graĐansko procesno pravo - poslovnibiro.rsposlovnibiro.rs/files/file/sudksa_praksa/3.2.1... ·...

PARNIČNI POSTUPAK

- 1 -

GGRRAAĐĐAANNSSKKOO PPRROOCCEESSNNOO PPRRAAVVOO

PPAARRNNIIČČNNII PPOOSSTTUUPPAAKK

PARNIČNI POSTUPAK

- 2 -

NAČELO PRAVIČNOSTI

- PRAVO NA PRAVIČNO SUĐENJE (Član 2. Zakona o parničnom postupku)

11.. Sud je dužan da preduzme sve potrebne radnje radi pravilnog utvrđenja bitnih i odlučnih

činjenica jer je obavezan da se stara o zakonitoj, jednakoj i pravičnoj zaštiti prava stranaka.

Iz obrazloženja: Tužilac je, prema stanju u spisima, tužbom tražio isplatu naznačenog iznosa na ime naknade za

ustupljeno pravo emitovanja muzičkih dela koja spadaju u repertoar tužioca i to po navedenom raču-nu od 26.05.2008. godine i po računu od 16.05.2007. godine. U toku postupka tuženi nije učinio spornim ni osnov ni visinu tužiočevog potraživanja, opredeljenog prilikom podnošenja tužbe. U toku postupka dostavio je dokaze da je dana 12.05.2009. godine uplatio jedan, a dana 21.04.2009. godine druga dva iznosa na račun tužioca. Visinu tužiočevog potraživanja osporio je isticanjem činjenice da je izvršio plaćanje u većem iznosu od onoga koji mu tužilac priznaje posle uplate navedenog iznosa dana 08.04.2009. godine, a na ročištu održanom 01.10.2009. godine punomoćnik tuženog je naveo da je u međuvremenu na račun tužioca uplaćena još jedna svota. U vezi sa tim navodima osporio je konačno opredeljeni zahtev tužioca. Iako je stanje stvari takvo, prvostepeni sud je izveo zaključak da je zahtev tužioca opredeljen na ročištu od 01.10.2009. godine na ukupan iznos od 251.262,81 dinara osnovan, i - primenom člana 262. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima - obavezao tuženog na is-platu navedenog iznosa. Međutim, ovakav zaključak prvostepenog suda suprotan je stanju u spisima i priloženim dokazima. Dajući razloge za svoju odluku, prvostepeni sud je naveo da je iz priloženih dokaza utvrdio da je tuženi nakon podnošenja tužbe platio ukupno 60.000,00 dinara, te da ostatak duga prema tužiocu iznosi 251.262,81 dinara, i to po računu od 16.05.2007. godine 104.262,81 dina-ra, a po računu od 26.05.2008. godine 147.000,00 dinara, te da je iznos od 40.872,99 dinara tuženi uplatio na sopstveni račun. Pri tome, ne daje razloge zbog kojih nije prihvatio navode tuženog da je 31.08.2009. godine i 21.09.2009. godine na račun tužioca uplaćen ukupan iznos od 30.000,00 dinara, niti se tužilac u toku postupka o tim činjeničnim navodima tuženog izjasnio. Privredni apelacioni sud nalazi da je prvostepeni sud, pre svega, u konkretnom slučaju trebalo da ceni navode tuženog u po-gledu visine izmirenog dela potraživanja po ispostavljenim računima od strane tužioca, imajući u vi-du da tuženi u toku postupka osnov i visinu naknade koja je iskazana ispostavljenim računima nije sporio, te da je pokazao dobru volju da dug prema tužiocu izmiri. Ovo posebno jer je prvostepeni sud prilikom donošenja svoje odluke morao da se rukovodi članom 2. stav 1. Zakona o parničnom postupku - stranke imaju pravo na zakonitu, jednaku i pravičnu zaštitu svojih prava - i da u tom cilju pristupi pravilnom utvrđenju činjenice o visini tužiočevog potraživanja prilikom donošenja konačne odluke. Osim toga, prvostepeni sud nije dao razloge za svoju odluku u delu koji se odnosi na navod tuženog da je, do ročišta koje je održano 01.10.2009. godine, pored iznosa za koji je sud utvrdio da je uplaćen na račun tužioca, uplatio i iznos od 30.000,00 dinara.

(Iz rešenja Privrednog apelacionog suda, Pž. 4374/10 od 27.01.2011. godine)

PARNIČNI POSTUPAK

- 3 -

ODLUČIVANJE U GRANICAMA ZAHTEVA (Član 3. stav 1. Zakona o parničnom postupku)

22.. Sud odlučuje u granicama tužbenog zahteva i onda kada tužilac propusti da preinači tužbu

povećanjem zahteva u skladu sa nalazom veštaka.

Iz obrazloženja: Žalbom tužilje se neosnovano osporava pravilnost utvrđene visine naknade štete na ime promenjene

tržišne vrednosti stana, s obzirom da tužilja svojim podneskom, kojim je navela da nema primedbi na dopunski nalaz veštaka, nije zahtevala promenu iznosa u odnosu na utvrđeni. Naime, tužilji je na raspo-laganju bila mogućnost da, nakon veštačenja, postavi tužbeni zahtev na viši iznos (preinači tužbu), što ona nije učinila, a kako se sud može kretati jedino u granicama postavljenog tužbenog zahteva, nije po-stojao osnov za drugačije presuđenje.

(Iz presude Apelacionog suda u Beogradu, Gž1. 6042/2011 od 25.05.2012. godine)

33.. Navodi tuženog o postojanju protivpotraživanja moraju biti izneti u formi kompenzacio-

nog prigovora ili kompenzacione protivtužbe da bi sud imao obavezu da o tim navodima ras-pravlja i odlučuje, a u protivnom samo pozivanje tuženog na postojanje protivpotraživanja bez značaja je za presuđenje.

Iz obrazloženja: Prema stanju u spisima, predmet spora je tužiočev zahtev da se tuženi obaveže na izmirenje nov-

čane obaveze na ime neplaćene cene uglja koju je tužilac tuženom isporučio. U toku postupka tuženi je osporavao da je navedeni ugalj čija se naplata cene tužbom traži primio od tužioca. Prvostepeni sud je navedene sporne činjenice od kojih zavisi pravilna primena materijalnog prava utvrđivao sa-slušanjem svedoka, pa je utvrdio da je tužilac tuženom isporučio ugalj čiju naplatu cene traži, čime je tužilac dokazao osnovanost svog zahteva za naplatu cene iste robe. U toku spora tuženi je ospora-vao i visinu tužiočevog potraživanja, navodeći i ukazujući da on ima protivpotraživanje prema tužio-cu i to u većem iznosu od onoga koji je tužilac opredelio svojim zahtevom, ali navedeno potraživa-nje nikada nije u formi kompenzacionog prigovora ili kompenzacione protivtužbe opredeljeno ista-kao, pa stoga i nije postojala obaveza suda da o istom odluči. Naime, sud shodno članu 3. stav 1. Za-kona o parničnom postupku odlučuje u granicama zahteva koji su postavljeni u postupku, pa stoga samo ako tuženi svoje potraživanje prema tužiocu na koje ukazuje u toku spora formira kao kompen-zacioni prigovor ili kompenzacionu protivtužbu, sud ima obavezu da u smislu člana 342. stav 3. Za-kona o parničnom postupku pored odluke o zahtevima koji se tiču glavne stvari i sporednih tražbina donese i odluku o postojanju ili nepostojanju potraživanja istaknutog radi prebijanja. Kako u kon-

PARNIČNI POSTUPAK

- 4 -

kretnoj parnici tuženi pored navoda da ima protivpotraživanje prema tužiocu, nije isto istakao u for-mi kompenzacionog prigovora odnosno kompenzacione protivtužbe, to o istima sud i nije mogao raspravljati niti donositi odluku, pa su stoga i takvi žalbeni navodi tuženog neosnovani.

(Iz presude Višeg trgovinskog suda Pž. 14080/05 od 22.03.2006. godine)

NAČELO DISPOZICIJE I NEDOZVOLJENA RASPOLAGANJA

(Član 3. st. 2. i 3. Zakona o parničnom postupku)

44.. Pravna lica dužna su da uredno vode svoje knjigovodstvo, a mogućnost drugačijeg ugova-

ranja načina poslovanja zakonom nije predviđena.

Iz obrazloženja: Pravna lica dužna su da uredno vode svoje knjigovodstvo, a mogućnost drugačijeg ugovaranja

načina poslovanja zakonom nije predviđena. Zbog toga se ne može prihvatiti pozivanje tuženog na neuobičajeni način međusobnog poslovanja, u kome bi on i tužilac vanknjigovodstveno gasili me-đusobne obaveze. Imajući to u vidu, prvostepeni sud je pravilno obavezao tuženog na plaćanje izno-sa prema sravnjenom IOS obrascu, koji je potpisan i za tuženog, jer tuženi u toku parničnog postup-ka nije dostavio dokaze da je navedeno dugovanje izmirio, a teret dokazivanja tih činjenica je na tu-ženom.

(Iz presude Privrednog apelacionog suda, Pž. 6835/2011 od 15.03.2012. godine)

55.. Da li se nedozvoljena raspolaganja u smislu člana 3. stav 3. novog Zakona o parničnom po-

stupku odnose samo na nedozvoljena raspolaganja zahtevima koje su stavile u toku postupka, u smislu izuzetka od pravila o slobodnom raspolaganju zahtevima iz stava 2. istog člana (nače-lo dispozicije, kao procesno načelo), ili se ovo ograničenje odnosi i na raspolaganja po odred-bama materijalnog prava, koja bi bila u suprotnosti sa prinudnim propisima, javnim poret-kom i pravilima morala?

Sud po službenoj dužnosti pazi da li su raspolaganja stranaka protivna prinudnim propisima, jav-

nom poretku i pravilima morala. U fazi prvostepenog postupka sud neće doneti presudu na osnovu priznanja, propuštanja ili odricanja, neće zaključiti sudsko poravnanje ako utvrdi da se radi o nedo-zvoljenim raspolaganjima. Ako posumnja da stranke neistinito prikazuju činjenice da bi ostvarile ne-dozvoljeno raspolaganje zahtevom, može narediti da se dokazuju činjenice koje između stranaka ni-su sporne. Prema članu 7. stav 3. Zakona o parničnom postupku sud je ovlašćen da utvrdi i činjenice

PARNIČNI POSTUPAK

- 5 -

koje stranke nisu iznele i izvede dokaze koji stranke nisu predložile ako iz rezultata raspravljanja i dokazivanja proizlazi da stranke raspolažu zahtevima kojima ne mogu raspolagati. Dakle, ograniče-nje raspolaganja stranaka se odnosi i na odredbe procesnog i materijalnog prava.

(Odgovor utvrđen na sednici Odeljenja za privredne sporove Višeg trgovinskog suda od 5. i 25. 10. i 7. i 14. 11.2006. godine)

NAČELO NEPOSREDNOSTI

(Član 4. Zakona o parničnom postupku)

66.. Dokaz koji je izveden u nekom drugom sudskom postupku moguće je koristiti samo uz sa-

glasnost obe parnične stranke, a njegova ocena vrši se u skladu sa članom 8. Zakona o parnič-nom postupku, odnosno u sklopu svih drugih dokaza zajedno, kao i na osnovu rezultata celo-kupnog postupka.

Iz obrazloženja: U prvostepenom postupku bila je sporna bitna činjenica - da li je Aneks ugovora od 17.10.2001.

godine zaista i potpisan, a što predstavlja prethodno pitanje u odnosu na odluku o zahtevu tužioca u prvostepenom postupku. Prema sadržini priloženog Aneksa ugovora je utvrđeno da je on sačinjen iz-među istih stranaka dana 22.08.2001. godine te da tuženi prihvata nastale troškove za produkciju u iznosu od 200.000,00 DEM inkluzivno sa naknadnim danima snimanja do 24.10.2001. godine, te da tužilac sa četvrtom ratom po osnovnom ugovoru i naknadnim danima snimanja (šesta nedelja) dobija iznos od 384.000,00 DEM a da su rokovi za plaćanje određeni zaključno sa 26.10.2001. godine. Ka-ko je o isplati četvrte rate na ime snimanja po zaključenom ugovoru pravnosnažno presuđeno presu-dom Višeg trgovinskog suda od 16.02.2005. godine, to je ostalo sporno pitanje o naknadi za 6. nede-lju snimanja, koja - konvertovana u EUR iznosi 77.034,05. S obzirom da je tuženi osporio potpis na Aneksu ugovora, prvostepeni sud je pristupio utvrđenju bitne činjenice, a to je da li je sporni Aneks ugovora zaista i potpisan od strane ovlašćenog lica tuženog. Utvrđujući tu spornu činjenicu prvoste-peni sud je imao na raspolaganju dva nalaza sudskih veštaka grafološke struke, i to jedan koji je pri-ložio sam tuženi od 30.05.2002. godine, a koja je u svom nalazu konstatovala da na Aneksu nije pot-pis ovlašćenog lica tuženog, i nalaz i mišljenje imenovanog sudskog veštaka grafološke struke dat u postupku pred Okružnim sudom u B..., a koji je u svom nalazu konstatovao da je uveren da je sporni potpis na Aneksu upravo potpis ovoga. Kod takvog stanja stvari, prvostepeni sud je prihvatio nalaz veštaka dat u postupku pred Okružnim sudom u B..., nalazeći da je isti stručan i u svemu sačinjen u skladu sa pravilima struke, a i pored toga što nije data saglasnost tuženog da se on koristi kao dokaz u ovom postupku. Privredni apelacioni sud nalazi da se ovakav stav i zaključak prvostepenog suda ne može prihvatiti, jer ni jedan od nalaza i mišljenja sudskih veštaka koji su priloženi u spisima pred-meta nije urađen u ovom postupku. Čak i da jeste - neophodno bi bilo izvesti dokaz superveštače-njem, imajući u vidu oprečne stavove u pogledu spornog potpisa, a koji je ključna bitna činjenica za dalje raspravljanje o postavljenom tužbenom zahtevu.


PARNIČNI POSTUPAK

- 6 -

77.. Veštačenje iz drugog postupka može se koristiti kao dokaz u konkretnoj parnici, samo uz

izričitu saglasnost stranaka.

Iz obrazloženja: Prema odredbama Zakona o parničnom postupku i njegovim opštim načelima, sud je dužan da u

postupku razmotri i oceni sve izvedene dokaze i to pojedinačno kao i sve zajedno, ali se iz same či-njenice da se postupak vodi između tačno opredeljenih stranaka i po opredeljenom zahtevu, u tom postupku mogu ceniti samo dokazi koji su u istom postupku kao dokazi izvedeni, a dokazi iz drugog postupka samo ako su parnične stranke izričito i nedvosmisleno prihvatile, u cilju ekonomičnosti po-stupka, kao dokaze i u konkretnoj parnici. Stoga pogrešio je prvostepeni sud, čineći apsolutno bitnu povredu iz člana 361. stav 2. tačka 12. Zakona o parničnom postupku kada je prihvatio kao tačnu i utvrđenu činjenicu iz nalaza komisije veštaka određenog u predmetu P. br. 4055/95 kao polaznu osnovu za razrešenje odnosa među parničnim strankama u ovom sporu, rešavajući time prethodno pitanje na navedeni način. Sud je ovlašćen da prethodno pitanje samostalno reši sa dejstvom navede-nog rešenja samo u konkretnoj parnici, ali ako mu je za to potrebno utvrđenje određenih činjenica, za utvrđenje istih mora da sprovede dokaze u konkretnom postupku i potom izvrši njihovu ocenu. Do-kazi iz drugog postupka, u konkretnom slučaju nalaz komisije veštaka mogu se ceniti samo uz izriči-tu saglasnost stranaka jer time oni postaju dokazi i u konkretnoj parnici.

(Iz rešenja Višeg trgovinskog suda Pž. 11521/05 od 23.02.2006. godine)

NAČELO OBOSTRANOG SASLUŠANJA – NAČELO KONTRADIKTORNOSTI

– AUDIATUR ET ALTERA PARS (Član 5. Zakona o parničnom postupku)

88.. Ukoliko je stranci podnesak suprotne strane dostavljen bez priloga tj. dokaza koji su dati

kao prilog istog, uskraćena joj je mogućnost raspravljanja pred sudom, čime je povređeno na-čelo obostranog saslušanja (načelo kontradiktornosti), i načinjena apsolutno bitna povreda po-stupka iz član 361. stav 2. tačka 7. Zakona o parničnom postupku.

Iz obrazloženja: Na rešenje o izvršenju na osnovu verodostojne isprave, koje je doneto po predlogu tužioca, pre-

ma stanju u spisima tuženi je podneo prigovor kojim je isto rešenje osporio u celosti, dostavljajući u prilogu navedenog prigovora dokaze o izvršenju svoje obaveze po osnovu zakupnine. Kako je prema povratnici koja se nalazi u spisima, tužiocu uz poziv za ročište dostavljeno rešenje i prigovor, a u spisima predmeta nema traga da su mu uz prigovor dostavljeni i navedeni prilozi, to osnovano tuži-lac navodi da mu je propuštanjem dostave navedenih priloga uskraćena mogućnost da se o istima izjasni. Pored iznetog, na samom prijemnom pečatu za prigovor tuženog - izvršnog dužnika nazna-

PARNIČNI POSTUPAK

- 7 -

čeno je da je prigovor primljen u dva primerka sa tri priloga iako prema stanju u spisima navedeni prigovor ima znatno veći broj združenih priloga koji su dati u prilogu prigovora. Kako shodno iz-netom tužiocu nisu dostavljeni dokazi, koje je u prilogu prigovora dostavio tuženi za svoje navode iz prigovora da je izmirio obavezu koja je predmet tužbenog zahteva, a sud je navedene dokaze ce-nio u toku prvostepenog postupka i pri donošenju pobijane presude, to su osnovani žalbeni navodi da je tužiocu uskraćena mogućnost raspravljanja propuštanjem suda pri dostavi dokaza tuženog, či-me je povređeno i raspravno načelo, te je odluka doneta uz apsolutno bitne povrede iz člana 361. stav 2. tačka 7. Zakona o parničnom postupku.


UPOTREBA JEZIKA I PISMA


99.. Da bi se svim učesnicima omogućilo razumevanje i ravnopravno učestvovanje u postupku,

sud je dužan da obezbedi prevod podnesaka, dokaznih sredstava i dr. stranci čiji jezik nije u službenoj upotrebi u sudu.

Iz obrazloženja: Tuženi u žalbi osnovano ističe da je tužilac dostavio Rešenje o otvaranju stečaja na makedon-

skom jeziku, ali ne i njegov prevod na srpski jezik koji je u službenoj upotrebi u sudu u Republici Srbiji (shodno članu 6. stav 1. Zakona o parničnom postupku). Ovaj prevod, koji bi tuženom omogućio razumevanje dokaza koji u žalbi i osporava, sud je dužan da obezbedi shodno članu 95. stav 2. Zakona o parničnom postupku.

Prvostepeni sud će prilikom odlučivanja o osnovanosti kompenzacionog prigovora, imati u vidu prirodu predmeta zahteva tuženog koji je naslovljen kao "kompenzacioni prigovor" odn. is-pitaće da li je reč o zahtevu za sniženje cene, u kom slučaju tuženi nema protivpotraživanje koje se može staviti u preboj sa potraživanjem iz tužbe ili ističe postojanje protivpotraživanja po ne-kom drugom osnovu i zahteva prebijanje sa potraživanjem tužioca.

Prvostepeni sud će u ponovnom postupku otkloniti bitnu povredu odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 12. Zakona o parničnom postupku, imajući u vidu navedene primedbe.

Pre svega – utvrdiće merodavno pravo za sporove povodom međunarodne prodaje robe. Kada to utvrdi, prvostepeni sud će prevashodno obezbediti prevod sa makedonskog jezika svih

pisanih i ostalih dokaza, poštujući pre svega član 6. stav 1. i član 95. stav 2. Zakona o parničnom po-stupku.

Zatim će u ponovnom postupku ispitati da li zahtev tuženog naslovljen kao "kompenzacioni prigo-vor" ima karakter kompenzacionog prigovora ili je reč o zahtevu za sniženje cene. Nakon toga, doneće odluku o glavnoj stvari i troškovima parničnog postupka uz pravilnu primenu materijalnog prava.

(Iz Presude Privrednog apelacionog suda, Pž. 6729/2013(1) od 18.09.2013. godine)

PARNIČNI POSTUPAK

- 8 -

1100.. Prilikom preduzimanja procesnih radnji, samo je sud obavezan da koristi jezik i pismo u

službenoj upotrebi (srpski jezik i ćirilično pismo), a strankama je u postupku ostavljeno pravo da se služe svojim jezikom i pismom.

Iz obrazloženja: Postupajući po žalbi tuženog, Viši sud je potvrdio ožalbenu presudu. Našao je da su neosnovani

navodi iz žalbe tuženog (da je prvostepeni sud načinio bitnu povredu odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 2. tačka 8. Zakona o parničnom postupku). Naime, iako je predlog za izvršenje sa-činjen na latiničnom pismu, zapisnici o glavnoj raspravi, presuda i ostali podnesci su odštampani na ćiriličnom pismu, pa ne može biti govora o povredi odredaba parničnog postupka iz navedenog čla-na. Ovo utoliko pre jer je tuženi uz žalbu dostavio i citirani podnesak, odštampan na latiničnom pi-smu, a koje pismo, dakle, tuženi razume. Na taj način je jasno da je tuženom u postupku omogućeno da upotrebljava svoj jezik i pismo, pa ne stoji apsolutno bitna povreda odredaba parničnog postupka na koju žalilac u žalbi ukazuje.

(Iz presude Višeg suda u Požarevcu, Gž. 230/2013(2009) od 02.04.2013. godine)

RASPRAVNO NAČELO I OGRANIČENJE NAČELA MATERIJALNE

ISTINE I ISTRAŽNOG NAČELA (Član 7. Zakona o parničnom postupku)

1111.. Sud samo ceni dostavljene dokaze, kao i one koje je po predlogu stranaka izveo u toku po-

stupka, a nije ovlašćen da strankama nalaže koje dokaze treba da dostavljaju radi utvrđenja spornih relevantnih činjenica.

Iz obrazloženja: Nisu osnovani žalbeni navodi tuženog - da je sud bio dužan da mu naloži da dostavi dokaze o

svojoj poslovnoj praksi, da bi ih potom mogao ceniti pri donošenju pobijane odluke. Svaka stran-ka koja iznosi određene navode u parničnom postupku dužna je da sudu predloži ili dostavi doka-ze za te svoje navode - član 220. i 223. Zakona o parničnom postupku. Stranke su dužne da izne-su sve činjenice na kojima zasnivaju svoje zahteve i da predlože sve dokaze kojima se utvrđuju te činjenice - član 7. stav 1. Zakona o parničnom postupku. Sud utvrđuje relevantne činjenice is-ključivo na osnovu predloženih i izvedenih dokaza - član 7. stav 2. Zakona o parničnom postup-ku. Iz toga proizlazi, dakle, da sud nije ovlašćen da nalaže strankama dostavljanje određenog do-kaza, već je to obaveza samih stranaka.


PARNIČNI POSTUPAK

- 9 -

1122.. Sud ne može, bez predloga stranaka, po službenoj dužnosti odrediti izvođenje nekog doka-

za, osim ukoliko posumnja da se radi o nedozvoljenom raspolaganju stranaka ili kada je po-sebnim propisima to predviđeno, a u odsustvu relevantnih dokaza o postojanju spornih činje-nica zaključiće primenom pravila o teretu dokazivanja.

Iz obrazloženja: Pravilno je takođe stanovište prvostepenog suda, da je u situaciji u kojoj je tuženi protivtužbu

podneo, prema stanju u spisima i navodima samog tuženog, sa zahtevom za naknadu štete prouzro-kovane upravo isporukom robe po računu br. 1245 u odnosu na koga je tužba povučena od strane tu-žioca, zahtev protivtužbe nije u direktnoj vezi sa tužbenim zahtevom (posle povlačenja dela tužbe koji se odnosio na sporni račun 1245), te da stoga s obzirom da nije ni koneksan, niti je tužba podne-ta kao kompenzaciona, nije nužno jednovremeno raspravljanje, pa je po protivtužbi formiran posebni predmet. Prema iznetom kako je prvostepeni sud pravilno našao da zahtev iz protivtužbe nije u vezi sa tužbenim zahtevom, to je pravilno prvostepeni sud na osnovu člana 192. Zakona o parničnom po-stupku odbio istovremeno raspravljanje, po protivtužbi, jer bi to značajno produžilo okončanje ovog postupka. U toku postupka osim navoda o izvršenoj reklamaciji primljene robe, tuženi nije imao dru-ge navode kojima osporava tužbeni zahtev. Navodi u pogledu osporavanja računa br. 1245 su otklo-njeni povlačenjem tužbe u odnosu na isti. U vezi reklamacije robe po drugim računima dostavljeni su samo zapisnici komisije tuženog pri prijemu robe, ali tuženi ne dostavlja istovremeno i dokaz da su navedeni zapisnici kao reklamacija kvaliteta dostavljeni tužiocu ili da je reklamacija u zakonskom roku upućena – izvršena tužiocu na drugi način a u skladu sa čl. 481. i 482. Zakona o obligacionim odnosima. Stoga je pravilno prvostepeni sud primenio pravila o teretu dokazivanja tako što je našao da teret dokazivanja navedenih reklamacija bio na tuženom a tuženi isti nije dokazao i doneo odluku, kojom se tužbeni zahtev usvaja i tuženi obavezuje na plaćanje.


1133.. Radi utvrđivanja bitnih činjenica sud se kreće u granicama predloženih dokaza, i izvodi

samo dokaze koje su predložile stranke, jer nema obavezu da utvrđuje materijalnu istinu. Sa-mo ako posumnja da se radi o nedozvoljenom raspolaganju stranaka sud će izvoditi i dokaze koje same stranke nisu predložile.

Iz obrazloženja: Neosnovano se u žalbi navodi da je sud bio dužan da utvrđuje i činjenice koje su sporne, a koje

stranke nisu iznele, niti su predložile dokaze za utvrđivanje istih, jer je prema članu 7. Zakona o par-ničnom postupku sud dužan da izvodi dokaze koje stranke nisu predložile, samo ako iz rezultata ras-pravljanja i dokazivanja proizlazi da stranke raspolažu zahtevima kojima ne mogu raspolagati u smi-slu člana 3. stav 3. istog zakona ili kad je to posebnim propisima predviđeno. Kako se u konkretnom slučaju ne radi o navedenim situacijama, to neosnovano u žalbi navodi tuženi da je sud morao izvo-

PARNIČNI POSTUPAK

- 10 -

diti i dokaze koje on nije predložio. Odredbama člana 7. Zakona o parničnom postupku koji je stupio na snagu 23. 02.2005. godine napušteno je načelo materijalne istine u kome je sud sve činjenice mo-rao da utvrđuje izvođenjem svih dokaza, bez obzira na to koje su dokaze stranke predložile, a iz raz-loga potpunog i pravilnog utvrđivanja činjeničnog stanja.


1144.. Da li je parnični sud ovlašćen, imajući u vidu odredbe iz člana 7. novog Zakona o parničnom

postupku, da izvodi dokaze po službenoj dužnosti, van izuzetka iz stava 3. ovog člana (koji se od-nosi samo na nedozvoljena raspolaganja) tj. da li je ovlašćen izvede i dokaze koje stranke nisu predložile ako su ti dokazi od značaja za odlučivanje, kako je to bilo propisano u članu 7. stav 3. ranijeg zakona, te ukoliko jeste – na kojoj zakonskoj normi bi se takvo ovlašćenje zasnivalo (s ob-zirom da je novi zakon brisao izričitu normu na kojoj se temeljilo ovlašćenje za primenu istražnog načela, iz člana 7. stav 3. ranijeg zakona)?

Odredbom člana 7. stav 1. Zakona o parničnom postupku, propisano je da su stranke dužne da

iznesu sve činjenice na kojima zasnivaju svoje zahteve i da predlože dokaze kojima se utvrđuju te či-njenice, a stavom 2. istog člana je predviđeno da sud utvrđuje sve činjenice od kojih zavisi odluka o osnovanosti zahteva. Stav 1. navedenog člana 7. Zakona o parničnom postupku direktno ukazuje na prednost načela dispozicije stranaka, ali na uspostavljanje dužnosti stranke da se angažuje u postup-ku, da iznese činjenice i predloži dokaze koji idu u prilog njenim tvrdnjama. Sud i dalje ima oba-vezu da utvrdi sve činjenice od kojih zavisi odluka o osnovanosti zahteva, ali ta obaveza suda vi-še nije propisana kao njegova dužnost. Bitne činjenice za odluku o osnovanosti zahteva utvrđuje sam sud i to imajući u vidu materijalno-pravne odredbe koje mu ukazuju koje su to činjenice neo-phodne za utvrđenje da bi se pravilno odlučilo o osnovanosti postavljenog zahteva. Pri tom uvek se polazi od dužnosti stranaka da iznesu i same sve činjenice i predlože dokaze na kojima zasni-vaju svoj zahtev. Sud će shodno članu 299. Zakona o parničnom postupku, postavljanjem pitanja i na drugi celishodan način da se stara da se u toku rasprave iznesu sve bitne činjenice, da se do-pune nepotpuni navodi stranaka o važnim činjenicama, da se dopune označena dokazna sredstva koja se odnose na navode stranaka i uopšte da se pruže sva razjašnjenja potrebna da bi se utvrdilo činjenično stanje važno za odluku. Odredba člana 299. Zakona o parničnom postupku, dovodi se u vezu sa stavom 2. člana 7. istog Zakona. Sud može shodno članu 245. stav 3. Zakona o parnič-nom postupku izvesti dokaz suočenjem svedoka čiji se iskazi razlikuju o bitnim činjenicama. Sud će određene činjenice i određene dokaze utvrđivati po službenoj dužnosti samo ako sumnja da strane zloupotrebljavaju pravo odnosno da raspolažu zahtevima kojima ne mogu raspolagati u smislu člana 3. stav 3. Zakona o parničnom postupku, jer je uloga suda upravo da spreči ovakvo raspolaganje. Druga situacija u kojoj će sud moći da postupa takođe po službenoj dužnosti je si-tuacija kada je posebnim propisima to predviđeno, ali onda su posebni propisi upravo osnov i iz-vor njegovih ovlašćenja i razloga takvog postupanja.

(Odgovor utvrđen na sednici Odeljenja za privredne sporove Višeg trgovinskog suda od 5. i 25. 10. i 7. i 14.11.2006. godine)

PARNIČNI POSTUPAK

- 11 -

1155.. Sud je u dokaznom postupku ograničen na izvođenje dokaza koje su same stranke predložile i

sam po službenoj dužnosti ne određuje izvođenje dokaza koji nisu predloženi radi utvrđivanja materijalne istine, osim izuzetno, ako smatra da se radi o nedozvoljenom raspolaganju stranaka.

Iz obrazloženja: Kako je po stupanju na snagu novog Zakona o parničnom postupku (23. 02.2005. godine) spor na-

stavljen po odredbama novog Zakona o parničnom postupku, to je shodno izmenama koje u parnični po-stupak unosi novi zakon, na strankama isključivi teret dokazivanja svojih navoda u toku parničnog po-stupka, dostavljanjem dokaza ili predlaganjem dokaza koje je potrebno izvesti u toku postupka. Sud više nije dužan po službenoj dužnosti da utvrđuje materijalnu istinu određujući izvođenje i dokaza koje stran-ke nisu predložile, a koje sam smatra za potrebne za utvrđivanje činjeničnog stanja odnosno potpune materijalne istine. Naprotiv, sud se u pogledu dokaza koji će se izvesti kreće u okviru predloženih doka-za od strane stranaka, pa je stoga imajući u vidu nastavak ovog postupka po označenim odredbama no-vog Zakona o parničnom postupku, pravilno prvostepeni sud u situaciji u kojoj nije obezbeđeno izvođe-nje novog veštačenja na sve sporne okolnosti, a sam punomoćnik tužioca je izjavio da je činjenično sta-nje dovoljno utvrđeno i da predlaže donošenje odluke na osnovu utvrđenog činjeničnog stanja, navedeno postupanje punomoćnika tretirao kao odustajanje od ranije predloženih dokaza izvođenja novog veštače-nja i odluku doneo ocenom raspoloživih dokaza izvedenih u toku postupka. Iz navedenih razloga neo-snovani su svi žalbeni navodi tužioca u pogledu apsolutno bitne povrede u toku prvostepenog postupka nesprovođenjem novog veštačenja na sporne okolnosti.


SLOBODNO SUDIJSKO UVERENJE U OCENI DOKAZA (Član 8. Zakona o parničnom postupku)

1166.. Pisani dokaz predstavlja akt tržišne inspekcije o oduzimanju predmeta zbog osnovane

sumnje organa uprave u povredu prava intelektualne svojine, koji parnični sud ocenjuje slo-bodno, samostalno i suvereno, kao i druge izvedene dokaze.

Iz obrazloženja: Stranke su dužne da iznesu sve činjenice na kojima zasnivaju svoje zahteve i da predlože dokaze

kojima se utvrđuju te činjenice - član 7. Zakona o parničnom postupku. Saglasno tome, tužilac je predložio da sud odredi privremenu meru, a kao dokaz je priložio odluku tržišne inspekcije donetu u vršenju njenih ovlašćenja primenom odredbi Zakona o posebnim ovlašćenjima radi efikasne zaštite prava intelektualne svojine. Nije predložio druge dokaze radi utvrđivanja činjenica bitnih za utvrđi-vanje ispunjenosti uslova za određivanje privremene mere. Isti stav - da je za određivanje privreme-ne mere dovoljan uslov to što je tržišna inspekcija izvršila isključenje proizvoda iz prometa zbog

PARNIČNI POSTUPAK

- 12 -

osnovane sumnje da se radi o povredi prava, ponavlja i u žalbi. Privredni apelacioni sud prihvata sta-novište prvostepenog suda da izneto ne predstavlja dovoljan dokaz o ispunjenosti uslova da se u ovoj fazi postupka odredi privremena mera isključenjem navedenih proizvoda iz prometa. Tačno je da su odredbama Zakona o posebnim ovlašćenjima radi efikasne zaštite prava intelektualne svojine pojedi-na ovlašćenja u vezi sa zaštitom ovih prava data i organima uprave, pa i Ministarstvu trgovine i uslu-ga - Odeljenju tržišne inspekcije. Inspekcija ima ovlašćenje da, kada ima osnovanu sumnju da je iz-vršena povreda prava, izvrši oduzimanje predmeta, da o tome obavesti nosioca prava, kao i lice od koga je roba oduzeta, te da dalje sa robom postupa u zavisnosti od dispozicije stranaka odn. odluke suda. Međutim, iz navedenog ne proizlazi da odluka i akt inspekcije obavezuje sud da na osnovu ta-kvog akta obavezno donese privremenu meru i ne sužava njegova ovlašćenja kao organa koji je po zakonu ovlašćen da postupa u predmetima građanskopravne zaštite prava na industrijski dizajn, uključujući i odlučivanje o privremenim merama, da odlučuje suvereno i samostalno, na osnovu či-njeničnog stanja utvrđenog na predlog stranaka, te da donese odluku o takvom predlogu. U suštini, kada bi sud bio dužan da na osnovu akta bilo kog organa uprave istovremeno donese odluku, to bi značilo da to odlučivanje i nije u nadležnosti suda, već organa uprave.


ZABRANA ZLOUPOTREBE PRAVA I NEPOŠTOVANJE

PROCESNE DISCIPLINE (Član 9. Zakona o parničnom postupku)

1177.. Nepostupanje po nalogu suda za dostavljanje dokaza ne predstavlja zloupotrebu procesnih

ovlašćenja, jer je sud ovlašćen da o postojanju spornog potraživanja odlučuje primenom pra-vila o teretu dokazivanja, bez odlaganja ročišta.

Iz obrazloženja: Punomoćnik tužioca je podneskom od 03.11.2009. godine preinačio tužbeni zahtev njegovim

povećanjem, ali dva puta nije postupio po nalogu suda da dostavi dokaze (obračun kamata i naknade štete) na osnovu kojih je to učinio. To je, prema stavu suda, imalo za posledicu odlaganje ročišta i odugovlačenje postupka. Ožalbenim rešenjem prvostepeni sud kažnjava punomoćnika tužioca u smi-slu člana 181. u vezi sa članom 9. Zakona o parničnom postupku uz obrazloženje da je ovakvim po-stupanjem tj. nepostupanjem zloupotrebio procesna ovlašćenja i pokazao nepoštovanje procesne di-scipline. Međutim, ne može se prihvatiti ovakav pravni zaključak prvostepenog suda. Naime, mera novčanog kažnjavanja iz člana 181. stav 1. Zakona o parničnom postupku služi isključivo obezbeđe-nju procesne discipline u svrhu nesmetanog vođenja postupka i izriče se onda kada nesumnjivo po-stoji zloupotreba procesnih ovlašćenja koju je svesno preduzeo određeni učesnik u postupku i kada se na drugi način ne mogu sprečiti njene štetne posledice po sam postupak ili su one već nastupile. U tom smislu, da bi se navedena odredba primenila na konkretan slučaj trebalo je da nepostupanje pu-nomoćnika tužioca nužno vodi odlaganju ročišta i da ne postoji procesno ovlašćenje suda kojim bi se

PARNIČNI POSTUPAK

- 13 -

isti cilj postigao bez novčanog kažnjavanja. Ovde navedeni uslovi nisu bili ispunjeni. Kada stranka ne dostavi dokaze koje je rekla da će dostaviti, sud zbog toga ne mora odlagati ročišta već prilikom donošenja odluke ima primeniti pravila o teretu dokazivanja u smislu čl. 220 i 223 Zakona o parnič-nom postupku. U konkretnom slučaju sud je - umesto da je zaključio raspravu i doneo odluku na osnovu stanja u spisima - pogrešno primenio odredbu člana 9 Zakona o parničnom postupku - odla-gao je ročišta, a trajanje postupka je bespotrebno produžio i ponovnim nalogom punomoćniku tužio-ca da dostavi dokaze na osnovu kojih je preinačio tužbeni zahtev kao i donošenjem pobijanog reše-nja. Imajući to u vidu, punomoćnik tužioca nije nepostupanjem po nalogu suda zloupotrebio proce-sna ovlašćenja i pokazao nepoštovanje procesne discipline, već je tako - u smislu odredbe člana 223. stav 1. Zakona o parničnom postupku - dao sudu ovlašćenja da o postojanju spornog potraživanja koje se zbog nedostataka dokaza sa sigurnošću ne može utvrditi, zaključuje primenom pravila o tere-tu dokazivanja.


NAČELO EKONOMIČNOSTI

POSTUPKA (Član 10. Zakona o parničnom postupku)

1188..

Razuman rok je optimalno vreme da se odluči o nekom pravu stranke koje je sporno da bi se otklonila neizvesnost i stranka imala saznanje o tome da li joj to pravo pripada ili ne, čime se postiže pravna sigurnost.

Iz obrazloženja: Predlagač je podneo zahtev u formi ustavne žalbe da se utvrdi da mu je u radnom sporu koji vodi

povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, propisano članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbi-je, i da mu se utvrdi pravo na naknadu nematerijalne štete.

U prilog podnetog zahteva navedeno je da je tužba podneta 5. jula 2002. godine, što znači da po-stupak u ovoj parnici traje više od 12 godina.

Po oceni Apelacionog suda, zahtev predlagača je delimično osnovan. Prema članu 32. stav 1. Ustava Republike Srbije svako ima pravo na nezavisan, nepristrastan,

zakonom već ustanovljen sud, koji će u pravičnom postupku i u razumnom roku javno raspraviti i odlučiti o njegovim pravima i obavezama i tako otkloniti sumnju koja je bila razlog za pokretanje postupka.

Odredbom člana 10. Zakona o parničnom postupku propisano je da stranka ima pravo da sud od-luči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku, da se postupak sprovede bez odugovlačenja, u skladu sa prethodno određenim vremenskim okvirom za preuzimanje parničnih radnji, i sa što ma-nje troškova. To je bilo propisano i odredbom člana 10 ranije važećeg Zakona o parničnom postupku ("Službeni glasnik PC", broj 125/2004).

PARNIČNI POSTUPAK

- 14 -

Ocenjujući period suđenja u ovoj parničnoj stvari, ovaj sud zaključuje da, kada je reč o dužini trajanja postupka koji još uvek traje, već sama činjenica da je tužba podneta 5. jula 2002. godine i da je do sada protekao rok od više od 12 godina, sama je po sebi dovoljna za zaključak da je povređeno pravo tužilje na suđenje u razumnom roku u postupku u ovoj parničnoj stvari.

Tome su doprineli ovi razlozi: - nedelotvorna rasprava na održanim ročištima (nije raspravljano o predmetu spora, već su samo

uzimani navodi stranaka); - veći broj odloženih rasprava bez određivanja novog termina održavanja ročišta (odlaganje ras-

prave na neodređeno vreme); - veći broj neodržanih ročišta, pri čemu naznačeni sudovi nisu preuzeli odgovarajuće mere da se

postupak okonča u razumnom roku; - nezakazivanje nove rasprave posle ukidanja presude Prvog osnovnog suda u B. od 23. decem-

bra 2010. godine. Na osnovu rečenog, Apelacioni sud je utvrdio da je došlo do povrede prava na suđenje u razum-

nom roku i naložio mere da se postupak što pre okonča, utoliko pre što se ne radi o složenom pred-metu spora.

Rešenje Apelacionog suda u Beogradu, R4 r 383/ 2014 od 30.09.2014. godine

1199.. Ovlašćenje suda da usvoji dokazne predloge stranaka radi utvrđivanja činjenica bitnih za

presuđenje i njihovo izvođenje, ne predstavlja povredu načela ekonomičnosti postupka.

Iz obrazloženja: Žalbeni navodi da je prvostepeni sud postupao suprotno članu 10. Zakona o parničnom postupku

tako što je usvojio predlog za veštačenje preko veštaka grafološke struke radi utvrđivanja verodo-stojnosti potpisa na spornim ugovorima, "iako je znao da će tužbeni zahtev iz drugih razloga odbiti", neosnovani su i bez uticaja. Izvođenje dokaza je suština parničnog postupka i proces koji traje. Stranke su ovlašćene da dokaze predlože, a sud je ovlašćen da o ovim predlozima odluči - koji će se od predloženih dokaza izvesti, a koji neće. Ocenu izvedenih dokaza sud vrši po okončanju dokaznog postupka, ocenom svakog dokaza pojedinačno i svih dokaza zajedno i na osnovu rezultata celokup-nog postupka. Kada bi bilo koji sud odmah po prijemu tužbe imao konačan stav o osnovanosti, od-nosno neosnovanosti tužbenog zahteva (na osnovu dokaza koji su uz tužbu ili uz odgovor na tužbu priloženi, a mogu biti priloženi samo pisani dokazi), onda bi to značilo da se glavna rasprava ni ne mora zakazivati. To bi predstavljalo povredu raspravnog načela i prejudiciranje odluke o tužbenom zahtevu. Upravo zato što u tom momentu nisu utvrđene sve činjenice koje su relevantne za pravilnu primenu materijalnog prava, sud i odlučuje o dokaznim predlozima stranaka tako što sve predloge ili neke od njih usvaja, kao i tako što neke predloge odbija. Kada dokazne predloge stranaka usvoji, sud pristupa izvođenju dokaza na glavnoj raspravi i vrši njihovu ocenu. Na osnovu toga utvrđuje činje-nično stanje, činjeničnu podlogu bitnu za pravilnu primenu materijalnog prava. Ovakvo postupanje suda se zato ne može tretirati kao povreda načela efikasnosti, jer efikasnost ne sme ugroziti postupak utvrđivanja činjeničnog stanja i pravilne primene materijalnog prava, te donošenje zakonite i pravil-

PARNIČNI POSTUPAK

- 15 -

ne odluke, niti pravo stranaka na zakonitu zaštitu. Načela iz čl. 2. i 4. Zakona o parničnom postupku moraju imati primat u odnosu na načelo efikasnosti, a obaveza suda da postupak sprovede bez odu-govlačenja i sa što manje troškova se ne sme tumačiti niti primeniti na štetu načela iz čl. 4, 7. i 8. istog zakona.


PRETHODNO PITANJE


2200.. Ukoliko sud prethodno nije utvrdio da su u pitanju identični stanovi kako u postupku radi

predaje tako i u postupku radi utvrđenja prava svojine, nema uslova da se ispita pravilnost odlu-ke o određivanju prekida postupka po tužbi za njihovu predaju dok se ne donese odluka u parnici po tužbi za utvrđenje prava svojine na njima.

Iz obrazloženja: Prethodno pitanje u vezi sa tužbenim zahtevom koji se odnosi na predaju nepokretnosti predsta-

vlja utvrđivanje prava svojine na njima. Prvostepeni sud u konkretnom slučaju nije dao razloge da li tuženi u naznačenom postupku traže

da se utvrdi pravo svojine na stanovima i lokalima, čiju predaju tužilac traži. Naime, samo u tom slu-čaju bi odlučivanje u tom postupku predstavljalo prethodno pitanje, shodno čl. 12. Zakona o parnič-nom postupku a zbog koga bi sud mogao da odredi prekid postupka u ovoj parnici, ukoliko o pravu svojine neće sam odlučivati.

Međutim, kako se iz obrazloženja prvostepenog rešenja ne može utvrditi da li se radi o identič-nim stanovima i lokalima u obe parnice, stekli su se uslovi za ukidanje prvostepene presude i vraća-nje predmeta prvostepenom sudu na ponovno odlučivanje.

(Iz Rešenja Privrednog apelacionog suda, Pž. 6218/2013 od 23.01.2014. godine)

2211.. Ukoliko je upravni akt konačan i pravosnažan on proizvodi dejstvo u pravnom prometu i

parnični sud mora to uzeti u obzir pri donošenju odluke o tužbenom zahtevu.

Iz obrazloženja: Činjenica je da je Agencija za privatizaciju, posle otvaranja stečajnog postupka nad tužiocem do-

nela rešenje kojim je poništila spornu odluku tužioca od 27. januara 2005. godine. To rešenje Agencije po svojoj pravnoj prirodi predstavlja upravni akt, o čijoj se pravnoj valjanosti u pogledu sadržine i

PARNIČNI POSTUPAK

- 16 -

nadležnosti određenog organa za njegovo donošenje kao i u pogledu zakonitosti istog, ne može raspra-vljati u parničnom postupku, već isključivo u upravnom sporu pokrenutom pred Vrhovnim sudom. Stoga prvostepeni sud je u konkretnoj situaciji morao utvrditi da li je navedeno rešenje Agencije za privatizaciju kojim je poništena odluka tužioca od 27. januara 2005. godine konačno i pravosnažno, a ne sam ceniti u parničnom postupku pravilnost navedenog rešenja. Ukoliko je upravni akt konačan i pravosnažan on proizvodi dejstvo u pravnom prometu i parnični sud mora to uzeti u obzir pri donoše-nju odluke o tužbenom zahtevu. Stoga ako je pravosnažno navedenim rešenjem poništena odluka tuži-oca o prodaji spornih nepokretnosti, onda se to mora uzeti u obzir, bez mogućnosti preispitivanja pra-vilnosti iste od strane parničnog suda. To bi značilo da je otuđenje imovine koje je predmet rasprave izvršeno zaključenjem ugovora bez odgovarajuće odluke nadležnih organa, predviđene članom 398a. stav 2. Zakona o preduzećima.


2222.. Odlučivanje suda o zahtevu za utvrđenje prava svojine tužioca sa sedištem na teritoriji

bivše republike - članice SFRJ, proceduralno je uslovljeno zaključenjem bilateralnog sporazu-ma između naše zemlje i odnosne države, kojim će se regulisati procedura rešavanja zahteva i ustanoviti državna tela koja će po takvim zahtevima postupati, dakle odlučujući o zahtevima za utvrđenje prava na pokretnoj i nepokretnoj imovini pravnih lica, primenom odredaba Spo-razuma o pitanjima sukcesije ("Službeni list SRJ - Međunarodni ugovori", br. 6/2002), što predstavlja prethodno pitanje i osnov za prekid parničnog postupka iz člana 215. stav 1. tačka 1. Zakona o parničnom postupku.

Iz obrazloženja: Prema stanju u spisima, predmet tužbenog zahteva je utvrđenje tužiočevog prava vlasništva

na poslovnom prostoru u kome se nalazi sedište tuženog i koji je prilikom osnivanja tuženog unet kao osnivački ulog tuženog preduzeća. Tužilac je strano pravno lice sa sedištem na teritoriji jed-ne od republike - bivše članice SFRJ, a tuženi je kao pravno lice osnovano od bivše poslovne je-dinice pravnog prethodnika tužioca sa sedištem u Republici S... Viši trgovinski sud je rešenjem Pž. 6029/04 od 29. decembra 2004. godine ukinuo prvostepenu presudu kojom je tužbeni zahtev bio usvojen, navodeći da je sporni odnos potrebno rešiti primenom Sporazuma o pitanjima sukce-sije zaključenim između bivših republika SFRJ kao država sukcesora. U navedenom rešenju uka-zano je da prema stanovištu Višeg trgovinskog suda sudska nadležnost nije isključena, već je uslovljena sprovođenjem postupka u skladu sa zaključenim bilateralnim sporazumom, a sve shodno članu 4. istog Sporazuma o pitanjima sukcesije i dat je nalog za postupanje. U ponovnom postupku sud je utvrđivao relevantne činjenice za rešenje spora, a to su da li je došlo do zaključe-nja bilateralnog sporazuma i koja je procedura odlučivanja po zahtevima predviđena navedenim sporazumom, koja su tela države nadležna, da li je tužilac podneo takav zahtev nadležnim telima i da li je po istom sprovedena procedura, kao i koji je ishod navedene procedure, odnosno koja je odluka navedenih tela po zahtevu tužioca. Samo ukoliko bi navedeno telo koje je zaključenim bi-

PARNIČNI POSTUPAK

- 17 -

lateralnim sporazumom ustanovljeno kao nadležno za odlučivanje po zahtevu pravnih lica, ospo-rilo zahtev tužioca, stekli bi se proceduralni uslovi za odlučivanje suda po spornom zahtevu. Pra-vilno postupajući, prvostepeni sud je u smislu odredaba Zakona o parničnom postupku po nalozi-ma Višeg trgovinskog suda, utvrdio sve navedene sporne i relevantne činjenice, utvrđujući da je tužilac podneo zahtev za vraćanje imovine Saveznom ministarstvu za ljudska i manjinska prava, shodno uputstvu o sprovođenju Aneksa G Sporazuma o pitanjima sukcesije koje je donelo Save-zno ministarstvo pravde dana 2. septembra 2002. godine i da pri navedenom ministarstvu još uvek nije formirano radno telo koje bi rešavalo po navedenim zahtevima, niti je navedeno mini-starstvo odredilo izvršne organe ili druge za sprovođenje svojih odluka. Pravilno je prvostepeni sud, imajući u vidu navedene utvrđene činjenice, kao i činjenicu da o zahtevu tužioca koji je pod-net Savetu ministara SCG u vezi realizacije spornog prava koje je predmet ove tužbe nije doneta odgovarajuća odluka, odnosno da se njegov zahtev nalazi u proceduri odlučivanja od strane nad-ležnih tela, našao da se nisu stekli uslovi za donošenje odluke od strane suda povodom zahteva tužioca u ovoj parnici. Navedeno iz razloga što tek ukoliko bi zahtev tužioca bio osporen, stekli bi se uslovi da se postupak nastavi i u pogledu zahteva tužioca donese odgovarajuća odluka, što sve ukazuje da je zaključenje bilateralnog sporazuma i sprovođenje postupka po istom prethodno proceduralno pitanje od koga zavisi dalje postupanje suda po zahtevu za utvrđenje prava svojine, pa je stoga pravilno prvostepeni sud na osnovu člana 215. stav 1. tačka 1. Zakona o parničnom postupku prekinuo postupak do okončanja postupka odnosno procedure po zahtevu tužioca Save-tu ministara SCG. Neosnovani su žalbeni navodi da je sud morao odbaciti tužbu i da tužilac nema pravni interes za podnošenje tužbe za utvrđenje sa navedenom sadržinom kao i o preuranjenosti iste, jer se iz navedenih razloga okončanje postupka po proceduri pred Savetom ministara SCG postavlja kao prethodno pitanje proceduralnog karaktera, od koga će zavisiti dalji tok ovog po-stupka, pa je stoga pravilno prvostepeni sud prekinuo isti do okončanja navedenog postupka.

(Iz rešenja Višeg trgovinskog suda, Pž. 8799/05 od 7.11.2005. godine)

2233.. Parnični sud nema ovlašćenja da prethodno pitanje sam rešava ako je o njemu pravnosna-

žno odlučio redovni sud u upravnom sporu.

Iz obrazloženja:

"Prema utvrđenom činjeničnom stanju tužiocu je otkazan ugovor o radu zato što je izborno veće M... fakulteta na sednici od 26.6.2002. godine donelo odluku o neizboru tužioca u zvanje re-dovnog profesora. Tu odluku povodom izjavljenog prigovora, potvrđuje Savet fakulteta svojom odlukom od 14.7.2003. godine. Pravosnažnom presudom Okružnog suda u B... U. 1041/2003 od 7.4.2004. godine poništena je odluka Saveta fakulteta. Na tako utvrđeno činjenično stanje pravil-no je primenjeno materijalno pravo kada je poništen otkaz ugovora o radu i kada je tužilac reinte-grisan u radni odnos, zato što je otpao osnov za davanje otkaza. Pravni osnov za davanje otkaza predstavljala je konačna odluka izbornog veća M... fakulteta od 28.6.2002. godine. Ta odluka (upravni akt) od prejudicijelnog značaja eliminisana je iz pravnog poretka pravosnažnom presu-

PARNIČNI POSTUPAK

- 18 -

dom Okružnog suda u B... u postupku sudske kontrole zakonitosti upravnog akta, čime je odluka izbornog veća izgubila svojstvo konačnosti. Odlukom suda iz upravnog spora parnični sud je ve-zan. Vezanost parničnog suda proizlazi iz člana 11. ranije važećeg Zakona o parničnom postupku (sada član 12.) na osnovu tumačenja a contrario (parnični sud je ovlašćen da rešava prethodno pi-tanje u kome ne postoji odluka suda ili drugog nadležnog organa). U ovom slučaju parnični sud nema ovlašćenje da prethodno pitanje sam (drukčije) rešava, s obzirom da odluka od prejudicijel-nog značaja već postoji i da kao pravosnažna ima snagu zakonske istine. Imajući u vidu izloženo, bez uticaja su navodi u reviziji da treba praviti razliku između sudske odluke u upravnom sporu koja je doneta "punom jurisdikcijom" i odluke kojom je samo poništen upravni akt. Istaknuto raz-likovanje u pogledu odluka povodom kontrole zakonitosti upravnog akta nije od značaja za par-nični sud (koji kao što je istaknuto ne može da ocenjuje valjanost razloga odluke donete u uprav-nom sporu).

(Iz presude Vrhovnog suda Srbije, Rev. II 619/05 od 20. 10. 2005. godine)

PRAVNOSNAŽNA OSUĐUJUĆA PRESUDA KRIVIČNOG SUDA - VEZANOST PARNIČNOG SUDA


2244.. Pošto za vreme trajanja krivičnog postupka važi prezumpcija nevinosti to pokretanje kri-

vičnog postupka nije razlog za otkaz ugovora o radu - već za udaljenje.

Iz obrazloženja: Prema odredbama Zakona o radu, poslodavac može zaposlenom da otkaže ugovor o radu ako za

to postoji opravdani razlog koji se odnosi na radnu sposobnost zaposlenog, njegovo ponašanje i po-trebe poslodavca, i to - između ostalog - ako zaposleni učini krivično delo na radu ili u vezi sa ra-dom.

Relevantne odredbe: U parničnom postupku sud je u pogledu postojanja krivičnog dela i krivične odgovornosti učini-

oca vezan za pravnosnažnu presudu krivičnog suda kojom se optuženi oglašava krivim - član 13. Zakona o parničnom postupku.

U konkretnom slučaju, a imajući u vidu navedene zakonske odredbe kao i rezultate izvedenih dokaza, po mišljenju drugostepenog suda a suprotno navodima žalbe tužene, prvostepeni sud je pra-vilno postupio usvojivši tužbeni zahtev tužioca i poništivši kao nezakonito naznačeno sporno rešenje o otkazu od 18.02.2010. godine uz nalog tuženoj da tužioca vrati na rad.

Naime, poništenim rešenjem tužiocu je otkazan ugovor o radu zbog pokretanja krivičnog postup-ka pred Posebnim odeljenjem Okružnog suda zbog izvršenog krivičnog dela Zločinačko udruživanje i Zloupotreba službenog položaja. Pokretanje krivičnog postupka nije razlog za otkaz već za udalje-nje, jer za vreme trajanja krivičnog postupka važi prezumpcija nevinosti. Zbog toga, navedene činje-

PARNIČNI POSTUPAK

- 19 -

nice nisu mogle biti upotrebljene kao razlog za otkaz. To može biti osuđujuća krivična presuda, ali je ona u konkretnom slučaju izostala.

Imajući to u vidu, pobijano rešenje tužene o otkazu ugovora o radu tužiocu od 18.02.2010. godi-ne je nepravilno, a tužiočev zahtev da se isto poništi kao nezakonito je osnovan.

Zbog toga je prvostepena odluka u ovom delu potvrđena. (Iz Presude Apelacionog suda u Beogradu, Gž.1 3046/2013 od 03.12.2014. godine)

2255.. Krivičnopravna odgovornost jednog od štetnika, utvrđena pravnosnažnom krivičnom pre-

sudom, ne oslobađa građanskopravne odgovornosti lica koja su zajedno sa njim uzrokovala štetu ili doprinela njenom nastanku.

Iz obrazloženja:

Krivična odgovornost osiguranika tuženog je utvrđena pravnosnažnom presudom krivičnog suda (oglašen je krivim za teško delo protiv bezbednosti javnog saobraćaja iz člana 297. stav 2. u vezi sa članom 289. stav 1. Krivičnog zakonika).

U parničnom postupku, sud je vezan u pogledu postojanja krivičnog dela i krivične odgovor-nosti učinioca za pravnosnažnu presudu krivičnog suda kojom se optuženi oglašava krivim, sa-glasno članu 13. Zakona o parničnom postupku. Uzročna veza radnje preticanja koju je osigura-nik tuženog preduzeo sa nastupelom posledicom naglašena je u svim nalazima i mišljenjima ve-štaka datim u prvostepenom postupku. Prvostepeni sud je pravilno cenio sve okolnosti u kojim je osiguranik tuženog preduzeo uzročnu radnju nebezbednog preticanja vozila i pravilno utvrdio njegovu odgovornost u procentu od 70%.

Pravilna je i ocena o postojanju delimične odgovornosti u nastanku štete osiguranika tužioca. Odgovornost u smislu pravila građanskog prava nije jednaka krivičnopravnoj odgovornosti i

utvrđena krivičnopravna odgovornost jednog od štetnika ne oslobađa građanskopravne odgovor-nosti lica koja su zajedno sa štetnikom čija je odgovornost utvrđena pravnosnažnom krivičnom presudom uzrokovala štetu ili doprinela nastanku štete.

Zbog toga su neosnovani žalbeni navodi tužioca (pravilnost razloga prvostepene presude u pogledu utvrđene podeljene odgovornosti na strani osiguranika tužioca pobijaju se navodima da je pravnosnažnom presudom krivičnog suda osiguranik tuženog oglašen isključivo krivim za kri-vično delo koje je za posledicu imalo štetu nanetu trećim licima u saobraćajnom udesu motornih vozila osiguranih kod tužioca i tuženog).

(Iz Rešenja Privrednog apelacionog suda, Pž. 7856/2012(1) od 19.06.2013. godine)

ZADRŽAVANJE NADLEŽNOSTI

– PERPETUATIO FORI (Član 15. Zakona o parničnom postupku)

PARNIČNI POSTUPAK

- 20 -

2266.. Ako je spor između tužioca - pravnog lica i tuženih običnih – prostih suparničara, od kojih

je jedan pravno lice, a drugi – fizičko lice, pravnosnažno okončan samo u odnosu na pravno li-ce, prestao je i odnos suparničarstva na kome je bila zasnovana stvarna nadležnost trgovin-skog suda za fizičko lice, što dovodi do nemogućnosti zadržavanja stvarne nadležnosti trgovin-skog suda za fizičko lice.

Iz obrazloženja: Presudom drugostepenog suda odbijena je žalba prvotuženog i potvrđena presuda Trgovinskog

suda u N... u prvom i trećem stavu izreke kojom je odlučeno o tužbenom zahtevu u odnosu na prvo-tuženog i o zahtevu po protivtužbi prvotuženog u odnosu na tužioca. Time je pravosnažno presuđen navedeni spor u odnosu na prvotuženog i to kako po zahtevu tužioca koji se odnosi na prvotuženog, tako i po protivtužbi prvotuženog. Po pravosnažnom okončanju navedenog spora između označenih stranaka koje su pravna lica, kao nerešen je ostao spor po tužbi tužioca u odnosu na drugotuženog koji je fizičko lice, a po osnovu ugovora o jemstvu za ispunjenje obaveza prvotuženog. Kako je u ponovnom postupku, po ukidanju dela odluke koja se odnosi na drugotuženog presudom Višeg trgo-vinskog suda, postupak nastavljen samo u odnosu na drugotuženog koji je fizičko lice, a pravosna-žno je okončan u odnosu na prvotuženog, te stoga navedeno fizičko lice koje više nije u odnosu su-parničarstva sa pravnim licem (po kom osnovu bi se mogla zasnivati nadležnost trgovinskog suda), to je pravilno prvostepeni sud našao da za rešenje navedenog spora po tužbi tužioca protiv tuženog – fizičkog lica trgovinski sud nije nadležan, jer se ne radi o sporu iz člana 15. Zakona o sudovima, pa se stoga pobijanim rešenjem oglasio stvarno nenadležnim za postupanje u navedenoj parnici i spise predmeta po pravosnažnosti rešenja o oglašavanju nenadležnim ustupio Opštinskom sudu u N... kao stvarno i mesno nadležnom za rešavanje ovog spora.


SUDSKA (APSOLUTNA) NADLEŽNOST


2277..

Na postupak za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku, prema članu 8v Zakona o izmenama i dopunama Zakona o uređenju sudova, shodno se primenjuju odredbe Zakona o vanparničnom postupku. Članom 30. stav 2. Zakona o vanparničnom postupku predviđena je primena Zakona o parničnom postupku u onim oblastima koje nisu regulisane tim Zako-nom.

Iz obrazloženja: Zahtev za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku može se podneti na osnovu odredbe člana

8a - 8v Zakona o uređenju sudova.

PARNIČNI POSTUPAK

- 21 -

Zbog toga se Viši sud u Beogradu oglasio apsolutno nenadležnim za postupanje u ovoj pravnoj stvari i odbacio zahtev predlagača, shodnom primenom člana 16. stav 2. i člana 294. stav 1. tačka 1. u vezi člana 1. na osnovu ovlašćenja iz člana 292. Zakona o parničnom postupku ("Sl. glasnik RS", broj 72/2011 i 55/2014), na osnovu člana 30. stav 2. Zakona o vanparničnom postupku u vezi člana 8. Zakona o uređenju sudova.

(Iz Rešenja Višeg suda u Beogradu, R.4 II 81/2014(2) od 10.09.2014. godine)

2288.. Kada stranka podnese tužbu, sud je dužan prvo da utvrdi da li pravna stvar iz tužbe po

svojoj prirodi spada u nadležnost suda ili organa uprave.

Iz obrazloženja: Po žalbi tužioca, Viši sud je ukinuo prvostepenu presudu, nalazeći da je počinjena bitna povreda

odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, na koju drugostepeni sud pazi po službenoj dužnosti. Ista se ogleda u tome da je sud odlučio o zahtevu koji ne spada u sudsku nadležnost, u smislu člana 16. Zakona o parničnom postupku. Naime, nakon pod-nošenja tužbe, sud je dužan da prvo utvrdi da li pravna stvar po svojoj prirodi spada u nadležnost su-da (građanski spor - član 1. istog zakona) ili organa uprave (upravna stvar - član 1. Zakona o opštem upravnom postupku) a odgovor na ovo pitanje zavisi od toga u koju materijalnopravnu oblast spada sporni odnos. Da bi se sud upustio u raspravljanje i odlučivanje o predmetu spora, potrebno je ispu-njenje neophodnih uslova - procesnih pretpostavki, od kojih neke imaju za cilj da obezbede poštova-nje principa raspodele poslova između organa upravne i sudske funkcije, kao i između samih sudova. Jedna od tih procesnih pretpostavki je nadležnost suda da o sporu odluči u parnici i da za spor nije nadležan sud u nekom drugom postupku ili upravni organ. Pošto se u ovoj pravnoj stvari radi o zah-tevu tužioca za naknadu štete nastale u pretkrivičnom postupku, koji predstavlja posebnu vrstu admi-nistrativnog postupka, a ne krivični postupak, ovakav zahtev se po stavu Višeg suda mora rešavati u upravnom postupku tj. sud opšte nadležnosti je stvarno nenadležan za postupanje po ovom zahtevu, u smislu člana 16. stav 1. Zakona o parničnom postupku. Budući da se ne može doneti odluka na šte-tu stranke koja se žalila (ako je samo ona izjavila žalbu - zabrana "reformatio in peius"), to je Viši sud prvostepenu presudu ukinuo i odlučio kao u izreci rešenja.

(Iz rešenja Višeg suda u Požarevcu, Gž. 167/2013(2011) od 07.03.2013. godine)

2299.. U sporu radi rušenja bespravno sagrađene ograde i predaje zemljišta u državinu postoji

nadležnost suda, jer je suština tužbe u predaji u posed zemljišta, što je imovinskopravni odnos.

Iz obrazloženja: Predlog punomoćnika tuženika da se sud oglasi stvarno nenadležnim za postupanje u ovoj prav-

noj stvari odbijen je rešenjem nadležnog osnovnog suda od 09.09.2013. godine kao neosnovan. U

PARNIČNI POSTUPAK

- 22 -

konkretnom slučaju podneta je tužba za predaju u državinu nepokretnosti - zemljišta i rušenje ograde, što je po svojoj prirodi imovinskopravni spor. Zbog toga i postoji apsolutna nadležnost suda za postupanje, bez obzira na činjenicu što je zid čije se rušenje traži sagrađen bez građevin-ske dozvole. Suština tužbe je u predaji u posed zemljišta pošto se sa istog uklone ostaci porušene ograde.


3300.. Sud tokom celog postupka, po službenoj dužnosti, pazi da li rešavanje spora spada u sud-

sku nadležnost. Kada u toku postupka utvrdi da za rešavanje spora nije nadležan sud, nego neki drugi domaći organ, oglasiće se nenadležnim, ukinuće sprovedene radnje u postupku i od-baciće tužbu.

Iz obrazloženja: Prvostepeni sud se rešenjem oglasio apsolutno nenadležnim za postupanje u sporu po tužbi tuži-

oca protiv tuženog – nadležnog Odeljenja Republičkog geodetskog zavoda, istim ukinuo sve sprove-dene radnje a tužba je odbačena. Žalba tužioca je neosnovana jer je prvostepeni sud pravilno utvrdio da je za rešavanje po tužbenom zahtevu nadležan upravni organ u upravnom postupku, a ne sud - sa-glasno odredbama Zakona o državnom premeru i katastru. Naime, pazeći po službenoj dužnosti (u smislu člana 16. Zakona o parničnom postupku) i razmatrajući da li rešavanje predmetnog spora spa-da u sudsku nadležnost, prvostepeni sud je utvrdio da je za rešavanje o tužbenom zahtevu nadležan da postupa upravni organ u upravnom postupku, a ne sud. Pomenutim Zakonom predviđeno je da Republički geodetski zavod, kao državni organ, u vršenju javnih ovlašćenja u upravnim poslovima državnog premera, osnivanja i obnove katastra nepokretnosti rešava u upravnom postupku u prvom stepenu. Prvostepeni sud je stoga pravilno odlučio pobijanim rešenjem, koje je doneto uz pravilnu primenu odredaba člana 279. stav 1. tačka 1. i član 280. Zakona o parničnom postupku. Izjavljenom žalbom tužioca se neosnovano ukazuje da je prvostepeni sud bio dužan da ispita zašto je Služba za katastar nepokretnosti odbila da postupi po zahtevu tužioca za omeđavanje njegove parcele, pa on nije imao drugu alternativu sem da se obrati sudu te da je obaveza suda bila da obaveže drugi nadle-žni organ da izvrši svoju zakonsku dužnost i obavezu. Naime, shodno članu 1. Zakona o parničnom postupku, uređuju se pravila postupka za pružanje sudske zaštite po kojima se i odlučuje prilikom re-šavanja građanskopravnih sporova iz ličnih, porodičnih, radnih, privrednih, imovinskopravnih i dru-gih građanskopravnih odnosa, osim sporova za koje je posebnim zakonom predviđena druga vrsta postupka. Sud tokom celog postupka, po službenoj dužnosti, pazi da li rešavanje spora spada u sud-sku nadležnost. Kada u toku postupka utvrdi da za rešavanje spora nije nadležan sud, nego neki dru-gi domaći organ, oglasiće se nenadležnim, ukinuće sprovedene radnje u postupku i odbaciće tužbu. U konkretnom slučaju, tužbenim zahtevom se ne traži činidba na koju sud može da obaveže tuženog, već omeđavanje katastarske parcele uz poštovanje površine iz lista nepokretnosti i oblika iz skice, pa predmet ovog spora ne spada u sudsku nadležnost, već u nadležnost upravnog organa, a o tome se odlučuje u upravnom postupku.

(Iz rešenja Višeg suda u Užicu, Gž. 555/2010 od 13.04.2010. godine)

PARNIČNI POSTUPAK

- 23 -

3311.. Propuštanje nadležne filijale Narodne banke da, u vršenju poverenih javnih ovlašćenja,

odluči o zahtevu za povraćaj carine i drugih uvoznih dažbina u postupku ostvarenja prava na izvozne stimulacije, ne može dovesti do promene zakonom ustanovljene nadležnosti na-vedenog organa, jer da propuštanje nekog organa da postupi u skladu sa poverenim javnim ovlašćenjima ne dovodi automatski do ustanovljavanja sudske nadležnosti u parničnom po-stupku, već daje pravo podnosiocu zahteva da zaštitu ostvari u upravnom postupku podno-šenjem žalbe zbog "ćutanja administracije" drugostepenom organu ili pak pokretanjem upravnog spora.

Iz obrazloženja: Prvostepenim rešenjem Trgovinski sud u B... oglasio se apsolutno nenadležnim za postupanje u

ovom sporu, pa je ukinuo sve sprovedene radnje i odbacio tužbu. Iz spisa predmeta kao i navoda ža-lioca, nesumnjivo proizlazi da osnov postavljenog tužbenog zahteva za isplatu iznosa od 876.500,78 dinara, predstavlja zahtev za vraćanje 1% vrednosti izvršenog spoljnotrgovinskog posla, po ugovori-ma o spoljnotrgovinskom poslu, koje je tužilac ostvario tokom 2002. i 2003. godine, a na osnovu prava na podsticaj izvoza, propisan Odlukom o povraćaju carinskih i drugih uvoznih dažbina i o dru-gim merama za podsticaj izvoza. Iz sadržine postavljenog tužbenog zahteva proizlazi da se u kon-kretnom slučaju radi o sporu iz imovinsko-pravnih odnosa, čije je rešavanje na zakonu zasnovanom odlukom stavljeno u nadležnost ne suda nego drugog domaćeg organa. Stoga je prvostepeni sud na osnovu pravilne primene odredbe člana 16. stav 2. Zakona o parničnom postupku, našao da nije nad-ležan za odlučivanje u ovome sporu, što je za posledicu imalo i pravilnu odluku o odbacivanju tužbe. Naime, iz sadržine Odluke o povraćaju carinskih i drugih uvoznih dažbina i o drugim merama za podsticaj izvoza proizlazi da je ista doneta na osnovu ovlašćenja iz člana 61. Zakona o spoljnotrgo-vinskom poslovanju, te da je istom ustanovljeno pravo preduzeća i drugih pravnih lica koja obavljaju poslove spoljnotrgovinskog poslovanja, na ostvarivanje prava na povraćaj carine i drugih uvoznih dažbina kao i na druge mere podsticaja izvoza, pod uslovima propisanim tom odlukom. Osim usta-novljavanja samog prava na povraćaj carine i drugih uvoznih dažbina, navedenom odlukom propisan je i postupak u kome se navedena prava ostvaruju, pa je u članu 11. propisano da se zahtev za ostva-rivanje prava iz odluke podnosi Filijali NBJ nadležnoj prema sedištu podnosioca zahteva, dok je u članu 12. stav 2. propisano da će nadležna Filijala NBJ rešenjem odbiti zahtev ukoliko na osnovu podnesene dokumentacije utvrdi da preduzeće ne ispunjava uslove za ostvarivanje prava iz ove odlu-ke. Istovremeno u stavu 3. navedenog člana, propisano je da se protiv rešenja iz stava 2. može izjavi-ti žalba Narodnoj banci Jugoslavije. Iz sadržine navedenog propisa proizlazi dakle da je pomenutom odlukom Narodnoj banci Jugoslavije povereno vršenje određenih javnih ovlašćenja, iz čega dalje proizlazi da je u vršenju istih ona bila dužna da u smislu odredbe člana 2. Zakona o opštem uprav-nom postupku, postupa u skladu sa odredbama navedenog zakona. Neosnovan je navod žalioca da iz činjenice što Narodna banka Jugoslavije nije državni organ, proizlazi kao logična posledica da ista u svom radu ne donosi upravne akte i ne postupa po pravilima Zakona o opštem upravnom postupku. Nasuprot žalbenim navodima, stvarna nadležnost Narodne banke za odlučivanje o ovoj vrsti tužioče-vih prava ustanovljena je saglasno članu 17. Zakona o opštem upravnom postupku, pomenutom od-

PARNIČNI POSTUPAK

- 24 -

lukom koja svoju snagu crpi i iz odredaba Zakona o spoljnotrgovinskom poslovanju. Stoga je u vrše-nju ovlašćenja poverenih navedenom odlukom, Narodna banka Jugoslavije bila dužna da postupa po pravilima Zakona o opštem upravnom postupku, a to znači da i tužilac, kao podnosilac zahteva za ostvarenje određenih izvoznih stimulacija ima sva prava koja mu iz navedenog zakona proizilaze. Iz navedenog proizlazi dakle, da je u konkretnom slučaju, propuštanje drugotuženog da po zahtevu tu-žioca donese pozitivno ili negativno rešenje, imalo za posledicu tužiočevo pravo da u smislu odredbe člana 208. stav 2. Zakona o opštem upravnom postupku izjavi žalbu drugostepenom organu iz člana 12. stav 3. Odluke o povraćaju carinskih i drugih uvoznih dažbina i o drugim merama za podsticaj izvoza. Činjenica na koju se žalbom ukazuje, da je drugotuženi propustio da donese bilo kakvo reše-nje po podnetom zahtevu, te da je tužiocu uz dopis vratio podnetu dokumentaciju, ne može dovesti do promene zakonom ustanovljene nadležnosti određenog organa a u pogledu odlučivanja o nekom pitanju. Dakle, propuštanje nekog organa da postupi u skladu sa poverenim mu javnim ovlašćenjima ne dovodi automatski do ustanovljavanja sudske nadležnosti u parničnom postupku, nego naprotiv daje pravo podnosiocu zahteva da zaštitu ostvari u upravnom postupku ili pak pokretanjem upravnog spora u situaciji kada nije ustanovljena dvostepenost.


3322.. Trgovinski sud nije nadležan da u parničnom postupku odlučuje o zahtevu za plaćanje na-

knade za odvodnjavanje, tj. da utvrđuje postojanje i visinu ove obaveze, već je za to nadležan drugi organ - javno vodoprivredno preduzeće u okviru javnih ovlašćenja koja su mu poverena zakonom, a rešenje tog preduzeća kao upravni akt kojim se utvrđuje obaveza plaćanja nakna-de za odvodnjavanje, predstavlja izvršnu ispravu za čije izvršenje je stvarno nadležan sud op-šte nadležnosti.

Iz obrazloženja: Prvostepenim rešenjem Trgovinski sud u Z... oglasio se apsolutno nenadležnim za postupanje u

ovoj pravnoj stvari, pa je tužbu odbacio kao nedozvoljenu i ukinuo sve sprovedene radnje. Iz spisa predmeta proizlazi da je predmet tužbenog zahteva isplata godišnjeg iznosa naknade za odvodnjava-nje za 2003. godinu, a po osnovu rešenja tužioca broj 02072008 od 10. 03. 2003. godine. Čitanjem navedenog rešenja utvrđuje se da je isto doneto na osnovu člana 5. stav 1. Odluke o visini naknade za odvodnjavanje u 2003. godini, a u skladu sa članom 99. stav 3, čl. 100, 101. i 107. Zakona o vo-dama. Navedeno rešenje tužilac je doneo u vršenju svojih zakonom mu poverenih javnih ovlašćenja, te stoga isto po svojoj pravnoj prirodi predstavlja upravni akt iz člana 96. Zakona o vodama, a sagla-sno članu 18. Zakona o opštem upravnom postupku. Naime, u konkretnom slučaju radi se o naplati naknade kao obavezne dažbine, a ne o naknadi koja se plaća za izvršenu uslugu. Ovo stoga što je članom 99. Zakona o vodama propisano da se sredstva za finansiranje vodoprivredne delatnosti obezbeđuju iz više vrsta naknada od kojih neke predstavljaju javni prihod, a neke predstavljaju pri-hod javnog vodoprivrednog preduzeća – ovde tužioca. Iz navedenog proizlazi da za utvrđivanje kako postojanja same obaveze plaćanja naknade za odvodnjavanje, tako i njene visine, nije nadležan sud u smislu odredaba članova 12. Zakona o sudovima (odnosno člana 21. Zakona o uređenju sudova), te člana 15. Zakona o sudovima (koji je i dalje na snazi u smislu člana 84. Zakona o uređenju sudova).

PARNIČNI POSTUPAK

- 25 -

Naprotiv, radi se o pravnoj stvari za čije je utvrđivanje nadležan subjekt određen posebnim zako-nom, a u smislu člana 18. Zakona o opštem upravnom postupku u vezi člana 96. Zakona o vodama. Iz navedenog proizlazi da je u konkretnom slučaju prvostepeni sud pravilno zaključio da za rešava-nje spornog odnosa nije nadležan sud nego drugi domaći organ, te da je na osnovu pravilne primene odredbe člana 16. stav 2. Zakona o parničnom postupku u svemu doneo pravilnu odluku. Na pravil-nost pobijane odluke nije od uticaja činjenica što je po osnovu tužiočevog predloga za izvršenje na osnovu verodostojne isprave doneto rešenje Iv. broj 832/04 od 20.04.2004. godine, te rešenje pod istim brojem od 7. juna 2004. godine, kojim je konstatovano da će se postupak nastaviti kao povo-dom prigovora protiv platnog naloga. Ovo stoga što pogrešan uput suda ne može menjati apsolutnu nadležnost suda. Kako iz gore navedenog proizlazi da u konkretnom slučaju za utvrđivanje obaveze plaćanja naknade za odvodnjavanje i njene visine nije nadležan sud, nego drugi organ odnosno javno preduzeće u obimu poverenih mu javnih ovlašćenja, to nije bilo mesta donošenju gore navedenih re-šenja. Sud je cenio žalbene navode o tome da je počev od 2001. godine Uprava prihoda prestala sa prinudnom naplatom neisplaćenih dugovanja po osnovu naknade za odvodnjavanje, iz čega bi proiz-lazilo da tužilac ukazuje da je za sprovođenje prinudne naplate nadležan sud. Iako u ovom konkret-nom sporu nije sporno pitanje nadležnosti suda za sprovođenje izvršenja nego nadležnosti suda za me-ritorno presuđenje u parničnom postupku, radi pravne pouke tužioca, a u cilju olakšavanja ostvarenja nje-govih prava, ovaj sud kao drugostepeni daće sledeće pravno mišljenje. Po nalaženju ovog suda rešenje tu-žioca broj 02072008 od 10. 03. 2003. godine predstavlja izvršnu ispravu u smislu člana 16. stav 2. tačka 2. Zakona o izvršnom postupku, čije se izvršenje sprovodi prema odredbama čl. 261, 264. stav 1, čl. 265. i 266. stav 2. Zakona o opštem upravnom postupku. Stoga je tužilac imao mogućnost da navedeno reše-nje snabde klauzulom izvršnosti i potom dostavi nadležnom sudu na izvršenje. Za sprovođenje navede-nog izvršenja bio bi nadležan sud opšte nadležnosti jer njegova nadležnost proizlazi iz člana 21. stav 2. Zakona o uređenju sudova. Ovo stoga što za ovu vrstu izvršenja nije propisana nadležnost trgovinskog suda, niti u članu 15. Zakona o sudovima (koja je odredba i dalje na snazi u smislu propisa iz člana 84. Za-kona o uređenju sudova), kao ni članom 24. Zakona o uređenju sudova. Kako navedeno rešenje u sebi sa-drži naplatu dela javnih prihoda, isto bi se moglo prinudno naplatiti i preko Poreske uprave, a u skladu sa odredbama Zakona o poreskom postupku i poreskoj administraciji, ali nema nikakve smetnje da se isto prinudno naplati i preko suda (na gore opisani način) jer je u navedenoj naknadi sadržana i naknada koja predstavlja prihod tužioca, pri čemu bi postojala obaveza tužioca da deo javnih prihoda prenese na za to posebno određeni račun.


3333.. Postojanje osporenog potraživanja za neizmirenu poresku obavezu ustanovljenu izvršnim

rešenjem upravnog organa, utvrđuje se u sudskom postupku pred mesno nadležnim trgovin-skim sudom, a ne u upravnom postupku pred nadležnim upravnim organom.

Iz obrazloženja:

U konkretnom slučaju pogrešilo je stečajno veće kada je na parnicu uputilo tužioca kao stečaj-nog poverioca koji je za prijavljeno potraživanje imao izvršnu ispravu. U situaciji kada je stečajni upravnik osporio prijavljeno potraživanje stečajnog poverioca zasnovano na izvršnoj ispravi, tada je stečajno veće moralo da shodno odredbi člana 127. stav 2. Zakona o prinudnom poravnanju, stečaju i likvidaciji uputi na parnicu stečajnog dužnika radi utvrđenja da ne postoji prijavljeno potraživanje

PARNIČNI POSTUPAK

- 26 -

stečajnog poverioca zasnovano na izvršnoj ispravi. Pri tome, prvostepeni sud nije imao u vidu da tu-žilac poseduje izvršnu ispravu, te da tuženi osporavanje utuženog potraživanja može zasnovati samo na razlozima iz člana 51. stav 1. tačka 4. i 8. Zakona o izvršnom postupku. Međutim, kada je već ste-čajno veće dalo pogrešno uputstvo i kada je prvostepeni sud utvrdio prijavljeno potraživanje tužioca kao stečajnog poverioca prema tuženom kao stečajnom dužniku, tada nije bilo mesta da Viši trgovin-ski sud nađe da rešavanje predmetnog spora ne spada u sudsku nadležnost, već u nadležnost uprav-nog organa. Tačno je da je predmet prijavljenog potraživanja neplaćena poreska obaveza i zatezna kamata zbog docnje u isplati ove poreske obaveze i da je postupak u kome se utvrđuje i naplaćuje porez poseban upravni postupak u smislu odredaba čl. 11, 33, 34 i 54. Zakona o poreskom postupku i poreskoj administraciji. Viši trgovinski sud je međutim prevideo da je poreska obaveza tuženog prema tužiocu utvrđena na osnovu izvršenog rešenja tužioca. Izvršno rešenje tužioca doneto u uprav-nom postupku predstavlja izvršnu ispravu. Stoga se više ne radi o postupku utvrđivanja i naplate po-reza, već o postupku u kome se utvrđuje da li i dalje postoji prijavljeno potraživanje tužioca prema tuženom, odnosno da li je tuženi izmirio utvrđeno potraživanje iz poreskog rešenja ili je to poresko rešenje poništeno, preinačeno ili na drugi način stavljeno van snage. Ove okolnosti mogu se utvrđi-vati samo u sudskom postupku."

(Iz rešenja Vrhovnog suda Srbije, Prev. 258/2005 od 7. 07.2005. godine)

3344.. Odredbe Zakona o preduzećima o proceni uloga u stvarima i pravima od strane ovlašće-

nog procenjivača, odnosno osnivača društva s ograničenom odgovornošću, ne isključuju sud-sku nadležnost kada je u pitanju spor osnivača o visini osnivačkih udela.

Iz obrazloženja: Pobijanim rešenjem P. 147/04 od 8.03.2005. godine prvostepeni sud je u izreci pod I odbio pri-

govor apsolutne nenadležnosti suda za postupanje u ovoj pravnoj stvari. U izreci pod II odbio je pri-govor da bi postupak trebalo sprovesti po pravilima vanparničnog postupka, i u izreci pod III odbio je prigovor da je tužba za utvrđenje nedozvoljena. Drugotuženi u žalbi ukazuje da nije bilo mesta do-nošenju ožalbenog rešenja, te da prvostepeni sud pogrešno tumači tužbeni zahtev sa ciljem da oprav-da osnovanost vođenja parnice u ovoj pravnoj stvari. Daljim navodima žalbe ukazuje da se očigled-no može utvrditi da je predmet tužbenog zahteva visina uloga članova društva. Sporno pitanje izme-đu istih je pre svega visina nenovčanog uloga drugotuženog. Tužioci osporavaju visinu istog uloga, ne priznajući rešenje Saveznog ministarstva za ekonomske odnose sa inostranstvom od 11.09.2002. godine, kojim je utvrđena vrednost uloga u mašinama i opremi drugotuženog, kao ni izveštaj ovla-šćenog procenjivača iz juna 2003 godine. Daljim žalbenim navodima tuženi drugog reda ukazuje da sud ne može da odlučuje o spornom pitanju visine uloga članova, jer predmet nisu pravna, već fak-tička pitanja, tj. visina uloga. Po daljim navodima žalioca, stranke to mogu da utvrde sporazumno, ili ovlašćeni procenjivači, te da prvostepeni sud pogrešno zaključuje da odredbe člana 339. u vezi člana 200. Zakona o preduzećima ne isključuju sudsku nadležnost. Osim toga, tuženi drugog reda ukazuje da rešenje o obezbeđenju dokaza ne može biti usvojeno od strane suda kao dokazno sredstvo za utvr-đivanje činjenice visine duga, kako to pogrešno zaključuje prvostepeni sud kada svoje stanovište za-sniva na rešenju donetom u obezbeđenju dokaza R. 717/03 od 20.11.2003 godine, uz navođenje da je

PARNIČNI POSTUPAK

- 27 -

navedenim rešenjem, odnosno procenom veštaka, kao sastavnim delom, istog utvrđena visina nenov-čanog uloga, a da bi i pored toga, u parničnom postupku odredio izvođenje dokaza putem nalaza i mišljenja veštaka sa predmetnom utvrđivanja visine uloga stranaka. Dalje ukazuje na pogrešnu odlu-ku prvostepenog suda donetu u izreci pod III. Predložio je da se ožalbeno rešenje preinači saglasno navodima žalbe, tako što bi se usvojili procesni prigovori i Trgovinski sud u B... oglasio apsolutno nenadležnim za postupanje u ovoj pravnoj stvari. Viši trgovinski sud je našao da žalba nije osnova-na. Iz stanja u spisima proizlazi da su tužioci tužbom te deklarativno postavljenim tužbenim zahte-vom tražili da se utvrdi suvlasnički udeo u Preduzeću za proizvodnju i trgovinu "E..." DOO u B.., ta-ko što bi sud utvrdio da ukupan kapital navedenog preduzeća iznosi 378.699.17 USD, a pojedinačni ulozi osnivača i članova iznose: tužioca prvog reda - D.D. iz B.., iznos od 102.000,00 USD, što pred-stavlja 26,94% suvlasničkog udela; tužioca drugog reda - D.V. iz B.., iznos od 25.500,00 USD, što predstavlja 6,73% suvlasničkog udela; tuženog drugog reda – inostranog preduzeća, iznos od 251.199,17 USD, što predstavlja 66,33% suvlasničkog udela. Tužbeni zahtev zasniva se na sledećim činjenicama: Tužioci i drugotuženi su osnivači pomenutog preduzeća. Na bazi odluke o povećanju kapitala drugotuženi se obavezao da će osnovani kapital preduzeća povećati za 327.882,56 USD i da će isti staviti na raspolaganje u roku od šest meseci, što nije učinio, pošto je mašine i opremu za fa-briku tj. ulog u stvarima pokušao da unese na osnovu sporne procene procenitelja. Pokušao je da pre-varom unese polovne i neupotrebljive mašine, kao nove i da predstavi da iste vrede 327.882,56 USD, iako je njihova vrednost 251.199,17 USD, te da na taj način prevari i ošteti tužioce. Na ovaj način bi drugotuženi upisom nerealnog osnivačkog udela stekao 75% vrednosti osnivačkog udela i po statutu preduzeća smenio prvotužioca D.D, direktora i osnivača, i tako imao pravo odlučivanja. Kao dokaz priložili su: ugovor o osnivanju preduzeća "E..." DOO u B... od 11.6.2001. godine, reše-nje Trgovinskog suda u B... Fi. br. 5393/01 od 15.6.2001. godine, odluku o povećanju kapitala od 20.7.2002 godine, ugovor o izmeni ugovora o osnivanju preduzeća "E..." DOO u B... od 1.8.2002.. godine, odluku o povećanju kapitala preduzeća "E..." DOO u B..., od 27.2.2003. godine, ugovor o ustupanju osnivačkog uloga od 27.3.2003 godine, rešenje Trgovinskog suda u B... V Fi. br. 10830/03 od 12.11.2003. godine, žalbe na rešenje Trgovinskog suda u B... FI. br. 10830/03 od 12.11.2003. go-dine, dopunu žalbe na rešenje Trgovinskog suda u B... V Fi.br. 10830/03 od 12.11.2003. godine, kri-vičnu prijavu, nalaz i mišljenje procenitelja "I..." od 25.6.2003. godine. Drugotuženi je istakao pro-cesne prigovore, o kojima je sud odlučio ovim rešenjem. Saglasno iznetom, a imajući u vidu navode tuženog drugog reda isticane u toku trajanja prvostepenog postupka, a posebno sada ceneći i date žalbene razloge, drugostepeni sud nalazi da je prvostepeni sud pravilno postupio kada je doneo ožal-beno rešenje i odbio sve procesno-pravne prigovore tuženog drugog reda, dajući razloge, koje pri-hvata i ovaj sud i žalioca na iste upućuje. Prvostepeni sud svoju odluku u delu kojim je odbio prigo-vor apsolutne nenadležnosti pravilno zasniva na odredbi člana 16. stav 1. Zakona o parničnom po-stupku (Službeni glasnik RS, br. 125/04), nalazeći utemeljenje za takvo stanovište u odredbama čla-na 200. Zakona o preduzećima ("Službeni list SRJ", br. 29/96, 33/96, 29/97, 59/98, 74/99, 9/01 i 36/02) pod naslovom "Izveštaj o ulozima u stvarima i pravima" koji propisuje : "(1) Ako se za osni-vanje akcionarskog društva obezbeđuju ulozi u stvarima i pravima, akcionari, pre prijave za upis u registar, sačinjavaju i potpisuju izveštaj o ulozima u stvarima i pravima. (2) U izveštaju se posebno navode predmeti uloga i isprave o proceni uloga u stvarima i pravima koju je izvršio ovlašćeni pro-cenjivač, odnosno osnivači, kao i dokazi o stavljanju tih stvari i prava na raspolaganje društvu. (3) Ako se u akcionarsko društvo kao ulog unosi preduzeće, uz izveštaj iz stava 1. ovog člana prilaže se

PARNIČNI POSTUPAK

- 28 -

bilans preduzeća za poslednje dve poslovne godine, kao i isprava o proceni vrednosti preduzeća. U članu 339. Zakona o preduzećima propisano je da se "na izveštaj o ulozima u stvarima i pravima društva s ograničenom odgovornošću shodno se primenjuju odredbe člana 200. ovog zakona". Iz iz-loženog proizlazi da prvostepeni sud pravilno zaključuje da citirane odredbe Zakona o preduzećima ne isključuju sudsku nadležnost kada je u pitanju spor o visini osnivačkih udela, kako to pogrešno navodi tuženi drugog reda u žalbi. Po nalaženju ovoga suda ne mogu se prihvatiti kao osnovani ni ostali navodi u žalbi tuženog drugog reda, jer se na rešenje ove pravne stvari imaju primeniti odred-be Zakona o preduzećima ("Službeni list SRJ", br. 29/96, 33/96, 29/97, 59/98, 74/99, 9/01 i 36/02) koji je važio u vreme nastanka spornog odnosa, a ne Zakon o privrednim društvima ("Službeni gla-snik RS", br. 125/2004), jer u članu 457. Zakona o privrednim društvima nije predviđena njegova re-troaktivna primena na sporove koji su nastali pre stupanja na snagu. Pozivanje tuženog drugog reda u žalbi da prvostepeni sud pogrešno tumači tužbeni zahtev, bez uticaja je na drugojačije odlučivanje u ovoj pravnoj stvari kada su u pitanju istaknuti procesno pravni prigovori. Ovo zbog toga što iz sta-nja u spisima, te i obrazloženja ožalbenog rešenja, proizlazi da tužioci podnošenjem tužbe u suštini traže utvrđenje pravnog odnosa - utvrđenje suvlasničkih udela u određenom procentu - određenoj srazmeri, a ne traže procenu vrednosti nenovčanih uloga o čemu je odlučeno u postupku obezbeđe-nja dokaza u predmetu R-717/03, zbog čega je pravilno odbijen prigovor tuženog drugog reda, da bi dalji postupak trebalo sprovesti po pravilima van parničnog postupka. Saglasno iznetom, pravilno pr-vostepeni sud zaključuje da u ovoj pravnoj stvari nema mesta obustavi parničnog postupka po članu 19. stav 1. Zakona o parničnom postupku. Ne mogu se prihvatiti kao osnovani ni ostali navodi u žal-bi tuženog drugog reda, posebno da je tužbeni zahtev za utvrđenje visine uloga osnivača u suprotno-sti sa odredbom člana 187. Zakona o parničnom postupku, te da se tužbom za utvrđenje ne može tra-žiti utvrđenje postojanja određenih činjenica. Ovo zbog toga, što iz tužbe, te postavljenog tužbenog zahteva, proizlazi da ovde tužioci ne traže procenu vrednosti nenovčanih uloga, već u suštini traže utvrđenje pravnog odnosa utvrđenje suvlasničkih udela u određenom procentu, srazmeri (26,94% prema 6,73% prema 66,33%), a na osnovu procene vrednosti nenovčanih uloga, koja je već izvršena u postupku obezbeđenja dokaza. Stoga, pravilno prvostepeni sud zaključuje da se u konkretnom slu-čaju radi o spornom pravnom pitanju koje treba raspraviti kao spor o udelu, kao pravnom odnosu, a ne o vrednosti nenovčanog uloga, kao pravnoj činjenici.


3355.. Odlučivanje o zahtevu da se obaveže tuženi da sredstva ostvarena privatizacijom prenese u

Republički fond za penzijsko invalidsko osiguranje, ne spada u sudsku nadležnost, već se radi o upravnoj stvari iz nadležnosti Ministarstva privrede, koje obavlja poslove koji se odnose na priva-tizaciju, a u okviru toga i da, vršeći nadzor nad primenom odredaba Zakona o privatizaciji, utvr-đuje da li su sredstva ostvarena od prodaje kapitala u postupku privatizacije korišćena za finansi-ranje republičkog fonda nadležnog za penzijsko invalidsko osiguranje.

Iz obrazloženja: Iz navoda tužbe proizlazi da je dana 31. decembra 2003. godine zaključen Ugovor o prodaji dru-

štvenog kapitala UDTP "C.G." i to metodom javne aukcije između Agencije za privatizaciju i direk-

PARNIČNI POSTUPAK

- 29 -

tora tužioca, pri čemu je kupac platio odjednom kupoprodajnu cenu. Međutim, sredstva ostvarena od privatizacije nisu u skladu sa članom 60. Zakona o privatizaciji, uplaćena Republičkom fondu za penzijsko i invalidsko osiguranje radnika. Tužilac je istakao da privatizovano preduzeće ima 104 radnika, od kojih bi polovina koristila naknadu kod Tržišta rada ili bi otišla u penziju. Kako kod Fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje nije iz sredstava ostvarenih privatizacijom, uplaćen do-prinos za radni staž ostvaren u preduzeću, to radnici istog ne mogu ostvariti navedena prava. S obzi-rom na iznete razloge tužilac je predložio da sud donese presudu kojom će obavezati tuženog da sredstva ostvarena privatizacijom prenese u Republički fond za penzijsko invalidsko osiguranje. Pra-vilno pri ovakvom stanju stvari prvostepeni sud nalazi da u smislu člana 16. stav 1. Zakona o parnič-nom postupku odlučivanje o zahtevu tužioca ne spada u sudsku nadležnost, već se u konkretnom slu-čaju radi o upravnoj stvari. Članom 41b. stav 1. Zakona o privatizaciji propisano je da se sredstva ostvarena od prodaje kapitala u postupku privatizacije uplaćuju na račun Agencije za privatizaciju. Stavom 2. istog člana propisano je da se sredstva iz stava 1. člana 41b. posle izmirivanja troškova prodaje u postupku privatizacije, uplaćuju na uplatni račun budžeta Republike Srbije. Članom 60. Zakona o privatizaciji propisano je da se sredstva iz člana 41b. stav 2. koriste, između ostalog, i za finansiranje republičkog fonda nadležnog za penzijsko i invalidsko osiguranje zaposlenih. Članom 62. Zakona o privatizaciji propisano je da nadzor nad primenom odredaba zakona i propisa donetih na osnovu Zakona o privatizaciji vrši Ministarstvo nadležno za poslove privatizacije. Dakle, Zako-nom o privatizaciji propisana je nadležnost upravnog organa i to ministarstva nadležnog za poslove privatizacije da vrši nadzor nad primenom zakona pa i odredbe člana 60. Zakona o privatizaciji. Član 62. stav 2. Zakona propisuje da kontrolu rada ministarstva nadležnog za poslove privatizacije u spro-vođenju postupka privatizacije vrši nadzorni odbor Narodne skupštine Republike Srbije. Dakle, pri ovakvom stanju stvari pravilno prvostepeni sud zaključuje da ministarstvo nadležno za poslove pri-vatizacije može utvrđivati, u konkretnom slučaju, po pravilima upravnog postupka da li su sredstva ostvarena od prodaje kapitala u postupku privatizacije korišćena za finansiranje republičkog fonda nadležnog za penzijsko invalidsko osiguranje.


NADLEŽNOST DOMAĆEG SUDA ZA SPOROVE SA

MEĐUNARODNIM ELEMENTOM (Član 16. stav 3. Zakona o parničnom postupku)

3366.. Trgovinski sud, kao sud Republike Srbije (domaći sud) nadležan je za rešavanje u sporu

između dva strana pravna lica po tužbi zbog povrede žiga koja sadrži imovinskopravni zahtev, saglasno članu 54. Zakona o rešavanju sukoba zakona sa propisima drugih zemalja, jer se zah-tevi za uništenje proizvoda kojima je izvršena povreda prava i za utvrđenje povrede, odnosno za zabranu povrede, mogu smatrati imovinskim zahtevima u širem smislu.

Obrazloženje: Spor zbog povrede žiga između dva strana pravna lica je spor sa međunarodnim elementom, pa

se imaju primeniti odredbe Zakona o rešavanju sukoba zakona sa propisima drugih zemalja. Za

PARNIČNI POSTUPAK

- 30 -

zasnivanje nadležnosti domaćeg suda nije ispunjen uslov iz člana 46. navedenog zakona, jer tuženi nema prebivalište, odnosno sedište na teritoriji Republike Srbije. Domaći sud ne može biti nadležan ni na osnovu sporazuma stranaka, jer je odredbom člana 49. stav 2. navedenog zakona propisano da se stranke mogu sporazumeti o nadležnosti suda Republike Srbije, ako je bar jedna stranka pravno li-ce sa sedištem na teritoriji Republike Srbije. Nisu ispunjeni ni uslovi iz člana 53. istog zakona, jer se ne radi o sporu o vanugovornoj odgovornosti za štetu nastalu na teritoriji Republike Srbije, ako tužba ne sadrži zahtev za naknadu štete. Međutim, prema članu 54. ovog zakona, u sporovima o imovin-skopravnim zahtevima nadležnost domaćeg suda postoji ako se na teritoriji Republike Srbije nalazi imovina tuženog ili predmet koji se tužbom traži. Kako i zahtev za utvrđenje povrede, odnosno za-branu iste i zahtev za uništenje predmeta kojima je povreda učinjena, u širem smislu imaju karakter imovinskopravnih zahteva, a tužba je upravljena prema predmetima, imovini tuženog koja se nala-zi na teritoriji Republike Srbije, zaplenjenoj od strane domaćih carinskih organa, to se i nadležnost trgovinskog suda, kao domaćeg suda zasniva na navedenoj odredbi. Stoga se sud, po prijemu tužbe, neće oglasiti apsolutno nenadležnim, već će tužbu dostaviti tuženom na odgovor prema odredbama Zakona o parničnom postupku.

(Pravno shvatanje Odeljenja za privredne sporove Višeg trgovinskog suda od 26.3.2007. godine)

3377.. Norme o mesnoj nadležnosti mogu se shodno primeniti na utvrđivanje međunarodne

nadležnosti u svakom slučaju kada ne bi bilo moguće uspostavljanje nadležnosti u nekom sporu po normama o međunarodnoj nadležnosti, ali bi bilo moguće na osnovu normi o me-snoj nadležnosti, zbog nepoklapanja kriterijuma nadležnosti usvojenih u ovim dvema vrsta-ma normi.

Iz obrazloženja: Tuženi je u podnesku istakao prigovor koji je naslovio kao "prigovor mesne nenadležnosti", ali

iz njegove sadržine je jasno da je u pitanju prigovor međunarodne nenadležnosti prvostepenog su-da. Glavninu normi o međunarodnoj nadležnosti u našem pravnom sistemu sadrži Zakon o rešavanju sukoba zakona sa propisima drugih zemalja (treća glava, čl. 46 - 75). Dakle, pored kolizionih normi za statusne, porodične i imovinske odnose sa međunarodnim elementom, ovaj zakon sadrži i pravila o nadležnosti sudova i drugih organa Republike Srbije za raspravljanje takvih odnosa. Manji broj odredaba o međunarodnoj nadležnosti našeg pravosuđa nalazi se u drugim zakonima i međunarod-nim ugovorima (u starijim dvostranim ugovorima o pravnoj pomoći i nekim višestranim međunarod-nim sporazumima). Zakon o parničnom postupku (član 27), predviđa dva slučaja kada je domaći sud međunarodno nadležan: - kada je njegova nadležnost izričito određena zakonom ili međunarodnim ugovorom, - kada njegova nadležnost proizlazi iz odredaba zakona o mesnoj nadležnosti domaćeg suda. Shodna primena odredaba o mesnoj nadležnosti moguća je ako u zakonu ili međunarodnom ugovoru nema izričite odredbe o nadležnosti domaćeg suda za određenu vrstu sporova. U pogledu tumačenja navedenog uslova za shodnu primenu normi o mesnoj nadležnosti, u teoriji su se iskrista-lisala dva stava. Pojedini autori smatraju da ovaj uslov treba strože tumačiti, tako da bi se odnosio samo na pravne praznine u Zakonu o rešavanju sukoba zakona sa propisima drugih zemalja i

PARNIČNI POSTUPAK

- 31 -

drugim zakonima i međunarodnim ugovorima koji sadrže norme o nadležnosti sudova (Republike Srbije). To znači da bi se norme o mesnoj nadležnosti mogle primeniti samo na one sporove koji ni-su posebno spomenuti normama o međunarodnoj nadležnosti. Drugi preporučuju fleksibilno tuma-čenje ovog uslova, tako da se norme o mesnoj nadležnosti mogu shodno primeniti na utvrđivanje međunarodne nadležnosti u svakom slučaju kada ne bi bilo moguće uspostavljanje nadležnosti u ne-kom sporu po normama o međunarodnoj nadležnosti, ali bi bilo moguće na osnovu normi o mesnoj nadležnosti (zbog nepoklapanja kriterijuma nadležnosti usvojenih u ovim dvema vrstama normi). ru-go tumačenje je prihvatljivije, jer omogućava sudu da koriguje ponekad previše restriktivno formu-lisane norme o međunarodnoj nadležnosti. Sedom rečenog, dovođenjem u vezu odredbe iz člana 27. i člana 63. Zakona o parničnom postupku, dolazi se do zaključka da bi u konkretnom slučaju bila prisutna međunarodna nadležnost prvostepenog suda.


3388.. Ukoliko se tuženi upustio u raspravljanje bez isticanja prigovora nenadležnosti doma-

ćeg suda, i pored postojanja prorogacionog sporazuma o nadležnosti suda druge države, ima se smatrati da je izričito prorogirani sud derogiran kasnijom prećutnom prorogacijom.

Iz obrazloženja: U konkretnom slučaju došlo je do prećutne prorogacije nadležnosti suda. Prorogacija nadle-

žnosti je sporazum stranaka kojim oni određuju sud neke zemlje koji će odlučivati o nekoj njiho-voj pravnoj stvari. U konkretnom slučaju citiranim ugovorima stipulisano je da za slučaj spora bude nadležan sud zemlje prodavca. Pošto je prodavac tužilac, a sedište tužioca se nalazi u K...L.., onda bi po prorogacionom sporazumu trebalo da bude nadležan sud K...L... za suđenje u sporu između parničnih stranaka. Međutim, nižestepeni sudovi pravilno rezonuju kada zaključuju da je prećutna prorogacija starija od izričite. Naime, i pored postojanja prorogacionog sporazu-ma (klauzule), ukoliko se tuženi upustio u raspravljanje pred nenadležnim sudom, bez isticanja prigovora njegove nenadležnosti, ima se smatrati da je izričito prorogirani sud derogiran kasni-jom prećutnom prorogacijom.

(Iz rešenja Vrhovnog suda Srbije Prev. 292/06 od 28. 09. 2006. godine)

3399.. Neosnovan je prigovor apsolutne nenadležnosti suda za postupanje u sporu po tužbi poslodav-

ca protiv tuženog Fonda za penziono i invalidsko osiguranje zaposlenih radi povraćaja (refunda-cije) novčanih sredstava isplaćenih od strane poslodavca radniku na ime naknade, koja se prema rešenju tuženog isplaćuje na teret tuženog fonda, jer se u ovom sporu ne utvrđuje zakonitost sa-mog rešenja kojim je određeno plaćanje naknade radniku tužioca na teret tuženog, već se zahteva povraćaj (refundacija) sredstava koja je tužilac isplatio, a koja padaju na teret tuženog.

PARNIČNI POSTUPAK

- 32 -

Iz obrazloženja: Rešenjem tuženog br. 182.2-500072/03 od 13.11.2003. godine radniku tužioca I.S. iz R... prizna-

to je pravo na isplatu naknade zarade za razliku akontacije zarade koju je primao i iznosa od 6.784,26 dinara i akontacije zarade koju ostvaruje na drugom odgovarajućem poslu. U tom rešenju određeno je da tužilac kao poslodavac vrši isplatu novčane naknade radniku na teret tuženog, a tu-ženi je obavezan da tužiocu nadoknadi iznos sredstava nastao isplatom naknade u roku od 5 dana od dostavljanja urednog zahteva u smislu član 26 Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju zapo-slenih ("Službeni glasnik Republike Srbije", br. 89/03). Pošto tužilac ovu razliku naknade nije is-platio, I.S. je pokrenuo parnični postupak protiv tužioca pred Opštinskim sudom u A.... Pravnosna-žnom presudom Opštinskog suda u A.... P-10/04 od 11.11.2004 godine, obavezan je tužilac da I.S. isplati navedenu naknadu za celu 2003 godinu sa kamatom počev od dospelosti naknade za svaki mesec pojedinačno do konačne isplate. Pošto tužilac u paricionom roku nije postupio po toj pre-sudi, I.S. je pokrenuo izvršni postupak protiv tužioca, kod Opštinskog suda u A.... u predmetu I-106/05, pa je u tom postupku tužilac I.S. isplatio 23.232,00 dinara dana 9.9.2005 godine i 23.231,00 dinara dana 7.10.2005 godine. Tuženi je tužiocu iznos od 8.936,27 dinara po konač-nom rešenju za 2003. godinu već refundirao, pa tužilac u ovom sporu traži da mu tuženi isplati preostali iznos od 37.526,73 dinara. Prema tome, ne radi se o upravnom postupku, pa je neo-snovan prigovor apsolutne nenadležnosti trgovinskog suda za postupanje u ovoj pravnoj stvari, već o obligacionom odnosu, obzirom da je tužilac svom radniku I.S. isplatio naknadu zarade na teret sredstava tuženog, upravo onako kako je to navedenim rešenjem tuženog od 13.11.2003 go-dine i određeno. Neosnovani su navodi žalbe da trgovinski sud nije apsolutno nadležan za postu-panje u ovom sporu, jer se u ovom sporu ne utvrđuje zakonitost samog rešenja kojim je odre-đeno plaćanje naknade radniku tužioca na teret tuženog, već se zahteva povraćaj sredstava koja je tužilac isplatio, a koja padaju na teret tuženog.


4400.. U situaciji kada postoje sporovi sa inostranim elementom u kojima je moguća prorogacija,

preuranjeno je oglašavanje međunarodne nenadležnosti odmah po prijemu tužbe. U ovakvim slučajevima tužba se ne odbacuje, već je potrebno istu dostaviti na odgovor tuženom, pa ako se tuženi izjasni ili se na drugi način upusti u raspravljanje a ne prigovori nadležnosti, smatraće se da je dao pristanak da mu sudi domaći sud.

