoljašnjim svetom. Anđela je bila stravično neosetljiva žena, bez ikakvogsuosećanja za to šta za Nutna predstavlja majušnost. "Dušo, trebalo je da mi pokažeš to pismo", prekorela ga je. "Izvini", reče Njutn. "Nije mi palo na pamet." "Baš mogu i da vam kažem", reče mi Anđela, "doktor Brid mi je saopštio da ne bi trebalo dasarađujem s vama. Rekao je kako niste zainteresovani da pružite pravu sliku o ocu." Dala mi je naznanje da joj se zbog toga ne dopadam. Donekle sam je smirio rekavši da knjiga i onako verovatno neće biti završena, da više nemam jasnupredstavu o tome šta znači ili šta bi trebalo da znači. "Pa, ako knjigu ikad napišete, biće bolje da oca prikažete kao sveca, jer to je i bio." Obećao sam da ću dati sve od sebe kako bih dočarao tu sliku. Upitao sam je da li su se ona i Njutnuputili na porodični skup s Frenkom na San Lorencu. "Frenk se ženi", reče Anđela. "Idemo na proslavu veridbe." "Oh? A ko je srećna izabranica?" "Pokazaću vam", rekla je Anđela i iz tašne izvadila novčanik čiji je jedan deo bio nabran kao

plastična harmonika. U svakom od režnjeva harmonike nalazila se fotografija. Anđela je listala pofotografijama, pustivši da na mahove ugledam malog Njutna na plaži u Kejp Kodu, dr FeliksaHenikera kako prima svoju Nobelovu nagradu, njene ružnjikave bliznakinje, Frenka kako upravljamaketom aviona pomoću kanapa. A onda mi je pokazala sliku devojke kojom će se Frenk oženiti. Da me je tresnula u mali stomak učinak bi bio isti. Ono što mi je pokazala bila je slika Mone AmonsMoncano, žene koju volim.

52. BEZBOLNO

Kad bi Anđela jednom rastvorila svoju plastičnu harmoniku, oklevala je sa sklapanjem sve dok nekone pogleda svaku fotografiju. "Tu su ljudi koje volim", izjavila je. Te sam razgledao ljude koje voli. Ono što je zatočila u pleksiglas, ono što je zatočila kao fosile ućilibar bile su slike povećeg dela našeg karasa. U njenoj zbirci nije bilo nijednog velefolona. Bilo je mnogo slika dr Henikera, oca bombe, oca troje dece, oca leda-devet. Bio je sitan čovek,navedeni otac kepeca i prevelike žene. U Anđelinoj zbirci fosila najmilija mi je bila ona slika starog koja ga prikazuje sveg zbog zimeubundanog u kaput, šal, kaljače i pletenu vunenu kapu s gombicom na vrhu. Anđela mi je, s knedlom u grlu, ispričala kako je ta slika snimljena u Hajanisu neka tri sata prestarčeve smrti. Novinski fotograf prepoznao je velikog čoveka u onom što je izgledalo kao šumskipatuljak. "Da li je vaš otac umro u bolnici?" "Oh, ne! Umro je u našoj kućici, u velikoj beloj stolici od trske okrenutoj moru. Njutn i Frenk su biliotišli da prošetaju po plaži pod snegom..." "Taj sneg je bio vrlo topao", reče Njutn. "Gotovo kao da ideš kroz pomorandžine cvetove. Bilo jevrlo neobično. U ostalim kućicama nije bilo nikog..." "Samo naša je imala grejanje", reče Anđela. "Nikog na milje unaokolo", udivljeno se sećao Njutn, "i Frenk i ja smo tamo na plaži naišli na togvelikog crnog psa, labradora. Bacali smo komade drveta u okean a on ih je donosio natrag." "Ja sam bila otišla do sela po još sijaličica za jelku", reče Anđela. "Uvek smo imali jelku." "Je li vašem ocu bilo drago što imate jelku?" "Nije nikad rekao", reče Njutn. "Ja mislim da mu se dopadala", reče Anđela. "On jednostavno nije mnogo pokazivao svoja osećanja.Neki ljudi su takvi." "A neki nisu", reče Njutn. Ovlaš je slegnuo ramenima. "Uglavnom", reče Anđela, "kad smo se vratili kući našli smo ga u stolici." Odmahnula je glavom."Mislim da se nije mučio. Izgledao je kao da spava. Ne bi tako izgledao da je bilo imalo bolno." Izostavila je jedan zanimljiv deo priče. Izostavila je podatak da su te iste Badnje večeri ona i Frenk imali Njutn razdelili starčev Ied-devet.

53. DIREKTOR FABRI-TEHNOA

Anđela me je podsticala da nastavim razgledanje fotografija. "Ovo sam, ako možete da poverujete, ja." Pokazala mi je šiparicu visoku metar i osamdeset. Na slicije držala klarinet i bila obučena u paradnu uniformu orkestra Ilijumske gimnazije. Kosa joj je bilaututkana pod kapu sa širitom. Smejala se sa stidljivom razdraganošću. A onda mi je Anđela, žena kojoj Bog nije podario ama baš ništa čime bi mogla da ulovi muškarca,pokazala sliku svog muža. "Znači, to je Harison K. Koners." Bio sam zapanjen. Njen muž je bio upadljivo lep čovek i izgledaoje kao neko ko to zna. Bio je kicoški odeven a oči su mu bile donžuanski lenjo zanesene. "Čime... čime se bavi?" upitao sam. "On je direktor Fabri-tehnoa." "Elektronika?" "Ne bih mogla da vam kažem čak i da znam. To su vrlo poverljivi poslovi za vladu." "U svakom slučaju - rat." "Kako ste se upoznali?" "Radio je kao asistent u očevoj laboratoriji", reče Anđela. "Onda je otišao i osnovao Fabri-tehno." "Znači, vaša udaja za njega je srećan završetak dugotrajne ljubavi?" "Nije. Nisam imala pojma da zna da postojim. Mislila sam kako je zgodan, ali on na mene nijeobratio pažnju sve do posle očeve smrti. Jednog dana je prolazio kroz Ilijum. Muvala sam se po onoj velikoj kući, misleći da za mene višenema života..." Govorila je o strašnim danima i nedeljama koje su usledile po očevoj smrti. "Samo jai mali Njutn u onoj velikoj kućerini. Frenk je nestao, a aveti su pravile deset puta veću buku odNjutna i mene. Ceo sam život bila posvetila brizi o ocu, vozila sam ga i dovozila s posla, umotavalaga kad je bilo hladno, razmotavala ga kad je bilo toplo, terala ga da jede, plaćala mu račune.Odjednom više nisam imala šta da radim. Nikad nisam imala bliskih prijatelja, osim Njutna nisamimala žive duše kojoj bih se mogla obratiti. I onda", nastavi, "neko je zakucao na vrata - i tu je stajao Harison Koners. Bio je nešto najlepše štosam videla u životu. Ušao je, pa smo razgovarali o očevim poslednjim danima i uopšte o prošlosti." Anđela je sada gotovo plakala. "Posle dve nedelje smo se venčali."

54. KOMUNISTI, NACISTI, MONARHISTI, PADOBRANCI IBEGUNCI OD SLUŽENJA VOJNOG ROKA

Vratio sam se na svoje sedište u avionu, osećajući se mnogo dronjavije jer mi je Frenk preoteo MonuAmons Moncano, i nastavio sa čitanjem rukopisa Filipa Kasla. Potražio sam u registru pod Moncano, Mona Amons, a registar me je uputio da tražim pod Amons,Mona. Pa sam pogledao pod Amons, Mona i utvrdio da se pominje na gotovo isto onoliko stranica na kolikose pojavljuje ime samog 'Pape' Moncana. A posle Amons, Mona dolazio je Amons, Nestor. Pa sam pogledao nekoliko stranica koje suobrađivale Nestora i doznao da je on Monin otac, Finac, arhitekta. Za vreme drugog svetskog rata Nestora Amonsa su zarobili Rusi, a onda oslobodili Nemci. Njegovioslobodioci nisu ga vratili kući već su ga naterali da služi u inžinjerskoj jedinici nemačke armije kojaje poslata da se bori protiv jugoslovenskih partizana. Sticajem okolnosti, obreo se kod Italijana. Italijani su ga zaposlili na projektovanju utvrđenja na Siciliji. Na Siciliji je ukrao ribarski brodić istigao do neutralne Portugalije. Dok je bio tamo upoznao je američkog begunca od služenja vojnog roka po imenu Džulijan Kasl. Doznavši da je Amons arhitekta, Kasl ga je pozvao da pođe s njim na ostrvo San Lorenco i projektujemu bolnicu koja bi se zvala 'Kuća nade i milosrda u džungli'. Amons je prihvatio. Projektovao je bolnicu, oženio se tamošnjom ženom koja se zvala Silija, postaootac savršene kćeri i umro.

55. NIKAD NE PRAVITE REGISTAR ZA SOPSTVENU KNJIGU

Što se tiče života Amons, Mone, već je registar pružao raštimovan nadrealistički prikaz sukoba silakoje su se na nju okomile i njenog unezverenog reagovanja na njih. "Amons, Mona", pisalo je u registru, "bekstvo od Bokonona, 199; bekstvo od Moncana, 197;Bokonon je podučava, 63-80; detinjstvo provedeno u krugu 'Kuće nade i milosrđa', 63-81; ljubav s F.Kaslom u detinjstvu, 72 f; majčina smrt, 92 f; Moncano je usvaja kako bi veštački povećaoMoncanovu popularnost 194-9, 216 n; nelagodnost zbog uloge nacionalnog erotičnog simbola, 80, 95f, 166 n, 209, 247 n, 400-406, 566 n, 678; očeva smrt 89 ff; pesme o Moni, 2 n, 26, 114, 119, 311,316, 477 n, 501, 507, 555 n, 689, 718 ff, 799 ff, 800 n, 841, 846 ff, 908 n, 971, 974; pesme od Mone,89, 92, 193; piše pismo Ujedinjenim Nacijama, 200; pokušava da izgleda ružno kako više ne bi bilaerotični simbol ostrvljana, 90, 95 f, 116, 209, 274 n, 400 406, 566 n, 678; povratak Bokononu, 197;povratak Moncanu, 199; u suštini naivna, 67-71, 80, 95 f, 116 n, 209, 274 n, 400-406, 566 n, 678;veridba s F. Kaslom, 193; virtuoz na ksilofonu, 71; život kod Bokonona, 92-8, 196-7." Pokazao sam ovu jedinicu registra Mintonovima, upitavši ih ne misle li da je ona već sama po sebiočaravajuća biografija, biografija boginje ljubavi koja se usteže. Kako to ponekad biva u životu,dobio sam neočekivano stručan odgovor. Ispostavilo se da je u svoje vreme Kler Minton bilaprofesionalni sastavljač registra. Nikad ranije nisam čuo za takvo zanimanje. Ispričala mi je da je pre mnogo godina od svoje zarade sastavljača registra izdržavala muža dok nijediplomirao, da je zarada bila dobra i da malo ljudi ume dobro da napravi registar. Rekla je kako samo najveći amateri među piscima sami preduzimaju takav posao kao što jepravljenje registra za sopstvenu knjigu. Zatražio sam njeno mišljenje o poslu koji je obavio FilipKasl. "Za autora laskav, za čitaoca uvredljiv", reče ona. "Iskazano složenicom", napomenula je spronicljivom dobrodušnošću stručnjaka, "samozadovoljavajući. Uvek mi je neprijatno kada gledamregistar koji je autor napravio za sopstveno delo." "Neprijatno?" "Autorov registar za sopstveno delo je stvar koja ga razotkriva", obavestila me je. "To je besramnoizlaganje - za obučeno oko." "Ona iz registra može da vidi karakter", reče njen muž. "Oh?" rekao sam. "Šta možete da kažete o Filipu Kaslu?" Blago se osmehnula. "Stvari koje bolje da ne pričam nepoznatima." "Izvinite." "On je očigledno zaljubljen u tu Monu Amons Moncano", reče. "Koliko shvatam to važi za svakog čoveka na San Lorencu." "Nije raščistio svoja osećanja prema ocu." "To važi za svakog čoveka na zemlji", blago sam je podbadao. "Nesiguran je." "Koji smrtnik nije?" zapitao sam. Tada nisam znao da je takvo pitanje vrlo bokononističko. "Nikad se neće njome oženiti." "Zbog čega?" "Sve što sam htela da kažem, kazala sam", reče. "Za mene je zadovoljstvo što sam sreo sastavljača registra koji poštuje tuđi privatni život." "Nikad ne pravite registar za svoju knjigu", izjavi ona.

Bokonon nam kaže da je dupras skupoceno oruđe za sticanje i razvijanje čudnovatih ali stvarnihspoznaja unutar zatvorenog sveta jedne beskrajne ljubavi. Oštroumno istraživanje registra od straneMintonovih svakako je primer koji to potvrđuje. Bokonon nam kaže da je dupras takođe i umilnosujetna zajednica. Zajednica Mintonovih nije bila izuzetak. Nešto kasnije, ambasador Minton i ja sreli smo se u prolazu između sedišta, podalje od njegove žene,i pokazao je da je za njega važno što poštujem ono što njegova žena ume da otkrije u registrima. "Znate zbog čega se Kasl nikad neće oženiti tom devojkom, i pored toga što je voli, i pored toga štoona voli njega, i pored toga što su zajedno odrasli?" prošaputao je. "Ne, gospođine, ne znam." "Zato što je homoseksualac", prošaputa Minton. "Ona i to može da vidi iz registra."

56. SAMOPOGONSKA VRTEŠKA

"Kad su Lajonel Bojd Džonson i desetar Erl Mek Kejb izbačeni goli na obalu San Lorenca", čitaosam dalje, "dobrodošlicu su im poželele osobe u mnogo gorem položaju od njihovog. Ljudi sa SanLorenca nisu posedovali ništa osim boleština koje nisu umeli da leče, pa čak ni da im daju ime.Nasuprot tome Džonson i Mek Kejb posedovali su zasenjujuće blago obrazovanja, ambicioznosti,radoznalosti, drskosti, nepoštovanja autoriteta, zdravlje, humor i poprilično poznavanje spoljašnjegsveta. Ponovo iz 'Kalipsa':

Oh, vrlo bedne ljude da, Našao sam tu; Nemaju ni muziku, A nemaju ni piva. Ono malo što imaju Ne pripada njima, Nego Kasl Šećeru Il' rimskim popovima."

Prema Filipu Kaslu ova izjava o stanju privatnog vlasništva na San Lorencu 1922. godine potpunoodgovara činjenicama. Tako se dogodilo da je Kaslove šećerane osnovao pradeda Filipa Kasla.Godine 1922. njima je pripadao svaki komad obradive zemlje na ostrvu. "Poslovanje Kaslovih šećerana na San Lorencu", piše mladi Kasl, "nije nikad donosilo profit. Ali, neplaćajući radnicima ništa za njihov rad, kompanija je uspevala da godinu za godinom pokrivatroškove, zarađujući taman toliko da isplati radničke mučitelje. Oblik vladavine bila je anarhija, osim u posebnim situacijama kad su Kaslove šećerane htele neštoda dobiju u vlasništvo ili da se nešto uradi. U tim situacijama oblik vladavine je bio feudalizam.Plemićki stalež se sastojao od šefova plantaža Kaslovih šećerana, koji su bili teško naoružani belci izspoljnjeg sveta. Viteški stalež se sastojao od velikih domorodaca koji bi za poklončiće i smešneprivilegije na zapovest ubijali ili ranjavali ili mučili. Duhovne potrebe naroda uhvaćenog u tudemonsku vrtešku podmirivala je skladno šačica nagojenih popova. Katedrala na San Lorencu, srušena dinamitom 1923. godine, jednoglasno je bila smatrana jednim odčuda Novog sveta stvorenih čovekovom rukom", piše Kasl.

57. OTUŽAN SAN

To što su desetar Mek Kejb i Džonson mogli da zavladaju San Lorencom nije bilo nikakvo čudo. SanLorenco su zauzimali mnogi - neizostavno bi ga zatekli slabo zaštićenog. Razlog je jednostavan - Bogje, u svojoj beskonačnoj mudrosti, ostrvo učinio bezvrednim. Ernando Kortes bio je prvi čovek koji je svoje besplodno osvajanje San Lorenca zabeležio napapiru. Godine 1519. Kortes i njegovi ljudi iskrcali su se po svežu vodu, ostrvu dali ime polažućipravo na njega u ime kralja Karla V, i nikad se nisu vratili. Naredne ekspedicije dolazile su zbogzlata i dijamanata i rubina i začina, pa bi, ne našavši ništa spalili nekoliko domorodaca radi zabave, izbog jeresi, te otplovili dalje. "Kad je 1681. godine Francuska polagala pravo na San Lorenco", piše Kasl, "nijedan Španac nijeuložio prigovor. Kad je 1699. godine Danska polagala pravo na San Lorenco, nijedan Francuz nijeuložio prigovor. Kad su 1704. godine Holanđani polagali pravo na San Lorenco, nijedan Danac nijeuložio prigovor. Kad je 1706. godine Engleska polagala pravo na San Lorenco, nijedan Holanđanin,nije uložio prigovor. Kad je 1720. godine Španija ponovo polagala pravo na San Lorenco, nijedanEnglez nije uložio prigovor. Kad su, 1786. godine, afrički Crnci preuzeli komandu nad britanskimbrodom za prevoz robova, iskrcali se na San Lorencu te San Lorenco proglasili nezavisnom nacijom,zapravo, carevinom sa carem, nijedan Španac nije uložio prigovor. Car je bio Tam-baua, jedina osoba koja je ikad smatrala da ostrvo vredi braniti. Tam-baua, manijak,uradio je da se podignu katedrala San Lorenca i fantastična utvrđenja na severnoj obali ostrva,utvrđenja u čijem sastavu se sada nalazi privatna rezidencija takozvanog predsednika Republike. Utvrđenja nikad nisu napadnuta niti je ijedan razuman čovek ikad našao ma kakav razlog zašto bi ihtrebalo napasti. Ona nisu služila za odbranu bilo čega. Priča se da je hiljadu i četiri stotine ljudipomrlo za vreme izgradnje. Priča se da je otprilike polovina od tih hiljadu i četiri stotine bila javnopogubljena zbog revnosti koja je bila ispod proseka." Kaslove šećerane došle su na San Lorenco 1916. godine, u vreme velike potražnje šećera izazvaneprvim svetskim ratom. Nije postojala nikakva vlada. Kompanija je zamišljala kako će kod takovisoke cene šećera imati dobit i od obrađivanja polja ilovače i šljunka. Niko nije uložio prigovor. Kad su 1922. godine stigli Džonson i Mek Kejb i objavili da oni uzimaju stvar u svoje ruke, Kaslovešećerane su se mlitavo povukle, kao iz otužnog sna.

58. TIRANIJA S RAZLIKOM

"Novi osvajači San Lorenca imali su bar jednu odliku koja je odista bila nova", piše mladi Kasl."Mek Kejb i Džonson su sanjali da od San Lorenca naprave Utopiju. S tim ciljem Mek Kejb je reorganizovao ekonomiju i zakone. Džonson je smislio novu religiju." Kasl opet citira 'Kalipsa':

"Hteo sam da izgleda Da sve ima smisla; Svi bi onda bili srećni I živeli bez pritiska. Stvorio sam zato laži Što se lepo uklapaju, I u ovom tužnom svetu Postalo je k'o u raju."

Dok sam čitao, neko me je povukao za rukav. Podigoh pogled. Mali Njutn Heniker stajao je pored mene u prolazu. "Pomislio sam da biste možda želeli da se vratiteu bar", reče, "i gucnete koju." I tako smo gucnuli i trgnuli po koju, a Njutnu se dovoljno razvezao jezik da mi ispriča ponešto oZinki, svojoj ruskoj prijateljici, igračici-kepecu. Rekao mi je da je njihovo ljubavno gnedzo bilo ukućici njegovog oca na Kejp Kodu. "Možda nikad neću imati brak, ali sam bar imao medeni mesec." Ispričao mi je o idiličnim časovima koje su zagrljeni proveli on i Zinka, sklupčani u Henikerovojstaroj beloj stolici od trske, u stolici okrenutoj ka moru. I Zinka bi igrala za njega. "Zamislite ženu koja igra samo za mene." "Vidim da ni za čim ne žalite." "Slomila mi je srce. To mi se baš nije dopalo. Ali, to je bila cena. Na ovom svetu dobijate ono štoste platili." Predložio je otmenu zdravicu. Zaplakao je: "Za naše dragane i supruge."

59. VEŽITE SE

Kad se na vidiku pojavio San Lorenco, bio sam u baru s Njutnom i H. Lou Krozbijem i paromnepoznatih. Krozbi je pričao o ništarijama. "Znate šta podrazumevam pod ništarijom?" "Izraz mi je poznat", rekoh, "no kod mene očigledno ne pali onu sijalicu koju pali kod vas." Krozbi je bio prilično popio te je sebe pijano obmanjivao da ukoliko govori osećajno može dagovori otvoreno. Govorio je otvoreno i osećajno o Njutnovom rastu, što dosad niko u baru nijespomenuo. "Ne mislim na švrću kao ovaj ovde", svalio je Krozbi šunkastu ruku na Njutnovo rame. "Nije čovekništarija zbog svoga rasta. Nego zbog načina mišljenja. Viđao sam ljude četiri puta više od ovogovde švrće a bili su ništarije. A vidao sam švrće - u stvari ne baš ovako male, ali, bogamu, priličnomale - i tvrdim da su pravi ljudi." "Hvala", prijatno reče Njutn i ne pogledavši monstruoznu ručerdu na svom ramenu. Nisam nikadvideo ljudsko biće bolje prilagođeno tako ponižavajućem fizičkom nedostatku. Stresao sam se,zadivljen. "Govorili ste o ništarijama", rekoh Krozbiju s nadom da ću ukloniti težinu njegove šake s Njutna. "Bogamu, i jesam", isprsi se Krozbi. "Još nam niste rekli ko je ništarija", rekoh. "Ništarija je neko ko misli da je toliko prokleto pametan, da nikad ne zatvara usta. Ma šta neko drugirekao, on mora da se prepire. Kažete da vam se nešto dopada, i, Boga mu poljubim, on će vam rećizašto grešite što vam se to dopada. Ništarija daje sve od sebe kako biste se vi sve vreme osećali kaoglupak. Što god da kažete, on to zna bolje." "Osobina nije baš privlačna", napomenuh. "Moja kći je jednom htela da se uda za ništariju", mračno reče Krozbi. "Je l' se udala?" "Zgnječio sam ga kao crva", Krozbi je tresnuo po šanku, prisećajući se stvari koje je ništarijagovorila i radila. "Isuse!" reče, "svi smo mi išli u školu!" Oči su mu zasvetlucale ka Njutnu. "Išli stena fakultet?" "Na Kornel", reče Njutn. "Kornel!" obradovano uzviknu Krozbi. "Bože moj, ja sam bio na Kornelu." "On takođe." Njutn pokaza glavom na mene. "Trojica sa Kornela - svi u istom avionu?" reče Krozbi; pa smo imali novi velefolonski festival prednama. Kad se to malo umerilo, Krozbi zapita Njutna čime se bavi. "Slikam." "Moleraj?" "Slike." "Vidi, majku mu", reče Krozbi. "Molim vratite se na svoja mesta i vežite se", opomenula nas je stjuardesa. "Nalazimo se iznadaerodroma Moncano u Bolivaru, San Lorenco." "Hriste! Sačekajte jedan prokleti minut", reče Krozbi, gledajući nadole u Njutna. "Iznenada samshvatio da sam već čuo vaše prezime." "Moj otac je bio otac atomske bombe." Njutn nije rekao da je Feliks Heniker bio jedan od otaca.Rekao je da je Feliks otac.

"Ma neće biti?" upita Krozbi. "Hoće." "Mislio sam na nešto drugo", reče Krozbi. Morao je duboko da se zamisli. "Nešto u vezi sigračicom." "Mislim da bi bilo bolje da se vratimo na naša sedišta", reče Njutn, malo se zgrčivši. "Nešto u vezi s ruskom igračicom." Krozbi je dovoljno otupavio od pića da ne vidi ništa loše u svomrazmišljanju naglas. "Sećam se uvodnika o tome da je igračica možda bila špijunka." "Molim vas, gospodo", reče stjuardesa, "zaista morate da se vratite na svoja mesta i da se vežete." Njutn je nevino pogledao nagore u Krozbija. "Sigurni ste da je prezime glasilo Heniker?" I snamerom da izbegne svaku mogućnost zamene ličnosti, izgovorio ga je Krozbiju slovo po slovo. "Možda sam pogrešio", reče H. Lou Krozbi.

60. NAROD LIŠEN OSNOVNIH PRAVA

Gledano iz vazduha, ostrvo je činilo zapanjujuće pravilan pravougaonik. Grubi i nekorisni kamenišiljci štrčali su iz mora. Opisivali su krug oko ostrva. Na južnom delu ostrva nalazio se lučki grad Bolivar. To je bio jedini grad. Prestonica. Bio je sagrađen u močvarnoj ravnici. Piste aerodroma Moncano išle su duž dokova. Na severu Bolivara naglo su se izdizale planine stešnjavajući ostatak ostrva svojim brutalnimgrbama. Zvale su se planine Hristove Krvi, ali su meni izgledale kao svinje oko valova. Bolivar je imao mnogo imena: Kas-ma-kas-ma, Santa Maria, Sen Luis, Sen Džordž, a među njima iLuka Slave. Sadašnje ime su mu 1922. godine dali Džonson i Mek Kejb, u čast Simona Bolivara,velikog latino-američkog idealiste i heroja. Kad su Džonson i Mek Kejb došli u grad, ovaj je bio sagrađen od granja, pleha, sanduka i blata -počivao je na katakombama triliona srećnih strvoždera, katakombama u vlažnoj žitkoj masi pomija,izmeta i gliba. Uglavnom sam i ja zatekao takvo stanje, osim nove arhitektonske maskarade duž dokova. Džonson i Mek Kejb nisu uspeli da narod izvuku iz bede i blatišta. Nije uspeo ni 'Papa' Moncano. Svako je bio osuđen na neuspeh, jer je San Lorenco neproduktivan kao i oblast iste veličine u Sahariili polarnom ledenom krugu. Naseljenost je, istovremeno, bila gusta kao ma gde, ne isključujući Indiju i Kinu. Na svakunenaseljivu kvadratnu milju dolazilo je četiri stotine i pedeset stanovnika. "Tokom idealističkog perioda Mek Kejbove i Džonsonove reorganizacije San Lorenca najavljeno jeda će ukupan nacionalni dohodak biti razdeljen na jednake delove odraslom delu stanovništva", pišeFilip Kasl. "Prvi i jedini put kad je to oprobano, svaki deo je iznosio između šest i sedam dolara."

