hajner miler - filoktet

Hajner Miler - Filoktet

Hajner Miler

Filoktet

Prevela sa nemačkog

Vera Gligorijević - Milovanov

LICA: Filoktet Odisej Neoptolem

Filoktet sa oružjem Herakla u rukama bolujuć od Gangrene kad ga na Lemnos, koji bez njega prazan beše, Prognaše kneževi s malo zaliha hrane, ne pokaza ni malo Ponosa, vikaše, dok se brod udaljavao njegovim krikom nezadržan. I prilagodio se, osvajač ostrva, njegov rob, takoñe Za njega okovan okovima okolnog mora Od trava živeći od zverinja, što se može uloviti, sastavivši deset Godina dugih. Desete godine uzaludnog rata prisetiše se kneževi Njega napuštenog. Kako je luk on zatezao nadaleko smrtonosni. Brodove poslaše da u domovinu vrate junaka Da joj on slavu povrati. Ali on im tada pokaza sav svoj ponos, na silu su morali da ga vuku na brod Da bi njegov ponos zadovoljili. Tako je nadoknadio propušteno.

PROLOG: GLUMAC, KOJI TUMAČI FILOKTETA s maskom klovna: Dame i gospodo, iz današnjih dana Naša igra odvešće vas u prošlost Kad čovek čoveku još neprijatelj je bio, Ratovanje uobičajeno, život opasnost prava. I da vam odmah priznamo: fatalno je Ono što mi ovde prikazujemo, nema u njemu morala I životu se od nas ne možete naučiti (Zavesa se podiže.) Opomenuli smo vas. (Zavesa pada. Klovn skida masku: njegova glava je - mrtvačka glava) I nemate se čemu smejati Zbog onog što mi ćemo sad jedno drugome činiti

Hajner Miler - FiloktetObala. Odisej. Neoptolem: ODISEJ: Ovo mesto je Lemnos. Ovamo sam, sine Ahilov, Čoveka iz Melosa prognao Filokteta, u našem ratu bio je ranjen I nekoristan postao potom, gnoj je Smrdljivi iz rana mu se slivao, a jauci mu San nam kratili i odjekivali nezgodno. U ćutanju propisanom za ranjenike. Breg mu je stanište, nije mu grob, nadam se. Pećina, koju je voda u stenju isprala Radom dugim, dok su još ribe živele Tu gde mi suvim tabanima sada gazimo. Pred njom izvor. Ukollko deset godina jedan izvor Ne presušuje. Pronañi mi boravište njegovo. A potom Plan moj saslušaj i ono što se iz njega na tebe odnosi. NEOPTOLEM: Tvoj nalog daleko ne vodi. ODISEJ: Je l’ prazna? NEOPTOLEM: Ležaj od lišća. Od sirovog drveta vrč. Kameno ognjište Rite na vetru da se osuše obešene Od crne krvi. ODISEJ: Još mu nisu zarasle rane. Nije daleko mogao stići sa starim ozledama. Hranu traži ili trave što bol ublažuju. Pazi da nas ne otkrije, jer mene će radije No ikog ubiti. NEOPTOLEM: S razlogom, jer ti si oštrica što ga je posekla. ODISEJ: Ti budi mreža u koju ću ga ponovo uloviti. NEOPTOLEM: Tvoje reči imaju mnoge udice. Šta zahtevaš? ODISEJ: Da u našem poduhvatu ne štediš sebe. NEOPTOLEM: Ne živim zato da živ ostanem. ODISEJ: Ovo ti može i drugačije od života više značiti. Brbljanjem luk mu iz ruke isteraj, jer strelama On će mi svaku moju reč u usta vratiti. Ti nisi u njegovu nesreću prste umešao, Tvoje lice na brodovima našim nije video. Lako ćeš ga izopačenim jezikom uloviti. Lako ćemo na brod odvući nenaoružanog. NEOPTOLEM: Ovde sam da pomagač budem, ne lažov. ODISEJ: Ipak neophodan mi je u ovome pomagač laži sklon. NEOPTOLEM: Možda bi istina više učinila. ODISEJ: Ne naša kod njega. NEOPTOLEM: Šta može on, na jednoj nozi, protiv dvojice? ODISEJ: Sve dok luk svoj ima, suviše. NEOPTOLEM: Što naše strele s njegovom ne ukrstimo. ODISEJ: Ko za mrtvim vojskovoñom u boj polazi?

Hajner Miler - FiloktetNEOPTOLEM: Možda će strela na našoj tetivi njegovu U tobolcu zadržati. ODISEJ: Više no njegov život Znači mu naša smrt, a nema na Lemnosu života Koji za rat u Troji nije potreban. NEOPTOLEM baca svoje koplje: Ja ću ga golim rukama odvući na brod. ODISEJ podiže koplje: Budi gde hoćeš smeo, meni si ovde i mudar potreban. A malo bi mi koristila mudrost mrtvaca. To od mene nauči, pre nego što te strela njegova pouči. Bio bi ti to poslednji korak, ludo, pustim li te. NEOPTELEM: Pusti mene da krenem, a tebi nek ostane strah. ODISEJ: Ako i korak učiniš, prikovaću te Za otok ovaj tvojim kopljem. A Herakle ti se neće prikazati kao onome Koga je uvreñeni bog u brda Svoja bacio da trajno društvo pravi njegovim pticama. A nije te vrste što ponovo izrasta ni tvoje meso. Tebi bi i kosti orlušine iskljuvale. NEOPTOLEM: Veliku hrabrost pokazuješ prema nenaoružanome. ODISEJ: Pokazaću ti šta može nenaoružan. NEOPTOLEM: Mojim kopljem. I nije mi prvi put Da svoje vidim u tvojim rukama spremnim za krañu Onoga što je moje. Bespravno nosiš ono što otac moj nosio je, Dok je još ruke imao da ga koristi: Mnogo hvaljeno oružje i neprobojni štit od kože bika. Jedno mi od mojih kopalja vrati Da ti pdkažem šta umem kopljem jednim. ODISEJ: To mi pokaži u drugo vreme na drugom mestu Video sam već okrvavljeno tvoje koplje I u sposobnost tvoju za borbu ne sumnjam. Potreban si mi živ, a i ja tebi takav. S hiljadu kopalja moje je koplje obdareno, Čim sam se rodio, s hiljadu tvoje, A još hiljadu kopalja njima ćemo zadržati, Ili izgubiti, ako ti otkažeš. To je ono zbog čega sam te u Troju Iz Skirosa vratio, pre no što si život okusio, Posle tvoga oca, za nas prerane, smrti Kad su njegovi ijudi napustivši bitku Kraj humke mu seli, njegovo vino I njegove žene deleći, jer dugo su se Jednoga, kao i drugoga odricali zbog ratovanja. Ko mu je na koplje Hektora gurnuo? Potreban si nam bio da ih u borbu vratiš Kao što sada ovaj nam treba radi svojih ljudi.