Iz obrazloženja: Pobijanim rešenjem Trgovinski sud u B... oglasio se nenadležnim i odbacio tužbu. Navedena od-

luka nije pravilna, jer je zasnovana na pogrešnom pravnom shvatanju prvostepenog suda. Članom 15. Zakona o parničnom postupku, predviđeno je da sud ocenjuje sopstvenu nadležnost prema okol-nostima koje su postojale u momentu podnošenja tužbe (dostavljanja ove sudu), te predviđa da na-knadna promena činjeničnog sklopa neće dovesti do gubitka nadležnosti ukoliko bi, prema izmenje-nim činjenicama, bio nadležan drugi nadležni sud iste vrste. To znači, da se nadležnost ocenjuje po

PARNIČNI POSTUPAK

- 33 -

navodima tužbe i stanju poznatom sudu, u momentu kada mu je tužba dostavljena. Ukoliko sud, pre-ma okolnostima tog momenta, ustanovi da je nadležan, kasnija izmena okolnosti koja bi dovela do gubitka nadležnosti suda koji se nadležnim oglasio, neće dovesti do gubitka nadležnosti – ona se za-mrzla (tj. zamrznuto je i činjenično stanje), okamenila – perpetuatio fori. Ovde se pita koji je mome-nat bitan za ocenu međunarodne nadležnosti jugoslovenskog suda i da li izmena činjenica koja uzro-kuju gubitak nadležnosti jugoslovenskog pravosuđa vodi oglašavanju sudova nenadležnim, ili dolazi do ustaljivanja nadležnosti, isto kao što je to po Zakonu o parničnom postupku za interne stvari. Pita-nje je, dakle, deluje li princip perpetuatio fori u formi perpetuatio iurisdictionis. Zakon o rešavanju sukoba zakona sa propisima drugih zemalja ("Službeni list SFRJ" br. 43/82, 72/82 i "Službeni list SRJ" br. 46/96), predviđa da je za ocenu nadležnosti domaćeg pravosuđa merodavan momenat kada je parnica počela teći, dakle momenat dostavljanja tužbe tuženom. I to je sve. Iz ovakve odredbe proizilaze tri nesporna zaključka: 1. zakon eksplicitno reguliše samo pitanje momenta merodavnog za ocenu nadležnosti jugoslovenskih sudova; 2. zakon predviđa kao relevantan momenat koji je raz-ličit od onoga za koji Zakon o parničnom postupku vezuje ocenu interne nadležnosti – početak toka postupka, a ne momenat pokretanja postupka (parnice); 3. zakon ništa ne kaže eksplicitno o ustalji-vanju međunarodne nadležnosti. Ovde je osnovno pitanje (dilema), da li je zakonodavac svesno na-pustio kriterijum momenta koji sadrži Zakon o parničnom postupku i pomerio ga na vremenski ka-sniji momenat – momenat dostavljanja tužbe tuženom ili je u pitanju redakcijska nespretnost. Drugo-stepeni sud se opredeljuje da je u pitanju svesni akt zakonodavca. Perpetuatio fori služi da bi se spre-čile manipulacije u vezi sa nadležnošću, do kojih dokazi usled činjenice da su osnovne nadležnosti, često, varijabilne tačke vezivanja. Iz toga sledi da njihovom svesnom promenom tuženi može uticati na odugovlačenje postupka, ukoliko bi se sud koji je zasnovao nadležnost, zbog promene domicila, ima oglasiti nenadležnim, a novi sud bi imao zasnovati svoju nadležnost. Zato načelo pravne sigur-nosti i ekonomičnosti postupka govori u prilog ustaljivanja nadležnosti. Sama mogućnost zloupotre-ba će se smanjiti ukoliko se jedan momenat uzme kao bitan, i posle njegovog proteka dolazi do usta-ljivanja nadležnosti, znači, ukoliko se prenebregava kasnija izmena činjeničnog stanja. Pošto do zlo-upotreba može doći najčešće, pošto je tuženi saznao da je tužen, a to je po pravilu momenat kada do-bije tužbu, s jedne strane, i kako je dostava dugotrajniji proces u stvarima sa stranim elementom ne-go bez njega (najčešće je dostava u inostranstvo), s druge strane, logično je da je zakonodavac pome-rio momenat relevantan za ocenu nadležnosti sa momenta dostavljanja tužbe sudu, na dostavljanje tužbe tuženom. Time se maksimalno izašlo u susret normalnom odvijanju života, toku stvari, u spre-čavanju i mogućnosti naknadnih, svesnih i namernih manipulacija. Dakle, relevantan momenat za ocenu postojanja međunarodne nadležnosti je momenat dostavlja tužbe tuženom, kako to i u zakonu piše. Sud ex offo ocenjuje da li je nadležan međunarodno, prema činjeničnom stanju vezanom za momenat dostavljanja tužbe tuženom, a koje mu je poznato i u tužbi navedeno. Samo ukoliko se uzme da član 81. citiranog zakona sadrži u sebi i pravilo o ustaljivanju međunarodne nadležnosti, a ne samo pravilo o momentu relevantnog za procenu postojanja nadležnosti, on ima puni smisao. Zbog toga treba smatrati da ga on i sadrži, ukoliko u momentu dostavljanja tužbe tuženom bude us-postavljena nadležnosti domaćeg pravosuđa, naknada izmena činjenica neće uticati na njen gubitak. Domaći sud će ostati nadležan i ukoliko se na primer, posle dostavljanja tužbe promeni domicil tuže-nog na kome je bila zasnovana nadležnost domaćeg suda. Ona se okamenjuje. Takođe, domaći sud bi imao da nastavi postupak i ukoliko je pogrešno procenio da je nadležan, ali kasnija izmena činje-nica zaista dovede do njegove nadležnosti, iz razloga celishodnosti. U konkretnom slučaju, prvoste-

PARNIČNI POSTUPAK

- 34 -

peni sud očigledno uopšte nema u vidu i ne uzima u obzir član 81. Zakona o rešavanju sukoba zako-na sa propisima drugih zemalja, koji u sebi sadrži i pravilo o ustaljivanju međunarodne nadležnosti, ali i pravilo o momentu relevantnom za procenu postojanja nadležnosti. Međunarodna nadležnost je apstraktna nadležnost, jer se odnosi na ovlašćenje svih sudova u jednoj zemlji da postupaju u određe-noj stvari. Međunarodna, stvarna i mesna nadležnost procesna su pretpostavka između kojih postoje određene sličnosti. Ipak, ove vrste nadležnosti treba razlikovati i u praksi posebno ispitivati, jer su posledice njihovog nepostojanja različite. Način utvrđivanja međunarodne i mesne nadležnosti i po-sledice nenadležnosti, regulisane su Zakonom o parničnom postupku. U principu, sud pazi na svoju međunarodnu nadležnost po službenoj dužnosti u toku celog postupka (apsolutna nadležnost). Među-tim, za ocenu međunarodne nadležnosti bitne su činjenice koje postoje u vreme kada parnica počinje da teče (član 81. Zakona o rešavanju sukoba zakona sa propisima drugih zemalja). To znači da se međunarodna nadležnost ustaljuje i kasnije promene ne dovode do gubitka međunarodne nadležno-sti. Tačno je da kada utvrdi da nije međunarodno nadležan, sud je obavezan da se po službenoj dužnosti oglasi nenadležnim, da ukine sve radnje u postupku i odbaci tužbu. Međutim, od ovog pravila se odstupa u sporovima u kojima nadležnost zavisi od pristanka tuženog. Treba smatrati da nadležnost zavisi od pristanka tuženog u sporovima u kojima je moguća prorogacija nadležno-sti. Na određene oblike svoje nenadležnosti sud pazi po službenoj dužnosti i u povodu prigovora tuženog samo do određenog momenta u razvoju postupka. Stoga, ako u takvim slučajevima sud propusti da utvrdi svoju nadležnost (ex offo) te ako ni tuženi ne prigovori njegovoj nenadležno-sti, on će postati nadležan. Ova se procesna pojava naziva presumirana ili prećutna prorogacija (prorogatio tacita) zbog toga što se iz okolnosti da je tužilac podneo tužbu nenadležnom sudu te da tuženi nije prigovorio nenadležnosti suda izvodi zaključak o konkludentnom pristanku na nad-ležnost tog suda. U domaćem parničnom postupku moguća je prećutna prorogacija stvarne i me-sne nadležnosti. Sporno je, da li je moguća prorogacija međunarodne nadležnosti. Tačno je da postoji mišljenje da, de lege lata takva prorogacija ne bi bila dopuštena i to stoga što sud na svoju apsolutnu nadležnost pazi po službenoj dužnosti u toku celog postupka, dakle drukčije nego na mesnu i neke oblike stvarne nadležnosti u pogledu kojih je prećutna prorogacija moguća. Među-tim, suprotan stav mogao bi naći uporište u odredbi člana 50. Zakona o rešavanju sukoba zakona sa propisima drugih zemalja po kojoj se, u slučaju kad nadležnost suda zavisi od pristanka tuže-nog da sudi domaći sud, smatra da je tuženi dao pristanak podnošenjem odgovora na tužbu odno-sno prigovora na platni nalog, a nije osporio nadležnosti ili se upustio u raspravu. Naime, osim na slučajeve u kojima je izričito zakonom predviđeno da nadležnost domaćeg suda zavisi od pristan-ka tuženog (te slučajeve navodi i prvostepeni sud citirajući relevantne odredbe Zakona o rešava-nju sukoba zakona sa propisima drugih zemalja), odredba člana 50. Zakona o rešavanju sukoba zakona sa propisima drugih zemalja, može se odnositi i na slučajeve prorogacije međunarodne nadležnosti, budući da je i ovde za utemeljenje nadležnosti domaćeg suda potreban svojevrstan pristanak tuženog. Ovakva interpretacija odredbe člana 50. Zakona o rešavanju sukoba zakona sa propisima drugih zemalja , je relativno široka, ali bi njoj u prilog govorilo više razloga. Najpre, ona omogućava da se i u pogledu međunarodne nadležnosti postigne ono što se i inače postiže prećutnom prorogacijom mesne i nekih oblika stvarne nadležnosti. Zatim, pomanjkanje jurisdik-cije domaćeg suda u slučaju kada se njegova međunarodna nenadležnost može ukloniti prorogaci-jom ne bi trebalo izjednačavati sa pomanjkanjem jurisdikcije u ostalim slučajevima. U prvom se slučaju radi o nedostatku jurisdikcije koja se može otkloniti dispozicijom stranaka, u drugom ne. Zato se i potre-

PARNIČNI POSTUPAK

- 35 -

ba da se insistira na primeni odredbe člana 16. Zakona o parničnom postupku, u ta dva slučaja ne name-će istim intenzitetom i iz istih razloga. Bio bi preterati formalizam insistirati na primeni stroge odredbe člana 16. Zakona o parničnom postupku i u slučaju kad se nedostatak jurisdikcije može dispozicijom stranaka otkloniti. Dalje, ni interesi tuženog ne bi ovakvim pristupom bili bitno ugroženi, već samim tim što je propustio da prigovori nenadležnosti domaćeg suda, tuženi je pokazao da mu nije stalo do toga da taj sud ne odlučuje o njegovoj pravnoj stvari. Konačno, prihvatanjem prećutne prorogacije približili bi smo se rešenjima koja su usvojena i u većini evropskih zemalja i nizu međunarodnih konvencija. Dakle, sud jeste obavezan da se po službenoj dužnosti oglasi nenadležnim, da ukine sve radnje u postupku i od-baci tužbu, kada utvrdi da nije međunarodno nadležan. Međutim, od ovog pravila, odstupa se u sporovi-ma u kojima nadležnost zavisi od pristanka tuženog. Treba smatrati da nadležnost zavisi od pristanka tu-ženog u sporovima u kojima je moguća prorogacija nadležnosti. Sporovi iz ugovora su tipični primer sporova koji spadaju u prorogiranu nadležnost, jer je kod njih dozvoljeno, a i najčešće je, ugovaranje nadležnosti (i izričito i prećutno). Dakle, poenta zauzetog pravnog stava nije samo u tome da u sporovi-ma u kojima je moguće zasnivanje nadležnosti na osnovu pristanka tuženog momenat donošenja odluke o međunarodnoj nadležnosti suda odlaže se do trenutka kada tuženi da odgovor na tužbu ili svoju prvu izjavu na pripremnom ročištu, odnosno na prvom ročištu za glavnu raspravu. Poenta je u tome da u spo-rovima sa inostranim elementom u kome je moguća prorogacija, o kome se u konkretnom slučaju radi, sud je dužan da se oglasi nenadležnim po službenoj dužnosti, tek onda ukoliko tuženi uopšte ne odgovo-ri na tužbu i ne odazove se pozivu suda da prisustvuje pripremnom ročištu, a po zakonu ne postoji drugi osnov za zasnivanje nadležnosti, osim pristanka tuženog.


STVARNA NADLEŽNOST (Član 17. Zakona o parničnom postupku)

4411.. Za spor po tužbi ortačkog advokatskog društva za isplatu izvršenih advokatskih usluga tu-

ženom pravnom licu stvarno je nadležan privredni sud.

Iz obrazloženja: Navedeno Ortačko advokatsko društvo iz B... podnelo je predlog za dozvolu izvršenja na osnovu

verodostojne isprave, radi namirenja novčanog potraživanja izvršnog poverioca prema izvršnom du-žniku. Prvostepeni sud nalazi da u konkretnom slučaju nije stvarno nadležan za postupanje u ovoj pravnoj stvari jer advokati ne obavljaju privrednu delatnost i ne stupaju u privredne odnose sa svojim klijentima, te izvršni poverilac - advokat nije jedno od lica navedenih u člana 25. stav 1. tač-ka 1. Zakona o uređenju sudova. Osnovano u žalbi izvršni poverilac navodi da ovakav zaključak pri-vrednog suda ne proizlazi u konkretnoj pravnoj stvari. Advokatura je nezavisna i samostalna profesi-onalna delatnost pružanja pravne pomoći u ostvarenju i zaštiti Ustavom utvrđenih sloboda i prava i drugih zakonom utvrđenih prava i interesa domaćih i stranih fizičkih i pravnih lica - član 1. Zakona o advokaturi. Pravne forme privrednih društva su ortačko društvo, komanditno društvo, društvo sa

PARNIČNI POSTUPAK

- 36 -

ograničenom odgovornošću i akcionarsko društvo (otvoreno i zatvoreno) - član 2. stav 2. Zakona o privrednim društvima. Kako je u konkretnom slučaju tužilac osnovan u pravnoj formi privrednog društva - ortačkog advokatskog društva, koje je upisano u registar Agencije za privredne registre, Privredni sud u B...je stvarno nadležan za postupanje u ovoj pravnoj stvari shodno članu 25. stav 2. Zakona o uređenju sudova, te nije bilo mesto oglašavanju stvarno nenadležnim. Iz tih razloga pr-vostepeno rešenje je ukinuto i spisi predmeta se vraćaju prvostepenom sudu na dalji postupak. Iz tih razloga je odlučeno kao u izreci rešenja, primenom člana 387. Zakona o parničnom postupku u vezi člana 27. Zakona o izvršnom postupku.

(Iz rešenja Privrednog apelacionog suda, Iž. 1935/10 od 24.06.2010. godine)

OBUSTAVA PARNIČNOG POSTUPKA (Član 18. Zakona o parničnom postupku)

4422.. Ne postoje uslovi za obustavu parničnog postupka i nastavak postupka po pravilima

vanparničnog postupka, kada pored predloga tužioca za uređenje korišćenja određene ka-tastarske parcele, postoji i zahtev da se utvrdi da je tužilac nosilac prava korišćenja na spornoj parceli, jer se o spornom pravu na stvari ili o spornom obimu prava, rešava prema pravilima parničnog postupka, u smislu člana 145. Zakona o vanparničnom postupku.

Iz obrazloženja: Prema članu 141. Zakona o vanparničnom postupku, u ovom postupku se uređuje način upra-

vljanja i korišćenja zajedničke stvari suvlasnika, sukorisnika i drugih sudržalaca iste stvari (zajed-ničari). Postupak može pokrenuti svaki zajedničar koji smatra da je povređen u pravu upravljanja ili korišćenja zajedničke stvari, predlog mora obuhvatiti sve zajedničare, sadržati podatke o zajedničkoj stvari i razloge zbog kojih se postupak pokreće, a po zakazanom ročištu zajedničarima će se ukazati na mogućnost da sporazumno urede način upravljanja, odnosno korišćenja zajedničke stvari. Ukoli-ko se zajedničari ne sporazumeju sud će izvesti potrebne dokaze i na osnovu rezultata celokupnog postupka doneti rešenje kojim će urediti način korišćenja ili upravljanja zajedničkom stvarju prema odgovarajućim zakonskim propisima materijalnog prava, te vodeći računa o njihovim posebnim i za-jedničkim interesima. Međutim, kada je među zajedničarima sporno pravo na stvar koja je predmet postupka ili je sporan obim prava, sud će uputiti predlagača da u određenom roku pokrene parnicu ili postupak pred upravnim organom radi rešenja spornog prava, odnosno pravnog odnosa u smislu člana 145. Zakona o vanparničnom postupku. U konkretnom slučaju u predmetnom postupku nije podnet samo predlog za uređenje načina korišćenja kat. parcele broj 4717 od strane tužioca, u kom slučaju bi bila pravilna odluka prvostepenog suda da se postupak obustavi a nastavi po pravilima vanparničnog postupka, nezavisno od toga da li se protivna strana, u konkretnom slučaju tuženi, sla-že sa podnetim predlogom, jer se u odsustvu sporazuma zajedničara i prema odredbama vanparnič-nog postupka odlukom suda može urediti način korišćenja zajedničkom stvarju. Međutim u ovoj par-nici tužilac je tražio da se utvrdi da je on nosilac prava korišćenja na spornoj katastarskoj parceli, pa

PARNIČNI POSTUPAK

- 37 -

sledi da je saglasno članu 145. Zakona o vanparničnom postupku među strankama sporno pravo na stvar a isto se ne rešava u vanparničnom postupku i prema odredbama Zakona o vanparničnom postupku, već Zakona o parničnom postupku.


4433.. Pravo na otkup stana, nije potraživanje prema stečajnom dužniku, pa se ne mora prijavlji-

vati u stečaju nad davaocem stana na korišćenje - zakupodavcem. Ako je prijava podneta istu treba smatrati zahtevom korisnika stana za otkup stana od davaoca - zakupodavca. O zahtevu za otkup stana odlučuje stečajni upravnik uz saglasnost odbora poverilaca i obaveštenje ste-čajnog sudije, jer se radi o radnjama upravnika koje su od uticaja na stečajnu masu. Ako ste-čajni upravnik iz bilo kog razloga odbije da zaključi ugovor o otkupu stana, korisnik stana će pokrenuti vanparnični postupak u skladu sa članom 16. Zakona o stanovanju radi donošenja rešenja koje će zameniti ugovor o otkupu stana. Za navedeni vanparnični postupak je nadle-žan opštinski sud, a ne trgovinski sud, jer za vanparnični postupak nema atrakcije nadležnosti. Ukoliko u toku vanparničnog postupka pred nadležnim opštinskim sudom, među učesnicima (korisnik stana i stečajni dužnik) budu sporne činjenice važne za rešenje prethodnog pitanja u pogledu postojanja prava ili pravnog odnosa, vanparnični sud će učesnika čije pravo smatra manje verovatnim uputiti na parnicu ili postupak pred upravnim organom, radi rešenja spor-nog prava odnosno pravnog odnosa, na osnovu čl. 22. i 23. Zakona o vanparničnom postupku. Za tu parnicu nadležan će biti mesno nadležan trgovinski sud, jer će shodno čl. 15. Zakona o sudovima doći do atrakcije nadležnosti. Dalji tok vanparničnog postupka u opisanoj situaciji shodno čl. 24. Zakona o vanparničnom postupku, zavisiće od postupanja učesnika u istom. Ako je korisnik stana radi otkupa stana podneo tužbu trgovinskom sudu, sud će shodno članu 19. Zakona o parničnom postupku obustaviti parnični postupak i predmet po pravosnažnosti tog rešenja ustupiti mesno nadležnom opštinskom sudu. Ako je korisnik stana podneo tužbu samo radi utvrđivanja njegovog prava na otkup, bez zahteva za otkup stana ista će se odbaciti kao nedozvoljena. Tek po sticanju prava svojine na stanu otkupom, poverilac može podneti iz-lučnu prijavu, odnosno zahtev radi izlučenja stana iz stečajne mase stečajnog dužnika. Eventu-alna prodaja stana u toku stečaja ne utiče na pravo i mogućnost otkupa u skladu sa Zakonom o stanovanju.

Obrazloženje: Član 30. Zakona o stanovanju predvideo je da se od dana stupanja na snagu navedenog zakona

na stanu više ne može steći stanarsko pravo. Lica koja su do dana stupanja na snagu zakona stekla stanarsko pravo po ugovoru o korišćenju stana, nastavljaju sa korišćenjem stana po osnovu tog ugo-vora sa pravima i obavezama utvrđenim Zakonom o stanovanju, pod uslovima iz čl. 31.-39. istog za-kona. Članom 31. predviđeno je da ako nosilac stanarskog prava koji je to pravo stekao do dana stu-panja na snagu Zakona o stanovanju ne zaključi ugovor o otkupu stana do 31. decembra 1995. godi-ne, nastavlja da koristi stan kao zakupac stana na neodređeno vreme. Takav zakupac stana shodno izričitim odredbama stava 2. člana 31. može taj stan da otkupi po odredbama navedenog zakona.

PARNIČNI POSTUPAK

- 38 -

Član 16. citiranog zakona predviđa da je nosilac prava raspolaganja na stanu u društvenoj svojini i vlasnik stana u državnoj svojini dužan da nosiocu stanarskog prava, odnosno zakupcu koji je to svojstvo stekao do dana stupanja na snagu tog zakona, na njegov zahtev podnet u pismenoj formi, omogući otkup stana koji koristi pod uslovima propisanim istim zakonom. U 4. stavu istog člana predviđeno je da ako nosilac prava raspolaganja odbije zahtev za otkup tog stana ili ne zaključi ugo-vor o otkupu u roku od 30 dana od dana podnošenja zahteva, lica koja su precizirana mogu da pod-nesu predlog nadležnom sudu da u vanparničnom postupku donese rešenje koje će zameniti ugovor o otkupu. Članom 11. istog zakona propisano je da u slučaju promene vlasnika stana datog u zakup, novi vlasnik stana stupa u prava i obaveze zakupodavca. Imajući u vidu citirane odredbe, otvaranje postupka stečaja nad nosiocem prava raspolaganja na stanu nije od uticaja na zakonom izričito predviđena prava korisnika stana koji je stupanjem na snagu zakona stekao svojstvo zakupca na neo-dređeno vreme i pravo da navedeni stan otkupi. Radi se međutim o pravu, a ne o ma kakvom potraži-vanju. Pravo na otkup stana svakako nije novčano potraživanje, nije ni izlučno pravo s obzirom da se tek realizacijom tog prava, odnosno zaključenjem ugovora o otkupu stana može govoriti o stica-nju prava svojine nad stanom shodno članu 25. Zakona o stanovanju, pa bi tek tada i nastao osnov za izlučno potraživanje korisnika stana. Ne radi se ni o vrsti razlučnog potraživanja jer se ne radi o ma kakvoj vrsti odvojenog namirenja na sredstvima dobijenim prodajom stana, već o pravu na ot-kup navedenog stana. To ukazuje da se ne radi o potraživanju, već o određenom pravu pa stoga prijava stečajnom dužniku i nije potrebna, a ukoliko ista i bude podneta i naslovljena kao prijava, trebalo bi je zapravo smatrati zahtevom korisnika stana da se ostvari njegovo pravo na otkup stana i zaključi ugovor o otkupu istog. Ako stečajni upravnik ne odgovori na takav zahtev korisnika stana u roku od 30 dana ili isti odbije zakupac bi, (shodno članu 16. stav 4. Zakona o stanovanju) predlogom pred nadležnim sudom trebalo da pokrene vanparnični postupak u kome će sud doneti rešenje koje zamenjuje ugovor o otkupu. Tek donošenjem tog rešenja od strane vanparničnog suda i njegovom pravnosnažnošću, steći će se osnov za sticanje svojine na stanu koji je predmet otkupa a otplatom prve rate cene stana, kupac će postati vlasnik istog i on će moći da podnese izlučnu prijavu stečaj-nom dužniku zahtevajući da se navedeni stan izluči iz mase, jer je isti njegovo vlasništvo. Za nave-deni vanparnični postupak nije nadležan trgovinski sud, već opštinski sud jer shodno odredbama člana 15. Zakona o sudovima, atrakciona nadležnost trgovinskog suda postoji samo za sporove - parnice koje su nastale u toku i povodom stečaja, a u konkretnom slučaju ne radi se o parničnom, već o zakonu propisanom vanparničnom postupku, pa stoga i nema mesta primeni atrakcione nadležno-sti. Ukoliko je korisnik stana, ipak, po uputu stečajnog upravnika podneo tužbu sudu sa zahtevom da se utvrdi postojanje njegovog prava na otkup stana, sud kao prethodno pitanje mora rešiti da li tužilac želi da otkupi stan te stoga traži utvrđenje navedenog prava ili samo želi da se sudskom odlukom potvrdi njegova zakonska mogućnost otkupa u odnosu na sadašnjeg nosioca prava raspolaganja i sve buduće no-sioce, a suštinski ne želi da odmah pristupi otkupu stana zaključenjem ugovora. Ukoliko korisnik stana želi otkup stana i ostvarenje svog prava na otkup taj parnični postupak treba obustaviti shodno članu 19. Zakona o parničnom postupku i spis dostaviti vanparničnom sudu kao nadležnom za rešavanje po navedenom zahtevu. Ukoliko pak tužilac kao korisnik stana ne želi podnošenjem tužbe i da ostvari svoje pravo, već samo da potvrdi postojanje svog prava, tužbu treba odbaciti kao nedozvoljenu, jer lice koje nije spremno da ostvari svoja prava nema ni pravni interes za utvrđivanje istih pred sudom. Ne radi se o potraživanju, već o mogućnosti korisnika stana, pa će stoga postojanje navedenog prava biti ispitivano

PARNIČNI POSTUPAK

- 39 -

samo ukoliko nosilac istog želi da ga ostvari. Sama prodaja stana, pre nego što korisnik istog ostvari pravo na otkup, shodno izričitim odredbama člana 11. Zakona o stanovanju nije od uticaja na prava zakupca i njegovu mogućnost otkupa stana jer u slučaju promene vlasnika stana datog u zakup novi vlasnik stupa u prava i obaveze zakupodavca.

(Pravno shvatanje usvojeno na sednici Odeljenja za privredne sporove Višeg trgovinskog suda od 3.11. 2005. godine)

4444.. U vanparničnom postupku se ne može razrešiti pitanje prava na naknadu po propisima

o eksproprijaciji, ako je sporan pravni osnov u pogledu izgubljenog korišćenja dela sporne parcele, jer se radi o imovinsko-pravnom odnosu koji se raspravlja po pravilima parničnog postupka.

Iz obrazloženja: Nižestepeni sudovi nalaze da je kp.broj 322/2 KO Č... (sada kp.broj 705) umanjena na račun

kp. 680/1, bez ikakvog pravnog osnova, da je korisnik kp.broj 680/1 - Preduzeće za vodovod i kanalizaciju, protivnik u ovom postupku, u obavezi da pravnim sledbenicima pok. Lj.L., predla-gačima plati naknadu za deo nepokretnosti na kome je izgubljeno pravo svojine, u smislu člana 140. Zakona o vanparničnom postupku ("Službeni glasnik SRS", br. 25/82, 48/88, "Službeni glasnik RS", br. 46/95, 18/2005). Izraženo pravno stanovište nižestepenih sudova u pogledu pri-mene relevantnog propisa za odlučivanje u ovoj pravnoj stvari je pogrešno. U vanparničnom po-stupku, kada je u pitanju eksproprisana nepokretnost, naknada se određuje i u drugim slučajevi-ma oduzimanja privatne svojine ili gubitka drugih stvarnih prava za koje je bivšim vlasnicima zakonom predviđeno pravo na naknadu. To bi značilo, da se ova odredba odnosi i na postupak arondacije poljoprivrednog zemljišta, uključujući i pitanje naknade po propisima o eksproprija-ciji (član 39. Zakona o poljoprivrednom zemljištu - "Službeni glasnik RS" broj 49/92) i kod arondacije šuma (član 77. Zakona o šumama - "Službeni glasnik RS" broj 46/91). I ranijem vlasniku građevinskog zemljišta kome se ono oduzima na osnovu odluke nadležnog organa pripa-da pravo na naknadu po propisima o eksproprijaciji, to znači da ako se pitanje naknade ne reši sporazumom učesnika, o njoj odlučuje vanparnični sud. U slučaju kad je po Zakonu o načinu i uslovima priznavanja prava i vraćanja zemljišta koje je prešlo u društvenu svojinu po osnovu po-ljoprivrednog zemljišnog fonda i konfiskacijom zbog neizvršenih obaveza iz obaveznog otkupa poljoprivrednog proizvoda ("Službeni glasnik RS" broj 18/91 sa izmenama i dopunama), zah-tev ranijeg sopstvenika osnovan a ne postoji mogućnost vraćanja istog ili drugog zemljišta, nje-mu će se isplatiti novčana naknada u kojoj, ako se ne postigne sporazum u upravnom postupku, odlučuje opštinski sud u vanparničnom postupku (član 9). Odredba člana 140. Zakona o vanpar-ničnom postupku odnosi se i na određivanje naknade po propisima o nacionalizaciji, kad je ta-kođe predviđena nadležnost vanparničnog suda (član 60. stav 3. Zakona o nacionalizaciji najam-nih zgrada i građevinskog zemljišta iz 1958. godine ("Službeni list SFRJ" broj 52/58). Među-tim, primenom člana 140. Zakona o vanparničnom postupku ne može se razrešiti pitanje prava na

PARNIČNI POSTUPAK

- 40 -

naknadu u konkretnom slučaju kada je sporan pravni osnov u pogledu izgubljenog korišćenja dela sporne parcele, jer se radi o imovinsko-pravnom odnosu, koji se nastavlja po pravilima parničnog postupka (član 1. Zakona o parničnom postupku). U pogledu izvršenih promena na spornom delu parcele sudovi su utvrđenje isključivo zasnovali na izveštaju katastra, zanemaruju-ći materijalne dokaze koje je priložio protivnik predlagača, a radi se o kopiji plana i posedovnom listu, kao i prijavi za ustanovljenje i vođenje evidencije koje se odnose na pravo korišćenja cele navedene parcele. U takvoj situaciji, radi se o sporu iz građansko-pravnog odnosa koji se ne mo-že raspraviti po pravilima vanparničnog postupka. Stoga je primenom člana 16. Zakona o vanpar-ničnom postupku, trebalo obustaviti ovaj postupak i po pravnosnažnosti te odluke postupak spro-vesti po pravilima parničnog postupka pred nadležnim sudom".

(Iz rešenja Vrhovnog suda Srbije u Beogradu, Rev. 2401/05 od 24.11.2005. godine)

USTAVNA ŽALBA ZBOG POVREDE LJUDSKIH PRAVA - IZJAVLJIVANJE U TOKU POSTUPKA ZA

ZAŠTITU PRAVA NA SUĐENJE U RAZUMNOM ROKU (Član 21. Zakona o parničnom postupku)

4455..

Stranka koja je izjavila ustavnu žalbu zbog povrede ljudskih prava (npr. prava na imovi-nu) u postupku koji je u toku, neće biti uskraćena za odlučivanje po toj žalbi jer će redovni su-dovi, pošto pravnosnažno odluče o povredi prava na suđenje u razumnom roku, dostaviti predmet Ustavnom sudu.

Iz obrazloženja: Vrhovni kasacioni sud je, nakon uvida u dostavljene spise, zaključio da se ustavna žalba podno-

silaca odnosi u jednom delu na povredu ustavom zagarantovanog prava na imovinu, a što je u isklju-čivoj nadležnosti Ustavnog suda.

Zbog toga je Vrhovni kasacioni sud, analognom primenom odredbe člana 21. Zakona o parničnom postupku ("Službeni glasnik RS" br. 72/11, 55/14), našao da je predmet u ovom delu neophodno vratiti Ustavnom sudu na postupak po ustavnoj žalbi zbog povrede zajemčenih ljudskih i manjinskih prava i slo-boda - prava na imovinu, koje je navedeno u ustavnoj žalbi.

(Iz Rešenja Vrhovnog kasacionog suda, Ržg. 199/2014 od 26.11.2014. godine)

STVARNA NADLEŽNOST (Član 28. Zakona o parničnom postupku)

PARNIČNI POSTUPAK

- 41 -

4466.. Koji sud je stvarno nadležan po tužbi fizičkog lica – zaposlenog kojim traži naknadu štete

prouzrokovane činjenicom da je ostao bez ostvarenja prava na besplatne akcije odnosno isto mu je uskraćeno krivicom subjekta privatizacije?

Po tužbi zaposlenog koji nije ostvario pravo na besplatne akcije, a kojom traži naknadu štete od subjekta privatizacije zbog čije krivice mu je navedeno pravo uskraćeno, stvarno je nadležan opštin-ski sud, jer se radi o zahtevu za naknadu štete fizičkog lica koje nikada nije steklo svojstvo akcio-nara, prema subjektu privatizacije.


4477.. Trgovinski sud je stvarno nadležan da odlučuje o zahtevu za utvrđivanje prava na akcije,

kao statusnom sporu proisteklom iz privatizacije, ali nije stvarno nadležan da odlučuje u spo-ru po tužbi radnika za povraćaj iznosa obustavljenog od zarade na ime kupovine akcija, po osnovu koji je otpao.

Iz obrazloženja: Predmet ovoga spora nije zahtev tužioca za priznavanje prava na akcije po osnovu izvršenih uplata,

odnosno osporavanje odluke kojom su priznate deonice uplaćene do 24. januara 1994. godine, da bi se zaključilo da se radi o sporu proisteklom iz privatizacije. Nezavisno od prava tužioca po osnovu uplate deonica u postupku privatizacije, tužilac postavlja zahtev za povraćaj uplaćenog iznosa koji tuženi drži bez pravnog osnova, ne osporavajući odluku tuženog da se ne priznaju sredstva uplaćena u periodu od 1995. do 2000. godine. Tuženi je istakao prigovor stvarne nenadležnosti trgovinskog suda, pa je prvo-stepeni sud zauzeo pravni stav da tužilac ne traži utvrđivanje prava na akcije, zašta bi sud bio nadležan, niti naknadu štete zbog neostvarenog prava na akcije, već traži novčana sredstva koja se kod tuženog na-laze bez pravnog osnova. Iz činjeničnih navoda tužbe proizlazi da tužilac kao zaposleni od tuženog tra-ži sredstva koja mu je tuženi obustavio od zarade po osnovu koji je otpao. Dakle, radi se o imovinsko-pravnom sporu, a ne statusnom sporu.


4488.. Rešenja Agencije za privatizaciju imaju karakter konačnih upravnih akata čija se zakoni-

tost ceni u upravnom sporu pred Vrhovnim sudom Srbije.

Iz obrazloženja: Podnetom tužbom tužilac je predložio da se poništi rešenje tužene Agencije za privatizaciju

od 25. 02.2004. godine, kojim je potvrđeno da su prenete akcije bez naknade zaposlenima u po-

PARNIČNI POSTUPAK

- 42 -

stupku prodaje u skladu sa odredbama Zakona o privatizaciji. U prethodnom ispitivanju tužbe Vi-ši trgovinski sud je našao da nije stvarno nadležan za rešavanje ove pravne stvari. Odredbom člana 17. stav 1. tačka 3. Zakona o sudovima ("Službeni glasnik RS" br. 46/91....71/92) koja važi do 1. januara 2007. godine saglasno članu 85. Zakona o uređenju sudova, propisano je da Vrhovni sud odlučuje o zakonitosti konačnih upravnih akata republičkih organa ako zakonom nije drugačije određeno. Odredbom člana 44. stav 2. Zakona o svojinskoj transformaciji ("Slu-žbeni glasnik RS" br. 32/97) propisana je mogućnost vođenja upravno-računskog spora protiv konačnih rešenja Direkcije za procenu vrednosti kapitala pred Višim privrednim sudom. Među-tim, odredbom člana 78. Zakona o privatizaciji ("Službeni glasnik RS" br. 38/01), koji je stupio na snagu 7. jula 2001. godine prestao je da važi Zakon o svojinskoj transformaciji i propisi doneti na osnovu tog zakona. Imajući u vidu navedeno, kao i činjenicu da se u konkretnom sluča-ju radi o konačnom upravnom aktu republičkog organa, ovaj sud je ocenio da je za rešavanje konkretne pravne stvari stvarno i mesno nadležan Vrhovni sud jer je prestankom Zakona o svo-jinskoj transformaciji prestala mogućnost vođenja upravno-računskog spora protiv konačnih rešenja tužene pred Višim trgovinskim sudom.

(Iz rešenja Višeg trgovinskog suda Urs. 17/04 od 27.12.2005. godine)

4499.. Trgovinski sud nije stvarno nadležan da odlučuje u sporu za naknadu vanugovorne štete

koja nije proistekla iz obavljanja privredne delatnosti pravnih lica, niti predstavlja onemogu-ćavanje ili ometanje takve delatnosti.

Iz obrazloženja: Predmet spora je zahtev za naknadu štete, koja je po navodima tužilaca nastala donošenjem ne-

zakonite odluke tuženog o privremenom postavljanju metalnih kontejnera sa dvorištima za sekun-darne sirovine u prostoru zapadno od ulice I.R. u N.B, a koja se po njihovim navodima ogleda u umanjenju tržišne vrednosti stanova. Iz navedenog proizlazi, dakle, da je osnov postavljenog tu-žbenog zahteva, zahtev za naknadu vanugovorne štete nastale kao posledica odluke tuženog. Dalje iz navedenog proizlazi da parnica započeta ovako podnetom tužbom ne predstavlja spor iz međusob-nih privrednih odnosa parničnih stranaka, niti se radi o zahtevu za naknadu štete nastale u obavljanju privredne delatnosti. Pravilno je prvostepeni sud zaključio da za rešavanje spora sa ovako postavlje-nim tužbenim zahtevom trgovinski sud nije stvarno nadležan, a u smislu odredbe člana 15. stav 1. tač. a, b. i v. Zakona o sudovima. Neosnovani su i neistiniti žalbeni navodi da u konkretnom slučaju nema mesta primeni člana 15. Zakona o sudovima. Nasuprot žalbenim navodima, shodno odredbi člana 84. Zakona o uređenju sudova, primena odredbe člana 24. odložena je do 1. januara 2007. godine, od-nosno i dalje je na snazi odredba člana 15. Zakona o sudovima, koju je pravilno primenio i prvostepeni sud. Tačni su žalbeni navodi o tome da prvotužilac u smislu člana 11. Zakona o održavanju stambe-nih zgrada ima svojstvo pravnog lica, kao i da se ostali tužioci sa prvotužiocem nalaze u pravnom od-nosu suparničarstva iz člana 199. Zakona o parničnom postupku ("Službeni glasnik RS", broj 125/2004), ali ovi navodi nisu od uticaja na pravilnost pobijanog rešenja. Ovo stoga što je u smislu člana

PARNIČNI POSTUPAK

- 43 -

15. Zakona o sudovima, za postojanje stvarne nadležnosti trgovinskog suda potrebna kumulativ-na ispunjenost dve vrste uslova, a to su: svojstvo učesnika u sporu i vrsta spora. U konkretnom slučaju obe parnične stranke jesu pravna lica, odnosno lica koja u svojstvu suparničara, a u smi-slu člana 15. stav 1. tačka v) Zakona o sudovima, učestvuju u parnici, ali se ne radi o sporu koji po svojoj vrsti spada u sporove iz međusobnih privrednih odnosa navedenih lica, kako je to predviđeno tačka a) navedenog člana.


ODREĐIVANJE NADLEŽNOSTI PREMA VREDNOSTI SVAKOG

POJEDINOG ZAHTEVA (Član 30. Zakona o parničnom postupku)

5500.. Vrednost predmeta spora se kod formalnog suparničarstva utvrđuje prema vrednosti sva-

kog pojedinačnog zahteva.

Iz obrazloženja: U konkretnoj parnici više tužilaca jednom tužbom ostvaruje zahteve koji se zasnivaju na istovr-

snom činjeničnom i pravnom osnovu, tako da čine procesnu zajednicu formalnih aktivnih suparni-čara. Svaki suparničar je u parnici samostalna stranka i njegove radnje ili propuštanja ne koriste niti štete drugim suparničarima – član 303. Zakona o parničnom postupku. Kod formalnog suparničar-stva vrednost predmeta spora se utvrđuje prema vrednosti svakog pojedinačnog zahteva, shodnom primenom člana 31. stav 2. Zakona o parničnom postupku.

(Iz rešenja Vrhovnog kasacionog suda, Rev. 2 1522/10 od 08.06.2010. godine)

VREDNOST PREDMETA SPORA - UTVRĐIVANJE (Čl. 31 i 32. Zakona o parničnom postupku)

5511..

Vrednost predmeta spora tužilac ne može odrediti po svom nahođenju, ne uzimajući u ob-zir predmet tužbenog zahteva i njegovu odredivu vrednost prema tržišnim uslovima.

Iz obrazloženja: Žalbeni navod (da je prvostepeni sud nezakonito utvrdio vrednost predmeta spora uzevši visinu

obezbeđenog potraživanja) - je neosnovan. Naime, u konkretnom slučaju se radi o tužbi kojom se traži utvrđenje da je ništava založna iz-

java data radi obezbeđenja potraživanja a koja se odnosi na nepokretnosti tužioca.

PARNIČNI POSTUPAK

- 44 -

Relevantne odredbe: Ako se tužbenim zahtevom traži utvrđenje prava svojine ili drugih stvarnih prava na nepokretno-

stima, utvrđenje ništavosti, poništaj ili raskid ugovora, koji ima za predmet nepokretnost, vrednost predmeta spora se određuje prema tržišnoj vrednosti nepokretnosti ili njenog dela - član 31. stav 1. Zakona o parničnom postupku.

Ako se tužbom zahteva samo davanje obezbeđenja za izvesno potraživanje ili ustanovljenje zalo-žnog prava, vrednost predmeta spora određuje se prema iznosu potraživanja koje treba da se obezbe-di - član 32. stav 1. Zakona o parničnom postupku.

U konkretnom slučaju tužbom se traži utvrđenje ništavosti založne izjave kojom je obezbeđe-no novčano potraživanje u iznosu od 39.000.000,00 dinara. Zbog toga ovaj sud nalazi da je prvo-stepeni sud, imajući u vidu odredbu člana 31. stav 1. i člana 32. stav 1. Zakona o parničnom po-stupku, pravilno utvrdio vrednost predmeta spora prema iznosu potraživanja koje je obezbeđeno založnom izjavom čije se utvrđenje ništavosti traži.

(Iz Presude Privrednog apelacionog suda, Pž. 3902/2014 od 03.12.2014. godine)

OPŠTA MESNA NADLEŽNOST PREMA SEDIŠTU TUŽENOG

PRAVNOG LICA (Član 40.Zakona o parničnom postupku)

5522.. U sporu po tužbi potpisnika menice protiv imaoca menice sa zahtevom za poništaj i povra-

ćaj menice, mesno je nadležan sud prema sedištu tuženog pravnog lica – imaoca menice (opšta mesna nadležnost), a ne sud po mestu plaćanja (posebna mesna nadležnost), jer nije reč o spo-ru imaoca menice protiv potpisnika, već obrnuto.

Iz obrazloženja: Prema stanju u spisima predmeta tužilac je podneo tužbu sa zahtevom da se utvrdi da je bez

pravne važnosti – ništava menica serije AA0614528 izdata u Z... dana 6.12.2006. godine sa rokom dospelosti 15.12.2006. godine na iznos od 7.940.000,00 dinara, po kojoj je trasant ovde tužilac, a ko-risnik ovde tuženi, te da se obaveže tuženi da vrati menicu u roku od 15 dana. Pravilno je prvostepe-ni sud odlučujući po podnetom prigovoru tuženog o mesnoj nenadležnosti Trgovinskog suda u Z... isti usvojio i oglasio se mesno nenadležnim u smislu člana 20. stav 1. Zakona o parničnom postupku. Pri tome, pravilno je prvostepeni sud zaključio, da se na konkretnu situaciju ne može primeniti član 45. Zakona o parničnom postupku, koji reguliše posebnu mesnu nadležnost za sporove o naknadi štete i propisuje da je pored opšte mesne nadležnosti nadležan i sud na čijem je području štetna rad-nja izvršena, ili sud na čijem je području štetna posledica nastupila, kao ni član 58. istog zakona koji predviđa kao posebnu nadležnost za suđenje u sporovima imaoca menice ili čeka protiv potpisnika menice ili čeka, i to sud mesta plaćanja pored opšte mesne nadležnosti. Ovo stoga što se ocena me-sne nadležnosti vezuje za sadržaj postavljenog tužbenog zahteva. Kako je predmet tužbenog zahte-va poništaj i povraćaj predmetne menice, ne može se mesna nadležnost zasnivati prema članu 45.

PARNIČNI POSTUPAK

- 45 -

Zakona o parničnom postupku, s obzirom da se tužbenim zahtevom ne traži naknada štete. Isto tako, mesna nadležnost se ne može zasnivati na članu 58. Zakona o parničnom postupku, s obzirom da iz spisa predmeta proizlazi da spor nije nastao po tužbi imaoca menice protiv potpisnika menice već obrnuto, tužbu je podnelo lice koje je potpisnik predmetne menice protiv tuženog kao imaoca iste. Stoga je pravilno prvostepeni sud zaključio da je mesno nadležan sud prema sedištu tuženog, shod-no članu 41. stav 2. Zakona o parničnom postupku, koji predviđa da je za suđenje u sporovima protiv pravnih lica opšte mesno nadležan sud na čijem se području nalazi njegovo sedište.


POSEBNA MESNA NADLEŽNOST


5533.. Ukoliko je predmet spora regresni zahtev, tužilac ima pravo izbora mesno nadležnog suda.

Iz obrazloženja: Predmet konkretnog spora je regresni zahtev iz člana 939. Zakona o obligacionim odnosima - ra-

di se o regresnom zahtevu tužioca prema tuženom na osnovu naknade štete koju je tužilac isplatio oštećenima iz saobraćajnog udesa koji je ovaj prouzrokovao.

Član 44. Zakona o parničnom postupku tužiocu prepušta izbor između suda opšte nadležnosti i drugog suda određenog Zakonom. To znači da tužilac može tužbu podneti sudu koji je opšte mesno nadležan i drugom nadležnom sudu.

Podnošenjem tužbe Prvom osnovnom sudu u Beogradu tužilac je izabrao sud na čijem je pod-ručju nastala štetna posledica na fondovima tužioca iz kojih je naknada štete isplaćena trećem licu. Kako je sedište tužioca u Beogradu, za postupanje u ovom predmetu je mesno nadležan Prvi osnovni sud u Beogradu.

(Iz Rešenja Vrhovnog kasacionog suda, R.1 228/2014 od 08.05.2014. godine)

5544..

Osnovni sud je nadležan za suđenje po regresnoj tužbi tužioca koji nije pravno lice protiv fizičkog lica.

Iz obrazloženja: Za suđenje u sporovima zbog vanugovorne odgovornosti za štetu, pored suda opšte mesne nadle-

žnosti, nadležan je i sud na čijem je području štetna radnja izvršena ili sud na čijem je području štetna posledica nastupila - član 44. stav 1. Zakona o parničnom postupku.

Ako je šteta nastala usled smrti ili teške telesne povrede, pored suda iz stava 1. ovog člana, nad-ležan je i sud na čijem području tužilac ima prebivalište, odnosno boravište - član 44. stav 2. Zakona o parničnom postupku.

PARNIČNI POSTUPAK

- 46 -

Odredbe st. 1. i 2. ovog člana primenjivaće se i u postupku protiv organizacije za osiguranje radi naknade štete trećim licima na osnovu propisa o neposrednoj odgovornosti organizacije za osigura-nje, a odredba stava 1. ovog člana i u postupku o regresnim zahtevima po osnovu naknade štete pro-tiv regresnih dužnika - član 44. stav 3. Zakona o parničnom postupku.

U konkretnom slučaju radi se o regresnoj tužbi, filijale tužioca nisu upisane kao pravna lica kod Agencije za privredne registre, štetna posledica za tužioca nije nastala u sedištu filijale već je do umanje-nja njegove imovine došlo isplatom sa računa u mestu gde je sedište privrednog društva - tužioca.

Zbog toga je za postupanje u ovom predmetu mesno nadležan Osnovni sud na osnovu odredbe člana 44. st. 1. i 3. Zakona o parničnom postupku.

(Iz Rešenja Vrhovnog kasacionog suda, R1 643/2013 od 05.02.2014. godine)

5555.. U sporovima za naknadu vanugovorne štete postoji ravnopravna mesna nadležnost suda

prema mestu sedišta tuženog, kao i suda prema mestu gde je štetna radnja izvršena ili štetna posledica nastupila.

Iz obrazloženja: Neosnovani su žalbeni navodi tuženog o tome da je prvostepeni sud pogrešno primenio od-

redbe o mesnoj nadležnosti kada je doneo odluku kao u stavu II izreke pobijanog rešenja. Ovo stoga što se u konkretnom slučaju radi o sporu proisteklom iz vanugovorne odgovornosti za šte-tu, za koju je osim suda opšte mesne nadležnosti nadležan i sud na čijem je području štetna rad-nja izvršena ili sud na čijem je području štetna posledica nastupila, a u smislu člana 45. stav 1. Zakona o parničnom postupku ("Službeni glasnik RS", broj 125/2004). Kako je u konkretnom slučaju osnov postavljenog tužbenog zahteva, zahtev za naknadu štete i to proistekle iz vanugo-vorne odgovornosti tuženog, to proizlazi da postoji ravnopravna nadležnost po sedištu tuženog kao i po mestu gde je štetna posledica nastupila, odnosno ravnopravna nadležnost Prvog opštin-skog suda u B... i Četvrtog opštinskog suda u B... Stoga nema povrede odredaba Zakona o par-ničnom postupku u činjenici da je prvostepeni sud predmet ustupio jednom od mesno nadležnih sudova koji su stvarno nadležni za odlučivanje u ovome sporu.


NADLEŽNOST ZA BRAČNE SPOROVE (Član 48. Zakona o parničnom postupku)

5566.. Za suđenje u bračnom sporu, prema izričitim zakonskim odredbama, nadležan je - pored su-

da opšte mesne nadležnosti - i sud na čijem području su supružnici imali poslednje zajedničko prebivalište. Prilikom odlučivanja o ovom pitanju, dakle, irelevantan je najbolji interes malolet-nog deteta.

PARNIČNI POSTUPAK

- 47 -

Iz obrazloženja: Prvostepeni sud se oglasio mesno nenadležnim, pozivajući se u razlozima na odredbu člana 47.

Zakona o parničnom postupku, a u vezi sa članom 209. Porodičnog zakona. Ovakav stav nije jasan. Relevantna odredba: Za suđenje u bračnim sporovima nadležan je - pored suda opšte mesne nadle-žnosti - i sud na čijem području su supružnici imali poslednje zajedničko prebivalište - član 47. Za-kona o parničnom postupku. Supružnici su u konkretnom slučaju, prema navodima iz tužbe, posled-nje zajedničko prebivalište imali u "U", a tužba je i podneta tamošnjem Opštinskom. Dakle, imajući to u vidu, jasno je da je za postupanje u momentu podnošenja tužbe mesno nadležan bio taj Opštin-ski sud. Tužena je posle podnošenja predmetne tužbe i sama podnela tužbu, ali drugom sudu - Op-štinskom sudu u "B". Međutim, to ne može uticati na već zasnovanu mesnu nadležnost po tužbi tuži-oca, niti se prilikom odlučivanja o mesnoj nadležnosti sud može rukovoditi "najboljim interesima maloletnog deteta", jer ovo ni po jednoj zakonskoj odredbi ne utiče na mesnu nadležnost. Uz to, u žalbi se osnovano ukazuje i na to da nije jasno kako je prvostepeni sud mogao da se u ovoj fazi po-stupka oglasi mesno nenadležnim, jer prigovora tužene nema, a ne radi se o isključivoj mesnoj nad-ležnosti - član 20. Zakona o parničnom postupku.

(Iz rešenja Višeg suda u Valjevu, Gž. 285/2010 od 04.02.2010. godine)

NADLEŽNOST SUDA PREMA MESTU OGRANKA

PRAVNOG LICA (Član 54. Zakona o parničnom postupku)

5577.. U sporovima koji proizlaze iz pravnog odnosa te jedinice, za suđenje protiv pravnog lica

koje ima poslovnu jedinicu van svog sedišta, pored suda opšte mesne nadležnosti, nadležan je i sud na čijem se području nalazi ta poslovna jedinica.

Iz obrazloženja: Žalbeni navodi (da prvostepeni sud nije doneo odluku o prigovoru mesne nenadležnosti) su neo-

snovani. Odluka prvostepenog suda o prigovoru mesne nenadležnosti je pravilna. Za suđenje u spo-rovima protiv pravnog lica koji ima poslovnu jedinicu van svog sedišta, ako spor proizlazi iz prav-nog odnosa te jedinice, pored suda opšte mesne nadležnosti nadležan i sud na čijem se području na-lazi ta poslovna jedinica - član 53. Zakona o parničnom postupku. Zato je prvostepeni sud pravilno, uz primenu navedene odredbe, utvrdio da je ugovor zaključen u mestu u kome tuženi ima poslovnu jedinicu, te da nije osnovan prigovor mesne nenadležnosti.


ISKLJUČIVA MESNA NADLEŽNOST U SPOROVIMA U

TOKU I POVODOM STEČAJNOG POSTUPKA (Član 58. Zakona o parničnom postupku)

PARNIČNI POSTUPAK

- 48 -

5588.. Za sve sporove koji su vezani za stečajnu masu i za stečajni postupak koji se sprovodi nad ste-

čajnim dužnikom, isključivo je mesno nadležan trgovinski sud koji sprovodi stečajni postupak.

Iz obrazloženja: Pobijanim rešenjem prvostepeni sud se oglasio mesno nenadležnim za postupanje u ovoj pravnoj

stvari, s pozivom na odredbu člana 41. stav 2. Zakona o parničnom postupku. Osnovano se žalbom tuži-oca ukazuje da je prvostepeni sud pogrešno primenio materijalno pravo kada se oglasio mesno nenadle-žnim za postupanje u ovoj pravnoj stvari. Naime, nad pravnim prethodnikom tužioca "S..." A.D. u S..., rešenjem Trgovinskog suda u B... otvoren je stečajni postupak. Nakon prodaje dužnika u stečaju kao pravnog lica, rešenjem istog suda St. 7035/02 od 10. jula 2003. godine, obustavljen je stečajni postupak u odnosu na stečajnog dužnika "S..." A.D. u stečaju, a stečajni postupak nastavljen protiv stečajne ma-se. Prema odredbi člana 57. Zakona o parničnom postupku, za suđenje u sporovima koji nastaju u toku i povodom stečajnog postupka, isključivo je mesno nadležan sud na čijem se području nalazi sud koji sprovodi stečajni postupak. Iz ove zakonske odredbe proizlazi da za sve sporove koji su vezani za ste-čajnu masu i za stečajni postupak koji se sprovodi nad stečajnim dužnikom, isključivo je mesno nadle-žan sud koji sprovodi stečajni postupak. Kako u konkretnom slučaju Trgovinski sud u B... sprovodi ste-čajni postupak nad tužiocem, to nije bilo mesta za primenu člana 41. stav 2. Zakona o parničnom po-stupku, jer ova odredba reguliše opštu, a ne posebnu mesnu nadležnost, koju propisuje član 57. istog za-kona za sporove koji nastaju u toku i povodom stečajnog postupka.

(Iz rešenja Višeg trgovinskog suda Pž. 1019/06 od 14. 02.2006. godine)

ODREĐIVANJE MESNE NADLEŽNOSTI OD STRANE VIŠEG SUDA

– DELEGACIJA NALDEŽNOSTI (Član 62. Zakona o parničnom postupku)

5599.. Stranački status sudije postupajućeg suda predstavlja samo razlog za njegovo isključenje

od postupanja u tom sporu, a ne i za isključenje ostalih sudija tog suda, odnosno delegaciju drugog stvarno nadležnog suda za presuđenje takvog spora.

Iz obrazloženja: Prema članu 62. Zakona o parničnom postupku ("Službeni glasnik RS", broj 125/2004) najviši

sud određene vrste u Republici Srbiji može na predlog stranke ili nadležnog suda, odrediti da u po-jedinom predmetu postupa drugi stvarno nadležan sud sa njegovog područja, ako je očigledno da će se tako lakše sprovesti postupak ili ako za to postoje drugi važni razlozi. Na osnovu te odredbe može biti određeno postupanje drugog stvarno nadležnog suda, ako sud koji je po zakonu mesno nadležan nije u mogućnosti da postupa u konkretnom predmetu (nužna delegacija) ili ako njegovo postupanje u konkretnom predmetu nije svrsishodno (svrsishodna delegacija). U konkretnom sluča-

PARNIČNI POSTUPAK

- 49 -

ju nije ispunjen ni jedan od uslova iz člana 62. stav 1. Zakona o parničnom postupku, za određiva-nje drugog stvarno nadležnog suda. Činjenica da je sudija postupajućeg suda stranka u postupku ni-je važan razlog za delegaciju. Ako je sudija postupajućeg suda sâm stranka u postupku to je razlog za njegovo isključenje od postupanja u tom postupku, ali ne i razlog za isključenje drugih sudija to-ga suda. Sama činjenica da je sudija stranka u postupku nije okolnost koja dovodi u sumnju nepri-strasnost drugih sudija toga suda. U suprotnom, s obzirom na predmet spora, to bi bila okolnost koja dovodi u sumnju nepristrasnost sudije svakog drugog suda kome bi se delegirala nadležnost. Stoga nisu ispunjeni uslovi ni iz člana 61. Zakona o parničnom postupku, za određivanje drugog stvarno nadležnog suda da postupa u ovoj pravnoj stvari. To dalje znači da je Opštinski sud u L... kao stvar-no i mesno nadležni sud dužan da postupa u ovoj pravnoj stvari, bez obzira što je tužilac u predmet-noj parnici sudija toga suda."

(Iz rešenja Vrhovnog suda Srbije u Beogradu, R. 144/06 od 8. 03. 2006. godine)

SPORAZUM O MESNOJ NADLEŽNOSTI (Član 65. Zakona o parničnom postupku)

6600..

Za rešavanje sporova nastalih u vezi poslovnog odnosa iz zaključnice, zaključnicom se mo-že ugovoriti i mesna nadležnost suda.

Iz obrazloženja: Postupak je otpočeo podnošenjem predloga za izvršenje na osnovu verodostojne isprave Trgo-

vinskom sudu kao sudu nadležnom za postupak izvršenja prenosom novčanih sredstava sa računa iz-vršnog poverioca na račun izvršnog dužnika, a radi naplate utuženog potraživanja u smislu člana 196. Zakona o izvršnom postupku.

U predlogu je naglašeno da - ukoliko izvršni dužnik izjavi prigovor - predlog treba smatrati tužbom, te predmet ustupiti drugom trgovinskom sudu kao sudu ugovorene nadležnosti po na-značenoj zaključnici od 29.12.2004. godine. U prilogu predloga za izvršenje dostavljene su fak-ture kao verodostojne isprave i navedena zaključnica na koju se izvršni poverilac pozivao, kao dokaz o ugovorenoj mesnoj nadležnosti suda. Kako je po donošenju rešenja o izvršenju na osnovu verodostojne isprave u skladu sa navedenim predlogom izvršni dužnik uložio prigovor, to je rešenje o izvršenju stavljeno van snage i spisi predmeta ustupljeni parničnom odeljenju istog suda radi sprovođenja parničnog postupka. Pošto je tužilac u predlogu za donošenje reše-nja o izvršenju na osnovu verodostojne isprave naglasio da u slučaju podnošenja prigovora po-stupak treba da se nastavi pred drugim trgovinskim sudom kao sudom ugovorene mesne nad-ležnosti za navedenu parnicu, i u prilogu dostavio dokaze - zaključnicu od 29.12.2004. godine kojom se ugovora ta mesna nadležnost za rešavanje sporova po osnovu navedene zaključnice, koja ima pravnu prirodu ugovora - to je pravilno prvostepeni sud, postupajući po prigovoru tu-žioca doneo pobijano rešenje kojim se oglasio mesno nenadležnim za postupanje u navedenoj parnici i spise predmeta ustupio ovom trgovinskom sudu, nalazeći da su ispunjeni uslovi iz čla-

PARNIČNI POSTUPAK

- 50 -

na 64. Zakona o parničnom postupku. Iz tih razloga nisu osnovani žalbeni navodi da je pogre-šan zaključak prvostepenog suda da je ugovorena mesna nadležnost ovog trgovinskog suda za rešavanje sporova proisteklih između stranaka, a povodom navedene zaključnice - ugovora. Ta-kođe, nisu osnovani ni žalbeni navodi da zaključnica ne može biti dokaz o ugovaranju mesne nadležnosti suda, jer je ista po svojoj pravnoj prirodi ugovor, pa samim tim može sadržati i klauzulu kojom se ugovara mesno nadležni sud za rešavanje spora proisteklih iz navedenog od-nosa ili iz odnosa zasnovanog po njoj.


6611.. Ukoliko izvršni sud utvrdi da se predlog za izvršenje na osnovu verodostojne isprave

ima smatrati tužbom, prilikom odluke kom će se mesno i stvarno nadležnom sudu dostaviti predmet, ceniće se i ugovorena mesna nadležnost, pod uslovom da se poverilac na istu po-zvao u predlogu za izvršenje, kao i da je uz predlog poverilac dostavio sporazum o mesnoj nadležnosti.

Iz obrazloženja: Naznačeno rešenje o izvršenju na osnovu verodostojne isprave stavljeno je van snage prvo-

stepenim rešenjem. Ukinute su sve sprovedene izvršne radnje, a predlog poverioca smatran je tu-žbom. Predmet je dostavljen navedenom opštinskom sudu kao stvarno i mesno nadležnom za po-stupanje. Protiv navedenog rešenja o izvršenju žalbu je izjavio izvršni poverilac i predložio da drugostepeni sud delimično ukine prvostepeno rešenje ili da ga preinači i kao mesno nadležan sud odredi Treći opštinski sud u B... U žalbi se pozvao na ugovorenu mesnu nadležnost tog su-da iz pretplatničkog ugovora zaključenog među strankama, kao i na klauzulu na predlogu za iz-vršenje kojom napominje da se predmet ima dostaviti navedenom sudu u slučaju da izvršni dužnici izjave prigovor. Drugostepeni sud je žalbu poverioca uvažio, prvostepeno rešenje deli-mično ukinuo i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovno odlučivanje. Izvršenje i obezbeđe-nje sprovodi sud na čijem području izvršni dužnik ima prebivalište, odnosno sedište, ako ovim zakonom nije drugačije određeno - član 3. stav 2. Zakona o izvršnom postupku. Iako su pravila o mesnoj nadležnosti suda posebno propisana za pojedina sredstva izvršenja, u fazi postupka u ko-joj izvršni sud odlučuje kom mesno nadležnom sudu će predmet dostaviti, primenjuju se odred-be člana 64. Zakona o parničnom postupku. Izvršni sud tada ispituje uslove predviđene nave-denim članom, jer je utvrdio da se predlog za izvršenje ima smatrati tužbom i, ocenom uslova iz ove zakonske odredbe, donosi odluku kom stvarno i mesno nadležnom sudu će dostaviti predmet. Odnosni uslovi koji bi trebalo da budu ispunjeni su: postojanje predloga poverioca da se u slu-čaju ulaganja prigovora od strane dužnika spisi predmeta dostave sudu čija je nadležnost ugo-vorena, kao i da je uz predlog poverilac dostavio ugovor tj. sporazum o mesnoj nadležnosti. Pošto su u konkretnoj pravnoj stvari oba uslova bila ispunjena, prvostepenom sudu je naloženo da postupi no navedenim odredbama, ali i da vodi računa o tome da je od izjavljivanja žalbe do-šlo do promene propisa i nove mreže sudova u Republici Srbiji, a sledstveno tome i o stvarnoj nadležnosti suda čiju su mesnu nadležnost stranke ugovorile.

(Iz rešenja Višeg suda u Subotici, Gž. 28/2010 od 15.01.2010. godine)

PARNIČNI POSTUPAK

- 51 -

ISKLJUČENJE I IZUZEĆE


6622.. Sticanje svojstva punomoćnika stranke i ovlašćenog sudskog tumača u istom licu predsta-

vlja relativno bitnu povredu odredaba parničnog postupka, kao i razlog za isključenje – izuze-će tumača.

Iz obrazloženja: Viši trgovinski sud je cenio žalbene navode tuženog da je priloženu dokumentaciju preveo

punomoćnik tužioca, tako da nije jasno da li je priložena kompletna dokumentacija vezana za poslovanje stranaka, ali nalazi da su i ovi bez uticaja na drugačije rešavanje o žalbi. Naime, tač-ni su žalbeni navodi tuženog da je prevod dokumentacije tužioca izvršen od strane ovlašćenog sudskog tumača Š. Š. M., koja je ujedno i ovlašćeni punomoćnik ovde tužioca. Međutim, kao prvo Viši trgovinski sud ukazuje da tuženi nakon prijema prevoda dokumentacije tužioca nije ukazao na navedenu okolnost, niti doveo u sumnju verodostojnost samog prevoda, odnosno po-krenuo proceduru radi isključenja sudskog tumača u skladu sa članom 68. Zakona o parničnom postupku kojim je propisano da isključenje i izuzeće mogu tražiti i stranke, a stranka može da zahteva isključenje ili izuzeće samo sudije koji postupa u određenom predmetu. Stranka je dužna da podnese zahtev čim sazna da postoji razlog za isključenje odnosno izuzeće, a najdocnije do završetka raspravljanja pred prvostepenim sudom, a ako nije bilo raspravljanja do donošenja od-luke, a zahtev za isključenje ili izuzeće sudije Višeg suda stranka može staviti u pravnom leku ili u odgovoru na pravni lek, a ako se pred Višim sudom održava rasprava onda do završetka raspra-ve, te stranka je dužna da zahtev obrazloži i navede okolnosti na kojima zasniva svoj zahtev. Članom 261. istoga zakona propisano je da odredbe ovoga zakona o veštacima primenjuju se shodno i na tuma-ča, a član 253. stav 1. da veštak može biti isključen ili izuzet iz istih razloga kao i sudije ili sudija-porot-nik, ali se za veštaka može uzeti i lice koje je ranije bilo saslušano kao svedok. Na kraju članom 66. stav 1. tačka 1. Zakona o parničnom postupku propisano je da sudija ne može vršiti sudijsku dužnost (isklju-čenje) ako je sam stranka, zakonski zastupnik ili punomoćnik stranke, ako je sa strankom u odnosu sa ovlašćenika sa obaveznika ili regresnog obveznika ili ako je u istom predmetu saslušan kao svedok ili veštak. Tuženi predlog za isključenje sudskog tumača nije podneo sve do zaključenja glavne rasprave. Prema citiranoj odredbi člana 66. Zakona o parničnom postupku eksplicitno je propisano da je razlog za isključenje sudije činjenica da je punomoćnik stranke u postupku. Odredba koja reguliše položaj sud-skog tumača upućuje na analognu primenu odredbi koji regulišu položaj veštaka. Ove odredbe opet, ka-da je u pitanju isključenje ili izuzeće veštaka upućuju na primenu odredbi koje regulišu isključenje i izu-zeće sudije. Međutim, odredba člana 253. stav 1. Zakona o parničnom postupku nije eksplicitna kao od-redba člana 66. istog zakona, jer se u istoj propisuje da veštak "može" da bude isključen iz istih razloga, kao i sudija, dok se u odredbi člana 66. navodi da sudija "ne može" vršiti sudijsku dužnost u kasnije na-vedenim situacijama. Dakle, Viši trgovinski sud smatra da činjenica da je isto lice punomoćnik tužioca i sudski tumač predstavlja relativno bitnu povredu odredaba parničnog postupka koja nije uticala na za-

PARNIČNI POSTUPAK

- 52 -

konitost i pravilnost same odluke. Pored navedenog, Viši trgovinski sud ukazuje da je tuženi činjenice u navedenom smislu istakao tek u žalbi iako, ih je nesporno mogao izneti i do zaključenja glavne rasprave, na koji način je postupio suprotno ovlašćenjima, odnosno okvirima regulisanim citiranom odredbom člana 485. stav 1. Zakona o parničnom postupku.


6633.. Da li se odredba člana 66. stav 1. tačka 7. Zakona o parničnom postupku shodno primenju-

je i na postupajućeg sudiju u parnici, ako je bio predsednik veća, ili član veća poravnanja?

Ove odredbe primenjuju se i na postupajućeg sudiju u parnici, ako je bio predsednik veća, ili član veća prinudnog poravnanja zaključenog između tuženog i njegovih poverilaca, ukoliko je tu-žilac poverilac čije je potraživanje koje predstavlja predmet tužbenog zahteva bilo prijavljeno i ospo-reno u postupku prinudnog poravnanja. To proizlazi iz odredbe člana 52. Zakona o prinudnom po-ravnanju, stečaju i likvidaciji kojom je predviđeno da se na postupak prinudnog poravnanja shod-no primenjuju odredbe ovog zakona o stečaju, osim odredaba o stečajnom sudiji i odboru poverilaca.

(Pravni stav Višeg trgovinskog suda - odgovor utvrđen na sednici Odeljenja za privredne sporove od 19. i 20. 09. 2005. godine)

ISKLJUČENJE ILI IZUZEĆE SUDIJE KOJI ODLUČLUJE PO PRAVNOM LEKU


6644.. Stranka može da zahteva isključenje ili izuzeće i sudije Vrhovnog kasacionog suda čim sa-

zna da za to postoji razlog, u vanrednom pravnom leku ili odgovoru na pravni lek, a najdocni-je do odlučivanja o vanrednom pravnom leku.

Iz obrazloženja: Odredba člana 68. Zakona o parničnom postupku ("Službeni glasnik RS" br. 125/04) dala je mo-

gućnost strankama da i one iz zakonom propisanih razloga (član 66.) traže isključenje ili izuzeće su-dije koji postupa u određenom predmetu. Odredbom stava trećeg ovog člana predviđen je rok do ko-ga to stranke mogu učiniti tako što je određeno da zahtev za isključenje ili izuzeće sudije višeg suda mogu staviti u pravnom leku ili odgovoru na pravni lek a ako se pred višim sudom održava rasprava do završetka rasprave. Ova odredba izmenjena je članom 14. Zakona o izmenama i dopunama Zako-na o parničnom postupku ("Službeni glasnik RS" br. 111/2009) koja je odrednicu "višeg" zamenila "drugostepenog" pa je tako sada propisano da stranka može zahtev za isključenje ili izuzeće sudije

PARNIČNI POSTUPAK

- 53 -

drugostepenog suda staviti u pravnom leku ili odgovoru na pravni lek a ako se pred drugostepenim sudom održava rasprava do završetka rasprave. Ovako formulisana odredba stava 3. člana 68. u pri-meni izaziva dileme. Mišljenje jednog broja sudija je da stranka ne može tražiti isključenje ili izuze-će sudije Vrhovnog kasacionog suda jer je odredba jasna i ona daje mogućnost strankama da traže is-ključenje ili izuzeće sudije drugostepenog suda ali ne i sudije Vrhovnog kasacionog suda. Druga grupa sudija, zastupa stav da stranke imaju pravo, zbog ostvarenja načela o pravu na pravično suđe-nje i suđenje od strane nepristrasnog suda, da zahtevaju isključenje ili izuzeće i sudije Vrhovnog ka-sacionog suda. Pravo na pravično suđenje garantovano je članom 32. Ustava Republike Srbije kojom je propisano da svako ima pravo da nezavistan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravič-no i u razumnom roku javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama. Zahtev za isključe-nje odnosno izuzeće je u funkciji omogućavanja prava na pravično i nepristrasno suđenje. Ustav ovo pravo ne ograničava na sud određene vrste odnosno određenog stepena već se ovo pravo odnosi na svaki sud koji odlučuje o određenom pravu stranke. Posmatrano u tom svetlu stranke imaju pravo da traže isključenje ili izuzeće i sudije Vrhovnog kasacionog suda. Polazeći od sadržine odredbe člana 68. stav 3. izmenjene članom 14. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o parničnom postupku po-vezano sa odredbama člana 69. (nedopušten zahtev za isključenje ili izuzeće) i člana 70. (zahtev za izuzeće i isključenje predsednika Vrhovnog kasacionog suda), Građansko odeljenje Vrhovnog kasa-cionog suda se opredelilo za većinski izražen stav da stranke mogu zahtevati isključenje ili izuzeće sudije Vrhovnog kasacionog suda i to u pravnom leku o kome se odlučuje pred Vrhovnim kasacio-nim sudom odnosno odgovoru na pravni lek a najdocnije do odlučivanja o tom pravnom leku. Usvo-jeni zaključak baziran je na načelu sadržanom u članu 2. Zakona o parničnom postupku da stranke imaju pravo na jednaku, zakonitu i pravičnu zaštitu svojih prava, koja podrazumeva da im sudi ne-pristrasan sud u svim stepenima, što znači da im se omogući korišćenje instituta isključenja ili izuze-ća i sudije Vrhovnog kasacionog suda.

(Zaključak usvojen na sednici Građanskog odeljenja Vrhovnog kasacionog suda 13.09.2010. godine)

STRANAČKA SPOSOBNOST (Član 74. Zakona o parničnom postupku)

6655.. Zbog toga što se odnosi na pitanje osnovanosti tužbenog zahteva a ne na dopuštenost pru-

žanja pravne zaštite pa se procenjuje prema pravilima materijalnog a ne procesnog prava - stvarna legitimacija nije procesna pretpostavka.

Iz obrazloženja: Tužilac je sa tuženima zaključio ugovor 2005 godine o zajedničkoj gradnji poslovno stambenog

objekta - tužene su se saglasile da ovaj svojim sredstvima izgradi objekat a da im po izgradnji preda u svojinu stambene jedinice bliže određene ugovorom. Ugovoreno je da će se aneksom ugovora bli-

PARNIČNI POSTUPAK

- 54 -

že odrediti udeo svih ugovarača u navedenoj nepokretnosti, kao etažnih vlasnika na osnovu projekta zgrade. Po izgradnji tužilac je predao tuženima stambene jedinice ali one sa njim nisu zaključile aneks ugovora, pa je on podneo tužbu za utvrđivanje prava svojine 2009. godine, nakon čega je i iz-vršen zemljišno-knjižni upis prava etažne svojine.

Predmet spora je zahtev tužioca za utvrđenjem prava svojine na etažnim stanovima kao individu-alnim stvarima tuženih i pravo svojine nad određenim brojem stanova kao etažne svojine u vlasni-štvu tužioca kao graditelja.

Prvostepeni sud je usvojio tužbeni zahtev i utvrdio koje su nepokretnosti pripale u svojinu tu-ženima a koje tužiocu, što su dužni jedni drugima da priznaju. Drugostepeni sud je potvrdio na-vedenu odluku, a po reviziji tuženih ukinute su odluke nižestepenih sudova.

S obzirom na postavljeni tužbeni zahtev tužioca, revizijom se osnovano ukazuje da je propušte-no od strane nižestepenih sudova da se odrede prema stvarnoj legitimaciji učesnika u ovom sporu koji proizilazi iz njihovog materijalno-pravnog odnosa. Ovo zbog toga što je tužilac određene stano-ve, kao etažnu svojinu, prodao i otuđio trećim licima koja nisu učesnici u ovom sudskom sporu pre podnošenja tužbe u ovoj parnici.

(Iz Rešenja Vrhovnog kasacionog suda, Rev. 387/2014 od 07.05.2014. godine)

6666.. Ukoliko potraživanje proizilazi iz poslovnog odnosa pravnih lica, tada osnivač pravnog lica nije

aktivno legitimisan za podnošenje tužbe, iako može biti stranka u parničnom postupku.

Iz obrazloženja: Prvostepeni sud je pravilno postupio kada je sproveo dokazni postupak i ocenom izvedenih dokaza

utvrdio činjenično stanje iz koga, i po stavu ovog suda, proizilazi da tužilac nije aktivno legitimisan. Naime, iz priloženih dokaza proizilazi da se u konkretnom slučaju radi o poslovnom odnosu pravnih li-ca, i to iz dokaza koje je tužilac dostavio u toku prvostepenog postupka, a posebno iz pismenih dokaza: naloga za isporuku, izdatog od strane navedenog deoničarskog društva od 12.12.1996. godine i naznače-nog sopstveničkog lista.

(Iz presude Apelacionog suda u Beogradu, Gž. 5532/2012 od 13.02.2013. godine)

6677.. Vlada Republike Srbije, ni njene službe, nemaju svojstvo pravnog lica, a time ni stranačku

sposobnost, pa ne mogu biti stranka u parničnom postupku.

Iz obrazloženja: Stranka u postupku može biti svako fizičko i pravno lice - član 73. stav 1. Zakona o parničnom

postupku. Prema tome, neosnovani su navodi revizije kojima se ukazuje na prestanak postojanja Dr-žavne zajednice Srbije i Crne Gore i poziva na član 1. stav 6. Uredbe o položaju pojedinih institucija bivše Srbije i Crne Gore i službi Saveta ministara (prema kom Avio-služba menja naziv u Avio-slu-žbu Vlade) i član 2. stav 2. Uredbe o osnivanju Avio-službe Vlade (Avio-služba Vlade pruža usluge

PARNIČNI POSTUPAK

- 55 -

prevoza vazduhoplovom i za potrebe trećih lica, uz naknadu i po tržišnim uslovima). Naime, ni Vla-da Republike Srbije nema svojstvo pravnog lica, pa ga ne može imati ni služba te Vlade, imajući u vidu da je to organ Republike Srbije u smislu člana 122. Ustava Republike Srbije. Pri tome, niti je posebnim propisom određeno da Avio-služba Vlade može biti stranka u postupku (član 73. stav 2. Zakona o parničnom postupku), niti joj se može priznati svojstvo stranke (član 73. stav 3. istog Za-kona), s obzirom da je stranka mogla biti jedino Republika Srbija, a ne neki od njenih organa sa-mostalno. Ovaj sud, kao revizijski, nalazi i da nije neophodno detaljno obrazlagati rešenje kojim se revizija odbija kao neosnovana, s obzirom da se u reviziji ponavljaju žalbeni razlozi koji su bili pred-met ocene drugostepenog suda, u smislu odredbe člana 405. stav 2. a u vezi člana 412. stav 5. Zako-na o parničnom postupku.

(Iz rešenja Vrhovnog kasacionog suda, Rev. 114/10 od 24.02.2010. godine)

6688.. Banka je stranka u parničnom postupku, a označenje filijale samo bliže određuje u vezi

kog posla je spor nastao.

Iz obrazloženja: Ni žalbeni navodi da punomoćnik tužioca – imenovani advokat nema uredno punomoćje takođe

nisu osnovani. Naime, prema stanju u spisima navedeni advokat je dostavio punomoćje banke u toku postupka, pa stoga ima ovlašćenje da zastupa tužioca. Pored toga, ako je stranku zastupalo lice bez urednog punomoćja, to predstavlja apsolutno bitnu povredu iz člana 361. stav 2. tačka 9. Zakona o parničnom postupku samo ako se odnosi na žalioca. U konkretnoj situaciji to nije slučaj, jer je žalbu podneo tuženi. Izneti navodi u pogledu zastupanja se odnose na tužioca.


6699.. Opštinski ili gradski odbor političke organizacije nema svojstvo pravnog lica, pa ne može biti

ni stranka u postupku, u smislu odredbe člana 73. stav 1. Zakona o parničnom postupku, već stra-načka sposobnost pripada političkoj organizaciji, koja stiče svojstvo pravnog lica upisom registar kod republičkog organa uprave nadležnog za poslove pravosuđa.

Iz obrazloženja: Neosnovani su žalbeni navodi da je u postupku kao tuženi učestvovalo lice koje ne može biti

stranka u postupku. U konkretnom slučaju kao tuženi je označena politička organizacija "S...p...o..." iz B... – Gradski odbor u K... Prema članu 73. stav 1. Zakona o parničnom postupku stranka u po-stupku može biti svako fizičko i pravno lice. Prema članu 7. Zakona o političkim organizacijama, politička organizacija upisuje se u registar danom podnošenja prijave republičkom organu uprave nadležnom za poslove pravosuđa. Upisom u registar politička organizacija stiče svojstvo pravnog lica. Stranka u postupku, saglasno članu 73. stav 3. Zakona o parničnom postupku može biti politič-

PARNIČNI POSTUPAK

- 56 -

ka organizacija, a ne opštinski odbor političke organizacije. Iz ovoga proizlazi da je tuženi pravilno označen, jer je označen kao politička organizacija "S...p...o..." iz B... a Gradski odbor u K... koji je dužnik obaveze nema svojstvo pravnog lica jer, je u okviru "S...p...o...", tako da je "S...p...o..." du-žnik obaveze za Gradski odbor K.., pa je pravilno označen naziv tuženog.


7700.. Prevođenje pravnog lica u neaktivan status ne znači istovremeno prestanak postojanja

pravnog lica, pa se tužba protiv njega ne može odbaciti zbog nedostatka stranačke sposobnosti.

Iz obrazloženja: Prvostepeni sud odbacio je tužbu, sa obrazloženjem da su privredni subjekti bili dužni da izvrše

prevođenje kod Agencije za privredne registre do 15. juna 2005. godine, te kako tuženi to nije uči-nio tužba je podneta protiv pravnog lica koje ne postoji, jer je članom 8. Zakona o privrednim dru-štvima propisano da privredno društvo stiče svojstvo pravnog lica unošenjem podataka o tom dru-štvu u registar, koji se vodi na način propisan zakonom, kojim se uređuje registracija privrednih su-bjekata. Odredbom člana 82. stav 1. Zakona o registraciji privrednih subjekata propisano je da pri-vredni subjekti koji su do dana stupanja na snagu zakona upisani u odgovarajući registar, dužni su da na propisanom obrascu podnesu Registru registracionu prijavu za prevođenje u registar, najka-snije do 15. juna 2005. godine. Odredbom člana 84. istog zakona, propisano je da za registracionu prijavu iz čl. 82. i 83. ovog zakona, ne plaća se naknada za registraciju. Ako privredni subjekti ne postu-pe u skladu sa čl. 82 i 83 ovog zakona, registrator ih prevodi u neaktivan status, u skladu sa ovim za-konom. Iz citiranih propisa proizlazi, da prevođenje pravnog lica u neaktivan status ne znači istovreme-no i prestanak postojanja pravnog lica, kako pravilno ukazuje u žalbi tužilac. Tužba se može odbaciti zbog prestanka postojanja pravnog lica, primenom odredbe člana 78. Zakona o parničnom postupku, ali u situacijama koje propisuju odgovarajuće odredbe Zakona o stečajnom postupku i Zakona o privrednim društvima ili pak drugih odgovarajućih zakona. Odredba člana 8. Zakona o privrednim društvima po-grešno je primenjena, jer ista propisuje da privredno društvo stiče svojstvo pravnog lica unošenjem po-dataka o tom društvu u Registar, koji se vodi na način propisan zakonom kojim se uređuje registracija privrednih subjekata. Kako je konkretno privredno društvo nastalo pre stupanja na snagu navedenih od-redaba i upisano je u odgovarajući registar, iz iznetog proizlazi da je steklo svojstvo pravnog lica. Od-redbom člana 73. stav 1. Zakona o parničnom postupku propisano je da stranka u postupku može biti svako fizičko i pravno lice. Dakle, tuženi je stekao svojstvo pravnog lica upisom u sudski registar, a u međuvremenu potrebno svojstvo nije izgubio, usled prevođenja u neaktivan status, pa je iz iznetih raz-loga prvostepeni sud dužan da predmetnu tužbu uzme u razmatranje.

(Iz rešenja Višeg trgovinskog suda, Pž. 12843/05 od 30. 11.2005. godine)

7711.. Uvidom u registar pravnih lica koji se vodi za određenu teritoriju ne može se utvrditi da

pravno lice koje je označeno kao stranka ne postoji uopšte, već samo da nije registrovano na toj teritoriji.

PARNIČNI POSTUPAK

- 57 -

Iz obrazloženja: Osnovano se u žalbi navodi da se uvidom u Registar Trgovinskog suda u K... ne može utvrditi

da li postoji upisano pravno lice koje je stranka u postupku, već se može utvrditi samo da li takvo li-ce postoji na teritoriji tog suda. Stoga pogrešan je zaključak prvostepenog suda da je uvidom u re-gistar pravnih lica Trgovinskog suda u K... mogao utvrditi da tako označen privredni subjekat ne po-stoji, a što bi bilo neotklonjiv nedostatak, pa bi se tužba mogla odbaciti. Činjenica da ne postoji tako upisani subjekt na teritoriji suda pred kojim se postupa, ne može prouzrokovati zaključak da je pred-log podnet prema nepostojećem pravnom licu.


7722.. Radnja je samo oblik obavljanja delatnosti, koja ima svoj naziv - oznaku firme u kojoj mo-

ra biti sadržano lično ime osnivača, vlasnika, kada tek izvršni dužnik stiče svojstvo stranke pred sudom.

Iz obrazloženja: Pobijanim rešenjem prvostepeni sud je odbacio kao neuredan predlog za izvršenje na osnovu iz-

vršne isprave poverioca - Preduzeća "D..." D.O.O. u B..., pozivom na odredbe čl. 49. i 243. Zakona o izvršnom postupku ("Službeni glasnik RS" br. 125/04). Iz stanja u spisima proizlazi da je punomoć-nik izvršnog poverioca, advokat D.M. iz K.., podneo predlog za izvršenje na osnovu izvršne isprave - pravnosnažne izvršne presude Trgovinskog suda u N... P-1473/04 od 2. decembra 2004. godine, ozna-čavajući kao izvršnog dužnika Radnju za posredovanje, promet robe na veliko i knjigovodstvene po-slove "B..." u N... Zakonskim propisom iz člana 49. stav 1. Zakona o izvršnom postupku, između osta-log je predviđeno da u predlogu za izvršenje moraju biti između ostalog označeni izvršni poverilac i izvršni dužnik. U konkretnom slučaju punomoćnik izvršnog poverioca nije pravilno označio izvr-šnog dužnika kao stranku u postupku izvršenja u ovoj pravnoj stvari, jer u Radnju za posredovanje, promet robe na veliko i knjigovodstvene poslove "B..." u N... nije označen vlasnik kao fizičko lice. Radnja je samo oblik obavljanja delatnosti, koja ima svoj naziv - oznaku firme u kojoj mora biti sa-držano lično ime osnivača, vlasnika, kada tek izvršni dužnik stiče svojstvo stranke pred trgovinskim sudom. Navedene okolnosti ukazuju na neosnovanost navoda u žalbi poverioca da je u svemu postupio shodno članu 49. Zakona o izvršnom postupku, te da iz sadržine predloga proizlazi da je pravilno označio izvršnog dužnika. Nasuprot žalbenim navodima, po nalaženju drugostepenog suda proizlazi da je prvostepeni sud donošenjem ožalbenog rešenja pravilno primenio odredbu člana 49. Zakona o iz-vršnom postupku, u vezi člana 103. stav 6. Zakona o parničnom postupku ("Službeni glasnik RS" br. 125/04).


PRIZNAVANJE SVOJSTVA STRANKE (Član 74. Zakona o parničnom postupku)

PARNIČNI POSTUPAK

- 58 -

7733.. Konzorcijum kao oblik udruživanja više lica radi kupovine kapitala, odnosno imovine jed-

nog subjekta privatizacije, nije ni pravno ni fizičko lice, ali mu je Zakonom o privatizaciji pri-znata ugovorna sposobnost, a na osnovu člana 73. stav 3. Zakona o parničnom postupku pri-znaje mu se i svojstvo stranke u parničnom postupku, tako da procesna legitimacija pripada konzorcijumu, što znači da članovi konzorcijuma ne mogu biti pojedinačno stranka u postup-ku i ne mogu pojedinačno preduzimati pravne radnje tokom postupka, već konzorcijum pred-stavlja jedno lice koga članovi konzorcijuma ugovorom imenuju za svog predstavnika, i koji istupa u ime i za račun konzorcijuma pred svim državnim organima, kao i prema sudu i zastu-pa interese ostalih članova konzorcijuma.

Iz obrazloženja: Pobijanim rešenjem odbačen je predlog fizičkih lica P.N. iz U. i N.N. iz U, članova konzorciju-

ma, za ponavljanje postupka u ovoj pravnoj stvari. Ispitujući pobijano rešenje u smislu člana 372. Zakona o parničnom postupku, Viši trgovinski sud je našao da žalba tuženih članova konzorcijuma P.N. i N.N. nije osnovana. U donošenju pobijane presude nema bitnih povreda odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 2. Zakona o parničnom postupku, na koje drugostepeni sud pazi po slu-žbenoj dužnosti, pa ni povrede iz člana 361. stav 2. tačka 12. istog zakona, na koju se neosnovano poziva tuženi. Pravilno je pravno stanovište prvostepenog suda kojim konstatuje da kao parnična stranka u postupku može biti jedino konzorcijum fizičkih lica koji čine B.N, P.N. i N.N, kojima je u postupku kupovine 70% društvenog kapitala subjekta privatizacije priznata ugovorna sposobnost, pa je saglasno članu 73. stav 3. Zakona o parničnom postupku sud navedenom konzorcijumu pri-znao i svojstvo stranke, kao obliku udruženja koji inače nema stranačku sposobnost propisanu od-redbom člana 73. st. 1. i 2. istog zakona. Ovo posebno, imajući u vidu specifičnost i posebnog oblika udruživanja konzorcijuma shodno Zakonu o privatizaciji, koji kao udruženje raspolažu kupljenom imovinom subjekta privatizacije, i pojedinačni članovi konzorcijuma ne mogu biti pojedinačno stranka u postupku i ne mogu pojedinačno preduzimati pravne radnje tokom postupka. Konzorci-jum predstavlja jedno lice koga članovi konzorcijuma ugovorom imenuju za svog predstavnika, i koji istupa u ime i za račun konzorcijuma pred svim državnim organima, kao i prema sudu i zastupa interese ostalih članova konzorcijuma.


ZASTUPNIK PRAVNOG LICA U

POSTUPKU (Član 77. Zakona o parničnom postupku)

7744.. Ograničenja ili uslovljavanja ovlašćenja statutarnog zastupnika su relevantna samo ako su

zasnovana na statutu i u registar upisana.

PARNIČNI POSTUPAK

- 59 -

Iz obrazloženja: U toku postupka, prvostepeni sud je između ostalog utvrdio da je nad navedenom kompanijom,

rešenjem trgovinskog suda od 28.05.2008. godine, otvoren postupak stečaja. Isto tako, 26.11.2008. godine usvojen je plan reorganizacije, a nakon toga (05.01.2009. godine) određen zastoj stečajnog postupka. Rešenjem stečajnog sudije od 02.12.2009. godine konstatovana je ranije usvojena izmena plana reorganizacije, a po rešenju istog suda od 04.06.2010. godine obustavljeno je izvršenje plana reorganizacije i određen nastavak postupka bankrotstvom.


7755.. Da li je upis direktora preduzeća u registar konstitutivan ili samo deklarativan, s obzirom

na odredbu iz člana 482. novog Zakona o parničnom postupku - da je "zastupnik stranke lice upisano u registar kao ovlašćeno lice (statutarni zastupnik)", te da li se licu koje je upisano u registar može priznati svojstvo statutarnog zastupnika za potrebe vođenja postupka u privred-nom sporu, dok mu se istovremeno to svojstvo ne bi priznalo prilikom razrešavanja materijal-no-pravnog odnosa koji je i doveo do spora - npr. da li je punovažan obligacioni ugovor koji je to lice potpisalo?

Upis u registar direktora preduzeća – privrednog društva, kao i upis drugih zastupnika (član 50. Zakona o registraciji privrednih subjekata) je deklarativan, jer neko lice postaje direktor ili zastup-nik odlukom privrednog društva, a ne odlukom i upisom registra (ranije suda). Pitanje karaktera upi-sa nije od značaja, već je od značaja dejstvo upisa prema trećim licima (zbog kojih se upis i vrši). To dejstvo je Zakonom o parničnom postupku posebno i izričito propisano u pogledu zastupanja u parnici, tako da je statutarni zastupnik privrednog društva, kao i drugog pravnog lica, samo ono li-ce koje je upisano u registar, a ne i lice koje (iz bilo kog razloga) nije upisano. Sud nema ovlašćenja da ''licu koje je upisano u registar prizna svojstvo statutarnog zastupnika za potrebe vođenja postup-ka'', kako se navodi u pitanju, već je parnični sud zakonski obavezan da to lice smatra parničnim za-stupnikom stranke. Da li je to isto lice u prethodnom materijalno-pravnom odnosu bilo ovlašćeno za zastupanje pravnog lica, zavisi od drugih konkretnih okolnosti – odluka o njegovom izboru ili raz-rešenju, obima ovlašćenja u zastupanju, upisa u registar, savesnosti druge ugovorne strane itd. (čl. 10. i 25. Zakona o privrednim društvima, član 3. tačka 2. Zakona o registraciji privrednih su-bjekata). Stoga je moguć zaključak suda da lice u pitanju nije bilo ovlašćeno za zaključivanje ugo-vora, ali nije moguć zaključak suda da to lice nije zastupnik u parnici, jer ono to jeste na osnovu izri-čite odredbe člana 482. Zakona o parničnom postupku.


7766.. Da li su termini "zakonski zastupnik" i "ovlašćeno lice" (statutarni zastupnik) preduzeća i

drugih pravnih lica, koje se upisuje u registar, sinonimi po odredbama novog Zakona o par-ničnom postupku, ili je zakon razgraničio pojam "zakonskog zastupnika" od "ovlašćenog li-

PARNIČNI POSTUPAK

- 60 -

ca" iz člana 482, kao statutarnog zastupnika preduzeća i drugog pravnog lica, koje se upisuje u sudski registar ili privredni registar?

Zakonski zastupnik je zastupnik stranke – fizičkog lica koje nema parničnu sposobnost (član 75. Zakona o parničnom postupku), i to su roditelj ili staratelj tog lica. Ovaj termin, kao ni odredbe Zakona o parničnom postupku o zakonskom zastupanju, se ne odnosi na pravna lica, koja su po-slovno i parnično sposobna, i koja zastupa njihov statutarni zastupnik u smislu člana 482. Zakona o parničnom postupku. Na tu razliku jasno ukazuju i odredbe čl. 265. i 361. Zakona o parničnom postupku, koje razlikuju zakonske zastupnike i zastupnike pravnih lica u pitanjima saslušanja stranke i povreda u zastupanju. Samo izuzetno, pravno lice može imati specifičnog zakonskog zastupnika, i to privremenog zastupnika iz člana 79. Zakona o parničnom postupku.


7777..

Ako je zastupnik (ex lege ili na osnovu statuta) ovlašćen da u ime preduzeća zaključuje

ugovore i vrši druge pravne radnje bez ograničenja, ovlašćen je i za zaključenje arbitražnog ugovora (ugovora o izbranom sudu).

Iz obrazloženja: Kada je u pitanju ovlašćenje za zaključenje arbitražnog ugovora, osnovno pitanje koje se javlja

prilikom zaključenja arbitražnog ugovora preko zastupnika (zakonskog ili statutarnog) ili punomoć-nika pravnog lica, jeste pitanje prekoračenja ovlašćenja. Prema jugoslovenskom Zakonu o preduze-ćima (čl. 41. i 42.) koji je važio u to vreme, zastupnik (ex lege ili na osnovu statuta) je ovlašćen da u ime preduzeća, a u granicama svojih ovlašćenja zaključuje ugovore i vrši druge pravne radnje. U tom smislu, ako zastupnik u granicama svojih ovlašćenja zaključi arbitražni ugovor, a zastupani ne-posredno postaje ugovorna strana takvog ugovora, te ga ugovorena nadležnost arbitraže obavezuje. Kada je, pak, opštim aktom pravnog lica određeno i u registar upisano da njegov zastupnik odre-đene ugovore može zaključiti samo uz saglasnost organa upravljanja, saglasnost može biti data pret-hodno, istovremeno ili naknadno ako što drugo nije upisano u sudski registar (član 55. stav 1. Zako-na o obligacionim odnosima). Sledstveno tome, ako zastupnik zaključi arbitražni ugovor bez sagla-snosti zastupanog, zastupani je u obavezi samo ukoliko odobri učinjeno prekoračenje (naknadna sa-glasnost). Kada zastupljeni u roku koji se prema redovnom toku stvari pretpostavlja odobri ovo pre-koračenje, arbitražni ugovor je punovažan i proizvodi dejstvo od momenta zaključenja u smislu čla-na 55. stav 3. Zakona o obligacionim odnosima. Nasuprot tome, ako saglasnost nije data, smatra se da ugovor o arbitraži nije ni zaključen (član 55. stav 4). Činjenica savesnosti ima određenog uticaja na punovažnost pravnog posla samo u okviru prekoračenja ovlašćenja po vrsti i vrednosti pravnog posla. Naime, kada je druga strana savesna (što može biti samo u pogledu registrovanih internih ograničenja ovlašćenja), može odmah po saznanju za prekoračenje, ne čekajući da se zastupani u ugovoru izjasni, izjavi da se ne smatra ugovorom vezanom (Zakon o obligacionim odnosima - član 87. stav 4). Kada je u pitanju posebno punomoćje, da bi zaključio ugovor o arbitraži punomoćnik

PARNIČNI POSTUPAK

- 61 -

mora imati posebno ovlašćenje za svaki pojedini slučaj (Zakon o obligacionim odnosima - član 91. stav 4). Ovo punomoćje, u smislu člana 90. istog zakona, mora biti u pismenoj formi. U posebnom punomoćju, treba da budu naznačeni svi bitni elementi arbitražnog ugovora, što znači da nije do-voljno samo ovlastiti punomoćnika da zaključi arbitražni ugovor. Punomoćnik kome je dato opšte (generalno) punomoćje mora imati posebno punomoćje za zaključenje arbitražnog ugovora, budući da "redovno poslovanje" ne podrazumeva i preduzimanje ovog pravnog posla.


7788.. Arbitražni sporazum zaključen protivno ograničenju sadržanom u statutu i osnivačkom

aktu obavezuje pravno lice za čiji račun je zaključen i pored toga što je ograničenje upisano u registar, osim ako je saugovarač za ograničenje znao ili je morao da zna.

Iz obrazloženja: Arbitražni sporazum zaključen protivno ograničenjima sadržanim u statutu i osnivačkom aktu

obavezuje pravno lice za čiji račun je zaključen i pored toga što je ograničenje upisano u sudski re-gistar. Ovde je pozitivno pravo SCG bilo bitno različito od većine evropskih pravnih poredaka koji na ovakve slučajeve zastupanja pravnih lica po zakonu primenjuju teoriju o tzv. prividnom puno-moćju. Uz manje razlike, prekoračenja ovlašćenja koje je učinio punomoćnik obavezuju vlastodavca, ukoliko je treće lice bilo u dobroj veri, odnosno kada je razumno moglo da veruje da je punomoćnik ovlašćen da obaveže principala arbitražnim sporazumom. Naravno, za zaključenje arbitražnog spora-zuma koji se može zaključiti i od strane punomoćnika zastupanog, neophodno je specijalno puno-moćje dato za svaki pojedini slučaj. Generalno punomoćje za zaključenje svih pravnih poslova nije dovoljno. Takođe, punomoć zaključenja arbitražnog sporazuma mora da bude data u istoj onoj formi koja važi za arbitražni sporazum. Ukoliko punomoćnik prekorači granice svog ovlašćenja u vezi sa zaključenjem arbitražnog sporazuma, a kada su u pitanju pravna lica na koja se primenjuje režim Za-kona o preduzećima, prekoračenje ovlašćenja punomoćnika ima dejstva prema trećim licima, samo ukoliko je ono za njih znalo ili je, pak, moralo da zna. Zakon o preduzećima ovde, dakle, u potpu-nosti prihvata teoriju o prividnom punomoćju. Na kraju valja dodati da na punovažnost zaključe-nja arbitražnog sporazuma, bilo putem zastupnika ex lege pravnog lica, bilo putem njihovog prokuri-sta, odnosno punomoćnika, nema uticaja činjenica da je pravni posao zaključen van okvira pravne sposobnosti pravnog lica punovažan ili, pak, ne. Ovakvo rešenje proizlazi iz principa autonomije arbitražnog sporazuma.


7799.. Da li parnični sud može odmah odbaciti tužbu koju nije potpisao statutarni zastupnik

(direktor) privrednog društva, već diplomirani pravnik ili drugo lice zaposleno kod tužioca (koje nije upisano u registar kao lice ovlašćeno za zastupanje), s obzirom da novi Zakon o parničnom postupku u članu 92. uopšte ne predviđa mogućnost da sud dozvoli da radnje u

PARNIČNI POSTUPAK

- 62 -

postupku privremeno izvrši lice koje nije podnelo punomoćje, a koja je mogućnost postoja-la u članu 98. stav 2. ranijeg Zakona o parničnom postupku?

Iako je u postavljenom pitanju izostavljen podatak da li je uz tužbu koju je potpisalo navedeno lice priloženo punomoćje za to lice izdato od strane ovlašćenog lica ili ne, prilikom davanja odgovo-ra poći ćemo od pretpostavke da se pitanja odnosi na situacije kada je tužbu potpisao diplomirani pravnik ili drugo lice zaposleno kod tužioca koje nije upisano u registar kao lice ovlašćeno za za-stupanje, a uz tužbu nije priloženo punomoćje za to lice. Pre davanja odgovora mora se ukazati da je pogrešna konstatacija iz postavljenog pitanja da je statutarni zastupnik privrednog društva samo direktor. U smislu odredbe člana 482. Zakona o parničnom postupku, kada se radi o postupku u pri-vrednim sporovima tada je statutarni zastupnik lice koje je u registar upisano kao ovlašćeno lice. Zakon o privrednim društvima u članu 25. u kome govori o zastupnicima i njihovim ovlašćenjima ne propisuje izričito ko sve može biti zastupnik privrednog društva, ali to proizlazi iz mnogih odredaba ovog zakona. Ukoliko je podneta tužba potpisana od lica koje nije statutarni zastupnik privrednog društva u smislu navedenih odredaba i propisa, a uz istu nije priloženo punomoćje kojim se navedeno lice ovlašćuje da u ime privrednog društva podnese tužbu, sud će takvu tužbu odbaciti, kao podnetu od neovlašćenog lica. Ovo stoga što je članom 92. stav 1. Zakona o parničnom postupku propisano da je punomoćnik dužan da prilikom preduzimanja prve radnje u postupku podnese punomoćje. Ovde se međutim, mora napome-nuti da se tužba ne može automatski odbaciti ukoliko se iz iste vidi da nije potpisana od strane direktora privrednog društva. Ovo stoga što iz gore navedenog proizlazi da istu u ime privrednog društva može pod-neti i potpisati neko drugo lice zaposleno kod tužioca koje ima svojstvo statutarnog zastupnika ili koje je na isto postupanje ovlašćeno. U tom smislu sud bi bio dužan da na osnovu podataka iz nadležnog regi-stra, koji su javni, prethodno utvrdi da li je tužba potpisana od ovlašćenog lica.


8800.. Smrću statutarnog zastupnika pravnog lica ne prestaje punomoćje za zastupanje pravnog

lica, jer isto u smislu člana 94. Zakona o parničnom postupku prestaje samo smrću fizičkog lica koje je stranka, ali novi statutarni zastupnik može opozvati punomoćje.

Iz obrazloženja: Prema stanju u spisima, na ročištu za glavnu raspravu od 7.6.2006. godine punomoćnik tužioca je

obavestio sud da je bivši vlasnik i zakonski zastupnik tužioca preminuo, te je dostavio punomoćje no-vog vlasnika V.N. Rešenjem suda mu je naloženo da u roku od osam dana dostavi uz ovu punomoć i do-kaz da je navedeno lice – V. N. novi vlasnik ili zakonski zastupnik tužioca. Na istom ročištu za glavnu raspravu sproveden je dokazni postupak i glavna rasprava je zaključena. Kako punomoćnik tužioca nije dostavio punomoćje u ostavljenom roku od osam dana sud je doneo pobijano rešenje kojim se glavna rasprava ponovo otvara, a potom postupak prekida upravo iz navedenih razloga. Kako je tužilac prav-no lice, to prema zakonu njega zastupa njegov statutarni zastupnik, a ne zakonski zastupnik, te se s to-ga odredbe člana 214. stav 3. Zakona o parničnom postupku koje predviđaju prekid postupka u slučaju smrti zakonskog zastupnika ili prestanka njegovog ovlašćenja za zastupanje, ne mogu primeniti u kon-

PARNIČNI POSTUPAK

- 63 -

kretnom slučaju. Navedene odredbe odnose se na zakonske zastupnike fizičkog lica, a prema odredba-ma člana 482. Zakona o parničnom postupku, kojima se reguliše postupak u privrednim sporovima, za-stupnik pravnog lica je lice upisano u registar kao ovlašćeno lice, odnosno statutarni zastupnik. Smr-ću statutarnog zastupnika ne prestaje punomoćje dato punomoćniku, jer isto u smislu člana 94. Zakona o parničnom postupku prestaje smrću fizičkog lica koje je stranka, a ne i smrću statutarnog zastupnika koji je po zakonu zastupnik pravnog lica. Smrću statutarnog zastupnika pravnog lica ne prestaje punomoćje za zastupanje navedenog pravnog lica dato od strane umrlog statutarnog zastupnika, a novi statutarni za-stupnik može opozvati isto punomoćje.


8811.. Veterinarski institut u sudskom postupku zastupa direktor te ustanove, koji ima prava i

dužnosti direktora preduzeća.

Iz obrazloženja: Članom 9. Zakona o javnom pravobranilaštvu propisano je da Republičko javno pravobranila-

štvo u sudskom i upravnom postupku zastupa Republiku Srbiju i njene organe i organizacije, radi ostva-rivanja njihovih imovinskih prava i interesa i ima položaj zakonskog zastupnika. U konkretnom sluča-ju, Veterinarski institut je osnovan kao ustanova, te se na njega primenjuju odredbe Zakona o javnim službama. Članom 17. Zakona o javnim službama propisano je da direktor rukovodi ustanovom, a čla-nom 19. istog zakona propisano je da direktor ustanove ima prava i dužnosti direktora preduzeća. Ka-ko je Veterinarski specijalistički institut, institut koji za svog zastupnika ima direktora, to javni pravo-branilac ne može vršiti istu funkciju. U konkretnom slučaju zastupnik tužioca je punomoćje dao advo-katu, koji je kao takav mogao da preduzima sve radnje u postupku, pa i da prima pismena, pa se prijem sporne presude mora smatrati urednim. Iz tih razloga navodi iz žalbe su neosnovani.


8822.. Status zakonskog zastupnika preduzeća može imati samo lice koje je izabrano za direk-

tora odlukom organa upravljanja preduzeća i samo tako izabrano lice je legitimni zakonski zastupnik preduzeća, bez obzira na to da li je odluka o njegovom postavljenju upisana u Registar.

Iz obrazloženja: Tužilac je tražio utvrđenje svog potraživanja u opredeljenom iznosu glavnog duga, i to po osno-

vu naknade štete prouzrokovane raskidom ugovora zaključenog između tužioca i tuženog, a zbog neizvršenih usluga izrade ormarića. Među parničnim strankama je sporno da je sravnjenje među-sobnih obaveza kojim se utvrđuje njegovo dugovanje od 29. septembra 1998. godine potpisalo ovla-šćeno lice, da bi se to tretiralo kao priznanje duga koje dovodi do prekida zastarelosti, imajući u vidu da je navedeni protokol potpisan od lica koje je u tom trenutku bilo izabrano za zakonskog za-

PARNIČNI POSTUPAK

- 64 -

stupnika, ali nije još bilo upisano u sudski registar. Pravilno je pri oceni osnovanosti tužbenog zah-teva odnosno pri oceni istaknutog prigovora zastarelosti, prvostepeni sud, po izvršenom uvidu u za-pisnik od 29. septembra 1998. godine, koji je potpisan od strane direktora tuženog Ž.S. našao da nije nastupila zastarelost potraživanja, iz razloga što je tuženi svojim radnjama priznao potraživanje, od-nosno navedenim zapisnikom se nedvosmisleno priznaje dug na neposredan način i odnosno ponaša-nje predstavlja potvrdu tuženikove obaveze prema tužiocu. Okolnost da je navedeno sravnjenje pot-pisalo lice koje u tom trenutku nije bilo upisano u sudski registar, nije od uticaja na tretiranje takvog sravnjenja kao priznanja duga datog od strane ovlašćenog lica, koje dovodi do prekida zastarelosti, imajući u vidu da je odlukom upravnog odbora preduzeća navedeno lice izabrano za zakonskog za-stupnika i stoga je legitimni zastupnik preduzeća od dana donošenja označene odluke, bez obzira što u trenutku sačinjavanja zapisnika još nije bio upisan u sudski registar. Neosnovani su žalbeni navodi tuženog da se svojstvo direktora, odnosno zakonskog zastupnika preduzeća stiče upisom u registar privrednih subjekata. Naime, upis lica ovlašćenog za zastupanje privrednog društva ima deklarati-van, a ne konstitutivan karakter. Njima se treća lica obaveštavaju koje je lice ovlašćeno za zastupa-nje preduzeća i koja su njegova ograničenja u zastupanju. To znači da se svojstvo lica ovlašćenog za zastupanje preduzeća ne stiče u trenutku upisa u sudski registar. Direktor tuženog Ž.S. bio je direktor pre upisa u sudski registar, i to na temelju odluke upravnog odbora preduzeća o njegovom imenova-nju. Upisom njega kao lica ovlašćenog za zastupanje, registarsko stanje usklađuje se sa stvarnim sta-njem i ono od tog trenutka ima dejstvo prema savesnim trećim licima. Status zakonskog zastupnika preduzeća može imati samo lice koje je postavljeno za direktora odlukom njegovog legitimnog organa upravljanja i samo tako postavljeno lice je legitimni zakonski zastupnik preduzeća, bez obzira na to da li je odluka o njegovom postavljenju upisana u registar.

(Iz presude Višeg trgovinskog suda, Pž. 2825/05 od 7.04.2005. godine)

8833.. Da li se odredba iz člana 214. tačka 3. Zakona o parničnom postupku, po kojoj nastupa oba-

vezni prekid postupka zbog smrti zakonskog zastupnika stranke ili prestanka njegovog ovlašćenja za zastupanje, odnosi i na smrt ili razrešenje direktora preduzeća ili drugog pravnog lica, kao ovlašćenog lica – statutarnog zastupnika iz člana 482. istog zakona?

Odredba člana 214. stav 3. Zakona o parničnom postupku po kojoj se postupak prekida kad zakonski zastupnik stranke umre ili kad prestane njegovo ovlašćenje za zastupanje, ima u vidu samo zakonskog zastupnika parnično nesposobne stranke (član 75. Zakona o parničnom po-stupku), a ne i zastupnika pravnog lica. Razrešenje direktora pravnog lica podrazumeva da se na istu funkciju bira – imenuje drugo lice, kao direktor i zastupnik, i za tok postupka nema nikakav značaj. Smrt direktora pravnog lica u toku parnice takođe nema značaja, ako pravno lice ima druge zastupnike, upisane u registar u smislu člana 482. Zakona o parničnom postupku, ili ako pravno lice ima punomoćnika u parnici (jer smrću statutarnog zastupnika pravnog lica ne prestaje punomoćje). Problem postoji kada je direktor jedini statutarni zastupnik, umre u toku parnice, a pravno lice nema punomoćnika. Stranka tada nema nikakvog zastupnika i postupak se ne može voditi. U vreme važenja Zakona o parničnom postupku iz 1977. godine od strane Višeg trgovin-skog suda utvrđen je odgovor iz 2000. godine po kome: ako preduzeće u kraćem roku ne može da

PARNIČNI POSTUPAK

- 65 -

odredi drugog zastupnika, parnični postupak treba prekinuti shodnom primenom odredbe člana 212. tačka 4. (sada 214. tačka 3.) Zakona o parničnom postupku i nastaviti po članu 215. stav 1. Zakona o parničnom postupku. Izmene u novom Zakonu o parničnom postupku omogućuju i dru-gačija rešenja: pored prekida postupka (ali shodnom, tj. analognom primenom člana 214. tačka 3. Zakona o parničnom postupku), zastoj u postupku da bi se stranci omogućio izbor novog di-rektora – statutarnog zastupnika po članu 219. Zakona o parničnom postupku, te postavljanje pri-vremenog zastupnika po članu 79. stav 3. Zakona o parničnom postupku.


8844.. Da li u slučaju smrti ili razrešenja direktora preduzeća prestaje punomoćje izdato advoka-

tu ili drugom punomoćniku, ili se punomoćje ograničava u smislu člana 94. stav 2. novog Za-kona o parničnom postupku, odnosno da li je punomoćnik preduzeća tada ovlašćen da predu-zima samo radnje u postupku koje ne trpe odlaganje?

Personalne promene u pravnom licu, kakve su smrt ili po drugom osnovu prestanak ovlašćenja za zastupanje dotadašnjeg statutarnog zastupnika iz člana 482. Zakona o parničnom postupku, na izdato punomoćje nemaju nikakvog uticaja. Dotadašnji punomoćnik to ostaje, sa dotadašnjim ovlašćenjima u pogledu zastupanja pravnog lica, uz mogućnost novog statutarnog zastupnika da opozove punomoćje po članu 93. Zakona o parničnom postupku. Odredbe člana 94. Zakona o parničnom postupku ne primenju-ju se na punomoćnike pravnih lica. Do prestanka punomoćje koje je izdalo pravno lice, odnosno njegov statutarni zastupnik, dolazi samo u slučajevima iz člana 95. stav 1. i člana 484. stav 1. Zakona o parnič-nom postupku – u slučaju prestanka pravnog lica, odnosno otvaranja postupka stečaja ili likvidacije nad pravnim licem.


8855.. Da li se parnični sud, prilikom donošenja presude zbog izostanka, odlučivanja o predlogu

za ponavljanje postupka, i uopšte – prilikom ocene ovlašćenja za preduzimanje parničnih rad-nji u postupku, može upuštati u ocenu pravilnosti i zakonitosti konačnih upisa u registar di-rektora preduzeća, kao zastupnika stranaka u parničnom postupku, s obzirom na izričitu od-redbu iz člana 482. novog Zakona o parničnom postupku – da je "zastupnik stranke lice upisa-no u registar kao ovlašćeno lice (statutarni zastupnik)", posebno npr. ako je upis bio izvršen protivno pravilu o nespojivosti funkcija iz člana 68. stav 1. Zakona o preduzećima ("Službeni list SRJ", br. 29/96, 33/96, 29/97, 59/98, 74/99, 9/01 i 36/02), u kome je propisano da "u poveza-nim preduzećima, direktor matičnog preduzeća ne može biti direktor zavisnog preduzeća, a di-rektor zavisnog preduzeća - direktor matičnog preduzeća"?

PARNIČNI POSTUPAK

- 66 -

Parnični sud se ni u kom slučaju i ni iz kojih razloga ne može upuštati u valjanost upisa u re-gistar lica koje se u parnici javlja kao statutarni zastupnik stranke – pravnog lica, jer bi postupao protivno odredbi člana 482. Zakona o parničnom postupku, čiji osnovni smisao jeste da se parnič-nom sudu olakša utvrđivanje ko je zastupnik pravnog lica. Razume se da su izuzetak parnice čiji je predmet, u skladu sa zakonom, upravo utvrđivanje da je upis u registar ništav (član 69. Zakona o registraciji privrednih subjekata, član 62. Zakona o postupku za upis u sudski registar, za prav-na lica koja nisu privredni subjekti), odnosno parnice u kojima se pobija odluka o izboru lica u pita-nju za člana organa – zastupnika.


8866.. Da li je direktor preduzeća, kao stranke u parničnom postupku, u smislu člana 77. stav 2. no-

vog Zakona o parničnom postupku dužan da prilikom preduzimanja prve radnje u postupku do-kaže svoje zastupničko svojstvo, te da li će sud odbaciti tužbu koju je podnelo lice koje se predsta-vlja kao direktor preduzeća, a uz tužbu nije priložilo dokaz o svom zastupničkom svojstvu u smi-slu člana 77. stav 2. novog Zakona o parničnom postupku?

Odredba člana 77. stav 2. Zakona o parničnom postupku, odnosi se na zakonske zastupni-ke, a ne na statutarnog zastupnika pravnog lica iz člana 482. Zakona o parničnom postupku. Ukoliko statutarni zastupnik (direktor ili drugo lice koje ima to svojstvo u smislu odredaba Zako-na o privrednim društvima) uz tužbu koju je potpisao nije priložio dokaze o svom zastupničkom svojstvu, sud će po pravilu smatrati da njegovo zastupničko svojstvo nesumnjivo proizlazi iz javnih podataka upisanih u registar. U slučaju sumnje (samog suda ili pak izražene od strane protivne stranke) da li lice koje je potpisalo tužbu ili drugi podnesak ima zastupničko svojstvo, prvostepeni sud navedenu činjenicu može proveriti po službenoj dužnosti uvidom u javnu knji-gu – registar ili pak može pozvati navedeno lice da dostavi dokaze o tom svojstvu, na osnovu čla-na 278. a u vezi sa čl. 78. i 103. Zakona o parničnom postupku. Ukoliko je u slučaju sumnje, pr-vostepeni sud postupio na gore opisani način, a pozvano lice u ostavljenom roku ne postupi po nalogu suda, prvostepeni sud će tužbu odbaciti sa pozivom na odredbu člana 279. stav 1. tačka 7. Zakona o parničnom postupku.


8877.. Knjižno zaduženje, kao jednostrana izjava volje parnične stranke, može predstavljati pri-

znanje duga, ukoliko je isto potpisao statutarni zastupnik ili lice koje je izričito ovlašćeno pi-smenim ovlašćenjem zastupnika pravnog lica da izvrši priznanje duga.

PARNIČNI POSTUPAK

- 67 -

Iz obrazloženja: Izveštaj o knjiženju tuženog je, prema stanovištu ovoga suda, jednostrana finansijska dokumen-

tacija evidencionog karaktera, te se stoga samo na osnovu istih (posebno kada protivna stranka ospo-rava tačnost unetih podataka) ne može utvrditi pravna priroda međusobnog poslovnog odnosa strana-ka. Knjižno zaduženje koje je dao tuženi i kojim po određenim osnovima prihvata postojanje svog dugovanja prema tužiocu, ne može biti dokaz o pravnoj prirodi međusobno poslovnog odnosa stra-naka, već sud samo može ceniti da li je dostavljanjem navedene jednostrane izjave volje tuženi pri-znao tužiocu postojanje svog dugovanja po osnovu i visini, imajući pri tom u vidu da priznanje duga može učiniti samo zakonski odnosno statutarni zastupnik ili lice koje je izričito ovlašćeno pisme-nim ovlašćenjem zastupnika pravnog lica da izvrši priznanje duga.


ISPRAVKA - ODREĐIVANJE DODATNOG ROKA


8888..

Pravno lice označeno u tužbi a koje je pre podnošenja tužbe prestalo da postoji ne može biti stranka u postupku. Ako se taj nedostatak može otkloniti sud će pozvati tužioca da u određenom roku izvrši potrebne ispravke u tužbi. Ako su navedeni nedostaci neotklonjivi ili ako ostavljeni rok bezuspešno protekne - tužba se odbacuje a do tada preduzete pravne radnje će se ukinuti.

Iz obrazloženja: Tužbu tužilje protiv navedene Ginekološko akušerske poliklinike prvostepeni sud je odbacio

uz obrazloženje da je zakonski zastupnik zdravstvene ustanove Opšte bolnice obavestio sud da su greškom primili tužbu u ovoj pravnoj stvari te da su uvidom u njen sadržaj ustanovili da se tužba ne odnosi na njih nego na tadašnju Ginekološko akušersku polikliniku, koja je prestala da postoji početkom 2002. godine a čiji pravni sledbenik nisu oni iako posluju pod istim nazivom. Imajući to u vidu, prvostepeni sud je svoju odluku zasnovao na odredbama člana 73. stav 1. i člana 78. stav 1. Zakona o parničnom postupku.

Ovakva odluka prvostepenog suda ne može se prihvatiti. Svojstvo stranke u postupku priznato je svim fizičkim i pravnim licima (član 74. Zakona o

parničnom postupku tj. član 73. stav 1. prethodno važećeg Zakona o parničnom postupku) odn. onim subjektima koji po pravilima materijalnog prava mogu biti nosioci prava i obaveza. Pravna lica to svojstvo stiču na osnovu zakona ili odluke nadležnog organa i gube na osnovu zakona ili odluke nadležnog organa ili usled stečaja i redovne likvidacije. Kada je u tužbi označeno pravno lice koje je pre podnošenja tužbe prestalo da postoji te ne može biti stranka u postupku a taj se

PARNIČNI POSTUPAK

- 68 -

nedostatak može otkloniti - sud je dužan da pozove tužioca da izvrši potrebne ispravke u tužbi (član 80. Zakona o parničnom postupku tj. član 78. stav 1. prethodno važećeg Zakona o parnič-nom postupku).

