kandila slobode

Кандила слободе(Ратна поезија 1912 - 1918)

Сакупио и приредио:

Драгољуб Јанојлић

КАНДИЛА СЛОБОДЕ(Ратна поезија 1912 – 1918)

Смедеревска Паланка

2014.

КАНДИЛА СЛОБОДЕ(Ратна поезија 1912 – 1918)

Сакупио и приредио:Драгољуб Јанојлић

Рецензија:Зорица Грујић Милојевић

Издавач:СТВАРНОСТ – Аранђеловацwww.stvarnost.rs

За издавача:мр Драган Тодоровић

Ликовно-графичка опрема:Милош Јанојлић

Фотографија на насловној страни:by alegri/alegriphotos.com

Штампа:„Дигитал дизајн“ д. о. о.

Тираж:300 примерака

Смедеревска Паланка, 2014.

(Ратна поезија 1912 - 1918)

3

ОТИСАК ДУШЕ

Ратна поезија рађала се у предасима великих и славних битака.Неки су „пропевали“ тек на бојишту, а да раније нису били свесни свог песничког дара. Овај зборник сабрао је највећим делом песничке ис-казе мање познатих аутора. Они су своје стихове посејали по многим часописима, најпре у онима који су излазили током ратних година, а потом и у публикацијама које су у руке читалаца стизале у периоду између два светска рата.

Песме дате у овом зборнику пружају обиље информација на основу којих је могуће схватити величину српске трагедије у оба Бал-канска и Првом светском рату. Било је песника који су детаљно опи-сивали битке и јунаке; њихове песме су данас драгоцен извор сазнања о људима који су, надахнути патриотизмом, храбро и по цену живота бранили своју земљу. Из тих песама „читамо“ њихова велика јуна-штва, бојне покличе, заветовања, поруке у самртном трену... Потомци многих и не слуте какви су хероји били њихови преци.

Ове песме откривају и оно што није увек улазило у ратне беле-шке: поред осталог, где је кога стигао метак и где данас почивају кости јунака који су се борили за српску слободу и част. Оне демантују рим-ску изреку „да у рату музе ћуте“. Музе српске ратне поезије оглашавале су се из ровова, са пропланака и ћувика, са тесних палуба бродова, из мемљивих кафана, са беспутица којима је у слободу и спас журио срп-ски војник. Неки од њих ће у ратној књижевности оставити најдубљи песнички отисак своје душе.

На војиштима настала је нова јуначка песма, која слави попри-шта хероизма и уздиже морал српског војника. Те песме, како у „Крф-ском забавнику“ записа Тодор Н. Манојловић, настале су непосредно из вреве, из судара догађаја, као што се варнице рађају из судара мета-ка и кремена. Из њих се наслућује грандиозни дух једне челичне епохе, херојски занос и зла коб народа.

О српском војнику, „тврдом на муци, трезвеном, скромном и гордом на своју расу“ - како у одушевљењу изрече славни Франше д' Епере - певали су Срби, Црногорци, Словенци, Руси, Италијани, Фран-цузи... Једног од њих Миодраг Ибровац ће упоредити са псалмопевцем Давидом са Вода Вавилонских. Рећи ће да ратни песник „оплакује бол свога народа и опева своју палу браћу“. Национална трагедија стала је у осећајно исписане строфе, то су епске фреске и записи о војницима у опанцима који су се срчано и храбро, како је писао „Екод д' Пари“, борили за спас цивилизације.

Драгиша Витошевић, проучавајући српско песништво с почет-ка XX века, упозориће да се оно најбоље може разумети и схватити

КАНДИЛА СЛОБОДЕ

4

„ако се чита у времену у коме је настало“, док ће Миодраг Павловић у предговору „Антологије српског песништва“ изнети занимљиво ис-куство о значају гласила и места где је песма објављена. „Није нам се ретко дешавало да смо песме које нисмо запазили у песничким збирка-ма открили тек када смо их поново налазили појединачно одштампане у часописима и листовимa... у случајном спрегу са осталом поезијом свога тренутка“ – нагласиће Павловић.

„Песме добијају сасвим друго осветљење када се ставе у време у којем су настале, од оног осветљења у којем смо навикли да их видимо“ – запажа Милорад Павић у есеју о делу Војислава Илића. Истина је – закључује Драгиша Витошевић – да се у великим песницима садрже и они мали. „Али, мали су често друкчији и у извесном смислу живопи-снији, ако не као ствараоци, оно као типови, чак као метафоре свога времена.“ Витошевић ће, такође, приметити „да су управо мали песни-ци, а не они знатни, прави представници 'духа доба', владајућих 'школа' и 'стилова'. Оно што је у већих песника прикривено, прерушено, у ових се јавља неулепшано и огољено.“

Овај зборник је у неку руку читанка у стиху са чијих страница исијава бурна историја српског народа. Гастон Башлар изрећи ће ми-сао: „Ах, колико би филозофи научили кад би пристали да читajу пе-снике.“ А колико би тек историчари научили кад би исчитали песме настале током Великог рата кад се, како у тексту с насловне стране „За-бавника“ од 15. септембра 1917. године, запажају Бранко Лазаревић и Божидар Пурић „борило и падало на све стране, а мало их је било да записују“.