Hajner Miler - FiloktetNećemo tvoju ruku za borbu nevičnu. Nećemo ruku njegovu, što sama nam malo koristi, Nego znamo da ljudi radije krv daju Ako ih predvodi noga u domaću kožu obuvena. Tvoje nasleñe ne ponesoh radi sopstvene slave Već u borbi za mrtvo telo tvog oca. Dok su za mrtvog umirali, moji junaci Najviše su krvavili i rane su ih pekle. A ne peku ih više otkad su mu ukrašenog Tvojim oružjem, kao nagradom za svoje rane, ugledali. Ako se na kopnu bez ovoga pojavim Njegovi ljudi naš će rat napustit: I Trojanci će sebe izbeleti u našoj se krvi perući I našim mesom toviće svoje orlušine. Za lopova i lažca slabo si obdaren Ja to znam. No slatka je, sine Ahilov pobeda. Zato samo dan jedan, više ne treba, ocrni Jezik, a potom sav u vrlinama, kao što želiš, Sve dok on traje, proživi život svoj Svi grešni umiremo, iako ti to poričeš. NEOPTOLEM: Na lošem tlu svakako da dobro ne raste. ODISEJ: Jedno je tlo, a nešto sasvim drugo drvo. NEOPTOLEM: Drvo se svojim korenjem oluji odupire. ODISEJ: Ali ne i šuma . NEOPTOLEM: Koju vatra proždire. ODISEJ: Ili tlo, lepo obrañeno, bujici. Od trećeg umire drugo, a što doñe - ode. Zato, pričajmo dalje o ruinama Troje. NEOPTOLEM: O da samo nemam uho i jezik za te. Reci mi laži koje ja moram da kažem. ODISEJ: Evo ti koplja. Uglavnom i ne moraš da lažeš. Budi onaj što jesi, sin Ahila, prvog mača Pred Trojom, dok u njegovo junačko telo Strelu usadio nije kradijivac žena, Paris. Zatim laži da u domovinu si krenuo, tvoje jedro Naduvala je mržnja prema nama, čak izuzetna prema meni. Pozvali smo te da u Troju doñeš, u slavi, Dok se još oca tvoga pepeo ohladio nije, Jer je duga naša opsada oslabila Zbog tuge preduboke njegovih trupa. Stigao si i posramljen bio, oružje Ahila. Glasno oplakanog, štit, mač i koplje Nismo hteli da damo tebi koji na njega pravo imaš. Ja bejah onaj što te je krivo govoreći obrlatio, Ja sam onaj što oružje ti, tvoje nasleñe, ukrade. NEOPTOLEM: O tome, ako Troju opet želiš da vidiš, ne govori.

Hajner Miler - FiloktetODISEJ: Zaseci svoju ruku, ako te je za krvlju žeñ spopala Što si je s mlekom majčinim posisao, Držaljom koplja oca tvoga vratiti, NEOPTOLEM: Moja mržnja neprijateljima i zato nek vrlina mi Do Troje presahne. Za svoju pravdu tada ću koplje u drugu zamočiti krv. Ne skraćuj vreme rečima zbog kojih dosad crveneh. ODISEJ: Srdžbu prištedi za svoj zadatak. Po svom nahoñenju blatom se na moje ime baci. Uvrediti me neće ono što dobro je za stvar našu. Oko mu pomuti za svoje namere I bezazleno on će smrtonosni svoj luk U tvoje ruke predati, ako ga ubediš Da pohiepne su na krv moju kao njegove. I pošto lagati ne moras pri svem tom Tebe za pomagača za plan svoj izabrah, Jer ubedljivije ćeš lagati istinom I neprijatelj će mi neprijatelja u zamku domamiti. Kad god od srama pocrveneo budeš, on će pomisliti da To je gnev. A možda i jeste i ni ti sam nećeš znati Šta brže u obraze krv ti tera: Sram, što lažeš, il’ ljutnja, što to ne činiš. I verovatnija biće mu tvoja istina Za onoliko koliko ti laž lice jače oboji. NEOPTOLEM: Pomoć u svojoj nakani sam sebi budi ODISEJ: U takvom posiu ti nisi prvi Što čini ono što neće. Učinismo to i pre tebe. Tvoj otac, što se u haljinama ženskim šunjao A ja mu ih svukao pod maskom Trgovca, prodajući razboje i oružje I jedno i drugo u palati sam, ženama Ponudio, od kojih jedna muško beše, ne Na izgled, već ga prepoznadoh Po strahu od ženskog pribora i želji za oružjem. A mene, pre toga, ovako uloviše kneževi za rat svoj kad sam ludaka izigravao I so u brazde sejao za plugom, U jarmu volove vojskovoñama svojim nazivao. I pravio se da poznanike ne prepoznajem, Strgoše oni sa ženinih prsa mog Sina i baciše ga meni pred ralo. Jedva zadržah zapregu, dvaput po četiri kopita Teško zadrživa kad jednom krenu. To me povrati zdravom razumu I ne ostade mi drugi izlaz osim dužnosti. Toliko o tom. A tebe kako da molim? Na kolenima? (Klekne) NEOPTOLEM: Da Trojanac sam, slatka bi bila moja dužnost,

Hajner Miler - FiloktetDa ljubi prašini naviklo ti je koleno. Moj otac takvog te vide, i mnoge vojskovoñe još Da tako povijenih nogu pred njim stajahu, onda Kad vaš rat njegov beskrajni izazva gnev Pošto se posle prve borbe njegove vi okitiste Njegovom pobedom, a njemu uskratiste slavu. ODISEJ: Više ga naljuti što plen podelismo. I pametniji beše ti otac no što mu je sin. Dobro je znao da pogledom u prašinu Kamenje brojasmo, hašu smrt za njega Ako se gnevu poda i mač izvuče. Život je tvoj ono zbog čega na kolena padam. (Ustaje) Tvoj plen nailazi, zamko. Još mu je neujednačen korak. Mene nek ne vidi. Ugleda li te sa mnom umrećeš Pre no što žeñ svoju mojom krvlju utoliš. NEOPTOLEM: Više na zver no na čoveka liči, A nad njim crni oblak orlušina. ODISEJ: Dok god je njegov, plaši mu se luka. Dok s nama ne poñe, svezan il’ slobodan. U Troju, gde će mu Asklepios ranu zalečiti, Ne li l’ on nas većih rana izbavio Iz kojih već preduzeo dvaju naroda krv teče Što guši nas smradovima bitke. Bede se njegove plaši više nego luka. Samo slep za njegove rane izlečićeš ih, Samo gluv za njegove jade ublažićeš ih. Sve je sad samo u tvojoj ruci. Jer ja samo mogu da se molim Da ti malo više lukavstva podari Hermes, da ti Atina da pobedi pomogne Boginja, koju je bog od dela glavi svoje stvorio. (Pojavljuje se Filoktet) FILOKTET: Neko živ na mome mrtvom žalu. Biće što uspravno hoda kao ja nekad, Na drugoj zemlji, dvema zdravim nogama. Ko si ti, dvonošče? Čovek, životinja il’ Grk? A ako to jesi, prestaćeš da budeš (Neoptolem pobegne) Imao ti i hiijadu nogu za bekstvo Moja je strela od njih brža. (Neoptolem zastaje) Baci oružje. (Neoptolem to učini) Na kom si jeziku, psino, da lažeš učio? Čoveče, koja te kučka na svet izbacila?