To će biti slučaj kada usled organizacionih promena dođe do prestanka pravnog lica pre podno-šenja tužbe pa se taj nedostatak može otkloniti ispravkom tužbe ako tužilac u roku koji sud odredi označi kao tuženog pravno lice koje je nastalo izvršenim organizacionim promenama. U drugim slu-čajevima singularne i univerzalne sukcesije (npr. u slučaju stečaja ili redovne likvidacije) sud je du-žan da naloži tužiocu koji nema advokata da kao tuženog označi pravno lice koje može biti stranka u postupku pod pretnjom odbačaja tužbe. Ako se navedeni nedostaci ne mogu otkloniti ili ako osta-vljeni rok bezuspešno protekne, tužba se odbacuje uz ukidanje preduzetih pravnih radnji (član 80. stav 5. Zakona o parničnom postupku).

(Iz Rešenja Apelacionog suda u Beogradu, Gž. 94/2013 od 23.05.2013. godine)

STRANAČKA SPOSOBNOST I PRIPADNOST

PRAVNOG LICA (Član 79. ZPP)

8899.. Ni na koji drugi način osim izvođenjem odgovarajućih dokaza (pa ni tzv. "pozajmljiva-

njem dokaza" iz drugog postupka) ne može se raspravljati pitanje parnične sposobnosti stranaka.

Iz obrazloženja: Sve sprovedene radnje u postupku ukinute su prvostepenim rešenjem i tužba je odbačena. S

tim u vezi, u žalbi se osnovano ukazuje da se ne može pouzdano zaključiti da li je prvostepeni sud odbacujući tužbu pravilno primenio odredbe člana 77. stav 1. i člana 78. stav 5. Zakona o parničnom postupku, i to zbog toga što nije na pouzdan način utvrdio da li tužilja ima ili nema parničnu sposobnost. Naime, prvostepeni sud izvodi kao dokaz naznačene spise drugog navede-nog Opštinskog suda i utvrđuje da je u tom predmetu veštačena poslovna sposobnost tužilje, te da je tada imenovani veštak - neuropsihijatar zaključio da tužilja nije sposobna da sama zastupa svo-je interese, zbog čega joj je i postavljen privremeni staratelj. Iz ovoga prvostepeni sud zaključuje da tužilja i u konkretnom predmetu nema parničnu sposobnost. Međutim, veštak - neuropsihijatar se izjašnjavao samo za potrebe postupanja u prethodnom predmetu pred drugim sudom, u kome nije raspravljano oduzimanje poslovne sposobnosti tužilje (ili bar u vezi sa tim nema dokaza u spisima). To dalje znači da se zaključak prvostepenog suda o tome da tužilja nema parničnu spo-sobnost ne može prihvatiti kao pouzdan. Pitanje parnične sposobnosti tužilje se u ponovnom po-stupku mora raspraviti izvođenjem odgovarajućih dokaza, a ne tzv. "pozajmljivanjem dokaza". To je preduslov da prvostepeni sud donese zakonitu odluku.


PARNIČNI POSTUPAK

- 69 -

9900.. Stranačka sposobnost pravnog lica određuje se prema pravu države po kome je osnovano,

a ako pravno lice ima stvarno sedište u drugoj državi, a ne u onoj u kojoj je osnovano i po pra-vu te druge države ima njenu pripadnost, onda po pravu te države.

Iz obrazloženja: Pripadnost pravnog lica određuje se po pravu države po kome je ono osnovano, a ako ima

stvarno sedište u drugoj državi, a ne u onoj u kojoj je osnovano i po pravu te države ima njenu pripadnost, smatraće se pravnim licem te države. Po pravu države čiju pripadnost ima ceni se pravna sposobnost, a i sposobnost biti parnična stranka u smislu člana 77. stav 1. Zakona o parničnom postupku. Prema odredbi člana 13. Zakona o rešavanju sukoba zakona sa propisi-ma drugih zemalja sud ili drugi nadležni organ će po službenoj dužnosti utvrditi sadržinu stra-nog merodavnog prava. Organ iz stava 1. ovog člana može zatražiti obaveštenje o stranom pravu od saveznog organa nadležnog za poslove pravde. Stranke u postupku mogu podneti javnu ispra-vu o sadržini stranog prava. S obzirom da su u konkretnom slučaju na okolnost postojanja tužioca kao pravnog lica prema pravu države K... priloženi faksovi uverenja od 4. jula 2002. godine i 16. septembra 2004. godine sa kontradiktornom sadržinom, to nije otklonjena sumnja da li tužilac po države K.., gde je osnovan i dalje postoji, što izaziva sumnju da li isti može biti stranka u po-stupku, saglasno članu 79. stav 4. a u vezi sa članom 17. Zakona o rešavanju sukoba zakona sa propisima drugih zemalja.

(Iz rešenja Vrhovnog suda Srbije Prev. 443/05 od 12.07.2006. godine)

9911.. Stranačka sposobnost stranog pravnog lica određuje se prema pravu države po kome je

osnovano, a kada pravno lice ima faktičko sedište u drugoj državi, a ne u onoj u kojoj je osno-vano, smatraće se pravnim licem te države

Iz obrazloženja: Prvostepenim rešenjem odbijen je zahtev tuženog za obezbeđenjem troškova parničnog postup-

ka - aktorskom kaucijom. U obrazloženju je navedeno da je sedište tužioca u Grčkoj sa kojom dr-žavom SCG ima zaključen bilateralni sporazum o oslobađanju od polaganja troškova parničnog postupka na ime obezbeđenja istih - Konvenciju o uzajamnim pravnim odnosima iz 1959. godine, u kom smislu je zahtev tuženog neosnovan, sa pozivom na odredbe člana 83. Zakona o rešavanju su-koba zakona sa propisima drugih zemalja. Blagovremenom žalbom tuženi je osporio donetu odluku iz svih razloga iz člana 360. ZPP. Naveo je da sedište tuženog nije u Grčkoj, već da je tuženi pred-stavništvo - agencija kompanije čije je sedište u Ujedinjenim Arapskim Emiratima, u odnosu na ko-ju državu valja proveriti da li postoji reciprocitet u odnosu na oslobađanje od polaganja predujma za parnične troškove. Istakao je da takođe nije sigurno utvrđeno da li tužilac uopšte postoji i pozvao se na potvrdu od 27.11.2001. godine čija je važnost bila 6 meseci. Istakao je da se u pobijanoj odluci govori o parničnoj sposobnosti bez dokaza. Predložio je da se pobijana odluka preinači i zahtev tuže-

PARNIČNI POSTUPAK

- 70 -

nog usvoji ili da se ukine i predmet vrati na ponovni postupak. Viši trgovinski sud je ispitao pobijanu odluku u granicama žalbenih navoda. Žalba nije osnovana. Drugostepeni sud, na osnovu stanja u spisima, nije našao da je počinjena ista apsolutno bitna povreda. Najpre, terminološka greška vezana za označavanje stranačke sposobnosti kao parnične, otklonjena je rešenjem prvostepenog suda od 28.9.2005. godine. Drugostepeni sud nalazi da je pravilna odluka prvostepenog suda da tužiocu, koji je nesumnjivo predstavništvo kompanije iz UAE i koji, kao takav, u smislu člana 73. stav 1. ZPP, nesumnjivo ne bi imao stranačku sposobnost, prizna postojanje takve sposobnosti. Naime, stranačka sposobnost stranog pravnog lica određuje se prema pravu države po kome je osnovano. Kada pravno lice ima faktičko sedište u drugoj državi, a ne u onoj u kojoj je osnovano, smatraće se pravnim licem te države. U spisima predmeta nalazi se potvrda Ministarstva nacionalne privrede Republike Grčke od 27.11.2001. godine kojom se potvrđuje da tužilac postoji kao evidentiran u Odeljenju stranih preduzeća. Ovo znači da tužilac prema pravu Grčke uživa status samostalne kompanije i stoga mu se isti ima priznati. Činjenica da je važnost povrede ograničena na 6 meseci nema uticaja, jer na stra-načku sposobnost prvostepeni sud po službenoj dužnosti pazi u toku celog postupka, pa će stoga, na zahtev suda, tužilac po potrebi dostaviti novu potvrdu, ukoliko je to među strankama sporno. Na tu-ženom je da dokaže da je tužilac prestao da postoji jer tužilac ima dokaz o svojoj registraciji. S druge strane, prema članu 73. stav 3. ZPP, parnični sud može, izuzetno sa pravnim dejstvom u određenoj parnici, priznati svojstvo stranke i onim oblicima udruživanja i organizovanja koje nemaju stranačku sposobnost ako utvrdi da, s obzirom na predmet spora, u suštini ispunjavaju bitne uslove za sticanje stranačke sposobnosti, a naročito ako raspolažu imovinom na kojoj se može sprovesti izvršenje. U konkretnom slučaju sasvim je jasno iz stanja u spisima da je tužilac uredno registrovan kod nadle-žnih organa Republike Grčke koji su dozvolili njegovo osnivanje uz obaveznu garanciju na iznos od 50.000 USD što je bio dovoljan osnov da se tužiocu kao zavisnoj kompaniji, odnosno predstavni-štvu, odnosno agenciji prizna stranačka sposobnost, kako je to prvostepeni sud pravilno i učinio. Prema tome, i prema domaćem pravu, ima osnova da se tužiocu prizna status stranke u ovom postup-ku. Kako je sedište tužioca u Grčkoj, to je pravilno prvostepeni sud primenio međunarodni sporazum zaključen između Grčke i naše zemlje i odbio zahtev tuženog za aktorskom kaucijom. Odluka prvo-stepenog suda je u svemu na zakonu zasnovana.

(Iz rešenja Višeg trgovinskog suda Srbije Pž. 11323/2005 od 13.1.2006. godine)

DOKAZIVANJE SVOJSTVA ZAKONSKOG

ZASTUPNIKA (Član 79. stav 2. Zakona o parničnom postupku)

9922.. Da li je direktor preduzeća, kao stranke u parničnom postupku, u smislu člana 77. stav 2.

novog Zakona o parničnom postupku dužan da prilikom preduzimanja prve radnje u postup-ku dokaže svoje zastupničko svojstvo?

Odredba člana 77. stav 2. Zakona o parničnom postupku, odnosi se na zakonske zastupnike, a ne na statutarnog zastupnika pravnog lica iz člana 482. Zakona o parničnom postupku. Ukoliko statutarni zastupnik (direktor ili drugo lice koje ima to svojstvo u smislu odredaba Zakona o pri-

PARNIČNI POSTUPAK

- 71 -

vrednim društvima) uz tužbu koju je potpisao nije priložio dokaze o svom zastupničkom svoj-stvu, sud će po pravilu smatrati da njegovo zastupničko svojstvo nesumnjivo proizlazi iz javnih podataka upisanih u registar. U slučaju sumnje (samog suda ili pak izražene od strane protivne stranke) da li lice koje je potpisalo tužbu ili drugi podnesak ima zastupničko svojstvo, prvostepe-ni sud navedenu činjenicu može proveriti po službenoj dužnosti uvidom u javnu knjigu – regi-star ili pak može pozvati navedeno lice da dostavi dokaze o tom svojstvu, na osnovu člana 278. a u vezi sa čl. 78. i 103. Zakona o parničnom postupku. Ukoliko je u slučaju sumnje, prvostepeni sud postupio na gore opisani način, a pozvano lice u ostavljenom roku ne postupi po nalogu su-da, prvostepeni sud će tužbu odbaciti sa pozivom na odredbu člana 279. stav 1. tačka 7. Zakona o parničnom postupku.


9933..

Da li advokat uz svoje punomoćje koje dostavlja uz tužbu ima obavezu da dostavi i dokaz o

zastupničkom svojstvu davaoca – potpisnika punomoćja?

Advokat – punomoćnik stranke, nije dužan da uz tužbu pored punomoćja dostavlja i dokaze o svojstvu lica – potpisnika punomoćja. Sud će samo ukoliko posumnja u istinitost pismenog punomoć-ja, rešenjem naložiti punomoćniku da podnese overeno punomoćje, shodno odredbi člana 91. stav 2. Zakona o parničnom postupku. Navedena odredba mogla bi se primeniti u situaciji kada sud posum-nja u svojstvo lica koje je izdalo punomoćje, te bi u toj situaciji sud rešenjem mogao naložiti punomoć-niku da dostavi dokaze o ovlašćenjima, odnosno svojstvima lica koje je punomoćje izdalo. Odgovor koji je predložen uz pitanje nije prihvatljiv jer se odredba člana 77. stav 2. Zakona o parničnom postupku može primeniti samo kada zastupnik preduzima radnje u postupku, a davanje punomoćja advokatu ne može se smatrati preduzimanjem radnji u postupku.


9944.. Da li je pravnik zaposlen kod pravnog lica dužan da prilikom dostave punomoćja dokaže i

ko je zakonski zastupnik stranke? Nije. Pravno lice može zastupati i diplomirani pravnik koji se kod istog nalazi u radnom odno-

su. U tom slučaju ovo lice može preduzimati sve parnične radnje u granicama punomoćja koje mu je izdao i overio statutarni zastupnik zastupanog pravnog lica.


PARNIČNI POSTUPAK

- 72 -

OTKLONJIVI NEDOSTATAK STRANAČKE

SPOSOBNOSTI (Član 80. stav 1. u vezi člana 101. ZPP)

9955.. Sud će pozvati tužioca da izvrši potrebne ispravke u tužbi, koju je podneo advokat, kada

utvrdi da lice koje se pojavljuje kao stranka ne može biti stranka u postupku, a taj se nedosta-tak može otkloniti.

Iz obrazloženja: Pogrešno je stanovište prvostepenog suda da označenje tužioca sa odrednicom "u stečaju" kada

je tužilac u postupku reorganizacije, a u situaciji kada je tužbu podneo advokat, predstavlja osnov za odbačaj tužbe kao neuredne shodno članu 103. stav 6. i članu 279. tačka 7. Zakona o par-ničnom postupku. Kada sud utvrdi da lice koje se pojavljuje kao stranka ne može biti stranka u po-stupku, a taj se nedostatak može otkloniti, pozvaće tužioca da izvrši potrebne ispravke u tužbi - član 78. stav 1. Zakona o parničnom postupku. Sud će u takvom postupku pozvati tužioca, preko pu-nomoćnika, da izvrši ispravku u nazivu, u roku iz člana 78. stav 3. Zakona o parničnom postupku. Ukoliko određeni rok bezuspešno protekne, sud će shodno članu 78. stav 5. Zakona o parničnom po-stupku, rešenjem ukinuti radnje sprovedene u postupku ukoliko su zahvaćene ovim nedostacima i odbaciće tužbu ako su nedostaci takve prirode da sprečavaju dalje vođenje postupka.


NEOTKLONJIVI NEDOSTATAK STRANAČKE SPOSOBNOSTI

(Član 80. ZPP u vezi člana 122. Ustava Republike Srbije)

9966.. Vlada Republike Srbije nema svojstvo pravnog lica, a time ni stranačku sposobnost, pa je

ne može imati ni ministarstvo te vlade s obzirom da je to organ Republike Srbije u smislu čla-na 122. Ustava Republike Srbije. Kako posebnim propisom nije određeno da ministarstvo mo-že biti stranka u postupku, niti mu se može priznati to svojstvo, stranka može biti jedino Repu-blika Srbija, a ne neki od njenih organa samostalno.

Iz obrazloženja: Tužilac je, dana 11.2.2011. godine, preko punomoćnika - advokata, podneo tužbu sa zahtevom

da se utvrdi da je on isključivi nosilac autorskih prava na teritoriji Republike Srbije za prevode na-

PARNIČNI POSTUPAK

- 73 -

značenih tekstova, te da se utvrdi da je tuženi – navedeno ministarstvo Vlade Republike Srbije bez saglasnosti tužioca koristilo i koristi navedene prevode, i to objavljivanjem istih u Službenom glasni-ku Republike Srbije. Traži da se tuženi obaveže da mu na ime naknade za neovlašćeno korišćenje navedenih prevoda isplati opredeljeni iznos u roku od 15 dana od pravnosnažnosti presude i da mu se zabrani da umnožava tekstove prevoda, te da se obaveže da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka. Ceneći podnetu tužbu, prvostepeni sud je, primenom člana 100. Zakona o parničnom po-stupku zaključio da podneta tužba ne sadrži potrebne elemente da bi se po njoj moglo raspravljati, polazeći od odredbe člana 73. u vezi sa članom 278. i, shodno tome, primenom člana 103. stav 6. Za-kona o parničnom postupku - istu odbacio. Stranka u postupku može biti svako fizičko i pravno li-ce, a posebnim propisima se određuje ko, osim fizičkih i pravnih lica, može biti stranka u postupku - član 73. Zakona o parničnom postupku. U konkretnom slučaju u tužbi je kao tuženi označeno mini-starstvo Vlade Republike Srbije - subjekt koji ne raspolaže stranačkom sposobnošću jer nema sta-tus pravnog lica, niti mu je to svojstvo priznato posebnim propisom. Stranačku sposobnost ima is-ključivo država - Republika Srbija, a označavanje određenog ministarstva služi kao bliža oznaka iz koje je delatnosti nastao konkretan pravni osnov na kome tužilac zasniva svoj tužbeni zahtev. Žalbe-ni navodi tužioca da tuženi ispunjava uslove iz odredbe člana 73. stav 3. Zakona o parničnom po-stupku i da može biti stranka u postupku - nisu osnovani. Pre svega, Vlada Republike Srbije nema svojstvo pravnog lica, pa ga ne može imati ni ministarstvo te vlade s obzirom da je to organ Repu-blike Srbije u smislu člana 122. Ustava Republike Srbije. Pri tome, posebnim propisom nije određe-no da ministarstvo može biti stranka u postupku (član 73. stav 2. Zakona o parničnom postupku, niti mu se može priznati svojstvo stranke u smislu člana 73. stav 3. istog zakona ). Stranka može biti je-dino Republika Srbija, a ne neki od njenih organa samostalno.


POSTAVLJANJE PRIVREMENOG ZASTUPNIKA (Čl. 81 – 83. Zakona o parničnom postupku)

9977.. Sva dostavljanja izvršena privremenom zastupniku se smatraju urednim, pa se i rok za

podnošenje predloga za ponavljanje postupka iz razloga što stranci nezakonitim postupanjem, a naročito propuštanjem dostavljanja, nije bila data mogućnost da raspravlja pred sudom, ra-čuna od dana kada je privremeni zastupnik primio drugostepenu odluku. Za pitanje blagovre-menosti predloga od značaja je i okolnost da je predlagač mogao saznati za pokretanje parnič-nog postupka iz podataka objavljenih od strane Agencije za privredne registre (registracija podataka o privremenoj meri) jer je zakonska pretpostavka da treća lica znaju za registrovane podatke posle njihovog objavljivanja.

Iz obrazloženja: Predlog za ponavljanje postupka zato što stranci nezakonitim postupanjem, a naročito propušta-

njem dostavljanja, nije bila data mogućnost da raspravlja pred sudom, podnosi se u roku od 30 dana od dana kada je stranci dostavljena odluka kojom je postupak pravosnažno završen - član 422. tačka

PARNIČNI POSTUPAK

- 74 -

1. i član 424. stav 1. tačka 1. Zakona o parničnom postupku. U konkretnom slučaju, presuda Višeg trgovinskog suda dostavljena je privremenom zastupniku tuženog dana 23.11.2007 godine, a predlog za ponavljanje postupka podnet je 04.04.2008 godine, dakle po isteku zakonom predviđenog roka Znači, predlog je neblagovremen. Iz stanja u spisima proizilazi da tužba nije mogla biti uruče-na, odnosno vraćena je sudu uz naznaku "odseljen". Prvostepeni sud je dao nalog tužiocu da dostavi tačnu adresu tuženog, te je tužilac naveo da ne raspolaže drugom adresom i predložio da sud pokuša dostavu na adresu sedišta subjekta privatizacije, čiji je direktor i zakonski zastupnik tuženi. Prvo-stepeni sud nije pokušao dostavu na predloženu adresu već je rešenjem od 18.12.2006. godine posta-vio tuženom privremenog zastupnika, koji ga je zastupao sve do njegovog pravosnažnog okonča-nja i koji je u ime tuženog uredno primao sva pismena i odluke. U takvom slučaju bili su ispunjeni zakonski uslovi za donošenje rešenja o postavljanju privremenog zastupnika tuženom, u smislu člana 79. stav 2. tačka 4. Zakona o parničnom postupku, jer je prebivalište, odnosno boravište tuženog bilo nepoznato, a tuženi nije imao punomoćnika. Prema člana 80. stav 1. Zakona o parničnom po-stupku, privremeni zastupnik u postupku za koji je postavljen ima sva prava i dužnosti zakonskog zastupnika. Nije postojala zakonska obaveza prvostepenog suda da pokuša dostavu tužbe na adresu pravnog lica, čiji je direktor tuženi - prema člana 128. stav 3. Zakona o parničnom postupku, dosta-vljanje pravnim licima vrši se predajom pismena u prostorijama pravnog lica, licu ovlašćenom za primanje pismena. Međutim, u ovom slučaju tuženi je fizičko lice, pa nije bilo mesta primeni ove odredbe. Iz navedenog sledi da se sva dostavljanja izvršena tuženom, odnosno njegovom privre-menom zastupniku imaju smatrati urednim, pa se i rok za podnošenje predloga za ponavljanje po-stupka ima računati od dana kada je privremeni zastupnik primio drugostepenu odluku. Čak i ako bi se zauzelo stanovište da dostavljanje nije bilo uredno, rok za podnošenje predloga bi tekao od dana registracije podataka o privremenoj meri kod Agencije za privredne registre, tj. od 09.05.2007. godine, jer je već tada tuženi mogao saznati za postojanje ovog postupka. Naime, prema članu 10. stav 1. Zakona o privrednim društvima, smatra se da treća lica znaju za registrovane podatke o pri-vrednom društvu posle njihovog objavljivanja ili objavljivanja izvoda iz tih podataka ili dokumenata na osnovu kojih je izvršena registracija sa upućivanjem na njih. Ovo pravilo utoliko pre važi i za tu-ženog kao zainteresovanu stranku - učesnika u postupku.


9988.. Da li se parnični sud, prilikom donošenja presude zbog izostanka, odlučivanja o predlogu

za ponavljanje postupka, i uopšte – prilikom ocene ovlašćenja za preduzimanje parničnih rad-nji u postupku, može upuštati u ocenu pravilnosti i zakonitosti konačnih upisa u registar di-rektora preduzeća, kao zastupnika stranaka u parničnom postupku, s obzirom na izričitu od-redbu iz člana 482. Zakona o parničnom postupku – da je "zastupnik stranke lice upisano u registar kao ovlašćeno lice (statutarni zastupnik)", posebno npr. ako je upis bio izvršen protiv-no pravilu o nespojivosti funkcija iz člana 68. stav 1. Zakona o preduzećima ("Službeni list SRJ", br. 29/96, 33/96, 29/97, 59/98, 74/99, 9/01 i 36/02), u kome je propisano da "u povezanim preduzećima, direktor matičnog preduzeća ne može biti direktor zavisnog preduzeća, a direk-tor zavisnog preduzeća - direktor matičnog preduzeća"?

Parnični sud nije ovlašćen da ceni da li je statutarni zastupnik privrednog društva ovlašćen da u parničnom postupku zastupa društvo u sporu sa trećim licima, ako je isti izvodom iz registra privred-

PARNIČNI POSTUPAK

- 75 -

nih društava dokazao svoj zastupnički status,ali u slučaju različitih statusnih tužbi u sumnji da po-stoji sukob interesa između interesa statutarnog zastupnika i interesa društva,člana društva ili pove-zanog društva sud će u tom slučaju društvu ili povezanom društvu postaviti privremenog zastupni-ka shodno članu 79. Zakona o parničnom postupku.


9999.. Kad sud rešenjem u smislu člana 79. Zakona o parničnom postupku naloži ino tužiocu polaga-

nje predujma, na ime troškova postavljenja privremenog zastupnika tuženiku, kome nije moguće dostaviti tužbu sa dokazima, da li po proteku roka za uplatu predujma treba tužbu odbaciti?

Ukoliko se pravno lice nalazi na adresi iz tužbe sud je dužan da dostavu izvrši na način predvi-đen članom 128. stav 3. Zakona o parničnom postupku. U toj situaciji nisu ispunjeni uslovi za posta-vljanje privremenog zastupnika iz člana 79. Zakona o parničnom postupku. Sud tužbu ne može da odbaci jer ona sadrži sve da bi se po njoj moglo postupati (član 100. stav 2. Zakona o parničnom po-stupku). Ako adresa pravnog lica – tuženog nije dobro označena sud će postupiti u smislu člana 103. Zakona o parničnom postupku, u zavisnosti od toga da li je tužbu u ime stranke podneo advo-kat ili je ovu radnju preduzela sama stranka. Ni u ovom slučaju nisu ispunjeni uslovi za postavlja-nje privremenog zastupnika.


110000.. Sud odlučuje na osnovu predloga i zahteva stranaka, pa će i privremenog zastupnika po-

staviti stranci kada su za to ispunjeni zakonski uslovi na predlog protivne strane, na kojoj je i obaveza predujmljivanja troškova koji su za to potrebni.

Iz obrazloženja: Prvostepenim rešenjem odbačena je tužba. Prema stanju u spisima tužilac je podneo tužbu radi

regresa, odnosno isplate iznosa od 49.883,00 dinara sa sporednostima, protiv tuženog M.G. U tužbi je označio adresu tuženog Z.., ul. Z... br. 2a. Prema izveštaju pošte od 8. septembra 2005. godine tu-ženi M.G. je odseljen sa navedene adrese. Prvostepeni sud je naložio tužiocu da dostavi tačnu adre-su tuženog, a na predlog tužioca odredio je i zastoj postupka do prijema obaveštenja od strane tužio-ca o tačnoj adresi, najduže 30 dana, pa kako je tužilac u podnesku od 23. novembra 2005. godine po-novo označio istu adresu u B.., to je prvostepeni sud pravilno tužbu odbacio, jer ista ne sadrži sve ono što je potrebno da bi se po njoj moglo postupiti u smislu člana 100. Zakona o parničnom postup-ku, a adresa tuženog je u svakom slučaju podatak čiji nedostatak onemogućava dalje postupanje suda u ovom predmetu. Neosnovani su žalbeni navodi da se radi o novoj adresi u odnosu na adresu označenu u tužbi, imajući u vidu da iz službene beleške prvostepenog suda sledi da na teritoriji B... postoji ul. Z... samo na teritoriji opštine Z.., odnosno da ne postoji ulica sa istim nazivom i na terito-riji opštine Z... i na teritoriji bilo koje druge beogradske opštine. Iz toga sledi da je tužilac postupaju-ći po nalogu suda dostavio istu onu adresu na kojoj je dostavljanje bilo neuspešno, jer je tuženi odse-

PARNIČNI POSTUPAK

- 76 -

ljen, iz čega sledi da tužba ne sadrži ovaj podatak koji je nužan za dalje postupanje u predmetu. Neo-snovani su žalbeni navodi tužioca da je obaveza prvostepenog suda da postupi u smislu člana 79. Zakona o parničnom postupku, i sam postavi privremenog zastupnika, jer sud odlučuje na osnovu predloga i zahteva stranaka, a stranke su dužne da iznesu sve činjenice na kojima ove zahteve i pred-loge zasnivaju, pa i da predlože dokaze kojima se one utvrđuju, kako to proizlazi iz čl. 3. i 7. Zakona o parničnom postupku, i uopšte iz suštine novog Zakona o parničnom postupku. Ovo posebno stoga što postavljanje privremenog zastupnika podrazumeva i ispunjenost zakonom predviđenih uslova, kao i predujmljivanje troškova koji su u tom smislu neophodni.

(Iz rešenja Višeg trgovinskog suda, Pž. br. 2050/06 od 9. 11.2006. godine)

LIČNO PREDUZIMANJE PARNIČNE RADNJE PORED

PUNOMOĆNIKA (Član 85. Zakona o parničnom postupku)

110011..

Nakon odluke Ustavnog suda IUz br. 51/2012 od 23. maja 2013. godine, više nema uslova i ograničenja za lica koja kao punomoćnici zastupaju pravno lice u parnici.

Iz obrazloženja: Žalbeni navodi (da je na - osnovu člana 85. stav 2. Zakona o parničnom postupku - stranku koja

je pravno lice mogao zastupati samo advokat ili diplomirani pravnik sa položenim pravosudnim ispi-tom koji je stalno zaposlen u tom pravnom licu, te da je stoga nejasan deo obrazloženja prvostepe-nog suda) - nisu osnovani.

Članom 85. Zakona o parničnom postupku bilo je predviđeno (u stavu prvom) da stranke mogu da preduzimaju radnje u postupku lično ili preko punomoćnika koji mora da bude advokat, a da (u stavu drugom) izuzetno punomoćnik pravnog lica može biti i diplomirani pravnik sa položenim pravosudnim ispitom koji je stalno zaposlen u tom pravnom licu.

Odlukom Ustavnog suda Uz. 51/12, međutim, utvrđeno je da su nesaglasne sa Ustavom ove od-redbe. Te vrste ograničenja više ne postoji, te je pravilan zaključak prvostepenog suda.

Upravo iz tih razloga je u obrazloženju pobijanog rešenja pravilno i navedeno da je tuženi mo-gao angažovati svako poslovno sposobno lice da u svojstvu punomoćnika pristupi na održano roči-šte, te time otkloniti posledice izostanka.


110022.. Nezakonito dostavljanje (kojim je stranci - tuženom uskraćeno pravo raspravljanja) pred-

stavlja saopštavanje poziva za ročište licu kome je uskraćeno pravo zastupanja tužene strane u svojstvu punomoćnika.

PARNIČNI POSTUPAK

- 77 -

Iz obrazloženja: Tuženikovo pravo raspravljanja povređeno je pozivanjem tuženog na nezakonit način. U ovom sporu stranka na strani tuženog je preduzetnik - fizičko lice kome se dostava vrši ne-

posredno. Zbog toga konstatacija prvostepenog suda o ličnoj dostavi na prethodnom raspravnom zapisniku, kada je poziv uručen ocu tuženog koji nije stranka u postupku, nije u skladu sa sta-njem u spisima.

Dostava stranci koja ima punomoćnika se - u smislu člana 135. Zakona o parničnom postupku -vrši preko punomoćnika. Imenovanom licu je uskraćeno pravo zastupanja tuženog kao stranke u svojstvu punomoćnika, jer je u to vreme primenjivana zakonska odredba iz člana 85. Zakona po kojoj je puno-moćnik stranke mogao biti isključivo advokat (kasnije odlukom Ustavnog suda proglašena neustav-nom). Lice koje nije ovlašćeno za zastupanje stranke, koje nije ovlašćeno za preduzimanje procesnih radnji sa pravnim dejstvom kao da ih je preduzela sama stranka, nije ovlašćeno ni da primi poziv za ro-čište u ime stranke.

Iz tog razloga tuženi nije mogao biti pozvan preko ovog lica kome je uskraćeno učešće u postup-ku u svojstvu punomoćnika.


110033.. U troškove postupka ne spada plaćeni porez na dodatu vrednost na dosuđene troškove spo-

ra jer ne predstavlja izdatak za vođenje parnice.

Iz obrazloženja: Predmetnom presudom Osnovnog suda od 01.10.2010. godine je tužbeni zahtev tužioca - fizič-

kog lica protiv tuženog Osiguravajućeg društva delimično usvojen i tužiocu je dosuđena naknada štete u iznosima i sa kamatom kako je to navedeno u njenoj izreci. Prvostepeni sud je tuženo Osigu-ravajuće društvo obavezao na plaćanje troškova postupka u navedenom iznosu, sa zakonskom zate-znom kamatom od presuđenja do konačne isplate.

Viši sud u Požarevcu je odluku o troškovima spora preinačio svojom presudom od 05.02.2014. godine, jer je postupao kao delegirani sud po rešenju Vrhovnog kasacionog suda, a istom presudom odlučeno je i o delu glavnog tužbenog zahteva.

Punomoćnik tužioca tražio je da sud obaveže tuženika na plaćanje PDV-a od 18% zbog toga što je on obveznik tog poreza, jer tužioca zastupaju advokati iz ortačkog društva. Viši sud nalazi da to što je punomoćnik tužioca preko Ortačkog advokatskog društva "S" u obavezi prema državi da plati PDV tu obavezu nije dužan da podnese tuženi koji je izgubio parnicu, jer je u smislu člana 85. Zako-na o parničnom postupku, punomoćnik fizičko lice - advokat a ne Ortačko društvo, dok plaćanje PDV tereti punomoćnika tužioca i ne predstavlja nužni izdatak za vođenje parnice.

(Iz Presude Višeg suda u Požarevcu, 1 Gž. 1338/2013 (2010) od 05.02.2014. godine)

110044.. Nezavisno od toga da li je isto učinio i njen punomoćnik, stranka koja ga ima može i sama

preduzimati parnične radnje, pa i podneti žalbu na odluku.

PARNIČNI POSTUPAK

- 78 -

Iz obrazloženja: Stranka koja ima punomoćnike može i sama preduzimati parnične radnje - član 84. stav 5. Zako-

na o parničnom postupku. Uredna dostava u situaciji u kojoj stranka ima punomoćnika - advokata vrši se dostavom presude punomoćniku – advokatu - član 132. Zakona o parničnom postupku. Rok za žalbu iznosi osam dana od dana prijema prvostepene odluke - član 489. stav 1. tačka 2. Zakona o parničnom postupku. U slučaju kada poslednji dan roka pada u neradni dan, pomera na prvi naredni radni dan - član 107. Zakona o parničnom postupku. Iz navedenih odredbi proizlazi: I stranka koja ima punomoćnika može paralelno sa radnjama koje preduzima punomoćnik preduzimati iste radnje i samostalno. Stoga, tužiocu koji ima punomoćnika, u konkretnoj situaciji - advokata, dozvoljeno je i omogućeno, da i sam podnese žalbu. To, u situaciji u kojoj se radi o pravnom licu, znači da ista mora biti podneta od strane statutarnog zastupnika, kao ovlašćenog lica za zastupanje privrednog društva, prema Zakonu o privrednim društvima. Međutim, parničnu radnju koja je - shodno zakonskim od-redbama - vezana za rok i sama stranka (kada je neposredno vrši) mora izvršiti u zakonom propisa-nom roku. Prema stanju u spisima, pobijana presuda je punomoćniku tužioca (imajući u vidu dokaz – povratnicu), dostavljena 25.01.2008. godine, čime je izvršena njena uredna dostava tužiocu. Shod-no tome, rok za žalbu tužiocu počeo je da teče 26.01.2008. godine (prvi naredni dan od dana uruče-nja presude punomoćniku – advokatu), a istekao je 02.02.2008. godine. Kako je 02.02.2008. godine subota, a to je za sud neradni dan, rok za žalbu istekao je prvog narednog radnog dana - 04.02.2008. godine. Prema tome, stranka koja ima punomoćnika može i sama neposredno preduzimati određene parnične radnje, pa je tako i sam tužilac - protivtuženi mogao podneti žalbu protiv presude, ali je u preduzimanju navedenih radnji vezan za zakonske rokove za preduzimanje iste. Kako se, u navede-nom smislu, rok za žalbu računa od uredne dostave advokatu kao punomoćniku stranke, to je i za žalbu koju podnosi neposredno stranka, i ona bila vezana, shodno navedenom, za rok koji je isticao 04.02.2008. godine. Kako je, prema dokazima u spisima - (prijemni pečat suda), sama stranka pod-nela telegramom novu žalbu 05.02.2008. godine, odn. po isteku navedenog roka, to je žalba stranke - sa dopunom navedene žalbe koju je stranka neposredno podnela 14.05.2008. godine predajom iz ru-ke sudu - odbačena kao neblagovremena.


IZMENA ILI OPOZIV RADNJE PUNOMOĆNIKA


110055.. Bez pravnog dejstva su radnje u postupku preduzete od strane lica bez punomoćja, a

stranka može osporiti činjenicu koju je priznao punomoćnik bez punomoćja.

Iz obrazloženja: Tužilac tačno navodi da je, na ročištu od 15.11.2010. godine, otac tuženog (pristupivši u

svojstvu punomoćnika ali bez punomoćja, zbog čega je prvi put doneta prvostepena presuda i

PARNIČNI POSTUPAK

- 79 -

ukinuta), izjavio da se muzika pušta i da predlaže neku vrstu poravnanja između stranaka. Među-tim, nije tačno da ovo prvostepeni sud u obrazloženju pobijane presude nije cenio, s obzirom da je obrazložio zbog čega nije prihvatio ove navode, odnosno imajući u vidu da se radilo o puno-moćniku bez punomoćja. Radnje u postupku koje je punomoćnik preduzimao u granicama puno-moćja imaju isto pravno dejstvo kao da ih je preduzela sama stranka - član 86. Zakona o parnič-nom postupku. Stranka može izmeniti ili opozvati radnju svog punomoćnika, a ako je puno-moćnik priznao neku činjenicu na ročištu na kome stranka nije prisustvovala ili je neku činjeni-cu priznao u podnesku, a stranka to priznanje docnije izmeni ili opozove, sud će obe izjave ceniti u smislu člana 222. stav 2. Zakona o parničnom postupku - član 87. Zakona o parničnom postup-ku. Sud će, uzimajući u obzir sve okolnosti, oceniti da li će uzeti za priznatu ili osporenu činjeni-cu koju je stranka priznala, a posle potpuno ili delimično osporila ili ograničila priznanje dodava-njem drugih činjenica - član 222. Stav 2. Zakona o parničnom postupku. Dakle, navedeno se od-nosi na punomoćnika sa punomoćjem, a utoliko pre stranka može osporiti činjenicu koju je priznao punomoćnik bez punomoćja. U konkretnom slučaju, sama stranka je već osporila ovu činjenicu u prigovoru, a osporila ju je i u ponovnom postupku, u kom cilju je ne samo tuženi predložio izvođenje dokaza, već i sam tužilac, pa su isti na predlog stranaka i izvedeni u ponov-nom postupku.


OBIM PUNOMOĆJA – GENERALNO I SPECIJALNO PUNOMOĆJE


110066.. Zakonske odredbe ne mogu se primenjivati retroaktivno.

Iz obrazloženja: U vreme održavanja ročišta i donošenja prvostepene odluke je na snazi bila odredba po kojoj je

advokata mogao zamenjivati advokatski pripravnik samo ukoliko je stranka tako u punomoćju odre-dila. U konkretnom slučaju stranka tako nije odredila, te je odluka prvostepenog suda pravilna.

Privredni apelacioni sud napominje da je čl. 23. Zakona o izmenama i dopunama propisano da se postupak započet po Zakonu o parničnom postupku ("Sl. glasnik RS", br. 72/11, 49/13-US i 74/13-US), koji nije okončan pre stupanja na snagu ovog Zakona, sprovodi po odredbama ovog Zakona, ali da to ne predstavlja ovlašćenje drugostepenom sudu da u postupku po žalbi ( u vreme kada su izme-njene odredbe stupile na snagu) izjavljene protiv odluke donete pre njihovog stupanja - iste primeni retroaktivno, suprotno odredbama Ustava.

Ovo bez obzira što odredba glasi "koji nije okončan", a ne "koji nije pravnosnažno okončan". (Iz Presude Privrednog apelacionog suda, Pž. 5048/2014 od 10.07.2014. godine)

PARNIČNI POSTUPAK

- 80 -

110077.. Generalno punomoćje za zastupanje u svim postupcima pred sudom, dato advokatu ili di-

plomiranom pravniku u radnom odnosu u pravnom licu, koje nije deponovano u sudskoj upravi, ne mora sadržati oznaku broja predmeta, stranke u postupku, vrste postupka i vred-nosti spora za svaki pojedinačni predmet.

Iz obrazloženja:

Na valjanost priloženog punomoćja uz predlog za izvršenje na osnovu verodostojne isprave, u konkretnom slučaju, ne utiče činjenica da je punomoćje dato advokatu (priloženo uz predlog za izvr-šenje) potpisano dana 20.01.2011. godine (godinu dana pre pokretanja postupka od strane advokata), bez oznake druge strane u postupku, vrste postupka i predmeta spora, te, iako po svojoj sadržini predstavlja generalno punomoćje, nije deponovano u sudskoj upravi. Priloženo punomoćje ima sve zakonom propisane uslove za generalno punomoćje, shodno članu 88. stav 2. Zakona o parničnom postupku, te u njemu, s obzirom da je kao takvo dato za zastupanje u svim postupcima pred sudom (pored ostalog), nije potrebno navoditi broj predmeta, niti stranke u postupku, vrstu postupka i vred-nost spora, kako prvostepeni sud pogrešno zaključuje.


ZAMENJIVANJE ADVOKATA OD STRANE ADVOKATSKOG

PRIPRAVNIKA (Član 88. stav 3. Zakona o parničnom postupku)

110088.. Kakve pravne posledice nastupaju ako advokatski pripravnik pristupi na pripremno ročište

ili ročište za glavnu raspravu, a u punomoćju koje je stranka izdala za advokata ne stoji izričito ovlašćenje da advokata može zamenjivati advokatski pripravnik, u smislu člana 88. stav 3. novog Zakona o parničnom postupku, u kome je propisano da punomoćnika koji je advokat može zame-njivati advokatski pripravnik koji je kod njega zaposlen ako je stranka tako odredila u punomoć-ju, tj. da li nastupaju pravne posledice propuštanja – fikcija povlačenja tužbe po čl. 289, 296. stav 2. i članu 475 st. 1. i 2. novog Zakona o parničnom postupku?

Stranku može zastupati advokatski pripravnik koji je kod advokata zaposlen samo u slučaju da je stranka tako odredila u punomoćju. Ovo ovlašćenje se odnosi na pripravnike koji su zaposleni kod advokata na koga je punomoćje naslovljeno. Punomoćje ne mora da sadrži ime advokatskog pri-pravnika, dovoljno je da je naznačeno da advokata može zamenjivati advokatski pripravnik. U situa-ciji kada punomoćje ne sadrži ovlašćenje da advokata može zamenjivati advokatski pripravnik, a isti pristupi na pripremno ročište ili glavnu raspravu, nastupiće pravne posledice nedolaska uredno po-zvane stranke, ako su za to ispunjeni ostali uslovi.


PARNIČNI POSTUPAK

- 81 -

110099.. Da li i advokata koji pristupa po zameničkom punomoćju može zameniti advokatski pri-

pravnik zaposlen u njegovoj kancelariji, ako je stranka dala punomoćje koje obuhvata i pri-pravnika advokata po osnovnom punomoćju?

Advokata koji pristupa po zameničkom punomoćju može zamenjivati advokatski pripravnik za-poslen u njegovoj kancelariji, ukoliko je stranka prilikom davanja osnovnog punomoćja u istom navela da advokata kome se punomoćje izdaje, može zamenjivati i advokatski pripravnik zaposlen u njegovoj kancelariji, a istovremeno je tog advokata ovlastila da punomoćje može preneti i na drugo lice – advo-kata. Član 88. stav 3. Zakona o parničnom postupku, treba tumačiti na taj način da u gore opisanoj situa-ciji stranka pristaje da je u postupku zastupa ne samo advokat, za koga se pretpostavlja da ima viši ste-pen iskustva i znanja, nego i advokatski pripravnik.


111100.. Da li punomoćje za advokata, ako sadrži i ovlašćenje za pripravnika mora sadržati i ime

pripravnika?

U smislu odredbe člana 88. stav 3. Zakona o parničnom postupku punomoćnika, koji je advokat, može zamenjivati advokatski pripravnik koji je kod njega zaposlen, ako je stranka tako odredila u punomoćju. Navedenu odredbu treba tumačiti na taj način da je dovoljno da stranka u punomoćju navede da se punomoćje odnosi i na pripravnike koji su zaposleni u advokatskoj kancelariji, odno-sno kod advokata na koga je punomoćje naslovljeno. Stoga punomoćje za advokata ne mora da sa-drži ime pripravnika, već je dovoljno da u njemu stoji da navedenog advokata može zamenjivati advokatski pripravnik koji je kod njega zaposlen.


PRENOŠENJE PUNOMOĆJA (Član 89. stav 1. tačka 3. Zakona o parničnom postupku)

111111..

Zamenik punomoćnika koji je advokat, a na koga je punomoćnik - advokat preneo puno-moćje u celosti, ovlašćen je da isto punomoćje prenese na drugog advokata.

Iz obrazloženja: Prvostepenim rešenjem konstatovano je da se tužba smatra povučenom, pa se rešenje o izvrše-

nju Trgovinskog suda u B... Iv. 8423/04 od 21. novembra 2003. godine, ukida u celosti. Prvostepeni

PARNIČNI POSTUPAK

- 82 -

sud je odluku zasnovao na činjenici da je na ročištu za glavnu raspravu, na strani tužioca, pristupila advokat V.F, po zameničkom punomoćju koje joj je izdao advokat S.S. iz B, kome je takođe zame-ničko punomoćje izdao punomoćnik tužioca, advokat S.S. iz P. Na taj način je faktički zameničko punomoćje V.F. izdao zamenik punomoćnika tužioca, što po mišljenju prvostepenog suda nije do-zvoljeno, pa je prvostepeni sud uskratio zastupanje advokatu V.F. Shodno iznetom, stekli su se uslovi iz člana 296. stav 2, u vezi sa članom 463. stav 1. Zakona o parničnom postupku ("Službeni glasnik RS", broj 125/2004), pa je prvostepeni sud doneo odluku kao što je navedeno. Po mišljenju ovog suda, osnovano tužilac u žalbi navodi da je punomoćnik koji je advokat, i na koga je preneto punomoćje u celosti, ovlašćen da isto punomoćje prenese na drugog advokata. Naime, u konkret-nom slučaju, punomoćnik tužioca je advokat S.S. iz P. i isti je preneo ovlašćenje za zastupanje advokatu S.S. iz B. Prvostepeni sud je pravilno postupio kada je dozvolio zastupanje tužioca od stra-ne advokata S.S. iz B, po zameničkom punomoćju, pošto je shodno članu 89. stav 1. tačka 3) Zakona o parničnom postupku, propisano da, advokat na osnovu punomoćja, ako je stranka izdala isto advo-katu za vođenje parnice, a nije bliže odredila ovlašćenje u punomoćju, ovlašćen da prenese puno-moćje na drugog advokata ili da ovlasti drugog advokata na preduzimanje samo pojedinih radnji u postupku. Međutim, iste odredbe pogrešno tumači prvostepeni sud kad se radi o situaciji, da je advo-kat S.S. iz B, koji zastupa tužioca po zameničkom punomoćju opšteg karaktera, imajući u vidu da mu je ovlašćenje preneto za sve radnje u postupku, a ne samo za pojedine, preneo punomoćje na dru-gog advokata da ga zameni u zastupanju tužioca u ovoj pravnoj stvari. Ovo iz razloga što se, po mi-šljenju ovog suda, citirana odredba člana 89. stav 1. tačka 3) Zakona o parničnom postupku, može shodno primeniti i na situaciju kad advokat - zamenik advokata prenese punomoćje na trećeg advo-kata ili ovlasti trećeg advokata na preduzimanje samo pojedinih radnji u postupku. U svakom slučaju stranka može izmeniti ili opozvati izjavu svog punomoćnika na ročištu na kojem je ta izjava data. Ako je punomoćnik priznao neku činjenicu na ročištu na kojem stranka nije prisustvovala ili neku či-njenicu priznao u podnesku, a stranka to priznanje docnije izmeni ili opozove, sud će ceniti obe izja-ve u smislu člana 222. stav 2. Zakona o parničnom postupku.

(Iz rešenja Višeg trgovinskog suda Pž. 14230/2005 od 8. 03. 2006. godine)

OVLAŠĆENJE PARNIČNOG PUNOMOĆNIKA DA OD PROTIVNE

STRANE PRIMI I NAPLATI DOSUĐENE TROŠKOVE (Član 89. stav 1. tačka 4)

111122.. Samo na postupak izvršenja na osnovu izvršne isprave i samo na punomoćnika izvršnog

poverioca koji je stranku zastupao u postupku iz kojeg izvršna isprava potiče, odnosi se izuze-tak od pravila da je punomoćnik dužan da prilikom preduzimanja prve radnje u postupku priloži punomoćje.

PARNIČNI POSTUPAK

- 83 -

Iz obrazloženja: Prvostepeni sud je pravilno, primenom člana 92. u vezi člana 365. Zakona o parničnom postupku,

odbacio prigovor izjavljen od neovlašćenog lica odn. od advokata koji uz prvu preduzetu radnju u po-stupku nije dostavio punomoćje, suprotno članu 92. stav 1. ovog zakona. Razloge koje je dao za svoju odluku prihvata i ovaj sud. Žalbeni navodi izvršnog dužnika (kojima se ukazuje na drugačije stanovište Vrhovnog suda Srbije) - neosnovani su. Naime, navedeno stanovište odnosi se na postupak izvršenja na osnovu izvršne isprave, a ne verodostojne isprave: stranka u čije ime i za čiji račun je punomoćnik pred-uzeo radnju u postupku bez punomoćja ovu radnju može naknadno odobriti najdalje do donošenja odlu-ke povodom radnje preduzete od lica koje svoje ovlašćenje za njeno preduzimanje nije dokazalo. U kon-kretnom slučaju, punomoćje za zastupanje izvršnog dužnika dostavljeno je tek uz žalbu koja je podneta prvostepenom sudu 19.10.2009. godine, nakon što je već doneta pobijana odluka kojom je konstatovana posledica izjavljivanja prigovora od strane neovlašćenog lica.


OVLAŠĆENJA PUNOMOĆNIKA KOJI

NIJE ADVOKAT (Član 89. stav 2. Zakona o parničnom postupku)

111133.. Protivtužbu koja je u vezi sa tužbenim zahtevom, ovlašćen je da podnese punomoćnik

tuženog pravnog lica, angažovan na osnovu generalnog punomoćja u postupku koji se vodi po tužbi.

Iz obrazloženja: Protivtužba u ovoj pravnoj stvari odbačena je prvostepenim rešenjem. Ukoliko stranka u

punomoćju nije bliže odredila ovlašćenja punomoćnika, punomoćnik koji nije advokat može na osnovu ovakvog punomoćja da preduzima sve radnje u postupku, ali mu je uvek potrebno izri-čito ovlašćenje za povlačenje tužbe, za priznanje ili za odricanje tužbenog zahteva, za zaključenje poravnanja, za povlačenje ili odricanje od redovnog pravnog leka i za prenošenje punomoćja na drugo lice dok nije potrebno posebno ovlašćenje za podnošenje protivtužbe - član 90. Zakona o parničnom postupku. Pošto je tuženi za svog punomoćnika u konkretnoj situaciji izdao opšte ovlašćenje, proizilazi da je on, na osnovu opšteg punomoćja, imao mogućnost da u postupku koji se vodi po tužbi tužioca podnese protivtužbu koja je u vezi sa tužbenim zahtevom. Zbog toga je protivtužba podneta od strane ovlašćenog lica.


FORMA PUNOMOĆJA PRAVNOG LICA SA

SEDIŠTEM U INOSTRANSTVU (Član 90. Zakona o parničnom postupku)

PARNIČNI POSTUPAK

- 84 -

111144.. Zakon ne propisuje obavezan sadržaj punomoćja. Istinitost punonomoćja predatog uz tu-

žbu ili na ročištu bez naznake predmeta sud nije dužan da ispituje, osim ako posumnja u istini-tost sadržaja.

Iz obrazloženja: Žalbeni navodi tuženog (da je prvostepena presuda doneta uz bitnu povredu odredaba parničnog

postupka iz člana 374. stav 2. tačka 9. Zakona o parničnom postupku, jer na punomoćju nije naveden broj predmeta za koji je punomoćje izdato) - neosnovani su.

Relevantne odredbe: Stranka izdaje punomoćje u pisanom obliku - član 90. Zakona o parničnom postupku. Punomoćnik je dužan da prilikom preduzimanja prve radnje u postupku podnese punomoćje -

član 91. stav 1. Zakona o parničnom postupku. Sud je dužan u toku celog postupka da pazi da li je lice koje se pojavljuje kao punomoćnik ovla-

šćeno za zastupanje - član 91. stav 2. Zakona o parničnom postupku. Zakon ne propisuje obavezan sadržaj punomoćja, kao što nije propisana ni obavezna naznaka pred-

meta spora, osim što je neophodno da je punomoćje potpisano od strane vlastodavca. U konkretnom slu-čaju, tužilac je dostavio generalno punomoćje za advokata, koje je overeno pečatom tužioca i potpisano od strane ovlašćenog lica. Dakle, u konkretnom slučaju prvostepeni sud nije imao razloga da posumnja u sadržaj punomoćja i ispituje njegovu istinitost i da na zapisniku navodi da je predato punomoćje bez oznake predmeta.


111155.. Ukoliko se kao stranka u postupku pojavljuje pravno lice sa sedištem u inostranstvu, njegov

punomoćnik je dužan da prilikom preduzimanja prve radnje podnese punomoćje u pisanom obli-ku, s tim što to punomoćje ne mora biti overeno, jer ovu formu ne propisuju odredbe domaćeg procesnog prava, koje se primenjuje uvek, bez obzira na državljanstvo parnične stranke.

Iz obrazloženja: Priloženom izvršnom ispravom - rešenjem nadležnog trgovinskog suda od 08.10.2009. godine, koja

je postala izvršna dana 8.10.2009. godine, usvojen je predlog ovde izvršnog poverioca za određivanje privremene mere kojom su isključeni iz prometa predmeti ovde izvršnog dužnika kojima se vrši povreda autorskih prava ovde izvršnog poverioca popisom i pečaćenjem svih količina umnoženih primeraka pro-izvoda kojima se povreda vrši, a koji se zateknu u poslovnom prostoru tuženog. Određeno je čuvanje ovih proizvoda o trošku ovde izvršnog dužnika uz zabranu nastavljanja započetih radnji kojima bi se moglo izvršiti povreda autorskih prava ovde izvršnog poverioca sve do pravnosnažnog okončanja po-stupka, a pod pretnjom naknade štete i novčanog kažnjavanja. Odlučeno je da žalba na rešenje ne zadr-

PARNIČNI POSTUPAK

- 85 -

žava njegovo izvršenje. Imajući u vidu takvo stanje stvari, prvostepeni sud je pravilno odredio predlože-nu privremenu meru, pravilno primenivši čl. 217. Zakona o izvršnom postupku, a pravilno su odmereni i troškovi izvršnog postupka. Na pravilnost donetog rešenja ne utiču žalbeni navodi izvršnog dužnika. Na-ime, pred domaćim sudom primenjuje se domaće procesno pravo, bez obzira na svojstvo stranaka u postupku. Ukoliko se kao stranka javlja pravno lice sa sedištem u inostranstvu, njegov punomoćnik je dužan da prilikom preduzimanja prve radnje u postupku podnese punomoćje u pisanom obliku, shodno čl. 91. st. 1. i čl. 92. st. 1. Zakona o parničnom postupku. Ono ne mora biti overeno, jer ovu formu ne propisuju odredbe domaćeg procesnog prava. Zato je punomoćje podneto uz predlog uredno, jer ne po-stoji zakonska obaveza da bude overeno od strane notara apostil pečatom.


DUŽNOST PODNOŠENJA PUNOMOĆJA PRILIKOM PREDUZIMANJA

PRVE RADNJE U POSTUPKU I POSLEDICE PROPUŠTANJA (Član 91. Zakona o parničnom postupku)

111166.. Ukoliko u parnici nije zastupao stranku, punomoćnik mora uz žalbu odmah da dostavi i

uredno punomoćje.

Iz obrazloženja:

Prema stanju u spisima, u parnici po tužbi tužioca JP Zavod za izgradnju grada protiv navedene samostalne zanatske radnje, tuženog je po punomoćju od 17.05.2012. godine (dostavljenog sudu 18.05.2012. godine) zastupala imenovani advokat. U navedenom punomoćju kao advokat koji je ovlašćen da u slučaju njene sprečenosti zastupa tuženog naveden je advokatski pripravnik.

Dopisom od 05.09.2013. godine, koji je primljen u sud 06.09.2013. godine, navedeni punomoć-nik - advokat obavestila je sud o otkazu punomoćja, pa je stoga u daljem toku postupka sud podne-ske i pozive i dostavljao direktno samoj stranci. Po zaključenju glavne rasprave 05.11.2013. godine, doneta je presuda koja je takođe, zbog prestanka punomoćja označenog advokata, dostavljena direkt-no tuženom. Žalbu na navedenu presudu za tuženog podneo je drugi navedeni advokat u zakonskom roku, ali bez dostave punomoćja uz samu žalbu. Imajući u vidu navedeno, prvostepeni sud je pravil-no odbacio žalbu ovog advokata, jer uz nju nije dostavljeno punomoćje pa je stoga podneta od neo-vlašćenog lica.

Žalbeni navodi istog advokata (da je sudu dostavio punomoćje u toku postupka odn. kako u žalbi navodi - dana 18.05.2012. godine) - nisu osnovani. Naime, s obzirom da je prema stanju u spisima, a isto potvrđuje i izvod sa sajta Privrednog suda, dana 18.05.2012. godine dostavljeno je punomoćje za pr-vog advokata, koja je potom kasnijim dopisom od 06.09.2013. godine obavestila sud o otkazu istog.

Dakle, označeni advokat nije bio punomoćnik tuženog, niti je u toku prvostepenog parničnog po-stupka (a ni uz žalbu) dostavio uredno punomoćje, pa iz navedenih razloga žalbeni navodi nisu tačni.

Shodno iznetom, odlučeno je kao u izreci, na osnovu čl. 401. st. 1. tač. 2. Zakona o parničnom postupku.


PARNIČNI POSTUPAK

- 86 -

111177.. Punomoćnik koji kod prvostepenog suda ima deponovano punomoćje nije dužan da u sva-

kom parničnom predmetu te stranke podnese punomoćje, osim ako sud, po sopstvenoj inicija-tivi ili predlogu protivne stranke, posumnja u njegovu verodostojnost.

Iz obrazloženja: Žalbeni navodi tuženog (da postoji propust u vezi sa punomoćjem označenog punomoćnika tuži-

oca u uvodu prvostepene presude u pogledu ovlašćenja za zastupanje, a što bi predstavljalo ukaziva-nje na povredu iz člana 361. stav 2. tačka 9. Zakona o parničnom postupku) su neosnovani. Prema stanju u spisima, predlog za izvršenje zaista je podneo imenovani punomoćnik - advokat a punomoć-je je priloženo uz tužbu. Već na prvom ročištu za glavnu raspravu pred prvostepenim sudom za tuži-oca se javio drugi navedeni advokat, koji je u podnesku od 02.06.2011. godine naveo da poseduje generalno punomoćje, odnosno da poseduje deponovano punomoćje pred prvostepenim sudom . Primerak ovog podneska dostavljen je punomoćniku tuženog i on je isti primio 13.06.2011. godine, ne osporavajući tačnost navedenog podatka niti sadržinu deponovanog punomoćja. Iz toga sledi da su netačni navodi da je tužioca zastupalo neovlašćeno lice, kome je trebalo uskratiti zastupanje u ovoj pravnoj stvari.


111188.. Prilikom preduzimanja prve radnje u postupku, advokatski pripravnik je dužan da, shod-

no članu 91. stav 1. Zakona o parničnom postupku, priloži punomoćje, ako se iz njegove slu-žbene legitimacije ne može utvrditi da je on pripravnik advokata koga je stranka ovlastila za zastupanje.

Iz obrazloženja: Na ročište je za tužioca pristupio imenovani advokatski pripravnik. Uvidom u njegovu legitima-

ciju, izdatu od strane Advokatske komore Srbije 20.11.2012. godine, prvostepeni sud je utvrdio da je ona izdata na njegovo ime ali za rad kod drugog advokata, a ne onog koga je stranka ovlastila za zastupanje u konkretnom slučaju. Zbog toga mu je uskratio zastupanje, uz konstataciju da za tužio-ca nije pristupio niko i doneo rešenje kojim je konstatovano da se tužba smatra povučenom. Privred-ni apelacioni sud nalazi da je prvostepeni sud - konstatujući da su ispunjeni uslovi da se tužba ima smatrati povučenom - pravilno primenio odredbu člana 475. stav 1. Zakona o parničnom postupku ("Službeni glasnik RS", br. 72/2011, 49/2013 – odluka US i 74/2013 – odluka US). Punomoćnik je dužan da prilikom preduzimanja prve radnje u postupku podnese punomoćje - član 91. stav 1. Za-kona o parničnom postupku. Sud je dužan da u toku celog postupka pazi da li je lice koje se poja-vljuje kao punomoćnik ovlašćeno za zastupanje; ako utvrdi da lice koje se pojavljuje kao punomoć-nik nije ovlašćeno za preduzimanje određene radnje sud će je ukinuti ako ih stranka nije naknadno odobrila - član 91. stav 2. Zakona o parničnom postupku. Dakle, prvostepeni sud je pravilno uskratio zastupanje advokatskom pripravniku, jer prema priloženom punomoćju u spisima predmeta, on nije

PARNIČNI POSTUPAK

- 87 -

bio ovlašćen za zastupanje tužioca, niti je prilikom preduzimanja prve parnične radnje dostavio no-vo punomoćje. Osim toga, punomoćnik tužioca je imao mogućnost da zbog propuštanja u preduzi-manju procesne radnje, odnosno pristupa na ročište, podnese predlog za vraćanje u pređašnje stanje, a što punomoćnik tužioca u konkretnom slučaju nije učinio.


111199.. Samo lice koje se u postupku već legitimisalo kao punomoćnik može izdati zameničko pu-

nomoćje

Iz obrazloženja: Iz spisa proizilazi da je na ročište za glavnu raspravu, zakazano za 30.03.2011. godine, u ime tu-

žioca a po zameničkom punomoćju pristupio imenovani advokat. Prvostepeni sud je - uvidom u za-meničko punomoćje - utvrdio da je ono izdato od strane navedenog zamenjenog advokata, koji nije postupio u smislu člana 92. stav 1. Zakona o parničnom postupku i nije, prilikom preduzimanja prve radnje u postupku, podneo punomoćje, već je kao punomoćnik tužioca prvu radnju preduzeo izda-vanjem zameničkog punomoćja. U tom kontekstu, prvostepeni sud je pravilno postupio kada nije do-zvolio zastupanje tužioca od strane advokata po zameničkom punomoćju, izdatog od lica koje, pre-ma stanju u spisima, nije punomoćnik tužioca. Tako su se stekli svi uslovi za primenu člana 475. stav 1. Zakona o parničnom postupku i nastupanje zakonskih posledica da se tužba tužioca smatra povučenom, jer na ročište za glavnu raspravu, koje je bilo zakazano za 30.03.2011. godine, nije pri-stupio uredno pozvan tužilac. Nisu osnovani žalbeni navodi tužioca (da je prvostepeni sud pogre-šno tumačio i pogrešno primenio odredbu člana 92. stav 2 Zakona o parničnom postupku), jer se na-vedena zakonska odredba odnosi na punomoćnika koji je već legitimisan kao punomoćnik u po-stupku tj. koji je već dostavio punomoćje da je ovlašćen da zastupa određenu stranku ali da pri tom nije ovlašćen za preduzimanje svih parničnih radnji. To u konkretnoj situaciji nije slučaj zato što ne-ma punomoćnika tužioca, odnosno advokat koji je izdao zameničko punomoćje nije dostavio dokaze o tome da je on ovlašćeni punomoćnik tužioca pre preduzimanja prve parnične radnje.


112200.. Da bi se advokat smatrao punomoćnikom stranke u postupku nije dovoljno rešenje Advokat-

ske komore o njegovom imenovanju za zamenika drugog advokata za vreme njegove privremene sprečenosti za rad, već je potrebno da stranka zameniku izda punomoćje.

Iz obrazloženja: Imenovani advokat izjavio je žalbu kao punomoćnik tuženih. Pošto uz žalbu nije dostavio pu-

nomoćje, koje je bio dužan da dostavi prilikom preduzimanja prve radnje, shodno čl. 90. i 91. Zako-na o parničnom postupku (član 91. stav 1. i član 92. stav 1. ranijeg zakona), Apelacioni sud je reše-njem od 14.04.2011. godine vratio spise predmeta prvostepenom sudu, radi sprovođenja izviđajnih

PARNIČNI POSTUPAK

- 88 -

radnji i utvrđivanje činjenice da li je isti ovlašćen od strane tuženih za izjavljivanje žalbe na prvoste-penu presudu. U tom rešenju je ukazano da rešenje Advokatske komore o imenovanju advokata koji će zamenjivati drugog advokata za vreme njegove privremene sprečenosti za rad nije dovoljno da bi se isti smatrao punomoćnikom stranke u postupku. Neophodno je da stranka tog advokata pot-pisivanjem punomoćja prihvati kao svog punomoćnika.

(Iz rešenja Apelacionog suda u Kragujevcu, Gž. 2433/11 od 11.10.2011. godine)

112211.. Da li parnični sud može odmah odbaciti tužbu koju je u ime preduzeća podnelo fizičko lice

koje nije advokat, a uz tužbu nije priložilo punomoćje, imajući u vidu da Zakon o parničnom po-stupku u članu 92. uopšte ne predviđa mogućnost da sud dozvoli da radnje u postupku privreme-no izvrši lice koje nije podnelo punomoćje, a koja je postojala u članu 98. stav 2. ranijeg zakona?

Iz pitanja kao očigledno proizlazi da se u opisanoj situaciji, dakle ne radi o fizičkom licu koje je zaposleno kod preduzeća koje se pojavljuje kao tužilac. Dakle, u situaciji kada je u ime preduzeća tužbu podnelo fizičko lice koje nije advokat, a uz tužbu nije priloženo punomoćje za navedeno lice, sud će takvu tužbu odbaciti. Ovo stoga što je članom 92. stav 1. Zakona o parničnom postupku propisano da je punomoćnik dužan da prilikom preduzimanja prve radnje u postupku podnese punomoćje. U novom Zakonu o parničnom postupku ne postoji zakonska mogućnost koja je bila propisana članom 98. stav 2. ranijeg Zakona o parničnom postupku, a da sud privremeno dozvoli radnje u postupku i licu koje nije podnelo punomoćje. Stoga u opisanoj situaciji sud takvu tužbu svojim rešenjem odmah odbacuje sa obrazloženjem da je ista podneta od strane neovlašćenog lica.


112222.. Ne može se uskratiti zastupanje punomoćniku stranke, koji se pozvao na broj generalnog

punomoćja deponovanog kod suda kod koga se vodi postupak, pre nego što sudska pisarnica proveri da li je predmetu priložen prepis punomoćja, da li takvo punomoćje postoji i da li nije opozvano. Sudska pisarnica je dužna da ove činjenice konstatuje u predmetu uz navođenje po-slovnog broja pismena uz koje je priložen izvornik punomoćja, odnosno redni broj upisnika sudske uprave pod kojim je deponovano generalno punomoćje, saglasno članu 135. Sudskog poslovnika.

Iz obrazloženja: Prema stanju u spisima, punomoćnik tužioca je dana 18. decembra 2002. godine podneo predlog

za izvršenje na osnovu verodostojne isprave, u kome je naveo da zastupa tužioca po osnovu depono-vanog generalnog punomoćja VII Su. A/97-17. Prvostepeni sud je po predlogu odredio izvršenje re-šenjem Iv. 5398/02 od 23. decembra 2002. godine. Postupajući po prigovoru dužnika izdato rešenje o izvršenju na osnovu verodostojne isprave je stavljeno van snage rešenjem prvostepenog suda od 16. januara 2003. godine. U daljem toku postupka punomoćnik tužioca se u podnescima i na raspra-

PARNIČNI POSTUPAK

- 89 -

vama pozivao na broj deponovanog generalnog punomoćja VII Su. A/97-17, a prvostepeni sud je prihvatio da tužioca u ovoj parnici zastupa navedeni punomoćnik po osnovu deponovanog general-nog punomoćja, bez naloga punomoćniku da dostavi prepis deponovanog generalnog punomoćja. Nakon donošenja novog Zakona o parničnom postupku ("Službeni glasnik RS", broj 125/2004), prvo ročište za glavnu raspravu je održano pred prvostepenim sudom 2. juna 2005. godine, kada je prisutni advokatski pripravnik punomoćnika tužioca S.B. izjavila da po generalnom deponovanom punomoćju zastupa tužioca. Sud je tada na ročištu konstatovao da spisima predmeta nije priloženo generalno punomoćje, zbog čega nije dozvolio pristup prisutnom advokatskom pripravniku puno-moćnika tužioca na ročištu, nakon čega je doneo ožalbeno rešenje kojim je konstatovao da se tužba smatra povučenom. Postupajući na napred navedeni način, prvostepeni sud je prilikom donošenja pobijanog rešenja učinio bitne povrede odredaba postupka, regulisane odredbama člana 361. stav 2. tačka 12. Zakona o parničnom postupku. Naime, prema članu 135. Sudskog poslovnika kada se pu-nomoćnik stranke poziva na generalno punomoćje koje se nalazi u spisima sudske uprave, pisarnica će, pre dostavljanja predmeta sudiji, proveriti da li je predmetu priložen prepis punomoćja, kao i da li takvo punomoćje postoji i da li nije opozvano, što će se konstatovati u predmetu uz navođenje po-slovnog broja pismena uz koje je priložen izvornik punomoćja, odnosno redni broj upisnika sudske uprave pod kojim je deponovano generalno punomoćje. Polazeći od citirane odredbe Sudskog po-slovnika, koja reguliše deponovanje generalnog punomoćja, prvostepeni sud je bio dužan da od sud-ske pisarnice zatraži proveru da li postoji generalno punomoćje na koje se pozvao punomoćnik tu-žioca i da li nije opozvano, kao i konstataciju u predmetu poslovnog broja pismena uz koje je prilo-žen izvornik punomoćja, odnosno redni broj upisnika sudske uprave pod kojim je deponovano gene-ralno punomoćje. Pored toga, s obzirom da je postupak vođen kao povodom prigovora na platni na-log, prvostepeni sud je bio dužan da u predmetnom rešenju donese i odluku o rešenju o izvršenju na osnovu verodostojne isprave, odnosno da primeni odredbe člana 463. stav 1. Zakona o parničnom postupku. Prvostepeno rešenje je nepravilno i iz razloga što je prvostepeni sud, na osnovu svoje oce-ne da punomoćnik tužioca nema priloženo punomoćje u predmetu od početka postupka, u takvoj si-tuaciji morao da primeni odredbe člana 92 stav 2. Zakona o parničnom postupku u pogledu predu-zetih parničnih radnji od strane punomoćnika bez punomoćja.


112233.. Ako je prvostepeni sud doneo presudu zbog propuštanja jer advokat koji je podneo odgo-

vor na tužbu, uz odgovor nije priložio punomoćje, u smislu člana 92. stav 1. Zakona o parnič-nom postupku, kako će postupiti drugostepeni sud ako je advokat uz žalbu protiv presude zbog propuštanja podneo punomoćje kojim je stranka ''naknadno odobrila'' njegovu parničnu radnju u smislu člana 92. stav 2. istog zakona?

Drugostepeni sud će odbiti žalbu izjavljenu protiv presude zbog propuštanja, iako je stranka podne-ti odgovor na tužbu od strane advokata naknadno odobrila dostavljanjem punomoćja uz žalbu.

(Pravni stav utvrđen na sednici Odeljenja za privredne sporove Višeg trgovinskog suda od 5. i 25. oktobra i 7. i 14.11.2006. godine)

PARNIČNI POSTUPAK

- 90 -

112244.. Ako je prvostepeni sud odbacio žalbu koju je podneo advokat, a uz žalbu nije priložio

punomoćje, u smislu člana 92. stav 1. novog Zakona o parničnom postupku, kako će postu-piti drugostepeni sud ako je advokat uz žalbu protiv rešenja o odbacivanju žalbe podneo punomoćje kojim je stranka ''naknadno odobrila'' njegovu parničnu radnju u smislu člana 92. stav 2?

Drugostepeni sud će potvrditi rešenje o odbačaju žalbe, jer je žalba podneta od neovlašćenog lica i kao takva je nedozvoljena. Naknadna dostava punomoćja uz žalbu na rešenje kojim je žalba odbačena nema značaja jer je stranka dužna prilikom preduzimanja prve radnje u postupku da dostavi ovlašćenje za preduzetu radnju u smislu člana 92. stav 1. Zakona o parničnom postupku.


112255.. Da li će sud odmah odbaciti tužbu koju je podneo advokat, a uz tužbu nije priložio puno-

moćje, u smislu člana 92. stav 1. Zakona o parničnom postupku?

Sud će odmah odbaciti tužbu koju je za tužioca podneo advokat koji uz tužbu nije priložio pu-nomoćje. Mogućnost da stranka naknadno odobri radnje preduzete od nekog lica, koja je propisana u članu 92. stav 2. Zakona o parničnom postupku, ne odnosi se na neovlašćena lica, nego samo na lica koja imaju svojstvo punomoćnika, ali za koja u punomoćju nije navedeno da su ovlašćeni i za preduzimanje određenih radnji za koje je potrebno tzv. specijalno punomoćje. Novi Zakon o parnič-nom postupku ne propisuje mogućnost (koja je postojala prema odredbi člana 98. stav 2. starog Za-kona o parničnom postupku) da sud privremeno dozvoli da određenu parničnu radnju izvrši lice ko-je nije podnelo punomoćje. Obaveza je punomoćnika da prilikom preduzimanja prve radnje u po-stupku podnese punomoćje.


112266..

Da li parnični sud može odmah odbaciti tužbu koju je u ime preduzeća podnelo fizičko lice

koje nije advokat, a uz tužbu nije priložilo punomoćje? Iz pitanja kao očigledno proizlazi da se u opisanoj situaciji, dakle ne radi o fizičkom licu ko-

je je zaposleno kod preduzeća koje se pojavljuje kao tužilac. Dakle, u situaciji kada je u ime preduzeća tužbu podnelo fizičko lice koje nije advokat, a uz tužbu nije priloženo punomoćje za

PARNIČNI POSTUPAK

- 91 -

navedeno lice, sud će takvu tužbu odbaciti. Ovo stoga što je članom 92. stav 1. Zakona o par-ničnom postupku propisano da je punomoćnik dužan da prilikom preduzimanja prve radnje u postupku podnese punomoćje. U novom Zakonu o parničnom postupku ne postoji zakonska mogućnost koja je bila propisana članom 98. stav 2. ranijeg Zakona o parničnom postupku, a da sud privremeno dozvoli radnje u postupku i licu koje nije podnelo punomoćje. Stoga u opisanoj situaciji sud takvu tužbu svojim rešenjem odmah odbacuje sa obrazloženjem da je ista podneta od strane neovlašćenog lica.


112277.. Da li je i u kojim slučajevima sud dužan da pozove stranku da odobri preduzete radnje od

strane punomoćnika bez urednog punomoćja? Sud nema dužnost da poziva stranku da se izjasni da li preduzete parnične radnje u njeno ime

od strane advokata ili drugog lica bez urednog punomoćja odobrava. Takve radnje se shodno odred-bi člana 92. stav 2. Zakona o parničnom postupku neće uzimati u obzir ako ih sama stranka nije na-knadno odobrila. Zato se tako preduzete radnje mogu konvalidirati naknadnim odobrenjem stranke samo u slučaju kada je isto dato pre donošenja rešenja kojim je sud utvrdio da lice koje se pojavljuje kao punomoćnik nije ovlašćeno za njihovo preduzimanje, odnosno do donošenja rešenja o odbaci-vanju podnesaka podnetih bez urednog punomoćja.


112288.. Da li se odmah odbacuje tužba, u slučaju da je podneta za tužioca od strane advokata koji

uz tužbu nije podneo punomoćje, ili se to može učiniti tek pošto se tužiocu da nalog da se izja-sni da li osnažuje radnju preduzetu od strane neovlašćenog lica – advokata, a tužilac istu rad-nju ne osnaži?

Sud će na osnovu odredbe člana 92. stav 1. Zakona o parničnom postupku odmah odbaciti tužbu koju je za tužioca podneo advokat koji uz tužbu nije priložio punomoćje. Mogućnost da stranka naknadno odobri radnje preduzete od nekog lica, koja je propisana u članu 92. stav 2. Zakona o parničnom postupku ne odnosi se na neovlašćena lica, nego samo na lica koja imaju svojstvo punomoćnika, ali za koja u punomoćju nije navedeno da su ovlašćeni i za preduzimanje određenih radnji za koje je potrebno tzv. specijalno punomoćje. Osim toga, novi Zakon o parnič-nom postupku ne propisuje mogućnost suda (koja je postojala prema odredbi člana 98. stav 2. starog Zakona o parničnom postupku) da privremeno dozvoli da određenu parničnu radnju izvrši lice koje nije podnelo punomoćje.


PARNIČNI POSTUPAK

- 92 -

112299.. Da li parnični sud može odmah odbaciti tužbu koju nije potpisao statutarni zastupnik (di-

rektor) privrednog društva, već diplomirani pravnik ili drugo lice zaposleno kod tužioca (koje nije upisano u registar kao lice ovlašćeno za zastupanje), s obzirom da novi Zakon o parnič-nom postupku u članu 92. uopšte ne predviđa mogućnost da sud dozvoli da radnje u postupku privremeno izvrši lice koje nije podnelo punomoćje, a koja je mogućnost postojala u članu 98. stav 2. ranijeg Zakona o parničnom postupku?

Iako je u postavljenom pitanju izostavljen podatak da li je uz tužbu koju je potpisalo navedeno lice priloženo punomoćje za to lice izdato od strane ovlašćenog lica ili ne, prilikom davanja odgovo-ra poći ćemo od pretpostavke da se pitanja odnosi na situacije kada je tužbu potpisao diplomirani pravnik ili drugo lice zaposleno kod tužioca koje nije upisano u registar kao lice ovlašćeno za za-stupanje, a uz tužbu nije priloženo punomoćje za to lice. Pre davanja odgovora mora se ukazati da je pogrešna konstatacija iz postavljenog pitanja da je statutarni zastupnik privrednog društva samo direktor. U smislu odredbe člana 482. Zakona o parničnom postupku, kada se radi o postupku u pri-vrednim sporovima tada je statutarni zastupnik lice koje je u registar upisano kao ovlašćeno lice. Zakon o privrednim društvima u članu 25. u kome govori o zastupnicima i njihovim ovlašćenjima ne propisuje izričito ko sve može biti zastupnik privrednog društva, ali to proizlazi iz mnogih odredaba ovog zakona. Ukoliko je podneta tužba potpisana od lica koje nije statutarni zastupnik privrednog društva u smislu gore navedenih odredaba i propisa, a uz istu nije priloženo punomoćje kojim se navedeno lice ovlašćuje da u ime privrednog društva podnese tužbu, sud će takvu tužbu odbaciti, kao podnetu od neovlašćenog lica. Ovo stoga što je članom 92. stav 1. Zakona o parničnom postup-ku propisano da je punomoćnik dužan da prilikom preduzimanja prve radnje u postupku podnese punomoćje. Ovde se međutim, mora napomenuti da se tužba ne može automatski odbaciti ukoliko se iz iste vidi da nije potpisana od strane direktora privrednog društva. Ovo stoga što iz gore navede-nog proizlazi da istu u ime privrednog društva može podneti i potpisati neko drugo lice zaposleno kod tužioca koje ima svojstvo statutarnog zastupnika ili koje je na isto postupanje ovlašćeno. U tom smislu sud bi bio dužan da na osnovu podataka iz nadležnog registra, koji su javni, prethodno utvrdi da li je tužba potpisana od ovlašćenog lica.


113300.. Sud ne može odbaciti kao neurednu tužbu koju je potpisao tužilac, a sastavio i napisao

advokat i to na svome memorandumu, a kome nije izdato punomoćje za zastupanje tužioca u tom sporu.

Iz obrazloženja: Nižestepeni sudovi odbacuju tužbu tužioca kao neurednu. Svoju odluku temelje na odredbama

člana 92. stav 1. i člana 103. stav 6. Zakona o parničnom postupku ("Službeni glasnik RS" br.

PARNIČNI POSTUPAK

- 93 -

125/04). Trgovinski sudovi zaključuju da je tužba koju je za tužioca podneo advokat, a koji uz tu-žbu nije priložio punomoćje, neuredna. Prema mišljenju Višeg trgovinskog suda, to što je tužbu potpisao lično tužilac, bez uticaja je na drugačiju odluku, s obzirom da se iz iste nesumnjivo utvrđu-je da je tužilac zastupan preko advokata, koji uz tužbu nije priložio punomoćje. Naknadnim dosta-vljanjem punomoćja uz žalbu na rešenje o odbacivanju tužbe kao neuredne, ne može se konvalidirati propust punomoćnika – advokata učinjen dostavljanjem tužbe sudu bez punomoćja. Kod takvog sta-nja stvari revident osnovano navodi da je tužilac lično potpisao tužbu, čime se tužba smatra ured-nom, a da je samo sastav tužbe urađen preko advokata bez punomoćja i ovlašćenja da advokat dalje postupa pred sudom. Pošto je tužilac lično potpisao tužbu, on nije imao obavezu da uz tužbu priloži punomoćje, bez obzira što je tekst tužbe napisao advokat, što je u uvodu tužbe napisano da tužioca zastupa advokat Ž.P. iz I... i što je tužba napisana na memorandumu ovog advokata. Odredbom člana 100. stav 2. Zakona o parničnom postupku propisano je da podnesci moraju biti razumljivi i moraju sadržavati sve ono što je potrebno da bi se po njima moglo postupati. Oni naročito treba da sadrže: označenje suda, ime i prezime, naziv firme, prebivalište ili boravište, odnosno sedište strana-ka, njihovih zakonskih zastupnika i punomoćnika ako ih imaju, predmet spora, sadržinu izjave i pot-pis podnosioca. Predmetna tužba koju je tužilac podneo prvostepenom sudu sadrži sve obavezne sa-stojke predviđene odredbom člana 100. stav 2. Zakona o parničnom postupku, a među njima i potpis podnosioca. Sledom iznetog Vrhovni sud Srbije nalazi da je tužba tužioca uredna i da se kao takva nije mogla odlukama nižestepenih sudova odbaciti. U konkretnom slučaju nije bilo mesta primeni odredaba člana 92. Zakona o parničnom postupku i člana 103. stav 6. istog zakona, budući da tužilac u momentu podnošenja tužbe nije bio zastupan po advokatu. Kako su revizijski navodi prethodno izjavljeni u žalbi, a drugostepeni sud ih nije pravilno cenio, to je pred Višim trgovinskim sudom uči-njena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 1. Zakona o parničnom postup-ku u vezi sa članovima 92, 103. stav 5. i 100. stav 2. istog zakona, a što predstavlja ispunjenje revi-zijskog razloga iz odredbe člana 398. stav 1. tačka 2. Zakona o parničnom postupku."

(Iz rešenja Vrhovnog suda Srbije, Prev. 325/2005 od 15. 09. 2005. godine)

NAKNADNO ODOBRENJE PARNIČNIH RADNJI

(Član 91. stav 2. Zakona o parničnom postupku)

113311.. Za punovažnost radnji koje je punomoćnik preduzeo do dana dobijanja punomoćja po-

trebno je izričito odobrenje lica u čije ime su preduzete.

Iz obrazloženja: Imenovani advokat – punomoćnik tuženog podneo je dana 12.6.2009. godine žalbu protiv presu-

de donete na osnovu priznanja. U spisima predmeta nije se nalazilo punomoćje ovog advokata za

PARNIČNI POSTUPAK

- 94 -

zastupanje tuženog, pa je, postupajući po nalogu Privrednog apelacionog suda iz naznačenog rešenja od 11.11.2010. godine, prvostepeni sud naložio ovom podnosiocu žalbe da ga dostavi. U daljem toku postupka on je dostavio punomoćje, kojim ga tuženi ovlašćuje da ga zastupa i brani pred sudovima, drugim državnim organima i svim trećim licima, kao i da u njegovo ime i za njegov račun vrši sve radnje u postupku, a naročito da podigne tužbu, da je povuče, prizna zahtev, da se odrekne zahteva, da zaključi poravnanje, izjavi pravni lek ili se odrekne ili odustane od njega, da predlaže izdavanje privremene mere obezbeđenja, da podnosi predlog za izvršenje ili za obezbeđenje i da preuzima po-trebne radnje u postupku povodom takvog zahteva, kao i da preduzima sve potrebne radnje u cilju za-štite interesa i prava tuženog. Navedeno punomoćje izdato je 03.12.2010. godine. Imajući to u vidu, to je - tek od navedenog datuma - imenovani advokat ovlašćen za zastupanje tuženog i preduzimanje svih radnji koje su u punomoćju navedene. Kako navedenim punomoćjem vlastodavac - tuženi ovlašćuje na-vedenog advokata da ga, počev od dana izdavanja punomoćja zastupa, ne odobravajući istovremeno i preduzetu parničnu radnju podnošenja žalbe protiv presude na osnovu priznanja. Naime, u vreme podnošenja žalbe ovaj advokat nije imao punomoćje koje bi ga ovlastilo da za tuženog podnese žalbu, pa je žalba podneta od neovlašćenog lica. Zbog toga se, na osnovu člana 378. Zakona o parničnom po-stupku (član 365. ranije važećeg zakona) ista odbacuje.


DUŽNOST PUNOMOĆNIKA DANA PREDUZIMA PARNIČNE RADNJE POSLE OTKAZA PUNOMOĆJA


113322.. Otkaz punomoćja na ročištu i napuštanje sudnice od strane punomoćnika nije razlog za

odlaganje ročišta, jer je stranka pozivanjem punomoćnika pre otkaza uredno pozvana, a pu-nomoćnik je i nakon otkaza dužan da još mesec dana preduzima parnične radnje za stranku koja mu je punomoćje izdala.

Iz obrazloženja: Žalbeni navodi tuženog da je prvostepeni sud bio dužan da odloži ročište zakazano za 17.05.2011.

godine zato što je punomoćnik na ovom ročištu izjavio da otkazuje punomoćje, nisu osnovani. Naime, pravilno je prvostepeni sud odbio predlog za odlaganje, imajući u vidu da je posle otkaza punomoćja punomoćnik imao obavezu da još mesec dana preduzima parnične radnje za lice koje mu je izdalo punomoćje, ako je to potrebno da od njega otkloni kakvu štetu koja bi u to vreme mogla nastati. To proizlazi iz člana 92. stav 5. Zakona o parničnom postupku (član 93. stav 4. ranijeg zakona). Saglasno ovoj odredbi, prvostepeni sud je i odbio predlog za odlaganje ročišta, a nakon napuštanja sudnice od strane punomoćnika koji je punomoćje otkazao, održao je ročište, jer je isti bio uredno pozvan za nje-govo održavanje. Pitanje je međusobnog odnosa stranke i punomoćnika koji je otkazao punomoćje da li je u interesu stranke bilo da punomoćnik ovo ročište napusti ili da na istom ostane i preduzima par-nične radnje. Takva obaveza proizlazi iz navedene zakonske odredbe.


PARNIČNI POSTUPAK

- 95 -

113333.. Punomoćnik je dužan da - i po otkazu punomoćja u periodu od mesec dana - preduzima

sve parnične radnje za lice koje mu je izdalo punomoćje, ako je to potrebno da se spreči ili ot-kloni nastanak štete za njega i njegove interese.

Iz obrazloženja: Prema odredbama Stranka može u svako doba opozvati punomoćje, a punomoćnik ga može u

svako doba otkazati. Opozivanje odn. otkaz punomoćja mora se saopštiti sudu pred kojim se postu-pak vodi pismeno ili usmeno na zapisniku. Opozivanje odn. otkaz punomoćja proizvodi dejstvo za protivnu stranu od časa kada joj je saopšteno. Posle otkaza punomoćja punomoćnik je dužan još me-sec dana preduzimati parnične radnje za lice koje mu je izdalo punomoćje, ako je potrebno da od njega otkloni kakvu štetu koja bi u to vreme mogla nastati. Otkaz punomoćja koje je punomoćnik tu-žioca pismeno dostavio sudu proizvodi dejstvo od trenutka kada je sudu dostavljeno - član 93. Zako-na o parničnom postupku. U konkretnom slučaju, na dan održavanja ročišta 07.10.2009. godine, pu-nomoćniku tužioca je prestalo punomoćje usled otkaza, ali je - prema navedenom stavu 4. citirane odredbe – on, i po otkazu punomoćja, još mesec dana bio dužan da za tužioca preduzima parnične radnje ako je potrebno da od njega otkloni kakvu štetu koja bi u to vreme mogla nastati. Zbog toga, punomoćnik tužioca je - i u vreme održavanja spornog ročišta 07.10.2009. godine - bio dužan da pristupi na ročište i time spreči nastupanje posledice predviđene članom 296. Zakona o parničnom postupku. Iz navedenih razloga, a upravo zbog toga što je - bez obzira na otkaz punomoćja - puno-moćnik mogao i bio dužan da preduzme i parnične radnje u roku od mesec dana od otkaza puno-moćja, nisu osnovani žalbeni navodi da je tužiocu uskraćeno pravo raspravljanja donošenjem pobi-janog rešenja, jer je - bez obzira na otkaz punomoćja - njegov punomoćnik mogao i morao pristu-piti na navedeno ročište i time sprečiti da nastupe posledice predviđene zakonom. Žalbeni navodi prema kojima sam punomoćnik nije obavestio tužioca o otkazu punomoćja nisu od uticaja na oce-nu pravilnosti pobijanog rešenja, jer predstavljaju odnos vlastodavca i punomoćnika odn. same stranke i punomoćnika.


DEJSTVO SMRTI ILI RAZREŠENJA ZASTUPNIKA PRAVNOG LICA

NA PUNOMOĆJE (Član 93. stav 2. Zakona o parničnom postupku)

113344.. Da li u slučaju smrti ili razrešenja direktora preduzeća prestaje punomoćje izdato advoka-

tu ili drugom punomoćniku, ili se punomoćje ograničava u smislu člana 94. stav 2. Zakona o parničnom postupku, odnosno da li je punomoćnik preduzeća tada ovlašćen da preduzima sa-mo radnje u postupku koje ne trpe odlaganje?

PARNIČNI POSTUPAK

- 96 -

Personalne promene u pravnom licu, kakve su smrt ili po drugom osnovu prestanak ovlašćenja za zastupanje dotadašnjeg statutarnog zastupnika iz člana 482. Zakona o parničnom postupku, na izdato punomoćje nemaju nikakvog uticaja. Dotadašnji punomoćnik to ostaje, sa dotadašnjim ovlašćenjima u pogledu zastupanja pravnog lica, uz mogućnost novog statutarnog zastupnika da opozove punomoćje po članu 93. Zakona o parničnom postupku. Odredbe člana 94. Zakona o parničnom postupku ne primenju-ju se na punomoćnike pravnih lica. Do prestanka punomoćje koje je izdalo pravno lice, odnosno njegov statutarni zastupnik, dolazi samo u slučajevima iz člana 95. stav 1. i člana 484. stav 1. Zakona o parnič-nom postupku – u slučaju prestanka pravnog lica, odnosno otvaranja postupka stečaja ili likvidacije nad pravnim licem.


PRESTANAK PUNOMOĆJA OTVARANJEM

STEČAJA ILI LIKVIDACIJE (Član 94. Zakona o parničnom postupku)

113355.. Da li se odredbe iz člana 484. Zakona o parničnom postupku o dejstvu otvaranja postupka

stečaja ili likvidacije na prestanak važnosti parničnog punomoćja, kao i o tome da punomoćni-ci moraju imati punomoćje koje je izdao stečajni upravnik, koje su sadržane u Glavi trideset četvrtoj – kojom je regulisan poseban postupak u privrednim sporovima, primenjuju i u re-dovnom – opštem parničnom postupku, ili u radnim sporovima, bez obzira što je reč o poseb-nom pravilu postupka u privrednim sporovima?

Iako se odredbe o prestanku punomoćja u slučaju stečaja nalaze u članu 484, odnosno u Glavi trideset četvrtoj posebnog postupka u privrednim sporovima, njen tekst i smisao odnosi se na objektivnu situaciju pravnog lica, koja važi za svaku vrstu postupka, i ovu odredbu treba prime-njivati u svakom postupku, kao da je odredba opšteg dela zakona. Uostalom, slična odredba o pre-stanku punomoćja usled stečaja u Zakonu o parničnom postupku iz 1977. godine se i nalazila u op-štem delu Glave pete (član 101. stav 2).


113366.. Da li se odredbe iz člana 484. novog Zakona o parničnom postupku o dejstvu otvaranja

postupka stečaja ili likvidacije na prestanak važnosti parničnog punomoćja, kao i o tome da punomoćnici moraju imati punomoćje koje je izdao stečajni upravnik, koje su sadržane u Glavi trideset četvrtoj – kojom je regulisan poseban postupak u privrednim sporovima, pri-menjuju i u redovnom – opštem parničnom postupku, ili u radnim sporovima, bez obzira što je reč o posebnom pravilu postupka u privrednim sporovima?

PARNIČNI POSTUPAK

- 97 -

Iako se odredbe o prestanku punomoćja u slučaju stečaja nalaze u članu 484, odnosno u Glavi trideset četvrtoj posebnog postupka u privrednim sporovima, njen tekst i smisao odnosi se na objektivnu situaciju pravnog lica, koja važi za svaku vrstu postupka, i ovu odredbu treba prime-njivati u svakom postupku, kao da je odredba opšteg dela zakona. Uostalom, slična odredba o prestanku punomoćja usled stečaja u Zakonu o parničnom postupku iz 1977. godine se i nalazila u opštem delu Glave pete (član 101. stav 2.).


SADRŽINA PODNESAKA (Član 98. stav 3. Zakona o parničnom postupku)

113377.. Obavezni element podneska je označenje adrese stranke, jer to omogućava sudu da joj se u

toku postupka dostavljaju pismena. Neoznačavanje adrese zaposlenja, na koju bi se dostava mogla izvršiti fizičkom licu, ne čini tužbu neurednom.

Iz obrazloženja: Tužbu tužilaca je prvostepeni sud odbacio kao neurednu na osnovu odredbe člana 101. stav 5.

Zakona o parničnom postupku. Ocenio je da tužba ne sadrži sve što je potrebno da bi se po njoj mo-glo postupati, u smislu člana 192. u vezi člana 98. Zakona o parničnom postupku, jer u tužbi nisu na-vedene adrese tužilaca.

Takva odluka prvostepenog suda se, međutim, ne može prihvatiti kao pravilna jer je prilikom njenog donošenja učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 1. u vezi člana 101. stav 5. Zakona o parničnom postupku a koja je uticala na pravilnost i zakonitost pobijanog rešenja i na koju se osnovano žalbom tužilaca ukazuje.

Naime, tužioci su preko punomoćnika iz reda advokata podneli tužbu radi naknade nematerijalne štete i kao svoje adrese prebivališta označili adresu zaposlenja – navedenu policijsku stanicu. Imajući to u vidu, prvostepeni sud je pogrešno zaključio da tužba ne sadrži sve potrebne elemente iz člana 98. Zakona o parničnom postupku da bi se po njoj moglo postupati, jer nisu označene adrese prebivališta odn. boravišta tužilaca.

Dakle, obavezni element podneska je označenje adrese stranke koji podatak omogućava sudu da se u toku postupka pismena dostavljaju stranci. Zbog toga, označenje adrese zaposlenja, na koju se dostava može izvršiti fizičkom licu shodno odredbama čl. 131, 139, 140. i 141. Zakona o parničnom postupku, ne čini tužbu neurednom pa je odbacujući tužbu kao takvu prvostepeni sud pogrešno pri-menio odredbu člana 101. u vezi člana 98. istog Zakona. Time je učinio bitnu povredu odredaba par-ničnog postupka iz člana 374. stav 1. Zakona o parničnom postupku u vezi ovih odredbi, koja je uti-cala na pravilnost i zakonitost pobijane odluke i zbog koje je morala biti ukinuta.


PARNIČNI POSTUPAK

- 98 -

113388.. Ukoliko predlagač nije predložio koje će nepokretnosti, stečene u bračnoj zajednici, pripa-

sti njemu a koje protivniku, predlog za poravnanje je neuredan.

Iz obrazloženja: Pošto u predlogu za pokušaj poravnanja predlagač nije naveo zemljišno-knjižne podatke i pri-

ložio pisane dokaze o pravu svojine na nepokretnostima. Pored toga, nije konkretno naveo na koji način predlaže da se sklopi poravnanje i šta konkretno od nepokretnosti, stečenih u bračnoj zajednici, treba da pripadne njemu, a šta protivniku. Zbog toga, drugostepeni sud nalazi da je predlog za poku-šaj poravnanja neuredan, budući da ne sadrži sve što je potrebno, u smislu člana 98. stav 4. Zakona o parničnom postupku.

(Iz rešenja Višeg suda u Nišu, Gž. 1746/2012 od 02.10.2012. godine)

113399.. Da li je uredna tužba koju je advokat potpisao pre početka teksta, a ne na kraju teksta tužbe?

Članom 100. stav 2. Zakona o parničnom postupku propisano je da tužba, protivtužba, odgovor na tužbu i pravni lekovi koji se podnose u pismenom obliku (podnesci), između ostalog moraju sadr-žavati i potpis podnosioca. Navedenim članom, kao ni bilo kojom drugom odredbom Zakona o par-ničnom postupku nije propisano da se potpis podnosioca mora nalaziti na kraju teksta podneska. Stoga je uredna tužba koju je advokat potpisao pre početka teksta.


114400.. Ako je tužbu u upravnom sporu zbog ''ćutanja administracije'' zainteresovano lice podnelo

Vrhovnom sudu Srbije, tražeći poništaj ugovora o cesiji, a Vrhovni sud se shodnom primenom odredaba parničnog postupka oglasio stvarno nenadležnim i predmet ustupio trgovinskom sudu, nalazeći da tužbom nije tražen poništaj nekog upravnog akta, budući da ugovor o cesiji čiji se po-ništaj traži nije upravni akt, kako će postupiti trgovinski sud u pogledu uspostavljanja procesne legitimacije tuženih, zasnivanjem procesne zajednice nužnih i jedinstvenih suparničara , s obzi-rom da je tužba podneta protiv organa, odnosno upravne organizacije sa statusom pravnog lica (Agencije za privatizaciju), čiji se akt osporava – (član 14. Zakona o upravnim sporovima ''Slu-žbeni list SRJ'', br. 49/96), a ne protiv cedenta i cesionara, kao učesnika materijalno pravnog od-nosa, tj. da li je trgovinski sud ovlašćen da naloži tužiocu da umesto tužene Agencije za privatiza-ciju, označi cedenta i cesionara, kao i da li je u tom slučaju reč o subjektivnom preinačenju tužbe ili uređenju tužbe, da li je trgovinski sud ovlašćen da takvu tužbu odbaci primenom člana 28. stav 1. tačka 2. Zakona o upravnim sporovima u kome je propisano da će ''sud rešenjem odbaciti tu-žbu ako utvrdi da akt koji je tužbom osporavan nije upravni akt (član 6)''?

PARNIČNI POSTUPAK

- 99 -

Urednost tužbe kao inicijalnog akta u upravnom sporu ne može se ceniti od strane trgovinskog suda prema odredbama Zakona o parničnom postupku. Stoga će trgovinski sud uz dostavu rešenja Vrhovnog suda o stvarnoj nenadležnosti da naloži tužiocu da uredi tužbu u skladu sa odredbama člana 187. u vezi člana 100. Zakona o parničnom postupku. Trgovinski sud je ovlašćen da naloži uređenje tužbe tako da tužbom budu obuhvaćene i ugovorne strane iz ugovora o cesiji, jer se ne ra-di o subjektivnom preinačenju tužbe, pošto je tužba kao inicijalni akt u upravnom postupku sačinje-na prema pravilima tog postupka. Sud će ovako postupiti bez obzira da li je tužbu sačinio advokat. Trgovinski sud nije ovlašćen da odbaci tužbu primenom člana 28. stav 1. tačka 2. Zakona o upravnim sporovima, kada je to propustio da učini Vrhovni sud.


PODNOŠENJE PRILOGA UZ PODNESAK


114411.. Ako se u podnesku navode dokazi koje poseduje i druga strana, a propustom suda isti nisu

dostavljeni u prilogu podneska suprotnoj stranci, time njoj nije uskraćena mogućnost raspra-vljanja pred sudom, jer je iz sadržine podneska znala na koje se dokaze suprotna strana pozi-va, pa kako iste i sama poseduje mogla je da se o njima izjasni.

Iz obrazloženja: U toku prvostepenog postupka nisu učinjene apsolutno bitne povrede odredaba parničnog postup-

ka iz člana 361. stav 2. Zakona o parničnom postupku, o kojima ovaj sud vodi računa, niti povrede na koje se žalbom ukazuje. Prema stanju u spisima, tuženom je podnesak tužioca od 6. 03. 2006. godine, koji je sudu dostavljen u tri primerka sa sedam priloga, dostavljen 9. 03. 2006. godine, i za to postoji povratnica u spisima. Prema iznetom, ceo primerak podneska koji je u sebi sadržao i priloge, dosta-vljen je tuženom. Pored navedenog, tužilac je u podnesku naveo koji se dokazi dostavljaju u prilogu, pa kako se radi o dokazima o sprovedenoj kompenzaciji kao i o dokazima kada su i u kom iznosu deli-mično plaćene fakture tužioca, tuženi je već prijemom samog podneska tužioca saznao o kojim se do-kazima radi, odnosno koji su dokazi u prilogu pismena dostavljeni sudu, pa kako se radi o dokazima koje i sam tuženi poseduje, jer se upravo radi o njegovom delimičnom plaćanju i o međusobnoj kom-penzaciji, to mu je bilo omogućeno da uvidom u svoju dokumentaciju utvrdi koja je njihova sadržina, a to znači da mu je bilo omogućeno i da se izjasni o istima. Iz navedenih razloga, u postupku nisu uči-njene apsolutno bitne povrede parničnog postupka iz člana 361. stav 2. tačka 7. Zakona o parničnom postupku, jer tuženom nije uskraćeno pravo i mogućnost raspravljanja pred sudom, pa su neosno-vani i njegovi žalbeni navodi koji se na to odnose.

(Iz odluke Višeg trgovinskog suda)

PARNIČNI POSTUPAK

- 100 -

SRAVNJENJE PREPISA SA IZVORNIKOM

ISPRAVE (Član 100. stav 3. Zakona o parničnom postupku)

114422.. Uređen ili dopunjen podnesak, predat sudu u roku određenom za ispravku ili dopunu,

smatra se predatim onog dana kada je prvi put podnesen. Prekoračenjem roka, podnosilac gu-bi pravo na primenu zakonske norme uspostavljene u njegovu korist, pa i prava na naknadu troškova parničnog postupka ako je tužba povučena zato što je dug plaćen posle njenog pod-nošenja.

Iz obrazloženja: Navodi žalbe - da je pogrešan zaključak prvostepenog suda da je predlog za izvršenje na osnovu

verodostojne isprave podnet sudu 02.03.2009. godine i da je tuženi platio glavni dug posle podnoše-nja predloga za izvršenje - osnovani su. Ako podnesak vezan za rok bude ispravljen, odnosno do-punjen i predat sudu u roku određenom za dopunu ili ispravku, smatraće se da je podnesen sudu onog dana kada je prvi put bio podnesen - član 103. stav 3. Zakona o parničnom postupku. Tužilac u konkretnom slučaju nije predao sudu ispravljen tj. dopunjen predlog za izvršenje u roku određenom zaključkom suda od 03.03.2009. godine, već je dostavio nepotpisane predloge za izvršenje. Zbog to-ga se ne može smatrati da je predlog za izvršenje podnet sudu 02.03.2009. godine kada je podnet pr-vi put, već 23.02.2009. godine - kada je sudu dostavljen predlog koji je sadržao sve što je potrebno da bi se na osnovu njega moglo postupati, odnosno doneti rešenje o izvršenju.


114433.. Stranka koja nudi dokaze ispravom, dužna je da ispravu individualizira označenjem ime-

na izdavaoca, predmeta na koji se isprava odnosi, mesta i datuma sačinjavanja, kao i da uz pripremni podnesak priloži prepis isprave, a na raspravi pokaže sudu original.

Iz obrazloženja: Kada je u pitanju ponuda dokaza ispravom, stranka koja nudi dokaz ispravom, dužna je da ispravu

individualizira – da označi one elemente isprave po kojima se ona razlikuje od drugih. To su: ime izda-vaoca, predmet na koji se isprava odnosi, mesto i datum sačinjavanja. Stranka koja nudi dokaze ispra-vom, dužna je da uz pripremni podnesak priloži prepis isprave, da na raspravi pokaže sudu original. Ako sud odlučuje bez usmene rasprave, isprava se prilaže u originalu ili u overenom prepisu. Ukoliko stranka ne može da priloži ili pokaže ispravu, jer se ona kod nje ne nalazi, dužna je da naznači gde se na-lazi original da bi on mogao da se pribavi za glavnu raspravu. Kad se originalna isprava nalazi kod dr-

PARNIČNI POSTUPAK

- 101 -

žavnog organa ili kod organizacije kojoj je povereno vršenje javnih ovlašćenja, sama stranka ne može da dobije ispravu od njih, sud ispravu pribavlja po službenoj dužnosti. Kad se isprava nalazi kod protivni-ka ili kod trećeg lica, isprava se pribavlja po pravilima edicionog postupka.


ODBACIVANJE NERAZUMLJIVOG ILI NEPOTPUNOG PODNESKA

KOJI JE U IME STRANKE PODNEO PUNOMOĆNIK (Član 101. Zakona o parničnom postupku)

114444.. Nesankcionisanje neaktivnosti parnične stranke smatra se propustom suda koji je uti-

cao na trajanje postupka a prilikom odlučivanja o povredi prava na suđenje u razumnom roku sud u svakom konkretnom slučaju ceni, između ostalog, i ponašanje podnosioca zahte-va kao stranke u postupku i postupanje nadležnih sudova.

Iz obrazloženja: Evidentna neaktivnost parničnih stranaka, posebno tužioca - predlagača u ovom postupku

(koji, suprotno obavezi da u tužbi predloži dokaze kojima se utvrđuju činjenice na kojima zasni-va zahtev i da uz tužbu te dokaze priloži - član 187. Zakona o parničnom postupku; da podneske koje treba dostaviti protivnoj strani preda sudu u dovoljnom broju primeraka i blagovremeno da bi se o njima mogla izjasniti - član 101. Zakona o parničnom postupku), prisutna je u toku celog postupka. Tužilac traži odlaganje ročišta i podneske podnosi sudu i na samom ročištu, zbog čega se ona odlažu radi izjašnjenja tužene. To se smatra propustom suda koji je dužan da nastoji da se postupak sprovodi bez odugovlačenja.

Naime, postupak vodi sud a ne parnične stranke. (Iz Rešenja Vrhovnog kasacionog suda, Ržg. 30/2014 od 24.09.2014. godine)

114455..

Pravila o vraćanju podneska radi ispravke i određivanju roka za ponovno podnošenje

podneska ne primenjuju se u slučaju kada zahtev u ime stranke podnese njen punomoćnik - advokat.

Iz obrazloženja: Punomoćnik predlagača podneo je predlog radi zaštite prava na suđenje u razumnom roku, is-

tičući da je 22.10.2008. godine podneo tužbu protiv tuženog radi utvrđenja. Nadležni Osnovni sud je u naznačenom predmetu doneo prvostepenu presudu kojom je odbijen tužbeni zahtev tu-žioca, koji je dana 14.06.2011. godine uložio žalbu Apelacionom sudu. Od tada do podnošenja

PARNIČNI POSTUPAK

- 102 -

predloga predmetu se "gubi svaki trag" pa tužilac smatra da mu je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku. Zatražio je naknadu štete u iznosu od 300.000,00 dinara i utvrđenje da je iz-vršena povreda prava na suđenje u razumnom roku zahtevajući da štetu solidarno plate Osnovni i Apelacioni sud.

Vrhovni kasacioni sud je razmotrio predlog na osnovu člana 101. Zakona o parničnom postupku (koji se supsidijarno primenjuje na osnovu člana 8v Zakona o uređenju sudova i člana 30. Zakona o vanparničnom postupku) i našao da je predlog koji je u ime stranke podneo punomoćnik - advokat nepotpun, zbog čega je odbačen.

Naime, uz predlog za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku predlagač je podneo tužbu koja je predata Opštinskom sudu 22. oktobra 2008. godine i presudu istog suda (sve u fotokopiji) ali ne i dokaz da je žalbu predao prvostepenom sudu, niti je pružio dokaze o identifikaciji Gž predmeta pred Apelacionim sudom (što je do podnošenja ovog predloga mogao učiniti).

Vrhovni kasacioni sud koji u ovoj vrsti vanparničnog postupka po zakonu postupa kao prvo-stepeni sud, nije po službenoj dužnosti u obavezi da "istražuje" kada je predlagač podneo žalbu i (ako nema identifikacije žalbe i dokaza da je žalba uopšte predate) vrši dalje provere kod žalbe-nog suda da li je postupak u toku (što je prethodni uslov za pružanje zaštite).

U predmetima koji se odnose na tzv. "suđenje u razumnom roku" nadležni sud nije u obavezi da po službenoj dužnosti vodi računa i preduzima mere radi zaštite prava i pravnih interesa lica koja tvrde da im je povređeno pravo iz člana 6. Konvencije o ljudskim pravima odn. čl. 32. i 36. Ustava i čl. 8a, 8b i 8v Zakona o uređenju sudova ako predlagači nisu maloletna lica ili lica koja su posebno ugrožena. U vanparničnom postupku sud po službenoj dužnosti posebno vodi računa i preduzima mere radi zaštite prava i pravnih interesa maloletnika o kojima se roditelji ne staraju, kao i drugih li-ca koja nisu u mogućnosti da se sama brinu o zaštiti svojih prava (član 4.). Ovo nije ni spor koji bi se odnosio na lično stanje učesnika (statusne stvari - član 8. Zakona o vanparničnom postupku), da bi sud utvrđivao i činjenice koje učesnici nisu istakli kao i činjenice koje među učesnicima nisu sporne, ali su važne za donošenje odluke.

S obzirom da se iz sadržine predloga i priloga koji se u spisima nalaze ne može sa sigurnošću za-ključiti da li je žalbeni postupak uopšte u toku, to se za sada nisu stekli uslovi ni za odlučivanje o osnovnom zahtevu radi naknade štete (predlagač i ne traži određivanje razumnog roka), uz napome-nu da ona nije bliže opredeljena ni po vrsti (nejasno je da li se zahtev radi naknade u iznosu od 300.000,00 dinara odnosi na naknadu materijalne ili nematerijalne štete).

(Iz Rešenja Vrhovnog kasacionog suda, R4. 24/2014 od 17.07.2014. godine)

114466.. Nema mesta odbačaju nerazumljivog i nepotpunog podneska stranke koja ima punomoćni-

ka u postupku ako ga je sama podnela zbog ovlašćenja da, i pored punomoćnika, lično predu-zima parnične radnje.

Iz obrazloženja: I po mišljenju Privrednog apelacionog suda, st. 1. i 5. člana 101. Zakona o parničnom postupku

su u izvesnoj meri kontradiktorni, ali se ova kontradiktornost mora tumačiti u korist stranke. U stavu 1. je navedeno da će se podnesak koji je nerazumljiv ili nepotpun vratiti stranci radi ispravke

PARNIČNI POSTUPAK

- 103 -

ukoliko ona nema punomoćnika. Iz toga bi mogao slediti zaključak da nije bitna okolnost da je pu-nomoćnik podneo tužbu, već da u tom parničnom postupku koji je tužbom pokrenut stranka nema punomoćnika. Međutim, prema stavu 5. istog člana, propisano je da ako je podnesak u ime stranke podneo punomoćnik, pa je taj podnesak nerazumljiv ili nepotpun, sud će ga odbaciti. Iz ovog stava proizlazi da je relevantna okolnost ko je podneo podnesak koji je nerazumljiv ili nepotpun i da će isti biti odbačen samo ukoliko je u ime stranke podnet od strane punomoćnika. U konkretnom sluča-ju, podnesak - tužba nije podnet od strane punomoćnika, iako tužilac u ovom postupku ima puno-moćnika, već od samog tužioca, lično i neposredno, što se utvrđuje iz potpisa podnosioca. Zbog toga je, na osnovu člana 391. u vezi člana 401. stav 1. tačka 3. Zakona o parničnom postupku, odlučeno kao u izreci ovog rešenja.


114477.. Ukoliko advokatu koji je sastavio tužbu na svome memorandumu, tužilac nije izdao puno-

moćje za vođenje parnice, smatraće se da je stranka lično podnela tužbu koju je potpisala kao podnosilac, pa je sud obavezan da nepotpunu tužbu vrati tužiocu radi dopune, kao stranci ko-ja nema punomoćnika.

Iz obrazloženja: Obrazloženje prvostepenog suda da je tužbu podneo advokat i da je treba odbaciti shodno članu

101. stav 5. Zakona o parničnom postupku, neprihvatljivo je. Stranke mogu preduzimati radnje u po-stupku lično ili preko punomoćnika, koji mora biti advokat - član 85. stav 1. Zakona o parničnom postupku. Podnesak mora imati potpis podnosioca - član 98. Zakona o parničnom postupku. Prema stavu drugostepenog suda, da bi se moglo smatrati da je advokat u ime stranke podneo tužbu nije do-voljna konstatacija u tužbi da tužbu podnosi advokat, već je potrebno da uz tužbu bude priloženo punomoćje koje sadrži ovlašćenje za podizanje tužbe i za zastupanje, kao i da tužba sadrži potpis advokata. Tužbu je u konkretnom slučaju sastavio advokat i na istu je stavio svoj memorandum. Međutim, po mišljenju drugostepenog suda, tužilja je tužbu podnela lično, na šta ukazuje njen pot-pis kao podnosioca podneska. S obzirom da je tužilja neuka stranka, sud je bio u obavezi da tužilji vrati podnesak radi ispravke i odredi rok za ponovno podnošenje podneska, shodno članu 101. st. 1. i 2. Zakona o parničnom postupku.


114488.. Tužba za utvrđenje nepostojanja prava stvarne službenosti neuredna je ukoliko ne sadrži

broj parcela koje predstavljaju povlasno i poslužno dobro, kao i jasno označen deo nepokret-nosti poslužnog dobra koji koristi vlasnik povlasnog dobra.

Iz obrazloženja: Za odlučivanje o postojanju ili nepostojanju stvarne službenosti potrebno je da se u tužbi na

jasan način označi broj parcela nepokretnosti koje predstavljaju poslužno i povlasno dobro, kao

PARNIČNI POSTUPAK

- 104 -

i da se jasno označi deo nepokretnosti koji je zahvaćen ovim stvarnim teretom. Ovo zbog toga što stvarna službenost predstavlja pravo vlasnika jedne nepokretnosti (povlasno dobro) da za potrebe te nepokretnosti vrši određene radnje na nepokretnosti drugog vlasnika (poslužno dobro). Prvo-stepeni sud pravilno nalazi da je tužilac u tužbi označio broj parcele na kojoj se traži utvrđenje nepostojanja prava službenosti, ali da nije na jasan način označio broj parcele, niti opisao nepo-kretnost u čiju se korist službenost vrši. Deo parcele na kome se vrši pravo službenosti je tako-đe nejasno označen merama koje predstavljaju dužinu, širinu i površinu tog prostora, ali je ostalo nejasno od kojih tačaka treba računati i meriti njegove granice tj. gde se taj prostor nalazi. Dakle, pravilan je zaključak prvostepenog suda da je podneta tužba neuredna, jer ne sadrži sve ono što je potrebno da bi se po njoj moglo postupati. Zato je na osnovu člana 101. stav 5. Zakona o par-ničnom postupku, tužba odbačena.


