• LITURGIJSKA DRAMA

• Najraniji oblik religiozne dramske knjiž. i crkvenog pozorišta u Srednjem Veku. Izvode se u crkvama, na određene praznike, pisane liturgijskim jezikom (latinskim), mada je zabeležena jedna na starocrkvenoslovenskom u hrvatskoj redakciji.

• Sa vremenom izlazi se iz crkve i probližava trgu (prelazi ka svetovnom) dok dobija i delove na narodnom jeziku

• Nastala su anonimna dela čije je obličje napredovalo do njihove konačne fizionomije. Sačuvane su 2 potpune latinske liturgijske drame, obe zaležene u misali antiquissimum (najstarijem obredniku zagrebačke katedrale):

1 - Liturgijska uskršnja igra sa elementima: elevatio crucis (uzdizanje krsta). Depositio crucis (polaganje krsta) i visitatio sepulchri (poseta grobu). 2 - Liturgijska Bogojavljenska igra: Tractus Stellae (Povlačenje Zvezde) - povlačenje zvezde sa svećom u njoj kao simbolne oznake za repaticu,iza koje stupaju tri kralja noseći tek rođenom Hristu darove. Sudeluju interpretatori bibl. maga, Heroda,skupine pisara,mladih sveštenika koji drže Isusa na rukama i anđela. (bilo je potrebno najmanje 9 interpretatora da bi se izvela ova drama) • Vrbnički glagoljski misal - Tri Marije žale i plaču nad raspetim Isusom-

staroslovenska liturgijska drama.• Potpuna dramatizacija – „Muke Isusove“ - vrhunac pasionske tematike.• Moraliteti - dela sa likovima - apstraktni pojmovi hrišćanskog morala. (Mir, smrt,

sloboda, znanje...)• Glumci su bili amateri i muškarci su igrali i muške i ženske uloge sve do baroka.• Tragovi viđenih pozorišnih scena i starih sportskih svečanosti živeli su u srpskoj

sredini i tokom 14. veka. Na fresci Ruganje Hristu, slikanoj između 1317. i 1318. godine u manastiru Staro Nagoričino, zadužbini kralja Milutina, u prvom planu vide se tri osobe s dugim rukavima i nekolike s neobičnim instrumentima kako ismejavaju Spasitelja

• Zakonike su Srbi preuzeli od Vizantije pa se kao bitni dokazi postojanja pozorišnog života smatraju:

1 - Nomokanon i Sintagmat (SPC zabranjuje predstave nedeljom i na crveno slovo)2 – Krmčija (knjiga crkvenih pravila iz šestog veka) – Zabrana sveštenstvu da gleda

pozorište3 – Sintagmat Matije Vlastara za Cara Dušana u kome se glumačka veština

poistovećuje sa razvratom a propisuje se telesna kazna za glumu

Pozor (pažnja, prizor) – ište (traži) označava sve vrste javnih događaja!

• U Srbiji su bitne i narodne igre koje predstavljaju više ritualni teatar; u osnovi narodnih seoskih igara je bilo narodno verovanje, veselje, pesma, igra, telesno i duhovno oslobađanje (pr. Koleda – koledari teraju zla bića „karakondžule“; Koledari su grupa mladića koja obilazi kuće, jedan obučen u ženu, obilaze kuće, pevaju pesme, obred sa vatrom i sabljama u svrhu teranja duhova; nakon obreda dobijaju darove )

1

• SVETOVNO POZORIŠTE SREDNJEG VEKA

• Dva centra: Zagreb i Dubrovnik. • Glumci kao imitatori, žongleri, zabavljači, svirači,dreseri i opsenari

(histriones, ioculatores, buffones).• Razlikuju se dve skupine zabavljača: glumci kao imitatori,mimičari, buffones,

ioculatores ili histriones i svirači na različitim instrumentima. Nema izvora o repertoaru. U početku male družine od 3-4 glumca.

• U Dubrovniku se na praznik Sv. Vlaha 1314. spominju velike zabave, igre pod maskama.

• Pokladne igre: čitanje tekstova o mestnim, aktualnim zbivanjima, temeljene na paganskim, praslovenskim običajima teranja zime, narodno iskazivanje elementarnih životnih nagona; U početku su ovi običaji imali magično značenje - prerušavanjem i oblačenjem odeće naopako, uz zaglušujuću buku i posipanjem pepela, trebalo je oterati zimu, demone i zle sile. Njihovo "loše djelovanje" trebalo je odbiti od ljudi, domova, stoke i useva. Osim toga, pokladno doba dopušta kršenje mnogih zabrana!

• Poljički statut (zakonik Poljičke republike Poljička Republika je povijesni naziv za kraj istočno od Splita, točnije od Žrnovnice do Blata na Cetini iOmiša te od mora do Zamosorja.) u kom su glumci smatrani gotovo kriminalcima jer je roditelj imao pravo da mu uskrati imovinu ako postane glumac.

• Moreške igre - korčulansaka igra španskog porekla; viteška igra moreška je bojni ples s mačevima koji karakteriše kratka dramska radnja. („Moro, sin crnog arapskog cara Otmanovića oteo je belom kralju Osmanu zaručnicu - bulu. Bula Moru ne uzvraća ljubav. Osman dolazi sa svojom vojskom vratiti zaručnicu, ali ga dočekuje Moro spreman za boj. Kraljevi se nakon prepirke dogovore da će viteškim bojem izvojevati devojku. Borba se sastoji od sedam različitih mačevalačkih figura. U posljednjoj figuri crni bivaju potučeni i Moro predaje belom kralju u znak pokornosti svoje oružje i bulu. I dok povest bilježi morešku kao reminiscenciju pobjede Španaca hrišćana nad Arapima - Maurima, danas ona simbolizira pobedu ljubavi i dobra nad zlim)

• Karneval je doba proslave i festivala uoči uskršnjeg posta. Obeležava se uglavnom tokom februara i marta. Proslava se obično sastoji od javne proslave ili parade, tokom koje se učesnici često maskiraju i vesele, plešu i prikazuju cirkuske i druge veštine.

Reč karneval je nastala od italijanskih reči carne levare - ukloniti meso ili carne vale - zbogom meso. U svakom slučaju, karneval označava početak perioda u kome je jedenje mesa po običaju zabranjeno (uskršnji post). Za period karnevala se u srpskom jeziku koristi izraz mesojeđe.Po crkvenom kalendaru karneval počinje na Bogojavljenje (6. januar), kada se završava proslava Božića, a završava se na „masni utorak“, kada počinje uskršnji post

• Svatovske teme - najbogatiji odsječak narodnog pozorišta.

2

• Momačke igre - dramske igre u kojima se na kritičko humorističan način govori o nekim karakterističnim zanimanjima i zvanjima; sociološko promatranje vlastite sredine.

• Ekloge / idile obično su natopljene idiličnim ugođajem, kakav je po njima i dobio ime, ostvarivim jedino na selu i preuzetim iz mitološkog verovanja u neko prošlo i prvobitno zlatno doba. Žanr obležava i smeštanje u izvjesni naznačeni prostor (npr. u Id. 7 doznajemo da pastiri putuju na Demetrinu svečanost u Halent na Kosu), te "imamo neprestanu iluziju svijeta koji je trajno 'onde' bezvremen i nepromjenjiv". Idile su dakle monološkog ili dijaloškog oblika, često su strukturirane kao pesma u pesmi, mogu imati narativni okvir, a njihova osobitost je i amebej: likovi natpevavajući govore naizmenično po nekoliko stihova, tako da stihovi drugoga motivski i stilski odgovaraju stihovima prvoga. Prema Bogišiću, prva "čista i prava ekloga, tj. razgovor između dvojice pastira

oblikovan po uzoru na dugu tradiciju pastorale na narodnome jeziku jeste “Radmio i Ljubmir” Dubrovčanina Džore Držića. (1461. – 1501.)

• „Mit o Zlatnom dobu“? Izvorno prvobitno stanje – doba u kojem je materijalno i duhovno blagostanje vladalo svetom, doba koje civilizacija teži ostvariti!

• Pirna drama - Scensko – prikazbena i dramaturška pojava, događaj s posebnim sociološkim ali i izvedbenim implikacijama, koja se prikazuje na zabavama, tj pirovima u plemićkim kućama, dvorovima i dvoranama. (pr. „Plakir“)

3

• POZORIŠTE RENESANSE

• Centri: Dubrovnik i Hvar. • Počinje povratkom Ilije Crijevića – Cervinusa (vlastelin, učenik Pomponija Leta)

u Dubrovnik pre 1490. do predstave Držićeve Hekube 1559. kao i izvedbom Benetovićeve Hvarkinje 1580.Pred kraj renesanse predstave se sve više povlače u zatvorene dvorane i zasebne zgrade, na pozornice opremljene novom perspektivno slikanom dekoracijom.

• Obeležja epohe:1) Crijevićevi pokušaji organizacije humanističkog tetra na latinskom jeziku2) Nasleđe pučko profilisanog srednjovjekovnog principa s postupnim

oblikovanjem družine kao jezgra mimetičkog u organizaciji pozorišno predstavljačke priredbe

3) Pastoralna dramska tematika u delima Džore Držića i Mavra Vetranovića, kao i Vetranovićeve dramsko scenske inovacije

4) Nalješkovićeva pastorala, farsa i komedija5) posebna pojava kompleksnije srednjevekovne svetovne drame u Robinji.

• Maškare i Poklade iz kojih se postepeno odvajaju glumci i gledaoci, definisana mesta prikazivanja i jasne strukture glumačko predstavljačkih udruživanja

• Termin dominus gregis tj. vođa trupe; smatra se da su se prvo grupe okupljale spontano za vrijeme poklada a da će kasnije pisci postati vođe koji će okupljati glumce.

(pr. 1536. -Družina MARINA BUNIĆA)

• DŽORE DRŽIĆ (1461 - 1501)

• Potomak ugledne dubrovačke građanske porodice, doktor prava, sveštenik. • Pesme mu se nalaze u Zborniku Nikše Ranjine i uglavnom su ljubavne, u

njima se obraća voljenoj osobi slaveći njenu lepotu i duhovne vrijednosti. U njegovoj poeziji su motivi smrti i prolaznosti. Najpoznatije pjesme: Grem si, grem, Draža je od zlata. Pastoralna drama:

I drama „ RADMIO I LJUBMIR“

- ekloga (pastirska pesma) ; XVI vek; 316 stihova; prvo delo svetovnog pozorišta

4

- Arkadijski ambijent kao metafora za Dubrovnik najavljuje novu scensko dramsku formu - pastoralu i mitološki ambijent kao posebno značajne elemente scenskog događaja.

- Radnja: Ljubomir imao neki problem sa ovcama, tražio ih i naleteo na vilu koja ga je omađijala, Radmio mu govori da je ostavi i ne misli na nju jer su vile zlobne i namerno mame ljude da bi ih posle ismevale, moli ga da se sa njim vrati, Ljubmir to ne želi. Radmio odustaje od ubeđivanja, Ljubmir mu govori da mu pripazi na Milolju (oca ili majku?), i da pokloni njegove ovce. Oprašta se sa njim.

Ljubmir: „ Volim od svih vila da se mnom ke smiju, neg seljke iz sela venac da mi viju. „

- pastirska ekloga dijaloška dramska forma sa malo radnje.Ne zna se da li je bila izviođena ipak predstavlja začetak dramskog.

- U osnovi ovo je kratak dijalog dva pastira. Nije razvijen dramski sukob. Dijalog se vodi oko ljubavi i njihov odnos je tradicionalan u istoriji pastoralne literature: Radmio je razuman pastir koji zastupa princip racionalnosti, Ljubmir je zaljubljen i zastupa princip svemoći ljubavi, pred kojom njemu inače prihvatljiv racionalizam mora da se povuče. Bitna karakteristika ove drame jeste naglašena realističnost, i to ne samo u replikama trezvenog pastira Radmila, već i u rečima zaljubljenog Ljubmira. Pri samom kraju dela pisac se poistovetio s likom zaljubljenog pastira Ljubmira stvavivši mu u usta reči da je uskoro Đurđevdan, moje krsno ime

• MAVRO VETRANOVIĆ (1482. – 1576.)

• Mitološka drama Orfeo – 1507. g. (sačuvani središnji prizori zbivanja u paklu 594 stiha - Orfeo hoće da svoju Euriodiku izvede iz pakla.)

• Tema: Orfej i Euridika (Mit: Orfej je bio najveći pevač na celom svijetu.Svirao je na liri, instrumentu koji mu je darovao bog Apolon. Orfej je živeo srećno, u velikoj ljubavi sa svojom ženom nimfom Euridikom, ali, jednoga dana Euridiku ujede zmija i ona umre. U velikom bolu Orfej je pevao tako tužno da je cela priroda tugovala s njim. Tada se Orfej upustio u strašan poduhvat: sišao je u podzemni svijet i tamo,pred bogom Platonom i njegovom ženom Persefonom, zasvirao i zapjevao o svojoj ljubavi prema Euridiki i bolu zbog njene smrti. Njegova pjesma je bila tako tužna da su i sjeni mrtvih zaplakali,a bogovi su se smilovali i dozvolili mu da povede Euridiku u gornji svijet. Postojao je samo jedan uslov: uspjeće da izvede Euridiku samo ako se nijednom ne osvrne, a ako to učini Euridika će zauvek ostati u podzemnom svijetu. Orfej je srećan krenuo ka izlazu iz carstva mrtvih. Oko njega je bila tama i grobna tišina.U silnoj želji da vidi ide li Euridika za njim Orfej je zaboravio na upozorenje bogova i osvrnuo se. Euridika je u tom trenutku nestala zauvek u beskrajnoj tami podzemnog sveta.Orfej je još nekoliko godina živio usamljen i u velikoj tuzi.)

• Simultana pozornica - Pozornica strukturirana po uzoru na mansione iz sakralnog srednjovekovnog pozorišta - na suprotnim stranama su raj i pakao. Prostor između je scena.

5

• Napisao i dva pastirska prizora kada je postao fratar I pokušavao da obnovi strukturu crkvenih prikazanja (pr. “Posvetilište Abramovo”)

• Odlikuje ga živa scenska radnja, bogate didaskalije, rekvizite, muzika...• Jedna od njegovih pastorala je zasigurno uticala na Držićevu Tirenu jer su ga

optuživali da je plagijat,pa ga je sam Vetranovioć odbranio.

• HANIBAL LUCIĆ (1485 - 1553), Hvar

• Vlastelin, sudija. • Folio obuhvata 21 ljubavnu pesmu, 1 alegoričnu pjesmu, dramu Robinja, pesmu

U pohvalu grada Dubrovnika, 8 pesničkih poslanica, 2 epitafa i prevod Ovidijeve heroide Pariž Eleni, u svesku se ne nalazi 6 panegiričkih soneta na italijanskom

II drama: “Robinja”

• 3 čina, dvostruko rimovani dvanaesterci, 9 lica, bez autorovih didaskalija• Radnja se odvija u Dubrovniku i nizu podprostora:• Očigledno je pozornica bila simultana po uzoru na crkvenu• drama verne i viteške ljubavi

Prvi prizorDerenčin govori svojim slugama kako je srećan što je našao svoju dragu koju su Turci oteli te da ih je sreća nanela u Dubrovnik. Obećava slugama veći deo blaga koje je obećao ugarski kralj onome ko pronađe robinju jer mu nije stalo do blaga. Zatim nalaže momcima da uz svaku cenu otkupe robinju kad je turci dovedu na trg da je prodaju,jer bi hteo s njom govoriti dok još nije slobodna.

Drugi prizorGusari dovode robinju koja se žali na zlu sudbinu. Derenčin prilazi kao kupac i pita je odakle je. Na to mu je ona ispriča svoju povijest. Nakon što mu je ona ispričala svoju povijest, on joj je kaže da će je otkupiti i vratiti kući ako je spremna udati se za Derenčina. Ona mu je odgovora da se sa time slaže jer ga je ona oduvek voljela, ali mu to nije priznala jer joj on nije prišao pravim putem. Sada joj Derenčin reče ko je on – da je samo preobučen te ju je oslobodio, dodelio joj dvorkinje i poslao da se odmori.

Treći prizorSlužavka Pera se žuri da pozove goste na vjenčanje. U međuvremenu je pričala drugim slugama kako živi robinja u svratištu te kako je sretna sa Derenčinom. Nakon toga se oni vjenčaju.

Analiza:Hanibal Lucić je napisao “Robinju” prema jednoj narodnoj pesmi. U njoj je sprovedeno jedinstvo mjesta, vremena i radnje. Čitavo delo je dokaz autorove ljubavi prema Dubrovniku. Ono slavi dubrovačko gostoprimstvo, slobodu, bogatstvo i mudru upravu republike koja graniči s Turcima, ali živi u miru. Ovo djelo iskazuje veliko rodoljublje

6

Hanibala Lucića prema Dubrovniku. Ponosan je što je Dubrovnik slobodan, ali se i boji moćnih turaka te se nada da će Dubrovnik ostati slobodan.

• Lucić je za junake svoje drame odabrao unučad slavnih hrvatskih banova: Derenčina iz Krbavske bitke i Majera Blaža (iako su obojica neistorijska lica, jer nijedan od tih banova nije imao unučadi)

• Prvi pokušaj moderne, kompleksnije i psihološki nijansiranije drame u hrvatskoj književnosti

• NIKOLA NALJEŠKOVIĆ• Napisao Kanconijer (zbirku pesama po ugledu na Petrarku, govori o idealnoj

ženi, platonska ljubav)• Sedam dramskih dela (četiri pastirske igre, dve farse i jdna komička igra bliska

eruditnoj komediji)• Daje precizne didaskalije koje će kasnije i Držić na sličan način upotrebljavati,on

nastoji da ukine simutalni prostor scene zamenjujući ga jedinstvenim dramskim i scenskim prostorom.

• Pripremio stvaranje učene komedije na neki način (1-4 su patorale)• Komedija peta i Komedija šesta u žanrovskom smislu prve su farse u hrvatskoj

književnosti; obe realistički prikazuju život u dubrovačkoj kući, obrađujući temu nevjerna muža gospodara. Naslanjaju se na tradiciju srednjovjekovnih farsa i antičkih mima.

• U Komediji šestoj (1873.), jednočinoj farsi sličnoga naboja i odnosa kao u Petoj, i s podsećanjem na francusku srednjovjekovnu farsu, radnja se zapleće: gospodar ’’Feritas’’ ima sluškinju (Veselu), babu i krčmaricu (Marica) koje su trudne pa i ženu, sveštenik pomaže gospodaru da se reši bruke, žena upada u trans i misli da su je zaposeli đavoli, bez poetske pravde, kraj završen sa gozbom a ideja pravde nije zadovoljena Društvena kritika ovdje je još jača, jezik prostački, situacija naturalistička i gruba.

• Komedija sedma, kao i farse, isečak iz dubrovačkoga života, podijeljena u prolog i tri ara (čina), ima neka obilježja plautovske eruditne komedije i rimskoga mima (ljubavne intrige). Utemeljena na realističkim dijalozima, konkretnim detaljima, osobama i slikama dubrovačkoga života, svojevrsna je preteča Držićeve komedije

Drama III „Komedija Sedma“

Komedija sedma najsloženije je Nalješkovićevo dramsko delo. Po kompoziciji i drugim strukturnim osobenostima ona se nalazi između farse i učene komedije. Ima, kao i većina drugih Nalješkovićevih drama, prolog, a zatim i tri čina; scena je simultana.

Zaplet je srazmerno složen: reč je o sinu Maru koji je zaljubljen u prostitutku, troši na nju vreme i novac, pa otac i majka odlučuju da ga ožene. Veštom intrigom otac, budući tast, kao i junakov drug uspevaju da odvoje Mara od „deserte“ žene i da ga privole na brak.

7

Većina likova, čak i onih koji ne igraju značajniju ulogu, psihološki su motivisani, i to je još jedan korak koji približava ovo delo žanru klasične komedije. Naročito je to vidljivo u liku Petra, oca devojke za koju će se Maro oženiti: od prve scene on dosledno pokazuje visoku meru religioznosti, obzirnosti prema prijatelju kada mu saopštava za njega vrlo nepovoljnu vest o vezi njegovog sina s prostitutkom, naglašenu emotivnost prema svojim ćerkama, izrazito poštenje u davanju miraza…

Vrlo su dosledno i celovito razvijani i likovi Mara (temeljna njegova osobina je mladićka tvrdoglavost), njegove majke, njegovog druga Frana, pa i sasvim sporedni lik služavke. Ova iznijansiranost u karakterizaciji likova ide sve do fine razlike u lingvističkim nivoima govora: majka i služavka govore vrlo čistim narodnim jezikom, očevi govore stalno prelazeći sa italijanskog na srpski i obrnuto, a mladići stalno mešaju reči iz jednog i drugog jezika…

Druga karakteristika ove drame, povezana sa ovom, jeste izrazito naglašena realističnost, koja je ovde dovedena gotovo do krajnjih konsekvenci, do kompozicionog načela drame: najuverljivije to pokazuje kratka scena u kojoj „Djevojka tuđa“ dolazi da pozove Marove roditelje na ručak: sam taj odlazak iz kuće dramski je funkcionalan, međutim veći deo služavkinog poziva, koji se sastoji od svega osam stihova, potpuno je dramski nepotreban: ona govori o povratku svojih gospodara sa imanja, o namirnicama koje su odatle doneli i o jelovniku koji ih na ručku očekuje. To pokazuje snažnu Nalješkovićevu potrebu da svaki detalj precizno motiviše, da prikaže mnoge pojedinosti iz građanskog života, kao da želi prepoznatljivošću i životnošću tih detalja da uključi publiku u događanja na sceni. Takvih detalja ima na desetine u samoj drami i oni ne ugrožavaju dinamičnost dramske radnje upravo zbog toga što je Nalješković uspeo da ovu realističnost uzdigne do dramskog kompozicionog principa.

Atmosfera koja apsolutno dominira ovom dramom jeste atmosfera merkantilističkog materijalizma. Od prve do poslednje replike sve stvari koje se pominju imaju svoju materijalnu cenu: razgovor o mogućoj Marovoj ženidbi njegov otac i otac njegove buduće žene vode isključivo razmatrajući visinu miraza (sa zaključkom: „toj ve znaš er sade dinari varaju / i stare i mlade, svi dinar gledaju“); otac, kada saopštava majci za sinovljeve avanture, svoju brigu i bes najpre iskazuje strahom da će sav novac potrošiti, pa tek onda mogućnošću da će sin od nje dobiti „francusku bolest“ (sifilis, koji je u to vreme bio veoma teška i neizlečiva bolest); Maro će svome drugu svoju buduću ženu opisati rečima „lijepa je kako cvijet, s dvije tisuće i trista“, a pred ocem će se braniti od ženidbe ocrnjujući sadašnje devojke tvrdnjom kako su izuzetno rastrošne, itd. Od takve atmosfere potpuno odskače samo lik Petra, čija je emotivnost izuzetno naglašena i gotovo idealizovana.

8

• MARIN DRŽIĆ (1508. - 1567.)

• Marin je potekao iz propale trgovacke porodice, majka mu je iz Bosne, inače Držici su poreklom iz Boke.

• Jedno vreme bio je muzicar i svestenik u Dubrovniku, a zatim pratilac grofa.• Odlazi na studije u Sijenu i uskoro postaje student prorektor. U Sijeni je bio

razvijen pozorišni zivot, međutim Marin je doveo do sukoba, jer je napravio skandal predstavom o profesoru.