Hajner Miler - FiloktetKakav vetar, dobar il loš donese tvoj brod Na moju krševitu obalti kroju i lañe zaobllaze? Otkad ja, čekajući da morem pristignu brodovi Ostarele oči, uvek bez sreće, napasam, Sam na svom stenju s mojim orlima, Krilatim oblakom izmeñu neba oka mog što Strpljivo čeka moje okopnelo mesc Il’ olupine kog broda smrvljenog, Da me dok plivam spase kraja u utrobi Riba, il’ na ostatke čeka moje sopstvene? Odeću Grka nosiš, kakvu nošah ja. U odori grčkoj samo Grk hodati može. Ti si ubio Grka, moj druže? Drugom te nazivam ako je od tvoje ruke Grk nastradao, i ne pitam te za razlog. On je bio Grk, a drugi razlog nije ti potreban. Ako i mene meñu seni pošalješ, A ja sam Grk, bolji ti razlog više ne treba. I sam ću biti onaj što smrt će posejati. Ako si ono što odeća ti kazuje, Grk. Jer Grci me na kamen, u so, baciše, Mene, u njihovoj službi, ranjenog I nesposobnog da sa ovakvom ozledom rat nastavim. Grci to videše, al’ ni prstom nisu mrdnuli. Ovo mi osta od odeće u nepogodama izgnanstva. Očima vidiš šta od Grka ostade - Lešina, koja se prehranjuje na sopstvenom grobu A u mom grobu mesta ima za više od moga leša. Pre no što te prepoznam po poslednjem glasu Koji ti moja strela izmami, jesi li Grk? Tvoje ćutanje kaže da to jesi i luk moj zateže. Umri zato, nahrani ptice, hranu moju Daj im da kljunovima naslute kakvo je moje meso. NEOPTOLEM: Surovim jezikom obraćaš se gostu. Na strašnu gozbu nategnutim lukom Gladnoga posle puta duga pozivaš. Kratka gostinska postelja mu je utroba ptica. Da znao sam da ovde strelom gosta Dočekuju i mesom njegovim časte orlušine Otišao bih, da me takav domaćin i ne primeti, Na greben mora slanog od tebe mekši Ostavivši tvoj otok tebi, tebe tvom otoku. FILOKTET: Zvuk, što drag mi beše. Jezik koga se dugo lišavah, Na kome s mojih usana prva reč Hiljadu mojih veslača pokrete,

Hajner Miler - FiloktetHiljadu kopalja uputi u bitku. Onoliko dugo omrznut, koliko i željen. Još duže. Dugo slušah ga samo iz sopstvenih usta, Kad bol mi iz zuba krik iščupa. Bez samilosti vraćaše ga stenje Mojim glasom umnoženog mome uhu. Moje se uho sad raduje drugom glasu. Živi zato što imaš glas. Govori, Grku. Pričaj o meni loše, kaži Dobro o neprijateljima mojim. Sve što ti hoćeš. Laži, Grku. Suviše dugo ni laži ne čuh. Gde ti je brod? Otkud dolazi? Kud ide? Zašto si doš'o? Je l’ te neko amo s nareñenjem posla? Znaš li, ono što pred tobom stoji tuñe je samome sebi. Na jednoj nozi, s drugom potpuno trulom. Ne videh te meñu nepriiateljima svojim. Ali znam da jezici su im spretni I senku senke moje da ocrne još Kod još neroñenih, kao i kod mrca Reci, na kakve su te laži nagovorili? Kome si nedelu ruku pozajmio? Je l’ ubicama mojim moj život predug izgleda? Il’ si pas tragač na krvavom tragu Koji da dokrajči treba smrtno ranjenu divljač Pre no što ona preseče grkljan ostalim psima? Ostaviću ti daha da mi istinu kažeš. Za tri reči nek bude duži ti život Brzo ih reci. NEOPTOLEM: Stranac si za me, ja ne znam za tvoj jad. Nedužnog pokloniće me orlušinama tvoj luk. FILOKTET: Ćuti, Grku, pre no što ti glas presečem. Možda i ne znaš gde te je bura bacila. Al' upoznavši otok, i mene dobro si upozn'o, Jer jednim dahom imena nam se kazuju A svaki kamen u sebi odjek nosi Da sam mu osvajač, jedini gospodar, Za njega prikovan neraskidivim Dancem struja morskih, što nas bkružuju plave, Mene, Filokteta, i Lemnos ostrvo moje. NEOPTOLEM: O Lemnosu čuo, sad da govore, o tebi nikad. A na Skirosu lagati običaj nije. FILOKTET: Ipak, možda je kradljivac stada i lažov sa Itake, što ocu tvome stoku ukrade, Na gostinskoj postelji majku ti obljubio Semenom svojim pljačku isplativši. A iz setve lažova iznik'o je lažov još jedan

Hajner Miler - FiloktetNa Skirosu: ti, Ruku s koplja digni! Budi ono što jesi, lažov, ubica, lopov, Al' brod ti imaš, više mi od tebe ne treba Do jedno mesto na klupi za veslače. Imaš li još brod? Oslobodi me tuñine pod nogama, Grku. Skini mi senku orlova s očiju. Ili je, možda bura tvoj brod razbila, Pa ću sa tobom morati da delim ove ptičurine I pripremljen nam obrok unapred od Gladi dvostruke, pre no što grob iskoristimo, Nepokopani trunućemo na istome suncu. NEOPTOLEM: Abilov sin sanja Neoptolem. Da povratira povreñenu svoju čast Na Skiros ovamo, iz Troje za leñima, doñoh. Za neprijatelja mog štedi svoj luk, neprijatelj to tvoj je Iz Itake, gde ljudi pse krunišu.

FILOKTET: Dobro došao u ludilo, sine Ahilov. Jesi li Grcima ikada služio? Oni su ovlašćeni da te zato kazne. Toliko lud samo Grk može da bude Da za drugog Grka leña podmetne. Pričaj mi drugo, izmeri moje vreme. Koliko dug oko Prijamovog grada Sve od voljenih i omrzlih ruševine prekriše? Jer ja još s prvom flotom isplovih, Još pre prve bitke bejah proteran Tu gde nijedno mi drvo nije pomoglo godine da izbrojim, Gde sunce uvek istim krugom prelazi I mesec sa uvek istim menama Pod svodom najudaljenijih zvezda se pokazuje Oku nepoludelom, na crnoj orbiti, Posle hiljadu puta, umoran postah Da izlaske i zalaske im brojim. Reci, koliko dugo u ratu svom neprijatelj sopstveni bejah, Taj me je napadao oružjem strašnijim No vas Trojanci zloslutna pogleda. I nije mi bol bio ono najstrašnije Dok mi se bolesna noga po prašini vukla. Moj užas beše: moj nepriiatelj nema nikakvo lice. Da sebi samom u oči mogoh da pogledam, Vetar strelom za sunce da prikujem Što mi je valima brazdao more, moje ogledalo, U oku ptica možda bih sebe video. Al’ dovoijno mi ih je samo strela bližila.

Hajner Miler - FiloktetI odmah polged njihov slepim za moj činila. Život bih bio dao da lik svoj ugledam. I to ne duže no što trenut traje. Rado za taj tren hih bio umro, Rado, da bih se što duže gledao smrću svojom Bio bih tako poslednji stvor, koji je sebe video Pre no što je nestao u gladi upornih ptica. A kosti što bi ostale, ne baš naročite, Vetrovi, sunce i kiše usitnili bi u prah. A njega lako vetar rasipa, i ništa ne preostaje. Ti imaš oka va, pokaži mi moje lice. Jer svojim očima ti moj lik uzimaš Ukloni oči svoje, one lažu Grku. Ukloni oči pre no što iz njih Noktima sliku svoju ne iskopam. Il' mene oči lažu, il’ ja sam sam Još samo sećanje sopstveno na sebe prohujalog Dah zadržavaš pred mojom blizinom pa zato znam: moj smrad je stvar nost. Reci mi ko je mrtav i kol'ko je prošlo Od kad sam, u bunilu od rana, gledao Za flotom što se uz sve udaljenije i šumove Na vidiku smanjuje, sam već. I Nevidljiv za druge, a krici moji nečujni Sa već drugim šumom u ušima, od pokreta Dvostrukih vesala, koja vetar paraju Nedoglednim brazdama u beskrajnom plavetnilu. Ne žuri da mi odgovoriš. Bilo deset ili Sto godina, nijedan bog ne može ih vratiti, A prah u meso ni potoci suza sreće preobratiti. Ne volim ni ja nikog osim sebe dovoljno. Ja suza imam samo za jednog mrtvaca. Za meso što živi s tri glave i šest jezika Koje mrtve ne bih raño video, a ni proreñene Bilo kojim oružjem, jer ja sam Mrtvog nikad još jednom ne bih ubio, Ni dvaputa, ni hiljadu puta, i ne Dok god je on živ, ni dok god ja živim. NEOPTOLEM: Grad nije razoren u ratu desetogodišnjem, Vojskovoñe su žive, omrznuti tvoj Neprijatelj i moj, Itačanin, živ je. Mrtav Ahil od strele Parisove, mrtav Onaj što telo mu iz bitke iznese, Ajaks, Od sopstvene ruke i sopstvenog mača. Vojskovoñe su ostavile nagradu uz Ostatke posmrtne palog: njegovu opremu,