114499.. Advokat može biti angažovan za pružanje pravne pomoći samo za sastavljanje tužbe, a da

- pri tome - ne bude ovlašćen i za zastupanje u postupku. U tom slučaju, nema uslova za dono-šenje prvostepenog rešenja kojim se tužba odbacuje kao neuredna, već je potrebno vratiti pod-nesak stranci radi ispravke.

Iz obrazloženja: Iz spisa predmeta proizlazi: Tužilac je, preko imenovanog advokata koji je i sastavio, podneo tu-

žbu protiv tuženog, sa sledećim tužbenim zahtevom: da se tužilac, kao naručilac radova, obaveže da tuženom - po osnovu duga za neisplaćene izvedene građevinske radove na naznačenom stambeno - poslovnom objektu - isplati iznos od 40.000,00 evra u dinarskoj protivvrednosti po najpovoljnijem kursu na dan isplate sa pripadajućom kamatom, kao i da tužiocu naknadi troškove postupka. Prili-kom prethodnog ispitivanja tužbe, prvostepeni sud je utvrdio da - uz tužbu - advokat nije priložio pu-nomoćje. Iz tog razloga je, pozivajući se na odredbu člana 92. stav 1. Zakona o parničnom postupku, tužbu odbacio kao neurednu. Međutim, u žalbi tužilac osnovano navodi da je imenovani advokat sa-mo sastavio tužbu. Dakle, da nije angažovani punomoćnik tužioca, već da je samo izvršio uslugu sačinjavanja tužbe. Iz toga proizlazi da je tužbu podnela stranka, jer je ista potpisana od strane tužioca, zbog čega i jesu osnovani žalbeni navodi tužioca da tužbu u ime stranke nije podneo advokat, već da je tužbu podnela lično stranka, te da nije bilo mesta primeni člana 92. stav 1. Za-kona o parničnom postupku (" … Sud će odmah odbaciti tužbu koju je za tužioca podneo advokat koji uz tužbu nije priložio punomoćje . .. "). Jasno je, pri tome, da je tužilac mogao da angažuje advokata u smislu pružanja pravne pomoći samo za sastavljanje tužbe, a da ga pri tom ne ovlasti da ga zastupa u postupku. Zbog svega toga, u konkretnom slučaju nije bilo uslova za donošenje prvostepenog rešenja kojim je tužba odbačena na osnovu člana 92. stav 1. pomenutog zakona. Druge Ako je podnesak nerazumljiv ili ne sadrži sve što je potrebno da bi se po njemu moglo po-stupiti, sud će stranci koja nema punomoćnika - advokata, vratiti podnesak radi ispravke, osim ako je zakonom drugačije određeno - član 103. stav 1. Zakona o parničnom postupku. Kada sud

PARNIČNI POSTUPAK

- 105 -

vrati podnesak stranci radi ispravke ili dopune, odrediće rok za njegovo ponovno podnošenje - stav 2. Zakona o parničnom postupku. Odredbom ZPP propisano je da će Smatraće se da je pod-nesak povučen ako ne bude vraćen sudu u određenom roku, a ako bude vraćen bez ispravke odn. dopune, odbaciće se - član 103. stav 4. Zakona o parničnom postupku. U ponovnom postupku, kako su tužbu podnele stranke koje nemaju punomoćnika, prvostepeni sud će, polazeći od nave-denog, postupiti u smislu člana 103. st. 1., 2. i 4. Zakona o parničnom postupku i pozvati drugo-tužioca da potpiše tužbu. Zatim će naložiti tužiocima da urede petitum tužbe, jer u njemu stoji da se traži obavezivanje " ..tužioca .. ", a ne tuženog. Posle toga će, po oceni urednosti i dozvoljeno-sti tužbe, istu dostaviti na odgovor tuženom, pa će - uz pravilnu primenu materijalnog prava i pravila o teretu dokazivanja - doneti odluku o glavnoj stvari i troškovima postupka.


115500.. Ne postoje uslovi za odbačaj tužbe ako tužilac, po nalogu suda, dostavi novu adresu tuže-

nog, a na toj adresi dostava ostane neuspešna. Naime, to je sankcija za nepostupanje po nalogu suda, a ne za neuspešno dostavljanje.

Iz obrazloženja: Tužilac u žalbi osnovano navodi da netačna adresa tuženog nije razlog za odbačaj tužbe, s obzi-

rom da je tuženi dostavio sudu tačnu adresu, a što je utvrđeno kao njegova aktuelna adresa i prove-rom podataka kod nadležnog policijskog organa.

Ako tužilac po nalogu suda dostavi novu adresu tuženog, a na toj adresi dostava ostane neuspe-šna, ne postoje uslovi za odbačaj tužbe, jer je to sankcija za nepostupanje po nalogu suda, a ne za ne-uspešno dostavljanje. Sud je dužan da dostavu pokuša na svaku adresu koju tužilac dostavi postupa-jući po nalogu suda. Iz spisa predmeta proizlazi da prvostepeni sud nije pokušao dostavu tužbe na adresu koju je tužilac dostavio podneskom od 28.04.2009. godine. Prilikom dostavljanja tužbe na odgovor tuženom, prvostepeni sud je, nakon pribavljanja izveštaja od policijskog organa, trebalo da postupi na osnovu člana 134. stav 1., člana 135. st. 1. i 2. i člana 136. st. 1. i 2. Zakona o parničnom postupku, a ne da primenom člana 100. odbaci tužbu kao neurednu. Dostavljanje se vrši licu kome se ima izvršiti svakog dana na radnom mestu u radno vreme ili u stanu od sedam do 22 sata ili u sudu kad se tamo zatekne - član 134. stav 1. Zakona o parničnom postupku. Tužba, platni nalog, vanredni pravni lek, presuda i rešenje protiv koga je dozvoljena posebna žalba dostavljaju se lično stranci, za-konskom zastupniku, odnosno punomoćniku - član 136. stav 1. Zakona o parničnom postupku. Ako se lice kome se pismeno mora lično dostaviti ne zatekne tamo gde se dostavljanje ima izvršiti, dosta-vljač će se obavestiti kad i na kom mestu bi mogao to lice da zatekne i ostaviće mu kod jednog od li-ca navedenih u članu 135. st. 1. i 2. Zakona pismeno obaveštenje da, radi primanja pismena, bude u određeni dan i sat u svom stanu odn. na svom radnom mestu - član 136. stav 2. Zakona o parničnom postupku. U daljem postupku, prvostepeni sud će pre svega pokušati dostavu tužbe i na naznačenu adresu tuženog. Ako i u tom slučaju dostava bude neuspešna, prvostepeni sud će postupiti primenom pravila o ličnom dostavljanju, na osnovu člana 134. stav 1., člana 135. st. 1. i 2. i člana 136. st. 1. i 2. Zakona o parničnom postupku.


PARNIČNI POSTUPAK

- 106 -

115511.. Da li parnični sud može odmah odbaciti tužbu, koju je u ime stranke podneo advokat, a u ko-

joj nije naznačena vrednost predmeta spora, protivno imperativnoj odredbi iz člana 187. st. 1. i 3. Zakona o parničnom postupku (npr. tužba za raskid ugovora zbog neispunjenja ili za utvrđenje ništavosti ugovora, poništaj ugovora, utvrđenje prava svojine i sl)?

Odredbom člana 187. stav 3. Zakona o parničnom postupku je predviđeno da kad nadležnost, sa-stav suda ili pravo na izjavljivanje revizije zavisi od vrednosti predmeta spora, a predmet tužbenog zahteva nije novčani iznos, tužilac je dužan da u tužbi naznači vrednost spora. Ako je tužbu u ime stranke podneo advokat, a nije naznačio vrednost spora iako je to bilo neophodno u smislu člana 187. stav 3. Zakona o parničnom postupku, prvostepeni sud će takvu tužbu odbaciti u smislu člana 279. Zakona o parničnom postupku, u vezi člana 103. stav 6. Zakona o parničnom postupku.


115522.. Ako je advokat podneo tužbu i u istoj kao tuženog označio lice koje ne može biti stranka

u sporu. Navedeni nedostatak se može otkloniti. Da li se u konkretnom slučaju, s obzirom na svojstvo podnosioca tužbe (advokat) primenjuju odredbe člana 78. Zakona o parničnom postupku, ili odredbe člana 103. stav 6. u vezi čl. 100. i 187. Zakona o parničnom postupku?

Ukoliko je tužbu u ime stranke podneo advokat i u istoj kao tuženog označio lice koje ne može biti stranka u sporu, a taj nedostatak se može otkloniti, sud neće pozvati punomoćnika advokata da izvrši potrebne ispravke u tužbi, u smislu odredbe člana 78. stav 1. Zakona o parničnom postupku. Ovo iz razloga što je odredbama čl. 100. i 187. Zakona o parničnom postupku propisano koje sve elemente tužba mora da sadrži da bi bila razumljiva i da bi se po njoj moglo postupati. Ukoliko tu-žba ne sadrži sve što je propisano navedenim odredbama, sud će vratiti tužbu stranci radi ispravke u smislu odredbe člana 103. stav 1. Zakona o parničnom postupku, osim ako zakonom nije drugačije određeno, a ako je tužbu u ime stranke podneo advokat, sud će tužbu odbaciti u smislu odredbe čla-na 103. stav 6. Zakona o parničnom postupku. Stoga iz navedenih zakonskih odredbi proizlazi da će sud u opisanoj situaciji odmah odbaciti tužbu koju je u ime stranke podneo advokat, ukoliko je u is-toj kao tuženog označio lice koje ne može biti stranka u sporu.


115533.. Žalba koja je sudu dostavljena u dva primerka, od kojih je jedan potpisao punomoćnik,

advokat, a drugi primerak nije potpisan, nije nepotpuna, već je podneta u nedovoljnom broju primeraka, a to nije razlog za odbačaj žalbe primenom primeni člana 103. stav 6. Zakona o

PARNIČNI POSTUPAK

- 107 -

parničnom postupku, već je sud dužan da primerak, koji sadrži sve potrebne podatke, odno-sno koji je potpisan, umnoži o trošku žalioca ili da ga pozove da nepotpisani primerak potpiše.

Iz obrazloženja: Pobijanim rešenjem odbačena je žalba tužioca izjavljena protiv delimične presude istog suda od

22.11.2005. godine, kao nepotpuna. Međutim, Viši trgovinski sud nalazi, da iz dokaza koje je tužilac priložio uz žalbu, kopije primerka žalbe dostavljene suprotnoj strani, a koje tužilac pre odlučivanja pr-vostepenog suda nije mogao dostaviti, sledi da je tužilac žalbu podneo u dva primerka, te da je je-dan primerak bio potpisan, a drugi ne i da je spisima predmeta združen nepotpisan primerak, a pot-pisani dostavljen suprotnoj strani. Kod takvog stanja stvari pogrešan je zaključak prvostepenog suda da je žalba nepotpuna, jer nema potpisa podnosioca, s obzirom da je tužilac uz žalbu dostavio dokaz da je jedan primerak bio potpisan, te da isti sadrži sve potrebne elemente predviđene članom 357. Za-kona o parničnom postupku, pa ovaj sud nalazi da se žalba ima smatrati potpunom. Činjenica da svi primerci žalbe nisu potpisani nije bio razlog za odbačaj, već za umnožavanje o trošku tužioca onog primerka koji sadrži sve potrebne elemente, odnosno potpis ili za pozivanje tužioca da nepotpisane primerke potpiše. Shodno tome, nema mesta primeni člana 103. stav 6. Zakona o parničnom postupku.


UMNOŽAVANJE PODNESAKA ILI PRILOGA O TROŠKU STRANKE


115544.. Sud je dužan da o trošku stranke umnoži podnesak dostavljen u nedovoljnom broju prime-

raka, jer se takva situacija ne može poistovetiti sa nerazumljivošću podneska ili podneskom koji ne sadrži sve što je potrebno da bi se po njemu postupalo.

Iz obrazloženja: Budući da punomoćnik tužioca nije postupio po nalogu suda i nije dostavio primerak tužbe, ista je

odbačena Rešenjem nadležnog Osnovnog suda. Protiv ovog rešenja punomoćnik tužioca je blagovreme-no izjavio žalbu zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog pra-va sa predlogom da ga Viši sud ukine i spise predmeta vrati prvostepenom sudu na ponovni postupak. Ispitujući ožalbeno rešenje u smislu člana 388. a u vezi člana 372. Zakona o parničnom postupku, Viši sud je našao da je žalba tužioca osnovana, jer je isto zahvaćeno bitnom povredom odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 1. u vezi člana 103. stav 5. istog Zakona. Zbog toga ga je i valjalo ukinuti. Podnesci koje treba dostaviti protivnoj strani predaju se sudu u potrebnom broju primeraka za sud i pro-tivnu stranu - član 101. stav 1. Zakona o parničnom postupku. Ako podnesci ili prilozi nisu podneti u dovoljnom broju primeraka, sud će ih umnožiti o trošku stranke koja je propustila obavezu - član 103. stav 5. Zakona o parničnom postupku. Imajući to u vidu, prvostepeni sud je - donoseći ožalbeno rešenje

PARNIČNI POSTUPAK

- 108 -

- učinio bitnu povredu odredaba parničnog postupka, jer tužbu tužioca nije mogao odbaciti , već je bio dužan da tužbu sa prilozima umnoži o trošku stranke koja je propustila to da učini. Zbog toga će prvo-stepeni sud u nastavku postupka otkloniti bitnu povredu tako što će tužbu sa prilozima umnožiti, a tužio-cu naložiti da na depozit suda uplati troškove na ime umnožavanja tužbe i priloga. Njihovu visinu će od-rediti u skladu sa Zakonom o sudskim taksama.

(Iz rešenja Višeg suda u Nišu, Gž. 3372/2010 od 25.10. 2010. godine)

115555.. Član 103. stav 5. Zakona o parničnom postupku propisuje: ''Ako podnesci ili prilozi nisu

podneti u dovoljnom broju primeraka sud će ih umnožiti o trošku stranke koja je propustila obavezu''. Kako odrediti visinu troškova za umnožavanje primeraka? Na koji račun naložiti stranki da uplati trošak – u depozit suda ili na račun za sudske takse?

Prema članu 103. stav 5. Zakona o parničnom postupku (''Službeni glasnik RS'', br. 125/04)

ako podnesci ili prilozi nisu podneti u dovoljnom broju primeraka sud će ih umnožiti o trošku stranke koja je propustila obavezu. Visinu troškova sud će odrediti primenom Tarifnom broja 33. Zakona o sudskim taksama (''Službeni glasnik RS'', br. 28/94, 53/96, 16/97, 34/01, 9/02, 29/04 i 61/05). Za prepisivanje sudskih akata, kao i za prepisivanje akata iz zbirke isprava, koje je sud izvr-šio na zahtev stranke, plaća se 13 dinara po stranici teksta izvornika. Pod prepisom u smislu stava 1. tog Tarifnog broja podrazumeva se i fotokopiranje ili štampanje iz memorije računa ili pisaće ma-šine. Ovome treba dodati da se neće naplaćivati taksa za pismeni ili usmeni zahtev da se izvrši pre-pis, a koja se inače plaća prema Tarifnom broj 30. stav 1. Ovo zbog toga što zahtev da se izvrši pre-pis stranka nije ni stavila. U pogledu drugog pitanja, odgovor je sadržan u odredbi člana 127. Sud-skog poslovnika (''Službeni glasnik RS'', br. 65/03 i 115/05). Prema toj odredbi sudska taksa se plaća na odgovarajući žiro-račun, a kao dokaz o uplati takseni obveznik prilaže uplatnice. Pred-njem treba dodati da Zakon o sudskim taksama sadrži odredbe koje se tiču postupka za naplatu ne-plaćene takse. Radi se o odredbama od čl. 37. do 42. Zakona o sudskim taksama.


115566..

Sud ne može odbaciti žalbu ili drugi podnesak koji je u ime stranke podneo advokat, u ne-dovoljnom broju primeraka, nego će, u smislu člana 103. stav 5. Zakona o parničnom postup-ku, isti umnožiti o trošku podnosioca.

Iz obrazloženja: Prvostepenog rešenja proizlazi da je prvostepeni sud odbacio žalbu drugotuženog iz razloga što je

našao da ista nije bila dostavljena u dovoljnom broju primeraka, te kako je ista izjavljena od strane punomoćnika koji je advokat, da nema obaveze suda da u smislu člana 103. stav 5. Zakona o parnič-nom postupku, istu umnoži o trošku stranke. Nepravilan je zaključak prvostepenog suda o tome da se odredba člana 103. stav 5. Zakona o parničnom postupku, ne odnosi na podneske koji su dostavljeni od

PARNIČNI POSTUPAK

- 109 -

strane punomoćnika koji je advokat. Mogućnost odbacivanja podneska dostavljenog od strane puno-moćnika koji je advokat, predviđena članom 103. stav 6. Zakona o parničnom postupku, odnosi se samo na one podneske koji su nerazumljivi ili ne sadrže sve što je potrebno da bi se po njima moglo postu-pati, a ne i na uredne i razumljive podneske koji nisu dostavljeni u dovoljnom broju primeraka. Članom 365. stav 1. Zakona o parničnom postupku, propisano je da će prvostepeni sud odbaciti nepotpunu žal-bu, pri čemu se nepotpunom žalbom smatra žalba koja ne sadrži ono što je propisano u članu 358. stav 1. Zakona o parničnom postupku, odnosno žalba iz koje se ne može utvrditi koja se presuda pobija ili žalba koja nije potpisana. Iz sadržine spisa utvrđuje se da je u konkretnom slučaju žalba drugotuženog sadržala označenje presude koja se pobija i bila je potpisana, te stoga ista nije bila nepotpuna i nisu po-stojale procesne pretpostavke za odbačaj iste. U nastavku postupka, prvostepeni sud će otkloniti bitne povrede na koje mu je ukazano ovim rešenjem, pa će u smislu člana 103. stav 5. Zakona o parničnom postupku, o trošku stranke koja je izjavila žalbu umnožiti žalbu a potom istu u smislu člana 366. stav 1. Zakona o parničnom postupku, dostaviti protivnoj stranci na odgovor.


115577.. Žalba ili drugi podnesak predat u nedovoljnom broju primeraka preko punomoćnika koji

je advokat, ne može biti odbačen na osnovu člana 103. stav 6. Zakona o parničnom postupku, već će ga sud umnožiti o trošku stranke koja je propustila obavezu.

Iz obrazloženja: Iz sadržine obrazloženja pobijanog prvostepenog rešenja, proizlazi da je sud odbacio žalbu tu-

ženog zbog toga što je ista izjavljena preko punomoćnika koji je advokat, a dostavljena u jednom primerku. Pogrešan je stav prvostepenog suda da nedostavljanje dovoljnog broja primeraka nekog podneska, u konkretnom slučaju žalbe, može imati za posledicu odbačaj navedenog podneska, kada se radi o stranci koja ima punomoćnika advokata. Ovo stoga, što je posledica odbačaja podneska propisana u članu 103 stav 6 Zakona o parničnom postupku ("Službeni glasnik RS", broj 125/2004), koji je primenio prvostepeni sud, predviđena samo za one podneske koji su nerazumljivi ili ne sadrže sve što je potrebno da bi se po njima moglo postupati. Iako je tačno da je članom 101. stav 1. Zakona o parničnom postupku, kao i članu 364. stav 1. istog zakona propisano da se podne-sci, pa i žalba, dostavljaju u dovoljnom broju primeraka za sud i protivnu stranu, dostavljanje žalbe u samo jednom primerku ne čini navedenu žalbu nerazumljivom, niti se može smatrati da žalba sadrži takve nedostatke zbog kojih se po istoj ne može postupati. Kako iz sadržine podnete žalbe proizlazi da je ista bila razumljiva, te da se po istoj moglo postupati, to je prvostepeni sud bio dužan da postupi u smislu člana 103. stav 5. Zakona o parničnom postupku ili pak da pozove podnosioca da dostavi još jedan primerak podnete žalbe. U nastavku postupka, prvostepeni sud će postupiti shodno čl. 366. i 367. Zakona o parničnom postupku.


POČETAK ROKA U PARNIČNOM POSTUPKU


PARNIČNI POSTUPAK

- 110 -

115588.. Rok za podnošenje žalbe ili preduzimanje druge procesne radnje počinje teći narednog da-

na posle dana dostavljanja osporene odluke žaliocu.

Iz obrazloženja: Rešenje nadležnog privrednog suda od 21.04.2010. godine, kojim je prijava potraživanja poveri-

oca – navedene Zemljoradničke zadruge odbačena kao neuredna, poverilac je - prema stanju u spisi-ma - primio 27.04.2010. godine. To i sam čini nespornim u navodima žalbe. Kako je rok za podnoše-nje žalbe na navedeno rešenje osam dana, to je pravilno prvostepeni sud, računajući taj rok, našao da je poslednji dan isticao 05.05.2010. godine (kako je 05.05.2010. godine bio dan kada je sud radio - sreda, to nije bilo zakonskog razloga za produženje roka). Kako je žalba podneta narednog dana, odno-sno 06.05.2010. godine, to je pravilno prvostepeni sud istu odbacio kao neblagovremeno podnetu. Žal-beni navodi (da je prvostepeni sud pogrešno obračunao trajanje zakonskog roka od osam dana za pod-nošenje žalbe, jer je pogrešno računao početak navedenog roka) - nisu osnovani. Prvostepeni sud je naveo da je 27.04.2010. godine poverilac primio osporeno rešenje i da se rok računa od 27.4.2010. go-dine, ali je pri računanju navedenog roka pravilno otpočeo računanje istog - u smislu člana 106. Zako-na o parničnom postupku - prvog dana nakon dana dostavljanja osporene odluke, tj. počev od 28.04.2010. godine. To se vidi u činjenici da je konstatovao da isti rok od osam dana ističe dana 05.05.2010. godine odn. da je to njegov poslednji dan.


RAČUNANJE ROKA KADA POSLEDNJI DAN ROKA PADA U

DAN KAD SUD NE RADI (Član 103. stav 3. Zakona o parničnom postupku)

115599.. Ako je poslednji dan roka padao u subotu kao dan kada sud ne radi, žalba izjavljena u po-

nedeljak - prvog narednog radnog dana, je blagovremena.

Iz obrazloženja: Žalbom, blagovremeno izjavljenom zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka, stečajni

dužnik pobija rešenje prvostepenog suda kojim je odbačena žalba izjavljena protiv rešenja istog su-da od 27.01.2011. godine i navodi da je prvostepeni sud pogrešno utvrdio da je žalba stečajnog du-žnika neblagovremena, jer je dužnik rešenje koje žalbom pobija primio 18.11.2011. godine, a žalbu protiv istog izjavio 28.11.2011. godine, odnosno poslednjeg dana isteka roka (imajući u vidu da je 26.11.2011. godine, kao poslednji dan roka, bila subota, kada sud ne radi, a da je prvi radni dan su-da bio ponedeljak - 28.11.2011. godine, kada je stečajni dužnik žalbu i predao sudu). Predlaže da Privredni apelacioni sud pobijano rešenje ukine i predmet vrati prvostepenom sudu na ponovno po-stupanje. U konkretnom slučaju, naime, osnovano se žalbom stečajnog dužnika ukazuje da se, u situ-

PARNIČNI POSTUPAK

- 111 -

aciji kada je poslednji dan roka padao u subotu kada sud ne radi, rok pomera i ističe protekom pr-vog narednog radnog dana - a to je bio ponedeljak, 28.11.2011. godine. Tog dana je stečajni dužnik žalbu i predao sudu. Iz toga sledi da je izjavljena žalba blagovremena, zbog čega je prvostepeno re-šenje moralo biti ukinuto.


UPUĆIVANJE PODNESKA TELEGRAFSKIM PUTEM I ODRŽANJE ROKA NAKNADNOM PREDAJOM UREDNOG PODNESKA


116600.. Kada sud donese rešenje o određivanju predložene privremene mere ne uzimajući u obzir

izjašnjenje tuženog o predlogu iz podneska koji je mu je upućen preko pošte preporučenom pošiljkom u naloženom roku - učinjena je bitna povreda pravila parničnog postupka.

Iz obrazloženja: U podnetoj žalbi se osnovano ukazuje da je pobijano rešenje doneto uz bitnu povredu odredaba par-

ničnog postupka iz čl. 374. st. 2. tač. 7 Zakona o parničnom postupku - prvostepeni sud je doneo odluku o privremenoj meri ne uzimajući u obzir izjašnjenje tuženog -protivtužioca iz podneska od 05.12.2014. godine. Time mu je posredno onemogućeno da raspravlja pred sudom o podnetom predlogu.

Prema čl. 104. Zakona o parničnom postupku podnesak koji je vezan za rok je blagovremen ako je podnet sudu pre isteka roka, s tim što se dan njegovog podnošenja upućenog sudu preko pošte pre-poručenom pošiljkom smatra kao dan podnošenja sudu.

Prema stanju u spisima, tuženom - protivtužiocu je uručen predlog za određivanje privremene me-re na ročištu za glavnu raspravu od 02.12.2014. godine i dat je nalog da se u roku od 3 dana izjasni o podnetom predlogu. Tuženi - protivtužilac se izjasnio o podnetom predlogu podneskom koji je poslao sudu preko pošte preporučenom pošiljkom dana 05.12.2014. godine, dakle - u datom roku od 3 dana.

Prvostepeni sud je odlučio o predlogu za određivanje privremene mere ne uzimajući u obzir izjašnjenje tuženog-protivtužioca, pogrešno smatrajući da se tuženi-protivtužilac nije u nalože-nom roku izjasnio o podnetom predlogu. Zbog toga su osnovani žalbeni navodi da je presuda do-neta uz bitnu povredu odredaba parničnog postupka iz čl. 374. st. 2. tač. 7. Zakona o parničnom postupku. Naime, nezakonitim postupanjem, usled pogrešne primene čl. 104. Zakona o parnič-nom postupku, prvostepeni sud je odluku doneo ne uzimajući u obzir izjašnjenje tuženog-protiv-tužioca o podnetom predlogu.

(Iz Rešenja Privrednog apelacionog suda, Pž 8049/2014 od 30.12.2014. godine)

116611.. Sud neće uzeti u obzir obrazloženje žalbe, izjavljene telegramom, koje mu je predato po

proteku roka za žalbu.

PARNIČNI POSTUPAK

- 112 -

Iz obrazloženja: Tužilac je prvostepenu presudu primio preko svog punomoćnika 17.01.2011. godine, a rok za žalbu

bio je 15 dana od dana prijema presude. Tako je zadnji rok za izjavljivanje žalbe bio utorak, 01.02.2011. godine. U telegramu koji je poslat 01.02.2011. godine tj. zadnjeg dana za izjavljivanje žalbe, navodi se samo da se izjavljuje žalba na prvostepenu presudu, a da obrazloženje žalbe sledi u zakonskom roku od tri dana. Tužilac je 03.02.2011. godine dostavio obrazloženje žalbe - da presudu pobija zbog nepotpu-no utvrđenog činjeničnog stanja i pogrešne primene materijalnog prava. Ako je podnesak upućen tele-grafskim putem, smatraće se da je dat u roku samo ako uredan podnesak naknadno bude predat sudu ili upućen sudu preporučenom pošiljkom u roku od tri dana od dana predaje telegrama pošti - član 107. stav 3. Zakona o parničnom postupku. Tužilac je u roku od tri dana dostavio obrazloženje žalbe. Među-tim, ovo obrazloženje je predato po proteku roka od 15 dana od dana prijema presude, tako da je žalba izjavljena telegramom blagovremena, dok je obrazloženje žalbe stiglo po proteku roka od 15 dana od dana prijema presude. Zbog toga, prilikom odlučivanja ovaj sud nije imao u vidu navode iz obrazlože-nja, jer je obrazloženje neblagovremeno, a prvostepenu presudu je ispitivao samo u pogledu bitnih po-vreda odredaba iz člana 361. stav 2. tač. 1., 2., 5., 7. i 9. Zakona o parničnom postupku.

(Iz presude Apelacionog suda u Kragujevcu, Gž. 441/11(2) od 15.03.2011. godine)

116622.. Da li se odredba iz člana 107. stav 3. Zakona o parničnom postupku odnosi i na podnesak

prispeo sudu telefaksom, te da li i na punomoćje prispelo telefaksom?

Odredbom člana 107. Zakona o parničnom postupku podnesak koji je vezan za rok blagovre-men je, ako je predat sudu pre isteka roka. Prema stavu 2. istog člana dan predaje podneska upuće-nog sudu preko pošte preporučenom pošiljkom ili upućenog telegrafskim putem smatra se kao dan predaje sudu, a prema stavu 3. istog člana, ako je podnesak upućen telegrafskim putem, smatraće se da je dat u roku samo ako uredan podnesak naknadno bude predat sudu ili bude upućen sudu preporučenom pošiljkom u roku od tri dana od dana predaje telegrama pošti. Dostava podnesaka i punomoćja telefaksom može se upodobiti dostavi podnesaka telegrafskim putem i njihova dostava će se smatrati blagovremenom ako naknadno budu predati sudu ili upućeni preporučenom pošilj-kom u roku od tri dana od dana kada su upućeni telefaksom.


UPOZORENJE NA ZAKONSKE POSLEDICE IZOSTANKA SA ROČIŠTA


116633.. Raspravno načelo je elemenat prava na pravično suđenje, pa prezumpcija o povlačenju tu-

žbe zbog tužiočevog neopravdanog izostanka sa ročišta za glavnu raspravu ne nastupa kad stranka nije upozorena na zakonske posledice izostanka sa ročišta.

PARNIČNI POSTUPAK

- 113 -

Iz obrazloženja: Tužioca je u ovoj parnici po punomoćju od 3. 03. 2004. godine zastupala advokat V.M. kojoj je

na ročištu za glavnu raspravu održanom 28.04.2005. godine saopšten dan i čas održavanja narednog ročišta - 4. oktobra 2005. godine u 12 časova. Na ovo ročište u svojstvu parnične stranke pozvan je i zakonski zastupnik tužioca. Podneskom od 17. juna 2005. godine punomoćnik tužioca advokat V.M. je obavestila sud da je tužiocu otkazala punomoćje i predložila da sud uputi tužiocu nalog sa pret-hodnog ročišta, zbog pretnji koje joj direktor tužioca upućuje i zbog prekida njihove komunikacije. Kako prvostepeni sud posle otkaza punomoćja nije uputio tužiocu poziv za glavnu raspravu za 4. oktobra 2005. godine sa upozorenjem, iz člana 108. stav 3. u vezi člana 296. stav 2. Zakona o par-ničnom postupku ("Službeni glasnik RS", broj 125/04), na zakonske posledice izostanka sa roči-šta, obzirom da se u slučaju neopravdanog izostanka tužioca i tuženog sa ročišta za glavnu raspravu - tužba smatra povučenom, u postupku pred prvostepenim sudom učinjena je bitna povreda iz člana 361. stav 2. tačka 7. Zakona o parničnom postupku, pa za donošenje pobijanog rešenja, u smislu čla-na 296. stav 2. Zakona o parničnom postupku, kojim je utvrđeno da je tužba povučena, nisu bili is-punjeni zakonski uslovi. Osim toga, uručenje poziva za saslušanje stranaka zakonskom zastupniku sa upozorenjem da će se na ročištu izvoditi dokaz saslušanjem stranaka i da stranka koja dođe na roči-šte može biti saslušana u odsustvu druge stranke (član 266. stav 2. Zakona o parničnom postupku) ne predstavlja istovremeno i upozorenje iz člana 108. stav 3. u vezi člana 296. stav 2. Zakona o parnič-nom postupku (na zakonsku prezumpciju o povlačenju tužbe), jer su zakonske posledice propuštanja različite, pa je po oceni Vrhovnog suda, stranka koja na ove zakonske posledice izostanka sa ročišta nije upozorena, onemogućena da raspravlja pred sudom, iako je raspravno načelo jedno od eleme-nata pravičnog suđenja u smislu člana 5. Zakona o parničnom postupku i člana 6. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda.

(Iz rešenja Vrhovnog suda Srbije, Gž. 8/2006 od 2. 02.2006. godine)

116644.. Rešenje kojim se menja termin prethodno zakazanog ročišta za glavnu raspravu nema prav-

no dejstvo rešenja iz člana 108. stav 1. Zakona o parničnom postupku ("Službeni glasnik RS", broj 125/04), zbog čega u tom slučaju ne postoji ni obaveza suda da uz to rešenje ponavlja pret-hodno dato upozorenje strankama o zakonskim posledicama izostanka sa ročišta.

Iz obrazloženja: Nisu osnovani revizijski navodi tužioca da su nižestepeni sudovi učinili bitne povrede odredaba par-

ničnog postupka iz člana 361. stav 2. tač. 7. i 12. Zakona o parničnom postupku. Tužioca su u ovoj prav-noj stvari zastupali advokati V.J., J.J. i K.R., na osnovu punomoćja. Prvostepeni sud je pismenim reše-njem od 17. 03. 2005. godine odredio ročište za glavnu raspravu za dan 26.04.2005. godine. Ovo rešenje sadrži pouku o pravnim posledicama propuštanja s pozivom na član 296. stav 2. Zakona o parničnom postupku. Rešenje je uručeno advokatu J.V. dana 23. 03. 2005. godine, što znači da je punomoćnik tuži-oca uredno pozvan na ročište zakazano za 26. april 2005. godine. Nakon toga, prvostepeni sud je reše-njem od 12.04.2005. godine otkazao ročište prvobitno zakazano za 26. april 2005. godine i novo zaka-

PARNIČNI POSTUPAK

- 114 -

zao za 12. maj 2005. godine. Na ovaj način prvostepeni sud je samo zamenio datum održavanja ročišta koji je određen prethodnim rešenjem od 17. 03. 2005. godine, a kojim rešenjem su parnične stranke već poučene o pravnim posledicama propuštanja ročišta u smislu člana 108. stav 3. Zakona o parničnom po-stupku. Rešenje od 12.04.2005. godine kojim je pomeren termin zakazanog ročišta od 26.04.2005. godi-ne za 12. maja 2005. godine uručeno je punomoćniku tužioca advokatu K.R. dana 19.04.2005. godine, što znači da je prvostepeni sud u smislu člana 108. stav 2. Zakona o parničnom postupku na ovo ročište blagovremeno pozvao tužilačku stranu. Iz navedenog sledi da nižestepeni sudovi nisu učinili bitnu po-vredu odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 2. tačka 7. i tačka 12. Zakona o parničnom po-stupku. Okolnost što prvostepeni sud u rešenju od 12.04.2005. godine kojim je pomerio datum prethod-no zakazanog ročišta za glavnu raspravu nije ponovio upozorenje dato u prethodnom pozivu ne može voditi pravnom zaključku da je takvim postupanjem prvostepeni sud onemogućio tužioca da raspravlja pred sudom. Rešenje suda kojim se menja termin prethodno zakazanog ročišta za glavnu raspravu ne predstavlja rešenje o određivanju ročišta u smislu člana 108. stav 1. Zakona o parničnom postupku. Stoga, ne postoji obaveza suda da i u rešenju u kome se pomera termin prethodno zakazanog ročišta za glavnu raspravu stavi upozorenje na zakonske posledice izostanka sa ročišta. Upozorenje na zakonske posledice izostanka sa prvobitno zakazanog ročišta za glavnu raspravu proteže se i na svako drugo na-knadno doneto rešenje kojim se pomera termin već prethodnog zakazanog ročišta..

(Iz rešenja Vrhovnog suda Srbije, Prev. 71/06 od 8.06.2006. godine)

ODBIJANJE PREDLOGA STRANKE ZA ODLAGANJE ROČIŠTA I MOGUĆNOST VRAĆANJA U PREĐAŠNJE STANJE


116655.. Ako stranka ne dođe na ročište posle predloga za njegovo odlaganje koji je sud odbio,

stranka ima mogućnost da, ako je ročište propustila iz opravdanih razloga, predloži vraćanje u pređašnje stanje.

Iz obrazloženja: Tuženi u žalbi neosnovano ukazuje na postojanje bitne povrede iz čl. 374. st. 2. tač. 7. Zakona o

parničnom postupku, koja postoji ako stranci nezakonitim postupanjem, a naročito propuštanjem do-stavljanja, nije data mogućnost da raspravlja pred sudom.

Prvostepeni sud je tuženog uredno pozvao na ročište za glavnu raspravu zakazano za 09.05.2013. godine, na koje ovaj nije došao. Tuženi jeste u podnesku primljenom u sudu 07.05.2013. godine predložio da se odloži ovo ročište za glavnu raspravu, ali je isti rešenjem prvostepenog suda odbijen tj. prvostepeni sud je rešio da ovo ročište za glavnu raspravu održi.

Relevantne odredbe: Sud može izuzetno da odloži ročište ako je to potrebno radi izvođenja dokaza ili zbog sprečeno-

sti sudije - član 108. stav 1. Zakona o parničnom postupku.

PARNIČNI POSTUPAK

- 115 -

Protiv rešenja o odlaganju ročišta nije dozvoljena žalba - član 108. stav 4. Zakona o parničnom postupku.

Ako stranka propusti ročište ili rok za preduzimanje neke radnje u postupku i usled toga izgubi pravo na preduzimanje te radnje, sud će toj stranci na njen predlog da dozvoli da naknadno izvrši tu radnju (vraćanje u pređašnje stanje) kad postoje opravdani razlozi za propuštanje - član 109. stav 1. Zakona o parničnom postupku.

Protiv rešenja suda kojim se odlaže ročište ili se odbijaju predlozi stranaka o odlaganju ročišta, nije dozvoljena žalba - član 329. stav 2. Zakona o parničnom postupku.

Time što nije usvojio predlog tuženog za odlaganje ročišta, prvostepeni sud nije nezakonitim po-stupanjem onemogućio tuženog da raspravlja pred sudom tj. njegovo postupanje je zakonito. Pravil-nost takve odluke drugostepeni sud nije ovlašćen da ispituje jer se ono, po citiranoj odredbi člana 329. st. 2. Zakona, ne može pobijati žalbom. Ova zakonska odredba nije "na štetu" stranaka - stranka koja propusti ročište zbog opravdanog razloga ima mogućnost da predloži vraćanje u pređašnje sta-nje, po čl. 109. Zakona o parničnom postupku a da bi se nastavilo sa raspravom. Tuženi se takvom mogućnošću nije koristio.

U svakom slučaju, s obzirom da se radi o zakonitom postupanju, u granicama ovlašćenja suda i njegove dužnosti da odluči o predlogu za odlaganje ročišta, ne radi se o uskraćivanju tuženog u pra-vu da raspravlja pred sudom nezakonitim postupanjem, pa u tom smislu nema bitne povrede odreda-ba parničnog postupka iz čl. 374. st. 2. tač. 7. Zakona o parničnom postupku.


RAZLOZI ZA VRAĆANJE U PREĐAŠNJE STANJE


116666.. Neopravdan je izostanak punomoćnika - advokata sa ročišta zato što od strane Advokatske

komore nije obavešten o prestanku štrajka advokata.

Iz obrazloženja: Predlog za vraćanje u pređašnje stanje tužilac zasniva na obrazloženju da je punomoćnik -

advokat propustio da pristupi na ročište iz opravdanih razloga: zato što od Advokatske komore nije obavešten o prestanku štrajka advokata te zbog zdravstvenih razloga.

Prvostepeni sud je pravilno ocenio da navedeni razlozi nisu opravdani. Obrazloženje prvostepe-nog suda prihvata Privredni apelacioni sud, jer početak i prestanak štrajka advokata jesu činjenice o kojima su se lica na koje se taj štrajk odnosi mogla blagovremeno i pouzdano upoznati putem sred-stava javnog informisanja.

Na drugoj strani, prvostepeni sud pravilno ocenjuje i da nema dokaza o zdravstvenoj sprečenosti ovog punomoćnika u vreme održavanja ročišta.


PARNIČNI POSTUPAK

- 116 -

116677.. Nije uskraćeno pravo na raspravljanje stranci kojoj nije dat dodatni rok da se izjasni na

nalaz veštaka a koja nije dostavila dokaze o opravdanim razlozima za propuštanje prethodno određenog roka.

Iz obrazloženja: Prvostepeni sud je pisani nalaz i mišljenje veštaka tuženom dostavio u roku propisanom u čla-

nu 270. stav 2. Zakona o parničnom postupku a ovaj ga je primio 16.01.2013. godine. Prema stanovištu prvostepenog suda, koje prihvata i ovaj sud, tuženi je imao mogućnost da se na na-

laz i mišljenje veštaka izjasni u roku koji je sud odredio ali je on na ročištu održanom 28.01.2013. godi-ne zahtevao od suda da mu ostavi dodatni rok za izjašnjenje navodeći da zbog privatnih obaveza nije bio u mogućnosti da se ovim sa nalazom upozna te je tražio da se odloži ročište kako bi se izjasnio.

Relevantne odredbe: Sud izuzetno može odložiti ročište ako je to potrebno radi izvođenja dokaza ili zbog sprečenosti

sudije - član 108. stav 1. Zakona o parničnom postupku. Ako stranka propusti ročište ili rok za preduzimanje neke radnje u postupku i usled toga izgubi

pravo na preduzimanje te radnje, sud će toj stranci na njen predlog da dozvoli da naknadno izvrši tu radnju (vraćanje u pređašnje stanje) kad postoje opravdani razlozi za propuštanje - član 109. stav 1. Zakona o parničnom postupku.

Predlog za vraćanje u pređašnje stanje koji nije zasnovan na opštepoznatim činjenicama, a stran-ka uz predlog nije podnela niti predložila odgovarajuće dokaze ili uz predlog nije preduzela propu-štenu radnju, odbaciće sud kao neuredan - član 113. stav 2. Zakona o parničnom postupku.

U konkretnoj situaciji, kada se tuženi pozivao na opravdane razloge za propuštanje roka za izjašnjenje o nalazu veštaka a kada o tome nije predožio dokaze, prvostepeni sud je pravilno od-bio predlog tuženog za određivanje dodatnog roka za izjašnjavanje, što bi imalo za posledicu od-laganje ročišta.

Prvostepeni sud je za ovakav stav u obrazloženju pobijane presude naveo razloge koje u potpu-nosti prihvata i ovaj sud.


116688.. Tek posle odluke prvostepenog suda o predlogu za vraćanje u pređašnje stanje može se od-

lučiti o žalbi na rešenje.

Iz obrazloženja:

Naznačenom Presudom Privrednog suda od 14.03.2013. godine tuženi je obavezan da plati tuži-ocu iznos od 2.091.108,10 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od 21.06.2008. godine do isplate kao i da naknadi parnične troškove u opredeljenom iznosu od 242.222,00 dinara.

Blagovremenom žalbom tuženi je osporio navedenu presudu ističući u samoj žalbi i predlog za vraćanje u pređašnje stanje zbog propuštanja pristupa na ročište.

PARNIČNI POSTUPAK

- 117 -

Kako je u žalbi iznet i predlog za vraćanje u pređašnje stanje, to se spisi predmeta vraćaju prvo-stepenom sudu da odluči po navedenom predlogu a potom - zavisno od te odluke - spise vrate ovom sudu na dalje postupanje i odlučivanje po žalbi.


116699.. Ukoliko strankama pre evakuacije sa ročišta nije saopšteno vreme njegovog naknadnog odr-

žavanja, ročište za koje su parnične stranke uredno pozvane saopštavanjem dana, časa i mesta održavanja, ne može se održati istog dana u drugo vreme nakon sprovedenih mera bezbednosti.

Iz obrazloženja: Žalbom tuženog osnovano se ukazuje da nije uredno pozvan za ročište koje je održano dana

26.11.2012. godine sa početkom u 12,49 časova. Tuženi je preko punomoćnika poziv primio saop-štenjem na prethodnom ročištu za 26.11.2012. godine u 12,30 časova i za to ročište je tuženi uredno pozvan. Prema stanju u spisima zakašnjenje zbog koga je prozivanje kasnilo nije prouzrokovano dužim trajanjem prethodnog ročišta tj. uobičajenim kašnjenjem od nekoliko minuta u okolnostima kada se stranke i njihovi punomoćnici nalaze u hodniku ispred sudnice pripravni da uđu u sudnicu na ročište na koje su uredno pozvani. U konkretnom slučaju i iz zapisnika sa ročišta od 26.11.2012. go-dine i iz izjave prvostepenog sudije, kao i iz beleške koje je sačinilo obezbeđenje suda proizilazi da je navedenog dana telefonski dostavljena dojava da je u zgradi postavljena bomba. U toj situaciji, kako proizlazi iz izjašnjenja službe obezbeđenja, pristupilo se evakuaciji iz zgrade svih lica koja su se u njoj nalazila, tj. svih lica koja su zaposlena u sudu, drugih lica koja su tu obavljala neke ak-tivnosti pa i onih koji su došli da bi pristupili na zakazana ročišta. Taj događaj je iznenadan, bez-bednosno rizičan i u takvoj situaciji se nikada ne može znati kako će se okončati, odnosno da li je dojava istinita ili je lažna. U konkretnom slučaju, ispostavilo se da je dojava bila lažna pa se, pre-ma izjašnjenju službe obezbeđenja, posle sat vremena od izvršene dojave, nakon pregleda zgrade, pristupilo vraćanju i zaposlenih i drugih lica u zgradu suda. To, međutim, ne znači da su lica koja su u momentu evakuacije bila zatečena u zgradi suda, pa su je napustila a nisu zaposleni u sudu, bila u oba-vezi da se u zgradu nakon ovakvog ishoda evakuacije vrate, posebno u situaciji kada nema dokaza da su obaveštena o takvoj dužnosti. Nema dokaza da je prvostepeni sud punomoćnicima parničnih strana-ka u ovom sporu u momentu evakuacije saopštio da su dužni da ispred zgrade sačekaju ishod pregleda i da će ročište biti održano u konkretno vreme, što ne bi ni bilo moguće. U tom trenutku ne može se predvideti ni ishod provere, odnosno da li se radi o lažnoj ili istinitoj dojavi, kao što se nije moglo tač-no utvrditi ni u koje vreme će biti moguće održati ročište. Iz toga sledi da je ročište koje je započelo i održano istog dana u 12,49 časova zapravo ročište za koje tuženi nije uredno pozvan, pa je na nave-deni način tuženi onemogućen da raspravlja u ovoj pravnoj stvari, što predstavlja povredu iz člana 361. stav 2. tačka 7. Zakona o parničnom postupku.


117700.. U situaciji u kojoj stranka propusti ročište zbog pogrešno upisanog datuma njegovog odr-

žavanja, tada ne postoji opravdan razlog za vraćanje u pređašnje stanje.

PARNIČNI POSTUPAK

- 118 -

Iz obrazloženja: Iako je punomoćniku tužioca dan i čas rasprave saopšten a punomoćnik tužene uredno pozvan

na ročište zakazano za 28.09.2011. godine, punomoćnici stranaka nisu prisustvovali. Sud je doneo rešenje da se tužba smatra povučenom. Punomoćnik tužioca je podneo predlog za vraćanje u pre-đašnje stanje, ističući da je u svom rokovniku i na koricama predmeta kao datum održavanja ročišta napisao 29.09.2011. godine kada je i pristupio sudu, pa je saznao da je ročište održano prethodnog dana. Odlučujući o predlogu tužioca za vraćanje u pređašnje stanje, sud nalazi da ovaj nije osnovan, jer punomoćnik tužioca nije imao opravdanih razloga za propuštanje ročišta. Naime, na ročištu na kome je punomoćnik tužioca prisustvovao zajedno sa svojom strankom 03.06.2011. godine, u zapi-snik je kao datum održavanja narednog ročišta unet 28.09.2011. godine. Isti zapisnik je punomoćnik tužioca potpisao. S tim u vezi, neosnovan je navod punomoćnika tužioca da tužilac nije bio upoznat sa datumom održavanja ročišta, budući da je on lično bio prisutan na ovom ročištu.

(Iz rešenja Višeg suda u Čačku, Gž. 244/2012 od 27.04.2012. godine)

117711.. Opravdan razlog za propuštanje ročišta ne predstavlja veliki obim posla advokata u

smislu člana 111. stav 1. Zakona o parničnom postupku, jer ne predstavlja okolnost tj. raz-log koji stranka ili njen punomoćnik ne mogu predvideti i sprečiti njegovo nastupanje.

Iz obrazloženja: Kada je primenom člana 111. stav 1. u vezi sa članom 115. stav 3. Zakona o parničnom postup-

ku odbio predlog punomoćnika tužioca za vraćanje u pređašnje stanje, prvostepeni sud je pravilno postupio: dokazi koje je tužilac dostavio u prilog svojim navodima da je iz opravdanih razloga pro-pustio da pristupi na ročište za glavnu raspravu koje je bilo zakazano za 24.02.2011. godine, nisu razlozi koji izostanak punomoćnika tužioca sa ročišta za glavnu raspravu čine opravdanim. Neosno-vani su, sa tim u vezi, žalbeni navodi kojima se pobija prvostepeno rešenje i ističe da prvostepeni sud nije dao obrazloženje zašto smatra da razlozi izostanka sa ročišta koje je punomoćnik tužioca na-veo nisu opravdani, čime je učinio bitnu povredu iz člana 361. stav 2. tačka 12. Zakona o parničnom postupku. Naime, ovaj sud nalazi da je prvostepeni sud u granicama svojih ovlašćenja pravilno cenio opravdanost razloga koji su doveli do propuštanja preduzimanja procesne radnje - odnosno pristupa punomoćnika tužioca na ročište za glavnu raspravu. Opravdani razlozi za propuštanje preduzimanja procesne radnje postoje onda kada se radi o okolnostima, razlozima i događajima koje stranka ili njen punomoćnik nisu mogli predvideti niti sprečiti njihovo nastupanje, odnosno otkloniti posle-dice usled nastupanja određenih okolnosti, a koje su u direktnoj vezi sa propuštanjem određene pro-cesne radnje – član 111. Zakona o parničnom postupku. Dokazi koje je punomoćnik tužioca dostavio u konkretnom slučaju i na koje se poziva kao opravdane razloge propuštanja procesne radnje - pri-stupa na ročište za glavnu raspravu koje je bilo zakazano za 24.02.2011. godine, ne mogu se u na-značenom smislu smatrati opravdanim razlozima. Ovo s toga što se radi o okolnostima - događajima ili razlozima koje je punomoćnik tužioca, da je postupao sa povećanom profesionalnom pažnjom i sa pravilima struke, mogao pravovremeno otkloniti. Ovo posebno imajući u vidu da je ročište za glavnu raspravu (24.2.2011. godine u 9,20 časova) bilo zakazano još 04.11.2010. godine, da je u tom trenutku imenovani advokatski pripravnik još uvek bila pripravnik advokata - punomoćnika tužioca,

PARNIČNI POSTUPAK

- 119 -

te da je tužilac nakon njegovog odlaska (nakon 11.11.2010. godine) imao dovoljno vremena da do 24.02.2011. godine proveri stanje u predmetima koji su bili povereni navedeno pripravniku, blago-vremeno se obavesti o datumu i vremenu održavanja ročišta u ovom predmetu. Upravo zbog toga, razlozi koje je punomoćnik tužioca naveo u svom predlogu za vraćanje u pređašnje stanje ne mogu se smatrati opravdanim. Osim toga, žalbeni navodi da punomoćnik tužioca ima veliki broj aktivnih predmeta, te da zbog toga nije u mogućnosti da kontroliše i proverava svaki predmet gde je postupao advokatski pripravnik, bez uticaja su na drugačiju odluku - stvar je organizacije punomoćnika tužio-ca na koji način će kontrolisati i proveravati stanje u svojim predmetima, odnosno kako će organizo-vati svoj posao, pa samim tim snosi i posledice koje nastupaju usled izbora metode u vršenju i oba-vljanju svog posla i vođenju evidencija.


117722.. Predmet ispitivanja u postupku po žalbi na presudu ne može biti tvrdnja tuženog da je

opravdano izostao sa ročišta na kome je presuda doneta, usled čega nije mogao da dostavi do-kaze u prilog svojih navoda, već se takvi navodi mogu ceniti samo u postupku po predlogu za vraćanje u pređašnje stanje.

Iz obrazloženja: Žalbene navode tuženog i dokaze da je od dosuđenog iznosa platio i iznos od 500.000,00 dinara

(pored iznosa od 200.000,00 dinara, za koji mu je odbijen tužbeni zahtev) u postupku po žalbi sud nije razmatrao, jer oni nisu isticani u toku parničnog postupka, odnosno do zaključenja glavne ras-prave, a tuženi u žalbi nije učinio verovatnim da ih bez svoje krivice nije mogao isticati u toj fazi po-stupka. Žalbeni navodi da je tuženi nedozvoljenim postupanjem suda sprečen da dostavi dokaze da je izvršio delimično plaćanje u navedenom iznosu - nisu osnovani. Naime, urednost poziva tuženog za ročište na kome je glavna rasprava zaključena, podrazumevala je i omogućavanje tuženom da na isto pristupi i dostavi dokaze ili ih dostavi uz pismeni podnesak i pre samog ročišta. Tvrdnja tuženog da je opravdano izostao sa navedenog ročišta ne može biti predmet ispitivanja u postupku po žalbi, već samo u postupku po predlogu za vraćanje u pređašnje stanje, a koji predlog u konkretnom slučaju tuženi nije podneo.


117733.. Da bi se razlozi propuštanja podnošenja blagovremene žalbe mogli ceniti kao osnovani, do-

kazi o bolničkom lečenju moraju se odnositi upravo na period roka za žalbu.

Iz obrazloženja: Žalbu sa predlogom za vraćanje u pređašnje stanje zbog propuštanja roka za podnošenje žalbe

izvršni dužnik je izjavio 07.09.2010. godine. Ceneći pre svega predlog za vraćanje u pređašnje stanje zbog propuštanja roka za podnošenje žalbe, sud je analizirao navode o razlozima propuštanja nave-denog roka, pa je pravilno našao da oni nisu opravdani, u smislu člana 109. Zakona o parničnom po-stupku (član 111. ranijeg zakona). Naime, žalilac je u predlogu za vraćanje u pređašnje stanje istakao

PARNIČNI POSTUPAK

- 120 -

da je rok propustio zbog kliničkog lečenja za koje je dostavio i dokaze, a dokazi dostavljeni u spisi-ma odnose se na kliničko lečenje od 16.03.2006. godine – dakle, na period pre donošenja rešenja o izvršenju 26.08.2010. godine. Zbog toga, prvostepeni sud pravilno nalazi da dostavljeni dokazi o kli-ničkom lečenju i otpusna lista sa ekspertizom ne mogu biti opravdani razlozi za propuštanje roka za podnošenje žalbe na rešenje o izvršenju, jer se ne odnose na period u kome je navedeni rok pro-pušten. Iz tih razloga, odluka prvostepenog suda kojom odbija da dozvoli vraćanje u pređašnje sta-nje je pravilna.


117744.. Ukoliko je advokat propustio da o tome blagovremeno obavesti sud, nema razloga da se

usvoji njegov predlog za vraćanje u pređašnje stanje zbog toga što je imao više zakazanih roči-šta u isto vreme.

Iz obrazloženja: Ako stranka propusti ročište ili rok za preduzimanje neke radnje u postupku i usled toga izgubi

pravo na njeno preduzimanje, sud će toj stranci na njen predlog dozvoliti da je naknadno izvrši (po-vraćaj u pređašnje stanje), ukoliko postoje opravdani razlozi za propuštanje - član 111. stav 1. Za-kona o parničnom postupku. Ako na ročištu za glavnu raspravu neopravdano izostanu i tužilac i tu-ženi, tužba se smatra povučenom - član 296. stav 2. Zakona o parničnom postupku. U konkretnom slučaju, prvostepeni sud je pravilno ožalbenim rešenjem od 07.04.2010. godine odbio predlog za vraćanje u pređašnje stanje tužioca zbog propuštenog ročišta od 22.03.2010. godine. Naime, puno-moćnik tužioca je, ako se opredelio da prisustvuje suđenju u drugom predmetu morao, za ročište ko-je se istog dana održavalo u predmetu prvostepenog suda, obezbediti zamenu u licu nekog drugog advokata ili pak obavestiti tužioca na neophodnost svog prisustva ovom ročištu. Istovremeno, imao je i mogućnost da traži odlaganje zakazanog ročišta. Kako je njegov izostanak sa ročišta za glavnu raspravu od 22.03.2010. godine bio neopravdan, te da na isto istovremeno nije pristupio ni punomoć-nik tuženog (a oba punomoćnika su bila uredno pozvana), prvostepeni sud je ožalbenim rešenjem od 22.03.2010. godine pravilno utvrdio da je tužba tužioca povučena.

(Iz rešenja Višeg suda u Pančevu, Gž. 1457/2010 od 11.05.2010. godine)

117755.. Pozivanje stranaka na zastoj u saobraćaju ne predstavlja opravdan razlog za propuštanje

ročišta.

Iz obrazloženja: Predlog za vraćanje u pređašnje stanje odbijen je prvostepenim rešenjem. Žalbeni navodi tu-

žioca da prvostepeni sud nije pravilno primenio Zakon o parničnom postupku kada nije dozvolio vraćanje u pređašnje stanje, jer sud može da dozvoli vraćanje u pređašnje stanje samo pod uslovi-ma iz čl. 111. do 113. Zakona o parničnom postupku - neosnovani su. Ako stranka propusti roči-šte ili rok za preduzimanje neke radnje u postupku i usled toga izgubi pravo na preduzimanje te

PARNIČNI POSTUPAK

- 121 -

radnje, sud će toj stranci na njen predlog dozvoliti da naknadno izvrši tu radnju (vraćanje u pre-đašnje stanje), kad postoje opravdani razlozi za propuštanje - član 111. Zakona o parničnom postupku. Donoseći rešenje kojim nije dozvolio vraćanje u pređašnje stanje iz razloga što tužilac nije dokazao da su postojali opravdani razlozi za izostanak sa ročišta za glavnu raspravu, prvoste-peni sud je u konkretnom slučaju pravilno primenio navedenu odredbu. Naime, u životnom doga-đaju koji je doveo do toga da punomoćnik tužioca propusti ročište stiču se obeležja slučaja, a ne više sile. Zastoj u saobraćaju je uobičajena pojava za svaki veliki grad, kako je pravilno zaklju-čio prvostepeni sud, te je punomoćnik tužioca, prilikom procene potrebnog vremena za prevoz do suda, mogao predvideti i mogućnost zastoja odn. uzeti u obzir i takve okolnosti. Pravilan je za-ključak prvostepenog suda da u konkretnom slučaju ne postoje opravdani razlozi za propuštanje ročišta od strane punomoćnika tužioca, već da je do propuštanja došlo usled njegove nedovoljne pažnje prilikom procene vremena potrebnog za prevoz do suda, jer nije uzeo u obzir opšte pozna-te okolnosti pod kojima se odvija prevoz u gradu. Pri tome, i sedište advokatske njegove kancela-rije je nedaleko od sedišta suda.


117766.. Sud mora u postupku po predlogu za vraćanje u pređašnje stanje ceniti sve razloge izo-

stanka koji se navode u predlogu, i u obrazloženju rešenja dati razloge za ocenu opravdanosti svakog od njih.

Iz obrazloženja: Punomoćnik tužioca je, u konkretnom slučaju, podneo predlog za vraćanje u pređašnje stanje, ističu-

ći da nije uredno pozvan na glavnu raspravu zakazanu za 01.06.2010. godine, jer mu nije uručen po-ziv za navedeno ročište i ukazujući da je dopisom obavestio sud da je istog dana morao da pristupi glav-nom pretresu u postupku koji se vodi pred navedenim osnovnim sudom u naznačenom predmetu, u ko-me je postavljen za branioca po službenoj dužnosti. Odlučujući o navedenom predlogu za vraćanje, pr-vostepeni sud je pobijanim rešenjem isti odbio, ceneći da je punomoćnik tužioca mogao da angažuje za zastupanje na propuštenom ročištu drugog punomoćnika ili radi pristupa obavesti zakonskog za-stupnika tužioca o terminu održavanja propuštenog ročišta. Žalbeni navodi o izostanku urednog poziva-nja tužioca, ne mogu biti cenjeni kroz predlog za vraćanje u pređašnje stanje, već će isti biti cenjeni is-ključivo kroz odluku po žalbi protiv rešenja kojim se tužba smatra povučenom od 01.06.2010. godine, jer se radi o ispunjenosti procesnih uslova za donošenje navedenog rešenja, a ne o razlozima koji ukazu-ju na opravdanost izostanka tužioca. Osnovano se međutim u žalbi navodi, da sud pri donošenju pobija-nog rešenja nije cenio činjenicu koja je bila razlog izostanka punomoćnika tužioca. Iz iznetih razloga, pravilno je postupio prvostepeni sud kada je u okviru odluke o predlogu za vraćanje u pređašnje stanje, nije cenio navode u pogledu urednosti poziva tužioca, ali je osnovan žalbeni navod da je pobijano reše-nje doneto uz apsolutno bitnu povredu odredaba Zakona o parničnom postupku, iz člana 361. st. 2. tač. 12. Zakona o parničnom postupku, jer isto ne sadrži razloge o svim odlučnim činjenicama, odnosno ne sadrži ocenu suda o opravdanosti razloga izostanka punomoćnika tužioca, s obzirom na konkretno navedeni razlog da je u drugom krivičnom predmetu morao da pristupi na zakazani pretres u kome je bio određen za branioca po službenoj dužnosti, a koji je bio zakazan u isto vreme. Iz tih razloga - ukida se rešenje kojim je odbijen predlog za vraćanje u pređašnje stanje od 21.07.2010. godine, a

PARNIČNI POSTUPAK

- 122 -

na osnovu člana 387. stav 1. tačka 3. Zakona o parničnom postupku i predmet vraća prvostepe-nom sudu na ponovno odlučivanje o predlogu za vraćanje u pređašnje stanje ocenom konkretnih navoda punomoćnika tužioca.


117777.. Za ocenu opravdanosti izostanka sa ročišta i osnovanosti predloga za vraćanje u pređašnje

stanje bitno je da li se razlozi propuštanja mogu smatrati opravdanim, prema okolnostima koje su dovele do izostanka, a ne da li se lice, koje je propustilo ročište, telefonom javilo sudu da kasni.

Iz obrazloženja: Neistiniti su žalbeni navodi o tome da prvostepeno rešenje ima nedostatke zbog kojih se ne može

ispitati jer su navodno u istom navedeni razlozi koji su protivrečni samoj sadržini donetog rešenja. Takođe su neistiniti žalbeni navodi o tome da je prvostepeni sud u obrazloženju svog rešenja naveo da su razlozi zakašnjenja tužioca na ročište "bezazleni i opšte poznate činjenice". Nasuprot ovim na-vodima, prvostepeni sud je u obrazloženju pobijanog rešenja naveo da u konkretnom slučaju ne po-stoje opšte poznate činjenice koje bi opravdavale izostanak tužioca sa ročišta, a da sam tužilac ni-je dokazao navode o navodnom opravdanom izostanku. Ovakav zaključak prvostepenog suda u svemu prihvata i drugostepeni sud. Naime, opšte je poznata činjenica, a kako je to uostalom naveo i sam tužilac u svom predlogu, da je auto put tako opterećen saobraćajem, da bilo kakva vrsta za-stoja (kao što je na primer kvar nekog vozila u jednoj od saobraćajnih traka) može dovesti do ozbilj-nog usporavanja i zastoja saobraćaja. Stoga je tužilac prilikom dolaska na zakazano suđenje bio du-žan da ima u vidu mogućnost otežanog i usporenog kretanja auto putem, te je bio dužan da moguće zakašnjenje zbog zastoja u saobraćaju predupredi tako što bi na zakazano ročište krenuo znatno ra-nije od vremena koje on navodi kao vreme kada je krenuo na ročište. Netačni su žalbeni navodi o to-me da je prvostepeni sud u konkretnom slučaju bio dužan da zakaže ročište radi raspravljanja o podnetom predlogu za vraćanje u pređašnje stanje. Ovo s toga što dokazni predlozi koje je tužilac stavio u predlogu za vraćanje u pređašnje stanje, nisu bili relevantni i merodavni za ocenu opravda-nosti njegovog izostanka, jer se iz predloženog saslušanja osobe sa kojom je tužilac navodno kon-taktirao telefonom, ne bi mogla utvrditi činjenica opravdanosti, odnosno neopravdanosti zakašnje-nja, nego samo činjenica da li se tužilac javljao da opravda svoj izostanak ili ne. Ovaj sud kao drugo-stepeni smatra da činjenica što je neko pokušao da se javi da kasni još uvek ne opravdava izostanak sa ročišta, već se opravdanost ceni prema okolnostima koje su dovele do tog izostanka. Činjenica je da tužilac u podnetom predlogu, odnosno uz isti, nije predložio niti dostavio dokaze iz kojih bi se mogla utvrditi istinitost njegovih navoda da je zastoj na auto putu bio neočekivan i nepredvidiv od-nosno prouzrokovan nekim vanrednim okolnostima.


117788.. Opšte je poznata činjenica da je autoput opterećen saobraćajem, tako da bilo kakva vr-

sta zastoja (kao što je na primer kvar nekog vozila u jednoj od saobraćajnih traka) može

PARNIČNI POSTUPAK

- 123 -

dovesti do ozbiljnog usporavanja i zastoja saobraćaja, pa su stranke prilikom dolaska na ročište dužne da imaju u vidu mogućnost otežanog i usporenog kretanja autoputem, kao i da moguće zakašnjenje zbog zastoja u saobraćaju preduprede tako što će na ročište krenuti znatno ranije, što znači da bi zastoj na autoputu bio opravdan razlog za vraćanje u pređa-šnje stanje samo ako bio neočekivan i nepredvidiv, odnosno prouzrokovan nekim vanred-nim okolnostima.

Iz obrazloženja: Neistiniti su žalbeni navodi o tome da prvostepeno rešenje ima nedostatke zbog kojih se ne

može ispitati jer su navodno u istom navedeni razlozi koji su protivrečni samoj sadržini donetog rešenja. Takođe su neistiniti žalbeni navodi o tome da je prvostepeni sud u obrazloženju svog re-šenja naveo da su razlozi zakašnjenja tužioca na ročište "bezazleni i opšte poznate činjenice". Nasuprot ovim navodima, prvostepeni sud je u obrazloženju pobijanog rešenja naveo da u kon-kretnom slučaju ne postoje opšte poznate činjenice koje bi opravdavale izostanak tužioca sa ročišta, a da sam tužilac nije dokazao navode o navodnom opravdanom izostanku. Ovakav za-ključak prvostepenog suda u svemu prihvata i drugostepeni sud. Naime, opšte je poznata činjeni-ca, a kako je to uostalom naveo i sam tužilac u svom predlogu, da je auto put tako opterećen sa-obraćajem, da bilo kakva vrsta zastoja (kao što je na primer kvar nekog vozila u jednoj od sao-braćajnih traka) može dovesti do ozbiljnog usporavanja i zastoja saobraćaja. Stoga je tužilac pri-likom dolaska na zakazano suđenje bio dužan da ima u vidu mogućnost otežanog i usporenog kretanja auto putem, te je bio dužan da moguće zakašnjenje zbog zastoja u saobraćaju predupredi tako što bi na zakazano ročište krenuo znatno ranije od vremena koje on navodi kao vreme kada je krenuo na ročište. Činjenica je da tužilac u podnetom predlogu, odnosno uz isti, nije predložio niti dostavio dokaze iz kojih bi se mogla utvrditi istinitost njegovih navoda da je zastoj na auto putu bio neočekivan i nepredvidiv odnosno prouzrokovan nekim vanrednim okolnostima.


117799.. Naknadno navođenje razloga i dostavljanje dokaza o opravdanosti izostanka nakon ročišta

za glavnu raspravu na kome je doneto rešenje o povlačenju tužbe u smislu člana 296. stav 2. Zakona o parničnom postupku, može biti samo razlog za vraćanje u pređašnje stanje, a ne raz-log za žalbu protiv navedenog rešenja.

Iz obrazloženja: Član 296. stav 2. Zakona o parničnom postupku propisuje: "Ako na ročištu za glavnu raspravu

neopravdano izostanu i tuženi i tužilac, tužba se smatra povučenom". To znači da stranke nakon prijema poziva moraju obavestiti sud da neće pristupiti na zakazano ročište i dostaviti dokaz o opravdanosti izostanka, koji će sud ceniti na ročištu i odlučiti da li se radi o opravdanom ili neoprav-danom izostanku. Ukoliko na dan održavanja ročišta stranka nije dostavila dokaz kojim opravdava svoj izostanak, prvostepeni sud će utvrditi da izostanak nije opravdan, i ukoliko su se stekli potrebni uslovi iz člana 296. stav 2. Zakona o parničnom postupku doneti rešenje kojim se smatra da je tužba

PARNIČNI POSTUPAK

- 124 -

povučena. Pravdanje izostanka i dostavljanje dokaza na okolnost opravdanosti izostanka, nakon roči-šta, može biti samo razlog za podnošenje predloga za vraćanje u pređašnje stanje. Postupajući po tom podnesku prvostepeni sud će oceniti da li postoje opravdani razlozi za izostanak i u skladu sa tim odlučiti o predlogu za vraćanje u pređašnje stanje.

(Iz rešenja Višeg trgovinskog suda XX Pž. 11989/2005 od 20. 03. 2006. godine)

118800.. Vraćanje u pređašnje stanje može se tražiti samo ako je zbog propuštanja roka ili ročišta

stranka izgubila mogućnost preduzimanja parnične radnje, a ne i ako je zbog neurednosti tu-žbe, koju je u ime stranke podneo advokat, sud istu odbacio bez ostavljanja roka za uređenje, primenom člana 103. stav 6. Zakona o parničnom postupku, jer je takvo odbacivanje tužbe po-sledica njene neurednosti, a ne propuštanja roka ili ročišta.

Iz obrazloženja: Pravilno je,ocenjujući predlog za vraćanje u pređašnje stanje,prvostepeni sud našao da isti ni-

je dozvoljen jer u postupku pred prvostepenim sudom nije bilo propuštanja roka ili ročišta zbog ko-ga je sama stranka izgubila mogućnost preduzimanja određene parnične radnje,a što je situacija u kojoj se predlog za vraćanje u pređašnje stanje može podneti. Naprotiv tužbu je podneo sam puno-moćnik tužioca i sud je odmah istu cenio kao neurednu,pa stoga nije bilo ma kakvog propuštanja roka ili ročišta od strane tužioca što ukazuje i da nisu bili ispunjeni uslovi za podnošenje predloga za vraćanje u pređašnje stanje, odnosno da je podnet predlog nedozvoljen. Iz navedenih razloga pravilno je prvoste-peni sud pobijanim rešenjem odbacio predlog za vraćanje u pređašnje stanje, pa se na osnovu člana 387. stav 1. tačka 2. Zakona o parničnom postupku pobijano rešenje kao pravilno potvrđuje.


ROKOVI ZA VRAĆANJE U PREĐAŠNJE STANJE (Član 110. Zakona o parničnom postupku)

118811.. Pošto predlog za vraćanje u pređašnje stanje nije bio ni nedozvoljen ni neuredan - nije bilo

uslova za njegov odbačaj.

Iz obrazloženja: Ročište za glavnu raspravu, koje je bilo zakazano za 22.12.2009. godine u 10,40 časova, započe-

to je tačno na vreme i trajalo je četiri minuta. Punomoćnik tužioca je zakasnila na ročište šest minuta zbog gužve u saobraćaju, o čemu je sačinjena službena beleška u 10,46 časova, nakon donošenja i objavljivanja rešenja kojim se smatra da je tužba tužioca povučena.

PARNIČNI POSTUPAK

- 125 -

Predlog za vraćanje u pređašnje stanje podnet je sudu dana 25.12.2009. godine, u kome je puno-moćnik tužioca navela da je imala zakazano ročište za 22.12.2009. godine (iako joj je lično poznato da su sva suđenja zbog poznate reorganizacije sudstva bila otkazana ili da se nisu održavala nakon 15-og decembra), te da je blagovremeno krenula na ročište prvo tramvajem a zatim taksijem, zbog gužve u saobraćaju. Kada je bila blizu suda, shvatila je da će možda zakasniti minut - dva, te pozvala sa svog mobilnog telefona centralu suda, na kojoj joj se niko nije javljao, a zatim i izvršnu pisarnicu, kako bi dobila neki drugi telefon i uspostavila kontakt sa sudijom, da zamoli da je sačeka, ali se ni tu niko nije javljao. Zakasnila je šest minuta na ročište. Kao dokaz na ove okolnosti je predložila svoje saslušanje, uvid u listing poziva, kao i saslušanje taksiste u svojstvu svedoka na okolnost gužve u sa-obraćaju.

Kod takvog stanja stvari nije bilo uslova za odbačaj predloga za vraćanje u pređašnje stanje, jer predlog nije bio ni nedozvoljen (stranka nije propustila rok iz člana 110. st. 2. i 3. Zakona o parničnom postupku niti ročište određeno povodom predloga za vraćanje u pređašnje stanje) ni neuredan (jer je uz predlog za vraćanje punomoćnik tužioca predložila odgovarajuće dokaze na okolnost zakašnjenja). Zbog toga nije ni bilo mesta donošenju ožalbenog rešenja, pa je isto mora-lo biti ukinuto.

U ponovnom postupku prvostepeni sud će otkloniti učinjenu bitnu povredu odredaba parničnog postupka, na koju je ukazano ovim rešenjem, tako što će ceniti opravdanost razloga za propuštanje a samim tim i osnovanost predloga za vraćanje u pređašnje stanje, i o istom doneti pravilnu i na zako-nu zasnovanu odluku.

(Iz Rešenja Višeg suda u Beogradu, Gž1. 510/2012 od 30.01.2014. godine)

118822.. Pošto predlog za vraćanje u pređašnje stanje nije bio ni nedozvoljen ni neuredan - nije bilo

uslova za njegov odbačaj.

Iz obrazloženja: Ročište za glavnu raspravu, koje je bilo zakazano za 22.12.2009. godine u 10,40 časova, započe-

to je tačno na vreme i trajalo je četiri minuta. Punomoćnik tužioca je zakasnila na ročište šest minuta zbog gužve u saobraćaju, o čemu je sačinjena službena beleška u 10,46 časova, nakon donošenja i objavljivanja rešenja kojim se smatra da je tužba tužioca povučena.

Predlog za vraćanje u pređašnje stanje podnet je sudu dana 25.12.2009. godine, u kome je puno-moćnik tužioca navela da je imala zakazano ročište za 22.12.2009. godine (iako joj je lično poznato da su sva suđenja zbog poznate reorganizacije sudstva bila otkazana ili da se nisu održavala nakon 15-og decembra), te da je blagovremeno krenula na ročište prvo tramvajem a zatim taksijem, zbog gužve u saobraćaju. Kada je bila blizu suda, shvatila je da će možda zakasniti minut - dva, te pozvala sa svog mobilnog telefona centralu suda, na kojoj joj se niko nije javljao, a zatim i izvršnu pisarnicu, kako bi dobila neki drugi telefon i uspostavila kontakt sa sudijom, da zamoli da je sačeka, ali se ni tu niko nije javljao. Zakasnila je šest minuta na ročište. Kao dokaz na ove okolnosti je predložila svoje saslušanje, uvid u listing poziva, kao i saslušanje taksiste u svojstvu svedoka na okolnost gužve u sa-obraćaju.

Kod takvog stanja stvari nije bilo uslova za odbačaj predloga za vraćanje u pređašnje stanje, jer predlog nije bio ni nedozvoljen (stranka nije propustila rok iz člana 110. st. 2. i 3. Zakona o

PARNIČNI POSTUPAK

- 126 -

parničnom postupku niti ročište određeno povodom predloga za vraćanje u pređašnje stanje) ni neuredan (jer je uz predlog za vraćanje punomoćnik tužioca predložila odgovarajuće dokaze na okolnost zakašnjenja). Zbog toga nije ni bilo mesta donošenju ožalbenog rešenja, pa je isto mora-lo biti ukinuto.

U ponovnom postupku prvostepeni sud će otkloniti učinjenu bitnu povredu odredaba parničnog postupka, na koju je ukazano ovim rešenjem, tako što će ceniti opravdanost razloga za propuštanje a samim tim i osnovanost predloga za vraćanje u pređašnje stanje, i o istom doneti pravilnu i na zako-nu zasnovanu odluku.

(Iz Rešenja Višeg suda u Beogradu, Gž1. 510/2012 od 30.01.2014. godine)

118833.. Ocena blagovremenosti podnetog predloga za vraćanje u pređašnje stanje zavisi od okol-

nosti da li je razlog zbog koga je tuženi propustio ročište prestao istoga dana ili nakon održa-vanja zakazanog ročišta.

Iz obrazloženja: U žalbi tužioca osnovano se ukazuje da prvostepeni sud u pobijanom rešenju nije dao razloge

o tome da li je podneti predlog blagovremen, a što je bio dužan u smislu člana 113. Zakona o par-ničnom postupku - "Službeni glasnik RS", br. 72/2011, 49/2013 – odluka US i 74/2013 – odlu-ka US (pre odlučivanja o podnetom predlogu za vraćanje u pređašnje stanje sud mora oceniti bla-govremenost i dozvoljenost podnetog prigovora). U ponovnom postupku, prvostepeni sud će ot-kloniti navedenu bitnu povredu odredaba parničnog postupka, tako što će nakon prethodne ocene, dati razloge da li je podneti predlog za vraćanje u pređašnje stanje blagovremen i dozvoljen, ima-jući u vidu član 110. stav 2. Zakona o parničnom postupku (predlog se mora podneti u roku od osam dana računajući od dana kada je prestao razlog koji je prouzrokovao propuštanje). Da-kle, prvostepeni sud će prethodno na odgovarajući način utvrditi da li je razlog za propuštanje ro-čišta prestao istog dana kada se nesrećni slučaj dogodio ili nakon toga, te će s obzirom na to ceni-ti da li je podneti predlog za vraćanje u pređašnje stanje blagovremen. Tek posle toga, prvostepe-ni sud će doneti odgovarajuću odluku.


118844.. Opravdanost iznetih razloga izostanka stranaka sa ročišta sud može ceniti samo ako je

predlog za vraćanje u pređašnje stanje blagovremeno podnet.

Iz obrazloženja: Nadležni Trgovinski sud je, odlučujući o predlogu za vraćanje u pređašnje stanje, rešenjem od

01.12.2009. godine dozvolio je vraćanje u pređašnje stanje i ukinuo naznačenu presudu istog suda od 13.10.2009. godine, uz obrazloženje da je razloge izostanka tuženog sa ročišta od 13.10.2009. godi-ne ocenio opravdanim.

PARNIČNI POSTUPAK

- 127 -

Međutim, u navodima žalbe se osnovano iznosi da je prvostepeni sud, pre svega, morao ceniti blagovremenost i dozvoljenost podnetog predloga, a da je u konkretnom slučaj propustio da to učini. Predlog za povraćaj u pređašnje stanje se mora podneti u roku od osam dana, računajući od dana kada je prestao razlog koji je prouzrokovao propuštanje, a ako je stranka tek docnije saznala za propuštanje, od dana kada je za to saznala - član 112. stav 2. Zakona o parničnom postupku. Posle proteka 60 dana od dana propuštanja, a u trgovinskim stvarima po proteku roka od 30 dana, ne može se podneti predlog za vraćanje u pređašnje stanje - član 478. Zakona o parničnom po-stupku. Neblagovremene i nedozvoljene predloge za vraćanje u pređašnje stanje sud odbacuje re-šenjem - član 115. Zakona o parničnom postupku. S obzirom na navedene odredbe, pri oceni podnetog predloga za vraćanje u pređašnje stanje prvostepeni sud je, pre svega, bio dužan da oce-ni njegovu blagovremenost i dozvoljenost. Tek ukoliko oceni da je predlog blagovremen i dozvo-ljen odn. da je podnet od strane ovlašćenog lica i u roku koji je propisan odredbama čl. 112. i 476. Zakona o parničnom postupku, ispitujući njegovu osnovanost, oceniće da li je u istom pod-nosilac predloga naveo i dostavio ili predložio dokaze na osnovu kojih se može utvrditi postoja-nje opravdanih razloga za propuštanje, zbog kojih se i traži vraćanje u pređašnje stanje. Prema to-me, tačni su žalbeni navodi da je prvostepeni sud bio dužan da, pre svega, ceni blagovremenost i dozvoljenost podnetog predloga, pa kako on to nije učinio, već se odmah upustio u ocenu oprav-danosti iznetih razloga izostanka, to se pobijana odluka, na osnovu člana 378. stav 1. tačka 2. Za-kona o parničnom postupku, ukida i predmet vraća prvostepenom sudu na ponovni postupak. U ponovnom postupku prvostepeni sud će, pre svega, ceniti blagovremenost i dozvoljenost podne-tog predloga, pa potom, zavisno od navedene ocene, i opravdanost iznetih razloga za izostanak tuženog sa ročišta od 13.10.2009. godine, na kome je glavna rasprava zaključena a zbog čega je i podnet predlog za vraćanje. Potom će doneti novu odluku o istom predlogu.


118855.. Ako je predlagač urednim prijemom poziva saznao za održavanje ročišta, subjektivni rok

za povraćaj u pređašnje stanje počinje da teče od dana održavanja ročišta, kao dana propušta-nja, jer se u tom slučaju početak toka subjektivnog roka poklapa sa danom propuštanja, od kada teče i objektivni rok.

Iz obrazloženja: Kako je prijemom poziva tužilac saznao za održavanje ročišta, to mu je rok za povraćaj u pređa-

šnje stanje počeo da teče od izvršenog propuštanja to jest od dana održavanja ročišta, pa je pravil-no prvostepeni sud blagovremenost predloga cenio od 29.9.2006. godine, kada je isti odbacio kao neblagovremen, jer je podnet po proteku zakonskog roka iz člana 112. stav 2. Zakona o parničnom postupku dana 17.10.2006. godine.


118866.. Od kada počinje da teče rok za podnošenje predloga za vraćanje u pređašnje stanje iz

člana 112. stav 2. Zakona o parničnom postupku, u situaciji kada je predlagač najpre tražio

PARNIČNI POSTUPAK

- 128 -

odlaganje zakazanog ročišta (zbog postupanja pred sudom u unutrašnjosti), dok je u predlo-gu za vraćanje u pređašnje stanje, koji je istakao u žalbi protiv rešenja da se tužba smatra povučenom, i koji predlog za vraćanje je podnet po proteku roka od osam dana, nedolazak na propušteno ročište obrazlagao zdravstvenim tegobama uz prilaganje medicinske doku-mentacije iz koje se ne može utvrditi da se radi o dugotrajnijoj sprečenosti za rad (na koju se predlagač poziva) i koja je izdata u privatnoj lekarskoj ordinaciji? Sve ovo u kontekstu činje-nice da se podnosioci predloga za vraćanje u pređašnje stanje u sve većem broju pozivaju na zdravstvene tegobe kao razlog propuštanja i prilažu medicinsku dokumentaciju iz privatnih ordinacija, iz koje se ne može utvrditi pouzdano ne samo dužina sprečenosti za rad, nego i razlog sprečenosti, kao i kako ceniti takvu medicinsku dokumentaciju s obzirom na moguće zloupotrebe a imajući u vidu i načelo ekonomičnosti postupka.

Prema odredbama člana 112. stav 2. Zakona o parničnom postupku predlog za vraćanje u pređa-šnje stanje podnosi se u roku od osam dana računajući od dana kada je prestao razlog koji je prou-zrokovao propuštanje, ako je stranka tek docnije saznala za propuštanje, od dana kada je za to sazna-la. Ovo znači da se radi o opštem roku subjektivne prirode jer je vezan za prestanak razloga koji je prouzrokovao propuštanje, a na taj način se daje mogućnost stranci koja je tek saznala za propuštanje da se navedeni rok od osam dana računa od dana kada je ona za propuštanje saznala. Rok od osam dana od propuštanja će se računati ukoliko stranka traži vraćanje u pređašnje stanje zbog sprečenosti da prisustvuje ročištu iz razloga što je imala zakazano ročište u drugom sudu. Ako stranka traži vraća-nje u pređašnje stanje zbog zdravstvenih razloga, onda će rok teći od momenta kada je prestao raz-log koji je prouzrokovao propuštanje. Faktičko je pitanje, koje je sud dužan da ceni u svakoj određenoj situaciji, da li su razlozi zbog kojih stranka traži vraćanje u pređašnje stanje osnovani ili ne.


DUŽNOST PREDUZMANJA PROPUŠTENE RADNJE ISTOVREMENO SA PODNOŠENJEM PREDLOGA


118877.. Zakonom propisani uslovi za vraćanje u pređašnje stanje nisu ispunjeni ako podnosilac

predloga nije dokazao da je postojao opravdan razlog za propuštanje roka za uređenje tužbe ili ako, uz predlog za vraćanje u pređašnje stanje, nije otklonio nedostatke u podnetoj tužbi na koje mu je ukazano rešenjem suda.

Iz obrazloženja: Tužilac je dana 22.06.2013. godine podneo Upravnom sudu podnesak (naslovljen kao žalba) sa

predlogom za povraćaj u pređašnje stanje, u kome traži od suda da mu isti omogući radi nastavka po-

PARNIČNI POSTUPAK

- 129 -

krenutog upravnog spora. Nepokretan je i nalazi se na bolovanju, te stoga nije mogao da postupi po zahtevu suda. Uz predlog je sudu dostavio medicinsku dokumentaciju od 21.05.2013. godine i pod-nesak adresovan na Poresku upravu od 08.06.2013. godine, bez dokaza o njegovoj predaji tom orga-nu. Odlučujući o predmetnom predlogu na osnovu člana 110. Zakona o parničnom postupku - "Slu-žbeni glasnik RS", br. 72/2011, 49/2013 – odluka US i 74/2013 – odluka US (u upravnom sporu se shodno primenjuje na osnovu odredbe člana 74. Zakona o upravnim sporovima), Upravni sud je našao da predlog nije osnovan. Ako stranka propusti ročište ili rok za preduzimanje neke radnje u postupku i usled toga izgubi pravo na njeno preduzimanje, sud će toj stranci na njen predlog da do-zvoli da je naknadno izvrši (vraćanje u pređašnje stanje), ako postoje opravdani razlozi za propušta-nje - član 109. stav 1. Zakona o parničnom postupku. Ako se vraćanje u pređašnje stanje predlaže zbog propuštanja roka, predlagač je dužan da istovremeno sa podnošenjem predloga preduzme i propuštenu radnju - član 110. stav 1. Zakona o parničnom postupku. Ocenjujući podneti predlog za vraćanje u pređašnje stanje i priložene dokaze, sud nalazi da podnosilac predloga, u vreme kada je trebalo da postupi po njegovom nalogu, suprotno navodu iznetom u predlogu, nije bio sprečen. Ovo zbog toga što je rešenje Upravnog suda od 15.03.2013. godine dostavljeno tužiocu dana 28.03.2013. godine, a medicinska dokumentacija potvrđuje da je primljen na stacionarno lečenje tek dana 17.04.2013. godine, nakon proteka ostavljenog roka za postupanje. Na osnovu toga je sud našao da nije bilo opravdanih razloga za propuštanje roka za uređenje podnete tužbe, pa nisu ispunjeni ni zakonom propisani uslovi za vraćanje u pređašnje stanje, propisani citiranim članom 109. stav 1. Zakona o parničnom postupku. Osim toga, podnetim predlogom se traži vraćanje u pređašnje stanje zbog propuštanja roka a podnosilac nije dostavio akt čiji poništaj je tužbom tražio niti je otklo-nio druge nedostatke podnete tužbe, na način na koji mu je sud to naložio. Tako nije ispunjen ni uslov sadržan u odredbi člana 110. stav 4. Zakona o parničnom postupku.

(Iz rešenja Upravnog suda, III-9 U. 4893/2012 od 14.11.2013. godine)

ROČIŠTE ZA IZVOĐENJE DOKAZA RADI ODLUČIVANJA O PREDLOGU ZA VRAĆANJE U PREĐAŠNJE STANJE


118888.. Prvostepeni sud je dužan da održi ročište na kome će izvesti dokaze iz predloga tužioca

za vraćanje u pređašnje stanje na osnovu kojih bi o istom mogao doneti pravilnu i zakonitu odluku.

Iz obrazloženja: Prvostepeni sud je - zbog izostanka stranaka sa ročišta od 12.03.2014. godine - konstatovao

da je tužba tužioca povučena. Punomoćnik tužioca je u predlogu za vraćanje u pređašnje stanje pravdala svoj izostanak zdravstvenim razlozima i kao dokaz je predložila sudu da sasluša svedo-ke na te okolnosti.

U takvoj situaciji osnovano se žalbom tužioca osporava pravilnost pobijanog rešenja: kod činje-nice da je tužilac u predlogu za vraćanje u pređašnje stanje predložio izvođenje dokaza na okolnost

PARNIČNI POSTUPAK

- 130 -

postojanja i opravdanosti razloga izostanka sa ročišta od 12.03.2014. godine, prvostepeni sud je bio dužan da održi ročište na kome bi izveo predloženi dokaz i na osnovu tako utvrđenih činjenica doneo pravilnu i zakonitu odluku.

Propustom da postupi na navedeni način prvostepeni sud je učinio bitnu povredu odredaba par-ničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 7. Zakona o parničnom postupku na koju Viši sud pazi po službenoj dužnosti, pa je pobijano rešenje moralo biti ukinuto.

U ponovnom postupku prvostepeni sud će otkloniti navedenu bitnu povredu tako što će zakazati ročište za raspravljanje o predlogu za vraćanje u pređašnje stanje na kome će izvesti predložene do-kaze i potom, na osnovu tako utvrđenih činjenica, ponovo ceniti opravdanost razloga odsustva puno-moćnika tužioca sa navedenog ročišta.

(Iz Rešenja Višeg suda u Beogradu, Gž. I 701/2014 od 19.12.2014. godine)

118899.. Ukoliko stranka u predlogu za vraćanje u pređašnje stanje iznese razloge izostanka i pred-

loži dokaze za njihovo utvrđenje, sud će održati ročište na kome će izvesti predložene dokaze i ceniti opravdanost izostanka.

Iz obrazloženja: Imajući u vidu činjenice koje je punomoćnik tužioca u pogledu kvara automobila naveo u predlogu

za vraćanje u pređašnje stanje, te da je predloženo saslušanje servisera i punomoćnika tužioca na kon-kretne okolnosti koje su uslovile izostanak punomoćnika tužioca sa navedenog ročišta, sud nije mogao bez održavanja ročišta, na kome bi izveo predložene dokaze, u smislu člana 113. stav 4. Zakona o par-ničnom postupku (član 115. stav 4. ranijeg zakona) izvršiti ocenu njihove opravdanosti i odbiti da do-zvoli vraćanje u pređašnje stanje. Pravilo da se odluka po predlogu za vraćanje u pređašnje stanje dono-si van ročišta tj. bez održanog ročišta, ne isključuje mogućnost (a i obavezu suda) da, u situaciji u ko-joj je to zbog pozivanja na konkretne okolnosti slučaja potrebno radi pravilne ocene opravdanosti izo-stanka, održi ročište i da se izvedu predloženi dokazi radi utvrđivanja konkretnih okolnosti izostanka. Iz tih razloga, osnovano se u žalbi ukazuje da je sud u opisanoj situaciji morao da održi ročište na kome bi izveo predložene dokaze, a potom oceni njihovu opravdanost, jer se na navedeni način, prema stavu Evropskog suda za ljudska prava u Strazburu (predstavka br. 2853/06 - Slučaj Preduzeće MOTION PICTURES GUARANTORS LTD protiv Srbije), ostvaruje pravo stranaka na pravično suđenje iz člana 6. stav 1. Evropske Konvencije o zaštiti ljudskih prava i osnovnih sloboda (a sve u skladu i sa od-lukama Evropskog suda u Strazburu u pogledu ostvarivanja prava na pravično suđenje, kroz omoguća-vanje strankama da raspravljaju pred sudom).


119900.. Predlog za vraćanje u pređašnje stanje, u kome nisu predloženi odn. uz koji nisu priloženi do-

kazi za utvrđivanje činjenica bitnih za ocenu opravdanosti razloga propuštanja je neuredan. Ako su dokazi priloženi ili predloženi, sud će odlučiti da li će sve predložene dokaze izvesti, oceniće iz-vedene dokaze i odlučiti o osnovanosti urednog predloga za vraćanje u pređašnje stanje.

PARNIČNI POSTUPAK

- 131 -

Iz obrazloženja: Predlog za vraćanje u pređašnje stanje izrekom pobijanog rešenja odbačen je kao neuredan. U

njegovom obrazloženju, međutim, se navodi zbog čega prvostepeni sud ocenjuje priložene pisane dokaze kao nepotpune, što ukazuje da nalazi da predlog nije osnovan. Zbog toga je ovo rešenje čini protivrečno i nejasno. Predlog za vraćanje u pređašnje stanje koji nije zasnovan na opšte poznatim činjenicama, a uz koji stranka nije podnela i nije predložila odgovarajuće dokaze, sud odbacuje kao neuredan - član 115. stav 2. Zakona o parničnom postupku. Proizlazi, dakle, da je neuredan onaj predlog za vraćanje u pređašnje stanje uz koji nije niti priložen niti predložen bilo koji dokaz, a ne zasniva se na opšte poznatim činjenicama. da U navedenoj situaciji, razumljivo, dokazi ne mogu biti cenjeni, jer - niti su priloženi niti su predloženi.

Predlog uz koji su podneti dokazi nije neuredan. Ako dokazi - prema oceni suda - nisu verodo-stojni i nisu potpuni odn. ne dokazuju činjenicu od koje zavisi ocena opravdanosti razloga za propu-štanje parnične radnje, to je razlog za odbijanje predloga za vraćanje u pređašnje stanje, a ne za nje-govo odbacivanje. Tužilac je - u konkretnom slučaju - uz predlog za vraćanje u pređašnje stanje pri-ložio dva pisana dokaza i predložio je saslušanje svedoka. Zbog toga je pogrešan zaključak prvoste-penog suda da je ovaj predlog neuredan, jer u njemu nisu ni predloženi odn. ni priloženi dokazi. Sa-svim je drugo pitanje da li navedeni dokazi dokazuju činjenice o kojima je punomoćnik tužioca iz-neo tvrdnje, a tiču se opravdanosti razloga za propuštanje ročišta za glavnu raspravu.


119911.. Predlog za vraćanje u pređašnje stanje ne može se odbaciti kao neuredan kada uz isti nisu

priloženi dokazi o opravdanosti razloga izostanka, ako su u istom predloženi dokazi koje sud mora izvesti (saslušanje svedoka).

Iz obrazloženja: Prema stanju u spisima, na ročište zakazano za 25. oktobar 2005. godine nisu pristupili pu-

nomoćnici stranaka, iako su uredno pozvani. Stoga je sud doneo rešenje kojim se tužba smatra povučenom na osnovu člana 296. stav 2. Zakona o parničnom postupku. Tužilac je podneo pred-log za vraćanje u pređašnje stanje zbog propuštanja da pristupi na navedeno ročište, ističući da je uprkos otkazu punomoćja o kome je obavestio sud, s obzirom na činjenicu da se ročište održava-lo u roku od 30 dana od datog otkaza punomoćja, bio spreman da pristupi na navedeno ročište te da je i krenuo na isto ali mu se u toku puta dogodila saobraćajna nezgoda zbog čega je bio spre-čen da na ročište pristupi. U razlozima izostanka punomoćnik tužioca je naveo da je do nesreće došlo njegovom krivicom, te se stoga sporazumeo sa drugim učesnikom nesreće odnosno ošteće-nim što sve ukazuje nedvosmisleno a i u predlogu je navedeno da nema pismenih dokaza nadle-žnih organa o navedenoj nesreći. Stoga je kao dokaz predložio saslušanje u svojstvu svedoka S.P. – lica koje je u nesreći učestvovalo i koje je bilo oštećeno u istoj. Shodno odredbama člana 115. stav 2. Zakona o parničnom postupku prvostepeni sud je navedeni predlog za vraćanje u pre-đašnje stanje odbacio jer uz isti nisu podneti dokazi o razlozima izostanka. Prema članu 115. stav 2. Zakona o parničnom postupku na koje se prvostepeni sud pozvao, predlog za vraćanje u pređašnje stanje koji nije zasnovan na opštepoznatim činjenicama, a stranka uz predlog nije pod-nela niti predložila odgovarajuće dokaze, odbacuje sud kao neuredan. Kako je u konkretnom

PARNIČNI POSTUPAK

- 132 -

slučaju stranka – punomoćnik tužioca u predlogu za vraćanje u pređašnje stanje predložio dokaz za opravdanost svog izostanka saslušanjem u svojstvu svedoka lica koje je učestvovalo u saobra-ćajnoj nezgodi, to nije bilo osnova da se na osnovu člana 115. stav 2. Zakona o parničnom po-stupku navedeni predlog za vraćanje u pređašnje stanje odbaci kao neuredan, i to bez održanog ročišta na osnovu člana 115. stav 3. Zakona o parničnom postupku. Stoga, u konkretnom slučaju s obzirom na iznete razloge izostanka i dat predlog dokaza saslušanjem svedoka, sud je shodno članu 115. stav 4. Zakona o parničnom postupku bio dužan da radi pravilnog utvrđivanja činje-ničnog stanja izvede predložene dokaze na ročištu, a tek potom po oceni izvedenih dokaza done-se odluku o opravdanosti razloga za izostanak sa ročišta koje je propušteno.


119922.. Prema odredbama člana 115. stav 3. ZPP, sud odluku o predlogu za vraćanje u pređašnje

stanje po pravilu donosi bez održavanja ročišta, a sam predlagač dužan je da uz predlog dosta-vi ili predloži dokaze o opravdanosti razloga za propuštanje, odnosno za izostanak, što znači da sud više nema obavezu (kao prema Zakona o parničnom postupku iz 1977. godine) da zaka-zuje ročište povodom predloga za vraćanje u pređašnje stanje.

Iz obrazloženja: Neosnovani su žalbeni navodi tužioca da je sud bio dužan da zakaže ročište povodom predlo-

ga za vraćanje u pređašnje stanje na kome bi se raspravilo o razlozima izostanka i na kome bi tu-žiocu bilo omogućeno da dostavi dodatne dokaze, te da je na navedeni način sud učinio apsolutno bitnu povredu postupka jer je tužiocu uskratio pravo raspravljanja. Prema odredbama novog ZPP - član 115 stav 3 odluku o predlogu za vraćanje u pređašnje stanje sud po pravilu donosi bez ro-čišta, a sam je predlagač dužan da uz predlog dostavi dokaze za svoje navode o opravdanosti iz-ostanka. Iz navedenih razloga sud više nema obavezu (kao prema ranijem ZPP) da zakazuje ro-čište povodom predloga za vraćanje u pređašnje stanje i da na istom ispituje opravdanost razloga, već kako je pravilno učinio prvostepeni sud u konkretnom slučaju, ocenu opravdanosti vrši van ročišta, a na osnovu dokaza koji je sam predlagač podneo. Kako je shodno iznetom pravilno sud ocenio da tužilac nije dostavio dokaze o opravdanim razlozima svog izostanka i u toku postupka nisu učinjene apsolutno bitne povrede odredaba ZPP iz člana 361. stav 2. o kojima ovaj sud vodi računa po službenoj dužnosti, i one na koje se poziva žalilac, to se žalba kao neosnovana odbija, a pobijano rešenje kao pravilno potvrđuje na osnovu člana 387. stav 1. tačka 2. Zakona o parnič-nom postupku.


119933.. Ročište povodom predloga za vraćanje u pređašnje stanje zakazuje se u slučaju kada

stranka predloži izvođenje dokaza u prilog osnovanosti predloga, a ukoliko u predlogu nisu iz-neti dokazni predlozi, prvostepeni sud će doneti odluku bez zakazivanja ročišta, na osnovu procesnog ovlašćenja iz člana 115. Zakona o parničnom postupku.

PARNIČNI POSTUPAK

- 133 -

Iz obrazloženja: Pravilno je prvostepeni sud odlučio kada je svojim rešenjem odbio predlog tužioca za vraća-

nje u pređašnje stanje. Neosnovani su žalbeni navodi tužioca da je prilikom donošenja rešenja po podnetom predlogu za vraćanje u pređašnje stanje načinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka, pošto nije zakazano ročište povodom podnetog predloga. Naime, prema članu 115. stav 3. Zakona o parničnom postupku ("Službeni glasnik RS", broj 125/2004) o predlogu za vraćanje u pređašnje stanje odlučuje se po pravilu bez rasprave. Dakle, u situaciji kada tužilac u predlogu za vraćanje u pređašnje stanje nije predložio izvođenje ni jednog dokaza, zbog koga bi bilo potrebno zakazati ročište, prvostepeni sud je pravilno doneo odluku, bez prethodnog zakazi-vanja ročišta, a za šta ima ovlašćenje, shodno citiranoj odredbi Zakona o parničnom postupku. Nasuprot žalbenim navodima, prvostepeni sud nije bio dužan u smislu člana 7. Zakona o par-ničnom postupku da izvede dokaz saslušanjem punomoćnika tužioca na okolnosti iz podnetog predloga za vraćanje u pređašnje stanje, imajući u vidu da predlog za izvođenje ovog dokaza nije istaknut u podnetom predlogu.


119944..

Da li stranku treba poučiti, ukoliko punomoćnik iste nije advokat, da predloži i priloži do-kaze po predlogu za vraćanje u pređašnje stanje, ili se neuredan predlog, u smislu odredbe čla-na 115. stav 2. Zakona o parničnom postupku može odmah odbaciti?

Iz odredaba novog Zakona o parničnom postupku proizlazi da sud nema obavezu da to-kom čitavog postupka poučava neuku stranku, nego ova obaveza za sud postoji samo u izuzet-nim slučajevima. U smislu odredbe člana 275. stav 2. Zakona o parničnom postupku, sud će poučiti samo onu stranku koja uopšte nema punomoćnika i koja se iz ne znanja ne koristi svo-jim procesnim pravima koja joj po zakonu pripadaju, a obim poučavanja ograničiće se na ukazi-vanje na parnične radnje koje se mogu preduzeti. Iz ove odredbe, koja se nalazi u Glavi dvadeset drugoj, pod naslovom ''Pripremanje glavne rasprave'', proizlazi da će sud u toku pripremanja glavne rasprave poučiti o određenim procesnim pravima stranku koja uopšte nema punomoćnika. Iz ovoga dakle, dalje proizlazi da sud neće poučavati stranku koja ima punomoćnika, iako na-vedeno lice nije advokat. Osim toga, posledice koje su propisane u članu 115. stav 2. Zakona o parničnom postupku, a koje se sastoje u odbacivanju podnetog predloga za vraćanje u pređašnje stanje, koji nije zasnovan na opšte poznatim činjenicama i uz koji stranka nije podnela niti pred-ložila odgovarajuće dokaze, nisu uslovljene time da li stranka uopšte ima punomoćnika ili ne. Iz gore navedenog proizlazi dakle da će sud odbaciti kao neuredan svaki predlog za vraćanje u pre-đašnje stanje koji nije zasnovan na opšte poznatim činjenicama i uz koji stranka nije podnela niti predložila odgovarajuće dokaze, bez obzira da li navedena stranka uopšte ima punomoćnika, kao i bez obzira da li je isti advokat ili ne.


PARNIČNI POSTUPAK

- 134 -

119955.. Saslušanje svedoka na ročištu i potpisivanje zapisnika Da li iz odredbi člana 121. Zakona o parničnom postupku proizlazi da zapisnik ne potpisu-

je svedok kada se saslušanje istog izvodi pred postupajućim sudom, već samo pred zamoljenim sudom?

Iz odredaba člana 121. Zakona o parničnom postupku proizlazi da je pravilo da svedok, odnosno veštak ne potpisuje zapisnik nakon saslušanja na ročištu, već samo ukoliko su saslušani pred za-moljenim sudom. Takođe, svedok, odnosno veštak potpisuje zapisnik ako se njihovo saslušanje vrši pred predsednikom veća, kao što je slučaj kod pružanja pravne pomoći iz člana 170, saslušanje sve-doka u stanu po članu 233. stav 2, kao i saslušanju svedoka i veštaka kod izvođenja dokaza uviđa-jem na osnovu člana 227. Na isti način bilo je uređeno pitanje potpisivanje zapisnika po članu 127. Zakona o parničnom postupku iz 1977. godine.


DOSTAVLJANJE PRAVNIM LICIMA

(Član 131. stav 3. u vezi člana 77. Zakona o parničnom postupku)

119966..

Prvostepeni sud može otkloniti sumnju u vezi sa urednom dostavom, upoređivanjem spor-nog potpisa sa nespornim potpisima na povratnicama u spisu predmeta, koje su dokaz o dosta-vljanju sudskih pismena.

Iz obrazloženja: Žalbeni navodi tuženog da mu tužba nije dostavljena i da je za tužbu saznao tek nakon prije-

ma presude, te da mu propuštanjem dostavljanja tužbe nije data mogućnost da raspravlja pred su-dom, su neosnovani. Iz povratnice u spisu predmeta od 28.03.2011. godine proizilazi da je tužba od 21.03.2011. godine sa prilogom, kao i poziv za ročište za glavnu raspravu za 03.06.2011. go-dine, tuženom uručena dana 28.03.2011. godine. Povratnica je overena pečatom tuženog i pot-pisalo je imenovano lice. Upoređivanjem povratnica iz spisa predmeta, koje su u konkretnom slučaju dokaz o dostavljanju tužbe i prvostepene presude, zaključuje se da na poleđini povratnica stoji potpuno identičan potpis lica koji je preuzeo sudsko pismeno za tuženog, kao i pečat tu-ženog. Iz toga proizilazi da tuženi neosnovano ukazuje da je prvostepena presuda doneta uz bitnu povredu odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 2. tačka 7. Zakona o parničnom postup-ku, te da mu propuštanjem dostavljanja tužbe nije pružena mogućnost da raspravlja pred sudom.


PARNIČNI POSTUPAK

- 135 -

119977.. Za lice koje potpiše dostavnicu i stavi pečat pravnog lica postoji pretpostavka da je ovla-

šćeno za prijem pismena, koja se može obarati dokazivanjem da je pečatom neovlašćeno ras-polagalo. Pri tome, lice ovlašćeno za zastupanje pravnog lica svakako je ovlašćeno i za prijem pismena

Iz obrazloženja: Izvršni dužnik je - uz zahtev za ukidanje klauzule pravosnažnosti i izvršnosti - dostavio kopiju

deponovanog kartona sa overenim potpisima navedenih lica ovlašćenih za zastupanje izvršnog du-žnika. Potpisi - prema ovom dokumentu - nisu identični potpisu na dostavnici. Prema izveštaju po-šte, pošiljka je dostavljena dana 08.09.2009. godine, a prema izveštaju poštonoše pošiljka je uručena licu koje je zaposleno kod izvršnog dužnika, uz potpis i pečat. Prema kopiji dostavne knjižice za me-sec septembar 2009. godine, proizlazi da je pod rednim brojem 25 upisana dostava pošiljke imenova-nom izvršnom dužniku i da u rubrici "potpis primaoca" stoji potpis i pečat izvršnog dužnika. Iz toga proizlazi da je dostava rešenja o izvršenju na osnovu verodostojne isprave izvršena na zakoniti na-čin. Dostavljanje pravnim licima se vrši predajom pismena u prostorijama pravnog lica, licu ovlašće-nom za primanje pismena - član 128. Zakona o parničnom postupku. Dakle, lice koje je na adresi iz-vršnog dužnika potpisalo dostavnicu, potpisalo dostavnu knjižicu poštonoši i stavilo pečat izvršnog dužnika - smatra se licem ovlašćenim za prijem pismena. Ova zakonska pretpostavka nije oborena žalbenim navodima izvršnog dužnika da su jedina lica ovlašćena za prijem pismena druga imenova-na lica. Iz dokaza koje je izvršni dužnik priložio uz zahtev za ukidanje klauzule pravosnažnosti pro-izlazi da su ova lica ovlašćena za zastupanje izvršnog dužnika. Ovlašćenje za prijem pismena i ovla-šćenje za zastupanje su dve različite stvari. Naravno da ovlašćenje za zastupanje podrazumeva isto-vremeno i ovlašćenje za prijem pismena u ime pravnog lica. Međutim, pored lica koja su ovlašćena za zastupanje, a samim tim ovlašćena i za prijem pismena, u pravnom licu i druga lica mogu biti ovlašćena da primaju pismena. Činjenica da neko lice koje potpisuje dostavnicu na istu stavlja pečat ili isti stavlja u dostavnu knjigu pošte znači da se ima pretpostaviti da je lice koje pečatom raspolaže ovlašćeno za prijem pismena u ime pravnog lica. Ovakvu pretpostavku izvršni dužnik mogao je obo-riti samo dokazivanjem da je protiv nekog lica pokrenut disciplinski postupak zbog neovlašćenog korišćenja pečatom ili zbog krađe pečata i sl. Kako u ovom slučaju takvih navoda i dokaza nema, proizlazi da je dostavljanje rešenja bilo zakonito i da nisu postojali uslovi da se ukinu potvrda o pra-vosnažnosti i potvrda o izvršnosti.


DOSTAVLJANJE U INOSTRANSTVO


PARNIČNI POSTUPAK

- 136 -

119988.. Sve akte, koji po našem procesnom zakonu moraju biti stranci lično dostavljeni, ako je ta

stranka lice ili ustanova u inostranstvu, sud dostavlja diplomatskim putem.

Iz obrazloženja: Prema pravilima procesnog prava, parnica pred sudom počinje da teče dostavljanjem tužbe tuže-

nom. Cilj dostavljanja tužbe tuženom je da on bude obavešten u činjenici pokretanja postupka protiv njega i u sadržini tužbe. U slučaju da se tuženi nalazi u inostranstvu, dostavljanje se mora izvršiti u stranoj zemlji. Dostavljanje sudskih akata, kao što je tužba ili poziv za raspravu, da bi bilo punova-žno izvršeno u inostranstvu, mora da se vrši po specijalnom postupku koji nazivamo diplomatski put dostavljanja. Taj naziv potiče od toga što se u postupak prenošenja sudskih akata od suda do stranke uključuju i diplomatski organi obe zainteresovane države (države u kojoj se postupak vodi i države u kojoj se nalazi lice koje je pismeno upućeno). Zakon o parničnom postupku predviđa upra-vo ovakav način dostavljanja prema licima i ustanovama u inostranstvu. Diplomatski put dostavlja-nja podrazumeva da sud šalje zamolnicu za dostavljanje republičkom ministarstvo pravde koje ga prosleđuje saveznom ministarstvu spoljnih poslova. Ministarstvo zatim prosleđuje zahtev našem di-plomatskom predstavništvu u zemlji u kojoj se nalazi adresa. Diplomatsko predstavništvo se stara da dostavi akt na način koji je predviđen zakonodavstvom odnosne države. Zahtev će se najčešće preda-ti njenom ministarstvu inostranih poslova koje će se dalje pobrinuti da pismeno preko nadležnih or-gana u toj državi stigne do primaoca. Sama zamolnica i svi akti koji se šalju uz nju (a čije dostavlja-nje se zahteva) moraju biti sastavljeni na jeziku zamoljene države ili snabdeveni overenim prevo-dima na taj jezik. Ako primalac odbije prijem pismena, nadležni organ strane države konstatovaće to na zamolnici i smatraće se da je dostavljanje uredno izvršeno onog dana kada je pokušano. Diplo-matski put dostavljanja je, po pravilu, veoma spor (prema evropskim zemljama oko šest meseci, a prema vanevropskim oko godinu dana), te prouzrokuje znatno otezanje građanskog postupka u slu-čajevima sa inostranim elementom. Diplomatski put dostavljanja treba primeniti ne samo kada je u pitanju tužba, nego kada su u pitanju ostali akti koji po našem zakonu moraju biti dostavljeni lično stranci (na primer platni nalog, presuda, rešenje protiv koga je dozvoljena posebna žalba). Dostavlja-nje ostalih pismena, za koje nije obavezno lično dostavljanje, može se izvršiti i punomoćniku za prijem pismena.

(Iz Rešenja Višeg trgovinskog suda Pž. 1942/06 od 1. 03. 2006. godine)

119999.. Zakonska obaveza da se dostavljanje izvrši diplomatskim putem ne važi u slučaju kada po-

stoji međunarodna konvencija, ili je zaključen bilateralni ugovor između naše zemlje i zemlje u kojoj je potrebno izvršiti dostavljanje, a kojima se predviđa drugačije rešenje, npr. dosta-vljanje konzularnim putem - preko konzula države molilje (one države čiji sudski akti treba da se dostave).

PARNIČNI POSTUPAK

- 137 -

Iz obrazloženja: Zakonska obaveza da se dostavljanje izvrši diplomatskim putem ne važi u slučaju kada postoji

međunarodni ugovor koji predviđa drugačije rešenje. U našem pravu, dostavljanje sa elementom inostranosti regulisano je u principu u Zakona o parničnom postupku, no u odnosu na veoma veliki broj država, način dostavljanja je utvrđen bilateralnim ili multilateralnim međunarodnim ugovorima. U tom smislu posebno je značajna Konvencija o građanskom postupku koja je doneta u Hagu, a koja je objavljena u ''Službenom listu NRJ'' - dodatak broj 6/1962, koja je stupila na snagu u odnosu na Jugoslaviju 11. maja 1962. godine, koja je na snazi i u Austriji. Osnovno rešenje koje Konvencija iz 1954. godine predviđa (čl. 1 – 7) jeste dostavljanje konzularnim putem, dakle preko konzula dr-žave molilje (one države čiji sudski akti treba da se dostave).


220000.. Haška konvencija o građanskom postupku iz 1954. godine kao osnovno pravilo dostavlja-

nja predviđa dostavljanje konzularnim putem, odnosno preko konzula države molilje (one dr-žave čiji sudski akti treba da se dostave), a sudski akti koji se imaju dostaviti moraju da budu sastavljeni na jeziku zamoljene države ili na jeziku dogovorenom između dve države, ili mora-ju biti propraćeni prevodom na jedan od tih jezika.

