časopis za kulturu, umetnost i društvena pitanja,

Zrenjanin, god. XLVIII, decembar 2015.

broj 242

Tehnička priprema: Vladimir Tot

Štampa: Gradska narodna biblioteka

Žarko Zrenjanin”„

Zrenjanin

ZA IZDAVAČA

Milan Bjelogrlić

časopis za kulturu, umetnost i društvena pitanja,

Zrenjanin, god. XLVIII, decembar 2015.

broj 242

GRADSKA NARODNA BIBLIOTEKAZ R E N J A N I N

„Ž Izdaje Gradska narodna biblioteka arkoZrenjanin Zrenjanin. Izlazi pet brojeva go i nje. ” d šCena po jednom primerku 00,00 dinara, godi nja 2 špretplat 00,00 dinara (za inostranstvo a 1020 ž č00,00 dinara) Pretplatu slati na iro-ra un broj 840-74664-12 Gradske narodne biblioteke sa naznakom za ULAZNICU . „ ”

Rukopise slati na adresu: Gradska narodna biblioteka arko Zrenjanin Trg slobode broj 2, „Ž ” 2 3 0 0 0 Z r e n j a n i n , o t k u c a n e , o d n o s n o od tampane ili , sa š u elektronskom obliku naznakom: za ULAZNICU„ ”

Rukopisi se ne vra aju.ć

Telefon: +381 23 566 210

E-mail: biblio @teka zrbiblio.rs ulaznica@zrbiblio.rs zrulaznica@gmail.com

REDAKCIJA

Vladimir Arsenić (glavni urednik),

Milan Bjelogrlić (odgovorni urednik),

Mića Vujičić, Goran Lazičić

i Vladimir Tot (tehnički urednik)

KOREKTURA

Dragana Sabovljev

IZDAVAČ

Gradska narodna biblioteka arko Zrenjanin„Ž ”

Zrenjanin

KULTURA

UMETNOST

DRUŠTVENA PITANJA

KN

JIŽ

EV

NI K

ON

KU

RS

UL

AZ

NIC

A 2

01

5

2015

2015

UL

AZ

NIC

A

KNJIŽEVNI

KONKURS

Ula

znic

a 24

21

ULAZNICA

Ula

znic

a 24

22Sadržaj

Saopštenje žirija književnog konkursa Ulaznica 2015, 3

POEZIJA

Marijana Debeljak: Volšebni akrobata, 7Momčilo Bakrač: Raskol, 10Slobodan Kalinović: Među sobom, 17

PROZANatalija Miletić: Ulica dosadnih žena, 23Jasna Dimitrijević: Fibonačijev niz, 29Mihajlo Arsenijević: Akcenat, 35

ESEJMargit Đurin: Causa i telos, 41Matija Rupčić: „Ja, Salvador Domingo Felipe Jacinto Dali I Domenech”, 53Dubravka Janković: Rasvetljenje Radeta Drainca: silazak sa zvezda velikog pesnika, 57

Ula

znic

a 24

23 Saopštenje žirija

Književnog konkursa Ulaznica 2015

Žiri Književnog konkursa Ulaznica 2015 u sastavu Zvonko Karanović, književnik iz Beograda i predsednik žirija, Srđan Srdić, književnik iz Kikinde i Vladimir Arsenić, urednik časopisa, sa zadovoljstvom je konstatovao da se, povodom javnog poziva objavljenog u maju 2015. godine, opet odazvao veliki autorki i autora koji su poslali preko 2000 radova. Radovi su stigli iz svih država bivše Jugoslavije, a raduje činjenica da su stizali i iz drugih država u kojima ima ljudi koji pišu bhsc jezikom, primerice Italije, Švedske, Nemačke, Australije.

Žiri je jednoglasno odlučio da nagradi sledeće radove:

PoezijaPrva nagrada:  Marijana Debeljak, Beograd  –  Volšebni akrobataDruga nagrada: Momčilo Bakrač, Vrbas – RaskolTreća nagrada: Slobodan Kalinović, Vršac –  Među sobom

ProzaPrva nagrada: Natalija Miletić, Sisak – Ulica dosadnih ženaDruga nagrada: Jasna Dimitrijević, Beograd – Fibonačijev nizTreća nagrada: Mihajlo Arsenijević, Beograd – Akcenat

EsejPrva nagrada: Margit Đurin, Zrenjanin – Causa i telosDruga  nagrada:  Matija Rupčić, Sisak  –  „Ja, Salvador Domingo Felipe Jacinto Dali I Domenech”Treća  nagrada:  Dubravka Janković, Kula – Rasvetljenje Radeta Drainca: silazak sa zvezda velikog pesnika

Ula

znic

a 24

24Nagrađeni radovi predstavljaju prilično precizan uvid u stanje

književnosti na kulturnom prostoru bhsc jezika, kao i dobar deo poetičkih tendencija uočljivih među autorkama i autorima na postjugoslovenskoj sceni. Raznovrsni po svojim temama, a napisani sa zavidnim književnim umećem i uverljivošću, ovi tekstovi su se iz mnoštva izdvojili ukupnim utiskom i zrelošću izraza.

U svom ocenjivanju žiri je vrednovao isključivo kvalitet umetničko-jezičkog izraza koji je u nagrađenim radovima nesumnjiv. Organizatori se zahvaljuju svim učesnicima koji su poslali radove jer su pred žiri stavili veliki posao i odgovornost. Nadamo se da će konkurs i sledeće godine biti ovako bogat i uzbudljiv po pitanju broja kvalitetnih tekstova.

Zrenjanin, 17. 11. 2015.

Ula

znic

a 24

25

POEZIJA

Ula

znic

a 24

26

Ula

znic

a 24

27 Marijana DEBELJAK

VOLŠEBNI AKROBATA

Pored mene je tvoj san

A plakao sam dok siuokovima ležala među prastarim životinjamaNisam mogao Van njihovih pećinaTi si im pobegla odbegla boli

Pored mene je tvoj san.

Pored tebe je moj san

Tvoj modelje otišaoa i plaćen jebio za izvesno vreme

Ipak, starija žena

Ula

znic

a 24

28Boje su

ostaci mojih haljina

Slikam jaa kao da slikaš ti

U ateljeusamo sa tvojim ljubavimabiljke velikih listovadotiču nam lica

Ko će povući dimKo će baciti kocku

Les visiteurs

Trojica posetilacaGete, Šiler i jedan lav strašanhodaju kroz stare raskošne radnjemalobrojni prolaznicisvuda unaokoloa razbojnika niotkudaTrojica turistaGete , Šiler i jedan lav blaghodaju kroz stare raskošne šume

Ula

znic

a 24

29 Nutrimentum spiritus

Maskirani gradski pesnikjuri ulicamakroz raširane zastavepored narandžastih terasa

Helije kao što hitajuri ulicamaolimpskim svojim demijurzimapraćen osmesimasa usanakoje ambroziježeđi muče

Volšebni akrobata

Da li imašpripremljena pitanja za susret?Nitima spajam živote dovdeI jedini će Volšebni Akrobatapreći taj putkada ih ne bude bilo

…kuda…

I ti ćeš to znati.

Samo da se prepoznamo.

Ula

znic

a 24

210Momčilo BAKRAČ

RASKOL

Ti

svirao je celog Betovena naslepo, iz glave umereno velike, klavirski koncertu nadmetanju s okrestrom, taj mlađi Metuzalem,a ti, pripravnik sredovečja, ne setiš se svoga imena, ponekad, kad pozovešsebe na informativni razgovor,hoćeš li kafu, ti, ti, kako se...uostalom, to ide u prilog božanskoj skromnosti... a i tvoja mudrost, ponekad, istrčikao go pacijent sa odeljenja,na šalteru bogovske bankepitaš gde može da se kupinovac, lova, ta vrhunska roba – i svi se ukoče, kaozagrcnuti vremenom, kao skinuti s programa,liče na ovekovečenost, na mraz, na sveti kvar,a ti, fi losof, mađioničar,šmugneš kao laprdalo sišlo s umakljucajući naočarima i nosom o divni patospun astralnih hijeroglifa,prestravljen nastupom tvog genija što pretisve da potopi, eksproprira sekunde, grabeći s vriskom sveti gral odvede teu lekoviti pansion... a, ne, ne, živeti treba i daljeu pribranosti sitnog sopstva, pevate horski ti i ti, i ja koji sam se već odelioodnoseći sav smeh

Ula

znic

a 24

211 Sveske

Skupljam prazne.Pakujem sa grafi tnim srcima i hemijskim minama, u sebi već ih nosimna divlje kopnonaseljeno dugim danima,sred grada svakodnevnog kog su napustili elektroni,ili na obronku gde iz rupe raste stara kuća dedova.Sanjam: u dubokim torbacima crni plajvazi pametno zuje,a papir pojeo je potop, ili obratno, sve knjige razgazila kaljuga, ostao goli govor i mukšto bi se mogao u kamen klesati.Svrabni me užas hvata, tovarim stare notese, bele buntove,pravim zalihu prostora za mrmor budućnosti.Kad fantom zgasne ovog veselog,ovog besanog pobedništva,plutaću po pustoj, po svetoj dokonosti, pod blagoslovom Velikog Zaborava, ispisivati sage bezbrižne, nehajan, na početku sveta.

Ula

znic

a 24

212Krepavanje

Na odumrlom mestu za stid više nikog nema.Levo je osmeh stidnice, desno je mraz po kom se kotrljaju mlaki.Dole niz put dvočlane amebe čestitaju dan zaljubljenih, jedna drugoj dobacuju znakove, uzvikuju razni ponos.Nijedna ameba ne zebe. Ne režim na njih, ne jodlujem o prekoru,usta su mi duboko, šivena, ja sam biologvlastite biografi je, po njoj istražujem sramotu, lovim štenad stida, krtice, krtole, prah.

Nađem klicu.Nađem brlog tuge, plač nejasan, nađem cvetnjak preko sumnjivog grobau kome sam, ne pamtim kad, neku zakletvu posadio,ili kožuru ludog pevca, ćutljive duše svlak.Ništa se nije otud porodilo, sem možda gorak vid,i nije stid raspoložen da sekroz moje živce koprca.

Ali tišti me što je odumrlo, što kasno bledilo prekriva rumenilo stida. Neka tišti, još samo po tome znaju živci da sam kriv.

Po danu zaljubljenih šeta se bleda kanibalka, ljubavna boginja ubojita,jadna, strošena, sama. Zuri u mene, ali ne više gladno, njiše se i kopni.Pružam joj ruku ukoljice i žrtve, krvave prste razdirača,nudim joj stegno, nudim vrt u kom bi moglau snu da skonča. Toliko mogu.

Ula

znic

a 24

213 Da se lepo nosiš ubuduće, vrišti ona,

da od moje smrti štucaš, a da ni tebe nikad višestid ne zabridi.

Raskol

Malopre se setih, u čudan čas:izlazio sam kroz prozor na mansardi i tumarao krovovima varoši na Pelješcu, s mačkama, u dremljiva popodneva. Tamo sunce greje trista i tri dana u godini,stotinak dana kiša buncana italijanskom, dolazeći s pučine, otprilike tako sam upamtio.Imao sam jedva nešto godina, nepuno tuce.Zavirivao sam u dvorišta, krao crne grozdoves visokih vinjaga, kidao smokve, bio je to dobar početakbudućeg odmetnika.

Neki mornari oterani na kopno rvali su se s vinom na terasi kamene konobe,ili sa krvlju zatrovanom plovidbama,bolnom čežnjom, prokletstvom nedogleda,svi su sedeli okrenuti moru,kao ludaci pred belim platnomugašenog bioskopa.Krupna žena šmrcala je sučući pituu senovitom dvorištu, oblivena suzama,možda od crnog luka i papra, možda od

Ula

znic

a 24

214potajnog nekog jada,

od tužne ljubavi, ili sećanja.

Sa obale doletala je graja ošamućenih kupača, kakofonična tugovanka. Jedva da jeto podsećalo na blud golih oblina, na obest kopnenih sisara koji bida se pridruže kitovima i fokama,više je ličilo na lavež nekog brbljivog čoporabeznadnih fi lozofakoji nastoje da objasne dosadu.Prvi put sam um ljudskog mnoštva prepoznao kao jedno telo. I poslednji put sam nekome zavideo na odraslosti.

Trpanj. To beše ime primorskog sela sa pristaništemi karnevalom i magarećim mirom, zadahom ribarskih mreža i ljudima sa malimzavežljajem jezika, odrvenele mimike,očiju zaraslih u suva korita bora, šiblje obrva.Trpeti, podneti strpljivo bivanje u trpnom stanju, to je bila tamošnja zapovest, zavet,blagoslov ili kletva, sve je ležalo pod tim imenom.Mora da i sad leži, imena ne umiru lako.

Krio sam se za dimnjacima, za rubljem krovnih terasa, prisluškivao, njušio ručkove,plenio tišinu, sve dok mi more ne probudina koži žeđ. Ili je to bio zov. Seme mornarske ludosti.Pa sam mu odlazio, grozničav, s namerom da ga zgromim i pretvorim u dom, u vazduh, u slast.

Ula

znic

a 24

215 Čovek beži iz jednog u drugo,

neprestano, nezadrživo, to prosto morašsaznati, čim se tako iskradešsa one zadate ravni, iz vidokruga,čim naprsneš u sebiudaren reskim zvekom nemih pitanja.

Na odmoru

Moja starica krstari kroz dugo leto, satima kampuje u parkovskoj aleji, zaneta nad bajatim novinamamiruje kao spomenik.Bogata je susretima, oko sebe okuplja konferencije trošnog susedstva, zasedanja, senilne monodrameneumornih blebetuša, a ona je uvek teškooka matrona u publici, inertni podupirač kulisa.Vreme je njeno na izmaku, ali minutna dokolica žubori o raskoši, o beskrajunepotrošnom.Nikako da prođu dani omorine, popodneva i jutra razrogačena pod nebom bez oblaka.Svete što curiš u razgovoru, između prstiju nemoćnih da te zadrže,znaš li barem ti kud si krenuo,makar nagovesti, daj znak, ako već nećeš da zaškripiš na testerama simfoniju otkrovenja,veselu, jezivu, bestrasnu.Majka se vraća, nakon širokog kruženja, sa ekskurzije po svojoj okućnici varoškoj, kao Magelan

Ula

znic

a 24

216koji se ljulja sa štapom

neizlečivo trusan zbog celog veka na morima.Pratim je skriven iza zavese, špijuniram i kradem od trajanja, kao blenda što je zinula svojim celuloidomda bi uhvatila otisak, istinu, sušti prizor, dokument.