Приређивач


5

Милутин Јовановић

ОТАЏБИНИ

Сви те ми волимо љубављу нечујном,Без вашарске ларме, тихо и предано,И никада ником неће бити знаноКаква верност тече нашом крви рујном.

Јер ми не умемо попут фарисеја,Да од срца свога правимо дућане; -Ми смо као шумом покривене стране,Пуне сочне траве и цветних алеја.

Волимо те ћутке, к’о пас господара,И све муке твоје снажно осећамо,Готови да крви кап последњу дамо;Ти си души нашој символ свих олтара.

И сваки наш дамар само за те бијеИ покреће живот што припада теби; -Ко нас не зна никад ни слутио не биКакав огањ наша мирна душа крије.

И тек оног дана, кад плаве висинеЗадрхтале буду од рике топова,Ти ћеш познат’ љубав верних ти синоваИ пробуђен огањ мирне душе њине.

Отаџбино, мајко, веруј силном веромУ синове твоје, ћутљиве и мрке;Веруј да за твоје, све часове гркеКрвавом ће они исплатити мером.


6

Милорад М. Петровић

РЕГРУТИ

Јутрос нас наше окитише сеје,Јесењим цвећем, орошеним сланом,Јутрос нас наше изљубише мајке,И испратише с надом прехрканом.

Очеви наши нису дома били,Да нас разуму, да их разумемо,Као и онда, кад су од нас пошли,Они су тамо, куда ми идемо.

Много је патње њином челу седом,Много је борбе за њихова плећа,Ал ми ћемо их одменити редомЈер ми смо њина одмена и срећа.

Грунуће море наше снаге младе, И остануће за потомство бајке,Ко смо, и шта смо, и какви смо били,И пропеваће нам и сеје и мајке.


135

ПЕСМЕ ВЕЛИКИХ ЈУНАКА

Обележавање једног периода српске историје кроз зборник рат-них песама „КАНДИЛА СЛОБОДЕ“, Драгољуб Јанојлић као да је осе-тио да време истиче, те се, за општељудско добро, несвакидашње, са посебним пијететом, потрудио да забораву отргне једно поетско све-дочанство, које се рађало из пепела борбе за своју отаџбину Србију у периоду Првог светског рата. Веома битно и најважније је што Јаној-лић у овом Зборнику објављује песме настале на самом попришту рата у предаху крвавих борби са бројнијим непријатељем, који из отаџбине Србије гони њен, српски, народ у нешто што се зове: једноумљем, по-низношћу, ропством, те „Кандила слободе“ дају истински отисак душе и НИКАД ВИШЕ. Тиме приређивач, успоставља културу сећања да се не заборави велико (не)време, велике жртве и рат који је потпуно променио слику планете, а Србија, од 1914 – 1918. губи милион и по најпрогресивнијег становништва.

„Хоће ли слобода умети да пева као што су сужњи певали о њој?“Бранко Миљковић

Са захвалношћу Драгољубу Јанојлићу у име свих којима је отето право на историју народа којем припадамо, у име оних „који песму нису разумели, слушају олују,“ у име наше и млађих генерација којима се историја понавља, у име оних који као да никада нису ни постојали, јер су сахрањивани у ратним олујама као безимени и на чије гробо-ве мајке нису никада одлазиле, јер им се траг изгубио без обележја, скрајпутнути, или, узорани и у пепео претварани, да их има свуда као сведочанство о једном древном народу, који је вечито био осуђиван на затртост, у име генерацијски заборављене историје. Драгољуб Ја-нојлић, годинама, уморан јадом, због небриге друштва за те изгинуле наше јунаке, борце и ратне инвалиде који прeживеше, прикупља, отр-же забораву оно што је стварано на самом ратишту, без увеличава-ња и патетике, оно највредније што је потекло спонтано из херојских груди, у име оних који су први пут пропевали и опробали се у песни-штву, у име оних који су песмом бодрили, будили емоције, позивали на истрајност и победу, у оптимизам, а слику са бојишта преносили ветру да их задене о олистале гране дрвећа, низ кањоне, низ гудуре Црне Горе и Албаније, поклањали своје првенце роси и сунцу да их окупају, оплачу, уздигну... А пут утабан умрлим јунацима кроз непро-ходе да се није могло залутати. На уснама и свести, са њима заувек, једна заједничка мисао остаје као синоним једног времена у којем су битисали: за мајку отаџбину, за кућни праг, за њиву, за породицу о којој, тамо далеко, мајка бригу брине. За оне које је метак омео у даљој