61. KOLIKO VREDI JEDAN KORPORAL

U carinarnici na aerodromu Moncano zatražili su da se svako podvrgne pregledu prtljaga, a da novackoji nameravamo da potrošimo na San Lorencu zamenimo za lokalnu valutu, korporale, čija vrednostiznosi, tvrdio je 'Papa' Moncano, pedeset američkih centi. Carinarnica je bila uredna i nova, ali je po zidovima već vrlo aljkavo bilo izlepljeno mnoštvoplakata. SVAKO KO BUDE ZATEČEN KAKO UPRAŽNJAVA BOKONONIZAM NA SAN LORENCU,glasio je jedan, UMREĆE NA KUKI! Na drugom plakatu nalazila se fotografija Bokonona, usukanog starog Crnca koji puši cigaru. Izgledaoje bistar i prijatan, kao da se dobro zabavlja. Ispod slike je bio tekst: TRAŽI SE ŽIV ILI MRTAV, NAGRADA 10 000 KOPRORALA! Pažljivije sam pogledao plakat i pri dnu otkrio neku vrstu policijskog formulara za lični opis koji jeBokonon mogao da popuni čak tamo 1929. godine. Očigledno je bio reprodukovan zato da bi selovcima na Bokonona pokazalo kako izgledaju otisci njegovih prstiju i rukopis. Ali ono što me je najviše zanimalo bile su reči koje je 1929. Bokonon odabrao da njima ispuniprazne rubrike. Gde god je to bilo moguće zauzimao je kosmičko stanovište, uzimao je, na primer, uobzir stvari kao što su kratkoća života i dugotrajnost večnosti. Kao svoje sporedno zanimanje, prijavio je: "Biti živ." Kao svoje glavno zanimanje, prijavio je: "Biti mrtav." OVO JE NAROD HRIŠĆANA! SVAKO DODIRIVANJE STOPALIMA KAŽNJAVA SE KUKOM,glasilo je sledeće upozorenje. Upozorenje za mene nije imalo nikakvog smisla pošto još nisam bionaučio da bokononisti sjedinjuju svoje duše dodirujući se međusobno tabanima. Budući da još nisam bio pročitao celu Kaslovu knjigu, najveća od svih misterija bila je kako jeBokonon, prvi prijatelj desetara Mek Kejba, postao odmetnik.

62. ZAŠTO SE HEJZL NIJE BOJALA

Na San Lorencu izašlo je nas sedmoro: Njutn i Anđela, ambasador Minton i njegova žena, H. LouKrozbi i njegova žena, i ja. Kad smo prošli carinu, sve su nas izveli napolje, pa na tribinu. Tamo smo se suočili s vrlo tihom gomilom. U nas je piljilo više od pet hiljada Sanlorenšana. Ostrvljani su imali boju ovsene kaše. Ljudi su bilimršavi. Nigde se nije mogla videti debela osoba. Svakom su nedostajali zubi. Bilo je mnogoiskrivljenih ili natečenih nogu. Nijedan pogled nije bio bistar. Ženske grudi bile su otkrivene i nikakve. Muškarci su bili labavo opasani tkanicama koje gotovonimalo nisu skrivale penise nalik na klatna starih zidnih časovnika. Bilo je mnogo pasa, ali nijedan nije zalajao. Bilo je mnogo odojčadi, ali nijedno nije zaplakalo. Tu itamo poneko bi kašljao - i to je bilo sve. Vojni orkestar stajao je u stavu mirno ispred gomile. Nije svirao. Ispred orkestra je bio postrojen zastavni vod. Nosio je dve zastave, američku i steg San Lorenca.Zastava San Lorenca sastojala se od širita mornaričkog desetara na plavoj osnovi. Dan je bio bezvetra, zastave su mlitavo visile. Učinilo mi se da negde u daljini čujem udare malja po mesinganom disku. Takav zvuk nije postojao.To je moja duša jednostavno bila u sazvučju s ritmom mesingane zveketave žege sanlorenške klime. "Baš mi je milo što je ovo hrišćanska zemlja", prošapta svom mužu Hejzl Krozbi, "inače bih semalkice bojala." Iza nas je bio ksilofon. Na ksilofonu se nalazila blistava oznaka. Oznaka je bila napravljena od granata i lažnog dragogkamenja. Oznaka je glasila MONA.

63. PONIZNI I SLOBODNI

S leve strane naše tribine bilo je postrojeno šest aviona-lovaca s elisama, vojna pomoć SjedinjenihDržava San Lorencu. Na trupu svakog aviona bio je s dečjom krvožednošću naslikan boa konstriktorkako smrtonosno zdruzgava đavola. Iz đavolovih ušiju, nosa i usta lila je krv. Satanski crveni prstiispuštali su trozubac. Pred svakim avionom stajao je pilot boje ovsene kaše, takode ćutljiv. Onda se iznad pompezne tišine začula džandrljiva pesma, nalik zujanju komarca. Približavala sesirena. Sirena se nalazila na 'Papinom' uglancanom crnom luksuznom Kadilaku. Kadilak se zaustavio pred nama, gume su se pušile. Izašli su 'Papa' Moncano, njegova usvojena kći,Mona Amons Moncano, i Frenklin Heniker. Na 'Papin' mlitav, zapovednički znak, gomila je zapevala himnu San Lorenca. Melodija je bila'Kućica na ranču'. Tekst je 1922. godine napisao Lajonel Bojd Džonson, Bokonon. Tekst je glasioovako:

U našoj je domovini Život na visini; Ljudi su bez mane i straha, Neporočna žena svaka, A stvar je za nas sigurna Da su nam deca poslušna. San, San Loreeeeenco! Bogato i srećno ostrvo smo mi! Strepe svi neprijatelji naši, Jer snaga ih naša plaši, U borbi ćemo pobediti, Mi ljudi ponizni i slobodni.

64. SPOKOJ I OBILJE

A zatim je gomila opet bila samrtno tiha. 'Papa' i Mona i Frenk pridružili su nam se na tribini. Dok su to radili dobovao je jedan doboš.Dobovanje je prestalo kad je 'Papa' uperio prst na dobošara. O ramenu, preko košulje, nosio je futrolu za revolver. Oružje u njoj bilo je hromirani kolt 45. Bio jestar, starac, kao toliki drugi pripadnici mog karasa. Bio je u bednom stanju. Koračao je sitno imlitavo. Još je bio debeo, no njegovo je salo brzo nestajalo, jer je njegova jednostavna uniformalandarala. Beonjače njegovih žabljih očiju bile su žute. Ruke su mu drhtale. Njegov lični telohranitelj bio je general-major Frenklin Heniker, čija je uniforma bila bela. Tankizglavci, uska ramena - Frenk je izgledao kao dete koje se zasedelo dugo posle svog uobičajenogvremena za spavanje. Na prsima mu je bio orden. Posmatrao sam ovu dvojicu, 'Papu' i Frenka, s izvesnom teškoćom - ne zato što su bili zaklonjeni odmog pogleda, već zato što nisam mogao da odvojim oči od Mone. Podrhtavao sam, slomljenog srca,zanesen, lud. Svi moji gramzivi, nerazumni snovi o tome kakva treba da bude žena ostvarili su se uMoni. Tu su bili, da Bog poživi njenu toplu i blagu dušu, večni spokoj i obilje. Ta je devojka - a imala je samo osamnaest godina bila zanosno smirena. Izgledala je kao da sverazume, i kao da je ona sve što treba razumeti. U Knjigama Bokononovim pominje se njeno ime.Jedna od stvari koje Bokonon kaže o njoj jeste ova: "Mona poseduje sveopštu jednostavnost."

Haljina joj je bila bela, grčka. Na malim smeđim stopalima imala je ravne sandale. Njena bledo-zlatna kosa bila je puštena i duga. Bedra su joj kao lira. O Bože. Večni spokoj i obilje.

Ona je bila jedina lepa devojka na San Lorencu. Ona je bila narodno blago. Prema Filipu Kaslu,'Papa' ju je usvojio s namerom da unese božansko u surovost svoje vladavine. Ksilofon je doguran ispred tribine. I Mona je zasvirala. Svirala je 'U smiraj dana'. Sve u tremolu -raste, opada, ponovo raste. Gomila je bila opijena lepotom. A onda je došao trenutak za 'Papinu' dobrodošlicu.

65. PRAVO VREME ZA DOLAZAK NA SAN LORENCO

'Papa' je bio samouk, bio je domoupravitelj kod desetara Mek Kejba. Nikad nije napuštao ostrvo.Govorio je podnošljiv američki engleski. Sve što bi rekao neko od nas na tribini bilo je odrikano gomili kroz trube kao sa sudnjeg dana. Sve što bi prošlo kroz trube odtorokalo je niz široki, kratki bulevar do iza leđa gomile, odbilo se o trinove zgrade sa staklenim fasadama na završetku bulevara i kokodakavo se vraćalo. "Dobrodošli", reče 'Papa'. "Dolazite najboljem prijatelju kog je Amerika ikad imala. Na mnogomesta Ameriku pogrešno razumeju, ali ovde ne, gospodine ambasadore." Poklonio se H. LouKrozbiju, proizvodaču bicikala, pogrešno smatrajući da je on novi ambasador. "Znam da je ova vaša zemlja dobra, gospođine predsedniče", reče Krozbi. "Sve što sam o njoj čuozvuči moćno. Samo, postoji jedna stvar..." "Oh?" "Ja nisam ambasador", reče Krozbi. "Voleo bih da jesam, ali ja sam samo običan, jednostavniposlovan čovek." Zabolelo ga je što mora da kaže ko je pravi ambasador. "Velika zverka je ovajčovek ovde." "Ah!" Nasmešio se 'Papa' zbog svoje greške. Osmeh je iznenada nestao. Neki bol u njegovojunutrašnjosti prisilio ga je da se trgne, onda ga je prisilio da se zguri, da zatvori oči - prisilio ga jeda se usredsredi na preživljavanje bola. Frenk Heniker je prišao da ga pridrži, mlitavo, nevešto. "Jeste li dobro?" "Izvinite", najzad prošaputa 'Papa', donekle se ispravivši. Oči su mu bile suzne. Obrisao ih jeuspravivši se potpuno. "Molim da mi oprostite." Na trenutak je izgledao kao da se pita gde se nalazi, šta se to od njega očekuje. A onda se prisetio.Stegao je ruku Horliku Mintonu. "Ovde ste među prijateljima." "Uveren sam u to", blago reče Minton. "Među hrišćanima", reče 'Papa'. "Dobro." "Među antikomunistima", reče 'Papa'. "Dobro." "Ovde nema komunista", reče 'Papa'. "Suviše se boje kuke." "Ne čudi me što se boje", reče Minton. "Odabrali ste pravo vreme za dolazak kod nas", reče 'Papa'. "Sutra je jedan od najsrećnijih dana uistoriji naše zemlje. Sutra je naš najveći nacionalni praznik, Dan stotine mučenika za demokratiju. Toće takođe biti dan veridbe general-majora Henikera s Monom Amons Moncano, najdragocenijomosobom u mom životu i u životu San Lorenca." "Želim vam mnogo sreće, gospođice Moncano", reče toplo Minton. "A vama, generale Heniker,čestitam." Dvoje mladih klimnuše glavama u znak zahvalnosti. Sada je Minton govorio o takozvanih Stotinu mučenika za demokratiju i rekao golemu laž. "Nemaameričkog đaka koji ne poznaje priču o plemenitoj žrtvi San Lorenca u drugom svetskom ratu. Stotinahrabrih Sanlorenšana, kojima pripada sutrašnji dan, dali su najviše što mogu dati ljudi koji voleslobodu. Predsednik Sjedinjenih Država zamolio me je da budem njegov lični predstavnik nasutrašnjoj svečnosti, da u more bacim venac - dar američkog naroda narodu San Lorenca." "Narod San Lorenca zahvaljuje vama i vašem predsedniku i velikodušnom narodu Sjedinjenih

Američkih Država na pažnji", reče 'Papa'. "Bićemo počastvovani ako sutra za vreme proslaveveridbe venac bacite u more." "Počastvovan sam ja." 'Papa' nam je svima zapovedio da ga sledećeg dana počastvujemo svojim prisustvom na svečanostibacanja venca i proslavljanja veridbe. U podne treba da se pojavimo u njegovoj palati. "Kakvu će decu imati ovo dvoje!" reče 'Papa', pozivajući nas da buljimo u Frenka i Monu. "Kakvakrv! Kakva lepota!" Bol ga je ponovo obuzeo. Ponovo je zatvorio oči da bi se sklupčao oko bola. Čekao je da prestane, ali nije prestajao. Još u agoniji, okrenuo se od nas ka gomili i mikrofonu. Pokušao je da napravi pokret ka gomili, nijeuspeo. Pokušao je da gomili nešto kaže, nije uspeo. A onda su reči izletele. "Idite kući", uzviknu, gušeći se. Gomila se razletela kao lišće. 'Papa' se opet okrenuo prema nama još iskrivljen od bola... I onda se srušio.

66. NAJJAČA STVAR KOJA POSTOJI

Nije bio mrtav. Ali je svakako izgledao mrtav; osim što bi se tu i tamo usred te prividne smrti drhtavo trzao. Frenk je glasno tvrdio da 'Papa' nije mrtav, da on ne može biti mrtav. Bio je van sebe. "'Papa'! Vi nemožete umreti! Ne možete!" Frenk je raskopčao 'Papin' okovratnik i košulju, trljao mu zglavke na rukama. "Dajte mu vazduha!Dajte 'Papi' vazduha!" Piloti lovaca dojurili su da nam pomognu. Jedan je bio dovoljno pribran da ode po aerodromskaambulantna kola. Orkestar i zastavni vod, koji nisu dobili nikakva naređenja, ostali su u drhtavom stavu mirno. Pogledao sam gde je Mona, otkrio da je i dalje smirena i da se povukla do ograde tribine. Smrt,ukoliko će do nje doći, nije je uznemiravala. Pored nje je stajao pilot. Nije gledao u nju, ali je bio znojavo ozaren, što sam pripisao tome da joj jetako blizu. 'Papi' se sad vratilo nešto nalik na svest. Rukom koja je zalepršala kao zarobljena ptica, pokazao jena Frenka. "Ti..." rekao je. Svi smo se ućutali kako bismo čuli njegove reči. Usne su mu se pokretale ali nismo čuli ništa osimklokotavog zvuka. Nekome je onda pala na pamet ideja koja je tad izgledala divna - gledajući unazad izgleda užasna.Neko - mislim da je to bio pilot - uze mikrofon sa postolja i prinese ga 'Papinim' zapenjenim usnamada bi pojačao njegove reči. Tako su se samrtni ropac i svakovrsna grčevita jodlovanja odbijali o nova zdanja. A zatim su došle reči. "Ti", rekao je hrapavo Frenku, "ti - Frenklin Heniker - ti ćeš biti novi predsednik San Lorenca. Nauka- ti imaš nauku. Nauka je najjača stvar koja postoji. Nauka", reče 'Papa'. "Led." Zakolutao je žutim očima i ponovo se onesvestio. Pogledao sam Monu. Izraz lica joj je ostao isti. Međutim, lice pilota pored nje poprimilo je katatoničnu, orgijastičku ukočenost nekog ko primanajviše američko odlikovanje. Pogledao sam nadole i video ono što nije trebalo da vidim. Mona je smakla sandalu. Njeno malo smeđe stopalo bilo je boso. I tim je stopalom mesila i mesila i mesila - razvratno mesila - ris letačeve čizme.

67. KOUUUKA!

'Papa' nije umro - bar ne tada. Otpremili su ga u velikim crvenim aerodromskim ambulantnim kolima. Mintonove je do njihove ambasade odvezla američka limuzina. Njutna i Anđelu je do Frenkove kuće odvezla limuzina sa San Lorenca. Krozbijeve i mene je do hotela Kaza Mona odvezao jedini taksi San Lorenca, 'Krajsler' iz 1939.godine koji je ličio na mrtvačka kola i imao pokretna pomoćna sedišta. Na boku taksija bilo jeispisano: Kaslovo transportno preduzeće. Taksi je pripadao Filipu Kaslu, vlasniku Kaza Mone, sinukrajnje nesebičnog čoveka koga sam došao da intervjuišem. I Krozbijevi i ja bili smo uznemireni. Naša zapanjenost izražavala se pitanjima na koja smo odmahmorali da dobijemo odgovore. Krozbijevi su hteli da doznaju ko je Bokonon. Skandalizovala ih jepomisao da neko može da se suprotstavi 'Papi' Moncanu. Utvrdio sam, potpuno bez veze, da odmah moram da doznam ko su zapravo bili tih Stotinu mučenikaza demokratiju. Prvo su Krozbijevi dobili odgovor. Nisu razumeli narečje San Lorenca pa sam morao da imprevodim. Osnovno Krozbijevo pitanje našem vozaču bilo je: "Uostalom, do đavola, ko je ta ništarijaBokonon?" "Vrlo rđav čovek", reče vozač. Ono što je stvarno rekao bilo je: "Grlo hrav tovek." "Komunista?" upita Krozbi pošto je čuo moj prevod. "Oh, sigurno." "Ima li pristalica?" "Molim?" "Je l' neko misli da on išta vredi?" "Oh, ne, gospodine", reče bogobojažljivo vozač. "Niko toliko blesav." "Zašto nije uhvaćen?" pitao je Krozbi. "Teško ga naći", reče vozač. "Vrlo pametan." "Pa mora biti da ga ljudi sakrivaju i daju mu hranu, ili bi dosad bio uhvaćen." "Niko ne krije; niko ne hrani. Svako za to suviše pametan." "Sigurni ste?" "Oh, siguran", reče vozač. "Ko nahrani tog ludog starca, ko mu da gde da spava, dobije kuka. Nikoneće kuka." Poslednju reč je izgovorio 'kouuuka'.

68. KTOTINU TUMENIKA

Upitao sam vozača ko su bili Stotinu mučenika za demokratiju. Video sam da se bulevar niz kojiidemo zove Bulevar Stotine mučenika za demokratiju. Vozač mi je rekao da je San Lorenco objavio rat Nemačkoj i Japanu jedan sat pošto je napadnut PerlHarbur. San Lorenco je mobilisao sto ljudi da se bore na strani demokratije. Tih sto ljudi ukrcani su na brodkoji je išao za Sjedinjene Države gde je trebalo da se naoružaju i obuče. Brod - je potopila nemačka podmornica odmah na izlasku iz Bolivarske luke. "So su, hotpndine", reče on, "Ktotinu tumenika da mehoplatiju." "To su, gospodine", reče on na narečju, "Stotinu mučenika za demokratiju."

69. VELIKI MOZAIK

Krozbijevi i ja imali smo taj neobičan doživljaj da budemo prvi gosti novog hotela. Bili smo prvikoji su se upisali u knjigu gostiju Kaza Mone. Krozbijevi su pre mene došli do recepcije, ali se H. Lou Krozbi toliko zabezeknuo pred potpunoneispisanom knjigom gostiju da sebe nije mogao naterati da se upiše. Morao je o tome malo daporazmisli. "Upišite se vi", rekao mi je. A onda je, izazivajući me da pomislim kako je on sujeveran, izjavio daželi da fotografiše čoveka koji je slagao ogromni mozaik na svežem gipsu zida hotelskog predvorja. Mozaik je predstavljao portret Mone Amons Moncano. Bio je visok šest metara. Čovek koji je radiona njemu bio je mlad i mišićav. Sedeo je na vrhu merdevina. Imao je na sebi samo široke beleplatnene pantalone. Bio je belac. Mozaičar je od zlatnih ljuspica pravio dlačice na Moninom labuđem potiljku. Krozbi je otišao da ga fotografiše; vratio se s izveštajem da je taj čovek najveća ništarija koju je ikadsreo. Dok je izveštavao o tome Krozbi je imao boju soka od paradajza. "Ne možete mu reći nijednuprokletu stvar a da je on ne izvrne." Te sam ja otišao do mozaičara, neko vreme ga posmatrao a onda mu rekao: "Zavidim vam." "Uvek sam znao", uzdahnu on, "da će, ako budem dovoljno dugo čekao, neko doći i pozavideti mi.Govorio sam sebi da će kad-tad naići neko zavidljiv." "Jeste li vi Amerikanac?" "Imam to zadovoljstvo." Nastavio je sa radom; nije bio znatiželjan da sazna kako izgledam. "Da li ivi želite da me fotografišete?" "Smeta li vam?" "Mislim, dakle postojim, dakle moguće me je fotografisati." "Bojim se da moj foto-aparat nije ovde." "Pa idite po njega, Isusa mu! Vi niste jedan od onih koji se oslanjaju na svoje pamćenje, zar ne?" "Ne verujem da ću brzo zaboraviti to lice na kome radite." "Zaboravićete ga kad budete mrtvi, a i ja ću. Sve ću zaboraviti kad budem mrtav - a i vama to istosavetujem." "Da li vam je pozirala, ili radite prema fotografiji, ili kako?" "Radim prema ili kako." "Kako?" "Radim prema ili kako." Kucnuo se po slepoočnici. "Sve se nalazi u ovoj mojoj zavisti dostojnojglavi." "Poznajete li je?" "Imam to zadovoljstvo." "Frenk Heniker je srećnik." "Frenk Heniker je govnar." "Vi ste zaista iskreni." "Ja sam takođe bogat." "Milo mi je što to čujem." "Ukoliko želite mišljenje jednog stručnjaka, novac nije ono što obavezno usrećuje ljude." "Hvala na obaveštenju. Upravo ste mi uštedeli silnu gnjavažu. Baš je trebalo nešto malo da zaradim."

"Kako?" "Pisanjem." "Ja sam jednom napisao knjigu." "Kako se zove?" "San Lorenco", reče on, "zemlja, istorija, Ijudi."

70. BOKONONOV UČENIK

"Vi ste, ako sam dobro shvatio", rekoh mozaičaru "Filip Kasl, sin Džulijana Kasla." "Imam to zadovoljstvo." "Ovde sam da bih video vašeg oca." "Da li ste trgovački putnik koji prodaje aspirin?" "Nisam." "Baš šteta. Očeva zaliha aspirina se smanjila. A čudotvorni lekovi? Otac voli kad tu i tamo izvedečudo." "Ja ne prodajem lekove. Ja sam pisac." "A zbog čega mislite da pisac ne prodaje lekove?" "To prihvatam. Kriv sam po svim takčama optužnice." "Ocu je potrebna neka knjiga koju bi čitao ljudima na samrti ili u strašnim bolovima. Pretpostavljamda vi niste napisali nešto takvo." "Nisam još." "Mislim da bi tu bilo para. Još jedan lep savet za vas." "Pretpostavljam da bih mogao da ispreturam 'Dvadeset treći psalm', malo da ga ispremeštam pa nikone bi shvatio da original nije moj." "Bokonon je pokušao da ga ispretura", reče mi. "Bokonon je otkrio da ne može da izmeni ni reč." "I njega poznajete?" "Imam to zadovoljstvo. Podučavao me je kad sam bio dečak." Sentimentalno je pokazao na mozaik."Podučavao je i Monu." "Da li je bio dobar učitelj?" "I Mona i ja znamo da čitamo i da pišemo i da obavljamo jednostavne računske radnje", reče Kasl,"ukoliko ste na to mislili."

71. ZADOVOLJSTVO JE BITI AMERIKANAC

Došao je H. Lou Krozbi da još jednom okuša sreću s ništarijom Kaslom. "Kako vi sebe nazivate", podsmevao se Krozbi, "bitnik, ili kako?" "Ja sebe nazivam bokononistom." "To je u ovoj zemlji protivzakonito, zar ne?" "Dogodilo se da imam to zadovoljstvo da budem Amerikanac. Svaki put kad mi se prohtelo mogaosam da kažem da sam bokononist i dosad me niko uopšte nije uznemiravao." "Moje je uverenje da se treba pokoravati zakonima one zemlje u kojoj se nalazimo." "Niste mi rekli ništa novo." Krozbi je pomodreo. "Jebi se, Džek!" "Jebi se ti, Džaspere", reče blago Kasl, "a jebeš i Osmi mart i Božić." Krozbi je odmarširao kroz predvorje do službenika na recepciji i rekao: "Želim da prijavim onogčoveka tamo, onu ništariju, onog nazovi umetnika. Vi ovde imate finu zemljicu koja pokušava daprivuče turiste i nove ulagače u industriju. Zbog načina na koji je onaj čovek razgovarao sa mnomželim da nikad više ne vidim San Lorenco - a svakom prijatelju koji me upita za San Lorenco, reći ćuda beži k'o od kuge. Dobićete tamo na zidu finu sliku, ali, Boga mu, ništarija koja je pravinajbezobrazniji je i najsmutljiviji kurvin sin kog sam sreo u životu." Službeniku kao da je pozlilo. "Gospodine..." "Slušam", reče usplamteli Krozbi. "Gospodine - on je vlasnik hotela."