• Vraća se u Dubrovnik i organziuje pozorišni život, sa svojih 40 godina.• Godine 1548. "Pomet družina" je izvela "prid Dvorom" njegovu komediju

"Pomet". Taj je tekst u međuvremenu zagubljen.• 1548. godine sa svojom družinom Pomet igra pastoralu Tirena.• 1551. godine piše Venere i Adon , Dundo Maroje i Novela od Stanca• 1559. godine zabranjena je predstava Hekuba – ilustracija stanja u Dubrobniku

(prerada Ludovika)• Pisao je Kozimu Medičiju kako da preuzme vlast u Dubrovniku jer ih je smatrao

nesposobnim.• DIGNITAS HOMINIS – ljudsko dostojanstvo; Blagost, pokornost i tihoća

predstavljaju put kojim ljudi postaju bozanska bica.; Znanje je ljudskost; Razum i govor razlikuje coveka od zveri.

• Motivi kod Drzica: - Sijenska komedija, motiv dolaska seljaka u veliki grad. Držic seljake (vlahe) predstavlja kao simpaticne.- Sukob starih i mladih – deca su vaspitavana da budu vredna i da se brzo vencaju,

nije smelo da se rasipa- Sukob slugu i gospodara – kod Držica su sluge pametnije od gospodara- Motiv plutokratije – vladavina zlata, sve za novac, pa i brak iz interesa- U žanru pastorala, idealizovan svet, pastiri su plemstvo Držic spaja idealan svet sa

realisticnim: Ubogi pastiri – vlasi sa sočnim jezikomUzmnozni pastiri – plemici koji govore uzviseno

Drama IV “Tirena”

9

• 1549. u stihovima pred Kneževim dvorom• Tirena je izmišljena vila u koju su se zaljubili ubogi i uzmnozni pastir. Nijedan je

nije osvojio.• Likovi:

Ubogi pastir MiljenkoDijete Dragic – seljace koje se tuče sa satirom (kozo covek)Starac Remeta – pustinjak, personifikacija razuma, uspostaavlja harmoniju

Drzic je stvorio novi žanr – sijenska komedija + pastoralaDvostruko rimovani dvanaesterac, ritam narodnih pesama

Radnja: U prologu ,,Tirene'' seljaci Vlasi Vučeta i Obrad zavade se, izgrde i izmire, pa Vučeta vodi Obrada, pokazujuci mu lepote i veličinu Dubrovnika. Obojica hvale i slave grad, i tako dođu do pozornice gde će izabrana mladost prikazivati ,,Tirenu".

Pastiri Ljubenko i Radmio traže u lugu oko vode prijatelja Ljubmira, bojeći se, da se ne ubije, jer se zaljubio u vilu Tirenu. A vila Tirena, sama u lovu, slavi zoru i zelenu goru, tera pustu ranjenu zver i otpočiva umorna u seni kod vode, kad se pojavi tužan Ljubmir, plačući i zove smrt, da ga izbavi. U času, kad se hoće već ubiti, odziva mu se skrivena iz luga vila i njemu ispade iz ruku ubojito oružje. Vila mu se ukazuje kao Tirena, koja stanuje u vodi, a ima čarobne moći, pa mu nudi sve, što zeli : razum, imanje, zlato i drago kamenje, no Ljubmir želi samo — da joj bude sluga, da je sledi i dvori, Tirena mu daje veru, ali se pojavi Satir, da uhvati vilu, koja pred njim uteče, a Ljubmir pođe za njim.

Tirena u lugu čezne za Ljubmirom, bojeći se, da mu zli Satir nešto ne učini. Tada dolazi pjevajući Vlas Miljenko zaljubljen slavi Tirenu, a ona ga mami k sebi, iščeznuvši u studenoj vodi. Miljenko je doziva i dok on gazi po vodi, spominjući svoje ,,muke ljubavne", starac Radat grubo ga grdi, sto je izgubio pamet. Međutim dođe i Stojna, trazeći sina Miljenka. Radat, koji je već uvideo, da je sve uzalud, odvraća je od jalova posla. Stojna nađe sina, gde vodu gazi, okomi se na njega, što mu je vila vodena pamet zanela, i hoće da ga navrati kući, na pastirski stan, a Radat hoće već da ga štapom bolesnog izleči od ljubavi, no on im utekne. Stojna i Radat ostanu sami. Stojna krene kući, a Radat pođe za Miljenkom.

Miljenko u lugu gori od ljubavi: zaboravio je majku i čitav rod, jer mu je na svetu jedino do vile Tirene. Pojavljuje se Ljubmir i traži Tirenu, bojeći se, da nije pala u ruke Satiru, pa ide dalje, da ga nadje. A Radat, izmoren od traženja Miljenka, dođe i zaspi kraj vode. Kupido ga rani svojom strelom. Kad se starac Radat probudi, prođe kraj njega Tirena, pa sada i on poludi za njom. Tada dolazi svita iz njegovog doma i oni opaze, da je i stari Radat povileneo, jer samo o Tireni govori, i oni pobegnu s ovoga strašnog mesta, pa neka Stojna sama traži mahnita Miljenka.

Radat govori samo o ljubavi iako je star. Dragic (sin) bi, da se osveti Kupidu radi oca, pa se junači, ali Kupido rani Dragica, pa kad se javi Tirena, trazeći Ljubmira, dete

10

počne s vilom svoj naivni ljubavni razgovor. Kad ona ode, u lugu su svi njeni obožavatelji : stari Radat, dete Dragic, uz njih evo i Satira, koji traži vilu, pa se tu sretne i sa Ljubmirom, udari ga jednom stenom i pobegne. Ljubmir leži kao mrtav, a Tirena ga oplakuje i od tuge umire.

Ljubmir se povratio svijesti, pa se hoce ubiti, opazivši kraj sebe mrtvu Tirenu, ali mu dolaze pastiri Radmio i Ljubenko, koji ga zadrže, a s njima eto i starca Remete, koji ih teši, da ce Višnji povratiti dušu ovoj vili. Pastiri se mole Višnjima i žrtvuju : Ljubmir srce, Radmio liru, Ljubenko svoje pesme. Iz neba čuje se glas, da Višnji primaju zavete i vraćaju dušu prelepoj Tireni. Ona se prene i predaje Ljubmiru, ali dolazi Miljenko,

Radat i Dragic, i svaki hoće Tirenu, pa se bije boj među njima, s jedne strane Ljubmir i njegova družina, s druge Vlasici, a onda dođu tri Satira, pa se boj razvio u troje. Medjutim Tirena iz gore progovori i nastane mir : “Ona ima vise sestara vila u vodi, prelepih i milih ; njen da je Ljubmir, a ostalima daje svoje sestre, i tako se izmirenjem i plesom završava drama.

Drama V “Venera i Adon”

• Prikazana 1551. na piru Vlaha Držića zajedno s reprizom Tirene, • 8 prizora, u dvanaestercima, i ovde je Držić kratku mitološku radnju nadopunio

seljačkim prizorima, samo što se ovdje seljaci ne upleću izravno u radnju kao u Tireni, već ostaju samo gledaoci

• Ovde teku uporedo dve radnje, od kojih se jedna u celini ne izdiže iznad konvencionalnih pastorala, a druga iznad seljačke lakrdije

• odvojena 2 scenska prostora, Grubiša se zaljubljuje u Veneru. Prikazana je zanesenost vlaha pozorištem. Mešavina mitologije i pučke komedije.

Radnja: Pre nego se otkrije scena, govore Vlasi, seljaci iz okolice dubrovačke, Vukodlak i Kojak. Prvi je donio vreću jarebica i ,,peset piplica", pa ih prodao Vlahu Držicu uoci njegove svadbe, primio lepu platu te se nakitio. A Kojak vodi u grad sinovca Grubišu, da ga oženi, i tu sretne Vukodlaka, koji se s njima nakićen podruguje, a oni mu uzvraćaju, dok se ne razvije svađa. Tada dođe i Vlade, mati Grubišina, pa odgovara sina, da ne prosi devojke u gradu, bojeći se, da ga tu ne uzmu vile, pa neka se vrati na stan, ali ma da je sasula sve zlo na gradske devojke, Grubisa ne popušta i hoce u gradu jednu ,,pritilu".

Tada se otkrije scena i Vlasi se prepadnu, jer se pojavi šest vila, koje pevaju, onda igraju, kad eno izađe i boginja Venera, kojoj se vile klanjaju, a Satiri izvode pred njom ples. Venera, nesrećo zaljubljena u Adona, plače, ali joj sin Kupido obećava, da će ga raniti svojom strelom, pa će ga ona voditi vezanog zlatnim pramenom svoje kose. Venera poljubi sina, scena se sakrije, a Vlasi jedva se sabiraju od čuda, jedino Grubiša jasno izjavi, da ga je lepa vila ranila i da ce joj poći za slugu.

Scena se opet otkrije, i tu jedan Satir s vilom izvodi ples, ali dolazi pet Satira, da mu je otmu, ali on sa svima bije boj, te odbrani vilu. Tada dođe umoran Adon i zaspi, a

11

dolazi Kupido, pa ga svojom uzicom veže. Kad se probudi, Venera je uz njega, i ona ga razreši, ali ga sveže svojim zlatnim pramenom, tako da će ga uvek Ijubiti, a on se radosno odaziva njenoj Ijubavi.

Seljaci sad se jos više snebivaju od čuda i straha, pa hoce da ostave ovo mesto, jedino Grubiša se ne da, jer je zaljubljen; no oni će ga poneti i pokriti vrećom, da ga vila ne vidi,. Vode ga kući da ga vere seoskom djevojkom Veselom.

Drama VI “Plakir (Grižula)”• u prozi s umetnutim stihovima, 5 činova, 2 prologa, nema završetka, pisana za pir

Vlaha Sorkočevića 1556.• Pokladna igra• Prvi prolog - u stihu; drugi prolog u prozi• Uporedo se prikazuju fantastični odnosno personifikovani likovi i realistični

odnosno tipovi. (mešavina alegoričnosti i stvarnosti, mitološkog i realnog, stihova i proze, petrarkizma i njegovih parodija, uzvišeno i komično, platonsko i erotsko, mladi pastiri i vile i nimfe...)

Radnja: U drugom prologu Vila se obraća publici i govori o Vlahu Sarkočevića (aludira se na Vlaha kao lovca ženskih srca) i da se izvodi predstava za njegov pir.Zatim govori kako je došla da im kaže kave su njihove planine i gde one lov love što je priprema mesta za dramu. Poziva publiku kao i uvijek da primi s ljubavlju dramu a zatim navodi likove.Na jednoj strani su 4 vile kriposti: PRAVDA, HITROS, JAKOS, TIHOĆA, čista Dijana sa svojim vilama,a s druge strane žuđenje koje bije boj sa čistoćom (aluzija na na Vlaha i na njegovu vjerenicu) objašnjava šta će se desiti u drami .Tu su i satiri i remeta,ali i Ljubav odnosno Kupidon.

I činStarac Grižula počinje u stihovima (koji su ustvari parodija takvog stila),a zatim nastvalja u prozi. Njega je ustrelio Kupidon pa sad žali jer je nesrećno zaljubljan u vilu.zatim na scenu izlazi Gruba koja je otišla u potragu za svojim verenikom Dragićem koji je otišao za nekom vilom. Izlazi starac Remeta koji isto doziva svoju vilu. Nailazi na Grubu i misli da je vila pa se ova prepadne ne zna ko je, pa se onda prepoznaju, Gruba mu govori da traži Dragića, a Remete njoj da traži svoju vilu. Gruba komentariše kako su i stari poludeli za vilama, a Remeta kaže da on nije tako star i da je bela njegova brada kao i vila. Gruba je vidjela da joj dolazi Dragić pa se sakrila da čuje što govori.Rade pokušava da osvesti zanesenog Dragića podsećajući ga na obaveze, na sir, stado mleko....Dragića ništa ne interesuje samo Bela vila kojom je zanesen. Izlazi Grube i viče na njega jer je neveran, a on joj pripoveda o vili. Svi ga odvraćaju i kukaju, ali on odlazi. Ostaju Rade i Miona.Rade joj se udvara govori da on neće bežati. Miona je međutim hladna i odbija ga.

II čin

12

Kupido i Plakir – Kupidon naređuje sinu Plaku da ustreli vilu koja ne vjeruje u njegovu moć i ovaj poslušno to ispunjava. Sledeća slika je suprotnost ovoj tj. u njoj dolazi Mudrost da kaže Dijani kako Kupidon i Plakir gađaju vile po planini.Saznajemo da Plakir voli da šuri „med i jad“, pa Dijana pozoiva vile da idu da ih spreče. Zatim se opet vraćamo plakiru koji je postavio zamke i namerava da namami bele vile u njih.Mudrost međutim zna da je Plakir postavio zamke pa tako vile ostaju u dvoru čekajući Plakira.Dolazi Plakir i doziva ih, laska im sa namerom da ih namami da izađu u zamku. Međutim vile ga napadaju jabukama. Zatim se opet vraćamo u realan svet Grižuli i devojci Omakali. Oboje su pobegli, ona od gospodarice koja je mučila, a on od godišnice. Omakala se žali na gospodaricu koja je mučila i to je vrlo realistična slika, iako izgleda preterana i smešna. One su zaista morale sve i svašta da rade a bile su slabo plaćene,loše obučene, morale su krasti hranu, raditi teške poslove, a još su ih tukli, a gazde iskorištavale. Beg im je bio zabranjen jer su zakonom bili vezani za gospodara dok im ne istekne rok određenog služenja. Ako bi pobegli svuda bi se raspisala neka vrsta poternice za njima, a drugi gospodari nisu smijeli da ih prime u službu, u suprotnom su morali da plate kaznu. Grižula se žali na svoju sluškinju koja ga je zlostavljala bila rastrošna i njih dvoje se nadmeću kome je bilo teže. Grižula samo pokušava da se domogne Omakle.

III činRade kuka za Mionom. Ona ga čuje i milo joj je ali neće da mu se odma da da se ne pomami. Dolazi vila. Ona pripovjeda o tome kako joj se Dragić nudio kao sluga, ali ga je ona odbila da ne bi bio za vazda uzet. Ona se zatim obraća publici sugeriše Vlahovoj ženi da ona ne mora više da bude čista kao Dijana jer se udaje. Zatiim ona nailazi na Grižulu i na Omakalu. Ispituje Omakalu kojoj se Grižula udvarao u među vremenu. Omakala govori da je iz Dubrovnika, a kada je vila pita šta se radi u Dubrovniku ona odvaraća da je sram i govorit jer se gospodari zabavljaju sa godišicama iskorištavaju ih, devojke dovedene u grad često završavaju u ulici u kojoj su bile javne kuće, pa onda kako one moraju krasti od gospodara hranu pa i kozmetiku. Kritikuje i gospođe koje su zaboravile da kuvaju, ništa ne rade... Zatim govori i kako se ženi neki, misleći na Vlaha i kaže kako će mnoge odahnuti jer kako je i vila navela pre on je bio raspusnik sa ženama. Razbijanje scenske iluzije ukazivanje na povezanost alegorijske radnje i stvarnosti. Zatim vila šalje Omakalu da bere cveće, a ona sveže Grižulu u vreću sprdajući se s njim međutim potom upada u Plakirovu zamku. (Grižula liči na Vratila u snu ljetnje noći) Dolazi Dragić hoće da spase vilu, ali čuje glas svezanog Grižule pa se plaši. Dolazi Plakir i vodi vilu Kupidonu. Zatim na scenu izlaze Vukosava, Grubina mati i Staniša Dragićev otac. Staniša govori kako se svi brinu da im deca budu sita, obučena i da imaju sve, a niko se ne brine da ih obuzda i nauči pameti, pa tako među mladima vlada ludost samo misle na provode, a kad su kao mladi ludi biće i kad ostare pa teško svima. Po njemu mudrost drži svet u dobru, a ludost u zlu (tišpično držićevski). I Vukosava kritikuje žene kako stare tako i mlade kako su raspuštenice.Vide vreću, krenu da je rasparaju nožem, ali kad čuju glas iznutra pobjegnu.

IV činDijana kudi Mudrost jer je zaspala pa nije vidjela kad im je Plakir uhvati vilu. Mudrost se pravada da je njen neprijatelj san i da mu se ne može uvijek odupreti. Vile prave zamku za Plakira. Grižula plače sam u vreći, zaboravio je na vilu osvešćuje se polako.

13

Radoje i Miona koji iskazuju ljubav jedno drugom, ali kako ne znaju petrarkističke stihove oni to rade u osmosmercima verovatno nekom izvornom seljačkom pesmom. Dolazi Gruba i žali se kako nije našla Dragića. Miona zatim govori kako žene sve rade za muževe, a ovi ne znaju da cene i to oštro kritikujući odnos prema ženama.Tu opet nastavlja da bude hladna prema Radoju. Vile su uhvatile Plakira. Dijana im govori da ga ocrne. Bele vile ustvari znači čiste tj. nevine i one ustvari prestavljaju Vlahovu nevjestu. S druge strane mrčenje Plakira takođe može da se tumači kao aluzija na erotsku ljubav koja je obično vezana za muškarca sada konkretno za Vlaha jer je on crnook pa odatle mrčenje.Na kraju ipak dolazi do mirenja između Dijane (čistota) i Kupidona (ljubavi) tj. Žuđenja, odnosno dolazi do braka tako da Plakir više nije grub i ružan već on postaje lep odnosno venčanjem je požuda prihvatljiva.

V činDragić se napokon povratio. Njega kudi otac, Grubu majka, starci govore pogrdno o mladima kako su nesnosi i samo misle na to da se ožene i udaju ili da skitaju i Miona i Radoje se napokon spoje. Mudrost i poslovica – ova scena je još jedna u nizu u kojoj Držić govori o teškom položaju godišica što ga čini socijalno angažovanim i pokazuje njegovo saosjećanje za niže slojeve. Na kraju Omakala i Grižula se prepucavaju i ovaj se napokon oslobađa iz vreće... Njegov oproštajni govor je izgubljen.

Drama VII “Dundo Maroje”• U prozi; 2 prologa, bez završetka (dopunio Kombol), 5 činova, izvedena 1551. u

Viječnici• Tema: Delo govori o potrazi oca za gotovo izgubljenim sinom koji uzevši ocu

novce živi lagodan život zabavljajući se poput svojih vršnjaka.• Ideja: Novac ne treba trošiti bez nekakve veze jer to ima smisla samo neko vreme

dok novca ima, no kad ga ponestane život se gotovo pretvara u noćnu moru iz koje se teško izlazi.

• Likovi: Dundo Maroje, Maro (Marin) Marojev, Pomet Trpeza, Popiva, Bokčilo, Pera, Dživo, Perina baka, Laura, Petrunjela, Ugo Tudeški

• Radnja:

I ČinDundo Maroje traži svoga sina kojeg je poslao u Firenzu da izuči zanat za trgovca. Njegov sin Maro je sa 5000 dukata umesto da ide u Firenzu otišao u Rim i tu se prepustio lagodnom životu. Kada je njegov otac otišao da ga potraži sa sobom je poveo svoga slugu Bokčila koji nije mislio na ništa drugo nego na jelo i piće. Nakon što su stigli u Rim sreli su jednog Kotoranina, Tripćetu koji ih je poveo u neku gostionicu, a začudili su se kada su čuli da u Rimu postoji neki gospodin Marin koji živi veoma raskošno. Dundo Maroje je odmah znao da se radi o njegovom sinu. Kada su došli u jednu četvrt, Tripćeta reče da ovde stanuje ljubavnica gospodina Marina. Došli su pred jednu gostionu, ali mu se činilo veoma skupo te je Dundo Maroje rekao: "Gdi gospoda i sinjori alodžaju tu ja siromah ne alodžavam tu sinjor Marin alodžava". Tada se upute do druge gostione koja je bila veoma blizu. U to doba Ugo je sinjori Lauri, Marinovoj ljubavnici, obećavao sve samo da mu pokloni malo pažnje ali ona to nije htjela. Upravo u to doba očekivala je Marina. Marin je

14

otišao obavijesti svog slugu kako će ostati na ručku sa Laurom. Osim Marinova oca tražila ga je i njegova zaručnica Pera koju je ostavio u Dubrovniku. Ona se preobukla u momka i zajedno s još jednim momkom tražila ga već tri dana.

II ČinPetrunjela, Laurina služavka, razgovarala je sa Pometom. On joj je rekao kako je Marinu došao otac i kako će ga ubrzo odvesti sa sobom iz Rima natrag u Dubrovnik. Takođe joj je rekao da je Marin ostao bez novaca i da bi za Lauru bilo bolje da gleda za gospodinom Tudeškom, nemačkim plemićem. Petrunjela mu obeća da će uticati na njenu gospodaricu. U gradu su došla tri prijatelja koji takođe traže Marina. Jedan od njih je prepoznao Petrunjelu. Maro je sa Laurom stajao na balkonu, a pošto je Laura počela zvati Petrunjelu da uđe u kuću, on se okrenuo i prepoznao svoje prijatelje. Nakon toga iz gostione izlazi Dundo Maroje i sukobljava se sa sinom. Najpre ga je pitao gde su 5000 dukata, Marin se se pravio da ga ne poznaje. To je oca rasrdilo, te je on potegao nož da ulovi sina. Tada dođe kapetan i Dunda Maroja odvede u tamnicu. Nakon što su Dunda Maroja odveli u zatvor, Bokčilo je ostao sam, a nakon lutanja gradom sreo je Pometa. Pošto su se poznavali još iz Dubrovnika, Bokčilo ispovedi nezgodu koja ga zadesi. Na to Pomet savjetuje Bokčila da pokuca na Laurina vrata i da kaže da je Dundo Maroje sinu donio tovar vredne robe, te traži da se pomire. Kada je to Popiva čuo odmah ga je uveo gospođi Lauri da ga dobro nahrani.

III ČinKada se Marin vratio, pred kućom ga dočeka gospodin Sadi koji je tražio da mu Marin plati svotu od 200 dukata koju mu je bio dužan zbog ogrlice koju je poklonio Lauri. Pošto nije imao baš mnogo novaca, Marin je najpre odugovlačio, a onda je video da ne može izbeći plaćanje, te plati dug. Kada mu je Laura rekla da je Popiva sa Bokčilom otišao po Dunda Maroja, te da će ga dovesti onamo, Marin se razbesni. Kada je našao Popivu ovaj ga savetuje da ode Lauri i da je zamoli da mu posudi 3000 dukata, da kupi robu. Ugo ponovno dolazi kod Laure, te moli Petrunjelu da kaže Lauri da će joj dati dukata koliko joj drago, samo da bude njegova žena. Kada ga Tripče sve to čuje on se posvađa s Ugom. Popiva govori Lauri o tome kako je Marin u teškom stanju i kako nema novaca, a Laura mu odgovara neka Marin dođe k njoj i ona će mu pomoći. Marinova zaručnica Pera, susrela je Petrunjelu i kaže da su Marin i ona zaručeni već 3 godine. Prvom prilikom će to Petrunjela prenijeti gospodarici.

