Filozofski fakultet, Novi Sad

Odsek za srpsku književnost i jezik

Književna periodika srpske avangarde

Ivan Šterleman, SK 14/09

Beogradska varijanta ,,Zenita’’ Ljubomira Micića

Mentor:Prof. dr Gojko Tešić

Novi Sad, februar 2013.

2

Beogradska varijanta ,,Zenita’’ Ljubomira Micića

,,Kao još raniji pokušaj udružene akcije na preobraženju i obnavljanju književnosti može

se spomenuti i pokušaj saradnje u Zenitu, pokušaj brzo onemogućen tvrdoglavošću i

ograničenošću Ljubomira Micića, direktora Zenita, koji je, na žalost, svu svoje ogromnu,

upravno magareću upornost i energiju stavio u službu svojoj ambiciji da od tzv. zenitizma

načini čitavu ideologiju koja bi imala da preobrazi, da balkanizira Evropu!’’1

24. broj časopisa ,,Zenit’’ iz maja 1923. je označio kraj njegovog zagrebačkog

perioda i prelazak Ljubomira Micića2 u Beograd. Sa sedištem u Beogradu (Knez

Mihajlova 423), nakon sedmomesečne pauze, u februaru 1924. godine, izlazi 25.

broj ,,Zenita’’. Ono što je primetna razlika u odnosu na prethodno izdanje je

informacija: ,,Časopis izlazi jednom mesečno na zaprepašćenje svih Srba i ostalih velikih

naroda bez zenitističkog duha.’’ Odmah ispod te parole saznajemo da je ,,Zenit’’ ,,jedini

časopis na svetu, koji štampa samo neobjavljene rukopise u svim originalnim jezicima na

globusu.’’ Ovaj stav čvrsto povezuje ,,Zenit’’ sa drugim evropskim časopisima sa idejom

kulturnog i umetničkog internacionalizma; ruski ,,Vešč’’ (programski časopis ruskog

konstruktivizma4), ,,The Criterion’’ (časopis na engleskom jeziku Tomasa Sternsa Eliota

koji izlazi od 1922 – 1939.) i francuski časopis ,,Manomètre’’ (1922 – 1928), čiji je

urednik bio Emil Malspin. S tom idejom internacionalizma5 je bio oduševljen nemačko-

francuski pesnik Ivan Gol6, koji odlučuje da se ozbiljnije uključi u zenitistički pokret, čak

se javlja i kao potpisnik ,,Manifesta zenitizma’’ pored Micića i Tokina, sredinom 1921.

1 Ristić, Marko ,,Književna politika (članci i pamfleti)’’, Beograd: ,,Rad’’, 19792 Ljubomir Micić (16. novembar 1895. Jastrebarsko, Austrougarska - 14. jun 1971. Kačarevo kod Pančeva) je bio srpski pesnik, prozni pisac, književni kritičar, glumac i osnivač srpskog avangardnog pokreta zenitizam.3 Lokacija na kojoj se nalazi redakcija ,,Zenita’’ od 15. februara 1924. (s tim da se tokom beogradskog perioda redakcija selila i na druge adrese: Gračanička 15, Obilićev venac...)4 Izlazi 1922. u Berlinu. Urednici su Ilja Erenburg i El Lisicki.5 Njegovo oduševljenje se odnosilo prevashodno na objavljivanje radova evropskih pisaca na izvornom jeziku.6 Jedan takav ponosni zenitista će ipak nakon godinu dana napustiti ,,Zenit’’ radi nadrealizma, koji je bio predmet najoštrije zenitističke kritike.

3

Upravo zbog ovakvih Micićevih težnji, koje su iznete u tekstu ,,Воимја

Зенитизма’’, ,,Zenit’’ je izgubio mnoge saradnike. Pre svih to su: Miloš Crnjanski,

Stanislav Vinaver, Rastko Petrović, ali i Boško Tokin, Dušan Matić, Stanislav Krakov,

Dragan Aleksić, Risto Ratković, Mihailo S. Petrov. Svi oni su oštro napali Micića jer nisu

želeli da budu deo nekog jasno utvrđenog programskog lista, više im je odgovarala

saradnja u obliku almanaha. Slučaj D. Aleksića je nešto drugačiji. Njegova intenzivna

saradnja je prekinuta nakon opasnosti koja je pretila da zenitistička načela prerastu u

dadaistička.

Micić navodi da se zenitistički pokret zalaže za kolektivnost a ne individualizam i

materijalizam. ,,Čovečanstvo se može ujediniti samo zajedničkim radom na zajedničkom

delu – za zajednički cilj.’’ Trud zenitista nije uzaludan, ali i nije nagrađen većim odjekom

u društvu. Umesto toga na njihov račun su pristizale klevete da su plaćenici, opužbe da su

opasni po državu, veleizdajnici, austrijanci, hohštapleri. Redovno izlaženje časopisa u

zagrebačkom periodu je prekinuto nakon polemičkog teksta Stjepana Radića7 u kom je

napao zenitističku balkansku koncepciju. Micić dolazi u Srbiju sa nadom da će biti bolje

prihvaćen, da će u Beogradu produžiti život časopisu, piše tekst ,,Hvala ti, Srbijo lepa’’8,

ali ne prolazi ništa bolje nego u Zagrebu9. U prelaznom periodu, tokom već pomenute

sedmomesečne pauze, vodeći građanski list ,,Politika’’, proglašava zenitizam mrtvim

pokretom. To neprihvatanje zenitizma kao pokreta u narodu, pokrenulo je i zenitističke

kritike u kontra smeru, kritku malograđanskih i građanskih vrednosti, religioznosti,

politike i društva uopšte. Koliko je časopis ,,Zenit’’ poznat i prihvaćen širom Evrope10

trebao je da pokaže dodatak 25. Broju časopisa po nazivom ,,Nemo propheta in patria’’11

koji je bio organizovan po principu montaže citata iz stranih časopisa. U

tekstu ,,Zenitozofija’’ navodi ličnosti koje dele slične stavove sa njim: Romen Rolan,

7 Kojeg će kasnije Branko Ve Poljanski prozvati u kratkoj priči ,,Vesela sinagoga’’, preko inverzije slogova njegovog imena i prezimena, kao rektora srbožderskog fakulteta, doktora demagogije, Rapu Stidića. (,,Zenit’’ broj 26/33. oktobar 1924.) 8 Objavljen u broju. 36 u oktobru 1925.9 Članak Papiga i monopol ,,hrvatska kultura’’ Ljubomira Micića se našao pred sudom u Zagrebu. On lično ne zna zašto. Usledila je pretnja knjižari jer prodaje ,,Zenit’’ i pretnja Miciću da će biti bijen.10 Francuska, Nemačka, Čehoslovačka, Italija, Španija, Austrija i Bugarska11 Poslovica (izvedena prema Jevanđelju po Luki) koja u prevodi glasi: Niko nije prorok u domovini. Micić time želi da prikaže koliko je lakše steći priznanje u tuđoj zemlji nego u domovini.