72. NIŠTARIJA OD HILTONA

H. Lou Krozbi i njegova žena napustili su Kaza Monu. Krozbi ju je nazvao 'ništarija od Hiltona' izatražio smeštaj u američkoj ambasadi. Tako sam bio jedini gost u hotelu sa sto soba. Moja soba je bila prijatna. Kao i sve sobe, gledala je na Bulevar Stotine mučenika za demokratiju,aerodrom Moncano i na bolivarsku luku iza njega. Kaza Mona bila je sagrađena kao polica za knjige,masivnih strana i zadnjeg dela a s prednjom stranom od plavo-zelenog stakla. Budući da su segradska prljavština i beda nalazile pored i iza Kaza Mone, nisu se mogle videti. Moja soba je imala rashladne uređaje. Bila je gotovo prohladna. I ušavši s paklene žege u tu svežinu,kinuo sam. Na stočiću pored kreveta stajalo je sveže cveće, ali krevet još nije bio namešten. Na krevetu čak nijebilo ni jastuka. Tu se jednostavno nalazio neprekriven, nov novcat jogi-dušek. I nije bilo vešalica uplakaru; i nije bilo toalet papira u kupatilu. Pa sam izašao u hodnik da vidim postoji li sobarica koja bi me malo potpunije opremila. Tu nije bilonikoga, ali su na suprotnom kraju bila otvorena jedna vrata uz slabe zvuke života. Otišao sam do tih vrata i otkrio veliki apartman, zastrt mušemom. Molovao se, ali dva molera nisukrečila kad sam se pojavio. Sedeli su na polici koja se protezala celom dužinom prozorskog zida. Bili su bez cipela. Oči su im bile sklopljene. Bili su okrenuti jedan drugom licem u lice. Dodirivali su se bosim tabanima. Svaki je stegao članke svojih nogu, zauzimajući ukrućeni oblik trougla. Nakašljao sam se. Obojica se skotrljaše s police i padoše na isprskanu mušemu. Dočekali su se na ruke i kolena i ostaliu tom položaju - zadnjice u vazduhu, noseva pobodenih u zemlju. Očekivali su da budu ubijeni. "Izvinite", rekoh zapanjeno. "Nemojte da kažete", roptavo je molio jedan. "Molim vas - molim vas, nemojte da kažete." "Šta da kažem?" "Šta ste videli!" "Ništa nisam video." "Ako kažete", rekao je i stavio obraz na pod i molećivo gledao nagore u mene, "ako kažete,umrećemo na kouuuki!" "Slušajte, drugari", rekoh, "ušao sam ili prekasno ili prerano, ali, opet vam ponavljam, nisam videoništa što bi ma kome vredelo pominjati. Molim vas - ustanite." Ustali su i dalje me posmatrajući. Drhtavi i zgrčeni. Napokon sam ih ubedio da nikad neću ispričationo što sam video. Naravno, ono što sam video bio je bokononistički ritual boko-maru-a ili združivanje svesti. Mi bokononisti verujemo da nije moguće biti tabanima-o-tabane s drugom osobom, a da se ta osobane voli, pod uslovom da su stopala obe osobe čista i fino negovana. Osnovu te ceremonije stopala čini ovaj 'kalipso':

Dodirnimo se stopalima, Dajmo sve što je u nama, Volećemo jedni druge

Kao zemlju pod nogama.

73. CRNA SMRT

Kad sam se vratio u svoju sobu našao sam Filipa Kasla - mozaičara, istoričara, sastavljačasopstvenog registra, ništariju i hotelijera - kako namešta rolnu toalet papira u mom kupatilu. "Mnogo vam hvala", rekoh. "Nema na čemu." "To je ono što zovem hotel sa dušom. Koliko bi se hotelskih vlasnika tako neposredno zainteresovaloza udobnost gosta?" "Koliko hotelskih vlasnika ima samo jednog gosta?" "Imali ste tri." "To su bila vremena." "Znate, možda ću reći ono što me se ne tiče, ali mi je teško da razumem kako osobu s vašiminteresovanjima i talentom može da privlači hotelijerski posao." Zbunjeno se namrštio. "Izgleda da mi sa gostima ne ide onako kako bi trebalo, zar ne?" "Poznavao sam neke iz hotelijerske škole u Kornelu i ne mogu da odagnam pomisao da bi se oni neštodrugačije ponašali prema Krozbijevima." Nelagodno je klimnuo glavom. "Znam. Znam." Raširio je ruke. "Đavo da me nosi ako znam zašto samsagradio ovaj hotel - valjda da bih imao šta da radim u životu. Da se nečim bavim, da nekako nebudem usamljen." Odmahnuo je glavom. "Ili postati pustinjak ili otvoriti hotel - a između toga ništa." "Zar niste odrasli u očevoj bolnici?" "Tačno. I Mona i ja smo tamo odrasli." "Pa zar uopšte ne padate u iskušenje da sa svojim životom uradite ono što je vaš otac uradio snjegovim?" Mladi Kasl se sumrno osmehnu, izbegavajući neposredan odgovor. "Otac je čudan čovek, stvarno",reče. "Mislim da će vam se dopasti." "Očekujem da hoće. Nema mnogo ljudi koji su bili tako nesebični." "Jednom", reče Kasl, "kad mi je bilo oko petnaest godina, nedaleko odavde izbila je pobuna nagrčkom brodu koji je išao iz Hong Konga za Havanu s tovarom nameštaja od trske. Pobunjenici supreuzeli komandu nad brodom, nisu znali kako njime da upravljaju i razbili su ga o greben blizuzamka 'Pape' Moncana. Osim pacova, svi su se podavili. Na obalu su izbačeni pacovi i nameštaj odtrske." Izgledalo je kao da je to kraj priče, ali nisam bio siguran. "Pa?" "Pa su neki ljudi dobili besplatan nameštaj, a neki ljudi su dobili kugu. Za deset dana u očevojbolnici umrlo je hiljadu četiri stotine ljudi. Jeste li ikad videli nekog ko je umro od kuge?" "Nisam imao to nezadovoljstvo." "Limfne žlezde u preponama i pod pazuhom oteknu do veličine grejpfruta." "U to je lako poverovati." "Posle smrti telo postane crno - što je suvišno, kad su posredi Sanlorenšani. Dok je kuga harala, Kućanade i milosrđa u Džungli izgledala je kao Aušvic ili Buhenvald. Gomile mrtvih bile su tako duge ivisoke da su odista zaustavile buldožer koji je pokušavao da ih odgura do zajedničke rake. Otac jedanima radio ne spavajući, ne samo ne spavajući već i ne spasivši mnogo života." Kaslovu jezivu priču prekinu moj telefon. "Bože moj", reče Kasl, "nisam ni znao da su već priključeni." Podigao sam slušalicu. "Halo?"

Zvao me je general-major Frenklin Heniker. Zvučao je zadihano i vrlo uplašeno. "Slušajte! Morateodmah doći mojoj kući. Moramo da razgovaramo! To može da bude vrlo značajna stvar u vašemživotu!" "Možete li mi dati neku ideju?" "Ne preko telefona, ne preko telefona. Dođite mojoj kući. Dođite odmah! Molim vas!" "U redu." "Ne šalim se. Ovo je stvarno značajna stvar u vašem životu. Najvažnija od svih." Spustio je slušalicu."Šta je to bilo?" upita Kasl. "Nemam pojma. Frenk Heniker želi odmah da me vidi." "Ne žurite. Opustite se. On je kreten." "Rekao je da je važno." "Otkud on zna šta je važno? Od banane bih napravio boljeg čoveka." "Pa ipak, završite svoju priču." "Gde sam stao?" "Kuga. Leševi koji su zaustavili buldožer." "Ah, da. Uglavnom, jedne besane noći ostao sam uz oca dok je radio. Sve što smo mogli da učinimobilo je da nađemo živog pacijenta kako bismo ga lečili. U krevetu za krevetom nalazili smo samomrtve. A otac je počeo da se kikoće", nastavi Kasl. "Nije mogao da se zaustavi. Izašao je s baterijskom lampom u noć. I dalje se kikotao. Šetao jesnopom svetlosti po svim onim mrtvacima nagomilanim napolju. Stavio mi je ruku na glavu, i znate lišta mi je rekao taj divni čovek?" upita Kasl. "Ne." "'Sine'", rekao mi je otac. "'jednog dana sve ovo biće tvoje'."

74. KOLEVKA ZA MACU

Otišao sam do Frenkove kuće u jedinom taksiju San Lorenca. Prolazili smo pored prizora užasne nemaštine. Popeli smo se uz obronke Planine Mek Kejb. Vazduhje postao svežiji. Bilo je izmaglice. Frenkova kuća je nekad bila dom Nestora Amonsa, Moninog oca, graditelja Kuće nade i milosrđa uDžungli. Projektovao ju je Amons. Opkoračivala je vodopad; imala terasu nadnesenu nad izmaglicu što se diže s vodopada. Veštosmišljena rešetka od stubića i gredica od vrlo lakog čelika. Otvori rešetke bili su raznoliki,zastakljeni, nazirao se prirodan kamen, ili su bili zastrti komadima grubog platna. Kuća je ostavljala utisak ne baš zatvaranja, već pre najavljivanja da je tu ćudljivo poslovao nekičovek. Sluga me je učtivo dočekao i rekao da se Frenk još nije vratio kući. Frenka su očekivalisvakog trenutka. Frenk je dao naloge da mi se pruži svaka udobnost i da ću ostati na večeri ispavanju. Sluga, koji se predstavio kao Stenli, bio je prvi punački Sanlorenšanin koga sam video. Stenli me je poveo u moju sobu; proveo me je kroz srednji deo kuće, niz stepenište od neobrađenogkamena, stepenište koje su zaklanjali i otkrivali nasumce postavljeni šuplji čelični pravougaonici.Moj krevet je bio komad sunđeraste gume na kamenom postamentu, postamentu od neobrađenogkamena. Zidovi moje sobe bili su od grubog platna. Stenli mi je pokazao kako po želji mogu da ihdižem ili spuštam. Upitao sam Stenlija da li je još neko kod kuće, a on mi je rekao da je tu samo Njutn. Reče da Njutnslika na nadsvođenoj terasi. Reče da je Anđela otišla da razgleda Kuću nade i milosrđa u Džungli. Otišao sam na vrtoglavu terasu koja je opkoračivala vodopad i zatekao malog Njutna kako spava užutoj stolici za ležanje. Slika na kojoj je Njutn radio bila je na štafelaju pored aluminijumske ograde. Sliku kao da jeuramljivao magličasti pogled na nebo, more i dolinu. Njutnova slika bila je mala i crna i bradavičava. Sastojala se od grebotina u crnom, lepljivo debelomnanosu boje. Grebotine su oblikovale nešto poput paukove mreže, i pitao sam se nisu li to ulepljenemreže ljudske jalovosti prostrte da se osuše u noći bez mesečine. Nisam probudio kepeca koji je stvorio ovu stravičnu stvar. Pušio sam, osluškujući zamišljeneglasove u žuboru vode. Malog Njutna je probudila eksplozija negde daleko dole. Odtandrkala je uz dolinu i otišla Bogu. Toje bio top na Bolivarskom doku, reče mi Frenkov domoupravitelj. Ispaljivan je svakog dana u pet. Mali Njutn se promeškoljio. Još poludremljiv, prineo je ruke crne od boje ustima i bradi, ostavivši onde crne mrlje. Protrljao jeoči i oko njih takođe napravio crne mrljotine. "Zdravo", reče mi sanjivo. "Zdravo", rekoh. "Dopada mi se vaša slika." "Vidite li šta predstavlja?" "Pretpostavljam da za svakog drugo." "To je kolevka za macu." "Aha", rekoh. "Vrlo dobro. Grebotine su kanap. Tačno?" "Jedna od najstarijih igara koje postoje, ta s kanapom. Znaju je čak i Eskimi." "Ma nemojte."

"Stotinama hiljada godina, možda i više, odrasli su deci pred nosom mlatarali gužvom od kanapa." "Mhm." Njutn je ostao sklupčan u stolici. Ispružio je ruke umazane bojom, kao da je među njima razapetakolekva za macu. "Nije čudo što deca odrastu šašava. Kolevka za macu nije ništa drugo do gomilaiksova među nečijim šakama, a klinci gledaju i gledaju i gledaju sve te iksove..." "I?" "Nema nikakve proklete mace i nema nikakve proklete kolevke."

75. MNOGO MI POZDRAVITE ALBERTA ŠVAJCERA

A tada je ušla Njutnova bandera od sestre, Anđela Heniker Koners s Džulijanom Kaslom, Filipovimocem i osnivačem Kuće nade i milosrđa u Džungli. Kasl je nosio šlampavo belo platneno odelo ikravatu usku poput uzice. Imao je tanke brkove. Bio je ćelav. Bio je mršav. Mislim da je bio svetac. Predstavio se Njutnu i meni na nadsvođenoj terasi. Predupređivao je svako pominjanje svog mogućegsvetaštva govoreći krajem usta, kao gangster na filmu. "Koliko znam, vi ste sledbenik Alberta Švajcera", rekoh mu. "Izdaleka..." Iscerio se kao kriminalac. "Nikad nisam upoznao tog gospodina." "On mora da zna o vašem radu baš kao što vi znate o njegovom." "Možda zna, a možda i ne zna. Jeste li ga ikad videli?" "Nisam." "Očekujete li da ga jednom vidite?" "Možda hoću, jednoga dana." "Pa", reče Džulijan Kasl, "za slučaj da na vašim putovanjima naletite na doktora Švajcera, možete mureći da on nije moj heroj." Pripalio je veliku cigaru. Kad je cigara počela dobro vući i razgorela se, uperio je njen užareni vrh u mene. "Možete mu rećida on nije moj heroj", reče, "ali mu takođe možete reći da, zahvaljujući njemu, Isus Hrist jeste." "Mislim da će mu biti milo da to čuje." "Baš me briga hoće li mu biti milo ili neće. To je moja i Isusova stvar."

76. DŽULIJAN KASL SE SLAžE S NJUTNOM DA JE SVEBESMISLENO

Džulijan Kasl i Anđela prišli su Njutnovoj slici. Kasl je napravio rupicu od savijenog kažiprsta ikroz nju je škiljio u sliku. "Šta mislite o njoj?" upitao sam ga. "Crna je. Što je to - pakao?" "Predstavlja ono što predstavlja", reče Njutn. "Onda je pakao", zareža Kasl. "Pre nekoliko trenutaka rečeno mi je da je to kolevka za macu", rekoh. "Obaveštenje iz prve ruke uvek pomaže", reče Kasl. "Mislim da nije baš lepa", požali se Anđela. "Mislim da je ružna, ali ja ništa ne znam o modernojumetnosti. Ponekad bih volela da Njutn uzima časove, kako bi bio siguran u to da li je nešto postigaoili ne." "Jeste li vi samouk?" upita Džulijan Kasl Njutna. "Nije li svako?" zapita Njutn. "Vrlo dobar odgovor." Kasl je bio pun poštovanja. Poduzeo sam da objasnim dublje značenje kolevke za macu, jer je izgledalo da Njutn nije sklon tomeda ispočetka peva istu pesmu. A Kasl je mudro klimao glavom. "Ovo je, znači, slika o besmislenosti svega! Potpuno se slažem." "Da li se zaista slažete?" upitao sam. "Malopre ste rekli nešto o Isusu." "O kome?" upita Kasl. "O Isusu Hristu?" "Oh", reče Kasl. "O njemu." Slegnuo je ramenima. "Ljudi moraju da razgovaraju o nečem tek da biodržavali govorni organ u ispravnom stanju za slučaj da ikad budu imali da kažu nešto što stvarnoima smisla." "A tako." Znao sam da pisanje zabavnog članka o njemu neće biti lak posao. Usredsrediću se nanjegova svetačka dela i potpuno zapostaviti satanske stvari koje misli i govori. "Možete me citirati", reče on. "Čovek je ništavan i čovek ne stvara ništa što bi vredelo stvoriti, nezna ništa što bi vredelo znati." Nagnuo se i stegao Njutnovu bojom umrljanu šaku. "Tačno?" Njutn klimnu glavom, na trenutak je izgledao kao da mu se tvrdnja čini malo preterana. "Tačno." A onda je svetac čvrstim korakom otišao do Njutnove slike i skinuo je sa štafelaja. Ozareno nas jepogledao. "Đubre - kao i sve drugo." I bacio je sliku sa nadnesene terase. Zajedrila je uvis, nošena vazdušnom strujom, zastala, kliznulanatrag, zasekla vodopad. Mali Njutn nije imao šta da kaže. Anđela je prva progovorila. "Dušo, celo lice ti je obojeno. Idi da to spereš."

77. ASPIRIN I BOKO-MARU

"Doktore", rekoh Džulijanu Kaslu, "kažite mi kako je 'Papa' Moncano?" "Otkud ja to znam." "Mislio sam da ga verovatno vi lečite." "Mi ne govorimo..." osmehnu se Kasl. "To jest, on ne govori sa mnom. Poslednja stvar koju mi jerekao, pre otprilike tri godine, bila je da me od kuke sačuvalo jedino moje američko državljanstvo." "Šta ste to učinili da ga uvredite? Došli ste ovamo i sopstvenim novcem osnovali besplatnu bolnicuza njegov narod..." "'Papi' se ne sviđa način na koji lečimo bolesnika kao celinu", reče Kasl, "pogotovu bolesnika kaocelinu kada on umire. U Kući nade i milosrđa u Džungli obavljamo predsmrtni obred bokononističkecrkve nad svakim ko ga zatraži." "Kako izgleda obred?" "Veoma jednostavno. Počinje čitanjem odazivanja. Želite li da se odazovete?" "Ako nemate ništa protiv, sad baš nisam tako blizu smrti." Pogano mi je namignuo. "Mudro je što ste obazrivi. Ljudi nad kojima se obavlja predsmrtni obredimaju običaj da umru tačno kao na znak. Mislim da bi ipak mogli da vas zadržimo da ne odete dokraja kad se ne bismo dodirivali stopalima." "Stopalima?" Ispričao mi je o bokononističkom gledištu koje se odnosi na stopala. "To razjašnjava nešto što sam video u hotelu." Ispričao sam mu o dva molera na prozorskom pragu. "Znate, to deluje", reče on. "Ljudi koji to rade zaista se bolje osećaju jedno prema drugom i premasvetu." "Mhm." "Boko-maru." "Molim?" "Tako se zove ta stvar sa stopalima", reče Kasl. "Deluje. Zahvalan sam stvarima koje deluju. Znate,nema mnogo stvari koje deluju." "Pretpostavljam da je tako." "Da nije aspirina i boko-maru-a uopšte ne bih mogao da upravljam onom svojom bolnicom." "Koliko sam shvatio", rekoh, "na ostrvu još ima nekolicina bokononista, uprkos zakonima, uprkoskouuuki..." Nasmejao se. "Još niste ukopčali?" "Šta?" "I pored kouuuke svako na San Lorencu je usrdni bokononist."

78. ČELIČNI OBRUČ

"Kad su pre mnogo godina Bokonon i Mek Kejb zavladali ovom bednom zemljom", reče DžulijanKasl, "oterali su sveštenike. A onda je Bokonon, cinično i zabave radi, izmislio novu religiju." "Znam", rekoh ja. "Pa, kad je postalo očevidno da nijedna reforma državne uprave ili privrede neće ljude učiniti mnogomanje bednim, religija je postala jedino realno oruđe nade. Istina je bila neprijatelj naroda jer jeistina bila tako užasna, te je Bokonon sebi stavio u zadatak da ljude snabdeva sve boljim i boljimlažima." "Kako je stavljen van zakona?" "To je bila njegova ideja. Zamolio je Mek Kejba da van zakona stavi i njega i njegovu religiju, kakobi religioznom životu naroda dao više podstreka, više arome. Uzgred budi rečeno, o tome je napisao ipesmicu." Kasl je citirao ovu pesmu koja ne postoji u Knjigama Bokononovim:

Rekao sam vladi zbogom Sa ovakvim razlogom: Stvarno dobra religija Biće uvek izdaja.

"Bokonon je takođe predložio kuku kao odgovarajuću kaznu za bokononiste", reče on. "To je nešto štoje video u odaji strave i užasa kod madam Tiso." Svirepo je namignuo. "I to je bilo podstreka radi." "Da li su mnogi umrli na kuki?" "Ne u početku, ne u početku. U početku je sve bilo kobajagi. Lukavo su širene glasine opogubljenjima, ali niko nije zaista poznavao nekog ko je tako umro. Mek Kejb se bogovski zabavljaokrvoločno preteći bokononistima - a to je bio svako. I Bokonon je otišao u ugodno skrovište u džungli", nastavio je Kasl, "gde je po ceo dan pisao ipropovedao i jeo đakonije koje su mu donosili njegovi učenici. Mek Kejb je organizovao nezaposlene, a to su u stvari bili svi, u velike hajke na Bokonona. Otprilike svakih šest meseci Mek Kejb bi pobedonosno objavio da je Bokonon opkoljen čeličnimobručem koji se nemilosrdno steže. A zatim bi vođe nemilosrdnog obruča morali da podnesu izveštaj potpuno ožalošćenom iapoplektičnom Mek Kejbu da je Bokonon učinio nemoguće. Utekao je, ispario, živi da bi propovedao još jedan dan. Čudo!"

79. KAKO JE OGRUBELA MEK KEJBOVA DUŠA

"Mek Kejb i Bokonon nisu uspeli da podignu ono što se smatra životnim standardom", reče Kasl."Istina je da je život kao i uvek bio kratak i surov i opak. Ali ljudi nisu morali mnogo da obraćaju pažnju na tu strašnu istinu. Kako je rasla živa legenda osurovom tiraninu u gradu i plemenitom svetom čoveku u džungli, tako je rasla i narodna sreća. Svi suimali puno radno vreme radeći kao glumci u predstavi koju razumeju, koju može da razume i da jojpljeska svaki živi čovek, ma gde da je." "Život je, znači, postao umetničko delo", zadivih se. "Jeste. Postojala je samo jedna poteškoća." "Oh?" "Drama je bila vrlo naporna za duše dva glavna glumca, Mek Kejba i Bokonona. Kao mladi ljudi,bili su veoma slični, obojica su bili pola Anđeli, pola gusari. No drama je zahtevala da Bokononova gusarska polovina i Mek Kejbova anđeoska polovina odumru.I Mek Kejb i Bokonon patnjom su platili užasnu cenu narodne sreće - Mek Kejb upoznavši patnjetiranina a Bokonon upoznavši patnje sveca. Obojica su, praktično, poludela." Kasl je zgrčio kažiprst svoje leve šake. "A onda su ljudi odistinski počeli da umiru na kouuuki." "Ali Bokonon nikad nije uhvaćen?" upitah. "Mek Kejb nije nikad toliko pošašaveo. Nikad nije uložio zaista ozbiljan trud u hvatanje Bokonona.To bi bilo lako." "Zašto ga nije uhvatio?" "Mek Kejb je uvek bio dovoljno pri čistoj svesti da shvati kako bez svetog čoveka protiv koga biratovao, on sam postaje besmislen. I 'Papa' Moncano to shvata." "Da li ljudi još umiru na kuki?" "To je neizbežna konačnost." "Hoću da kažem", rekoh, "da li 'Papa' zaista tako pogubljuje ljude?" "Pogubi po jednog svake dve godine - kako se kaže, tek da podstakne vatru." Uzdahnuo je, pogledavšivečernje nebo. "Radi, radi, radi." "Molim?" "To kažemo mi bokononisti", reče, "kada osetimo da se događaju mnoge tajanstvene stvari." "I vi ste", bio sam zapanjen, "bokononist?" Pogledao me prodorno. "Vi takode. To ćete već saznati."

80. PABIRČENJE PO VODOPADU

Anđela i Njutn bili su s Džulijanom Kaslom i sa mnom na nadsvođenoj terasi. Pili smo koktele. OdFrenka i dalje ni glasa. Izgleda da su i Anđela i Njutn mogli prilično da popiju. Kasl mi je ispričao da su ga njegoviplejbojski dani koštali jednog bubrega, i da je stoga, silom prilika, na žalost, prisiljen da se drži sodavode. Pošto je u sebe sasula nekoliko pića, Anđela se požalila da je svet podvalio njenom ocu. "Dao jetako mnogo, a dali su mu tako malo." Navalio sam na nju za primerima svetske škrtosti i dobio nekoliko tačnih brojeva. "Kompanija za svelivničko-kovačke radove davala mu je nagradu od četrdeset pet dolara za svaki patent do kog bidošao u svom radu", reče ona. "To je nagrada za patente koliku su davali svakome u kompaniji." Sažaljenjem je odmahnula glavom. "Četrdeset pet dolara - a kad samo pomislite čemu su služili neki odtih patenata!" "Mhm", rekoh. "Pretpostavljam da je primao i platu?" "Najviše što je ikad zaradio bilo je dvadeset osam hiljada dolara godišnje." "Rekao bih da je to prilično dobro." Vrlo se nadurila. "Znate li koliko zaraduju filmske zvezde?" "Nekad poprilično." "Znate li da je doktor Brid zarađivao deset hiljada dolara godišnje više od oca?" "To je zaista bila nepravda." "Smučila mi se nepravda." Toliko se vriskavo uzrujala da sam promenio temu. Upitao sam Džulijana Kasla šta misli da se dogodilo sa slikom koju je bacio niz vodopad. "U podnožju je malo selo", reče mi. "Rekao bih pet ili deset koliba. Uzgred budi rečeno, to je rodnomesto 'Pape' Moncana. Vodopad se tu završava velikim kamenim koritom. Seljani imaju mrežu od bodljikave žice razapetu preko useka na ivici korita. Voda se kroz usek izlivau potok." "I mislite da je Njutnova slika sada u mreži?" upitah. "Ovo je siromašna zemlja - u slučaju da to niste zapazili", reče Kasl. "Ništa ne ostaje dugo u mreži.Mislim da se Njutnova slika sad već suši na suncu, zajedno s opuškom moje cigare. Četiri kvadratnestope impregniranog platna, četiri obrađene i užljebljene daščice na kojima je razapeto, uz tonekoliko ekserčića, i cigara. Sve u svemu, prilično dobar ulov za nekog sirotog siromaška." "Ponekad bih mogla da vrištim", reče Anđela, "kad razmišljam o tome koliko su plaćeni neki ljudi akoliko malo su platili ocu - a koliko mnogo je dao." Bila je na ivici napada plača. "Nemoj da plačeš", nežno zamoli Njutn. "Ponekad ne mogu da se oduprem", reče ona. "Uzmi svoj klarinet", navaljivao je Njutn. "On ti uvek pomogne." U prvi mah sam pomislio da je to prilično komičan predlog. Ali sam onda, po Anđelinoj reakciji,shvatio da je predlog ozbiljan i praktičan. "Kada sam ovakva", reče ona Kaslu i meni, "to je ponekad jedino što mi pomaže." No bila je suviše stidljiva da smesta ode po klarinet. Morali smo je moliti da svira, i morala je dapopije još dva pića. "Ona je zaista izvrsna", obećavao je mali Njutn.