Hajner Miler - FiloktetŠtit, mač i koprje, moje nasleñe i moje dobro, S nadom da će rat za ostatke njegove Probiti dugo željeni prolaz u tvrdim zidinama I da taka im on inrtav pomoći će da pobede. Nad njim kreštava gomila Udovica, koje to od mača njegova postaše, dok su spoljne Strane zida, cilj za kamenje i kljuvanje, ležaše on, Ajaks ga izvuče, plativši to ranama. No Odisej, sa Itake, ubra rukom zdravom plod tuñih rana I vojskovoñe mu dadoše ono što njihovo ne bi, A ni njegovo, za nago telo jedne robinje. Kad prevareni objavi prevaru Ruku praznih još i krvavu ranu Pred šatorima varalica pokaza Bejaše ono, što u svoj šator je poneo, podsmeh, jer Otmičar hitrim svojim jezikom poreče njegovo pravo. Ajaks, da ljutnju ublaži, vina se napi I napade stoku, od vina slep, u tami Je glave rubio, borio se sa krdima zaplenjenim. Tako zaslepljen napadao je njih i gospodare. Ujutru on sebe viñe njihovim očima U krvi stoke ogrezlog, s mesom životinjskim u rukama. A svoju žeñ nije drugom krvlju ugasio. Poñe potom na more, sam s mačem krvavim Uz glasan podsmeh obeju vojski Ode, opra se u tuñinskom moru, opra I mač svoj i na njega se nabode, našavši pomagača Tvrdog u tlu tuñe domovine poñe, Natapajući obale krvlju sopstvenom, Putem dugim preko svog mača u tamu. Sve se to dogodi, i više, ne baš važno, Dok sam ja još po Skirosu konje ganjao. A tamo, da prazninu na bojištu popune Mnome, poslaše vojskovoñe Itačanina. Molbama i slatkorečivošću on me zasuo, Mog mrtvog oca štit, koplje i mač, moje nasledstvo, Prikrivši, svoi plen od mene preotet, Dok ja u mrežu njegovu ne upadoh, čitava. Preda mnom Troja i beskrajna za mnom pučina. I znao sam, a oni su se u to uzdali: ako Mu ja preotmem mač pre no Što neprijateljske, zidine u prah naš pohod pretvori Da će Troja opstati, a naši gradovi podrhtavati Da srce svoje prelomim teško mi dovoljno beše I zato front napustih, jer više izdržao nisam Da rame uz rame u bitku krećem

Hajner Miler - FiloktetSa onim što iz mrtve šake koplje ote, S bedara mač a s prsa štit otrže, S praha koji me je, dok je telo bio, odgajio I kao ti verujem ña neprijatelj neprijatelja stvara. FILOKTET: Tvoja mržnja na mog se neprijatelja odnosi, moja na tvoga A ono što nam oboma drago beše, zemlja pokriva. Na obalu poñimo, ti imaš brod. Prevezi me u Melos. Čekajmo obojica, ti Ka žalu svom, ja na obali svojoj, niz more Tražeći očima odmornim svakog dana Neprijatelja našeg. Nek mirne bude mu more, srećna Plovidba u naš dvostruki zagrljaj. (Mumla) Ti imaš mač, nogu mi njime odseci, dete. Bol mi se vraća, ta ptica kandži ostrih Opet je poeela bolno da kola mi telom. Moj gost, što kratko počiva, opet je budan da domaćina Zabavi njegovim sopstvenim jaucima. Odseci mi nogu, čoveče, ti imaš mač. Ko ti je kamen u grudi stavio? Daj meni mač, sve dok mi noga jednu Ruku ostavlja da je jednim mačem posečem. NEOPTOLEM: Na moje se rame osloni, i luk daj Meni, dok bol te u nozi ne proñe. I strele daj, da te ne bi ranile Pošto te bol protiv tebe samog navlači FILOKTET: Ruku s mog oružja skloni, Grku. Dok bol me ne proñe, pričaj o Melosu Ostrvu kakvog meñu najlepšim ostrvima za mene nigde nema. Otkad već zeleriilo video nisam Od koga naše crne brodove tešemo. Kol’ko sam dugo proklinjao onog što ih izmisli, Pronalazača mog izgnanstva, al’ za povratak domu Zato će biti hvaljen, i više i duže. Koliko dugo bio sam sebi samome žena i muž, Neodreñen po polu, drugoj rani. I iz okova svog tela nikuć ne mogoh, Dok su se ptice parile nad penom Mora slanog što je stalno, talasom dugim, Crveno stenje grlilo, moju grubu postelju. Vodi me na Melos, pomozi da me ponese noga, Što neće da me održi na putu najdražem. Uzmi u ruke svoje i ovaj moj luk Što gladi mojoj davao je krila, brža Od ptičijih, i za pašnjak zubima mojim

Hajner Miler - FiloktetNebo mi dade, i oblake mom pogotku. Nikome ga pre tebe iz ruku ne dadoh Otkad ga Kerakle u ruke moje položi. Bio je dovoljan da umiranje mi produži. Dok me ti iz smrti dugogodišnje niši vaskrs'o U život koji za smrt neće znat pre kraja. NEOPTELEM, uzima luk: O, da Lemnos nikada video nisam ni Troju. O, da ni koraka nisam napravio Na putu što me u sebi samom razdvojio je, Ko mač razrezom još strašnijim, No od mača što je, koji nikakvo beše rat, koga vreme izlečiti ne može. Neće ti dugo moj put biti najdraži. FILOKTET: Sa mnogo reči kažeš mi jednu reč Po drugi put bi orlušinama da me Daš, jer ti je mučho od smrada rane moje. Koja je ptičurinama prvi put uputi Vrati mi luk, i ostavi me ovde Poštedi svoj tsrod neprijatna tereta A uho svoje vesnika neprijatnih mojih bolova Ja ću zaboraviti da sam te ikad video. Senka senke jedne prošla je ovuda. Ili je to more glasom ljudskim Meni govorilo, il’ je orlušina Što je pred Trojom Grka izela Povratila njegov glas, koji još blebeće. Luk vrati, ti Glasu, pre no ti vreme istekne, Deset godina od vas udaljen, u vašoj školi Ja sam učio. Obuka prekratka beše I zato samog me opet ostavi sa mojim orlima. NEOPTOLEM: Lagati dalje ne mogu. Istinu slušaj. Bez tvojih ljudi grad Troja neće nam se Predati a samo tvoja reč vratiće ljude tvoje U naš rat, u Troju da te vratim. Iz duge samoće. u još veću slavu, More sam preleteo, nerado prevarih Teško prevarenog i sam teško prevaren. No drugog izlaza nije bilo, sem laži - dužnosti. Pravu istinu sad čuj, čovek na Lemnosu Nerado je kao i ja prećutkuje: Na žalu čeka Odisej, neprijatelj tvoj i moj, Jer to lagao nisam: padne li Troja umreće on Od moje ruke, od naših, ako hoćeš ti Rata kraju, a i njegovom bržem, Pomoći ćeš sledeći nas u bici, kojoj tvoje oružje Treba i tvoj glas, hiljadu oružja vredan. A nogu će ti u Troji izlečiti Asklepije.