4

Anri Barbis12 (Francuska), SAD – Apton Sinkler, Indija – Mahatma Gandi, i sve to koliko

ga činilo ponosnim, budi i bes u njemu, jer nema istomišljenika u Srbiji. U 43. broju je

objavljena fotografija sa objašnjenjem: ,,Zenit i zenitisti na izložbi revolucionarne

umetnosti Zapada, koju je priredila Akademija Nauka i Umetnosti u Moskvi, maja-juna

1926.’’

Micićeva izjava da su u zenitistički pokret uključeni samo najbolji među

najboljima, privlači pažnju svojom odlučnošću, ubeđenošću, ali na neki način i

nepristojnošću. Takav stav je naravno privlačio još više ljude povezane sa zenitom da

nastave da rade sa još većom satisfakcijom, međutim takva izjava svakako nije fer prema

ostaloj svetskoj populaciji koja se bavi umetnošću. Micićeva samouverenost je očigledno

mnogim drugima i smetala, pa su zbog toga prekinuli saradništvo u časopisu ili izneli

oštre osude na njegov račun, kao Marko Ristić u već navedenom citatu iz

njegove ,,Književne politike’’.

Zenitisti kreću ,,sve ispočetka’’, na njihovoj strani je njihova mladost, svežina i

kreativno varvarstvo koje unose u izgradnju novog sveta. ,,Ko ima oči, neka – sluša! Ko

ima uši – neka gleda!’’ Preko ove remboovsko-bodlerovske izjave Micić napominje da

prihvatanju i razumevanju zenitizma potrebno pristupiti rastrojstvom čula, dakle na

potpuno drugačiji način od onog na koji su mase navikle. Svaki odeljak Micić započinje

sa sintagmom ,,Neka se ne zaboravi’’, želeći da napomene da su zenitisti prvi koji su

uveli ,,Novi Balkan’’ u svetske okvire, ali da zenitisti služe kao predmet prezira ljudima

bednog i siromašnog duha. Svestan je da će i u budućnosti nailaziti na kritiku svojih

protivnika, klevete, govor mržnje, ali na ovaj način želi da ostavi svedočanstvo o

istinskim težnjama zenitizma i označi svoje kritičare kao osobe koje nisu dostojne takvog

akta. Navodi se materijalna beda kao najveći protivnik balkanskih naroda, ali i uprkos

tome zenitisti su prvi u svoja dela uneli svež i divlji balkanski element. Na pitanje: zašto?

Micić daje odgovor u vidu svog stiha: ,,Otrovan je plod civilizacije na balkanskom

kontinentu.’’ Kod Micića, i uopšteno u celom zenitističkom pokretu, nailazimo na jednu

programsku kontradiktornost, do koje dolazimo suprostavljanjem stavova o internaciona-

lizmu i o balkanizovanju Evrope. Micić tvrdi da su se zenitisti oslobodili svih umetničkih

predrasuda, svih kulturnih otpadaka i svih naličja evropske civilizacije, da bi se

12 ,,Moj susret sa Anri Barbisom’’ Ljubomira Micića objavljen je u broju 41. u maju 1926.

5

otisnuli ,,na daleku neplovljenu pučinu bezgranične slobode svake misli i apsolutnog

stvaranja’’. Ovo zenitističko načelo bi mogli povezati sa Eliotovim stavom iz

eseja ,,Tradicija i individualni talenat’’: ,,Čak će se dokazati da veliko znanje umrtvljuje

ili izvitoperava poetsku senzibilnost.’’ Zenitisti se odriču tradicije, bacaju se u nešto novo

i nepoznato, ne prihvatajući ikakve uticaje prošlosti. Ali sa druge strane, osnivanjem

pravca, koji bi se mogao smatrati nekom verzijom neovarvarstva, zenitisti ipak koriste

sve ono nesvesno tradicionalno što počiva u istoriji našeg naroda. Bogdan Popović u

predgovoru ,,Antologije novije srpske lirike’’ spominje neovarvarstvo kao odliku

pesništva ,,Trećeg doba’’ nakon 1900. godine. Karakteristike tog pesništva

su ,,uznemirenost, iznurenost, izvesna finija i složenija osećanja, ironija, pesimizam (uz

afirmaciju života), nešto anarhije, familijarnost, suviše otvorene lične ispovesti, u

razlabavljenom obliku, u stilu nepravilnom i mutnom, često spletenom, "secesija" i

dekadentizam, ali sa klicama "obnove" u sebi. To je, velikim delom dolazak primitiva u

visoko kulturnu sredinu i među visoko kulturne tekovine — neovarvarstvo." Bogdan

Popović daje primer za poeziju tog perioda preko uvodnih stihova pesme ,,Na

stranputici’’ Milana Ćurčina:

,,Dođe tzv. jesen,

tj. stalo padati žuto lišće, itd.’’

Već u ova dva stiha vidimo naznake podsmevanja tradiciji i ,,pesnicima lažnih

osećanja’’, unošenje skraćenica u poetski tekst kao karakteristike jednog neobaveznog

govora i ravnodušnosti prema ,,uzvišenoj’’ pesničkoj tematici umiranja prirode, pa ako se

zenitisti odriču i takve književne prošlosti onda se odriču i nekog dela sebe, jer jedan

takav bunt i pozivanje na nešto novo se javlja i kod njih. Takođe kada sam govorio o

Micićevom korišćenju Remboove ideje o rastrojstvu čula, vidimo da ipak na neki način,

književna prošlost utiče na njega, bar Rembo koji je na isti način kao i zenitisti hteo da

raskrsti sa tradicijom, ali kao neko ko je ,,mrtav pesnik’’ i neko ko je stvarao pre

osnivanja zenitističkog pokreta sa svojim idejama je nemoguć za zaobilaženje, pa tako

stav da zenitisti kreću ,,sve ispočetka’’ nije potpuno tačan. ,,Dalje od Evrope!’’ Micić

smatra da Evropa nije originalna i gadi mu se zbog svirepih zločina koje je počinila u

prošlosti, on zahteva da se ide više ka sebi, ka Balkanu. Da li je taj stav bio samo mamac

da se privuče publika sa prostora Balkana, a ideja internacionalizma mamac za publiku iz

6

Evrope? Ili je jednostavno Balkan, kao prostor večitih ratnih previranja i nedovoljno

istražen i nepoznat publici iz Evrope, bio ogroman izvor inspiracije za stvaranje nečeg

novog , do tada neviđenog na stranicama evropskih časopisa? Pre svega, moramo imati

na umu da Micićevi stavovi nisu strogo nacionalistički, jer on želi ujedinjenje, stvaranje

jedne kolektivne duše, ali da pri tom stvaranju Balkan ima značajan uticaj. On oštro

kritikuje one koji su se priklanjali evropskim tokovima i zanemarivali prostor sa kog

potiču. To je pre svega i razlog zbog čega su bili u tako oštrom sukobu i sa beogradskim

nadrealistima. Zaokret u stavu prema nadrealistima stupa na snagu nakon Bretonovog

manifesta iz 1924., jer zenitisti počinju da na njega gledaju kao na neku izmenjenu

verziju dadaizma i da ga povezuju sa buržoaskom kulturom.13 ,,Zenit’’ se sukobio sa

beogradskim epigonskim nadrealistima i Ivanom Golom ,,novopečenim’’ nadrealistom

(nekad zenitistom), ali pored toga, kako je Micić primetio14, nadrealizam je u sebi imao i

nečeg zenitističkog, a uz to su i primetne neke sličnosti na programskom planu. I zenitisti

kao pariski nadrealisti su težili da tematizuju Marokansku krizu15, marksizam, ali i da

propagandno i provokativno javno deluju preko plakata, pamfleta i otvorenih pisama.