"Voleo bih da vas čujem kako svirate", reče Kasl. "U redu", najzad reče Anđela, nesigurno ustajući. "U redu - sviraću." Kad više nije mogla da nas čuje, Njutn se izvinio u njeno ime. "Napatila se. Potreban joj je odmor." "Bila je bolesna?" upitah. "Muž je prema njoj opak kao đavo", reče Njutn. Objavi nam da mrzi lepog mladog Anđelinog muža,izuzetno uspešnog Harisona K. Konersa, direktora Fabri-tehnoa. "Gotovo nikad nije kod kuće - a kaddođe, pijan je i obično umrljan ružem za usne." "Po načinu na koji je pričala", rekoh, "mislio sam da je to vrlo srećan brak." Mali Njutn rastavi dlanove petnaestak centimetara i raširi prste. "Je l' vidiš macu? Je l' vidiškolevku?"

81. BELA NEVESTA ZA SINA KONDUKTERA SPAVAĆIHKOLA

Nisam znao šta će izići iz Anđelinog klarineta. Niko nije mogao da zamislii šta će iz njega izići. Očekivao sam nešto uvrnuto, ali nisam očekivao dubinu, žestinu, i gotovo bolesno nepodnošljivulepotu. Anđela je ovlažila i zagrejala pisak, ali nije odsvirala nijednu uvodnu notu. Oči su joj se zastaklile anjeni dugi, koščati prsti dokono su preletali preko nečujnih dirki. Zabrinuto sam iščekivao i setio sešta mi je ispričao Marvin Brid - da je Anđeli jedino bekstvo od turobnog života s ocem bila njenasoba, čija bi vrata zaključala, pa svirala uz pratnju ploča. Njutn je sad stavio ploču na veliki gramofon u sobi pored terase. Vratio se s omotom ploče, koji jepružio meni. Ploča se zvala Kuplerajski klavir. To je bila solo klavirska muzika Mida Luks Luisa. Pošto je Anđela da bi produbila trans pustila Luisa da odsvira prvu numeru ne pridružujući mu se,pročitao sam nešto od onoga što je na omotu pisalo o Luisu. "Rođen 1905. godine u Luisvilu, država Kentaki", čitao sam, "gospodin Luis se nije okrenuo muzicisve do svog šesnaestog rođendana, a instrument koji je tada dobio od oca bila je violina. Godinudana kasnije, mladi Luis je slučajno čuo Džimija Jensija kako svira klavir. 'To je bila', priseća seLuis, 'prava stvar'. Ubrzo", čitao sam, "Luis je učio da svira bugi-vugi, upijajući sve što je mogao odstarijeg Jensija, koji je sve do svoje smrti ostao bliski prijatelj i idol gospodina Luisa. Pošto jenjegov otac bio kondukter spavaćih kola", čitao sam dalje, "porodica Luis živela je u blizini pruge.Ubrzo je ritam vozova postao prirodan uzor za mladog Luisa i on je komponovao bugi-vugi solo,sada klasičan u svom žanru, koji je postao poznat kao 'Bluz razdrndanog voza'." Podigao sam pogled sa svog štiva. Završila se prva numera na ploči. Gramofonska igla je sadgrebuckala svoju sporu putanju preko praznine ka sledećoj. Druga numera, doznao sam s omota, bioje 'Zmajev bluz'. Mid Luks Luis odsvirao je samo četiri note - a onda se priključila Anđela Heniker.

Oči su joj bile zatvorene. Zapanjio sam se. Bila je veličanstvena.

Improvizovala je na osnovu muzike sina konduktera spavaćih kola; išla je od rasplinutog lirizma kahrapavoj požudi, ka piskavoj lakomislenosti uplašenog deteta, do heroinskog košmara. Njeni glisandi pričali su o raju i o paklu i o svemu što se nalazi između njih. Takva muzika od takve žene jedino može biti slučaj šizofrenije ili posednutosti demonom. Kosa mi se digla na glavi, kao da se Anđela s penom na usnama valja po podu nezaustavljivobrbljajući na tečnom vavilonskom. Kad je muzika prestala, uzviknuh Džulijanu Kaslu, koji je takođe bio duboko dirnut: "Bože moj -život! Ko može da shvati čak i jedan njegov minut?" "Ne pokušavajte", reče on. "Samo se pretvarajte da razumete." "To je - to je vrlo dobar savet." Bio sam ispražnjen. Kasl je citirao još jednu pesmu:

Tigar mora da lovi, Ptica mora da leti; Čovek mora da sedi i pita: "Zašto, zašto, zašto?" Tigar mora da spava, Ptica mora da sleti; Čovek mora sebi reći da je shvatio.

"Odakle je to?" upitao sam. "Odakle bi moglo biti ako ne iz Knjiga Bokononovih?" "Voleo bih da jednom vidim primerak." "Do njih je teško doći", reče Kasl. "Nisu štampani. Pravljeni su ručno. I, naravno, ne postoji neštokao potpun primerak, jer Bokonon dodaje stvari svakog dana." Mali Njutn je frknuo. "Religija!" "Izvinite?" reče Kasl. "Je l' vidiš macu?" upita Njutn. "Je l' vidiš kolevku?"

82. ZAMAKIBO

General-major Frenklin Heniker nije se pojavio na večeri. Telefonirao je i zahtevao da razgovara sa mnom i ni sa kim drugim. Rekao mi je da bdi pored'Papinog' kreveta; da 'Papa' umire u velikim bolovima. Frenk je zvučao uplašeno i usamljeno. "Slušajte", rekoh, "zašto se ja ne bih vratio u svoj hotel, pa se možemo sastati kasnije, kad prođe ovakriza?" "Ne, ne, ne. Samo vi ostanite tu! Želim da se nalazite tamo gde odmah mogu da dođem do vas!" Bio jeu panici da ću mu se izmigoljiti. Pošto nisam znao razlog njegovog interesovanja za mene i ja počehda se osećam upaničeno. "Možete li da mi date neku ideju zbog čega želite da me vidite?" upitah. "Ne preko telefona." "Nešto u vezi s vašim ocem?" "Nešto u vezi s vama." "Nešto što sam uradio?" "Nešto što ćete tek uraditi." S Frenkove strane veze čuo sam pijukanje u pozadini. Čuo sam otvaranje vrata, a muzika ksilofonadopirala je iz neke daljine. Muzika je opet bila 'U smiraj dana'. I onda su se vrata zatvorila pa višenisam mogao da čujem muziku. "Vrlo bih cenio ako biste mi dali neki mali nagoveštaj o onome što očekujete da uradim - tako bih sedonekle pripremio", rekoh. "Zamakibo." "Šta?" "To je bokononistička reč." "Ja ne znam nijednu bokononističku reč." "Je l' Džulijan Kasl tamo?" "Jeste." "Pitajte njega", reče Frenk. "Ja sad moram da idem." Spustio je slušalicu. I tako sam upitao Džulijana Kasla šta znači zamakibo. "Da li želite jednostavan odgovor ili potpun odgovor?" "Počnimo s jednostavnim." "Usud - neizbežna sudbina."

83. DOKTOR ŠLIHTER FON KENIGSVALD PRIBLIŽAVA SETAČKI IZJEDNAČAVANJA

"Rak", rekao je Džulijan Kasl za večerom, kad sam mu kazao da 'Papa' umire u bolovima. "Rak čega?" "Otprilike rak svega. Rekli ste da se na tribini srušio?" "Bogami jeste", reče Anđela. "To deluju lekovi", izjavi Kasl. "Sad je na tački kad su lekovi i bolovi uglavnom u ravnoteži. Jačadoza bi ga ubila." "Mislim da bih se ja ubio", promrmlja Njutn. Sedeo je na nekoj vrsti visoke stolice na sklapanje, kojuje nosio sa sobom kad je odlazio u goste. Bila je napravljena od aluminijumskih šipki i platna. "To jebolje od sedenja na rečniku, na atlasu i na telefonskom imeniku", rekao je kad ju je postavljao. "To je, naravno, ono što je uradio desetar Mek Kejb", reče Kasl. "Imenovao je svog domoupraviteljaza svog naslednika a onda se ubio pištoljem." "Takođe rak?" upitao sam. "Nisam siguran; ipak, mislim da nije bio. Moja je pretpostavka da ga je naprosto istrošilo neutrošenozlikovstvo. To je sve bilo pre mene." "Ovaj razgovor je zaista prava razbibriga", reče Anđela. "Mislim da će se svako složiti da je ovo bezbrižno doba", reče Kasl. "Pa", rekoh mu, "mislim da vi imate više razloga da budete bezbrižni nego većina, radeći sa svojimživotom to što radite." "Znate, jednom sam imao i jahtu." "Nisam vas shvatio." "Imati jahtu takođe je razlog da čovek bude bezbrižniji od većine." "Ako vi niste 'Papin' doktor", rekoh, "onda ko je?" "Član mog osoblja, doktor Šlihter fon Kenigsvald." "Nemac?" "Tako nekako. Četrnaest godina bio je u SS. Od toga je šest godina bio logorski lekar u Aušvicu." "Je l' to on otkajava grehe u Kući nade i milosrđa?" "Jeste", reče Kasl, "a ima i velikog uspeha spasavajući živote svud unaokolo." "Svaka mu čast." "Jeste. Ako nastavi sadašnjom brzinom, radeći danju i noću, broj ljudi koje će izlečiti izjednačiće sesa brojem ljudi koje je pustio da umru - 3010. godine." Eto još jednog člana mog karasa: doktora Šlihtera fon Kenigsvalda.

84. ZAMRAČENJE

Frenk još nije došao kući ni tri sata nakon večere. Džulijan Kasl se oprostio i vratio u Kuću nade imilosrđa u Džungli. Anđela i Njutn i ja sedeli smo na nadsvođenoj terasi. Pod nama su bila divna svetla Bolivara. Navrhu upravne zgrade aerodroma Moncano nalazio se veliki, osvetljeni krst. Polako ga je okretaomotor, opisujući pun krug električnom bogobojažljivošću. Bilo je i drugih obasjanih mesta na ostrvu, severno od nas. Planine su onemogućavale da ihneposredno vidimo, ali smo na nebu vedeli loptaste odsjaje njihovih svetlosti. Zamolio sam Stenlija,domoupravitelja Frenka Henikera da mi pokaže koji su izvori obasjanosti. Pokazivao ih je zdesna ulevo. "Kuća nade i milosrđa, 'Papina' palata i Isusova kasarna." "Isusova kasarna?" "Logor za obučavanje naših vojnika." "Nazvan po Isusu Hristu?" "Naravno. Zašto da ne?" Na severu je brzo rasla nova svetlosna lopta. Pre no što sam mogao da upitam šta je to, ukazala sekao farovi koji se uspinju uz greben. Farovi su išli prema nama. Pripadali su koloni. Kolona se sastojala od pet američkih vojnih kamiona. Mitraljesci su stajali uz mitraljeze nakrovovima kabina. Kolona se zaustavila na prilaznom putu za Frenkovu vilu. Vojnici su se odmahiskrcali. Počeli su da rade u parku, da kopaju zaklone i mitraljeska gnezda. Izašao sam s Frenkovimdomoupraviteljem da pitam oficira šta se to zbiva. "Naređeno nam je da štitimo sledećeg predsednika San Lorenca", reče oficir na ostrvskom narečju. "On sada nije ovde", obavestih ga. "Ja o tome ne znam ništa", reče on. "Naređeno mi je da se ovde ukopam. To je sve što znam." Ispričao sam Anđeli i Njutnu o ovome. "Mislite li da postoji stvarna opasnost?" upitala me je Anđela. "I ja sam ovde stranac", rekoh. U tom trenutku nestalo je struje. Ugasila su se sva električna svetla na San Iorencu.

85. GOMILA FOME

Frenkove sluge donele su lampe na gas; rekoše nam da su nestanci struje česti na San Lorencu, danema razloga za uzbudenje. Međutim, bilo mi je teško da se oslobodim nelagodnosti otkad je Frenkgovorio o mojoj zamakibo. Izazvao je u meni osećanje da je moja slobodna volja isto tako zanemarljiva kao i slobodna voljasvinje koja je dospela na čikašku klanicu. Ponovo sam se setio kamenog Anđela iz Ilijuma. I slušao sam vojnike napolju - njihov zveckavi, kloparavi, mrmljajući rad. Nisam mogao da se usredsredim na Anđelin i Njutnov razgovor, mada su načeli prilično zanimljivutemu. Ispričali su mi da je njihov otac imao identičnog brata blizanca. Nikada ga nisu upoznali. Zvaose Rudolf. Poslednje što su čuli o njemu bilo je da pravi muzičke kutije u Cirihu, u Švajcarskoj. "Otac jedva da ga je ikad pominjao", reče Anđela. "Otac jedva da je ikad pominjao bilo koga", izjavi Njutn. Postojala je takođe sestra starog, rekoše mi. Zvala se Silija. Odgajala je velike šnaucere na ostrvuŠelter, u državi Njujork. "Uvek nam je slala božićnu čestitku", reče Anđela. "Na kojoj bi bila slika džinovskog šnaucera", reče mali Njutn. "Baš je čudno kakvi postaju ljudi iz raznoraznih porodica", primeti Anđela. "To je vrlo dobro i istinito rečeno", složih se. Oprostio sam se od sjajnog društva i zapitaodomoupravitelja Stenlija postoji li možda negde u kući primerak Knjiga Bokononovih. Stenli se pretvarao da ne zna o čemu govorim. A zatim je progunđao da su Knjige Bokononove đubre.A zatim je podvukao da svako ko ih čita treba da umre na kuki. A zatim mi je doneo jedan primerak sFrenkovog noćnog stočića. To je bila predebela stvar, velika otprilike kao iscrpan rečnik. Bila je pisana rukom. Odvukao sam jeu svoju sobu, do svog komada sunđeraste gume na neobrađenom kamenu. Nije postojao registar pa je moje traganje za značenjima zamakibo-a bilo teško; te noći je, u stvari,bilo neplodno. Saznao sam neke stvari; no one jedva da su bile od ikakve pomoći. Na primer, doznao sam zabokononističku kosmogoniju, u kojoj Borasizi, Sunce, drži u zagrljaju Pabu, Mesec, i nada se da ćemu Pabu roditi ognjeno dete. Ali je jadna Pabu izrodila decu koja su bila hladna, koja nisu gorela; i Borasizi ih je sa gnušanjemodbacio. To su bile planete koje su na bezbednoj udaljenosti kružile oko svog groznog oca. Onda je i sama jadna Pabu bila oterana pa je otišla da živi sa svojim najmilijim detetom, a to je bilaZemlja. Zemlja je bila Pabuino miljenče pošto su na njoj živeli ljudi; i ljudi su gledali gore u nju ivoleli je i saučestvovali. A kakvo je bilo Bokononovo mišljenje o sopstvenoj kosmogoniji? "Foma! Laži!" pisao je. "Gomila fome!"

86. DVA MALA TERMOSA

Teško je poverovati da sam uopšte spavao, no mora biti da jesam - jer kako bih se inače obreoprobuđen učestalom lupnjavom i poplavom svetlosti? Na prvi tresak skotrljao sam se s kreveta i otrčao ka središtu kuće u beslovesnom zanosudobrovoljnog vatrogasca. Otkrih da strmoglavo jurim na Njutna i Anđelu koji su bežali iz kreveta. Zaustavili smo se u mestu, sa snebivanjem raščlanjujući košmarne zvuke oko nas, razaznavajući dadolaze od radija, od mašine za pranje sudova, od pumpe - što je sve bilo vraćeno u bučni životdolaskom struje. Sve troje smo se dovoljno razbudili da shvatimo kako u našem položaju ima humora, kako smo nazabavno ljudski način reagovali na situaciju koja je izgledala smrtonosna a to nije bila. I da bihpokazao kako gospodarim svojom varljivom sudbinom, ugasio sam radio. Svi smo se zakikotali. I svi smo se da bi spasli obraz nadmetali ko će se pokazati kao najbolji poznavalac ljudske prirode,kao osoba s najviše smisla za humor. Njutn je bio najbliži; ukazao mi je da u rukama držim svoj pasoš i novčanik i ručni sat. Nisam imaopojma šta li sam to, suočen sa smrću, dograbio - nisam ni znao da sam dograbio bilo šta. Razdragano sam uzvratio, zapitavši Anđelu i Njutna zbog čega oboje nose male termos boce,istovetno crveno-sive boce u koje mogu da stanu otprilike po tri šolje kafe. Za oboje je bila novost da noše takve termose. Zapanjili su se što im se oni nalaze u rukama. Objašnjavanja ih je poštedela nova lupnjava napolju. Odmah sam se uputio da vidim otkuda talupnjava; i s prkosom isto tako neosnovanim kao i prethodna panika pošao sam u istragu i napoljunašao Frenka Henikera kako petlja oko generatora postavljenog na kamion. Generator je bio novi izvor struje. Benzinski motor koji ga je pokretao praštao je i dimio se. Frenk jepokušavao da ga dovede u red. S njim je bila božanstvena Mona. Posmatrala ga je, kao i uvek, ozbiljno. "Čoveče, kakve vesti imam za tebe!" doviknuo mi je i krenuo ispred nas natrag u kuću. Anđela i Njutn su još bili u dnevnoj sobi ali su uspeli da se nekako, negde, otarase svojih neobičnihtermosa. Naravno, sadržina ovih termosa bili su delovi zaostavštine dr Feliksa Henikera, delovi vampeteramog karasa, iverke leda-devet. Frenk me je odveo u stranu. "Koliko ste se razbudili?" "Budan sam koliko sam ma kad i bio." "Nadam se da ste zaista potpuno budni pošto moramo odmah da porazgovaramo." "Počnite s pričom." "Hajde da se povučemo." Frenk reče Moni da se udobno smesti. "Ako nam budeš potrebna, zvaćemote." Topeći se gledao sam u Monu i razmišljao kako mi nikad niko nije bio potreban toliko kao ona.

87. IZGLED MOJE FACE

Što se tiče tog Frenklina Henikera - govor tog deteta zgrčenog lica zvučao je i bio uverljiv kaoplastična tubica. U vojsci sam čuo da kažu kako taj i taj govori kao čovek s papirpatim debelimcrevom. General Heniker bio je takav čovek. Siroti Frenk nije imao gotovo nikakvo iskustvo urazgovoru s bilo kim, budući da je detinjstvo proveo u potaji, kao tajni agent X-9. Sada mi je, želeći da bude srdačan i uverljiv, govorio ispraznosti, stvari kao: "Dopada mi se izgledvaše face!" i "Želim da govorimo kao muškarac s muškarcem!" I poveo me je dole, u ono što je zvao svojom 'jazbinom', kako bismo mogli da "...kažemo bubu-bob,pa nek bude šta bude." Tako smo niz stepenice usečene u steni sišli do prirodne pećine koja se nalazila ispod i izavodopada. Dole su bila dva stola za crtanje; tri bledunjave, ogoljene skandinavske stolice; polica ukojoj su bile poređane knjige o arhitekturi, knjige na nemačkom, francuskom, finskom, italijanskom,engleskom. Sve je osvetljavala električna svetlost, svetlost koja je pulsirala u ritmu dahtanja generatora. Najupadljivija stvar u pećini bile su slikarije naslikane na zidovima, naslikane s odvažnošću deteta izzabavišta, naslikane sirovom glinom, zemljom i ugljenim bojama prvobitnog čoveka. Nisam morao dapitam Frenka koliko su stare pećinske slikarije. Mogao sam da ih datiram prema njihovoj sadržini. Tonisu bile slike mamuta ili sabljozubih tigrova ili obredno falusnih pećinskih medveda. Slike su do u beskonačnost obradivale izgled Mone Amos Moncano kao devojčice. "Ovde... ovde je radio Monin otac?" upitah. "Tako je. On je bio Finac koji je projektovao Kuću nade i milosrđa u Džungli." "Znam." "Nisam vas ovde dole doveo da razgovaramo o tome." "Je li to nešto u vezi s vašim ocem?" "To je u vezi s vama." Frenk mi je stavio ruku na rame i pogledao me u oči. Učinak je bioporažavajući. Frenkova namera bila je da pobudi drugarstvo, no njegova glava mi je izgledala kaoneobična mala sova, zaslepljena svetlošću i nasađena na visok beli stub. "Možda je bolje da pređete na stvar." "Ne treba da obilazimo kao mačka oko vrele kaše", reče on. "Prilično dobro procenjujem karaktere,ako smem da kažem, i dopada mi se izgled vaše face." "Hvala." "Mislim da ćemo vi i ja da sviramo u iste gajde." "U to ne sumnjam." "Slagaćemo se kao petak i subota." Bio sam zahvalan kad mi je skinuo ruku s ramena. Uklopio je rastavljene prste na rukama kao zupcena zupčanicima. Pretpostavljam da je jedna ruka predstavljala njega a druga mene. "Potrebni smo jedan drugom." Mrdao je prstima da mi pokaže kako rade zupčanici. Neko vreme sam ćutao, mada je moj spoljašnji izgled delovao prijateljski. "Razumete šta hoću da kažem?" najzad me zapita Frenk. "Vi i ja - radićemo nešto zajedno?" "Tako je!" Frenk je pljesnuo rukama. "Vi ste svetski čovek, navikli ste na susrete s javnošću; a ja samčovek tehnike, navikao da radi iza kulisa, da pokreće stvari." "Otkud znate kakav sam čovek? Tek smo se upoznali."

"Vaše odelo, vaš način govora." Opet mi je stavio ruku na rame. "Dopada mi se izgled vaše face!" "To ste rekli." Frenk je bio van sebe, očekujući da ja dovršim njegovu misao, da to uradim oduševljeno, ali ja samjoš bio kao u magli. "Treba li to da razumem kao... kao da mi ovde nudite nekakav posao tu na SanLorencu?" Pljesnuo je dlanovima. Bio je oduševljen. "Tako je! Šta kažete na sto hiljada dolara godišnje?" "Mili Bože!" uzviknuo sam. "Šta treba da uradim?" "U stvari ništa. A svake noći pićete iz zlatnih pehara i jesti sa zlatnih tanjira i imaćete sopstvenupalatu." "Šta je posao?" "Da budete predsednik Republike San Lorenco."

88. ZAŠTO FRENK NE MOŽE DA BUDE PREDSEDNIK

"Ja? Predsednik?" Zabezeknuo sam se. "Ko bi drugi?" "Koješta!" "Nemojte da kažete ne dok o tome zaista ne razmislite." Frenk me je zabrinuto posmatrao. "Neću!" "Niste o tome zaista razmislili." "Dovoljno da znam koliko je to blesavo." Frenk je opet od prstiju napravio zupčanike. "Radićemo zajedno. Sve vreme ću biti iza vas." "Fino. Pa ako mene ukokaju spreda i vas će." "Ukokaju?" "Upucaju! Ubiju!" Frenku ništa ne beše jasno. "Zašto bi pucali na vas?" "Da bi postao predsednik." Frenk je odmahnuo glavom. "Niko na San Lorencu ne želi da postane predsednik", obećavao mi je."To ne odobrava njihova religija." "To ne odobrava ni vaša religija? Mislio sam da ćete vi biti novi predsednik." "Ja...", reče, pa nije znao kako dalje. Kao da je ugledao sablast. "Šta vi?" upitah. Licem se okrenuo vodenom zidu koji je kao zavesa zastirao pećinu. "Zrelost, bar kako je ja shvatam",rekao mi je, "jeste poznavanje sopstvenih ograničenja." Po definiciji zrelosti nije se mnogo udaljio od Bokonona. "Zrelost je", kaže nam Bokonon, "gorkorazočarenje za koje nema leka, ukoliko ne kažemo da smeh leči sve." "Znam da imam ograničenja", nastavi Frenk. "To su ona ista ograničenja koja je imao moj otac." "Oh?" "Imam mnogo vrlo dobrih ideja, baš kao i moj otac", reče Frenk meni i vodopadu, "ali nije umeo sljudima, a ne umem ni ja."

89. DAFL

"Prihvatićete posao?" zabrinuto upita Frenk. "Neću", rekoh mu. "Poznajete li nekog ko bi možda želeo taj posao?" Frenk je bio klasičan prikaz onog što Bokononnaziva dafl. Bokononističko značenje dafla je kada se sudbina hiljada i hiljada Ijudi nađe u rukamaktupa. Ktup je dete koje je zalutalo u magli. Nasmejao sam se. "Je l' nešto smešno?" "Ne obraćajte pažnju na moj smeh", zamolio sam ga. "Kad je o njemu reč moja izopačenost jenadaleko poznata." "Da li se smejete meni?" Odmahnuo sam glavom. "Ne." "Časna reč?" "Časna reč." "Ljudi su mi se uvek podsmevali." "Mora da vam se to pričinjavalo." "Vikali su svašta za mnom. To mi se nije pričinjavalo." "Ljudi ponekad bivaju neprijatni i kad im to nije namera", napomenuh. Za to mu ne bih dao časnu reč. "Znate li šta su mi dovikivali?" "Ne." "Obično su za mnom vikali: 'Hej, X-9, kud' si krenuo?" "To ne izgleda tako strašno." "Tako su me zvali", reče Frenk, nadureno se prisećajući, "'Tajni agent X-9'." Nisam mu rekao da to već znam. "'Kud' si krenuo, X-9?'" oglasi se ponovo Frenk. Zamislio sam kako su ismevači morali izgledati,zamislio kako ih je sudbina na koncu zafrknula onim u šta ih je saterala. Pametnjakovići koji sudobacivali Frenku svakako su se udobno smestili na zatupljujućim poslovima u Kompaniji za svelivničko-kovačke radove, u Ilijumskoj električnoj centrali, u PTT-u... A ovde se, tako mi Boga, nalazi tajni agent X-9, general-major, i nudi mi da od mene stvori kralja... upećini čija je zavesa tropski vodopad. "Da sam se zaustavio i rekao im kud' sam krenuo zaista bi se iznenadili." "Znači, imali ste predosećanje da ćete dospeti ovamo?" Pitanje je bilo bokononističko. "Išao šam u Đžekovu radnju za modelare i kolekcionare", reče on, nimalo ne osetivši antiklimaks. "Oh." "Svi su oni znali da tamo odlazim, ali nisu znali šta se u stvari tamo događalo. Zaista bi se iznenadili- pogotovo devojke - da su otkrili šta se stvarno događalo. Devojke su mislile da nemam pojma odevojkama." "Šta se u stvari događalo?" "Svakog dana sam tucao Džekovu ženu. Eto zašto sam stalno spavao na časovima. Eto zašto nikadnisam ostvario sve svoje mogućnosti." Trgao se od ovih otužnih prisećanja. "Hajde, postanite predsednik San Lorenca. Sa svojimosobinama, to biste stvarno dobro obavljali. Molim vas?"