Ula

znic

a 24

217 Slobodan KALINOVIĆ

Među sobom

Na klupi sedi mladi bračni parMeđusobno gutaju svoje nokteKažu miVeć je nekoliko života prošlo Kako je došla jesenNe primetihAli zaistaNe spominjite životBez preke potrebeU jednom me je neko napustio

Mladi bračni par je spustio rukeU svoje međusobne džepove

Geopolitika u frizerskom salonu

Kada bude počeo rat,Rekla je žena koja makazama seče hleb.I to je u redu.Rat nije pitanje mogućeg,Već (oduvek) pitanje vremena.

Ula

znic

a 24

218Preljubnica

Zatekao sam te kako ljubiš kineskog caraKozjim jezikomZatekao sam te kako sama piješ zaječarsko pivoDok su tebi istovremeno pčele iz očiju pile soZatekao sam te u suknji koju nisi imalaSa kosom koju nisi pustilaNa krevetu koji smo ukrali samo za naše potrebeZatekao sam te kako neprekidno želiš da živiš sa mnomDa ispitujemo unutrašnjost sisara i biljkiZatekao sam da plačeš bez mene

Crni duh

Nebo je prepešačilo moreI kao vranaIz kljuna ispustilo sunceU već svanuli dan

Ti spavaj pred njimIspod voštanih snovaČeka te vojnik

Zvaće ga Abdul Aalee Ili Abdul Baari

Svi će se plašiti njegovog olovnog glasaKamilje kičmeA ti ćeš mu rećiČaj neka bude hladanI zreo

Ula

znic

a 24

219 Kuća

u kojoj je ulicagola kao orahkrade mikrade mi sažvakani sneg sa ramena

u kojoj je prozorpo kom se kotrljaju limenkekradukradudugačak vetar

u kojoj volovi polažu jajai ostavljaju ih žilavai poluživaza oklevetanu glad prvog čoveka

prazno i gološto savija mozak poput bakarne stvarisve to plavoprazno i golo

Ula

znic

a 24

220

Ula

znic

a 24

221

PROZA

Ula

znic

a 24

222

Ula

znic

a 24

223 Natalija MILETIĆ

Ulica dosadnih žena

Mrak je došao brzo i ukrao mi još koju minutu na koju sam računala. Samo bi jela juhe i nosila haljine. Očistila sam, napokon, prljave pore s nosa. Razmišljam o snijegu i slušam vrane. U slijepoj ulici ranosecesijskih njemačkih pročelja, prozori postojano uokviruju ženske profi le. Jedan je i moj. Ima tu i mačaka, psi rjeđe gledaju kroz prozor. Stakla su dupla. Između dva okvira debela je daska. Na nju stavljam jastučić, zbog laktova, a i zbog naleta vjetra kroz šuplju stolariju. Volim vjerovati da sjeverozapadnjak ponekad zapne u moj jastučić i odmori do novog zamaha. Tamo niže niz cestu sigurno je zauzet okvir broj jedan. Njega zauzima gospođa Amalija. Ona je kao mlada mogla pojesti sve. Baš sve. U našoj aleji ona je ta koja ima jaki, markantni nos. Mama kaže da je sama jer se nikad nije pojavio onaj koji bi je mogao nahraniti. Na prozoru uvijek guli jabuke, kora u spirali pada na tanjurić. Rijetko ga otvara. Kada god imam apetit mama mi prijeti gojaznošću s broja jedan.

Umro nam je Zeko. Mama je isposlovala kredit za obnovu balkona zaštićenog konzervatorskim propisima. Razdragano je objavila poraz administracije, spjevavši odu svojoj upornosti i onda je vidjela da se Zeko ne miče. Zeko je bio zec star pet godina, kućni domaći. Nismo bili sigurni kako bi on podnio planirane radove, bio je jako plah i najčešće je boravio na tom nesretnom balkonu koji se već godinama urušava. Mama mjesecima hoda po raznim uredima, skuplja formulare i papire, piše molbe i primjedbe. Sada napokon ima sve u svojim rukama. Kada stvari nisu onakve kakvim ih ona zamišlja, život postaje pakao. Njene križarske bitke uzrokuju žrtve, jednako se ponaša po pitanju načina slaganja lonaca na policu i po pitanju sigurnosnih uvjeta u stanu. Samo ja nisam po njenom. Ne govorim kad netko može čuti. Tolerira me ignorancijom. Zeku smo udomili od susjede kojoj je dosadio nakon tri dana. Bio je veličine dlana i volio je spavati u nečijoj cipeli. Jutros je u mojoj umro. Stavila sam ga u kutiju od tjestenine i bacila u kontejner.

Ula

znic

a 24

224Stupam na most, u kosu mi ulazi magla iz rijeke i frče je u

bezbroj uvijenih zmija. Poput meduze sam, sve bi pretvorila u kamen. Pod dojmom nečeg sačuvanog iz davne primisli, koračam po pločniku, gledam nisku rijeku, sprudove naplavljene trulim klipama, najlon vrećicama, kanalizacijski otvor uz kojeg peca ribič sjedeći na tronošcu. Vjetar me gura do stuba niz čije plohe se kližem po sluzavom lišću i udišem rijeku jer mi je sve bliža, veže se za mene kroz blato koje ostavlja kad se povuče u korito, ja u nju sipam melankoliju, označavamo jedna drugu, ona i ja. Filter, pročišćivač, cjedilo, rijeka i ja. Takva opet mogu u prozor. Moj prozor je onaj na broju 5, treći u nizu, istaknut ocvalom bordurom i nizom ukrasnih opeka.

Majstori su zamazani i bučni, mama naprasita i zahtjevna, život je zbilja nesnosan. Kovani dio balkona besprijekorno je obnovljen, ali zidani dio su zbrljali na par mjesta. Pravimo se da nisu jer više ne želimo nastavljati agoniju obnove. Majka je spokojna, sadnice, lončanice i katalozi ratan namještaja krate joj dane. Ali čini mi se da taj mir neće potrajati.

Kad je mama iznesla plan saniranja plafona u dnevnoj sobi, umrla nam je Zeba. Našli smo je nepomičnu na dnu krletke. Uletjela nam je u sobu prije par godina. Voljela je kljucati list zelene salate ili krišku jabuke zataknute u rešetku kaveza. Puštali smo je da leti po sobi i nije nam smetalo što smo njezin izmet nalazili sasušen na ormarima i iza komoda tek kada bi generalno čistili kuću. Ponekad bi nam u vunenim vestama ostavljala mala bijela jaja. Ne možemo znati koliko je stara, možda joj je po prirodnim zakonima došao red. Plafon je poravnao neki poznanik pokojnog oca i onda ga, uz gajbu piva, prekrečio u toliko svijetlo ljubičasto da bi ga ja nazvala bijelim, kada bih htjela izgovoriti išta naglas. Majka je krletku obojala u bijelo i stavila u nju buket suhog cvijeća, po uzoru na najnoviju modu Burde iz osamdeset treće. Ribale smo lajsne i štokove danima. Strepila je hoćemo li uništiti lazuru koja je ionako već godinama nevidljiva. I pticu sam u kutiji od keksa bacila u otpad.

Lazar je susjed na kraju ulice, u završnoj kući, povezuje svojim kutom našu i moguću slijedeću, koja nikada nije nastala. Najveća je. Uređena. Održavana. Sa slapom cvijeća u centralnoj udubini

Ula

znic

a 24

225 izvedenoj u lođu. On sjedi u prizemlju. Najčešće od svih boravi

u prozoru. Upoznala sam ga kad su počele uzbune. Sve nas je smjestio u svoj podrum. Tamo je čamila povijest njegove obitelji u besprijekornom stanju. Samo predmeti. Na stol od orahovine stavio je satenski izvezeni stolnjak i za sve skuhao sarmu. Kuckali smo i zveckali srebrnim priborom, mliječno bijelim porculanom i vješto izbrušenim kristalom. Srkalo se, mljackalo i odobravalo. Sarma je bila vrhunska i tako smo svečanom večerom počeli novu stranicu naše povijesti. Među nas žene, označene predrasudom i pretpostavkom, uklopio se prirodno. Postao je punopravni član okvira duž ulice. On je bio taj koji je imao najplavije i najveće oči. Tu smo večer, dok je negdje iz daljine rikao top, gledali haljine, odijela i ukrase od svile, kadife, muslina, popelina i svih onih riječi koje smo do tad viđale samo u rječniku. Rekao je da se nada da nam večera nije posljednja, ali da valja u njoj tako uživati. Od tog dana stajala bi pored prozora i gledala ga satima. On je gledao mene, netremice, bez imalo sablazni. Nije mi pokazao kako frče sarme niti kako bi me ljubio, ali sam znala da je u pitanju ljubav. Susjedi su mislili da sam izvan okvira zbog rata, zbog bombi, zbog ludosti oko nas. Nitko tada nije mogao misliti na sarmu ili ljubav, samo ja. Pojavio se netko s kim sam željela razgovarati. Nije sklanjao pogled od mog pogleda. Ali nije ni govorio. Nisam stručnjak za odnose s ljudima, ali činilo mi se da me netko otkrio. Moja mama ga ne voli, kao ni nikog drugog doduše, ali njega posebno zbog tajne. On i otac jedini su preživjeli odmazdu, ostatak obitelji nestao je u ratu prije ovog, po jarcima, logorima i stočnim vagonima. Samo su njih dvojica ostala naslijedivši netaknutu kuću na kraju ulice. Nitko ne zna kako.

Ne volim kad me ljudi diraju i zato puno masturbiram. Pokušavala sam dodire, s poznatima, to jednostavno ne podnosim. Zato sam tehniku samozadovoljenja razvila do savršenstva. U sobi, kad sama sebi poklonim težak zrak i dubok uzdah, osjećam se dobro. Osjećam se stvarno. Nema tu puno fi lozofi je, čovjek samog sebe najbolje pozna, ako nije u nekoj dijagnozi ili tlapnji. Treba mnogo volje da se samog sebe uvijek iznova nadmaši, kao na dobrom stroju, izvedem zadane radnje, i tijelo odradi sve što želi. Na kraju krajeva, nema se tu puno za reći. Nikad to ne radim kraj prozora.

Ula

znic

a 24

226Umro nam je i Mačak. Donio je krpelja iz parka kraj zgrade. Znao

je odšetati preko balkona, ali uvijek bi se vraćao kad bi ogladnio. Našla sam ga u lođi ulaza, ležao još poluživ kraj najzapišanijeg zida u gradu. Veterinar je rekao da nema šanse, otrovan nametnik već je odradio svoje. Cvilila sam par dana i nisam ni primijetila da je baš u to vrijeme mama nagovorila susjeda da joj zamijeni mali drveni prozor kupaone u plastični, ne bi li se napokon mogla kupati bez da joj puše po leđima. Sve su to izveli kao tajnu misiju, ali Mačak je svejedno umro. Ovaj put je mama kutiju od cipela s lešom bacila u kontejner.

Gospođa Dunger živi u središtu ulice. U kući za koju kažu da je nekad bila glazbena škola. Nema balkon pa vješa veš na štrik povezan koloturama od prvog do zadnjeg prozora. Ona taj veš vješa, preslaguje, skida, stavlja, pipka, veša ima uvijek iako živi sama. Kaže da voli dane kad ima vjetra i sunca jer je onda veš brzo suh. Za sreću je potrebno dvoje, kaže i uvijek se na to kiselo osmjehne. Ona je jedina vrlo dinamična u tim našim okvirima. Promjene ustvari nema, ona uvijek nešto radi, ali sve ostaje isto. Uglavnom čeka sunce i vjetar, zbog sreće. Mama je ljubomorna na njena prsa, kaže da bi u nekom drugom vremenu sigurno bila mljekarica, a ovako je samo obična usidjelica. Moja mama je okrutna žena s dubokim borama oko usta i očiju. Ti usjeci ustrajno pohranjuju zlobu.

Mama je na neko vrijeme iscrpila strast za interijerne intervencije, pojačala je dozu normabela, prebacila se na kulinarsku emisiju na trećem programu, kaže da je umjetnička jako. Sva sreća da je tomu tako jer osim nas dvije više u kući nema tko umrijeti. Razmišljam svejedno kako je možda na mene došao red da nešto zaželim. Krevet mi je neudoban, zastori ofucani, a tepih potpuno neugledan. Želim jednu podnu lampu i tapete s crnim ljiljanima.

Ona sjedi u prozoru jednom dalje od mog. Uvijek je u dimu, ili onom iz lonca ili onom od cigarete. Nikad nisam shvatila zašto se skriva, svi je u prozoru vide, ali cigarete drži iza cigle koja se rasklimala ispod klupice prozora. Ne znam kako je došla do tog saznanja i zašto ga se tako vjerno drži iako nikakve prepreke za njeno nesmetano pušenje i imanje cigareta u stvari nema. Pitam se je li ih ikada i bilo ili je to samo jedan od njenih načina da bude sama

Ula

znic

a 24

227 protiv svih, iako ustvari nije bitno ni s kim je, a još manje protiv koga.

Osim po dimu poznata je po slapu kose, gustom i sjajnom usprkos svom tom nesretnom životu koji je mori.

Pomaknuli smo sat. Zima je. U pet sati nebo postaje mutno i tamnoplavozeleno. Kao rijeka iz pjesme. U njega uplovi dubina, još bi trebao biti dan, a nije, samo se smuti i produbi. Iz te dubine na prozore pada sjeta. Lagano se povijamo u leđima, nad svojim poslovima i tugama. U prozorima su sve sami upitnici. Sebi palim dušicu. Majka kaže da izgledam kao bundeva u američkim fi lmovima.