IV ČinDundo Maroje saznaje da je Bokčilo dosta novca potrošio na hranu i to ga ljuti jer je on veoma škrt. Pošto je Marin nabavio novca od Laure, kupio je robu kojom bi se ocu dokazao kao trgovac. Marin se skromno odjene te pođe ocu u susret. Kad su se susreli Maro kaže ocu da ga je napao netko njemu sličan, pretvarajući se uzornim građanom i poštenim trgovcem. Dundo Maroje se u ovoj situaciji pokazao lukavijim rekavši da treba pohraniti zlato koje je sa sobom donio. Tako je na prevaru uspeo nadmudriti Marina i preoteo mu robu. U grad dolazi neki čovek i traži djevojku po imenu Mandalijena. On je iz Kotora, a poslao ga je otac te djevojke da ju pronađe jer ju je izgubio. Kada se Petrunjela vratila Lauri, rekla joj je da je Marinu u Rimu došla zaručnica, da ju je Marin prevario i da mu je bez veze dala 3000 dukata. Nakon nekog vremena dolazi Popiva

15

donoseći poklon Lauri od Marina. Ona primi poklon i naredi Popivi da joj hitno dovede Marina.

V ČinU petom činu se očituje potpuna pobeda Pometa koji zna upravljati fortunom. On odeven poput plemića, s ogrlicom oko vrata, dolazi Lauri i u zamenu za 3000 izgubljenih dukata ponudi Uga Tudeškog. Pomet se s Laurinog balkona ruga Marinu i Popivi, koji besne. Nakon sve zavrzlame napokon su se na okupu našli Dundo Maroje, Bokčilo, Baba, Pera i Dživo. Dundo Maroje se jako razljutio zbog svog sina, te ga se odriče. Pera je razočarana, no još i dalje voli Mara. No ipak, na kraju, sve je sretnije završilo povratkom svih u Dubrovnik, dok se sinjora Laura vratila u Kotor.

• Motiv komedije je propadanje plemstva i rasplamsana pohlepa za bogatstvom u redovima trgovaca, delo nosi plautovske elemente u karakterizaciji likova, kritika kreće od toga da postoje dvije vrste ljudi: pravi i lažni, te da temeljna značenja treba tražiti u opreci inteligencije i gluposti i sukobu mudrosti pametnih i nesposobnosti glupih

• Dominantni likovi: Dundo Maroje - star i škrt, smatra da život treba iskoristiti za uvećanje hrpe dukata, Maro, Pomet - u njemu je bit komedije

Drama VIII “Skup”

• Izvedena 1556. na piru Saba Gajčina (skupina Njarnjasi), u prozi, 5 činova, nedovršen (dovršio Kombol), vrelo za komediju: Aulularija (Plaut)

• TEMA: Tema je komedije u svojoj osnovi patološka i pretjerana škrtost, ali bi se moglo reći da se radi o filozofiji pristupa životu, renesansnom svjetonazoru, odnosu prema materijalnim dobrima, ljubavi, kao i odnosu između starosti i mladosti.

• MJESTO I VRIJEME RADNJE: Komedija se zbiva u Dubrovniku, u Držićevo doba, dakle u 16. stoljeću. To je razdoblje renesanse i prevlasti humanističkog nazora na svijet. Sama se radnja zbiva u rasponu od dva dana, tj. određuje je skrivanje, nestanak i ponovni pronalazak Skupovog blaga, odnosno sklapanje, raskidanje i ponovno sklapanje zaruka.

• O PROLOGU ''SKUPA'': Na samom se početku predstave na pozornici pojavljuje satir, lik poznat iz književne vrste pastorale, mitsko biće koje živi u šumi. On najavljuje predstavu, komediju o starom škrcu i uvodi publiku u drugu, kazališnu stvarnost govoreći joj da poistovjećuje sebe kao glumca s likom kojeg glumi ('I Stijepo sam i satir sam') i predstavljajući Njarnjase, glumačku družinu koja će igrati predstavu ('Njarnjasi, kako znate, večeras festižaju. (...) ovo je Njarnjas-grad, Njarnjasi ga su zidali, Njarnjasi ga gospoduju'). Samo je ime Njarnjasi igra riječi koja označave one koji su gospodari, koji vladaju, dakako, u svom zamišljenom, kazališnom Njarnjas-gradu. Satir potom tumači o kojoj je komediji riječ i koja je osnovna nit fabule. Najavljuje se i osnovni karakterni sukob na kojem će se temeljiti komedija: to je sukob između škrtosti i uživanja u blagu, između starosti i mladosti, a ponajviše između snaha i njihovih, nikad zadovoljnih, svekrva. Satir spominje da je komedija 'ukradena' iz neke prastare knjige, tj.

16

od Plauta. Rimski komediograf Tit Makcije Plaut je u 3. stoljeću pr. Krista napisao komediju sličnog sadržaja pod nazivom ''Ćup sa zlatom – Aulularija''.

Radnja:I Čin U prvoj sceni razgovaraju dvije služavke, mlada Grube, služavka vlastelina Džive, te stara Variva, služavka škrtog starca Skupa, o udaji Skupove kćeri Andrijane koju otac želi dati nekome tko je bogat i ne traži miraz, no Andrijana zbog toga pati jer voli samo mladog Kamila. Pored toga, Skup se panično boji da će ga netko opljačkati, tj. da će mu uzeti blago koje je pronašao u kući i koje drži u tajnosti u jednoj zemljanoj posudi te zato neprestano razmišlja gdje da ga sakrije i kako da se ponaša da ne bi privukao pažnju mogućih lopova koje vidi u svima koji ga okružuju, pa čak i u najbližoj rodbini i posluzi. Najveći mu je problem taj što bi morao izići iz kuće zbog brojnih poslova, no boji se ostaviti zlato bez nadzora.Variva javlja Kamilu da Skup želi udati kćer za nekog starca koji ne traži miraz. Čini se da će taj starac biti upravo Kamilov stric Zlati Kum kojeg njegova sestra, Kamilova mati Dobre, nagovara da si nađe mladu ženu koja bi mu pod stare dane bila oslonac kad već nema vlastite djece. Malo-pomalo razgovor ih navede na Skupovu Andrijanu koju Dobre ipak ne odobrava.

II ČinKamilov sluga Munuo priča kako mu je gospodar zaljubljen, nesretan i kako se zbog svega toga ponaša kao da je poludio. Skup i Zlati Kum počinju dogovarati detalje oko ženidbe, a Skup je oduševljen njime jer ovaj razumno govori o potrebi štednje, istovremeno ne tražeći miraz. Variva juri Kamilu s vijestima da je ženik upravo njegov dundo Zlati Kum, dok Munuo, koji vidi da će njegov gospodar posve poludjeti, nastoji pronaći neko rješenje. Zlati Kumov sluga Pasimaha, udvarajući se Grubi, prenese vijest da mu se gospodar zaručio za Andrijanu.

III Čin Dživo tumači Dobri, koja se još uvijek nada da Skup neće udati Andrijanu za Zlati Kuma, da joj se sin Kamilo zaručio s Andrijanom. Dolazi i Gruba koja javlja kako je Kamilova ludost sve gora, ali samo ona zna da je to sve zapravo dio igre. Zlati Kumovi sluge Pasimaha i Drijemalo dolaze u Skupovu kuću noseći stvari za svadbu kao da je ona već gotova stvar, ali ih Skup istjera iz kuće misleći da su ga došli opljačkati. Skup potom odlučuje sakriti svoju škrinjicu s blagom na mjesto gdje je nitko ne smije tražiti - u grob u crkvi, no nije primijetio da sve prati i prisluškuje Kamilov sluga Munuo.

IV Čin Zlati Kumu dolazi Pasimaha i kaže kako ih je Skup istjerao, na što Zlati Kum otkazuje svadbu, misleći kako mu budući tast nije normalan. U tom trenutku iz crkve izjuri Skup vičući kako je pokraden, a Munuo, koji je uzeo Skupovo blago, sreće Grubu i nagovara je da se uda za njega govoreći joj kako je bogat.

V ČinSkup i Kamilo razgovaraju, no dolazi do nesporazuma. Kamilo mu govori kako želi Andrijanu, a Skup misli da želi njegovo blago. Za to vrijeme Munuo bježi s blagom, ali

17

ga opazi prijatelj Pjerić i prisiljava da pođe s njim Kamilu. Kamilo konačno otkriva Skupu da je zapravo već oženjen njegovom kćeri Andrijanom, dok Zlati Kum izjavljuje kako je njemu svejedno jer se ionako ne namjerava ženiti. U zadnjoj su sceni prisutni Skup, Kamilo, Zlati Kum, Dživo i Pjerić koji dovodi Munua s blagom. Završetak drame nedostaje.

Likovi:• SKUP je glavni lik, nositelj dramske radnje, lik koji svojim karakternim

osobinama nosi komiku cijele drame. On je utjelovljenje bolesne škrtosti i u svim ljudima oko sebe vidi potencijalne lopove. Svojim nepovjerljivim ponašanjem pokvari svadbeni dogovor sa Zlati Kumom, ali i ostane bez svog blaga, usprkos tome što pri njegovom skrivanju nije prezao ni pred otvaranjem grobova u crkvi i premetanja ljudskih kostiju.

• ANDRIJANA i KAMILO nisu dublje analizirani likovi. Oni su tipovi 'uzdišućih' ljubavnika, nepokolebljivih u svojim emocijama te su oličenje ljubavi koja na kraju uvijek pobjeđuje.

• Služavke VARIVA i GRUBA predstavljaju sukob između starih i mladih. Gruba je puna erotskih nagovještaja, uvijek spremna na igru riječima pri zavođenju, zalaže se za ljubav između Kamila i Andrijane, dok Variva nastoji sačuvati svoj životni mir priličan starijoj osobi, a jedina joj je ambicija biti što bliže kućnom ognjištu.

• DOBRE, Kamilova majka, primjer je dosadne svekrve kojoj nijedna snaha nije dovoljno dobra i koja se bavi time da posreduje u ženidbi drugih na temelju njene racionalne prosudbe. S druge strane, ipak popušta zbog dobrobiti svog sina.

• ZLATI KUM i NIKO, Dobrina braća, tip su ljudi 'kojima svaka dlaka smeta' i koji su posve zaboravili da su i sami nekad bili mladi. Bogati Zlati Kum nije siguran ni da se želi, ali ni da se ne želi vjenčati. Dovoljan je jedan Skupov ispad nepovjerljivosti pa da, srećom po komediju, odustane od vjenčanja. Niko također iznosi konzervativno mišljenje da mladi nepromišljeno i glupo srljaju u brak i protiv je vjenčanja Kamila i Andrijane.

• MUNUO, sluga Kamilov, u skladu s renesansnom filozofijom smatra da je najvažnije pomoći samome sebi. On je primjer lukavog sluge koji, pomažući svom gospodaru, vrlo često preuzima konce raspleta u svoje ruke. Cilj njegova udvaranja je Dživova Gruba.

• PASIMAHA i DRIJEMALO sluge su Zlati Kuma koji žive u zavjetrini svog bogatog gospodara i uživaju blagodati njegova bogatstva. Primjeri su lijenih i proždrljivih ljudi kojima je u životu najvažnije dobro jesti i spavati.

• Laurina kuća i gostionica su sa bočnih strana a između njih trg. Laurina kuća je morala imati vrata i prozor sa koga će se razmenjivati replike sa ljudima na trgu, kao i sa onima u gostionici.U pozadini se vidi katedrala i luka na tbru

Drama IX “Novela od Stanca”

• Novela od Stanca ("Šala sa Stancem") je kratka novela od jednog čina u nekoliko prizora i u dvanaesteričkim stihovima.

18

• Farsa (kratka komedija, dramska igra), prvi je put prikazana 1550. g. na svadbi Martolice Zamanjića. Delo govori o mladim Dubrovčanima koji se žele zabaviti u karnevalskoj noći. Susreću se sa starim Stancem koji je došao u Dubrovnik da proda jare i nešto sitnica.

• Držić je ovu kratku komediju savršeno složio i u ovoj je komediji iskazao lakovjernost.

• Pokladna komedija• Vreme i mesto radnje: Karnevalska noć, Dubrovnik.

Radnja: Mladi su se Dubrovčani (Vlaho, Miho i Dživo Pešica) sastali, kao skoro svake večeri, nakon što su im roditelji zaspali. Govorili su o tome kako varaju svoje roditelje, koji misle da oni spavaju, a oni odlaze vani. Miho je opisao kako on vara svoje roditelje: njegov otac zatvori kuću, a čim mu roditelji odu u krevet, on se obuče i izađe kroz prozor svoje sobe. Miho je rekao da je čuo da je juče u grad došao neki smešan gospodin koji nije našao stan i spava ispred fontane i da je donio kozle, grudu i sir te da bi mu mogli učiniti neku novelu (šalu). Dživo je otišao kod Stanca i počeo je pričati. Stanac mu je rekao da je donio tržak te da ga nitko nije htio ugostiti pa je morao prenoćiti na ulici kraj fontane. Dživo mu je rekao da je on trgovac i da trguje goveda. U razgovor sa Stancem, Dživo je rekao Stancu da on nije uvijek bio tako mlad, već da su ga pomladile vile kad je došao u grad. Dživo i Stanac se predstavljaju. Nakon toga Stanac je rekao da mora doma jer bi mu onda supruga vikala. Stanac i Dživo su se pozdravili i Dživo je otišao kod Vlaha i Miha kojima je rekao da Stanac veruje sve što mu se kaže. Nakon što je Dživo opisao što je ispričao Stancu, sreli su maškare obučene u vile i s njima ga otišli malo zafrkavati. Jedan od njih je pričao Stancu, zatvorio mu oči i zavezao ruke, dok su mu druga dvojica uzela sir, tele i grudu te mu za to ostavili novac. Kad je Stanac otkrio prevaru, počeo je vikati za njima, ali je već bilo prekasno.

Likovi: • STANAC: Stari seljak koji dolazi u Dubrovnik iz istočne Hercegovine da bi

prodao kozle, sir i grudicu te da nešto zaradi. On je bio jako naivan i vjerovao je da se Sedmi muž (Dživo) pomladio, pa je pomislio da se to može dogoditi i njemu.

• VLAHO, MIHO I DŽIVO PEŠICA: Mladi Dubrovčani koji se žele zabaviti u karnevalskoj noći. Dživo, najdomišljatiji među njima, preobučen u seljačku nošnju, predstavlja se Stancu kao Sedmi muž, trgovac iz Gacka. On je opisao Stancu kako je i on bio star kad je došao u Dubrovnik i na svu sreću nije ga nitko primio u svoju kuću, te su ga vile pomladile.

• epiteti: mlad, rđava, krvava, kurvine zlostare, smiješna oca• metafora: ''Pij'', reče, ''ako budeš piti, noćas razum steče kim ćeš slavan biti!''• djelo je pisano starinskim dubrovačkim narječjem, prilično teško razumljivim, tj.

razumljivim uz pomoć rječnika na kraju knjige ili uz tekst

Drama X „Hekuba“

19

• Euripidova drama u Držićevom prevodu kao autonomno delo• Radnja Euripidove tragedije: Hekaba (Ἑκάϐη) prikazuje tragičnu sudbinu

stare trojanske kraljice. Duh Hekabinog i Prijamovogsina Polidora, koga je njegov otac Prijam kratko vreme pre opsade Troje poverio tračkom kralju Polimnestoru, luta oko šatora svoje majke Hekabe koja je nakon razorenja Troje postala Odisejeva robinja. Polidor javlja svojoj majci u snu da ga je kralj Polimnestor ubio i njegovo mrtvo telo bacio u more. U isto vreme saznaje nesrećna Hekaba i odluku Grka da na Ahilejevom grobu žrtvuju njenu najmlađu kćerku Poliksenu. Tek što je ona žrtvovana, izbaci more na obalu Polidorovo telo. Hekaba uz Agamemnonovu podršku odluči da se osveti ubici Polimnestoru: lukavo namami kralja u helenski tabor gde zarobljene Trojanke ubiju njegovu decu, a njemu samom izbodu oči. Hekabina je žudnja za osvetom sada zadovoljena, pa sasvim mirno sluša Polimnestrovo proročanstvo o svojoj budućoj sudbini.

• Euripid posebno uspešno crta grozan, krvožedan lik stare trojanske kraljice. Drama je poslužila kao uzor rimskim pesnicima Eniju, Luciju Akciju i Seneki za njihove istoimene tragedije, a koristio se njom i Ovidije u Metamorfozama.

• Držić preveo verziju “Hekuba”, italijanskog pjesnika Lodovica Dolce• Smatra se delom manirizma• Opet vile i satiri•

Drama XI „Hvarkinja“

• Hvar; Martin Benetović; Ne može se utvrditi da li je još nešto napisao sem ovog dela

• Napisana i izvedena u zadnjoj deceniji XVI veka• Komedija sa ljubavnom fabulom, sačuvana u jednom splitskom prijepisu• Navodi stihove Marina Držića iz Tirene i stihove Hanibala Lucića

• DRUGA POLOVINA XVI VEKA

• Sve je prožeto duhom Tritenskog koncila. Nastaje red Jezuita, odbrana od protestantizma.

• Jezuiti dolaze u Dubrovnik. Zaoštravaju se odnosi između katolika i ostalih, pozorišni život sputan cenzurom, pozorište se seli u privatne dvorane.

• PREDBAROKNO POZORIŠTE

• Interludij (učešće hora i muzike, peva se pesma u međučinovima), prerađivano strano dramsko stvaralaštvo, reinpretacija Aristotela. Uvode se mitološke, viteške, pastoralno – arkadijske teme. 1594. Dafne, opera u Italiji, 1639. melodrama u Dubrovniku. Verovanje da se neki delovi antičkih tragedija pevali, jer je bilo isuviše emocija koje bi mogle da se iskažu glumom i rečima. Polifonijska muzika (više glasova istovremeno).

• Antun Sasin: Malahna komedija od Pira, Filida (pastoralna dram., komed.), Flora (5 činova, prvi put interludij)

20

• Slavk Bendešević: Dalida (pra Romeo i Julija)-tragedija-u renesansnom smislu nije isto što i kod Šekspira

• Miho Bunić: Jokasta• Frano Lukarević Bulina: Vjerni Pastir-prvi prevod melodrame• Domeniko Zlatarić: Ljubav Pirama i Tizbe• Scenograf Sebastiano Serli, oslikana scenografija, bogata kostimografija. • Razvija se barokno glumište. Barok predstavlja beg od realnosti.

• Barok i Melodrama (muzičko pozorište)

• Dubrovnik je bio pod uticajem italijanske književnosti a tamo u XVI i XVII veku dolazi do razvoja opere.

• Likovi pod velikim emotivnim stresom pevaju i koreni opere leže u antičkoj grčkoj tragediji. Muzika je preuzeta iz folklora i ona ima za cilj da se izvodi u teatru. Palestrina i Laso devedesetih godina XVI veka rešavaju dilemu kakva je polfine muzike

• Jakopo Peri i Vićenco Galileja komponuju, a Otavio Rinučini piše libreto za prvu operu Dafne koja je nastala 1594. godine.

• 1600. napisana je Euridika.• Dvadesetih godina XVII veka Klaudio Monteverdi komponuje Ariadnu. Novina

je ovoga puta odnos između melodije i pevan ereči.• U Dubrovniku se javlja moda melodrame. 1608, Paskoje Primović prevodi

Euridiku, a Iavn Gundulić Ariadnu 1615. U XVII veku javlja se problem sopranskih deonica jer Dubrovnik nije imao kastrate. Gundulić i Primović ostali su zapamćeni kao tvorci melodrame. Paralelno se razvija balet, srećemo ga u motivima folklora.

• Melodrama donosi spektakularnost, ekstravaganciju i tehnika je drugačija. Melodrama se naslanja na dostignuća crkve.

• Traje do XVIII veka. U to doba podignute su 62 operske zgrade.

• Ivan Gundulić

• Napisao je veči broj melodrama.• Dubravka je apoteza dubrovačke harmonije,Gundulić je na tragu

hvalospeva Dubrovniku, to je klasična pastirska igra, a Dubravka bira slobodu.

• Od 10 napisanih dela,izgubljeno je gotovo sve,sačuvani su fragmenti

• Gundulić je vladao dubrovačkom scenom u periodu od 1606. do 1616.Ne znamo nazive trupa i imen aglumaca iz tog perioda

21

Drama XII „Dubravka“

• ''Dubravka'' je libretistička drama u 3 čina. Nastala je 1628. godine.• Pisana je dvostruko rimovanim dvanaestercima i osmercima.• Premijera Gundulićeve Dubravke se odigrala 1628. godine u Dubrovniku „prid

Dvorom“.• Radnja d rame: Tema drame je izmišljeni stari običaj prema kojem se svake

godine svetkuje jedan dan u čast boginje slobode; tada se priređuje pir najlepše devojke i najlepšeg mladića prema odabiru gradskih sudija.Tog značajnog dana, u Dubrovnik dolazi stari ribar iz Dalmacije, čiji lik jasno prikazuje razliku između slobodnog Dubrovnika i Dalmacije pod mletačkom vlašću. Osim lika ribara, u drami su prikazani i drugi sporedni likovi: satiri Divjak i Vuk te pastiri Zagorko i Pelinko, koji su poslužili Gunduliću kao alegorija za prikaz društvenih mana i nemorala u tadašnjem Dubrovniku.Glavni likovi, Dubravka i Miljenko, su lep i plemenit mladi par na čijoj sudbini i događajima vezanim za nju Gundulić gradi dramsku fabulu. Umesto očekivanog izbora Miljenka i Dubravke kao najlepšeg para čiji će se pir proslaviti na praznik slavljenja slobode, sudije uz Dubravku biraju ružnog bogataša Grdana koji ih je potkupio zlatom. Grdan ipak ne uspeva u svom naumu, jer se na vrijeme umeša bog Lero i sprečava taj neprirodni savez, izazvavši u crkvi, neposredno pred obred venčanja, potrese i grmljavinu i zatamnivši plamen na ognju. U trenutku Miljenkovog ulaska u crkvu potresi i grmljavina prestaju, a oganj ponovo bukne čistim plamenom, što prisutni tumače kao jasan božiji znak da Miljenko, a ne Grdan, treba da stupi u brak s Dubravkom.U poslednjem prizoru drame, na samoj proslavi slobode, sveštenik prvi prinosi simbolični zavetni poklon: pušta iz kaveza ptice boga ljubavi. Slede ga Miljenko sa granom masline i Dubravka sa ružicom. Na kraju i likovi koji su simbolizovali mane dubrovačkog društva koje su pretile opstanku slobode Dubrovnika – Zagorko, Divjak, Vuk, Jeljenka, Gorštak – u čast te iste slobode žrtvuju upravo svoje mane i poroke, odnosno njihove simbole, predajući ih kao zavetni dar.

• Alegorija: Zlo koje ugrožava dubrovačku slobodu, osnovni je porok podmićivanje.Dubrava je grad Dubrovnik, Dubravka i Miljenko predstavnici su dubrovačke vlastele, a Grdan predstavnik građanstva.

• Junije Palmotić (1607.-1657.)

• Pripada plemićkom staležu; tvorac je klasičnog baroknog glumilišta. Njegova obeležja su kontrapunkt govornih i pevanih dela i sklad muzike i plesa.

• Svi komadi se odigravaju pred dvorom, u eksterijeru. Teme su uzete iz tragedija, folklora, mitologije i istorije.

• Izvori su Vergilije, Eneida, Taso - Oslobođeni Jerusalim i Letopis popa Dukljanina. Svi ovi komadi su melodrame.

22

• Za predstavu Atalanta 1629. znamo i ko je bio scenograf a Lamberto Kortois je bio kompozitor.

• Komad ima tri a ne pet činova. Palmotić uspostavlja melodramski ritam komičnih i sentimentalnih scena, a prisutni su bogovi Apolon, Palida i Neptun,a sve se dešava u Dubrovniku.