90. SAMO JEDNA ZAČKOLJICA

To doba noći i pećina i vodopad - i kameni andeo u Ilijumu... I 250 000 cigareta i 3000 litara pića i dve žene a onda bez žene... I nigde me nije očekivala ljubav... I mlak život mastilom ubrljanog škrabala... I Pabu, Mesec, i Borasizi, Sunce, i njihova deca... Sve su se stvari zaverile da oblikuju jedan kosmički vin-dit, jedno moćno otiskivanje kabokononizmu, ka verovanju da Bog upravlja mojim životom i da mi je On namenio neki posao. I ja sam se, u sebi, srunuo, što znači da sam se povinovao prividnim zahtevima svog vin-dita. U sebi sam pristao da postanem novi predsednik San Lorenca. Spolja gledano još sam bio na oprezu, sumnjičav. "Tu postoji neka začkoljica", htedoh da se osiguram. "Nema je." "Održaće se izbori?" "Nije ih nikad bilo. Samo ćemo objaviti ko je novi predsednik." "I niko se neće usprotiviti?" "Niko se ničemu ne protivi. Ne zanima ih. Baš ih briga." "Začkoljica mora da postoji!" "Pa, na neki način", priznade Frenk. "Znao sam!" Počeh da se povlačim od svog vin-dita. "Šta je to? U čemu je začkoljica?" "Pa, to u stvari nije začkoljica, jer ukoliko ne želite vi to ne morate da uradite. Mada je to dobraideja." "Da čujem tu veličanstvenu ideju." "Pa, ukoliko postanete predsednik, mislim da bi zaista trebalo da se oženite Monom. Ali ako neželite, ne morate. Vi ste gazda." "Uzela bi mene?" "Kad je htela mene, hteće i vas. Vi treba samo da je pitate." "Zašto bi rekla da?" "Knjige Bokononove proriču da će se ona udati za sledećeg predsednika San Lorenca", reče Frenk.

91. MONA

Frenk je doveo Monu u pećinu njenog oca i ostavio nas nasamo. U početku smo imali poteškoća s razgovorom. Bio sam stidljiv. Njena haljina bila je prozračna. Njena haljina bila je azurna. To je bila jednostavna haljina, blagoprevezana lakim gajtanom. Svemu ostalom konture je davala lično Mona. Dojke su joj kao narovi ilišta vam je već po volji, ali ponajviše - grudi mlade žene. Bila je gotovo bosa. Njeni nokti na nogama bili su prekrasno manikirani. Njene male sandale bile suzlatne. "Kako - kako ste?" upitao sam. Srce mi je lupalo. Krv mi je tutnjala u ušima. "Nije moguće pogrešiti", uveravala me je. Nisam znao da je to uobičajeni način pozdravljanja kojim se služe svi bokononisti kada sretnustidljivu osobu. Pa sam odvratio vatrenom diskusijom da li je moguće ili nije moguće pogrešiti. "Bože moj, nemate vi pojma koliko sam grešaka već napravio. Gledate svetskog šampiona upravljenju grešaka", izvalio sam - i tako dalje. "Znate li šta mi je Frenk malopre rekao?" "O meni?" "O svemu, a pogotovo o vama." "Rekao vam je da me možete imati ako želite." "Jeste." "To je tačno." "Ja... ja... ja..." "Da?" "Ne znam šta da kažem." "Boko-maru će pomoći", predložila je. "Šta?" "Skinite cipele", naredila je. I s najvećom gracioznošću skinula sandale. Ja sam svetski čovek, imao sam, prema računici koju sam jednom napravio, preko pedeset tri žene.Mogu reći da sam gledao žene kako se svlače na sve moguće načine. Gledao sam kako se zavesa dižeza svaku varijaciju poslednjeg čina. A ipak, jedina žena koja me je naterala da protiv svoje volje zaječim samo je skinula sandale. Pokušao sam da odvežem cipele. Nikad se jedan mladoženja nije gore pokazao. Skinuo sam jednucipelu, ali sam drugu čvrsto zavezao. Čvor mi je slomio nokat na palcu; najzad sam strgao cipelu,neodvezanu. Onda sam skinuo čarape. Mona je već sedela na podu, ispruženih nogu, oslonjena unazad na oble ruke, zabačene glave,zatvorenih očiju. Sad je od mene zavisilo da privedem kraju svoj prvi... svoj prvi... svoj prvi, velikiBože... Boko-maru.

92. PESNIK SLAVI SVOJ PRVI BOKO-MARU

Ovo nisu Bokononove reči. Moje su.

Milo prividenje. Nevidljiva izmaglice... Ja jesam - Moja duša - Priviđenje preduge čežnje za ljubavlju, Predugo usamljen: Hoću l' sresti drugu milu dušu? Dugo sam te Loše savetovao Gde se mogu Dve duše sastati. Moji tabani, moji tabani Moja duša, moja duša! Idi tamo, Mila dušo; Budi ljubljena. Mmmmmmmmmm.

93. KAKO ZAMALO DA IZGUBIM SVOJU MONU

"Da li ti je sada lakše da razgovaraš sa mnom?" raspitivala se Mona. "Kao da te poznajem hiljadu godina", priznadoh. Plakalo mi se. "Volim te, Mona." "Volim te." Rekla je to jednostavno. "Kakva je budala Frenk!" "Oh?" "Što se tebe odrekao." "Nije me voleo. Hteo je da se oženi sa mnom zato što je 'Papa' to želeo. On voli drugu." "Koju?" "Jednu ženu koju je poznavao u Ilijumu." Ta srećnica je morala biti žena vlasnika Džekove radnje za modelare i kolekcionare. "Rekao ti je?" "Noćas, kad mi je dao slobodu da bih se udala za tebe." "Mona?" "Da?" "Postoji... postoji li još neko u tvom životu?" Bila je zbunjena. "Mnogi", reče najzad. "Koje voliš?" "Ja volim svakoga." "Isto - isto koliko i mene?" "Da." Izgleda, nije imala predstavu da bi mi to moglo smetati. Ustao sam s poda, seo na stolicu ipočeo da navlačim čarape i cipele. "Pretpostavljam da ti... obavljaš... da radiš ono što smo upravo radili... sa drugim ljudima?" "Boko-maru?" "Boko-maru." "Naravno." "Ne želim da to odsad radiš s ma kim osim sa mnom", izjavio sam. Oči joj se napuniše suzama. Obožavala je svoj promiskuitet; razgnevila se što pokušavam da jenateram da se zastidi. "Ja usrećujem ljude. Ljubav je dobra, nije zla." "Kao tvoj suprug, želim svu tvoju ljubav za sebe." Piljila je u mene sve razrogačenijih očiju. "Zlo-dost!" "Šta mu to dođe?" "Zlo-dost!" uzviknula je. "Čovek koji želi nečiju sveukupnu ljubav. To je vrlo loše." "Kad je u pitanju brak, mislim da je to vrlo dobro. Mislim da je to jedina stvar." Još se nalazila na podu, a ja sam, ponovo u cipelama i čarapama, stajao. Osećao sam se vrlo visok,iako nisam vrlo visok; i osećao sam se vrlo snažan, iako nisam vrlo snažan; a pred sopstvenimglasom bio sam stranac pun poštovanja. Moj glas je posedovao metalni autoritet koji je bio novina. Dok sam nastavljao da govorim tonom mehaničkog čekića, sinulo mi je šta se to zbiva, šta se većzbilo. Već sam počinjao da vladam. Rekao sam Moni da sam je video kako obavlja neku vrstu uspravnog boko-maru-a s pilotom natribini, ubrzo posle mog dolaska. "Više sa njim nećeš imati nikakve veze", rekoh joj. "Kako se zove?""Čak ni ne znam", prošaputala je. Sad je gledala u zemlju. "A šta je s mladim Filipom Kaslom?" "Misliš na boko-maru?"

"Mislim na sve i svašta. Koliko sam razumeo, odrasli ste zajedno." "Da." "Bokonon vas je oboje podučavao?" "Jeste." Zbog te uspomene ponovo je zablistala. "Pretpostavljam da ste prilično boko-maruirali u to vreme." "Oh, jesmo!" reče, sva srećna. "Ni njega više nećeš vidati. Je l' jasno?" "Nije." "Nije?" "Neću da se udam za zlo-dosta." Ustala je. "Zbogom." "Zbogom?" Bio sam smrvljen. "Bokonon nam kaže da je vrlo pogrešno ne voleti svakog podjednako. Šta kaže tvoja religija?" "Ne... nemam je." "Ja imam." Prestao sam s vladavinom. "Vidim da imaš", rekoh. "Zbogom, čoveče-bez-religije." Otišla je do kamenog stepeništa. "Mona..." Zaustavila se. "Da?" "Da li bih mogao da imam tvoju religiju, ako želim?" "Naravno." "Želim je." "Dobro. Volim te." "I ja tebe volim", uzdahnuo sam.

94. NAJVIŠA PLANINA

Tako sam se u zoru verio s najlepšom ženom na svetu. I pristao da postanem sledeći predsednik SanLorenca. 'Papa' još nije bio mrtav, i Frenk je smatrao da ukoliko bude moguće treba da dobijem 'Papin'blagoslov. Te smo se, kad je izašao Borasizi, Sunce, Frenk i ja odvezli do 'Papinog' zamka u džipukoji smo rekvirirali od trupa koje su čuvale sledećeg predsednika. Mona je ostala u Frenkovoj kući. Dao sam joj sveti poljubac, i zaspala je svetim snom. Frenk i ja smo se zaputili preko planina; kroz lugove divljeg kafinog drveća, a zdesna nam je biokitnjasti sunčev izlazak. Za vreme sunčevog izlaska upoznao sam kitu sličnu velelepnost najviše planine na ostrvu, PlanineMek Kejb. To je bila strahotna grbina, plavi kit, s neobičnim kamenom zabijenim u leđa kao vrhom.U skladu s kitom izraslina je mogla da bude okrajak prelomljenog harpuna, i toliko je izgledalo daona nema veze s ostalim delom planine da sam upitao Frenka jesu li je sagradili ljudi. Rekao mi je da je to prirodna formacija. Šta više, izjavio je da se, koliko je njemu poznato, nijedančovek nije popeo na vrh Planine Mek Kejb. "Ne izgleda mi tako težak uspon", primetio sam. Izuzevši izraslinu na vrhu, planina je predstavljalauspon nimalo nedostupniji od stepeništa gradske kuće. A sama izraslina je, bar iz daljine, izgledalapogodno opervažena nagibima i izbočinama. "Da li je sveta, ili nešto slično?" zapitao sam. "Možda je nekad bila. Ali otkad je Bokonona - nije." "Zašto se onda niko nije popeo?" "Niko do sada nije bio za to raspoložen." "Možda ću se ja popeti." "Samo napred. Niko vam ne brani." Vozili smo se ćuteći. "Šta je svetinja za bokononiste?" upitah malo kasnije. "Koliko mogu da vidim, to čak nije ni Bog." "Ništa?" "Samo jedno." Izneo sam nekoliko pretpostavki. "Okean? Sunce?" "Čovek", reče Frenk. "To je sve. Samo čovek."

95. VIDIM KUKU

Najzad smo stigli do zamka. Bio je nizak i crn i okrutan. Prastari topovi još su se izležavali na bedemima. Puzavica i ptičja gnezda začepili su puškarnice,ispuste na bedemima i otvore za strelce. Grudobran na severu bio je produžetak strmena monstruozne litice koja se strmoglavljivala dvestametara, pravo u mlako more. Postavljalo se pitanje koje se postavlja pred svim sličnim gomilama kamenja: kako je sićušni čovekpokrenuo tako veliko kamenje? I, kao sve slične gomile kamenja, ona sama davala je odgovor na topitanje. To ogromno kamenje pokrenuo je nemi užas. Zamak je sagrađen prema željama Tam-baue, Imperatora San Lorenca, pomahnitalog čoveka,odbeglog roba. Priča se da je Tam-bau nacrt za njega pronašao u dečjoj slikovnici. To mora da je bila grozovita knjiga. Baš pre no što smo stigli do vratnica palate drum nas je proveo ispod rustičnog slavolukanapravljenog od dva telefonska stuba spojena poprečnom gredom. Sa sredine grede visila je golema gvozdena kuka. Na kuku je bilo nabijeno obaveštenje. "Ova kuka", obznanjivalo je obaveštenje, "rezervisana je za Bokonona lično." Okrenuo sam se da ponovo pogledam kuku, i ta stvarčica od zašiljenog gvožđa poručila mi je da ćuzaista biti vladar, i da će moj narod cvetati. I laskao sam sebi da ću biti strog, pravedan i blag vladar, i da će moj narod cvetati. Fatamorgana. Opsena!

96. ZVONO, KNJIGA I PILE U KUTIJI ZA ŠEŠIRE

Frenk i ja nismo odmah mogli ući da vidimo 'Papu'. Dr Šlihter fon Kenigsvald, lekar na dužnosti,promrmljao je da ćemo morati da pričekamo oko pola sata. Tako smo Frenk i ja čekali u predsoblju 'Papinih' odaja, u sobi bez prozora. Soba je imala oko desetkvadratnih metara, nameštaj je predstavljalo nekoliko hrapavih klupa i sto za kartanje. Na stolu zakartanje nalazio se električni ventilator. Zidovi su bili od kamena. Nije bilo nikakvih slika, nikakvihukrasa po zidovima. Međutim, u zid su, oko dva metra iznad poda, bili uglavljeni gvozdeni prstenovi na razmacima od okometar i osamdeset. Zapitah Frenka da li je ova prostorija nekad bila mučionica. Rekao mi je da jeste, i da je poklopac šahta na kome sam stajao kapak podzemne ćelije. U predsoblju je bio nezainteresovani stražar. Tu se takođe nalazio hrišćanski sveštenik, spreman dase pobrine za 'Papine' duhovne potrebe čim se pojave. Imao je mesingano zvono za poslugu i kutiju zašešire u kojoj su bile izbušene rupe, i Bibliju, i kasapski nož - sve poređano na klupi pored njega. Rekao mi je da se u kutiji za šešire nalazi živo pile. Reče da je pile mirno jer ga je nahranio pilulamaza umirenje. Kao svi Sanlorenšani iznad dvadeset pete godine, izgledao je kao da mu je bar šezdeset. Rekao mi jeda se zove doktor Voks Humana, da je ime dobio po registru orgulja koji je udario njegovu majku kadje 1923. godine Katedrala San Lorenca razrušena dinamitom. Bez zazora mi je kazao da mu je otacnepoznat. Upitao sam ga koju hrišćansku veroispovest predstavlja, i otvoreno sam napomenuo da su pile ikasapski nož, u granicama mog shvatanja hrišćanstva, inovacije. "Za zvono", primetio sam, "mogu da shvatim kako se može zgodno uklopiti." Pokazalo se da je inteligentan čovek. Svoj doktorat - ponudio mi je da ga proverim - dobio je odBiblijskog univerziteta zapadne polulopte, u Litl Roku, u državi Arkanzas. Rekao mi je da je sUniverzitetom stupio u vezu preko oglasa iz časopisa Popular Mechanics. Reče da je devizauniverziteta postala i njegova lična, i da ona objašnjava pile i kasapski nož. Deviza univerziteta bilaje: UNESITE ŽIVOT U RELIGIJU! Reče da je brižljivo morao da opipava teren s hrišćanstvom pošto su katoličanstvo i protestantizamstavljeni van zakona zajedno s bokononizmom. "Pa ako pod tim uslovima treba da budem hrišćanin, moram smisliti mnoge nove stvari." "Ta ako tod sin uronima sleba da zudem tristanin, poram knisliti bnoge sove kvotari", reče on nanarečju. Dr Šlihter fon Kenigsvald je tada izašao iz 'Papinih' odaja, izgledao je vrlo nemački, vrlo umorno."Sad možete da vidite 'Papu'." "Pazićemo da ga ne zamorimo", obeća Frenk. "Ako možete da ga ubijete", reče fon Kenigsvald, "mislim da će vam biti zahvalan."

97. SMRDLJIVI HRIŠĆANIN

'Papa' Moncano i njegova nemilosrdna bolest ležali su u krevetu napravljenom od zlatnog čamca -krma, konopac za privezivanje, viljuške za vesla, i sve ostalo, a sve pozlaćeno. Njegov krevet je biočamac za spasavanje sa stare Bokononove škune, Damine cipelice; to je bio čamac za spasavanje kojije nekad davno doneo Bokonona i desetara Mek Kejba na San Lorenco. Zidovi sobe bili su beli. Ali je od 'Pape' zračio tako vreo i jasan bol da su zidovi izgledalizapljusnuti jarosnim crvenilom. Od struka nagore bio je neodeven, a njegov sjaktavi trbuh sav u čvorovima. Stomak mu je podrhtavaokao namreškano jedro. Oko vrata je nosio lanac na kome je visio cilindar veličine patrone sačme. Pretpostavljao sam da jesadržina cilindra neka čudotvorna amajlija. Pogrešio sam. Sadržina ja bila iver leda-devet. 'Papa' je jedva govorio. Zubi su mu cvokotali i disao je nekontrolisano. Izmučena 'Papina' glava ležala ja zavaljena na pramcu čamca. Monin ksilofon stajao je blizu kreveta. Očigledno je prethodne večeri muzikom pokušavala da umiri'Papu'. "'Papa'?" prošaputao je Frenk. "Zbogom", prodahta 'Papa', iskolačenih očiju koje više ne vide. "Doveo sam prijatelja." "Zbogom." "On će biti sledeći predsednik San Lorenca. Biće mnogo bolji predsednik nego što bih ja bio." "Led!" progrca 'Papa'. "Stalno traži led", reče fon Kenigsvald. "Kad donesemo - on ga neće." 'Papa' je zakolutao očima. Opustio je vrat i skinuo težinu tela s temena. Onda je ponovo savio vratunazad. "Nije važno", reče, "ko je predsednik..." Nije završio. Završio sam umesto njega. "San Lorenca?" "San Lorenca", složi se on. Uspeo je da se iskrivljeno nasmeši. "Nek' je sa srećom!" prokrklja. "Hvala, gospodine", rekoh ja. "Nije važno! Bokonon. Dovedite Bokonona." Pokušao sam da vešto odgovorim na ovo poslednje. Setio sam se kako zarad narodnog veselja trebauvek goniti a nikad ne uhvatiti Bokonona. "Ja ću ga uhvatiti." "Kažite mu..." Nagnuo sam se bliže kako bih čuo 'Papinu' poruku Bokononu. "Kažite mu da žalim što ga nisam ubio", reče 'Papa'. "Hoću." "Vi ga ubijte." "Razumem!" 'Papa' je dovoljno ovladao glasom da ovaj zazvuči zapovednički. "Stvarno ga ubijte!" Na to nisam ništa rekao. Nisam imao volje da ikoga ubijem. "On ljude podučava lažima i lažima i lažima. Ubijte ga i ljudima recite istinu." "Razumem!" "Vi i Heniker, vi ih podučavajte nauci." "Da, gospođine, hoćemo", obećao sam. "Nauka je magija koja deluje."

Ućutao je, opustio se, zatvorio oči. A onda je prošaputao: "Predsmrtni obred." Fon Kenigsvald je pozvao unutra dr Voks Humanu. Dr Humana je izvadio svoje umireno pile iz kutijeza šešire, spremajući se da obavi hrišćanski predsmrtni obred onako kako ga on razume. 'Papa' je otvorio oko. "Ne ti", iskezio se na dr Humanu. "Izlazi napolje!" "Molim, gospodine?" upita dr Humana. "Ja sam bokononističke vere", prošišta 'Papa'. "Vuci se napolje, ti smrdljivi hrišćanine."

98. PREDSMRTNI OBRED

Tako sam imao privilegiju da vidim predsmrtni obred bokononističke vere. Sve smo učinili ne bi li među vojnicima i poslugom našli nekog ko bi priznao da poznaje obred iobavio ga nad 'Papom'. Dobrovoljaca nije bilo. Nimalo iznenađujuće, kad su kuka i podzemna ćelijau blizini. Onda je dr fon Kenigsvald rekao da će on pokušati. Nikad ranije nije vršio obred, ali je stotinamaputa gledao Džulijana Kasla dok to radi. "Jeste li vi bokononist?" upitah ga. "Slažem se s jednom bokononističkom idejom. Slažem se da sve religije, uključujući bokononizam,nisu ništa drugo osim laži." "Da li vas kao naučnika uznemirava", raspitivao sam se, "što obavljate takav ritual?" "Ja sam vrlo loš naučnik. Učiniću ma šta da bi ljudskom biću bilo bolje, čak i ako to nije naučno.Nijedan naučnik dostojan tog imena neće reći ovakvu stvar." I popeo se u zlatni čamac kod 'Pape'. Seo je na krmu. Manjak prostora naterao ga je da pod jednuruku stavi zlatno kormilo. Nosio je sandale bez čarapa i skinuo ih. A onda je zavrnuo pokrivače podno kreveta, otkrivši 'Papina'bosa stopala. Prislonio je svoje tabane o 'Papine' tabane, zauzevši klasičan položaj za boko-maru.

99. POG TRORI MLATO

"Got mate mut", zapevao je fon Kenigsvald. "Pog trori mlato", odazva se 'Papa' Moncano. "Bog stvori blato", bilo je ono što su rekli; svaki na svom narečju. Ovde ću izostaviti narečja litanije."Bog postade usamljen", reče fon Kenigsvald. "Bog postade usamljen." "Te Bog reče grumenu blata: 'Sedi!'" "Te Bog reče grumenu blata: 'Sedi!'" "'Pogledaj šta sam sve napravio', reče Bog, 'bregove, more, nebo, zvezde'." "'Pogledaj šta sam sve napravio', reče Bog, 'bregove, more, nebo, zvezde'." "A ja sam bio grumen blata koji je seo i pogledao unaokolo." "A ja sam bio grumen blata koji je seo i pogledao unaokolo." "Srećan ja, srećno blato." "Srećan ja, srećno blato." Niz 'Papine' obraze lile su suze. "Ja, blato, seo sam i video da je Bog obavio dobar posao." "Ja, blato, seo sam i video da je Bog obavio dobar posao." "Lepo si to uradio, Bože!" "Lepo si to uradio, Bože!" reče 'Papa' svim srcem. "Niko osim tebe ne bi mogao to da uradi, Bože! Ja sigurno ne bih." "Niko osim tebe ne bi mogao to da uradi, Bože! Ja sigurno ne bih." "U poređenju s Tobom osećam se vrlo beznačajan." "U poređenju s Tobom osećam se vrlo beznačajan." "Jedini način na koji mogu da se osetim bar malo značajnim bio bi da mislim na svo ono blato koječak nije moglo ni da sedne i pogleda unaokolo." "Jedini način na koji mogu da se osetim bar malo značajnim bio bi da mislim na svo ono blato koječak nije moglo ni da sedne i pogleda unaokolo." "Ja sam dobio tako mnogo, a svo to blato dobilo je tako malo." "Ja sam dobio tako mnogo, a svo to blato dobilo je tako malo." "Hfala zi na pošasti!" uzviknu fon Kenivsvald. "Smala di na gotasti!" prošišta 'Papa'. Ono što su rekli bilo je: "Hvala ti na počasti!" "Sada će blato ponovo da legne i da spava." "Sada će blato ponovo da legne i da spava." "Kakve uspomene za blato!" "Kakve uspomene za blato!" "Kakve sam zanimljive vrste sedećeg blata susreo!" "Kakve sam zanimljive vrste sedećeg blata susreo!" "Volim sve što sam video!" "Volim sve što sam video!" "Laku noć." "Laku noć." "Sada ću otići u raj." "Sada ću otići u raj."

"Jedva čekam..." "Jedva čekam..." "Da zasigurno doznam šta je bio moj vampeter..." "Da zasigurno doznam šta je bio moj vampeter..." "I ko je bio u mom karasu..." "I ko je bio u mom karasu..." "I sve dobro što ga je naš karas učinio za Tebe." "I sve dobro što ga je naš karas učinio za Tebe." "Amin." "Amin."

100. ODE FRENK U PODZEMLJE

Ali 'Papa' nije umro i otišao u raj - ne tada. Upitao sam Frenka koji bi bio najbolji trenutak za objavumog uzdizanja na predsednički položaj. Nije bio od pomoći, nije imao nikakvih predloga; sve jeprepuštao meni. "Mislio sam da ćete me podržati", zamerio sam. "Kad je reč o tehničkim stvarima." Frenk je u tome bio određen. Nisam smeo da ugrožavam njegovintegritet tehničara; nisam smeo tražiti da napušta okvire svog posla. "Tako." "Nemam ništa protiv toga kako ćete postupati s ljudima. To je vaša odgovornost." Ova Frenkova iznenadna abdikacija od svega što ima veze s ljudima porazila me je i razljutila, irekoh mu, nameravajući da budem satiričan: "Da li biste onda hteli da mi kažete šta je, na čistotehničkom planu, planirano za ovaj dan nad danima?" Dobio sam strogo tehnički odgovor. "Popravka električne centrale i priređivanje vazduhoplovneegzibicije." "Dobro! Znači da će jadan od mojih prvih predsedničkih trijumfa biti vraćanje električne struje momnarodu." Frenk u tome nije video ništa smešno. Salutirao je. "Gospodine, pokušaću. Gospodine, za vas ću datisve od sebe. Ne mogu da garantujem koliko će potrajati dok opet ne dobijemo energiju." "To je ono što želim - energičnu zemlju." "Gospodine, daću sve od sebe." Frenk je opet salutirao. "A vazduhoplovna egzibicija?" upitao sam. "Šta je to?" Dobio sam još jedan udrvenčen odgovor. "Gospodine, danas popodne u jedan sat šest avionavazdušnih snaga San Lorenca proleteće pored ove palate i gađati mete u vodi. To je deo proslaveDana stotine mučenika za demokratiju. Takođe, američki ambasador namerava da baci venac umore." Tako sam, okvirno, odlučio da Frenk moju apoteozu najavi odmah nakon ceremonije s vencem ivazduhoplovne egzbicije. "Šta mislite o tome?" rekoh Frenku. "Gospodine, vi ste gazda." "Mislim da bi bilo bolje da imam spremljen govor", rekoh. "I trebalo bi da bude nekog polaganjazakletve, kako bi sve izgledalo dostojanstveno, zvanično." "Gospodine, vi ste gazda." Svaki put kad bi izgovorio ove reči izgledalo je da one dolaze iz sve većeudaljenosti, kao da Frenk silazi niz prečage merdevina u duboki bunar, dok sam ja primoran daostanem gore. I bolno shvatih kako moj pristanak da budem gazda daje Frenku slobodu da radi ono što najviše želi,da radi ono što je radio njegov otac: da prima počasti i materijalne udobnosti pri tom izbegavšiljudske odgovornosti. To je postigao silaskom u duhovnu podzemnu ćeliju.