Nada i Polona su u prozorima broj šest i broj sedam, jedna plete druga hekla, nikada ih nisam srela na ulici. Za prvu kažu da je u mladosti bila lijepa, tanka kao omorika, duge kestenjaste kose, sigurnog koraka i sjajnih očiju. Kažu da nije znala razgovarati, i da nije ni znala koliko je lijepa. Kažu da se na kraju spetljala s nekim starim jarcem, da je on s njom odradio krizu srednjih godina i da bez nje dan-danas živi sretan obiteljski život. Ona je nakon toga podbuhla i oronula, i žalila jedino za svojom minulom ljepotom. To govore, ne znam je li istina, mene samo zanima za koga i što to vječno plete. Njezina priča mi je ionako na klimavim nogama, posebice ta usporedba s omorikom. Druga je jutrom uvijek na prozoru, lufta sobu i sebe, širom raskriljuje prozore i raširenih ruku duboko udiše. Misli da je prerano da je itko vidi. Danju je iza zatvorenog prozora, bez zavjesa, iza leđa joj se vidi veliki kristalni luster. Majka je sretna što ne govorim kada spominje Nadu, kaže da je moja mutavost spašava od mog kurvarluka. Lijepo je znati da me barem zbog nečega voli. Kaže jedino te tvoj prozor može voljeti, kaže to ne podliježe ogovaranju.

Lazar lijepi tapetu u mojoj sobi. Poklonio mi je staro venecijansko ogledalo, da vidim ponekad koliko sam lijepa.

Armatura balkona nije dobro popravljena i mama pada skupa s ogradom, ciglom i stolicom od ratana. Sipa se gips s balkona i pada po cesti na koju se majka priljepljuje pravilno kao palačinka na dobro namašćenu tavu. U tom trenu zaljubljena djevojka na klupi zagrcne se jezikom svoga mladića, i počinje ustrajno tuliti. Mladić se diže s klupe i viče upomoć, upomoć. Ja znam da joj pomoći nema.

Ula

znic

a 24

228Ne mogu je staviti u kartonsku kutiju i baciti.

Žene iz ulice su u crnom. Za cipele im se lijepi ilovača s grobljanskog puta. Ponest će je na naš pločnik i izmiješati s tragovima balkona i moje majke.

Ja nisam poput njih, obična dosadna žena, ja sam ista kao moja draga pokojna mama, nikad ne odustajem, i uvijek nađem način, bez riječi, naravno.

Ula

znic

a 24

229 Jasna DIMITRIJEVIĆ

Fibonačijev niz

Beogradski aerodrom. Ponoć. Klizavih -15 stepeni. Avion kasni, a Želja ima zakazanu vožnju. Čekaće koliko bude trebalo. Dogovoreno je i bitno je.

A mraz joj prija.Radio je podešen na frekvencu Trećeg programa RB. Kad su

Metamorfoze Filipa Glasa isparile, Koviljka Panić je duboko udahnula i pročitala naslov: „Teorija brojeva kod Pinčona: predviđanje kvara.“

Pomislila je kako je to baš čudno. Da joj je pre desetak godina neko rekao da će jedne ovakve noći na pameti imati samo jedno – da obavi zadatak i odveze se kući – rekla bi da se u tom životu nešto ozbiljno poremetilo. Bila bi tužna. Bila bi zabrinuta. Međutim, sada je samo pospana i gladna, promrzla i ravnodušna. Zaista, misli Želja.

„Fibonačijev niz je matematički niz primećen u mnogim fi zičkim, hemijskim i biološkim pojavama. Predstavlja niz brojeva u kome zbir prethodna dva broja daje vrednost narednog člana niza. Indeksiranje članova ovog niza počinje od nule, prva dva člana su 0 i 1.“

Zbir prethodna dva broja daje vrednost narednog člana niza, ponovila je u sebi i izašla iz auta da zapali cigaretu.

Išli smo na sankanje. Nisam imala više od tri godine. Park je bio prekriven svežim snegom, onim mekanim, sa tankom pokoricom. Tata mi je pokazao kako se prave fi gure. Prvo je on pao na leđa, pa ja. Nisam se plašila. Bilo je ledeno na snegu pod suncem. Bilo je svetlo. Bila sam presrećna. Odlučila sam da nikad ne zaboravim taj trenutak i svakog sam se dana podsećala. Zvanično, to je ono čega se prvo sećam. Radost na -15.

Godine su prošle dok je nisu ostavili na miru. Počelo je sa pogledima ispod oka, zatim se razigralo u glasnim mužjačkim komentarima i psovkama u bradu, a kulminiralo je bušenjem guma na njenom saabu. Bila je noć, tiha kao ova, otišla je da sačeka putnika,

Ula

znic

a 24

230a na povratku zatekla brisani prostor i smalaksalu gumu prednjeg

točka. Ona je za njih bila nefer konkurencija i tačka sabiranja svih frustracija. Ona koja novac zarađuje brzo i lako, i to novac koji je namenjen njima – taksistima iz udruženja. Povrh svega – žena! Bila je, najblaže rečeno, nepoželjna na jako malom prostoru.

U kapeli prvo samo hladnoća zidova i zlokobni miris tamjana. A onda ljudi pale sveće, plaču i grabe me u nepodnošljive zagrljaje. Naočare sam skinula kada su počele da se magle od rođačkih obraza. Držim ih u levoj ruci, desnom se rukujem. Amputacija makar jednog čula činila je stvar podnošljivijom, sećam se jasno. Kada smo stigle kući, majka je ponovila ono što mi je čitav dan paralo uši: „Željka, ostale smo same.“ I poslala me u sobu da radim domaći. Tada sam počela da je se bojim.

U crnom kaputu podignute kragne i sa neupaljenom cigaretom u ustima, iskoračio je iz zgrade. Dugonog, ozbiljan i sed. Star? Bacio je novine u kantu za smeće i počeo da pretura po džepovima u potrazi za upaljačem. Bacio je brzi pogled nalevo, ugledao žuti auto i devojku u crvenom kaputu, podigao ruku i upitno klimnuo glavom. Ona je otvorila prtljažnik. To je to. Rekli su mu: žena, saab, donji izlaz. N. se nametao da ga sačeka lično, ali on je insistirao da sam dođe do hotela. Nije neophodno. Čak je i nepoželjno. Voli da sam uđe u grad. Ima preporuku jednog beogradskog reditelja, kog je upoznao na Sandensu, za diskretan i pouzdan prevoz. Zaboravio je kako se zove ta žena, zna samo da to ime na engleskom može značiti wish i desire. Kako je to čudno, zar ne, da se u jednoj imenici sjedine dva različita principa: jedan koji je sav u čekanju da rešenje padne s neba, a drugi koji je sav u vatri koja će ga lansirati na mesto na kom želi da bude. Bespomoćna i moćna, tako je on razumeo te dve želje. A sad će upoznati osobu koja se odaziva na jedno takvo ime.

Pustio je Boye pre nego što smo se skotrljali na dušek. Isparavao je pivo i hormone po meni. Na tom mestu me je držao samo poznati bledi miris afteršejva koji su moje nozdrve pokupile s njegovih obraza. „Ćale je s delegacijom na Gazimestanu, dolazi tek uveče“, mumlao je u moj vrat. „Ostaćeš kod mene noćas? Konačno smo sami...“ U dnevnoj sobi su isključili muziku. Pomislila sam da je žurka je bila na izdisaju

Ula

znic

a 24

231 i da će se uskoro krenuti kući, a onda je neko ubacio kasetu u video-

rikorder i počelo je stenjanje i uzdisanje. Dečaci su navijali. Dosta! Dosta! Dosta! vikala je Jasna M. dok sam se oblačila. U ponedeljak u školi nismo razgovarali do srpskohrvatskog. A ni posle toga.

Kad se sve uzme u obzir, možda je sve ispalo najbolje moguće. Nakon majčine smrti trosoban stan zamenila je za dvosobno potkrovlje i pouzdani saab. Kad više nije bilo nikoga ko bi kritikovao njene izbore, mogla je da ih razvija bez pritiska. Tako je počela da vozi. Relacija: aerodrom–grad. Prvo je vozila prijatelje, i prijatelje prijatelja, one koji su često leteli ili često čekali i pratili putnike. Nakon jedne Slobodne zone, kada su je angažovali da razvozi goste festivala, nekako je njenu listu klijenata sve više počela da popunjava fi lmska klika, prvo regionalne scene, a zatim i one malo dalje, malo veće. I sada, kada je maltretiranje nekolegijalnih taksista prestalo – u nekom trenutku su shvatili da ne zarađuju ništa manje otkako je ona u blizini – moglo bi se reći da u svom zanatu prilično uživa.

Vibrirali su tenkovi i aplauzi dok je majka u kuhinji tešila komšinicu Dragicu. Te večeri sam čitala Bahtina i slutila zle karnevale. David se spremao u Kanadu, a ja sam verovala da nemam izbora izvan ovog mesta. Verovala sam i da postoji zadovoljavajuće rešenje za taj kompromis. Pošto savez sa okolnostima nije bio moguć, odabrala sam nevidljivu egzistenciju. Čitanje i ćutanje. Slobodu i sigurnost našla sam, shvatiću kasnije, u svesnom izboru neslobode i nesigurnosti. Komšinica se na vratima pozdravljala s mojom majkom i na kraju dodala: „Neka mi se samo javi kad završi, dobra sam sa direktorom...“ Poslednji vojni kamioni prolazili su auto-putem pod našim prozorom. Sa druge strane, preko nadvožnjaka, videla sam dve žene u pidžamama. Jedna je stajala, a druga sedela u kolicima. I bolničarka je bila sa njima. Žene su plakale, a bolničarka je čekala da ih vrati na odeljenje.

Na radiju je BYSS vodio glavnu reč: trzaji kontrabasa pod strujnim udarom i škripa saksofona punili su unutrašnjost žutog automobila stvarnošću iz nekog boljeg fi lma. U mraku se nisu videle njive levo i desno od zaleđenog puta, ni fabrike plastičnih nepotrepština na ponekoj od njih. Beskrajan niz nedovršenih dvospratnica omalterisanih megalomanijom posednika puzio je

Ula

znic

a 24

232s druge strane jarka u kome su se smrzavali neželjeni štenci. Ali

sve je to sakrio ritam uličnih svetiljki i tremor duvača na radiju. Po takvom putu klizi njen žuti auto, iz dana u dan. Putniku se svideo neočekivani tretman koji je u toj mašini dobio: ne samo što ne mora da odgovara na radoznala pitanja i što mu je bez ijednog komentara dozvoljeno da zapali – prokleti kapitalistički teror zdravlja – već je i muzika odlična, bolju ni sam ne bi odabrao. „Damn good play“, rekao je, više za sebe.

„Belgrade Yard Sound System.“ Htela je da doda i da takve ljude neće sresti tamo kuda je krenuo, ali takav bi komentar bio prebrzo izrečen, pa za bolji možda više ne bi imala priliku. A mnogo toga je želela da mu ispriča. Sve ili ništa.

„Ko je tebi dozvolio da im tako pričaš o našem najvećem piscu? Otkud tebi ideja da tako analiziraš gradivo? I to kako držiš časove... U mojoj školi da truješ decu? Ne dozvoljavam! Puštaš im muziku, vodiš ih u bioskop da gledaju te neke... narkomanske fi lmove. Samo nemoj opet o Blejku! Ti ćeš meni o Blejku...“, penio je direktor Marković. Napolju se jesen borila sa životom, kraj prozora je Dragica grizla usne. Na kraju mi je samo rekla: „Uvek si bila tako mirna... Šta ti je odjednom? Tako si me razočarala. I svoju namučenu majku...“

A moja majka je – samo nekoliko sati udaljena od naše velike svađe i mog odlaska iz kuće – mesila testo za štrudlu i birala haljinu za ručak sa Bogdanom.

Coffee? Setila se da ima još malo u termosu. Prihvatio je, thanx, zapalio još jednu. I to je bilo sve.

Na zadnjem sedištu njenog automobila sedeo autor fi lmova koji su je oblikovali, podučavali, vodili na bolja mesta. Moglo bi se reći da je na zadnjem sedištu njenog automobila sedeo autor njene biografi je, a da o tome nije imao pojma. Želela je da zaustavi auto, okrene se i sve mu ispriča, sve po redu. Htela je da dobije potvrdu da je imalo smisla, da je vredelo truda živeti kao Želja samo da bi se jedne noći njih dvoje sreli i razumeli se. A dobila je njegovu tihu nezainteresovanost, koja joj je zujala u ušima kao pesma rugalica, javljala joj je da takav jedan svet, i ona u njemu, teško da mogu da budu truda vredni. U tom trenutku je naglo izgubila na težini, na snazi, stid je smekšao i pojačao temperaturu, jedino je povez kojim

Ula

znic

a 24

233 je bila pričvršena za sedište držao uspravno. U misli joj je, kao

dosadni vrag, došlo sećanje na jedan dogovor sa jačom sobom od pre petnaestak godina, koji je, eto, bio motiv za mnoge održane reči, ali sada joj se činilo da možda i nije trebalo tako. Da je bilo drugačije, možda bi je ove noći bilo manje sramota.

Sada je htela da ispriča za otkaz u školi, htela je da mu kaže da će na tom fi lmskom festivalu, na posedu državnog vlastelina, biti upravo i taj pisac koga je izbacila iz programa, a umesto te nacionalističke proze, naprženim srednjoškolcima puštala njegove fi lmove. Htela je, ali putnik belih obrva je na zadnjem sedištu ćutao, sklopljenih očiju. Putnik je putovao sam, a Želja nije bila njegovo društvo na ovom hladnom mestu.

Popila sam brufen i utrljala gel protiv bola u mišićima čim je Bogdan otišao na posao. Da me je video da to radim, sigurno bi rekao da dramim. Da sam mu rekla da ono sinoć nije bila strast nego prezir, napao bi još jače. Ne zato što ne zna da nas je držao zajedno samo moj odnos sa majkom, nego upravo zato što zna. A pokušala sam. „Sve je to kao Kosovo... ono što je bitno dogodilo se mnogo pre. Sada samo konstatujemo“ Nije me ni pogledao kad je izašao. Fuga je jedini mogući rastanak. Basta! Biti sama, biti sigurna.