Iz obrazloženja: Posebno je značajna Konvencija o građanskom postupku koja je doneta u Hagu, a koja je ob-

javljena u ''Službenom listu FNRJ'' - dodatak broj 6/1962 koja je stupila na snagu u odnosu na Jugo-slaviju 11. maja 1962. godine, koja je na snazi i u Austriji. Osnovno rešenje koje Konvencija iz 1954. godine predviđa (čl. 1 – 7) jeste dostavljanje konzularnim putem, dakle preko konzula drža-ve molilje (one države čiji sudski akti treba da se dostave). Konzul upućuje zahtev za dostavljanje organu vlasti kojeg zamoljena država označi. Zahtev mora biti sastavljen na jeziku zamoljene drža-ve. Nadležan organ vlasti zamoljene države stara se da se dostavljanje izvrši. Način dostavljanja za-visi od toga kakva je želja izražena u zahtevu. Ako se u zahtevu traži da dostavljanje bude izvršeno prema unutrašnjem zakonodavstvu zamoljene države, ili ako se traži dostavljanje u posebnoj formi, koja nije predviđena u zakonodavstvu zamoljene države, organ vlasti će postupiti po zahtevu, pod uslovim, u drugom slučaju, da ta posebna forma nije protivna zakonodavstvu zamoljene države. Da bi se na ovaj način postupalo na osnovu zahteva za dostavljanje, sudski akti koji se imaju dostaviti moraju da budu sastavljeni na jeziku zamoljene države, ili na jeziku dogovorenom između dve dr-žave, ili moraju biti propraćeni prevodom na jedan od tih jezika. Overu prevoda mora da izvrši di-plomatski ili konzularni predstavnik države molilje ili sudski tumač zamoljene države. Ako ovi uslo-vi nisu ispunjeni, zamoljeni organ se može ograničiti na to da izvrši predaju pismena samo ako ga primalac dobrovoljno primi. Izvršenje dostavljanja dokazuje se potvrdom prijema, koju potpiše sam primalac, ili vlasti zamoljene države. Ukoliko je primalac odbio prijem pismena, vlasti zamoljene dr-žave na potvrdi konstatuju datum obaveštavanja i način na koji je izvršen. Države ugovornice mogu odstupiti od ugovorenog režima i predvideti manje formalne oblike dostavljanja, tj. da se akti upu-ćuju adresatu direktno poštom, ili preko sudskih izvršitelja ili nadležnih službenika opredeljenja, ili preko diplomatskih ili konzularnih predstavnika države molilje. Takav dogovor može se postići skla-

PARNIČNI POSTUPAK

- 138 -

panjem posebne konvencije, ili uspostavljanje faktičkog reciprociteta, odnosno ako se država u ko-joj treba da se izvrši dostavljanje jednostavno ne protivi nekom od ovih neposrednih načina dosta-vljanja. Od ugovornog režima može se odstupiti u drugom pravcu, tj. on se može pooštriti, svaka dr-žava ugovornica može saopštiti ostalima da očekuje da joj se zahtev za dostavljanje na njenoj terito-riji uputi diplomatskim putem.


220011.. Pravnim licima i ustanovama sa sedištem na teritoriji Austrije dostavu pismena vrši se

prema odredbama bilateralnog ugovora – Ugovor o uzajamnom pravnom saobraćaju između FNR Jugoslavije i Republike Austrije (1954), s tim što se pismena koja treba dostaviti moraju sastavi na jeziku zamoljenog suda ili se mora uz njih priložiti prevod na taj jezik, koji treba da bude ili služben ili potvrđen kao ispravan od strane tumača.

Iz obrazloženja: Postoje dvostrani ugovori koji sadrže norme međunarodnog privatnog prava u Srbiji i Crnoj Go-

ri. Radi se o ugovorima o pravnoj pomoći sa Austrijom. Kada su u pitanju dvostrani ugovori SFRJ, treba za svaki ugovor pre njegove primene proveriti kod Ministarstva spoljnih poslova, da li je regu-lisano pitanje nastavka važenja datog ugovora i posle prestanka SFRJ. Norme međunarodnog privat-nog prava u Srbiji i Crnoj Gori sadrži i Ugovor o uzajamnom pravnom saobraćaju između FNR Ju-goslavije i Republike Austrije (1954) - ("Službeni list FNR" - dodatak, br. 8/1955). Taj ugovor je stupio na snagu dana 13. decembra 1955. godine. Ugovor sadrži pravila o dostavljanju i pravnoj po-moći. U članu 7. Ugovora je predviđeno da države ugovornice se obavezuju da po molbi vršiti dosta-vljanje i međusobno ukazivanje pravne pomoći u parničnim i vanparničnim stvarima, uključujući i pitanja porodičnog prava i starateljstva; ovo važi za slučaj kad su u tim stvarima nadležni upravni or-gani (stav 1). Prema članu 8. tog ugovora jugoslovenski i austrijski sudovi opšte međusobno sa jedne strane, preko državnih sekretarijata za pravosudnu upravu Narodnih Republika Srbije, Hrvatske, Slovenije, Bosne i Hercegovine, Makedonije i Crne Gore, a sa druge strane preko Saveznog mini-starstva pravde Republike Austrije, ukoliko tim ugovorom nije izričito drukčije određeno (član 17. stav 2). Prema članu 9. stav 1. ugovora, zamolnice za dostavljanje i pravnu pomoć sastavljaju se na srpskohrvatskom, slovenačkom, makedonskom i nemačkom jeziku. One moraju biti snabdevene službenim pečatom organa od kojeg potiču i nije potrebno njihovo overavanje. Prema stavu 2. istog člana isprave i druga pismena koja se sastavljaju pri rešavanju zamolnica navedenih u stavu 1. mora-ju se napisati na jednom od jezika navedenih u stavu 1. Prema članu 10. zamolnica treba da sadrži predmet molbe i označenje stranaka po imenu, zanimanju i mestu prebivališta ili boravišta. U zamol-nici za dostavljanje mora se osim toga označiti adresa primaoca i vrsta pismena koje treba dostaviti, a u zamolnici za pravnu pomoć okolnosti u pogledu kojih treba provesti dokaz, a po potrebi i pitanja koja se imaju postaviti licu koje se treba saslušati. Prema članu 11. tog ugovora udovoljenje zamol-nicama vrši se po zakonu zamoljene države. Međutim, zahtevi sudova od kojih potiče zamolnica, da se postupi po nekoj naročitoj formi, udovoljiće se ukoliko se to ne protivi osnovnim načelima zako-nodavstva zamoljene države. Prema članu 12. ugovora ako je zamoljeni sud nenadležan, uputiće za-molnicu nadležnom sudu. Udovoljenje zamolnice može se odbiti samo ako zabranjena država smatra da se udovoljenjem zamolnici ugrožavaju njena suverena prava i njena sigurnost ili da je udovoljenje

PARNIČNI POSTUPAK

- 139 -

u protivnosti sa osnovnim načelima njenog zakonodavstva. Prema članu 13. u svim slučajevima u kojima nije udovoljeno zamolnici obavestiće se o tome bez odlaganja sud od kojeg potiče zamolnica i u to u slučaju upućivanja drugom sudu uz naznaku tog suda, u slučaju odbijanja uz navođenje raz-loga. Prema tome, odredbe čl. 7. do 13. pomenutog ugovora su zajedničke odredbe o dostavljanju i pravnoj pomoći. Na samo dostavljanje odnose se odredbe čl. 14 - 16 ugovora, a na pravnu pomoć odredbe člana 17. ugovora. Prema članu 14. stav 1. ugovora pismena koja treba dostaviti moraju se sastavi na jeziku zamoljenog suda ili se mora uz njih priložiti prevod na taj jezik. Prevod treba da bude ili služben ili potvrđen kao ispravan od strane tumača koji je službeno postavljen u jednoj od dr-žava ugovornica; overa potpisa tumača nije potrebna (stav 1). Ako pismeno nije sastavljeno na jeziku zamoljenog suda niti je priložen prevod na taj jezik (stav 1), zamoljeni sud ograničiće se na to da izvrši dostavu predajom pismena primaocu ako je ovaj voljan da ga primi (stav 2). Prema članu 15. ugovora dostavljanje se dokazuje i dostavnicom, na kojoj treba da bude datum, potpis dostavljača i lica koje je preuzelo pismeno, kao i pečat suda ili uverenjem zamoljenog suda iz kojeg proizilaze činjenica, forma i vreme dostavljanja. Prema članu 16. sudovi država ugovornica mogu na teritoriji druge države ugovor-nice dostavljati pismena preko diplomatskih ili konzularnih predstavnika svoje države licima koja ne pripadaju ni državi u kojoj treba izvršiti dostavu niti kojoj trećoj državi. Pri tome se ne smeju primenji-vati prinudna sredstva niti se sme njima pretiti. Najzad prema članu 17. ugovora sudovi kojima su upu-ćene zamolnice za pravnu pomoć udovoljiće ovima i pri tome će, po potrebi, primeniti ista prinudna sredstva kao i pri udovoljenju zamolnicama za pravnu pomoć sudova sopstvene države. Prinudna sred-stva neće se primenjivati ako se radi o ličnom dolasku parničnih stranaka (stav 1). Sud od kojeg potiče zamolnica biće na njegov zahtev pravovremeno obavešten o vremenu i mestu izvršenja tražene radnje; ovo obaveštenje vršiće sudovi neposredno preko pošte (stav 2).


220022.. Praksa Ministarstva za ljudska i manjinska prava pitanje međusobnog odnosa više među-

narodnih ugovora u istoj materiji rešava tako što dvostranim ugovorima (kao lex specialis) da-je prednost u primeni nad višestranim ugovorima, bez obzira na vreme njihovog potvrđivanja i objavljivanja.

Iz obrazloženja: Međusobni odnos uzastopnih međunarodnih ugovora o istom predmetu regulisan je članom

30. Bečke konvencije u ugovornom pravu (1969). Konvencija u ovom pogledu ne pravi razliku iz-među dvostranih i višestranih ugovora. Kada je reč o višestranim međunarodnim ugovorima koji se sukcesivno slede uređujući istu materiju, najčešće je redosled primene određenu u samom kasnijem ugovoru. Ukoliko odredbe o redosledu nema, primenjuje se princip lex posterior. Ova rešenja važe i u pogledu starih i novih verzija jednog istog višestranog ugovora. Između država od kojih je jedna ratifikovala oba ugovora o istoj materiji, a druga samo jedan od tih ugovora, važi onaj ugovor ili ona njegova verzija koje su obe države ratifikovale. U našoj teoriji često se pominje pravilo da dvostrani ugovori kao lex specialis ima prednost u primeni nad višestranim ugovorom, bez obzira na vreme potvrđivanja i objavljivanja jednog ili drugog ugovora. Međutim, u ovom slučaju često nema osnova da se govori o lex specialis, jer i dvostrani i višestrani ugovori mogu da regulišu potpuno isti pred-met. Treba pretpostaviti da višestrani ugovor koji sadrži drugačije odredbe o istoj materiji, a koji se

PARNIČNI POSTUPAK

- 140 -

iste drže ugovornice zaključile posle dvostranog, derogira odredbe ovog drugog u onom delu u ko-jem su suprotne novom ugovoru. I obrnuto, kasniji dvostrani ugovor koji sadrži nesaglasne odredbe o istoj materiji derogira raniji višestrani ugovor između država ugovornica koje su zaključile dvostrani ugovor. Dakle, važi isto pravilo kao kod međusobnog odnosa višestranih ugovora zaključenih u istoj materiji. Međutim, prilikom upoređivanja tekstova uzastopnih ugovora, bili oni dvostrani ili višestrani, treba biti jako oprezan - mora se analizom odredaba jednog i drugog ugovora uveriti da je reč o istom pravnom pitanju koje je sadržinski različito regulisano u oba teksta i proveriti da li jedan ostavlja prostor za primenu drugog. Može se dogoditi, naime, da se uzastopni ugovori samo delimično poklapaju u po-gledu polja primene (iako se po svojim nazivima odnose na istu materiju), tako da se u ostalom delu do-punski može primeniti pored jednog i drugi ugovor. Drugim rečima, zbog toga što u određenoj oblasti postoji kasniji ugovor ne treba automatski odbaciti svaku mogućnost primene i ranijeg ugovora o istoj materiji čije su članice obe države. Najnovija praksa Ministarstva za ljudska i manjinska prava Državne zajednice Srbija i Crna Gora polazi od toga da se na pitanje međusobnog odnosa međunarodnih ugovora o istoj materiji ("Sukob konvencija"), odgovara tako što se polazi od pravila da dvostrani ugovor kao lex specialis ima prednost u primeni nad višestranim ugovorom, bez obzira na vreme potvrđivanja i obja-vljivanja jednog ili drugog ugovora. U takvom slučaju, u građanskom postupku sa inostranim elemen-tom procesna radnja u inostranstvu (dostavljanje i sl), kada je u pitanju Austrija kao zamoljena država, vrši se primenom Ugovora o uzajamnom pravnom saobraćaju između FNR Jugoslavije i Republike Austrije ("Službeni list FNRJ" - dodatak, br. 8/1955), pa u tom slučaju pošto pomenuti bilateralni ugovor reguliše pomenutu materiju na opisani način, dostavljanje sudskih akata treba vršiti preko Mini-starstva pravde Republike Srbije. Iz prednjeg se vidi da subjekt preko koga se vrši dostavljanje u ino-stranstvu nema obavezu prevođenja pismena koja se dostavljaju.


DOSTAVLJANJE STRANCI KOJA IMA

ZAKONSKOG ZASTUPNIKA (Član 135. stav 1. Zakona o parničnom postupku)

220033.. Bitna povreda odredaba parničnog postupka učinjena je ukoliko sud nalog za uređenje žalbe

ne dostavi punomoćniku, već neposredno stranci, odnosno njenom zakonskom zastupniku.

Iz obrazloženja: Na učinjenu bitnu povredu odredaba parničnog postupka osnovano se ukazuje u žalbi tuženog.

Ako u zakonu nije drugačije određeno, u slučaju da stranka ima zakonskog zastupnika, odnosno pu-nomoćnika, dostavljanje se vrši zakonskom zastupniku, odnosno punomoćniku - član 132. stav 1. Zakona o parničnom postupku. U konkretnom slučaju, tuženu u ovom sporu zastupa imenovani pu-nomoćnik po urednom punomoćju u spisima predmeta. Zbog toga je, ukoliko je smatrao da žalba iz-javljena protiv presude nije uredna, prvostepeni sud bio u obavezi da, shodno članu 103. i članu 132. stav 1. Zakona o parničnom postupku, istu vrati ovom punomoćniku tužene radi dopune tj. radi otkla-njanja nedostataka. Ovo zbog toga što u konkretnom slučaju tužena stranka ima punomoćnika, a ne po-

PARNIČNI POSTUPAK

- 141 -

stoji sumnja da je isti ovlašćen za preduzimanje određene radnje pa nisu postojali razlozi da se nalog za uređenje žalbe dostavi neposredno stranci, odnosno njenom zakonskom zastupniku. Međutim, pr-vostepeni sud nije postupio u skladu sa navedenom odredbom iz člana 132. stav 1. Zakona o parničnom postupku, već nalog dostavlja imenovanom predsedniku Skupštine stanara stambene zgrade. Budući da u spisima predmeta ne postoji dokaz da je isti zaista predsednik Skupštine stanara tužene stambene zgra-de (ovu činjenicu prvostepeni sud je utvrdio samo na osnovu naznake dostavljača sa dostavnice za lično dostavljanje), to se ne može sa sigurnošću utvrditi da li je nalog suda uredno uručen tuženom. Zbog uči-njene navedene bitne povrede odredaba parničnog postupka pobijano rešenje je ukinuto.

(Iz rešenja Višeg suda u Čačku, Gž. 209/2012 od 18.04.2012. godine

220044.. Neurednim se smatra dostavljanje izvršeno samo neposredno stranci koja ima punomoćni-

ka, a ne i punomoćniku, jer za posledicu ima onemogućavanje stranke da raspravlja pred su-dom, odnosno predstavlja bitnu povredu postupka iz člana 361. stav 2. tačka 7. Zakona o par-ničnom postupku.

Iz obrazloženja: Žalbeni navodi tuženog (da je prvostepena presuda doneta uz bitnu povredu odredaba parničnog

postupka iz člana 361. stav 2. tačka 7. Zakona o parničnom postupku, te da je tuženom propušta-njem dostavljanja onemogućeno da raspravlja pred sudom ) - osnovani su. Tuženi je angažovao punomoćnika nakon pretposlednjeg ročišta za glavnu raspravu i to 28.10.2010. godine, a poziv za ročište je dostavljen neposredno tuženom 18.11.2010. godine. Angažovanom punomoćniku poziv nije dostavljen. Kad stranka ima zakonskog zastupnika,, odnosno punomoćnika, dostavljanje se vrši zakonskom zastupniku, odnosno punomoćniku, ako u zakonu nije što drugo određeno - član 132. stav 1. Zakona o parničnom postupku. Iz spisa predmeta proizilazi, da se dostavljanje izvršeno samo neposredno stranci koja ima punomoćnika, a ne i punomoćniku ( bez obzira na trenutak njegovog angažovanja) smatra neurednim dostavljanjem, koje za posledicu ima onemogućavanje stranke da raspravlja pred sudom odnosno bitnu povredu postupka iz člana 361. stav 2. tačka 7. Zakona o par-ničnom postupku. To je i bio razlog za ukidanje prvostepene presude. Žalbeni navodi tuženog (da iz tog razloga nisu bili ispunjeni ni uslovi za donošenje presude zbog izostanka na osnovu odredbe čla-na 476. stav 1. Zakona o parničnom postupku - ako tuženi ne dođe na ročište za glavnu raspravu, a uredno je pozvan, doneće se presuda kojom se usvaja tužbeni zahtev - presuda zbog izostanka), osnova-ni su jer u konkretnom slučaju nije ispunjen procesni uslov urednog pozivanja tuženog. U ponovnom postupku, prvostepeni sud će pre svega otkloniti bitnu povredu odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 2. tačka 7. Zakona o parničnom postupku, imajući u vidu primedbe iz ovog rešenja. Nakon to-ga će ponovnom ocenom činjeničnih navoda stranaka i izvedenih i predloženih dokaza, dati jasne razlo-ge da li je osnovan tužbeni zahtev odnosno izvešće dokaze koje su stranke predložile radi utvrđenja spornih činjenica. Pošto tako postupi, prvostepeni sud će uz pravilnu primenu materijalnog prava i pravi-la o teretu dokazivanja, doneti zakonitu i pravilnu odluku o glavnoj stvari i troškovima postupka. Iz tih razloga a na osnovu člana 376. Zakona o parničnom postupku odlučeno je kao u izreci rešenja.


PARNIČNI POSTUPAK

- 142 -

220055.. Ako stranka ima punomoćnika – advokata, pozivanje za novo ročište nije uredno ako je

poziv saopšten statutarnom zastupniku stranke koji prisustvuje ročištu, već se nezavisno od tog saopštenja, poziv za novo ročište mora dostaviti i advokatu.

Iz obrazloženja: Osnovano se u žalbi ukazuje da je pobijana odluka doneta uz apsolutno bitne povrede odredaba

parničnog postupka iz člana 361. stav 2. tačka 7. Zakona o parničnom postupku, jer je propušta-njem urednog pozivanja tuženog na glavne rasprave, koje su održane 12.12.2006. godine i 9.1.2007. godine, tuženom uskraćeno pravo i mogućnost raspravljanja. Prema stanju u spisima, poziv za ročište za glavnu raspravu zakazano za 12.12.2006. godine, dostavljen je tuženom, umesto njegovom punomoćniku, iako je u dotadašnjem toku postupka tuženi dostavio punomoćje za advo-kata T.V. Punomoćje je dostavljeno na ročištu koje je održano 3.11.2006. godine. Na navedeno roči-šte od 12.12.2006. godine pristupio je statutarni zastupnik tuženog. S obzirom da isto ročište nije održano, prisutnom statutarnom zastupniku saopšteno je vreme zakazivanja novog ročišta. Kako se na osnovu člana 132. Zakona o parničnom postupku, kada stranka ima punomoćnika, pozivanje vrši dostavom poziva punomoćniku, to je u navedenoj situaciji kada je na glavnu raspravu pristupio statutarni zastupnik, sud morao poziv za naredno ročište dostaviti i punomoćniku. Kako prema sta-nju u spisima sud to nije učinio, već je statutarnom zastupniku saopštio vreme zakazivanja novog ro-čišta zakazanog za 9.1.2007. godine, a na isto nije pozvao i njegovog punomoćnika advokata po priloženom punomoćju, to za ročište od 9.1.2007. godine tuženi nije bio uredno pozvan, pa stoga i nisu bili ispunjeni procesni uslovi za održavanje istog ročišta. Iz iznetih razloga, kako je navedeno ročište održano, iako na njega nije bio uredno pozvan tuženi, to je propustom u dostavljanju prvoste-peni sud tuženom uskratio mogućnost raspravljanja, čineći time apsolutno bitne povrede iz člana 361. stav 2. tačka 7. Zakona o parničnom postupku, pa su stoga žalbeni navodi osnovani, te se na osnovu člana 376. Zakona o parničnom postupku presuda ukida, a spisi predmeta vraćaju prvostepe-nom sudu na ponovni postupak.

(Iz rešenja Višeg trgovinskog suda V Pž. 1154/07 od 23.2.2007. godine)

DOSTAVLJANJE STRANCI KOJA IMA VIŠE

PUNOMOĆNIKA I ROK ZA ŽALBU (Član 135. stav 2. u vezi člana 367. stav 1. Zakona o parničnom postupku)

220066.. U situaciji da stranka ima više punomoćnika, rok za izjavljivanje žalbe teče od dana kada

je presuda dostavljena punomoćniku koji je izjavio žalbu, a ne od dana kada je presuda dosta-vljena punomoćniku koji je prvi primio presudu.

PARNIČNI POSTUPAK

- 143 -

Iz obrazloženja: Ako stranka ima više punomoćnika, dovoljno je da se dostavljanje izvrši jednom od njih - član 132.

stav 2. Zakona o parničnom postupku. Tužilac je, u konkretnom slučaju, u sporu imao dva punomoćni-ka - advokata. Dostavljanje prvostepene presude izvršeno je svakom od njih, iako je bilo dovoljno da se dostavljanje izvrši i samo jednom od punomoćnika tužioca. U svakom slučaju, jedan od punomoćnika tužioca primio je prvostepenu presudu 13.08.2007. godine, a žalbu je izjavio 27.08.2007. godine, u roku propisanom članom 355. stav 1. Zakona o parničnom postupku. Činjenica da je prvostepena presuda da-na 06.08.2007. godine dostavljena drugom punomoćniku tužioca - advokatu nije od značaja za oce-nu blagovremenosti žalbe. Rok za izjavljivanje ovog pravnog leka nije počeo da teče od dana kada je presuda dostavljena punomoćniku koji je prvi primio presudu, kako pogrešno zaključuje drugostepeni sud, već od dana kada je presudu primio onaj punomoćnik koji je izjavio pravni lek.

(Iz presude Vrhovnog kasacionog suda, Rev. 339/10 od 19.05.2010. godine)

DOSTAVLJANJE LICU KOJE RADI ADVOKATSKOJ KANCELARIJI


220077.. Dostavljanje pismena punomoćniku, advokatu, izvršeno licu čiji je potpis nečitak, uz

oznaku "komšija" nije izvršeno na zakonit način, jer sused nije lice zaposleno u advokat-skoj kancelariji, a ne može se smatrati ni odraslim članom domaćinstva advokata koji de-latnost obavlja u stanu.

Iz obrazloženja: Trgovinski sud u K... zaključkom od 13.2.2006 godine nalaže poveriocu da u roku od tri dana od

prijema zaključka dostavi između ostalog tačan broj žiro-računa i naziv poslovne banke kod koje se račun vodi, matični broj i poreski broj poverioca, da dostavi još četiri primerka predloga za izvršenje, da navede tačno poslovno ime dužnika i da označi ko je poverilac - skupština Opštine ili Mesna zajednica. Prema dostavnici u spisima proizlazi da je ovaj zaključak dostavljen punomoćniku izvršnog poverioca što je u skladu sa članom 132 Zakona o parničnom postupku, ali se iz iste utvrđuje da je dana 16.2.2006 godine ovaj zaključak primilo lice čiji je potpis nečitak, ali za koga se navodi da je komšija. Prema članu 133. stav 1. Zakona o parničnom postupku dostavljanje advokatu kao punomoćniku može se izvr-šiti predajom pismena licu koje je zaposleno u njegovoj advokatskoj kancelariji. Prema stavu 2. istog člana ukoliko advokat delatnost obavlja u stanu može se izvršiti i predajom pismena odraslom članu porodičnog domaćinstava. Kako se komšija ne može smatrati licem koje je zaposleno u kancelariji advokata, jer da je ovo lice zaista zaposleno onda ne bi ni stavilo oznaku da je komšija, a ne može se smatrati ni članom porodičnog domaćinstva advokata za slučaj da se ova delatnost obavlja u stanu, sledi da je dostavljanje izvršeno suprotno članu 133 Zakona o parničnom postupku, čime je izvršni poverilac onemogućen da raspravlja pred sudom što predstavlja bitnu povredu odredba parničnog postupka, na koju se i žalbom izvršnog poverioca, doduše posredno, ukazuje.

(Iz rešenja Višeg trgovinskog suda, Iž. 1124/06 od 1.6.2006. godine)

PARNIČNI POSTUPAK

- 144 -

DOSTAVLJANJE ODRASLOM ČLANU PORODIČNOG DOMAĆINSTVA

ADVOKATA KOJI DELATNOST OBAVLJA U STANU (Član 136. stav 2. Zakona o parničnom postupku)

220088.. Punomoćniku tužioca prvostepena presuda nije uručena na zakonit način, ukoliko se u

prostorijama pošte uruči licu koje nije član porodičnog domaćinstva punomoćnika tužioca, s obzirom da ima registrovano prebivalište na adresi različitoj od adrese punomoćnika, bez ob-zira kako se to lice predstavlja.

Iz obrazloženja: U odnosu na punomoćnika stranke, postoji obaveza lične dostave. Ukoliko ga ne zatekne na

adresi, dostavljač će obavestiti kad i na kom mestu bi to lice moglo da se zatekne i ostaviće mu kod jednog od članova domaćinstva ili suseda obaveštenje da, radi primanja pismena, bude određeni dan i sat u svom stanu. Ukoliko ni posle toga dostavljač ne zatekne lice kome se pismeno ima dostaviti, isto će dostaviti predajom pismena kome od njegovih odraslih članova domaćinstva, koji je dužan da primi pismeno - član 136. Zakona o parničnom postupku. Prebivalište imenovanog punomoćnika tu-žioca je na jednoj adresi, dok je registrovano prebivalište lica kome je uručeno pismeno na drugoj. Iz toga proizilazi da ovo lice nije član domaćinstva punomoćnika tužioca (nemaju prebivalište na istoj adresi), te da prvostepena presuda punomoćniku tužioca nije uručena na zakonit način. Zbog to-ga su se stekli uslovi za ukidanje prvostepenog rešenja, jer se za odbacivanje žalbe kao neblagovre-mene stiču zakonski uslovi samo pod uslovom da je dostava određenom licu bila uredna. O tome u konkretnom slučaju ne postoje odgovarajući dokazi.


OSTAVLJANJE PISMENA U PROSTORIJAMA U SLUČAJU

ODBIJANJA PRIJEMA (Član 142. Zakona o parničnom postupku)

220099.. Kako radnik tuženog nije odbio prijem pošiljke zbog toga što nije lice ovlašćeno za prima-

nje pismena, smatrati se da je on prijem te pošiljke odbio bez zakonskog razloga i stoga se smatra da je dostavljanje te pošiljke izvršeno uredno i na zakonit način.

Iz obrazloženja: Neosnovano tuženi u žalbi navodi da mu nije izvršeno zakonito dostavljanje nalaza i mišlje-

nja veštaka, ističući da tuženo preduzeće nije imalo lice ovlašćeno za primanje pismena, ni pu-

PARNIČNI POSTUPAK

- 145 -

nomoćnika, pa da je dostavljanje moralo biti izvršeno zakonskom zastupniku, a što nije učinjeno. Odredbama Zakona o parničnom postupku i to članom 128. stav 3. propisano je da se dosta-vljanje pismena pravnim licima vrši predajom istih u prostorijama pravnog lica, licu ovlašće-nom za primanje pismena, a stavom 4 istog člana da se dostavljanje po odredbi stava 3. ovog člana vrši i kad su pravna lica za svog punomoćnika odredila lice koje je kod njih zaposleno. Shodno odredbi člana 138. Zakona o parničnom postupku kad ovlašćeno lice ili zaposleni u pravnom licu, bez zakonskog razloga odbije da primi pismeno, dostavljač će ga ostaviti u pro-storijama gde odnosno lice radi uz zabeležbu na dostavnici dana, časa i razloga odbijanja prije-ma, kao i mesta gde je pismeno ostavljeno i time se smatra da je dostavljanje izvršeno. Iz spisa ovog predmeta i to iz povratnice združene istom proizlazi da je dostavljač pošiljku sa pozivom za ročište zakazano za 20.04.2005. godine i nalazom i mišljenjem veštaka, ostavio u prostorijama (na stolu) tuženog na njegovoj adresi dana 1.04.2005. godine, jer je radnica tuženog bez navođe-nja razloga odbila da primi tu pošiljku. Kako radnica tuženog nije odbila prijem predmetne po-šiljke zbog toga što nije lice ovlašćeno za primanje pismena, to se ima smatrati da je ona prijem te pošiljke odbila bez zakonskog razloga. Stoga je dostavljanje iste pošiljke sa pozivom za ročište i nalazom i mišljenjem veštaka izvršeno uredno i na zakonit način i to u skladu sa odredbama čla-na 128. st. 3. i 4. i člana 138. Zakona o parničnom postupku, te je tuženom zakonitim postupa-njem i urednim dostavljanjem pismena data mogućnost da se izjasni na nalaz i mišljenje veštaka i da raspravlja pred prvostepenim sudom. Pri tome se napominje da je tuženi rešenje o izvršenju na osnovu verodostojne isprave primio na istu adresu i na isti način kao i nalaz i mišljenje ve-štaka, odnosno ostavljanjem tog rešenja u kancelariji - prostorijama (na stolu) tuženog, jer je rad-nik tuženog odbio bez navođenja razloga da ga primi, pa da je tuženi blagovremeno izjavio pri-govor protiv istog rešenja o izvršenju, kao i da je prvostepenu presudu primio na istu adresu, ka-da su radnici tuženog takođe odbili da prime pošiljku bez navođenja razloga odbijanja prijema iste, zbog čega je i ta presuda ostavljena u prostorijama (na stolu) tuženog, a da je tuženi protiv te presude blagovremeno izjavio žalbu, što nesumnjivo ukazuje na to da su mu zaposlena lica od-mah dostavljala pismena, ponašajući se upravo kao lica ovlašćena za prijem pismena.

(Iz rešenja Višeg trgovinskog suda, Pž. 7578/05 od 6. 10. 2005. godine)

PROMENA ADRESE I DOSTAVLJANJE ISTICANJEM PISMENA NA

OGLASNU TABLU SUDA (Član 144. Zakona o parničnom postupku)

221100..

Sva dostavljanja za stranku koja u toku postupka promeni adresu a o tome ne obavesti sud vršiće se isticanjem pismena na oglasnu tablu suda.

Iz obrazloženja: U konkretnom slučaju prvostepeni sud je učinio bitnu povredu odredaba parničnog postupka

propisanu odredbom člana 374. stav 1. u vezi sa čl. 222. i 223. Zakona o parničnom postupku. Na

PARNIČNI POSTUPAK

- 146 -

ovo se osnovano ukazuje u žalbi tuženih, a bilo je od uticaja na donošenje zakonite i pravilne odluke u konkretnoj parnici.

Relevantne odredbe: Sud utvrđuje prekid postupka u slučaju smrti stranke, kad stranka izgubi parničnu sposobnost,

kad zakonski zastupnik stranke umre ili prestane njegovo ovlašćenje za zastupanje, kad stranka ko-ja je pravno lice prestane da postoji odn. kada nadležni organ pravnosnažno odluči o zabrani rada, kad nastupe pravne posledice otvaranja postupka stečaja i likvidacije, kada usled rata ili drugih uzroka prestane rad u sudu i kada je to drugim zakonom određeno - član 222. Zakona o parničnom postupku.

Sud može odrediti prekid postupka ako je odlučio da sam ne rešava o prethodnom pitanju ili ako se stranka nalazi na području koje je zbog vanrednih događaja odsečeno od suda - član 223. Zakona o parničnom postupku.

Kako je u konkretnom slučaju prvostepeni sud rešenjem utvrdio prekid postupka u ovoj prav-noj stvari jer je prebivalište tužioca nepoznato, a koji razlog ne predstavlja zakonski razlog propi-san citiranim odredbama to se - prema stavu Apelacionog suda - zbog navedene bitne povrede od-redaba parničnog postupka pobijano rešenje ne može smatrati pravilnim i zakonitim pa je moralo biti ukinuto.

U situaciji kada stranka u toku postupka promeni adresu, a o tome ne obavesti sud, sva dalja do-stavljanja za nju vršiće se isticanjem pismena na oglasnu tablu suda a shodno članu 144. Zakona o parničnom postupku.


221111.. Ako stranka ili njen zakonski zastupnik u toku postupka promene adresu, a o tome ne oba-

veste sud, dostavljanje preko oglasne table suda je zakonito. Za privredne subjekte, promena adrese je podatak koji se registruje kod Agencije za privredne registre, a izjave komšija i dru-gih lica nisu pouzdan dokaz na osnovu koga bi se smatralo da je adresa promenjena i dosta-vljanje vršilo preko oglasne table suda.

Iz obrazloženja: Iz spisa predmeta proizlazi: Nadležni trgovinski sud zakazao je ročište za glavnu raspravu za

17.02.2009. godine i dostavu poziva pokušao preko sudskog pozivara. Prema sadržini dostavnice utvrđuje se da je dostava pokušana, da niko nije pronađen, a zatim je uneta konstatacija: " ... po rečima komšija, butik se ne nalazi na datoj adresi... " Nakon toga, prvostepeni sud je dao naredbu da se dostava izvrši preko oglasne table suda, pa je ročište od 17.02.2009. godine održano uz kon-stataciju na zapisniku da je tuženi uredno pozvan. Tuženi u ovoj pravnoj stvari je preduzetnik, fi-zičko lice koje je registrovalo radnju radi obavljanja privredne delatnosti pod navedenim nazivom. Ti podaci su označeni u predlogu za izvršenje na osnovu verodostojne isprave kojim je pokrenut ovaj postupak, a u njemu su označeni i matični i poreski broj izvršnog dužnika - sada tuženog. Pr-vostepeni sud je proverom preko sajta Agencije za privredne registre mogao utvrditi da adresa tu-ženog nije promenjena, iz čega proizlazi da nije mogao na osnovu izjave komšija koja je konstato-vana u dostavnici dati naredbu da se dostava vrši preko oglasne table suda, očigledno s pozivom na

PARNIČNI POSTUPAK

- 147 -

član 139. Zakona o parničnom postupku. Taj slučaj, naime, očigledno nije nastupio. Naime ni stranka niti njen zakonski zastupnik nisu promenili adresu pa time ni propustili da o tome obaveste sud, već se tuženi nalazi na istoj adresi. To je i ovaj sud utvrdio proverom na sajtu Agencije za pri-vredne registre. Iz toga sledi da dostava poziva preko oglasne table suda nije bila zakonita dostava, a time je tuženi onemogućen da raspravlja u ovom postupku spora male vrednosti.


221122.. Da li je dovoljno da dostavljač na neuručenom sudskom pismenu konstatuje da je stranka od-

seljena, pa da se dostavljanje na osnovu člana 139. Zakona o parničnom postupku izvrši preko oglasne table suda, odnosno da li je dovoljno da se to konstatuje za punomoćnika da bi se dosta-vljanje na osnovu člana 139. stav 4. Zakona o parničnom postupku izvršilo stranci, odnosno da li je dovoljno utvrđenje činjenice odseljenosti samo preko dostavljača ili je potrebno navedenu či-njenicu utvrditi i na drugi način, odnosno pribavljanjem izveštaja od nadležnih institucija koje raspolažu sa podatkom o sedištu, prebivalištu, boravištu?

Odredbom člana 139. stav 1. Zakona o parničnom postupku je propisano da kad stranka ili njen zakonski zastupnik do dostavljanja drugostepene odluke promene adresu, dužni su da o tome odmah obaveste sud. Stavom 2. istog člana je propisano da ako oni to ne učine, sud će odrediti da se sva dalja dostavljanja u parnici za tu stranu vrše stavljanjem pismena na oglasnu tablu. Ova situaci-ja pretpostavlja da je u toku postupka adresa bila tačna i da je stranka na toj adresi ranije primala po-zive i podneske, a da je u toku postupka došlo do promene adrese i pismeno se vratilo sa napome-nom "odseljen", "nepoznat" ili slično, a da o promeni adrese stranka nije obavestila sud. Napomena dostavljača na povratnici ili dostavnici je u svakom slučaju relevantan dokaz, jer je dostavljač lice koje je angažovano od strane javne službe, te se istinitost tih podataka pretpostavlja. Novim Zako-nom o parničnom postupku suženo je istražno načelo, tako da sud nije više u obavezi, da kada u to-ku postupka dođe do promene adrese, a stranka o tome nije obavestila sud, podatke o novoj adresi, odnosno sedištu, prebivalištu, boravištu pribavlja od nadležnih institucija. Ako se naknadno utvrdi da stranka nije odseljena dostavljaču se može izreći novčana kazna u smislu člana 184. stav 1. Zako-na o parničnom postupku.


221133.. Dostavljanje pismena koja se lično dostavljaju preko oglasne table suda u slučaju bezuspe-

šnog dostavljanja ili promene adrese stranke Šta se podrazumeva pod bezuspešnim dostavljanjem pismena u toku parnice, da bi sud ste-

kao ovlašćenje da dostavljanje punovažno izvrši stavljanjem pismena na oglasnu tablu u smi-slu člana 140. Zakona o parničnom postupku?

Dostavljanje preko oglasne table suda, kao način dostavljanja predviđen članom 127. Zakona o parničnom postupku, primenjuje se u dve situacije: 1. U slučaju bezuspešnog dostavljanja pi-

PARNIČNI POSTUPAK

- 148 -

smena (član 140. Zakona o parničnom postupku) koje se ne mora uručiti lično stranci, zakonskom zastupniku ili punomoćniku u toku parnice. To su svi slučajevi bezuspešnog dostavljanja: adresa je tačna, ali je primalac odsutan, nije podigao pošiljku i sl. Važno je da se radi o bezuspešnom do-stavljanju u toku parnice, što znači da je parnica počela teći dostavljanjem tužbe tuženom. 2. U slučaju promene adrese stranke ili njenog zakonskog zastupnika, do dostavljanja drugostepene odluke kojom se okončava postupak, a o kojoj promeni nisu obavestili sud. U tom slučaju će se sva pismena, pa i ona koja se lično dostavljaju, kao što su sudske odluke, pravni lekovi, dostavljati preko oglasne table suda, shodno članu 139. st. 1, 2. i 3. Zakona o parničnom postupku). To podrazumeva da je u toku postupka adresa bila tačna, da je na njoj vršeno dostavljanje, a da je na-kon toga, u toku postupka došlo do promene adrese usled čega se pismeno vratilo sa oznakom od-seljen, nepoznat na adresi i slično (pa je i ovde dostava bila bez uspeha), a o čemu adresant nije obavestio sud.


221144.. Tuženom, koji je u toku parnice promenio adresu i o tome nije obavestio sud, dostavljanje

se vrši stavljanjem pismena na oglasnu tablu suda, u skladu sa članom 139. stav 2. Zakona o parničnom postupku, bez naloga tužiocu za naknadno uređenje tužbe u pogledu označenja adrese sedišta tuženog.

Iz obrazloženja: S obzirom da je, prema napomeni dostavljača, tuženi odseljen sa adrese iz tužbe, na koju adresu je

primio prethodna pismena suda, to je prema članu 139. stav 1. Zakona o parničnom postupku, tuženi bio dužan da obavesti sud o promeni adrese. Prema stavu 2. istog člana, ako stranka ili zakonski zastup-nik stranke to ne učini, sud će odrediti da se sva dalja dostavljanja u parnici za tu stranku vrše stavlja-njem pismena na oglasnu tablu suda. Prvostepeni sud je zato bio dužan da u toj situaciji, uz takvu napo-menu dostavljača, izvrši dostavljanje na način regulisan citiranim odredbama člana 139. stav 2. Zakona o parničnom postupku, a ne da daje nalog punomoćniku tužioca za uređenje tužbe, s pozivom na član 100. Zakona o parničnom postupku, jer je tužba u momentu podnošenja bila uredna.


221155.. Ako je u toku parnice dostavljanje pismena advokatu bilo bezuspešno (npr. pošiljka se

vratila sa naznakom "na godišnjem odmoru", "kancelarija zatvorena" ili "nije kod kuće" i sl), da li će se dostavljanje izvršiti stavljanjem pismena na oglasnu tablu u smislu člana 140. Zako-na o parničnom postupku, ili pak sud ovu procesnu situaciju mora da upodobi slučaju prome-ne adrese iz člana 139. stav 4. Zakona o parničnom postupku i izvrši dostavljanje neposredno stranci – "kao da punomoćnik nije ni postavljen"?

PARNIČNI POSTUPAK

- 149 -

Ukoliko se pismeno koje je bilo upućeno advokatu vratilo sudu uz naznaku da je advokat na godi-šnjem odmoru ili da nije kod kuće, onda nisu ispunjeni uslovi da se dostavljanje tog pismena izvrši stavljanjem na oglasnu tablu suda, a u smislu odredbe člana 140. Zakona o parničnom postupku, nego će sud ponovo pokušati dostavu istog pismena navedenom advokatu. Međutim, ukoliko se pismeno upu-ćeno advokatu vratilo sa naznakom ''kancelarija zatvorena'' onda bi se moglo smatrati da je advokat pro-menio svoju adresu, a o tome nije obavestio sud, pa bi se dostavljanje imalo izvršiti neposredno stranci primenom odredbe člana 139. stav 4. Zakona o parničnom postupku.


PUNOMOĆNIK I ZASTUPNIK ZA PRIMANJE PISMENA


221166..

Nema mesta odbacivanju tužbe ukoliko su tužioci, koji se nalaze na privremenom radu u inostranstvu, označili punomoćnike - advokate i izdali im uredno punomoćje za zastupanje.

Iz obrazloženja: Nakon što je ispitao ožalbeno rešenje u smislu člana 386. stav 3. u vezi člana 402. Zakona o par-

ničnom postupku u granicama razloga navedenih u žalbi, Viši sud je ocenio da je izjavljena žalba punomoćnika tužilaca osnovana.

U donošenju ožalbenog rešenja prvostepeni sud nije počinio bitne povrede odredaba parničnog po-stupka iz člana 374. stav 2. tačka 1 - 3, tačka 5., 7. i 9. Zakona o parničnom postupku na koje povrede drugostepeni sud pazi po službenoj dužnosti, ali je počinio bitnu povredu odredaba parničnog postup-ka iz člana 374. stav 2. tačka 12. istog Zakona na koju se ukazuje žalbom punomoćnika tužilaca.

Punomoćnik oboje tužilaca podneo je tužbu protiv oboje tuženih radi iseljenja i predaje nepokretno-sti u državinu. Tuženi su dostavili odgovor na tužbu koji je dostavljen punomoćniku tužilaca - imenova-nom advokatu, što se utvrđuje iz povratnice u spisima predmeta. Ročištu zakazanom za 12.11.2014. go-dine nije pristupio punomoćnik tužilaca i ako je uredno obavešten, pa je prvostepeni sud na istom doneo rešenje i tužbu tužilaca odbacio jer tužioci u tužbi nisu označili punomoćnika za prijem pismena.

Žalbom punomoćnika tužilaca osnovano se ukazuje da je ožalbeno rešenje nerazumljivo, protiv-rečno samom sebi i razlozima rešenja i da nema razloge o odlučnim činjenicama, a navedeni razlozi su potpuno nejasni i u znatnoj meri protivrečni.

Ožalbeno rešenje prvostepeni sud je doneo primenom člana 192. stav 2. Zakona o parničnom po-stupku.

Relevantne odredbe: Tužilac koji ima boravište ili prebivalište, odnosno sedište u inostranstvu dužan je da u tužbi

imenuje punomoćnika za primanje pismena. Ukoliko ne označi punomoćnika za primanje pismena sud će tužbu da odbaci - član 192. stav 2. Zakona o parničnom postupku.

PARNIČNI POSTUPAK

- 150 -

Imajući u vidu navedenu odredbu, razlozi kojima se rukovodio prvostepeni sud u donošenju ožalbenog rešenja ne mogu se prihvatiti - u tužbi tužilaca navedena je adresa prebivališta tužilaca i adresa njihovog boravišta na privremenom radu u Švajcarskoj a kao punomoćnici su označeni ime-novani advokati. Dakle, tužioci u Republici Srbiji imaju prebivalište i adresu na privremenom radu u Švajcarskoj kao i punomoćnike za zastupanje u parnici, što ujedno podrazumeva da su oni i puno-moćnici za prijem pismena.

Stranku ili njenog zakonskog zastupnika koji se nalaze u inostranstvu, a nemaju punomoćnika u Re-publici Srbiji, sud će da pozove da u roku od 30 dana od dana dostavljanja poziva odrede punomoćnika za primanje pismena u Republici Srbiji. Ako stranka ili njen zakonski zastupnik ne odrede takvog puno-moćnika, sud će stranci na njen trošak da postavi privremenog zastupnika ovlašćenog za primanje pi-smena i o tome će da obavesti stranku, odnosno njenog zakonskog zastupnika - član 146. stav 1. Zako-na o parničnom postupku.

Tužioci su u konkretnom slučaju u ovoj pravnoj stvari označili punomoćnike - advokate i istima iz-dali uredno punomoćje za zastupanje. Prvostepeni sud je odgovor na tužbu tuženih dostavio označenim punomoćnicima i iste pozvao na ročište zakazano za 12.11.2014. godine kada je doneo ožalbeno rešenje.

Iz tih razloga nije bilo mesta primeni člana 192. stav 2. Zakona o parničnom postupku. U odnosu na član 146. stav 1. Zakona o parničnom postupku - samo u situaciji kada se stranka ili

njen zakonski zastupnik nalaze u inostranstvu, a nemaju punomoćnika u Srbiji sud će ih pozvati da odre-de punomoćnika za prijem pismena, što nije slučaj u ovoj situaciji.

Iz tih razloga je žalba punomoćnika tužilaca uvažena a ožalbeno rešenje ukinuto. (Iz Rešenja Višeg suda u Požarevcu, Gž 26/2015 od 13.01.2015. godine)

DOSTAVNICA


221177.. Ne može se smatrati neurednom dostavom to što je datum prijema upisan numerički, a ne

slovima, jer se u tom slučaju validnost upisanog datuma i urednost dostave može ispitati na ro-čištu za sprovođenje izviđajnih radnji.

Iz obrazloženja: Na povratnici je potpis primaoca - direktora i člana društva, za koga je nesporno utvrđeno da je

primao poštu za tužioca. Iz njegove izjave (saslušan u svojstvu parnične stranke), date na ročištu za sprovođenje izviđajnih radnji dana 21.05.2013. godine, proizilazi da niko od zaposlenih nije bio po-sebno ovlašćen za prijem pošte. Način pisanja datuma nije odlučujuća činjenica u vezi sa ocenom urednosti dostave pismena i ne može se smatrati neurednom dostavom to što je datum upisan nume-rički, te je iz tog razloga pravilno zaključio prvostepeni sud da je tužiocu uredno dostavljena presu-da. Kako je na poslednjem ročištu pomenuti zakonski zastupnik tužioca otkazao punomoćje angažo-vanom advokatu, to je prvostepena presuda uredno dostavljena neposredno stranci a zaključak prvo-stepenog suda da je žalba neblagovremena je pravilan.


PARNIČNI POSTUPAK

- 151 -

221188.. Dokazni predlog - da se veštačenjem utvrdi ko je potpisao dostavnicu (koja sadrži sve po-

datke iz člana 144. Zakona o parničnom postupku, pa i pečat primaoca - pravnog lica) je nea-dekvatan, jer se grafološkim veštačenjem može utvrđivati samo da li je sporni potpis autenti-čan u odnosu na nesporni potpis tačno određenog lica.

Iz obrazloženja: Žalbeni navodi izvršnog dužnika - da je dostavljanje u ovoj izvršnoj stvari bilo nezakonito -

su neosnovani. Dostavljanje pravnim licima se vrši predajom pismena u prostorijama pravnog li-ca, licu ovlašćenom za primanje pismena - član 128. stav 3. Zakona o parničnom postupku, koji se primenjuje u postupku izvršenja. Potvrda o izvršenom dostavljanju - dostavnica potpisuje se od strane primaoca i dostavljača, s tim da primalac na dostavnici sam slovima upisuje dan prije-ma - član 144. Zakona o parničnom postupku. Dostavnica predstavlja javnu ispravu i za nju važi pretpostavka da na istinit način utvrđuje činjenice koje su u njoj navedene (u ovom slučaju odno-se se na dostavljanje izvršnom dužniku) - član 230. Zakona o parničnom postupku. Stranka koja predlaže veštačenje je dužna da u predlogu naznači predmet i obim veštačenja i predloži lice za veštaka sa liste stalnih sudskih veštaka - član 250. Zakona o parničnom postupku. Dakle, na osno-vu dostavnice koja je potpisana u rubrici "primalac" i koja je snabdevena pečatom izvršnog dužnika - važi pretpostavka da je dostavljanje izvršeno pravnom licu. U žalbi je izvršni dužnik predložio da se iz-vrši veštačenje preko veštaka grafologa i traseologa na okolnost - ko je potpisao povratnicu i čiji se pečat na njoj nalazi. U smislu člana 250. Zakona o parničnom postupku, izvršni dužnik u žalbi nije postupio na zakonom zahtevani način. Naime, s obzirom da izvršni dužnik tvrdi da za dužnika povratnicu nije potpisalo ovlašćeno lice, bio je dužan da navede koje je to lice kod izvršnog dužnika koje je ovlašćeno za prijem pismena i koje je ovlašćeno za korišćenje pečata. Tek u tom slučaju postojala bi mogućnost da se izvođenjem dokaza veštačenjem preko veštaka grafologa utvrdi da li je lice za koje dužnik tvrdi da je ovlašćeno zaista i potpisalo povratnicu. Predlog izvršnog dužnika da se pomoću potpisa utvrđuje ko je dostavnicu potpisao nepodoban je za postupanje, jer je opštepoznato da grafolog vrši upoređenje nespor-nog potpisa određenog lica sa spornim potpisom. Iz tih razloga, žalbeni navodi izvršnog dužnika o ne-tačnosti podataka unetih u dostavnicu kao javnu ispravu su neosnovani odn. nedokazani, a dokazni pred-log je nepotpun i neadekvatan.


PARNIČNI TROŠKOVI KAO IZDACI U TOKU

POSTUPKA (Član 150. stav 1. Zakona o parničnom postupku)

221199.. Troškovi sastava odgovora na žalbu ne predstavljaju nužne troškove koji bi se imali na-

knaditi, jer njegovo izjavljivanje nije obavezno.

PARNIČNI POSTUPAK

- 152 -

Iz obrazloženja: Zahtev tuženog za naknadu troškova drugostepenog postupka je - kao neosnovan – odbijen. Naime, članom 366. Zakona o parničnom postupku (član 380. sada važećeg Zakona o parnič-

nom postupku) je propisano da primerak blagovremene, potpune i dozvoljene žalbe prvostepeni sud dostavlja protivnoj stranci koja može u roku od osam (po važećem Zakonu – petnaest) dana od dana prijema podneti odgovor na žalbu (u meničnim i čekovnim parnicama rok za odgovor na žal-bu je osam dana).

Dakle, ne radi se o nužnom trošku. (Iz Presude Apelacionog suda u Beogradu, Gž1. 150/2014 od 14.02.2014. godine)

222200.. Kada u sporovima za naknadu nematerijalne štete stranka uspe u sporu makar i deli-

mično, njoj pripada u celini iznos naknade troškova veštačenja a troškovi za zastupanje po advokatskoj tarifi prema vrednosti usvojenog dela tužbenog zahteva.

Iz obrazloženja: Budući da se radi o sporu za naknadu nematerijalne štete (gde dolazi do odstupanja u primeni opšte

odredbe iz člana 149. stav 2. Zakona o parničnom postupku - član 150. sada važećeg Zakona o parnič-nom postupku), to delimično preinačenje presude ne utiče na visinu troškova parničnog postupka.

Kada stranka uspe u sporu makar i delimično, njoj u celini pripada iznos naknade troškova ve-štačenja a troškovi za zastupanje po advokatskoj tarifi prema vrednosti usvojenog dela.

U konkretnoj slučaju, prvostepeni sud je pravilno odmerio iznos troškova prema broju održanih ročišta na koje je pristupio advokat i broju podnesaka koje je sačinio.

(Iz Presude Apelacionog suda u Beogradu, Gž. 7710/2013 od 14.11.2013. godine)

222211.. Stranka u postupku ima pravo na naknadu samo onih troškova koji su bili potrebni za vo-

đenje parnice.

Iz obrazloženja: Pravilna je odluka o troškovima parničnog postupka doneta na osnovu čl. 149, 150. i čl. 159. Zako-

na o parničnom postupku, a isti su odmereni pravilnom primenom važeće Taksene i Advokatske tarife, imajući u vidu da je prvostepeni sud pravilno primenio odredbu čl. 150. stav 1. Zakona o parničnom po-stupku kada je prilikom odlučivanja koje će troškove naknaditi stranci uzeo u obzir samo one koji su bili nužni i neophodni radi vođenja parnice.

Žalbeni navodi tuženog u vezi sa tim (kojima se pobija odluka o troškovima parničnog postupka i ističe da je on svojim troškovnikom od 15.05.2013. godine jasno opredelio troškove za koje nakna-du traži, a da mu prvostepeni sud nije priznao troškove za sastav još 11 obrazloženih podnesaka) - neosnovani su. Naime, radi se o podnescima u kojima se ponovo ističu i ponavljaju činjenice koje su već iznete u postupku, pa tako sačinjeni podnesci (u smislu čl. 150. stav 1. Zakona o parničnom po-stupku) ne predstavljaju troškove koji su bili nužni i potrebni radi vođenja ove parnice.

(Iz Presude Privrednog apelacinog suda, Pž. 6456/2013(1) od 03.07.2014. godine)

PARNIČNI POSTUPAK

- 153 -

222222.. Ako je odluka o troškovima sadržana u odluci o glavnoj stvari, taksena obaveza za tak-

su na žalbu na rešenje o troškovima, a samim tim ni na odluku po toj žalbi, ne nastaje.

Iz obrazloženja: Tuženi u žalbi osnovano ukazuje da je prvostepeni sud odluku o troškovima doneo uz pogrešnu

primenu odredaba Zakona o parničnom postupku a imajući u vidu procenat uspeha u parnici. Ako stranka delimično uspe u parnici, sud može s obzirom na postignuti uspeh da odredi da svaka stranka snosi svoje troškove ili da jedna stranka naknadi drugoj srazmeran deo troškova - član 153. stav 2. Za-kona o parničnom postupku. ("Službeni glasnik RS", br. 72/2011, 49/2013 – odluka US i 74/2013 – odluka US) Predmet tužbe bila je isplata duga u navedenom iznosu. Tužbeni zahtev je zbog zastarelo-sti potraživanja odbijen kao neosnovan za isplatu jednog iznosa, dok je usvojen za isplatu drugog dela. U konkretnom slučaju, tužilac je uspeo u sporu sa 4,5%, dok je tuženi uspeo u sporu sa 95,5%, te je iz tog razloga odluka o troškovima preinačena. Drugostepeni sud je imao u vidu opredeljene troškov-nike stranaka i taksativno navedene radnje za koje su stranke na poslednjem ročištu tražile naknadu, shodno članu 163. stav 1. Zakona o parničnom postupku. Zato je tužiocu srazmerno uspehu u sporu obračunat navedeni iznos (4.5% od ukupno traženih troškova na ime taksi, naknade za sastav predloga i zastupanje na ročištu), dok je tuženom s obzirom na uspeh u parnici obračunat naznačeni iznos (od 94,5% na ime takse na prigovor i za zastupanje na jednom ročištu). Prebijanjem navedenih iznosa, tužilac je obavezan da tuženom plati razliku u iznosima na osnovu Taksene i Advokatske tarife, kao i člana 153. stav 2. Zakona o parničnom postupku, a rešenje o troškovima je preinače-no shodno članu 401. stav 1. tačka 3. istog Zakona. Kako je tuženi uspeo u postupku po žalbi, osnovan je i zahtev za naknadu za sastav žalbe u iznosu po Advokatskoj tarifi, te je na osnovu navedenog odlučeno u izreci pod II. Drugostepeni sud tuženom nije dosudio troškove po osnovu sudskih taksi za žalbu i za drugostepeno rešenje. Tačkom 7. tarifnog broja 1. Taksene tarife sadržane u Zakonu o sudskim taksama propisano je da se za žalbu protiv rešenja prvostepenog suda plaća taksa samo onda kada se žalbom pobija rešenje koje podleže plaćanju takse pre-ma tarifnom broju 2. Tačkom 8. tarifnog broja 2. Taksene tarife određeno je da se za rešenje o troškovima postupka, kada se o njima odvojeno odlučuje, plaća taksa iz stava 1. ovog tarif-nog broja. Kako o troškovima postupka prvostepeni sud nije odvojeno odlučivao, već je pobijana odluka sadržana u odluci o glavnoj stvari, drugostepeni sud nalazi da nije ni nastala taksena oba-veza za žalbu protiv rešenja o troškovima, kao ni taksena obaveza za odluku suda.


222233.. Odluka o pravu stranke na naknadu troškova postupka po osnovu izdataka za sudske tak-

se zavisi od toga da li je stranka izmirila taksenu obavezu tj. da li postoje uslovi da se od nje taksa naplati prinudnim putem.

PARNIČNI POSTUPAK

- 154 -

Iz obrazloženja: U pogledu troškova parničnog postupka, Apelacioni sud smatra da činjenično stanje nije pravil-

no i potpuno utvrđeno i da se prema stanju spisa ne može odlučivati o troškovima parničnog postup-ka. Naime, prvostepeni sud je tužiocu dosudio troškove na ime takse za tužbu i odluku, iako se pre-ma ne može zaključiti da je te takse i platio. Ukoliko bi ovaj sud potvrdio odluku o troškovima par-ničnog postupka, moglo bi se desiti da tužena plati te troškove tužiocu, iako tužilac iste nije imao. Zbog toga će prvostepeni sud u ponovnom postupku utvrditi da li je tužilac imao troškove na ime plaćanje takse za tužbu i odluku pa, ukoliko nije, ispitaće da li postoje zakonski uslovi da se od tu-žioca ista naplati i da se tužena potom obaveže da ih tužiocu refundira.


STRANI DRŽAVLJANIN KAO TUŽENI - TROŠKOVI PREVOĐENJA TUŽBE I POZIVA SUDA


222244..

Troškove prevođenja tužbe i poziva suda, ako je tuženi strani državljanin, dužan je da sno-si tužilac.

Iz obrazloženja: Tužilja je podnela tužbu radi razvoda braka protiv tuženog koji je državljanin Rumunije, gde mu

je i prebivalište pa joj je bilo naloženo da određenog dana pristupi u sud radi preuzimanja pismena čije je prevođenje neophodno radi dostave poziva za ročište diplomatskim putem.

Kako tužilja nije postupila po tom datom nalogu, prvostepeni sud je doneo pobijano rešenje ko-jim je tužba odbačena.

Viši sud nije našao da postoje povrede odredbe parničnog postupka na koje pazi po službenoj dužnosti pa je rešenje potvrdio.

(Iz Rešenja Višeg suda u Beogradu, Gž.2 321/2013 od 17.04.2014. godine)

NAKNADA TROŠTKOVA PREMA USPEHU U PARNICI


222255.. Bez obzira što je žalba bila osnovana i rešenje o naplati takse ukinuto, parnična stranka

koja nije uspela u sporu ne može od protivne strane zahtevati troškove sastava žalbe izjavljene protiv rešenja o prinudnoj naplati sudske takse koju je podnela u svojstvu taksenog obveznika.

PARNIČNI POSTUPAK

- 155 -

Iz obrazloženja: Prvostepeni sud je pravilno odlučio kada je zahtev tužioca za naknadu troškova u vezi sa rešenji-

ma o prinudnoj naplati sudske takse odbio. Postupak u ovoj pravnoj stvari okončan je - prema stanju u spisima - donošenjem naznačene presude Privrednog apelacionog suda od 14.05.2014. godine, ko-jom je delimično odbijena žalba tužioca kao neosnovana i potvrđena prvostepena presuda Privred-nog suda od 04.02.2014. godine (odbijen je zahtev tužioca za utvrđenje potraživanja prema tuženom u stečaju). Delimično je preinačena presuda u odnosu na odluku o troškovima spora, a zahtevi tužio-ca i tuženog za naknadu troškova drugostepenog postupka su odbijeni.

Dakle, parnica je pravnosnažno okončana 14.05.2014. godine. U ovoj pravnosnažno okončanoj parnici tužilac nije uspeo, te ne postoje uslovi po članu 153. Za-

kona o parničnom postupku da mu se dosude troškovi obavezivanjem tuženog na njihovo plaćanje, jer tužilac nije stranka koja je u sporu uspela.

Nema uslova da se tuženi obaveže na plaćanje troškova ni saglasno članu 155. Zakona o parnič-nom postupku - nezavisno od ishoda parnice, stranka je dužna da naknadi protivnoj stranci troškove koje je prouzrokovala svojom krivicom ili slučajem koji se njoj dogodio. U konkretnoj situaciji to ni-je slučaj.

Zbog toga je odluka prvostepenog suda pravilna, pa je odlučeno kao u izreci ovog rešenja. (Iz Rešenja Privrednog apelacionog suda, Pž. 7799/2014 od 04.12.2014. godine)

222266.. Odlukom o troškovima ne može se istovremeno odbiti zahtev za naknadu troškova i od-

lučiti da svaka stranka snosi svoje troškove postupka, jer se navedene odluke međusobno is-ključuju.

Iz obrazloženja: U konkretnom slučaju, prvostepeni sud je učinio bitnu povredu odredaba parničnog postupka iz

člana 374. stav 2. tačka 12. Zakona o parničnom postupku - odluka o troškovima parničnog postupka prvostepenog suda se ne može prihvatiti kao pravilna jer prvostepeno rešenje ima nedostataka zbog kojih se ne može ispitati. Naime, izreka prvostepenog rešenja je nerazumljiva i protivreči sama sebi.

Dakle, prvostepeni sud je najpre odbio zahtev tužioca za naknadu troškova postupka, a zatim odlu-čio da svaka stranka snosi svoje troškove postupka pozivom na odredbe iz člana 207. Porodičnog zako-na i čl. 149, 150. i 151. Zakona o parničnom postupku.

Iz toga proizilazi da je izreka prvostepenog rešenja nerazumljiva i da protivreči sama sebi, budu-ći da prvostepeni sud - odlučujući o zahtevu za naknadu troškova - može obavezati suprotnu stranu da plati troškove, da odbije kao neosnovan zahtev za naknadu troškova ili pak da odluči da svaka stranka snosi svoje troškove postupka.

U ponovnom postupku, prvostepeni sud će otkloniti načinjenu bitnu povredu odredaba par-ničnog postupka i ponovo odlučiti o zahtevu tužioca za naknadu troškova postupka, imajući - pri tome - u vidu da se odlukom o troškovima ne može istovremeno odbiti zahtev za naknadu troško-va i odlučiti da svaka stranka snosi svoje troškove postupka, jer se navedene odluke međusobno isključuju.

(Iz Rešenja Apelacionog suda u Beogradu, Gž2. 14/2014 od 12.02.2014. godine)

PARNIČNI POSTUPAK

- 156 -

222277.. Činjenica da je tužilac, koji je uspeo u sporu sa zahtevom za predaju stvari (nepokretnosti)

određene površine, odnosno kvadrature, isti u toku postupka smanjio, bez je uticaja na pravilnost odluke o troškovima, zasnovanoj na oceni da je tuženi u celini izgubio parnicu.

Iz obrazloženja: Presudom Privrednog suda u B... od 31.03.2011. godine tuženi je obavezan da tužiocu, zbog ma-

nje izvedenih građevinsko-zanatskih radova iz navedenih ugovora od 22.03.2005. godine, od 29.03.2005. godine i ugovora od 29.03.2005. godine na poslovno-stambenom objektu preda u drža-vinu stambenu površinu, odnosno kvadraturu stanova u istom objektu, površine od 66,37 m2, is-pražnjenu od svih stvari i lica. Stavom II obavezan je tuženi da tužiocu nakadi troškove parničnog postupka u iznosu od 123.625,00 dinara. Žalbeni navod tuženog da je prvostepeni sud, odlučujući o troškovima parničnog postupka, trebalo da primeni odredbu člana 149. stav 2. Zakona o parničnom postupku, neosnovan je. Ovaj sud nalazi da u konkretnom slučaju nije bilo mesta primeni navedene zakonske odredbe, jer je prvostepeni sud odluku o troškovima parničnog postupka doneo pravilnom primeni odredbe člana 149. stav 1. u vezi sa čl. 150. i 159. Zakona o parničnom postupku, imajući u vidu da je tužilac strana koja je uspela u sporu i da je stoga tuženi, kao strana koja je u celini iz-gubila parnicu, dužna da protivnoj strani naknadi troškove. Činjenica da je tužilac prvobitno tražio u predaju veću površinu stanova koji se nalaze u predmetnom poslovno-stambenom objektu, bez uticaja je na odluku o troškovima postupka. Naime, tužilac je, nakon izvršenog veštačenja na koji parnične stranke nisu imale primedbe, uredio svoj tužbeni zahtev, u skladu sa nalazom i mišljenjem sudskog veštaka, a koji tuženi nije sporio.


222288.. Na odlučivanje prvostepenog suda o nadoknadi troškova prvostepenog postupka nije od

uticaja podnošenje vanrednog pravnog leka.

Iz obrazloženja: Imajući u vidu opredeljeni zahtev tuženog za nadoknadu troškova parničnog postupka, prvoste-

peni sud je odluku o troškovima doneo pravilnom primenom odredaba čl. 149, 150. i 159. Zakona o parničnom postupku.

Ako stranka delimično uspe u parnici, sud može, s obzirom na postignuti uspeh, odrediti da sva-ka stranka snosi svoje troškove ili da jedna stranka naknadi drugoj srazmeran deo troškova - član 149. stav 2. Zakona o parničnom postupku. Odredbom ZPP propisano je da sud će, prilikom odluči-vanja koji će se troškovi naknaditi stranci, uzeti u obzir samo one troškove koji su bili potrebni radi vođenja parnice. O tome koji su troškovi bili potrebni, kao i o visini troškova, odlučiće ceneći sve okolnosti - član 150. stav 1. Zakona o parničnom postupku. Prvostepeni sud je, imajući u vidu nalog drugostepenog suda, tužiocu pravilno dosudio troškove na ime takse na predlog za ponavljanje po-stupka u navedenom iznosu i na ime takse za rešenje po predlogu za ponavljanje postupka u navede-nom iznosu. Ostale troškove nije priznao, jer ih tuženi nije ni opredelio. Drugostepeni sud nalazi, na-

PARNIČNI POSTUPAK

- 157 -

suprot žalbenim navodima (da je tužilac podneo reviziju i da nije bilo mesta donošenju odluke o tro-škovima), da podnošenje vanrednog pravnog leka nije od uticaja na odlučivanje prvostepenog suda o nadoknadi troškova prvostepenog postupka.


222299.. Ako je dug plaćen u docnji, ali pre podnošenja tužbe, tužilac je izgubio parnicu pa je du-

žan da protivnoj stranci naknadi troškove, jer se uspeh u sporu ceni prema postojanju duga u momentu podnošenja tužbe.

Iz obrazloženja: Kako je i prema dokazima koje je dostavio tuženi i prema navodima samog tužioca iz žalbe, tuženi

dugovanja koja su predmet spora – zakupninu za osmi, deveti, deseti i jedanaesti mesec 2005. godine, platio 29.11.2005. godine, odnosno 29.12.2005. godine, a tužba je podneta posle navedenog plaćanja odnosno 22.2.2006. godine, to su neosnovani žalbeni navodi tužioca da je tuženi svojom docnjom u pla-ćanju prouzrokovao potrebu vođenja ovog spora, pa time i troškove istog. Bez obzira što je dug plaćen u docnji, on je izmiren znatno pre nego što je podneta tužba, pa stoga nije prihvatljivo tumačenje tužioca da je tuženi spor prouzrokovao, jer bi se to moglo prihvatiti samo u situaciji da je plaćanje duga po spor-nim računima koji su predmet tužbenog zahteva, izvršeno posle podnošenja tužbe, a što u konkretnoj si-tuaciji nije slučaj. Iz navedenih razloga pravilno je prvostepeni sud primenio odredbe člana 149. Zakona o parničnom postupku, kada je tužioca obavezao da tuženom naknadi parnične troškove, jer je podnoše-njem tužbe u vreme kada su svi dugovi koji se tužbom traže već bili izmireni, sam tužilac prouzrokovao navedene troškove pa je dužan i da ih naknadi.


NAKNADA TROŠTKOVA U SLUČAJU DELIMIČNOG USPEHA U

PARNICI (Član 153. stav 2. Zakona o parničnom postupku)

223300.. Pravična je odluka da svaka stranka snosi svoje troškove postupka kada postoji neznatna

razlika u pogledu uspeha u sporu.

Iz obrazloženja: Žalbeni navodi tužioca da je vođenje postupka skrivio tuženi, te da iz tog razloga tužiocu pripa-

daju troškovi prema opredeljenom troškovniku, su neosnovani. Predmet tužbe bila je isplata duga u naznačenom iznosu po osnovu doplatne karte za parking. Prvostepeni sud je, imajući u vidu cenovnik tužioca, delimično usvojio tužbeni zahtev i obavezao tuženog da tužiocu plati deo ove sume, dok je za preostali iznos glavnog duga odbio tužbeni zahtev kao neosnovan. Ako stranka delimično uspe u parnici, sud može s obzirom na postignuti uspeh da odredi da svaka straka snosi svoje troškove ili da

PARNIČNI POSTUPAK

- 158 -

jedna stranka naknadi drugoj srazmeran deo troškova - član 153. stav 2. Zakona o parničnom postupku ("Službeni glasnik RS", br. 72/2011, 49/2013 – odluka US i 74/2013 – odluka US).Kako je reč o neznatnoj razlici u srazmeri uspeha stranaka u sporu, prvostepeni sud je s obzirom na to pravilno za-ključio da je pravična odluka da svaka stranka snosi svoje troškove. Iz tih razloga, odluka o troško-vima je potvrđena na osnovu člana 401. stav 1. tačka 2. Zakona o parničnom postupku. Pri tome, neo-snovan je i zahtev tužioca za naknadu troškova drugostepenog postupka, budući da nije uspeo u po-stupku po žalbi, kako je odlučeno u izreci.


223311.. Sud donosi odluku o troškovima postupka prema uspehu stranaka u sporu, polazeći od vi-

sine zahteva opredeljene u inicijalnom aktu i upoređujući isti za iznosom za koji je tužilac us-peo u sporu.

Iz obrazloženja: Žalbom tuženog se, prema oceni Privrednog apelacionog suda, osnovano ukazuje da je prvoste-

peni sud, pogrešnom primenom člana 149. stav 1. Zakona o parničnom postupku, doneo odluku o troškovima spora. Naime, iz stanja u spisima proizilazi da je u predlogu za izvršenje kojim je tužilac inicirao ovaj postupak naveo da od tuženog potražuje na ime glavnog duga navedeni dinarski iznos sa kamatom od 17.06.2008. godine, a na osnovu kog iznosa su i određeni troškovi izvršenja u nazna-čenom iznosu. U toku postupka je utvrđeno, a za isti iznos je tužilac i povukao predlog za izvršenje, da je tuženi deo navedene sume isplatio zaključno sa 10.10.2008. godine tj. skoro dve i po godine pre podnošenja predloga za izvršenje. U tom smislu, tuženi osnovano ukazuje da nije u obavezi da snosi troškove izvršenja u iznosu koji je odmeren, a do kog iznosa je došlo zbog greške tužioca i ne-uračunavanja u visinu potraživanja već plaćenog iznosa.


TROŠKOVI POTREBNI RADI VOĐENJA PARNICE


223322.. Troškovi advokata zbog odsustva iz kancelarije ne predstavljaju troškove postupka koji se

naknađuju, zato što su pokriveni advokatskom tarifom i paušalom

Iz obrazloženja: Žalbom tuženog osnovano se, po oceni Privrednog apelacionog suda, ukazuje da je prvostepeni

sud pogrešno odmerio troškove parničnog postupka kada je tužiocu dosudio troškove advokata u visini putnih troškova u naznačenom iznosu, kao i za odsustvovanje iz kancelarije. Naime, prema stanju u spisima, punomoćnik tužioca nije dostavio dokaze o putnim troškovima i njihovoj visini. Na drugoj strani, troškovi odsustva iz kancelarije punomoćnika tužioca pokriveni su advokatskom ta-

PARNIČNI POSTUPAK

- 159 -

rifom i paušalom, jer bez odsustva iz kancelarije nije ni moguće obavljati advokatski posao. U vezi sa tim, Privredni apelacioni sud je odluku o troškovima parničnog postupka preinačio, tako što je obavezao tuženog na isplatu troškova koji su bili neophodni za vođenje ovog postupka, a čiji je iznos utvrđen tako što je umanjen za pomenuti iznos, koliko je tužilac tražio na ime putnih troškova, kao i za iznos na ime odsustvovanja iz kancelarije.


223333.. Stranka kao poverilac dosuđenog iznosa naknade troškova parničnog postupka ima pravo

na zateznu kamatu od dana donošenja sudske odluke.

Iz obrazloženja: Troškovi se odnose na parnične radnje čije je preduzimanje bilo potrebno radi vođenja parnice a

odmereni su prema Tarifi o nagradama i naknadi troškova za rad advokata, važećoj u vreme obraču-na. U konkretnom slučaju, troškovi advokata uvećani su za 50% zbog zastupanja dva lica, shodno ta-rifnom broju 11.

Na dosuđene troškove prvostepenog postupka tužiocima pripada zakonska zatezna kamata od dana donošenja odluke.


223344.. Troškovi sastava predloga da se opomena o sudskoj taksi stavi van snage nisu troškovi

parničnog postupka, a nisu nužni troškovi ni u postupku naplate sudske takse.

Iz obrazloženja: Pošto je usvojio odnosni predlog tužioca i stavom jedan izreke rešenja, koji se ne pobija žalbom,

opomenu za plaćanje sudske takse stavio van snage, prvostepeni sud je zahtev za naknadu troškova odbio našavši da se ne radi o troškovima parničnog postupka nastalim u vezi sa odlukom o glavnoj stvari. Budući da ovi troškovi nisu, u smislu člana 150. Zakona o parničnom postupku, bili nužni za vođenje konkretnog postupak, stav prvostepenog suda je pravilan. Prema odredbama Zakona o sud-skim taksama opomena je akt suda pred kojim se vodi postupak, kojim se takseni obveznik opominje na obavezu plaćanja takse za preduzimanje određene procesne radnje u iznosu koji je sud obračunao. Ukoliko stranka po opomeni ne postupi stiču se uslovi da sud donese odluku, protiv koje stranka mo-že izjaviti žalbu. Dostavljanjem opomene tužiocu, kao taksenom obvezniku, za plaćanje takse za rad-nju za koju se po odredbama ovog zakona ne plaća taksa, za tužioca nije nastupila bilo kakva nega-tivna posledica. Opomena je inače stavljena van snage, ali i da nije, niti bi postala pravnosnažna (ka-ko to netačno navodi žalilac) niti bi se na osnovu opomene vršilo plaćanje. Dakle, prinudna naplata se vrši na osnovu rešenja, pa bi već samo nedonošenje rešenja, bez obzira na postojanje opomene, za žalioca imalo isti pravni efekat. Sastav podneska kojim se zahteva ispravka opomene zato nije bio nužan trošak za okončanje ovog postupka, pa je pravilno prvostepeni sud zahtev tužioca za naknadu ovih troškova odbio, a saglasno čl. 161., 149. i 150. Zakona o parničnom postupku, tužilac nema pravo ni na troškove drugostepenog postupka.


PARNIČNI POSTUPAK

- 160 -

223355.. U potrebne troškove za vođenje parnice ne spadaju troškovi advokata koji su nastali zbog

toga što se sedište kancelarije nalazi van područja postupajućeg suda, a koji se odnose na put-ne troškove, troškove odsustva iz kancelarije i dnevnice.

Iz obrazloženja: Prvostepeni sud je, po oceni Privrednog apelacionog suda, pravilno cenio sve konkretne okol-

nosti kada je zaključio da putni troškovi advokata, čija se kancelarija nalazi van njegovog sedi-šta, kao i troškovi odsustva iz kancelarije i dnevnice, ne spadaju u potrebne troškove radi vođe-nja parnice, odnosno da je tužilac imao mogućnost da angažuje advokata koji ima sedište na pod-ručju postupajućeg suda. Kako to nije učinio, to neopravdano zahteva naknadu navedenih troško-va. Takođe, pravilno je prvostepeni sud odlučio kada nije priznao troškove zakonskom zastupniku tužioca na ime prevoza, jer nije pružio dokaze da je te troškove imao. Žalbeni navodi (da je nezavi-sno od ishoda parnice stranka dužna da naknadi protivnoj stranci troškove koje je prouzrokovala svojom krivicom ili slučajem koji se njoj dogodio) bez uticaja su na drugačiju odluku, jer u kon-kretnoj situaciji nema mesta primeni navedene zakonske odredbe tj. nema krivice tuženog za tro-škove koji nisu priznati tužiocu. Tužilac, kao strana koja se u postupku pozivala na ugovorenu me-snu nadležnost Trgovinskog suda u B..., bio je u obavezi da, uz inicijalni akt kojim je pokrenuo po-stupak, dostavi i sporazum, odnosno ugovor kojim je to bilo dogovoreno. Kako to nije učinio, u skladu sa članom 65. stav 4. Zakona o parničnom postupku (član 64. stav 4. ranijeg zakona), to se Trgovinski sud u B... pravilno oglasio mesno nenadležnim za postupanje u ovoj pravnoj stvari i spise predmeta dostavio Trgovinskom sudu u N...


223366.. Odgovor na žalbu nije obavezni akt, pa stoga ni troškovi drugostepenog postupka za sastav

odgovora na žalbu i taksu, nisu nužni.

Iz obrazloženja: Sud dosuđuje samo troškove zavisno od uspeha stranaka u sporu, i to samo u visini potreb-

nih troškova – čl. 149. i 150. Zakona o parničnom postupku. Zbog toga je zahtev tužioca za na-knadu troškova za sastav odgovora na žalbu i takse za istu ocenjen od strane ovog suda kao tro-škovi koji nisu neophodni, s obzirom da dostavljanje odgovora na žalbu nije obavezno. Uz to, u konkretnom odgovoru nisu izneti novi navodi i nove činjenice, odnosno tužilac se nije izjašnja-vao na neke navode i činjenice koje su istaknute prvi put u žalbi. Tako, prema oceni ovog suda, i nije bilo neophodno dostavljati odgovor na žalbu, pa time nisu neophodni ni navedeni troškovi. Iz tih razloga, dopunskim rešenjem kao u dispozitivu odbijen je zahtev za naknadu troškova dru-gostepenog postupka tužiocu.

(Iz rešenja Privrednog apelacionog suda,Pž. 5349/11 od 08.07.2011. godine)

PARNIČNI POSTUPAK

- 161 -

223377..

Troškovi koji nastanu izborom advokata van mesta suđenja ne mogu se smatrati nužnim, odnosno potrebnim izdacima za vođenje parnice, ako u mestu suđenja postoji mogućnost an-gažovanja advokata.

Iz obrazloženja: Prvostepenim rešenjem je utvrđeno povlačenje tužbe i postupak je obustavljen, a tužilac je

obavezan da tuženima naknadi prouzrokovane parnične troškove u naznačenom iznosu u roku od 15 dana pod pretnjom izvršenja. Međutim, prvostepeno rešenje je doneto pogrešnom primenom Zakona o parničnom postupku. Članom 154. ovog zakona (član 150. ranijeg zakona) propisano je da će sud, prilikom odlučivanja koji će se troškovi naknaditi stranci, uzeti u obzir samo one tro-škove koji su bili potrebni radi vođenja parnice, a o tome koji su troškovi bili potrebni, kao i o visini istih, odlučiće sud ceneći sve okolnosti. Kada je propisana tarifa za nagradu advokata ti troškovi se odmeravaju po navedenoj tarifi. Pravo tužitelja je da za zastupanje angažuju puno-moćnika po sopstvenom izboru. Ipak, s obzirom na okolnost da u mestu suđenja postoji moguć-nost angažovanja advokata, izbor advokata van mesta suđenja, kao i troškovi koji s tim u vezi na-stanu, ne mogu se smatrati nužnim izdacima za vođenje parnice.


223388.. Za vođenje postupka, troškovi odgovora na žalbu nisu nužni ni potrebni.

Iz obrazloženja: Podneskom od 25.03.2010. godine tužilac je postavio zahtev za nadoknadu troškova drugostepe-

nog postupka, a Privredni apelacioni sud je našao da isti nije osnovan. Sud će, prilikom odlučivanja koji će se troškovi naknaditi stranci, uzeti u obzir samo one troškove koji su bili potrebni radi vođe-nja parnice. O tome koji su troškovi potrebni, kao i o visini troškova, sud odlučuje ceneći sve okol-nosti - član 150. stav 1. Zakona o parničnom postupku. Troškovi odgovora na žalbu u konkretnom slučaju nisu bili nužni ni potrebni za vođenje ovog postupka, pa je - u smislu člana 161. stav 1. u ve-zi sa članom 150. stav 1. i članom 159. Zakona o parničnom postupku - rešeno kao u izreci.


223399.. Pošto nisu nužni za ostvarenje prava, poverilac nema pravo na troškove podnošenja više

odvojenih predloga za izvršenje na osnovu verodostojne isprave istoga dana, prema istom izvr-šnom dužniku.

PARNIČNI POSTUPAK

- 162 -

Iz obrazloženja: Prema stavu ovog suda, pravilno je prvostepeni sud, pri odmeravanju troškova i odluci o njima,

imao u vidu sve okolnosti konkretnog slučaja: dug je plaćen na dan podnošenja predloga, pa je - pravil-nom primenom odredaba čl. 149. i 150. Zakona o parničnom postupku - dosudio samo nužne troškove koje je tužilac imao, opravdano ceneći da nije nužno da u istom danu po dve odvojene verodostojne is-prave tužilac podnese dva odvojena predloga za izvršenje i time značajno, nepotrebno i neopravdano po-veća troškove samog postupka. Zbog toga je, uz potpuno prihvatljivo obrazloženje, odlučio da svaka stranka snosi svoje troškove.


224400.. Stranci koja je uspela u sporu odlukom suda dosuđuje se naknada samo potrebnih i neop-

hodnih troškova.

Iz obrazloženja: Stranka koja u celini izgubi parnicu dužna je da protivnoj strani naknadi troškove - član 149.

stav 1. Zakona o parničnom postupku. Ukoliko stranke delimično uspeju u parnici sud može, s obzi-rom na postignuti uspeh, odrediti da svaka strana snosi svoje troškove ili da jedna stranka naknadi drugoj srazmerni deo troškova - član 149. stav 2. Zakona o parničnom postupku. Sud, prilikom odlu-čivanja koji će se troškovi naknaditi stranci, uzima u obzir samo one troškove koji su bili potrebni radi vođenja parnice - član 150. Zakona o parničnom postupku. Imajući u vidu citirane odredbe, pr-vostepeni sud je bio dužan da, imajući u vidu uspeh stranaka u sporu, kao i celokupni tok postupka, utvrdi koji su troškovi bili neophodni za vođenje konkretne parnice i potom, ceneći sve okolnosti, uz detaljno i jasno obrazloženje, donese odluku koja od parničnih stranaka je dužna da ih snosi i zavi-sno od toga odluči o troškovima postupka. To sud nije učinio pri donošenju pobijane odluke. Zbog toga su osnovani žalbeni navodi da je pobijana odluka u delu u kome je odlučeno o troškovima do-neta uz apsolutno bitne povrede odredaba Zakona o parničnom postupku iz člana 361. stav 2. tačka 12. - ista ne sadrži razloge o odlučnim činjenicama koje su od značaja za donošenje odluke u delu o troškovima. Na osnovu člana 376. istog Zakona, pobijano rešenje o troškovima ukida i predmet vra-ća prvostepenom sudu na donošenje nove odluke o troškovima. Prvostepeni sud će, pri donošenju nove odluke o troškovima, imati u vidu činjenicu da je tužba podneta u vreme kada je tužiočevo potra-živanje bilo osnovano, te da je naknadnim donošenjem i postupanjem u skladu sa odgovarajućim za-konima, kojima je i regulisano pitanje potraživanja tužioca po osnovu naknade štete prouzroko-vane neblagovremenim plaćanjem za izvedene građevinske radove odn. kursnim razlikama u pla-ćanju, isto delimično izmireno, pa će utvrditi kada je tačno tužiocu izmireno dugovanje tj. prete-žni deo dugovanja koji je predmet ovog spora, jer je do tog trenutka tužiočevo potraživanje bilo osnovano, a time su bili i neophodni i opravdani troškovi postupka koji su prouzrokovani u cilju njegovog ostvarenja. Za period posle izmirenja duga tužiocu pa do zaključenja glavne rasprave sud će utvrditi koji su troškovi bili potrebni i neophodni i čijom krivicom su prouzrokovani te i doneti novu odluku kojom odlučuje o troškovima parničnog postupka u konkretnom sporu, uz odgovarajuće obrazloženje.


PARNIČNI POSTUPAK

- 163 -

ODMERAVANJE TROŠKOVA PO TARIFI ZA NAGRADE

ADVOKATA (Član 154. stav 2. Zakona o parničnom postupku)

224411.. Sud je, prilikom odlučivanja o troškovima postupka, dužan da se pridržava Autentičnog

tumačenja advokatske tarife koje je dala Advokatska komora Srbije, jer , Advokatska komora koja propisuje tarifu o nagradama i naknadama troškova za rad advokata ima pravo da da i autentično tumačenje.

Iz obrazloženja: Nalazeći da je tuženi u obavezi da plati tužiocu sporni dug (s obzirom da ova obaveza proističe

iz Autentičnog tumačenja Upravnog odbora Advokatske komore Srbije br. 158-4/9 od 05.09.2009. godine Tarife o nagradama i naknadi troškova za rad advokata), prvostepeni sud je pravilno prime-nio materijalno pravo. Tužena navodima u žalbi ne dovodi se u sumnju pravilnost prvostepene pre-sude. Naime, prema stavu Višeg suda, prvostepeni sud je pravilno primenio materijalno pravo oce-njujući da je tužbeni zahtev osnovan, a imajući u vidu Autentično tumačenje advokatske tarife koji je dala Advokatska komora Srbije u delu koji se odnosi na odbrane po službenoj dužnosti u pretkri-vičnom postupku. Neosnovani su navodi žalbe da se u konkretnom slučaju ne može primeniti Autentično tumačenje Advokatske komore u vezi nagrade i naknade advokata u zastupanju u odbra-ni po službenoj dužnosti u pretkrivičnom postupku pred organima Ministarstva unutrašnjih poslova, jer Advokatska komora koja propisuje tarifu o nagradama i naknadama troškova za rad advokata ima pravo da da i autentično tumačenje. Ovim autentičnim tumačenjem Advokatska komora je utvrdila za koje radnje u pretkrivičnom postupku advokat ima pravo na naknadu troškova za zastupa-nje kao branilac pred organima Ministarstva unutrašnjih poslova.

(Iz presude Višeg suda u Valjevu, Gž. 803/2011 od 19.10.2011. godine)

224422..

Kada tužilac u sporu povodom upisa u sudski registar ili u drugim neprocenjivim predme-tima, označi vrednost spora radi naplate takse prema vrsti spora u smislu odredaba čl. 21-28 Zakona o sudskim taksama, tada se naknada parničnih troškova za preduzete parnične radnje od strane advokata odmerava primenom propisane nagrade i naknade za tu vrstu spora po Advokatskoj tarifi, a ne prema označenoj vrednosti predmeta spora, koja je merodavna samo za obračun sudske takse.

Iz obrazloženja: Određivanje vrednosti predmeta spora je relevantno za utvrđivanje stvarne nadležnosti, sastava

suda, prava na izjavljivanje revizije i u drugim slučajevima predviđenim u Zakonu o parničnom po-

PARNIČNI POSTUPAK

- 164 -

stupku, prema članu 29. stav 1. istog zakona. Kada se tužbeni zahtev ne odnosi na novčani iznos, me-rodavna je vrednost predmeta spora koji je tužilac naznačio u tužbi, prema članu 34. stav 2. Zakona o parničnom postupku. Kako se u konkretnom slučaju radi o predmetu spora koji se ne može novčano izraziti, to se utvrđivanje vrednosti, odnosno merodavna vrednost predmeta spora, označava i oprede-ljuje prema vrsti spora, i to u skladu sa Zakonom o sudskim taksama, Prema član 28. Zakona o sud-skim taksama ako se po odredbama čl. 21. do 27. toga zakona ne može utvrditi vrednost predmeta spora, kao vrednost se uzima iznos od 10.000,00 dinara , bez obzira koji sud je nadležan za rešavanje spora. U skladu sa ovim odredbama, tužilac je i opredelio vrednost predmeta spora radi utvrđivanja vrednosti radi naplate takse. S druge strane, odredbama član 150. stav 2. Zakona o parničnom po-stupku regulisano je da ako je propisana tarifa za nagrade advokata ili za druge troškove, parnični tro-škovi će se odmeriti po toj tarifi. Prema tarifnom broju 8 Tarife o nagradama i naknadama troško-va za rad advokata za sastavljanje tužbe, predloga, molbe zahteva i dr. podnesaka kojima se pokreće postupak u neprocenjivim predmetima i to u sudskom sporu povodom upisa u sudski registar nagrada advokata iznosi 20.250,00 dinara.


NAKNADA TROŠKOVA PROUZROKOVANIH KRIVICOM

STRANKE (Član 155. stav 1. Zakona o parničnom postupku)

224433.. Stranka koja je izgubila spor nije dužna da protivnoj stranci nadoknadi troškove koje je ta

stranka prouzrokovala svojom krivicom.

Iz obrazloženja: Bez obzira na uspeh u sporu, prvostepeni sud je pogrešno priznao tuženoj troškove koji se odno-

se na predlog za ukidanje klauzule pravnosnažnosti, predlog za ponavljanje postupka i predlog za izdavanje privremene mere. Ovi troškovi odnose se na radnje koje je prouzrokovala sama tužena zbog čega tužilac nije u obavezi da ih nadoknadi tuženoj.

(Iz presude Apelacionog suda u Novom Sadu, Gž. 589/2013 od 14.03.2013. godine)

NAKNADA TROŠKOVA POSLE POVLAČENJA TUŽBE


224444.. Tužilac koji povuče tužbu nema obavezu da suprotnoj strani naknadi troškove ukoliko, uz

podnesak o povlačenju, dostavi i dokaze da je isto usledilo odmah posle tuženikovog plaćanja koje je izvršeno posle utuženja.

PARNIČNI POSTUPAK

- 165 -

Iz obrazloženja: Prema stanju u spisima, postupak je započet predlogom za izvršenje na osnovu verodostojnih is-

prava, po kojima je doneto i rešenje o izvršenju. Kako je tuženi prigovorom osporio navedeno reše-nje o izvršenju, navodeći da je, pre utuženja, platio račune koji su osnov za njegovo donošenje i do-stavljajući dokaze o izvršenim plaćanjima, to je, u smislu člana 21. Zakona o izvršnom postupku, re-šenje o izvršenju stavljeno van snage u delu u kome je određeno izvršenje i postupak je nastavljen kao po prigovoru protiv platnog naloga. U daljem toku postupka tužilac je povukao tužbu iz razloga što je tuženi izmirio dugovanja, a bez navođenja kada je plaćanje izvršeno, odnosno kada je dugo-vanje prestalo datom izjavom o kompenzaciji. Tuženi je pristao na povlačenje tužbe u celini, ali je troškove tražio. Prvostepeni sud, imajući u vidu navedeno, pravilno - u smislu člana 202. Zakona o parničnom postupku (član 196. ranijeg zakona), konstatuje da je tužba povučena, jer je tužilac izriči-tom izjavom povukao tužbu, a tuženi je na to pristao (s obzirom da se već upustio u raspravljanje o glav-noj stvari). Članom 157. istog zakona (član 153. ranijeg zakona) regulisano je da tužilac, koji povuče tu-žbu, mora protivnoj strani naknaditi parnične troškove, osim ako je povlačenje tužbe usledilo odmah posle ispunjenja zahteva od strane tuženog. Pošto je svaka stranka dužna da iznese činjenice i priloži dokaze na kojima zasniva svoj zahtev, to je, shodnom primenom navedenih odredaba, i tužilac uz izjavu o povlačenju tužbe bio dužan da dostavi dokaze kada je tuženi izmirio dugovanja koja su predmet spora, odnosno da se pozove na to da je ista izmirio posle tužbe, te da odmah po izmirenju povuče tu-žbu. Ovo je neophodno da bi mogao, u smislu citirane odredbe, da se oslobodi obaveze plaćanja troško-va. Pošto, prema stanju u spisima, tužilac uz dopis kojim je povukao tužbu jer je tuženi u celosti izmirio svoju obavezu, nije naveo ni dostavio dokaze kada je ta obaveza izmirena, to je, na osnovu iste odredbe, dužan da tuženom naknadi parnične troškove, koje je ovaj opredeljeno tražio u podnesku kojim je pri-hvatio povlačenje tužbe. Ovo zbog toga što nije dostavio dokaze da se, u smislu člana 157. Zakona o parničnom postupku, može osloboditi obaveze njihovog plaćanja.


224455.. Pravo na troškove postupka ima tužilac koji povuče tužbu, ali uz ispunjenje dva uslova: da

je do povlačenja tužbe došlo zbog ispunjenja zahteva od strane tuženog i da je povlačenje usle-dilo odmah posle takvog ispunjenja.

Iz obrazloženja: Tužilac koji povuče tužbu dužan je da protivnoj stranci naknadi parnične troškove, osim ako je

povlačenje tužbe usledilo odmah posle ispunjenja zahteva od strane tuženog - član 153. Zakona o parničnom postupku. Dakle, tužilac koji povuče tužbu ima pravo na troškove pod uslovom da je do povlačenja tužbe došlo zbog ispunjenja zahteva od strane tuženog i pod uslovom da je povlačenje tu-žbe usledilo odmah posle takvog ispunjenja.


TROŠKOVI NASTALI UČESTVOVANJEM JAVNOG TUŽIOCA U

POSTUPKU KAO STRANKE (Član 161. stav 2. Zakona o parničnom postupku)

PARNIČNI POSTUPAK

- 166 -

224466.. Troškovi parničnog postupka, u kome kao stranka učestvuje javni tužilac i koje bi, po odred-

bama čl. 149. i 150. Zakona o parničnom postupku, trebalo on da snosi - padaju na teret suda.

Iz obrazloženja: Rešenjem Privrednog suda u Beogradu od 27.01.2010. godine - prema stanju u spisima - odba-

čena je tužba tužioca - Republike Srbije, Drugog opštinskog javnog tužilaštva, podneta 10.7.2009. godine. Dana 04.02.2010. godine odnosno 01.03.2010. godine, drugotuženi i prvotuženi su podneli predloge za donošenje dopunskog rešenja, kojim bi se odlučilo o troškovima parničnog postupka. Odlučujući o zahtevima tuženih za naknadu troškova parničnog postupka, prvostepeni sud je doneo dopunsko rešenje kojim je obavezao tužioca da im u opredeljenom iznosu naknadi troškove parnič-nog postupka, primenom odredbi čl. 149, 150. i 159. Zakona o parničnom postupku. Privredni apela-cioni sud nalazi da je prvostepeni sud u konkretnom slučaju pogrešno primenio odredbe čl. 149, 150. i 159. Zakona o parničnom postupku, te da je o zahtevu prvotuženog i drugotuženog za nakna-du troškova parničnog postupka, trebalo odlučiti u skladu sa odredbom člana 157. istog zakona. Ka-da javni tužilac učestvuje u postupku kao stranka, on ima pravo na naknadu troškova po odredba-ma ovog zakona, ali ne i pravo na nagradu - član 157. stav 1. Zakona o parničnom postupku. Troško-vi koje bi, po odredbama ovog zakona, trebalo da snosi javni tužilac, isplatiće se iz sredstava suda - član 157. stav 2. Zakona o parničnom postupku. Svaka stranka snosi svoje troškove, koji su nastali učestvovanjem javnog tužioca u postupku - član 157. stav 3. Zakona o parničnom postupku. Troško-vi koje je javni tužilac imao povodom svog učestvovanja u postupku padaju na teret sredstava jav-nog tužilaštva - član 157. stav 4. Zakona o parničnom postupku. Dakle, u konkretnoj situaciji ima mesta primeni člana 157. Zakona o parničnom postupku, jer se radi o troškovima koje bi trebalo da snosi javni tužilac.


PRIMENA ODREDABA O TROŠKOVIMA NA STRANKE KOJE ZASTUPA

JAVNO PRAVOBRANILAŠTVO (Član 162. Zakona o parničnom postupku)

224477.. Kada je državu kao stranku u parničnom postupku zastupao punomoćnik iz reda zapo-

slenih u državnom organu, a ne javno pravobranilaštvo, tada u slučaju uspeha u sporu dr-žavi ne pripadaju troškovi postupka po advokatskoj tarifi, u smislu člana 158. Zakona o parničnom postupku, jer se ovaj propis odnosi na troškove postupka kada stranku zastupa javno pravobranilaštvo.

PARNIČNI POSTUPAK

- 167 -

Iz obrazloženja: Stavom III obavezan je tuženi da plati tužiocu na ime troškova parničnog postupka iznos od

12.050,00 dinara u roku od 8 dana po prijemu presude. Tuženi žalbom pobija navedeno rešenje o troškovima postupka, navodeći da tužilac nema pravo na troškove po advokatskoj tarifi jer ga zastupa lice koje je zaposleno u Ministarstvu odbrane. Predložio je da drugostepeni sud preinači prvostepeno rešenje. Žalba tuženog je osnovana. Članom 2. Zakona o prenošenju nadležnosti vojnih sudova, vojnih tužilaštava i vojnog pravobranilaštva na organe Država članica ("Službeni list SCG" br. 55/04) predviđeno je da se nadležnost vojnih sudova, vojnih tužilaštava i vojnog pravobranilaštva, danom stupanja na snagu ovog zakona prenose za teritoriju Republike Srbije na organe Republike Srbije, na teritoriju Republike Crne Gore, na organe Republike Crne Gore koje te države članice odrede. Članom 7. Zakona o preuzimanju u nadležnosti vojnih sudova, voj-nih tužilaštava i vojnog pravobranilaštva ("Službeni glasnik RS" broj 137/04) nadležnost voj-nog pravobranilaštva za postupanja na teritoriji Republike Srbije preuzima Republičko javno pravobranilaštvo, u skladu sa zakonom i drugim propisima. Ovaj zakon je stupio na snagu 1. ja-nuara 2005 godine. Tužioca u ovoj parnici nije zastupalo javno pravobranilaštvo Republike Srbije pa se iz tih razloga ne može primeniti član 158. Zakona o parničnom postupku kojim je predviđeno da se odredbe o troškovima primenjuju i na stranke koje zastupa javno pravobranila-štvo i da u tom slučaju troškovi postupka obuhvataju i iznos koji bi se stranci priznao na ime na-grade advokatu. Tužiocu u smislu člana 150. Zakona o parničnom postupku pripadaju troškovi koji su bili potrebni radi vođenja parnice.


BLAGOVREMENOST, ODREĐENOST I OPREDELJENOST ZAHTEVA ZA TROŠKOVE POSTUPKA

(Član 163. st. 1 – 3. Zakona o parničnom postupku)

224488.. U smislu člana 163. Zakona o parničnom postupku, troškovi postupka dosuđuju se prema

krajnje opredeljenom zahtevu, prema krajnje utvrđenoj vrednosti predmeta spora i prema advokatskoj tarifi koja važi u momentu odlučivanja. To se odnosi i na troškove zastupanja od strane punomoćnika – advokata.

Iz obrazloženja: Prvostepenom presudom delimično je usvojen tužbeni zahtev tužilje da joj tuženi na ime duga za

pružene advokatske usluge isplati 187.500,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 28.03.2012. godine. Za veći iznos (do traženih 315.750 dinara), tužbeni zahtev je odbijen.

Tužilja je zastupala tuženog kao advokat i ispostavljala mu račune, a tuženi joj po njima nije iz-vršio isplatu.

PARNIČNI POSTUPAK

- 168 -

Prvostepeni sud zaključuje da su stranke bile u ugovornom odnosu, a po punomoćju o zastu-panju. Nakon izvršenog uvida u spise predmeta i utzvrđivanja pruženih usluga, dosudio je nave-deni iznos. Kod odlučivanja o visini tužbenog zahteva sud je utvrdio da je tokom postupka, u ko-me su pružane advokatske usluge, došlo do promene vrednosti predmeta spora i to na iznos od 120.000 evra, te da u nastavku postupka tužilja ima pravo na uvećane troškove naknade za zastu-panje, a u odnosu na prethodno označenu vrednost. Obračun troškova zastupanja vršen je u odno-su na prvopostavljenu vrednost spora, a nakon uređenja i u odnosu na novooznačenu vrednost spora, pa je doneta pobijana presuda.

Presuda je ukinuta po žalbi tužilje. Obračunavajući visinu naknade, na koju tužilja ima pravo s obzirom na radnje zastupanja preduze-

te za tuženog, prvostepeni sud polazi od utvrđene vrednosti spora i pravi razliku u visini naknade kada su u pitanju radnje zastupanja preduzete pre i posle promenjene vrednosti predmeta spora. Prvostepeni sud za takav stav ne navodi pravni osnov (normu koja ga ovlašćuje na takvo postupanje) a nije utvrđe-no ni da postoji takav dogovor stranaka (da se troškovi punomoćnika - advokata obračunavaju strogo prema vrednosti spora koja je važila u momentu preduzimanja radnje zastupanja).

Troškovi postupka, pa i troškovi advokata, dosuđuju se prema krajnje opredeljenom zahtevu, prema krajnje utvrđenoj vrednosti spora i prema Advokatskoj tarifi koja važi u momentu odlučiva-nja, shodno odredbama iz čl. 163. Zakona o parničnom postupku.

(Iz Rešenja Višeg suda u Nišu, Gž. 22/2014 od 19.03.2014. godine)

224499.. Zahtev za naknadu troškova postupka tuženi može podneti najkasnije na ročištu na kome

je doneto rešenje da se tužba smatra povučenom.

Iz obrazloženja:

Zahtev za naknadu troškova stranka je dužna da podnese najkasnije do završetka raspravljanja koje prethodi odlučivanju o troškovima, a ako se radi o donošenju odluke bez prethodnog raspravlja-nja, stranka je dužna da zahtev za naknadu troškova podnese u predlogu o kome sud treba da odluči; u slučaju iz člana 157. Zakona o parničnom postupku, ako povlačenje tužbe ili pravnog leka nije iz-vršeno na ročištu, kao i u drugim slučajevima kada je odluka doneta izvan ročišta, zahtev za naknadu troškova može se podneti u roku od osam dana od dana dostavljanja obaveštenja o povlačenju tužbe odn. dostavljanja odluke - član 163. Zakona o parničnom postupku.

U predmetnom slučaju, rešenje da se tužba smatra povučenom je doneto na ročištu kome su tu-ženi prisustvovali.

Prvotuženi ni u prethodnom toku postupka ni na ročištu na kome je doneto rešenje da se tužba smatra povučenom nije podneo zahtev za naknadu troškova postupka. Zahtev podnet 26.03.2013. godine je neblagovremen, jer rešenje da se smatra da je tužba povučena, kojim je okončan postupak pred prvostepenim sudom, nije doneto izvan ročišta i ne primenjuje se odredba iz člana 163. stav 7. Zakona o parničnom postupku.


PARNIČNI POSTUPAK

- 169 -

225500.. Sud će dosuditi samo opredeljeno tražene troškove, i to samo one koji su bili potrebni za

vođenje postupka.

Iz obrazloženja: Na osnovu čl. 149. i 150. Zakona o parničnom postupku, sud dosuđuje samo opredeljeno tražene

troškove, i to samo one koji su bili potrebni za vođenje postupka. Kako je, prema stanju u spisima, na ročištu za glavnu raspravu, koja je zaključena 13.12.2011. godine, tuženi naznačio da troškove traži i iste opredeljuje (i to za sastav svakog podneska za održana i neodržana ročišta, ne opredeljujući jasno i precizno za koje podneske i koja ročišta, kao i za koliko održanih ili neodržanih ročišta traži troškove i u kom iznosu), to prema stanovištu ovoga suda, punomoćnik tuženog nije u skladu sa odredbama Zakona o parničnom postupku opredelio tražene troškove te mu isti ne mogu biti dosuđeni.


225511.. Srazmerno odmeravanje troškova od strane prvostepenog suda i njihovo prebijanje, kada

stranka delimično uspe u parnici, moguće je samo ako su obe parnične stranke opredelile zah-teve za nadoknadu troškova parničnog postupka i navele troškove za koje traže naknadu. Ako zahtev za nadoknadu troškova nije opredelila jedna od parničnih strana, prvostepeni sud će iz-vršiti obračun troškova, tako što će parničnoj strani koja je zahtev opredelila dosuditi troško-ve postupka, prema procentu njenog uspeha u parnici, ali neće imati uslova da prizna troškove prema procentu uspeha druge parnične strane i izvrši preboj istih.

Iz obrazloženja: Žalbeni navodi tuženog (kojima osporava odluku o troškovima parničnog postupka) su neosno-

vani. O naknadi troškova odlučuje sud na određeni zahtev stranke bez raspravljanja. Tuženi, do zaključenja glavne rasprave, nije opredelio zahtev za naknadu troškova parničnog postupka, shodno članu 159. stav 2. Zakona o parničnom postupku, u kome je bio dužan da navede troškove za koje traži naknadu. Zahtev je stranka bila dužna da stavi najdocnije do završetka raspravljanja koje pret-hodi odlučivanju o troškovima, što tuženi nije učinio. Pošto prvostepeni sud nije imao zahtev za na-knadu troškova tuženog o kome bi odlučio, to je pravilna odluka o troškovima, doneta na osnovu člana 149. stav 1. Zakona o parničnom postupku.

(Iz presude Privrednog apelacionog suda, Pž. 11619/1) od 21.09.2011. godine)

225522.. Kada je u zahtevu za naknadu parničnih troškova navedeno da se troškovi za pojedine

parnične radnje traže "po AT", tada isti nije opredeljen.

PARNIČNI POSTUPAK

- 170 -

Iz obrazloženja: O troškovima drugostepenog postupka i postupka po zahtevu za zaštitu zakonitosti, odlučeno je u

skladu sa odredbom člana 159. st. 1. i 2. Zakona o parničnom postupku, budući da punomoćnik tužio-ca u odgovoru na žalbu nije opredeljeno naveo troškove za koje traži naknadu. Naveo je, naime, da traži troškove u visini odgovora na žalbu po AT i eventualno dodatne sudske takse, te da ni u zahtevu za zaštitu zakonitosti nije opredeljeno naveo troškove za koje traži naknadu, već je samo na kraju Zah-teva navedeno: "Troškovnik: - sastav Zahteva po AT". Navođenje da se troškovi za pojedine parnične radnje traže po AT ne predstavlja opredeljen zahtev za naknadu troškova postupka u smislu citirane zakonske odredbe.

(Iz presude Vrhovnog kasacionog suda, Gž. 1 474/10 od 26.10.2010. godine)

225533..

O naknadi troškova postupka sud odlučuje na blagovremeni i određeni zahtev stranke, ko-ja je dužna da u zahtevu opredeljeno navede troškove za koje traži naknadu, što znači da tro-škovnik mora da sadrži pojedinačno nabrojane sve preduzete parnične radnje koje su stranci prouzrokovale izdatke, kao i njihovu visinu.

Iz obrazloženja: Viši trgovinski sud nalazi da je pobijano rešenje kojim je odbačen kao neblagovremen zahtev tu-

ženog za naknadu troškova postupka pravilno i na zakonu utemeljeno. Naime, tuženi smatra da na-kon presumiranog povlačenja tužbe može da se poziva na blagovremenost zahteva za troškove po-stavljenog 28. novembra 2005. godine, kroz navode da je u više navrata i pismenim podnescima i na glavnoj raspravi istakao da traži troškove parničnog postupka. Međutim, punomoćnik tuženog je re-šenje od 5. jula 2005. godine (kojim je konstatovano povlačenje tužbe) primio 7. jula 2005. godine. Žalbu tužioca na rešenje od 19. jula 2005. godine (o odbijanju predloga za vraćanje u pređašnje sta-nje) primio je 8. septembra 2005. godine. Rešenje Višeg trgovinskog suda Pž. 10159/05 po žalbama tužioca na prvostepena rešenja, dostavljeno mu je 3. novembra 2005. godine, a što se sve utvrđuje iz povratnica u spisima predmeta. Punomoćnik tuženika je zahtev za troškove spora podneo tek 28. no-vembra 2005. godine. U konkretnom slučaju tuženi je pre toga, tokom postupka jedino na ročištu od 3. 02.2003. godine zatražio troškove, ali ih ni tada nije opredelio, a to nije učinio ni nadalje tokom spora prilikom podnošenja odgovarajućih podnesaka, niti prilikom raspravljanja na ročištu. Tuženi dakle nije troškove opredelio ni nakon donošenja rešenja o presumiranom povlačenju tužbe, nego znatno docnije. Prema članu 159. st. 1. i 2. Zakona o parničnom postupku ("Službeni glasnik RS", broj 125/2004) o naknadi troškova postupka odlučuje sud na određeni zahtev stranke, koja je dužna da u zahtevu opredeljeno navede troškove za koje traži naknadu. Ovo znači da zahtev za troškovima mora da sadrži pojedinačno nabrojane sve preduzete parnične radnje koje su stranci prouzrokovale troškove i njihovu visinu. Pošto po neopredeljenom zahtevu sud nije mogao da postupa, to je prvo-stepeni sud pravilno odlučio kada je doneo pobijanu odluku, imajući u vidu da je tuženom istekao i rok iz stava 7. člana 159. Zakona o parničnom postupku (rok od osam dana po prijemu obaveštenja o povlačenju tužbe). Tuženom se stoga ne može prihvatiti opredeljivanje parničnog troška nakon proteka više meseci od donošenja rešenja o presumiranom povlačenju tužbe (koje je primio 7. jula 2005. godine), i to putem podneska od 28. novembra 2005. godine, sa pozivom na to da mu troškovi pripadaju jer je u potpunosti uspeo u parnici, odnosno pozivom na docnije bolničko lečenje puno-moćnika tuženog (u oktobru i novembru mesecu 2005. godine)."


PARNIČNI POSTUPAK

- 171 -

225544.. Kada je pravnosnažnim rešenjem tužba odbačena, sud će tuženom dosuditi troškove postup-

ka ako je blagovremeno istakao zahtev, analognom primenom člana 159. stav 7. Zakona o parnič-nom postupku ("Službeni glasnik RS", broj 125/2004), u kome je propisano da u slučaju iz člana 153. ovog zakona, ako povlačenje tužbe nije izvršeno na raspravi, zahtev za naknadu troškova se može staviti u roku od osam dana po prijemu obaveštenja o povlačenju.

Iz obrazloženja: Pobijanim dopunskim rešenjem obavezan je tužilac da naknadi tuženom troškove parničnog

postupka u iznosu od 15.000,00 dinara u roku od 8 dana. Tužioci u žalbi ističu da je ovakvo rešenje ne zakonito i u suprotnosti sa čl. 149, 150, 153. i 159. Zakona o parničnom postupku. Prvostepeni sud se poziva na odredbu člana 153. Zakona o parničnom postupku, a u konkretnom slučaju tuži-lac nije povukao tužbu pa samim tim nije dužan ni da naknadi parnične troškove. Žalba tužilaca nije osnovana. Na utvrđeno činjenično stanje pravilno je prvostepeni sud primenio materijalno pra-vo kada je uradio dopunsko rešenje od 9. 03. 2006. godine. Pravosnažnim rešenjem od 14. 02.2006. godine odbačena je tužba u ovoj pravnoj stvari. Tuženi je podneskom od 23. 02.2006. godine bla-govremeno istakao zahtev za troškove postupka u smislu člana 159. stav 7. Zakona o parničnom postupku ("Službeni glasnik RS", broj 125/2004), za koji pravilno prvostepeni sud zaključuje da se analogno ima primeniti u konkretnom slučaju. Samim tim na osnovu čl. 149, 150. i 153. stav 1. Zakona o parničnom postupku dosuđeni su tuženom troškovi 6.750,00 dinara za sastav odgovora na tužbu po AT i iznos od 8.250,00 dinara na ime takse na odgovor na tužbu po TT.


ODLUKA O TROŠKOVIMA POSTUPKA


225555.. Sud rešava o pitanju troškova postupka odlukom kojom se postupak okončava (završava), a u

toku postupka posebnim rešenjem samo ako pravo na naknadu ne zavisi od odluke o glavnoj stvari.

Iz obrazloženja: Odredbe Zakona o parničnom postupku shodno se primenjuju i u postupku izvršenja. O na-

knadi troškova odlučuje se na određeni zahtev stranke bez raspravljanja; o troškovima postupka se odlučuje odlukom kojom se postupak okončava (prema uspehu u tom postupku) ili dok postu-pak još uvek traje, posebnim rešenjem, ako su za to ispunjeni uslovi, a uslov je da odluka o tro-škovima ne zavisi od uspeha u postupku - član 159. stav 1. Zakona o parničnom postupku. O zah-tevu za naknadu troškova odlučuje se u presudi ili rešenju kojima se završava postupak pred tim sudom; u toku postupka, posebnim rešenjem, može se odlučiti o naknadi troškova samo kad pra-vo na naknadu troškova ne zavisi od odluke o glavnoj stvari - član 159. stav 4. i stav 6. Zakona o parničnom postupku.


PARNIČNI POSTUPAK

- 172 -

ROK ZA PODNOŠENJE ZAHTEVA ZA NAKNADU TROŠKOVA KADA JE ODLUKA

DONETA IZVAN ROČIŠTA (Član 163. stav 7. u vezi člana 157. Zakona o parničnom postupku)

225566.. Neblagovremen je zahtev za naknadu troškova koji stranka u postupku nije podnela u ro-

ku od osam dana od prijema obaveštenja o povlačenju tužbe.

Iz obrazloženja: Naznačenim rešenjem Osnovnog suda od 05.05.2014. godine obavezana je imenovana tužilja da

tuženoj na ime troškova parničnog postupka isplati navedeni iznos u roku od 15 dana od dana prije-ma rešenja, pod pretnjom prinudnog izvršenja.

Punomoćnik tužene nije podneo zahtev za naknadu parničnih troškova u roku od 8 dana od dana kada je primio rešenje o povlačenju tužbe a od kada se smatra da je primio obaveštenje o povlačenju u smislu člana 163. stav 7. Zakona o parničnom postupku (član 159. stav 7. Prethodno važećeg Zakona o parničnom po-stupku). Naime, punomoćnik tužene je rešenje primio 26.09.2013. godine, a zahtev za naknadu parničnih troškova podneo je (neblagovremeno, po proteku zakonskog roka) dana 24.04.2014. godine.

(Iz Rešenja Višeg suda u Požarevcu, Gž. 885/2014(2010) od 23.10.2014. godine)

225577.. Ako povlačenje tužbe nije izvršeno na ročištu, zahtev za naknadu troškova može da se pod-

nese u roku od osam dana od dana dostavljanja obaveštenja o povlačenju tužbe.