Jedno takvo otvoreno pismo16 je upućeno Avgustinu Ujeviću, ,,izgubljenom

pesniku i pajacu buržoazije’’ (,,Zenit’’, broj 37. novembar/decembar), gde sažaljivim

tonom Micić pokušava da odvrati Ujevića od pesničkog boemstva koje je samo zaostali

trag jedne umrle romantičarske tradicije evropske književnosti. Taj način života ga koči i

onesposobljava da se prilagodi vremenu socijalnih i duhovnih revolucija. ,,Oslobodite se

te zavodljive napasti: balasta boemstva i vaskrsnite jedne noći opet kao Balkanac i

Varvarin, čist i spreman za borbu – sa buzdovanom u mozgu – sa novim duhom u

ruci!’’17

Još jedno zanimljivo otvoreno pismo je ono iz broja 43. za mesec decembar,

štampano kao dodatak u vidu letka, upućeno indijskom pesniku Rabindranat Tagori, čiji

su potpisnici Ljubomir Micić i njegov brat Branko Ve Poljanski, a koje počinje

13 Miciću je zasmetalo ukidanje moralno-estetskih načela od strane nadrealista, o čemu govori u 2 teksta: ,,Pesnik u ludnici’’ (36. broj) i ,,Une mystification à Paris’’ (37. broj).14 U 36. broju ,,Zenita’’ Micić upozorava na pristustvo zenitizma u nadrealizmu, misleći na citat o nadrealističkom gađenju prema civilizaciji u korist barbarstva i Istoka.15 ,,Maroko i opet za spas civilizacije (Imperijalizam je biblija Evrope i Evropejaca)’’, 37. broj, novembar/decembar 1925.16 Napisano u Beogradu 6. novembra 1925.17 ,,Zenit’’, 37. broj, novembar/decembar 1925.

7

rečima: ,,Lepi bengalski starče i lažni proroče!’’18 Zenitistička kritika proističe iz

saznanja da Tagore samo pravi odvratnu reklamu Zapadu, u čijim fabrikama je pravljena

njegova haljina od svile, dok okreće leđa Gandiju, velikom indijskom borcu za narodno

oslobođenje od kandži engleskih lordova. Upravo iz tih razloga, zenitisti su organizovali i

demonstracije tokom Tagorinog predavanja u Beogradu; oni su bacali letke uz

povike: ,,Dole Tagore! Živeo Gandi!’’ Stav zenitista je jasan: ,,Neka ova zemlja čuje

najpre svoje pesnike – mnogo veće i snažnije od vas i od vama sličnih ,,gradinara’’.

U doktorskoj diserataciji Vidosave Golubović na temu ,,Časopis Zenit’’ nailazimo

na informacije o mogućim uticajima Hlebnjikova na zenitiste. Prvo zanimljiv je Micićev

neologizam ,,vanum’’ koji Aleksandar Flaker povezuje sa sličnim Hlebnjikovljevim

izrazom ,,zaumna poezija’’. Micić taj izraz koristi u sintagmama: ,,Zeniton je vanumno

čudo’’, ,,genijalni vanum’’19, ,,Nova reč je antena i tek u vanumnoj sferi prostora nastaje

poezija’’20, i on bi trebao da postane globalna oznaka u savremenom

vokabularu ,,izama’’, obeležavajući kosmičkog čoveka zenitizma. R. Grübel zapaža

odgovarajuće tekstove sa morfološkom fleksijom kod Hlebnjikova koji podsećaju na

neke zenitističke konstrukcije. Primetan je uticaj i na Andru Jutronića, kod kog se

srećemo sa čestom upotrebom reči sa istom korenskom osnovom (npr. let u pesmi ,,Leteti

leteti leteti’’). U pesmi Ljubomira Micića ,,Radiola na Balkanu’’21 u metaforičkom,

značenjsko-zvukovnom nizu: ,,Lepota – lopata – lopta’’, A. Flaker takođe pronalazi

sličnosti sa Hlebnjikovljevim figurama kalambura. Vidosava Golubović zapaža sličnost

između Micićeve proze ,,De gidi bekjar budala’’ i poeme Ivana Gola ,,Paris brennt’’ iz

1921. Micić dokumentarno-reporterskim predstavljanjem, stilizacijom futurističkog

simultan-izma želi da prikaže haos prestonice i balkanske stvarnosti, gde nailazimo na

mešavinu orijentalizma, regionalnog kolorita i tragova modernog kapitalizma.

,,Zenitisti su bili skloni zaokretu prema futurističkim žanrovima,

ekspresionističkim temama i motivima, logici kubističkog shvatanja pesničke

reči.’’22 ,,Ideja sintetički motivisanog zenitizma dala je snažan poticaj spajanju futurizma,

18 ,,Zenit’’, 43. broj, decembar 1926.19 Tekst ,,Zenitozofija’’ (,,Zenit’’, broj 26/33)20 Isto21 ,,Zenit’’, broj. 40, april 1926.22 Golubović, Vidosava ,,Časopis Zenit’’, 2008.

8

ekspresionizma, češkog Devjetsila sa književnom levicom i nadrealizmom.’’23 Sve ovo

nam govori da zenitizam nikako nije mogao da se odrekne svega što je bilo pre njega i da

počne ,,sve ispočetka’’. Ne bi se moglo reći da je sve ono što zenitizam predstavlja –

originalno zenitističko, jer sama parola ,,Zenitizam je pokret za sintezu nove umetnosti’’

nam daje uvid u srž ovog pokreta: ujedinjenje svega onoga što teži ka kreativnom

stvaranjem novog, slobodnog sveta, gde ipak nije bilo mesta za određene pravce čije su

se programske i ideološke crte kosile sa zenitističkim. Dakle, parola bi mogla i da se

shvati kao: Zenitizam je pokret za sintezu nove umetnosti koja odgovara idejama zenitista

(Ljubomira Micića), i to je ono što je najviše kočilo saradnju sa drugim velikim imenima

iz sveta umetnosti koje su u početku bile zainteresovane za ovaj pokret.

U polemičkom dijalogu Branka Ve Poljanskog i Marinetija oktobra 1925. u

Parizu (37. broj) iznosi se kritika linije futurističke ideologije koja je povezivala

futurizam sa fašizmom (tada su bili aktuelni fašistički ispadi počinjeni protiv nacionalnih

manjina na Istri). U prilogu ,,La morte di un cigno’’ futurističkog predstavnika i

Marinetijevog sledbenika Paola Bucija govori povodom smrti pesnika Adolfa de Bosisa o

njegovom životu i stvaralaštvu (njegovo rano stvaralaštvo karakterišu futuristički

eksperimenti, zatim sledi faza simbolističko-dekadentne poezije, u stihovima slavi čistu

lepotu; Buci ga naziva ,,mediteranski Vitmen’’).