136

причи, препуштајући песму другима. О онима, који су са колена на ко-лено, освећујући друга, брата, комшију, настављали песмом да казују оно што он није стигао, казујући истину коју сви виде, која је ту, пред њима, која није измишљана и надограђивана. Онима, из чијих уста је куљнула истина, о онима који више неће запевати, који су песму пе-вали и причали очију широм отворених из којих се видео сав очај. За те очи које су тражиле, молиле, преклињале, да се не заборави. За очи којима се журило, јер још који тренутак и оне ће се, заувек угасити. За оне који нису стигли да проуче српску историју, „прескачући“ јед-но време умирања на најсвирепији начин, да се очува Србија, света отаџбина. Стога, песници из Зборника, стиче се утисак, не певају, већ се одупиру оном што ће доћи после њих: забораву. Није случајно што многи мајку стављају на пиједестал најморалнијег и најтврђег бића у овом временском суноврату.

Ј. С. Ивановић, у песми „Мајка,“ говори о мајци која је симбол свих српских мајки, која (је) „Јуначка је Српска мајка/ Била чврсте, вере, наде./ Српкиња је свагда знала/ Какав Србин треба роду/ Па је децу васпитала/ Да се боре за слободу./...Њина песма душу храни.“ Песмама су често, крваве битке, које долазе и пролазе, поредили са Косовским бојем, па Милун Јовановић, песмом „Визија на Косову,“ (Капетану Никодиму Рацићу) каже: „И замиру звуци танких српских труба/ Звуци који значе Васкрс и Свитање/.../ И док бол растрза њихне мушке груди/ И земљу натапа крв из свежих рана,/ Нечујно и тихо између њих блуди/ Косовка Девојка... Њена коса врана.“ верује да ће српска војска васкрснути и полетети у бој, у наручје своје Отаџбине. Милосав Јелић, песмом тврди да: „Доћ' ће опет дани насмејани/ Биће краја и јаду и тузи/ По пољу ће класат кукурузи/“... дакле, верују у боље, надају се и оптимизам сваког војника обасјава...

У правом тренутку „ниче“ Зборник, јер је српском народу био неопходан. Излази у тренутку када се српска породица разједињава, уситњава и брише, када свето огњиште више није свето, када се родна груда не воли као што су је волели наши преци, наши књижевници, када су се памтили и поштовали наши корени. Елем, морао се наћи појединац који ће бити кадар сакупити сву непоновљиву љубав према мајци отаџбини, а коју су отуђивали годинама они чији је интерес био лични, а никако општељудски, тако да су се генерацијски губиле успо-мене на оне који су нам стварали и очували отаџбину, а чијим смо пу-тем и ми морали срцем поћи са урођеном дужношћу. О тим јадним и црним данима, дубоким пијететом, Жарко Лазаревић, песмом „Завет,“ поноси се својом отаџбином, која се „пет векова“ од непријатеља бра-ни, војницима ратницима, те свима поручује: „Путниче издалека, пред овај Запис свети/ Стани и скини капу, па онда даље ступи./ За сваку стопу земље, пали су животи скупи... Пет је векова како крвави мир ту влада/...Сваки је бусен сведок, како умемо мрети/ За своју отаџбину“.


137

Велимир Ј. Рајић пркосно, песмом „На Васкрс“ поздравља, над разбоји-штем, „Васкрс и Велики Дан,“ чврсто верујући, поред невиђеног броја лешева, да ће слобода славом доћи. Изузетна песма која се и коинци-денцијом стапа са садашњим временом је песма Анке М. Тошић „Шест невиних жртава“ којом се осврће на тешке лажи које падају на њену отаџбину, која би требало да буде земља зверстава, земља убица, земља страдања и лажи. „Србијанци нису ту ни били/ Ал' ко ће се противити сили?!/ Пронађоше да су ипак криви“/... (зар није ово велики доказ да се Србима историја понавља?)

Овај Зборник је изузетно драгоцен доказ о једном невремену за српски народ, којем је претио заборав због незаинтересованости руко-водстава, а стизале су новије тематике, које су бивале вечито прече, јер су се прошле истине брзо заборављале и нису истицане као изузетно вредне и значајне за даљи опстанак. Све што није у корист новом дру-штвеном поретку и новим властима, рушило се, и на тај начин старо упућивало забораву. Свет око нас и наша Отаџбина није настала на-шим рођењем појединачно, већ се вековима чувала и градила уз много жртава. Постоје крајеви који нису регруте имали ни по двадесет година уназад, јер је тада најпродуктивнија генерација ратовима и смрћу из-брисана. Међутим, тај „заборав“ нам је веома био велики непријатељ. Наши крвави ратови нису смели да буду маргинализовани. Морали су нас научити да је мир на Балкану ништа друго, до прећутно крваво затишје, односно, да ће ратова бити, док буде и Срба на Балкану. Тако су све вредности наших предака полако заборављане.