Iz obrazloženja: Stav prvostepenog suda da je prema odredbama člana 159. stav 7. Zakona o parničnom po-

stupku, tuženi morao tražiti opredeljene troškove u roku od osam dana po obaveštenju o po-vlačenju tužbe je pravilan. U konkretnom slučaju, zahtev za naknadu troškova, istaknut u podne-sku o 13.01.2012. godine, tuženi je podneo po proteku roka počev od prijema obaveštenja o po-vlačenju tužbe (04.01.2012. godine). Dakle, tuženi nije blagovremeno tražio opredeljene troško-ve, pa bi mu isti ne mogu biti i priznati. Kako pri donošenju pobijanog rešenja nisu učinjene ap-solutno bitne povrede pravila postupka o kojima ovaj sud vodi računa po službenoj dužnosti, to je pobijano rešenje u označenom delu pravilno, pa se i potvrđuje. Međutim, ne postoji potreba niti osnov da se ovakav zahtev tuženog posebno odbacuje stavom II pobijanog rešenja, jer isti ne predstavlja poseban akt u samom parničnom postupku. Naime, blagovremenost njegovog podnošenja, odnosno opredeljenog traženja troškova utiče na prava tuženog da mu isti budu pri-znati i dosuđeni. S obzirom na izneto, prvostepeni sud je pravilno cenio da tuženi nije blagovre-meno zahtevao naknadu opredeljenog iznosa troškova, te je stoga - odlučujući o troškovima - od-

PARNIČNI POSTUPAK

- 173 -

lučio da svaka stranka snosi svoje troškove postupka. Pošto nema mesta i potrebe posebnom odbacivanju zahteva za naknadu troškova pobijanim rešenjem, to je isto u označenom delu uki-nuto bez vraćanja na ponovni postupak.


TROŠKOVE POSTUPKA ZA OBEZBEĐENJE DOKAZA (Član 167. stav 1. Zakona o parničnom postupku)

225588.. U postupku za koji je postavljen, privremeni zastupnik ima sva prava i dužnosti zakonskog

zastupnika. To znači da, kada je privremeni zastupnik iz redova advokata, on ima sva prava i dužnosti punomoćnika (advokata), pa i pravo na troškove za pružene advokatske usluge, koji se odmeravaju prema važećoj Advokatskoj tarifi.

Iz obrazloženja: Prvostepenom sudu su spisi vraćeni rešenjem Višeg trgovinskog suda od 16.09.2009. godine.

Postupajući po nalogu drugostepenog suda iz ovog rešenja i odlučujući o predlogu za donošenje do-punskog rešenja o troškovima privremenog zastupnika, a imajući u vidu da su delimično oprede-ljeni troškovi privremenog zastupnika, prvostepeni sud je utvrdio da je osnovan predlog za dono-šenje dopunskog rešenja o troškovima privremenog zastupnika tuženog, te je - rešenjem od 02.10.2009. godine - naložio tužiocu da na ime troškova privremenog zastupnika tuženog – ime-novanom advokatu uplati navedeni iznos. Prvostepeni sud je ovo pravilno odlučio. Naime, par-nični troškovi iz člana 163. Zakona o parničnom postupku upodobljavaju se troškovima u postup-ku za obezbeđenje dokaza, jer predstavljaju sastavni deo svih parničnih troškova, i stranka koja ih je snosila ima pravo da traži da joj protivna strana ove troškove naknadi prema pravilima u uspehu u sporu. Prvostepeni sud je pravilno zaključio da je ovo obaveza tužioca i prilikom odme-ravanja potrebnih troškova pravilno je primenio Advokatsku tarifu, te su iz tog razloga neosnova-ni žalbeni navodi tužioca da je tužilac obavezan da predujmi veći iznos nego što je Advokatskom tarifom propisano. Odredbom člana 80. stav 1. istog Zakona propisano je da privremeni zastup-nik ima u postupku za koji je postavljen sva prava i dužnosti zakonskog zastupnika, a iz ovoga proizlazi da, kada je privremeni zastupnik iz redova advokata, ima sva prava i dužnosti punomoć-nika (advokata), pa i pravo na troškove za pružene advokatske usluge, koji se odmeravaju prema važećoj Advokatskoj tarifi, kao u konkretnom slučaju.


225599.. Rešenje kojim se nalaže uplata predujma troškova koje protivna strana treba da uplati u

depozit suda u vezi sa postavljenim privremenim zastupnikom može se osporavati iz svih zako-nom propisanih razloga, kao i bilo koje rešenje u vezi sa troškovima postupka.

PARNIČNI POSTUPAK

- 174 -

Iz obrazloženja: Žalba tužioca odbačena je rešenjem Prvostepenog suda od 19.10.2009. godine. Tužilac blagovre-

menom žalbom pobija navedeno rešenje iz svih razloga propisanih članom 360. stav 1. tač. 1. do 3. Zakona o parničnom postupku, predloživši da drugostepeni sud ukine pobijano rešenje i predmet vrati prvostepenom sudu na ponovni postupak. Ispitujući pobijano rešenje, Privredni apelacioni sud je našao da je žalba tužioca dozvoljena. Pre svega, Privredni apelacioni sud nalazi da tužilac ima pravni interes da podnese žalbu kojom osporava visinu troškova utvrđenih prvostepenim rešenjem (kojim je obavezan da plati troškove privremenog zastupnika tuženog u depozit suda). Troškove postupka za obezbeđenje dokaza snosi stranka koja je podnela predlog za njihovo obezbeđenje; ona je dužna da naknadi i troško-ve protivnoj stranci odn. postavljenom privremenom zastupniku - član 163. stav 1. Zakona o parničnom postupku. Međutim, zakon izričito ne propisuje da nije dozvoljena žalba protiv rešenja kojim se odmera-vaju troškovi koje protivna strana treba da predujmi za troškove u vezi sa postavljenim privremenim za-stupnikom, te se rešenje kojim se nalaže uplata predujma tih troškova u depozit suda može osporavati iz svih zakonom propisanih razloga, kao i bilo koje rešenje u vezi sa troškovima postupka. Zbog toga je pr-vostepeno rešenje kojim je žalba odbačena kao nedozvoljena - ukinuto.


PREDLOG ZA OSLOBAĐANJE OD PLAĆANJA TROŠKOVA POSTUPKA - ODLUČIVANJE


226600.. Sud će odbaciti predlog za oslobađanje od plaćanja sudskih taksi podnet po pravnosna-

žnom okončanju postupka.

Iz obrazloženja: Sud će da oslobodi od plaćanja troškova postupka stranku koja prema svom opštem imovnom

stanju nije u mogućnosti da snosi ove troškove. Oslobođenje od plaćanja troškova postupka obuhvata oslobođenje od plaćanja takse i oslobođe-

nje od polaganja predujma za troškove svedoka, veštaka, uviđaja i sudskih oglasa. Sud može da oslobodi stranku i samo od plaćanja takse, u skladu sa posebnim zakonom. Prilikom donošenja odluke o oslobođenju od plaćanja troškova postupka sud ceni sve okolnosti,

a naročito uzima u obzir vrednost predmeta spora, broj lica koje stranka izdržava i prihode i imovinu koje imaju stranka i članovi njene porodice - član 168. Zakona o parničnom postupku.

Sud može osloboditi taksenog obveznika od plaćanja takse ako bi plaćanje takse imajući u vidu visinu sredstava iz kojih se obveznik i članovi njegovog domaćinstva izdržavaju ta sredstva bila u toj meri umanjena da bi time bila ugrožena njihova socijalna sigurnost - član 10. stav 1. Zakona o sud-skim taksama.

Odluku o oslobađanju od plaćanja troškova postupka donosi prvostepeni sud na predlog stranke. Stranka koja zahteva oslobađanje od troškova dužna je da uz predlog navede činjenice i podnese

dokaze kojima se činjenice potvrđuju - član 169. stav 1. i 2. Zakona o parničnom postupku.

PARNIČNI POSTUPAK

- 175 -

Rešenje o oslobađanju od plaćanja troškova i o postavljanju besplatnog punomoćnika prvostepe-ni sud može u toku postupka da ukine ako utvrdi da je stranka u stanju da snosi troškove postupka. Sud će istovremeno da reši da li će stranka potpuno ili delimično da naknadi i one troškove i takse od kojih je ranije bila oslobođena kao i stvarne izdatke i nagradu besplatnog punomoćnika.

U slučaju iz stava 1. ovog člana, prvenstveno se naknađuju troškovi isplaćeni iz sredstava suda - član 172. stav 1. i 2. Zakona o parničnom postupku.

Prema navedenim odredbama Zakona o parničnom postupku - predlog za oslobađanje od plaća-nja troškova postupka stranke mogu staviti sve do pravnosnažnog okončanja postupka.

(Iz Rešenja Višeg suda u Požarevcu, Gž. 48/2015 od 15.01.2015. godine)

226611.. Odlučujući o predlogu stranke za oslobađanje od plaćanja troškova postupka, obaveza pr-

vostepenog suda je da ima u vidu odredbe iz člana 168. Zakona o parničnom postupku.

Iz obrazloženja: Prilikom donošenja pobijane odluke prvostepeni sud nije, u skladu sa članom 168. Zakona o par-

ničnom postupku, cenio opšte imovno stanje tužilje kao ni vrstu ni vrednost predmeta spora te okol-nost da u konkretnom slučaju tužilja traži oslobađanje samo od plaćanja sudskih taksi.

Naime, osnovni kriterijum od koga zavisi da li će stranka biti oslobođena plaćanja troškova po-stupka je opšte imovno stanje stranke, pod kojim se podrazumeva njen redovan dohodak iz radnog odnosa odn. iz drugih delatnosti kojima se bavi, kao i drugi izvori prihoda koje ostvaruje u dužem vremenskom periodu, kao i isti odn. slični prihodi članova njenog domaćinstva, koji sa njom žive za-jedno. Pored opšteg imovnog stanja, na odluku o oslobođenju od plaćanja troškova postupka utiče i vrednost predmeta spora, jer od te vrednosti zavisi i visina sudskih taksi.

Pored toga, u pogledu obima oslobođenja i kriterijuma koje sud treba da ima u vidu prilikom donošenja odluke, nužno je praviti razliku između potpunog oslobođenja od plaćanja svih troško-va i oslobođenja od plaćanja samo sudskih taksi. Pravo na oslobođenje od plaćanja svih troškova postupka priznaje se stranci koja nije u mogućnosti da snosi ove troškove bez štete po sopstveno nužno izdržavanje i izdržavanje svoje porodice, dok se pravo na oslobađanje od plaćanja sudskih taksi priznaje ne samo stranci koja nije u mogućnosti da snosi ove troškove bez štete po nužno iz-državanje svoje i svoje porodice, već i onoj stranci koja bi plaćanjem znatno umanjila sredstva iz kojih se ona i članovi porodice izdržavaju.

U oba slučaja sud ceni da li postoje uslovi za oslobađanje od plaćanja troškova postupka, ali je potrebno da uzme u obzir visinu izdataka neophodnih za izdržavanje i život stranke prema godinama starosti i realnim potrebama u uslovima u kojima živi, broj članova domaćinstva koje izdržava, o če-mu, po potrebi, i sam pribavlja podatke po službenoj dužnosti, kao i približan iznos takse, koju bi prema vrednosti spora imala da plati, te da u skladu sa tim ceni da li bi plaćanjem ukupne takse bila znatno umanjena sredstva iz kojih se izdržava sa članovima svog domaćinstva.

(Iz Rešenja Višeg suda u Beogradu, Gž1. 748/2012(2) od 30.01.2014. godine)

PARNIČNI POSTUPAK

- 176 -

PODNOŠENJE PREDLOGA ZA OSLOBOĐENJE OD PLAĆANJA

TROŠKOVA POSTUPKA DO PRAVNOSNAŽNOG OKONČANJA SPORA (Član 169. stav 1. Zakona o parničnom postupku)

226622.. Žalbeni navodi tuženog u vezi sa lošom materijalnom situacijom i nemogućnošću plaćanja

troškova postupka mogu se ocenjivati samo od strane prvostepenog suda, i to pod uslovom da iz sadržaja žalbe proizilazi da se isti imaju smatrati zahtevom za oslobođenje od plaćanja tro-škova parničnog postupka, ako su dostavljeni odgovarajući dokazi o materijalnom stanju i ako je zahtev podnet od strane fizičkog lica.

Iz obrazloženja: Prvostepeni sud je imajući u vidu uspeh u postupku, odlučujući o opredeljenom zahtevu tužioca, do-

sudio troškove parničnog postupka u naznačenom iznosu, imajući u vidu član 149. stav 3. Zakona o par-ničnom postupku. U čitavom postupku tužilac je uspeo u sporu za iznos koji čini ukupno 93,31% posta-vljenog zahteva; dakle, nije uspeo u srazmerno neznatnom delu svog zahteva, pa je tuženi pravilno obavezan na naknadu celokupnog iznosa troškova. Prvostepeni sud je pravilno primenio Advokatsku i Taksenu tarifu kada je tužiocu dosudio navedene iznose na ime takse na tužbu, takse na presudu, na ime pristupa na jedno održano ročište, na ime pristupa na osam neodržanih ročišta i na ime sastava tri obrazložena podneska. Žalbeni navodi tuženog u vezi sa lošom materijalnom situacijom i nemogućno-šću plaćanja troškova, nisu od uticaja na pravilnost prvostepenog rešenja, jer oni mogu biti od znača-ja samo u obrazloženju zahteva za oslobođenje od plaćanja troškova uz dostavljanje odgovarajućih propisanih dokaza o materijalnom stanju, a o kom zahtevu odlučuje prvostepeni sud.


226633.. Stranka može staviti predlog za oslobođenje od plaćanja troškova postupka sve do pravno-

snažnog okončanja spora sudskim poravnanjem, uz istovremeno podnošenje uverenja nadle-žnog organa o imovnom stanju, a u protivnom prekludirana je u pravu.

Iz obrazloženja: Prvostepenim rešenjem Trgovinski sud u B... odbacio je predlog tužioca za oslobođenje od pla-

ćanja sudskih taksi, kao neblagovremen i nepotpun. Žalba tužioca je neosnovana. Norme zakon-skog propisa o oslobođenju od plaćanja troškova postupka propisuju u članu 164, u vezi člana 165. stav 2. Zakona o parničnom postupku, da će sud osloboditi od plaćanja troškova postupka stranku koja prema svom opštem imovnom stanju nije u mogućnosti da snosi ove troškove, kao i to da odlu-ku o oslobođenju od plaćanja troškova postupka donosi prvostepeni sud na predlog stranke i da je stranka dužna da uz predlog podnese uverenje nadležnog organa o imovnom stanju. Pravilnim tu-mačenjem odredbe stava 1. odredbe člana 165. Zakona o parničnom postupku, dolazi se do pravil-

PARNIČNI POSTUPAK

- 177 -

nog pravnog stanovišta prvostepenog suda da stranka može staviti predlog za oslobođenje od plaća-nja troškova postupka sve do pravnosnažnog okončanja spora. Takav predlog najčešće se stavlja u tužbi, da bi stranka, u slučaju da isti bude usvojen bila oslobođena obaveze plaćanja sudskih taksa koja nastaje momentom predaje podneska sudu. Međutim, i u podnescima (član 100. Zakona o par-ničnom postupku) stranka može predlagati oslobođenje od plaćanja troškova postupka, kao i na zapi-sniku pripremnog ročišta, odnosno glavne rasprave, zbog čega ovaj sud u svemu tome nalazi da je pravilno stanovište prvostepenog suda da se takav zahtev može staviti sve do pravnosnažnog okon-čanja spora. U konkretnom slučaju, kao dan pravnosnažnosti okončane parnice između stranaka u sporu je 30. septembar 2005. godine, kada je pred sudom zaključeno sudsko poravnanje i kada je u zapisniku konstatovano da tako zaključeno sudsko poravnanje ima snagu pravnosnažne sudske odlu-ke. Otuda, proizlazi da je tužilac predlog za oslobođenje od plaćanja troškova postupka, shodno čla-nu 164. Zakona o parničnom postupku bio dužan da stavi do 30. septembra 2005. godine, pa kako ta-ko nije postupio, već je to učinio dana 24. 02.2006. godine, to se ne mogu prihvatiti kao osnovani žalbeni navodi tužioca kojima u ovom delu pobija prvostepenu odluku. Pravilnim tumačenjem ne sa-mo odredaba Zakona o sudskim taksama i odredaba Zakona o parničnom postupku, koji regulišu ovo pitanje, već i šire, kada se odredbe člana 164, u vezi člana 165. Zakona o parničnom postupku dove-du u vezu i sa drugim odredbama Zakona o parničnom postupku, posebno sa odredbama i članom 100. istog zakona, dolazi se do pravnog stanovišta da se takav predlog može staviti sve do pravno-snažnog okončanja spora. Takvo tumačenje je logična posledica primene stava 1. člana 165. Zako-na o parničnom postupku, budući da odluku o oslobođenju od plaćanja troškova postupka donosi pr-vostepeni sud na predlog stranke. Po nalaženju ovog suda, pravilno je stanovište prvostepenog suda i u delu da je podneti predlog i nepotpun, budući da tužilac uz predlog za oslobođenje od plaćanja sudske takse nije dostavio uverenje nadležnog organa o imovnom stanju. Takav dokaz ne samo da mora biti i dostavljen uz predlog, već mora da bude i sadržajno određen, u smislu da sadrži iznos po-reza koji plaćaju domaćinstvo i pojedini članovi domaćinstva, kao i druge izvore njihovih prihoda i uopšte imovno stanje stranke kojoj se izdaje uverenje. Zakonska norma stava 2. člana 165. Zakona o parničnom postupku je imperativne prirode i za posledicu propuštanja ima prekluziju u pravu. Po-zivanje tužioca u žalbi na zdravstveno stanje, te priloženi dokaz uz žalbu na te okolnosti, kao i na ži-votnu dob, ne utiču na donošenje drugačije odluke u ovoj pravnoj stvari, budući da takvi razlozi ne dovode do oslobođenja od plaćanja troškova postupka. Sve su to bili razlozi zbog kojih je žalbu va-ljalo odbiti kao neosnovanu, a pobijano rešenje potvrditi i odlučiti kao u izreci, shodno članu 387. tačka 2) Zakona o parničnom postupku.


NAVOĐENJE ČINJENICA I PODNOŠENJE DOKAZA UZ PREDLOG ZA

OSLOBOĐENJE OD PLAĆANJA TROŠKOVA POSTUPKA (Član 169. stav 2. Zakona o parničnom postupku)

226644.. Uz zahtev za oslobođenje od plaćanja troškova stranka mora dostaviti uverenje nadležnog

organa o imovnom stanju, jer se kasnije dostavljeni dokazi neće razmatrati.

PARNIČNI POSTUPAK

- 178 -

Iz obrazloženja: Žalba tužene, izjavljena i protiv rešenja kojim je odbijen zahtev za oslobađanje od plaćanja parnič-

nih troškova je neosnovana. Ovaj zahtev tužene prvostepeni sud je odbio jer sudu nije dostavila dokaze u pogledu uverenja nadležnog organa kojim bi potvrdila svoje činjenice i navode. Zbog toga je, na osnovu člana 169. stav 2. Zakona o parničnom postupku ("Službeni glasnik RS", br. 72/2011, 49/2013 – odluka US i 74/2013 – odluka US), sud pravilno odlučio kada je zahtev odbio kao neosnovan. Sud će osloboditi od plaćanja troškova postupka stranku koja prema svom opštem imovnom stanju nije u mo-gućnosti da ih snosi - član 168. stav 1. Zakona o parničnom postupku. Sud će prilikom donošenja odluke o oslobođenju od plaćanja troškova postupka ceniti sve okolnosti, a naročito će uzeti u obzir vrednost predmeta spora, broj lica koje stranka izdržava i prihode i imovinu koje imaju stranka i članovi njene po-rodice - član 168. stav 4. Zakona o parničnom postupku. Odluku o oslobođenju od plaćanja troškova do-nosi prvostepeni sud na predlog stranke a stranka je dužna da uz predlog podnese uverenje nadležnog organa o imovnom stanju - član 169. stav 1. i 2. Zakona o parničnom postupku. Stavom 3. istog člana propisano je da u uverenju o imovnom stanju mora se naznačiti iznos poreza koji plaća domaćinstvo i pojedini članovi domaćinstva, kao i drugi izvori njihovih prihoda i uopšte imovno stanje stranke kojoj se izdaje uverenje - član 169. stav 3. Zakona o parničnom postupku. Tužena je tek uz žalbu dostavila iz-vod iz evidencije zaposlenih. Međutim, njeni žalbeni navodi, odnosno dokazi koje je dostavila uz žalbu protiv prvostepenog rešenja ne utiču na pravilnost i zakonitost prvostepene odluke, jer je odredbom čla-na 359. stav 1. Zakona o parničnom postupku propisano da se u žalbi mogu iznositi nove činjenice i predlagati novi dokazi samo ako žalilac učini verovatnim da ih bez svoje krivice nije mogao izneti tj. predložiti do zaključenja glavne rasprave.


DOSTAVLJANJE RELEVANTNIH DOKAZA (Član 169. stav 3. Zakona o parničnom postupku)

226655.. Tužilja je ispunila svoju obavezu jer je uz predlog podnela uverenje nadležnog organa o imov-

nom stanju, pri čemu nije imala uticaja na njegovu sadržinu. Zbog toga se okolnost da ono ne sa-drži sve propisane podatke ne može ceniti kao njen propust.

Iz obrazloženja: Prvostepeni sud, po mišljenju Višeg suda, nije mogao odbiti zahtev stranke za oslobađanje od

troškova postupka na ime sudskih taksi, sa obrazloženjem da tužilja nije dostavila potpune podatke o prihodima i imovini koju poseduje njeno domaćinstvo, bez ocene opšteg imovnog stanja stranke, njenih prihoda i vrednosti predmeta spora, te po potrebi pribavljanja potrebnih podataka i obavešte-nja o imovnom stanju tužilje odn. eventualnog saslušanja protivne stranke, posebno imajući u vidu da tužilja tužbom zahteva isplatu pripadajuće zarade.

Relevantne odredbe:

PARNIČNI POSTUPAK

- 179 -

Zakonom su propisani kriterijumi koje je sud dužan da ceni prilikom donošenja odluke o osloba-đanju od troškova postupka - član 168. Zakona o parničnom postupku.

A odredbom člana 169. stav 3. ZPP propisano je da Sud, kada je to potrebno, može po službenoj dužnosti pribaviti potrebne podatke i obaveštenja o imovnom stanju stranke koja traži oslobađanje, a može o tome saslušati protivnu stranku - član 169. stav 3. Zakona o parničnom postupku.

Okolnost da uverenje nadležnog državnog organa, koje je tužilja priložila, ne sadrži sve po-datke propisane članom 168. stav 4. Zakona o parničnom postupku, po mišljenju Višeg suda, ne može se ceniti kao propust tužilje. Naime, tužilja je ispunila svoju obavezu iz člana 169. stav 2. Zakona o parničnom postupku, jer je uz predlog podnela uverenje nadležnog organa o imovnom stanju, pri čemu nije imala uticaja na sadržinu uverenja koje nadležni organ izdaje. U tom slučaju obaveza prvostepenog suda je bila, posebno imajući u vidu protek vremena od podnošenja zahte-va za oslobađanje do donošenja odluke, da pozove tužilju da u određenom roku podnese uverenja sadržine kakva je propisana, a obaveza nadležnog organa je bila da izda uverenje takve sadržine u skladu sa nalogom suda odn. da ga uskladi sa odredbom člana 168. stav 4. Zakona o parničnom postupku.

(Iz Rešenja Višeg s uda u Beogradu, Gž1. 748/2012(1) od 30.01.2014. godine)

SADRŽINA INSTITUTA PRAVNE

POMOĆI (Član 174. Zakona o parničnom postupku)

226666.. Stranka u parničnom postupku je dužna da sama obezbedi svoje zastupanje, pa se institut

pravne pomoći na to ne odnosi.

Iz obrazloženja: Žalbeni navodi tuženog, koji se tiču obaveza pružanja pravne pomoći neukoj stranci, nisu od uti-

caja na pravilnost donete presude s obzirom da takva mogućnost nije predviđena Zakonom o parnič-nom postupku. Stranka u parničnom postupku je dužna da sama obezbedi svoje zastupanje, lično ili preko punomoćnika). Kao institut predviđen Zakonom o parničnom postupku, pravna pomoć se odnosi samo na pravnu pomoć koju su sudovi dužni da pružaju jedan drugome ili i inostranim sudo-vima. Dakle, ne i fizičkim licima ili drugim strankama u parničnom postupku.


POKRETANJE POSTUPKA ZA REŠAVANJE

SPORNOG PRAVNOG PITANJA (Član 180. stav 1. u vezi člana 326. stav 4. Zakona o parničnom postupku)

PARNIČNI POSTUPAK

- 180 -

226677.. Nije dozvoljena posebna žalba protiv rešenja prvostepenog suda kojim se odbija predlog

stranke da sud inicira postupak pred Vrhovnim kasacionim sudom radi zauzimanja stava o spornom pravnom pitanju.

Iz obrazloženja: Tužilac je predložio da se, radi rešavanja spornog pitanja stvarne nadležnosti suda za postupanje

po tužbi tužioca sa zahtevom za utvrđenje tužiočevog prava svojine na objektima tuženog a uz obavezivanje prvotuženog i drugotuženog da to priznaju i trpe, kao i sa zahtevom za dozvolu upisa navedenog prava u javne knjige za sporne objekte i pripadajuće zemljište, pokrene postupak reša-vanja spornog pravnog pitanja pred Vrhovnim sudom Srbije, a u smislu člana 176. Zakona o par-ničnom postupku, te da se do okončanja navedenog postupka, odnosno na rok od 90 dana zastane u ovom sporu. Pobijenim rešenjem prvostepeni sud odbio je da, po predlogu tužioca, pokrene navede-ni postupak za rešavanje spornog pravnog pitanja pred Vrhovnim sudom Srbije kao i predlog tužioca za zastoj postupka na period od 90 dana. Sud rukovodi glavnom raspravom, ispituje stranke, izvodi dokaze, daje reč strankama, njihovim zakonskim zastupnicima i punomoćnicima i objavljuje odluke veća - član 312. Zakona o parničnom postupku. Sud nije vezan za svoje rešenje koje se odnosi na ru-kovođenje raspravom - član 312. stav 4. Zakona o parničnom postupku. Protiv rešenja koje se odnosi na rukovođenje raspravom nije dozvoljena posebna žalba - član 312. stav 5. Zakona o parničnom postupku. Kada u većem broju predmeta postoji potreba da se zauzme stav o spornom pravnom pita-nju, koja je od prejudicijelnog značaja za odlučivanje o predmetu postupka pred prvostepenim su-dom, sud može, po službenoj dužnosti ili na predlog stranke, pokrenuti postupak pred Vrhovnim su-dom Srbije radi rešavanja spornog pravnog pitanja - član 176. Zakona o parničnom postupku. Ukoli-ko se takav postupak pokrene, sud koji je postupak pokrenuo dužan je da zastane sa postupkom dok se ne okonča postupak pred Vrhovnim sudom Srbije - član 176. stav 2. Zakona o parničnom postup-ku. Dakle, rešenje kojim se pokreće postupak pred Vrhovnim sudom Srbije, po službenoj dužnosti ili na predlog stranke, kao i rešenje kojim se odbija predlog stranke za takvo postupanje i, vezano sa tim, rešenje kojim se zastaje sa postupkom u toku postupka pred Vrhovnim sudom Srbije, predsta-vljaju rešenja kojima se rukovodi postupkom u toku prvostepenog postupka, pa stoga protiv takvih rešenja nije dozvoljena posebna žalba. Činjenica da je prvostepeni sud uneo pogrešnu pouku o pravnom leku u pobijano rešenje, naglašavajući da se protiv navedenog rešenja može izjaviti žalba drugostepenom sudu u roku od 8 dana od dana prijema rešenja, ne utiče na njenu dozvoljenost a ti-me ni na drugačiju odluku po žalbi tužioca. Kako je prema odredbama člana 365. Zakona o parnič-nom postupku prvostepeni sud dužan da neblagovremenu, nepotpunu ili nedozvoljenu žalbu odbaci rešenjem, a prema odredbama člana 374. istog Zakona - neblagovremenu, nepotpunu ili nedozvolje-nu žalbu odbaciće drugostepeni sud rešenjem ako to nije učinio prvostepeni sud u smislu prethodno citiranog člana. Zbog toga je u konkretnom slučaju žalba tužioca na navedeno rešenje odbačena kao nedozvoljena - radi se o rešenju kojim se rukovodi parnicom.


PARNIČNI POSTUPAK

- 181 -

NOVČANA KAZNA ZBOG ZLOUPOTREBE PROCESNIH

OVLAŠĆENJA (Član 186. stav 2. Zakona o parničnom postupku)

226688.. Mera novčanog kažnjavanja iz člana 181. stav 1. Zakona o parničnom postupku služi is-

ključivo obezbeđenju procesne discipline u svrhu nesmetanog vođenja postupka i izriče se on-da kada nesumnjivo postoji zloupotreba procesnih ovlašćenja koju je svesno preduzeo određe-ni učesnik u postupku i kada se na drugi način ne mogu sprečiti njene štetne posledice po sam postupak, ili su one već nastupile.

Iz obrazloženja: Prema razlozima prvostepenog rešenja, punomoćnik tuženog je na ročištu održanom 30.3.2005.

godine predao podnesak kojim se izjašnjava na navode iz podneska tužilaca od 5.1.2005. godine. Kako je navedeni podnesak tužilaca uručen punomoćniku tuženog 2.2.2005. godine, prvostepeni sud zaključuje da je ovakvim postupanjem punomoćnik tuženog zloupotrebio procesna ovlašćenja i pokazao nepoštovanje procesne discipline. Ovakav zaključak prvostepenog suda ne može se prihva-titi. Naime, mera novčanog kažnjavanja iz člana 181. stav 1. Zakona o parničnom postupku ("Slu-žbeni glasnik RS", broj 125/2004) služi isključivo obezbeđenju procesne discipline u svrhu nesme-tanog vođenja postupka i izriče se onda kada nesumnjivo postoji zloupotreba procesnih ovlašćenja koju je svesno preduzeo određeni učesnik u postupku, i kada se na drugi način ne mogu sprečiti nje-ne štetne posledice po sam postupak, ili su one već nastupile. U tom smislu, pravilna primena nave-dene odredbe zahtevala je da predaja spornog podneska na ročištu od 30.3.2005. godine nužno vodi i odlaganju tog ročišta, da ne postoje neki drugi (opravdani) razlozi odlaganja i da ne postoji proce-sno ovlašćenje suda kojim bi se isti cilj postigao bez novčanog kažnjavanja. Po mišljenju okružnog suda, ovi uslovi u konkretnom slučaju nisu bili ispunjeni. Ukoliko je prvostepeni sud smatrao da je predmet raspravljen tako da se može zaključiti glavna rasprava i doneti odluka, bio je ovlašćen da od punomoćnika tuženog, umesto što je izrekao kaznu i odložio ročište, zahteva da usmeno izloži činje-nice i predloge koje je naveo u spornom podnesku, a u suprotnom da ne uzme u obzir navode iz podneska. Ovo s toga što sporno pismeno ima karakter pripremnog, a ne određujućeg podneska, te se u smislu odredbe člana 300. stav 3. Zakona o parničnom postupku uzima u obzir samo ako je blagovremeno upućeno, a parnična stranka je inače dužna da sve navode i predloge iznese usmeno na glavnoj raspravi bez obzira da li je ili nije blagovremeno predala takav podnesak.

(Iz rešenja Okružnog suda u Beogradu, Gž. 5488/05 od 15.06.2005. godine)

NOVČANA KAZNA ZBOG OMETAJA PREDUZIMANJA PARNIČNIH RADNJI I

DOSTAVLJANJA PISMENA ILI SPISA (Član 189. stav 1. Zakona o parničnom postupku)

PARNIČNI POSTUPAK

- 182 -

226699.. Ukoliko radnik pošte ne izvrši ličnu dostavu tužbe ili drugog pismena saglasno članu 141.

Zakona o parničnom postupku, tada nema mesta novčanom kažnjavanju trećeg lica koje je potpisalo povratnicu.

Iz obrazloženja: Po žalbi kažnjene, Viši sud je ukinuo osporeno rešenje, nalazeći da ona ne može snositi posledice

toga što radnik pošte prilikom dostavljanja tužbe imenovanoj tuženoj nije postupio shodno odredba-ma člana 141. Zakona o parničnom postupku. Kažnjena nije ometala dostavljanje tužbe tuženoj, niti je ometala preduzimanje parničnih radnji od strane suda, jer je prvostepeni sud na osnovu vraćene po-vratnice mogao odmah utvrditi da tužba nije lično dostavljena tuženoj, s obzirom da se na povrat-nici ona i potpisala. Time što se ista nije izjasnila po nalogu suda da li je uručila pismeno koje je pri-mila 05.12.2012. godine tuženoj i kada, ona nije ometala preduzimanje parničnih radnji suda i dosta-vljanje pismena tj. tužbe tuženoj, te nisu bili ispunjeni zakonski uslovi iz člana 189. stav 1. Zakona o parničnom postupku da joj se izrekne novčana kazna.


SADRŽINA TUŽBE I TUŽBENOG ZAHTEVA

(Član 192.Zakona o parničnom postupku)

227700.. Tužbu ne čini neurednom neslaganje u pogledu vrednosti predmeta spora označene u njenom

uvodu i visine novčanog potraživanja u petitumu, jer se po takvoj tužbi može postupati.

Iz obrazloženja: Drugostepeni sud u konkretnom slučaju nalazi da tužba sadrži sve neophodne elemente da bi se

po njoj moglo postupati, a u smislu odredbi iz čl. 100. i 187. Zakona o parničnom postupku. U uvo-du i petitumu tužbe postoje neslaganja u pogledu naziva tužioca, ali to nije bio razlog za odbacivanje tužbe kao neuredne, jer iz podneska nedvosmisleno proizlazi ko je stranka u postupku tj. ko je tuži-lac. Takođe, okolnost da postoji neslaganje u pogledu vrednosti spora označenoj u uvodu i peti-tumu tužbe, ne čini tužbu neurednom i po takvoj tužbi se može postupati, s obzirom da se tužbeni zahtev odnosi na novčano potraživanje čija je vrednost odrediva. Privredni apelacioni sud nalazi da je pogrešno odlučio prvostepeni sud kada je tužbu odbacio kao neurednu, te je iz tog razloga prvo-stepeno rešenje ukinuto.


PARNIČNI POSTUPAK

- 183 -

227711.. Sud je dužan da ceni dokaze koji su priloženi uz tužbu, iako nije vezan njenim pravnim

osnovom.

Iz obrazloženja: Iz činjeničnih navoda i priloženih dokaza prvostepeni sud je pravilno zauzeo stav da se ne može

izvesti zaključak da je navedena nemačka kompanija isplatila tuženima na ime provizije utuženi iz-nos, kao ni zaključak da je na tuženima bila obaveza da iznos provizije prenesu na tužioce. Žalbeni navodi da sud nije vezan pravnim osnovom navedenim u tužbi, su tačni. U konkretnom slučaju, međutim, bez obzira na pravni osnov koji su tužioci naveli, iz priloženih dokaza ne može se zaključi-ti da su parnične stranke bile u poslovnom odnosu, kao i da je bila obaveza tuženih da nakon realiza-cije zaključenog ugovora između nemačkog i domaćeg partnera prime proviziju u ime i za račun svih parničnih stranaka i potom isplate deo provizije koja pripada tužiocima. Činjenice koje su tužio-ci izneli u tužbi samo ukazuju na mogućnost postojanja poslovnog odnosa koji bi mogao biti zasno-van, prema navodima tužilaca, na usmenom sporazumu između tužilaca i tuženih o podeli provizije nakon realizacije ugovora, ali vezano za ugovore o proviziji koje je ovde trećetužilac zaključio sa tom nemačkom firmom. Međutim, iz priloženih dokaza nedvosmisleno proizilazi da je važnost tog ugovora istekla 31.12.2006. godine a da se nisu stekli uslovi iz člana 8. ugovora o njegovom auto-matskom produžavanju iz godine u godinu na godinu dana, te da u vreme zaključenja ugovora ne-mačke i srpske firme, isti nisu ni bili na snazi. To znači da ni eventualni usmeni sporazum zaključen među parničnim strankama o podeli provizije na koji tužioci u žalbi ukazuju (čak i da je postojao) ne može proizvoditi pravno dejstvo. Naime, u vreme zaključenja ugovora nemačke firme sa srpskim sa-ugovaračem, trećetužilac nije bio lice koje je od strane nemačkog partnera vršilo održavanje posred-ničku delatnost kod izdavanja naloga za porudžbine na području Srbije. Osim toga, članom 10. na-vedenih ugovora o proviziji, na kojima tužioci zasnivaju svoje pravo za isplatu utuženog iznosa, izri-čito je predviđeno da nisu sklopljeni dodatni dogovori uz ovaj ugovor, a da izmene i dopune moraju, radi svoje pravosnažnosti, biti u pisanoj formi, što važi i za odricanje zahteva za pisanom formom. Dakle, i da je postojao usmeni sporazum između parničnih stranka o podeli provizije i da je do nje-nog ostvarenja došlo na osnovu navedenih ugovora o proviziji koje je zaključio trećetužilac, prvotu-žilac i drugotužilac kao i prvotužen i drugotuženi svoje pravo na deo provizije mogli bi ostvariti sa-mo prema potpisniku ugovora, odnosno ovde trećetužiocu. Dakle, tužioci nisu dokazali da je u kon-kretnom slučaju na strani tuženih došlo do obogaćenja bez pravnog osnova na teret tužilaca, niti da su sa tuženima bili u poslovnom odnosu po osnovu usmenog sporazuma o podeli provizije – tj. iz dostavljenih dokaza kao i nespornih činjenica proizilazi da ugovori o proviziji nisu ni bili na snazi u momentu zaključenja ugovora.


227722.. Kao izuzetak od pravila da sud nije vezan za pravni osnov tužbenog zahteva, u parnici za

iseljenje zakupca iz stana, sud je vezan onim pravnim osnovom koji je naveden u tužbi, a utvr-đivanje postojanja drugih zakonskih osnova za otkaz ugovora o zakupu stana, van toga, nije dozvoljeno.

PARNIČNI POSTUPAK

- 184 -

Iz obrazloženja: Kao razlog pobijanja presude prvostepenog suda, tužilja se u žalbi neosnovano poziva na pogrešnu

primenu materijalnog prava tvrdeći da nije bilo mesta primeni odredbe člana 35. stav 1. tačka 1. Zakona o stanovanju, već da je trebalo primeniti tačku 6. ove odredbe. Zakupodavac može dati otkaz ugovora o zakupu stana ako zakupac stana i članovi njegovog porodičnog domaćinstva ne koriste stan duže od jedne, a najduže četiri godine, a zakupac se ne sporazume sa zakupodavcem o načinu korišćenja stana za to vreme - član 35. stav 1. tačka 6. Zakona o stanovanju. Sud postupa po tužbi i kad tužilac nije naveo pravni osnov tužbenog zahteva, a ako ga je naveo sud time nije vezan - član 187. stav 4. Zakona o par-ničnom postupku. Od ovog pravila, međutim, u parnicama radi iseljenja postoji izuzetak. U situaciji kad zakupodavac traži iseljenje zakupca iz stana jer mu je otkazao ugovor o zakupu - mora navesti od-govarajući razlog. U konkretnom slučaju tužilja je u tužbi tražila iseljenje tuženog, navodeći da on ne koristi predmetni stan, već ga izdaje u podzakup trećim licima, te su se na taj način stekli uslovi pred-viđeni članom 35. stav 1. tačka 1. Zakona o stanovanju. Prvostepeni sud je ispitivao i utvrđivao da li su ispunjeni uslovi za otkaz ugovora o zakupu stana predviđeni navedenom zakonskom odredbom i, shod-no tome, zaključivao o osnovanosti tužbenog zahteva. Ovaj sud nije bio ovlašćen i izašao bi iz granica tužbenog zahteva da je kao predmet utvrđivanja u ovoj pravnoj stvari postavio ispitivanje postojanja svih razloga za otkaz ugovora o zakupu stana predviđenih članom 35. stav 1. tačka 1 - do 6. (npr. da li zakupac, plaća uredno zakupninu, da li nanosi štetu stanu, da li je tuženi i članovi njegovog porodičnog domaćinstva predmetni stan izdavao duže od jedne a najduže četiri godine, itd). Dakle, tužilja ne može uspešno u žalbi menjati osnov tužbenog zahteva tj. tek u žalbi kao razlog za otkazivanje ugovora o za-kupu stana i iseljenje tuženog navoditi drugi pravni osnov.

(Iz presude Apelacionog suda u Beogradu, Gž. 2860/2012(2) od 25.10.2012. godine)

227733.. Tužilac u tužbi za osudu na činidbu, kojom traži obavezivanje na ispunjenje određene oba-

veze, kao što je plaćanje određenog novčanog iznosa i sl, nije dužan da dokazuje pravni inte-res, već se isti pretpostavlja, jer ima interes da stekne izvršnu ispravu, na osnovu koje može da pokrene postupak prinudnog izvršenja predmetne obaveze.

Iz obrazloženja: Tužba mora da sadrži određeni zahtev u pogledu glavne stvari i sporednih traženja, činjenice

na kojima tužilac zasniva zahtev, dokaze kojima se utvrđuju činjenice, vrednost predmeta spora i druge podatke koje mora imati svaki podnesak u smislu člana 98. istog zakona - član 192. Zako-na o parničnom postupku. Tužilac, po pravilu, ne mora dokazivati pravni interes za obaveziva-nje tuženog na ispunjenje određene obaveze, pa i za isplatu određenog novčanog iznosa. Pravni interes se pretpostavlja, a sastoji se u tome da tužilac takvom tužbom ima interes da stekne izvr-šnu ispravu na osnovu koje može prinudno ostvariti svoje potraživanje tj. ukoliko se radi o nov-čanom potraživanju - da može zahtevati njegovu naplatu.


PARNIČNI POSTUPAK

- 185 -

227744.. Ukoliko je tužilac, nakon što je istaknut prigovor nedostatka pasivne legitimacije, uredio

tužbu u pogledu naziva tuženog u skladu sa njegovim primedbama u tom smislu, a tuženi na-kon takvog postupanja tužioca ne ponovi prigovor nedostatka pasivne legitimacije - smatraće se da je od njega odustao nakon uređenja tužbe. U tom slučaju, prvostepeni sud nema obave-zu da o prigovoru nedostatka pasivne legitimacije posebno odlučuje i svoju odluku o tome obrazlaže.

Iz obrazloženja: Tužilac je, u konkretnom slučaju, za imenovanog osiguranika tuženog izvršio usluge medicin-

skog lečenja u periodu od 05.04.2006. godine do 15.04.2006. godine, za koje mu je ispostavio faktu-ru od 05.07.2006. godine. Tuženi do zaključenja glavne rasprave nije dostavio dokaz da je navedeni iznos platio. O spornoj činjenici da li je tuženi u obavezi da plati navedeni iznos, prvostepeni sud je pravilno zaključio uz primenu pravila o teretu dokazivanja, na osnovu čl. 220. i 223. Zakona o parničnom postupku, s obzirom da tuženi do zaključenja glavne rasprave nije dostavio dokaz da je dug platio niti da je obaveza prestala na neki drugi zakonom propisan način. Takođe, kako zaključu-je prvostepeni sud, tuženi je osporio činjenicu da se imenovani osiguranik nalazi u evidenciji Centra Ministarstva odbrane – V.., ali tuženi nije dostavio dokaz da se imenovani ne vodi u evidenciji Mini-starstva odbrane kao vojni osiguranik Fonda za socijalno osiguranje vojnih osiguranika Ministarstva odbrane Republike Srbije kao pripadnik bilo kog centra, čije obaveze lečenja osiguranika snosi tuženi. Neosnovani su žalbeni navodi tuženog da prvostepeni sud nije odlučio o prigovoru nedostatka pasiv-ne legitimacije..., s obzirom da je tužilac nakon istaknutog prigovora uredio tužbu u pogledu naziva tuženog, a u skladu sa primedbama tuženog u vezi sa nedostatkom pasivne legitimacije. Iz spisa pred-meta proizlazi da je tuženi, nakon postupanja tužioca, odustao od istaknutog prigovora, nakon uređe-nja tužbe u tom smislu.


227755.. U smislu člana 192. Zakona o parničnom postupku (član 187. stav 1. ranijeg zakona), da bi

tužba bila uredna nije dovoljno da je stranka u ostavljenom roku odgovorila na nalog suda, već je potrebno da je po istom i postupila, odnosno da je nedostatke koji tužbu čine neurednom otklonila.

Iz obrazloženja: Prvostepeni sud je, prema stanju u spisima, dana 13.08.2010. godine pismeno naložio tužiocima

da u roku od 15 dana urede tužbu, tako što će se izjasniti da li su, u toku stečajnog postupka koji je otvoren nad tuženim, prijavili potraživanja obuhvaćena tužbom i da li su, radi njihovog utvrđenja, upućeni na parnicu. Postupajući po nalogu prvostepenog suda, tužioci su, uz podnesak od 07.09.2010. godine, dostavili rešenja o prestanku radnog odnosa i tražili da sud naloži stečajnom upravniku da donese rešenja o prestanku radnog odnosa u skladu sa Zakonom o stečajnom postupku i Zakonom o radu. Prvostepeni sud je službenim putem pribavio zaključak o listi priznatih i ospo-

PARNIČNI POSTUPAK

- 186 -

renih potraživanja nadležnog privrednog suda od 29.04.2010. godine, iz koga se utvrđuje da su tu-žiocima prvog i drugog reda osporena potraživanja u navedenim iznosima. Na ročištu koje je odr-žano 26.01.2011. godine prvostepeni sud je ponovo rešenjem naložio tužiocima da urede tužbu, tako što će postaviti utvrđujući tužbeni zahtev za deo potraživanja koji im je osporen u stečaju, te da dostave prijavu potraživanja u roku od 15 dana. Kako tužioci nisu postupili po nalogu prvostepenog suda u ostavljenom roku, na ročištu od 15.03.2011. godine ostavljen im je dodatni rok od 15 dana da postupe po prethodnom nalogu. Do zaključenja glavne rasprave 11.05.2011. godine tužioci nisu po-stupili saglasno ovom nalogu. Imajući sve to u vidu, pravilno je prvostepeni sud postupio kada je, primenom člana 192. u vezi člana 101. Zakona o parničnom postupku (član 187. u vezi člana 103. st. 1. i 4. ranijeg zakona) tužbu odbacio. U konkretnom slučaju, tužioci kao stranke u postupku nisu imali punomoćnika advokata, pa im je sud u više navrata, iako je bio u obavezi da to samo jednom uradi, nalagao da urede tužbu i davao veoma jasne smernice na koji način to da učine. Oni nisu po-stupili po nalogu suda, tako da su, svojim ponašanjem, onemogućili sud da dalje postupa u ovoj pravnoj stvari.

Žalbeni navodi, u kojima se ističe da su tužioci postupili po nalogu suda, te da sud nije razmotrio sve činjenice i dokaze dostavljene posle ročišta održanog 26.01.2011. godine, bez uticaja su na dru-gačiju odluku. Ovo stoga što sud odlučuje u granicama zahteva koji su stavljeni u postupku. Tu-žba, kao inicijalni akt, mora da sadrži, shodno članu 192. Zakona o parničnom postupka (član 187. stav 1. ranijeg zakona) određeni zahtev u pogledu glavne stvari i sporednih traženja, zatim činjenice na kojima tužilac zasniva svoj zahtev i dokaze kojima se te činjenice utvrđuju, kao i druge potrebne podatke. Međutim, u predmetnoj situaciji, izostao je zahtev tužilaca u pogledu glavne stvari i spo-rednih traženja, a podneti dokazi i činjenični navodi nisu dovoljni za postupanje suda, jer se postupa-nje suda zasniva postavljanjem određenog zahteva stranke, koga, u konkretnom slučaju, i pored više pokušaja prvostepenog suda da se u tom delu tužba uredi, nije bilo.


227766.. Ne može se odbaciti tužba kojom se traži utvrđenje prava svojine na stanu kao neuredna,

zbog toga što nije zahtevano i utvrđenje prava korišćenja na zemljištu na kome je objekat iz-građen.

Iz obrazloženja: Imajući u vidu da je tužbom, koju je sastavio advokat, tražena samo svojina na stanu, a ne i

pravo korišćenja zemljišta pod objektom, koje nužno prati sudbinu objekta, kao i da uz tužbu nije pružen dokaz o zemljišnoknjižnom vlasniku - korisniku predmetne katastarske parcele i objekta, tj. spornih stanova na ovoj parceli, koji su takođe morali biti obuhvaćen tužbom, prvostepeni sud odba-cuje tužbu tužioca kao neurednu. Naime, predmet tužbenog zahteva je utvrđivanje svojine tužilaca, a po osnovu ugovora o prodaji, zaključenog između parničnih stranaka, na po jednom stanu. S obzi-rom da se tužbom traži izvršenje ugovora i sticanje prava svojine na delu objekta po osnovu ugovo-ra, ista se jedino i može podneti protiv druge ugovorne strane, kako su tužioci tužbom i učinili. U slučaju da sud, u toku postupka, utvrdi da označeni tuženi nisu u obavezi da trpe pravo i obavezu ko-

PARNIČNI POSTUPAK

- 187 -

ja predstavlja predmet tražene sudske zaštite, to može biti od uticaja samo na osnovanost tužbenog zahteva - zbog nedostatka pasivne legitimacije, ali ne i na urednost tužbe. Pri tome, vođenje spora radi utvrđivanja svojine na stanu, po oceni ovog suda, nije smetnja za naknadno traženje prava suko-rišćenja na zemljištu pod objektom, s tim što se zahtev za sukorišćenjem parcele, na kojoj je objekat izgrađen, ne može izjednačiti sa zahtevom za sticanje prava korišćenja na katastarskoj parceli na ko-joj je objekt izgrađen, u kom slučaju bi vlasnik katastarske parcele morao biti obuhvaćen tužbom.

(Iz rešenja Višeg suda u Užicu, Gž. 1526/11 od 19.10.2011. godine)

227777.. Tužba se ne može odbaciti u situaciji kada je u tužbi navedena tačna adresa tuženog na ko-

joj dostava nije mogla biti izvršena.

Iz obrazloženja:

Tužioci su, kako proizilazi iz spisa predmeta prvostepenog suda, u tužbi naveli adresu tuženog, koja je identična sa njegovom adresom iz naznačenog rešenja Opštinskog suda od 24.01.2008. godi-ne a koje rešenje je podneto uz tužbu kao dokaz. Nakon što tuženom nije mogla biti uručena tužba na odgovor, prvostepeni sud je rešenjem od 05.12.2008. godine pozvao punomoćnika tužilaca da dostavi tačnu adresu tužene strane u roku od 15 dana, pod pretnjom odbačaja (koje je punomoćnik tužilaca primio 09.12.2008. godine), istovremeno poslavši i dopis nadležnoj policijskoj upravi sa mol-bom da mu se dostavi tačna adresa za tuženu stranu. Iz obaveštenja Policijske uprave od 26.12.2008. godine, koje je sud primio 30.12.2008. godine, proizilazi da je proverom na terenu utvrđeno da tuženi stanuje na adresi koja je označena u tužbi. Tužba mora da sadrži određeni zahtev u pogledu glavne stvari i sporednih traženja, činjenice na kojima tužilac zasniva zahtev, dokaze kojima se utvrđuju ove činjenice, vrednost predmeta spora, kao i druge podatke koje mora imati svaki podnesak – član 187. stav 1. Zakona o parničnom postupku. Podnesci moraju biti razumljivi i moraju sadržati sve ono što je potrebno da bi se po njima moglo postupiti, a naročito označenje suda, ime i prezime, naziv firme, prebivalište i boravište odnosno sedište stranaka, njihovih zakonskih zastupnika i punomoćnika ako ih imaju, predmet spora, sadržinu izjave i potpis podnosioca - član 100. Zakona o parničnom postup-ku. Iz iznetog proizilazi da je prvostepeni sud pogrešno postupio kada je zbog nepotpune stranačke legitimacije tj. iz razloga što u tužbi nije navedena tačna adresa tuženog, istu odbacio kao neurednu. Naime, kod iznetog stanja stvari tužba tužilaca sadrži sve podatke da bi se po njoj moglo postupiti, u smislu navedenih odredbi čl. 187. i 100. Zakona o parničnom postupku.

(Iz rešenja Višeg suda u Pančevu, Gž. 836/2010 od 20.04.2010. godine)

227788.. U tužbi sa više tužbenih zahteva, označavanje vrednosti predmeta spora ne čini tužbu ured-

nom u pogledu tužbenog zahteva za isplatu naknade štete, čija visina nije određeno navedena.

Iz obrazloženja: Pravilna je izreka pobijanog rešenja kojim je tužba odbačena jer je bila neuredna. Tužba je pod-

nesak koji mora biti razumljiv i mora sadržati sve ono što je potrebno da bi se po njemu moglo po-

PARNIČNI POSTUPAK

- 188 -

stupiti - član 100. Zakona o parničnom postupku. Tužba mora sadržati određeni zahtev u pogledu glavne stvari i sporednih traženja, činjenice na kojima tužilac zasniva zahtev, dokaze koji utvrđuju ove činjenice, vrednost predmeta spora, kao i druge podatke koje mora imati svaki podnesak - član 187. stav 1. Zakona o parničnom postupku. Sud će odbaciti podnesak, dakle i tužbu, koju je u ime stranke podneo punomoćnik koji je advokat, ukoliko je isti nerazumljiv ili ne sadrži sve što je po-trebno da bi se po njemu moglo postupati - član 103. stav 1. i stav 6. Zakona o parničnom postupku. Tužilac je - u konkretnom slučaju - preko punomoćnika - advokata podneo tužbu u kojoj deo posta-vljenog tužbenog zahteva po osnovu naknade štete ne sadrži niti određeni, niti pak odrediv zahtev u pogledu glavne stvari, pa se samim tim ne može odlučivati ni o opredeljenom sporednom traženju u vidu zatezne kamate. To što je tužilac u tužbi označio neki iznos kao vrednost predmeta spora, nedovoljno je da bi se smatralo da je na opisani način postavio i odredio i sadržinu sopstvenog zahte-va. Tužilac nije naveo čak ni okvirni iznos štete koju je pretrpeo navodnim radnjama tuženih, niti je naveo elemente po osnovu kojih bi iznos glavne stvari odn. glavnog traženja, bilo moguće odrediti. Zbog toga je podneta tužba bila neuredna u smislu čl. 100. i 187. Zakona o parničnom postupku, pa je zbog toga ona pravilno odbačena u delu zahteva za naknadu štete primenom člana 103. st. 1. i 6. istog Zakona.


227799.. Punomoćnik koji je advokat, istovremeno je i punomoćnik za prijem pismena, bez obzira

što to ovlašćenje nije eksplicitno navedeno u samom punomoćju.

Iz obrazloženja: Uz tužbu (koju je tužilac podneo preko punomoćnika – advokata) je priloženo punomoćje, koje

se nalazi u spisima predmeta. Iako tužilac, prema navodima iz tužbe, ima prebivalište u Crnoj Gori odn. inostranstvu, isti je ovlastio odn. izdao punomoćje advokatu u Srbiji, čiji obim ovlašćenja proiz-lazi iz odredbi člana 89. Zakona o parničnom postupku – punomoćnik, koji je advokat, istovremeno je i punomoćnik za prijem pismena, bez obzira što to ovlašćenje nije eksplicitno navedeno u samom punomoćju. Naime, ovlašćenje za zastupanje sadrži i ovlašćenje za prijem pismena, pa u konkretnom slučaju nema mesta primeni člana 187. stav 2. Zakona o parničnom postupku.

(Iz rešenja Apelacionog suda u Beogradu, Gž. 84/2010 od 11.02.2010. godine)

228800.. Tužba nije neuredna kada nije potpisan primerak za suprotnu stranu, ako je podnosilac pot-

pisao primerak tužbe za sud, što znači da samo primerci podneska za sud moraju da sadrže sve propisane elemente, dok oni za protivnu stranku ne moraju, čak i kada je podnesak u ime stranke podneo advokat, što znači da je sud ne može da tužbu ili drugi podnesak odbaci zbog takvog ne-dostatka, (već je dužan da uredni primerak umnoži o trošku podnosioca, i kopiju dostavi protiv-noj stranci).

PARNIČNI POSTUPAK

- 189 -

Iz obrazloženja: Prvostepeni sud je utvrdio da primerak tužbe za protivnu stranu nije potpisan, pa je pozivajući

se na odredbe čl. 100. i 101. Zakona o parničnom postupku našao da tužba ima procesne nedostat-ke, zbog čega je na osnovu odredbe člana 103. stav 6. Zakona o parničnom postupku doneo rešenje kojim je tužbu odbacio, s obzirom da je podneta od strane punomoćnika tužilaca iz reda advokata. Međutim, ovakav zaključak prvostepenog suda se ne može prihvatiti. Članom 100. stav 2. Zakona o parničnom postupku propisano je da podnesci koji se podnose u pismenom obliku (tužba, protivtužba, odgovor na tužbu i pravni lekovi) moraju biti razumljivi i sadržati sve ono što je potrebno da bi se po njima moglo postupati, između ostalog i potpis podnosioca. Član 101. stav 1. Zakona o parničnom po-stupku propisuje da se podnesci koje treba dostaviti protivnoj stranci predaju sudu u potrebnom broju primeraka za sud i protivnu stranku. Iz navedenih članova proizlazi da primerci podnesaka za sud mo-raju da sadrže sve propisane elemente, jer svojstvo urednosti podneska je pretpostavka da bi sud mogao po njemu postupati. U konkretnom slučaju primerak tužbe podnet sudu je uredan, odnosno sadrži sve što je navedenim članom zakona propisano.


228811.. Ako tužilac po nalogu suda ne prevede tužbu sa prilozima, zamolnicu i rešenja na jeziku

zemlje u koju treba izvršiti dostavljanje, sud će mu naložiti da u depozit suda uplati sredstva koja će sud iskoristiti da preko ovlašćenog sudskog tumača prevede pismena, a ukoliko tako ne postupi u ostavljenom roku, prevođenje će se obaviti o trošku tužioca.

Iz obrazloženja: Pogrešio je prvostepeni sud kada je tužbu odbacio zbog toga što nisu dostavljeni overeni prevodi

pismena, koja su navedena. Sada se postavlja pitanje kako postupiti u situaciji kada sud naloži tužio-cu da tužbu sa svim prilozima, kao i sve podneske, zamolnicu kao i rešenje poput onog od 28. okto-bra 2005. godine, koje je doneo prvostepeni sud, prevede na nemački jezik putem ovlašćenog sud-skog tumača i da prevod dostavi sudu u odgovarajućem broju primeraka, a isti po tom nalogu ne po-stupi. U opisanoj procesno-pravnoj situaciji prvostepeni sud treba da donese rešenje kojim će naložiti tužiocu da u depozit suda uplati potrebna sredstva za prevođenje označenih pismena ne nemački jezik putem ovlašćenog sudskog tumača za taj jezik, a ukoliko isti tako ne postupi u ostavljenom roku, prevo-đenje se ima obaviti na teret i trošak tužioca. Drugostepeni sud nalazi za potrebno da ukaže i na to da tu-žilac ima pravo da inicira postupak za sudsku zaštitu i na suđenje u razumnom roku. Međutim, tužilac ima i zakonske obaveze predviđene Zakonom o parničnom postupku ("Službeni glasnik RS", broj 125/2004). Jedna od tih obaveza je da predujmi troškove za prevođenje pismena koja se imaju dostaviti u inostranstvu. On treba svojim postupanjem da omogući nesmetano odvijanje sudskog postupka. Prema tome, nema nikakve dileme da nakon što dobije rešenje prvostepenog suda da uplati potreban predujma troškova za prevođenje u sudski depozit, tužilac po tom nalogu treba da postupi.


PARNIČNI POSTUPAK

- 190 -

228822.. Tužba je uredna u pogledu visine tužbenog zahteva čiji je predmet mesečno ugovoreni iz-

nos zakupnine, sa jasnim opredeljenjem perioda za koji se zakupnina traži, jer je to lako odre-div novčani iznos ukupnog duga, pa se stoga takva tužba ne može odbaciti.

Iz obrazloženja: Neosnovano prvostepeni sud, prema nalaženju ovoga suda, odbacuje protivtužbu u delu u ko-

jem je traženo obavezivanje tuženog na isplatu opredeljenog iznosa zakupnine, sa obrazloženjem da tužba u tom delu nije uredna. Kako je potraživanje po označenom delu protivtužbe novčano potraži-vanje na ime zakupa zemljišta i kako su u zahtevu jasno opredeljeni mesečni traženi iznos zakupni-ne i period za koji se ista traži, to je zahtev u označenom delu, prema nalaženju ovoga suda, odrediv jer se prostom računicom može utvrditi visina koju tuženi traži, a to je dovoljno za urednost tužbe pa stoga nije bilo osnova za odbačaj protivtužbe u označenom delu, već je prvostepeni sud morao da sprovede postupak i odluči o osnovanosti zahteva.


228833.. Tužba nije neuredna zbog označenja vrednosti predmeta spora u dinarskoj protivvredno-

sti strane valute, jer je zvanični kurs Narodne banke Srbije za tu stranu valutu opštepoznata činjenica za određenje vrednosti predmeta spora.

Iz obrazloženja: Prvostepenim rešenjem odbačena je tužba kojom je tužilac zahtevao da sud obaveže tuženog

da plati tužiocu iznos od 9.531,48 EURA sa kamatom po eskontnoj stopi Evropske centralne banke od 16. januara 2006. godine do isplate, a sve u dinarskoj protivvrednosti po kursu na dan isplate. Članom 187. stav 1. Zakona o parničnom postupku propisano je da tužba mora da sadr-ži određen zahtev u pogledu glavne stvari i sporednih traženja, činjenice na kojima tužilac za-sniva zahtev, dokaze kojima se utvrđuju ove činjenice, vrednost predmeta spora i druge podat-ke koje mora imati svaki podnesak. Takođe, stavom 3. istog člana propisano je da kad nadležnost i sastav suda ili pravo na izjavljivanje revizije zavisi od vrednosti predmeta spora, a predmet tu-žbenog zahteva nije novčani iznos, tužilac je dužan da u tužbi naznači vrednost predmeta spora. U konkretnom slučaju stranke su ugovorile plaćanje obaveze u stranoj valuti, plativoj u dinarima prema zvaničnom kursu na dan uplate, u skladu sa odredbom člana 395. Zakona o obligacionim odnosima koja propisuje da ako novčana obaveza glasi na plaćanje u nekoj stranoj valuti, njeno ispunjenje se može zahtevati samo u domaćem novcu prema kursu koji je važio u trenutku na-stanka obaveze. Iz iznetog proizlazi da je tužilac opredelio vrednost predmeta spora i da je pod-nesak razumljiv, odnosno da sadrži sve što je potrebno da bi prvostepeni sud po istom mogao po-stupati. Kako se iznos obaveze u stranoj valuti obračunava u dinarskoj protivvrednosti po zvanič-nom kursu banke na dan isplate, to visinu obaveze u dinarskoj protivvrednosti ne utvrđuje prvo-stepeni sud, već isti predstavlja opšte poznatu činjenicu.


PARNIČNI POSTUPAK

- 191 -

228844.. Sud nije vezan pravnim osnovom tužbenog zahteva koji je naveden u tužbi, ali je u pogledu

identiteta tužbenog zahteva vezan činjeničnim navodima iz tužbe.

Iz obrazloženja: Pravilno prvostepeni sud, imajući u vidu činjenične navode kojima je opredeljena pravna priro-

da tužbenog zahteva kao štete prouzrokovane neblagovremenim izmirenjem obaveza tuženog po osnovu naknade troškova špediteru, našao da tužilac do zaključenja glavne rasprave nije pružio dokaze kada je tuženom dostavio navedene račune kojima je fakturisao cenu izvršenih špediterskih usluga, te stoga sud i nije mogao utvrditi kada je obaveza tuženog dospela za naplatu i da li je tuže-ni plaćanjem nesporno izvršenim 31. januara 2005. godine i 23. 02.2005. godine izvršio plaćanje u docnji ili ne. Kako se shodno članu 262. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima predviđa da po-verilac ima prava da zahteva naknadu štete koja je prouzrokovana docnjom dužnika u izmirenju svoje obaveze, to je na tužiocu kao podnosiocu zahteva za naknadu štete teret dokazivanja da je tu-ženi svoje ugovorne obaveze izmirio u docnji da bi stekao pravo na zateznu kamatu za period doc-nje, a ukoliko je pretrpeo štetu veću od iznosa kamate, na samom je tužiocu da dokaže visinu štete i u čemu se ona sastoji. Kako tužilac u ovom sporu male vrednosti do zaključenja glavne rasprave nije dostavio dokaze iz kojih bi sud pouzdano mogao utvrditi nastupanje i trajanje docnje, tuženog i na-stanak i visinu štete tužioca prouzrokovane navedenom docnjom a shodno članu 475. Zakona o par-ničnom postupku bio je dužan da to učini, jer se radi o sporu male vrednosti u kojem se sve rele-vantne činjenice i dokazi moraju izneti do zaključenja glavne rasprave, to je pravilno prvostepeni sud, imajući u vidu činjenično stanje koje je utvrđeno u toku postupka, tužbeni zahtev odbio kao neosnovan nalazeći da tužilac nije dokazao isti, a na njemu je bio teret dokazivanja.


228855.. Tužilac je dužan da u tužbi posebno naznači vrednost predmeta spora samo ako predmet

tužbenog zahteva nije novčani iznos, što znači da se tužba za utvrđenje novčanog potraživanja osporenog u postupku stečaja, ne može odbaciti zato što vrednost predmeta spora nije posebno označena, ako se ona može utvrditi iz petituma tužbe.

Iz obrazloženja: Tačno je da tužilac nije označio vrednost predmeta spora, ali su u petitumu tužbe označeni izno-

si sa zakonskom zateznom kamatom na te iznose, za koje se traži da se utvrdi tužiočevo potraživa-nje prema stečajnoj masi tuženog preduzeća, i iz petituma tužbe se može utvrditi vrednost predmeta spora. Stoga su osnovani žalbeni navodi da u konkretnom slučaju nisu bili ispunjeni uslovi za odba-čaj tužbe u smislu člana 103. stav 6, a u vezi sa članom 187. stav 1. Zakona o parničnom postupku ("Službeni glasnik RS", broj 125/2004) i da je prvostepeni sud učinio bitnu povredu odredaba par-ničnog postupka iz člana 361. stav 1. Zakona o parničnom postupku, jer je odbacio tužbu, iako nisu bili ispunjeni uslovi za odbačaj tužbe zbog ne označavanja vrednosti predmeta spora, a to je imalo

PARNIČNI POSTUPAK

- 192 -

uticaja na donošenje pravilne odluke, s obzirom da je postupak odbačajem tužbe okončan. Prema od-redbi člana 187. stav 3. Zakona o parničnom postupku, kad nadležnost, sastav suda ili pravo na izja-vljivanje revizije zavisi od vrednosti predmeta spora, a predmet tužbenog zahteva nije novčani iz-nos, tužilac je dužan da u tužbi naznači vrednost predmeta spora.


228866.. Naznačavanje vrednosti predmeta spora u stranoj valuti bez navođenja dinarske protiv-

vrednosti, ne čini tužbu neurednom, jer se po takvoj tužbi može postupati.

Iz obrazloženja: Pobijanim rešenjem odbačena je tužba koja je podneta od strane punomoćnika advokata, sa

obrazloženjem da u tužbi nije određena vrednost predmeta spora, a što je obavezan element tužbe. Prvostepeni sud je našao da je tužilac vrednost predmeta spora opredelio u američkoj valuti, a da je bio dužan da isto izvrši u dinarima, pa da stoga tužba ne sadrži sve elemente iz člana 187. Zakona o parničnom postupku da bi se po istoj moglo postupati, u kom smislu ima mesta primeni odredbe čla-na 103. stav 6. Zakona o parničnom postupku. Tužilac je podneo žalbu, a navodeći da je prvostepeni sud pogrešno primenio odredbu člana 187. Zakona o parničnom postupku koja ne propisuje da vred-nost predmeta spora mora da bude izražena u dinarima, a iz čega proizlazi da je pogrešno primenjena i odredba člana 103. Zakona o parničnom postupku. Žalba je osnovana. U prvostepenom postupku počinjena je bitna povreda odredaba postupka iz člana 361. stav 1. Zakona o parničnom postupku koja se ogleda u nepravilnoj primeni član 103. stav 6. Zakona o parničnom postupku u vezi sa čla-na 187. istog zakona, te istovremeno nije primenjena odredba člana 100. Zakona o parničnom po-stupku koja ukazuje na to da podnesci, pa time i tužba, valja da imaju elemente koji omogućavaju da se po istima postupa. Ovakvo postupanje imalo je uticaja na donošenje pravilne i na zakonu zasnova-ne odluke. U konkretnom slučaju tačno je da je tužilac vrednost predmeta spora označio u stranoj va-luti, i da se svakako podrazumeva da vrednost predmeta spora valja da bude označena u domaćoj va-luti. Međutim, neoznačavanje vrednosti predmeta spora u dinarskoj protivvrednosti u situaciji kada je ista označena u stranoj valuti, ne čini predmetnu tužbu neurednom u meri da se po istoj ne može postu-pati. U takvoj situaciji, vrednost predmeta spora je svakako odrediva na način koji je neposredno dostu-pan sudu pošto su podaci o odnosu domaće i strane valute (u konkretnom slučaju američkog dolara) op-štepoznata stvar koja se svakodnevno objavljuje. Prema tome, imajući u vidu stanje u spisu, ima se uzeti da je vrednost spora u konkretnom slučaju označena na način koji ne ometa postupanje suda po podnetoj tužbi. Obračun dinarske protivvrednosti iznosa označenog u američkoj valuti može se izvršiti na brz i jednostavan način. Iz napred navedenog proizlazi da podneta tužba nije neuredna iz razloga ko-je je naveo prvostepeni sud, pa je doneto rešenje valjalo ukinuti.

(Iz rešenja Višeg trgovinskog suda VIII Pž. 2054/06 od 25.5.2006. godine)

228877.. Ovlašćenja suda kod nalaganja da se uredi tužba idu do granica procesno-pravnog uređe-

nja tužbe, pa nedostavljanje prevoda tužbe sa prilozima, overenog od strane sudskog tumača,

PARNIČNI POSTUPAK

- 193 -

ne predstavlja nedostatak zbog kojeg sud ne bi mogao dalje postupati, a time ni razlog za od-bacivanje tužbe.

Iz obrazloženja: Prvostepeni sud nalazi da tužba kao podnesak ne sadrži sve što je potrebno da bi se po njoj moglo

postupati, jer tužilac, u roku koji mu je odredio sud, tužbu sa svim prilozima nije preveo na nemački je-zik, putem ovlašćenog sudskog tumača, niti je prevod dostavio sudu u dva primerka, pa sud ne može da-lje postupati po takvoj tužbi, tj. ne može preduzeti procesne aktivnosti kako bi istu dostavio tuženom na odgovor. Jer, tuženi je strano lice sa sedištem u Austriji, a prema odredbama Haške konvencije o gra-đansko-sudskom postupku pismena koja treba dostaviti u inostranstvo, dostavljaju se na jeziku ze-mlje u kojoj se ima izvršiti dostavljanje. Međutim, ovlašćenja suda kod nalaganja da se uredi tužba idu do granica procesno-pravnog uređenja tužbe, pa nedostavljanje prevoda tužbe sa prilozima, overe-nog od strane sudskog tumača, ne predstavlja nedostatak zbog kojeg sud ne bi mogao dalje postupati. Važi pravno shvatanje da ovlašćenja kod nalaganja da se uredi tužba idu do granica procesno-pravnog uređenja tužbe, pa nedostavljanje prevoda tužbe sa prilozima, overenog od strane sudskog tumača, ne predstavlja nedostatak zbog kojeg sud ne bi mogao dalje postupati. Do ovakvog zaključka dolazi se tu-mačenjima odredbi čl. 187, 100. i 103. novog Zakona o parničnom postupku ("Službeni glasnik RS", broj 125/2004). Sledom rečenog, pogrešio je prvostepeni sud kada je tužbu tužioca odbacio zbog toga što nisu dostavljeni overeni prevodi pismena koja su navedena.


228888.. Tužba nije neuredna samo zato što istu advokat koji je podneo, nije potpisao punim ime-

nom i prezimenom, ako je na tužbu stavio svoj pečat i faksimil, a uz tužbu dostavio uredno pu-nomoćje.

Iz obrazloženja: Ceneći pravilnost rešenja prvostepenog suda od 10. 02.2006. godine kojom je tužba odbače-

na kao neuredna, a po žalbi tužioca datoj uz predlog za vraćanje u pređašnje stanje, Viši trgo-vinski sud nalazi da je pogrešno prvostepeni sud kada je, u situaciji u kojoj je sama tužba bila podneta u dovoljnom broju primeraka i snabdevena pečatom i faksimilom – skraćenim potpi-som punomoćnika tužioca advokata, koji je dostavio uz samu tužbu i uredno punomoćje, našao da tužba nije uredna, jer ista sadrži prema stanovištu ovoga suda, sve neophodne elemente pred-viđene članom 100. Zakona o parničnom postupku.


228899.. Okolnost da uz tužbu nisu priloženi dokazi, istu ne čini neurednom ukoliko je u tužbi za

svaku činjenicu predložen i dokaz iz kojeg se ona utvrđuje, jer odredbe čl. 299. i 300. Zakona o

PARNIČNI POSTUPAK

- 194 -

parničnom postupku daju pravo tužiocu da iznosi činjenice i predlaže dokaze sve do zaključe-nja glavne rasprave.

Iz obrazloženja: Pogrešan je zaključak prvostepenog suda da izostanak pismenih isprava čini tužbu neurednom,

jer se obaveza predaje pismenih isprava kao dokaza mora sistemski tumačiti u vezi sa odredbama čl. 103, 299. i 300. Zakona o parničnom postupku ("Službeni glasnik RS", broj 125/2004). Naime, odredbe čl. 299. i 300. Zakona o parničnom postupku daju pravo tužiocu da dopuni činjenične na-vode i dokazne predloge sve do zaključenja glavne rasprave. Iz toga sledi da se može postupati i po tužbi uz koju nisu priložene pismene isprave kao dokazi, s obzirom da odredba člana 103. stav 6. Zakona o parničnom postupku sankcioniše samo nerazumljiv podnesak i onaj po kom se ne mo-že postupati. Izostanak dokaza uz tužbu nije razlog zbog koga se tužba može smatrati neurednom i kao takva odbaciti, pa se zato i odredba člana 187. Zakona o parničnom postupku ne može tumači-ti tako da tužilac sve dokaze mora priložiti uz tužbu, već da tužilac mora za svaku navedenu činjeni-cu da navede i dokaz koji predlaže da bude izveden na glavnoj raspravi, što je tužilac u predmetnoj tužbi i učinio.

(Iz rešenja Okružnog suda u Beogradu, Gž. 3469/05 od 30. 03. 2005. godine)

229900.. Ako je tužbu u upravnom sporu zbog ''ćutanja administracije'' zainteresovano lice podnelo

Vrhovnom sudu Srbije, tražeći poništaj ugovora o cesiji, a Vrhovni sud se shodnom primenom odredaba parničnog postupka oglasio stvarno nenadležnim i predmet ustupio trgovinskom sudu, nalazeći da tužbom nije tražen poništaj nekog upravnog akta, budući da ugovor o ce-siji čiji se poništaj traži nije upravni akt, kako će postupiti trgovinski sud u pogledu uspo-stavljanja procesne legitimacije tuženih, zasnivanjem procesne zajednice nužnih i jedinstve-nih suparničara , s obzirom da je tužba podneta protiv organa, odnosno upravne organiza-cije sa statusom pravnog lica (Agencije za privatizaciju), čiji se akt osporava – (član 14. Za-kona o upravnim sporovima ''Službeni list SRJ'', br. 49/96), a ne protiv cedenta i cesionara, kao učesnika materijalno pravnog odnosa, tj. da li je trgovinski sud ovlašćen da naloži tuži-ocu da umesto tužene Agencije za privatizaciju, označi cedenta i cesionara, kao i da li je u tom slučaju reč o subjektivnom preinačenju tužbe ili uređenju tužbe, da li je trgovinski sud ovlašćen da takvu tužbu odbaci primenom člana 28. stav 1. tačka 2. Zakona o upravnim sporovima u kome je propisano da će ''sud rešenjem odbaciti tužbu ako utvrdi da akt koji je tužbom osporavan nije upravni akt (član 6)''?

Urednost tužbe kao inicijalnog akta u upravnom sporu ne može se ceniti od strane trgovinskog su-da prema odredbama Zakona o parničnom postupku. Stoga će trgovinski sud uz dostavu rešenja Vr-hovnog suda o stvarnoj nenadležnosti da naloži tužiocu da uredi tužbu u skladu sa odredbama člana 187. u vezi člana 100. Zakona o parničnom postupku. Trgovinski sud je ovlašćen da naloži uređenje tužbe tako da tužbom budu obuhvaćene i ugovorne strane iz ugovora o cesiji, jer se ne radi o subjek-

PARNIČNI POSTUPAK

- 195 -

tivnom preinačenju tužbe, pošto je tužba kao inicijalni akt u upravnom postupku sačinjena prema pra-vilima tog postupka. Sud će ovako postupiti bez obzira da li je tužbu sačinio advokat. Trgovinski sud nije ovlašćen da odbaci tužbu primenom člana 28. stav 1. tačka 2. Zakona o upravnim sporovima, kada je to propustio da učini Vrhovni sud.


229911.. Da li parnični sud može odmah odbaciti tužbu, koju je u ime stranke podneo advokat, a u ko-

joj nije naznačena vrednost predmeta spora, protivno imperativnoj odredbi iz člana 187. st. 1. i 3. Zakona o parničnom postupku (npr. tužba za raskid ugovora zbog neispunjenja ili za utvrđenje ništavosti ugovora, poništaj ugovora, utvrđenje prava svojine i sl)?

Članom 187. stav 1. Zakona o parničnom postupku propisano je koje sve elemente mora da sadr-ži tužba, a među njima je kao obavezni element navedena i vrednost predmeta spora. Osim toga, u stavu 3. navedenog člana propisano je da je tužilac dužan da u tužbi naznači vrednost predmeta spora uvek kada nadležnost, sastav suda ili pravo na izjavljivanje revizije zavisi od vrednosti pred-meta, a predmet tužbenog zahteva nije novčani iznos. Dakle, iz odredaba st. 1. i 3. člana 187. proiz-lazi da je vrednost predmeta spora obavezni element koji tužba mora da sadrži. Članom 103. stav 1. Zakona o parničnom postupku propisano je da ako podnesak ne sadrži sve što je potrebno da bi se po njemu moglo postupiti, sud će stranci koja nema punomoćnika advokata vratiti podnesak radi is-pravke, osim ako zakonom nije drugačije određeno. U stavu 6. istoga člana propisano je da se odred-be člana 103. st. od 1. do 5. ne primenjuju ako stranka ima punomoćnika koji je advokat. Kada je podnesak, koji je u ime stranke podneo advokat, nerazumljiv ili ne sadrži sve što je potrebno da bi se po njemu moglo postupiti sud će takav podnesak odbaciti. Iz navedenih odredaba Zakona o par-ničnom postupku proizlazi, dakle, da će sud odmah odbaciti tužbu, koju je u ime stranke podneo advokat, a u kojoj nije naznačena vrednost predmeta spora.


229922.. Da li je uredna tužba koju je advokat potpisao pre početka teksta, a ne na kraju teksta tužbe?

Članom 100. stav 2. Zakona o parničnom postupku propisano je da tužba, protivtužba, odgovor na tužbu i pravni lekovi koji se podnose u pismenom obliku (podnesci), između ostalog moraju sadr-žavati i potpis podnosioca. Navedenim članom, kao ni bilo kojom drugom odredbom Zakona o par-ničnom postupku nije propisano da se potpis podnosioca mora nalaziti na kraju teksta podneska. Sto-ga je uredna tužba koju je advokat potpisao pre početka teksta.


PARNIČNI POSTUPAK

- 196 -

229933.. Kada je među strankama sporno samo pravno pitanje, da li je u situaciji kada je tužbeni

zahtev iskazan u DEM neophodno dati nalog da se takav iznos konvertuje u eure i što bi mogu-će dovelo do veštačenja, ili je moguće odlučivati o zahtevu postavljenom u navedenom smislu, a konverziju izvršiti u kasnijem izvršnom postupku?

Marka je prestala da bude sredstvo plaćanja 1. 03. 2002. godine, od kada se isključivo koristi euro, kao zajednička valuta zemalja Evropske zajednice. Stoga, tužba u kojoj je iskazan zahtev u ra-nije važećoj nemačkoj valuti nije uredna, te je stranka dužna da opredeli tužbeni zahtev u važećem sredstvu plaćanja, dakle u eurima ili u dinarskoj protivvrednosti traženog iznosa plaćanja. Ukoliko bi među strankama bila sporna tačnost izvršene konverzije, veštačenjem će se omogućiti stručan ob-račun. Naime, pravilna konverzija podrazumeva kako obračun glavnog duga u eure, tako i obračun domicilne kamate od dana dospelosti do 1. 03. 2002. godine, kada je marka prestala da bude sred-stvo plaćanja. Budući da glavni dug nije plaćen, tužilac ima pravo na kamatu po stopi koju Centralna evropska banka propisuje za euro, samo na onaj deo konvertovanog iznosa koji predstavlja glavni dug, a ne i na konvertovani deo kamate. Dakle, pravilnost konverzije je važna i zbog pravilne prime-ne materijalnog prava, te se stoga ne može smatrati da bi veštačenje, u slučaju osporavanja tačnosti obračuna, bez potrebe produžilo parnični postupak.


229944.. Neoznačavanje ličnog imena zakonskog zastupnika stranke u privrednom sporu ne čini tu-

žbu neurednom, jer Zakon o parničnom postupku pojam zakonskog zastupnika poznaje samo u smislu oznake lica koja po zakonu zastupaju fizička lica, dok u pogledu zastupnika stranke u privrednim sporovima poznaje samo lice koje je upisano u registar kao ovlašćeno i koje ozna-čava kao statutarnog zastupnika, pa kako oznaka statutarnog zastupnika ne predstavlja oba-vezni element tužbe, tužba nije neuredna ukoliko ne sadrži njegovo ime, pa je sud zbog toga ne može odbaciti.

Iz obrazloženja: Pobijanim rešenjem prvostepenog suda tužba sa predlogom za izdavanje privremene mere je

odbačena, zbog toga što inicijalni akt ne sadrži pored naziva firmi i lična imena zakonskih zastup-nika. Tačno je da je odredbom člana 100. stav 2. Zakona o parničnom postupku propisano, da podnesci moraju biti razumljivi i moraju sadržavati sve ono što je potrebno da bi se po njima moglo postupiti. Oni naročito treba da sadrže: označenje suda, ime i prezime, naziv firme, prebivalište ili boravište, odnosno sedište stranaka, njihovih zakonskih zastupnika i punomoćnika ako ih imaju, predmet spora, sadržinu izjavu i potpis podnosioca. S tim u vezi, postavlja se pitanje, da li termini "zakonski zastupnik" i "ovlašćeno lice" (statutarni zastupnik) preduzeća i drugih pravnih lica koja se upisuju u registar, su sinonimi po odredbama novog Zakona o parničnom postupku, jer je zakon razgraničio pojam zakonskog zastupnika od ovlašćenog lica iz člana 482, kao statutarnog zastupnika preduzeća i drugog pravnog lica koje se upisuje u sudski registar ili privredni registar? Odgovor na

PARNIČNI POSTUPAK

- 197 -

prednje pitanje je jednostavan. Zakonski zastupnik je zastupnik stranke – fizičkog lica koje nema parničnu sposobnost (član 75. Zakona o parničnom postupku), i to su roditelj ili staratelj tog lica. Ovaj termin, kao ni odredbe Zakona o parničnom postupku o zakonskom zastupniku, se ne odnose na pravna lica, koja su poslovno i parnično sposobna i koja zastupa njihov statutarni zastupnik u smislu člana 482. Zakona o parničnom postupku. Na tu razliku jasno ukazuju i odredbe čl. 265. i 361. Zakona o parničnom postupku, koje razlikuju zakonske zastupnike i zastupnike pravnih lica u pitanjima saslušanja stranke i povreda u zastupanju. Samo izuzetno, pravno lice može imati speci-fičnog zakonskog zastupnika, i to privremenog zastupnika iz člana 79. Zakona o parničnom postup-ku. Očigledno je da prvostepeni sud ovu razliku nije napravio. Da ju je napravio, tužbu ne bi odbacio zbog toga što inicijalni akt ne sadrži pored naziva firmi i lična imena zakonskih zastupnika. Prema odredbi člana 16. Zakona o privrednim društvima, sedište privrednog društva je mesto iz koga se upravlja poslovima društva. Sedište privrednog društva određuje se osnivačkim aktom i registruje se u skladu sa zakonom kojim se uređuje registracija privrednih subjekata. Promena sedišta kao i bliže adrese (sastavnog elementa sedišta) upisuje se obavezno u registar i propisno objavljuje. Prema čla-nu 17. Zakona o privrednim društvima, poslovno ime je naziv pod kojim privredno društvo posluje. Poslovno ime privrednog društva ne može da bude zamenjivo sa poslovnim imenom drugog privred-nog društva, niti da izaziva zabunu o privrednom društvu ili o njegovoj delatnosti. U konkretnom slučaju inicijalni akt sadrži kako poslovno ime tuženog, tako i tužioca, kao i sedište kako tužioca ta-ko i tuženog, pa nije bilo mesta da se prvostepeni sud pozove na odredbu iz člana 100. stav 2. Zako-na o parničnom postupku, a potom odbaci tužbu u smislu odredbe člana 103. istog zakona.


229955.. Propuštanje da se u tužbi navedu podaci o zakonskom zastupniku Republike Srbije ne čini tu-

žbu neurednom, jer je zakonski zastupnik Republike Srbije poimenično određen Zakonom o jav-nom pravobranilaštvu ("Službeni glasnik RS", br. 43/91 sa izmenama i dopunama), tako da ne postoji neizvesnost povodom identiteta organa koji zastupa republiku i njegovog zastupničkog svojstva.

Iz obrazloženja: Tužba je neuredna kada je nerazumljiva ili ne sadrži sve što je potrebno da bi se po njoj moglo

postupati (član 103. st. 1. i 6. Zakona o parničnom postupku - "Službeni glasnik RS", broj 125/2004). Kada je jedna od parničnih stranaka Republika Srbija, propuštanje da se u tužbi navedu podaci o njenom zakonskom zastupniku, ne čini tužbu neurednom jer se i bez toga po njoj može po-stupati. Ovo s toga što je zakonski zastupnik Republike Srbije – Republičko javno pravobranilaštvo, poimenično određen Zakonom o javnom pravobranilaštvu, te ne postoji neizvesnost povodom identiteta organa koji zastupa Republiku i njegovog zastupničkog svojstva.

(Iz rešenja Okružnog suda u Beogradu Gž. 7062/05 od 27.06.2005. godine)

229966.. Da li parnični sud može da odbaci tužbu, koju je u ime stranke podneo punomoćnik koji

nije advokat, a koji nije naznačio vrednost predmeta spora protivno imperativnoj odredbi iz člana 187. st. 1. i 3. Zakona o parničnom postupku (npr. tužba za raskid ugovora zbog neispu-

PARNIČNI POSTUPAK

- 198 -

njenja ili za utvrđenje ništavosti ugovora, poništaj ugovora, utvrđenje prava svojine i sl), niti je to učinio naknadno u roku koji mu je sud odredio za dopunu, odnosno ispravku tužbe u smislu člana 103. st. 1. i 2. Zakona o parničnom postupku?

U opisanoj situaciji podneta tužba ne sadrži sve što je potrebno da bi se po njoj moglo postupati, u smislu odredbe člana 187. st. 1. i 3. Zakona o parničnom postupku, radi čega će sud stranci koja nema punomoćnika advokata istu vratiti radi ispravke ili dopune, a shodno odredbi člana 103. st. 1. i 2. Zakona o parničnom postupku. Ako tužba ne bude vraćena sudu u roku koji je određen u smi-slu odredbe člana 103. stav 2. Zakona o parničnom postupku smatraće se da je ista povučena, a ako bude vraćena bez ispravke, odnosno dopune, sud će istu rešenjem odbaciti, u smislu odredbe člana 103. stav 4. Zakona o parničnom postupku.


PREDLOG ZA MIRNO REŠAVANJE SPORA

(Član 193. ZPP)

229977.. Preinačenje tužbe povećanjem tužbenog zahteva celishodno je u postupku za utvrđenje po-

traživanja tužioca kao bivšeg radnika tuženog stečajnog dužnika.

Iz obrazloženja:

Na potpuno i pravilno utvrđeno činjenično stanje prvostepeni sud je pravilno primenio materijal-no pravo kada je utvrdio potraživanje tužene na ime neisplaćenih zarada, kao i na ime obračunatih kamata na iznos svakog pojedinačnog potraživanja do 10.06.2010. godine kao dana otvaranja stečaj-nog postupka nad tuženim. S tim u vezi, među parničnim strankama nije bilo sporno da tuženi nije vršio isplatu zarada za utuženi period, ali je bilo sporno samo njihova visina. Tuženi je tvrdio da zbog poremećaja u radu tužilji ne pripada pravo na zaradu prema kolektivnom ugovoru, već na uma-njenu zaradu. Kako za te svoje navode nije dostavio adekvatne dokaze, jer tuženi nije doneo odluku o poremećaju u radu u skladu sa zakonom, to tužilja osnovano potražuje da joj se utvrdi potraživanje na ime neisplaćenih zarada koje bi ostvarila prema kolektivnom ugovoru. Tužilji na iznos pojedinač-nih potraživanja pripada i zakonska zatezna kamata i to na iznos svake pojedinačne zarade do dana otvaranja stečajnog postupka nad tuženim u smislu člana 277. stav 1. i člana 324. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima.

Žalbeni navodi tuženog (da je prvostepeni sud suprotno odredbama Zakona o parničnom po-stupku, dozvolio preinačenje tužbe povećanjem tužbenog zahteva) - nisu osnovani. Ovo stoga što je odredbom člana 193. stav 1. Zakona o parničnom postupku propisano da tužilac može do za-ključenja glavne rasprave preinačiti tužbu, a shodno stavu 2. istog člana - sud može dozvoliti pre-inačenje tužbe i kada se tuženi tome protivi, ako smatra da bi to bilo celishodno za konačno reše-

PARNIČNI POSTUPAK

- 199 -

nje odnosa među strankama i ako oceni da postupak po preinačenju tužbe neće znatno produžiti trajanje parnice.

U konkretnom slučaju, pravilan je stav prvostepenog suda da je dozvoljeno preinačenje celishod-no za konačno rešenje odnosa među strankama, s obzirom da se radi o tužilji kao bivšem radniku tu-ženog koji se nalazi u postupku stečaja, a da preinačenje tužbe povećanjem tužbenog zahteva nije ni otežalo niti produžilo trajanje ove parnice.


229988.. Ukoliko je tužilac upućen da pokrene parnicu na osnovu zaključka stečajnog suda, sagla-

sno članu 117. Zakona o stečaju, nije dužan da, na osnovu člana 193. Zakona o parničnom po-stupku, dostavi dokaz da je prethodno podneo predlog Republičkom javnom pravobraniocu za mirno rešavanje spora.

Iz obrazloženja: Tužilac je podneo tužbu protiv tužene Republike Srbije - Filijala Poreske Uprave radi

utvrđenja da je prijava potraživanja ove uprave podneta neblagovremeno i da je neosnovano novčano potraživanje ovde tuženog kao stečajnog poverioca u postupku stečaja koji se vodi nad tužiocem - navedenim deoničarskim društvom. Ožalbenim rešenjem je prvostepeni sud tužbu od-bacio sa obrazloženjem da je tužilac bio dužan da, u smislu člana 193. stav 1. Zakona o parnič-nom postupku ("Službeni glasnik RS", br. 72/2011, 49/2013 – odluka US i 74/2013 – odluka US) pokuša mirno rešenje spora sa tuženom. Pošto tužilac nije dostavio dokaz da je podneo predlog Republičkom javnom pravobraniocu za mirno rešenje spora, tužbu je kao nedozvoljenu odbacio. U žalbi tužioca se osnovano ukazuje da je prvostepeni sud pogrešno izvršio izbor za-konske norme na osnovu koje je tužbu odbacio. Iz sadržine tužbe, kao i iz podnetih dokaza, pro-izilazi da je tuženi podneo prijavu potraživanja u stečajnom postupku koji se vodi nad tužio-cem – deoničarskim društvom te da je stečajni sudija na osnovu izjašnjenja stečajnog upravnika doneo zaključak dana 29.06.2012. godine, u kome je priznato potraživanje ovde tuženog u naznače-nom iznosu a osporeno u preostalom delu. Osim toga, osporeno je i potraživanje Republike Srbije – jedne Filijale Poreske uprave u navedenom iznosu i druge Filijale S. V. u drugom naznačenom iznosu, s tim što je u zaključku naznačeno da su navedena potraživanja osporena i od strane drugih poverilaca, koji su zbog toga upućeni da pokrenu parnični postupak u roku od osam dana od dana prijema za-ključka radi utvrđenja predmetnih potraživanja. Upravo je navedeni zaključak od 29.06.2012. godine i bio osnov podnošenja tužbe. Budući da se radi o posebnoj vrsti tužbe, predviđenoj članom 117. Za-kona o stečaju, nema osnova za primenu člana 193. Zakona o parničnom postupku, na koju odredbu se pozvao prvostepeni sud odbacujući tužbu pobijanim rešenjem.


229999.. Ako je postupak pokrenut predlogom za izvršenje na osnovu verodostojne isprave, nema

mesta odbačaju tužbe u sporu protiv Republike Srbije, pozivom na odredbe člana 193. st. 1. i 4. Zakona o parničnom postupku.

PARNIČNI POSTUPAK

- 200 -

Iz obrazloženja: U žalbi tužioca se, prema oceni drugostepenog suda, osnovano ukazuje da je prvostepeni sud po-

grešno primenio odredbe člana 193. Zakona o parničnom postupku u konkretnom slučaju. Lice koje namerava da podnese tužbu protiv Republike Srbije dužno je da pre njenog podnošenja Republič-kom javnom pravobranilaštvu dostavi predlog za mirno rešavanje spora, osim ako je posebnim propisom predviđen rok za podnošenje tužbe - član 193. stav 1. Zakona o parničnom postupku. Ako nije podnet predlog iz stava 1. ovoga člana, sud će odbaciti tužbu kao nedozvoljenu - član 193. stav 4. Zakona o parničnom postupku. U konkretnom slučaju, međutim, tužilac nije pokrenuo postupak tužbom, već inicijalni akt u ovoj pravnoj stvari predstavlja predlog za izvršenje na osnovu vero-dostojne isprave (izvod iz poslovnih knjiga o neplaćenim računima za telekomunikacione usluge, a po kom predlogu je na osnovu čl. 18. i 37. stav 4. Zakona o izvršenju i obezbeđenju doneto naznače-no rešenje o izvršenju od 21.05.2012. godine). Nakon izjavljenog prigovora od strane tuženog kao izvršnog dužnika, predmetno rešenje je stavljeno van snage u delu u kome je određeno izvršenje i postupak je nastavljen kao povodom prigovora protiv platnog naloga, u smislu člana 49. stav 4. Za-kona o izvršenju i obezbeđenju. Dakle, kako u konkretnom slučaju postupak nije pokrenut tužbom, to nema mesta ni primeni odredbe člana 193. Zakona o parničnom postupku, kako to pogrešno za-ključuje prvostepeni sud a samim tim ni odbačaju tužbe kao nedozvoljene iz razloga koji su navede-ni. Zbog toga je prvostepeno rešenje ukinuto.


330000.. Na izvršni postupak pokrenut predlogom za izvršenje na osnovu verodostojne isprave ne

primenjuje se zakonska odredba po kojoj je lice, koje namerava da podnese tužbu protiv Re-publike Srbije, dužno da pre podnošenja tužbe predloži Republičkom javnom pravobranila-štvu mirno rešavanje spora.

Iz obrazloženja: Postupak u konkretnoj pravnoj stvari pokrenut je dana 16.05.2012. godine predlogom za izvrše-

nje na osnovu verodostojne isprave a radi naplate novčanog potraživanja u naznačenom iznosu. Pr-vostepeni sud je 21.05.2012. godine doneo rešenje o izvršenju na osnovu verodostojne isprave i do-stavio ga izvršnom dužniku uz priloge. Izvršni dužnik - Republika Srbija je, preko zakonskog za-stupnika, podnela prigovor od 05.06.2012. godine, povodom koga je doneto rešenje od 08.05.2012. godine - prethodno rešenje o izvršenju stavljeno je van snage u delu kojim je određeno izvršenje i postupak je nastavljen kao povodom prigovora protiv platnog naloga. Prvostepeni parnični sud je, po prijemu predmeta, tužbu odbacio, navodeći da, u smislu člana 193. Zakona o parničnom po-stupku, tužilac nije dostavio dokaze da je pre podnošenja tužbe podneo predlog za mirno rešavanje spora Republičkom javnom pravobranilaštvu. Žalbom tužioca se osnovano ukazuje da je prvostepe-ni sud pogrešno primenio navedenu zakonsku odredbu, što je uticalo na zakonitost i pravilnost pobi-janog rešenja. Lice koje namerava da podnese tužbu protiv Republike Srbije je dužno da pre podno-šenja tužbe Republičkom javnom pravobranilaštvu dostavi predlog za mirno rešavanje spora, osim ako je posebnim propisom predviđen rok za podnošenje tužbe. Ovaj predlog mora sadržati sve po-datke predviđene članom 192. Zakona o parničnom postupku, koji se odnose na tužbu, a podnoše-njem predloga nastaje zastoj roka zastarelosti u trajanju od 60 dana. Sud će tužbu odbaciti kao ne-

PARNIČNI POSTUPAK

- 201 -

dozvoljenu ako nije podnet predlog iz stava 1. ovog člana, odnosno ako nije protekao rok iz stava 2. ovog člana – član 193. Zakona o parničnom postupku. Dakle, navedena odredba primenjuje se na postupke koji su pokrenuti podnošenjem tužbe. U konkretnoj slučaju, međutim, postupak nije po-krenut podnošenjem tužbe nego predloga za izvršenje na osnovu verodostojne isprave, prema pravilima izvršnog postupka. U postupku izvršenja shodno se primenjuju odredbe Zakona o parnič-nom postupku, ali shodna primena ne podrazumeva doslovnu primenu - odredbe o takozvanoj obaveznoj medijaciji iz člana 193. Zakona o parničnom postupku se ne mogu primeniti na postupak koji se pokreće predlogom za izvršenje na osnovu verodostojne isprave.


330011.. Obavezu podnošenja predloga za mirno rešenje spora imaju samo lica koja nameravaju da

podnesu tužbu protiv Republike Srbije, dok ovakva obaveza nije propisana za lica koja imaju novčana potraživanja prema Republici Srbiji na osnovu izvršne, odnosno verodostojne isprave i nameravaju da pokrenu postupak izvršenja radi naplate tih potraživanja, jer je izvršni po-stupak regulisan Zakonom o izvršenju i obezbeđenju, koji ne propisuje obavezu izvršnog pove-rioca da se, pre pokretanja ovog postupka, na bilo koji način obraća Republičkom javnom pravobranilaštvu.

Iz obrazloženja: Radi naplate novčanog potraživanja, izvršni poverilac je protiv tuženika kao izvršnog dužnika,

podneo predlog za izvršenje na osnovu verodostojne isprave. Protiv rešenja o izvršenju, kojim je pr-vostepeni sud usvojio predlog za izvršenje, dužnik je izjavio prigovor, pa je sud doneo rešenje kojim ga je stavio van snage, ukinuo sprovedene izvršne radnje i odredio nastavak postupka kao povodom prigovora protiv platnog naloga. U nastavku postupka odbacio je tužbu tužioca kao nedozvoljenu, nalazeći da je tužilac, pre podnošenja tužbe, imao obavezu da Republičkom javnom pravobranilaštvu dostavi predlog za mirno rešavanje spora. Navedeni stav prvostepenog suda se ne može prihvati-ti. Drugostepeni sud smatra da obavezu podnošenja predloga za mirno rešenje spora imaju samo lica koja nameravaju da podnesu tužbu protiv Republike Srbije, dok ovakva obaveza nije propi-sana za lica koja imaju novčana potraživanja prema Republici Srbiji na osnovu izvršne, odnosno verodostojne isprave i nameravaju da pokrenu postupak izvršenja radi naplate tih potraživanja. Izvršni postupak je regulisan Zakonom o izvršenju i obezbeđenju, koji ne propisuje obavezu izvr-šnog poverioca da se, pre pokretanja ovog postupka, na bilo koji način obraća Republičkom jav-nom pravobranilaštvu.


TUŽBA ZA UTVRĐENJE PRAVA ILI PRAVNOG ODNOSA I NEDOZVOLJENOST UTVRĐIVANJA ČINJENICA


PARNIČNI POSTUPAK

- 202 -

330022.. Zahtev kojim se traži utvrđenje da podaci uneti u račun kao jednostranu ispravu nisu tač-

ni - nije dozvoljen.

Iz obrazloženja: S obzirom na stanje u spisima, priložene i izvedene dokaze kao i nesporne činjenice žalbom se

osnovano ukazuje da se u konkretnom slučaju radi o tužbi za utvrđenje nepostojanja činjenice. Ta-kva tužba je, shodno članu 194. stav 3. Zakona o parničnom postupku dozvoljena samo u slučajevi-ma koji su predviđeni posebnim zakonom ili drugim propisom.

Postavljeni zahtev po svojoj suštini nije zahtev za utvrđenje neistinitosti neke isprave. U konkret-nom slučaju radi se o jednostranoj ispravi koju je izdao tuženi - fakturi, pa se na netačnost unetih po-dataka može ukazivati samo u postupku u kome se traži isplata potraživanja koje je tom ispravom fak-turisano. Račun nije javna isprava iz člana 238. stav 1. Zakona o parničnom postupku, a podnetom tu-žbom se i ne tvrdi da isti nije sačinjen od strane tuženog, nego se osporava tačnost unetih podataka.

Osim toga, zahtev za utvrđenje - u smislu člana 194. stav 2. Zakona o parničnom postupku - mo-že se podneti samo ako zahtev za činidbu nije dospeo, što u predmetnoj situaciji nije slučaj. Naime, radi se o dospelom potraživanju pa se o njegovoj visini i osnovanosti može raspravljati u samo po-stupku koji se vodi radi isplate.

Otuda podneta tužba u delu tužbenog zahteva o kome je odlučeno u stavu drugom izreke nije do-puštena, pa je - na osnovu člana 387. stav 1. tačka 4. Zakona o parničnom postupku - odlučeno kao u stavu prvom izreke.


330033.. Tužbom za utvrđenje ne može se ustanovljavati činjenice da je naručilac od izvođača pri-

mio izvedene radove bez prigovora – ista nije dozvoljena.

Iz obrazloženja: Prvostepeni sud je odbacio kao nedozvoljenu tužbu u delu zahtevu za utvrđenje da je tuženi pri-

mio izvedene radove po prvoj i drugoj privremenoj situaciji bez prigovora, sve u smislu čl. 194. Za-kona o parničnom postupku.

I drugostepeni sud smatra da u ovom delu tužba nije dozvoljena jer se zahteva utvrđenje činjeni-ca, a zakonom ni drugim propisom nije utvrđeno da tužilac može pred sudom tražiti da se utvrdi da je naručilac od izvođača primio radove po ispostavljenim privremenim situacijama bez prigovora.

Tužilac se u ovom delu neosnovano poziva na član 614. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima. Relevantne odredbe: Smatra se da je naručilac primio rad ako na poziv poslenika da ga pregleda i primi to ne uradi

bez opravdanog razloga - član 614. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima. Tužiočev pravni interes ne može biti samo utvrđenje činjenice da je tuženi kao naručilac primio

radove bez prigovora. Njegov pravni interes se ogleda u posledicama koje su nastupile po osnovu prijema izvedenog rada tj. u ostvarivanju prava koje ima po osnovu predatih radova. Zato je i zaklju-

PARNIČNI POSTUPAK

- 203 -

čio ugovor sa tuženim, da bi iz tog ugovora stekao određeno pravo, korist. Primopredaja radova je samo jedna faza u ostvarivanju cilja zbog kojeg je zaključio dvostrano-teretni ugovor o građenju i ugovor o delu i predstavlja činjenicu koju će sud utvrditi kao bitnu i na osnovu nje odlučiti o tužbe-nom zahtevu za ispunjenje obaveza tuženog prema tužiocu po ugovoru po kome je tužilac tuženom ispostavio predmetne privremene situacije.

Dakle, u članu 614. Zakon o obligacionim odnosima nije predviđena mogućnost da se tu-žbom pred sudom može zahtevati utvrđivanje činjenice prijema radova od strane naručioca, pa je u ovom delu tužba, kako je pravilno cenio i prvostepeni sud, nedozvoljena.


330044.. Prvostepeni sud je dužan da, pre nego se upusti u raspravljanje o glavnoj stvari, ceni do-

zvoljenost podnete tužbe, posebno u situaciji ako na to ukazuje i tuženi.

Iz obrazloženja: Tužbu sa zahtevom da se utvrdi da je u celosti izmirio svoje obaveze prema tuženima tužilac je

podneo dana 02.06.2011. godine. Tuženi je u odgovoru na tužbu u celosti osporio ovaj zahtev, navo-deći da je isti nedozvoljen, ali i da tužilac nije postupio u skladu sa Uredbom o zaštiti imovine delo-va preduzeća čije je sedište na teritoriji bivših republika SFRJ do zaključenja bilateralnih sporazuma po principu reciprociteta, te da je, u tom smislu, tužba i preuranjena. Prvostepeni sud je, odlučujući o zahtevu tužioca, utvrdio da je među strankama sporna aktivna legitimacija tužioca kao i njegovo pravo da traži utvrđenje izmirenja obaveza po osnovu ugovora o projektovanju i izgradnji poslov-nog prostora od 30.05.1986. godine. Nakon izvedenih dokaza utvrdio je da je tužilac aktivno legiti-misan, ali da je njegov zahtev neosnovan: tužilac, shodno čl. 220. i 223. Zakona o parničnom po-stupku, nije dokazao osnovanost tužbenog zahteva tj. nije pružio validne dokaze o postojanju činje-nice izmirenja obaveze iz predmetnog ugovora. Međutim, prvostepeni sud je, pre nego što je odlučio o tužbenom zahtevu, propustio da u smislu člana 188. Zakona o parničnom postupku, oceni dozvo-ljenost podnete tužbe iako je tuženi, osporavajući zahtev pre svega to učinio i navodima da je isti nedozvoljen. Dakle, prvostepeni sud je, utvrđujući sporne činjenice među parničnim strankama, pra-vilno zaključio da je sporno i pravo tužioca da traži utvrđenje izmirenja obaveze po navedenom ugo-voru i nakon toga meritorno odlučio o zahtevu tužioca, ne dajući razloge za svoju odluku u delu da li je tužba sa ovako postavljenim tužbenim zahtevom dozvoljena.


330055.. Nedopuštenost tužbe potrošača za negativno utvrđenje da isporučilac nema pravo da mu

obustavi isporuku električne energije. 1 - Tužba za utvrđenje (kojom potrošač - kupac u sporu protiv isporučioca - prodavca

električne energije, zahteva da se utvrdi da isporučilac nema pravo da od potrošača naplati od-ređeni novčani iznos po ispostavljenom računu za tačno određeni period zbog zastarelosti po-traživanja i da nema pravo da tužiocu kao registrovanom potrošaču obustavi isporuku elek-trične energije) - nije dozvoljena.

PARNIČNI POSTUPAK

- 204 -

2 - U postupku koji se vodi pred sudom radi naplate novčanog potraživanja za isporučenu električnu energiju po tužbi isporučioca - prodavca dužnik se od neosnovanog zahteva može braniti isticanjem materijalno - pravnih prigovora, a ne tužbom za utvrđenje nepostojanja du-ga (potpuno ili delimično) usled zastarelosti potraživanja.

3 - Pravo potrošača - kupca na podnošenje prigovora isporučiocu u slučaju obustave ispo-ruke električne energije zbog neizmirenih obaveza iz ugovora o prodaji ne isključuje nadle-žnost suda da sudi u sporu po tužbi potrošača - kupca za izvršenje ugovora i nastavak isporu-ke električne energije.