Još jedan italijanski predstavnik u ,,Zenitu’’ je Sofronio Pokarini sa svojom

kokainskom pesmom ,,Cocaina’’, koji i u ovoj pesmi, koja je nastala u tesnom dodiru sa

izmenjenom prirodom pod uticajem snoviđenja i halucinacija izazvanih drogom, utvrđuje

glavne karakteristike svog pesništva – oniričnost i halucinativnost. Već na sledećoj strani

ovog kalendarskog izdanja iz oktobra se nalazi dramska minijatura prevedena na srpski24,

saradnika iz Rima, Ruđera Vazarija ,,Ecce homo’’25 (dve prostitutke razgovaraju o

smrznutom odrpancu koji čeka nešto. On čeka ženu, svoju staru dragu, koja je još uvek

lepa, za razliku od njega koji je dotakao dno života. On i dalje dolazi na to mesto sa

nadom da će je sresti. Ona i kada prođe samo ga pljune u lice a on je sav srećan jer je

dobio nešto što je njeno, makar to bila i pljuvačka). Komad govori o nemogućnosti

23 Isto24 Inicijali prevodioca A.R.25 U prevodu sa latinskog: posmatrati čoveka, evo čoveka. Taj naziv nam je poznat iz Ničeove knjige: ,,Ecce homo: Kako čovek postaje ono što jeste’’ objavljene 1908.

9

čoveka da se odupre od ljubavi prema nečemu, bila to žena, umetnost ili neka ideja, koja

uprkos tome što joj poklanjamo svu našu ljubav, zaklinjemo joj se na odanost, nas pljuje

u lice i ne uzvraća nam onako kako bi mi to želeli. Na kraju čovek mora da se pomiri i

uživa u bilo kakvoj interakciji koju ostvaruje sa svojim ,,predmetom obožavanja’’, jer to

je jedini način na koji će i dalje verovati u njegovo postojanje i pridobijati delić njegove

pažnje. Ono što je karakteristično za ovakve komade je i nedovršenost, ostavljanje

mogućnosti publici da rasuđuje zbog čega je došlo do onoga što su videli ili šta bi se

moglo dogoditi nakon završetka isečka iz života koji im je prikazan na pozornici.

Centralna tema komada je posmatranje čoveka, upravo pozicija u kojoj se nalazi i

publika, koja iz onoga što saznaje vizuelnim putem, govori o životu jednog čoveka i

zapravo svemu onome što nije dostupno njihovim pogledima.

U istom broju se nalaze i dve pesme G. Petnikova, potpisnika futurističkog

manifesta ,,Truba Marsovaca’’ 1916.26 Petnikov teži ka pagansko-panteističkom

sjedinjavanju sa prirodom (,,Rada gor’’) i uspostavljanju pastoralno-idiličnog odnosa

prema majci prirodi i neimenovanoj dragani vili (,,Utro, pismo’’).27

U programskim tekstovima Ivana Gola, ,,Zenit’’ se odrekao ekspresionizma još

1921., ali to nije značilo da se ekspresionistički pesnički doživljaj izgubio iz

poezije ,,Zenitovih’’ saradnika. Ekspresionistički duh obeležava poeziju F. R. Berensa

(Berlin), H. Valdena, K. Libmana i finsko-švedskog pesnika Elmera Diktonijusa.

Vidosava Golubović o Berensu28 govori da njegov svet obiluje katahretskim strukturama

u kojima preovladavaju kontradiktorne, međusobno suprostavljene slike, sve do slika

koje imaju vrednost apsolutnih iskaza.

Ekspresionističke crte su primetne i kod Elmera Diktonijusa u pesmi ,,Världsunret

Anno Domini 1921’’ (Svetsko čudo Anno Domini 1921). Diktonijus je potpisan kao

saradnik iz Rige, a osim toga što je bio pesnik on se bavio i književnom i muzičkom

kritikom i prevodilaštvom. On je u umetnost ušao kao kompozitor (1913 – 1920), kasnije

se opredeljuje isključivo za književnost, a poeziju kao oblik izražavanja u umetnosti je

izabrao 1921. u periodu kada je u Parizu upoznao zenitiste Anri Barbisa i Ivana Gola.

26 Još jedna njegova pesma se nalazi u broju 36. ,,Putevi koje biramo’’ (sa tematikom iz ruske stvarnosti).27 Više o ovoj temi možemo pronaći u ,,G. Petnikov u Micićevom Zenitu’’, B. Kosanovića.28 Ovde se najviše obaziremo na pesmu ,,Moskau’’, posvećenu slikaru M. Šagalu. (broj 26/33)

10

Kod njega nailazimo na negativan odnos prema svetu, karnevalizovane slike trudnog

sveta, početne figure čuda, čoveka prikazanog pomoću groteske i sve to na kraju prerasta

u cinizam.

Predstavnik češke grupe ,,Devjetsil’’ u ,,Zenitu’’ je J. Voskovec29. Njegova pesma

,,23, 00 hod’’30 je reprezentativni primerak devjetsilske poezije. Pažnja se poklanja

tipografskoj strani, što je karakteristično i za ranije pesme objavljivane u ,,Zenitu’’, radi

efikasnijeg uticaja na čitaoce na vizuelnom planu. Pesma odiše ritmom, temama i

motivima modernog velegradskog života karakterističnih za ,,Devjetsil’’: jazz, bar,

moderne igre (fokstrot), radio... Pesmu odlikuje velika pokretljivost simultano poređanih

slika, koja je jedna od futurističkih karakteristika, te je naglasak stavljen na pokret, a ne

na radnju. Stičemo utisak da se radi o jednom kratkom lirskom filmu, o jednoj vrsti

sinkretizma poezije i filmske umetnosti.

U istom broju je objavljena i pesma američkog pesnika Sajmona Felšina iz

Njujorka ,,Jardin de Luksembourg’’ na izvornom engleskom jeziku. Iako je

stav ,,Zenita’’ bio da štampa samo neobjavljene rukopise, ovde pravi neku vrstu ustupka

jer je pesma štampana nešto ranije te 1924. godine u okviru zbirke ,,Poems for the New

Age’’.31 Inspiracija za pesmu se javlja tokom jednog puta kroz Francusku, te su primetni i

motivi iz francuskog slikarstva u vidu Fragonarove slike ,,Leda i labud’’ uz

psihoanalitičke i frojdovske motive seksualne simbolike.

Sve više pažnje se poklanja slikarstvu. Micić govori o tome zašto su slike na

izložbi obeležene samo brojevima, jer nekad ime odvede posmatača u zabludu. Naizgled

su sve slike iste. ,,Nemoguće je odmah ući u lavirint nove umetnosti.’’32 Kao uslov za

razumevanje ovih slika je suzdržavanje od upoređivanja sa viđenim predmetima ili

objektima iz prirode. Časopis ,,Zeniti’’ je saradnjom sa likovnim umetnicima i kreativnim

tipografskim postupcima dobio na svojoj egzotici i atraktivnosti u vizuelnom smislu, što

ga je činilo jednim od najznačajnijih avangardnih časopisa.