Како не запазити младог јунака и његов лирски осврт на голог и босог српског војника, који чува част своје отаџбине, Милосава Јели-ћа? Песмом „Страхињи Дакићу“ записује, као у „кандила своје душе“ и проноси одлучност и борбеност, дичећи се сељаку-војнику, за којег су поробљивачи тврдили да од њега неће ни опанци остати: „Њих не реси диба и кадива/ Нити сјајне сабље аламанке/ Него гуња и шајка-ча сива / Пропали им прсти кроз опанке.“ Међутим, нове генерације, које су пристизале, очајнички су почеле да се стиде тих опанака, који су остајали по гудурама Албаније, њеним застрашујућим кањонима и планинама, које дотичу небо и које, још увек, крију велике тајне. На тај начин су рушили све споменике српске историје – доказе, што су, неоспорно је, наши корени и наше порекло. Да ли се смело заборавити нешто свето што је свима понос и императив: ко заборави своје корене и своју историју, са њим можете да радите шта год хоћете.

Стога је овај зборник, „Кандила слободе,“ општељудско сведо-чанство оних чија су уста и мозак, у тешкој голготи, пропевала, из чи-јих груди су покуљале реч и осећање, а срце преточило у песму. Можда по први пут и никада више, јер је сав пркос и сав гнев у тим самртним тренуцима, који се више неће њему никад поновити. Протерани из своје отаџбине, ти племенити обични војници и сељаци су у највећем


138

броју били део Српске војске, неписмени, гладни, боси, али пуни наде, воље и снаге које су надолазиле, њему, кроз векове у борби да очува отаџбину. Зато, Павле Јегоров, у песми „Србија“ казује оно што сва-ки појединац - војник у својој души носи, а то је осећање које струји од првог до последњег, као општа импресија: колико год је отаџбина даља, све се више воли. „Тамо где сунце јасније сија/ Где туга са свих страна јеца/ дижу се старци, девојке, деца/ и ратни поклич све обвија/ Србија то је, Србија млада!“ А Драгољуб М. Бакић верује да нико није узалуд пао. Песмом „Над хумком“: „Прођох покрај једне хумке/ Коју краси свела трава/ А неки ми гласак рече: „Под њом један јунак спава.“ Скидох капу, а сузе ми / Из очију стално лију/ Прекрстих се, а сузе ће/ Свелу траву да залију.“ Ти, као богом дани јунаци, кроз нишан су гледали своја огњишта, своје најмилије. Зато се у свакој мисли намећу речи песама „Тамо далеко,“ „Плава гробница“ Милутина Бојића, песма „Међу својима“ В. П. Диса: „Боже! шта ли данас у Србији ради?“

Да ли је и Бог окренуо леђа патничкој Српској војсци? Незами-сливо, никад виђено: на све стране путокази умрлих. Потпуно наги лешеви војника. Као од мајке рођени. Убијени и опљачкани. Арнаути убијају немилосрдно и не бирају кога ће. Нема ко да их сахрани. На светским страницама: „Србије више нема!“ Српски народ не постоји. Али се Срби надају савезницима да их спасу. Но, ничег на помолу. Пут до Скадра, језив, црњи. До њега преко урвина, преко којих ни коњи не могу. Животиње се пропињу, саплићу и падају на стене и ту завр-шавају свој мучни пут. И то је страшно, када измрцварен човек слуша њихов ропац. Људске патње беху увећане сазнањем да ни животиње ово не могу издржати. А тек следи голгота умирања. Скадар, Солун, Крф, Видо... Умиру од глади и зиме. Поцепани, без обуће. Често само у чарапама. У њих пуцају иза бусија, али онима који још живе ништа не може да пољуља веру у победу. Кроз беспуће у непознато, из Скадра, савезничким, француским лађама кретоше тек тада у пресудна уми-рања и спас.