101. KAO I MOJI PRETHODNICI, STAVLJAM BOKONONAVAN ZAKONA

Te sam svoj govor napisao u okrugloj, praznoj sobi u podnožju kule. Tu su bili sto i stolica. A govorkoji sam napisao bio je zaokrugljen i prazan, takođe jedva popunjen. Bio je pun nade. Bio je smeran. I otkrih da je nemoguće ne osloniti se na Boga. Nikad ranije nije mi bila potrebna takva podrška, testoga nikad nisam verovao da se takva podrška može dobiti. Sada sam otkrio da u nju moram da verujem - i verovao sam. Uz to će mi biti potrebna i pomoć naroda. Zatražio sam listu gostiju koji će prisustvovati svečanosti ivideo da nisu pozvani Džulijan Kasl i njegov sin. Poslao sam kurire da ih odmah pozovu, budući daoni o mom narodu znaju više od svih, izuzevši Bokonona. Što se tiče Bokonona: premišljao sam da li da ga zamolim da uđe u moju vladu, time pribavivši svom narodu neku vrstumilenijuma. I mislio sam da izdam naređenje da se odmah, sred velikog veselja, sruši ona odvratnakuka pred kapijom palate. A onda shvatih da milenijum mora da ponudi nešto više od svetog čoveka na moćnom položaju, da biza svakog takođe moralo da bude mnogo dobrih stvari za jelo, i prijatnih mesta na kojima bi sviživeli; i dobre škole i dobro zdravlje i dobra zabava za sve, i posla za sve koji ga žele - a Bokonon ija nismo bili u mogućnosti da sve to obezbedimo. Tako su dobro i zlo morali da ostanu razdvojeni; dobro u džungli a zlo u palati. Ono zabave što se utome našlo bilo je jedino što smo mogli da pružimo narodu. Neko je zakucao na vrata. Sluga mi je rekao da su gosti počeli da dolaze. Tako sam svoj govor stavio u džep i popeo se spiralnim stepenicama u svoju kulu. Došao sam donajvišeg tornja-osmatračnice svoga zamka, i posmatrao svoje goste, svoje sluge, svoju liticu i svojemlako more.

102. NEPRIJATELJI SLOBODE

Kad mislim na sve te ljude na mom najvišem tornju, mislim na Bokononov 'sto-i-devetnaesti kalipso',u kome nas poziva da zapevamo sa njim:

'Kuda je otišlo staro društvo? Čuo sam da kaže čovek pun sete. Tužnom čoveku šapnuh na uvo: Svi su otišli u nepovrate.'

Bili su prisutni ambasador Horlik Minton sa gospođom; H. Lou Krozbi, proizvodač bicikala injegova Hejzl; dr Džulijan Kasl, humanista i filantrop i njegov sin, Filip, pisac i kafedžija; mali NjutnHeniker, slikar, i njegova muzikalna sestra, gospođa Harisona K. Konersa: moja božanstvena Mona;general-major Frenklin Heniker; i dvadeset probranih sanlorenških birokrata i vojnih lica. Mrtvi - gotovo svi su sada mrtvi. Kao što nam kaže Bokonon: "Nikad nije greška reći zbogom." Na mojim osmatračnicama bio je hladan bife, zakuska krcata domaćim poslasticama: pečene pticepevačice u omotićima napravljenim od vlastitog plavo-zelenog perja; nežno ljubičaste krabepovađene iz ljuštura, samlevene, ispržene u kokosovom ulju pa vraćene u ljušture; tek izleglebarakude napunjene filom od banane; i kockasti zalogaji kuvanog albatrosa na nezačinjenimkomadićima proje. Rečeno mi je da je albatros ubijen baš sa kulice u kojoj se nalazio bife. Ponuđena su bila dva pića, obadva bez leda: pepsi-kola i domaći rum. Pepsi-kola je služena uplastičnim čašama s nožicom. Rum je služen u kokosovim ljuskama. Nisam bio u stanju da prepoznamslatkasti miris ruma, iako me je odnekud podsećao na dečaštvo. Frenk je mogao da mi kaže koji je to mirs. "Aceton." "Aceton?" "Koristi se za lepak kojim se lepe modeli aviona." Rum nisam pio. Ambasador Minton obavio je svojim kokosom prilično ambasadorskog, gurmanskog nazdravljanja,pretvarajući se da voli sve ljude i sva pića što ih okrepljuju. Ali ga nisam video da pije. Uzgred, sasobom je imao kofer kakav nikad ranije nisam video. Izgledao je kao kutija za veliku hornu, apokazalo se da sadrži memorijalni venac koji će biti bačen u more. Jedina osoba koju sam video kako pije rum bio je H. Lou Krozbi, koji očigledno nije ni imao čulomirisa. Dobro se zabavljao dok je sedeći na topu pio aceton iz svog kokosa, onemogućavajući prilazsvojom velikom zadnjicom. Posmatrao je more kroz ogroman japanski dogled. Posmatrao je metepostavljene na poigravajućim bovama ukotvljenim usred mora. Mete su bile od kartona izrezanog u obliku čoveka. Na njih će pucati i bacati bombe u okviru prikaza udarne sile šest aviona vazdušnih snaga SanLorenca. Svaka meta predstavljala je karikaturu neke stvarne ličnosti, a ime te ličnosti bilo je ispisano naprednjoj i na zadnjoj strani mete. Zapitao sam ko je karikaturista i doznao da je to bio dr Voks Humana, hrišćanski sveštenik. Stajao jetik do mene.

"Nisam znao da i za to imate dara." "Oh, da. Kad sam bio mladić bilo mi je vrlo teško da se odlučim šta da postanem." "Mislim da je vaš izbor bio onaj pravi." "Molio sam se za usmerenje Odozgo." "Dobili ste ga." H. Lou Krozbi je dodao dogled svojoj ženi. "Eno, najbliži, stari Džo Staljin, a odmah do njegaukotvljen je stari Fidel Kastro." "A eno starog Hitlera", kikotala se Hejzl, očarana. "A eno i starog Musolinija i nekog starogJapanca." "A eno starog Karla Marksa." "A eno starog kajzera Viljema, šlem sa šiljkom i sve ostalo", gugutala je Hejzl. "Nisam nikadočekivala da njega vidim ponovo." "A eno i starog Maoa. Vidiš starog Maoa?" "Al' će da se puši", reče Hejzl. "Al' će da se puši kako se nikad u životu nije pušio. Baš je to medenaideja." "Tamo dole u stvari imaju sve one koji su ikad bili neprijatelji slobode", izjavi H. Lou Krozbi.

103. LEKARSKO MIŠLJENJE O DEJSTVU ŠTRAJKA PISACA

Niko od gostiju nije znao da ću postati predsednik. Niko nije znao koliko je 'Papa' blizu smrti. Frenkje dao zvanično saopštenje da se 'Papa' udobno odmara, da 'Papa' svima želi sve najbolje. Redosled događaja, kako ih je najavio Frenk, bio je da ambasador Minton baci u more venac upočast Stotine mučenika; a onda će avioni gađati mete u moru; a onda će on, Frenk, reći nekoliko reči.Društvu nije rekao da ću i ja održati govor. Tako su se prema meni ponašali samo kao prema novinaru u poseti, i tu i tamo sam se upuštao unezlobivo velefolonstvo. "Zdravo, Kevo", rekoh Hejzl Krozbi. "Uu, pa to je moj mali!" Hejzl me parfimisano zagrlila, a svakom je rekla: "Ovaj mali je iz Indijane!" Otac i sin Kasl stajali su po strani od ostalog društva. Već dugo nisu bili dobrodošli u 'Papinu' palatu,i kopkalo ih je zbog čega su sada pozvani. Mladi Kasl me nazvao 'novinarskom zvezdom'. "Dobro jutro, novinarska zvezdo. Šta je novo u borbis rečima?" "Mogu ja vas da pitam to isto", odgovorih. "Razmišljam da li da proglasim generalni štrajk svih pisaca dok se čovečanstvo konačno ne urazumi.Hoćete li ga podržati?" "Imaju li pisci pravo na štrajk? To bi bilo kao kad bi policajci ili vatrogasci odbili da rade." "Ili profesori univerziteta." "Ili profesori univerziteta", složih se. Odmahnuo sam glavom. "Ne, ne verujem da bi mi savestdozvolila da podržim takav štrajk. Kad čovek postane pisac, mislim da preuzima svetu obavezu dastvara lepotu i prosvetljenje i olakšanje što brže može." "Jednostavno ne mogu a da ne razmišljam koliko bi se ljudi uzmenirili kad odjednom više ne bi bilonovih knjiga, novih pozorišnih komada, novih istorija, novih pesama..." "I koliko biste se vi ponosili kad bi ljudi počeli da umiru kao muve?" upitah. "Mislim da će pre umirati kao besni psi - režeći i ujedajući jedni druge i grizući sopstvene repove." Okrenuo sam se starijem Kaslu. "Gospodine, kako umire čovek koji je lišen utehe književnosti?" "Na jedan od dva načina", reče on, "od truljenja srca ili od atrofije nervnog sistema." "Pretpostavljam da nijedan nije vrlo ugodan", napomenuh. "Nije", reče stariji Kasl. "Tako vam Boga, nastavite obojica da pišete, molim vas!"

104. SULFATIJAZOL

Moja božanstvena Mona nije mi prilazila i nije me čežnjivim pogledima ohrabrivala da dođem donje. Postala je domaćica, predstavljajući Sanlorenšanima Anđelu i malog Njutna. Dok sad premišljam o suštini te devojke - prisećajući se njene ravnodušnosti prema 'Papinom'kolapsu, prema veridbi sa mnom - kolebam se između uzvišene i jevtine procene. Da li je ona predstavljala najuzvišeniji vid ženske produhovljenosti? Ili je bila anestetizirana, frigidna - u stvari hladna kao led, omamljena zavisnošću od ksilofona, kultalepote i boko-marua? Nikada neću saznati. Bokonon nam kaže:

Lažov je ko voli, Samog sebe laže. Kome istina je briga, Ljubavi nema - A slep je k'o ostriga!

Pretpostaviću da su moja uputstva jasna. Treba da pamtim svoju Monu kao uzvišenu. "Recite mi", obratio sam se, na Dan stotine mučenika za demokratiju, Filipu Kaslu, "jeste li danasrazgovarali sa svojim prijateljem i obožavaocem H. Lou Krozbijem?" "Nije me prepoznao u odelu i cipelama i s kravatom", odgovori mladi Kasl. "Već smo se lepoizrazgovarali o biciklima. Možda ćemo opet." Otkrio sam da to što Krozbi hoće da pravi bicikle na San Lorencu za mene više nije zabavno. Kaopoglavar ostrva veoma sam želeo fabriku bicikala. Iznenada se kod mene javilo poštovanje premaonome što H. Lou Krozbi predstavlja i može. "Šta mislite, kako bi stanovništvo San Lorenca primilo industrijalizaciju?" zapitao sam oca i sinaKasl. "Stanovništvo San Lorenca", reče mi otac, "zanimaju samo tri stvari: ribolov, polno opštenje ibokononizam." "Mislite li da bi mogli da se zainteresuju za progres?" "Imali su oni toga. Postoji samo jedan vid progresa koji ih zaista uzbuduje." "A koji?" "Električna gitara." Pozdravio sam se i opet pridružio Krozbijevima. Sa njima je bio Frenk Heniker, objašnjavao je ko je Bokonon i čemu se protivi. "On je protiv nauke." "Kako iko pri zdravoj pameti može biti protiv nauke?" upita Krozbi. "Da nije bilo penicilina ja bih sada bila mrtva", reče Hejzl. "A moja majka takođe." "Koliko je stara vaša majka?" raspitivao sam se. "Sto šest. Je l' da je to divno?" "Zaista jeste", složih se. "I ja bih sada bila udovica da nije leka koji su onda dali mome mužu", reče Hejzl. Morala je da pitamuža kako se lek zvao. "Dušo, kako se zove ono što ti je onda spaslo život?" "Sulfatijazol."

A ja sam napravio grešku što sam s poslužavnika koji su proneti uzeo sendvičić od albatrosa.

105. SREDSTVO ZA UBLAŽAVANJE BOLOVA

Tako se dogodilo - "Tako je bilo suđeno da se dogodi", rekao bi Bokonon - da mi albatrosovo mesotako burno ne prija da mi je pozlilo čim sam progutao prvi komad. Bio sam primoran da sesmandrljam niz spiralne kamene stepenice u potrazi za kupatilom. Poslužio sam se onim uz 'Papine'odaje. Dok sam se, donekle sebi olakšavši, vukao napolje, sreo me je dr Šlihter fon Kenigsvald koji jedolazio iz 'Papine' spavaće sobe. Izgledao je sumanuto i zgrabio me je za ruke povikavši: "Šta je to?Šta je to što je nosio oko vrata?" "Izvinite?" "Popio je! 'Papa' je popio nešto što je bilo u tom valjku - i sad je mrtav." Setio sam se cilindričnog valjka koji je 'Papa' nosio oko vrata, i napravio očiglednu pretpostavku onjegovoj sadržini. "Cijanid?" "Cijanid? Zar cijanid čoveka za sekund pretvori u cement?" "U cement?" "U mermer! U gvožđe! Nikad ranije nisam video tako ukočen leš. Udarite bilo gde po njemu, a onzazvuči kao drveni ksilofon! Da vidite!" Fon Kenigsvald me umuva u 'Papinu' spavaću sobu. U krevetu, u zlatnom čamcu, videla se odvratna stvar. 'Papa' je bio mrtav, ali nije bio telo za koje bise moglo reći: "Najzad počiva u miru." 'Papina' glava bila je zavaljena koliko god je moguće. Težina mu je počivala na temenu i na tabanima,dok je ostali deo njegovog tela pravio most čiji luk stremi tavanici. Imao je oblik prevrnute vangle. Bilo je očigledno da je umro od sadržine valjka koji mu je visio oko vrata. U jednoj ruci je držaovaljak a s valjka je bio skinut poklopac. A palac i kažiprst druge ruke nalazili su se između njegovihzuba, kao da su upravo ispustili komadić nečeg. Dr fon Kenigsvald izvadio je viljušku držača za veslo iz njenog ležišta na ivici pozlaćenog čamca.Lupnuo je 'Papu' po trbuhu čeličnom viljuškom i 'Papa' je stvarno zazvučao kao drveni ksilofon. A 'Papine' usne i nozdrve i očne jabučice bile su kao zastakljene plavičasto belim injem. Bog zna, ovaj sindrom sada više nije novost. Ali onda je svakako bio. 'Papa' Moncano bio je prvičovek u istoriji koji je umro od leda-devet. Zabeležio sam ovu činjenicu kakva god bila njena vrednost. "Zapisujte sve", kaže nam Bokonon. Ustvari ono što nam zapravo veli jeste da je istoriju jalovo bilo pisati, bilo čitati. "Kako bi se od ljudii žena moglo očekivati da u budućnosti izbegavaju pravljenje ozbiljnih grešaka ukoliko ne bipostojali tačni zapisi o prošlosti?" pita on ironično. Stoga, ponovo: 'Papa' Moncano bio je prvi čovek u istoriji koji je umro od leda-devet.

106. ŠTA IZGOVARAJU BOKONONISTI KAD IZVRŠAVAJUSAMOUBISTVO

Dr fon Kenigsvald, humanista u bilansu čijih dobročinstava Aušvic pravi strašan manjak, bio je drugikoji je umro od leda-devet. Govorio je o mrtvačkoj ukočenosti, o temi koju sam ja načeo. "Rigor mortis ne nastupa u sekundi", izjavio je. "Samo sam na trenutak bio okrenut ledima 'Papi'.Buncao je..." "O čemu?" upitah. "O bolovima, o ledu, o Moni - o svemu. A onda je 'Papa' rekao: 'Sada ću da uništim ceo svet'." "Šta je time hteo da kaže?" "To je ono što uvek izgovaraju bokononisti kad se spremaju da izvrše samoubistvo." Fon Kenigevaldode do lavora s vodom u nameri da opere ruke. "Kad sam se okrenuo da ga pogledam", reče mi doksu mu ruke bile nad vodom, "bio je mrtav - tvrd kao kip, baš takav kao što ga vidite. Prešao samprstima preko njegovih usana. Izgledale su tako neobično." Stavio je ruke u vodu. "Koja bi to hemikalija mogla da..." Pitanje je iščilelo. Fon Kenigsvald je digao ruke a s njima se digla i voda iz lavora. To više nije bila voda većpolulopta leda-devet. Fon Kenigsvald je vrhom jezika dotakao plavičasto belu zagonetku. Inje mu je procvetalo na usnama. Potpuno se zaledio, zaklatio, strovalio. Plavičasto bela polulopta se rasprsla. Komadići su odskakali po podu. Otišao sam do vrata i vikom potražio pomoć. Dotrčali su vojnici i sluge. Naredio sam im da u 'Papinu' sobu odmah dovedu Frenka i Njutna i Anđelu. Napokon sam video led-devet!

107. NAPARITE OČI!

Pustio sam troje dece dr Feliksa Henikera u spavaću sobu 'Pape' Moncana. Zatvorio sam vrata ileđima se naslonio na njih. Osećao sam se ogorčeno i veličanstveno. Znao sam šta je to led-devet.Često sam ga viđao u snu. Nije bilo nikakve sumnje da je Frenk dao 'Papi' led-devet. A izgledalo je sigurno da kad Frenk imaleda-devet za davanje, onda ga za davanje takođe imaju Njutn i Anđela. Pa sam zarežao na sve troje, pozvavši ih na odgovornost zbog čudovišnog zločinstva. Rekao sam imda je komedija završena, da znam sve o njima i ledu-devet. Pokušao sam da ih upozorim na to da jeled-devet sredstvo kojim može da se okonča život na zemlji. Bio sam toliko upečatljiv da nisu nipomislili da me pitaju otkud znam za led-devet. "Naparite oči!" rekoh. Pa, kao što nam kaže Bokonon: "Bog nikad u svom životu nije napisao dobar pozorišni komad." Sceniu 'Papinoj' sobi nisu nedostajali spektakularni problemi i rekviziti, a moj uvodni monolog bio je onajpravi. Ali je prvi odgovor Henikerovih upropastio svu veličanstvenost. Mali Njutn je povratio.

108. FRENK NAM KAZUJE ŠTA DA RADIMO

I onda nam se svima povraćalo. Njutn je svakako uradio ono što je trebalo. "Slažem se u potpunosti", rekoh Njutnu. Pa zarežah na Anđelu i Frenka: "Sad kad smo dobiliNjutnovo mišljenje, želeo bih da čujem šta vas dvoje imate da kažete." "Fuj", reče Anđela, zgrčivši se, plazeći jezik. Imala je zemljanu boju. "Da li su to i vaša osećanja?" upita Frenka. "'Fuj?' Da li to izjavljujete, generale?" Frenk je iskezio zube, a čvrsto ih stegao i kroz njih disao ubrzano i zviždukavo. "Kao pas", promrmlja mali Njutn, gledajući nadole u fon Kenigsvalda. "Kakav pas?" Njutn prošaputa svoj odgovor, a u šapatu jedva da je bilo daha. Ali je akustičnost sobe s kamenimzidovima bila takva da smo svi čuli šapat tako razgovetno kao što bismo čuli zvonjavu kristalnogzvona. "Na Badnje veče, kad je umro otac." Njutn je govorio sam sa sobom. A kad sam zatražio da mi ispriča o psu u noći kad je umro njegovotac, pogledao me je kao da sam mu upao u san. Smatrao me je nebitnim. Međutim, njegov brat i sestra spadali su u taj san. I u tom je košmaru razgovarao sa bratom; rekao jeFrenku: "Ti si mu to dao. Tako si dobio ovaj zgodan poslić, zar ne?" pitao je zapanjeni Njutn Frenka. "Šta si mu rekao - daimaš nešto bolje od hidrogenske bombe?" Frenk nije pokazivao da je čuo. Napeto je razgledao sobu, ništa ne propuštajući. Rastavio je zube ipustio ih da brzo škljocaju, trepćući uz svaki škljocaj. Boja mu se vraćata. Evo šta je rekao. "Slušajte, treba da pospremimo ovaj nered."

109. FRENK SE BRANI

"Generale", rekao sam Frenku, "to mora da je jedna od najubedljivijih izjava koje su ove godine daligeneral-majori. Kao moj tehnički savetnik, kako to predlažete da mi, kao što ste lepo rekli,'pospremimo ovaj nered'?" Frenk mi je dao jasan odgovor. Pucnuo je prstima. Video sam kako sebe odvaja od uzroka nereda;kako se, s rastućim ponosom i energijom, poistovećuje s prečišćavačima, spasiocima sveta, s onimakoji dovode stvari u red. "Metle, đubrovnike, lampe za lemljenje, rešo, kofe", naređivao je, pucketajući, pucketajući prstima. "Predlažete da za tela upotrebimo lampu za lemljenje " upitah. Frenk je sad već bio toliko nabijen tehničkim razmišljanjem da je gotovo stepovao uz muziku svojihprstiju. "Velike komade pometemo s poda, istopimo ih u kofi na rešou. Onda svaki kvadratnicentimetar poda pređemo lampom za lemljenje, za slučaj da ima mikroskopskih kristala. Šta ćemo stelima - i sa krevetom..." Morao je još malo da razmisli. "Pogrebna lomača!" uzviknuo je, odista zadovoljan sobom. "Daću da se pored kuke napravi moćnovelika pogrebna lomača, a tela i krevet ćemo izneti i baciti u nju." Pošao je, da naredi da se napravi lomača i da nabavi stvari koje su nam bile potrebne za čišćenjesobe. Anđela ga zaustavi. "Kako si mogao?" želela je da zna. Frenk joj se kruto nasmešio. "Sve će biti u redu." "Kako si mogao da ga daš čoveku kakav je 'Papa' Moncano?" upita ga Anđela. "Hajde da prvo pospremimo nered; onda možemo da razgovaramo." Anđela ga je držala za ruke i nije htela da ga pusti. "Kako si mogao!" Protresla ga je. Frenk je skinuo sestrine ruke sa sebe. Njegov ukočeni osmeh je nestao i Frenk za trenutak postadepodrugljivo opak - trenutak u kome joj je s najvećim mogućim prezirom rekao: "Ja sam sebi kupioposao, baš kao što si ti sebi kupila muža švalera, baš kao što je Njutn sebi kupio nedelju dana sruskom patuljicom na Kejp Kodu!" Kruti osmeh se vratio. Frenk je izašao; i zalupio je vratima.

110. ČETRNAESTA KNJIGA

"Ponekad pul-pah", kaže nam Bokonon, "nadmašuje moći ljudskog poimanja. Bokonon na jednommestu u Knjigama Bokononovim pul-pah prevodi kao 'oluja govana' a na drugom mestu kao 'gnevBožji'." Iz onoga što je Frenk rekao pre no što je zalupio vratima shvatio sam da Republika San Lorenco itroje Henikera nisu jedini koji poseduju led-devet. Očevidno ga imaju i Sjedinjene Američke Državei Savez Sovjetskih Socijalističkih Republika. Sjedinjene Države domogle su ga se preko Anđelinogmuža, čija je fabrika u Indijanapolisu, razumljivo, bila okružena električnom ogradom i ubilačkinastrojenim vučjacima. A Sovjetska Rusija domogla ga se preko Njutnove Zinkice, dražesne patuljiceiz ukrajinskog baleta. To nadmašuje moje poimanje. Pognuo sam glavu i zatvorio oči; i očekivao Frenkov povratak sa skromnim alatkama potrebnim da seočisti jedna spavaća soba - jedna spavaća soba među svim spavaćim sobama sveta, spavaća sobazagađena ledom-devet. Negde u tom ljubičasto-baršunastom zaboravu čuh kako mi Anđela nešto govori. Nije govorila usvoju odbranu. Branila je malog Njutna. "Njutn ga nije dao njoj. Ukrala ga je." Utvrdih da me objašnjenje ne zanima. "Čemu može da se nada čovečanstvo", razmišljao sam, "kad postoje ljudi kao Feliks Heniker kojidaju takve igračke kao što je led-devet deci tako kratkovidoj kao što su gotovi svi ljudi i žene?" I setio sam se Bokononove četrnaeste knjige, koju sam u potpunosti pročitao prethodne noći.Četrnaesta knjiga nosi naslov: 'Čemu može da se nada za ljudski rod na Zemlji razuman čovek,imajući u vidu iskustvo proteklih milion godina?' Ne traje dugo dok se pročita Četrnaesta knjiga. Ona se sastoji od jedne reči i od tačke. 'Evo je: "Ničemu."