• sve su to, ponajprije, pozornička djela s ozbiljnim dramskim sukobima, ali uvijek sa sretnim svršetkom => tragikomedije

• u tim dramama ima mnogo lirskog, igre i pjevanja• piše u osmercima s rjeđim dvanaestercima i kraćim lirskim

oblicima• u nekim je Palmotićevim dramama jak čudesni elemenat• značajni su za ovu vrstu drame pompozni i dekorativni pozornički

efekti, osobito pomorski prizori• na pozornici je najčešće kakav kraljevski dvor, ponekad na

morskoj obali• ima tipičnih lica i situacija; lica mnogo misle na glas, a događaji,

osobito konačna rješenja dramskog zapleta, često se pričaju mjesto da se prikazuju

• u središtu je radnje obično kakav ljubavni zaplet, ali su osim ljubavi naglašena i pitanja viteških i kraljevskih dužnosti

• redovito pobjeđuju ljubav i pravda• u njegovim se dramama neobično jasno odrazuju ideje njegova

vremena, rodoljubne, političko-društvene i vjerske• Atalanta - dramski obrađena mitološka priča

jedina Palmotićeva drama na granici između pastorale i melodrame

• ANONIMNE KOMEDIJE XVII VEKA

• na Italijanskim je pozornicama XVII veka vladala prvenstveno melodrama i komedija, uticaj komedije dell'arte imao poznato veliko značenje za razvoj modernog europskog pozorišta

• kako se hrvatska književnost ugledala u italijansku, u posljednjim decenijama XVII veka komedija u Dubrovniku oživljava

• sve su one pučko-lakrdijskog značaja i pune stereotipnih likova, od kojih je neke već ital. komedija de ll'arte preuzela iz renesansne komedije XVI veka; u svima se njima nižu smiješni starci, škrti i obično zaljubljeni, lakoumni sinovi i žene, kojima je ljubav zanat, mladi ljubavnici, govorljivi dokturi (pedanti) i astrolozi slatinskim rečenicama i citatima, svodilje i sluge kao glavni pokretači radnja

• u razdoblju od 1656. ± 1699. nastalo ih je deset: 1. Jerko Škripalo; 2.DžonoFunkjelica; 3. Sin vjerenik jedne matere; 4. Mada; 5. Starac Klimoje; 6.Ljubovnici; 7. Lukrecija; 8. Šimun Dundurilo; 9. Beno Poplesija;10. PjeroMuzuvijer => smiješnice

• malo zatim na dubrovačkoj pozornici se pojavljuje Moliere, koji će za kratko vreme potpuno njom zavladati => franšezarije

23

Drama XIII “Vučistrah”

• Odigrana najviše od pomenutih – 4 puta• Petar Kanavelović autor• Igrana u eneterijeru od 1694. – 1699.• Barokna melodramska radnja u prozi• Nema scenskih čuda • Slična sa Calderonovom “Život je san”• Kraljevski dvor I špilja gde je zatočen “Vučistrah”• Vucistrah je ozbiljna drama koja je napisana dubrovackim knjizevnim jezikom

koji zazire od italijanizama

• POZORIŠTE OSAMNAESTOG VIJEKA

• Sve češće održavanje predstava u dvoranama i zatv prostoru, učestalost pozorišnih manifestacija a ne samo za vreme poklada, odabiranje scenske opreme...težnja profesionalizaciji

• Prerađivači Molijera i prevodioci Metastasia, ali i dramski pisci autonomni -Putica i Bruerovć, a kasnije krajem veka i Stuli-Stulić.

• Iako je bilo pokušaja profesionalizuju pozorišne družine ne uspevaju da se formiraju

• 1682. – 1817. - Predstave se izvode u Orsanu - publika socijalno i rasno podeljena• lože za vladike žene i jevrejke• Prvo su ulazili vlastelini preko 45 godina pa zatim mlađa vlastela nakon njih

ANTUINI I LAZARINI - DUBROVAČKI MEĐUSTALEŽ, a tek potom ako ostane mesta ostali.

• Jevreji su u XVII vijeku bili izuzetno cenjeni, da bi im se 1793. zabranio ulzak u Orsan pa su oni morali svoje predstave izvoditi na drugim mestima u okviru svog geta i za to imati posebnui dozvolu.

• u Orsanu su nastupali i Korčulani sa svojom Moreškom igrom• Repertoar: frančezarije, uglavnom adaptacije Molijera, prevodi italalijanskih

drama Metastsija u prvom redu, malobrojne drame potonjih dubrovačkih pisaca.• Samo dve poznate poz trupe:Nepoznani i Sjedinjeni• Prevodi 23 Molijerove komedije. Psiha - Sorkočević, ostale Bunić, Kanavelić• Andro Stitekeca - kontaminacija 3 drame: Tvrdica, Umišljenog bolesnika i

Ženidbe na silu.• Tarto - prevod Tartifa prenet u dubrovačku sredinu

24

• Pokrinokat - poslednja hrvatska izvedba pozorišnog dela za doba republike-adaptacija francuske farse

• ISUSOVAČKE PREDSTAVE – ANACIONALNOST - verska moralizatorska svrha,

• teme: biblijske, grčka i rimska mitologija, legende o svecima, rodoljubne drame i legede,ist drame,komedije-vrlo rijetke,više kao šale;moralne drame s porukom, alegorije,pastorale...

• VLAHO STULLI

• tvorac novog dubrovačkog teatra nastalog nakon Goldonija, otkriva u dubrovačkom kazalištu svet bez neke znatnije nacionalne fizionomije.

• Kod njega nema elemenata koji idu na: religiozno - moralističku, patriotsku, pastoralnu i ljubavnu.

• U Kati Kapuralici izbjegavaju se fantastični zapleti, prerušavanja, galantni ljubavnici. Sada nam svi oni izgledaju smešni

• Po dramaturškoj strukturi delo ima tri čina, ali se ne drži aristotelovskih • Jedne porodica s ''dna života''. • ''mali čovjek'' stavljen u prvi plan, bez nekih uljepšavanja. • Stulića je motiviše beda, očaj i bol. Dubrovnik je pred padom. • Činjenica je da su ljudi bili razočarani, i da su to najprije, kao i uvek, osetili najniži

slojevi. • Stulićevoj komediji bolje bi odgovarao naziv - tragikomedija. Ona, što je

najčudnije, sadrži sve elemente - antidrame. • Kate Kapuralica je ostala neizvedena. Mrak i naturalistička obilježja života u kući

siromašnog zamijenili su molijereske ambijente. • Stulić je slikao dno života, bijedu dubrovačkih, odbačenih stanovnika bez imalo

ulepšavanja. Posve je logično što za takvu dramu nije bilo ni glumaca ni pozornice.

Drama XIV “Kate Kapuralica”

• Porodica Luke Sukurice doseljenog Konavljanina koji se smjestio u Peskariju na ulazu u gradsku luku, gdje je kao cipelar i kapular gradske straže provodio svoj život. S njim je žena Kata, bivša sluškinja jedne dubrovačke gospođe. Imaju troje dece, dvije kćerke i sina. Odvojeni su od svijeta jedino u dodiru s mornarima, ribarima i pijancima iz susjedne krčme.

• Luko – otac – utjehu u siromaštvu nalazi u napadanju bijesne žene, piću i bespomoćnom mrmljanju. Rezignirano životari. Otupio je na ženine napade i prijekore pa kao da ne vidi i ne čuje pogrde i uvrede i psovke koje mu žena stalno sipa u lice. Doseljeni i otuđeni konovoski seljak, raskućeni kmet prigrnuo je šiju, pomirio se s tužnim životom pod svodom na ulazu u gradsku luku.

25

• Komedija nema izrazite radnje i događaja. Pisac je samo htio dati sliku bijednog životarenja.Radnja se događa u dva dana.Riječ je o zarukama starije kćerke Mare. Očekuje se mornar Tikvulin koji je Maru zaprosio i koji treba doći u kuću, treba doći i bilježnik koji će sastaviti ženidbeni ugovor. Kroz ovu priču prikazuje prilike koje vladaju u kući.

• Kate svojim govorom daje osnovni ton cijeloj predstavi. Život sluškinje u gradu, bezbrižnost i ljubakanje ostavili su u nje svojevrstan osjećaj izgubljenosti nekadašnje veličine, koji sada može očitovati jedino napadima na muža. Našavši se na dnu, u oskudici i jadu, ona stalno viče i bijesni.U očaju je vulgarna. Atmosfera je nepodnošljiva. Sve je krajnje banalno, puno galame, psovke i očaja, svađe pijanstva i mržnje.

• MARKO BRUEROVIĆ

• Sin francuskog konzula u Dubrovniku. Stigao je u Dubrovnik kao sedmogodišnji dečak.

• Stihove je pisao na francuskom, latinskom i talijanskom.• Neko vrijeme je živio u Bosni

Drama XV „Vjera iznenada“

• Pisano po uzoru na Goldonija (model)• Jednostavna struktura A voli B, B voli A, a C ih ometa u realizaciji ljubavi. • U ovoj komediji C je žena, majka jednog od mladih ljubavnika. • Gospar Niko ulazi u kući gospara Vala (muž od C i otac od A) predstavljen kao

budući zaručnik kćeri. • Kavalir gospođe Zore (C) novi je tip u dubrovačkom glumištu (vodviljski lik

cicisbeo)• Nije dao sliku Dubrovnika ali je ponovo izronio teatar kroz ovu dramu• Iz komedija svojih prethodnika je izbacio dijalektalnost• Udaljio se od uličnih komediografskih verzija• Publika ima pasivnu ulogu u prostoru igre• Dao je komediji prosvjetiteljsku ulogu• Preljubnica gospođa Zora se kaje zbog svojeg postupka• Drama dobiva patetično-sentimentalni stil• Vodviljska konvencija (laka komedija)

• Radnja: Melko i Pave razgovaraju. Pave ga pita gde je on to ovih dana i što nije dolazio kod Jele, jer ona zbog njega vene i brine se. Melko joj govori kako je bio suviše zauzet. Melko spominje kako je već četiri puta tražio Jelinu ruku od Vala, ali je on uvek nekako izbegavao da mu da valjan odgovor ili obrazloženje. Melko

26

smatra da je to zato što za Jelu planira Noka. Melko i Pave se dogovaraju da smotaju Krista da dela u njihovu korist, tj. sugeriše Valu šta treba da radi. Melko nudi Pavi da pređe posle u njegovu kuću, kada se on oženi Jelom, ona pristaje. Melko sugeriše Kristu da mu pomogne, obećavajući mu 50 cekina mletačkih u zlatu, ukoliko se venča sa Jelom. Melko sreće Vala, koga je žena isterala iz kuće da se malo prošeta (jer kaže ako ne bude izlazio, neće moći više ni izaći kad bude potrebno). Melku to odgovara jer kaže, ako on pomene Jelu, pa mu posle to isto uradi i Kristo, Vale će bolje povezati šta treba da uradi. Melko govori da su se njihove porodice 250 godina venčavale i pita zašto ne bi bilo i tako sada, jer Jela ima već 19 godina. Valo kaže da sačeka, još je rano. Melko traži miraz od 10 hiljada dukata. Valo kaže da mu ćerka neće dobiti više od 6 hiljada. Kristo govori Melku da je načuo da se Noko verio za Džonovu kćer. Pave smiruje Jelu. Maruša i Pave se svađaju, Zora ih prekida. Posle govori Maruši da im je Pave potrebna, jer je uticajna kod Vala. Maruša govori kako je načula da se Noko verio. Posle Noko govori Zori da to nije istina, da bi sigurno obavestio nju o tome. Svi do kod Vala na ručku. Posle toga Valo izlazi napolje, Zora govori da će i ona da ide ali u stvari ostaje kod kuće i prima Noka u svoju spavaću sobu. Noko je ponovo ubeđuje da je stvar sa njegovom veridbom čista laž. Banjava Valo, Noko se krije, ali ga Valo otkriva i tera napolje, govoreći da je proverio stvar i da je priča o veridbi ipak istinita. Onda zove Melka i govori mu da može da se oženi Jelom. (cenkaju se za miraz, na kraju Melko dobija 10 hiljada). Potpisuju veridbu.

• Početak novog pozorišta u Srba

• Prva novovremena srpska predstava bila je tzv. školska drama: u Sremskim Karlovcima, 1734. izvedena je Traedokomedija Manuila Kozačinskog (1699-1755), kojom počinje i novija dramska književnost u Srba.

• Razdoblje školskih predstava traje do 1813, kada počinje amatersko predstavljanje.

• Prva predstava izvedena je u Pešti krajem avgusta 1813: bila je to Kreštalica Joakima Vujića (1772-1847), sačinjena prema delu Augusta Kocebua.

• Glumce-đake iz predstava školskog pozorišta ovde su zamenili odrasli glumci, među kojima je bilo troje profesionalnih.

• Vujić je osnovao Knjažesko-srbski teatar u Kragujevcu (1835-1836), u kojem je bio direktor, dramaturg, reditelj, glavni glumac, prevodilac i adapter dramskih dela.

Drama XVI “Traedokomedija”

• Manuil Kozačinski; prva srpska novovremena drma kojom počinje novija dramska književnost

• Izvedena na Vidovdan 1734. godine u Sremskim Karlovcima• Predstavu izveli đaci gimnazije• Tema: istorija Srba u dva kruga događanja – 1) Polovina XIII veka u državi

Nemanjića, cara Dušana, i poslednjeg cara Uroša V 2) Život Srba u Austriji od seobe Arsenijem III Čarnojevićem 1690. godine do osnivanja škole u Karlovcima

27

• Dva kratka anteprologa – govore ih irealni likovi Gnev i Milost, prolog najavljuje zbivanje, 13 dejstvija gde su u prvom javlja Dušan kao oličenje svetovne moći, a završni deo je panegerik mitropolitu Vikentiju Jovanoviću (simbol spasa i intelekta), epilog kao smerno obraćanje slušateljima

• Ruskoslovenski jezik; poljski trinaesterac• U dva dejstvija koristi prozu• Pet istorijskih likova: Dušan, Vukašin, Uroš, mati Uroševa Jelena, Arsenije III

Čarnojević• Ostali likovi su personifikacije: Gnev-Jarost, Milost, Slavoljubje, Zavist, Sovjet,

Blag...• Takođe i alegorije iz Biblije: Farisej, Mars, Palada...• Bitan lik – Serbija• Poruka: Osuđivanje otpora koje je imalo i sveštenstvo pri otvaranju škola• Prosvećena poruka: Srbiju neće vratiti bitke nego prosvećenost i nauka• J. Hristić: Traedokomedija – Scenario za jedan veliki spektakl (scenografija,

kostim i ostalo priča priču kao potpuni teatar)

• Iz istorijske drame u komediju

• Prva profesionalna pozorišna grupa u Srba nastala je 1838. godine u Novom Sadu. Leteće diletantsko pozorište.

• U februaru 1842. godine utopilo se u Teatar na Đumruku u Beogradu čineći ga profesionalnim.

• Ovo pozorište ima najvećih zasluga što će u sedmoj deceniji 19. veka biti stvoreni prvi stalni profesionalni ansambli na južnoslovenskom prostoru (Novi Sad, Zagreb, Beograd).

• Stefan Stefanović (1807- 1828[1]) je bio srpski književnik sa početka XIX veka. Živeo je i stvarao u Novom Sadu i Pešti (u kojoj je studirao pravo i tehniku).

• Napisao je nekoliko oda, a njegovo najznačajnije delo jetragedija „smrt Uroša V“ koja je rađena po istorijskim motivima i narodnoj tradiciji vezanoj za poslednjeg srpskog cara Uroša (1355—1371) i koju je on napisao sa svega osamnaest ili devetnaest godina.

• Njegovo delo se smatra prvom originalnom srpskom istorijskom dramom u modernom smislu te reči i jednom od najboljih iz tog žanra.

Drama XVII “Smrt Uroša Petog”

• Bazirana je na motivu iz narodne tradicije o tome da je poslednjeg srpskog cara Uroša (1355—1371) ubio njegov nekadašnji saradnik Vukašin Mrnjavčević (1365

28

—1371) koga je Uroš prethodno uzdigao na rang svog savladara dajući mu titulu kralja i prepuštajući mu vladavinu državom.

• On je dodatno razrađen prikazom istorijskog sukoba među vlastelom, ali i Dušanovim (kralj 1331—1346, car 1346—1355) grehom (ubistvom svog oca Stefana Dečanskog (1322—1331)u Zvečanu 1331. godine) zbog kojeg njegova duša nema mira i zbog koga je poslednjeg Nemanjića stigla božija kazna u liku Vukašina koji preuzima vlast i želi da zatre svetorodnu dinastiju Nemanjića.

• U drami se pojavljuje čitav niz kako epskih ličnosti, tako i istorijskih ličnosti kojima se mahom pridaje karakter iz srpske narodne poezije. Tako se recimo supruga Dušana Silnog i srpska carica Jelena u drami naziva Roksandrom po uzoru na Dušanovu suprugu iz narodne epske pesme „Ženidba Dušanova“.

• U samom tekstu se osećaju uticaji Šilera i Šekspira, ali su oni više samo uzori, za razliku od Sterije i Laze Kostića kod kojih je Šekspirov uticaj mnogo veći i direktniji. Jedna od zamerki koje se mogu staviti na račun drame je preopširnost nekih delova, tako da bi se drama mogla skratiti za skoro polovinu ukupne dužine, ali pritome nema potrebe za brisanjem bilo koje scene, pošto se one sasvim logično prate i dopunjuju i neophodne su za normalan tok radnje.

• Tragedija je podeljena u pet činova, mada je možda na početku imala svega četiri. Iako je doživela značajan uspeh tokom prvih izvođenja u jesen 1825. godine, štampana je prvi put tek 1841. godine u Pešti, zbog čega je pala u zaborav, pošto je za to vreme Sterija objavio neka od svojih dela.

• Jedan od razloga za ovako kasno njeno štampanje mogao bi se naći i u Stefanovoj preranoj smrti 1826. godine, ali i u sukobu sa klerikalnim mitropolitom Stefanom Stratimirovićem (1790—1836) koji je zbog nekih sporednih scena za koje je ocenjeno da ruše ugled crkve i njenih službenika planirao da spali originalni rukopis, a kasnije je uspeo da privremeno spreči njeno izvođenje.

• Radnja: Tokom prvog čina, pisac nas lagano uvodi u tok radnje, prvo prikazujući Vukašina i njegovog slugu Arsojevića koji kuju planove da ubiju srdara (serdara) Plakidu, a potom i Uroša koji uživa sa svojom suprugom Jelisavetom u životu i nije svestan zlodela koja po zemlji sprovodi Vukašin. Potom se prikazuje skup vlastele nezadovoljne Uroševom pasivnošću i Vukašinovom osionošću koji pokušava da nagovori zamonašenu caricu-majku Roksandru da utiče na svog jedinca i otvori mu oči o Vukašinovim zlodelima. Tokom njihovog razgovora dolazi Plakida koji ih izveštava o Vukašinovom napadu na njega u Ohridu i ubistva njegove porodice, na čelu sa ćerkom Milicom koja je poginula boreći se i braneći oca. Tokom razgovora Roksandra mu saopštava da Milica nije poginula, već da je sa njom u manastiru svete Varnave, posle čega je dovodi. Završnu scenu čina predstavlja Arsojevićevo ubistvo Plakide strelom iz daljine da ga ostali ne vide i dolazak Marka Kraljevića, koji je zaljubljen u Milicu, na scenu i njegovo obećanje da će osvetiti njenog oca.

• Drugi čin započinje velikim saborom srpske vlastele na kome su sa jedne strane grupisani Mrnjavčevići sa Arsojevićem, a sa druge ostale velmože i među njima dolazi do verbalnih incidenata. Potom na scenu stupa Uroš pred kojim vlastela optužuje Vukašina da je zlotvor i da ugnjetava zemlju, ali on njihove ocene ocenjuje kao izdajničke i kruniše Vukašina za kralja. Ostali napuštaju sabor, a u razgovoru između Uroša i Vukašina koji vode posle toga car njemu predaje svu

29

vlast nad zemljom, ali se javlja i zahlađenje, do tada vrlo toplog, Vukašinovog pristupa Urošu. Nakon toga dolazi do nasamo razgovora između Uroša i carice-majke Roksandre u kome mu ona ukazuje na Vukašinova zlodela, ali on ostaje gluv i za njene iskaze i zahteve, posle čega se oni rastaju teškim rečima u kojima se majka praktično odriče sina.Kraj čina predstavlja Vukašinovo likovanje nad sopstvenim uspehom i njegov razgovor sa Arsojevićem u kome mu on sugeriše da njegava kruna neće nikada biti sigurna do god je Uroš živ, da bi na samom kraju čina Arsojević kada ostane sam glasno likovao nad uspehom svoje spletke rečima:„Uroš mora puziti i sluga može doskočiti“.

• Na početku trećeg čina Marko Kraljević i Vukašin vode poduži razgovor tokom koga mu sin ukazuje na njegovo loše ophođenje prema Urošu, na šta mu Vukašin odgovara da ga taj Nemanjić više ne zanima i da sada oni Mrnjavčevići vladaju i da je krunu za njega, Marka, osvojio svojim junačkim delima. Međutim Marko mu na to odgovara da ne želi takvu krunu i njih dvojica se u besu rastaju. Potom dolazi do dijaloga između Uroša i Vukašina u kome ga Vukašin optužuje za izdaju i napada, na šta Uroš odgovara pomirljivim i umilnim tonom. Tokom razgovora Vukašin mu pruža nož, tražeći od njega da bar jednom u životu bude čovek i da sam sebi i drugima prekrati muke. Njihov razgovor okončava Vukašinovim odgovorom na njegovo pitanje šta ga muči odnosno šta bi želeo od njega, a koji glasi:„Umri!Da u tebi nestane Nemanjić i da mirno carevati mogu!“. Uroš nakon toga lamentira nad svojom tužnom sudbinom i žali za bezbrižnim vremenima, nakon čega počinje da razmišlja o tome da ode do nekog od pobunjenih velmoža i od njih zatraži pomoć, ali odbacuje tu ideju zaključujući da nije za vladara neko kao Uroš, već neko kao Vukašin. Nakon toga mu se priključuje i Jelisaveta, kojoj on na kraju priznaje svoje muke.Čin se nakon toga nastavlja u Dušanovoj zadužbini, manastiru svetih Arhangela kod Prizrena u kome namesnik manastira Teodosije vrši poslednje pripreme da ugosti i da se dodvori novom vladaru Vukašinu, koji sa svitom dolazi u manastir da proslavi pobedu nad Sinišinim trupama pod Skadrom. Dok nadgleda poslednje pripreme, on razgovara sa dečanskim monahom Jevremom koji mu opisuje čudna dešavanja u manastiru Dečani i prikazivanje samog svetog kralja Dečanskog dvojici bolesnika koji su se pred manastirskom crkvom noćili. On im se tom prilikom obratio rečima:„Božji će ugodnici procvileti, Srbija će u krvi plivati, jer je sin rukom svojom ubio roditelja!“Potom mu Jevrem ukazuje indirektno na Dušanov greh tj. odgovornost za davljenje njegovog oca u Zvečanu. Vukašin sa pratnjom stiže u manastir i odlazi na gozbu, ostavljajući Uroša da plače nad očevim grobom (na kome je jasno ispisano Stefan Dušan silni, imperator vsej Serbiji, Bolgariji i Romaniji) u manastirskoj porti. Tokom tuženja mu se priključuje i Marko Kraljević, koji od njega zahteva da se trgne i pokrene protiv Vukašina. Pred kraj čina pijana Vukašinova pratnja se podsmeva Urošu i peva:„Živeo car Vukašin“, da bi im se potom priključio u prostoriji i sam Uroš, ali za stolom za njega nema mesta. Završnu scenu u činu predstavlja Vukašinovovo primoravanje mladog cara koji stoji kraj stola da mu peva da ga razonodi. Uroš počinje da peva kroz suze, ali prekida pesmu posle čega Vukašin poteže mač i kreće na njega da ga ubije, ali u poslednjem trenu na u prostoriju upada Marko koji brani cara i razoružava Vukašina.