Nelagode ih je rešila saobraćajna nesreća: zgužvana karoserija stajala je nasred raskrsnice, odgurnuta autobusom gradskog prevoza. Izgleda da će morati da sačekaju da se izvrši uviđaj. Pitala je policajca ima li povređenih i kada će moći da produže dalje. Da, ima, već su odvezli vozača automobila u urgentni. Zajebano je, ali niko nije u životnoj opasnosti. Moći će da prođu za minut. Tek što je svom putniku, zagledanom u teške krpice snega koje su u kosim hicima napadale prozore, prenela da ih neće dugo zadržavati, policajac je dao znak da nastave put. Vezala je pojas i preko ramena dobacila: Nobody’s dead.

Kad pomislim na onu godinu u tišini (tako sam nazvala period od rastanka sa Bogdanom do majčine smrti – godina u tišini!), osećam samo nostalgiju za vremenom kada sam bila najbliže sebi. Moja majka je prihvatila da neću postati ono što je za mene planirala, a ujedno se i radovala što moje odstupanje nije glasno i upadljivo. Ja sam gradila tuđe karijere (pisala radove za studente privatnih fakulteta) i živela

Ula

znic

a 24

234ovaj svoj jedini život s olakšanjem što konačno mogu istovremeno

biti prihvaćena i svoja. Nisam imala velike ambicije, nisam sanjale velike snove. Jer takva sam ja, tiha Želja – knjige, fi lmovi, fantazija, melanholija – zar ne? Zar ne?

Do hotela nisu progovorili ni reč.Nespretno kočenje odgurnulo je auto malo preko ivice ledene

kolovozne trake. Ugasila je motor i upalila svetlo. Uzeo je svoje stvari kad mu je otvorila prtljažnik, stao na trotoar i sačekao da se ona smesti i krene. Poslao joj je pozdrav kroz belu zavesu: „Take care.“ Želja je klimnula glavom i taksi je mogao da nastavi kroz noć. Beskrajnu noć.

Ula

znic

a 24

235 Mihajlo ARSENIJEVIĆ

Акценат

Howay Nick!… О-оh! Drink!? What’s wrong, are you a gadgie, or a bairn? Ha! you Serbs… – Croats. Different words, accent. Relig… – Nick, Nick! Neet is young but you ain’t wasted propa… Me? Ganna get absolutely maaahrtal! Шȅфов пивскӣ дȁх Ника зȁпӯхну, ȍсети туђу кâп пљỳвāчке на усни. Ȍчи о ȍчи зàгледаше – òдбише. Ника кроз стòмāк штрцнȳ нȅшто, згȁди на сȅбе, нȁмршти. Èнглēз се уòзбӣљӣ; за трȅн већ о шȁнк лупӣ, запṕштӣ уснама, прȁснӯ у смȅху. „Странци“, ȍсети рêч као нôж у дýши Хрвāт, а био је stranger њима. Кȅзнуо се ôн, вèштāчкӣ, па на мàтēрњēм промрмља: „Стâрӯ ти јâ...“ Òвај не одрèагова. Разỳмео нȅ би. Збиља се Нико òсећао дàлекӣм. Сȅвēр хлáдан, сȅвēр је кишòвит, лêп је Њукасл, али су Винкōвци лȅпшӣ. Ȍде. Испред бâра Нико зажмýрӣ: киша што сȁмо сипӣ-сипӣ, иста је као и слàвōнскā, слòвēнскā киша Балкáна, од кòјē се Нико нè можē отцéпити. На трȅн збиљ му овàплотӣ: мирӣс, читав регѝон кòјӣ идеалѝзованим сȅћāњем хрâнӣ; дух ври; улýталӣм жâмором дòпире хрватскӣ; али чим сувише ỳдахне, чим кâп о усну ỳдарӣ, склизне на јèзик, Нико свôм бићу ѝстргне се, у ствáрности тврђōј зàдешен. Ȍтвори ȍчи. Иста киша нѝје. Пȍгледа нȁгоре, нȅбо исто нѝје. Или сȁмо чѝнӣ му се? Самòћа и сáвест збṕкајӯ се, ôн се пита: „Што сам овдје?“ Тада у кôст се ђȁво ỳшрафӣ, мýтно угризе. Тȍком пѝјанӣх нòћӣ, и још понѐгде, врâг видӣ да мȍже. Дȍле, у В. њèговима да бȍље буде, Нико брòјӣ сâте, фŷнте, дâне – мôра да зàспӣ, а вртӣ му се: чизме, крви, ỳниформе... па још сáвест загризе, дубòко пȍпне. Би умро да смê. Лȁко се ђȁво ђȁволу јâвӣ, прèдложӣ. Нико, као и нȅкад, мȍже, тргне се. Ипак, жѝвот би: да гòворӣ – не прèводӣ. Тȁд, дýша се за дýшом дòгонӣ, зàзборӣ – изнýтра домилӣ, нèјасно нȅшто кроз крвоток нȁвре, пòтопӣ, нàгна га да за спâс, за свòје ỳпӯтӣ горе пâр рéчӣ. Ипак, мòлитва вишак јèсте: „Радӣ се рано, а Бог разбуђује.“, прâвдао би се сȅби. Ипак, òнӣх нòћӣ, кад сỳвисла сȅта загризе, ôн мòлитву отпòчиње: пòмиње свȅ кòје вȍлӣ. Тô пòтраје. Чȁк, ако би се нáкнадно кôг лика сȅтио, сред мòлитве би се извинио, али и тô би на нȅки нáчин, иако мòрално тȍпло, ȍпет пýсто, на кóнчићу дýше било, осим кад би му јèдан чȍвек синуо триком сȅћања пред ȍчи. Фигýра њèга, јèзик, рêчӣ. Àкценат што их спâја и рáзликује. Ȍчи тê. Сȅтӣ се злòбратска бића нȁсмејана, а сȅћању тôм сȅћање кòје врȅменскӣ прèтходӣ услéдӣ. Увек се мисао о тôј нòћи тàко додвóрӣ.

Ula

znic

a 24

236

Вòзио се Нико са свòјима к Винковцима нȁтраг из Зáгреба. Тŷ вȅчер, с нȅба, сипило је, нêжно пуцкèтало по хàуби. Нôћ и шума чýла су пỳнили, кад из мрáка у снȍп фâра истӯпӣ нȁоружан вòјнӣк, „стȍп“ гестикулиравши. Мòтор спòрије бридӣ; Нико, скривен сȅдиштем и мâјком, вирӣ: Војник на прóзору мâјчином „Кȍ сте?“ прозбòри. Отац шутњу слȍмӣ: „К-кȍ смо?“ Сјȅћам се, дôња усна дрхтила му је, матер тури руку к мени, ма’нӯ да се спуштӣм. ʼВај виде! „Зȅнге, а?“ Насмија се – смѝјех изгуби: „Прèзиме!“ Тад, сјећам се, ауто дах запухну, окӯс бире, а отац „Солдо“, рече. „Што, друже?“ А ʼвај ће: „Раздрýжили се ми, ỳјче, ȅ-хê!“ Цијев пушке се јавӣ, нешто до ме пуче!, ’вај се тргā, сјурнӯ тијело, поглијед к мени: „Вид-вид!“ ка пјесмицу отегли. Миче он цијев с мојӣх. К моме прозору пришā – отац окамѐнӣ. Куцнӯ пушком о полуотворен прозор, мој. Сага ми се. Што ћу? Ја се појавих. А зби се! Не ćећам се да то ћудо икад прије нит послије видјех: Лице, лице ди се спаја са зрцалним мојӣм, ди нам се стопише очи, очи, ди се огледамо: ја у његовим, он у мојим, ја у мојӣм... њѐговим, све видјех: Истим. Нејасно блѝско, нешто тијелом кроз крвоток наврло у ме – потопи ме. Њега и мѐне. „Ми“ се насмѝја, мигну: „Вид-вид Фрáња мâлог!“ „Ја сам Нико.“ То рекоʼ, матер ме ’штинӯ, силом цѝјеле шаке. Боли! ʼВај виде: „ʼДȅ ћете?“ Мајка: „Ди, Винковʼца. Дома.“ Е војник ту поче лудачит, ка да пјева рече: „Ô! Братимире, Брат-и-мире!“, шаке ка коси, сага се опет, наш лик склопӣ: „Је лʼ, снâјке, ʼси кућàница, илʼ домàћица?“ Она шутӣ, ʼвај наставӣ: „Дòма ћеш. Дòма? Кући бих ја! Ô! Тимире, Ти-мире, Југовићу, пред куршум ȍде? Застрáнисмо, застрáнили!“, осмијех утужӣ, „Али, кȁсно нѝје.“ Ма нит, војник се нагло окрѐну и гледа закрвљено-сузно к оцу, тужним смѝјешком луђака збѝљно изусти: „Брȁт ми Шȁкота, од тȅтке, из Винковʼца, чȅкам. Пŷт зàтворен. Горе... Ај бре окрећи! Бежʼ бре! Возӣ!“ Рече то, откорачи, маʼну нам пушком. Сјећам се, отац волан дуго и снажно обрто, мамина рука дрхти, а војник, све даљӣ, гледа баш у ме. Продѐра се: „Нико, ти ћеш ме чувати! ʼЋеш?“ Ја климнӯʼ главом! Маха је и смија се, фар га осветљава цѝјела, па двије трећѝне, а кад се скоро изгуби с видика и очев ауто свијетлом захвати цесту голу, одјѐчан дум! се зраком проне, саг’смо се, мајка вриштат поче: на цести Братимира видјех, как љежи, как му крв из напрсле лубање цурӣ, мјехӯри... грају чујем, чију, не сјећам се. Би рата послије. Одем.

Ula

znic

a 24

237

Нико, òдрастао чȍвек, òво мислити нȅ уме. Ђȁво, врâг, шéјтан: дóђоше – òдоше: чизме, крви, ỳниформе. Љŷди пòсташе бубе. Нȅ било никоме. У зрно мисао склупча Ника, мêсо тóнус задобије, пȍчне се пòгано живети и сȅћање тêло прèварӣ, али срце не дòтрулӣ. Нико видӣ, òно што ничије нѝје: Братимир се смије, мȅтак прозýјо, алʼ ôн се сȁга, сȁмо рȁнише, ȍпстаде... Нȅ би рȁта пȍслије. Нȅ би рȁта пȍсле. Из мòлитве Нико рŷке рàсклопӣ, насмеје се, мàхнито пòмислӣ: „Нећемо нестат. Чујем... Има сеоба, рȁта нема!" Нико, има снáге.

*** Понекад, прѝје но што заспӣм, осјетӣм, мирӣс Ингрид запухне ме. Старост њена. Ја је се гадӣм. Љежӣм, држећи руке, склопљене испод главе, гадӣм је се. Гадӣм се сѐбе. Сјетӣм се, живота, тог прѝје. Сјетӣм се, дјѐца смо били, по зумбулу лоптали, намјерно, до џамије, да хоџа виче. Ћопави хоџо опсује матер, па були нагоре. Бјежимо тако, кад ћуприју пређеш, на калдрми с пазара набаса матер, она ти бабом пријетӣ, умакнеш. Сјетӣм се, као да било нѝје. Смрад ме непоштенӣ Ингрид запухне. Срамотӣм се, болан. И оца и матер. И хоџа старог. Доброг ми хоџе. Али се нѐ сјетӣм што је било јуче, јер биће и ćутра, кô да је заувијек. И тако, гледам јој потиљак, косу, гледам јој кости кључне, душа ми за мном плане, расплаче ме. Помазӣм је. „Danke Ingrit… danke vil mol.“ Пробӯдӣ се, што каже напола разумијем, пољӯбӣ ме, будӣмо се, зборӣм на матерњем, извѝњавам се, она мислӣ вѐлӣм „волӣм те.“ Спојӣмо се. Ту ноћ и још понегдје. У кости ми се шејтан увуче. Помамӣ ме. Ту ноћ, и још понѐгдје, нѐ мислӣм на се. Доље, у Мостару да мојима боље буде. Ćутра, што је и јуче и вјечно, вратӣм се крепан из фабрике, из ноктију љепак чујем, чека ме Ингрид кући, каже да су звали из Југославије. Ѝсправӣм: „Хѐрцеговине.“ Она се љутӣ, каже, већ рекла је, да овдје не зовӯ. Каже, зна она ко смо, сви смо ми исти, не занӣма је ништо даље. Каже, да ни не помислӣм да породицу довучем. Тамо су врата, каже, нек радӣм с мојима вани што знам и умијем. Каже, нѐ тӣче је се. Кад напоље оде, ја старӯ зовнем, питам за баба, за сѐстрицу, у три минуте ме има више но у пет година овдје. Чујем кључ, кажем старој да ћу да зовнем, ʼоћу чешће, па слушалицу спустӣм, скочӣм до друге собе... мислӣм на дугове. За седам мјесеци ћу стић до нуле... Шејтан се неки шејтану јавӣ, свашто прѐдлаже. Ја одшутӣм. Оде. И бих да плачем, алʼ немам коме. А ни за киме.