111. PREKID

Frenk se vrationoseći metle i đubrovnike, lampu za lemljenje i rešo na gas, i dobru staru kofu igumene rukavice. Navukli smo rukavice kako ne bi zagadili ruke ledom-devet. Frenk je postavio rešo na ksilofonbožanstvene Mone a na sve to je stavio čestitu staru kofu. I sakupljali smo veće komade leda-devet s poda; i bacali smo ih u tu skromnu kofu; i oni su se topili.Postali su dobra stara, mila stara, čestita stara voda. Anđela i ja meli smo pod, a mali Njutn je ispod nameštaja tražio komadiće leda-devet koji su nammožda promakli. A Frenk je naše metenje pratio pročišćujućim plamenom lampe. Obuzelo nas je nedotupavno spokojstvo čistačica i nastojnika kad rade do kasno u noć. U zbrljanomsvetu bar smo mi dovodili u red svoj mali kutak. I začuh sebe kako razgovornim tonom molim Njutna i Anđelu i Frenka da mi ispričaju o Badnjojvečeri kad je stari umro, da mi ispričaju o psu. I s detinjastim uverenjem da će kad pospreme sve dovesti u red, Henikerovi mi ispričaše priču. Priča je glasila ovako: na to sudbonosno Badnje veče, Anđela je otišla u selo po svetiljke za jelku, a Njutn i Frenk su otišli ušetnju po usamljenoj zimskoj plaži, gde su naišli na velikog crnog labradorca. Pas je bio druželjubiv,kao svi labradori; i sledio je Frenka i Njutna do kuće. Feliks Heniker je bio mrtav - umro je u belojstolici od trske okrenutoj moru - dok su njegova deca bila odsutna. Celog dana stari je zadirkivaodecu nagoveštajima o ledu-devet, pokazivao im ga u bočici na čijoj je nalepnici bio nacrtao lobanju iukrštene kosti, i na čijoj je nalepnici bio napisao: "Opasno! Led-devet! Držati izvan domašaja vlage!"Celog dana stari je dosađivao deci ovakvim rečima, veselo izgovorenim: "Hajde, napregnite malosvoje mozgove. Rekao sam vam da mu je tačka topljenja 45,7 stepeni celzijusa, i rekao sam vam dase sastoji samo od vodonika i kiseonika. Šta to može biti? Razmislite malo! Ne plašite se da ćeteiščašiti mozgove. Neće se oni polomiti." "Uvek nam je govorio da napregnemo mozgove", reče Frenk, prisećajući se davnih vremena. "Digla sam ruke od naprezanja mozga već-se-više-ni-ne-sećam-koliko-mi-je-tad-bilo-godina",priznade Anđela, naslonivši se na metlu. "Nisam mogla čak ni da slušam kad bi govorio o nauci.Samo bih klimala glavom i pretvarala se da naprežem mozak, ali je taj jadni mozak, kad je reč onauci, mogao da se napregne taman koliko i stari pojas za čarape." Očigledno je da se, pre nego što je seo u svoju pletenu stolicu i umro, stari u kuhinji igrao lokvastihigara s vodom i loncima i šerpama i ledom-devet. Mora da je vodu pretvarao u led-devet pa ponovou vodu, jer su se svi lonci i šerpe nalazili na kuhinjskom stolu. Tu je bio i kuhinjski termometar, značimora biti da je stari merio temperaturu svega toga. Stari je nameravao samo malo da predahne u svojoj stolici, jer je u kuhinji ostavio priličan nered.Sastavni deo nereda bio je tiganj pun tvrdog leda-devet. Nesumnjivo je nameravao da ga istopi, dasvetske zalihe plavičasto bele materije ponovo svede na iver u boci - posle kratkog predaha. Ali, kao što nam kaže Bokonon: "Svaki čovek može da predahne, ali nijedan čovek ne zna koliko ćetrajati taj predah."

112. TORBICA NJUTNOVE MAJKE

"Trebalo je da znam da je mrtav onog trenutka kad sam ušla", reče Anđela, opet se naslonivši nametlu. "Ta pletena stolica uopšte se nije čula. Uvek je mrmorila, škriputala, kad god bi otac sedeo unjoj - čak i kad je spavao." Ali je Anđela pretpostavila da njen otac spava, i otišla je da ukrašava jelku. Njutn i Frenk su ušli sa psom. Otišli su u kuhinju da psu nađu nešto za jelo. Našli su starčeve lokve. Na podu je bilo vode, pa je mali Njutn uzeo krpu i obrisao je. Bacio je natopljenu krpu na kuhinjskisto. Tako se dogodilo da je krpa pala u tiganj u kome je bio led-devet. Frenk je mislio da se u tiganju nalazi neka glazura za kolače i pružio ga nadole Njutnu, kako bi Njutnupokazao do čega je dovela njegova nepažnja s krpom. Njutn je zgulio krpu s površine i otkrio da krpa ima neko neobično, metalno-zmijasto svojstvo, kao daje satkana od finih zlatnih niti. "Razlog zbog koga kažem 'satkana od zlatnih niti'," reče mali Njutn, tamo u 'Papinoj' spavaćoj sobi,"je taj što me je odmah podsetila na majčinu torbicu, na to kakva je torbica bila pod prstima." Anđela je sentimentalno objasnila da je, kad je bio dete, Njutn kao oči u glavi čuvao zlatnu torbicusvoje majke. Koliko sam shvatio, to je bila večernja torbica. "Bila mi je tako neobična pod rukom, nije ličila ni na šta što sam ikad dodirnuo", reče Njutn,istražujući svoju staru ljubav prema torbici. "Pitam se šta se dogodilo s njom." "Ja se pitam šta se dogodilo s mnogim stvarima", reče Anđela, Pitanje je odjekivalo kroz vreme -žalobno, izgubljeno. U svakom slučaju, ono što se dogodilo s krpom koja je pod prstima bila kao torbica jeste to da ju jeNjutn pružio psu, a pas ju je liznuo. I pas se ukočio, zaleđen. Njutn ode da ocu ispriča o ukočenom psu i otkri da se njegov otac takođe ukočio.

113. ISTORIJA

Najzad je naš posao u 'Papinoj' spavaćoj sobi bio obavljen. Ali, još je trebalo odneti tela do pogrebne lomače. Odlučili smo da se to obavi pompezno, da toodložimo dok ne bude završena svečanost u čast Stotine mučenika za demokratiju. Poslednja stvar koju smo uradili bila je da fon Kenigsvalda postavimo na noge, kako bismodekontaminirali mesto na kome je ležao. A onda smo ga, uspravljenog, sakrili u 'Papin' orman zaodela. Nisam baš načisto s tim zašto smo ga sakrili. Mislim da je to moralo biti zbog pojednostavljenjaprizora. A što se tiče Njutnove i Anđeline i Frenkove pripovesti o tome kako su na Badnje veče razdelilisvetske zalihe leda-devet, istanjila se kad su prešli na pojedinosti samog zločina, Henikerovi nisumogli da se sete da je ma kad neko rekao išta što bi opravdalo njihovo prisvajanje leda-devet kaolične stvari. Pričali su o tome šta je led-devet, sećajući se starčevih zagonetki za naprezanje mozga,ali se moral nije spominjao. "Ko je izvršio raspodelu?" ispitivao sam. Troje Henikera su tako izbrisali svoje uspomene na taj događaj da im je bilo teško da mi pruže čak itaj osnovni podatak. "Njutn nije", napokon reče Anđela, "U to sam sigurna." "Ili si to bila ti, ili ja", mozgao je Frenk duboko premišljajući. "Ti si sa kuhinjske police uzeo tri tegle za turšiju", reče Anđela. "Tek sledećeg dana nabavili smo trimala termosa." "Tako je", složi se Frenk. "A onda si ti uzela malj za razbijanje leda i istucala led-devet iz tiganja." "Tako je", reče Anđela. "Jesam. A onda je neko doneo pincetu iz kupatila." Njutn podiže ručicu. "Ja sam." Anđela i Njutn se zadiviše, sećajući se preduzimljivosti malog Njutna. "Ja sam pokupio iverke i stavio ih u tegle", pripovedao je Njutn. Nije se zamajavao s prikrivanjemkočopernosti koju je morao osećati. "Ljudi, a šta ste uradili s psom?" mlitavo sam zapitao. "Stavili smo ga u rernu", reče mi Frenk. "Samo se to moglo učiniti." "Istorija!" piše Bokonon. "Čitajte je i plačite!"

114. KAD OSETIH DA MI METAK PRODIRE U SRCE

Tako sam se opet popeo spiralnim stepenicama u svoju kulu; opet sam stigao do najviše osmatračnicesvoga zamka; i opet gledao svoje goste, svoje sluge, svoju liticu i svoje mlako more. Sa mnom su bili Henikeri. Zaključali smo 'Papina' vrata a među poslugom proširili glas da se 'Papa'mnogo bolje oseća. Sad su tamo pored kuke vojnici pravili pogrebnu lomaču. Nisu znali čemu je lomača namenjena. Tog dana su postojale mnoge i mnoge tajne. Radi, radi, radi. Smatrao sam da bi svečanost već mogla da počne, i rekoh Frenku da predloži ambasadoru HorlikuMintonu da održi svoj govor. Ambasador Horlik Minton prišao je, s memorijalnim vencem u kutiji, grudobranu okrenutom moru. Iodržao zadivljujući govor u čast Stotine mučenika za demokratiju. Ukazao je počast mrtvima,njihovoj zemlji i životu koji se za njih završio, izgovorivši 'Stotinu mučenika za demokratiju' naostrvskom narečju. Taj delić narečja zazvučao je skladno i lako sa njegovih usana. Ostatak njegovog govora bio je na engleskom. Sa sobom je imao napisani govor - pretpostavljam,visokoparan i nadmen. Ali kad je video da će govoriti tek nekolicini, i to uglavnom sunarodnicimaAmerikancima, odložio je formalni govor. Lak morski povetarac razbarušio je njegovu proređenu kosu. "Sada ću uraditi veoma neambasadorskustvar", izjavio je. "Sada ću vam reći šta zaista osećam." Možda je Minton udisao previše acetona, ili je možda imao predosećanje šta će se dogoditi sa svimaosim sa mnom. U svakom slučaju, održao je upadljivo bokononistički govor. "Prijatelji, sakupili smo se ovde", rekao je, "da odamo počast Ktotini tumenika da mehoplatiju,mrtvoj deci, mrtvoj sve do jednog, a sva su ubijena u ratu. Uobičajeno je da na dane kao ovaj takvuizgubljenu decu nazivati ljudima. Nisam u stanju da ih nazovem ljudima iz ovog jednostavnograzloga: u tom istom ratu u kome je umrlo Ktotinu tumenika da mehoplatiju umro je i moj sin. Moja duša zahteva da ne oplakujem čoveka već dete. Ne tvrdim da deca u ratu ne umiru kao i ljudi, kad moraju da umru. Na njihovu večnu slavu i na našuvečnu sramotu, ona jesu umirala kao ljudi, time omogućivši muževne proslave patriotskih praznika. Ali ona su i pored toga pobijena deca. I predlažem vam: ako želimo da odamo iskrenu poštu stotini izgubljene dece San Lorenca, najbolje ćebiti da provedemo dan prezirući ono što ih je pobilo; to jest, glupost i zlobu celokupnog ljudskogroda. Možda bismo, kad se prisećamo ratova, morali da svučemo naša odela i da se obojimo u plavo i daceo dan idemo četvoronoške, grokćući kao svinje. To bi svakako bilo prigodnije od uzvišenihgovorancija i prikazivanja zastava i dobro podmazanih topova. Nije mi namera da budem nezahvalan za lepu ratničku egzibiciju koju ćemo sada videti - a to ćesvakako biti uzbudljiva predstava..." Pogledao je sve nas u oči, a onda je vrlo tiho, kao uzgred, napomenuo: "I ja kažem ura za uzbudljiveegzibicije." Morali smo da načuljimo uši kako bismo čuli ono što je Minton zatim rekao. "Ali, ako je današnji dan zaista u počast stotine dece pobijene u ratu", reče, "da li je danas i dan zauzbudljive egzibicije? Odgovor glasi da, pod jednim uslovom: ako mi, koji proslavljamo, savesno i neumorno radimo na

smanjivanju gluposti i zlosti nas samih i celog ljudskog roda." Otvorio je zatvarače na kutiji za venac. "Da li vidite šta sam doneo?" upitao nas je. Otvorio je kutiju i pokazao nam skerletnu postavu i zlatni venac. Venac je bio od žice i veštačkihlovorovih listova, a sve je bilo obojeno zlatnom bojom. Venac je bio prevezan svilenom trakom prigušeno bele boje na kojoj je bilo naštampano PROPATRIA. Sada je Minton odrecitovao pesmu iz Zbirke s reke Spun Edgara Li Mastersa, pesmu koja jeSanlorenšanima u publici morala biti nerazumljiva - a, kad je reč o tome, i H. Lou Krozbiju injegovoj Hejzl, i Anđeli i Frenku.

Pao sam kao zrela voćka u bici kod Misionareve čuke Kad osetih da mi metak prodire u srce Poželeh da sam ostao kod kuće i otišao u zatvor Zbog krađe krmaka Karla Trenerija, Umesto što sam pobegao i stupio u vojsku. Okružni zatvor je hiljadu puta bolji Od ležanja pod ovom mermernom spodobom s krilima, Pod ovim granitnim postoljem Na kome su reči Pro Patria. Šta im to, uostalom, znači?

"Šta im to, uostalom, znači?" ponovi kao eho ambasador Horlik Minton. "To im znači 'Za domovinu'."A onda dodade još jednu rečenicu. Promrmljao je: "Bilo koju domovinu." "Ovaj venac što ga donosim dar je naroda jedne zemlje narodu druge. Nije važno koje su to zemlje.Mislite na narod... I na decu pobijenu u ratu... I na bilo koju domovinu. Mislite na mir. Mislite na bratsku ljubav. Mislite na obilje. Mislite na to kakav bi raj bio ovaj svet kad bi ljudi bili dobri i mudri. Koliko god ljudi bili glupi i zli, danas je divan dan", reče ambasador Horlik Minton. "Ja iz svegsrcaa i kao predstavnik miroljubivog naroda Sjedinjenih Američkih Država žalim što su Ktotinutumenika da mehoplatiju na ovaj lepi dan mrtvi." I s grudobrana je otisnuo venac niz vetar. Začulo se brujanje. Nailazilo je šest aviona vazdušnih snaga San Lorenca, klizeći nad mojim mlakimmorem. Spremali su se da pucaju u predstavnike onih koje je H. Lou Krozbi nazvao: "Svi oni koji suikad bili neprijatelji slobode."

115. TAKO SE DOGODILO

Otišli smo do grudobrana okrenutog moru da gledamo egzibiciju. Avioni nisu bili veći od zrnacacrnog bibera. Mogli smo da ih uočimo zato što se tako dogodilo da je jedan od njih ostavljao tragdima. Smatrali smo da je dim sastavni deo egzibicije. Tako se dogodilo da je H. Lou Krozbi, pored koga sam stajao, naizmence jeo albatrosa i pio domaćirum. Iz usta sjajnih od albatrosove masti ispuštao je zadah lepka za avionske modele. Vratila mi semoja skorašnja mučnina. Gutajući vazduh, ja sam se jedini povukao do grudobrana s kopnene strane. Između mene i ostalihnalazilo se dvadeset metara starih kamenih ploča. Video sam avione kako, niže od temelja zamka, doleću u niskom letu i da ću propustiti predstavu. Alisam od mučnine izgubio radoznalost. Okrenuo sam glavu ka njihovom sad već režećem nailasku.Upravo kad su njihovi mitraljezi počeli da štekću, iznenada se jedan avion, onaj sa tragom dima,pojavio u plamenu, s trbuhom nagore. Ponovo je ispao iz mog vidnog polja i odmah udario u stenu podno zamka. Bombe i gorivo sueksplodirali. Preostali avioni nastavili su da bruje, a njihovo bučanje svelo se na zujanje komarca. I onda se začu odronjavanje kamenja - i jedna velika kula 'Papinog' zamka strovali se, potkopana, umore. Svet na grudobranu s morske strane zapanjeno je gledao šupljinu na mestu gde se nalazila kula. Ondasam čuo kako se kamenje svih veličina odronjava u gotovo orkestriranom razgovoru. Razgovor je tekao vrlo brzo i uključivali su se novi glasovi. To su bili glasovi drvenih greda ipodupirača zamka koji su jadikovali što je njihovo breme postalo suviše teško. A onda je pukotina munjevito presekla grudobran tri metra od zgrčenih prstiju mojih nogu. Odvojila me je od moje sabraće. Zamak je ječao i iz glasa plakao. Ostali su shvatili opasnost. Svakog trenutka će se, zajedno sa tonama zidarije, izvrnuti nadole. Madaje pukotina bila široka samo trideset centimetara ljudi počeše da je preskaču herojskim skokovima. Jedino je moja samozadovoljna Mona jednostavno prekoračila pukotinu. Pukotina se škrgućući zatvorila; iskeženo se još više razjapila. U nakrivljenoj smrtonosnoj klopcinalazili su se još H. Lou Krozbi sa svojom Hejzl i ambasador Horlik Minton i njegova Kler. Filip Kasl i Frenk i ja pružili smo se preko ambisa da Krozbijeve prevučemo u bezbednost. Sad sunaše ruke bile preklinjujuće pružene ka Mintonovima. Lica su im bila bez izraza. Mogu samo da nagađam šta im je prolazilo kroz glavu. Moja pretpostavkaje da su razmišljali o dostojanstvu i, pre svega, o emocionalnom skladu. Panika nije bila njihov stil. Ne verujem ni da je samoubistvo bilo njihov stil. Ali, ubila ih je njihovauglađenost, jer se osuđeni polumesec zamka sada od nas udaljavao kao što se prekookeanski brodudaljava od doka. Izgleda da se slika krstarenja ukazala i krstarećim Mintonovima pošto su nam slabašno prijateljskimahnuli. Držali su se za ruke. Gledali su ka moru. Udaljiše se; onda u kataklizmičkom sunovratu nestadoše u dubini.

116. VELIČANSTVENO A-HUUUUM

Sada je iskrzani rub nepovrata bio na nekoliko centimetara od mojih zgrčenih nožnih prstiju.Pogledao sam nadole. Moje mlako more progutalo je sve. Tromi zastor prašine lebdeo je ka moru,jedini trag svega što se sručilo. Palata, koja je sad izgubila svoju masivnu masku ka moru, pozdravljala je sever osmehom gubavca,krezavim i krnjavim. Krnjatci su bili izlomljeni krajevi greda. Tik poda mnom zjapila je velika odaja.Ne sumnjajući ništa pod odaje zadirao je u prazninu kao odskočna daska. Na trenutak sam usnio da padam na odskočnu dasku kako bih se sa nje vinuo, kako sklapam ruke, kakosečem vazduh nadole u kao krv toplu večnost skokom od kog zastaje dah a čiji se pljusak nikad nećečuti. Iz tog sna me trgnu pelikanov krik iznad mene. Izgledalo je kao da me pita šta se dogodilo. "Pu-ti-vit?" upitao je. Svi pogledasmo nagore, u pticu, a onda jedni u druge. Prestravljeni, ustuknuli smo od ambisa. A kadsam sišao s kamene ploče koja me je držala, kamen je počeo da se klati. Nije bio nimalo stabilniji odklackalice. I sad je odklackao preko odskočne daske. Tresnuo je na platformu i u platformi provalio otvor. A iz otvora je krenuo nameštaj koji se jošnalazio u sobi ispod nas. Prvi je izleteo ksilofon, jureći na svojim točkićima. U ludoj trci sa skakutavom lampom za lemljenjeizlete stočić pored kreveta. Proganjajući ih izjurile su stolice. I negde u toj sobi ispod nas, daleko od pogleda, počelo je da se kreće nešto što se teško odlučivaloda krene. Milelo je kroz otvor. Najzad je pokazalo svoj zlatni pramac. To je bio čamac u kome je ležao mrtvi'Papa'. Dospeo je do završetka otvora. Pramac se nagnuo. Pretegao. Poleteo je nadole, prevrnuvši se. 'Papa' je ispao i padao sam za sebe. Zatvorio sam oči. Začuo se zvuk kao da se nežno zatvaraju vratnice velike kao nebesa, meko su se zaklopila velikavrata neba. To je bilo veličanstveno A-HUUUUM. Otvorio sam oči - a celo je more bilo led-devet. Vlažna, zelena zemlja bila je plavičasto-beli biser. Nebo se zamračilo. Borasizi, Sunce, postalo je bolešljivo žuta kugla, sićušna i okrutna. Nebo se prekrilo crvima. Crvi su bili tornada.

117. PRIBEŽIŠTE

Pogledao sam nebo, tamo gde se nalazila ptica. Ogromni crv ljubičastih ralja nalazio se tik nadmojom glavom. Zujao je kao roj pčela. Lelujao se. Opscenom peristaltikom uvlačio je vazduh. Mi, ljudi, razdvojili smo se; utekli s mojih porušenih osmatračnica; smandrljali se niz stepeništa nakopnenoj strani. Vikali su samo H. Lou Krozbi i njegova Hejzl. "Amerikanci! Amerikanci!" izvikivali su, kao datornada zanimaju velefoloni kojima pripadaju njihove žrtve. Nisam više video Krozbijeve. Sišli su drugim stepeništem. Njihovi usklici i zvukovi ostalih, dahtanjei trčanje, torokavo su dopirali do mene iz hodnika zamka. Moj jedini saputnik bila je mojabožanstvena Mona, koja me je bešumno pratila. Kad sam zastao, kliznula je pored mene i otvorila vrata predvorja 'Papinih' odaja. Zidovi i krovpredvorja nestali su. Ali, ostao je kameni pod. I u njegovom središtu kapak podzemne ćelije. Podcrvljivim nebom, pod treperavom ljubičastom svetlošću ralja tornada koji su želeli da nas pojedu,digao sam poklopac. Jednjak tamnice bio je opremljen gvozdenim prečagama. Zatvorio sam poklopac iznutra. Sišli smoniz gvozdene prečage. A na dnu lestvica otkrili smo državnu tajnu. 'Papa' Moncano je uredio da se tu za njega napraviudobno sklonište od bombi. Imalo je otvor za provetravanje čiji se ventilator pokretao pomoćubicikla koji se vozi u mestu. U jednom zidu nalazilo se udubljenje s cisternom za vodu. Voda je bilaslatkasta i mokra, još neokružena ledom-devet. Bio je tu i klozet s hemikalijama, i kratkotalasni radio,i narudžbeni katalog najveće američke robne kuće; bilo je tu sanduka s đakonijama, i pića, i sveća; atu su se nalazili i ukoričeni primerci časopisa National Geographic za dvadeset godina unazad. Tu je bio i komplet Knjiga Bokononovih. I bračni kreveti. Zapalio sam sveću. Otvorio sam konzervu Kembelove pileće supe s povrćem i stavio je na plinskirešo. I nasuo dve čaše ruma s Devičanskih Ostrva. Mona je sela na jedan krevet. Ja sam seo na drugi. "Sada ću reći nešto što mora da su muškarci ranije govorili ženama više puta", obavestih je."Međutim, ne verujem da su te reči ikad imale težinu koju imaju sada." "Oh?" Raširio sam ruke. "Stigli smo."

118. GVOZDENA NEVESTA I PODZEMNA ĆELIJA

Šesta knjiga Knjiga Bokononovih posvećena je bolu, s posebnim osvrtom na mučenja kojima ljudipodvrgavaju ljude. "Ako ikad budem morao da umrem na kuki", upozorava nas Bokonon, "očekujtevrlo ljudsko ponašanje." Zatim govori o istezaču i mengelama za palčeve i gvozdenoj nevesti i veglia i podzemnoj ćeliji. U svakom ćeš slučaju morati da zakukaš. Jedino u ćeliji dok umireš - razmišljaš. Tako je bilo i u mojoj i Moninoj kamenoj materici. Mogli smo bar da razmišljamo. A jedna od stvario kojima sam razmišljao bila je da materijalne udobnosti podzemne tamnice nimalo ne olakšavajuosnovnu činjenicu podzemnosti. Tokom našeg prvog dana i noći pod zemljom, tornada su mnogo puta u toku jednog časa drmalapoklopac našeg šahta. Svaki put bi pritisak u našoj jami iznenada opao i zvonilo bi nam u ušima ipucalo u glavama. Što se radija tiče - čule su se pucketave, šištave smetnje, i to je bilo sve. S kraja na kraj kratkotalasneskale nisam čuo nijednu reč, nijedan telegrafski pisak. Ukoliko je još postojao život, nije se služioradiom. Život to ni do dana današnjeg ne čini. Pretpostavio sam ovo: tornada su, rasipajući svuda otrovno plavičasto-belo inje leda-devet, ukomade raznela sve i svakog na površini zemlje. Sve što još živi ubrzo će umreti od žeđi - ili odgladi - ili od besa - ili od apatije. Okrenuo sam se Knjigama Bokononovim; još nedovoljno upoznat s njima verovao sam da negdesadrže duhovnu utehu. Prešao sam hitro preko upozorenja na naslovnoj stranici Prve knjige:

Nemoj biti budala! Odmah zatvori ovu knjigu! Tu nema ničeg osim fome!

Foma su, naravno, laži. A onda sam pročitao ovo: U početku Bog stvori zemlju i pogleda na nju u svojoj kosmičkoj usamljenosti. I reče Bog: "Hajde Mi da stvorimo od blata živa bića, tako da blato vidi šta smo napravili." I Bogstvori svako živo biće što se sada kreće, i jedno beše čovek. Jedino je blato u vidu čoveka moglo dagovori. Kad je blato u vidu čoveka selo, pogledalo unaokolo i progovorilo, Bog se primače bliže.Čovek zatrepta. "Šta je svrha svega ovog?" pristojno je zapitao. "Zar sve mora imati svrhu?" zapita Bog. "Naravno", reče čovek. "Onda tebi prepuštam da je smisliš za sve ovo", reče Bog. I ode. Pomislih da je to koještarija. "Naravno da je koještarija!" kaže Bokonon. I okrenuh se svojoj božanstvenoj Moni zarad mnogo uzvišenijih utešnih tajni. Dok sam kroz prostor koji je razdvajao naše krevete piljio u nju mogao sam da zamišljam kako se izanjenih čudesnih očiju kriju tajne stare koliko i Eva. Neću da zalazim u gnusnu seksualnu epizodu koja je usledila. Dovoljno je ako kažem da sam biogadan i zgađen. Devojka nije bila zainteresovana za produženje vrste bila joj je mrska i sama pomisao. Pre no što se

gušanje okončalo odala mi je priznanje, a i sam ga sebi odajem, što sam izmislio ceo taj neobični,mumlavi, oznojeni poduhvat pomoću koga se prave nova ljudska bića. Vraćao sam se u svoj krevet škrgućući zubima, pretpostavljajući da ona stvarno nema pojma o tomečemu služi vođenje ljubavi. Ali mi je tada, nežno, rekla: "Bilo bi vrlo tužno sada dobiti bebu. Slažešli se?" "Da", mračno sam se složio. "Pa, ako to nisi znao, ovako se prave bebe."