30

• Četvrti čin otpočinje Vukašinovim razmišljanjima, posle čega mu se priključuje Uglješa u pokušaju da ga urazumi i da ga nagna da vrati vlast Urošu. Vukašin mu odgovara argumentom koji koristi sve vreme tokom predstave, a to je da je on najbolji srpski junak i da je on Carstvo zadobio svojom snagom i junaštvom, dok Uroš ničim nije pokazao da je dostojan istoga. Tom prilikom on navodi da je on bio toliki junak da se on prvi popeo na Prilepske bedeme kad su ih sa Dušanom osvajali, na šta mu Uglješa ironično postavlja pitanje gde su bili ostali srdari i Dušan, da li su sedeli u taboru i pili vino i šta je sa hiljadama srpskih vojnika koji su svoje kosti ostavili pod tim istim bedemom tokom borbi. Njihova raspravlja se zahuktava i okončava besnim Uglješinim odlaskom, nakon što je svom bratu uputio teške reči podsetivši ga da je na kraju bitan samo jedan sudija, a njega je nemoguće podmiti svim zlatom ovog sveta. Istovremeno Uroš i Marko razgovaraju i veliki junak otvara Urošu svoje srce i priznaje da je zaljubljen u Plakidinu ćerku Milicu. Uroš je oduševljen tom informacijom i željan je da je upozna, nakon čega Marko odlazi po nju, a Urošu se pridružuje Jug Bogdan koji ga izveštava da Vukašin muči sirotinju pred dvorom u Nerodimlju i njih dvojica kreću da mu se suprodstave. Pred dvorom dolazi do rasprave između cara i kralja i Vukašin se ponovo laća mača da ubije Uroša, ali ga Arsojević zadržava diskretno mu napominjući da je previše ljudi prisutno za takav čin i da je bolje da ih obojicu zatvori u tamnicu, da ih u njoj pojede mrak. Čin se okončava Jelisavetinim preklinjanjem Vukašina da joj dozvoli da poseti njenog Uroša u tamnici, što joj on na kraju i dopušta.

• Poslednji čin započinje razgovorom Uroša i Jelisavete u tamnici koji prekida Marko Kraljević koji buzdovanom razbija teška vrata, posle čega golim rukama kida lance na Uroševim rukama. Njih dvojica se posle toga dogovaraju da odu u Dubrovnik i odatle organizuju otpor, a Jelisaveta preklinje Uroša da je povede sa sobom, ali on to odbija i oni odlaze, dok se Jelisaveta oprašta od svog ljubljenog muža predosećajući da ga vidi po poslednji put. Nakon njihovog odlaska, u tamnicu stižu Vukašin i Arsojević koji od Jelisavete saznaju gde su se oni uputili i kreću za njima da ih ubiju. Nedaleko od Nerodimlja se odmara Mirko sa svojim trupama kojima se pridružuje Jug Bogdan, koga je Uglješa oslobodio, nakon čega se oni upućuju caru u susret. Marko i Uroš zastaju da se odmore blizu manastira svete Varnave i Marko odlazi po Milicu, dok Uroš ostaje da spava. Iz sna ga budi sen njegovog oca Dušana koja mu saopštava da njegova duša još uvek luta svetom i nema spokoja zbog njegovog greha tj. zbog ubistva rođenog oca. Ona navodi da je jedini način da ona nađe spokoj da se za njega žrtvuje njegov nevini sin Uroš i da na taj način spere očevu krv sa njegovih ruku. Sen prikazuje Urošu budućnost tj. propast Srbije koji sledi i zahteva od njega da se odluči da li će da pomogne Srbiji ili očevoj duši, na šta mu se Uroš zavetuje da će umreti za njega i sen odlazi. Nakon toga se oko Uroša okupljaju Marko, Milica, Roksandra i drugi, a u završnoj sceni Vukašin strelom pogađa Uroša, nakon čega prilazi u Arsojevićevom društvu da proveri da li ga je konačno ubio. Marko kreće na oca da osveti svog cara i prijatelja, ali ga Uroš zaustavlja i u samrtnom ropcu opraštao Vukašinu koji tek tada shvata šta je zašpravo učinio i u besu vadi mač iz korica i ubija Arsojevića koji je svojim spletkarenjem doveo do svega toga.

31

• Veliki dramski pisac u Srba bio je Jovan Sterija Popović (1806-1856). Oslobodivši se pseudoklasičnih šema i nacionalne romantike, Popović postaje prvi srpski pisac s izrazitim obeležjima realističkog pristupa književnoj i teatarskoj materiji i osnovni oslonac repertoara srpskih pozorišta od 1830. do 1870. godine.

Drama XVIII “Laža i paralaža”

• Radnja: Glavna junakinja Jelica, najprije skromna malograđanska djevojka, kći obogaćenog varoškog trgovca Marka Vujića, vraća se kući nakon višegodišnjeg boravka u jednom djevojačkom vaspitnom zavodu u Beču; gdje se opijala praznim i lošim ljubavnim sentimentalno-riterskim romanima. Usvojila je, međutim, samo lažnu aristokratsku uglađenost, otmene manire i pomodarenje. Time je prikrila svoju primitivnu prirodu tankim slojem sjajne i varljive spoljašne glazure. Nije imala sposobnosti da usvoji zdravu suštinu kulture drugog naroda da bi se njome duhovno obogatila i istinski oplemenila. Postala je uobražena kaćiperka bez duha i kulture. U svojoj zaostaloj sredini našla se izmijenjena, sa čitavim kompleksom u duši i sa velikim gospodskim pretenzijama. Ona ljenčari i uljuljkuje se iluzijama o udaji za nekog viteza iz svoje lektire. Međutim, postala je naivna žrtva profesionalnog varalice, ordinarnog neznalice, gladnog vagabunda i tobožnjeg barona Alekse Golića i njegovog pratioca i pomagača Mite. Ova dvojica kriminalnih tipova su proizvodi prljavog kapitalističko "spiranja" i moralnog truljenja u procesu društvenog diferenciranja u krilu srpske buržoazije. Jelicu, kojoj je u njenoj "zaturenoj" sredini sve izgledalo nisko i prostačko, osvaja vješti, prepredeni i snalažljivi Aleksa svojim lažnim baronstvom i raznim izmišljenim pričama. On joj je obmanuo i oca Marka, što znači da je i u potsvijesti ovog, inače odmjerenoga čovjeka i trezvenog domaćina, potajno tinjala malograđanska sujeta i težnja za uskakanjem u "viši" društveni red". — Kada je Aleksa demaskiran i potpuno onemogućen u svojim prljavim mahinacijama, i to zahvaljujući Mariji, ranijoj žrtvi svoje varalačke samoživosti, Marko se otrijeznio. On je zovnuo Jeličinog vjerenika Batića, skromnog i bez pretenzija na "noblesu", da mu povrati Jelicu koja ga je zbog Golićevog "baronstva" bila napustila. Jelica je, međutim, i pored sve bijede i niskosti njenog idola; kriknula od žalosti za svojim "baronom", za srušenim snom o svom plemstvu.

• Satirički osvetlio jednu društvenu pojavu u procesu zrenja vojvođanskog malograđanstva.

• Taj fenomen on je sagledao kroz atmosferu i sukob u krilu jedne građanske porodice koja je u "baronstvu" vidjela svoju sigurnu društvenu potvrdu i daljni materijalni prosperitet.

Drama XIX “Tvrdica”• Analiza: • Predgovor autora: „Posle izdanija "Laže i paralaže" mnogi su mi ovakovog roda

knjiga ljubitelji često napominjali da ne bi bez polze bilo još štogod na isti način sostaviti i sredstvom pečatnje čitateljima i čitateljkama priopštiti. Ja sam istina

32

mnogo koješta — koje obače iz nekih uzroka na svet izići ne može — sočinio, gdešto pak i na pečatnju izdao; no počem s jedne strane dugovremena bolest pero iz mojih ruku istrgne, s druge pak promenuto zvanije mene za sobom povuče, i nehoteći mi, morala je moja i mogjih prijatelja želja neispunjena ostati. Što pretstojeće šaljivo pozorište na svet izilazi, povod je najviše ovaj: što sam jednom s ljubeznim mojim prijateljem, g. doktorom Pekarovićem, o srebroljubiju besedeći, njemu tvrdo obećao "Tvrdicu" napisati i, ako vredno bude, pečatnji predati. Okružen teretom zvanija moga, za održati prijatelju mome zadanu reč, morao sam, pri slabom sojstavu očiju i celog voopšte tela moga, takoreći časove krasti i k sočineniju ovoga dela posvećivati. No ovde neka niko ne pomisli da je moje namerenije hvaliti se (premda su gdekoji baš ovim povodom to isto napominjali), no iz toga najviše uzroka ovo navodim da se vidi kakve je naša literatura sreće gde sirječ spisatelji sve sile uma svoga na pravitna dela obraćaju, a k sočineniju dela jednog, koje se voopšte celog naroda tiče, samo časove odohnovenija, tj. u kojima spisatelj pišući odmora traži (!!!), posvećivati mogu. Sad kakova sočinenija sledovati moraju, lako se zaključiti može. No ni po čuda! Položenije bo Srbalja zasada je takovo da, ako bi se koji — izuzimam imućne ili one koji su u prizreniju načina života s druge strane obezbeđeni — isključitelno na knjigopisanje odvažio i zvanije svoje prenebregao, lako bi (da ne kažem "izvesno") do nužde i hleba željkati došao, o čem nas ne samo naši, nego i kod samih Engleza spisatelji, kao Butler, koji je, pri svem klasicitetu svoga divnog sočinenija Hudibras, upravo od gladi skapati morao, dovoljno uveravaju.No ovo kao uzgred. Moje je namerenije pri pisanju "Tvrdice" bilo, uzimajući navlastito na rosuždenije malo, bolje reći nikakvo čislo komedija na našem jeziku, takovo delo napisati, koje bi čitatelja ili gledatelja (jer je vreme, mislim, da se i kod nas teatri zavedu) na zevanje ne nateralo, no pače časove mu briga i domašnjih nezgoda puno razgalilo, a pritom — ako uši slušati ima — i nauku življenja pridodalo.Naposledak, da ne pomisli tko da je moje namerenije s kir-Janjom narod grčki na poruganije izvoditi. Ja imam dosta uzroka grčki rod ne inače nego s počitanijem pretsretati, a vidovit će čitatelj lako, i bez moga izjasnenija, primetiti zašto je ovo tako uređeno.Ovom prilikom nužno je i neka grčka izraženija, koja se u delu ovom nahode, rastolkovati, kao pr. Pan Metron Ariston znači: umerenost je polezna; o tis anankis! o nesreće!; škilji, skilos, pseto; hondrokefali, debela glava; kaka isterna, rđav posledak; o tihi, o keros! o srećo, o vreme! eleimosini, milosrdije; apelpisija, očazanije i dr. Druge se reči mogu lako nagađati.U Vršcu, meseca septemvrija 1837.”

• Druga i najbolja Sterijina komedija karaktera je "Tvrdica" ili "Kir-Janja" (1837), u kojoj je Sterija dramski uobličio lik Grka, tvrdice i spekulanta, zelenaša i fanatičnog poklonika novca. Kir-Janja, bolesno pohlepan za zlatom, tipičan je i specifično vojvođanski pretstavnik ere prvobitne akumulacije kapitala u Sterijino doba. Sav u opsesiji novca, fatalno opterećen težnjom za sticanjem, pretvorivši tako novac od sredstva u cilj i u jedini smisao života, u najvišu životnu vrijednost prema kojoj se odmjeravaju sve ostale moralne, intelektualne i društvene vrijednosti, Kir-Janja gubi zdravu i normalnu životnu logiku, izopačava svoj

33

ljudski lik, deformiše se moralno i postaje bolesno čudovište i razoren duh. U toj svojoj strasti, u kultu novca, slijep i izgubljen za sve ostale manifestacije i aktivnosti porodičnog i društvenog života, on se tragično sukobljava sa ljudima i problemima i postaje žalosno smiješan, čiftinski ograničen i slabićki bijedan, nespretan, plašljiv, začudno lakovjeran i naivan, ali uvijek bez ponosa, nizak, samoživ i nečovječan. On je bez razmišljanja i bez imalo griže savjesti spreman da žrtvuje sreću svoje jedinice Katice dajući je starom "bogatom" Kir-Dimi samo da ne bi morao uz kćer dati i miraz. Starom i vjernom sluzi Petru naplaćuje uže, iako mu je sluga, prerezavši uže; spasao konja iz požara. — Zbog nerazumnog upravljanja imetkom iscurilo mu je sirće, srušila se dotrajala šupa i ubila konja, a zbog nezasitne i prljave spekulacije uspljesnivilo mu se žito. — Kir-Janja je sjajna umjetnička figura rađena rukom velikog majstora, umjetnika koji svoj lik svestrano osvjetljava.

• On je Kir-Janju stavio u gro plan ovog komada, onako prirodna, psihološki produbljena, natopljena lokalnom bojom i atmosferom vremena, reljefna i impresivna u njegovoj snažnoj životnoj uvjerljivosti i umjetničkoj sugestivnosti. Jedino je nešto skučen svojim grčkim žargonom i ograničen sredinom, vojvođanskim ambijentom. On je studiozno izdignut tip, određen jednom etapom u ekonomskom razvitku vojvođanskog trgovačkog reda, u kome su naročito doseljeni Grci i Cincari igrali vidnu poslovnu ulogu. I ostale ličnosti, iako služe najviše zato da se Kir-Janja do kraja psihološki i mentalno izjasni, dane su živo i plastično, osim Mišića koji je prilično bezbojan i nedovoljno izrazit lik. — Radnja prirodno izvire iz unutrašnje karakteristike oštro suprostavljenih ličnosti i živo je pokretana njihovim strastima, težnjama i interesima.

• Kir-Janju su poredili sa Molierovim Harpagonom. Sterijin lik je ispao malen u odnosu na monumentalnost i univerzalnost Molijerova lika, ali su zato u Kir-Janji, kao specifično našem tipu; bujni i svježi naši životni sokovi. Zato on važi kao bogato svjedočanstvo jedne značajne etape u razvitku našeg vojvođanskog društva. Kir-Janja je toliko realan i tako snažno realistički dat da je Sterijin otac, — po jednoj anegdoti, — pročitavši ovo djelo, u liku Kir-Janje prepoznao sebe i negodujući rekao: "Raniš pas da ti ujedi!"

Drama XX „Pokondirena tikva“

• Analiza: • Predgovor autora: „Šta su ovi naši spisatelji naumili? (čuje se glas u društvu,

gdi se karte dele, ili čaše cede, ili se uz muziku igra). Ne dadu nam ni danuti, nego knjigu za knjigom. Kakvo je opet ovo čudo: "Pokondirena tikva!" — "Pokondirena tikva", gospodo moja, jest tako zovomo veselo pozorište koje sam ja dolu nižajše potpisani sočiniti ščastije imao za vašu, ako soizvolite čitati, kako polzu, tako i zabavu. — "Zabavu? Ha, ha, ha! — To će biti unterhaltung? Hi, hi, hi!" — Ja znam, moja visokopočitajema gospože, da bih pet puti više prenumeranata imao da sam objavlenije na kakav vseobšti bal izdao nego na "Pokondirenu tikvu", ali što ću kad me je stroga sudbina na knjigopisanje opredelila. — "Gospodin spisatelj, nemojte vi biti tako oštrljatonosati, zašto ako vas počnemo mi, salva venia žene kritizirati, nećete se znati ni vi, ni vaša knjiga,

34

jer mi ako i na bal odlazimo, opet zato pamet ne gubimo". — S oproštenjem, gospože, moje namerenije nije bilo vređati, jer ja sam naučio razliku praviti između crnog i belog, ali opet mi zato, gospože, zameriti ne možete što velim da je uvek bolje čitati kakvu poleznu knjigu, nego na bal ići, jer se na balu mnogo protivu sastava tela čini; tamo se preko mere igra i skače: ne spava se po celu noć, bogzna šta se još dogoditi može, koje neugodnosti čoveka pri čitanju kakove knjige otnjud napasti ne mogu. — "Gospodin ferfaser"! — "Na službi, frajlice!" — "Jednu reč na uvo: Ali, um Gottes Willen, g. ferfaser, šta su vam devojke i žene skrivile te toliko na njih atakirate? Tako ste nas u pređašnjem vašem delu napali s Jelicom, sad nam opet Femu pretstavljate. Ko vas je postavio arendatorom? Vi znate kako je i vama kad vam ko vaša suvoparna sočinenija kritizira. A što na modu vičete, sami se izdajete da vam je plitak mozak, jer kad bi se i vi sad onako obukli kao što se vaš ded nosio, šta mislite, da li bi vam se i vrapci smejali?" Moja lepa frajlice, žao mi je što ste mene radi ta vaša mala ustanca zaoštrili. Ja na modu nimalo ne vičem, nego na zloupotreblenije, na preterivanje ili, kako vi zovete, Ubertreibung. To je, frajlice, ono što se iskorenjivati mora i što ja oporočavam, a ne moda. Što se pak Jelice i Feme tiče i tu mi zameriti ne možete, jer ja činim moju dužnost. Vidite, frajlice, ja dođem, naprimer, k vami na posješčenije, vi mi taki počnete uši nabijati kako vas je šnajder prevario, nije vam načinio haljinu po poslednjem žurnalu. Kako se onaj i onaj grubo pokazao, u komplimentu dva prsta falio od mere; kako je neka drugarica na balu nameštala lokne, u igri izgubila takt, i ovakove stvari tisućama. Na ovakav razgovor šta znam drugo raditi nego smejati se, a smejati se bez vas, bilo bi od mene grubijanstvo; moram i vas, kao što vi zovete, unterhaltovati, i tako unterhaltujući vas i prepovedajući što sam kojegde čuo i video, izilazi "Pokondirena tikva". je li tako, gospodična?U Vršcu, 1830. Vaš sluga, Sočinitelj”

• Sterija je imao ogromnu snagu zapažanja, moć prodiranja u suštinu ne samo već uobličenih društvenih pojava nego pomalo i u još skrivene procese u životu pojedinaca i društva i vanrednu sposobnost realističkog uobličavanja likova i karaktera. To je došlo do izražaja i u njegovoj "Pokondirenoj tikvi". — Dublje i snažnije negoli u "Laži i paralaži", Sterija je ovdje osvijetlio problem kondirenja, tašte težnje vojvođanskog malograđanina da se linijom bogatstva, a bez stvarne duhovne snage, i bez znanja i kulture, iz nizina prostavštva preko noći izdigne iznad svoje sredine i pređe u viši društveni red, koji je za naše obogaćene esnafske ljude pretstavljalo idealan i skoro nedostiživ uzor kulturnosti, profinjenosti i društvene moći.

• Naš malograđanim, koji se upornošću i najčećše krajnjim samoodricanjem domogao jakih ekonomskih pozicija u društvu, nije se u svom izdizanju naviše zadovoljavao relativno skromnim i jednostranim rezultatima materijalnog bogaćenja. On nije mogao da se zaustavi i zadrži na već osvojenom položaju u svom društvenom sloju, nego je, gonjen nezasitnom ambicijom; po unutarnjem zakonu inercije, nastojao da pomoću nove sile osvoji i onaj najviši mogući cilj: da se u svemu izjednači sa "višom" klasom.

35

• To je sueta od koje je ovdje neizlječivo oboljela Fema, kojoj je pokojni muž, opančar, osigurao znatno bogatstvo. Međutim, Fema nije poneseni i razulareni fantast koji na putu do cilja ne vidi ni prepreke ni teškoće. Ona je u osnovi racionalan duh koji nastoji da svestranije sagleda problem. Svjesna je da se do cilja ne može stići samo linijom muževljeva novca nego su za to potrebne i neke više odlike i stanja kojima se "viša" klasa toliko izdvaja i izdiže u odnosu na njene prezrene esnaflije. Ali neizdržljivo gonjena ambicijom, koja je njen unutarnji imperativ i pokretač, ona želi da, postigne, takoreći preko noći, sve atribute onog drugog "višeg" svijeta. Ona nabavlja luksuzan namještaj, slugu oblači u livreju, neukusno pomodari, razgoni oko sebe sve što odiše prostotom i spremna je da se odrekne i najrođenijih zbog njihove zaostalosti. Ali to nije dosta, ona to dobro zna. Zato usvaja i manire otmjenog društva i, što je najteže, uči velike zapadnoevropske jezike. Naravno, toliko nakaradno da to nema nikakve veze sa tim jezicima. Time je grdno prekoračila granice razumnosti, izgubila potpuno duhovnu uravnotežnost i postala grotesko smiješna, duhovno izopačena do rugobe i nakaznosti.

• Sterija je vanredan psiholog i — da bi joj dao snage da izdrži na tom iluzornom putu ka "višem" i da bi tako još jasnije fiksirao i objasnio sve smiješne osobine ovog svog lika — on njoj dodjeljuje čankoliza Saru, koja je služila u otmjenim porodicama i poznaje njihove navike; manire, način života itd., da Sara laskanjem podgrijava njenu primitivističku taštinu i da je podržava u kinđurenju i zaludnom oponašanju onih "viših".

• Tu je i groteskni lik smiješno naduvenog i uobraženog "slavenoserbskog" pjesnika Ružičića, protuve i parazita, koji slično Femi, kad ova upotrebljava strane riječi, govori nerazumljivim "slavenoserbskim" jezikom da bi pokazao svoju duhovnu nadmoćnost i učenost; a usto on još lisiči oko Feme i njenog bogatstva, pa i oko njene kćeri Evice.

• Sterija, iako tada nije bio uz Vuka i njegove ideje, u reljefno datom liku S. Ružića karikira i izvrgava ruglu čitav naraštaj službenih slavenoserbskih pjesnika pseudoklasičara koji nisu htjeli da usvoje narodni jezik u književnosti, iako je to bio veliki zahtjev vremena i uslov opšteg napretka, nego su, čuvajući "slavenoserbski" jezik ustvari, služili interesima vladajuće reakcije.

• Ostali likovi su odreda manje-više plastično izvajani, živi i realni u svojim htijenjima.

• Radnja, puna vanredno plastično datih scena, kreće se brzo i logično. Jedino je kraj komedije izišao izvan okvira dobro čuvane prirodnosti čitavog komada.

• Prepoznamo li u imenu Sterijine junakinje Ženu (femme), Pokondirena tikva se volšebno preobraća u moralitet, dramsku formu kasnog srednjeg veka opsednutu temama smrti i polaganja računa pred Bogom.

• Pokondirena tikva pripoveda o istini koja uspešno skriva svoje nepostojanje, ne o božanskom raju nego o đavolovoj varci – o lažnim identitetima, strogo kontrolisanoj i manipulisanoj iluziji. Ta istina koje nema glasi da je promena samo sporazumna varka: promenjene su možda kulise, ali sve sve je ostalo isto.

Drama XXI „Ženidba u udadba“

36

• U "Ženidbi i udadbi" Sterija je proširio i dramski oblikovao jednu scenu iz svoga jedinog satiričnog romana "Roman bez romana" koji je rađen po ugledu na Servansetovog "Don Kihota".