Ula

znic

a 24

238

Ингрид, успутно поред, са врећама прође, ни да погледа ме. Из кујне упола разумијем: „Зва си твоје...“ Усна ми за ријеч пође, алʼ стиснем на вријѐме, одем, легнем. Швабицу упола нѐ чујем. Још дуго виче. Прѐстане. Лупа суђем, чујем. Плачем. Нож чѐпа грла болӣ ме. Болӣ дуго. Хоће да пукне. А нѐ пукне. Болӣ само, и даље. Тешко ми је. Нема ме тамо. Нема ме овдје. Али ја... снаге немам. И сјетӣм се, догонӣм је, или се курва увуче - мисао да је жѝвот био, срастао другдје негдје. Сјетӣм се, тад мѐне сјећање живӣ, Никшићанке подно Зле Горе... Сјетӣм се рата, алʼ прије собе, како се од живота растајем. Сјетӣм се, како ми је звала на лицу „Њêним“ младеж, њој омӣљен, мириса с њеног потӣљка, сјетӣм се наше врућѝне, наше тишѝне, Алексе Шантӣћа – Емине, а сјетӣм се и мојӣх и њенӣх: четници, балије, усташе... и гледам јѐдно што остаје: Одлазӣм; она се нагло будӣ; дотрчава до врата; немамо што рећи. Растасмо се. Мобѝлишӯ ме. У чуда гледам. Чуда видӣм – чинӣм – нѐ вјерујем. Бјѐжӣм за Гален, овдје се стекнем. Останем. Опстајем. Да мојима буде... Кàда се, тих, склỳпча чȍвек, у зрно кòје кроз тóнус задòбије, кȁд од живòта òстанӯ сȁмо сȅћања мрве, кȁд тàман нè зна са свòјӣм тêлом више штȁ ће, тȁд ŷђе свêт и помéте нȅмӣр, па пòкрене живљење. Тàда, као механѝзми и муве, љŷди кроз прóстор мрднӯ. Ингрид ŷђе да грдӣ, Алији низ грло пукне, на њŷ брȅцне, узме јȁкну и ѝзађе, òва га обично чȅка са вèчером до кȁсно увече. Òбично, извѝњава му се, плаче. Пȍсле се спȍје. Ингрид читава дáје. Кàда чȍвек пòгано, кроз сећање живӣ, вȁра га и тêло док трулӣ. Алија видӣ, òно што ничије нѝје, Минин тŷ потиљак мѝрише, косу, глȅда јој кључне кȍсти, дýша му за њôм плȁне, пòмазӣ је: „Фала, много ти фала...“ Прòбӯдӣ је, што кâже нȁпола разỳме, о блискости тêлом гòворӣ, о àкценту нȅшто, јединству жеља, а ја је бона љубӣм, живимо се, све је на матерњем, извѝњавам се, она мислӣ кажем: „Остајем...“ Спојисмо се. Ту ноћ и још понѐгдје. Али ја чујем: „Застранили смо, касно је. Алија... немам снаге.“ Оде.

Ula

znic

a 24

239

ESEJ

Ula

znic

a 24

240

Ula

znic

a 24

241 Margit ĐURIN

Causa i telos

Tehničke struke retko kada podrobnije istražuju istorijat pojmova na kojima se zasniva predmet njihovog istraživanja. Tako se ni u tehničkoj teoriji upravljanja ne analizira kakva je sve značenja poprimao pojam CILJ-a (odnosno svrhe) tokom skoro tri milenijuma dugom periodu fi lozofskog i naučnog promišljanja. Danas deluje izlišno, pogotovo na višem obrazovnom nivou, objašnjavati principe UZROČNOSTI (kauzalnosti) – sa kojima je pojam cilja (svrhe) tesno povezan, što može da ima za posledicu da se određene (najčešće nepovoljne pojave) prenebregnu i izgube iz vida.

Niklas Luman svoju knjigu Teorija sistema – Svrsishodnost i racionalnost1 započinje kritičkim ispitivanjem značenja svrhe i uzročnosti od antičkih vremena. Mi ćemo se ovde zadržati samo na ovom, uvodnom segmentu pominjanog Lumanovog dela. Da bismo uopšte razumeli problem na kojeg Luman ukazuje, treba da se podsetimo da je u antičkoj grčkoj fi lozofi ji uzročnost shvatana sa teleološkog stanovišta, tj. sa stanovišta svrhe, (cilja) jer τέλοζ znači cilj, svrha.

U komentarima prevoda Platonovog dela „Fedon ili o duši”2 može se pronaći: „Uzrok cilja mogao je Sokrat-Platon naći u ovom tvrđenju Anaksagorinu: Priroda, kao razuman čovek, sve stvara radi cilja i sredstva za određen cilj daje samo onome ko se sredstvom ume da služi” 3. Stav da „Priroda sve stvara radi cilja” mogli bismo ilustrovati tvrdnjom: „Priroda je stvorila Sunce da bi nas grejalo”. Mi danas znamo, a to je znao već i Aristotel, da ovaj iskaz nije tačan i da su uzročno-posledične veze složenije. U komentarima Fedona, za već navedeo poglavlje, može se pronaći sledeće objašnjenje:

„Da bi objasnio egzistenciju složenih stvari ili prirodu tela, Aristotel razlikuje četiri uzroka ili četiri principa: (1) tvar (materija) tj. ono što služi kao gradivo kome se daje izvestan oblik, (2) vid (forma) tj. ono što se gradivu daje kao oblik, (3) pokretni uzrok

Ula

znic

a 24

242(causa effi ciens, fi endi) tj. onaj koji daje ili ono što daje oblik i (4)

cilj (causa fi nalis) tj. ona forma koja još nije ostvarena, ali koju onaj koji daje oblik ostvaruje na gradivu”.

Još jedno objašnjenje dvostrukog značenja uzroka (causa) nalazi se uz komentar4 „Izrazom bolje Sokrat misli na uzrok cilja; cilj je dobro, bolje, jer na svačiju volju dejstvuje ono što mu se čini dobro. Međutim, Sokrat nije dospeo u tamnicu radi nekog cilja, radi dobra, koje sam od sebe hoće, nego zbog presude atenskog suda, a osuđen je ne radi neke svrhe, nego za kaznu što kvari omladinu. Uzrok Sokratova dolaska u tamnicu nije causa fi nalis jer ne leži u njemu, nego izvan njega, dakle causa effi ciens”.

Nije naodmet zapaziti da u savremenom jeziku postoji mogućnost razlikovanja ova dva uzroka. Ukoliko se izražava pokretački uzrok, causa effi ciens, tada se koriste reči: zbog, usled ili dakle, dok se za causa fi nalis koristi radi ili sintagma da bi se (postiglo). Slično je na primer i u mađarskom: postoji priloška odredba za uzrok (ok határozó: miatt) i za cilj (cél határozó: végett).

Da bismo mogli da analiziramo razlike između ova dva uzroka, nije naodmet podsetiti na Aristotelov stav: „...on što je stvoreno nastalo (je) usled nekog uzroka ”5. Šematski ovaj iskaz mogli bismo prikazati: UZROK POSLEDICA, a kao primer: usled klizavog kolovoza povećan je broj sudara. Vozači nisu imali nameru, (cilj) da se sudare, ali se to dogodilo jer je kolovoz bio klizav. Ovaj oblik uzročno-posledične veze mogli bismo šematski prikazati: uzrok: klizav kolovoz povećan broj sudara (posledica). Ili primer: kiša je prekvasila njive. Uzrok: kiša prekvašene njive (posledica). Kod pokretačkog uzroka (causa effi ciens) posledica ne može da nastane pre uzroka. Ukoliko bi mogla, to bi značilo da prekva-šene njive mogu da izazovu kišu.

Ni u slučaju causa fi nalis posledica ne može da nastane pre uzroka. Ali je, u ovom slučaju, ceo pro-ces pokrenut od posledice, jer je CILJ planiranje budućnosti koja može da nastane kao POSLEDICA nekih UZROKA koje treba stvoriti, a koje često nazivamo USLOVIMA. Ukoliko bismo želeli šematski da prikažemo ovaj slučaj, upotrebili bismo simbol: POSLEDICA UZROK, tj. CILJ USLOV(i), što ima isto značenje. Ovaj oblik šematskog prikaza mogli bismo

Ula

znic

a 24

243 predstaviti rečenicom: da bih položio ispit, treba da naučim gradivo.

Cilj je položiti ispit, a to jeste posledica koja može da nastane, pod uslovom (uzrokom) da naučim gradivo. Da bi se ostvario cilj, odnosno proizvela anticipirana posledica, neophodno je da se obezbede sledeći uslovi:

(1) odranije poznavanje uzroka (uslova) koji će dovesti do željene posledice;

(2) znanja, umeća, veštine da se obave neophodne radnje, akcije, delanja;

(3) rad, akcije, delanja;(4) materijalna sredstva;(5) vreme.

Prvi uslov od gore nabrojanih pet je diskutabilan. Prvi uslov, da su odranije poznate uzročno-poslediče veze, neophodan je kod vrsta koje su, pomoću posebne izgrađenosti intelekta, sposobne same da postavljaju ciljeve. Pčele i termiti obavljaju prilično složene i smislene, svrsishodne radnje: vrlo efi kasno grade svoja staništa, prikupljaju sirovine iz koje proizvode hranu itd., ali su svi ti svrsishodni, visoko inteligentni postupci orjentisani ka cilju (budućnosti), genetski nasleđeni, što bismo rekli: insekti, ptice i mnoge druge vrste samo izvršavaju biološki program, koji je izgrađen tokom duge evolucije, putem selekcije najpovoljnijih postupaka za opstanak vrste. Kod mnogih životinjskih vrsta se poslednjih decenija uočava, pogotovo otkad se našao (najverovatnije i ekonomski) interes da se proučavaju i kamerama snimaju ponašanja životinje u svom staništu, prisustvo obe vrste svrsishodnog ponašanja: i onog nagonskog, ali i onog koje je proisteklo iz inteligentne primene ranijih iskustava. Više nas ne iznenađuje da majmuni, određenog uzrasta i iskustava, pogodno izabranom grančicom umeju da iščačkaju insekte iz natrulog debla. Isto umeju i mnoge vrste ptica. Ali ne sve ptice, čak i kada su iste vrste, nego samo one koje su već na osnovu iskustava došle do zaključka o posledicama svoje delatnosti. Posmatrači ponašanja životinja smatraju da veštinu upotrebe „alata” ptice, odnosno, majmuni stiču i po desetak godina.

Ula

znic

a 24

244Sledeća tri uslova za ostvarenje cilja, (umeća, delanje i

materijalna sredstva) se obično ubrajaju u sredstva svrhe, tj. ostvarenja cilja. Saznanje o važnosti da se steknu sva tri uslova, od najstarijih vremena se, kao svojevrstan arhetip, provlači kroz bajke. Junak, koji treba da obavi neko (junačko) delo, najpre mora da prikupi saradnike određenih umeća i da pribavi razna, barem tri (najčešće čarobna) sredstva. (Na primer: mač, ogrtač i letećeg konja i sl.) O izboru sredstava do sada je bilo prilično ozbiljnih diskusija u društveno-fi lozofskim naukama, pogotovo od vremena Makijavelija (1469-1527), koji je smatrao da cilj opravdava upotrebu svakog sredstva.

Saznanje da je i (peti uslov) vreme, takođe značajan faktor ostvarenja cilja, tek je tokom industrijske ere postalo deo kalkulacije. Nakon Drugog svetskog rata, kada su se operaciona istraživanja odomaćila u ekonomiji, planiranje vremena pomoću mrežne tehnike, našlo je primenu u svakom ozbiljnijem projektu.

U savremenom svetu, pogotovo u tehničkim naukama, najčešće se ne obraća pažnja na problem višeznačnosti uzroka i principa kauzalnosti. Savremene metode analize ostvarenja cilja stvorile su veštine i navike, da se cilj razlaže na uslove, onako kako smo ih nabrojali, dok se pod pojmom uzročnosti, kauzalnosti uglavnom podrazumeva pokretač uzroka, causa effi ciens.

Većina ciljeva je složena i, da bi se ostvarila, neophodno je složeni cilj razložiti na potciljeve, pa i potciljeve dalje raščlaniti na još jednostavnije itd., dok se ne stigne do toliko jednostavnog cilja da se on može neposredno izvršiti. Ovo raščlanjavanje, naravno, ne ide u nedogled, ima svoju granicu. Granica može biti niže ili više postavljena, u zavisnosti od složenosti glavnog cilja, ali i od spobnosti izvršioca.

Mogućnost i primena rastavljanja složenog cilja dovodi do strukturalnih usložnjavanja, često i stvaranja podsistema, kod kojih pozcilj tj. cilj podsistema, postaje sredstvo ostvarenja nadređenog, odnosno glavnog cilja. U tom smislu je posebno zanimljiva Lumanova analiza odnosa svrha/sredstvo i pitanje da li je u društvenim sistemima neophodan društveni konsenzus?

Ula

znic

a 24

245 SLOŽENOST ODNOSA UZROK POSLEDICA

Luman primećuje:„...struktura kauzalne šeme čvrsto je povezana s time što ni jedan uzrok sam za sebe nije dovoljan za uzrokovanje nekog učinka jednako što ni jedan uzrok ili mnoštvo uzroka nema samo jedan jedini učinak.”6 „Podobnost nekog uzroka da proizvede neki učinak služi pri tom kao princip selek-cije, ograničenja mogućnosti varijacije... Mogu se u pogledu nekog učinka (posledice) varirati uzroci koji treba da ga proizvedu i učinci u pogledu uzroka”7.

Pretpostavimo da nam je cilj proizvodnja ELEKTRIČNE ENERGIJE snage od nekoliko megavati. Da bismo to postigli, treba da izgradimo elektranu, prenosnu mrežu itd. Elektrane, tj. izvori energije koji se višestrukom transformacijom pretvaraju u električnu, mogu biti, da kao primer pomenemo samo one klasične koje su se koristile u drugoj polovini XX veka: nuklearne, termoelektrane, hidroelektrane. Svaka od njih zahteva poseban sklop preduslova: za termoelektrane – da na određenoj lokaciji postoji dovoljno uglja za eksploataciju u narednih nekoliko decenija, za hidroelektranu – da postoje odgovarajuće visinske razlike sa kojih se sliva određena količina vode; za nuklearku – posebno je važana blizina reke. Pored ovoga, sve iziskuju ogromna materijalna ulaganja jer zahtevaju opsežne građevinske poduhvate i izgradnju opreme velikih snaga.