Ове песме, као и песма „Креће се лађа француска“, постале су израз жудње српског војника, а жеља да се врати на свој праг је толика, да је преполовљена Српска војска, после пробоја Солунског фронта, за само месец и по дана стигла у Београд, ослобађајући своју отаџбину – Србију. Тај српски војник никада није заборавио Албанију по злу и често је помиње. Кроз „Питања,“ Рад. П. Ћирић, каже: „Са највећом пажњом стазом се наглило/ Преко стрмих страна огромних планина/ На чијим врхов'ма даљним се маглило/ И зјапио понор доле до дуби-на/... Сто пут се клизнуло, сто пута поклекло/ Преко сто потока мора-ло се прећи/... И нико од свију није био кадар/ Да не пита успут сваког Арнаута:/ „Је ли, пријатељу, а где је тај Скадар/ И колико још је остало од пута?“ Тај, обзиран и уљудан војник - домаћин, није ни по добру, заборавио Грчку, Француску, Тунис... Песмом „На броду“ Јелена Ј. Ди-


139

митријевић поистовећује се са морем, персонификује га, јер је разуме и плаче са њом. „О Боже благи, још ни месец дана!/ Ја гласно плачем, море плаче са мном/ Све што је моје остало је за мном/ У земљи мојој, земљи великана./ Ово је земља туђа, али море:/ Море је моје. Море са мном плаче/ И јеца исто као ја, тише, јаче/ Његове воде говоре, говоре.“ Не можемо се отргнути поетичном утиску да док гладни и боси Срби - јунаци, сањају свој праг, доживљавајући га као живо биће, добијају унутарњу надљудску моћ, која извире као огромна река однекуд. Пе-смом „Војников сан,“ песник Бора Л. Ценић говори о сновима који су заједнички, а село и кућу, као живо биће, милује и мази: „Сан ми стиже на крила ме диже/ И понесе и кући однесе:/ Је л' могуће на истом сам путу/ У свом крају – ко да сам у рају/ Је л' могуће да сам у свом куту:/ Где сам некад тако срећан био/ Где сам пев'о где сам сласти пио/ Где сам своју младост проводио – / Село моје, миловање моје!.../ На уснама још пољупци стоје/ Кућо моја, моје миловање.“ Та неописива снага, која је надолазила јунаку, савезнике је стављала у неверицу као да су чудом створени ти војници, дивећи им се, усмерила је према Српској војсци задивљујући епитет: „ЧАРОБНИ ВОЈНИК!“ Да, то су били НАШИ ПРЕЦИ.

Ово сећање, отргнуто пред заборавом, великом љубављу, радом и трудом Д. Јанојлића је оригинално, јединствено по аутентичности, о ономе најбитнијем: шта, у пресудним тренуцима, носи људска душа? То, о чему размишља, шта осећа, шта га мотивише, чему стреми?... Ја-нојлић мукотрпно прикупља, бележи, приређује и на тај начин поку-шава да успостави културу сећања у српском народу. Да ли ће лавина сећања покренути Србију, то не знамо. Бојим се да ни време, као све-док, неће моћи да осветли све страхоте које су годинама минимизира-не. Србија издана, протерана са свог огњишта и неправедно, унапред, осуђивана од разбојника који хоће њен географски и стратешки по-ложај, мора да зна да јој увек прете страдања и страхоте, јер је „осуђе-на“ да зјапи празна и сатрта. Да ли се заборав догађао намерно, о томе други нека размишљају, а сведок су и она два часа историје у осмом разреду о Првом светском рату од 1914 – 1918. године. Зашто смо се стидели српских опанака, гуња и чакшира, волујских кола са дрвеним точковима?...

Без обзира на сва европска сплеткарења, многи страни државља-ни су стизали, тада, Србији у помоћ, штитећи правду и раме уз раме стајали уз Српску војску и борили се са њом да би истакли правду и праведност. Монах Валеријан у песми „Цер“ сведочи о надмоћној Аустроугарској војсци која безбрижно креће на Србију. „Шињели се швапски плаве/ Уз бубње и крик/ Преко Дрине – Саве/ Ћесарев војник/ Регименте силног цара/ Све за стројем строј/ И улана и хусара/ Небро-јени број/ ... Претили се коњи дају/ И јуре на Цер./...Српског орла под копите/ Разгазиће он... / Храбри своје сјаје свите/ Бечки Фараон. „Хм...