29 Jiří Voskovec (1905 – 1981) češko-američki glumac, scenarista, dramaturg, režiser, prevodilac i pesnik. Važan je njegov rad na ,,Oslobođenom pozorištu’’ (1926) koje deluje u sklopu pozorišne poetike ,,Devjetsila’’.30 ,,Zenit’’, broj 26/33 (1924)31 Dubljim proučavanjem bih možda naišao na informacije o drugim presedanima načinjenim tokom šestogodišnjeg života ovog časopisa, tako da želim da se ogradim od toga da je ovo jedini takav slučaj. 32 ,,Zenit’’, tekst ,,Nova umetnost’’, broj 35.

11

Jozef Peeters33 u ,,Zenitu’’ objavljuje tekst ,,Katihizis prijatelja umetnosti’’34, koji

je zamišljen kao deset stavova o umetnosti, a upravo taj broj treba da da odraz u

efikasnijem uticaju na čitaoca, neodoljivom asocijacijom na deset Božjih zapovesti.

,,Zapovest’’ ili da ne budemo tako strogi, umetnički savet, pod tačkom 3; ,,Ne

recite o jednom konstruktivnom delu: ja ništa ne razumem. Umetnost nikada ne deluje na

vaš razum, nego na vašu senzitivnost; to ona sigurno čini i onda, ako vi o tome čak

nemate ni pojma. Ali ako želite dozvoliti sebi taj luksuz da je razumete, morate biti

mnogo razuman.’’

Sledeći je stav da ne smemo reći da neko delo ne zadovoljava jer nismo uradili

ništa bolje od toga. Sami umetnici to smeju da kažu o svom delu. Taj stav bi onda

zahtevao da svaki kritičar književnosti mora da napiše jednu svoju Anu Karenjinu da bi

mogao da kritikuje Tolstoja. Dakle, složićete se i vi sa mnom da je to pogrešan stav.

Ne pitajte: šta ovo znači? Umetnik će reći ako nešto ima da se kaže. Slika treba da

deluje na vas a ne da govori nešto.

Stav ,,prava umetnost uvek je bila dekorativna’’ tako da ne treba reći da su

konstruktivne slike dekorativno lepe ali da u osnovi nisu prava umetnost.

,,Zar umetničko delo nije dobro, ako ne možete uživati u njemu? Zar se ono može

na vašu zapoved stvarati? Zašto se onda bunite, ako delo ne odgovara vašim prenagljenim

očekivanjima? Okružite se onda svojim sopstvenim starudijama ali ne tražite, da umetnik

izgrađuje vaše shvatanje, koje vi i sami ne shvatate.’’

I izdvojiću poslednji deseti stav kao odgovor na nepostavljeno pitanje: Zašto

umetnici stvaraju? ,,Umetnici stvaraju iz prirodnog nagona i s ljubavlju pružaju vam

rezultate.’’

Sa sličnim mišljenjem se srećemo u tekstu ,,Odgovor na pitanje’’ Andre Jutronića,

saradnika iz Sombora. On iznosi stav da zenitistima nije bitno da ih razumeju, da se oni

ne bave umetnošću da bi ih neko razumeo. Umetnost morate osećati, a osećanje je bitnije

od bukvalnog razumevanja. ,,Za razumevanje je potrebno studiranje.’’35 Andra Jutronić

smatra da oni koji ne razumeju Zenit ne razumeju ni onu umetnost za koju tvrde da je

razumeju.

33 Belgijski slikar, član futurističkog pokreta (1895 – 1960), Antwerp34 Prevod Nina-Naj (broj. 26/33 oktobar 1924.)35 ,,Zenit’’, 34. broj, novembar 1924.

12

U aprilu36 1924. u muzičkoj školi ,,Stanković’’ u Beogradu ,,Zenit’’ je

organizovao prvu međunarodnu izložbu na ovim prostorima, na kojoj su se sretali

originalni radovi poznatih imena iz oblasti slikarstva: Vasilij Kandinski37, El Lisicki,

Laslo Moholj Nađ, Rober Delone, Aleksandar Arhipenko38... ali i imena umetnika sa

jugoslovenske likovne scene vezanih za ,,Zenit’’: Mihailo S. Petrov, Josip Sajsl (poznat

po svom umetničkom imenu Jo Klek).

Politika ,,Zenita’’ je bila da uvek traga za novim kvalitetnim, ali još uvek

neafirmisanim, neetabliranim, umetnicima sa ciljem da ih priključe svom pokretu. Micić

je oštro kritikovao izložbe Dobrovića i Šumanovića, ali sa druge strane, on poštuje

likovnost njihovih dela. Problem je bio taj što Micić nije želeo da se prikloni nijednom

umetniku koji je bio zvaničan.

U jednom proglas o tome kako bi novi skulptori i slikari trebali da stvaraju,

Ljubomir Micić iznosi mišljenje da skulptori treba da stvaraju nešto što će koristiti

narodu u gradovima, a slikari moraju da konstruištu zajedno sa inženjerima, arhitektama,

slikarima i pesnicima. Nova umetnost treba da se stvara ,,za život a ne van života’’. Micić

je odlučan i potpuno samouveren u svoje mišljenje. Čitajući njegove proglase stičemo

utisak kao da nam naređuje kako treba da se bavimo umetnošću.39 Iako je ,,Zenit’’ nudio

ogromne umetničke slobode stvaraocima, ,,Zenit’’ kao pokret kao da umetnicima van

njega nije davao slobode da izraze svoje mišljenje, jer bi odmah ono bilo odbačeno, kao

primitivno i nedostojno zenitističke vrednosti.

U okviru makroskopa kalendarskog izdanja 26/33, saznajemo da na prvoj

međunarodnoj izložbi nove umetnosti nije bilo mnogo posetilaca, ali, kako ističe Micić,

bilo ih je više nego što su očekivali, a kao krivca za to navodi domaću štampu, koju

kritikuje zbog manjka podrške i vere u njegov pokret. Micić nije dozvoljavao da se kroz

lavirinte posetioci kreću sa nekim svojim mišljenjem, koje onemogućava pravilno

posmatranja (ovde odstupa od pravila koja iznosi Jozef Peeters u ranijem tekstu u ovom

36 Prva međunarodna izložba nove umetnosti u Beogradu (Sala ,,Stanković’’ 9 – 19 aprila 1924.)37 Njegov tekst ,,Apstraktna umetnost’’ objavljen u broju 37. novembar/decembar 1925.38 U 25. broju ,,Zenita’’ za februar 1924. nalazi se recenzija njegove knjige ,,Nova plastika’’ (štampana u 100 primeraka – rasprodato) za koju su predgovor napisao Ljubomir Micić.Arhipenko je skulptor, kog hvale i jednom u berlinskom listu povodom povodom ovog izdanja, govoreći: ,,danas je Arhipenko neosporna prva stvaralačka snaga u novoj plastici’’39 To se odnosi i na parole poput: ,,Ti moraš biti zenitista!’’, koje podsećaju na Ujka Sema, vezanog za natpis ,,I want you’’, koji poziva na regrutaciju američkih vojnika.

13

izdanju časopisa). Za svakog je održao po jedno kratko predavanje, da bi svakom bilo

potpuno jasno na kakvom se događaju nalazi i kakva dela osmatra. ,,Zvanično kulturni

Beograd, bez ikakvog iznenađenja, bio je odsutan.’’