Hajner Miler - FiloktetPoñi, tvoj luk me peče u rukama Zbog tvoje slabosti tako lukavo zaplenjen. FELOKTET: Je l’sram ono od čega ti obraz crveni, pobedniče? Ne treba da se stidiš onoga što si učinio. Lukavo ti zamka beše spletena, ja bolje ne videh, A mamac revnosno obavi svoju dužnost. Učitelj tvoj za obmanu, šta i tebe prethodno Obmanuo je, pljačkaš, koji i tebe da pljačkaš nauči : Moj neprijatelj, a i tvoj neće u hvalama biti škrt. Šta hoćeš još? Moj život u rukama ti je K'o živo oružje. Pobeda ti je potpuna. Stani mi nogom za vrat, pobedniče, Nauči pobeñenog onome što bi od njega naučio Da je on tebe pobedio, nauči me slastima Što na potčinjavanje liče, tlačitelj Nek' jezik moj nauči da ispljuvak njegov poliže I da ničice puzim pred njim Što me je mučki, s leña, pod noge bacio Dok su se od vatre bola moja pleća povijala. Neprijatelju neprijateija moga, radosti me nauči. O naslado, pregraženog. Još jedan korak. O srećo, da prah budeš pod nogom Koja je kao sad ja preda mnom klecala. Lažove pseća srca, gubice okaljane psu, Koga je u kaljuzi za svinje satir odgajio, Gde je za opkladu s veprom skočio, Na ñubrište ga je devojka iz štale bacila Gde ga je neki pijani kralj pokupio, Na njega se izbrjuvao i ostavio ga Krunisana svinjskim izmetorn, žuči zamazanog. Sklaniaj svoj lik iz mojih očiju, uzmi mi Iz ušiju u gubicu svoju natrag Sve laži, u koje poverovan, jer Glas se slatko iz brloga lažl uzdizao U more ispljuj svoj jezik, od koga će, Ako ga prožderu ribe da laž nauče tvoj dah ukloni. Iz mog vazduha da od njega i moj ne zasmrdi I otruje te smradom tvojim sopvstvenim. O more, O nebo, O slepo kamenje. Sopsvtenom nogom prikovan za tlo Zbog sopstvene ludosti bez oružja ležim, Dok na zdravim nogama na dohvatu ruke, na suncu, Stoji ono što rado od noge bih bacio, a od orlušina spasao Ono što im je on pre toga ponudio. U novoj službi već davno iskvaren sluga Čeka, da li će njegov mamac privući ribu:

Hajner Miler - FiloktetSmrdljivu, što za ptičurine dobra beše. A sad im zavidi veoma. Jer upotrebljena Protiv orlušina još smrdi, a već Boljim mirisom mesu, koje još dobro Miriše, ali bez njega ne bi još dugo. Nijedna lešina nema tako loš miris kao sopstvena Što više sebe namirisati ne može nosem sopstvenim. Učini mi nešto za ljubav, sine Ahilov, Ako i to slagao nisi, Ničiji sine. Uza sve ono što mi prijatno učini Luk uzmi, uzmi i strele, a za Strelu jednu moje grudi tobolac nek’ ti budu. Pozajmi mi od plena svoga deo, Od opljačkanog - deiić samo opljačkanom, Za pedalj jedan, koliko put je gvožña Od moje kože do moga srca dug, A potom izvuci iz mrtvih prsa Zanemelog svedoka tvoje sramote I javi Grku, tvom prijatelju, Itačaninu najpre, koji ti srcu je blizak, K'o niko, zato što ti nasledstvo ote. Javi i tvom semenu potom, ako ti ga rat Ostavi a mir doživiš da ga poseješ, Da je Filoktet, ludak s Melosa, umro Ludo k'o nijedna luda, on je Grku poverovao, Umro ko tobolac za strelu sopstvenu, izbačenu Iz nje ova luka, koju odape Na njegovu reč prva budala posle njega Na Lemnosu, gde ga ludost dotera Ostrvu luda i orlova, crvenog stenja Na kom, ludaci orlove proždiru, a njih Proždlre obrok sopstveni. I ne sahranjujte mi mrtvo telo U tuñoj zemlji, ni u domovini . Da prah se moj s vašim ne pomeša Kad me kamena reka sobom ponese. Ni spaliti me nemojte i rasuti U prazninu do koje pogled dopire moj pepeo. Da se sa vašim sagorelim ostacima ne bi pomešao Na slučajnom vetru. Ne ostavljajte me. Ni orlovima, jer mnogo mrtvih Našlo je mesto u njima. Ne dajte me ni ribama, Jer može se dogoditi da vi posle u mome mesu završite. U krater me prenesite, gde dim se uspinje Iz sunca što gori pod našim nogama, A nikad ne izlazi, niti zalazi,

Hajner Miler - FiloktetI pustite me da padnem zbog težine sopstvene Jednom nogom bržom od hiljadu nogu Kroz okomiti dim u večiti oblak. Poslednju svoju rekoh, daj mi strelu. NEOPTOLEM: Hteo bih da postoji rata drugačiji kraj Neg' našeg neprijatelja pobeda nad neprijateljem, Drugi put ka slavi za mene i tebe A ne onaj kojim u zamku srama sad Na obalu idem, o nepoštenoj pobedi da javim. Obraza crvenih od stida, i da predam Rukama okaljanim izlagani plen Mome i tvome neprijatelju, s kojim ću tada Zajedno da te vežem i na brod odnesem. Ja sam se povinovo dužnosti. Kad si se ti dužnosti odupro, I radije bih tvoju strelu u grudima? Poneo no luk tvoj u rukama. (Podiže luk) FILOKTET: Kad bih mogao sam sebe da pretvorim u metak Što ubija, a svestan je dela svog Kad bih ostrvo mogao na njeg da svalim, istina Utopivši se zajedno s neprijateljem smrtnim, al’ okusivši, Pre no što so me proždere, u sol smrt njegovu. Ko me je stvarao, do pola me stvorio, Nekada svemoćna ruka sad snage nema Da strelu iz luka protiv mene samog izbaci, Noga, što je narode predvodila, Ne može poći bez oslonca, ono čemu ja nisam potreban - Spoljnoj strani i unutrašnjosti zemlje. To meni je potrebno. A nisam baš bez svega. Čuj čoveče na Lemnosu, Filoktete, moje uho Puno je tvoga cviljenja, zapuši gubicu, Dosta si ječao, dosta čekao, Stavi ponovo glavu, kljusino, u jaram I iznova se životu nauči, boreći se pred Trojom. (Ustaje) Bićeš upotrebljen, opet si mreže vredan. Bori se ribo, za svoje meso u njenim petljama. A ako se i čuma od koraka tvog bude gušila, Nosevi dužnost svoju vrše, njima više nećeš smrdeti. Šta te zadržava, nogo? Radije bi na drugi brod? Al’ drugog nema i nijednog bilo nije deset godina dugih. Okovi nemaju drugi izlaz sem u okove, A ti prijatelja osim neprijatelja svoga nemaš. Progutaj svoju mržnju, hranu koju dugo si žvakao I koja te meñu onima živog održa,