140

незвани иду гости/ Прозирем им смер/ Сломиће им грешне кости!/ Прошапута ЦЕР.“ Е. Беру песмом „Ево их!“ говори о прогнаној Србији која се на Крфу опоравља и у Солуну збира за пробој, креће у своју отаџбину. „Право је решило у почетку бој/ Ал мучка најезда срамног нападача/ Снажнија је била, па је била јача/ И остави Србин земљу и дом свој/... Под братским погледом Републике наше/ Срби се са Крфа у Солуну збраше/ Кличу Бугарима подлим: Ево нас.“ Ангел Гуимера у песми „Србија“ жали херојски народ, над њим плаче, али се правди нада и до самих звезда диже јуначку Србију: „Окован гвожђем, у рође-ној крви/../ јуначку Србију рат сруши и смрви/...Јер Србија увек Србија је света/ Крв бесмртна бије кроз све њене жиле/ Под пољупцем сунца опет ће да цвета.“ Евжен Шукари: „Срби су прошли грчко-српску гра-ницу код Кајмакчалана и сагледали после једног свирепог изгнанства, национално тле.“ Француз, француски адвокат и књижевник, радио помно на пријатељству обе земље и у песми „Васкрс Србије“ каже: „Стари Краљу Петре, због изгнанства честих/ Тужило ти срце и пла-кале очи/ Ал' сад видиш опет, Са Кајмакчалана/ Отаџбину своју!/.../ На Балкану/ Иза сна се Марко опет буди/“...Твоје тле као Феникс из свог праха ниче/ Ти, за вечност, градиш Отаџбину Своју!“ Песник, Рус К. Биљмолнт, јавља се песмом „Србима“ и даје подршку у истрајању баш тада када је владало мишљење да је Српска војска, онако исцрпљена глађу и болестима, нејака и повратак у отаџбину је фаталан. „ Ви сте још живе, легије српске/...Ви сте још живи, војници часни/.../ Живи сте живи, хероји српски,“.../ снажном градацијом говори о српском ва-скрсењу.“ Доктор, Швајцарац, који је Србију заволео више него своју земљу, одрекавши се изузетног богатства, остаје у њој и са Српском војском ратује, али оставља Србима завет који у песму претаче Воји-слав Ј. Илић Млађи, песмом „Заветна жеља др Рајса“ „Кад ми се, овде, у земљи српској/ Заврши стаза животних дана/ Желим да моје срце почива/ Високо, на врховима Кајмакчалана/... Жеља му је услишена. Његово срце и данас почива на Кајмакчалану као сведок људскости и солидарности.

И зато, када се све узме у обзир, не може да зачуди чињеница када је Српска војска на Кајмакчалану прешла границу, дуго је ничице љубила своју земљу, за коју је изгинуло небројено српско становни-штво. Из човека је тада куљнула сила коју нико није могао заустави-ти.Била је то висока норма морала. Песник, Бора Ценић, одушевљено кличе: „ Устајте мртви, да легнемо живи/ Устајте мртви да живимо“ - сви. Прошло је најгоре, отаџбина је сачувана. „У данима чезнућа“ Боривоје изражава нестрпљење свих: „ Ох, не даље!.../...Доста, звезде, срца ће нам пући,/ Зар не знате – кад ли ћемо кући?“ Пуна оне, дотад непознате, унутарње снаге, Српска војска за месец и по дана стиже до Београда, ослободивши своју Отаџбину.

Задивљујуће је и то што су се наше девојке и жене бориле на ра-


141

тишту са српским војником, а помоћ су пружале и жене - јунаци мно-гих европских држава: Леди др Изабела Хатон, др Харијет Кокберн, Мери Фуасак, Ани Барби, Милунка Савић, Марица Спасић, Софија Јовановић и многе друге.

Стихове Бранка Миљковића, по настанку не везујем за његово време, свесно их премештам из прошлости напред, често их помињем у многим контекстима. „Доћи ће то време када ће поезију сви писати.“ И било је то време у Првом светском рату. Наизуст су је говорили, певали... Као да су се и на тај начин Отаџбини одуживали. Враћали дуг отаџбини, јер их је отаџбина подарила животу и та земља у којој је тако васпитаван, молио је Бога да се небеса отворе, јер задовољан одлази у служби своје Србије. Небеса су се отварала да многи, „лепо“, умру. Ни рањене ништа није могло зауставити. Јуришали су на фронт са песмом на уснама: „Ој, Србијо, мајко мила, да л' ћеш бити оно што си била?“ Умирали су расејани од Београда, Мачве, Косова, Албаније, Скадра, Грчке...

Драгољуб Јанојлић, није узалуд трагао, бележио, преживљавао, јер је Зборником начинио јединствену КАМЕНУ КЊИГУ ПРЕДАКА, а за оне који не схватају тежину и значај сликовите истине, бојим се да Јанојлић, (усуђујем се рећи) „није рођен за овај век“, него за неки други век што ће настати. Зато га можда његов век и није разумео (Ђура Да-ничић за Вука Стефановића-Караџића). Овај зборник ратних песама „Кандила слободе,“ које настају највећим делом у периоду од 1914 - 1918. изузетно тешком, а можда и најтежем, када Шваба полази на Ср-бију са једним наређењем: „Силуј, убиј, пали!“... Све српско је осуђено на смрт. Људе повешати, децу њихову на бајонет набити, куће њихове у пламену да нестану...!“ Дакле, непријатељ неће да се бори само про-тив војске, хоће да уништи српски народ, хоће да га збрише с лица зе-мље, да не постоји, никад више. «Помогоше» и Бугари, који увек муч-ки, с леђа ударају, да аустроугарској војсци, која је већ била поражена, разбијена, а њени пукови сагорели на бојиштима око Дрине, на Церу и Колубари. Кренуше 1915. са Аустроугарима и Немцима да сатру Срп-ску војску и да је збришу са лица земље. Тада, уједињени са Немцима и њеним тешким и моћним наоружањем, Арнаутима који вребају пу-тем Косова и убијају голоруке војнике, Бугари, заслепљени непозна-том мржњом, у злочинима су премашивали и поједине аустроугарске јединице које су починиле велика зла око Дрине, у Шапцу, Прњавору, Крупњу, Лешници... Тај страх од уједињеног непријатеља тера их на-пред, а збегови су са нашом војском. Ти ужасни призори стараца, жена и деце који падају од глади умора, беде, не могу се заборавити.