Na slici sa leve strane su šematski prikazani uslovi-uzroci koji treba da se steknu da bi se ostvario glavni cilj. Uslovi-uzroci su različiti za svaki tip elektrane. S desne strane slike su prikazane posledice rada određenog tipa elektrana. Pored glavog cilja, pojavljuju se i nuspojave, koje možemo razvrstati u one za koje smo svesni da će se pojaviti, i na one za koje još i ne slutimo da će nastati. Na primer, sredinom XX veka se smatralo da su nuklearke najčistiji izvori (električne) energije. Povišenje temperature reke, čija je voda neophodna za hlađenje reaktora, za 2-30C se smatralo dopustivom nuspojavom. Tada se još nije slutilo, koliko će problema (pa i ratova) izazvati odlaganje radioaktivnog konzumnog otpada (islužene opreme niskog zračenja), s jedne strane i kolike su opasnosti od akcidenata – havarija pri radu takvih elektrana.

Ula

znic

a 24

246U gorepomenutom primeru nuklearke,

termoelektrane ili hidroelektrane su međusobno alternativne kao proizvođači električne enegije velike snage. Svaka ima svoje preduslove i nusposledice, dozvoljene, nepoželjne ili još nepoznate. Mogu da postoje i druge alternacije za proizvodnju električne energije: aeroelektrane (pokretane snagom vetra) sunčane elektrane i sl., koje su doduše mnogo manjih snaga, ali su njihove nuspojave mnogo manje štetne i uglavnom su poznate. Mogli smo izabrati još mnogo drugih primera, na primer, upotreba lekova, koji služe da otklone ili barem ublaže uzroke i simptome neke određene bolesti. Međutim, lečenjem jedne bolesti, usled nuspojava često pogoršavamo nešto drugo u organizmu. Osim toga, neretko se dešava da lek (ili neko sredstvo) sam po sebi ne bi bio štetan, ali u sadejstvu sa nekim drugim sredstvom ili lekom nastaju nepoželjne posledice.

I sami pojmovi dozvoljene, nepoželjne, tolerantne posledice zavise od kriterijuma upravljanja i ograničavajućih uslova. Ograničavajuće uslove mogli bismo razvrstati na:

(a) TEHNIČKE kao ograničenost postojećih znanja, umeća da se sa raspoloživim sredstvima postigne određeni cilj. Ova vrsta ograničavajućih uslova je sa strane uzroka (uslova). Istorija je pokazala da se tehnička ogrančenja vremenom najčešće prevazilaze. Danas se mnogo toga postiže rutinski i bez većih troškova, što je pre pola veka, a kamoli pre sto godina, bilo nezamislivo. (Setimo se samo istorijata razvoja računarske tehnologije, medicine, vasionskih letova, telekomunikacija itd.)

Ula

znic

a 24

247 (b) OPSTANKA koje obuhvataju razne oblasti: od ekonomije,

ekologije, društvenih odnosa, nasilja svake vrste, demografi je, zdravstvenog stanja svetske populacije itd., u kraćem (sledećih nekoliko decenija) i dužem vremenskom periodu, (sledećih nekoliko stotina godina). Ova druga vrsta ograničavajućih uslova može da bude i na strani „uzroka” (uslova) kao na primer, državni razlozi (viši društveni ciljevi) opravdavaju pojačanu represiju nad delom stanovništva; i na strani posledice: nuklearne bombe (čak i one sa osiromašenim uranijumom) ili radioaktivni otpad više hiljada godina zagađuju okolinu i izazivaju pogubne genetske deformacije kod svih životnih vrsta. Nažalost, čak i kod najhumanijih ciljeva (kao što je na primer povećanje prinosa i sl.) nisu uvek blagovremeno poznate sve nepoželjne posledice, koje se najčešće otkrivaju i sagledavaju tek kada je načinjena teško popravljiva šteta, čime se današnje čovečanstvo dovodi u stanje BIBLIJSKOG PRA-GREHA: zbog ostvarenja sadašnjeg tehnološkog napretka, ispaštaće buduća pokolenja.

Luman u već citiranom delu u vezi sa konsenzusom oko odnosa svrha/sredstvo primećuje:

„...pojavile se... teze da se putem sredstava dade lakše postići konsenzus nego putem svrha. Isto tako je opravdana i obratna, češća, teza da se putem svrha može lakše složiti nego putem sredstava.”8

Dilema oko čega može da se postigne konsenzus delimično može da bude razrešena ako se ona preformuliše; da se konsenzus traži u ograničavajućim uslovima koji iz razloga opstanka života ne smeju biti prekoračeni. Ovi ograničavajući uslovi u današnjem svetu postaju sve očigledniji i aktuelniji.

Ula

znic

a 24

248Beleške:

1. Luman, Niklas. Teorija sistema – Svrsishodnost i racionalnost, Beograd: Plato, 1998. (original: 1968)2. Platon. Dijalozi Beograd: Kultura, 1970.3. Isto, XLVI, 4, 318.4. Isto, XLVII, 4, 321.5. Aristotel. Metafi zika Beograd: Kultura, 1970, 1032a, 160.6. Luman, Niklas. Nav. delo, 19.7. Isto, 21.8. Isto, 189 (fusnota 10).

Ula

znic

a 24

249 Matija RUPČIĆ

„Ja, Salvador Domingo Felipe Jacinto Dalí i Domènech“

Ula

znic

a 24

250Kako je to svojstveno svakom vremenskom razdoblju, tako je i

dvadeseto stoljeće imalo svoje predstavnike, obnašatelje umjetnosti i promicatelje intelekta. Višedimenzionalan Zeitgeist, uvjetovan bujicama političkih zbivanja, utopistički pomaknutih ideja europskih političkih velikana i napredak tehnologije, rezultirali su sasvim novim tokovima svijesti i nagnali svakog intelektualca da se zapita o vlastitoj i kolektivnoj egzistenciji na inovativan način. Dvadeseto stoljeće jedno je od najplodnijh razdoblja Europe, jer obuhvaća velik broj intelektualaca, koji su djelovali u svim područjima umjetnosti i znanosti. Psihologija otkriva psihoanalizu, a umjetnost proširuje svoje vidike na apstraktne pravce, stalno se boreći s odlukom kojem pravcu i kojem izričaju pridati dovoljno prostora i posebnosti da bi se smatrao predstavnikom jednog tako kaotičnog vremena. Tipično za tadašnji zeitgeist jest upravo spona znanosti i umjetnosti, koja je priječila da jedno bez drugoga bude objašnjeno.

Jedan od najplodnijih predstavnika toga vremena bio je Salvador Dalí; slikar, književnik, dizajner i autor fi lmova. Impresionist, dadaist, kubist, ali ponajviše simbolist i nadrealist. Ostavio je iza sebe puno slika, umjetničkim laicima i amaterima šokantnih, odvratnih, provokativnih i neprihvatiljivih, dok bi oni ravni njemu mogli isto nazvati savršeno osmišljenim oblicima, inovativnim uporabama boja i apstraktnim prikazima tvrdoglavih i pažnje gladnih ideja nastalih u trenucima egocentričnosti.

„Pogledajte! Upravo se rodio Salvador Dalí!“

U gradu Figueras (Španjolska), 13. svibnja 1904. godine rodio se Salvador Dalí, kršten imenima Salvador, Felipe i Jasinto. Neoprezni roditelji djetetu nadjevaju ime Salvador, isto kao prerano preminulom prvorođenom sinu. Roditeljska tuga i razočaranje dočekuju malog Dalía te obilježavaju njegov pogled na samog sebe, a kasnije i svijet. Majci postaje sve – prvorođenac kojemu je potrebna stalna pažnja i briga, a ocu zauzima mjesto drugorođenog sina – razočaranje koje ne može nadmašiti genijalnost i ambiciju umrlog prvorođenca, vrijedno samo sumnjičavosti i manjka ljubavi. Da bi cijela situacija bila gora, roditelji ga u prvim godinama, shrvani tugom, vide kao

Ula

znic

a 24

251 reinkarnaciju preminulog sina. Dalía nadalje odgajaju ponajviše kao

prvorođenca. Majka ga pretjerano mazi, ali otac ga i dalje doživljava kao nesavršenu kopiju i Dalí se nalazi u poziciji drugorođenog sina koji pokušava nadmašiti (u ovome slučaju duh) prvorođenog, uživajući tron s kojeg je izbacio brata samim svojim rođenjem i dojenačkim potrebama, ali pateći zbog nemogućnosti dostizanja bratove genijalnosti i dokazivanja roditeljima da je on živi, a ne umrli brat.

Dalijev narcizam i kompleks manje vrijednosti

Rođenjem sestre gubi okupaciju roditelja, te nastavlja biti zanemareni i ignorirani, ali razmaženi pojedinac. Ova kontradiktornost u roditeljskom odgoju uzrokuje neprestanu dječju potragu za svojim „ja“, koja nema druge osim da rezultira depersonalizacijom i identifi kacijom s preminulom personom i veličanjem tog jadnog, malog, uništenog ega. Dalí, koji nastavlja odrastati ne vjerujući u vlastite sposobnosti, namjerno se sabotirajući u školskim uspjesima, želeći stalno biti drugačiji od drugih tako da čini samo suprotno od onoga što čine svi i što ga se traži, u jednom trenutnku shvaća kako je stvarnost tek način na koji svaki pojedinac percipira i interpretira svijet oko sebe.

Majčino obasipanje pažnjom i ljubavlju razmazuje ga i čini usko vezanim uz nju. Ona je predmet njegova obožavanja, a njena smrt za njega biva „najdublje od svih očajanja“ koje ga vodi u ambivalenciju – tuga prema njenoj smrti postaje katkada bijes koji ga naginje „pljuvati na njezin portret“. Nesumnjivo, Dalí se osjeća ostavljenim i zaboravljenim, a da je tako uvjerava se kada ga se obitelj odriče u pismu što mu ga šalje njegov otac. Godinama kasnije, nakon majčine smrti, njegov ideal žene i ljubavi postaje Gala, supruga pjesnika Paula Eluarda, a kasnije njegova.

Njegova razmaženost i istodobna zanemarenost tjeraju ga na agresiju i konstantna razboljevanja samo da bi uživao pažnju i brigu koju time dobiva. Salvador Dalí odrasta u kukavicu, gladnu moći i slave, suviše opreznu i proračunatu.

Ula

znic

a 24

252Već u ranoj dobi počinje skretati pažnju na sebe i gubitak

identiteta. Sa šest godina izražava želju da bude kuharica kada odraste, naglašavajući i zahtjevajući da mu se obraća u ženskom rodu. Ovaj pokušaj očito nije privukao pažnju roditelja te u sedmoj želi biti Napoleon. Želeći da se udovolji svakom njegovom prohtjevu, odlučuje mokriti u krevet do osme godine, čemu je krajnji ishod čisto zadovoljstvo. Ne imajući izbora, identifi cira se s mrtvim bratom i divi se njegovoj genijalnosti i inteligenciji, diveći se samim time vlastitoj.

Njegova će nesigurnost biti vidljiva i u njegovom najvećem talentu – slikarstvu. Bez obzira na nesumnjivi dar koji posjeduje, Dalí će od početka djelovanja oko sebe vidjeti samo neprijatelje svojim idejama i svojoj posebnosti. Teži biti potpuno drugačiji od drugih, kako fi zički i ponašanjem, tako i u umjetnosti, korištenjem boja i oblika. Radi suprotno od onoga što mu se kaže, od profesora očekuje da ga nauče novom, iako smatra da zna bolje od njih. Njegov će kukavičluk postati konstantna provokacija i omalovažavanje onih kojima se ionako ne sviđa. Nesiguran zbog svoje težnje ka jedinstvenosti, mjenjati će umjetničke pravce mahnito, opravdavajući svoje postupke time da drugi o istoj stvari ne znaju ni upola koliko i on te da ga nisu vrijedni. O nadrealizmu će u svojim djelima pričati kao nečemu što je otkrio prije samog početka djelovanja prvog nadrealista, ali u stvarnosti će mu se pridružiti vrlo kasno, kada je on već u punom cvatu. U A. Bretonu vidjet će kritičara svoje umjetnosti, samo jer će ga isti potanko shvatiti. Sve to vjerojatno jer se boji da će ga ostali odbaciti i ne voljeti takvog kakav jest, i da će biti jednostavno neshvaćen. Iza tog straha krit će se dječak nedovoljno hrabar da se pogleda u zrcalo i kaže samome sebi tko je i otrgne iz ralja roditeljskih fatalnih pogrešaka u odgoju. Salvador Dalí, takav kakav jest rođen – ne vrijedi.

Dalí se identifi cirao s velikanima umjetnosti i divio pionirima znanosti. Freud i Einstein bit će predmeti njegova fanatizma. Kroz razvoj bit će to i Leonardo da Vinci. Pablo Picasso bio mu je jedan od prijatelja iz umjetničkih krugova – divio se njemu i njegovu stvaralaštvu, no nije odolio izrugivati se njegovu komunizmu. Garcia Lorca i Luis Buňuel bili su mu najbliži prijatelji, a drugih nije imao zbog čestih osamljivanja. Svoje je težnje i ponašanja nerijetko je izjednačavao onima svetaca (Sv. Franjo, Krist). Oni su mu bili i česta

Ula

znic

a 24

253 inspiracija, jer iako nereligiozan, bio je spiritualan. Ideja vlastite

veličine u njemu je usitinu, kako je i sam govorio, samo rasla. Proučavao je psihologiju, psihoanalizu ponajviše, i njegov

intelekt otvorio mu je vrata u detaljnom shvaćanju Freudovih i Lacanovih ideja. S istima je i u nekoliko navrata razgovarao, i to s ushitom i neopisivim zadovoljstvom. Ipak, s njima je bio oprezan i često mu se činilo da je njihov predmet promatranja, što bi opravdao time da je toliko grandiozan, drugačiji i interesantan da je jednostavno vrijedan pažnje psihoanalitičkog kruga. U stvarnosti, oni su ga samo vidjeli kakav uistinu jest i uvažavali ga, što ga je zaprepašćivalo i izbacivalo iz takta, dajući prostora paranoji, kasnije zvanoj osobnom paranojom.