Publiku nije privuklo ni to što je zastupljeno 12 država sa 110 originala (Lozovik,

Peters, Kandinski, Biler, Paladini...). Prvi put se koristi izraz arbos slikarstvo, Micićev

izraz za zenitističko slikarstvo Josifa Kleka. U tekstu se iznosi i jedna morbidna

konstatacija, koja je dočaravala kakav je odnos Beograd imao prema ,,Zenitu’’; kaže se

da bi posećenost bila veća da je na sredini sale visilo obešeno telo Ljubomira Micića.

U 34. broju Ljubomir Micić u svom tekstu ,,Nova umetnost’’40 suprotstavlja

starost i mladost; iznosi razloge zbog čega su se on i njegovi istomišljenici opredelili za

mladost. Na strani nove umetnosti su savremenost, genije i mladost, dok je na strani

protivnika starost ,,koja je otrcana kao Bodlerova bludnica ili predratna bečka moda’’.

Starost, koja ih odlikuje, je po nesretnom prirodnom zakonu, kočnica svakog napretka.

Micić oštro kritikuje i društvo koje podržava starost; ono ,,zaudara kao ustajala bara

Venecija ili stari srpski sir iz doba Miloša Velikog’’.

On i svi njegovi saradnici i istomišljenici teže ka internacionalizaciji kulture;

ističe da je preko učestvovanja u pokretu zenitizma naša zemlja učesnik jedne nove

renesanse. Ovde se postavlja pitanje: Da li je sva kultura koju Micić navodi, isključivo

balkanska? Nakon stava o internacionalizaciji nailazimo na stav: ,,Zenitizam hoće da

sintetizuje novu umetnost pomoću balkanske stvaralačke elementarnosti i bori se za

balkanizaciju Evrope. Evropa nije ništa drugo do produženje Balkanskog poluostrva.’’

Ako smatra da je Evropa samo produžetak Balkanskog poluostrva, onda verovatno misli i

da su sve ostale evropske kulture potekle sa Balkana, što ne bi bilo tačno, osim ako ne

smatra da je starogrčka civilizacija kolevka Evrope. Taj stav tako izrečen ostavlja uticaj

preteranog nacionalizma s Micićeve strane, ali ako obratimo pažnju na njegov odnos sa

drugim evropskim umetnicima, shvatamo da je njegov cilj zapravo: da u najboljem svetlu

predstavi ono najbolje sa Balkana, i da se ta ,,balkanizacija Evrope’’ odvija uz pomoć

stanovnika drugih država i onog najbolje što one nude, a uklapa se sa vizijom

zenitističkog balkanskog čoveka. Želja za stvaranjem novog čoveka, podseća na izjavu

40 Tekst planiran za čitanje na konferenciji koja je održana na otvaranju prve međunarodne izložbe u Beogradu 9. Aprila 1924.

14

kapetana Nema u Vernovom romanu ,,20.000 milja pod morem’’: ,,Svetu nisu potrebni

novi kontinenti, već novi ljudi!’’

Micić kritikuje političare i akademike koji vode narod i stvaraju političke i

kulturne istorije. U ratnim godinama njegova generacija je uvidela da život nije knjiga

– ,,knjige su laž’’. On se zalaže za novu umetnost, nove knjige, novi život; jer život je

jedino istina. Odbacujući ,,zaprašene knjige’’, zapravo odbacuje sve ono što je pisano pre

zenitističke revolucije, jer novi čovek nema šta da nauči iz starih knjiga. Smatram da je to

pogrešno, jer čovek, dokle god je isto ono biće kakvo je bio kroz istoriju, uvek će imati

iste probleme, prolaziće kroz istu univerzumsku dramu, te bi bilo potpuno apsurdno

odreći se svega što je do tada napisano. Mislim da je toga bio svestan i Micić, ali nijedna

ideologija nije uspešna ideologija bez svoje oštrine i stroge usmerenosti. U

tekstu ,,Zenitozofija’’ kaže: ,,Naši saputnici ne mogu biti mrtvaci, samo živi život

života!’’ Mnoga bar književna dela nose u sebi klicu večnosti, takva je npr.

Homerova ,,Odiseja’’, te se ne može reći kako mrtav čovek ne može biti saputnik

umetnika. Ne mora neko biti živ, da bi njegovi stavovi bili živi. Dajem primer Džojsovog

,,Uliksa’’, koji se u poslednjem poglavlju drži zenitističkog stava o odbacivanju veznika,

jer kako Micić to kaže na jednom mestu: vezice i podvezice su za ženske čarape; ali

pored sve svoje inovativnosti on je celo delo izgradio oslanjajući se upravo na

Homerovu ,,Odiseju’’. Naravno, pogrešno bi bilo da ja namećem moje mišljenje kako bi

književnost trebala da izgleda, ali samo želim da navedem primer kako književnost može

biti nova, iako ne odbacuje tradiciju.

,,Život nastaje iz sebe, život raste u sebi, život umire u sebi.’’ ,,Nova filozofija:

zenitozofija! Nova umetnost: zenitizam!’’ Nova umetnost treba da je život u životu, nova

umetnost treba da bude novi život. ,,Nova umetnost uslovljena je svojim sopstvenim

principima, svojim sopstvenim zakonima nezavisnim od zakona prirode.’’ Njih ne može

da zadovolji ni najvirtuoznija kopija života, koja se poistovećuje sa

fotografisanjem. ,,Stvaranje, pronalazenje, originalnost i delo su naši aksiomi, koji

obuhvataju sve naše napore.’’ Micić ističe da je nova umetnosti najviše u kontaktu sa

naukom, te da je za umetnost potrebno prethodno vaspitanje i znanje kao i za nauku, što

dovodi do zaključka da umetnost više ne treba da se smatra za hobi, već da joj se pristupi

15

na mnogo ozbiljniji način. U završnom delu teksta protestuje protiv zloupotrebe štampe;

besan je jer je nestručnim ljudima data pozicija da sude o nekim umetnicima.

Slažem se sa Micićem da je uvek potrebno nešto novo, pogotovo u tom periodu,

nakon jednog razaranja svetskih razmera, usled sloma svih dotadašnjih ideala, ali treba

biti svestan da i nastavljanje predstavlja nešto novo, sam nastavak ne mora biti strogo

kopiranje. Zenitizam je jedan od izama nastalih nakon Prvog svetskog rata i nakon njega

se umetnost još razvijala i još će se razvijati, i svakako će dela njegovih pristalica uticati

na buduće umetnike koji će u umetnost unositi nešto novo, jer svako doba nosi nešto

novo.

U ,,Zenitozofiji’’ Micić napominje da nema nijednog velikog umetnika, pisca ili

filozofa koji u sebi ne nosi klicu zenitizma, što dovodi do pitanja: Koga Micić smatra za

velikog? Da li je pre ,,Zenita’’ postojao neko velik? Ako ta klica ranije nije počivala u

umetnicima, kako je baš nakon Prvog svetskog rata ona dospela do duhova ,,najvećih’’

svetskih umetnika?