Ови песници - јунаци су сведоци једног невероватног времена, „мали“ песници, а велики јунаци; да њих нема не би постајали ни ве-лики песници. Народним језиком, без честих и пренатрпаних алегори-ја, персонифицираности, хипербола, метафора, казују своје набрекле


142

емоције неусиљено, спонтано, да сви разумеју како се великим срцем брани Отаџбина. Баш тај мали, поносан и частан сељак, домаћин, над-висио је све друге. Србин, песник у души - у одбрани своје отаџбине.

Проф. Зорица Грујић - Милојевић


143

Штампање овог Зборника помогли су:

Самостални синдикат „Гоша“(См. Паланка), Општинско веће синдиката Смедеревске Паланке и Велике Плане, Општина Рача Крагујевачка, Самостални синдикат „Гоша-Монтажа“ (Велика Плана) , Дарко Татић (Београд) и Драгић Јевтић (Водице)


144

САДРЖАЈ

Импресум ............................................................................................................ 2Отисак душе ....................................................................................................... 3Милутин Јовановић - ОТАЏБИНИ ............................................................. 5Милорад М. Петровић - РЕГРУТИ .............................................................. 6Тривун Чолић - РЕГРУТИ ............................................................................... 7Јек. С. Ивановић - МАЈКА ............................................................................. 8Милутин Јовановић - ВИЗИЈА НА КОСОВУ .......................................... 10Милосав Јелић - РАДОМИР АРАНЂЕЛОВИЋ ....................................... 11Милутин Јовановић - ГРОБЉЕ КРАЈ МАРИЦЕ ..................................... 12Жарко Лазаревић - КРАЈ МАРИЦЕ ........................................................... 13Велимир Ј. Рајић - НА ВАСКРС .................................................................. 15Анка М. Тошић - ШЕСТ НЕВИНИХ ЖРТАВА ....................................... 17ЈУНАЧКА ПОГИБИЈА ШЕСТ ЦРНОГОРСКИХ ВЕЛИКОШКОЛАЦА У СРБИЈИ 1914. ГОДИНЕ У РАТУ ПРОТИВ АУСТРИЈЕ ................... 20Панта Ј. Радосављевић - ВОЈВОДА ВУК .................................................. 27Милосав Јелић - ДОБРОСАВ ЂОРЂЕВИЋ .............................................. 28Милосав Јелић - БРАЋА РИБНИКАРИ .................................................... 29Милосав Јелић - МИЛОШ КОСТИЋ ......................................................... 30Милосав Јелић - СТРАХИЊА ДАКИЋ ..................................................... 31Милосав Јелић - КОСТА ТОДОРОВИЋ ................................................... 32Милосав Јелић - ТОЗА РАНКОВИЋ .......................................................... 33Павле Јегоров - СРБИЈА ................................................................................ 34Мил. Ђ. Стојановић - ЗБОГОМ! .................................................................. 35Илија Д. Радовић - СРБИЈА НОСИ ГОЛГОТСКИ КРСТ 1915 ........... 36Боривоје Л. Ценић - КРОЗ КОСОВО 1915 ............................................... 37Вера Витезица - НАШ ГРАД ......................................................................... 38Војислав Борић - ПОКОЈНИЦИМА У АРАДУ ....................................... 39Милорад М. Петровић - ШАМИЈА ............................................................ 40Милутин Јовановић - МУКОШ ................................................................... 41Синиша Кордић - ИЗ „1915“ ........................................................................ 42Драгољуб М. Ракић - НАД ХУМКОМ ........................................................ 43Монах Валеријан - ЦЕР ................................................................................. 44СМРТ ТРИ БРАТА ВИДАНОВИЋА .......................................................... 50Велимир Ј. Рајић - ВЕЛИКИ ПЕТАК 1915. У БЕОГРАДУ ..................... 52Анка М. Тошић - НА ВЕЛИКИ ПЕТАК У ПРОГОНСТВУ ................... 54Јелена Ј. Димитријевић - НА БРОДУ ......................................................... 56Рад. П. Ћирић - ПИТАЊА ............................................................................ 58Будимир Граховац - КРВАВИМ ПУТЕМ .................................................. 59С. Петровић - ОТАЦ ...................................................................................... 62Живојин Пауновић - ГРОБ У СНЕГУ ........................................................ 63М. Шћепановић - КАТАСТРОФА ............................................................... 64Бора Л. Ценић - ВОЈНИКОВ САН .............................................................. 66Полимац Јевтовић - ДОЛАЗАК НА ОСТРВО СМРТИ ........................ 70С. Недић - НОЋ НА КРФУ ........................................................................... 71