Kako obajsniti ovakav narcistički koncept genijalnosti? Adler u svojem djelu Smisao života (1984) ovakve iskompleksirane genijalce opisuje kao one kojima je cilj unaprijediti zajednicu, ali samo zato jer su se odrekli rješavanja životnih problematika. Spominje se i kako se neki pojedinci opredjeljuju za smrt, morbidnost i bizarnost radije nego za suočavanje sa stvarnošću, jer se unutar sebe boje poraza. Adler ih opisuje kao ljude koji „stalno čeznu za tim da ih netko mazi, za osobnim olakšanjima koja su im drugi dužni omogućiti“ koji „u svojoj bizarnoj uveličanosti pokazuju samo svoju zaostalost“. Emocionalnu, dakako, nikako intelektualnu. A smrt i bizarnost uistinu postaju dijelom Dalíjevog stila života, i to još kao djetetu, kada uistinu, ili tek u svojim mislima, hladnokrvno ubija dječaka iz susjedstva gurnuvši ga s visine od 4 metra, bez osjećaja krivnje, fascinirajući se krvlju i njenom intenzivnom crvenom nijansom. Zaluđenost rezultira samoranjavanjem, koje kod Dalija svaki puta izaziva osjećaj superiornosti i pobjede, očito nad samim sobom. Njegove slike prožete su bizarnošću i hiperbolijom trenutne ideje. Vjerojatno kao rezultat konstantne težnje ka jedinstvenosti.

Superego, kojega Freud i Adler opisuju kao svojevrstan stupanj osjećaja za zajednicu koji ima sposobnost odlučiti što je dobro i poželjno, a što ne, u ovakvim slučajevima ne radi ispravno. Narcisoidne ličnosti u principu nemaju osjećaj za druge i njihove potrebe, ali kreativni pojedinci imaju neopisivu potrebu pokazati sebe i svoje stvaralaštvo svijetu, pa samim time ostaviti iza sebe

Ula

znic

a 24

254bogatu ostavštinu. Željni pažnje, učiniti će sve što je u njihovoj

moći da budu zapaženi, a njihov talent će im samo otvarati vrata i olakšavati dostizanje ciljeva. Njihova je ostavština uvijek bez sumnje bogata, a težeći prema osamljenosti, često će svoju imovinu ostavljati državi ili onima za koje smatraju da im je najpotrebnija – jer ne može se dogoditi da bilo što njihovo nakon njihove smrti ne dobije priliku spomena na njihov lik. No, ovo je tek iskrivljeno djelovanje superegovih funkcija i zamagljivanje stvarnosti ega koji cijelo vrijeme bježi od suočavanja s intenzivnim emocijama opravdavajući se raznim obrambenim mehanizmima (jedan od njih svakako je stvaralaštvo). Freud tako umjetničko stvaralaštvo objašnjava kao jasne neurotske simptome, koji su sami po sebi izraz nesvjesnog – što je neko djelo složenije, umjetnik je savršeniji, a nesvjesne tendencije i trendovi su više zamaskirani i prerušeni. Do izražaja najviše dolaze ili hedonistički id čiji porivi nisu kontrolirani, ili mazohistički superego. Međutim, u Dalíjevom slučaju sublimacija djeluje u stvaralačkom smjeru. Stresnoj stvarnosti odupire se grohotnim smjehom i isprovociranim halucinacijama, što mu omogućuje osjećaj zadovoljstva i igra igru ispušnog ventila. Njegov najveći zaštitni faktor svakako je njegova prvorazredna inteligencija koja mu dozvoljava shvatiti psihoanalizu do najsitnih detalja. Dalí tako postaje vrsni analitičar orijentiran samo prema sebi, i to s namjerom – moć, uspjeh, bogatstvo.

Lucidnost jedne ludosti

Dalí rješenje pronalazi u osobnim konstruktima koji mu dozvoljavaju kreirati vlastitu stvarnost i tragičnim događajima pridavati sasvim drugačiji značaj. Smrt brata tako postaje čin prirode koja ga je postavila da spasi umjetnost i prida joj novo značenje, a svatko tko bi ga odbacio zapravo je netko tko nije vrijedan njegove genijalnosti. Jednom, kada je shvatio koliko je lako manipulirati vlastitom stvarnošću i slikom o sebi, ne prestaje. Njegov intelekt, koji mu ne dozvoljava prijeći granice lucidnoga i pasti u ponore psihoze, otvara mu vrata novih svjetova – divljih, bizarnih i provokativnih. Vječni sanjar svoje sanjarije počinje

Ula

znic

a 24

255 ostvarivati na platnu i papiru, a u pogledu svoje ličnosti nastavlja

eksperimentirati i prezentirati ju na različite načine, kako bi došao do one najšokantnije koja izaziva spomen njegova imena – tih zvonkih slatkih riječi koje ga samo tjeraju na još veće obožavanje svoga iskarikiranog lika. Kellyev konstruktivizam za Dalija postaje tek sredstvo bijega od teške stvarnosti, a nepermeabilnost većine konstrukata postaje snažan okvir jedne narcisoidne organizacije – „ja“ postaje i ostaje nadređenim konstruktom, a sve drugo podređeno njemu. „Ja“ ostaje konstantno na tronu, dok se podređeni konstrukti nastoje izmjenjivati i nadograđivati, ovisno o situacijama i tome koje konstrukte one zahtjevaju da bi jadan mali Dali ostao zakukuljen i siguran, kao u utrobi vlastite majke. Ta ovojnica koja je čvrsto stegnula sliku i lik Salvadora Dalija nama poznatog, ostaje njegov jedini oslonac do kraja života.

Kada upoznaje Galu, on napokon doživljava ushit i privlačnost prema ženskome liku, slaveći njen lik na način na koji je slavio majčin i divio mu se. Gala postaje jedino stvorenje vrijedno njegovih hvalospjeva, izvor obožavanja i zamjenicu „ja“ počinje zamjenjivati s „mi“. Pogled na stvarnost sada dobiva jednu novu dimenziju zajedništva dva introvertirana genijalna pojedinca. Ono što je Galu moglo odvući od jedne genijalnosti, bila je samo provokativnija genijalnost. Već od prvog susreta ona vodi igru zavođenja koju Dalí opijeno slijedi, a prvi njihovom prvom izlasku ona ga naziva malim Dalíjem i odabire svoje vrijeme provoditi upravo s njim. A Dalí, ta genijalna krhka struktura, povučena jakim odlučnim karakterom, doslovno se baca u Galino naručje uživajući pažnju koju ona posvećuje njegovu liku i uživa u poziciji pasivnog igrača svog stvaralačkog i javnog života, pouzdajući se u Galine organizacijske sposobnosti. Ona ga, kako on kaže, oslobađa njegovih tegoba i problematika, ali zapravo on napokon više ne mora truditi se iz dana u dan održavati kontrolu nad vlastitim životom. Napokon netko drugi može vući konce njegova postojanja, kao što je to činila njegova majka – Dalijev duh je napokon miran. Tako započinje era bogatstva, slave i medijske eksploatacije jednog genijalno osmišljenog lika koji svakodnevno „navlači Dalíjevo odijelo“ i igra fi lm vlastita života – Gala redatelj, Dalí glumac. Naravno, njegov duboko ukorijenjeni narcizam ne nestaje te se već pri prvom stjecanju bogatstva zasićuje

Ula

znic

a 24

256Amerike i žara njenih medija. Da, svaki daljnji ostvareni cilj ga tek

trenutno ali intenzivno zadovoljava i ništa ne može utažiti njegovu glad za glorifi kacijom lika i pojave Salvadora Dalíja.

Salvador Dalí, vješti praktikant paranoičkih pojava u umjetnosti, taj genijalni um, na prvi se pogled doima ludim. Koliko je teška bila stvarnost jedne ovakve osobnosti koja se iz dana u dan trudila prijeći granice svjesnoga samo da bi život bio bezbrižan i sretan? Koliko god se trudio, Dali nije mogao imati halucinacije doli onih koje je njegova mašta stvorila i iscenirala prije njihove same projekcije. Nije mogao u potpunosti preuzeti ni zaživjeti nametnuti identitet mrtvog i nepostojećeg lika koji je živio samo u fi ktivnoj stvarnosti. Njegova shrvanost zbog neprihvaćanja vlastite različitosti rezultirala je iskrivljenom konstantno nadograđujućom slikom sebe, ali ne u shizoidnim razmjerima. Koliko god se trudio podbaciti i biti loš, Dalí je uvijek uspijevao ostvariti nešto novo i genijalno – njegove slike budile su čuđenja koja ni sam u početku nije očekivao.

Bez sumnje, može se zaključiti da je Dalí svojim narcizmom stvorio proizvod i brend svoga imena i pojave. Njegova potreba da bude obožavan i štovan od publike, da neprekidno bude pred bljeskalicama fotoaparata te zasipan velikim svotama novca, začetak je masovnog medijskog ludila koje nastavljaju uživati fi lmske zvijezde, a u današnje vrijeme i instant „medijske ličnosti“. Njegov paranoički nadrealizam koji svoje opravdanje traži u bujici Freudovih misli i teorija, zasjenjuje ostale potpravce nadrealizma i zapečaćuje lik i djelo „luđaka“ Salvadora Dalíja.

Ula

znic

a 24

257 Dubravka JANKOVIĆ

Rasvetljenje Radeta Drainca: silazak sa zvezda velikog pesnika

„Ja hoću da budem čovek!“ (Drainac 1999: 28)

Knjigu Rasvetljenje Drainac je napisao krajem 1933. godine kada je kao novinar Pravde poslat u Pariz za stalnog dopisnika, iako se na tom položaju nije dugo zadržao. Uvodni deo, poglavlje „A propos“ datirano je 1932. godinom, na ostrvu Prinkipo. Već u uvodu, koji je po navedenom datumu nastao pre knjige, otkriva nam način na koji će pisati o svom životu jer to ne čini onako kako bismo očekivali. „Izostavljam štalu u kojoj sam se rodio, selo Trbunje na zelenoj padini, porodicu, kuma, crkvu, popa, blatnjavi put od kuće do škole, rečicu koju sam prelazio dva puta svakodnevno, golubove, ciganske šatre uz Blatašnicu, rascvetale trešnje, čuvanje stada, kopanje vinograda, spavanje pod zvezdama u avgustovskoj slami, moje bekstvo od kuće u 14.-toj godini, kuvanje kafa po gostionicama, tegobne dane u fabrici štofa Vlade Ilića, spavanje na pesku uz Dunav, prodavanje Straže i Večernjih novosti, misteriozna ulaženja u kuće, spavanja među bednicima i beskućnicima, umorna pešačenja od grada do grada, prinuđene falsifi kate, sudbinu bosih nogu i gole duše, prve erotične nemire, ubijanje očevih konja, napuštanje škole, odlazak u Francusku, spavanje po vagonima i na kejovima, pravljenje amerikanskih burgija za bušenje gvožđa u fabrici Park Sen Mora, gladovanja, potucanja, romantične doživljaje u zemlji i inostranstvu, orgijanja na Orijentu, sentimentalnosti, ačenja, pijanke, terevenke, mikrobe, bacile, bolesti itd., – ja sam se rodio kada sam počeo zrelo da mislim“ (Drainac 1999: 7).

Sažimajući u jednom pasusu (i jednoj rečenici, kao da u jednom dahu želi da pređe preko toga, iako su mu rečenice kasnije vrlo kratke) celo svoje detinjstvo i ranu mladost, svoje rođenje određuje rođenjem svoje misli, kada je „imao ravno 21 godinu“ i sav bio samo

Ula

znic

a 24

258jedan san, san istovremeno i romantičarski i modernistički. „Mirisao

sam na travu, na razlistalo drveće, na snove, na suviše svežu farbu odštampanih afi ša. I kosa mi je sanjala. Kroz pocepane rukavice virilo je belo komađe mojih prstiju. Prstima sam sa sena otkidao zvezde. Zvezde sam vezivao u čarape svoje ljubavnice. Čarape sam zatim bacao kroz prozor. A prozor je gledao na put. Put je bio žut i zasut senkama mladog drveća. Na to drveće nikad ptice nisu sletele. One su se pokrivale čaršavom neba na jednoj suvoj grani“ (Drainac 1999: 7). Pariz, odnosno jedna tesna hotelska sobica, se već tu pokazuje kao mesto koje je za njega imalo posebnu važnost, gde je prošao kroz najveće patnje u životu, „svukao košulju romantizma“, borio se za goli život i došao do stavova i razmišljanja koja ga određuju u momentu kada piše.

U trinaest poglavlja knjige (isključujući uvod i epilog), govoreći o drugim piscima, pogotovo Rembou i Lotreamonu, on pokušava da reši svoju unutrašnju krizu, koja se odnosi na ulogu pesnika u životu i stvarnosti, na tačku u kojoj se oni spajaju. To je poetska ispovest u kojoj se na momente može osetiti nervno rastrojstvo autora. On je sav u misli (jer kako sam u uvodu svoj život određuje mišlju, i priča o životu je priča o misli i razmišljanju) i to misli o pitanju iskrenosti koje se za njega „postavilo u prvi plan pri pisanju ove knjižice“ (Drainac 1999: 11), a njegova kriza je „napor da se pročisti do nemogućnosti žudnja za što brutalnijom istinom“ i to istinom u umetnosti za koju kaže da je „vrlo često samo jedna ordinarna poza iz mode, koja miriše na izdajstvo“ (Drainac 1999: 10). Ta žeđ za istinom je ono što ga je približilo Rembou sa kojim se zbližio „na pojmu razbijanja svih granica, verskih, socijalnih, poetskih i fi lozofskih“ (Drainac 1999: 11), što su za njega časni aktovi u traganju za njom. Cela knjiga je, u skladu sa time, posvećena njegovom unutrašnjem životu, rasvetljavanju jedne lične krize preko kriza drugih autora1. Ono što ga najviše muči i dovodi do vrtoglavica je težnja da otkrije tu istinu jer tako se jedino može ostvariti originalnost i izbeći da se bude „odvratan leš u anatomskom institutu književnih istraživanja“ (Drainac 1999: 14).