Iz obrazloženja: Osnovni sud u Kragujevcu pokrenuo je postupak pred Vrhovnim kasacionim sudom, radi rešava-

nja spornog pravnog pitanja na osnovu člana 176 - 180. Zakona o parničnom postupku. Prema navo-dima iz zahteva pred prvostepenim sudom, postoji veliki broj predmeta u sporu fizičkih lica protiv Privrednog društva za distribuciju električne energije, po osnovu ispostavljenih računa za utrošenu električnu energiju koji nisu plaćeni. Tužbe podnete sudu (u kojima je kao pravni osnov označeno: utvrđenje) zasnivaju se na istom činjeničnom osnovu: da je tuženi ispostavio račun za određeni pe-riod na iznos označen u računu sa rokom dospeća u kojem iznosu je sadržan deo duga za utrošenu a neplaćenu električnu energiju i za vremenski period u pogledu kojeg je nastupila zastarelost potra-živanja po ovom osnovu. Polazeći od ovih činjenica, te činjenice da im tuženi stavlja u izgled da će u slučaju neplaćanja biti obustavljena isporuka podnose utvrđujuću tužbu sa zahtevom: da se utvrdi da tuženi po ispostavljenom računu nema pravo da naplati iznos (označen u računu), već iznos (ko-ji se označava), a koji po shvatanju tužioca nije zastareo. Tuženi u odgovoru na tužbu je u svim pred-metima isticao prigovor o nedopuštenosti tužbe za utvrđenje, jer se istaknutim zahtevom traži utvrđenje činjenica, predlažući da se tužbe odbace kao nedopuštene. U većini predmeta tuženi je ustao sa protivtužbom (osuda na činidbu) sa zahtevom da mu tuženi kao kupac isplati dug u određe-nom iznosu (označenom u računu) sa zakonskom zateznom kamatom od dana dospelosti. Iz navede-nog proizilazi i sporno pravno pitanje: da li je dozvoljena tužba za utvrđenje sa ovakvim zahtevom? Vrhovni kasacioni sud smatra da se radi o spornom pravnom pitanju od prejudicijelnog značaja za odlučivanje o predmetu postupka u većem broju predmeta, što opravdava zahtev za njegovo razma-tranje i zauzimanje pravnog stava u smislu odredbi čl. 176 - 180. Zakona o parničnom postupku. Tu-žba za utvrđenje kao institut procesnog prava određena je zakonom. Zakon o parničnom postupku ("Službeni glasnik RS", br. 125/2004 i 111/2009) u članu 188. za ovu vrstu tužbe propisuje da: tu-žilac može u tužbi tražiti da sud samo utvrdi postojanje, odnosno nepostojanje nekog prava ili prav-nog odnosa ili istinitost, odnosno neistinitost neke isprave (stav 1); ovakva tužba može se podići ka-da je to posebnim propisima predviđeno, kad tužilac ima pravni interes da sud utvrdi postojanje, od-nosno nepostojanje nekog spornog prava ili pravnog odnosa, pre dospelosti zahteva za činidbu iz istog odnosa ili istinitost, odnosno neistinitost neke isprave, ili kad tužilac ima neki drugi pravni in-teres (stav 2). U pravnoj nauci postoji opšta saglasnost da se ovom tužbom zahteva utvrđenje (dekla-racija) jednog pravnog odnosa ili prava, postojećeg ili nepostojećeg (pozitivne ili negativne tužbe za utvrđenje) ili istinitost, ili pak neistinitost neke isprave. Presuda doneta po ovakvoj tužbi nije podob-na za prinudno izvršenje. Procesna pretpostavka o kojoj sud vodi računa po službenoj dužnosti u to-ku celog postupka je postojanje pravnog interesa ili nekog drugog interesa za podnošenje ove vrste

PARNIČNI POSTUPAK

- 205 -

tužbi pre dospelosti zahteva za činidbu iz istog odnosa. Kada je u pitanju tužba za utvrđenje o istini-tosti ili neistinitosti neke isprave, zahtev je ograničen na utvrđenje da li isprava potiče ili ne potiče od onoga koji je u ispravi označen kao njen izdavalac. Pravna zaštita koja se pruža u ovoj situaciji ti-če se autentičnosti potpisa i izdavaoca, a ne njene sadržine. Utvrđivanje istinitosti sadržine neke is-prave može da bude predmet dokaznog postupka, a ne tužbe za utvrđenje. Tužbom za utvrđenje ne može se zahtevati utvrđenje postojanja nekih činjenica ili nekog činjeničnog skupa. Ne može se zah-tevati ni utvrđenje postojanja pravnih činjenica, jer su ove činjenice elemenat nekog pravnog odno-sa ili prava. U sporovima zasnovanim na istom činjeničnom i pravnom osnovu Vrhovni sud Srbije je zauzeo jasan pravni stav po kojem tužba sa ovakvim zahtevom nije dozvoljena (odluka VSS Rev. 5065/01). Polazeći od funkcionalne povezanosti materijalnog i procesnog prava, u odgovoru na spor-no pitanje mora se poći od zakonskog okvira kojim su uređeni odnosi između privrednog društva za distribuciju električne energije i krajnjeg potrošača (kupca). Na ove odnose prvenstveno se odnose odredbe Zakona o energetici ("Službeni glasnik RS", br. 84/2004), Uredba o isporuci električne energije ("Službeni glasnik RS", br. 107/2005 - koja je i dalje na pravnoj snazi) i sada važeći Za-kon o energetici ("Službeni glasnik RS", br. 57/2011), a supsidijarno odredbe Zakona o obligacio-nim odnosima. Javno preduzeće koje isporučuje električnu energiju sa krajnjim korisnikom kao po-trošačem (kupcem) stupa u određeni građansko-pravni (obligacioni) odnos. Međutim, volja ugovor-nih strana u zasnivanju građansko-pravnog odnosa je znatno ograničena. Ograničena je zakonom i propisom donetim radi izvršavanja zakona, tako da ne postoji potpuna autonomija volje ugovarača da sasvim slobodno urede ugovorni odnos. Stoga se u zasnivanju obligacionog odnosa i ostvarivanju prava i obaveza iz odnosa, koji nastaje zaključenjem ugovora o prodaji električne energije, pored od-redbi Zakona o obligacionim odnosima kao opšteg propisa koji se odnosi na sve vrste ugovora, mo-raju imati u vidu i odredbe posebnog (specijalnog) zakona i podzakonskih propisa kojim se bliže (kroz obavezujuće norme) uređuje sadržina ovog odnosa. Zakon o energetici (član 147.) ovlašćuje snabdevača da kupcu obustavi isporuku zbog neizvršenih obaveza iz ugovora o prodaji pod uslovi-ma propisanim u ovom članu, s tim što obustavom isporuke ne prestaje ugovor o prodaji (stav 2). U slučaju obustave isporuke ili isključenja kupac ima pravo prigovora (član 155. zakona). Time je propisan pravni put zaštite kupca usled obustave isporuke kroz pravila upravnog postupka. Propi-sani put pravne zaštite ne isključuje nadležnost suda da sudi u sporu po tužbi za izvršenje obaveze iz ugovora o prodaji električne energije. Zaključenjem ugovora strane stupaju u obligacioni odnos i dužne su da se pridržavaju osnovnih načela na kojima počiva svaki obligacioni odnos: načela save-snosti i poštenja u zasnivanju i ostvarivanju prava i obaveza iz tog odnosa (član 12. Zakona o obliga-cionim odnosima); zabrane vršenja prava iz obligacionog odnosa protivno cilju zbog koga je ono za-konom ustanovljeno ili priznato (član 13. ZOO) i dužnosti da svoju obavezu izvrše uz odgovornost za njeno ispunjenje (član 17. ZOO). Stranke su zaključile ugovor na neodređeno vreme, sa uzastop-nim isporukama (član 518. stav 1. ZOO). Saglasno zakonu kupac je dužan isplatiti cenu za svaku isporuku. Svaka od ovih obaveza je potpuno samostalna i kao takva podobna za sudsku zaštitu. Ne-sporno je da je isporuka izvršena, roba preuzeta, potrošena, cena obračunata, jedino što nije i isplaće-na. Predmet spora po podnetim tužbama je dužničko-poverilački odnos nastao u prošlosti. Dužnik ne spori dug. Dug postoji i u momentu podnošenja tužbe. Sporna je visina duga. U ugovorima o prodaji je predviđeno da prodavac ima obavezu da izvrši ispravku računa ako se utvrdi da je pogrešno obra-čunata vrednost pojedinih obračunskih veličina ili da su podaci za obračun pogrešni, s druge strane kupac ima pravo prigovora ako smatra da mu je prodavac nepravilno obustavio isporuku električne

PARNIČNI POSTUPAK

- 206 -

energije i zahteva ispravku računa, ako se utvrdi da je pogrešno obračunata vrednost pojedinih ele-menata ili da su podaci za obračun pogrešni. Obzirom da se obračun vrši za svaki mesec posebno rok za prigovor je označen od strane isporučioca i iznosi osam dana od uručenja računa. U slučaju ulaga-nja prigovora isporučilac bi bio dužan da potrošaču, shodno odredbama o zaštiti potrošača, bez na-knade dostavi detaljnu specifikaciju računa. Protekom roka za ulaganje prigovora nastupila je fikci-ja tačnosti računa u pogledu visine duga (jer postoji pretpostavka da se kupac saglasio sa isposta-vljenim računom). Postavljenim zahtevom se ne traži da se utvrdi da je isprava - račun neistinita, već da je neistinita sadržina isprave. Sadržina isprave ne bi mogla da bude predmet zahteva za utvrđe-nje, već predmet dokaznog postupka u sporu povodom ostvarivanja određenog subjektivnog prava koje se zasniva na ispravi ili se ispravom dokazuje (član 230. stav 3. Zakona o parničnom postupku). Obračun isporučioca za utrošenu električnu energiju ne utiče na nastanak, promenu ili prestanak pra-va potrošača i korisnika usluga. Stoga i spor o tačnosti obračuna ne predstavlja imovinsko-pravni spor iz člana 1. Zakona o parničnom postupku, zbog čega bi tužba bila dozvoljena. Zastarelost kao institut koji vodi prestanku obligacije zasniva se na proteku vremena. Međutim, protek vremena predstavlja činjenicu a ne pravni odnos, stoga se tužbom za utvrđenje ne može zahtevati da se utvrdi da je nastupila takva pravna činjenica u pravnom odnosu između stranaka, jer su pravne činjenice elemenat pravnog odnosa ili određenog prava. Obustava isporuke električne energije od strane ispo-ručioca, nije uslovljena samo neplaćanjem obaveze za potrošenu energiju. To je samo jedan od raz-loga predviđenih zakonom, uredbom i zaključenim ugovorom. Postoje i drugi razlozi pobliže ozna-čeni u uredbi i zaključenom ugovoru. Utvrđenje da tuženi nema pravo da kupcu obustavi isporu-ku zbog spornosti oko visine duga, opravdano dovodi u sumnju zaključak o dopuštenosti ovakve tu-žbe za utvrđenje, jer se, s jedne strane, ovakav zahtev zasniva na prethodno postavljenom zahtevu za utvrđenje činjenica (visine duga i zastarelosti) koje ne mogu da budu predmet tužbe za utvrđenje, a sa druge strane, ovakvim zahtevom tuženi se onemogućava da vrši poslove koji su mu zakonom povereni, a na obustavu isporuke je ovlašćen i zaključenim ugovorom sa potrošačem. Pravni osnov za ovakav zahtev ne proizilazi ni iz odredaba Zakona o zaštiti potrošača ("Službeni glasnik RS", br. 73/2010) koje se odnose na pružanje usluga od opšteg ekonomskog interesa. U smislu člana 86. stav 3. ovog zakona, trgovac ne može isključiti potrošača sa distributivne mreže i uskratiti pružanje uslu-ge od opšteg ekonomskog interesa pod uslovom da je potrošač osporio postojanje ili visinu obaveze, nastavio da uplaćuje račune za pružene usluge, osim ako posebnim zakonom nije drugačije propisa-no. Ovlašćenje za obustavu isporuke električne energije sadržano je u posebnom zakonu, uredbi done-toj u cilju sprovođenju tog zakona i ugovoru koji su ugovorne strane zaključile, a potrošač nije koristio pravo prigovora na dostavljeni obračun, niti je delimično namirio račun i o tome pružio dokaze, niti do-kaze da je nastavio sa uplaćivanjem dostavljenih računa. U postupku koji se vodi pred nadležnim sudom radi naplate novčanog potraživanja za isporučenu električnu energiju po zahtevu isporučioca (prodavca) prema potrošaču (kupcu) nezavisno od toga da li je ovaj postupak pokrenut posebnom tužbom (protivtu-žbom) ili se postupak vodi nakon ulaganja prigovora izvršnog dužnika protiv rešenja o izvršenju na osnovu verodostojne isprave, dužnik se od neosnovanog zahteva može braniti isticanjem materijalno-pravnih prigovora, a ne tužbom za utvrđenje nepostojanja duga (potpuno ili delimično). Tužba za utvr-đenje podneta od strane potrošača u takvoj pravnoj situaciji bila bi nedopuštena, nezavisno od činjenice kada je podneta. Poverilac u obaveznom odnosu je ovlašćen da od dužnika zahteva ispunjenje obaveze, a dužnik je dužan ispuniti je savesno u svemu kako ona glasi (član 262. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima). Obustavom isporuke električne energije, ugovor o prodaji ne prestaje. Kupac kao strana u

PARNIČNI POSTUPAK

- 207 -

ugovoru ima pravo da pred nadležnim sudom tužbom pokrene parnicu sa zahtevom za izvršenje ugo-vora - nastavak isporuke električne energije, kao imovinskim zahtevom iz određenog građansko-pravnog odnosa (član 1. Zakona o parničnom postupku). U tom postupku bi se raspravljalo da li je iz opravdanih razloga došlo do obustave isporuke električne energije, primenom pravila o istovremenom ispunjenju u razrešenju spornog odnosa (član 122. Zakona o obligacionim odnosima). Ukoliko se utvrdi da je do obustave isporuke električne energije došlo suprotno Zakonu o energetici, uslovima o isporuci električne energije i suprotno ugovoru o isporuci (prodaji električne energije), ranije stanje bi se usposta-vilo na trošak isporučioca (prodavca). U suprotnom ako je do obustave isporuke došlo na osnovu ovla-šćenja iz označenih propisa i ugovora o isporuci (prodaji) električne energije, ranije stanje bi se usposta-vilo na teret potrošača, pod uslovom da istovremeno izvrši obaveze ili otkloni nedostatke zbog kojih je došlo do obustave električne energije. Obustavom isporuke električne energije istovremeno je dospeo i zahtev za činidbu iz zaključenog ugovora o isporuci. Zaštitu prava na isporuku električne energije potro-šač može ostvariti tužbom za činidbu, usled čega bi bila nedopuštena tužba potrošača za utvrđenje da tuženi kao isporučilac nema pravo da mu obustavi isporuku električne energije. Sa izloženih raz-loga usvojen je ovaj pravni stav.

(Pravni stav Građanskog odeljenja Vrhovnog kasacionog suda, usvojen na sednici od 21.05.2012. godine)

330066.. Tužbeni zahtev se ne odbija, već se tužba odbacuje ako nisu ispunjene procesne pretpo-

stavke za dozvoljenost tužbe za utvrđenje potraživanja prema stečajnom dužniku.

Iz obrazloženja: Ukoliko nisu ispunjene procesne pretpostavke za vođenje određene parnice sa zahtevom za utvr-

đenje potraživanja, odnosno ukoliko za isto potraživanje tužilac nije kao poverilac podneo prijavu potraživanja, isto mu nije osporeno i on upućen na parnicu - sud odbacuje tužbu u označenom delu zbog neispunjenja procesnih pretpostavki za vođenje navedene parnice, a ne odbija tužbeni zahtev kao neosnovan, kako je to učinio prvostepeni sud.


330077.. Zahtev za utvrđenje osporenog potraživanja i zahtev za obavezivanje stečajnog dužnika na

plaćanje istog potraživanja predstavljaju dva različita zahteva. Ukoliko su kumulativno posta-vljeni, tužba se odbacuje samo u odnosu na zahtev za obavezivanje, koji je nedozvoljen prema stečajnon dužniku.

Iz obrazloženja: Tužilac je – kako proizilazi iz stanja u spisima - tužbom od 19.12.2011. godine tražio da se

utvrdi da je osnovano njegovo potraživanje prema tuženom u naznačenom iznosu sa pripadaju-ćim zakonskom zateznim kamatama, kao i da se tuženi obaveže da isto isplati u roku od 15 dana.

PARNIČNI POSTUPAK

- 208 -

Prvostepeni sud je doneo pobijano rešenje kojim odbacuje tužbu, ocenivši da se radi o tužbi sa zahtevom za kondemnaciju - obavezivanje na plaćanje, a koji je nedozvoljen u odnosu na ste-čajnog dužnika.

U žalbi se, međutim, osnovano navodi da je tužilac formirao tužbeni zahtev ističući istovremeno dva zahteva - zahtev za utvrđenje i zahtev za obavezivanje tuženog na plaćanje. Budući da se radi o dva odvojena zahteva, to je zaključak prvostepenog suda o nedozvoljenosti ispravan u pogledu dela tu-žbenog zahteva kojim je tužilac tražio da se obaveže tuženi na plaćanje označenog iznosa, ali je pogre-šno stanovište prvostepenog suda da navedeni razlog može biti osnov i za odbačaj tužbe u delu zahte-va kojim je traženo utvrđenje osnovanosti potraživanja tužioca prema tuženom. Kako je samo zahtev za obavezivanje nedozvoljen u odnosu na stečajnog dužnika, to je prvostepena odluka kojom se tužba odbacuje potvrđena u delu koji se odnosi na odbačaj tužbe u odnosu na zahtev za obavezivanje tuže-nog, dok se ista ukida u delu u kome je tužba kao nedozvoljena odbačena u odnosu na zahtev za utvr-đenje spornog potraživanja. U tom delu odluka je doneta uz pogrešnu primenu materijalnog prava.


330088.. Nije razlog za ukidanje ili preinačenje presude ukoliko sud odbije tužbeni zahtev umesto

da ga u skladu sa zakonom odbaci. U pitanju je relativno bitna povreda pravila postupka a pravne posledice su iste.

Iz obrazloženja: U predmetnom postupku nisu učinjene bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana

361. stav 2. tač. 1, 2, 5, 7. i 9. Zakona o parničnom postupku na koje Apelacioni sud pazi po slu-žbenoj dužnosti. Ni u pogledu utvrđenog činjeničnog stanja i primene materijalnog prava ne po-stoje razlozi zbog kojih bi bila ukinuta. Naime, Apelacioni sud nalazi da je tužilac svojim zahte-vom iz prvog stava izreke tražio utvrđivanje činjenica, zbog čega se postavlja pitanje dozvolje-nosti ovakvog zahteva i pitanje postojanja pravnog interesa u delu zahteva kojim se traži obave-zivanje tuženog na zaključenje ugovora o zakupu. Ovo zbog toga što je narednim stavom svog zahteva tražio da presuda zameni ugovor o zakupu stana, pa to ukazuje da je prvostepeni sud postupao po nedozvoljenom i nepravilno postavljenom tužbenom zahtevu tj. da je takvu tužbu trebalo odbaciti primenom odredbe člana 279. Zakona o parničnom postupku, što nije učinio - čime je došlo do povrede postupka iz člana 361. stav 1. a u vezi člana 188. istog zakona. Među-tim, pošto se radi o relativno bitnoj povredi pravila postupka, a sud je odbio ovakav tužbeni zahtev tužioca pa su po tužioca nastupile iste pravne posledice do kojih bi došlo i odbacivanjem tužbe - to je prvostepena presuda u ovom delu potvrđena.

(Iz presude Apelacionog suda u Kragujevcu, Gž. 2419/2012 od 16.11.2012. godine)

330099.. Predmet protivtužbe za utvrđenje ne mogu biti činjenice, pa ni onda ako iz njih proizlazi

neko pravo, a čije se postojanje može dokazivati određenim dokaznim sredstvima. Zato je pro-tivtužba za utvrđenje činjenica nedozvoljena i mora se odbaciti.

PARNIČNI POSTUPAK

- 209 -

Iz obrazloženja: U stavu drugom izreke, prvostepeni sud je pravilno odbacio protivtužbu, pa su neosnovani žal-

beni navodi da je u tom delu pogrešno primenio Zakon o parničnom postupku. Tužba mora da sadrži određeni zahtev u pogledu glavne stvari i sporednih traženja, činjenice na kojima tužilac zasniva zahtev, dokaze kojima se utvrđuju ove činjenice, vrednost predmeta spora kao i druge podatke koje mora imati svaki podnesak - član 187. stav 1. Zakona o parničnom postupku. Tužilac u tužbi može tražiti da sud samo utvrdi postojanje, odnosno nepostojanje nekog prava ili pravnog odnosa ili isti-nitost odnosno neistinitost neke isprave - član 188. stav 1. Zakona o parničnom postupku. Iz sadržaja protivtužbe prvostepeni sud je pravilno zaključio da tuženi-protivtužilac traži da se utvrdi nepostoja-nje potraživanja tužioca-protivtuženog na ime troškova skladištenja robe u navedenom iznosu; ni-štavost pravne radnje izdavanja računa br. 13/05 od 28.03.2005. godine; da se utvrdi da je prav-nom radnjom knjižena i kao prihod iskazana kao dobit u poslovnim knjigama, svih iznosa po nave-denom računu i obračunom i uplatom po osnovu poreskih obaveza, stečajnoj masi u stečaju prou-zrokovana šteta; da je ništava pravna radnja pravnog prethodnika tužioca pokretanje i vođenje po-stupka protiv tuženog i sl. Prvostepeni sud je pravilno zaključio da je tuženi-protivtužilac mogao da traži da sud samo utvrdi postojanje, odnosno nepostojanje nekog prava ili pravnog odnosa ili istini-tost odnosno neistinitost neke isprave, tako da utvrđivanje postojanja ili nepostojanja neke činjenice ne može biti predmet tužbe za utvrđenje. Kako predmet protivtužbe za utvrđenje ne mogu biti činje-nice, pa ni onda ako iz njih proizlazi neko pravo, a čije se postojanje može dokazivati određenim do-kaznim sredstvima, to je protivtužba pravilno odbačena kao nedozvoljena, na osnovu člana 188. stav 1. Zakona o parničnom postupku.


331100.. Zbog povrede ugovora, tužbom se može tražiti utvrđenje da je ugovor raskinut ili naknada šte-

te prouzrokovane povredom, a podnošenje tužbe sa zahtevom za utvrđenje da je povređen ugovor zaključen između parničnih stranaka, kao ugovornih strana, kao i da je tuženi povredio ugovor za-ključen između tužioca i trećeg lica koje nije stranka u postupku - nije dozvoljeno.

Iz obrazloženja: Izneti zaključak prvostepenog suda je preuranjen, jer je isti ispitivao uslove za određivanje pri-

vremene mere verovatno imajući u vidu njenu sadržinu (mere kojom je traženo da se zabrani odr-žavanje promocije koja je neposredno sledila posle podnošenja predloga za određivanje mere u tu-žbi), bez prethodnog ispitivanja urednosti i dozvoljenosti podnete tužbe. Naime, tužilac u stavu 1. tužbe traži da se utvrdi da je tuženi neovlašćenom najavom promocije izvršio povredu ugovora o distribuciji od 01.01.2003. godine, koji je tužilac zaključio sa drugim licima, kao i licencnog ugo-vora od 01.01.2003. godine i licencnog sertifikata koji poseduje vlasnik tužioca od 20.03.2006. go-dine za zaštićene žigove. Naročito nije jasno na osnovu kojih odredbi materijalnog prava tužilac traži utvrđenje da je izvršena povreda ugovora koji je on zaključio sa trećim licima. Ni kada se radi o ugovoru zaključenom između parničnih stranaka, jedna ugovorna strana ne može tužbom tražiti utvrđenje da je izvršena povreda ugovora, već može tražiti utvrđenje posledica takve povrede - bilo zahtevom za utvrđenje da je ugovor raskinut, bilo zahtevom za naknadu štete. Kada je ugovor za-

PARNIČNI POSTUPAK

- 210 -

ključen između tužioca i trećeg lica, ne može se tražiti utvrđenje da je ugovor povređen od strane tuženog. To odredbama materijalnog prava nije dozvoljeno.


331111.. Utvrđivanje postojanja neke pravno relevantne činjenice za određeni sporni odnos ne mo-

že biti predmet samostalnog tužbenog zahteva, pa se stiču procesni uslovi za odbacivanje tužbe na osnovu člana 188. Zakona o parničnom postupku, kada tužilac podnetom tužbom u suštini zahteva da se utvrdi da su parnične stranke označenim dokumentima sačinile konačni obračun (time se tužbom zapravo traži utvrđenje činjenice, čije se postojanje može dokazivati u toku postupka određenim dokaznim sredstvima).

Iz obrazloženja: Pošavši od sadržine opredeljenog protivtužbenog zahteva, prvostepeni sud je pravilno odbacio

protivtužbu. Svoju odluku je, pri tome, pravilno zasnovao na primeni člana 188. Zakona o parnič-nom postupku. Tužba za utvrđenje se može podneti kada se traži da sud utvrdi postojanje odnosno nepostojanje nekog prava ili pravnog odnosa ili istinitost odnosno neistinitost neke isprave, kada je to posebnim propisima predviđeno, kada tužilac ima pravni interes da sud utvrdi postojanje odnosno ne-postojanje nekog spornog prava ili pravnog odnosa pre dospelosti zahteva za činidbu iz istog odnosa ili istinitost odnosno neistinitost neke isprave ili kad tužilac ima neki drugi pravni interes - član 188. Zakona o parničnom postupku. Tuženi u konkretnoj situaciji podnetom protivtužbom zapravo zahteva da se utvrdi činjenica da su parnične stranke označenim dokumentima sačinile konačni obračun. Kako se radi o utvrđenju činjenice, čije se postojanje može dokazivati određenim dokaznim sredstvima, a ne o utvrđivanju postojanja prava ili pravnog odnosa ili istinitosti određene isprave, prvostepeni sud je pravilno, pozivajući se na član 188. Zakona o parničnom postupku, odbacio protivtužbu. Dakle, utvr-đivanje postojanja neke pravno relevantne činjenice za određeni sporni odnos ne može biti predmet sa-mostalnog tužbenog zahteva.


331122.. Rešenjem privrednog suda iz 1991. godine izvršen je upis u sudski registar društva sa

ograničenom odgovornošću u mešovitoj svojini. Osnivači društva su deoničko društvo i privat-no preduzeće. Deoničko društvo je kao osnivački ulog u novoosnovano preduzeće unelo kapital - zemljište sa postojećim objektom (ugostiteljski objekat) čija je vrednost u vreme osnivanja preduzeća izražena u novcu iznosila 4.500.000,00 dinara. Privatno preduzeće je unelo kao osni-vački ulog izvedene građevinske radove na ugostiteljskom objektu i građevinski materijal u vrednosti od 2.500.000,00 dinara. Posle ovoga, novoformirano društvo sa ograničenom odgo-vornošću je promenilo status tako što se podelilo na tri društva sa ograničenom odgovornošću. Da li deoničko društvo – osnivač, sada u stečaju ima prava na tužbu radi utvrđivanja da je njegov osnivački ulog iznosio 4.500.000,00 dinara?

PARNIČNI POSTUPAK

- 211 -

Takva tužba je nedozvoljena imajući u vidu odredbe člana 188. Zakona o parničnom postup-ku, jer tužbom za utvrđenje tužilac može tražiti samo da sud utvrdi postojanje nekog prava odnosno nepostojanje nekog prava ili pravnog odnosa ili istinitost odnosno neistinitost neke isprave, a u konkretnom slučaju prema postavljenom pitanju tužba bi bila usmerena na utvrđenje postojanja od-ređene činjenice.

(Odgovor utvrđen na sednici Odeljenja za privredne sporove Višeg trgovinskog suda od 5. i 25.10. i 7. i 14. 11.2006. godine)

331133.. Tužba članova društva s ograničenom odgovornošću sa zahtevom za utvrđenje suvlasničkih

udela u određenom procentu - određenoj srazmeri, dozvoljena je, jer je reč o sporu o udelu kao pravnom odnosu, a ne o vrednosti nenovčanog uloga kao pravnoj činjenici.

Iz obrazloženja: Pobijanim rešenjem P. 147/04 od 8.3.2005. godine prvostepeni sud je u izreci pod III odbio je

prigovor da je tužba za utvrđenje nedozvoljena. Drugotuženi u žalbi ukazuje da nije bilo mesta donošenju ožalbenog rešenja, te da prvostepeni sud pogrešno tumači tužbeni zahtev sa ciljem da opravda osnovanost vođenja parnice u ovoj pravnoj stvari. Daljim navodima žalbe ukazuje da se oči-gledno može utvrditi da je predmet tužbenog zahteva visina uloga članova društva. Sporno pitanje između istih je pre svega visina nenovčanog uloga drugotuženog. Tužioci osporavaju visinu istog uloga, ne priznajući rešenje Saveznog ministarstva za ekonomske odnose sa inostranstvom od 11.9.2002. godine, kojim je utvrđena vrednost uloga u mašinama i opremi drugotuženog, kao ni iz-veštaj ovlašćenog procenjivača iz juna 2003 godine. Daljim žalbenim navodima tuženi drugog reda ukazuje da sud ne može da odlučuje o spornom pitanju visine uloga članova, jer predmet nisu prav-na, već faktička pitanja, tj. visina uloga. Viši trgovinski sud je našao da žalba nije osnovana. Iz stanja u spisima proizlazi da su tužioci tužbom te deklarativno postavljenim tužbenim zahtevom tražili da se utvrdi suvlasnički udeo u Preduzeću za proizvodnju i trgovinu "E..." DOO u B.., tako što bi sud utvrdio da ukupan kapital navedenog preduzeća iznosi 378.699.17 USD, a pojedinačni ulozi osnivača i članova iznose: tužioca prvog reda - D.D. iz B.., iznos od 102.000,00 USD, što pred-stavlja 26,94% suvlasničkog udela; tužioca drugog reda - D.V. iz B.., iznos od 25.500,00 USD, što predstavlja 6,73% suvlasničkog udela; tuženog drugog reda – inostranog preduzeća, iznos od 251.199,17 USD, što predstavlja 66,33% suvlasničkog udela. Tužbeni zahtev zasniva se na sledećim činjenicama: Tužioci i drugotuženi su osnivači pomenutog preduzeća. Na bazi odluke o poveća-nju kapitala drugotuženi se obavezao da će osnovani kapital preduzeća povećati za 327.882,56 USD i da će isti staviti na raspolaganje u roku od šest meseci, što nije učinio, pošto je mašine i opremu za fabriku tj. ulog u stvarima pokušao da unese na osnovu sporne procene procenitelja. Pokušao je da prevarom unese polovne i neupotrebljive mašine, kao nove i da predstavi da iste vrede 327.882,56 USD, iako je njihova vrednost 251.199,17 USD, te da na taj način prevari i ošteti tužioce. Na ovaj način bi drugotuženi upisom nerealnog osnivačkog udela stekao 75% vrednosti osnivačkog udela i po statutu preduzeća smenio prvotužioca D.D, direktora i osnivača, i tako imao pravo odlučivanja. Drugotuženi je istakao procesne prigovore, o kojima je sud od-lučio ovim rešenjem. Saglasno iznetom, a imajući u vidu navode tuženog drugog reda isticane u toku trajanja prvostepenog postupka, a posebno sada ceneći i date žalbene razloge, drugostepeni

PARNIČNI POSTUPAK

- 212 -

sud nalazi da je prvostepeni sud pravilno postupio kada je doneo ožalbeno rešenje i odbio sve procesno-pravne prigovore tuženog drugog reda, dajući razloge, koje prihvata i ovaj sud i žalioca na iste upućuje. Pozivanje tuženog drugog reda u žalbi da prvostepeni sud pogrešno tumači tu-žbeni zahtev, bez uticaja je na drugojačije odlučivanje u ovoj pravnoj stvari kada su u pitanju is-taknuti procesno pravni prigovori. Ovo zbog toga što iz stanja u spisima, te i obrazloženja ožal-benog rešenja, proizlazi da tužioci podnošenjem tužbe u suštini traže utvrđenje pravnog odnosa - utvrđenje suvlasničkih udela u određenom procentu - određenoj srazmeri, a ne traže procenu vrednosti nenovčanih uloga, o čemu je odlučeno u postupku obezbeđenja dokaza u predmetu R-717/03, zbog čega je pravilno odbijen prigovor tuženog drugog reda, da bi dalji postupak trebalo sprove-sti po pravilima van parničnog postupka. Ne mogu se prihvatiti kao osnovani ni ostali navodi u žalbi tu-ženog drugog reda, posebno da je tužbeni zahtev za utvrđenje visine uloga osnivača u suprotnosti sa od-redbom člana 188. Zakona o parničnom postupku, te da se tužbom za utvrđenje ne može tražiti utvr-đenje postojanja određenih činjenica. Ovo zbog toga, što iz tužbe, te postavljenog tužbenog zahteva, proizlazi da ovde tužioci ne traže procenu vrednosti nenovčanih uloga, već u suštini traže utvrđenje pravnog odnosa utvrđenje suvlasničkih udela u određenom procentu, srazmeri (26,94% prema 6,73% prema 66,33%), a na osnovu procene vrednosti nenovčanih uloga, koja je već izvršena u postupku obez-beđenja dokaza. Stoga, pravilno prvostepeni sud zaključuje da se u konkretnom slučaju radi o spornom pravnom pitanju koje treba raspraviti kao spor o udelu, kao pravnom odnosu, a ne o vrednosti nenov-čanog uloga, kao pravnoj činjenici.


PRAVNI INTERES ZA TUŽBU ZA

UTVRĐENJE (Član 194. stav 2. Zakona o parničnom postupku)

331144.. Ukoliko tužba zakonskog naslednika za utvrđenje suvlasničkog udela po osnovu bračne te-

kovine, nije nerazumljiva niti nepotpuna, tada nema mesta odbačaju tužbe primenom člana 294. stav 1. tačka 7. Zakona o parničnom postupku, jer zakonski naslednik svoje pokojne maj-ke isti ima pravni interes da tužbom traži utvrđenje njenog tekovinskog udela u zajednički ste-čenoj imovini, u smislu člana 194. istog zakona.

Iz obrazloženja: Rešenjem osnovnog suda od 04.03.2013. godine, tužba se odbacuje i to: u delu pod III izreke po-

stavljenog tužbenog zahteva kojim je tužilac tražio da se utvrdi da je imenovana pokojna - njegova majka, po osnovu bračne tekovine suvlasnik na 1/2 dela parcele na kojoj su kuće izgrađene ukupne površine 39 metara kvadratnih kao i suvlasnik sa 1/2 dela nepokretnosti prve porodične kuće koja se nalazi u prednjoj polovini kućnog placa, što u prirodi predstavlja prizemlje ukupne površine 87,00 metara kvadratnih kao i sa 1/2 dela nepokretnosti druge porodične kuće koja se nalazi na zadnjoj po-lovini kućnog placa, što u prirodi predstavlja prizemlje ukupne bruto površine 99,86 metara kvadrat-

PARNIČNI POSTUPAK

- 213 -

nih, potkrovlje ukupne površine 51,17 metara kvadratnih i podrum bruto površine 23,26 metara kva-dratnih - a što je imenovani tuženi dužan trpeti i dozvoliti upis, kada se za to steknu uslovi. Na osno-vu ove odluke ima se izvršiti upis u Službi za katastar nepokretnosti na ime sada pokojne majke tuži-oca kao i u delu pod III izreke postavljenog eventualnog tužbenog zahteva kojim je tužilac tražio da se utvrdi da je ista po osnovu bračne tekovine suvlasnik sa 1/2 dela garaže ukupne veličine 18,54 metara kvadratnih i ostave veličine 11,40 metara kvadratnih izgrađene na zadnjoj polovini kućnog placa, a što je tuženi dužan trpeti i dozvoliti upis, kad se za to steknu uslovi, te se na osnovu ove odluke ima izvršiti upis u Službi za katastar nepokretnosti. Nema mesta odbačaju tužbe u smislu člana 294. stav 1. tačka 7. Zakona o parničnom postupku ("Službeni glasnik RS", br. 72/2011, 49/2013 – odluka US i 74/2013 – odluka US) iz razloga što tužba tužioca nije nerazumljiva niti nepotpuna. Razlozi koje prvostepeni sud daje da se ne može tražiti utvrđenje prava svojine u tuđe ime i za tuđ račun, te da je u tužbi za utvrđenje označena pokojna majka tužioca, a da tužilac može tražiti utvrđenje predmetnog prava susvojine samo za svoj račun nisu na zakonu zasnovani. Tužilac je zakonski naslednik svoje sada pokojne majke te isti ima pravni interes da tužbom traži utvrđenje njenog tekovinskog udela u eventualno zajednički stečenoj imovini. Dakle, tužilac kao zakonski naslednik i pravni sledbenik svoje pokojne majke utvrđuje njen te-kovinski udeo za šta ima pravnog interesa u smislu člana 194. Zakona o parničnom postupku. Zbog toga se svi žalbeni navodi tužioca javljaju kao osnovani pa je prvostepeno rešenje ukinuto a spisi predmeta vraćeni prvostepenom sudu na dalje postupanje.

(Iz rešenja Višeg suda u Požarevcu, Gž. 724/2013 od 10.09.2013. godine)

331155.. Činjenica da Zakon o osnovama svojinskopravnih odnosa reguliše i uređuje sticanje i za-

štitu prava svojine može uticati na odluku o osnovanosti tužbenog zahteva, pre svega u vezi ak-tivne legitimacije tužioca za podnošenje tužbe za utvrđenje susvojine, ali ne utiče na postojanje pravnog interesa za podnošenje takve tužbe.

Iz obrazloženja: Tužilac je u konkretnoj pravnoj stvari naveo da je njegov pravni interes za utvrđenje prava susvojine

drugotuženog na određenim nepokretnostima prvotuženog, mogućnost prinudnog izvršenja pravnosna-žne i izvršne odluke prema drugotuženom kao dužniku. Međutim, činjenica da Zakon o osnovama svo-jinskopravnih odnosa reguliše i uređuje sticanje i zaštitu prava svojine na određeni način može uticati na odluku o osnovanosti tužbenog zahteva, pre svega u vezi sa aktivnom legitimacijom tužioca za podnoše-nje tužbe, ali ne utiče na postojanje pravnog interesa tužioca da podnese takvu tužbu.


331166.. Kao procesna pretpostavka za podnošenje tužbe za utvrđenje iz člana 188. Zakona o parnič-

nom postupku, pravni interes podrazumeva verovatno postojanje neke neposredne i konkretne pravne koristi od toga da se presudom utvrdi postojanje ili nepostojanje određenog pravnog od-nosa, odnosno istinitost ili neistinitost neke isprave. Mogućnost da tužilac, usled eventualnog pro-pusta da uloži pravovremeni pravni lek u postupku koji bi pokrenuo ovde tuženi, bude obavezan

PARNIČNI POSTUPAK

- 214 -

da plati i zakonsku zateznu kamatu ne znači da on ima pravni interes za utvrđenje da tuženi ne-ma pravo da u računu obračunava i naplati kamatu u određenom iznosu.

Iz obrazloženja: U prvostepenom postupku je utvrđeno je sledeće činjenično stanje: Kao Javno komunalno pred-

uzeće, tuženi je nadležan da vrši naplatu komunalno-stambenih usluga. Na osnovu izvršenih takvih usluga za naznačeni stambeni objekat ispostavio je tužiocu račun za mesec februar 2011. godine u navedenom ukupnom iznosu, u okviru koga je zaračunao i zateznu kamatu u predmetnom iznosu na neisplaćeni iznos glavnog duga. Sud je našao da je tužbeni zahtev osnovan jer tužilac ima pravni in-teres da se sudskom presudom utvrdi da tuženi nema pravo da na pomenutom računu obračunava i naplati kamatu u navedenom iznosu, bez obzira na to što do dana donošenja prvostepene presude nije pokrenuo sudsku postupak radi naplate zatezne kamate na neisplaćeni iznos glavnog duga. Pre-ma mišljenju prvostepenog suda, postoji realna mogućnost i opasnost za tužioca da tuženi - pokreta-njem sudskog postupka radi naplate, između ostalog, i zatezne kamate na neisplaćeni iznos glavnog duga, usled eventualnog propusta tužioca da uloži pravovremeni pravni lek - naplati i taj iznos koji mu po zakonu ne pripada, a na osnovu tako ishodovane izvršne isprave. Tuženi u žalbi ističe da tuži-lac nema pravni interes za podnošenje ove tužbe i da se stavom prvim tužbenog zahteva, suprotno odredbi člana 188. Zakona o parničnom postupku, traži utvrđenje činjenica. Mišljenje je Apelacio-nog suda da su izneti žalbeni navodi osnovani i da tužilac nema pravni interes za podnošenje ove tu-žbe. S tim u vezi, prihvatljiv je način na koji prvostepeni sud definiše pravni interes, ali je pogrešan stav da u konkretnom slučaju takav pravni interes postoji na strani tužioca. Naime, prvostepeni sud navodi da pravni interes podrazumeva verovatnost postojanja neke pravne koristi od toga da se presudom utvrdi postojanje ili nepostojanje određenog pravnog odnosa. I obrnuto, pravni interes za utvrđenje spornog prava ili pravnog odnosa postoji i u slučaju kada postoji mogućnost da podnosilac takve tužbe pretrpi određenu štetu zbog izostanka takvog utvrđenja. U svakom slučaju mora se ra-diti o pravnoj, a ne o nekoj eventualno moralnoj ili pak posrednoj koristi za podnosioca tužbe. U tom smislu, postojanje pravnog interesa kod deklaratorne tužbe je u tome da se okonča neizvesnost koja postoji u vezi sa postojanjem nekog subjektivnog prava ili pravnog odnosa ili u vezi sa istinitošću neke isprave. Ako je pravnu zaštitu moguće postići kondemnatornom ili preobražajnom tužbom, on-da nedostaje pravni interes za deklaratornu tužbu i u tom slučaju će sud tužbu odbaciti. Dakle, posto-janje pravnog interesa je procesna pretpostavka za podnošenje deklaratorne tužbe o čemu sud po slu-žbenoj dužnosti vodi računa tokom čitavog postupka, u zavisnosti od okolnosti konkretnog slučaja. Ova procesna pretpostavka je ispunjena ako u pogledu postojanja pravnog odnosa ili prava postoji neizvesnost koja se nepovoljno odražava na sferu tužiočevih pravnih odnosa. Ta neizvesnost mora postojati po razumnom očekivanju, a ne po subjektivnom osećaju tužioca. Razlog morala, prijatelj-stva, pijeteteta ili tačnog obaveštavanja javnosti ne daje pravo na ovu tužbu. U konkretnom slučaju, nesumnjivo je utvrđeno da je tuženi u svom računu tužiocu zaračunao i zateznu kamatu na neisplaće-ni iznos glavnog duga, a tužilac tužbom traži da se utvrdi da tuženi nema pravo da mu obračuna i na-plati zakonsku zateznu kamatu na iznos glavnog duga. Međutim, tužilac nema pravnog interesa za odnosno utvrđenje u konkretnom slučaju. Tačnije, tužilac nije dokazao u čemu bi se takav interes eventualno sastojao, ako se isti shvati na prethodno definisan način. Naime, okolnost da je tuženi tu-žiocu ipak zaračunao zateznu kamatu, dakle, ni na koji način se ne može negativno odraziti na tužio-

PARNIČNI POSTUPAK

- 215 -

čevu pravnu sferu u praktičnom smislu. Interes tužioca da ne bude označen kao dužnik zatezne ka-mate u situaciji kada takva kamata nije ni utužena, ne može se stoga poistovetiti sa pravnim intere-som za podnošenje tužbe iz člana 188. Zakona o parničnom postupku, jer tužiočeva pravozaštitna potreba u konkretnom slučaju nije konkretizovana, te nije učinjena verovatnom na drugi način. Mo-gućnost da tužilac, usled eventualnog propusta da uloži pravovremeni pravni lek u postupku koji bi pokrenuo ovde tuženi, bude obavezan da plati i zakonsku zateznu kamatu ne znači da on ima pravni interes za odnosno utvrđenje. Utvrđenje da tuženi nema pravo da obračunava i naplaćuje kamatu tu-žiocu, po mišljenju ovog suda, jednaka je situaciji u kojoj bi tužilac eventualno tražio utvrđenje da nije u obavezi platiti tako obračunatu kamatu tuženom. U oba slučaja, tužilac nema pravnog interesa za odnosno utvrđenje, u smislu u kom je ovaj pojam prethodno definisan. Ta činjenica predstavljala bi zapravo prethodno pitanje od čijeg razrešenja bi eventualno zavisila sudska odluka o kondemna-tornom zahtevu ovde tuženog. Mogućnost tj. potreba utvrđenja da tuženi nema pravo tužiocu obra-čunavati i naplaćivati zakonsku zateznu kamatu, odnosno da tužilac nije u obavezi tuženom platiti zakonsku zateznu kamatu, aktuelizuje se tek eventualnim pokretanjem postupka od strane ovde tuže-nog u kojem bi se takva kamata imala i naplatiti. U takvoj situaciji, ovde tužilac ima mogućnost da se brani isticanjem odgovarajućih materijalnopravnih prigovora kao sredstava odbrane, gde bi se pitanje prava tuženog da tužiocu obračunava i naplaćuje zakonsku zateznu kamatu, odnosno obaveze tužioca da mu takvu kamatu plaća, javilo kao prethodno pitanje. Zauzimanjem pravnog stava oko tog pitanja sud bi se praktično izjasnio o osnovanosti kondemnatornog zahteva ovde tu-ženog za isplatu. Sa druge strane, ovakav zaključak suda nije opštevažeći i univerzalno primen-ljiv, već zavisi od dokazanosti pravnog interesa, koja okolnost tereti tužioca i koja se ima utvrđi-vati od slučaja do slučaja. Ukoliko se postojanje konkretnog pravnog interesa dokaže, postoji pravni interes za podnošenje ovakve tužbe. U konkretnom slučaju, tužilac nije dokazao postoja-nje pravnog interesa i nije naveo u čemu se on eventualno sastoji. Tužilac se u tužbi samo pozvao na odredbu člana 279. stava 3. Zakona o obligacionim odnosima kojom je propisano da na povre-mena dospela novčana davanja teče zatezna kamata od dana kad je sudu podnet zahtev za njihovu isplatu, uz obrazloženje da je, sledstveno tome, tuženi nezakonito obračunao kamatu tužiocu. Međutim, kao što je već navedeno, ova okolnost tj. pravna norma ne dokazuje pravni interes tuži-oca, već predstavlja veliku premisu sudskog silogizma na osnovu koje bi se u eventualnoj parnici vođenoj po kondemnatornom zahtevu ovde tuženog - imala utvrditi osnovanost takvog zahteva.

(Iz presude Apelacionog suda u Novom Sadu, Gž. 800/2012 od 19.06.2012. godine)

331177.. Sud je ovlašćen da, ispitujući dozvoljenost podnete tužbe za utvrđenje, a na osnovu svih

relevantnih okolnosti konkretnog slučaja, kao prethodno pitanje utvrdi da li je potraživanje iz tog pravnog odnosa dospelo ili ne, u situaciji kada odlučuje o zahtevu za utvrđenje nekog prava iz određenog pravnog odnosa, a dospelost nije izričito određena.

Iz obrazloženja: Tužilac u tužbi može tražiti da sud samo utvrdi postojanje odnosno nepostojanje nekog prava ili

pravnog odnosa ili istinitost, odnosno neistinitost neke isprave - član 188. stav 1. Zakona o parnič-nom postupku. Takva tužba se može podići kada je to posebnim propisima predviđeno, kada tužilac

PARNIČNI POSTUPAK

- 216 -

ima pravni interes da sud utvrdi postojanje, odnosno nepostojanje nekog spornog prava ili pravnog odnosa pre dospelosti zahteva za činidbu iz istog odnosa ili istinitost odnosno neistinitost neke isprave ili kad tužilac ima neki drugi pravni interes - član 188. stav 2. Zakona o parničnom po-stupku. U konkretnom slučaju, iz priloženih dokaza i stanja u spisima proizilazi da se radi o do-spelom potraživanju tužioca, na šta upućuje i član 5. zaključenog ugovora - ugovarači su se sa-glasili da je predmetna roba, iz člana 4. ugovora, namenjena izvozu kupcima Evropske Unije i drugih zemalja, s tim da će se, u cilju postizanja što bolje prodaje i pod najboljim uslovima, pro-daja realizovati kada cene na tržištu budu najpovoljnije, da se predmetna roba izveze u cilju ostvarivanja zajedničkog profita a da se ta prodaja obavi najkasnije do kraja 02.2009. godine. Tužba u ovoj pravnoj stvari od strane tužioca podneta je 24.09.2009. godine, iz čega sledi da se radi o dospelom potraživanju tužioca. Pored toga, prvostepeni sud je zaključio raspravu, ne cene-ći važnost zaključenog ugovora o ustupanju potraživanja na koje se tužilac nije izjasnio, niti je bilo ko od parničnih stranaka do zaključenja glavne rasprave dostavio dokaz da je ugovor raski-nut. Iz njegove sadržine zaključuje se da je svrha zaključivanja takvog ugovora bilo namirenje tu-žioca prebojem dospelih potraživanja, sa obavezom da tužilac u ovoj pravnoj stvari povuče tužbu u odnosu na prvotuženog. Sve napred izneto ukazuje na zaključak da se radi o dospelom potraži-vanju tužioca iz navedenog poslovnog odnosa, pa se u takvoj situaciji postavlja pitanje da li ima uslova za podnošenje tužbe za utvrđenje, imajući u vidu odredbu člana 188. Zakona o parničnom postupku, te odredbu člana 124. Zakona o obligacionim odnosima i prava jedne strane u odnosu na stranu koja svoju ugovornu obavezu nije ispunila.


331188.. Tužilac nije aktivno legitimisan da traži utvrđenje prava svojine tuženog ili trećeg lica na

nepokretnosti.

Iz obrazloženja: Tužilac u tužbi može tražiti da sud samo utvrdi postojanje odnosno nepostojanje nekog prava ili

pravnog odnosa, ili istinitost odnosno neistinitost neke isprave - član 188. Zakona o parničnom po-stupku. Stvarna legitimacija u parnici predstavlja materijalnopravni odnos stranke prema predmetu spora, odnosno prema pravu za čiju je zaštitu parnica pokrenuta, o čemu se vodi računa po službenoj dužnosti i zavisi od materijalnog prava koje se primenjuje na određeno činjenično stanje. Tužilac je aktivno legitimisan ako je nosilac prava koje je predmet spora, a tuženi je pasivno legitimisan ako na njemu leži obaveza koja odgovara tužiočevom pravu. Kako tužilja, u konkretnom slučaju, tužbenim zahtevom traži utvrđenje da je tužena stekla pravo svojine na garaži, ona nije aktivno legitimisa-na za vođenje parnice po tako postavljenom tužbenom zahtevu - ne može tražiti utvrđenje toga prava umesto tužene, zbog čega je u ovom delu njen tužbeni zahtev neosnovan.


331199.. U slučaju neispunjenja ugovora od strane jedne ugovorne strane, ugovor se raskida prostom

izjavom volje, pa stoga nije dozvoljena preobražajna tužbe za raskid ugovora o zakupu. U slučaju

PARNIČNI POSTUPAK

- 217 -

negiranja razloga za raskid ugovora, ugovarač ima pravni interes da tužbom za utvrđenje traži da sud utvrdi da je između stranaka prestao da postoji pravni odnos.

Iz obrazloženja: Odbacivši tužbu kojom tužilac traži raskid ugovora o zakupu, zaključenog dana 20.11.1997.

godine, prvostepeni sud je pravilno primenio materijalno pravo. U dvostranim ugovorima, kada jed-na strana ne ispuni svoju obavezu, druga strana može zahtevati ispunjenje obaveze ili pod uslovima predviđenim zakonom raskinuti ugovor prostom izjavom, ako raskid ugovora ne nastupa po samom zakonu - član 124. Zakona o obligacionim odnosima. Zaključak prvostepenog suda da, u slučaju ne-ispunjenja ugovora od strane druge ugovorne strane, postoji mogućnost raskida ugovora prostom iz-javom volje, je pravilan. Naime, reč je o vansudskom raskidu ugovora. U slučaju negiranja postoja-nja razloga za raskid ugovora, strana ugovornica ima mogućnost da, u skladu sa članom 194. Zakona o parničnom postupku (član 188. ranijeg zakona) tužbom za utvrđenje traži da sud utvrdi da iz-među stranaka ne postoji pravni odnos. Sudski raskid ugovora je dozvoljen samo u slučajevima kada je u zakonu izričito propisano da se ugovori raskidaju sudskim putem (to je pre svega situa-cija kada se raskida ugovor zbog promenjenih okolnosti i sl). U konkretnom slučaju, kako je tuži-lac tužbom tražio da sud raskine ugovor o zakupu, a za čiji raskid zakonom nije propisana mo-gućnost sudskog raskida, već se na istu situaciju primenjuje član 124. Zakona o obligacionim od-nosima (koji propisuje raskid prostom izjavom volje) - to je prvostepeni sud pravilno odlučio ka-da je u tom delu tužbu odbacio.


332200.. Kao strana iz predugovora, koji stvara obaveze između ugovarača, tužilac može imati

pravni interes da traži da se utvrdi njegova ništavost.

Iz obrazloženja: Zato što nalazi da tužilja nema pravnog interesa za podnošenje tužbe radi utvrđivanja ništa-

vosti predugovora o prodaji, a smatrajući da - ukoliko ga ocenjuje ništavim - ne mora pristupiti zaključenju ugovora o prodaji, te da utvrđenje da novčani iznos koji je tuženik položio kao zaku-pac nije kapara predstavlja ustanovljavanje činjenica - prvostepeni sud odbacuje tužbu. Izneti razlozi prvostepenog suda rezultat su nepravilne primene odredbe iz člana 188. Zakona o parnič-nom postupku. Naime, predugovor stvara obaveze između ugovarača, pa u tom smislu tužilja kao strana iz predugovora ima pravni interes da traži da se utvrdi da je predugovor nevažeći pravni posao. Što se tiče kapare, ne radi se o utvrđivanju činjenice, već o utvrđivanju pravnog odnosa a to takođe može biti predmet tužbe za utvrđenje.


332211.. Činjenica da se vodi spor između stranaka kojim se rešava po zahtevu za utvrđenje ništa-

vosti sporazuma o obezbeđenju uspostavljanjem hipoteke, ne znači sama po sebi, da stranke

PARNIČNI POSTUPAK

- 218 -

nemaju pravni interes za tužbu za utvrđenje nepostojanja razlučnog prava po osnovu upisane hipoteke, već samo predstavlja prethodno pitanje za rešenje tog spora.

Iz obrazloženja: Osnovano tužilac u žalbi navodi da navedeni spor nije pravnosnažno okončan i da se rešenjem

navedenog spora ne rešava i ovaj pravni odnos, niti se gubi pravni interes za rešavanje po ovoj tu-žbi. Tužilac je bio u stečaju, pa je stečajni upravnik upućen od strane stečajnog veća da u parnici utvrdi nepostojanje razlučnog prava tuženog zbog manjkavosti upisa hipoteke. Upis je izvršen po sporazu-mu o obezbeđenju zaključenim pred sudom i upravo je u toku parnica kojom se traži poništaj navede-nog sporazuma. Imajući u vidu izneto, osnovani su žalbeni navodi tužioca da činjenica da se označena druga parnica vodi i u istoj traži poništaj sudskog sporazuma, koji je osnov za upis hipoteke, ne dovodi automatski do gubitka pravnog interesa tužioca da se utvrdi da tuženi nema razlučno pravo, već će re-šenje iste parnice dovesti samo do rešenja prethodnog pitanja kojim će se rešiti valjanost osnova upisa navedenog razlučnog prava. Sam spor se međutim ne rešava označenom parnicom, iako s obzirom da predstavlja prethodno pitanje za rešenje navedene parnice, uslovljava odluku i u ovoj parnici i u direkt-noj je i neposrednoj vezi sa istom. Stoga, prema nalaženju ovoga suda, prvostepeni sud je pogrešno oce-nio da ne postoji pravni interes tužioca za utvrđenje da tuženi nema razlučno pravo koje se stiče upisom sredstva obezbeđenja u zemljišne knjige, pa stoga nije mogao ni da odbaci tužbu, kao što je uradio po-bijanim rešenjem. Sama činjenica da rešenje označene parnice P. br. 4501/04 direktno utiče na rešenje ove parnice, ukazuje da se radi o prethodnom pitanju koje je potrebno rešiti pre okončanja ove parnice i od čijeg ishoda značajno zavisi ishod ove parnice, ali se samom činjenicom da se o prethodnom pitanju vodi parnica ne gubi pravni interes za tužbu sa opredeljenom sadržinom. Iz navedenih razloga, a na osnovu člana 387. stav 1. tačka 3. Zakona o parničnom postupku, ukida se rešenje Trgovinskog suda u B.. i predmet vraća prvostepenom sudu na dalji postupak.


332222.. Da li se tužbom za utvrđenje može tražiti da parnični sud utvrdi drugačije stanje prava ili

pravnih odnosa od registarskog stanja (onog stanja koje je upisano u privrednom registru)?

Treba ograničiti ovakve tužbe za utvrđenje na određene situacije u kojima tužilac ima pravni inte-res (član 188. Zakona o parničnom postupku) za pravosnažno utvrđenje drugačijeg stanja prava ili pravnog odnosa od registarskog stanja. Takav interes postoji naročito kad se položaj tužioca pokazuje nesiguran prema tuženom. Postojanje pravnog interesa za utvrđenje ima značaj procesne pretpostavke na koju sud pazi po službenoj dužnosti u toku celog postupka. Tužilac je dužan da već u tužbi navede okolnosti iz kojih se vidi postojanje interesa za utvrđenje. Navedeni pravni put se može koristiti samo kad tužilac drugim pravnim putem ne može ostvariti svoja prava. Drugi pravni put predstavljaju mate-rijalno pravne odredbe člana 69. Zakona o registraciji privrednih subjekata, koja predviđa tužbu za utvrđenje ništavosti upisa u sudski registar, odredba člana 302. Zakona o privrednim društvima, koja predviđa tužbu za pobijanje odluke privrednog društva i pojedini slučajevi tužbi iz Zakona o privred-nim društvima.


PARNIČNI POSTUPAK

- 219 -

332233.. Da li je dozvoljena preobražajna tužba za raskid ugovora zbog neispunjenja, s obzirom da

je članom 124. Zakona o obligacionim odnosima propisan vansudski raskid ugovora prostom izjavom (pravna moć, pravni preobražaj), a imajući u vidu da takvu tužbu izričito ne predviđa ni materijalnopravni ili procesnopravni propis?

U Biltenu Višeg privrednog suda broj 4/99, str. 22-23, pod 4. objavljen je odgovor koji glasi: "Prema članu 124. Zakona o obligacionim odnosima u dvostranim ugovorima, kad jedna strana ne ispuni svoju obavezu, druga stranka može, ako nije šta drugo određeno, zahtevati ispunjenje obaveze ili pod uslovima predviđenim u idućim članovima, raskinuti ugovor prostom izjavom, ako raskid ne nastupa po samom zakonu, a u svakom slučaju ima pravo na naknadu štete. Prema tome, raskid ugovora zbog neispunjenja se po članu 124. Zakona o obligacionim odnosima ostvaruje prostom izjavom volje poverioca upućenoj dužniku da ugovor raskida, ukoliko raskid ugovora ne nastupa po samom zakonu (član 125. Zakona o obligacionim odnosima). Tužba za raskid ugovora je po svojoj pravnoj prirodi preobražajna tužba. Preobražajna tužba se podiže za zaštitu nekog preobražajnog prava. Postoje dve vrste ovih prava. U prvu spadaju ona koja njihov nosilac ostvaruje prosto, svo-jom jednostranom materijalno-pravnom izjavom volje. Da bi ta izjava proizvela pravnu promenu po-trebno da je da je druga strana primi. U ovu vrstu spada i pravo na raskid ugovora. Pitanje, da li je u takvom slučaju postojalo pravo na pravnu promenu (raskid ugovora) raspravlja se u parnici u kojoj davalac izjave o raskidu ugovora predlaže odluku o posledicama raskida ugovora, kao što je pravo na povraćaj datog ili na naknadu štete. Sledi, da se pravo na raskid ugovora ne može ostvariti preo-bražajnom tužbom i da se takva tužba ima odbaciti zbog nepostojanja pravnog interesa, na osnovu člana 288. stav 2. Zakona o parničnom postupku. U drugu vrstu preobražajnih prava spadaju ona za čije ostvarenje nije dovoljna volja pravnog subjekta ovlašćenog na pravnu promenu, već ona zbog svog značaja može biti ostvarena samo pravnosnažnom presudom, jer samo ova pruža punu izvesnost da su ispunjene pretpostavke za njenu promenu. Ova prava se ostvaruju podnošenjem tužbe sudu pred ko-jim se ističe pravo na promenu. Ova tužba je dozvoljena jedino u slučaju kad neki materijalno-pravni ili procesno-pravni propis izričito predviđa da nosilac preobražajnog prava promenu može postići samo presudom. U drugu vrstu ovih prava ne spada pravo na raskid ugovora. Izuzetak od izrečenog pravila je situacija kada priroda ugovornog odnosa nalaže nužnost sudskog mehanizma raskida, kao što je slučaj sa ugovorom o izdržavanju, no ova tužba se ne može pojaviti pred privrednim sudom. Sud će dakle odbaciti tužbu za raskid ugovora, a da li će usvojiti tužbeni zahtev za povraćaj datog ukoliko u konkret-nom slučaju utvrdi da je tužilac vansudskim putem, prostom izjavom osnovano raskinuo predmetni ugo-vor, to zavisi od činjenica utvrđenih u toj parnici''. Ovako utvrđenom i objavljenom odgovoru sa Saveto-vanja privrednih sudova Srbije od 13. do 15. septembra 1999. godine valja dodati izuzetke od pomenu-tog pravila da se pravo na raskid ugovora ne može ostvariti preobražajnom tužbom i da se takva tužba ima odbaciti. Raskid ugovora zbog promenjenih okolnosti može se ostvariti samo sudskim putem, re-gulišu ga odredbe čl. 133. do 136. Zakona o obligacionim odnosima, a o pravu na raskid odlučuje se presudom, jer se radi o spornom materijalnom pravu.


PARNIČNI POSTUPAK

- 220 -

332244.. Kupac koji tužbom traži raskid ugovora o prodaji društvenog kapitala metodom javne

aukcije, uz povraćaj sredstava i naknadu štete, nema pravni interes da tužbom traži utvrđenje da obaveštenje o raskidu ugovora dato od strane Agencije za privatizaciju Republike Srbije nema pravno dejstvo, jer činjenica da je i kupac stavio zahtev za raskid ugovora, znači da je raskid prihvatio.

Iz obrazloženja: Nižestepeni sudovi su pravilnom primenom odredbe člana 188. Zakona o parničnom postupku

("Službeni glasnik RS", broj 125/2004) odbacili tužbu tužioca u napadnutom delu, jer se radi o tu-žbi za utvrđenje za koju je potreban pravni interes i koja se može podneti samo kada je posebnim propisima predviđeno. U konkretnom slučaju tužilac traži raskid ugovora o prodaji društvenog kapi-tala metodom javne aukcije i povraćaj sredstava i naknade štete, pa ne postoji pravni interes na nje-govoj strani da traži i utvrđenje da obaveštenje o raskidu ugovora dato od strane Agencije za priva-tizaciju Republike Srbije nema pravno dejstvo. Ovako postavljen tužbeni zahtev za utvrđenje je ne-dozvoljen u smislu člana 188. Zakona o parničnom postupku koji određuje kada i koja tužba za utvr-đenje se može podneti. Okolnost da je i sam tužilac postavio zahtev za raskid ugovora o prodaji dru-štvenog kapitala metodom javne aukcije, govori o tome da je tužilac prihvatio raskid istog, pa stoga nema pravni interes da traži utvrđenje da obaveštenje o raskidu ugovora od strane Agencije za priva-tizaciju Republike Srbije ne proizvodi pravno dejstvo, kao i da pravno dejstvo ne proizvode pravne posledice koje je navodno prouzrokovalo ovo obaveštenje, tako da ih treba poništiti.


ZAHTEV ZA UTVRĐENJE U TOKU PARNICE

– INCIDENTNI PREJUDICIJELNI ZAHTEV ZA UTVRĐENJE


332255.. U slučaju isticanja prejudicijelnog zahteva za utvrđenje u tekućoj parnici ne radi se o

preinačenju tužbe, pa sud i nije ovlašćen da ga ne dozvoli, već o njemu mora meritorno od-lučiti.

Iz obrazloženja: Prvostepeni sud je nepravilno primenio odredbe čl. 189. i 193. Zakona o parničnom postupku, pa

je odbio objektivno preinačenje tužbe, iako se u konkretnom slučaju radilo o tzv. prejudicijelnom

PARNIČNI POSTUPAK

- 221 -

tužbenom zahtevu iz člana 189. stav 1. Zakona o parničnom postupku, čije se isticanje ne smatra preinačenjem tužbe u smislu stava 2. istog člana. Ako odluka o sporu zavisi od toga da li postoji ili ne postoji neki pravni odnos koji je u toku parnice postao sporan, tužilac može - pored postojećeg zahteva - istaći zahtev da sud utvrdi da takav odnos postoji, odnosno da ne postoji, ako je sud pred kojim parnica teče nadležan za takav zahtev - član 189. stav 1. Zakona o parničnom postupku. Tuži-lac je - u konkretnom slučaju - pored postojećeg tužbenog zahteva za utvrđenje potraživanja po osnovu prava na vraćanje deponovanih novčanih sredstava istakao, i tužbeni zahtev za utvrđenje ništavosti ugovora, koji po svojoj prirodi predstavlja zahtev za utvrđenje da ne postoji pravni odnos iz tog ugovora. Kod činjenice da je tuženi prigovor nedostatka pasivne legitimacije zasnovao na tvrdnji da su se njegove dospele obaveze prema tužiocu iz ugovora o deponovanju novčanih sredsta-va ugasile tako što je tužiocu ustupio svoja potraživanja od trećeg lica pomenutim ugovorom, te kod činjenice da je prvostepeni sud upravo iz tih razloga našao da tužbeni zahtev nije osnovan - jasno je da je istaknuti tužbeni zahtev za utvrđenje ništavosti spornog ugovora po svojoj pravnoj prirodi pred-stavlja tzv. prejudicijelni tužbeni zahtev, o kome je sud bio dužan u meritumu da odluči (jer je od odluke o tome zavisi i odluka o postavljenom tužbenom zahtevu, u smislu člana 12. Zakona o par-ničnom postupku). S obzirom da je prvostepeni sud odbijanje postavljenog zahteva obrazložio upra-vo primenjujući sporni ugovor, to ovaj zahtev tužioca jeste bio takve prirode da nije predstavljao preinačenje tužbe, a u smislu člana 189. stav 2. Zakona o parničnom postupku. Samim tim, prvoste-peni sud nije imao nikakvo ovlašćenje da ceni dozvoljenost preinačenja, nego je o postavljenom zah-tevu bio dužan da meritorno odluči.


332266.. Međupredlog za utvrđenje je parnična radnja koju tužilac preduzima u toku parnice, ali

nije ni tužba, niti preinačenje tužbe.

Iz obrazloženja: Međupredlog za utvrđenje (prejudicijelni zahtev za utvrđenje) je tužiočeva parnična radnja koju

on preduzima u toku parnice. Međupredlog za utvrđenje nije ni tužba (incidentna tužba za utvrđe-nje), niti predstavlja preinačenje tužbe. Međupredlog (incidentni zahtev za utvrđenje, prejudicijel-ni zahtev za utvrđenje) je posebna parnična radnja tužioca, a različita od tužbe i od preinačenja tu-žbe. Međutim, prejudicijelni zahtev za utvrđenje je nesamostalna parnična radnja. Ako se tužba po-vuče ili odbaci, sud ne može da odlučuje o međupredlogu (prejudicijelnom zahtevu za utvrđenje). (Ovakvo pravno shvatanje zastupljeno je u pravnoj doktrini pa između ostalog u "Građanskom pro-cesnom pravu", autora dr. Gordane Stanković, izdavač IP "Justinijan", Beograd, 2004. godina, strana 364). Pravna doktrina nije izvor prava, ali se prednje navodi samo kao ilustracija za izneti pravni stav. Međutim, čak i ukoliko bi se prihvatilo suprotno stanovište da međupredlog za utvrđenje ima prirodu tužbenog zahteva i da je samostalna parnična radnja, pa da povlačenjem tužbe ne postaje bespredmetno odlučivanje o incidentnom zahtevu za utvrđenje, i da je zato sud dužan da odlučuje o ovom zahtevu ukoliko tužilac ima pravni interes za utvrđenje, nužno je ispitati postupak po među-predlogu (prejudicijelnom zahtevu za utvrđenje). Prethodna napomena se tiče pretpostavki za dopu-štenost prejudicijelnog zahteva za utvrđenje. Naime, tužilac može da podigne međupredlog za utvr-

PARNIČNI POSTUPAK

- 222 -

đenje pod određenim uslovima: 1) međupredlog može da podigne samo tužilac kad tuženi u toku parnice ospori pravni odnos ili pravo čije se utvrđenje traži međupredlogom; 2) osporeni pravni od-nos ili pravo, treba da imaju prejudicijelni značaj za odluku o tužbenom zahtevu; 3) zahtev za pre-sudu iz međupredloga i tužbeni zahtev ne mogu da budu identični; 4) međupredlog može da se stavi sve do zaključenja glavne rasprave; 5) parnični sud treba da bude stvarno nadležan da odlučuje o novom zahtevu za presudu koji je istaknut međupredlogom. Podizanjem međupredloga za utvrđenje (prejudicijelnog zahteva za utvrđenje) tužilac pokreće incidentni postupak koji se interpolira u pen-dentni postupak po tužbi. Redosled raspravljanja o tužbenom zahtevu i novom zahtevu za presudu određuje sud. Celishodno je, međutim, da sud najpre izviđa i odlučuje o zahtevu koji je postavljen međupredlogom (prejudicijelnim zahtevom za utvrđenje) jer on ima prejudicijelni značaj za odluku o tužbenom zahtevu. Dakle takvo postupanje jeste celishodno, ali redosled raspravljanja o tužbe-nom zahtevu i novom zahtevu za presudu određuje sud, kako je to naglašeno. Sud može, povo-dom podignutog prejudicijelnog zahteva za utvrđenje, da odluči na nekoliko načina. Pre svega, sud može rešenjem da odbaci međupredlog kao nedopušten ako nisu ispunjene pretpostavke za njegovu dopuštenost. Međupredlog za utvrđenje je parnična radnja koja sadrži zahtev za presu-du. Ukoliko sud zaključi da je zahtev za presudu koji je istaknut međupredlogom za utvrđenje osnovan, on donosi odluku o međupredlogu u formi presude i to istovremeno kad presudom od-lučuje o glavnoj stvari, odnosno o osnovanosti tužbenog zahteva. Ako je raspravljanje o tužbe-nom zahtevu i zahtevu iz međupredloga bilo odvojeno, sud može da donese međupresudu i da njome najpre odluči o zahtevu koji je istaknut međupredlogom, pošto on ima prejudicijelni zna-čaj za odluku o tužbenom zahtevu. U konkretnom slučaju tužilac je podneo zahtev za osudu na činidbu, a potom tokom postupka u podnesku istakao prejudicijelni zahtev za utvrđenje da je ne-punovažan i bez pravnog dejstva arbitražni sporazum. Prvostepeni sud nije odlučivao o inci-dentnom (prejudicijelnom) zahtevu za utvrđenje, niti se o tome izjasnio. Međutim, ovakvim po-stupanjem prvostepenog suda, a nasuprot navodima žalbe nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 1. a u vezi člana 330. Zakona o parničnom postupku, kao i bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 2. tačka 12. Zakona o parničnom postupku. Naime, ukoliko se prejudicijelni zahtev za utvrđenje shvati kao nesamostalna parnična radnja, pa tužba bude povučena ili odbačena, sud ne može da odlučuje o prejudicijelnom zahtevu za utvrđenje. Ukoliko bi se prihvatilo suprotno stanovište da je prejudicijelni zahtev za utvrđenje samostalna parnična radnja, redosled raspravljanja o tužbenom zahtevu i prejudicijelnom zahtevu za utvrđenje određuje sud. Ovo pogotovo važi u situaciji koja je prisutna u konkretnom slučaju. Naime, mogućnost prima facie ocene postojanja i punovažnosti arbitražnog ugovora od strane državnog suda najznačajniji je izuzetak od principa nenadležnosti sudova za sporove predviđene arbitražnim ugovorom, s obzirom da u ovom slučaju sud predstavlja "konkurenciju" arbitraži.


KUMULACIJA TUŽBENIH ZAHTEVA


PARNIČNI POSTUPAK

- 223 -

332277.. Ako o istom potraživanju već teče parnica između tužioca i trećeg lica, a ne tuženog u kon-

kretnom sporu - nema procesne prepreke za vođenje postupka.

Iz obrazloženja: Prigovor litispendencije je - kako je pravilno našao i prvostepeni sud - neosnovan. Naime, prema članu 197. Zakona o parničnom postupku, parnica počinje da teče dostavljanjem

tužbe tuženom. Dok parnica teče ne može se u pogledu istog zahteva pokrenuti nova parnica među istim strankama. Ako takva parnica bude pokrenuta, sud će tužbu odbaciti. Sud u toku celog postup-ka pazi da li već teče druga parnica o istom zahtevu među istim strankama.

U konkretnom slučaju, iz samih navoda tuženog ne proizlazi da se radi o parnici koja teče izme-đu istih stranaka. U navedenoj parnici tuženi je navedeno posebno pravno lice u odnosu na ovde tu-ženog, pa sledi da je prvostepeni sud pravilno zaključio da ne postoje uslovi za odbačaj tužbe zbog istaknutog prigovora da parnica već teče o istom zahtevu - u odnosu na stranke u sporu ne postoji identitet.


332288.. Tužbeni zahtev može da sadrži zahtev za alternativno obavezivanje tuženog samo ako je

ugovorom predviđena alternativna obligacija, dok procesnim zakonom nije predviđeno istica-nje više tužbenih zahteva koji su među sobom u alternativnom odnosu.

Iz obrazloženja: Prema članu 124. Zakona o obligacionim odnosima u dvostranim teretnim ugovorima kad jed-

na strana ne ispuni svoju obavezu druga strana može ako nije što drugo određeno zahtevati ispunje-nje obaveze ili pod uslovima predviđenim zakonom raskinuti ugovor prostom izjavom ako raskid ugovora ne nastupa po samom zakonu, a u svakom slučaju ima prava na naknadu štete. Stoga, u situ-aciji u kojoj tuženi nije u ugovorenom roku platio ugovornu cenu tužilac je mogao da bira da li će raskinuti ugovor o kupoprodaji viljuškara zaključen sa tuženim ili će tražiti izvršenje istog uplatom ugovorenog iznosa kupoprodajne cene. U konkretnom slučaju tužilac je formirao tužbeni zahtev tra-žeći alternativno obavezivanje tuženih na ispunjenje ugovora ili na povraćaj predmeta kupoprodaj-nog ugovora - viljuškara uz naknadu za korišćenje istog u spornom periodu. Pravilno je pri ovakvo formiranom tužbenom zahtevu, prvostepeni sud našao da tužilac ne može istovremeno tražiti i izvr-šenje ugovora i regulisanje pravnih posledica raskida istog povraćajem predmeta ugovora. Navede-no bi bilo moguće samo u situaciji u koliko bi ugovorom među strankama bila ugovorena alternativ-na obaveza tuženog u smislu člana 403. Zakona o obligacionim odnosima i to tako da je na tuže-nom bila mogućnost izbora koji će predmet od više alternativnih obaveza izmiriti, odnosno u kon-kretnom slučaju ukoliko je ugovorena za tuženog kao dužniku – kupcu mogućnost izbora da li će platiti cenu ili vratiti predmet ugovora - viljuškar. Kako je među strankama nesporno da takva alter-nativna obaveza na strani tuženog nije ugovorena, to je pravilno prvostepeni sud, imajući u vidu na-vedenu okolnost kao i činjenicu da je pravosnažno prvotuženi obavezan na plaćanje iznosa cene, što

PARNIČNI POSTUPAK

- 224 -

je predstavljalo i tužiočev izbor puta za ostvarenje prava, odlučujući o zahtevu za alternativno oba-vezivanje tuženog, isti odbio, nalazeći da alternativna obligacija nije među strankama ugovorena, te da s toga nema pravnog osnova sa obavezivanje tuženog alternativnim obavezama. Samo ugovaranje takve obaveze u smislu člana 403. Zakona o obligacionim odnosima omogućava tužiocu da takvo obavezivanje traži tužbom, a u svakom drugom slučaju u kome takvog sporazuma stranaka nema zahtev tužioca na alternativno obavezivanje po više obaveza nije osnovano.


EVENTUALNO SPAJANJE TUŽBENIH

ZAHTEVA (Član 197. st. 2. i 3. Zakona o parničnom postupku)

332299.. Da bi egzistirali u okviru iste tužbe, primarni i eventualni zahtev moraju se međusobno is-

ključivati.

Iz obrazloženja: Žalbeni navodi tuženog - da je prvostepeni sud pogrešno primenio član 191. Zakona o parnič-

nom postupku, iako je tužbeni zahtev postavljen alternativno - su neosnovani. U jednoj tužbi tužilac može istaći više zahteva protiv istog tuženog, koji su zahtevi u međusobnoj vezi, tako da predloži da sud usvoji sledeći od tih zahteva ako nađe da onaj prethodni nije osnovan (primarni zahtev) - član 191. stav 2. Zakona o parničnom postupku. Da bi egzistirali u okviru iste tužbe, primarni i eventualni zahtev moraju se međusobno isključivati. U konkretnom slučaju, zaključak prvostepenog suda da je tužilac opredelio tužbu tako što je postavio i primarni i eventualni zahtev - pravilan je.


333300.. Dva ili više tužbena zahteva, iako su istaknuti u jednoj tužbi, ne nalaze se u odnosu pri-

marnog i eventualnih zahteva, ako je za te zahteve određena različita vrsta postupka.

Iz obrazloženja: Prvostepeni sud je u ožalbenom rešenju naveo da se nije upuštao u raspravljanje i odlučivanje o

tom delu tužbenog zahteva kao eventualnom tužbenom zahtevu, jer obaveza odlučivanja o eventual-nom tužbenom zahtevu, u smislu odredbi člana 191. Zakona o parničnom postupku, nastaje samo u procesnoj situaciji meritornog odbijanja primarnog tužbenog zahteva. Odredbama člana 191. stav 2. Zakona o parničnom postupku propisano je da tužilac može dva ili više tužbenih zahteva u međusobnoj vezi istaći u jednoj tužbi, i to tako da sud usvoji sledeći od tih zahteva, ako nađe da onaj koji je ispred

PARNIČNI POSTUPAK

- 225 -

njega istaknut nije osnovan. Odredbama stava 3. ovog člana regulisano je da se zahtevi po stavu 2. mogu istaći u jednoj tužbi samo ako je sud stvarno nadležan za svaki od istaknutih zahteva, i ako je za sve zahteve određena ista vrsta postupka. U situaciji kada je prvostepeni sud našao da se postupak po zah-tevu tužioca za prestanak tuženih kao društva sprovodi po pravilima vanparničnog postupka, bez upu-štanja u razmatranje da li je ova odluka prvostepenog suda pravilna ili ne, to se u smislu citiranog stava 3. člana 191. Zakona o parničnom postupku zahtevi tužioca nisu mogli istaći u jednoj tužbi, jer za zahte-ve nije određena ista vrsta postupka. Stoga se ovi zahtevi tužioca ne nalaze u odnosu primarnog i eventualnog zahteva, kako to pogrešno navodi prvostepeni sud u obrazloženju svog rešenja. Navedeni zahtevi su samo međusobno uslovljeni, jer odlučivanje o zahtevu za istupanje iz tuženih društava zavisi od prethodne odluke suda da li će naložiti prestanak tuženih društava likvidacijom, u kom slučaju bi se tužilac kao jedan od osnivača namirio iz likvidacionog viška. Zato se odlučivanje o tom zahtevu poja-vljuje kao prethodno pitanje za odlučivanje o zahtevu za istupanje iz društva.


MEĐUNARODNA NADLEŽNOST ZA PROTIVTUŽBU (Član 198. Zakona o parničnom postupku)

333311.. Ako pravno lice iz inostranstva podnese tužbu domaćem sudu protiv domaćeg lica, domaći

sud postaje nadležan i za protivtužbu domaćeg lica uperenu protiv tužioca koji ima sedište u inostranstvu, što znači da je domaći sud nadležan da rešava o protivtužbi ako je nadležan za rešavanje o tužbi, shodnom primenom pravila o mesnoj nadležnosti, osim ako postoji isključi-va nadležnost inostranog suda za protivtužbeni zahtev.

Iz obrazloženja: Zakon o parničnom postupku poznaje tri vrste protivtužbe – koneksnu (ako je zahtev protivtužbe u

vezi sa tužbenim zahtevom), kompenzacionu (ako se zahtev tužbe i protivtužbe mogu prebiti, mada ni-su u međusobnoj vezi) i prejudicijelnu (ako se protivtužbom traži utvrđenje nekog prava ili pravnog odnosa od čijeg postojanja ili nepostojanja zavisi u celini ili delimično odluka o tužbenom zahtevu). Na to upućuje odredba iz člana 192. stav 1. Zakona o parničnom postupku. Protivtužba se ne može podneti ako je za zahtev iz protivtužbe stvarno nadležan viši sud ili sud druge vrste (član 192. stav 2. Zakona o parničnom postupku). Iz toga sledi zaključak da se protivtužba može podneti mada je za nju inače me-sno nadležan neki drugi sud. Da li se to pravilo može protegnuti i na slučaj kada je za zahtev iz protivtu-žbe nadležan inostrani sud? Na primer, ako firma iz inostranstva podnese pred našim sudom tužbu pro-tiv domaćeg lica, da li sud automatski postaje nadležan i za protivtužbu domaćeg lica uperenu protiv te firme koja ima sedište u inostranstvu? Smatramo da u odsustvu izričite zakonske norme, sudska praksa treba da prihvati stav da je sud nadležan da rešava o protivtužbi ako je nadležan za rešavanje o tužbi. Ovaj stav može se zasnovati na shodnoj primeni pravila o mesnoj nadležnosti. Naime, postoje svi razlozi koji inače govore u prilog proširenju nadležnosti – veća ekonomičnost postupka, izbegavanje kontra-diktornih presuda, rešavanje svih spornih pitanja među strankama u jednom postupku, jedinstvena pri-mena zakona na povezana pravna pitanja, itd. Pored toga, argumenti koji govore u korist nadležnosti su-

PARNIČNI POSTUPAK

- 226 -

da tuženog gube na snazi u situaciji kada se sam tuženi (iz protivtužbe) već našao pred postupajućim su-dom kao tužilac. Treba imati na umu da je u domaćoj sudskoj praksi zauzet stav da se tuženi podvrgava nadležnosti domaćeg suda u pravnoj situaciji u kojoj podnese protivtužbu. Tim pre se tužilac podvrgava nadležnosti onog suda pred kojim je podneo tužbu o određenoj pravnoj stvari, pa tuženi može isticati protiv njega pred istim sudom protivtužbeni zahtev koji je u vezi sa istom pravnom stvari. Jedino u slu-čaju da je inostrani sud isključivo nadležan za protivtužbeni zahtev, trebalo bi odstupiti od ovog pravila, ali to u konkretnom slučaju nije prisutno.


333322.. Zakon o parničnom postupku poznaje tri vrste protivtužbe – koneksnu (ako je zahtev pro-

tivtužbe u vezi sa tužbenim zahtevom), kompenzacionu (ako se zahtev tužbe i protivtužbe mo-gu prebiti, mada nisu u međusobnoj vezi) i prejudicijelnu (ako se protivtužbom traži utvrđenje nekog prava ili pravnog odnosa od čijeg postojanja ili nepostojanja zavisi u celini ili delimično odluka o tužbenom zahtevu).

Iz obrazloženja: Zakon o parničnom postupku poznaje tri vrste protivtužbe – koneksnu (ako je zahtev protivtužbe

u vezi sa tužbenim zahtevom), kompenzacionu (ako se zahtev tužbe i protivtužbe mogu prebiti, mada nisu u međusobnoj vezi) i prejudicijelnu (ako se protivtužbom traži utvrđenje nekog prava ili pravnog odnosa od čijeg postojanja ili nepostojanja zavisi u celini ili delimično odluka o tužbenom zahtevu). Na to upućuje odredba iz člana 192. stav 1. Zakona o parničnom postupku.


KOMPENZACIONA PROTIVTUŽBA (Član 198. stav 1. Zakona o parničnom postupku)

333333.. Da li se u stečajnom postupku mogu vršiti kompenzacije, i to: utvrđeno potraživanje rad-

nika koje se svrstava u drugi isplatni red sa dugom na ime neisplaćenog dela otkupljenog sta-na? Da li se takva kompenzacija može sprovesti i pre obezbeđenja sredstava za delimičnu deo-bu za celi drugi isplatni red?

Zakon o stečajnom postupku nije regulisao pitanje kompenzacije. To nedvosmisleno znači da s obzirom da zakon nije kao Zakon o prinudnom poravnanju, stečaju i likvidaciji predvideo obaveznu zakonsku kompenzaciju, ista neće nastupiti kao posledica pokretanja postupka stečaja koji se sprovodi po Zakonu o stečajnom postupku. Nema dileme da zakonska obavezna kompen-zacija više ne postoji u stečajnom postupku. Različita su mišljenja u pogledu mogućnosti kom-

PARNIČNI POSTUPAK

- 227 -

penzacije po izjavi stranke na osnovu odredaba člana 337. Zakona o obligacionim odnosima, kao i sudske kompenzacije po eventualno istaknutom kompenzacionom prigovoru ili podnetoj kompenzacionoj protivtužbi u parnici za utvrđenje osporenog potraživanja. Kako kompenzacija predviđa mogućnost preboja istorodnih međusobnih i dospelih potraživanja, to je očigledno da potraživanja po svom predmetu i karakteristikama moraju biti identična da bi se moglo dozvoliti njihovo gašenje prebojem. Potraživanja stečajnog poverioca u odnosu na stečajnog dužnika me-đutim nisu po svom kvalitetu – karakteristikama identična sa potraživanjima stečajnog dužnika od tog poverioca odnosno sa poveriočevim dugovanjima. Potraživanja stečajnog poverioca do-spevaju odmah po pokretanju postupka stečaja po samom zakonu bez obzira na dospelost koja bi usledila iz same obligacije. Dugovanja poverioca međutim ne dospevaju automatski pokretanjem postupka stečaja, već prema uslovima iz same obligacije. Razlika je takođe u tome što je potra-živanje stečajnog dužnika prema svom poveriocu naplativo po dospelosti, dok potraživanje ste-čajnog poverioca prema stečajnom dužniku nije naplativo, već se isto može samo utvrditi, a na-plata će se izvršiti u onom procentu koji bude omogućavala visina deobne mase, prema nacrtu glavne deobe. Stoga, tek pošto se utvrdi koji bi se iznos mogao naplatiti od stečajnog dužnika po nacrtu rešenja glavne deobe i samo za taj iznos potraživanja poverilaca i njegova dugovanja bila bi istog kvaliteta – naplativa što bi uslovilo mogućnost da se u toj fazi i u tako opredeljenom iz-nosu izvrši kompenzacija po izjavi stranke u smislu odredaba Zakona o obligacionim odnosima. I u sudskom postupku bi se po kompenzacionom prigovoru ili protivtužbi potraživanja mogla samo utvrditi, što je u skladu i sa činjenicom da se u postupku protiv stečajnog dužnika mogu samo utvrđivati potraživanja, a ne i obavezivati stečajni dužnik na isplatu istih. Do preboja tako utvrđenih potraživanja takođe bi moglo doći tek kada u glavnoj deobi bude utvrđeno u kom iz-nosu se poverilac može naplatiti od stečajnog dužnika i samo za tako ograničeni iznos. Preboj iz-vršen pre glavne deobe i u iznosu koji je veći od iznosa kojim se taj poverilac prema nacrtu glav-ne deobe mogao naplatiti doveo bi do pogodovanja tog poverioca u odnosu na druge poverioce istog isplatnog reda i viših isplatnih redova, jer bi ekonomski efekat bio jednak naplaćivanju u visini prebojem ugašenog dugovanja. Time bi poverilac koji je istovremeno i dužnik bio pogodo-van u odnosu na druge poverioce koji nisu istovremeno i dužnici stečajnog dužnika, a za to nema zakonskog osnova.


333344.. Da li se može podneti protivtužba ili istaći prigovor radi prebijanja samo za slučaj da sud

usvoji tužbeni zahtev tužioca (eventualna protivtužba, odnosno eventualni prigovor prebijanja)?

Prigovor prebijanja se može istaći samo za slučaj da sud usvoji tužbeni zahtev, jer taj prigo-vor ne predstavlja samostalnu parničnu radnju. Kada tuženi ospori tužbeni zahtev i istakne kom-penzacioni prigovor za slučaj da tužbeni zahtev bude usvojen, onda se prvo raspravlja o tužbe-nom zahtevu. Ako se tužbeni zahtev odbije, kompenzacioni prigovor gubi procesni značaj i o njemu se ne raspravlja niti odlučuje, jer se tuženi brani ne samo osporavanjem tužbenog zahteva, već i isticanjem ovog prigovora, kao eventualnog odbrambenog sredstva. Tek kad sud nađe da je

PARNIČNI POSTUPAK

- 228 -

osnovan tužbeni zahtev, onda se raspravlja i odlučuje o kompenzacionom prigovoru. Međutim, protivtužba predstavlja samostalnu parničnu radnju u smislu odredaba člana 192. Zakona o parničnom postupku, pa ne može biti eventualna. Ona može da sadrži i eventualni zahtev, ali samo ukoliko je primarni zahtev postavljen u protivtužbi. Po kompenzacionoj protivtužbi parnica i dalje teče iako tužilac povuče tužbu, što je suprotno kod izjavljivanja kompenzacionog prigovo-ra, koji tada gubi procesni značaj.


USLOVI ZA OBJEKTIVNO PREINAČENJE

TUŽBE (Član 199. Zakona o parničnom postupku)

333355.. Pošto smanjenje tužbenog zahteva nije preinačenje tužbe, to situacija kada tužilac snizi iz-

nos iz tužbenog zahteva ne predstavlja objektivno preinačenje tužbe.

Iz obrazloženja:

Predmet tužbenog zahteva bila je isplata duga u iznosu od 137.320,58 dinara. Tužilac je uspeo u sporu za iznos od 58.052,07 dinara (sa 42%), dok je tuženi uspeo u sporu sa 58%, odn. odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev za isplatu iznosa od 79.268, 00 dinara. To čini neosnovanim žalbeni navod tu-žioca da je tužbeni zahtev odbijen u neznatnom delu.

Na pravilnost prvostepenog rešenje nisu od uticaja žalbeni navodi tužioca da je snizio tužbeni zahtev i da je na taj način preinačio tužbu, jer smanjenje tužbenog zahteva nije preinačenje tužbe. U konretnom slučaju, s obzirom da tuženi nije dao povoda za tužbu u odnosu na iznos za koji je tužbe-ni zahtev odbijen kao neosnovan, shodno članu 152. stav 1. Zakona o parničnom postupku, prvoste-peni sud je pravilno odlučio imajući u vidu procenat uspeha stranaka u sporu - da svaka stranka treba da snosi svoje troškove.


333366..

Saglasnost tuženog ili odluka suda kojom se preinačenje dozvoljava su uslovi za preinače-nje tužbe.

Iz obrazloženja: Tužilac može do zaključenja glavne rasprave da preinači tužbu - član 199. stav 1. Zakona o par-

ničnom postupku. Posle dostavljanja tužbe tuženom, za preinačenje tužbe potreban je pristanak tuženog. Sud će da do-

zvoli preinačenje i kad se tuženi tome protivi, ako smatra da bi to bilo celishodno za konačno rešenje od-

PARNIČNI POSTUPAK

- 229 -

nosa među strankama i ako oceni da postupak po preinačenoj tužbi neće znatno da produži trajanje par-nice. Smatraće se da postoji pristanak tuženog na preinačenje tužbe ako se on upusti u raspravljanje o glavnoj stvari po preinačenoj tužbi, a nije se pre toga protivio preinačenju - član 199. stav 2. Zakona o parničnom postupku.

Smatraće se da postoji pristanak tuženog na preinačenje ako se on upusti u raspravljanje o glav-noj stvari po preinačenoj tužbi iako se tome nije pre toga protivio. Imajući u vidu citirane odredbe, do preinačenja tužbe ne dolazi samom dostavom podneska tužioca kojim on izražava želju i nameru za preinačenjem tužbe, već je potrebno da se, ukoliko je takav podnesak dostavljen posle dostave tu-žbe tuženom, dobije saglasnost odn. pristanak tuženog ili da nastupe okolnosti u kojima će se sma-trati da je on svoj pristanak dao (s obzirom da se bez protivljenja upustio u raspravljanje o preinače-noj tužbi) ili da sud dozvoli preinačenje iz razloga celishodnosti.

U konkretnoj situaciji, čak i ukoliko bi sud utvrdio da je prava volja i namera tužioca bila preina-čenje tužbe, s obzirom da nisu ispunjeni i drugi navedeni razlozi odn. da tuženi nije dao pristanak na navedeno preinačenje niti se upustio u raspravljanje, a sud nije dozvolio niti je mogao dozvoliti u konkretnoj situaciji preinačenje tužbe (to ne bi opravdavali razlozi celishodnosti), to u opisanoj situ-aciji i nije došlo do preinačenja tužbe.

Dakle, u konkretnoj parnici se i dalje raspravlja o zahtevu za utvrđenje osporenog potraživanja. Sam podnesak kojim se predlaže donošenje presude kojom se tuženi obavezuje ne dovodi do preinačenja tu-žbe, čak i ukoliko bi sud utvrdio da je to upravo bila namera tužioca, pa stoga u opisanoj situaciji i nije bilo uslova da se donese pobijano rešenje.

Iz iznetih razloga se pobijano rešenje ukida i predmet vraća prvostepenom sudu na ponovni po-stupak.


333377.. Nakon podnošenja tužbe tužilac je može preinačiti do njenog dostavljanja tuženom. Od po-

četka toka parnice, objektivno preinačenje dopušteno je samo ako se stekne jedan od dva al-ternativna uslova: da se tuženi saglasi sa preinačenjem ili ako sud odluči da dozvoli preinače-nje i kad se tuženi tome protivi, ako se kumulativno ispune dva uslova: da je preinačenje celis-hodno (jer bi se na taj način konačno raspravio sporni odnos) i ako postupak po preinačenoj tužbi neće znatno da produži trajanje parnice

Iz obrazloženja: Žalbeni navodi tuženog da prvostepeni sud nije uzeo u obzir protivljenje tuženog objektivnom

preinačenju tužbe, neosnovani su. Ako tužilac preinačuje tužbu tako što usled okolnosti koje su na-stale posle podizanje tužbe zahteva iz istog činjeničnog osnova drugi predmet ili novčani iznos, tuže-ni se takvom preinačenju ne može protiviti - član 194. st. 2. Zakona o parničnom postupku. Tužilac može nakon podnošenja tužbe do njenog dostavljanja tuženom da preinači tužbu. Od početka toka parnice, preinačenje je dopušteno samo ako se stekne jedan od dva alternativna uslova: da se tuženi saglasi sa preinačenjem ili ako sud odluči da dopusti preinačenje (u slučaju objektivnog preinače-nja, kada nije obavezno da se tuženi saglasi). Prvostepeni sud može dopustiti preinačenje tužbe, ako se kumulativno ispune dva uslova: da je preinačenje celishodno (jer bi se na taj način konačno ras-

PARNIČNI POSTUPAK

- 230 -

pravio sporni odnos) i ako postupak po preinačenoj tužbi neće znatno da produži trajanje parnice. Ovi uslovi su ispunjeni u konkretnom slučaju, te je pravilna odluka prvostepenog suda da dozvoli objektivno preinačenje tužbe povećanjem zahteva.


333388.. Da li u izreku presude treba unositi rešenja koja su objavljena na ročištu i protiv kojih nije

dozvoljena posebna žalba (npr. rešenje kojim se na raspravnom zapisniku odbija preinačenje tužbe) ili je dovoljno samo obrazložiti razlog donošenja rešenja protiv kojih nije dozvoljena posebna žalba?

Članom 343. stav 2. Zakona o parničnom postupku koji je važio do 22. 02.2005. godine, pred-viđeno je da se rešenja koja se na ročištu objavljuju dostavljaju strankama u overenom prepisu, samo ako je protiv tog rešenja dozvoljena posebna žalba ili ako se na osnovu rešenja može odmah tražiti izvršenje ili ako to zahteva upravljanje parnicom. Stavom 4. istog člana predviđeno je da kad se reše-nje ne dostavlja pismeno, ono prema strankama ima dejstvo čim je objavljeno. Identično rešenje sa-drži i član 350. st. 2. i 4. novog Zakona o parničnom postupku koji je počeo da se primenjuje od 23. 02.2005. godine. Imajući u vidu citirane odredbe Zakona o parničnom postupku, rešenja koja su objavljena na ročištu, a protiv kojih nije dozvoljena posebna žalba nije potrebno unositi u izreku presude, već je dovoljno samo obrazložiti razloge donošenja navedenog rešenja u obrazloženju iste. U pogledu rešenja kojim se odbija preinačenje tužbe, potrebno je ukazati na razliku odredaba Zakona o parničnom postupku važećeg do 22. 02.2005. godine, i novog Zakona o parničnom postup-ku koji je od 23. 02.2005. godine počeo da se primenjuje. Prema odredbama člana 190. stav 8. Zako-na o parničnom postupku koji se primenjivao do 22. 02.2005. godine, predviđeno je da protiv rešenja kojim se usvaja preinačenje tužbe nije dozvoljena posebna žalba. Imajući u vidu citirane odredbe člana 343. st. 2. i 4. istog zakona, nije postojala zakonska obaveza da se rešenje kojim se usvaja prei-načenje tužbe dostavlja strankama u pismenom otpravku, a to znači da nije bilo potrebe ni da se u iz-reku presude unosi rešenje kojim se usvaja preinačenje tužbe, jer na isto nije bila dozvoljena posebna žalba. Kako je shodno članu 378. Zakona o parničnom postupku koji je bio u primeni do 22. 02.2005. godine, kao osnovni princip usvojeno da je protiv rešenja prvostepenog suda dozvoljena žalba, ako u istom zakonu nije određeno da žalba nije dozvoljena, to je protiv rešenja kojim se odbi-ja preinačenje tužbe za vreme važenja navedenog zakona bila dozvoljena posebna žalba, jer citi-ranim odredbama člana 190. stav 8. nije bila isključena mogućnost podnošenja iste. Kako je protiv rešenja kojim se odbija preinačenje tužbe bila dozvoljena posebna žalba, to je sud bio dužan da strankama dostavi i pismeni otpravak obrazloženog rešenja o odbijanju preinačenja u smislu člana 345. istog zakona. Stoga iako sva rešenja koja se donose na ročištu objavljuje predsednik veća, po Zakonu o parničnom postupku je postojala obaveza dostava pismenog prepisa rešenja kojim se odbi-ja preinačenje tužbe sa obrazloženjem istog, jer je protiv navedenog rešenja bila dozvoljena posebna žalba. Rok za žalbu na navedeno rešenje tekao je od dana dostave pismenog otpravka rešenja. Stoga je sud na samom ročištu mogao na zapisnik izdiktirati rešenje i kratko obrazloženje, te dostavom za-

PARNIČNI POSTUPAK

- 231 -

pisnika, dostaviti strankama pismeni otpravak rešenja u kom slučaju bi rok za dozvoljenu posebnu žalbu na navedeno rešenje o odbijanju preinačenja tekao od dana prijema navedenog zapisnika sa ro-čišta sa rešenjem. Ukoliko nije postupljeno na navedeni način, bilo je potrebno uraditi posebni otpra-vak rešenja i dostaviti strankama. U suprotnom u izreku presude pored odluke o glavnoj stvari i sporednim tražbinama, bilo je potrebno da sud unese i rešenje kojim ne dozvoljava preinačenje jer je na isto dozvoljena posebna žalba, pa je čak i tužilac koji je u celosti uspeo u sporu (tužbeni zahtev prvobitno opredeljen usvojen u celosti) imao prava i mogućnosti da se žali na navedeno rešenje ko-jim mu se odbija da dozvoli preinačenje tužbe. U tim situacijama rešenja je proizvodilo dejstvo od trenutka kada je saopšteno, objavljeno na ročištu, a rok za žalbu je tekao od prijema pismenog ot-pravka rešenja. Novim Zakonom o parničnom postupku čija je primena počela 23. 02.2005. godi-ne, u članu 193. stav 7. je predviđeno da protiv rešenja kojim se dopušta ili odbija preinačenje tužbe nije dozvoljena posebna žalba. Kako shodno navedenom članu, sada ni na rešenje kojim se odbija preinačenje tužbe nije dozvoljena posebna žalba, jer je to citiranim odredbama izričito isključeno, to više nema obaveze iz člana 350. stav 2. Zakona o parničnom postupku da se stranci dostavlja overeni prepis navedenog rešenja uz obavezu obrazloženja u smislu člana 352. stav 1. Zakona o parničnom postupku, već navedeno rešenje shodno članu 350. stav 4. novog Zakona o parničnom postupku ima dejstvo prema strankama, čim je objavljeno na ročištu.


NAČINI OBJEKTIVNOG PREINAČENJA TUŽBE (Član 200. Zakona o parničnom postupku)

333399.. Preinačenje tužbe ne predstavlja promena vrste radova koje izvođač mora preduzeti radi

otklanjanja nedostataka na građevini uočenih u garantnom roku i zahtev za otklanjanje njiho-vo otklanjanje.

Iz obrazloženja: Žalbeni navodi da je tužilac prekludiran u pravu da traži hidroizolaciju krova jer tako navedeni zah-

tev nije postavio u prvobitno opredeljenoj tužbi (već tek zahtevom od 07.12.2001. godine) već tek prei-načenjem tužbe, dodavanjem ovog zahteva, nisu osnovani. Jasnim definisanjem nedostataka koji su uočeni pri pregledu pre isteka garantnog roka, a koji su se prema zapisniku odnosili na prokišnjavanje u svim stanovima, tužilac je podnošenjem tužbe u roku od godinu dana od dana konstatovanja navedenih nedostataka, obezbedio, odnosno zadržao prava da traži njihovo otklanjanje. U toku postupka je samo izvršio drugačije definisanje radova koje je potrebno izvesti, da bi se navedeni nedostaci otklonili, što mu u trenutku njihovog uočavanja, kao i podnošenja tužbe, nije moralo biti ni poznato, jer su radovi ta-kve prirode da se tek pregledom od strane stručnjaka, u konkretnom slučaju komisije veštaka, moglo utvrditi koji su radovi potrebni da bi se trajno i kvalitetno otklonili blagovremeno uočeni. Ovakvo stano-

PARNIČNI POSTUPAK

- 232 -

vište prvostepenog suda kao pravilno prihvata i ovaj sud. Iz tih razloga nisu osnovani žalbeni navodi da je tužba preinačena podneskom od 07.12.2001. godine, te da je to učinjeno po prekluziji prava tužioca na otklanjanje navedenih nedostataka, jer je navedenim podneskom samo definisano koji su radovi po-trebni za otklanjanje blagovremeno uočenih nedostataka koji su kao takvi pojavili u toku trajanja ga-rantnog roka i za koje je blagovremeno pokrenut sudski postupak radi otklanjanja.

(Iz presude Privrednog apelacionog suda, Pž. 840/2011) od 24.02.2011. godine)

334400.. Između tužioca kao kupca i tuženog kao prodavca zaključen je ugovor o kupoprodaji

određene robe. Tužilac (kupac) je postavio tužbeni zahtev kojim traži da se utvrdi da je tu-žilac vlasnik određene količine robe po navedenom ugovoru, što je tuženi (prodavac) dužan da trpi. U toku spora tužilac je preinačio tužbu, tako što se pored navedenog zahteva tražio i isporuku predmetne robe. Tuženi je u toku postupka, nakon preinačenja tužbe, istakao prigovor zastarelosti u pogledu zahteva za isporuku robe (kondemnatorni zahtev). Kako ce-niti prigovor zastarelosti, odnosno kako računati rokove zastarelosti? Da li u odnosu na mo-menat kada je postavljen prvobitni tužbeni zahtev ili u odnosu na momenat kada je preina-čen tužbeni zahtev?

U slučaju preinačenja tužbe promenom istovetnosti zahteva, povećanjem postojećeg ili istica-njem drugog zahteva uz postojeći, prilikom odlučivanja o prigovoru zastarelosti u odnosu na preinačenu tužbu bitan je datum kada je tužba preinačena pod uslovom da je tuženi pristao na preinačenje ili je ono dozvoljeno po odluci suda. U konkretnom slučaju treba imati u vidu da je prvobitno postavljeni tužbeni zahtev stvarno-pravni zahtev. Stvarno pravni zahtevi ne zastare-vaju nego zastarevaju samo obligaciona prava. Ukoliko je osnovan tužbeni zahtev za utvrđivanje stvarnih prava, onda iz tog utvrđenja proizlazi pravo vlasnika da mu se stvar preda. U tom sluča-ju se ne mogu primeniti odredbe o zastarelosti.


334411.. Promena pravnog osnova potraživanja, na koje se odnosi tužbeni zahtev, ne predstavlja

objektivno preinačenje tužbe, već sud odlučuje o potraživanju po novooznačenom pravnom osnovu, a u prvobitno opredeljenoj visini.

Iz obrazloženja: Prema stanju u spisima, predmet tužbenog zahteva je prvobitno bio tužiočevo potraživanje iznosa od

338.655,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od 25. decembra 2000. godine, na ime ob-računate zatezne kamate za period docnje tuženog u ispunjenju svoje obaveze. U toku postupka tuži-lac je promenio pravni osnov svog potraživanja iznoseći da ne traži obračunatu zateznu kamatu za pe-riod tuženikove docnje u izvršenju, jer je tuženi bio dužnik nenovčane obaveze, već da traži naknadu

PARNIČNI POSTUPAK

- 233 -

štete prouzrokovane neblagovremenim izvršenjem ugovorne obaveze, a ne opredeljujući u tom podne-sku, niti kasnije u toku postupka do zaključenja glavne rasprave koji iznos po osnovu naknade štete tra-ži. Shodno tome pravilno je prvostepeni sud, donoseći rešenje o ispravci, u skladu sa nalogom višeg su-da odlučio o tužbenom zahtevu u visini prvobitno opredeljenog zahteva od 338.655,00 dinara, jer pro-mena pravnog osnova potraživanja saglasno članu 194. stav 3. Zakona o parničnom postupku ne pred-stavlja preinačenje prvobitno postavljenog tužbenog zahteva.


334422.. Raspravno načelo obavezuje sud da tuženom ostavi dovoljno vremena za pripremanje radi

raspravljanja o preinačenoj tužbi.

Iz obrazloženja: Osnovano se žalbom tuženog ukazuje da je u prvostepenom postupku učinjena bitna povreda

iz člana 361. stav 2. tačka 7. Zakona o parničnom postupku ("Službeni glasnik RS", broj 125/04), s obzirom da postupanjem protivno članu 193. stav 4. u vezi člana 194. st. 1. i 2. Zakona o parničnom postupku prvostepeni sud nije omogućio tuženom da raspravlja pred sudom. Tu-ženi je strani državljanin sa prebivalištem i efektivnim boravkom van teritorije Srbije, pa je prvo-stepeni sud, iako se povećanju tužbenog zahteva i postojanju novih zahteva uz postojeće koji pro-ističu iz istog činjeničnog osnova tuženi ne može protiviti, bio dužan da odluči o ovakvom prei-načenju tužbe i potom kad dozvoli preinačenje (samo pod uslovom da je za sve zahteve i stvarno nadležan) ostavi tuženom vreme da se može pripremiti za raspravljanje po preinačenoj tužbi uko-liko za to nije imao dovoljno vremena. Podnesak kojim je tužba preinačena uručen je punomoćni-ku tuženog 3. oktobra 2005. godine, zahtev punomoćnika tuženog od 7. oktobra 2005. godine za ostavljanje primerenog roka za izjašnjenje sud nije prihvatio, o preinačenju tužbe nije odlučio, a glavnu raspravu je održao i zaključio je 7. oktobra 2005. godine. Zato se žalbom tuženog osnova-no ukazuje da je ovakva povreda postupka iz člana 361. stav 2. tačka 7. Zakona o parničnom postupku uticala na zakonitost i pravilnost pobijane presude jer tuženom nije omogućeno da raspravlja pred sudom.

(Iz rešenja Vrhovnog suda Srbije u Beogradu, Gž. 40/2006 od 8.06.2006. godine)

SUBJEKTIVNO PREINAČENJE TUŽBE


334433..

Ukoliko se prethodno nije upustio u raspravljanje o glavnoj stvari, nema zakonskog osnova da se tuženi izjašnjava da li se protivi subjektivnom preinačenju tužbe.

PARNIČNI POSTUPAK

- 234 -

Iz obrazloženja: Na ročištu od 24.12.2013. godine punomoćnik imenovanog tuženog dostavio je za sud zaključak

o konačnoj listi potraživanja kao dokaz da je potraživanje koje je predmet zahteva priznato u celosti. Nakon toga, podneskom od 26.12.2013. godine tužilac je preinačio tužbu tako što je kao tuženog označio drugo lice.

Imajući u vidu navedene činjenice, u žalbi se osnovano ukazuje da je sud prilikom odlučivanja nepravilno primenio čl. 201. Zakona o parničnom postupku .

U konkretnoj stvari, imajući u vidu sadržinu zapisnika od 24.12.2013. godine, proizilazi da se prvooznačeni tuženi nije upustio u raspravljanje o tužbenom zahtevu, već je na samom ročištu dosta-vio zaključak o konačnoj listi potraživanja iz koje proizlazi da je potraživanje koje je predmet tužbe-nog zahteva priznato u celosti od strane drugooznačenog lica. Kod takvog stanja stvari, nije ni bilo osnova da se tuženi na ročištu od 24.02.2014. godine izjašnjava da li se protivi subjektivnom preina-čenju tužbe jer se prethodno nije upustio u raspravljanje o glavnoj stvari.

Zbog toga se osnovano u žalbi ukazuje da je prvostepeni sud bio dužan da pozove novooznače-nog tuženog da se izjasni da li stupa u parnicu u svojstvu tuženog.


334444.. Za subjektivno preinačenje tužbe nužna je saglasnost tuženog koji se upustio u raspravlja-

nje. Međutim, ako je u pitanju objektivno preinačenje - sud ga može dozvoliti i ako se tuženi tome protivi.

Iz obrazloženja: Relevantna odredba: Kada se radi o objektivnom preinačenju tužbe, u smislu člana 194. Za-

kona o parničnom postupku - promenom istovetnosti zahteva, povećanjem postojećeg ili istica-njem drugog zahteva uz postojeći, moguće je da sud dozvoli to preinačenje iako se tuženi tome protivi - član 193. stav 2. Zakona o parničnom postupku. U odnosu na subjektivno preinačenje ta-kva mogućnost nije predviđena. Relevantna odredba: Za promenu stranaka neophodna je sagla-snost određenih lica - član 195. Zakona o parničnom postupku. To je i razumljivo, imajući u vidu dejstvo takvog stupanja u parnicu tj. imajući u vidu da je procesno-pravni odnos zasnovan izme-đu stranaka podnošenjem tužbe odn. početkom toka parnice.


STUPENJE U PARNICU NOVOG TUŽIOCA


334455.. Nakon što se tuženi upusti u raspravljanje, njegova saglasnost je nužna za povlačenje tu-

žbe, ali i za promenu stranke u parnici, promenom tužioca ili tuženog.

PARNIČNI POSTUPAK

- 235 -

Iz obrazloženja: Za slučaj povlačenja tužbe bitno je upuštanje tuženog u raspravljanje. U toj situaciji je neophod-

na saglasnost tuženog za povlačenje tužbe. Takođe, nakon upuštanja tuženog u raspravljanje potreb-na je njegova saglasnost i za promenu tuženog i za promenu tužioca, a time za ocenu postojanja uslova za preinačenje tužbe koje se u teoriji naziva "subjektivno preinačenje", sa svim posledicama iz člana 195. stav 4. Zakona o parničnom postupku (" … Lice koje stupa u parnicu na mesto stranke, mora je primiti u onom stanju u kakvom se ona nalazila u trenutku kada u nju stupa. To se odnosi na dejstvo pokretanjem tužbe u odnosu na rokove za podnošenje tužbe, za zastarelost, na dejstvo u vezi sa neurednom tužbom, u vezi sa dokaznim predlozima i dr… ").

(Iz rešenja Privrednog apelacionog suda, Pž. 1916/10 (1) od 27.05.2010. godine)

POVLAČENJE TUŽBE


334466.. Bez obzira što se u drugom postupku tužilac obavezao tuženom da će tužbu povući, sud

mora da postupa po tužbi sve dok ona postoji, jer sem zakonom propisanih izuzetaka, u par-ničnom postupku procesni sporazumi nisu dozvoljeni i nemaju pravno dejstvo.

Iz obrazloženja: Svoju odluku prvostepeni sud je zasnovao na činjenici da je pred istim sudom doneto pravnosna-

žno rešenje o deobi zaostavštine imenovanog pokojnog, te da su se stranke u tom postupku (po okončanju postupka deobe) saglasile da nemaju jedni prema drugima bilo kakva potraživanja, kao i da su postigle sporazum o povlačenju tužbe i protivtužbe u ovoj parnici. Zbog toga, dakle, nema uslova za dalje vođenje parnice. Ne može se prihvatiti kao pravilan ovakav zaključak prvostepenog suda, jer je, i pored činjenice da su stranke u vanparničnom postupku deobe suvlasničke imovine po-stigle dogovor o deobi nepokretnosti i regulisale način njihovog daljeg korišćenja, kao i dogovor u po-gledu povlačenja tužbe tj. protivtužbe u ovoj parnici, takav dogovor ne može obavezivati sud u ovoj parnici. Stranke u ovom sporu imaju mogućnost da prema svojoj volji odluče o egzistenciji tužbenog, odnosno protivtužbenog zahteva. Imenovani tuženi je shodno tome izvršio povlačenje protivtužbe. Tu-žba u ovoj parnici nije povučena, pa se, stoga, osnovano žalbom ukazuje na pogrešno i nepotpuno utvr-đeno činjenično stanje, te pogrešnu primenu materijalnog prava, pošto prethodno vođenim postupkom radi deobe imovine nije bilo odlučeno o deobi one imovine za koju nije utvrđeno da predstavlja zaostav-štinu prethodnika stranaka.


PARNIČNI POSTUPAK

- 236 -

PRISTANAK TUŽENOG NA POVLAČENJE

TUŽBE (Član 202. stav 2. Zakona o parničnom postupku)

334477.. Ukoliko se tuženi nije izjasnio u pogledu delimičnog povlačenja tužbe, sud u tom delu može

da odbije tužbeni zahtev kao neosnovan, a žalbeni navodi tuženog o neprihvatanju povlačenja tužbe su bez značaja.

Iz obrazloženja: Imajući u vidu da se tuženi nije izjasnio o izjavi tužioca u vezi sa delimičnim povlačenjem tu-

žbe na poslednjem ročištu, iako je njegov punomoćnik bio prisutan, prvostepeni sud je pravilno od-lučio kada je u tom delu odbio tužbeni zahtev kao neosnovan, kako je punomoćnik tuženog i pred-ložio, te su bez uticaja žalbeni navodi tuženog u vezi sa neprihvatanjem izjave o delimičnom povla-čenju tužbe. Prvostepeni sud je usvojio precizirani tužbeni zahtev i obavezao tuženog da tužiocu pla-ti navedeni iznos, uz pravilnu primenu materijalnog prava - člana 148. stav 1. i člana 262. stav 1. Za-kona o obligacionim odnosima. Prvostepeni sud je utvrdio da je, kako je tuženi u docnji sa plaća-njem glavnog duga, osnovan zahtev tužioca za isplatu zatezne kamate od dospelosti svakog pojedi-nog računa do isplate, saglasno članu 277. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima.


334488.. Ako tuženi nije bio prisutan na istom ročištu, obaveza je suda da mu zapisnik sa ročišta na

kome je tužilac povukao tužbu, dostavi na izjašnjenje, pa može konstatovati da je tužba povu-čena tek po prihvatanju povlačenja ili proteku roka od 15 dana.

Iz obrazloženja: Postupak je, prema stanju u spisima, otpočeo podnošenjem predloga za donošenje rešenja o izvr-

šenju na osnovu verodostojne isprave. Po istom predlogu je navedeno rešenje i doneto. Tuženi je do-stavio blagovremeni i dozvoljeni prigovor i u celosti osporio to rešenje, zbog čega je ono stavljeno van snage u delu u kome je određeno izvršenje. Postupak je nastavljen kao po prigovoru protiv plat-nog naloga, odnosno u parničnom postupku. Na ročištu za glavnu raspravu održanom dana 23.03.2012. godine, u daljem toku postupka, tužilac je, u odsustvu uredno pozvanog tuženog, izneo da je glavni dug plaćen u celosti. Zbog toga je povukao tužbu, ostajući pri opredeljenom zahtevu za naknadu troškova parničnog postupka budući da je dug po tužbi plaćen posle utuženja. Nalazeći da su ispunjeni uslovi iz člana 196. Zakona o parničnom postupku, prvostepeni sud je doneo pobijano rešenje. Tužilac može povući tužbu bez pristanka tuženog pre nego što se ovaj upusti u raspravljanje o glavnoj stvari, kao i kasnije, sve do zaključenja glavne rasprave, ako tuženi na to pristane. Ako

PARNIČNI POSTUPAK

- 237 -

se tuženi u roku od 15 dana od dana obaveštenja o povlačenju tužbe ne izjasni o tome, smatraće se da je pristao na povlačenje - član 196. Zakona o parničnom postupku. Imajući to u vidu, sud je bio dužan da podnesak kojim tužilac povlači tužbu - zapisnik sa ročišta, dostavi tuženom na izjašnje-nje i tek po njegovom prihvatanju povlačenja ili proteku roka od 15 dana, konstatuje da je tužba po-vučena. U konkretnom slučaju, tužilac je na ročištu na kome tuženi nije bio prisutan iako je uredno pozvan, održanom 23.03.2012. godine, izjavio da povlači tužbu. Sud je pobijano rešenje doneo od-mah, ne dostavljajući ga tuženom radi prihvatanja povlačenja.


334499.. Tužila može povući tužbu u pogledu jednog od više istaknutih zahteva ili dela zahteva izri-

čitom izjavom ako tuženi na to pristane, a ako takve izjave ili pristanka nema, sud će o tom zahtevu ili delu tužbenog zahteva odlučiti meritorno.

Iz obrazloženja: Prema stavu Privrednog apelacionog suda, prvostepena presuda - u delu kojim je odlučeno u sta-

vu I i II izreke, doneta je uz bitnu povredu odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 2. tačka 12. Zakona o parničnom postupku, na koju se i žalbom tužilje osnovano ukazuje. Naime, prvostepe-na presuda ima nedostataka zbog kojih se ne može ispitati, jer su razlozi o bitnim činjenicama dati u obrazloženju prvostepene presude suprotni stanju u spisima i priloženim dokazima. Iz stanja u spisi-ma se utvrđuje da je predmet tužbenog zahteva, prvobitno podnet Trećem opštinskom sudu u B... da-na 14.10.2005. godine, a po atrakciji nadležnosti Trgovinskom sudu u B... 06.11.2009. godine, bio poništaj rešenja o otkazu ugovora o radu v. d. direktora tuženog od 14.10.2005. godine i obavezi-vanje tuženog da imenovanu tužilju vrati na posao samostalnog referenta platnog prometa u opštoj službi, odnosno referenta prodaje stambenog i poslovnog prostora u službi investicija, s tim da je, nakon otvaranja stečajnog postupka nad tuženim, tužilja uredila tužbu u skladu sa nalogom prvoste-penog suda. Iz zapisnika sa ročišta za glavnu raspravu, koje je održano 12.04.2010. godine, na kome je glavna rasprava i zaključena, ne može se utvrditi da je tužilac povukao tužbu u stavu prvom pe-tituma tužbenog zahteva koji se odnosi na poništaj rešenja o otkazu ugovora o radu, niti se može utvrditi da je na to povlačenje tuženi pristao. Kod takvog stanja stvari prvostepeni sud je, odlučujući o tom delu tužbenog zahteva u stavu I izreke, konstatovao da je tužilja povukla tužbu u delu kojim je tražila da se poništi rešenje o otkazu v. d. direktora tuženog od 14.10.2005. godine i da se naloži tuženom da tužilju vrate na poslove samostalnog referenta platnog prometa u opštoj službi, odnosno referenta prodaje stambenog i poslovnog prostora u službi investicija koje je faktički obavljala bez donetog rešenja o raspoređivanju. Takav zaključak suda suprotan je stanju u spisima i priloženim do-kazima, kao i samom zapisniku sa ročišta o glavnoj raspravi od 12.04.2010. godine na kome je ista i zaključena, a istaknuti žalbeni navodi tužilje osnovani. U predmetnoj situaciji nije bilo mesta za pri-menu člana 196. stav 2. Zakona o parničnom postupku, jer iz podneska tužilje od 26. 02.2010. godi-ne to ne proizilazi, niti su se stekli uslovi za primenu člana 196. stav 2. Istog Zakona, kojim je propi-sano da se tužba može povući i docnije, sve do zaključenja glavne rasprave, ako tuženi na to prista-

PARNIČNI POSTUPAK

- 238 -

ne. Budući da pristanka tuženog nema, niti je bilo naloga prvostepenog suda da se tuženi o tome izjasni, pa samim tim nije bilo ni mesta za primenu drugog dela navedenog zakonskog člana kojim je propisano da, ako se tuženi u roku od 15 dana od dana obaveštenja o povlačenju tužbe ne izjasni o tome, smatraće se da je pristao na povlačenje.


335500.. Ukoliko se tuženi izričito, u roku od 15 dana od prijema podneska kojim se tužba povlači,

ne usprotivi povlačenju - smatraće se da ga je prihvatio po samom zakonu.