Micićeva misao da do nove umetnosti treba doći maksimumom raspoloživih

snaga u čoveku me asocira na mišljenje naučnika da čovek koristi samo 10% kapaciteta

svog mozga ili čak i manje. Naravno, nemoguće je odrediti mogućnosti onoga što ne

poznajemo do kraja, ali svakako su u pravu da čovek može još mnogo da napreduje. To

želi i zenitizam, i to je možda i najbolja njegova karakteristika. Stalni čovekov rad na

stvaranju novog, umnom napretku, kolektivnosti, razvijanju duha i njegovom

vertikalnom41 uzdizanju.

Ljubomir Micić je od ,,Zenita’’ hteo da stvori organizovani centar levih snaga. Sa

tom idejom susrećemo se u tekstu ,,Film jednog književnog pokreta i jedne duhovne

revolucije’’, gde tvrdi da je ,,Zenit’’ jedini levi front. Osim u poeziji i programskim

tekstovima, revolucinarne ideje se javljaju i u vidu ruskog političkog plakata. Izdanje

26/33 posvećeno Lenjinu, sadrži tekst Lava Trockog o njemu. Ono što povezuje Lenjina i

zenitiste je njegova internacionalnost, ali u isto vreme i osećaj za nacionalno. Lenjin je

zastupao jednu formulu internacionalnog revolucionarnog delovanja, i prvi nastavlja

Marksovu ideju da svet treba da se promeni.42 Takođe ono što povezuje Lenjina i ruski

41 Ideja o vertikalnom spajanju zemlja – Sunce – čovek 42 ,,Marksovo gledište bilo je, da su filozofi dovoljno objasnili svet i video je svoj zadatak u tome, da taj svet preobrazi.’’ (iz teksta povodom Lenjinove pedesetogodišnjice Lava Trockog)

16

proleterijat sa zenitistima je: iskrenost, manjak rutine i šablona, odlučnost koja nikad nije

nesmisao. ,,Što je falilo tradiciji, nadoknadilo se revolucionarnim zamahom.’’ On je iz

nacionalnog izvukao ono najbolje. On je prvi vođa internacionalnog proleterijata.

Ljubomir Micić objavljuje razgovor sa istaknutim predstavnikom evropske

intelektualne levice ,,Moj susret sa Anri Barbisom’’, kao i članak Maksima Gorkog

podstaknut revolucionarnim gibanjima u Rusiji.43 U poeziji se javlja proleterska,

revolucionarna i socijalna tematika, prožeta često futurističkom i ekspresionističkom

tipizacijom i stilizacijom. Tendencije ka takvom pesništvu vidimo u pesmi Branka Ve

Poljanskog ,,U tebe su divne oči Lucija’’. Najavu socijalne poezije primetimo u pesmi V.

Avakumovića ,,Krvavi zaboji divljaka na vrata novembra’’, objavljenu u broju 37.

Takođe takve tendencije su primetne i u Micićevim pesmama: ,,Oči laju istinu’’, ,,Sifon –

soda – krv’’ (39. broj), ,,Radiola na Balkanu’’(40. broj).

U beogradskom periodu ,,Zenita’’ broj saradnika sa jugoslovenskih prostora sveo

se na sledeće književnike: Branko Ve Poljanski (Micićev rođeni brat, čija mesta boravka

variraju od Beograda pa do Pariza), Andra Jutronić (Sombor), Vojislav Avakumović

(Beograd – Zemun), Rista Ratković (Beograd), Dragutin Marić (Beograd), Mirjan Mikac

(Boka Kotorska), Vlast. T. Petković, Stevan Živanović (Zagreb).

Marijan Mikac, koji je uključen u rad grupe još u zagrebačkoj fazi, u

izdanju ,,Zenita’’ 1923. objavljuje zbirku pesama ,,Efekt na defektu’’. Ubrzo postaje

jedan od važnijih saradnika na pesničkom i programskom planu. U 25. broju ,,Zenita’’

objavljena je recenzija njegove zbirke za koju su predgovor napisali on i Ljubomir Micić,

a naslovnu stranu ilustrovao Josif Klek. U tekstu se javlja pitanje: zašto je on postao

zenitista od ranih dana, a ne pesnik karijerista? U nastavku se kaže da je u njemu

zenitizam probudio sve ono što treba da čini novog čoveka i novog pesnika. I to je u

ovom slučaju njegova najveća vrednost. Nakon objavljivanja zbirke on kreće na

propagandnu turneju po Sisku, Topuskom i Petrinji, gde čita pesme i fragmente

neobjavljenog romana ,,Fenomen majmun’’. U tekstu ,,Zenitistička nova umetnost’’

iznosi zenitističke ideje koje su se odrazile na njegovo pesništvo: poetika paradoksa,

simultanizam, asocijativnost. Iz prepiske Mikac – Micić saznajemo o teškoćama

43 Članak Maksima Gorkog sadrži jednu zanimljivu misao koja govori mnoge istine o revoluciji: ,,Ne leži strašno u tome da se bije, već u tome, što se ne može drugačije nego da se bije.’’

17

materijalne prirode, oko distribucije zenitovih izdanja, prikupljanja godišnje preplate, o

plakatima... Saznajemo i da su predavanja u Sarajevu neuspela, jer tamo ne nailazi na

prihvatanje, već na kritiku u sarajevskoj štampi. I pored svih tih problema on ostaje

čvrsto vezan za ideju zenitizma: ,,Zašto tugovati? Mi verujemo u pobedu.’’44 ,,Nije me

briga da li su ideje svih zenitista dočekivane pogrdama i smehom, ili s ozbiljnošću i

simpatijom. Ja sam čist. Ja znam da naš novi zenit daje snagu, i da će je dati svakome,

koji bude u stanju da ga zavoli. Ja težim prema zenitu. Tamo je sedište čovekovo. (...)

Zenit je oslobođenje.’’45 Njegova pesma ,,Kupanje Barbarogenija’’46 je još jedna u nizu

pesama koja poziva na revoluciju pesništva. Vreme je da se nešto promeni. Daje se slika

vrteške iz luna parka koju prati pevanje Zmajeve pesme ,,Al’ je lep ovaj svet’’. Problem

je u tome što se sve vrti u krug, sve se ponavlja, zenitisti žele nešto novo!

Andra Jutronić, saradnik iz Sombora u broju 26/33, objavljuje pesmu ,,Osvajanje

oblaka’’ u kojoj se ogledaju zenitističke karakteristike vezane za simultano ređanje

fantastičnih slika. Sličan pesnički postupak srećemo i u njegovoj pesmi u broju

35 ,,Svadbeno putovanje’’. Pesma ,,Govor kilometarski’’ možda predstavlja i najbolju

njegovu pesmu objavljenu u ,,Zenitu’’ uspevši da usavrši tehniku očuđujućeg

simultanizma. U svom tekstu ,,Odgovor na pitanje’’ potvrđuje već ranije izrečene

zenitističke stavove u tekstu Jozefa Petersa da nije bitno razumeti nego osetiti, kao i stav

da se zenitisti ne bave umetnošću da bi ih razumeli.

U pesmi ,,Neka se zna’’ Vojislav Avakumović nailazimo na stihove:

,,Melanholični skeleti mrtvi su.

Nikad nisu ni bili živi.’’