• U ovom romanu je Sterija, u obliku duhovitog razgovora s čitaocem, zahvatio čitavu oblast svog cjelokupnog književno kritičkog sagledanja i djelovanja. Udario je žestoko po mnogim manama i porocima kojima je obilovalo njegovo dinamično doba: po ženskoj modi i šminkanju, po brakovima iz računa, po piscima i publici, po sujeti, podvalama, obmanjivanju, a naročito po licemjernosti ispod koje se cerilo ružno naličje malograđanina.

• Dosta tih motiva je skicirano i u "Milobrukama". "Ženidba i udadba" izvrgava ruglu građanske brakove iz računa. Oni su pretstavljali duboko uvriježeno društveno zlo koje Sterija ovdje žigoše s osjećanjem prezira i odvratnosti. Sve je tu crno od opačine, laži, niskosti, dvoličnosti, prevare i sebičnosti. Sva ta moralna posunovraćenost, trulež i prljavština skriva se pod licemjernom maskom spoljne uglađenosti i ljubavi koja, stvarno, ne postoji.

• Djelo ima skoro potpuno pesimističan karakter. Sterija je našao moralne smjelosti kada se usudio da čitavom jednom društvu baci u lice tu strašnu istinu.

Drama XXII “Rodoljupci”

• Analiza: "Rodoljupci" su kapitalno delo naše komediografije. To je "privatna povesnica srpskog pokreta", koju je on radio na osnovu autopsije, autentičnih savremenih dokumenata i provjerenih usmenih obavještenja.

• Ličnosti je našao i sagledao ih u njihovom konkretnom djelovanju i postupcima u doba revolucije (1848-1849 godine), koja je bila događaj od presudnog značaja u nacionalnbm i društvenom životu Srba u Vojvodini. Reakcionarna "viša" klasa (kler, krupna buržoazija, bogati zemljoradnici i tanki sloj inteligencije) imala je gospodujući položaj u društvu i kao vjeran saveznik Austrije stajala je na pozicijama feudalizma; protiv koga se, kao protiv kočnice svoga napretka, uporno borila napredna, nacionalno osviještena, obogaćena, ali nezadovoljna i revolucionarna sitna buržoazija sa svojom revolucionarnom omladinom. Ove vapredne snage zahtijevale su da im revolucionarni Mađari garantuju nacionalnu nezavisnost i druge slabode, dok je srpsko seljaštvo u početku, u saradnji sa madžarskim seljacima, bilo povelo socijalno-revolucionarni pokret za oslobođenje od feudalnog tlačenja. Mađarski revolucionarni vođ Košut je u svojoj šovinističkoj kratkovidnosti odbio opravdane zahtjeve napredne srpske buržoazije. Kako ona usto nije bila toliko jaka da stvar revolucije preuzme u svoje ruke, njena slabost i nedovoljna društvena izdiferenciranost omogućile su srpskoj reakciji da sa patrijarhom Rajačićem na čelu preuzme vođstvo revolucije u svoje ruke i da uz pomoć srbijanske reakcije i na strani perfidnog Beča povede kontrarevolucionarnu borbu protiv Mađara. Tako je ona u odlučnom istoriskom trenutku izdala srpske nacionalne interese. Srbi su za učinjene usluge Beču kažnjeni najprije od Mađara koji su ih na kraju pobijedili jer se izdane srpske mase nisu više s oduševljenjem borile. Poslije mađarskog poraza kod Vilagoša, zaslugom ruskog cara, Beč je Srbima odrekao obećane ustupke,

37

zatim je 1851 godine ukinuo oktroisani ustav iz 1849 godine i uspostavio Bahov apsolutizam, kojim je bio zaveden najcrnji sistem denacionalizacije i nasilja.Sterija se u ovim krupnim revolucionarnim događajima nije snašao. Kao konzervativac on je strahovao od revolucionarnih pokreta, ali je zbog svoga ličnoga poštenja bio protiv Rajačića i njegove protivnarodne politike.

• U toku revolucije izbile su na površinu u redovima malograđanskog društva neke strašne socijalne pojave koje su Steriju kao iskrenog patriotu, umnog i čestitog čovjeka, zaprepastile, zaboljele i ozlojedile. "Što je bilo luđe, preteranije, nesmislenije, to je imalo više uvažatelja, a glas umerenosti smatrao se kao nenarodnost, kao protivnost i izdajstvo" Kao na mutnoj vodi u doba poplave, na površinu srpskog malograđanskog života u toku revolucije isplivala je ogromna količina moralne prljavštine, sebičnosti, laktaštva, jezuitske pritvornosti, poltronstva, podlosti, nečovječnosti, divljaštva i izdajstva znatnog broja grlatih patriotskih špekulanata i lažnih rodoljuba. Dok su zavedene srpske mase nesebično i herojski, ali uzalud, lile krv, vjerujući da je daju za ostvarenje viših nacionalnih ciljeva i prava i društvenih ideala, ovi "rodoljupci", su otkrili svoju opaku ćud u pljačkanju i izdajstvima. Oni su kao opasni profiteri jurili, gložeći se međusobno, kao gladne zvijeri, da se dokopaju unosnih položaja i tuđeg blaga, gubeći u tom prljavom poslu svoj ljudski lik i sve nacionalne i čovječanske obzire, spremni da se za niske i prljave lične interese odreknu i svojih ljudskih ubjeđenja i imena i da padnu u otvorenu nacionalnu izdaju. Ti "šićardžiski rodoljubi" i grlati nacionalisti, Žutilov, Smrdić, Šerbulić (što znači Zmijski), pa "Dušanov potomak" Lepršić i Zelenićka (po kameleonskoj potrebi Plavićka), čija nam imena otkrivaju njihove gnusne karaktere, ti društveni polipi, kameleoni i kukavice dnevno su mijenjali svoja nacionalna uvjerenja, palili protokole krštenih i pljačkali pripadnike drugih narodnosti, a Mađarima su još i krvoločno prijetili. Bježeći u Srbiju, podijelili su novac iz odborske kase, a u Srbiji su za 50 zlatnika izdali Vojvodinu itd.

• Jedina dva svijetla lika su pošteni; ali konzervativni piščev rezoner Srbin Gavrilović i Mađar Nađ Pal, koji tu služe kao svijetla pozadina na kojoj treba da se u svoj svojoj gnusobi što vidnije ispolje sramni likovi "rodoljubaca".

• Ovo djelo je najcrnja, ali i najdokumentovanija i najistinitija naša satira na lažno rodoljublje, natčovečniji protest i najteža optužba protiv ljudske bezočnosti, nitkovluka i strašne nezahvalnosti prema narodu. Od njegove otrovne gorčine grči nam se srce u bolu, a smijeh nam postaje suv, opor i gorak.

• Slika je toliko pesimistična da bismo u nju teško povjerovali kad ne bismo znali da nam ju je dao jedan osvjedočeni prijatelj naroda i poklonik istine.

• Burnu 1848 godinu Sterija nije cjelovito zahvatio. Nije ni imao namjere da ulazi u njenu složenu problematiku izukrštanih interesa, društvenih podvojenosti, skrivenih težnja, ružnih transakcija, ratnih pokreta itd. na jednom širokom podunavskom području. On je bacio jarko svjetlo samo na jedan isječak života u ratnoj pozadini. Cilj mu je bio da tu zahvati lik građanina, laktaša, borca za život i oportuniste utonulog u nevaljalstvima i besprincipijelnosti i da ga, uhvaćena na djelu, demaskira u njegovoj zoološkoj sebičnosti, a zatim da mu utisne žig sramote na čelo i da ga učini odvratnim u očima miliona čitalaca, koji treba da shvate da su istinska ljubav prema narodu, lična čestitost i borba za istinu nužna obaveza svake jedinke u društvu.

• U svojoj tehničkoj organizaciji ovo djelo ima teških mana. Karakteri "rodoljubaca" nisu izdiferencirani, a i sam Gavrilović je bezbojan. Radnja je

38

pravolinearna i troma. Međutim velika vrijednost ove komedije leži u njenoj značajnoj, snažno umjetnički uobličenoj i kondenzovanoj sadržini i u trajnosti teške optužbe i velike istine koja je njome saopštena svijetu.

• Jetki satiričar Sterija bio je iza 1860 godine odbačen od građanskih romantičara i zaboravljen sve dok ga Jovan Skerlić nije u ovom vijeku rehabilitovao.

• Romantizam sa “okolinom”

• Laza Kostić (Kovilj, 31. januar/12. februar 1841 — Beč, 26. novembar 1910) je bio srpski književnik, pesnik, novinar, dramski pisac i estetičar.

• Kao politički čovek i javni radnik Kostić je vršio snažan uticaj na srpsko društvo svoga vremena. On je jedan od osnivača i vođa„Ujedinjene omladine“, pokretač i urednik mnogih književnih i političkih listova, intiman saradnik Svetozara Miletića.

• On se u Austriji borio protiv klerikalizma i reakcije, a u Srbiji protiv birokratske stege i dinastičara. Kad je zašao u godine, napustio je svoju raniju borbenost i slobodoumlje, pa je to bio razlog što se i njegov književni rad stao potcenjivati.

• Kostić je svoje književno stvaranje počeo u jeku romantizma, pored Zmaja, Jakšića i drugih vrlo istaknutih pisaca. Pa ipak, za nepunih deset godina stvaranja on je istaknut u red najvećih pesnika i postao najpoznatiji predstavnik srpskog romantizma. Napisao je oko 150 lirskih i dvaestak epskih pesama, balada i romansi, tri drame.

Drama XXIII “Maksim Crnojević”

• „Od tri njegove drame najznačajniji je Maksim Crnojević, tragedija rađena po motivima narodne pesme Ženidba Maksima Crnojevića, dramski zasnovana na sukobu ljubavi i pobratimstva; ona deluje pre svega plahovitom silinom svoje poezije, uprkos nizu neveština u dramskoj konstrukciji, kojih se Kostić ni kasnije nije oslobodio.“

• Analiza: Pored elemenata narodne poezije i izrazitog rodoljubivog osećanja u "Maksimu Crnojeviću" je došao do izraza i nesumnjivi uticaj Šekspirovih drama, naročito "Hamleta". Kao mlad pesnik kome je veoma mnogo imponovala snaga Šekspirova dramskog talenta, Kostić je hteo da dramski sukob iz narodne pesme postavi i reši u duhu šekspirovske borbe strasti i karaktera ljudi i da od crnogorskog kneževića Maksima napravi hamlstovski tip čoveka jakih unutrašnjih doživljavanja, ali slabe i pasivne volje. I mora se reći da je Kostić uspeo da od dramskog sukoba iz narodne pesme oko zetovskih darova stvori mnogo složeniju i umetnički intenzivniju borbu strasti i osećanja, borbu koja je, i pored sve maglovitosti u pobudama i nemotivisanosti postupaka pojedinih ličnosti, u osnovi dobro zamišljena i realno izvedena. Jer šta je prirodnije nego da Maksim vodi onu svoju unutrašnju borbu izmeću osećanja ljubavi i osećanja pobratimstva, da Miloš zavoli lepu Andjeliju i zatraži je od Maksima, da Ivo Crnojević, kao vladar države koji od te ženidbeie veze očekuje pomoć za borbu protiv Turaka, bude mnogo odlučniji od Maksima i uporniji u sprovoćenju plana za Maksimovu ženidbu. S takvim suprotnostima u željama i htenjima sukob je neizbežan, a tragičan rasplet je jedino moguć izlaz iz situacije.

39

• "Maksimu Crnojeviću" su se pripisivale kao nedostatak dve glavne mane: maglovitost i nedovoljna motivisanost dramske radnje i slaba okarakterisanost ličnosti. I nesumnjivo je da oba ta nedostatka postoje u drami, — ali oni ni izdaleka nisu tako veliki i opšti za celu dramu i za sve ličnosti u njoj da bi je lišili vrednosti jedne ozbiljne i solidno graćene drame. Centralna ličnost u drami Maksim Crnojević dat je prema koncepciji: piščevoj veoma ubedljivo i psihološki verno. Maksim je očigledno u strahovito lažnom položaju: on je mladoženja, a mora se skrivati pod maskom devera; on voli Andjeliju, a mora je ustupiti drugome; on voli i Miloša, a ne može da bude iskren s njim zbog date zakletve; on je uopšte pun ljubavi i prema Andjeliji, i prema Milošu i prema ocu, a iz njegove ljubavi se nužno radja — mržnja.

• Drugi lik koji je dat potpunije i od Maksimova i koji je nesumnjivo najbolji i najdoslednije ocrtan lik u drami — jeste Ivo Crnojević. Taj vladar koji se nalazi u procepu izmedju Turaka i Mlečića, koji i pored stalnog krvarenja svog naroda u borbi protiv Turaka zna kolika je cena ljudskog života i ljudske krvi, koji pokušava da stvori jednu centralizovanu državu i pored i protiv otpora plemenskih starešina, koji pritešnjen prilikama mora da od neprijatelja i tudjina stvara prijatelja i čak da se orodi s njim, — taj čovek nalazi u sebi i snage, i upornosti, i dovitljivosti, pa kada treba i okrutnosti da vodi do kraja stvar koju je otpočeo, da slama otpor i da energično zahteva i od Maksima, i od Miloša i od ostalih vojvoda slepu poslušnost i jedinstven stav prema tudjinu. Miloš i Andjelija su ispali više epizodne ličnosti, ma da su u centru dramskog sukoba, ali su dati dosledno i ubedljivo. I da je Andjelijin lik samo više razvijen, u njoj bismo dobili sjajno izraćen lik senzualne Latinke koja za ljubav živi i umire.

• Od svih ličnosti jedino Fileta i Đorće deluju melodramatično, kao što je i čitava njihova dramska radnja nepotrebna i na štetu jedinstva drame. Nadan je šablonski tip smutljivca i intriganta, uzet nesumnjivo iz Šekspirovih drama, ali je njegovo delovanje realno motivisano beskrajnom ambicioznošću i ludom željom za vlašću. Njegov lik je karakterističan za rodoljubivu koncepciju Kostićevu po tome što u njegovim žilama ne teče čista srpska krv, već ima po majci i latinske krvi, koja je nadvladala u njemu. I, naposletku, lik majke Jevrosime je lik koji je dat u nekoliko poteza, ali koji se ističe svojom materinskom ljubavlju i požrtvovanjem.

• Kostić je uopšte mnogo polagao na svoje ženske likove, naročito na one kojn su oličavali tip srpske majke n srp-ske žene uopšte, i u Jevrosimi je hteo da prikaže tip majke po shvatanju našeg naroda izraženom u narodnoj poeziji, kao što je u Mari i Juli u "Peri Segedincu" hteo da prikaže tip srpske žene i devojke.

• Tako posmatran, "Maksim Crnojević" je ozbiljan dramski rad u kome je Kostić, istina, podražavalac Šekspira, ali podražavalac koji je uspeo da na osnovima nacionalnih elemenata iz narodne poezije da dramski složenu i psihološki produbljenu dramu. Nedostaci te Kostićeve drame nisu u drami kao celini, u pogrešnoj koncepciji ili neuspelim likovima i neprirodnosti dramske radnje, nego u pojedinostima, u nedovoljnoj jedinstvenosti dramske radnje, u nejasnim i pretencioznim monolozima Maksimovim, koji su očigledne kompilacije i parafraze Šekspirova Hamleta, u mestimičnoj neizrađenosti izraza i besadržajnosti pojedinih fraza.

• Kostić je zapazio baš te nedostatke svoje drame, i 1869 godine je anonimno napisao o njoj u Matici ovo: "Mnogi su znaci da je ovo delo prvina mladome piscu. To se vidi osobito po stihu: dugački monolozi i učestali zasebni govori u dijalozima. Dikcija bi mogla imati poleta, da nije često osebujna, te gdegde kao da se sučeljava i s praznim

40

govorom. Ali nadajmo se da će zrelije godine, ako stvarna snaga ne malakše, potkresati te izdanke u Kostićeve talije".

• Maksim Crnojević potiče, ne iz istorije, nego iz naše narodne pesme, prisno srodne Lazi Kostiću duhom i dikcijom; a tragični motivi naše narodne pesme sudbinski su. Oni su, dakle, padali na piščev klasični nagon i klasičnu kulturu. Pre Šekspira, Laza Kostić je zavoleo Grke, i to kroz čitanje u originalu, ne kroz prevode, kao što je čitao Šekspira, u prvi mah. Drama i tragedija starih Grka izašla je iz mita; ne samo mita o bogovima nego i mita o čoveku. A mit je najbolja škola, i do danas, za tajanstvene sile u sudbini čoveka. Za ludilo ljubavi, na primer, nema ni danas boljeg tumačenja od Amorove strele. Kroz mit su Grci došli do tačne umetničke koncepcije tragizma: kad junak i genij malaksava i pada, iza toga stoji sudbina. Kostićev Maksim nema, po šekspirovski, veze sa karakternim i materijalnim okolnostima. Tragedija Maksimova dolazi kao munja. Maksim je odviše lep mladić: biće, dakle, odgore poslan urok, sudbina, bolest, da lice razdrpa i crnilom zatamni. Lepota ima da postane ružnoća. Razbiti čoveku lik do neraspoznavanja, to je udarac bogova. Setimo se drugog slučaja naše narodne pesme: neveste barjaktara Milića lepotice iz urokljiva roda, koja, zdrava, čitava umire na putu sa svatovima svojim, jer mora umreti kao i još osam njenih sestara, jer smrtni čovek "sudbini ne umiče", jer, opet, prema rečima grčkih tragičara: gde sudbina zaljulja dom, tu sleduju propasti generacija. Crnojevići naši, i Kostićevi, bili su tipično od sudbine zaljuljan dom. I turčili su se, i latinili, i ženili i udavali u Veneciju i iz Venecije, ali održati se nisu mogli. Udarac sudbine po Maksimu simbol je za udarac sudbine koja će zaljuljati ceo dom.

• Prema takvoj koncepciji bila je i Kostićeva obrada. Sasvim malo šekspirovskih čvorova psihologije i karakterologije, a mnogo više sablasti, i mnogo kobnih zamučenih unutrašnjih života. On je, klasičnim načinom, sveo tragičnost na svega dva večna i klasična ljudska osećanja: na divljenje junaštvu i samopregoru i na samilosti prema sudbinom udarenima. Njegove velike scene u Maksimu, klasične su: monolozi heroja i žrtava govore se s licem okrenutim sudbini.

• Pa zašto onda ljudi analizuju Maksima kroz Šekspira, prave od drevnog mita moderan mit? Zato što nije dovoljno umicao sudbini ni pisac Maksimov. Na ravne mere darovit za klasičan i za romantičan stil, Laza Kostić nije dosta umicao opakom iskušenju bogova koji mu mnogo dadoše, pa mu onda mnogo i pozavideše, nije umicao iskušenju: da smenjuje stilove, da meša stilove. U lirskim pesmama je ostajao pobednik. A u Maksimu, i još više u dugim svojim poemama, podlegao je, kako kad, pomanje, poviše.

• Ukrštao je Laza Kostić u Maksimu Šekspira sa tradicijom klasičnom, i helenskom i narodnom srpskom. Nadodavao je na hijeratičnu jednostavnost klasične tragedije retoriku Šekspirovu, retoriku vođenu modernim, renesansnim intelektom, koji je sve nalazio u čoveku i sve tumačio iz čoveka. Klasičan stil, to je kao visok, ali ravan greben. Šekspirov stil, to su vrleti, vrleti duha i munje duhovitosti. Laza Kostić je imao neverovatne sposobnosti da može oba stila, da može jedno najbolje, i ono drugo najbolje. I sastavljao je najbolje, ali to su bile suprotnosti, sudari, kićenje i kitina gde joj mesta nije, a ima od toga vrlo osetljivih povreda na istini umetnosti ...

• Kostić je sve svoje drame radio inspirišući se dramskim sukobima i likovima iz narodne poezije i u svima njima je došla do izražaja snažna nacionalna misao i borba protiv tuđina i tuđinštine. "Maksim Crnojević", koji je zamišljen prvenstveno kao psihološka drama s unutrašnjim sukobima, u osnovi svojoj ima nacionalnu misao da su

41

nam tuđini donosili samo nesreću i da su u našim narodima gledali isključivo sredstvo za odbranu svojih interesa. Kao i u narodnoj pesmi, i u drami je uzrok čitave tragedije "prokleta Latinka", koja u pesmi uporno i namerno dovodi do pokolja, a u drami je, i ne znajući to, uzrok međusobnog obračunavanja Crnogoraca. Ivo Crnojević veli o tome Maksimu posle ubistva Miloša:

Ne žesti se, ne tuži, Maksime, Ne očajniči, očin jedinče, Očajnom suzom oči ne kvasi, Šat i mi lepši ugledamo dan: Ti ljubu srpsku, snajku srpsku ja, Razgoniće nam Srpkinjica sna, Raztonit' jade crnog ovog sna!

Drama XXIV “Pera Segedinac”

• Srpske zajednice u Pešti i Budimu bile su izložene presudnim istorijskim zbivanjima, ratovima, nepogodama, desetkovale su ih epidemije... Bilo je i novih doseljavanja, međutim, već od sredine 19. veka uočljivo je povlačenje Srba prema jugu. Štiteći svoju veru, narodnost i jezik, morali su biti na oprezu. Ratna zbivanja Ustanka kuruca preživeli su sa teškim posledicama. Graničarski kapetan Pera Segedinac Jovanović, vođa ustanka bekeških kmetova, uhvaćen je i pogubljen 4. aprila 1736. godine u Gradu. Kako je tada pribeleženo, u budimskoj crkvi "zvoniše Peri kapetanu Segedincu". (Na mestu pogubljenja, u Tvrđavi, na nekadašnjem Trgu svetog Georgija, grad Budimpešta je 1986. postavio spomen-obeležje).

• Druga drama u stihovima "Pera Segedinac" pisana je od polovine sedamdesetih godina, delimično je bila objavljivana i pre završetka (1875 i 1882), a u celini je izašla u Beogradu 1882 godine. Igrana je te iste godine u Vojvodini i odmah zabranjena, tobože zbog vrećanja crkve i najviših crkvenih pretstavnika, a ustvari zbog svog izrazitog antiaustriskog stapa. Treća drama "Uskokova ljuba" ("Gordana"), koja je jedina u prozi, pisana je i objavljena na Cetinju 1890 godine, a rađena je takoće prema narodnoj pesmi "Ljuba hajduk Vukosava". Pisac ju je anonimno poslao na konkurs Matice srpske, ali nije za nju dobio nagradu pošto je bila ocenjena kao slaba drama, što ona ustvari i jeste.