1 „Ovo je govor o mom privatnom životu, u četiri zida, a ne o mojoj socijalnoj delatnosti, o kojoj moj rad i život imaju da kažu zadnju reč, bez ikakvog daljeg komentarisanja o tom gorućem problemu.“ (Drainac 1999: 12)

Ula

znic

a 24

259 Želja za originalnošću vuče ga „na onu stranu“ gde se nalaze

svi oni koji su u tim potragama anarhistički razorili sve granice. U tom prelomnom trenutku, između prošlosti i sadašnjosti, ostaje mu samo da se spasava od života, da beži, a pobeći ne može, već pada samo u dublju krizu i prima Remboa za „legitimnog brata“ (Drainac 1999: 18). Nesreća za njega je nemogućnost bega iz sopstvene kože, taj spoj misli i duše koje se koprcaju kao buntovnici sa telom od „simetrično poređanih kostiju“ (Drainac 1999: 20). Po tome se njegova kriza poistovećuje sa Remboovom, sa željom da istovremeno sve prihvati i odbaci, spoji suprotnosti, što bez krize ne može proći. Rembo je na kraju Jedne sezone u paklu (knjige koju Drainac čita) pobegao tražeći oproštaj, ali to jedno bekstvo nije bilo i konačno. Kasnije je potpuno pobegao iz poezije i života.

Posle niza od šest poglavlja posvećenih Rembou, sedmo, središnje poglavlje je „košmarno rasvetljenje“ autora u kome, kao u bunilu, prepliće prozu i poeziju. Ti stihovi iskazuju bol u biću autora za čiju je pesničku dušu to najbolji način izražavanja. Kroz njih se ogleda najjača unutrašnja drama čoveka duboko potresenog, u čijem se svakom stihu prepoznaje iskrenost i patnja.

„Naslućuješ li miris budućih vetrova i suvih zima?Plačeš li kao ja, poludeo za tom istinom, menjajući stanice?Reci, o moj brate!Odjekuje li u tvome srcu taj vatreni galop?“

„Brate moj! Druže! Neosetljivi, glupi prolazniče, reci,Ko će uništiti ove jezive šume zloduha?Ko će sipati olovo u sve ove bacilne jame?Ko će jednom zauvek, kao grom, glasom metka, reći pesnicima:Dosta!“ (Drainac 1999: 27)

„Ne! ne!...Zli vetrovi će se izlomiti u granju.Oluje će sagoreti u pustinjama. –

Ula

znic

a 24

260Ja hoću da budem čovek!

Nikad to kreteni razumeti ne mogu.Ubio sam u sebi veće zločinstvo od svih svetskih sifi lisa:Podlost i laž!...“ (Drainac 1999: 28)

„Kako zaustaviti ovo monstruozno vrenjeLudosti i kiša?Patim kao niko u svetu!Ludost ili mudrost:To je moj život.Nebesa! želeo bih samo mirno da dišem...“ (Drainac 1999: 29)

Naredna dva poglavlja posvećena su Isidoru Dikasu kontu Lotreamonu, još jednom „prokletom pesniku“ koga Drainac smatra „najcerebralnijim pesnikom devetnaestog stoleća“, a koji za razliku od Remboa svoju krizu pokušava da reši oslanjajući se na razum i intelekt, pa kroz njega Drainac kao da pokušava da pronađe drugi ishod za svoje unutrašnje lomove. Ovde se vraća smirenom esejskom tonu koji je nakratko presekao dinamičnom potresnom ispovešću prethodnog poglavlja. Lotreamon se okreće moralu i izlaz pokušava da nađe u nadi, mirnoći i verovanju u bolju budućnost. I Lotreamon i Jung na koga se ovde osvrće veruju u originalnost, kao i Rembo, kao i sam Rade Drainac. Zaključujući svoje razmišljanje o Lotreamonu, opravdava izbor baš ovih pesnika sa kojima se donekle i poistovećuje, pa u tom odlomku kao da govori i o sebi. „Pravi pesnici i sami znaju šta to znači baciti pod noge sve ljudske formule, koliko za buduće dobro čovečanstva, toliko radi istine, gole, surove, uvek u obliku pustinjske žeđi kod poštenih istraživača polova ljudskih duša. Jung, Lotreamon i Rembo su to najviše osećali. Oni su personifi kacija onih smrtonosnih davljenja u životu, od kojih mediokriteti beže, zavaravajući se lažima trulih savesti, formalnostima na zemlji, u stvari, isturujući u prvi plan svih ljudskih tekovina poetski kukavičluk umesto istine“ (Drainac 1999: 36).

Poslednja četiri poglavlja pre epiloga odnose se na autora, to je čista autobiografska ispovest, pa nestaje do tada prisutnog

Ula

znic

a 24

261 esejskog izlaganja. Već na početku desetog poglavlja uočava se

romantičarski nesporazum pojedinca, pesnika i društva, koje je možda i doprinelo da se nađe u krizi u kojoj se našao. „Ja nemam domovine. Tamo, gde sam se rodio, pojeli bi me kao mršu. Moje se ime u grlu čitavog naroda isprečilo kao kost. Falsifi kuju moje radosti i bolesti. Proganjaju me intrigama, prljavštinama sviju vrsta. Za čitavu jugoslovensku ‘inteligenciju’ ima veće važnosti pisoar na Terazijama od jednog života, od mog života, od života jednog pesnika na Balkanu. Kad čovek zavitla prašinu oko sebe, bučno kao ciklon, kao što je to bio slučaj sa mojim književnim počecima, pravo je da se u tom vrtlogu i udavi. I ja mogu mirne duše reći: zločinački su me zadavili“ (Drainac 1999: 37). On ne vidi izdajstvo u tome što je želeo da prevaziđe sebe, što ga je učinilo, kako kaže, nervnim bolesnikom. Njegovo ogorčenje je toliko da sa društvom i okolinom nikad nije osećao zajedništvo, a nikad i neće, jer je njihovo postojanje izvor ove njegove nesreće. Iako od svega beži u pijanstvo (ostao je upamćen po boemskom životu), iako je taj spas samo dublje tonuće, za to krivi samo sebe, svoje poreklo i prokletstvo, svoju prirodu. Njemu je potrebno razumevanje, ne smatra sebe boljim od ostalih, nema pesničke taštine, on je „bledi čovek“ čija je i duša izbledela, a kakav ne želi više da bude, i još jednom su mu potrebni stihovi da bi svoja osećanja iskazao na pravi način.

„Bledi čovek!...Kad bi me neko danas iz ovog grada za ruku poveo,Okupao od svih vizija i putovanja,Kada bi me neko podruku na breg ispeoI kao poklopac mrtvačkog sanduka o zemlju Nada zakovao

moja lutanja,O! kada bi me neko bar razumeti hteo,Rukama bih počupao sve crne zvezde što teže nad namaI ovu blatnjavu reku jedne erotične istorije preplivao bih kao

delfi n.“ (Drainac 1999: 39)

Ula

znic

a 24

262U narednom poglavlju javlja se gotovo bolna čežnja za

ljubavlju, za ženom bez koje čovek ne može, ženom kojoj duguje sve. „Sama pomisao da neko deli vaš lutajući život, da vas neko sledi kao večernja zvezda, toplo, grudima teškim, srcem kao rascvetao grm, da ulazi u vas nevidljivo kao radio-talasi, ili kao crv da rije po vremenu i sudbinama za vašu sreću, baca vas u delirijum. Čovek je suviše velika kukavica da bi se odlučio na samotni život do groba. Neko mu je potreban, da sluša njegove ludosti ili mudrosti, da pati zbog njegove nesreće, ili da mu u uši sipa otrovni prašak kao u Šekspirovim dramama. I ja sam jedna takva bedna ljudska kukavica.“ „Pisah joj sa Itake! Pisah joj sa Krfa! Spavah u rascvetalim mirtama i plakah, stidno, kao dete. A onda, podno Akropolisa, u krčmi ‘Kod Sokrata’, razmišljah kako bi sve na svetu trebalo da bude bezgranična i nesebična ljubav. Njoj jedinoj imam da zablagodarim za sve blagosti koje izrekoše moja usta. Njoj dugujem sve svoje kasno probuđene vrline. Njoj, jedinoj ženi koju sretoh u životu!...“ (Drainac 1999: 40) Dok govori o ženi i ljubavi nema onih nervnih napetosti, samo duboka ljudska težnja za saputnikom, za „bezgraničnom i nesebičnom ljubavlju“, za begom od samoće za koju čovek nije stvoren. Ovde se rukopisi, toliko dragoceni pesniku, pojavljuju kao „ništavni“ i rađa se svest da ozdravljenje jednom mora doći. Posle potpunog psihičkog i fi zičkog kraha usledilo je ozdravljenje. Najzad se javlja želja da bude bolji i tek tada dolazi do rasvetljenja u njegovoj slomljenoj duši. „Biću bolji! – šaputao sam sebi, sa dubokom čistotom kajanja; isceliću se prvo od zala u svom biću. Postaću čovek. Neću se više raspinjati vrtoglavicama i traženjima nedokučnoga. Isceliću se nadom. Zagrliću je kao vrlinu mog života.“ „Iako sam bio neprijatelj racionalizma, jer vodopadi nisu svesni svoje snage, ja sam rasipanja u vetar, u zvezdane noći, u maglovita jutra i ružičaste sutone, žudeo da svedem pod jedan ultra čovečanski sistem. Osloboditi se individualizma, šimera, utopija, vezati pakt sa društvom, biti u koraku sa vremenom!... I pakao moga života nije ništa, u stvari, drugo, do traženje veze dveju tačaka u prostoru: društva i sebe. Da li sam to postigao – ne znam! U svakom slučaju tragao sam krvavo za velikom tajnom. Ne tražim da mi niko ništa oprašta. Neka pređu ako mogu preko činjenica naših bića... Jer ono što ostaje uvek i svagda u prvom planu, to će uvek biti samo

Ula

znic

a 24

263 život naš, tvoj i moj, vezan misterioznim dubinama trajanja istim

tragedijama, požudama, snovima, istom dramom neizrecivoga...“ (Drainac 1999: 44) Nema više zavaravanja snovima o dalekim ostrvima, o prevazilaženju svega pa i sebe, ali nema ipak ni konačnog zaustavljanja jer njegov je život „sav u znaku puta, koji se nikada neće svršiti“ (Drainac 1999: 7), pa ni ovde nema smirenja i konačnog kraja i on ostaje uvek na međi ludosti i mudrosti. „Ali ja se ni na čemu defi nitivno ne zaustavih. Ja sam živi primer teorije večitog kretanja, jedan ubedljivi dokumenat dijalektike. Ja sam, uostalom, jedna genijalna kontradikcija“ (Drainac 1999: 46). Spasenje je u borbi, u proletarijatu, u paktu sa društvom kome se toliko opirao, a smatra da „moj život ionako samom sebi nikada nije bio egoistična uteha“ (Drainac 1999: 47). To ga dovodi do one tačke na kojoj se nalazi u momentu dok piše uvodni deo na ostrvu Prinkipo i dok piše knjigu u Parizu.

„Ulisove vagabundaže (epilog)“ ima sve odlike dnevnika jer se nižu kratke beleške datirane mesecom i godinom, pa se prepliću događaji iz 1926. iz Firence i Pariza i iz Pariza 1933. Dolazak u hotel u kome je boravio ranije i poseta istoj sobi navode ga da se seti ranijih vremena. Već tada bio je mlad i poražen, gladan, ophrvan patnjom i mislima bez kojih ne može. I ovde je akcenat na ljubavi, na veri u ozdravljenje i prolazak patnji i moralnih posrnuća. „Podići ću glavu i zaboraviću sve. I ako ikad zaplačem to će biti za ljubav. Izmisliću reči koje će biti toplije od rastopljenog olova. Čovečanstvu dugujem osmeh i pozdrav. Ja dugujem budućnosti najcrvenije emocije. Jednom će procvetati moje drvo Nade. I ako treba ja ću tada prvi top ispaliti“ (Drainac 1999: 54). Uspeva da raskrsti sa prošlošću spaljujući u istoj sobi broj 67 rukopise u korpi od pruća koji su jedini ostali posle njega kada je pre sedam godina napustio hotel. O budućnosti više ne želi da razmišlja. „Istina i budućnost me vode za ruku kroz beskonačnost i neizvesnost“ (Drainac 1999: 54). Sada on veruje „da je literatura pojedinca tesno vezana sa životom društva“ (Drainac 1999: 8), kosa mu je procvetala jer je ušao u „vrtoglavice naroda, u borbu društva, u lepotu novoga sveta, koji ima da dođe i da izbriše sve naše prošlosti, kukavičluke, svu podlost istorije i vekova. Ni moje ‘Ja’ više, u stvari ne postoji. Tu večito nemirnu granu bura je odlomila. Oko mene trpe i pate milioni. U tom moru patnja ja sam

Ula

znic

a 24

264samo jedan atom. Ni literatura mi više nije ambicija. Bar ne onakva,

kakvu sam je nosio u zelenim grudima mladosti svoje. Sve sam snove o zvezdama sagoreo. Zemlja me mami! Ona mi je tako blizu. Po njoj gaze crvi, zverinje i ljudi. Po njoj će se i moji koraci izgubiti...“ (Drainac 1999: 9) U tome se nalazi konačno rasvetljenje.

Literatura:Drainac, Rade. Rasvetljenja U Cirkus Drainac, Sabrana dela Rada

Drainca, knjiga 9. Priredio Gojko Tešić, Beograd: Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, 1999.

Ula

znic

a 24

265

Ula

znic

a 24

266

Ovaj broj časopisa Ulaznica objavljen je uz pomoć Ministarstva kulture i informisanja Republike Srbije i Pokrajinskog sekretarijata za kulturu i javno informisanje.

CIP – Каталогизација у публикацијиБиблиотека Матице српске, Нови Сад

82+3

ULAZNICA : časopis za kulturu, umetnost i društvena pitanja / glavni urednik Vladimir Arsenić. – God. 1, br. 1(1967)– . – Zrenjanin : Gradska narodna biblioteka„Žarko Zrenjanin”, 1967–. – 24 cm

Pet brojeva godišnjeISSN 0503-1362

COBISS.SR-ID 9987330

Pokrajinski sekretarijat za kulturu i javno informisanje