Oni su inspirisani zenitističkom idejom o beskorisnosti stare umetnosti, o potrebi za

novim čovekom usmerenim ka stvaranjem novog sveta. Oni koji su okrenuti prošlosti, i

žive u njoj, oni su mrtvi, oni koji žale za starim vremenima nisu sposobni za savremenu

revoluciju. U njegovoj pesmi ,,Puške mozak mi peku’’ susrećemo se sa stihom: ,,Svi

zvukovi i titraji su na Balkanu’’, koji je još jedan reprezent ,,Micićeve ideologije’’. Misao

,,preselićemo naše krevete u večnost’’ predstavlja veru u doba u kom neće biti zaborava.

Tekst pisan u srednjem veku lako bi mogao da se zagubi i potpuno nestane sa lica zemlje,

44 ,,Naš život je veselje’’, broj 35. decembar 1924. 45 Marijan Mikac ,,Put do jedne spoznaje’’, broj 26-33, oktobar 1924.46 Objavljena u broju 34.

18

ali u modernom dobu sve se skladišti. Avakumovićeva vizija je ispunjena, jer upravo ovo

izdanje ,,Zenita’’ možemo da čitamo preko svojih kompjutera u bilo kom trenutku, te

svakako možemo govoriti o trajanju zenitističkih tekstova i njihovom vrednovanju u

budućnosti. Slične tendencije se susreću i u njegovim pesmama: ,,Blago onima koji su

ludi’’ i ,,Novi ritam po kaldrmi’’.

Među saradnicima sa nešto manje udela nalazi se Rista Ratković sa

pesmom ,,Muzej’’ i tekstom ,,Barbarstvo kao kultura’’. Sa jednom kratkom pričom

doman-ovićevskog duha, ,,Patriopantomima’’ nastupa Stevan Živanović kritikujući narod

koji daje kojekakve priloge a prosjaku-invalidu, kom je novac stvarno potreban, u kutiji

se nalazi samo jedan dinar. Kao šlag na torti se nalazi i kritika policije koja tom čoveku

bez ikakve mogućnosti da dođe do novca preko potrebnom za egzistenciju, brani i da

prosi; čoveku je oduzeto i pravo da traži za milost. Među njegovim pesmama, ističe se

kritika u pesmi ,,Gospođi Evropi u album’’ usmerena je protiv zla koje ona nanosi

Balkanu, prema njenim lažima, i pokušaju da uzme ,,srce’’ tj. originalnost i autentičnost

balkanskog čoveka.

Branko Ve Poljanski je pored Ljubomira Micića, najaktivniji zenitista u

beogradskom periodu časopisa. Objavljivao je pesme, priče, fragmente romana,

programske tekstove. Neke od njegovih pesama su: ,,Eros’’ (Prikazan život u svetu bez

prave slobode sa stalnim teretom bolne prošlosti koji koči napredak) , ,,Svako jutro

sviram’’, Rebelle Toi (pesma na francuskom), ,,U tebe su divne oči Lucija’’, ,,Lađarevo

zvono’’... Uz knjigu Branka Ve Poljanskog ,,Panika pod suncem’’ u okviru makroskopa

se kaže da je kod nas lakše biti poznat i čuven pesnik nego dobar ili čak prosečan pesnik.

,,Retki su lotosovi cvetovi u našoj poeziji.’’ Da li su zenitisti ti lotosovi cvetovi? Moraće

se potražiti odgovor. Moraće se proveriti vrednosti stanovnika na ,,zagušljivom srpskom

parnasu.’’ Kratka priča ,,Vesela sinagoga’’ je zanimljiva po svojoj kritici društva47 koliko

i po egzotičnoj tipografiji. U broju 40 objavljen je odlomak iz knjige u pripremi pod

imenom ,,Tumbe’’ – ,,U slepom crevu parobrod’’ kao i fragment romana ,,Sudar

svetova’’ u broju 42.

Ljubomir Micić uglavnom učestvuje kao potpisnik programskih tekstova,

manifesta, ili kao pesnik: ,,Barbarogenije’’, ,,Hej Sloveni’’, već ranije pomenutim

47 Već pomenuto podsmevanje Nikoli Pašiću i Stijepanu Radiću

19

pesmama sa socijalno-revolucionarnim tendencijama, zatim ,,Bim bam bom’’, ,,Made in

England’’, ali ne treba zaboraviti ni alegoričnu priču ostvarenu u domanovićevskom

maniru ,,Vrabac pod šeširom’’.

U tekstu ,,Moderna reklama’’ (broj 34.) se ogledaju i neki postupci zenitističkog

marketinga. ,,U savremenom društvu reklama je postala nuždom. Reklama je posledica

konkurencije.’’ Za reklamu je važno psihološko poznavanje stvari.

1. Potrebno je robu imenovati putem teksta

2. Potrebno je robu pokazati putem foto-mehanike

Imena i kratke rečenice će ostati u pamćenju, pretrpavanje rečima može samo škoditi.

Ona mora da bude čitka, ne sme se bojama narušiti njena čitkost, jer savremeni čovek je

preopterećen natpisima velegrada, te je bitno pokazati proizvod u svojoj celini.

43. broj ,,Zenita’’ za decembar 1926. je ujedno i poslednji broj ovog časopisa,

kom je presudio M. Rasinov48, koji zenitizam u svom tekstu poistovećuje sa

marksizmom. Izbegavajući hapšenje Micić emigrira u Francusku krajem 1926. godine

gde ostaje 10 godina. Po povratku u Beograd živeo je na ivici egzistencije sve do smrti

1971.

Kritiku Micićeve upornosti da nametne svoje mišljenje o balkanizaciji Evrope,

ostavio bih Marku Ristiću, čije mišljenje na tu temu sam citirao na samom početku rada,

pa u tom slučaju, ako sklonimo u stranu sva ideološka pitanja koja su se prožimala kroz

sedmogodišnje trajanje ,,Zenita’’ mi ostajemo oči u oči sa kontigentom izuzetno vrednih

umetničkih ostvarenja. Veliko zadovoljstvo mi je bilo čitati, i uopšte otkriti, poeziju

Andre Jutronića, ali i doći do poezije inostranih saradnika ,,Zenita’’ koju do sad nisam

imao prilike da čitam. Ideje će uvek imati one koji su za i koji su protiv, ali ono

najpozitivnije što je ,,Zenit’’ propragirao, i po čemu generacije treba da ga pamte, je da

budemo ZA umetnost, stvaranje, stalnu aktivnost i pokretanje ,,cunamija’’ u ovom

balkanskom ,,mrtvom moru’’.

Literatura:

48 Tekst dr M. Rasinova ,,Zenitizam kroz prizmu marksizma’’

20

Golubović, Vidosava ,,Časopis Zenit’’, doktorska disertacija, 2008

Subotić, Irina i Golubović, Vidosava ,,Zenit’’, Narodna biblioteka Srbije, 2008

Digitalno izdanje ,,Zenit’’, (1921-1926) (http://scc.digital.nb.rs/collection/zenit)

Džojs, Džejms ,,Uliks’’, Beograd: Geopoetika, 2004

Ristić, Marko ,,Književna politika (članci i pamfleti)’’, Beograd: ,,Rad’’, 1979

Vern, Žil ,,20.000 milja pod morem’’, Beograd: Novosti, 2006