• I ti izdanci su stvarno kasnije bili potkresani. U "Peri Segedincu" Kostić je, oslobodivši se neposrednog i početničkog podražavanja Šekspiru, a usvojivši njegov način postavljanja i razvijanja drame, uspeo da da jednu od naših najboljih istoriskih drama. Sa svojom izrazito rodoljubivom i borbenom koncepcijom, razvijana od početka do kraja u njoj, kompoziciono solidno gradjena s jedinstvom radnje i snažno ocrtanim herojskim likom Pere Segedinca i plastično izvajanim izdajnnčkim likom mitropolita Vićentija Jovanovića, s dosledno i dobro voćenim likovima Mare, Jule, Matule i Perinih kapetana, s neuporedivom i snažno datom katastrofom, u kojoj su pored grandioznog Perinog lika dati u nekoliko umetnički jakih poteza slika suda i lik Prvog sudije i Isusovca, — ta drama je i u celini i u pojedinostima najbolja Kostićeva drama. I ako se "Maksim Crnojević" odvaja od nje nekim scenama i stihovima u kojima je mladi Kostićev talenat zablistao u stvaralačkoj bujnosti mašte, u živopisnosti slike i jačini izraza, drama "Pera Segedinac" možda i nije tako blistava, ali je sva od početka do kraja

42

rađena u istom nadahnuću, bez padova i kolebanja, sa sve zahuktalijom radnjom i sve neminovnijom katastrofom, s doslednim i motivisanim postupcima, s ličnostima koje ostaju sebi verne do kraja. I možda jedine ličnosti koje odudaraju od čitave kompozicije drame jesu sekretar Vićentijev Jambreković, Vićentijeva lažna rođaka Ljubica i intrigant Vukić, pandan Nadanu iz "Maksima Crnojevića". U motivisanosti radnje nedovoljno je ubedljivo Milanovo istupanje na saboru, oklevanje Perino da se osveti Vićentiju i neiskrenost Čorbina i Ševićeva prema Peri. Ali to su pojedinosti koje nisu bitne za opštu vrednost drame.

• Za "Peru Segedinca" neki kritičari su tvrdili da nema jedinstva radnje zato što je Perina tragedija zasnovana na dvema tragičnim krivicama: na njegovoj ličnoj krivici ubistva Milana i na opštoj krivici srpske borbe protiv ćesara. Međutim, ma da ta dva elementa stvarno zasebno postoje u drami i ma da Kostić nije uspeo svuda da reši njihovo spajanje u jedinstvenu pokretačku snagu dramske radnje, ipak se oni ne suprotstavljaju jedan drugom: Milanovo ubistvo je ustvari samo povod da dramski tok radnje pođe u pravcu odlučne borbe protiv ćesara; u nizu onih glavnih nacionalnih razloga Perine borbe protiv Austrije to ubistvo u zabludi samo je još jedan, lični, razlog Perin za neumoljivu i nepomirljivu borbu.

• Postoji u "Peri Segedincu" pored rodoljubive antiaustriske još i izrazita antiklerikalna tendencija. Kako je ta crta karakteristična ne samo za Kostića nego i za čitavu Ujedinjenu omladinu srpsku, zadržaćemo se malo na na njoj. Omladina je, razočarana stavom srpske crkvene hijerarhije na čelu s patrijarhom Rajačićem u događajpma iz 1848 godine, a ogorčena i kasnijim šurovanjem nekih crkvenih velikodostojnika s bečkim dvorom, naročito otvorenim udvoričkim i izdajničkim stavom prema Beču vladike Germana Anćelića, koji je kasnije pomoću Beča i Pešte postavljen za partijarha, otpočela otvorenu i oštru borbu za onemogućavanje mešanja crkve u svetovnu upravu i za ograničavanje moći visokih crkvenih pretstavnika. To je onda i dovelo do jakog antiklerikalnog, pa čak i antireligioznog stava Omladine, makar da jeOmladina u idejnom pogledu bila deistički raspoložena. Ta crta odrazila se u pevanju Laze Kostića, a naročito se jako izrazila u "Peri Segedincu". Mitropolit Vićentije Jovanović prikazan je u njoj kao otvoreni izdajnik srpskih interesa, kao svesno oruđe bečkog dvora, pa čak i kao razvratnik i sladostrasnik koji ne preza ni od skrnavljenja verskih svetinja. Ovakav antiklerikalni karakter drame izazvao je ogorčene proteste reakcionarnih elemenata, koji su u liku Vićentijevom videli aluziju na Germana Anćelića, i Kostić je morao da u pismima svojim prijateljima izjavljuje da likom mitropolita Vićentija nije mislio da aludira na Germana Anćelića. Šta više, kako je tih godina prota D. Ruvarac otkrio da je Vićentije Jovanović bio čestit i zaslužan srpski mitropolit, protivnici su uopšte osporavali svaku vrednost drame zahtevajući da se ona ponovo skine s pozornice. Kostić je morao dokazivati da se koncepcija jedne istoriske drame ne mora poklapati s istoriskom istinitošću u pojedinostima, već sa istnnitošću u duhu čitavog istoriskog toka. I bez obzira da li je mitropolit Vpćentije istoriski tačio ili netačno prikazan. Kostić je njegovim negativnim likom izrazio neraspoloženje i ogorčenje Omladine prema nenarodnoj crkvenoj hijerarhiji.

• Pripadajući naraštaju koji je književnost stavljao u službu nacionalnih ideala, i sam aktivan liberalni nacionalist, Kostić je napisao antiaustrijsku i antiklerikalnu "tragediju iz povesti naroda srpskog" Pera Segedinac. Ovaj komad, delimično objavljen 1875. i 1881—1882, igran prvi put 1882, i štampan u Novom Sadu 1882. i 1887. godine,

43

smatran je kao veliki politički događaj. Tumačeći istoriju kako mu je trebalo, Kostić je u kapetanu Peri Segedincu, buntovniku iz prve polovine XVIII veka, oličio sudbu srpskog naroda u Austriji. Komad ima nekoliko jakih scena i dosta patriotskih tirada. Politička tendencija razvijena je na štetu umetnosti.

• Pera Segedinac. Tragedija Pera Segedinac, najbolje dramsko delo Laze Kostića, prvi put je igrana 1882. Premijera je izazvala snažnu reakciju i komad je, zbog svog antiaustrijskog stava, bio zabranjen.

• Autor prikazuje u reljefnim scenama tragičnu sudbinu Pere Segedinca, pukovnika Pomoriske krajine. Segedinac je hrabri ratnik odan Beču. Austrijski car zahteva od ugarskih Srba da iđu u rat protiv Francuza i tek posle toga biće im dozvoljeno da biraju svog vojvodu. Da bi sproveo svoj plan car Karlo VI oslanja se na mitropolita Vićentija Jovanovića, karijeristu i ulizicu, ravnodušnog prema interesima naroda. Na skupštini, na kojoj treba da se donese odluka, zastavnik Milan Tukelja se usprotivi carevoj volji: ugarski Srbi treba da misle na oslobađanje zavičaja od Turaka, a ne da idu na Francuze i da ginu za tuđ račun. Pera Segedinac oštrim rečima napada Milana zbog nepokornosti caru. Izbija svađa i u tuči sabljama Pera Segedinac, vešt borac, smrtno rani Milana. Da bi nesreća bila veća Perina ćerka Jula voli poginulog oficira. Saznavši za ovu Julinu naklonost, Pera Segeđinac pati i kaje se.

• Mitropolit Vićentije Jovanović ubeđuje oficire da treba ne samo da idu u rat protiv Francuza, nego i da pređu u katolicizam. Pesnik s gnušanjem opisuje napore mitropolitove koji zahteva od Srba odricanje od pravoslavlia i njihove nacionalnosti. Tek tada Segedinac počinje da shvata istinu o položaju Srba u Ugarskoj. Uviđa da su svi oni samo oruđe u rukama Beča. On se pobuni protiv austrijskog cara: vlasti ga hvataju, sude mu i na kraju ga pogubljuju. Pre pogubljenja stavljaju ga na strašne muke. Ali ovaj odvažni čovek neće da popusti. Jezuita (isusovac) želi da ga slomi prefinjenim sredstvima: dovodi njegovu ženu Maru i kćerku Julu ne bi li ga one nagovorile da se pokaje i pređe u katolicizam, ali i taj pokušaj propada i Peru Segedinca odvodi dželat.—

• U "Peri Segedincu" rodoljubiva misao je još izrazitija: bečki dvor preko podmitljivog mitropolita Vićentija Jovanovića hoće da iskoristi Srbe u borbi protiv Francuza, a da bi ih moralno i duhovno obezoružao radi na tome da ih pounijati. Pera Segedinac, koji slepo veruje Beču i caru, životom plaća tu svoju zabludu, ali svojim moralnim i herojskim stoicizmom iskupljuje svoju tragičnu krivicu. "Uskokova ljuba" nije rađena u cilju buđenja neke nacionalne misli, ali i u njoj je rodoljubiva tendencija ispoljena negativnim prikazivanjem glupih, neprosvećenih i strašljivih Turaka i pozitivnim slikanjem bistrih i neustrašivih srpskih hajduka i uskoka.

• Kosta Trifković

Drama XXV “Francusko-pruski rat”

44

• Rođen je 1843 g. u Novom Sadu. Tu je učio osnovnu školu i gimnaziju, a pomorsku školu na Rijeci. Jedno vreme je bio mornar. Kad vide da mornarski život nije tako romantičan kakav mu je izgledao, on ga napusti i na Rijeci završi gimnaziju. Posle je svršio prava i postao prvo opštinski činovnik, a docnije advokat u Novom Sadu, gde je živeo sve do smrti 1875 godine.

• Trifković nije viši satiričar ili moralni cenzor koji slika karaktere, tipove i naravi i izvrće ih potsmehu. To je, unekoliko, radio Jovan Sterija Popović. Trifković nema njegove dubine i zamaha, On se zaustavio na najlakšoj vrsti komedije, na komediji intrige, u kojoj je sva komika u radnji i situacijama, a ličnosti i njihov unutarnji život su sporedno, tu su samo da upotpune okvir komičnih situacija.

• U Francusko – pruskom ratu gotovo da i nema zaspleta: cela komedija je ustvari nešto razvijenija – dijalogizirana anegdota o svađi i inatu dva mala obična građanina, koji inače žive mirnim i povučenim životom., kojima je najveća briga dobar ručak s kiselom čorbom i telećim čeregom, a udaja ćerke ili ženidba sina predstavlja epohalan događaj. Njihovu sklonost ka politiziranju Trifković je usmerio na tada aktuelni Francusko – pruski rat.

• Jednočinka počinje rečenicom Kate, Petrovićeve žene, kako je sve u redu. Pisac nas uvodi u toplu porodičnu idilu. U toku su pripreme za ručak kada će se desiti prstenovanje njihove ćerke Marije. Dok su majka i ćerka uzbuđene oko priprema za svečani ručak, otac čita novine opsednut ratom i slaveći Pruse.

• Jednočinka je dinamična i sažeta. Sve se dešava veoma brzo, pred publikom, na sceni. Već u prvom prizoru Petrović dolazi u sukob sa svojom porodicom zbog svog oduševljenja Prusima.

• Simetričan lik Petroviću je Popović koji je s druge strane opsednut Francuzima. To je naravno dovoljno za sukob dve glave porodice i za iskakanje iz normalnog toka događaja. Trifković zaoštrava svađu svojih junaka koji u afektu otkrivaju pravo lice. Dolazi do uzajamnog vređanja – Petrović je paor s dukatima, a Popović gospodin bez novaca. Na taj način pisac i sociološki određuje svoje likove. Na vrhuncu svađe, u afektu, dolaze u situaciju da raskinu veridbu svoje dece. Istog trenutka se, međutim, hlade i povlače. Pokazuje se da nisu kadri da se do kraja založe za svoja ubeđenja, i da je sva njihova svađa i politiziranje besmisleno, uzaludno, prema tome i komično. Reči i dela padaju u raskorak. Dosetka njihove dece, njihova odluka da krenu u Francusku odnosno Prusku, dobrodošla je roditeljima kao otrežnjenje i izgovor da se vrate ručku i veridbi. Pisac vešto upliće i žene svojih junaka u sukob. One na početku osuđuju muževe što se zanose politikom, a ne vode računa o sreći svoje dece, da bi ubrzo i same pristale uz muževe, odnosno uz Pruse i Francuze (uprkos činjenici da Kata u početku ne vidi nikakvu razliku između Prusa i Rusa – sve joj je to podjednako tuđe i nepoznato).

• Taj paralelizam likova i situacija izvor je komike u jednočinki – najpre verbalni sukob Petrovića i Popovića, zatim sukob njihovih supruga – jedna je paoruša kojoj iz zlata viri prostota, a druga je velika gospoja i pomodarka. Sukob razrešava i smiruje situaciju ljubavni par Milan i Marija. Njihove reči su parodija romantičarskih izraza, ismevanje visokoparnih izliva kojih je bilo dosta u savremenoj književnosti.

45

• Milan – Zar bi ja bio sin vredan Vas, kad još ne bi znao kamo me zove poziv moj?! – Kamo na drugo mesto, nego tamo gde junaci krv svoju prolevaju hrabro braneći otadžbinu svoju, gde gorostasne lavove napadoše krvožedne hijene, gde staru vojničku slavu hoće da pomrače ljudi sa naočarima i Kantovom filozofijom! Kamo na drugo mesto, ako ne u samo Francusku!

• Marija - ... I ja sam vredna kći svojih roditelja! Iako sam ženska, nisam kukavica! ... Iako se neću boriti u redovima hrabrih junaka, a ono ću da se nađem na drugom, još slavnijem mestu. Ranjeni, hrabri pruski vojnici naći će u meni anđela hranitelja. Teške ću im rane zavijati, samrtnicima pružati slađana napitka, a mrtvima na grob cveće saditi i vence plesti.

• Nakon toga pisac daje nagli rasplet – uplašeni roditelji, zarad sreće svoje dece, kao i da nisu bili u nepomirljivom sukobu, prelaze preko svega kao da se ništa nije ni desilo (da se čine nevešti) i vraćaju se u normalan kolosek.

• U prvobitnoj verziji kraja, junaci jednočinke vraćaju se čorbi i govedini – vraćaju se svom mirnom i udobnom životu malovarošana. Neke kritičare vređa obavezna čorba na kraju komada, te Trifković prerađuje kraj dela u nacionalno naravoučenije da treba držati samo sa Srbima.

• Na kraju, posle prikazane disharmonije, sve se vraća u idilsku harmoniju – Marija i Milan će se venčati (Francusko-pruski rat), Evica će poći za Milana (Ljubavno pismo). Pisac, dakle, pravi scenski krug – od idilične harmonije preko disharmonije, koja ispunjava pozorišnu scenu, on se vraća idili.

Drama XXVI “Ljubavno pismo”

• Jednočinka Ljubavno pismo počinje monologom sluge Jovana. Vreme je posle ručka. Sve je mirno. Gospodar, gospođa i gospođica spavaju. Uskoro će i Jovan zaspati u gospodarevom šlafroku sa snovima o ministarskoj penziji. Pored toga što Jovan iznosi (pre nego što zaspi) zanimljiva razmišljanja o ljudskim međuodnosima i tezu kako su svi u krajnjoj liniji sluge, njegov lik je u funkciji glavnog pokretača radnje i glavni uzročnik nesporazuma. Onako snen, zaboraviće Evičino pismo u gospodarevom šlafroku što će kasnije dovesti do zabune, ljubomornih scena, sumnje, plača.

• Od pojave Evice, radnja kreće i vodviljski se ubrzava. Na sceni se brzo smenjuju likovi. Gledalac najpre saznaje za tajnu Evičinu ljubav i njeno pismo, da bi odmah potom bio uvučen u tajnu ljubavnog pisma koje Laza Dražić poverava svom prijatelju Vidiću. Reči koje izgovaraju imaju dosta obrta, komičnih aluzija, a i ponašanje i držanje samih ličnosti na pozornici dopunjava komiku izgovorenih fraza. Dijalog je takođe dinamičan, duhovit. Likovi prekidaju jedan drugog u govoru, dopunjavaju jedan drugom prekinute misli (naravno sa komičnim efektima) jer znaju unapred šta će da izgovore.

Dražić: Slušaj, doktore, ja bih te nešto molio.Vidić: Prvo, da to što ćeš mi reći ne kažem tvojoj ženi.Držić: A, to se razume!Vidić: Drugo, da to što ćeš me moliti odmah učinim.Dražić: A to se razume!Vidić: Treće, da mi u podobnom slučaju na usluzi stojiš.

46

• Od tog trenutka pisac spretno gradi komične situacije u koje upadaju likovi uhvaćeni u laži, žene mučene sumnjom na bračno neverstvo, situacije koje nastaju zabunom likova zbog ljubavnih pisama i zamenom ličnosti – dve Evice pišu ljubavna pisma. Na zabuni oko pisama, pisac razgranava zaplet. Vidićevo nespretno ponašanje pobuđuje sumnju kod Marije, a Dražić licemerno osuđuje prijatelja za svoj greh.

Bekrija je! Sram ga bilo! Ja mu svoje prijateljstvo otkazujem! Mogao bi me još pokvariti!Posle nekoliko komičnih pasaža stvar se na kratko razjašnjava, a pisac gradi komiku na paralelizmu komičnih situacija i komičnih fraza – sada Marija teši Sofiju onako kako je Sofija nju na početku zabune – ponavljaju se replike iz prethodne scene, a Marija i Sofija menjaju uloge unesrećene prevarene žene i ladnokrvne prijateljice koja je teši.Sofija: ... varalico, izdajico, neverniče, zlikovče! Je l' to za jednog oženjenog čoveka koji ima tako dobru ženu? Zar se tako drži zakletva vernosti koju si mi pred oltarom učinio?!Marija: Malenkost – ludorija! Ko bi se još zbog toga jedio!Sofija: Šta? Zar to nije dosta da moj muž mene vara i da s drugom provodi ljubav!Marija: To je samo znak da u njegovom srcu ima mesta za dve! ... Vidiš, Sofija, ja bih na tvom mestu rekla: «Jesi li čuo, Lazo, ostavi se ti Evice, dosta sam ti i ja na vratu.»

• Pa je onda nudi kafom i kuglofom kao što to Sofija činjaše. Na tom mestu u komediji ne dolazi do konačnog raspleta već pisac razgranava zaplet, uplićući Dražića u nove laži i unoseći epizode s Evicom i Milanom. Pošto je pismo potpisano sa Evica, Dražić u škripcu izjavljuje da je to pismo našao u stanu Vidića i da je to pismo Evice, Vidićeve sestre. Njegova agonija se produžava kada na scenu stupa i sama Evica, verujući da će se sada konačno otkriti njegova prevara. U poslednjoj pojavi, na sceni su sva lica i dolazi do konačnog raspleta. Pojavljuju se Milan i Jovan koji priznaje da je izgubio pismo koje mu je dala Evica i da je spavao u fotelji u šlafroku. Dolazi do konačnog raspleta - Vidić pronalazi i drugo pismo ali supruge su izlečene od ljubomore, a Milan i Evica će se uzeti jer to mora biti pri kraju svake šaljive igre!

Drama XXVII “Izbiračica”

• Ova komedija u svojoj strukturi ima elemente zapadnoevropske ironijske komedije. Ironijski tip komedije poštuje tri postulate:

• Pisac najpre prikazuje normalnu liniju života – miran i uobičajen život bez potresa, promena, sukoba. Ubrzo zatim, dolazi do iskakanja iz normalne linije života, odnosno dolazi do nekog nepredvidljivog događaja i do promena u ponašanju nekog od likova što za posledicu ima njegov sukob sa okolinom. Treći element je povratak na stanje s početka komedije. U tako struktuiranoj komediji kao likovi pojavljuju se zabludela osoba – lik koji dolazi u sukob sa okolinom, iskače iz normalne linije života; varalica – lik koji se javlja u funkciji motivatora, pokretača radnje, osoba koja dovodi u zabludu glavnog junaka komedije; rezoner – lik koji zabludelu osobu vraća u realnost; a tu su i aktivni i pasivni pomagači koji podstiču zabludelu osobu u jednom ili drugom smeru.

• Prateći ove koordinate možemo zaključiti da Izbiračica predstavlja redukovani model zapadnoevropske ironijske komedije.

47

• U središtu komičnog zapleta Izbiračice, nalazi se zabludela osoba, Malčika, razmažena, namćorasta devojka iz novosadske gradske porodice – pravi mali porodični tiranin. Trifkovićeva komedija ima i didaktičan karakter, po čemu je, takođe, bliska tipu ironijske komedije. Zabludela osoba dolazi do spoznaje svojih grešaka i poučava publiku da su one pogubne za ljude koji im robuju. Izbiračica ima zaplet urađen na principu ljubavnog mnogougla – tri devojke i tri mladića uzajamno se zaljubljuju i prose. Na kraju se sve zarvšava srećno i prosidbama, a ona koja je najviše birala morala je da prihvati onog koji joj je preostao.

• U prvom činu pisac daje psihološki sklop zabludele osobe. Malčika se u kući i prema roditeljima ophodi kao mali tiranin. Ona je razmažena, stalno je nezadovoljna i teško joj je udovoljiti. Njeno ponašanje je rezultat pogrešnog vaspitanja i udovoljavanja svim njenim željama. Roditelji joj povlađuju i podržavaju njeno takvo ophođenje, te funkcionišu kao aktivni pomagači u održavanju Malčikinog ponašanja.

Malčika: Nisam li vam već sto puta kazala da me ne zovete Micikom!Sokolović: Oprosti dete moje!Jeca: Dabome, sada oprosti kad je već rečeno! P' onda joj kažeš da je ja jedim.

• U prvom delu komedije Trifković uvodi i ostale likove bitne za ljubavni zaplet – Savetu Malčikinu nećaku koja živi u kući Malčikinih roditelja i svojevrsna je sobarica i spremačica u kući; Milicu, devojku iz novosadske građanske porodice koja nije tako razmažena i svojeglava kao Malčika. Tu su i udvarači, tri mladića – Štancika Lazić, sin bogatog trgovca, Branko, publicista i intelektualac i Tošica, kratkovid i šeprtlja. Koristeći ljubavni mnogougao, Trifković gradi zanimljiv i duhovit zaplet. Malčika je koketa i osvaja sve muškarce. Ona paralelno koketira sa svom trojicom dok su Saveta i Milica zaljubljene u Branka i Štanciku. U isto vreme Branko oseća naklonost prema Saveti, dok se Štanciki dopada Milica. Jedini koji je zaljubljen u Malčiku je Tošica koji je zbog svoje kratkovidosti predmet njenog ismevanja. Na tom nesporazumu je i izgrađen komični zaplet.

• U drugom činu Kosta Trifković uvodi i novu temu, a to je problem socijalnog i ekonomskog opstanka novosadskih gradskih porodica koje žive raskošno, ali to njihova finansijska moć ne može da podnese. Kao imućni malograđani, Malčikini roditelji hteli bi da žive na visokoj nozi, da priređuju skupe zabave, da i oni budu hoh, nobl, a opet kao ćifte žale trošak. Sokolović se buni protiv sveta koji mu određuje kako će se ravnati u životu i u svojoj kući.

Sokolović: Da kako ismejava! Jer ako potrošiš na takvu zabavu manje nego što bi mogao, onda kažu: «Cicija, sram ga bilo, kako se nije stidio da nas na takvu večeru pozove.» Ako pak učiniš više nego što bi mogao, onda kažu: «Luda, razmeće se, potroši jednoga večera toliko da posle mora mesec dana da gladuje.» - Eto šta se čovek hasni od večernje zabave!Jeca: Ti si zaboravio da imaš kćer na udaju!Sokolović: Nisam, ženo; ali ja bi' volio da mi ko uzme kćer zarad nje same, a ne zarad moje večernje zabave. Zar ja misam tebe prvi put u kujni ugledao?Ali tada su bila druga vremena.