Hajner Miler - FiloktetZahvaii neprijatelju za nju klečeći na kolenima: on ti je dade I očuvaće je u svakom deliću tela tvoga Sve dok osveta tvoja njenu žeñ ne zadovolji. Nada u njegovu smrt beše tvoj život, Strpi se još i sa još više nade sad. S hiljadu strela, da od drugih umre, zaštiti Ono što tvojoj hiljadu prvoj streli pripada. Ništa drugo, ni kad bi neko drugi bio tvoje telo Što smrdi i urla, ne bi trebalo da učiniš. Ja bejah rana, ja meso, što kričaše Za flotom i pesmom jedara, Ja onaj što orle proždiraše zubima Živeći godine. Ja, i ja, i ja. Plaćena skupo ta mržnja pripada meni. Noga grabi ka putu što joj obećava Drugu nogu, zdravu, u društvu opet, olovno teški bol daje joj krila. Silno priviači mamac trulo meso. Živi za naredni korak. Slatki živote, ponovo u zajednici to krv pije Udarac pesnicom je njen dodir, hleb - njen ispljuvak. Trči, jednonogi, u glib što sve leči Staru ranu novim povredama, Onog što smrdi, smradom bitke. (Odisej. Neoptolem.) ODISEJ: Ti ga poznaješ, Filoktete. FILOKTET: Ko me to zove glasom što se ne zaboravlja? ODISEJ: Onaj što tvoj glas zaboravio nije Od kad te je po dužnosti bacio orlovima. FELOKTET: Onako ranjenog na istoj dužnosti. ODISEJ: Onako nekorisnog sa ovakvom ranom. FILOKTET: Filokteta. ODISEJ: Tebe. FILOKTET: Jesam li ja to? Ko si ti? ODISEJ: Odisej, koga ti poznaješ. Ne izigravaj budalu. FILOKTET: Odisej beše lažov. Ako si ti on I zoveš me Filoktet, onda ja taj sigurno nisam. ODISEJ: Mogućno je, Odisej takav je lažov Da sebe je ubedio da jeste Odisej, Lažuči pri tom takoñe da on nije on U stvari, dakle ni lažljivac, i Zato ako te on Filoktetom zove, ti jesi taj. Bez mnogo uzaludnih reči, ustaj i poñi. FILOKTET (Neoptolemu) Daj mi luk, prijatelju, i jednu strelu. ODISEJ: Slobodan ne kreneš li, krenućeš svezan Putem neophodnim za te i za nas. (Neoptolemu) Konopac.

Hajner Miler - FiloktetFILOKTET: Luk daj mi, speri ljagu sa svog imena, Učini da neučinjeno bude, ono što nerado učinio si, Lažov te u lažova preobratio Lopov u lopova. Ukloni tud uticaj Meni luk vrati, a sebi časno ime. ODISEJ: (Neoptolemu) Nećeš mi pomoći, učiniš li mu po volji A svaki trenutak, ovde propušten, ubija Nam u bici dalekoj po čoveka jednog.

FILOKTET: Tako ću oklevati, dok i poslednji Grk Na brdu leševa, grčkih, ne nañe se Na onom što bejaše grad, Troja po imenu. Bliži sedištu gromova, no zemlji, S mačem polomljenim, štitom raspuknutim, Šlemom, ulubljenim duboko na čelu, Pobediće ga dok se protiv poslednjeg Trojanca bori Poslednji Trojanac na brdu trojanskih leševa. A samo mrtvi se još ispod bojišta Bore, truleći, za mesto na kom truleti mogu. Trenutak je jeftin, cena Grk jedan. A šta je jedan Grk? Skup trenutak. Zadrži moj luk, bolje je oružje za Mene vreme. Ni prstom ne mrdam a jedan Grk umire. I opet pogibe Grk A ja ni prstom. Vreme, ubico bez godina, Deset godina tvog hoda pretrpeh, a ni Koraka ne izostavi, no svakim korakom Kamenu me bliže povijalo si, sad ne mogu. Dovoljno da nahvalim tvoje prolaženje U kome nema rupe kroz koju živi proći mogu. Tvoj hod je moj hod, tvoj korak je moj korak Iznad bogova tvoje i moje boravište. ODISEJ: Konopac! NEOPTOLEM: Nerado uskraćujem ti luk, Nerado pomažem onome što svezati te hoće Al' nema načina drugog da te osbodim. FILOKTET: U prazno ciljate i ako tako nastavite, Vazduh ćete svezati svojim konopcem, a ja ću slobodan, S višeg kamena na niži zaošijte Sopstvenom težinom, po sopstvenoj volji, Posle udara svakog za vas malo upotrebljiv Putem poći na kom me niko me prihvatiti neće. Noktima biste tada mogli da zagrebete sa stenja Moje sto puta rastrgano meso, konopcima Za svoja jedra da privežete moj skelet, Sto puta polomnjen, i svojim gospodarima Pod noge bacite moju trulež, ali je potrebljivo

Hajner Miler - FiloktetNjihovo i vaše meso da spasete šćto duže Od čeljusti krvožednih trojanskih pasa. A tamo postavši pas ja ću na vas čekati, Vi psine. A kad se u meso vaše zub Pasa trojanskih zarije biću to što se U meso vaše zub zario, Filoktet Iz Melosa, koji vam je na Lemnos pobegao U gubicu pasa preteča vaših. ODISEJ (Neoptolemu) Podigni njegov luk i poñi Ni njemu, on, a ni nama više ne treba. (Filoktetu) Možda bi odista odjek tvog pada Učvrstio Prijamov zid protiv juriša našeg. Možda je tvoja prerana smrt naš kraj, Ako nam nijedan bog munju pozajmi protiv Troje Rado ili nerado, na dužnost dolazimo. A neće nas sasvim zaboraviti ili možda Što ustaje iz praha, koji naše telo beše. I Filoktet na koga hiljadu ratnika čeka Beži navrat-nanos u sopstvenu prazninu. I pre će nam neko od bogova svoju munju pozajmiti Nego što ijedna usta tvoje ime izgovore. FILOKTET: Ostanite. Ne ostavljajte me po drugi put orlima. NEOPTOLEM: Ni reči više o orlovima. S nama poñi. Daj luk. ODISEJ: Meni daj luk. Neće tako ubrzo smekšati Taj hranjen dugo takvom hranom, gnevnom. I pomozi mu da hoda, moja mu ruka put neće Ravnijim učiniti, a vreme je kratko. FILOKTET: Luk mi i po drugi put uzimaš, Al' radije gieñaću ga u tvojoj ruci Raskomadanog, neg' ovaj da ga nosi. ODISEJ: Više no luka odričeš se sebe, Osveti mi se kad ništa drugo tebi ništa ne znači. FILOKTET: Zar sebe sama stavljaš mi za mamac? Tvoj mamac smrdi na tvoj leš od sutra. Poñite putem svojim, al’ se nemojte njime vratiti, Ni ti u Itaku, niti ti u Skiros. Poñite s lukom koji mi više ne treba, Ostavite mene, koji više neće dozvoliti da vam bude potreban. Dajte mi mač, sekiru, oštricu. Odsecite mi noge sečivom nekim zato što Protiv volje moje neće sa vama da krenu. Odvojte mi glavu od tela, da moje oči Ne mogu da prate vas i vaša naduta jedra, Da moj glas ne uspe brži od ognja, Da stigne, vas na žalu, a na moru vaš brod. Odsecite mi šake sa ruku, takoñe,