119. MONA MI ZAHVALJUJE

"Danas ću biti bugarski ministar prosvete", kaže nam Bokonon. "Sutra ću biti Jelena trojanska." Jasnoje kao suza šta misli: svako od nas mora biti to što jeste. I uglavnom sam dole u podzemnoj ćelijirazmišljao o tome - uz pomoć Knjiga Bokononovih. Bokonon me poziva da pevam sa njim:

Mi radimo, sladimo, radimo, sladimo, radimo, sladimo, radimo, Ono što moramo, blatnjavo moramo, blatnjavo moramo, blatnjavo moramo; Blatnjavo radimo, blatnjavo radimo, blatnjavo radimo, blatnjavo radimo, Dok nam se tela ne rasprsnu, tela ne rasprsnu, tela ne rasprsnu.

Izmislio sam propratnu melodiju i zviždukao je u pola glasa dok sam vozio bicikl koji pokrećeventilator koji nam je donosio vazduh, dobri stari vazduh. "Čovek udiše kiseonik a izdiše ugljen dioksid", doviknuo sam Moni. "Šta?" "Nauka." "Oh." "To je jedna od tajni života za čije je razumevanje čoveku bilo potrebno dugo vremena: životinjeudišu ono što biljke izdišu, i obrnuto." "Nisam znala." "Sad znaš." "Hvala." "Nema na čemu." Kada sam biciklom doveo našu atmosferu do miline i svežine, popeo sam se gvozdenim prečagamada pogledam kakvo je gore vreme. To sam radio nekoliko puta na dan. Tog dana, četvrtog, primetiosam kroz uski polumesec podignutog poklopca od šahta da se vreme donekle stabilizovalo. Stabilnost je bila podivljalo dinamična, jer su tornada bila mnogobrojna kao i pre, i tornada su ostalamnogo brojna do dana današnjeg. No njihove ralje nisu više škrgutale i proždirale zemlju. Ralje su seu svim pravcima diskretno povukle do visine od otprilike kilometra. A njihova se visina od trenutkado trenutka tako malo menjala; te San Lorenco kao da je bio zaštićen staklenim pokrivačem protivtornada. Pustili smo da produ još tri dana, osiguravši se da su tornada uistinu postala tako uzdržana kao štoizgledaju. A onda smo iz naše cisterne napunili čuturice i otišli na površinu. Vazduh je bio suv i vreo i mrtvački nepokretan. Jednom sam čuo predlog kako bi trebalo da upodručju umerene klime bude šest godišnjih doba a ne četiri: leto, jesen, zatvaranje, zima, otvaranje iproleće. I setih se toga dok sam se uspravljao pored našeg šahta, i zurio sam i slušao i mirisao. Nije bilo mirisa. Nije bilo kretanja. Svaki korak koji sam napravio šljunkasto bi škripnuo poplavičasto-belom inju. I svaki bi škriput glasno odzvanjao. Završilo se godišnje doba zatvaranja.Zemlja se čvrsto zatvorila.

Bila je zima, sada i zanavek. Pomagao sam svojoj Moni da izađe iz naše rupe. Upozorio sam je da ruke drži podalje od plavičasto-belog inja i da ih takođe drži podalje od usta. "Nikada smrt nije bila tako dostupna", rekoh joj. "Svešto treba da uradiš jeste da dodirneš tlo a onda svoje usne, i gotova si." Odmahnula je glavom i uzdahnula. "Vrlo rđava mati." "Šta?" "Majka Zemlja - ona više nije dobra majka." "Hej! Hej!" dozivao sam kroz ruševine palate. Zastrašujući vetrovi procepili su klisure u toj velikojhrpi kamenja. Mona i ja smo mlako tragali za preživelima - mlako jer nigde nismo osetili da imaživota. Nije preživeo čak ni grickavi pacov koji mrda njuškicom. Svod vratnica palate bio je jedini netaknut od svega što su napravili ljudi. Mona i ja smo otišli donjega. Na osnovi je belom bojom bio napisan bokononistički 'kalipso'. Slova su bila ravnomerna.Bila su sveža. To je bio dokaz da je još neko preživeo vetrove. To je bio ovaj 'kalipso':

Jednom, jednom mora doći kraj ovome ludom svetu, Sve što nam je pozajmio naš će Bog tad uzeti. Ako toga tužnog dana ružiš Boga i sudbu kletu, Samo napred, izruži ga. Smešiće se i glavom klimati.

120. OBAVEŠTENJE ZAINTERESOVANIMA

Setio sam se reklame za komplet dečjih knjiga koji se zvao Knjiga znanja. Na toj reklami su dečak idevojčica s puno poštovanja gledali u svog oca. "Tata", pitalo je jedno, "zašto je nebo plavo?"Odgovor se, po svoj prilici, mogao naći u Knjizi znanja. Da sam pored sebe imao tatu dok smo Mona i ja išli putem od palate, imao bih da mu postavimmnoga pitanja dok ga držim za ruku. "Tata, zašto je sve drveće slomljeno? Tata, zašto su sve pticemrtve? Tata, zbog čega je nebo tako kužno i crvljivo? Tata, zbog čega je more tako tvrdo i mirno?" Pade mi na pamet da sam ja pozvaniji od svih ljudskih bića da dam odgovore na ova teška pitanja,ukoliko uopšte postoje neka ljudska bića u životu. Za slučaj da nekog ima, znao sam u čemu je greška- kako i gde se pojavila. Pa šta? Pitao sam se gde bi mogli da se nalaze mrtvi. Mona i ja smo se odvažno udaljili oko dva kilometra odnaše podzemne ćelije a nismo videli nijedno mrtvo ljudsko biće. Ni upola nisam bio tako zainteresovan za žive, verovatno zato što sam tačno osetio da ću prvo moratida porazmislim o mnogim mrtvima. Nisam ugledao stubove dima mogućih logorskih vatri; ali bilo biih teško videti spram crvljivog horizonta. Pala mi je u oči jedna stvar: plavičasti oreol oko čudnog uzvišenja koje je bilo vrh grbe Planine MekKejb. Činilo se da me priziva i došao sam na smešnu, filmsku zamisao, da se s Monom uspnem na tajvrh. Ali čemu bi to služilo? Sada smo hodali po naborima u podnožju Planine Mek Kejb. A Mona se, naizgled besciljno, udaljilaod mene, sišla s puta i uspela se na jedan od nabora. Pošao sam za njom. Pridružio sam joj se na vrhu prevoja. Zaneto se zagledala nadole u široko, prirodno udubljenje. Nijeplakala. Mogla je i da plače. U tom udubljenju nalazile su se hiljade i hiljade mrtvih. Na usnama svakog pokojnika bilo jeplavičasto-belo inje leda-devet. Budući da leševi nisu bili razbacani i ispreturani, bilo je jasno da su se sakupili nakon povlačenjastrašnih vetrova. I budući da je svaki leš držao prst u ustima ili pokraj njih, shvatio sam da je svakolično došao na ovo melanholično mesto i onda se otrovao ledom-devet. Mnogi od muškaraca, žena, pa i dece nalazili su se u boko-maru položaju. Svi su bili licima okrenutika središtu udubljenja, kao da su gledaoci u amfiteatru. Mona i ja pogledasmo u žižu svih tih zamrznutih očiju, pogledasmo ka središtu udubljenja. Tu senalazila kružna čistina, mesto na koje je mogao stati jedan govornik. Mona i ja smo oprezno prilazili čistini, izbegavajući morbidne kipove. Na njoj smo našli velikikamen. A ispod velikog kamena nalazila se olovkom napisana poruka; glasila je ovako:

Obaveštenje zainteresovanima: ovi ljudi oko vas predstavljaju gotovo sve stanovnike San Lorencakoji su preživeli vetrove što su usledili zamrzavanju mora. Ti ljudi uhvatili su lažnog svetog čovekapo imenu Bokonon. Doveli su ga ovamo, postavili ga u sredinu i naredili mu da im tačno kaže šta jeto naumio Svemogući Bog, i šta oni sada da rade. Šarlatan im je rekao da Bog sigurno pokušava da ihpobije, verovatno zato što je s njima završio, a da oni treba da budu toliko vaspitani i umru. To su,kao što vidite, uradili. Poruku je potpisao Bokonon.

121. SPORO ODGOVARAM

"Kakav cinik", rekoh zapanjeno. Digao sam oči s poruke i pogledao unaokolo po udolini ispunjenojsmrću. "Je l' on negde ovde?" "Ne vidim ga", blago reče Mona. Nije bila ni potištena ni gnevna. U stvari, izgledala je kao da je naivici smeha. "Uvek je govorio da nikad neće postupati prema sopstvenim savetima, zato što zna da subezvredni." "Za njega bi bilo bolje da je ovde!" rekoh ogorčeno. "Pomisli na drskost tog čoveka - svim ovimljudima savetovao je da se ubiju!" Mona se sada nasmejala. Nikad je nisam čuo da se smeje. Njen smeh je bio zapanjujuće dubok ihrapav. "Tebi je to smešno?" Lenjo je podigla ruke. "Sve je to vrlo jednostavno, prosto tako. To za mnoge vrlo jednostavno rešavatolike stvari." Pa nastavi da šeta među okamenjenim hiljadama i dalje se smejući. Negde na pola puta uz padinuzastala je i okrenula se ka meni. Doviknula mi je odozgo: "Kad bi mogao, da li bi poželeo da neko odnjih ponovo oživi? Brzo mi odgovori. Nisi dovoljno brz sa svojim odgovorom", vragolasto mi je doviknula pošto je prošlo pola minuta. Jošse pomalo smejući prstom je dodirnula zemlju, uspravila se i prstom dodirnula usne i umrla. Da li sam plakao? Kažu da jesam. H. Lou Krozbi i njegova Hejzl i mali Njutn Heniker naišli su namene dok sam se teturao putem. Bili su u jednom bolivarskom taksiju koji je oluja poštedela. Pričalisu mi da sam plakao. Hejzl je takođe plakala, od radosti što sam živ. Nagovorili su me da uđem u taksi. Hejzl me obgrlila rukom. "Sad si s Kevom. Nema šta da brineš." Pustio sam da mi se glava isprazni. Zatvorio sam oči. S dubokim, idiotskim olakšanjem naslonih sena tu punačku, znojavu seosku ludu.

122. ŠVAJCARSKA PORODICA ROBINZON

Odveli su me do onoga što je ostalo od kuće Frenklina Henikera na vrhu vodopada. Ostatak jepredstavljala pećina ispod vodopada koja je postala neka vrsta igloa pod prozračnom, plavičaso-belom kupolom leda-devet. Domaćinstvo se sastojalo od Frenka, malog Njutna i Krozbijevih. Preživeli su u tamnici palate,mnogo plićoj i neprijatnijoj od podzemne ćelije. Napustili su je čim su se vetrovi smirili, dok smoMona i ja ostali još tri dana pod zemljom. Tako se dogodilo da zateknu čudotvorni taksi kako ih čeka pod svodom vratnica palate. Našli sukutiju bele boje i Frenk je na vratima taksija nacrtao bele zvezde, a na krovu ispisao velefolonskaslova: SAD. "A boju ste ostavili pod svodom", rekoh. "Otkud znate?" upita Krozbi. "Naišao je neko drugi i napisao pesmu." Nisam se odmah raspitivao kako su završili Anđela Heniker Koners i Filip i Džulijan Kasl, jer bihonda odmah morao da govorim o Moni. Još nisam bio spreman za to. Pogotovu nisam hteo da razgovaram o Moninoj smrti, jer su, dok smo se vozili taksijem, Krozbijevi imali Njutn izgledali tako nedolično veseli. Hejzl mi je odgonetnula veselost. "Čekajte dok vidite kako živimo. Imamo raznoraznih dobrih stvariza jelo. Kad god nam zatreba vode samo naložimo vatru i otopimo je. Švajcarska porodica Robinzon- tako smo sebe nazvali."

123. MIŠEVI I LJUDI

Usledilo je neobičnih šest meseci - šest meseci tokom kojih sam napisao ovu knjigu. Kad je našemalo društvo nazvala švajcarskom porodicom Robinzon Hejzl je govorila ispravno; jer, preživelismo oluju, bili smo izolovani, a život je odista postao vrlo jednostavan. Nije bio bez izvesnogvoltdiznijevskog šarma. Istina, nije preživela nijedna biljka ili životinja. Ali led-devet je očuvao svinje i krave i lanad istogove ptica i ribizle dok nismo bili spremni da ih otkravimo i skuvamo. Šta više, u ruševinamaBolivara postojale su tone konzervi za nažderavanje. A mi smo, izgleda, bili jedini preostali ljudi naSan Lorencu. Hrana nije predstavljala problem, a nisu ni odeća ili zaklon, pošto je vreme bilo ujednačeno suvo itromo i toplo. Naše zdravlje bilo je jednolično dobro. Očigledno su svi bacili takođe bili mrtvi - ilisu dremali. Prilagodili smo se tako zadovoljavajuće, tako uobraženo, da se niko nije začudio ili pobunio kad jeHejzl rekla: "Ima, međutim, jedna dobra stvar - nema komaraca." Sedela je na tronošcu, na čistini gde se nalazila Frenkova kuća. Ušivala je jednu za drugu trakecrvene, bele i plave tkanine. Poput Betsi Ros pravila je američku zastavu. Niko nije bio tolikoneuviđavan da joj ukaže na to da je crveno, u stvari, boja breskve, da je plavo gotovo drečavo zelenoa da su pedeset zvezdica koje je isekla više šestokrake Davidove zvezde nego američke petokrake. Njen muž koji je uvek bio prilično dobar kuvar, sad je ukrčkavao paprikaš u gvozdenom loncu naobližnjoj vatri od drva. On nam je sve kuvao; voleo je kuvanje. "Dobro izgleda, dobro miriše", prokomentarisao sam. Namignuo je. "Nemojte d'upucate kuvara. Daje sve od sebe." U pozadini ovog lagodnog razgovora bili su gnjavatorski ta-ta-ta i tit-tit-tit automatskog SOSodašiljača koji je napravio Frenk. I danju i noću je tražio pomoć. "Spasite naaše duuuše", intonirala je Hejzl dok je šila, pevušeći s odašiljačem, "spasite naašeduuuše." "Kako ide pisanje?" zapita me Hejzl. "Fino, Kevo, baš fino." "Kad ćeš nešto od toga da nam pokažeš?" "Kad bude gotovo, Kevo, kad bude gotovo." "Mnogi slavni pisci su iz Indijane." "Znam." "Pripadaš jednom dugom, dugom nizu." Osmehnula se s nadom. "Je l' knjiga smešna?" "Nadam se, Kevo." "Volim da se dobro nasmejem." "Znam da voliš." "Ovde svako ima neku specijalnost, nešto što daje ostalima. Ti pišeš knjige koje će nas nasmejati, aFrenk radi naučne stvari, a mali Njutn - on slika slike za sve nas, a ja šijem, a Louvi kuva." "'Kad je mnogo ruku, težak posao postaje lak'. Stara kineska poslovica." "Oni su u mnogo čemu bili pametni, ti Kinezi." "Da, neka žive u našem sećanju." "Sad bih volela da sam ih više proučavala." "Pa, to je teško, čak i u idealnim uslovima." "Sad bih volela da sam o svemu više učila."

"Svi mi, Kevo, žalimo za nečim." "Ne vredi plakati nad prolivenim mlekom." "Kevo, kao što je rekao pesnik: 'Od svih ljudskih i mišjih reči, najtužnije su: a moglo je da bude...'." "To je tako lepo, i tako istinito."

124. FRENKOVA FARMA MRAVA

Bilo mi je mrsko što vidim da Hejzl dovršava zastavu, jer me je uvukla u svoje smušene planovepovezane sa njom. Uobražavala je da sam se saglasio da tu šašavu stvar pobodem na vrh Planine MekKejb. "Da smo Lou i ja mlađi, sami bismo to uradili. Jedino što sada možemo jeste da tebi damo zastavu ida ti poželimo sve najbolje." "Kevo, pitam se da li je to zaista dobro mesto za zastavu." "Ima li neko drugo?" "Odoh da malo porazmislim." Izvinio sam se i sišao u pećinu da vidim čime se bavi Frenk. Nije se bavio ničim novim. Posmatrao je farmu mrava koju je sagradio. Iskopao je nekolikopreživelih mrava iz trodimenzionalnog sveta bolivarskih ruševina i dimenzije sveo na dve, smeštajućiprašinu i mrave između dve staklene ploče kao u sendvič. Mravi nisu ništa mogli da urade a da Frenkto ne zapazi i da o tome ne priča. Eksperiment je brzo razrešio misteriju kako mravi mogu da prežive u svetu bez vode. Koliko znamoni su jedini preživeli insekti, a to su postigli tako što su svojim telima pravili čvrstu klupčad okozrnaca leda-devet. U središtu bi proizveli dovoljno toplote, polovina bi pocrkala i proizvela jednukapljicu rose. Rosa je bila za piće. Leševi su bili za jelo. "Jedimo, pijmo i veselimo se jer sutra bićemo mrtvi", rekoh Frenku i njegovim malim kanibalima. Uvek je reagovao na isti način. Održao bi džandrljivo predavanje o svemu onom što bi ljudi mogli danauče od mrava. I moje reakcije bile su deo rituala. "Priroda je čudesna stvar, Frenk. Priroda je čudesna stvar." "Znaš li zbog čega mravi imaju toliko uspeha?" zapita me po hiljaditi put. "Oni sa-ra-đu-ju." "To je prokleto dobra reč - saradnja." "Ko ih je naučio kako da prave vodu?" "Ko je mene naučio kako da pravim vodu?" "Taj odgovor je blesav, i ti to znaš." "Izvini." "Nekad sam ozbiljno shvatao blesave odgovore. Sad sam to prevazišao." "Prekretnica." "Postao sam mnogo zreliji." "Prilično na račun čovečanstva." Mogao sam Frenku da govorim takve stvari, potpuno uveren da ihon neće čuti. "Nekad su ljudi bez po muke mogli da me foliraju jer nisam baš mnogo verovao u sebe." "Samo umanjivanje broja ljudi na Zemlji umnogome je pojednostavilo tvoje lične socijalneprobleme", napomenuh. Ponovo sam napominjao gluvom. "Ti meni reci, ti meni reci ko je ovim mravima pokazao kako da prave vodu", ponovo me je izazivao.Nekoliko puta sam izneo očiglednu pretpostavku da ih je tome naučio Bog. Iz tegobnog iskustva bilomi je poznato da on ovu teoriju neće ni da odbaci ni da prihvati. Jednostavno bi se sve više i višeljutio, opet i opet postavljao pitanje. Udaljih se od Frenka, baš kao što mi savetuju Knjige Bokononove. "Čuvaj se ćoveka koji se upinjeda bi nešto naučio, nauči to, pa otkrije da nije ništa mudriji no što je bio", kaže nam Bokonon. "Onubilački mrzi ljude koji su neznalice a svoje su neznanje stekli na lak način." Otišao sam da potražim našeg slikara, malog Njutna

125. TASMANIJANCI

Kad sam pronašao malog Njutna kako slika razriveni pejzaž četvrt milje daleko od pećine, on meupita da li bih ga odvezao do Bolivara da popljačka malo boja. On sam nije mogao da vozi. Nijemogao da dohvati papučice. Tako smo krenuli, a uz put sam ga upitao da li mu je preostalo i koliko seksualnih želja. Žalio sam zatim što ih ja uopšte nemam - ni snova te vrste, ničeg. "Nekad sam sanjao žene visoke pet, deset, petnaest metara", reče mi. "A sad? Ne mogu čak ni da sesetim kako je izgledala moja patuljica iz Ukrajine." Setio sam se nečeg što sam pročitao o tasmanijskim urođenicima, čija je navika da budu goli, a koji,kad su u sedamnaestom veku na njih naišli belci, nisu poznavali poljoprivredu, gajenje stoke, bilokakvu arhitekturu a verovatno ni vatru. U očima belaca toliko su zbog svog neznanja zasluživaliprezir, da su ih prvi naseljenici, koji su bili robijaši iz Engleske, lovili sporta radi. A urođenici sudokonali da je život toliko neprivlačan da su digli ruke od razmnožavanja. Sad ukazah Njutnu kako je slično beznađe i nas lišilo muškosti. Njutn je izneo pronicljivu opasku. "Pretpostavljam da su sva krevetska uzbuđenja imala više veze suzbuđenošću zbog produžavanja ljudske rase no što je bilo ko ikad pomišljao." "Naravno, kad bi se među nama nalazila žena koja može da rađa, to bi moglo radikalno da izmenisituaciju. Jadna stara Hejzl je davno prošla godine kad bi mogla da dobije makar mongoloidnogidiota." Njutn mi je otkrio da podosta zna o mongoloidnim idiotima. Jednom je pohadao specijalnu školu zaabnormalnu decu, i nekoliko njegovih školskih drugova bili su mongoloidi. "U našem razredunajbolje je pisala mongoloidna devojčica koja se zvala Mirna - mislim na krasnopis, ne na ono što bistvarno napisala. Bože, nisam na nju pomislio godinama." "Je l' to bila dobra škola?" "Sećam se jedino onoga što je stalno govorio direktor. Uvek se preko razglasne stanice dernjao nanas zbog nekog nereda koji smo napravili, i uvek je počinjao na isti način: 'Već mi se smučilo...'" "To dobro opisuje ono što osećam gotovo sve vreme." "Možda i treba to da osećaš." "Njutn, ti govoriš kao bokononist." "Zašto ne bih? Koliko mi je poznato, bokononizam je jedina religija koja uopšte spominje kepece." Kad nisam pisao onda bih skapavao nad Knjigama Bokononovim, ali mi je primedba o kepecimapromakla. Bio sam zahvalan Njutnu što mi je na nju skrenuo pažnju, jer taj citat u dva stiha sažimasurovu paradoksalnost bokononističke misli, razdiruću tugu neophodnosti laganja o stvarnosti irazdiruću tugu zbog nemoći da se o njoj laže. Kako se samo kepec, kepec, kepec šepuri i namiguje, Zna da je čovek velik kao ono što misli i očekuje!

126. SAMO SVIRAJ, NEŽNA MUZIKO

"Tako deprimirajuća religija!" uzviknuh. Usmerio sam naš razgovor u oblast Utopija, ka onome što jemoglo biti, ka onome što je trebalo da bude, ka onome što će tek biti, ako se svet bude otkravio. Ali je i Bokonon bio tamo, napisao je celu knjigu o Utopijama, Sedmu knjigu, koju je nazvao'Bokononova republika'. U toj se knjizi nalaze ovi grozoviti aforizmi:

Ruka koja snabdeva samoposluge vlada svetom. Hajde da našu Republiku otpočnemo lancem samoposluga, lancem bakalnica, lancem gasnih komora inacionalnom lutrijom. Posle toga možemo da napišemo naš Ustav.

Nazvah Bokonona majmunskim kopilanom, i ponovo promenih temu. Govorio sam o osmišljenimherojskim činovima pojedinaca. Posebno sam slavio način na koji su Džulijan Kasl i njegov sinodabrali da umru. Dok su harala tornada, pešice su se uputili ka Kući nade i milosrđa u Džungli da bipružili onoliko nade i milosrđa koliko mogu. A veličanstvenost sam video i u načinu na koji je umrlajadna Anđela. Sred ruševina Bolivara uzela je klarinet i odmah počela da svira, ne brinući se za to dali je pisak zagađen ledom-devet. "Samo sviraj, nežna muziko", promrmljah, suvog grla. "Pa, možda ćeš i ti naći neki zgodan način umiranja", reče Njutn. Rekao je bokononističku stvar. Izbrbljao sam svoj san o uspinjanju s nekim veličanstvenim simbolom na Planinu Mek Kejb da ga nanjoj pobodem. Za trenutak skinuh ruke s volana kako bih mu pokazao da su prazne, bez simbola. "Ališta bi, kog đavola, mogao da bude pravi simbol, Njutn? Koji đavo bi to mogao da bude?" Ponovosam zgrabio volan. "Evo ga, kraj sveta je tu; a evo mene, zamalo poslednjeg čoveka; a eno nje,najviše planine na vidiku. Sada znam šta je bila svrha mog karasa, Njutn. Radio je noću i danju,možda pola miliona godina da bi mene uspeo na onu planinu." Klimao sam glavom i gotovo zajecao."Ali šta bi, za ljubav Božiju, trebalo da se nalazi u mojim rukama?" Dok sam to pitao gledao sam, ne videći, kroz prozor kola, toliko sam bio slep da sam prešao prekopola milje dok nisam shvatio da sam pogledao u oči jednog starog Crnca, živog crnog čoveka koji jesedeo pored puta. A onda sam usporio. A onda sam stao. Pokrio sam oči rukama. "U čemu je stvar?" zapita Njutn. "Tamo, iza nas, video sam Bokonona."

127. KRAJ

Sedeo je na steni. Bio je bos. Po nogama mu se nahvatalo inje leda-devet. Jedina odeća mu je biobeli krevetski prekrivač s plavim ukrasima. Ukrasi su ispisivali Kaza Mona. U jednoj ruci držao je olovku. U drugoj papir. "Bokonone?" "Da?" "Mogu li da vas pitam šta mislite?" "Mladi čoveče, mislim na poslednju rečenicu za Knjige Bokononove. Došlo je vreme za poslednjurečenicu." "Ide li?" Slegnuo je ramenima i pružio mi list papira. Evo šta sam pročitao:

Da sam mlađi čovek napisao bih istoriju ljudske gluposti; i popeo bih se na vrh Planine Mek Kejb ilegao bih na leđa sa svojom istorijom za uzglavlje; i uzeo bih s tla komadić plavičasto-belog otrovašto od ljudi stvara kipove; i napravio bih od sebe stravično isceren kip koji leži na leđima i pokazujedugi nos Znate Već Kome.

kolevka za macu

Documents