48

• U drugom činu ljubavni zaplet dobija drugu dimenziju. Milica i Saveta poveravaju jedna drugoj svoje naklonosti prema Štanciki i Branku. Njihov razgovor slučajno čuje Tošica koji želi da tu srećnu okolnost iskoristi za pridobijanje Malčike. Time Tošica dobija funkciju spletkaroša koji dalje pokreće i usmerava komediografsku radnju. Svojim direktnim konkurentima kod Malčike, Štanciki i Branku saopštava da su u njih zaljubljene Milica i Saveta. Ovo će dovesti do novih komičnih situacija. Suprotno Tošičinim očekivanjima, Štancika i Branko tajno prose Malčiku. Ponašanje trojice mladoženja realizuje se paralelizmima koji svu trojicu čine smešnim. Tošica je kao lik najčešći izvor komike u Izbiračici. Svojom nespretnošću on odudara od Malčikine precioznosti. Pisac se mestimično služio i komikom nižeg reda, približavajući se i lakrdiji: insistira na Tošičinoj kratkovidosti, dovodi ga u situaciju da pada usled toga, da se sudara sa Štancikom, da u igri zaloga promaši Malčiku, da prisluškuje tuđe razgovore. Nespretan, on je i kratkog vida i kratke pameti. Bukvalno rezonuje o svemu, ne shvata alegorije, svaki čas govori banalnosti, ponavlja iste reči.

• U trećem činu, na večernjoj zabavi kod Timića dolazi do raspleta tog ljubavnog kalambura. Saveta i Branko, na jednoj strani, Milica i Štancika na drugoj, poveravaju jedno drugome svoje emocije. Malčiki preostaje Tošica za koga pristaje da se uda da ne bi bila predmet ogovaranja. Predstava se završava didaktičnim obraćanjem publici da izbirač nađe – otirač.

• Hrvatska moderna

• Hrvatska Moderna obeležena je preobražajem u vreme još uvek nerešenih minimalnih političkih zahteva za razvoj nacionalnog života.

• Ideolozi hrvatske Moderne bili su Milivoj Dežman Ivanov (1873 - 1940) i Milan Marjanović (1879 - 1955).

• Razdoblje moderne dalo je i niz pesnika koji su se afirmisali već u prvom nastupu: Milan Begović (1876 - 1948), Dragutin Domjanić (1875 - 1933), Vladimir Vidrić (1875 - 1909). Ivo Vojnović, Josip Kosor, Janko Polić Kamov,Antun Gustav Matoš (1873 - 1914).

Drama XXVIII “Požar strasti”

• Radnja se događa u jednom slavonskom selu. Seljak Ilarija Šalićtužio je sudu svoga susjeda Gušu Rigalina da mu je oteo dio zemlje. Na njivu dolaze sudac i mjernici koji utvrđuju da je Guša doista nezakonito ušao u Šalićev posjed pa se Guša, u nastupu bijesa zakune na osvetu.Gušin sin Ada, također zlikovac ("koji se umetnuo na oca"), čeka povratak u tamnicu, gdje odslužuje kaznu jer je u borbi za djevojku nožem ubô Šalićeva sina Ilju. Guša dolazi s viješću da je sud presudio protiv njega, a on iz osvete potpalio vatru na Šalićevom posjedu. Žandar koji ih obojicu hapsi, dok Gušina žena, a Adina majka, nesretna bogomoljka Stana zapomaže, moleći se božjem smilovanju.Nakon godinu dana,

49

Šalić ženi sina Ilju. Pripremaju se veliki svatovi, ali Ilju muči je li njegova buduća žena Ruža okaljana od Adine strane (kad je Ada zbog nje pokušao ubiti Ilju i odvukao Ružu). Ilarija odlučuje da Griši sve oprosti pa ga poziva i na svadbu te čak i poklanja sporan dio zemlje, na što se svi ostali zgražaju. Štoviše, na očev nagovor, Ilja uzima Adu za svog djevera!Na dan svadbe, u dvorištu Šulićevih vrše se velike pripreme. Pojavljuje i Griša sa svojim sinom te pred svima počne vrijeđati Ilariju. Dolazi do svađe i borbe u kojoj i Guša i Ada pogibaju. Gušinu nesretnu ženu Stanu Ilijina žena Mara poziva da ostane živjeti kod njih.

• Požar strasti (1911) prva je i najznačajnija Kosorova drama. Temelji se na sukobu dobra i zla, čime se Kosor približuje Tolstoju, ali se svojim zaključkom (zlo se može svladati jedino silom, odnosno zlom!) i udaljuje od njega.

Drama XXIX “Orgije monaha”

• Lica : Boško Sabljak, Mimi Sabljak, Majer, Vladoje Sabljak, Ivo Sabljakotac Sabljak, Dragan Stanojević

• Radnja: • PRVA SCENA U sumraku• Majer traži Boška. Donio mu je poruku da ga Adela zove. Mimi smatra sa Adela

nije dostojna Boška. Majer je pisao novele. Adela j trudna. Vladoje donosi lampu. On svaki dan od deset do jutra piše studiju na temelju svoje neuspjela konferense. Majera zanima ulazi li i on u tu studiju. Vladoje mu kaže da da, kao kotarski sudac koji piše novele i koji je podlac u javnom životu. Majer požuruje Boška. Boško i Vladoje odlaze. Mimi kaže Vladoju da Boško živi s jednom koja je zanosila. Svi jedni pred drugima skrivaju stvari koje svi znaju. Ivo i Vladoje zapale cigaretu. Dolaze otac i Dragan. Dragan se napije. Dragan se sruši.

• SCENA DRUGA Pred zoru• Otac je otišao zbog Vladoja, Dragan se opio zbog Vladoja. Dođe Boško. Dobio je

sina. Utučen je. Svi već znaju da je njegovo, a on je pobjegao. Vladoje mu kaže da joj se vrati. Odlazi. Ivo se vratio. Kaže da je otac ljut na sina. Dragan je spavao s Mimi. Dragan odlazi. Dolazi otac. Sukob Vladoja i oca. Otac se želi domoći Vladojevih spisa. Vladoje kaže ocu da mu je Boško zaveo jednu i postao otac. Kaže mu da je u spisima i to da je Mimi spavala s Draganom i da Vladoje želi počiniti incest s Mimi. Uđe i Boško sav lud. Kaže da je u hodniku ona zadavila. Otac ukrade papire.

• SCENA TREĆA O ishodu sunca• Otac je spalio papire. Dragan kaže da nije htio. Ocu u ruci revolver. Dolazi Majer

i kaže da dijete treba negdje zakopati u zemlju. Nije ga ubio Boško nego majka. Sunce se diže.

Drama XXX „Dubrovačka trilogija”

• Književni triptih Iva Vojnovića nastao u Dubrovniku u periodu od 1895. do 1901,

50

• Govori od padu Dubrovačke republike• Ovo delo predstavlja, kako to sâm pisac kaže, „tri struka: lovorike, pelina i

vrijesa” koje polaže na grob svog oca „da u hladu čempresa na Mihajlu ne uvehnu”.

• To je, najpre, zalazak sunca Slobode, stupanjem Loristonove vojske u Dubrovnik (prvi deo: Allons enfants!); zatim surovo propadanje gorde vlastele (drugi deo: Suton) i, najzad, na prekretnici, u tami uspomena, poslednji odsjaj nekadašnjeg gospodstva (treći deo: Na taraci).

• Dubrovačka trilogija u cjelini scenski utjelovljuje viziju ljudske egzistencije (koje uključuje i život ljudi i život stvari) u posvećenoj i po prirodi pjesničke vizije gotovo nestvarnom prostoru Grada zasnovanog na vojnovićevskoj predodžbi da Sloboda jest Ljepota koja je i uvjetuje, opravdava i transmitira.

• Kolektivni mit gosparskog i slobodarskog Grada isprepleće se s Vojnovićevom osobnom čežnjom za erotskom srećom i slobodom koja fabularno ustupa pred zahtjevima propale kolektivne slobode stvarajući onaj kreativni sukob iz čije žestine niče čitava Vojnovićeva stvaralačka energija i poriv. Njegove vlastite homoerotske frustracije s odricanjem od žene poklapaju se s povijesnom situacijom dubrovačkog plemstva s odricanjem od potomstva, u znak nemoćnog protesta i mistične iskupiteljske žrtve.

• Radnja: • Allons enfants! .

Događa se poslijepodne, 27. svibnja 1806. godine. U dvor gospara Orsata Velikoga stiže vijest da Francuzi ulaze u Grad, što sablažnjava staru gospođu Ane i ostalu vlastelu kojoj ponos ne dopušta da budu izjednačeni s dubrovačkim kmetstvom. Međutim, i djeca, i ostali koji ulaze u kuću samo potvrđuju iste vijesti. Stari Orsat je na kraju slomljen; On i Anina unuka Deša razgovaraju, suton je, sunce zalazi, a čini mu se - s njime i ona slavna dubrovačka sloboda.Gospari se okupili ,dolaze Francuzi tu su na vratima.Oni odlucuju da ih puste bez borbe.Jedino orsat ne da slobodu.Ostali su svjesni da im ne mogu zacepit topove kad nisu mogli ni spanci ni papa ne car…Jedni misle bolje I oni no Vlasi ili latini.A Orsat bi slobodu pa ako treba I da se ukrcaju gospari na ladje I da traze novi hrid:on nece da bude rob da bude jednak kao pucani.Puk se raduje cak Francuzima,Kate se nada da ce se mozda udat za kojeg,njima je svejdno cija je vlast dok yivot ide dalje dok oni imaju mlijeka I hleba I onovnog za zivot.

• SutonDogađa se u Benešinoj kući (na Pustijerni) u Gradu, 1832. Stara vladika dubrovačka, Mara Nikšina Beneša promatra suton iz svoje siromašne sobe. Gotovo ništa više nije ostalo od nekadašnjeg bogatstva: sve je moralo biti rasprodano da se preživi. Dolaze njene tri kćerke: Made, Ore i Pavle; sve su obučene u staru, nemodernu odjeću. Najmlađa, Pavle, ostaje sama s Marom i jada joj se zbog ovakvog života u kojem se već godinama zbog ponosa glumi privid lažnog sjaja. Staru Mare sve to jako boli, ali radije je i gladna nego da se ponizi (kao i većina od te stare generacije nekadašnje vlastele, kao npr. stari Sabo). Dolazi pomorac Lujo i moli Pavlu da ode s njim, ali ni njoj to ponos ne dopušta (jer je on sin kmeta) iako ga neizmjerno voli. Zbog toga se Pavle odlučuje na vlastitu žrtvu: pred majkom reže svoju dugu kosu i saopćava joj da će, zbog svoje

51

zabranjene ljubavi otići u samostan. Lujo nije samo kmet vec je on I simbol nove generacije koja dolazi.Pavle kao patriharhalni izrastaj ga odbacuje kao novo doba.-Dubrovacke patricije odbacuju Francuze.

• Na taraciDogađa se 1900, na taraci (terasi) u vili gospara Lukše u Gružu koji razgovara s parokom Dum Marinom. Vlastela je sad u punom moralnom propadanju, a tragika Trilogije produbljena je sada i spoznajom vlastite odgovornosti koja tereti vlastelu, kako uviđa gospar Lukša, a njegova sestra Mare, čezne za vječnim počinkom na lapadskom groblju, gdje će napokon biti između , dok mlada, siromašna Ida postaje učiteljicom da se posveti odgoju dubrovačke djece. Ali središnji lik ipak je sama taraca jer Trilogija, upravo preko tarace same utjelovljuje viziju ljudskog egzistiranja u posvećenom prostoru Grada (Sloboda jest Ljepota!).

Drama XXXI “Ekvinocio”

• Glavni likovi ove drame su: Jele, Niko, Anica i Ivo.• Jele - voli svog sina Ivu, ne protivi se ljubavi između Ive i Anice. Niku mrzi zbog

toga • Anica - Voli Ivu. Slaba je i neiskusna i ne može se suprotstaviti • Ivo - voli Anicu. Niko mu je protivnik, Ivo ga želi ubiti. • Ne želi Jelin lik dominira u drami zato što je ona od početka ona koja je prevarena

i ona zapliće radnju. Zbog nje se sve događa. U ovoj priči glavni događaj je sukob Jele i Nike u kojemu Jele glumi prevarenu stranu.

• Sve te životne i socijalne prilike uljevaju neki nemir u ljude. Ljudi ne razmišljaju bistro, boje se. Jele je omamljena svim tim čimbenicima ubila Niku.

• Ekvinocijo je nevrijeme popraćeno Jugom. To je vjetar koji donosi nemir i nespokoj u ljudske duše, to je nečist vjetar. Sve šokantne stvari se događaju tijekom i neposredno nakon Ekvinocija. On je unio nemir, strah i bezmnost u ljudska srca.

• Vojnovićevi likovi govore lokalnim govorom. Funkcija tog govora je da dočara čitaocu taj kraj i te ljude.

• Didaskalije imaju važnu ulogu i bez njih bi ova drama bila osiromašena. One nam kazuju kako se pojedini lik osjeća u nekom trenutku, i pomažu u karakterizaciji likova.

• Radnja: • Prvi čin: Ekvincijo je sve bliže i bliže. Svi su bezvoljni, ribe nema. Došla djeca

Nikina da traže kruha. Pavo poruči Ivi da ga je tražio kapetan Frano, na što se on začudi. Nije mu dolazilo u glavu kakvog posla ima kapetan Frano s njim. Ivi se ja sviđala Anica i htio je s njom govoriti. Dao je Mariji poruku da ju preda Anici. Frano se pojavi u butižici. Pirat je bio, pirat je i ostao. Kapetan Frano je konačno pronašao Ivu. Ponudio mu je posao u Americi, dobra zarad kaže. Ivo se nećka zbog majke ali pristaje da razmisli o tome. Ivo je naime jako volio svoju majku te ju nije želio ostaviti samu. Dok su tako razgovarali Frano je primio poruku o nečijem dolasku te se uputio sa vidi tko je došao. Ivo je stao razmišljati o

52

Franovim riječima. Marija je već bila predala poruku Anici te se ona pojavila pred Ivom. Ivo joj je objasnio svoje osjećaje na što je ona uzvratila istom mjerom. Jele ih je vidjela te je počela vikati na sina. Upitala ga je zna li on uopće što to znači. On joj reče da je to ljubav prava te ona pristade da govori za njega. Došao je i Sljepi Vlaho i donjeo sa sobom hrpu svkojakih drangulija. Došle žene da kupuju. Vlaho iz mnoštva prepozna Jelin glas. Pričahu oni tako o sreći i nesreći, o moru, ekvinociju. Jela je nešto zaboravila te se vratila u butižnicu. Ivo, Vlaho i još neki radnici pili su vino i razgovrali o pridošlici, o Amerikancu. Niko i Frano su dolazili. Niko je putem bacao sitniš djeci. Niko ugleda Ivu te pođe prema njemu. Ivo je upravo dovršio gradnju jednog broda. Niko ga upita gdje je to naučio i želi li prodati brod. Niko je odgovorio da brod nije na prodaju. Niko je se udalji i sretne Vlahu. Podsjeti ga Niko na stare dane i sjeti ga se Vlaho. To je čula Jele i srce joj je zastalo, on je Ivin otac. Vlaho je kasnije potvrdio Jeline sumnje. Čuo Ivo da se Niko namjerava oženiti Anicom. Pomislio je…ubit ću ga ako to učini. Najdramatičniji događaj u prvom činu je kada Ivo doznaje da se Niko namjereva oženiti Anicom i kada Jele u Niki prepoznaje Ivinog oca.

• Drugi čin: Lucija ulazi u sobu i kara Franu što tjera Anicu da se uda za Niku, ua čovjeka kojeg ne voli. Frane ju tjera van. Anica moli Franu da ju poštedi, da ju ne da Niki. Ona želi poći za Ivu. Frano to ne želi ni čuti. On ju tjera da klekne pred njim kao pred Bogom i tada joj priopćava da se ona neće udati ni za koga drugoga doli za Niku. Anica proplaka. Čuje se Niko pred vratima. Frano brzo uređuje Anicu. Frano priča Nik i kako je Anica dobra gospodarica. Došli neki mladići da traže posao od Nike. Dobili su ga, jadnici. Došla Mare Pendova da pita za muža. Pobjegla je vrišteći kada je čula da joj je muž mrtav. Frano je otišao a Niko i Anica ostadoše sami. Anica je htjela pobjeći ali ju Niko zamoli da ostane, da on ne može podnjeti svu tu tamu. Netko zakuca na vrata. Niko otvori a pred njim na pragu Jele. Ušla je i rekla Niki sve. Zamolila ga je da da njezinom sinu ime. Niko sve to hladnokrvno odbija. Jele mu se zaprijeti i ode. Niko se uznemiri. Došla je i Nikova brodica “Sloboda”. Niko se poveseli i proglasi da će se Anica i on odmah vjenčati i za 14 dana otići u Ameriku. Anica je to čula i odmah se onesvijestila. Najdramatičniji događaj u ovom činu je kada je kada Frano tjera Anicu da klekne pred njim te joj priopćava da se ona mora udati za Niku.

• Treći čin: Svi su se okupili kod Jele. Sljepi Vlaho je pjevao a žene su radile. Počeli su nekakvu raspravu da prikrate vrijeme dok se kava kuha. Došla je i Jele koja je dotad izbivala. Svi su raspravljali o oluji kada ih je Jele prekinula i poslužila kavu. Već je bilo kasno a vrijeme se sve više pogoršavalo. Ljudi su ispili kave i uputili se svojim kućama. Sa Jele je ostao samo Vlaho. Jele mu je rekla da želi smrt zbog nesreće koja je zadesila njezina sina. Ivo se probudio dozivajući majku. Imao je noćnu moru. Ustao je iz kreveta, sjeo za stol te počeo pijuckati vino. Rekao je majci o mogućnosti da ode u Ameriku. Jele mu je rekla da se ona slaže s tim i tada je Ivo naslutio da nešto nije u redu. Majka mu je rekla da ga ovdje ne čeka ništa, da se neće moći oženiti Anicom, neka ode. Ivo je znao tko je kriv za sve to, Niko. U taj čas netko je pokucao na vrata i doviknuo da se dogodila nesreća. Niko je ušao u kuću te zamolio Ivu za pomoć. Ivo se isprva dvoumio ali je pristao kada je saznao da će Niko i on neko vrijeme biti sami. Ovo mu je bila prilika da ga se riješi jednom i zauvijek Uzeo je sjekiru te krenuo kada ga je

53

majka zaustavila. Znala je što kani učiniti. Svađali su se neko vrijeme, sve dok Jele nije napokon rekla Ivi istinu, da mu je Niko otac. Ljut i osramoćen izletio je iz kuće. Jele je vikala za njim ali uzalud, srušila se. Vlaho je zatvorio vrata i pomogao Jele da ustane. Zajedno su se počeli moliti za sve mornare i za Ivu. Baš u trenutku kada su završili Ivo se pojavio na vratima i rekao “Amen!”. Jele ga je pogledala i molila za oprost. On ju čvrsto zagrli. Najdramatičniji događaj u ovom činu je kada Jele priopćava Ivi istinu te kad on ljut i osramoćen odlazi iz kuće.

• Četvrti čin: Pavo, grobar i žene stajahu ispred crkve. Grobar ima je govorio kako je očistio groblje od ekvinocija. Izgledao je nekako sretan. Ivo se spremao da krene brodom za Ameriku. Opraštao se s majkom. Baš u taj čas zazvoni zvono. Bio je to dan iza Sv.Mihajla - dan Božjeg suda. Ivo vidješe Anicu ali ne imaše ljepih riječi za nju. Dolazio je i Niko. Djeca mu klicahu. Ivo je rekao Niki da i on ide u Ameriku. Niko izvadi bilježnicu da ga upiše kad mu Ivo reče istinu o sebi. Niko se zaprepasti. Nije mogao vjerovati. Pustio ga je da ode s drugima. Jele je vikala za njim. Anica odluči pobijeći s Ivom te priupita Jele što da mu poruči. Jele ju upozori da neće biti lako, dade joj kartu te ju otpravi da kaže Ivi da ju ona šalje. Anica ode. Niko krene prema brodu ali mu se Jele nađe na putu. On ju priupita gdje su joj sad kletve. Ona mu kaže za Anicu. On joj obeća da će zagorčati život njezinom sinu. Jele više ne mogaše izdržati te ubija Niku motikom. Vrišteći stade lupati po crkvenim vratima i teražiti Božji sud. Starci joj presude da je pravedna na što se Frano pobuni. Dok se oni svađahu Jele izviknu sinovo ime po posljednji put i umre.

Drama XXXII “Đido”

• Pozorisni komad iz života Đido napisao je knjizevnik Janko Veselinovic, a doradio Dragomir Brzak. Muziku je napisao Davorin Jenko (1835-1914).

• Laka i dopadljiva, folklornog karaktera, muzika se sastojala od dvanaest odlomaka, muzičkih tacaka (uvodna muzika - uvertira, solo pesme, dueti i horovi), koji su se umetali u tok dramske radnje.

• Sadrzaj komada zasniva se na sukobu generacija i prici o ljubavi dvoje mladih u jednom srpskom selu.

• Radnja: Ocevi Ljubice i Zdravka zavadjeni su zbog vlasti i izbora novog kmeta u selu, pa se ljubav mladih ne moze ostvariti. Medjutim, Ljubica bezi za zdravka iste veceri kad u njenu kucu stizu prosci da je vode Maksimu, momku kojeg joj je nametnuo njen otac. Dolazak ljubicin u zdravkovu kucu izaziva sukob izmedju oca i sina. Ali, otac Marinko shvata da mu je sin postao odrastao covek i da ima prava na svoj zivot i svoju ljubav. Ponosan zbog njegove odlucnosti, naziva ga junakom, Đidom, i prihvata Ljubicu.Komad se srecno zavrsava veseljem obeju porodica i zajednickom pesmom.

• Uticaj folklora je izrazit ne samo u muzici za ovaj komad vec i u sadrzaju, scenskoj postavi i kostimima.

• Đido je narodna reč koja označava hrabrog mladića, a odnosi se na glavnog junaka pozorišnog ostvarenja, Zdravka.

• Za vreme okupacije u Beogradu je Đido jedan od prvih komada kojim se obnavlja pozorišni život. Godine 1941. najpre ga u Beogradu izvodi Umetničko pozorište na

54

kalemegdanskoj Letnjoj pozornici, a potom i Narodno pozorište, koje obnovom Đida obeležava stogodišnjicu od prve pozorišne predstave u glavnom gradu.

• Slovenačka moderna

• Ivan Cankar (Vrhnika, 1876. - Ljubljana, 1918.), slovenski književnik.• Studirao je na Visokoj tehničkoj školi u Beču i potpuno se posvetio književnosti.

U slovenskoj književnosti javio se pesmama i zbirkom Erotika, koja je ozlojedila konzervativne krugove te je ljubljanski biskup otkupio celu zbirku i dao je spaliti

• Jedan je od tvoraca slovenske moderne, u suvremenom političkom životu bio je angažiran kao socijaldemokrat, a njegove političke ideje našle su odraza u svim njegovim djelima.

• Tematski je obuhvatio sve slojeve slovenskog društva: od seljaka do inteligencije, a stilom varira od neoromantičkog do naturalističkog.

• Glavne su karakteristike njegovih proza i drama oštra psihološka i sociološka analiza.

Drama XXXIII “Kralj Betajnove”

• Radnja: Da bi došao do imovine svoga brata, Kantor, već bogati gostioničar, organizuje bratovljevu smrt, a kasnije šalje njegova nećakinju, jedinog zakonitog naslednika, u manastir kao psihički poremećenu. Kada idealistički student, Max Krnec, pokuša da zaustavi Kantora u svojim mračnim delima, i on biva ubijen.Vlasti I lokalni svešenik se boje da Kantora privedu pravdi, i umesto toga, oni mu pomažu u gomilanju kapitala nemoralnim načinima.

55