Hajner Miler - FiloktetPre no što vas bezglasno zamole za mesto Na klupi za veslače, s vama u stroju, Odrežite mi, da krvavi ostaci ne bi Učinili nešto što neću, sa trupa ruke. A taj mi bezosećajan, na bezosećajnom kamenu, Poslušnost nece odreći, jer ja lako hoću. NEOPTOLEM: Ostavimo ga samog. Radujmo se njegovom kraju Kad mu život s nama strašniji no smrt izgleda. ODISEJ: Po jedan život imamo on, ti i ja. Hodi. Kad je on besan mi moramo dalje. (Odisej i Neoptolem odlaze. Pauza. Neoptolem s lukom) FILOKTET: Dolaziš s novim lažima, konopcem dužim? NEOPTOLEM: Luk želim da ti vratim. Poñi s nama u Troju il’ na Lemnosu živi Po svojoj volji, al’ primi natrag Ono što ti uzeh, iskoristivši tvoju slabost Da ono što te ubuduće snañe i meni, Kao tvoja prošlost njemu, ruke ne uprlja. FILOKTET: Kasno se povlačiš iz njegovih zamki Ništa promeniti nećeš promenivši stav. Ništa nije sebi, ništa vama više Filoktet, Ništa se neće raspasti pri padu s kamena na kamen Kad meso mi se iskida, kosti polome, Ništa vas spasti neće iz utroba trojanskih Pasa. Ništa nije živo na Lemnosu ošim orlušina I ono što se od orlušina malo razlikuje, vi! Ništa ja nisam otkad od sebe pobegoh, Da vama pobegnem, po sopstvenom tragu. Zadrži, baci ili polomi ono što moje beše. (Odisej) ODISEJ: Šta to radiš s lukom pored njega? NEOPTOLEM: Ono što ti si mu mojim rukama opljačkao Da mu vratim hoću ja, opljačkan Od tebe, takoñe, opljačkanom. ODISEJ: Ovamo luk. NEOPTOLEM: Nisi ti onaj što me sprečiti možeš da pravdu izvršim ODISEJ :Iz ruku daješ svoj život, a i moj. NEOPTOLEM: Ne želim ovakvom pobedom život da saslužim. ODISEJ: Ni njegov, ni druge ovde i na drugom mestu. NSOPTOLEM: Smrt štedi bogove, nijedan čovek ne mora da laže. ODISEJ: Samo da si u lažima izdržao duže. Dovoljno vode bi bilo pod kapom struje morske Da mrlju sa sebe spereš, nije potrebno da se u Svojoj krvi kupaš, a ni u našoj. A na putu ozdravljenja bio bi bolesnik. Da sam za jataka kamen izabr'o

Hajner Miler - FiloktetNemušt za glas mio, zbog dugog ćutanja, slep za njegovo lice. Al’ zašto tebi oči i uši ostavih. Pre no što ti njegova rana pesnicu otvori Daj mi njegovo oružje drago, luk, I na brod se vrati, ljuljuškaj talase. Ribe oplači, ako suza imaš. Zato što im bog uskrati krila. I čekaj da ovome ovde život opet mio postane. Toliko smo daleko u svemu ovom otišli. U mrežu spletenu od naših i tuñih poteza Da nas nijedan drugi put iz nje neće izvesti osim - napred. Ispljuni sažaljenje jer ono ukus krvi ima. Nema mesta za vrline a ni vremena nema sad. Ne raspituj se za bogove, jer živiš s ljudima. A od bogova, kad vreme bude, ti drugo nauči. NEOPTOLEM (Filoktetu) Uzmi, pre no što me jezik njegov opet obrlati. ODISEJ: Natrag il’ tvoja ruka ode orlima. NEOPTOLEM: Ili tvoj jezik ribama. Neoptolem ispušta luk. Bore se mačevima. Filoktet uzima luk. FILOKTET: Čekaj. NEOPTOLEM: Mač ukloni. Njega prepusti meni. ODISEJ: Njega možeš Na komade iseći, al’ ja prema njemu ne gajim mržnju Niti sam za njegove ostatke vod pripremio. Ukloni ga da ti kožu ne bi procep’o Tvoj sopstveni mač, Tvoja smrt moj je posao I samo tebe hoću. Što nismo besmrtni Da bih te ubijati mogao sada i uvek NEOPTOLEM: Mržnja tvoja kazuje da si voleo ono što ti Po dužnosti oduze, a sada da se vrati ovaj hoće. FILOKTET: Lako ti sa usana klizi što si naučio. O nekome što ja više nisam ti govoriš. Možda će te neki kamen i saslušati Požali mu se, dok nešto ne učinim da tvoj glas prestane da galami. NEOPTOLEM: Lukom koji ti vratih Pun poverenja u ono što ti si bio. FILOKTET: Njime. ODISEJ: Dozvoli da ti kažem, nikogoviću, ko si bio. Kakav naš put u Troju, uz buru strašnu, bejaše. Tako je ljuljao bog mora našu 'flotu' Sa starom zavišću priželjkujući one što plove Talas nam je oblake u susret nosio, Katarka sekla je katarku, paluba razbijala palubu. Kao da je bog svuda lamu preuzeo Opasno nas kopnu, prebrzo, približujući,

Hajner Miler - FiloktetU kovitlacu nezavisnom od struja, Gonjene neujednačenim vetrovima. Suviše blizu bila je obala, ali ne i nama dovoljno blizu. Razjarenom bogu žrtva bi uskraćena. Oko oltara beše se obmotala zmija, U njenu čeljust ti si koraknuo. Cena za povratak u Troju naš, beše tvoja noga. I opet je bog bacio na nas oko. Zadrž'o je dah, da bi nas zaustavio. Što vetar ne može, može nevetar, trideset jedara Praznih, i žrtva opet beše uskraćena Sad od tebe, kome je za prethodnu trebalo zahvaliti. Uprkos propisanoj tišini ti si urlao. Na tvoj put u Lemnos odvela te je pocrnela noga. A tvoj vodič iz dugogodišnjeg izgnanstva U zasluženu konačnu slavu biću ja. Tri hiljade ljudi ubićeš mene ubivši, a Zbog tri hiljade mrtvih živeće Troja, taj grad A ako on čitav ostane, rušiće se naši gradovi. Tvoja noga meni zavrat stavljena vodi u grob. Zelenila više videti nećeš, kao ni ja, Il' ja za tebe trava i drvo jesam, ili ni oni to nisu. FILOKTET: Još blebeću ti usta, još melje ti jezik Poslušno produžujući tvoje vreme? Slušaj kako ćutanje prekida ti govor. Ništa o gradovima ne znam, postoji li ovde grad? A mnogo oni mi znače. Mislim da nema nijeñnog. Tvorevine od reči, stanovi za snove, Zamke, koje su slepe oči razapele U praznom zraku, rastinje iz bolesnih glava U kojima se laž s lažju pari. One ne postoje, a lažje i vaše zelenilo Prazan je mog života krug, a to želim i vašem. Nekakvo Nešto, što su izmeñu ničega i ništa razapeli Besposleni bogovi, bez razloga, Zderano sa njegove sopstvene utrobe Čime je njegova guba nad njim vlast stekla. Vatrom pročišćeri, plen s božjeg prestola, Dok on vlast stekne nad svojom gubom Od svega ispražnjen kad Ništa oduzme Ono što je pozajmilo vremenu, njegove zvezde Izvadiće vam oči, one lažu, prazne Šupljine istinu govore, a moj život Ne zna više za drugu istinu sem za tvoju smrt. ODISEJ: Postoji još jedan izlaz iz tvoje nesreće. Ako nije u našoj, u vašoj je pobedi.