145

Е. Беру - ЕВО ИХ! ........................................................................................... 74Ангел Гумера - СРБИЈА ................................................................................ 75Бл. К. Ристић - НА РАСТАНКУ .................................................................. 76Боривоје Л. Ценић - НА ВЕЛИКИ ПЕТАК 1916 ................................... 77С. Петровић - УСКРШЊИ ПОЗДРАВ ...................................................... 79М. Добричанин - ОЧАЈНО ШУМЕ ВАЛИ ............................................... 80Божидар Стојадиновић - ДРАМА .............................................................. 81Евген Шукари - ВАСКРС СРБИЈЕ ............................................................ 82Трифун Ђукић - РУКА ................................................................................. 84Лазар Ћосић - БОГОСЛОВ ......................................................................... 85Мл. Ст. Ђуричић - КОМОРЏИЈЕ ............................................................... 88М. Шћепановић - ВЕЧЕ НА ТРЕШЊЕВУ ................................................ 89Милосав Јелић - ПАНТИЋ РАДОЈЕ ......................................................... 91Милосав Јелић - ВОЈВОДА ВУК ................................................................. 92Бл. К. Ристић - ТАТИН ГРОБ ...................................................................... 93Др В. Рашић Биослов - НАШЕМ ДОМУ .................................................. 94Јак. С. Ивановић - ВОЈВОДА ВУК ............................................................. 96П. Свет. Ивошевић - ХЕРОЈУ ..................................................................... 97М. Шћепановић - ГОЛГОТА ....................................................................... 98Бор. Л. Ценић - ВАСКРС 1917 .................................................................... 99С. Бешевић - ПСАЛМ ВАСКРШЊИ ....................................................... 101Боривоје Л. Ценић - ДАНИ ЧЕЗНУЋА .................................................. 102Јак. С. Ивановић - КАЈМАКЧАЛАН ....................................................... 103Дража Поцерац - ЉУБАВ ПРЕМА ОТАЏБИНИ ................................. 104Милосав Јелић - БРАНКО ЈАГОДИЋ ..................................................... 105Ж. Милићевић - САХРАНА ПОГИНУЛИХ .......................................... 107Душан У. Бајић - ДОБРО ПОЉЕ, 1917 .................................................... 109Војислав Илић Млађи - ЗАВЕТНА ЖЕЉА ДР. РАЈСА* ..................... 111М. Ст. Ђуричић - ЧУКЕ .............................................................................. 113Мил. М. Гавриловић - ЈЕСЕН 1917 .......................................................... 114К. Баљмолнт - СРБИМА ............................................................................. 115Миливоје Ј. Кнежевић - ГРОБ У АЛБАНИЈИ ..................................... 116Младен Ст. Ђуричић - ЕПСКА СРБИЈА ................................................ 117Милосав Јелић - ВЛАДА ЈОВАНОВИЋ ................................................. 118С. Бешевић - ПОД МАСЛИНАМА .......................................................... 119Др Ник. С. Вучетић - ЈА ЗАЋУТАХ ......................................................... 120Боривоје Л. Ценић - ПРЕД ВАСКРС СРБИЈЕ ....................................... 121Божидар Пурић - ПОВРАТАК .................................................................. 126М. Шћепановић - УСКРС 1918 ................................................................. 129Алекса Шантић - ХВАЛА ТИ СРБИЈО ЛЕПА! ..................................... 131Јак. С. Ивановић - СРПСКИ ВОЈНИК .................................................... 132ПЕСМЕ ВЕЛИКИХ ЈУНАКА .................................................................... 135

CIP - Каталогизација у публикацијиНародна библиотека Србије, Београд

821.163.41-1(082.2)

KАНДИЛА слободе : (ратна поезија 1912 - 1918) / сакупио и приредио Драгољуб Јанојлић. - Аранђеловац : Стварност, 2014 (Смедеревска Паланка : Дигитал дизајн). - 145 стр. ; 21 cm

Тираж 300. - Стр. 3-4: Отисак душе / приређивач [Драгољуб Јанојлић]. - Стр. 1 35-142: Песме великих јунака / Зорица Грујић-Милојевић.

ISBN 978-86-89211-03-0

1. Јанојлић, Драгољуб, 1951- [аутор додатног текста] [приређивач, сакупљач]

COBISS.SR-ID 211987724

kandila slobode

Documents