Hajner Miler - FiloktetMrtvi se sigurno ne hrane lovorikama. Moja smrt u tvojoj ruci daje boju mom govoru, Pa moje sopstveno ime na mojim usnama U senci tvoje strele ukus krvi ima. Preko mog leša s njim poñi u Troju On udela u tvojoj staroj nesreći nije imao. A nerado te je varao u novoj. Tamo mi izmislite takvu smrt koja bi moje ljude U ratu zadržala, grob za koji se ne zna, bilo da me je riba progutala, mom govoru zavideći, Ili, Neki bog mora zato što sam u vodu pljuvao. NEOPTOLEM (pred njim) Luk ću mu predati. Sada tvoj štit. FILOKTET: Uzmi. Moj život za njegov. (Odiseju) On za vas manje može da znači. ODISEJ: Dok sebi ponovo ne budeš potreban ostani po strani. FILOKTET: Čuo si. Meni tvoje je lice sad Kao ogledalo potrebno da kako on nestaje vidim Tvojim očima pre no što i ti nestaneš. Zašto mi je bog uskratio oči kojima Bih gledao svoje sopstvene oči dok gledaju, Zašto trenutku uskratio je trajanje? Kad bih mogao sliku njegovu poslednju iz ociju tvojih Da iskopam, iz tvojih ušiju poslednji njegov krik. (Odiseju) Nauči se sad svom zanatu u službi Vojskovoñe Na kamenju ostavljenog sa nogom trulom Koji će te dok teturate svaliti na kamen Da na tri noge bežiš od smrdljive četvrte, Za bekstvo nesposobne, bežeći od tvog jauka što ne može da pobegne. Sasvim opijen smradom sopstvenim. Lešina meñu orlušinama, smanjena u orlušinu, ðubrište za orlove, ubrzo njihov izmet, Puzi za opkladu sa sopstvenim gnojem Koji ti je nogu savladao, a i tebe će ubrzo, Puzavca, puzi brže. Jesi l’ da vrištiš naučila? Na Lemnosu je škola. Umeš li orlove da ždereš? Na Lemnosu se to uči. Progutaj svoju žetvu, drvo, travu, okusi zelenilo Pre no što ga iz tebe iščupam zajedno s korenjem. Je l’ ti je zlo od tvoje rabote, prijatelju? NEOPTOLEM: I meni od moje. Uzima mač i zalazi Filoktetu za leña. Od mojih mrtvaca prvi si ti Koga u donji svet prognah s leña. O da je tuña ruka to učinila.

Hajner Miler - FiloktetTužna slavo, ubiti ubijenog (Ubija ga) Ovo je mrtvaca leš, iz koga krv njegova teče Naše i njegove boljke ja sam izlečio. ODISEJ: Brzoplet si mi učebik bio. NEOPTOLEM: Kakva je to senka od koje tamni dan? ODISEJ: Orlova skuplja se jato da ga dokrajči. Jedna obaveza nameće drugu. Kamenje. (Neoptolem donosi kamenje) Ono što od njega ostade posle dela naših Neće ostati nikako u utrobi ptičurina. Poći će putem koji meso ne poznaje, Kamenjem pokriću ono, što na kamen oborio sam. (Čini to) Luk ostavi napolju, jer njemu nije više potreban A ni u pticama neće izazvati glas. Nerado svoj život dugujem ovoj smrti, NEOPTOLEM: A ni ja ti ga nisam rado poklonio. A ne ni za dugo. Njegova ruka, što više ništa ne drži, držaše hiljadu kopalja. ODISEJ: To će se videti Podigni njegov luk. NEOPTOLEM: Pregaziće nam Trojanci gradove Ako ovaj ne poñe s nama u Troju rekao si. ODISEJ: Tako rekoh. A sad govorim drugačije. On nam se Više vratiti neće, već odlazi izlišan Ozdravelih nogu u donji svet preko kamenja, On, nezamenljivi u sedam juriša. Ponesi njegov tobolac. Jedna strela - jedan Trojanac. Voleo bih da i mene bog njegovim snom uspava. Da otme nebo mojim očima. Da mi zemlju pod nogama otvori munja. On to neće. Poñimo zato, zamenimo opet Čvrsto tlo, onim što se kreće, Sliku tek pokopanog, pogledom na leševe Što zemlju zatrpavaju, jer Ona njih više ne stiže da pokopa, mnogo Ubijenih i prebrzo. I nije dovoljno Ni dovoljno brzo, grad naš nije Pre no što zidine mrtvaci nadvise. I hajd'mo brzo pre no što bog preuranjeno Usliši mi molitvu i stvarno me uspava U mrtvački san crnim krilom, Pa se jedan borac manje vrati na onu Obalu koja pliva u krvi. (Polazi, zastaje.) Ako nam riba živa u mrežu nije ušla Može nam kao mamac korisno poslužiti mrtva.

Hajner Miler - FiloktetMožda još bolji, jer ne može da spreči Da njene rane naša koplja naoštre. Kamenje sklanjaj. Mrtvo mi telo dodaj. Ja ću mrtvacu pozajmiti noge. (To se dogaña) Živ bio si mi teži teret. (Obraća se ponovo Neoptolemu) Ispričaćemo da Trojanci pre nas stigoše Sa željom da čoveka ovog protiv nas nahuškaju. On im se prikazao kao najbolji Grk. I oni ga smakoše zbog te vernosti, jer Zlatom nisu mogli da ga primame, Kao ni rečima, ni strahom. Umro je Na naše oči, dok smo se s valima borili. Opkolilo ga sedam Trojanaca na stenju Osmi mu u leña mač zario I jači od urlika bure beše njegov krik Kad si to video, izbaci ti, zar ne beše tako? Njegova tužna sudbina veslo iz ruke I pravo na stenu, u blizini, povuče nas talas I izvuče niz struju isti talas Neprijatelja ispred vrhova naših kopalja Na otvorenom moru, na lakom brodu, Dok nam još dovoljan neprijatelj bura bejaše. I tako ne mogosmo da ga osvetiino Pri naglom bekstvu luk nama Ostaviše, i ubice mogli smo prepoznati I prepoznasmo, po ovoj rani, tu na leñima. NEOPTOLEM: Mogu i bez njega sada, i bez tebe mogu. Sve najbolje u sebi pod noge sam bacio i po tvome Lažov, lopov, ubica postao iz tvoje škole. Video sam Trojance. Video sam ih kako ubiše dvojicu. (Odisej se osvrće s mrtvacem na leñima) Svoja mrtva leña ti nudim. Gañaj, pomozi da nam poveruju, to je neophodno za laži. I znaj: i da me je Trojanac ubio Kao svedok da ti poslužim ne bih mog'o Manje bi jednom čoveku verovali, a ništa tebi, O našem poduhvatu, jer tri hiljade ljudi zna Iz tvojih i mojih usta za tvoju mržnju Prema meni, koji oružje tvog oca nosim Protiv sebe samog zatežeš svoj luk, U tebe samog vratiće se strela. Dobar je štit pozajmljena koža bika, Još bolji na potiljku mrtvac, celog me U gvožñe odenu mržnja tvoja.

Hajner Miler - Filoktet(Opet se okreće. Neoptolem uklanja luk) O, da je drukčije. ODISEJ: Zameni svoj teret mojim. (Vrše razmenu. Odisej uzima luk. Neoptolem mrtvaca.) Poñi napred. Pred Trojom otkriću ti laž Kojom si ruke oprati mog'o Da si krv moju prosuo sada i ovde. Idu, Neoptolem napred, Hodaj brže, da ti se bes ne ohladi U Troji ti je trpeza pripremljena, brže poñi.

Kraj

hajner miler - filoktet

Documents