Iz obrazloženja: Stavom drugim izreke je prvostepeni sud pravilno konstatovao da je tužba povučena u delu tu-

žbenog zahteva koji se odnosi na utvrđenje razlučnog prava. Naime, prema stanju u spisima, tužilac je svojim podneskom povukao tužbu u ovom delu naknadno opredeljenog zahteva, a tuženi se izriči-to protivio preinačenju tužbe dodavanjem zahteva za utvrđenje razlučnog prava uz postojeći zahtev za utvrđenje novčanog potraživanja, a nije se, u zakonom predviđenom roku od 15 dana, protivio na-vedenom povlačenju. Tako su nastupile posledice iz člana 193. Zakona o parničnom postupku, a pr-vostepeni sud je pravilno konstatovao da je tužba u tom delu povučena.

(Iz presude Privrednog apelacionog suda, Pž. 2419/10(1) od 25.03.2010. godine)

335511.. Za povlačenje predloga za izvršenje, učinjenog posle izjavljivanja blagovremenog, do-

zvoljenog i potpunog prigovora od strane izvršnog dužnika (povlačenje tužbe), neophodan je pristanak protivne strane (dužnika, sada tuženog), jer se ona upustila u raspravljanje, či-me su se stekli uslovi da se postupak nastavi po pravilima parničnog postupka.

Iz obrazloženja: Prvostepeni sud, umesto da oceni blagovremenost, dozvoljenost i potpunost navedenog prigovora

i - u zavisnosti od toga - da rešenje o izvršenju u delu kojim je određeno izvršenje stavi van snage i ukine sprovedene radnje, a predmet dostavi parničnom odeljenju nadležnog suda ili isti eventualno od-baci (ako nije blagovremen, dozvoljen ili potpun), prigovor dostavlja poveriocu. Ovaj zatim podne-skom delimično povlači predlog, na osnovu čega prvostepeni sud očigledno donosi pobijano rešenje. Ovakvo postupanje prvostepenog suda nije pravilno. Naime, rešenje o izvršenju na osnovu verodostoj-ne isprave može se prinudno sprovoditi tek nakon njegove pravnosnažnosti, a izjavljivanje blagovre-menog, dozvoljenog i potpunog prigovora sprečava pravnosnažnost ovog rešenja. Osim toga, nakon izjavljivanja blagovremenog, dozvoljenog i potpunog prigovora, za povlačenje predloga za izvršenje odn. tužbe, potrebna je saglasnost izvršnog dužnika, jer se izjavljivanje prigovora ima smatrati upušta-njem u raspravljanje, zbog čega je, saglasno članu 196. Zakona o parničnom postupku, za povlačenje potrebna saglasnost protivne strane. Ovo sve imajući u vidu da se, nakon izjavljivanja prigovora, po-stupak nastavlja po odredbama istog zakona.


PARNIČNI POSTUPAK

- 239 -

POSTOJANJE PARNICE – LITISPENDENCIJA


335522.. Bitna povreda iz člana 361. stav 2. tačka 10. Zakona o parničnom postupku učinjena je

meritornim odlučivanjem o kompenzacionom prigovoru, koji je već istaknut u drugom sporu, jer o njemu već teče parnica, pa je isti valjalo odbaciti.

Iz obrazloženja: Tuženi je istakao kompenzacioni prigovor, u odnosu na koji je prvostepeni sud pogrešno pri-

menio materijalno pravo odbivši ga kao neosnovan. U konkretnom slučaju radi se o kompenzaci-onom prigovoru koji je istaknut na ime potraživanja za koje se vodi parnični postupak, tako da bi odbijanjem kompenzacionog prigovora za naznačeni iznos prvostepeni sud učinio bitnu povre-du odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 2. tačka 10. Zakona o parničnom postupku: ako je odlučeno o zahtevu o kome je već ranije pravnosnažno presuđeno ili o kome je već zaklju-čeno sudsko poravnanje ili o zahtevu po kome već teče parnica, kakva je ovde situacija jer je za potraživanje istaknuto u kompenzacionom prigovoru pre njegovog isticanja već tekla parnica, to bi odbijanje takvog kompenzacionog prigovora bila učinjena navedena bitna povreda. Stoga je ovaj sud prvostepenu presudu u tom delu preinačio, tako što je odluku prvostepenog suda ukinuo, a kompenzacioni prigovor odbacio, primenom člana 376. stav 2. Zakona o parničnom postupku.


335533.. Ukoliko od uređene tužbe propustom suda bude formiran nov predmet, nema uslova da se

uređena tužba odbaci zbog litispendencije.

Iz obrazloženja: Tužilac nije podneo dve tužbe nego je, po nalogu suda, tužbu od 13.09.2011. godine uredio i dosta-

vio sudu 10.02.2012. godine. S obzirom da se ne radi o situaciji kada tužilac podnese dve tužbe protiv istog tuženog sa istim tužbenim zahtevom, u konkretnoj situaciji nema uslova za primenu člana 197. Za-kona o parničnom postupku. U ovom slučaju tužba od 10.02 2012. godine predstavlja uređenje tužbe od 13.09.2011. godine, i to po nalogu suda. Dakle, tužilac nije novom tužbom pokrenuo novu parnicu, po-vodom istog zahteva dok je prethodna parnica u toku. Zbog toga su se stekli uslovi za ukidanje prvoste-penog rešenja i vraćanja spisa predmeta prvostepenom sudu na ponovno odlučivanje.


335544.. Između parnice sa tužbenim zahtevom za utvrđenje osporenog potraživanja i parnice za

obavezivanje na ispunjenje istog potraživanja nema litispendencije.

PARNIČNI POSTUPAK

- 240 -

Iz obrazloženja: Tužbu kojom je tužilac tražio utvrđenje svog osporenog potraživanja prema tuženom u steča-

ju, prvostepeni sud je odbacio. Našao je da je nedozvoljena, jer je tužilac morao tražiti nastavak prekinute parnice koja se pred nadležnim Privrednim sudom vodi pod navedenim brojem, a koja je u fazi žalbenog postupka prekinuta rešenjem Privrednog apelacionog suda od 08.06.2011. godine. Zbog toga nije ni mogao podneti novu tužbu i pokrenuti novi postupak (što je ovom tužbom učinio), jer već postoji parnica o istom potraživanju, sve na osnovu člana 197. st. 3. i 4. Zakona o parničnom postupku. Nesporno je ustanovljeno da je tužilac pokrenuo parnicu pred nadležnim privrednim su-dom, zahtevajući da se tuženi obaveže na naknadu prouzrokovane štete. U ovoj parnici doneta je pr-vostepena odluka kojom je delimično usvojen tužbeni zahtev i tuženi obavezan na plaćanje oprede-ljenog iznosa. Postupak po žalbi je rešenjem Privrednog apelacionog suda od 08.06.2011. godine prekinut zbog otvaranja stečaja nad tuženim. U navedenoj situaciji, kako je pravilno zaključio prvo-stepeni sud, tužilac je imao obavezu da prijavi svoje potraživanje u stečaju tuženog, te da, tek ukoli-ko mu potraživanje od strane stečajnih organa bude osporeno, može nastaviti postupak i okončati ga u odnosu na stečajnog dužnika. Kako je u odnosu na stečajnog dužnika dozvoljena samo tužba za utvrđenje, to je u takvoj situaciji poverilac kome je potraživanje osporeno mogao ili tražiti nastavak parničnog postupka koji je u prekidu (dostavljajući dokaze o ispunjenosti uslova iz člana 90. Zako-na o stečaju i uz istovremeno uređenje tužbe označenjem tužbenog zahteva kao zahteva za utvrđenje) ili pokrenuti novi parnični postupak sa zahtevom za utvrđenje. S obzirom na to, u parnici koja je u prekidu u toku žalbenog postupka, tužbeni zahtev je zahtev za obavezivanje tj. kondemnaciju, dok je u ovoj tužbi tužbeni zahtev za utvrđenje osporenog potraživanja. Zahtev za obavezivanje i zahtev za utvrđenje potraživanja, bez obzira što se odnose na isto potraživanje, nisu identični. Otuda je pogre-šan zaključak prvostepenog suda da ova tužba nije dozvoljena, jer teče parnica po istom zahtevu i iz-među istih stranaka. Shodno tome, pošto se ne radi o identičnom tužbenom zahtevu jer je jedan zah-tev opredeljen kao zahtev za utvrđenje a drugi kao zahtev za obavezivanje - to nije bilo osnova da se, primenom člana 197. st. 3. i 4. Zakona o parničnom postupku, donese pobijano rešenje.


335555.. Bez obzira da li se tuženi po prijemu tužbe upustio u raspravljanje ili nije, parnica počinje

da teče od momenta kada mu je dostavljena tužba.

Iz obrazloženja: Žalbeni navodi tuženog da se u konkretnoj stvari o privremenoj meri moglo odlučivati samo

prema pravilima izvršnog postupka, zato što parnica ne teče. su neosnovani. Parnica, prema članu 197. Zakona o parničnom postupku, počinje da teče dostavljanjem tužbe tuženom i u ovoj pravnoj stvari tužba je tuženom i dostavljena. Činjenica da je tuženi istakao prigovor nenadležno-sti suda, navodeći da je među strankama zaključen sporazum o rešavanju sporova pred arbitra-žom u Cirihu, nije od uticaja, jer parnica teče prijemom tužbe nezavisno od toga da li se po prije-mu tužbe tuženi upustio u raspravljanje ili nije.


PARNIČNI POSTUPAK

- 241 -

335566.. U situaciji kada je zahtev po kome već teče parnica sa kojom je tuženi upoznat istaknut

kao prigovor prebijanja u drugom postupku, koji se vodi između istih parničnih stranaka, a po tužbi ovde tuženog, za osnovanost prigovora litispendencije bitno je koja je parnica pre po-krenuta – da li po tužbi ili po kompenzacionom prigovoru.

Iz obrazloženja: Nisu osnovani žalbeni navodi da je prvostepeni sud bio dužan da po prigovoru tuženog (da među

istim strankama u pogledu istog zahteva teče parnica pred Trgovinskim sudom u K...) - tužbu tužioca odbaci primenom člana 197. st. 3. i 4. Zakona o parničnom postupku. Bitna povreda odredaba par-ničnog postupka uvek postoji ako je odlučeno o zahtevu o kome je već ranije pravnosnažno presuđe-no ili o kome je već zaključeno sudsko poravnanje ili o zahtevu po kome već teče parnica - član 361. stav 2. tačka 10. Zakona o parničnom postupku. Parnica počinje da teče dostavljanjem tužbe tu-ženom - član 197. stav 1. Zakona o parničnom postupku. U pogledu zahteva koji je stranka postavila u toku postupka parnica počinje da teče od časa kada je o tom zahtevu obaveštena protivna stranka - član 197. stav 2. Zakona o parničnom postupku. U konkretnom slučaju, prigovor prebijanja istak-nut je u toku postupku koji se vodi pred Trgovinskim sudom u K... u kome, u kome ovde tužilac, ima procesni položaj tuženog. Prigovor je istaknut nakon što je počela da teče parnica u predmetnom postupku, imajući u vidu da je ovde tuženi tužbu tužioca primio 19.02.2009. godine, a da je prigovor prebijanja u postupku koji se vodi pred Trgovinskim sudom u K... po tužbi ovde tuženog istaknut 27.02.2009. godine, te da je istog datuma sa istaknutim prigovorom bio upoznat i ovde tuženi, pa je u odnosu na njega u pogledu istaknutog prigovora prebijanja parnica počela da teče od momenta ka-da je on - shodno članu 197. stav 2. Zakona o parničnom postupku - o tom zahtevu obavešten (27.02.2009. godine). Iz toga sledi da je u pogledu tog zahteva već tekla parnica u predmetnom po-stupku po tužbi ovde tužioca, te da u tom slučaju nema osnova za prigovor litispendencije u ovom postupku, jer je u pogledu tog zahteva parnica počela da teče pred Trgovinskim sudom u S... pre ne-go što je istaknut prigovor prebijanja u postupku pred Trgovinskim sudom u K...Tuženom ostaje mo-gućnost da takav prigovor istakne u postupku koji vodi kao tužilac pred Trgovinskim sudom u K... i o istom će odlučivati taj sud.


335577.. Nema identiteta zahteva radi utvrđivanja potraživanja osporenog u postupku likvidaci-

je (stečaja) nad tuženim sa kondemnatornim zahtevom u sporu za isplatu novčanog potraži-vanja, o kome među strankama parnica teče pre pokretanja postupka likvidacije (stečaja).

Obrazloženje: Pred Trgovinskim sudom poverioci osporenih potraživanja u postupku likvidacije nad tuženim,

pokrenuli su parnice radi utvrđivanja osporenog potraživanja. Tužioci su na parnicu upućeni zaključ-

PARNIČNI POSTUPAK

- 242 -

kom prvostepenog suda, donetim u postupku likvidacije nad tuženim, kojim je odlučeno da poverio-ci čija su potraživanja osporena, mogu u roku od 8 dana od prijema zaključka podneti tužbu sudu pred kojim se vodi postupak likvidacije. Tuženi je istakao prigovor da o istom zahtevu među stran-kama teče parnica u postupku radi isplate osporenog potraživanja. O istaknutom prigovoru da o istom zahtevu među strankama teče parnica, postoji različito postupanje prvostepenog suda. Prema izraženom stavu da o istom zahtevu teče parnica u jednom broju predmeta tužbe su odbačene na osnovu člana 197. Zakona o parničnom postupku. Razlog nižestepenog suda za postojanje procesne smetnje iz ove zakonske odredbe za donošenje odluke o samom zahtevu je okolnost što zahtev za is-platu osporenog potraživanja u parnici pokrenutoj pre pokretanja postupka likvidacije (stečaja) nad tuženim sadrži u sebi i zahtev za utvrđivanje postojanja osporenog potraživanja. Odredbom člana 96. Zakona o stečajnom postupku, na osnovu koga su tužioci, poverioci osporenih potraživanja, pokre-nuli parnice pred prvostepenim sudom propisano je da poverilac čije je potraživanje osporeno upu-ćuje se na parnicu radi utvrđivanja osporenog potraživanja, koju može da pokrene u roku od 8 dana od dana prijema zaključka iz člana 94. istog zakona. Postupak o osporenom potraživanju o kome te-če parnica u vreme pokretanja stečajnog postupka regulisan je odredbom člana 97. Zakona o stečaj-nom postupku. Ova odredba propisuje da ako u vreme pokretanja stečajnog postupka teče parnica o potraživanju, stečajni upravnik će preuzeti parnicu u stanju u kome se ona nalazi u trenutku pokreta-nja stečajnog postupka. Stavom dva iste odredbe propisano je da ako se parnica iz stava jedan člana ne vodi pred stečajnim sudom, sud pred kojim se vodi parnica će prekinuti postupak, a po stavljanju predloga za nastavak postupka oglasiće se nenadležnim i predmet ustupiti stečajnom sudu. Protiv re-šenja o ustupanju predmeta nije dopuštena žalba. Podnošenjem tužbe radi utvrđivanja osporenog po-traživanja shodno članu 96. Zakona o stečajnom postupku, na osnovu zaključka suda donetog u po-stupku likvidacije, stranka ne bi mogla da trpi štetne posledice za preduzetu radnju na koju je upuće-na odlukom suda. Sporno pravno pitanje da li o zahtevu radi utvrđivanja osporenog potraživanja teče parnica treba ceniti prema tome kako zahtev glasi u pokrenutoj parnici i u parnici u kojoj su tužioci pre pokretanja postupka likvidacije tražili isplatu osporenog potraživanja, a koja i dalje postoji među strankama. Ne bi se mogao prihvatiti razlog da zahtev za ispunjenje obaveze sadrži u sebi i zahtev za utvrđivanje odnosa iz koga je nastala obaveza. Da su tužioci pre otvaranja postupka likvidacije nad tuženim istom tužbom tražili utvrđivanje postojanja potraživanja i isplatu potraživanja koje je dospe-lo, sud bi tužbu u delu zahteva za utvrđivanje postojanja potraživanja odbacio kao nedozvoljenu. Utvrđivanje činjenica od kojih zavisi postojanje pravnog odnosa iz koga se traži ispunjenje obaveze, ne znači da zahtev za ispunjenje u sebi sadrži i zahtev za utvrđenje. Zahtev da se utvrdi postojanje prava može se istaći tužbom za utvrđenje kada su za to ispunjeni razlozi propisani odredbom člana 188. Zakona o parničnom postupku. Usled nastale činjenice otvaranja postupka likvidacije (stečaja) nad tuženim, tužilac bi u parnici koja postoji u vreme pokretanja postupka likvidacije, a u kojoj je tražio isplatu potraživanja, morao da preinači tužbu promenom istovetnosti tužbenog zahteva, tako što bi tražio utvrđivanje postojanja potraživanja. Za osnovanost prigovora da o istom zahtevu među strankama teče parnica pored postojanja identiteta stranaka, potrebno je da se ispuni i drugi zakonom propisani uslov - identitet zahteva. Iz iznetih razloga, ne postoji identitet zahteva u pokrenutim parnicama sa kondem-natornim zahtevom u postupcima za isplatu novčanog potraživanja o kome postoji parnica među stran-kama pre pokretanja postupka likvidacije (stečaja). Zbog nepostojanja identiteta zahteva, nije od značaja što tužioci, poverioci osporenih potraživanja nisu postupili po odredbi člana 97. Zakona o stečajnom po-stupku. Podnošenje tužbe na osnovu člana 96. istog zakona u skladu sa zaključkom prvostepenog suda, ne bi predstavljalo procesnu smetnju za donošenje odluke o samom zahtevu.

(Pravno shvatanje Građanskog odeljenja Vrhovnog suda Srbije utvrđeno na sednici održanoj 23. 01. 2007. godine)

PARNIČNI POSTUPAK

- 243 -

335588.. Ovlašćenje suda da o prigovoru da parnica teče odluči u fazi prethodnog ispitivanja tužbe,

bez obaveze održavanja pripremnog ročišta, ne oslobađa ga obaveze utvrđivanja relevantnih činjenica od kojih zavisi odluka o prigovoru, a to su identitet stranaka, identitet zahteva i mo-menat početka toka i jedne i druge parnice.

Iz obrazloženja: Prvostepenim rešenjem odbačena je tužba. Pobijano rešenje zahvaćeno je bitnom povredom od-

redaba parničnog postupka iz član 361. stav 1 Zakona o parničnom postupku, jer su nepravilno pri-menjene odredbe čl. 279. i 197. st. 1. i 3. istog zakona, što je uticalo na donošenje zakonite i pravilne odluke, a na šta se žalbom tužioca osnovano ukazuje. Prigovor da parnica o istom zahtevu, između istih stranaka, već teče predstavlja procesnu smetnju za vođenje postupka i razlog za odbačaj tu-žbe, a saglasno članu 279. Zakona o parničnom postupku, sud će ovakvo rešenje doneti već po prethodnom ispitivanju tužbe, što u odnosu na raniji Zakon o parničnom postupku predstavlja no-vinu, jer nije neophodno održavanje pripremnog ročišta. To, međutim, ne znači da u situaciji kada je ovaj prigovor istaknut, ili kada prvostepeni sud po službenoj dužnosti proverava da li između stra-naka o istom zahtevu već teče parnica, nije neophodno utvrditi relevantne činjenice za pravilno od-lučivanje o navedenoj procesnoj smetnji. Za pravilno utvrđivanje da li parnica teče potrebno je utvr-diti sledeće relevantne činjenice: da se radi o parnici između istih stranaka, odnosno da postoji iden-titet lica, a što predstavlja subjektivni uslov. Sledeća činjenica je da se radi o istom zahtevu i ona se odnosi na objektivni uslov. Treći, ne manje važan uslov je kada je parnica počela da teče, pa u tom smislu treba razlikovati pokretanje parničnog postupka u smislu člana 186. Zakona o parničnom postupku koji se pokreće tužbom, kada je relevantan dan podnošenja tužbe i početak toka parnice u smislu člana 197. stav 1. istog zakona kojim je predviđeno da parnica počinje teći dostavljanjem tužbe tuženom. Stoga ukoliko se radi o istim licima i o istom zahtevu, osnovano se prigovor da par-nica teče može istaći samo u onoj parnici koja je docnije počela teći, a docnije je počela teći parnica u kojoj je kasnije tuženom dostavljena tužba.


335599.. Ukoliko se radi o istim licima i o istom zahtevu, prigovor litispendencije se osnovano može

istaći samo u onoj parnici koja je docnije počela teći, a docnije je počela teći parnica u kojoj je tužba kasnije dostavljena tuženom, jer Zakon o parničnom postupku razlikuje pokretanje parničnog postupka, koji se pokreće tužbom (član 186), od postojanja parnice, koja počinje da teče dostavljanjem tužbe tuženom (član 197. stav 1).

Iz obrazloženja: Za pravilno utvrđivanje da li parnica teče potrebno je utvrditi sledeće relevantne činjenice: da se radi

o parnici između istih stranaka, odnosno da postoji identitet lica, a što predstavlja subjektivni uslov.

PARNIČNI POSTUPAK

- 244 -

Sledeća činjenica je da se radi o istom zahtevu i ona se odnosi na objektivni uslov. Treći, ne manje va-žan uslov je kada je parnica počela da teče, pa u tom smislu treba razlikovati pokretanje parničnog po-stupka u smislu člana 186. Zakona o parničnom postupku koji se pokreće tužbom, kada je relevantan dan podnošenja tužbe i početak toka parnice u smislu člana 197. stav 1. istog zakona kojim je predvi-đeno da parnica počinje teći dostavljanjem tužbe tuženom. Stoga ukoliko se radi o istim licima i o istom zahtevu, osnovano se prigovor da parnica teče može istaći samo u onoj parnici koja je docnije po-čela teći, a docnije je počela teći parnica u kojoj je kasnije tuženom dostavljena tužba.


336600.. Tužba sa kondemnatornim tužbenim zahtevom u sebi uvek sadrži i zahtev za utvrđenje posto-

janja obaveze. Kada je postupak po tužbi sa kondemnatornim tužbenim zahtevom prekinut zbog otvaranja stečaja nad tuženim, a tužiočevo potraživanje u stečaju bude osporeno, poverilac utvr-đenje osporenog potraživanja mora ostvariti tako što će predložiti nastavak prekinutog parničnog postupka u odnosu na deo tužbenog zahteva za utvrđenje potraživanja. Ukoliko tužilac predloži nastavak postupka koji je u prekidu, ali ne odustane od kondemnatornog zahteva, odnosno od zahteva za obavezivanje tuženog na izvršenje određene obaveze, sud će (nakon što utvrdi da su is-punjeni uslovi za nastavak postupka) u nastavljenom postupku meritorno odlučiti o delu tužbe-nog zahteva koji se odnosi na utvrđenje postojanja potraživanja, a odbaciće tužbu u delu tužbe-nog zahteva kojim je traženo obavezivanje tuženog. Ukoliko je poverilac, postupajući po uputu stečajnog organa, podneo novu tužbu (umesto da predloži nastavak prekinutog postupka), ista se ne može automatski smatrati predlogom za nastavak ranije započetog postupka po kondemnator-noj tužbi, koji je u prekidu. Ako je takvu tužbu podnela stranka koja ima punomoćnika advokata sud će je odmah odbaciti, zbog litispendencije. Ako je pak tužbu podnela stranka koja nema pu-nomoćnika advokata, sud će je pozvati da se izjasni da li je njena namera bila da pokrene novi po-stupak ili da nastavi već započeti postupak, koji je u prekidu. Ukoliko se stranka izjasni da je nje-na namera bila da se nastavi postupak koji je u prekidu, onda će dalje postupanje suda zavisiti od toga da li se nastavak postupka predlaže samo u delu tužbenog zahteva za utvrđenje ili u odnosu na celokupni prvobitno postavljeni tužbeni zahtev. Ukoliko se stranka izjasni da se radi o novoj tužbi, sud će takvu tužbu odbaciti, zbog litispendencije.

Obrazloženje: Tužba sa kondemnatornim tužbenim zahtevom podnosi se kada je obaveza za činidbu dospela,

pa nema potrebe niti je, shodno članu 188. Zakona o parničnom postupku, dozvoljeno da se zah-tev za utvrđenje takve obaveze postavi kao posebni tužbeni zahtev. Međutim, radi donošenja odluke po zahtevu za obavezivanje, sud prethodno mora rešiti pitanje postojanja navedene obaveze, potom i ako utvrdi da ta obaveza postoji i pitanje njene dospelosti, pa ako je obaveza dospela onda se tuženi može obavezati na izvršenje iste. Iz navedenog proizlazi da je zahtev za utvrđenje po obimu uži od zahteva za obavezivanje, kao i da je istovremeno sadržan u njemu. Navedeni zahtevi stoga nisu identični, već je jedan sadržan u drugom, a što je posledica pravne prirode samog zahteva. U prilog

PARNIČNI POSTUPAK

- 245 -

ovom shvatanju ukazuje i činjenica da se u slučaju pravnosnažnog okončanja spora po zahtevu za kondemnaciju, ne može uspešno podneti nova tužba sa zahtevom za utvrđenje iste obaveze između istih stranaka, jer bi se radilo o pravnosnažno presuđenoj stvari. Otvaranjem stečajnog postupka, obavezivanje stečajnog dužnika na izvršenje više nije dozvoljeno, s obzirom da je stečaj generalna egzekucija u kojoj se utvrđene obaveze poveriocima isplaćuju po sili zakona i po donetom rešenju o glavnoj deobi u skladu sa uslovima iz istog. Poverioci čija potraživanja nisu utvrđena u stečajnom postupku upućuju se da postojanje svog potraživanja utvrde u parnici (član 127. stav 1. Zakona o prinudnom poravnanju, stečaju i likvidaciji odnosno član 96. stav 1. Zakona o stečajnom po-stupku). Oni poverioci koji su pre otvaranja stečajnog postupka već započeli parnične postupke pro-tiv sada stečajnog dužnika nalaze se u sledećoj procesnoj situaciji. Obaveza dužnika bila je dospela već u momentu podnošenja tužbe, te je stoga prvobitno postavljeni tužbeni zahtev bio kondemnato-ran. U toku trajanja parničnog postupka po kondemnatornom zahtevu, usled otvaranja stečaja nad tu-ženim, došlo je do promene okolnosti koje su uslovile nemogućnost pojedinačnog izvršenja po kon-demnatornom zahtevu, odnosno odloženu mogućnost izvršenja svih obaveza tuženog (kako onih po kojima je postupak u toku, tako i pravnosnažno utvrđenih potraživanja), jer će tek na ročištu za glav-nu deobu moći da se utvrdi u kom procentu će poverioci moći da se namire iz stečajne mase. Stoga se nakon otvaranja stečajnog postupka (shodno članu 127. Zakona o prinudnom poravnanju, stečaju i likvidaciji odnosno 96. Zakona o stečajnom postupku) dužnik ne može više obavezati na određenu činidbu, jer otvaranjem stečaja postaje neizvesna mogućnost izvršenja obaveze, već se samo može utvrditi postojanje navedene obaveze. Navedeno dalje znači da poverilac čije je potraživanje u ste-čajnom postupku osporeno, u parničnom postupku mora ishodovati utvrđujuću presudu. Stoga će on svoje pravo na utvrđenje osporenog potraživanja ostvariti nastavkom parničnog postupka koji je u prekidu, ali samo u odnosu na deo zahteva za utvrđenje, o kome će sud meritorno odlučiti. Kada stečajni poverilac uput stečajnih organa dat u smislu člana 127. Zakona o prinudnom poravnanju, stečaju i likvidaciji odnosno 96. Zakona o stečajnom postupku, protumači kao obavezu podnoše-nja nove tužbe, iako već teče parnica između istih stranaka i u vezi sa istim potraživanjem sa kon-demnatornim tužbenim zahtevom, a po kojoj je postupak u prekidu, tada parnična stranka može ima-ti različit procesni položaj u zavisnosti od toga da li ima punomoćnika advokata ili ne. Ukoliko se ra-di o parničnoj stranci zastupanoj od strane punomoćnika advokata, parnični sud nema mogućnosti da ispituje pravu volju parnične stranke prilikom podnošenja nove tužbe, nego mora postupiti u skladu sa članom 103. st. 1. i 6. Zakona o parničnom postupku. Sa druge strane ukoliko se radi o tužiocu koji nema punomoćnika advokata parnični sud će biti ovlašćen da u skladu sa članom 103. s. 1. i 2. ispita da li je prava namera poverioca, odnosno tužioca bila u suštini da mu se utvrdi potraživanje koje je već sadržano u prethodno postavljenom kondemnatornom tužbenom zahtevu, a u parnici koja je u prekidu. Kada poverilac u nastavljenom postupku ostane pri prvobitno postavljenom tužbenom zahtevu za kon-demnaciju, sud će takvu tužbu odbaciti u delu tužbenog zahteva kojim se traži obavezivanje tuženog (jer je ista nedozvoljena shodno članu 127. Zakona o prinudnom poravnanju, stečaju i likvidaciji odno-sno članu 96. stav 1. Zakona o stečajnom postupku), dok će o delu tužbenog zahteva za utvrđenje, me-ritorno odlučiti. Kada se poverilac (nakon poziva suda da se o tome izjasni) izjasni da novo podneta tu-žba ne predstavlja predlog za nastavak prekinutog postupka, već novu tužbu, sud će takvu tužbu odba-citi, zbog litispendencije, a u smislu člana 197. Zakona o parničnom postupku.

(Pravno shvatanje usvojeno na sednici svih sudija Višeg trgovinskog suda od 3.11.2005. godine)

PARNIČNI POSTUPAK

- 246 -

OTUĐENJE STVARI ILI PRAVA O KOME TEČE

PARNICA (Član 204. Zakona o parničnom postupku)

336611.. U postupku za utvrđenje ništavosti ugovora zaključenog između tuženih koji se vodi po de-

klaratornoj tužbi, nema osnova za primenu člana 204. stav 1. Zakona o parničnom postupku (član 198. stav 1. ranijeg zakona) jer predmet spora nije stvar ili pravo koje je otuđeno na-knadno, u toku trajanja postupka.

Iz obrazloženja: Tužilac je u toku trajanja parnice preneo osnivački ulog koji je imao kod tuženog prvog reda na

drugo pravno lice, čime je izostala verovatnost postojanja pravne koristi od toga da se presudom utvrdi ništavost predmetnog sporazuma. Nisu osnovani žalbeni navodi tužioca da se na konkretnu situaciju ima primeniti člana 204. stav 1. Zakona o parničnom postupku (član 198. stav 1. ranijeg za-kona) kojim je propisano da, ako koja stranaka otuđi stvar ili pravo o kome teče parnica, to ne spre-čava da se među istim strankama parnica dovrši, U konkretnoj situaciji, predmet spora nije stvar ili pravo koje je naknadno otuđeno, nego se radi o deklaratornom zahtevu, kojim se traži da se utvrdi ništavost zaključenog ugovora, te stoga nema osnova za primenu ove odredbe.

(Iz rešenja Privrednog apelacionog suda, Pž. 1628/2010) od 13.09.2010. godine)

336622..

Otuđenje stvari u stečajnom postupku, ne sprečava da se parnica za utvrđenje izlučnog prava okonča, prema članu 198. Zakona o parničnom postupku, ali tužbeni zahtev ne može biti osnovan, ako se u vreme zaključenja glavne rasprave stvar više ne nalazi u državini stečajnog dužnika.

Iz obrazloženja: Međutim, pogrešno prvostepeni sud na osnovu prednjih činjenica utvrđuje postojanje izlučnog pra-

va tužilaca prema tuženom prvog reda. Kada izlučni poverilac, na osnovu svog stvarnog ili ličnog prava, traži da se određena stvar izdvoji iz stečajne mase, tada su nužne pretpostavke osnovanosti zahteva da je dokazao svoje svojstvo vlasnika i da je dokazao da se stvari nalaze kod stečajnog dužnika. Ukoliko stvar nije u stečajnoj masi i ne nalazi se u posedu stečajnog dužnika, a to je među strankama ovde ne-sporno, ne može se utvrditi izlučno pravo kao pravo izdvajanja sopstvene stvari iz stečajne mase pre-ma stečajnom dužniku u situaciji kada se u stečajnoj masi takva stvar više ne nalazi, već se nalazi samo ostvarena kupoprodajna cena na osnovu sprovedenog postupka prodaje u postupku stečaja. Prema čla-nu 198. Zakona o parničnom postupku, ako koja od stranaka otuđi stvar ili pravo o kome teče parnica, to ne sprečava da se parnica, među istim strankama, dovrši. To znači da se u vreme kada su tužioci prvog i drugog reda pokrenuli ovaj postupak i podneli tužbu, stvar zaista nalazila u stečajnoj masi, odnosno u

PARNIČNI POSTUPAK

- 247 -

posedu stečajnog dužnika. Međutim, u toku trajanja parničnog postupka, a u okviru stečajnog postupka, stečajni dužnik je izvršio otuđenje stvari, pa proizlazi da prvostepeni sud na osnovu činjeničnog stanja koje je utvrđeno na dan zaključenja glavne rasprave, nije mogao usvojiti tužbeni zahtev i utvrditi pravo tužilaca da se iz stečajne mase izdvoje njihove stvari, kada nesporno, u vreme donošenja ove odluke, na dan zaključenja glavne rasprave, stvari više nisu u stečajnoj masi stečajnog dužnika."


336633.. Činjenica da je tokom trajanja postupka tužilac nepokretnost prodao trećim licima ne uti-

če na aktivnu legitimaciju tužioca da tužbom traži iseljenje. Ako koja od stranaka otuđi stvar ili pravo o kome teče parnica, to ne sprečava da se parnica među istim strankama dovrši.

Iz obrazloženja: Prvostepeni sud je utvrdio da je T.D. kao vlasnik tuženog, zaključio predugovor o kupovini spor-

nog poslovnog prostora, isti nije overen pred nadležnim sudom i nije zaključen ugovor o kupoproda-ji, te da tuženi, niti njegov vlasnik nemaju osnov korišćenja spornog poslovnog prostora. Za sticanje prava svojine pored držanja stvari, potreban je i pravni osnov sticanja, koji tuženi u konkretnoj si-tuaciji nema, kako pogrešno zaključuje prvostepeni sud. U momentu podnošenja tužbe tužilac je bio vlasnik spornog poslovnog prostora i iz njegovog vlasničkog prava proizlazi pravo da drži i upotre-bljava stvar, te je pravilna odluka o prigovoru nedostatka aktivne legitimacije. Činjenica da je tokom trajanja ovog postupka tužilac nepokretnost prodao trećim licima ne utiče na aktivnu legitimaciju tužioca da tužbom traži iseljenje. Odredbom člana 198. Zakona o parničnom postupku, propisano je da ako koja od stranaka otuđi stvar ili pravo o kome teče parnica, to ne sprečava da se parnica među istim strankama dovrši, a što je osnov za aktivnu legitimaciju ovde tužioca, imajući u vidu njegovu obavezu da ispuni ugovornu obavezu iz zaključenog ugovora sa trećim licem."


PROŠIRENJE TUŽBE

(Član 205.Zakona o parničnom postupku)

336644.. Novi tužilac može pristupiti tužbi uz ispunjenje uslova iz člana 205. stav 1. Zakona o par-

ničnom postupku, za šta zakonski uslov nije i pristanak tuženog. S druge strane, tužba se na novog tuženog može proširiti samo uz njegov pristanak.

Iz obrazloženja: Za stupanje novih tužilaca u parnicu, po članu 205. stav 2. Zakona o parničnom postupku, nije

potreban pristanak tuženog, već samo ispunjenost nekog od uslova iz stava prvog.

PARNIČNI POSTUPAK

- 248 -

Pristanak novotuženog je, po članu 205. stav 2. Zakona, uslov za proširenje tužbe na novog tuženog. Novooznačeni tuženi može pristati da se na njega proširi tužba tako što će dati izričitu izjavu da

prihvata da stupi u parnicu ili, posredno, tako što će se upustiti u raspravljanje o tužbenom zahtevu. Ako postoji sumnja da li parnične radnje novooznačenog tuženog imaju značenje pristanka da stupi u parnicu, sud ima dužnost da sumnju otkloni.

U konkretnom slučaju, kada je zastupnik tužene Republike Srbije pristupio po pozivu na ročište za glavnu raspravu od 10.12.2009. godine, a da se nije izjasnio ni da li prihvata proširenje tužbe na zastupanu, niti se na bilo koji način izjasnio o tužbenom zahtevu a izjašnjavao se o proširenju tužbe obuhvatanjem novih tužilaca, sud mora otkloniti sumnju i ovo lice pozvati da se izjasni da li prihvata da se tužba na ovaj proširi.


336655.. Uslovi za pristupanje tužbi novog tužioca, uz već postojećeg, ili za proširenje tužbe na no-

vog tuženog, pored postojećeg, se ne cene po pravilima iz Zakona o parničnom postupku o pre-inačenju tužbe, već po pravilima koja uređuju procesni položaj suparničara.

Iz obrazloženja:

Prvostepeni sud je pobijanim rešenjem odlučio da ne dozvoljava subjektivno preinačenje tužbe stupanjem u parnicu novooznačenih lica kao tužilaca, ni subjektivno preinačenje stupanjem u parni-cu novooznačenog tuženog, uz postojeće tužioce i tuženog.

Ovaj deo rešenja prvostepeni sud zasniva na primeni člana 201. Zakona o parničnom postupku i obrazlaže protivljenjem tuženog i novooznačenog tuženog subjektivnom preinačenju tužbe, prošire-njem tužbe na novooznačene, dodate tužioce odn. tuženog.

Ovakve odluke su zasnovane na pogrešnoj primeni člana 201. Zakona o parničnom postupku, po kome tužilac može sve do zaključenja glavne rasprave da svoju tužbu preinači tako što će umesto pr-vobitno tuženog da tuži drugo lice. U konkretnom slučaju ne radi se o procesnoj situaciji predviđenoj predmetnom odredbom.

Konkretnu procesnu situaciju uređuje član 205. Zakona o parničnom postupku. (Iz Rešenja Privrednog apelacionog suda, Pž. 7818/2012(1) od 19.06.2014. godine)

336666.. Proširenje tužbe na treće lice i njegovo stupanje u parnicu moguće je samo uz njegov pri-

stanak.

Iz obrazloženja: Kada je odbio predlog tužioca da se tužba u ovom sporu proširi i na Republiku Srbiju kao tuženu -

prvostepeni sud je pravilno odlučio. Naime, iz spisa predmeta proizlazi da je tužilac tužbu u ovom sporu podneo 05.02.2007. godine protiv tužene DVP "E." iz V. U toku postupka, podneskom od 25.12.2008. godine, tužilac je tužbu proširio i na tuženu Republiku Srbiju radi naknade štete zbog zloupotrebe od strane tužilaštva, suda i drugih institucija države zbog nepoštovanja označenog rešenja Ministarstva ra-

PARNIČNI POSTUPAK

- 249 -

da. Tužena Republika Srbija se svojim podneskom - po dobijanju podneska tužioca o proširenju tužbe - izjasnila da isto ne prihvata. S obzirom na to, a shodno članu 199. stav 2. Zakona o parničnom postupku (imajući u vidu da se ne radi o nužnim suparničarima na strani tuženog) prvostepeni sud je - na osnovu člana 199. stav 1. ovog Zakona - pravilno odlučio kada je odbio predlog tužioca za proširenje tužbe na tuženu Republiku Srbiju. Žalbom tužioca ne dovodi se u sumnju pravilnost prvostepenog rešenja, jer tu-žilac ne ukazuje na postojanje nužnog suparničarstva tuženog i Republike Srbije.


OBIČNI SUPARNIČARI KAO SAMOSTALNE STRANKE


336677.. Odgovornost korisnika kredita i jemca-platca je solidarna kada tužilac - kao davalac

kredita jednom tužbom tuži zbog neizmirene obaveze po ugovoru o kreditu korisnika I jednog i drugog. S obzirom da su solidarni dužnici obični suparničari, svaki od njih u parnici predstavlja samostalnu stranku pa bi se - u slučaju nemogućnosti dostavljanja tužbe - postupak mogao okončati odbačajem tužbe samo u odnosu na one obične suparničare kojima tužbu nije moguće dostaviti, a ne i u odnosu na druge suparničare kojima je tužba dostavljena.

Iz obrazloženja: Tužilac je – kako proizlazi iz spisa predmeta - protiv tuženih podneo tužbu radi isplate duga

po osnovu Ugovora o kratkoročnom kreditu, kojim je prvotuženom - korisniku kredita odobren kredit u naznačenom iznosu sa kamatom po stopi od 1,6% na mesečnom nivou primenom kon-formne metode. Ugovorom je predviđeno da drugotuženi i trećetuženi za obaveze prvotuženog odgovaraju kao jemci - platci po svim osnovnim zaduženjima u skladu sa Ugovorom. Prvostepeni sud je kada je tužbu odbacio, imajući u vidu da nakon više pokušaja da se utvrdi tačna adresa drugotuženog i trećetuženog, kao i zakonskog zastupnika drugotuženog, adresa nije pribavljena. Ova odluka prvostepenog suda je pogrešna.

Naime, pogrešan je zaključak prvostepenog suda da su ovde tuženi jedinstveni odn. nužni su-parničari, koji moraju biti obuhvaćeni tužbenim zahtevom, te da su iz tog razloga ispunjeni uslo-vi (shodno članu 204. a u smislu člana 100. Zakona o parničnom postupku) - da se tužba odbaci kao neuredna. Tužilac u žalbi osnovano navodi da je prvostepeni sud pogrešno zaključio da su ovde tuženi nužni suparničari. Kada tužilac - kao davalac kredita, jednom tužbom tuži korisnika kredita zbog neizmirene obaveze po ugovoru o kreditu i jemca-platca, odgovornost korisnika kre-dita i jemca-platca je solidarna. U konkretnom slučaju, tuženi po osnovu dugovanja nastalog iz Ugovora o kratkoročnom kreditu su solidarni dužnici tj. obični suparničari, pa svaki od njih u parnici predstavlja samostalnu stranku. U slučaju nemogućnosti dostavljanja tužbe, postupak bi se mogao okončati odbačajem tužbe samo u odnosu na one obične suparničare kojima tužbu nije moguće dostaviti, ali ne i u odnosu na druge suparničare kojima je tužba dostavljena, kao u kon-kretnom slučaju.


PARNIČNI POSTUPAK

- 250 -

JEDINSTVENI SUPARNIČARI KAO JEDNA

PARNIČNA STRANKA (Član 210. Zakona o parničnom postupku)

336688.. U postupku koji se vodi radi utvrđenja ništavosti njihovog ugovora o kupoprodaji nepo-

kretnosti obe ugovorne strane (kupac i prodavac) su jedna parnična stranka, dakle imaju po-ložaj jedinstvenih suparničara.

Iz obrazloženja: Dana 22.11.2011. godine tužilac je podneo tužbu kojom je tražio da se utvrdi da je Aneks

ugovora o kupoprodaji nepokretnosti, zaključen dana 08.08.2008. godine između prvotuženog i drugotuženog kao prodavca i kupca, ništav te da ne proizvodi pravno dejstvo. U toku prvostepe-nog postupka, pravnosnažnim rešenjem nadležnog privrednog suda od 27.07.2011. godine nad prvotuženim –Zemljoradničkom zadrugom u stečaju zaključen je postupak stečaja. Prvostepeni sud je u takvoj situaciji pravilno postupio kada je, primenom člana 214. tačka 4. Zakona o parnič-nom postupku, postupak prekinuo. Naime, navedenom zakonskom odredbom je propisano da se postupak prekida kada stranka koja je pravno lice prestane da postoji tj. kada nadležni organ pravnosnažno odluči o zabrani rada. Budući da se radi o obaveznom prekidu postupka, to je pr-vostepeni sud i bio dužan da postupak prekine primenom navedene zakonske norme. Žalbeni na-vodi tužioca da je pogrešan stav prvostepenog suda da su prvotuženi i drugotuženi jedinstveni su-parničari, te da stoga nije bilo uslova za prekid postupka, nisu osnovani. Ovo zbog toga što je predmet spora u ovom postupku utvrđenje ništavosti ugovora koji je zaključen između prvo i dru-gotuženog kao prodavca i kupca, a kako se iz prirode pravnog odnosa ovaj spor može rešiti samo na jednak način prema svim suparničarima, to je pravilan zaključak prvostepenog suda da su, shodno članu 214. tačka 4. Zakona o parničnom postupku, ispunjeni uslovi za prekid postupka.


336699.. Nema mesta donošenju delimične presude na osnovu priznanja, kada je samo jedan od supar-

ničara priznao tužbeni zahtev, a shodno članu 204. Zakona o parničnom postupku.

Iz obrazloženja: Tužbeni zahtev tužioca prema imenovanoj tuženoj usvojen je delimičnom presudom na osnovu

priznanja pa je tužena obavezana da tužiocu dozvoli nesmetano korišćenje puta opisanog u izreci pr-vostepene presude. Tužilac je u tužbi naveo da je pravnosnažnom sudskom odlukom utvrđeno njego-vo pravo službenosti prolaska preko naznačene katastarske parcele, na kojoj su sada tužene suvlasni-

PARNIČNI POSTUPAK

- 251 -

ce sa po ½. Kako ga tužene ometaju u korišćenju tog prava, to on tužbom traži da se one obavežu da mu omoguće njegovo nesmetano korišćenje. U toku postupka, imenovana tužena je navela da je ona zajedno sa drugom tuženom suvlasnik na naznačenoj poslužnoj parceli sa po idealnom 1/2 po osno-vu nasleđa, pa je u toku postupka priznala tužbeni zahtev. Prvostepeni sud je - imajući to u vidu - u odnosu na nju doneo delimičnu presudu na osnovu priznanja. Druga tužena osnovano u svojoj žalbi navodi da je navedena presuda doneta uz povredu pravila parničnog postupka. Naime, u konkretnom slučaju se radi o sporu koji po navodima tužbe proističe iz prava službenosti prolaska preko nepo-kretnosti na kojoj su tužene suvlasnice sa po jednom idealnom polovinom. U takvom slučaju, zbog prirode samog pravnog odnosa između tuženih, spor u konkretnom slučaju u odnosu na njih se može rešiti samo na jednak način. Zbog toga se tužene u ovom slučaju smatraju kao jedna parnična stran-ka, jedinstveni suparničari pa se i postupak prema njima u ovoj parnici mora okončati jedinstvenom presudom odn. sudskom odlukom. Otuda je ova tužena i ovlašćena da izjavi žalbu protiv presude ko-ja se odnosi na drugu tuženu i otuda je prvostepeni sud, donoseći delimičnu presudu na osnovu pri-znanja, pogrešno primenio odredbu člana 204. Zakona o parničnom postupku. To je imalo za posle-dicu donošenje nepravilne odluke. Priznanje koje je u ovoj parnici učinila imenovana tužena ima sa-mo činjenični značaj za konačno odlučivanje u ovoj parnici a ne može dovesti do donošenja delimič-ne presude na osnovu priznanja u odnosu na nju. To su razlozi zbog kojih je ovaj sud prvostepenu presudu morao ukinuti na osnovu člana 376. Zakona o parničnom postupku.


NUŽNO SUPARNIČARSTVO


337700.. Samo testamentalni naslednici su pasivno legitimisani u sporu za utvrđenje ništavosti testa-

menta i moraju biti obuhvaćeni tužbom kao jedinstveni i nužni suparničari, a ne i zakonski na-slednici kojima ništa nije ostavljeno.

Iz obrazloženja: Apelacioni sud nalazi da je prvostepeni sud, u odnosu na pravilno utvrđene činjenice o statusu

parničnih stranaka prema ostaviocu - njihovoj sestri (kao zakonskih naslednika i njihovom odnosu prema zaveštanju ostavioca i nasledniku postavljenom tim zaveštanjem, a kojim tuženoj nije ništa ostavljeno) izveo pravilan zaključak da, u suštini, zakonski i zaveštajni naslednik nisu nužni - je-dinstveni suparničari, u smislu odredbe člana 204. Zakona o parničnom postupku. Oni, dakle, ne moraju oboje biti obuhvaćeni tužbom. U konkretnom slučaju tužena, s obzirom da joj zaveštanjem nije ništa ostavljeno, nije učesnik materijalno-pravnog odnosa koji je predmet zahteva o kome se trebalo raspravljati u ovoj parnici. Kada se traži utvrđenje ništavosti ili poništaj zaveštanja, pasivno legitimisana su samo lica koja po tom zaveštanju nešto nasleđuju.


PARNIČNI POSTUPAK

- 252 -

337711.. U tužbi za utvrđenje ništavosti ugovora o osnivanju svi suosnivači, kao ugovorne strane, su

nužni suparničari

Iz obrazloženja: U preostalom delu tužbenog zahteva, rešavanom u istom sporu pred istim trgovinskim su-

dom, utvrđena je ništavost ugovora o osnivanju. Ova odluka je potvrđena presudom Višeg tr-govinskog suda od 06.06.2008. godine. Međutim, u postupku po reviziji u odnosu na taj deo od-luke, revizijski sud je isto preinačio i odbio tužbeni zahtev. Naime, zbog izostanka označavanja i tuženog i imenovanog fizičkog lica (koji su saosnivači tužioca) u navedenoj tužbi nije pravilno označen tuženi tj. u odnosu na označenog tuženog (jednog od saugovarača) tužbeni zahtev nije osnovan. Praktično je presuđeno samo u odnosu na tako označenog tuženog i to upravo zbog ne-potpuno označenog tuženog na čijoj strani se moraju, kao nužni jedinstveni suparničari, pojaviti svi suosnivači kao ugovorne strane u ugovoru o osnivanju.


PRAVNI INTERES UMEŠAČA


337722.. Postojanjem pravnog interesa da parnična stranka (na čijoj se strani meša) uspe u parnič-

nom postupku koji se vodi uslovljeno je učešće umešača, ali ne i u pogledu predloga za određi-vanje privremene mere, koja predstavlja meru obezbeđenja potraživanja obuhvaćenog tužbe-nim zahtevom.

Iz obrazloženja: Iz spisa proizlazi da je predmet tužbenog zahteva isporuka građevinskog materijala, bliže od-

ređenog u samom tužbenom zahtevu ili - umesto predaje označenog građevinskog materijala - is-plata iznosa od 196.000,oo EUR u dinarskoj protivvrednosti. Rešenjem od 25.06.2009. godine prvostepeni sud je usvojio predlog tužioca za određivanje privremene mere radi obezbeđenja po-traživanja obuhvaćenog tužbenim zahtevom, i to tako što je zabranjeno tuženom otuđenje i op-terećenje nekretnina upisanih u zemljišne knjige, navedenih u samom rešenju. Nakon toga, tuže-ni se pridružio predlogu za mešanje na svojoj strani naznačenog preduzeća, te se u svom podne-sku od 20.05.2010. godine pridružio i predlogu umešača da se predložena privremena mera uki-ne, sa obrazloženjem da je predmetnu nepokretnost prodao pre određivanja privremene mere imenovanom fizičkom licu, s tim da je isti ovu nepokretnost otuđio predloženom umešaču na strani tuženog, po kupoprodajnom ugovoru od 20.06.2007. godine. Prvostepeni sud je ožalbenim

PARNIČNI POSTUPAK

- 253 -

rešenjem dozvolio mešanje na strani tuženog pomenutom Preduzeću, sa pozivom na član 208. Zakona o parničnom postupku, nalazeći da predloženi umešač ima pravni interes da stupi u parni-cu na strani tuženog u svojstvu umešača, pri tome ne obrazlažući u čemu se sastoji pravni interes predloženog umešača na stani tuženog - da tuženi uspe u parnici. Prema članu 208. ovog zakona, učešće umešača je uslovljeno postojanjem pravnog interesa da parnična strana, na čijoj se strani meša, uspe u parničnom postupku koji se vodi. Konkretno, predmet parnice je isporuka određe-nog građevinskog materijala ili umesto toga isplata novčane protivvrednosti tog materijala, pa stoga nije na pouzdan način utvrđeno u čemu se sastoji pravni interes predloženog umešača, kao kupca nepokretnosti na kojoj je određena privremena mera, da tuženi uspe u parnici. Dakle, prav-ni interes predloženog umešača odnosi se na uspeh parnične stranke u pogledu osnovanosti tu-žbenog zahteva, a ne u pogledu privremene mere, kao mere obezbeđenja koja ne predstavlja deo tužbenog zahteva.


STUPANJE UMEŠAČA U PARNICU U IZJAVLJIVANJEM VANREDNOG

PRAVNOG LEKA (Član 215. stav 2. Zakona o parničnom postupku)

337733.. Samo u delu koji se odnosi na njega može pobijati odluku umešač koji ima položaj običnog

suparničara i samostalne stranke.

Iz obrazloženja: Vrhovni kasacioni sud je - ispitujući dozvoljenost revizije u smislu člana 401. stav 2. tačka 5.

Zakona o parničnom postupku - našao da ista nije dozvoljena. Tužbu je tužilac podneo protiv tu-ženog radi utvrđenja da je stekao pravo korišćenja na stanu koji je predmet spora, zasnivajući ovakav zahtev na odluci pravnog prethodnika tuženog, kojom je tužiocu ustupljeno pravo na do-delu stana na korišćenje svom radniku. Umešač stanuje od 1996. godine u stanu koji je predmet spora i koji je dobio od strane tužioca kao nužni smeštaj. Dakle, u ovom slučaju, umešač je - kao lice koje živi u stanu koji je predmet spora - imao pravni interes da se pridruži na strani tužioca (član 208. stav 1. Zakona o parničnom postupku). Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, on ima položaj običnog suparničara (član 211. istog Zakona) i samostalne stranke. Zbog toga je mo-gao pobijati presudu samo u delu koji se odnosi na njega, odn. u delu u kojem je njegova žalba odbačena, a ne i u delu koji se odnosi i na drugog suparničara - tužioca. Osim toga, vanrednim pravnim sredstvom se može koristiti samo ona strana čija je žalba odbijena tj. ona strana koja je uložila blagovremenu i dozvoljenu žalbu. Kako je u ovom slučaju umešač izjavio reviziju protiv presude Okružnog suda u delu kojim je odlučeno o žalbi tužioca, a ne u delu kojim je njegova žalba odbačena, te s obzirom da o žalbi umešača nije odlučeno meritorno - njegova revizija, po oceni Vrhovnog kasacionog, suda nije dozvoljena.


PARNIČNI POSTUPAK

- 254 -

OVLAŠĆENJE UMEŠAČA DA PREDUZIMA PARNIČNE

RADNJE (Član 217. Zakona o parničnom postupku)

337744.. Žalba umešača je dozvoljena iako stranka kojoj se umešač u toku parnice pridružio, nije

izjavila žalbu.

Iz obrazloženja: Tužilac je, u odgovoru na žalbu umešača na strani tuženog, istakao da je ista nedozvoljena,

jer je izjavljena od strane lica koje nije i ne može biti stranka u postupku s obzirom na status umešača, pri čemu nije izjavljena i od strane tuženog. Iz tog razloga, ukoliko tuženi nije izjavio žalbu, umešač na njegovoj strani nema pravo na pa žalbu treba odbaciti kao nedozvoljenu. Pred-ložio je da drugostepeni sud, ako nađe da nema mesta odbačaju, žalbu odbije kao neosnovanu. Odgovor na žalbu podneo je i umešač na strani tužioca. Navodi iz odgovora na žalbu da je ista nedozvoljena jer umešač ne može izjaviti žalbu ako to nije učinio tuženi, su neosnovani, jer je umešač ovlašćen - u smislu člana 210. stav 1. Zakona o parničnom postupku da preduzme sve parnične radnje u rokovima u kojima bi te radnje mogla da preduzima strana kojoj se pridružio. Neosnovani su i žalbeni navodi da umešač na strani tužioca nema pravni osnov i pravni interes za mešanje u parnicu, jer je očigledan njegov interes da se što pre okonča sporni odnos i dotadašnji zakupac iseli iz prostora.


337755.. Žalbu na donetu odluku nije ovlašćeno da podnosi lice koje nema svojstvo stranke ili nije

steklo svojstvo učesnika u postupku, jer žalbu mogu izjaviti samo stranke ili umešači. Ako predloženi umešači nisu stekli svojstvo stranke, sud nema obavezu da im u toku postupka omogući da raspravljaju o predmetu spora.

Iz obrazloženja: Kao neosnovan, navedenim rešenjem od 19.09.2008. godine odbijen je predlog za učešće u svoj-

stvu umešača na strani tuženih. U donošenju pobijanog rešenja nije bilo bitnih povreda odredaba par-ničnog postupka iz čl. 361. st. 2. Zakona o parničnom postupku, na koje ovaj sud kao drugostepeni pa-zi po službenoj dužnosti, pa ni bitne povrede odredaba parničnog postupka iz čl. 361. st. 2. tač. 7, na koju se neosnovano ukazuje u podnetoj žalbi. Shodno odredbama Zakona o parničnom postupku, pr-vostepeni sud je ovlašćen da o predlogu za mešanje odluči van ročišta. Kako predloženi umešači nisu stranka u postupku, sud nema obavezu da im u toku postupka omogući da raspravljaju o predmetu spora (shodno članu 5. Zakona o parničnom postupku), zbog čega pobijana rešenja i nisu doneta uz bitnu povredu odredaba parničnog postupka iz čl. 361. st. 2. tač. 7. Zakona o parničnom postupku. Da-kle, označena lica nemaju svojstvo umešača na strani tuženog te je prvostepeni sud pravilno odbacio

PARNIČNI POSTUPAK

- 255 -

žalbu koju su podneli protiv presude od 31.05.2007. godine kao nedozvoljenu - izjavljena je od strane neovlašćenih lica. Oni nisu stranke u sporu, niti imaju svojstvo umešača (u smislu člana 201. Zakona o parničnom postupku), a žalbu mogu izjaviti stranke ili umešači (shodno članu 355. Zakona o parnič-nom postupku) kao učesnici u postupku (shodno čl. 208. Zakona o parničnom postupku), a kako ovo svojstvo nisu stekli - pravilno je prvostepeni sud (pozivajući se na čl. 365. Zakona o parničnom po-stupku) - žalbu odbacio kao nedozvoljenu, s obzirom da je izjavljena od strane neovlašćenih lica.

(Iz presude Privrednog apelacionog suda, Pž. 295/2010 (2008-2) od 25.03.2010. godine)

PREKID PARNIČNOG POSTUPKA PO SILI ZAKONA


337766.. U parničnom postupku uvek se primenjuju odredbe procesnog prava sedišta suda koji po-

stupa po podnetoj tužbi.

Iz obrazloženja: Tužilac je - prema stanju u spisima - dana 30.07.2013. godine podneo predlog za izvršenje na

osnovu verodostojne isprave radi naplate novčanog potraživanja u iznosu od 3.845.708,53 dinara prema označenom tuženom. Nakon isticanja blagovremenog prigovora doneto je rešenje o izvršenju na osnovu verodostojne isprave koje je - rešenjem od 10.07.2013. godine - stavljeno van snage u od-ređujućem delu. Predmet je ustupljen Odeljenju za privredne sporove istog suda na dalji postupak.

Kako je u toku parničnog postupka nad tuženim otvoren stečajni postupak rešenjem Privrednog suda u Beču od 19.06.2013. godine, pravilno je prvostepeni sud utvrdio prekid postupka pozivajući se na čl. 222. st. 1. tač. 5. Zakona o parničnom postupku - sud utvrđuje prekid postupka kad nastupe pravne posledice otvaranja stečaja.

Nasuprot žalbenim navodima, u parničnom postupku uvek se primenjuju odredbe procesnog pra-va sedišta suda koji postupa po podnetoj tužbi.


337777.. Ako je postupak već bio u prekidu zbog stečaja stranke u žalbenom postupku, iz istog raz-

loga ne može se ponovo prekidati u nastavljenom postupku.

Iz obrazloženja: Zbog otvaranja stečaja nad tužiocem – navedenim deoničarskim društvom postupak je pre-

kinut 05.11.2012. godine u fazi odlučivanja po žalbi na rešenje suda od 25.07.2012. godine. Re-

PARNIČNI POSTUPAK

- 256 -

šenjem suda od 06.12.2012. godine postupak koji je prekinut zbog stečaja u fazi žalbenog postupka po žalbi tuženog protiv rešenja prvostepenog suda kojim se odbija predlog za ponavljanje postupka, nasta-vljen je i potvrđeno je odbijanje predloga za ponavljanje postupka. U toku parnice koja je nastavlje-na po ukinutom delu odluke, odnosno u vezi sa tužbenim zahtevom u odnosu na koji je ukinuta odlu-ka, sud je 10.07.2013. godine zaključio raspravu, a potom pobijanim rešenjem istu ponovo otvorio - oglasio se mesno nenadležnim i predvideo ustupanje predmeta drugom sudu.


337788.. U sporu za utvrđenje ništavosti ugovora o prodaji nepokretnosti, zaključenje postupka ste-

čaja nad jednim tuženim suparničarem dovodi do obaveznog prekida parničnog postupka i u odnosu na drugog a jer se kupac i prodavac smatraju kao jedna parnična stranka i imaju po-ložaj jedinstvenih suparničara.

Iz obrazloženja: Dana 22.11.2011. godine tužilac je podneo tužbu kojom je tražio da se utvrdi da je Aneks ugo-

vora o kupoprodaji nepokretnosti, zaključen dana 08.08.2008. godine između prvotuženog i drugotu-ženog kao prodavca i kupca, ništav te da ne proizvodi pravno dejstvo. U toku prvostepenog postup-ka, pravnosnažnim rešenjem nadležnog privrednog suda od 27.07.2011. godine nad prvotuženim –Zemljoradničkom zadrugom u stečaju zaključen je postupak stečaja. Prvostepeni sud je u takvoj si-tuaciji pravilno postupio kada je, primenom člana 214. tačka 4. Zakona o parničnom postupku, po-stupak prekinuo. Naime, navedenom zakonskom odredbom je propisano da se postupak prekida ka-da stranka koja je pravno lice prestane da postoji tj. kada nadležni organ pravnosnažno odluči o za-brani rada. Budući da se radi o obaveznom prekidu postupka, to je prvostepeni sud i bio dužan da postupak prekine primenom navedene zakonske norme. Žalbeni navodi tužioca da je pogrešan stav prvostepenog suda da su prvotuženi i drugotuženi jedinstveni suparničari, te da stoga nije bilo uslova za prekid postupka, nisu osnovani. Ovo zbog toga što je predmet spora u ovom postupku utvrđenje ništavosti ugovora koji je zaključen između prvo i drugotuženog kao prodavca i kupca, a kako se iz prirode pravnog odnosa ovaj spor može rešiti samo na jednak način prema svim suparničarima, to je pravilan zaključak prvostepenog suda da su, shodno članu 214. tačka 4. Zakona o parničnom po-stupku, ispunjeni uslovi za prekid postupka.


337799.. Ako se prema jednom od tuženih kao solidarnom dužniku steknu uslovi za prekid postup-

ka, u odnosu na ostale tužene nema uslova za prekid u situaciji kada oni nisu i jedinstveni su-parničari.

Iz obrazloženja: Tužilac je, dana 04.03.2011. godine, podneo tužbu, kojom je tražio da se obavežu troje imenova-

nih tuženih da tužiocu solidarno isplate navedeni iznos, sa kamatom po stopi propisanoj Zakonom o

PARNIČNI POSTUPAK

- 257 -

visini stope zatezne kamate, počev od 12.02.2009. godine pa do isplate. Na ročištu za glavnu raspra-vu, koje je održano 06.05.2011. godine, punomoćnik tuženih je naveo da je, rešenjem Privrednog suda u B... od 21.4.2011. godine, otvoren i zaključen stečajni postupak nad prvotuženim i, u skladu sa tim, predložio da se postupak prekine. Odlučujući o predlogu punomoćnika tuženog, prvostepeni sud je do-neo rešenje kojim je postupak prekinuo, primenom člana 214. stav 1. tačka 4. Zakona o parničnom po-stupku. Privredni apelacioni sud nalazi da je pobijano rešenje doneto uz pogrešnu primenu ove zakonske odredbe. Istom je propisano da se postupak prekida kada stranka, koja je pravno lice, prestane da po-stoji, odnosno kada nadležni organ pravnosnažno odluči o zabrani rada. U konkretnom slučaju, prvoste-peni sud je svoju odluku zasnovao na navodima punomoćnika tuženih, da je naznačenim rešenjem Pri-vrednog suda u B... od 21.04.2011. godine otvoren i zaključen postupak stečaja nad prvotuženim. U spi-sima predmeta nema primerka ovog rešenja, a u žalbi punomoćnik tužioca ističe da, prilikom vršenja uvida u predmet dana 16.05.2011. godine, nije uspeo da ga pronađe. Prema podacima iz APR od 03.10.2011. godine nad prvotuženim je rešenjem Privrednog suda u B... od 13.09.2011. godine otvoren postupak stečaja, iz čega se zaključuje da nije bilo uslova za primenu člana 214. tačka 4. Zakona o par-ničnom postupku, odnosno da prvotuženi još uvek postoji kao pravno lice nad kojim je otvoren postupak stečaja. Osim toga, osnovano se žalbom tužioca ukazuje da, u konkretnom slučaju, nije bilo uslova za prekid postupka u odnosu na drugotuženog i trećetuženog, imajući u vidu da se ne radi o jedinstve-nim suparničarima iz člana 204. Zakona o parničnom postupku, te da se radi o običnim suparničari-ma kao solidarnim dužnicima, i da nema uslova za prekid postupka u odnosu na njih.


338800..

Sud će prekinuti parnični postupak zbog smrti jednog od suparničara i u odnosu na druge, samo ako su oni jedinstveni suparničari.

Iz obrazloženja: Izvođač radova – imenovani preduzetnik je u toku postupka umro, pa je prvostepeni sud pravilno,

primenom odredaba člana 222. stav 1. tačka 1. Zakona o parničnom postupku (član 214. stav 1. tačka 1. ranijeg zakona), konstatovao prekid parničnog postupka u odnosu na drugotuženog, odredivši isto-vremeno i kada će isti biti nastavljen. Žalbeni navodi (da se zbog smrti drugotuženog mora prekinuti po-stupak u celini tj. i u odnosu na prvotuženog) nisu osnovani. Naime, prvo i drugotuženi, iako su suparni-čari i solidarni dužnici u odnosu na treća lica kojima svojim radnjama nanose štetu, odnosno prouzroku-ju opasnost od nanošenja štete, na osnovu člana 207. Zakona o obligacionim odnosima, nisu jedinstveni i nužni suparničari, pa stoga i nema razloga i osnova za prekid postupka u odnosu na prvotuženog, ukoliko je drugotuženi umro.


338811.. Danom isticanja oglasa o otvaranju stečajnog postupka nad pravnim licem koje je stranka

u postupku, nastupaju pravne posledice otvaranja stečaja, pa se po sili zakona prekida parnič-ni postupak.

PARNIČNI POSTUPAK

- 258 -

Iz obrazloženja: Parnični postupak se prekida kada nastupe pravne posledice otvaranja postupka stečaja i li-

kvidacije - član 214. stav 1. tačka 5. Zakona o parničnom postupku. Shodno odredbama člana 59. Zakona o stečajnom postupku, pravne posledice otvaranja postupka stečaja nastupaju danom isti-canja oglasa o otvaranju postupka stečaja na oglasnoj tabli suda, a stečajni sudija je dužan da oglas o otvaranju postupka stečaja nad pravnim licem sačini i objavi na oglasnoj tabli suda istog dana kada je i doneto rešenje o otvaranju postupka stečaja nad istim stečajnim dužnikom. Dakle, u konkretnoj situaciji nastupile su pravne posledice otvaranja postupka stečaja nad tuženim, pa je stoga ovaj sud - u toku žalbenog postupka - doneo rešenje kojim se isti prekida, na osnovu člana 214. stav 1. tačka 5. Zakona o parničnom postupku.


338822.. Ako u vreme pokretanja stečajnog postupka teče parnica o potraživanju pred nekim trgo-

vinskim sudom koji je pokrenuo stečajni postupak, da li će trgovinski sud po članu 214. tačka 5. novog Zakona o parničnom postupku, obavezno prekinuti parnični postupak kad nastupe pravne posledice otvaranja postupka stečaja, s obzirom da je članom 97. stav 1. Zakona o stečaj-nom postupku isto pitanje drugačije regulisano, tako što je propisano da ''Ako u vreme pokreta-nja stečajnog postupka teče parnica o potraživanju, stečajni upravnik će preuzeti parnicu u sta-nju u kom se ona nalazi u trenutku pokretanja stečajnog postupka'', tj. da li će se primeniti pravi-lo lex posteriori..., jer je novi Zakon o parničnom postupku donet i stupio na snagu posle Zakona o stečajnom postupku, pa kao vremenski kasniji propis derogira raniji propis?

Zakonom o parničnom postupku su uređena pravila postupka za pružanje sudske pravne zaštite po kojima se postupa i odlučuje prilikom rešavanja građanskopravnih sporova iz ličnih, porodičnih, rad-nih, trgovačkih, imovinskopravnih i drugih građanskopravnih odnosa, osim sporova za koje je posebnim zakonom predviđena druga vrsta postupka (član 1. Zakona o parničnom postupku). Zakonom o stečaj-nom postupku uređeni su uslovi i način pokretanja i sprovođenja stečajnog postupka (član 1). Kao pro-cesni zakoni, oni međusobno ne mogu da se derogiraju, s obzirom da se radi o različitim sudskim po-stupcima, i zato je bez uticaja vreme stupanja na snagu jednog ili drugog zakona. Parnični sud je stoga dužan da primeni odredbe člana 214. tačka 5. Zakona o parničnom postupku i da utvrdi prekid po-stupka kada nastupe pravne posledice otvaranja stečajnog postupka, shodno članu 218. stav 1. Zakona o parničnom postupku. Pored toga, odredbama člana 97. stav 1 Zakona o stečajnom postupku ista prav-na situacija nije drugačije regulisana, kako se to navodi u pitanju. Citiranom odredbom je samo dato ovlašćenje stečajnom upravniku da preuzme parnicu o potraživanju stečajnog dužnika u stanju u kome se ona nalazi u trenutku pokretanja stečajnog postupka, kao parnicu o imovini koja ulazi u stečajnu ma-su, ukoliko oceni kao celishodno dalje vođenje parnice.


PARNIČNI POSTUPAK

- 259 -

338833.. Po tužbi tužioca vlasnika radnje, koji nije imao punomoćnika, radi novčanog potraživanja

prema označenom tuženom u sporu male vrednosti, stranke su uredno pozvane na prvo ročište za glavnu raspravu u sporu male vrednosti, na koje nisu došle, pa je sud na osnovu člana 475. Zakona o parničnom postupku doneo rešenje, smatra se da je tužilac povukao tužbu. Ovo re-šenje je uručeno tuženom, koji je podneo zahtev za troškove postupka, međutim, isto nije uru-čeno tužiocu, jer je tužilac u međuvremenu umro, posle prijema poziva za ročište, a dan pre zakazanog ročišta, prema izveštaju pošte – dostavljača, a što je potvrdila i nadležna matična služba. Kako sud postupa u navedenoj situaciji?

U opisanoj situaciji sud će da prekine postupak jer su ispunjeni uslovi iz člana 214. stav 1. tač-ka 1. Zakona o parničnom postupku. Dok prekid traje sud ne može doneti rešenje o troškovima po-stupka, jer za vreme trajanja prekida sud ne može preduzimati nikakve radnje – član 216. stav 2. Za-kona o parničnom postupku. Po nastavku postupka u smislu člana 217. stav 1. Zakona o parničnom postupku sud će dostaviti rešenje o povlačenju tužbe naslednicima i po pravnosnažnosti tog rešenja odlučiti o troškovima postupka.


338844.. Stranku koja je pravno lice, po zakonu zastupa statutarni zastupnik, a ne zakonski zastup-

nik, što znači da se pravilo iz člana 214. stav 3. Zakona o parničnom postupku o obaveznom prekidu parničnog postupka u slučaju smrti zakonskog zastupnika ili prestanka njegovog ovlašćenja za zastupanje, ne primenjuje na zastupnika pravnog lica, već samo na zakonskog zastupnika fizičkog lica, a prema odredbi člana 482. istog zakona, koja je sadržana u posebnim pravilima postupka u privrednim sporovima, zastupnik stranke je lice upisano u registar kao ovlašćeno lice (statutarni zastupnik).

Iz obrazloženja: Prema stanju u spisima, na ročištu za glavnu raspravu od 7.6.2006. godine punomoćnik tužioca

je obavestio sud da je bivši vlasnik i zakonski zastupnik tužioca preminuo, te je dostavio punomoć-je novog vlasnika V.N. Rešenjem suda mu je naloženo da u roku od osam dana dostavi uz ovu puno-moć i dokaz da je navedeno lice – V. N. novi vlasnik ili zakonski zastupnik tužioca. Na istom ročištu za glavnu raspravu sproveden je dokazni postupak i glavna rasprava je zaključena. Kako punomoć-nik tužioca nije dostavio punomoćje u ostavljenom roku od osam dana sud je doneo pobijano rešenje kojim se glavna rasprava ponovo otvara, a potom postupak prekida upravo iz navedenih razloga. Kako je tužilac pravno lice, to prema zakonu njega zastupa njegov statutarni zastupnik, a ne za-konski zastupnik, te se s toga odredbe člana 214. stav 3. Zakona o parničnom postupku koje predvi-đaju prekid postupka u slučaju smrti zakonskog zastupnika ili prestanka njegovog ovlašćenja za za-

PARNIČNI POSTUPAK

- 260 -

stupanje, ne mogu primeniti u konkretnom slučaju. Navedene odredbe odnose se na zakonske za-stupnike fizičkog lica, a prema odredbama člana 482. Zakona o parničnom postupku, kojima se re-guliše postupak u privrednim sporovima, zastupnik pravnog lica je lice upisano u registar kao ovlašćeno lice, odnosno statutarni zastupnik.


PREKID PARNIČNOG POSTUPKA ZBOG PRETHODNOG PITANJA

(Član 223. tačka 1. Zakona o parničnom postupku)

338855.. Pitanje krivične odgovornosti fizičkog lica, kao potpisnika obligacionog ugovora u kome su

ugovorne strane pravna lica, nema karakter prethodnog pitanja u parničnom postupku i nije razlog za prekid parničnog postupka po tužbi za isplatu duga po osnovu ugovora zaključenog između pravnih lica.

Iz obrazloženja: Ceneći predlog tuženog za prekid postupka (jer je podneta krivična prijava protiv imenovanog

potpisnika ugovora – fizičkog lica zbog zloupotrebe službenog položaja), Privredni apelacioni sud je našao da za to nema zakonskih uslova iz čl. 214. i 215. Zakona o parničnom postupku. Pitanje lične i krivične odgovornosti imenovanog potpisnika ugovora u ime tuženog, nije prethodno pitanje za rešavanje spora po tužbi za isplatu duga po osnovu ugovora zaključenog između pravnih lica. Ishod krivičnog postupka, ako se isti sprovede i utvrdi odgovornost navedenog lica, može biti eventualno osnov za tužbu za naknadu štete protiv njega.


338866.. Razlog za prekid postupka nije zauzimanje pravnog stava više sudske instance.

Iz obrazloženja: Parnični postupak je prekinut prvostepenim rešenjem do zauzimanja pravnog stava od stra-

ne Apelacionog suda u pogledu osnova tužbenog zahteva. Odredbom člana 214. tač. 1 – 7. Zako-na o parničnom postupku određeno je u kojim procesnim situacijama se prekida parnični postu-pak, uvek kada one nastupe, bez mogućnosti uticaja parničnih stranaka. Prekid postupka eventu-alno se može odrediti ako je prvostepeni sud odlučio da sam ne rešava o prethodnom pitanju - član 215. Zakona o parničnom postupku. Razlog zbog kojeg je prvostepeni sud prekinuo ovaj parnični postupak nije predviđen u odredbama čl. 214. i 215. Zakona o parničnom postupku, pa je zbog povrede ovih odredbi osporeno rešenje ukinuto.

(Iz rešenja Višeg suda u Pančevu, Gž1. 96/2010 od 11.05.2010. godine)

PARNIČNI POSTUPAK

- 261 -

338877.. Prvostepeni sud je dužan da primenjuje materijalno pravo aktuelno u trenutku rešenja

spora, pa zato postupak za ocenu ustavnosti i zakonitosti pred Ustavnim sudom pokrenut po-vodom određenog propisa nije razlog za prekid parničnog postupka zbog rešavanja prethod-nog pitanja.

Iz obrazloženja: Predmet tužbenog zahteva je - prema stanju u spisima - isplata duga po osnovu naknade na ime

cene za plaćanje doplatnih karata i opomene za njihovo plaćanje, koje tužilac potražuje prema tu-ženom u iznosu od 106.750,oo dinara sa zateznom kamatom počev od 16.03.2009. godine do isplate, u skladu sa Odlukom o javnim parkiralištima. Punomoćnik tuženog je tokom postupka istakao da je pred Ustavnim sudom pokrenut postupak za ocenu ustavnosti i zakonitosti odredbi ove Odluke i predložio je prekid postupka do okončanja tog postupka. Iz rešenja Ustavnog suda od 18.03.2010. godine, prvostepeni sud je utvrdio da je istim pokrenut postupak za ocenu ustavnosti i zakonitosti odredaba člana 15. st. 1. i 2. i čl. 16. i 19. navedene Odluke. Tužilac, međutim, osnovano u žalbi navodi da je prvostepeni sud pogrešno utvrdio da odluka o tužbenom zahtevu u ovom sporu zavisi od ishoda pokrenutog postupka pred Ustavnim sudom, te da isto pitanje ima karakter prethod-nog pitanja. Dakle, prvostepeno rešenje je doneto uz pogrešnu primenu člana 215. stav 1. Zakona o parničnom postupku, jer nisu bili ispunjeni uslovi za prekid postupka. Naime, postupak pred Ustav-nim sudom radi ocene ustavnosti i zakonitosti navedenih odredaba Odluke, ne predstavlja u ovom sporu prethodno pitanje. Odluka Ustavnog suda nastaje danom objavljivanja odluke tog suda u Službenom glasniku, a zakoni i drugi propisi za koje je odlukom Ustavnog suda utvrđeno da nisu u saglasnosti sa ustavom ili zakonom ne mogu se primenjivati na odnose koji su nastali pre objavlji-vanja odluke Ustavnog suda, ako do tog dana nisu pravnosnažno rešeni, shodno odredbama člana 51. stav 1. i člana 56. stav 1. Zakona o postupku pred Ustavnim sudom i pravnim dejstvom njego-vih odluka. To znači da su osnovani žalbeni navodi tužioca da Odluka doneta od strane Skupštine Grada Beograda ima pravnu snagu i da je i dalje aktuelan pozitivnopravni propis, pa iz te odluke proizlazi pravo tužioca na naplatu doplatnih karata, kao i obaveza tuženog koje odgovara tom pra-vu, dok se ne donese odluka Ustavnog suda kojom bi se konstatovalo da je propis u suprotnosti sa Ustavom. Prvostepeni sud je dužan da primenjuje materijalno pravo aktuelno u trenutku rešenja spora. Iz tih razloga pogrešan je zaključak prvostepenog suda da su bili ispunjeni uslovi za prekid postupka iz člana 215. stav 1. Zakona o parničnom postupku, te se predmet vraća prvostepenom sudu na dalji postupak.


338888.. Parnični sud može ili sam izvoditi dokaze radi rešenja prethodnog pitanja ili sačekati

okončanje krivičnog postupka u kome će se pravnosnažno utvrditi krivica, a kojom odlukom je tada i sam vezan.

PARNIČNI POSTUPAK

- 262 -

Iz obrazloženja: Trgovinski sud je Rešenjem od 16.12.2009. godine prekinuo postupak u predmetnom sporu do

pravnosnažnog okončanja krivičnog postupka koji se pred nadležnim Opštinskim sudom vodi za kri-vično delo prevare za više isplata u ukupnom iznosu od 369.000,oo dinara (izvršene od strane slu-žbenika Filijale i to protiv okrivljene na osnovu falsifikovane punomoći navodno izdate od strane tu-žioca). Pri tome, prvostepeni sud pravilno nalazi da su relevantne činjenice za rešenje ovoga spora postojanje ovlašćenja datog od strane tužioca, te da će se okončanjem krivičnog postupka, koji se vodi upravo za krivično delo prevare koje je izvršeno falsifikovanim punomoćjem, rešiti navedena sporna pravna pitanja koja su prethodna pitanja za rešenje predmetnog spora. Zbog toga je određen prekid ovog parničnog postupka do okončanja navedenog krivičnog postupka. Budući da navedeni krivični postupak nije okončan, to pobijanim rešenjem prvostepeni sud pravilno odbija predlog tuži-oca za nastavak postupka u ovoj pravnoj stvari, nalazeći da nisu ispunjeni zakonski uslovi iz člana 217. stav 2. Zakona o parničnom postupku, jer se ni prema oceni suda nisu stekli uslovi za njegov nastavak odn. nisu prestali da postoje razlozi za prekid do njegovog završetka. Žalbeni navodi (tuži-lac se poziva da je na osnovu izjava okrivljene i svedoka u navedenom krivičnom postupku moguće zaključiti da je ona bez punomoćja tužioca podizala navedeni novac) - nisu osnovani, jer sud ne mo-že u ovom sporu ceniti i odluku zasnivati na dokazima koji su izvedeni u drugom postupku, već je samo - u smislu odredaba člana 13. Zakona o parničnom postupku - sud u parničnom postupku u po-gledu postojanja krivičnog dela i krivične odgovornosti učinioca vezan za pravnosnažnu presudu kri-vičnog suda kojom se optuženi oglašava krivim. Zbog toga parnični sud nema ovlašćenja da koristi iskaze date u krivičnom postupku i da na istima zasniva svoju odluku, već - ukoliko smatra da u kri-vičnom postupku rešava pitanje koje je prethodno pitanje za odlučivanje po zahtevu stranaka - može odlučiti da sačeka pravnosnažnu presudu krivičnog suda za koju je potom vezan u pogledu utvrđe-nog postojanja krivičnog dela i krivične odgovornosti učinioca. Iz tih razloga je prvostepeni sud pra-vilno odbio da nastavi postupak do pravosnažnog okončanja krivičnog postupka, u kome će se utvr-diti navedene relevantne činjenice za rešenje spora.


338899.. Članom 23a. izmenjenog Zakona o privatizaciji propisano je da program restrukturiranja

ima snagu izvršne isprave, te postavlja se pitanje kako postupiti sa parnicama koje su u toku, a postupak restrukturiranja nije okončan, tj. još nije donet program restrukturiranja, da li u ta-kvoj situaciji ima mesta određivanju prekida postupka (član 215. Zakona o parničnom postup-ku) i kakvo je pravno dejstvo donetog programa restrukturiranja koje ima snagu izvršne is-prave na parnicu koja se vodi za isto novčano potraživanje, a koje je prijavljeno i u postupku restrukturiranja?

Sud može odrediti prekid postupka samo ako je prijavljeno potraživanje utvrđeno u programu re-strukturiranja za koji je Agencija donela odluku da se prihvata. U situaciji kada je donet program re-strukturiranja do momenta donošenja odluke o prihvatanju programa nema uslova za prekid postupka.

PARNIČNI POSTUPAK

- 263 -

Uslov za prekid postupka nastupa tek donošenjem odluke o prihvatanju programa restrukturiranja, jer dalji tok parnice i potraživanje tužioca zavisi od činjenice da li će subjekt privatizacije biti prodat ili ne, odnosno da li će se poverilac naplatiti od Agencije za privatizaciju iz kupoprodajne cene na osnovu programa restrukturiranja, kao izvršne isprave.


339900..

Na koji način će parnični sud, kome je podneta tužba radi utvrđenja osporenog potraživa-

nja, postupati ako je rešenje stečajnog veća o osporavanju potraživanja i upućivanju poverioca na parnicu, u toj meri nejasno – nerazumljivo da se iz njega ne može sa sigurnošću zaključiti o tome koji iznos glavnog duga sa kamatom iz prijave potraživanja je osporen, a koji je nije? Da li je u tom slučaju oportuno da parnični sud prekine postupak dok stečajno veće ne ispravi re-šenje o upućivanju na parnicu (prethodno pitanje u procesnom smislu) ili će, pak odbaciti tu-žbu jer ne postoji procesna pretpostavka za vođenje parnice protiv stečajnog dužnika (jasno rešenje o upućivanju na parnicu)?

Radi se o faktičkom pitanju na koje nije moguće dati generalni odgovor koji bi pokrivao sve moguće nejasnoće, koje se uočavaju u rešenjima stečajnog veća u kojima je odlučivano o prijavlje-nim, ispitanim u celosti ili delimično utvrđenim ili osporenim prijavama potraživanja poverilaca. Za-rad otklanjanja postojećih nejasnoća, mora se prethodno izvršiti uvid u stečajni spis i iz njega utvr-diti sadržina prijave potraživanja, tj. da li je ona dovoljno određena i jasna, kako se o njoj izjasnio stečajni upravnik na ročištu za ispitivanje prijavljenih potraživanja, te kako je o prijavljenom potra-živanju, na osnovu sadržine prijave potraživanja i izjašnjenja stečajnog upravnika, odlučeno reše-njem stečajnog veća. To podrazumeva da se prvo utvrdi da li je u celosti ispitana prijava potraživa-nja, da li se o njoj stečajni upravnik jasno izjasnio priznavanjem ili osporavanjem, a ako je prijavlje-no potraživanje osporio neko od poverilaca prisutnih na ročištu za ispitivanje prijavljenih potraživa-nja treba utvrditi u kom delu je osporeno prijavljeno potraživanje. Potom treba utvrditi da li je reše-nje stečajnog veća doneto u skladu sa prijavom potraživanja i izjašnjenjem o njoj na ročištu za ispi-tivanje prijavljenih potraživanja. Ove procesne radnje predstavljaju pripremanje glavne rasprave iz člana 274. stav 1. i 2. Zakona o parničnom postupku. Postupajući sudija će dostaviti tuženom stečajnom dužniku tužbu na odgovor i pozivnim rešenjem ga pozvati da se izjasni na činjenične na-vode tužbe, osnovanost tužbenog zahteva, a posebno na činjenice vezane za osporavanje prijavljenog potraživanja stečajnog poverioca, sada tužioca u sporu koji je predmet tužbenog zahteva po tužbi za utvrđenje osporenog potraživanja. U zavisnosti od izjašnjenja stečajnog upravnika datog u odgovoru na tužbu preduzimaće se dalje procesne radnje u sporu po tužbi. To u prvom redu podrazumeva da i ukoliko stečajni upravnik u odgovoru na tužbu ospori tužbeni zahtev, da je prijavljeno potraživanje osporeno na ročištu za ispitivanje prijavljenih potraživanja i da je o prijavljenom potraživanju stečaj-no veće dovoljno jasno odlučilo utvrđivanjem da je osporeno u delu obuhvaćenom tužbom za utvr-đenje osporenog potraživanja. Ukoliko stečajni dužnik u odgovoru na tužbu istakne da je u celosti priznao prijavljeno potraživanje i da ono uopšte nije osporeno, postoje procesne pretpostavke za

PARNIČNI POSTUPAK

- 264 -

odbacivanje tužbe kao nedozvoljene, jer ne postoji pravni interes za utvrđenje prijavljenog potraži-vanja koje je rešenjem stečajnog veća utvrđeno. U ovako pretpostavljenoj opisanoj situaciji ne po-stoje procesne pretpostavke za prekid postupka iz člana 215. stav 1. tačka 1. Zakona o parničnom postupku jer se ne radi o prethodnom pitanju. Rešenje stečajnog veća kojim pogrešno utvrđuje ospo-renim prijavljeno potraživanje stečajnog poverioca, ne može biti predmet ispravke u smislu člana 349. stav 1. Zakona o parničnom postupku, jer se radi o pogrešnom odlučivanju koje predstavlja apsolutnu bitnu povredu iz člana 361. stav 2. tačka 12. Zakona o parničnom postupku, koja predsta-vlja osnov za uvažavanje žalbe i ukidanje rešenja stečajnog veća u delu pogrešnog odlučivanja, tj. pogrešnog i nerazumljivog uputa na parnicu zarad utvrđenja osporenog potraživanja.


DEJSTVO PREKIDA


339911.. Sud će visinu naknade štete ili drugog novčanog iznosa odn. količinu zamenljivih stvari od-

rediti po slobodnoj oceni ukoliko se isti ne mogu utvrditi jer o tome nema dokaza ili bi se mogli utvrditi samo sa nesrazmernim teškoćama.

Iz obrazloženja: Tužena je izvršila seču rastinja ispod dalekovoda, a na naznačenoj parceli koja je po kulturi voć-

njak i čiji je vlasnik tužilac. Po njegovoj prijavi, nadležna inspekcija i policijski službenici izvršili su proveru na licu mesta i konstatovali broj i vrstu posečenih stabala šljiva, bagrema i duda i o tome, kao i o izvršiocu radnje, izdali potvrdu.

Na osnovu te potvrde, tužilac je podneo tužbu za naknadu štete, što je tokom postupka veštačeno od strane veštaka poljoprivredne struke. Međutim, veštačenjem od strane veštaka geometra utvrđena je tačna površina tužiočeve parcele na potezu gde su stabla posečena, na kojoj nije mogao biti onaj broj i vrsta stabala za koje se traži šteta. Veštak poljoprivredne struke se naknadno izjasnio da je na površini od 86 kvm moglo biti zasađeno oko 6 stabala šljiva, a štetu obračunava prema mogućem ro-du po stablu kao i prema godinama mogućeg rađanja s obzirom na starost zasada.

Prvostepeni sud pogrešno odbija tužbeni zahtev, nalazeći da se iz izjava tužioca, svedoka, kao i nalaza veštaka, ne može na pouzdan način utvrditi da li je tužilac uopšte pretrpeo štetu koju potražuje kao i da se ne može utvrditi ni odgovornost tuženih.

Iz izvedenih dokaza proističe da je tužilac dugi niz godina na svojoj parceli imao zasađeni voć-njak sa šljivama, da ga je koristio i ubirao plodove i povremeno obnavljao novim zasadima, da se ovaj voćnjak graniči sa ostalim parcelama zasađenim takođe šljivama, da se nalazi ispod dalekovo-da, a da je tužena, po sopstvenom priznanju, na osnovu ugovora sa tuženim izvršila seču istog, pre-ma potvrdi nadležnih organa.

PARNIČNI POSTUPAK

- 265 -

Na osnovu utvrđenog, Viši sud zaključuje da tužiocu pripada pravo na naknadu štete za koju su tuženi odgovorni. On istu potražuje u novčanom iznosu. U situaciji kada se visina iznosa odn. količina stvari ne može utvrditi ili bi se mogla utvrditi sa znatnijim teškoćama, sud se koristio ovlašćenjima iz čl. 224 Zakona o parničnom postupku - da visinu novčanog iznosa odredi po slo-bodnoj oceni, imajući u vidu, pored svih izvedenih dokaza i utvrđenog činjeničnog stanja, podat-ke koje su veštaci u svojim nalazima dali kao i mišljenje veštaka poljoprivredne struke o mogu-ćem broju stabala šljiva na tužiočevoj parceli.

Zbog toga je prvostepena odluka preinačena i tužiocu je dosuđen iznos materijalne štete u nave-denom smislu.

(Iz Presude Višeg suda u Nišu, Gž. 2973/2014 od 30.10.2014. godine)

339922.. Saglasno članu 224. st. 1. i 2. Zakona o parničnom postupku, sud ne može preduzimati ni-

kakve radnje u postupku dok traje prekid postupka otvaranja stečaja, pa ni doneti rešenje o odbacivanju neuredne tužbe.

Iz obrazloženja: Naznačenim prvostepenim rešenjem prekinut je postupak zbog posledica otvaranja stečajnog

postupka nad tuženim rešenjem istog suda od 05.05.2011. godine. Iz spisa proizilazi da je prvoste-peni sud svojim rešenjem od 07.02.2011. godine odbacio tužbu primenom člana 101. stav 4. Zako-na o parničnom postupku u vezi sa čl. 98. i 192. (član 103. stav 4. u vezi sa čl. 100. i 187. ranijeg za-kona). Tužilac je izjavio blagovremenu žalbu, a u postupku po žalbi Privredni apelacioni sud je pri-menom člana 222. tačka 5. Zakona o parničnom postupku (član 214. tačka 5. ranijeg zakona) reše-njem od 12.05.2011. godine prekinuo žalbeni postupak, jer je rešenjem Privrednog suda u B... od 05.05.2011. godine otvoren postupak stečaja nad tuženim. Odredbom člana 224. stav 1. Zakona o parničnom postupku (član 216. st. 1. i 2. ranijeg zakona) propisano je da prekid postupka ima za po-sledicu da prestaju teći svi rokovi određeni za vršenje parničnih radnji, dok je odredbom stava 2. istog člana propisano da, za vreme trajanja prekida postupka, sud ne može preduzimati nikakve radnje u postupku, osim ako je prekid nastupio posle zaključenja glavne rasprave, u kom slučaju sud može na osnovu te rasprave doneti odluku. Imajući u vidu navedene zakonske odredbe, sledi da nije bilo mesta donošenju pobijanog rešenja, jer je postupak rešenjem privrednog apelacionog su-da od 12.05.2011. godine već bio prekinut, i da nakon toga sud nije mogao preduzimati nikakve rad-nje, sve dok neko od ovlašćenih lica ne predloži nastavak prekinutog postupka.


339933.. Ukoliko posle donošenja delimične presude nastupi stečaj tuženika, tada nema mesta donoše-

nju rešenja o prekidu postupka. Primeniće se član 216. stav 2. Zakona o parničnom postupku.

PARNIČNI POSTUPAK

- 266 -

Iz obrazloženja: Delimičnom presudom nadležnog prvostepenog suda, kako proizlazi iz obrazloženja ožalbenog

rešenja, odlučeno je o delu tužbenog zahteva tužilje, s tim da će se o preostalom delu tužbenog zah-teva odlučiti konačnom presudom. Protiv navedene delimične presude žalbu je uložila tužilja, pa je drugostepeni sud predmet vratio prvostepenom sudu bez odluke o žalbi, uz napomenu da je potrebno da se prethodno donese dopunska presuda, i da je u toku žalbenog postupka nad tuženikom pokrenut stečajni postupak rešenjem nadležnog Trgovinskog suda (kojim su poverioci pozvani da u roku od 60 dana od objavljivanja oglasa o otvaranju postupka stečaja nad stečajnim dužnikom prijave svoja potraživanja, a dužnici pozvani da ispune svoje obaveze prema stečajnoj masi), pa na osnovu nave-denih činjenica prvostepeni sud zaključuje da nije imalo mesta donošenju dopunske presude, s obzi-rom da su se stekli uslovi propisani odredbom čl. 214. stav 1. tačka 5. i čl. 217. stav 1. Zakona o par-ničnom postupku za prekid postupka. Osnovano se u žalbi tužilje ističe da prvostepeni sud nije pra-vilno primenio odredbu stava 2. člana 216. istog Zakona (u slučaju da je prekid nastupio posle za-ključenja glavne rasprave, sud može na osnovu te rasprave doneti odluku). U konkretnom slučaju de-limičnom presudom prvostepenog suda od 04.03.2009. godine, u stavu 1. izreke, utvrđeno je prema tuženiku da je tužilja u radnom odnosu kod njega na neodređeno vreme počev od 21.12.2001. godine i obavezanje tuženik da tužilji za period od 21.12.2001. godine do 15.08.2005. godine prizna sva prava iz radnog odnosa. U stavu 4. obavezan je tuženik da podnese prijavu tužilje na obavezno soci-jalno osiguranje za period od 21.12.2001. godine do 15.08.2005. godine i da joj dostavi fotokopiju navedene prijave. Protiv navedene presude tužilja je blagovremeno izjavila žalbu, a Okružni sud kao drugostepeni je, aktom od 08.10.2009. godine, vratio spise prvostepenom sudu bez odluke o žalbi, s nalogom da se prethodno donese dopunska presuda vezi zahteva tužilje da se tuženik obaveže da iz-vrši prijavu tužilje na obavezno socijalno osiguranje za period obuhvaćen tužbenim zahtevom, a ožalbenom delimičnom presudom po tom zahtevu, u pogledu koga je zaključena rasprava. U tom slučaju prvostepeni sud je bio u obavezi da, na osnovu odredbe st. 2. čl. 216. Zakona o parničnom postupku, dopunskom presudom odluči o zahtevu u pogledu koga je zaključena rasprava.


NASTAVAK POSTUPKA


339944.. Nema smetnji da stranke podnesu novi uredni predlog za nastavak postupka prekinutog

zbog otvaranja stečajnog postupka nad tuženim, ako je prethodni predlog za nastavak postup-ka odbačen kao neuredan.

Iz obrazloženja: Tužilac je bio u obavezi da, uz predlog za nastavak postupka, dostavi i dokaze o ispunjenosti na-

značenih uslova za nastavak postupka prema stečajnom dužniku, predviđenih članom 90. Zakona o

PARNIČNI POSTUPAK

- 267 -

stečaju. Kako je to propustio da uradi, to je njegov predlog neuredan i isti se na osnovu izričite od-redbe člana 91. Zakona o stečaju odbacuje. U daljem toku postupka, odnosno kada budu ispunjene procesne pretpostavke definisane članom 90. Zakona o stečaju, tužilac će moći novim predlogom za nastavak postupka, uz koji će dostaviti i dokaze o ispunjenosti navedenih procesnih pretpostavki, ini-cirati njegov nastavak.


339955.. Ako je parnični postupak po kondemnatornoj tužbi prekinut zbog nastupanja pravnih po-

sledica otvaranja stečajnog postupka nad tuženim, poverilac kome je blagovremeno prijavlje-no potraživanje osporeno može tražiti ili nastavak parničnog postupka koji je u prekidu (do-stavljajući dokaze o ispunjenosti uslova iz člana 90. Zakona o stečaju i uz istovremeno preina-čenje tužbe isticanjem zahteva za utvrđenje) ili pokrenuti novi parnični postupak sa zahtevom za utvrđenje.

Iz obrazloženja: Tužilac je pokrenuo parnicu pred nadležnim privrednim sudom, zahtevajući da se tuženi oba-

veže na naknadu prouzrokovane štete. U ovoj parnici doneta je prvostepena odluka kojom je deli-mično usvojen tužbeni zahtev i tuženi obavezan na plaćanje opredeljenog iznosa. Postupak po žalbi je rešenjem Privrednog apelacionog suda od 08.06.2011. godine prekinut zbog otvaranja stečaja nad tuženim. U navedenoj situaciji, kako je pravilno zaključio prvostepeni sud, tužilac je imao obavezu da prijavi svoje potraživanje u stečaju tuženog, te da, tek ukoliko mu potraživanje od strane stečajnih organa bude osporeno, može nastaviti postupak i okončati ga u odnosu na stečajnog dužnika. Kako je u odnosu na stečajnog dužnika dozvoljena samo tužba za utvrđenje, to je u takvoj situaciji poverilac kome je potraživanje osporeno mogao ili tražiti nastavak par-ničnog postupka koji je u prekidu (dostavljajući dokaze o ispunjenosti uslova iz člana 90. Zako-na o stečaju i uz istovremeno uređenje tužbe označenjem tužbenog zahteva kao zahteva za utvr-đenje) ili pokrenuti novi parnični postupak sa zahtevom za utvrđenje.


339966.. Tek pošto sudu pruže dokaze o tome, naslednici stranke koja je u međuvremenu umrla,

mogu preuzeti postupak.

Iz obrazloženja: Rešenjem Opštinskog suda u Čačku je utvrđeno da se tužba tužilje protiv imenovanog tuženog –

kako je utvrđeno Rešenjem nadležnog Opštinskog suda - smatra povučenom. Rešenjem istog suda od 21.03.2008. godine (koje je ispravljeno rešenjem od 17.10.2008 godine a potvrđeno rešenjem nadležnog Okružnog suda od 11.02.2009. godine) odbijen je predlog tužilje za vraćanje u pređašnje

PARNIČNI POSTUPAK

- 268 -

stanje. Podneskom od 03.06.2009. godine imenovani su sudu predložili donošenje rešenja o parnič-nim troškovima, navodeći da je tuženi preminuo dana 24.11.2008. godine, te da su oni njegovi za-konski naslednici. Uz ovaj podnesak, međutim, dokaze kojim bi potvrdili ove navode nisu priložili, pa im je sud (dopisom od 31.08.2009. godine) naložio da u roku od 8 dana prilože dokaze na ove okolnosti, te da su - u smislu odredbe čl. 217. Zakona o parničnom postupku - ovlašćeni da u parnicu stupe kao naslednici tuženog. Međutim, imenovani nisu postupili po ovom nalogu suda u ostavlje-nom roku i nisu dostavili odgovarajuće dokaze, iako su to bili dužni da učine u smislu odredbe čl. 100 Zakona o parničnom postupku. Iz tih razloga je pravilno prvostepeni sud pravilno postupio kada je odbacio ovakav predlog za donošenje rešenja o parničnim troškovima kao neuredan, i to u smislu odredbe čl. 103. istog Zakona.

(Iz rešenja Višeg suda u Čačku. Gž. 25/2010 od 24.03.2010. godine)

339977.. Da li je stečajni upravnik ovlašćen da na osnovu člana 97. stav 1. Zakona o stečajnom

postupku preuzme parnicu, koja se ''vodi pred stečajnim sudom'', u stanju u kom se ona nalazi u trenutku pokretanja stečajnog postupka nad tuženim preduzećem, dok, prethodno, potraživanje poverioca – tužioca ne bude osporeno i tužilac upućen na parnicu u smislu čla-na 96. stav 1. Zakona o stečajnom postupku?

Članom 5. Zakona o stečajnom postupku propisano je da se u stečajnom postupku shodno pri-menjuju odredbe zakona kojim se uređuje parnični postupak, ako stečajnim zakonom nije drugači-je određeno. Članom 214. tačka 5. Zakona o parničnom postupku propisano je da se postupak prekida kad nastupe pravne posledice otvaranja postupka stečaja ili likvidacije. Zakon o stečajnom postupku nije propisao da se ne prekida postupak po tužbi tužioca i sada stečajnog poverioca pro-tiv tuženog, nad kojim je u toku trajanja spora po tužbi pokrenut postupak stečaja. To podrazu-meva da se u sudećem predmetu po tužbi mora doneti rešenje o prekidu postupka. Tužilac kao stečajni poverilac mora da podnese prijavu potraživanja stečajnom sudu na način propisan čla-nom 90. Zakona o stečajnom postupku. Stavom 3. pomenute zakonske odredbe propisano je da ako se prijavljuju potraživanja o kojima se vodi parnica, u prijavi se navodi sud pred kojim teče postupak sa oznakom spisa. Otuda odredba člana 97. stav 1. Zakona o stečajnom postupku pod-razumeva preuzimanje prekinutog parničnog postupka u stanju u kom se parnica o osporenom potraživanju u postupku stečaja nalazi u trenutku pokretanja stečajnog postupka, ali tek po dono-šenju zaključka o osporenom potraživanju sa upućivanjem na parnicu radi utvrđenja osporenog potraživanja. Otuda stečajni upravnik nije ovlašćen da na osnovu odredbe člana 97. stav 1. Za-kona o stečajnom postupku, pre donošenja zaključka o osporenom potraživanju i upućivanja tužioca iz započetog spora kao stečajnog poverioca na parnicu radi utvrđenja osporenog potraži-vanja, preuzima započetu parnicu. (Odgovor utvrđen na sednici Odeljenja za privredne sporove Višeg trgovinskog suda od 19. i 20. septembra 2005. godine, objavljen u biltenu "Sudska prak-sa trgovinskih sudova" broj 3/2005).


PARNIČNI POSTUPAK

- 269 -

339988..

Da li se na osnovu analogne primene člana 313. Zakona o parničnom postupku van ročišta za glavnu raspravu donosi rešenje o nastavku postupka, pošto je to propisano za prekid po-stupka i pošto se dok traje prekid ne mogu saglasno članu 216. stav 2. Zakona o parničnom po-stupku preduzimati sudske radnje, odnosno ne može zakazati ročište niti isto održati?

Analognom primenom člana 313. Zakona o parničnom postupku van ročišta za glavnu ras-pravu sud može doneti rešenje o nastavku postupka kada su ispunjeni uslovi iz člana 217. nave-denog zakona, bilo po službenoj dužnosti, bilo na predlog stranke. Međutim to ne znači da sud ne može po predlogu za nastavak postupka zakazati ročište i isto održati ukoliko postoje razlozi za održavanje ročišta, a radi ispitivanja ispunjenosti uslova za nastavak prekinutog postupka. Odredbu člana 216. stav 2. Zakona o parničnom postupku ne treba tumačiti tako da sud za vreme prekida postupka ne može preduzimati bilo kakve radnje u postupku uključujući radnje koje se tiču nastav-ka postupka. U protivnom, to bi značilo da se jednom prekinut postupak nikada više ne bi mogao na-staviti, jer i rešenje o nastavku postupka takođe predstavlja parničnu radnju, isto kao i rešenje kojim se zakazuje ročište povodom predloga za nastavak postupka. Takvu radnju predstavlja i dostavljanje pod-neska predlagača nastavka postupka protivnoj stranci na izjašnjenje. Dakle odredbu člana 216. stav 2. Zakona o parničnom postupku treba tumačiti da se za vreme trajanja postupka ne mogu preduzimati nikakve radnje u postupku sa izuzetkom predviđenim ovim članom u stavu 2. ali i onih radnji koje sud može i mora preduzeti kako bi odlučio o predlogu za nastavak postupka.


NEDOZVOLJENOST POSEBNE ŽALBE (Član 226. stav 2. Zakona o parničnom postupku)

339999.. Ukoliko je sud na ročištu odbio predlog za prekid postupka i odlučio da nastavi postupak,

u takvoj situaciji žalba protiv rešenja o prekidu postupka, kao posebna žalba nije dozvoljena.

Iz obrazloženja: Na osnovu člana 506. stav 1. Zakona o parničnom postupku, Viši sud je našao da se na odlučiva-

nje po žalbi imaju primeniti odredbe prethodnog Zakona o parničnom postupku, pa ih je i primenio. U postupku prethodnog ispitivanja žalbe našao je da žalba nije dozvoljena. Iz spisa u ovoj pravnoj stvari (ročište od 24.10.2012. godine), proizilazi da je sud doneo rešenje kojim je odbio predlog za prekid postupka i odlučio da nastavi postupak, jer je zatražio izveštaj vezano za vođenje disciplin-skog postupka protiv tužilje. U takvoj situaciji, žalba protiv rešenja o prekidu postupka (kao posebna žalba) nije dozvoljena.


PARNIČNI POSTUPAK

- 270 -

RAZLOZI ZA ZASTAJANJE U POSTUPKU


440000.. Izuzetno od odredbe iz člana 12. Zakona o parničnom postupku, parnični sud ne može sam

rešavati prethodno pitanje u postupku po tužbi zbog povrede žiga, već je dužan da sa postup-kom zastane u zakonom određenim slučajevima, ali ne i u slučaju podnošenja tužbe Sudu SCG za poništaj upravnog akta - rešenja o priznanju žiga donetog od strane Zavoda za intelektual-nu svojinu.

Iz obrazloženja: Pravilno je prvostepeni sud odlučio kada je odbio predlog tuženog da zastane sa postupkom u

ovoj pravnoj stvari. Kako se žig stiče upisom u Registar žigova, a priznato pravo prema članu 31. Zakona o žigovima u Registar upisuje nadležni organ, i pri tome nosiocu prava izdaje ispravu o žigu, koja ima karakter rešenja u upravnom postupku, to je za odlučivanje po tužbi zbog povrede žiga, prethodno pitanje - pitanje postojanja prava i svojstva nosioca prava. Prema članu 12. Zakona o parničnom postupku kad odluka suda zavisi od prethodnog rešenja da li postoji neko pravo ili pravni odnos, a o tom pitanju još nije doneta odluka od strane suda ili drugog nadležnog organa, sud može sam odlučiti o prethodnom pitanju, ili može odlučiti da postupak prekine do okončanja postupka u kome se to prethodno pitanje rešava. Članom 59. Zakona o žigovima predviđen je izuzetak od ovog opšteg pravila, pa je sud u zakonom predviđenim slučajevima dužan, dakle obavezan da sa po-stupkom po tužbi zbog povrede žiga, zastane. To je slučaj iz člana 50. Zakona o žigovima, odnosno zbog pokretanja postupka za oglašavanje ništavim rešenja o priznanju žiga, odnosno međunarodnog registrovanja, koji ima prirodu upravnog postupka i koji se vodi pred Zavodom za intelektualnu svo-jinu; zatim iz čl. 53. i 55. istog zakona - vođenje postupka za donošenje rešenja o prestanku žiga zbog nekorišćenja (ili iz drugih zakonom predviđenih razloga), koji se vodi pred istim organom. Obavezan zastoj postupka predviđen je i u slučaju pokretanja sudskog postupka po tužbi za ospora-vanje žiga iz čl. 66. i 67. Zakona o žigovima. Ukoliko tužilac u tom sporu uspe, nadležni organ će izvršiti upis promene nosioca prava, odnosno upisaće tužioca kao nosioca žiga. Rešenje o priznanju ži-ga, kao upravni akt koji je konačan i protiv koga žalba nije dozvoljena, može biti predmet ispitivanja i u upravnom sporu pred Sudom Srbije i Crne Gore, po tužbi za poništaj nezakonitog upravnog akta. Čla-nom 59. Zakona o žigovima vođenje ovog postupka nije predviđeno kao razlog za obavezni zastoj po-stupka po tužbi zbog povrede prava. Iz navedenog sledi da rešenje o priznanju žiga može biti predmet pobijanja i ispitivanja u više postupaka, i upravnih i sudskih, pri čemu se sudski vode i prema odredba-ma Zakona o parničnom postupku i prema odredbama Zakona o upravnom sporu. Zakonom je međutim obavezan zastoj postupka predviđen samo za neke od njih, a ne za sve. U konkretnom slučaju tuženi je dostavio dokaze da je podneo tužbu Sudu Srbije i Crne Gore radi poništenja isprava o žigovima, pa sledi da pokretanje navedenog postupka ne predstavlja zakonom predviđeni razlog za zastoj postupka u smi-slu člana 59. Zakona o žigovima, kako je to pravilno zaključio prvostepeni sud.


PARNIČNI POSTUPAK

- 271 -

440011.. Kako će parnični sud postupiti ako je stečajni poverilac, koji je prijavio potraživanje u odre-

đenom dinarskom iznosu, od stečajnog veća dobio rešenje kojim mu je utvrđeno potraživanje u određenom deviznom iznosu (koji nije bio predmet prijave), bez bilo kakvog osporavanja i uputa na parnicu u pogledu prijavljenog potraživanja u dinarskom iznosu, pa je poverilac, pošto je pret-hodno izjavio žalbu na takvo rešenje stečajnog veća (o kojoj drugostepeni sud još nije doneo odlu-ku) podneo tužbu parničnom sudu radi utvrđenja dinarskog potraživanja iz prijave?

Pitanje nije dovoljno jasno postavljeno. Međutim, ako tužilac u tužbi tvrdi da se radi o istom po-traživanju koje je u prijavi označeno u dinarima (kao protivvrednost određenog deviznog iznosa) a u rešenju stečajnog veća u devizama, onda će prvostepeni sud zastati sa postupkom po tužbi do dono-šenja odluke drugostepenog suda, odnosno pravnosnažne odluke u stečajnom postupku povodom prijavljenog dinarskog potraživanja, koje je predmet tužbenog zahteva.


440022.. Da li se odredba iz člana 214. tačka 3. Zakona o parničnom postupku, po kojoj nastupa

obavezni prekid postupka zbog smrti zakonskog zastupnika stranke ili prestanka njegovog ovlašćenja za zastupanje, odnosi i na smrt ili razrešenje direktora preduzeća ili drugog pravnog lica, kao ovlašćenog lica (statutarnog zastupnika) iz člana 482. istog zakona?

Odredba člana 214. stav 3. Zakona o parničnom postupku po kojoj se postupak prekida kad zakonski zastupnik stranke umre ili kad prestane njegovo ovlašćenje za zastupanje, ima u vi-du samo zakonskog zastupnika parnično nesposobne stranke (član 75. Zakona o parničnom po-stupku), a ne i zastupnika pravnog lica. Razrešenje direktora pravnog lica podrazumeva da se na istu funkciju bira – imenuje drugo lice, kao direktor i zastupnik, i za tok postupka nema nikakav značaj. Smrt direktora pravnog lica u toku parnice takođe nema značaja, ako pravno lice ima druge zastupnike, upisane u registar u smislu člana 482. Zakona o parničnom postupku, ili ako pravno lice ima punomoćnika u parnici (jer smrću statutarnog zastupnika pravnog lica ne prestaje punomoćje). Problem postoji kada je direktor jedini statutarni zastupnik, umre u toku parnice, a pravno lice nema punomoćnika. Stranka tada nema nikakvog zastupnika i postupak se ne može voditi. U vreme važenja Zakona o parničnom postupku iz 1977. godine od strane Višeg trgovin-skog suda utvrđen je odgovor iz 2000. godine po kome: ako preduzeće u kraćem roku ne može da odredi drugog zastupnika, parnični postupak treba prekinuti shodnom primenom odredbe člana 212. tačka 4. (sada 214. tačka 3.) Zakona o parničnom postupku i nastaviti po članu 215. stav 1. Zakona o parničnom postupku. Izmene u novom Zakonu o parničnom postupku omogućuju i dru-gačija rešenja: pored prekida postupka (ali shodnom, tj. analognom primenom člana 214. tačka 3. Zakona o parničnom postupku), zastoj u postupku da bi se stranci omogućio izbor novog di-rektora – statutarnog zastupnika po članu 219. Zakona o parničnom postupku, te postavljanje pri-vremenog zastupnika po članu 79. stav 3. Zakona o parničnom postupku.


PARNIČNI POSTUPAK

- 272 -

TERET TVRDNJE I TERET DOKAZIVANJA


440033.. Za utvrđenje činjenica u vezi sa postojanjem prava svojine svedočenje kao dokazno sred-

stvo nije podobno.

Iz obrazloženja: Prvostepeni sud je utvrdio da je imenovani trećetuženi nepokretnost koja je predmet tužbenog

zahteva prenela na treće navedeno lice dana 29.01.2002. godine i da na dan 11.06.2009. godine - ka-da je zaključen ugovor o kupoprodaji navedene nepokretnosti između tužioca kao kupca i trećetuže-nog kao prodavca - trećetuženi nije bio vlasnik predmetne nepokretnosti.

S tim u vezi, sud je pravilno odlučio odbivši predlog tužioca da se, na okolnost vraćanja sporne ne-pokretnosti trećetuženom, sasluša predloženi svedok jer svedočenje kao dokazno sredstvo nije podobno za utvrđenje činjenica u vezi sa postojanjem prava svojine.

Prvostepeni sud je pravilno odlučio i kada je - kao neosnovan - odbio tužbeni zahtev uz pravilnu primenu člana 228. i 231. Zakona o parničnom postupku (član 220. i 223. prethodno važećeg Zako-na o parničnom postupku). Naime, na tužiocu je bio teret dokazivanja onoga što njemu ide u prilog i što tvrdi, a do zaključenja glavne rasprave on nije dostavio niti predložio izvođenje dokaza u vezi sa utvrđenjem sporne činjenice - da li je vlasnik predmetnog kioska.


440044.. Dokumentaciju o identitetu predmeta prodaje kod ugovora o prodaji nepokretnosti u iz-

gradnji, shodno pravilu o teretu dokazivanja, dostavlja prodavac odn. investitor objekta, s ob-zirom da je on u njenom posedu.

Iz obrazloženja: Ugovor o prodaji nepokretnosti u izgradnji od 02.11.2007. godine sadrži precizno označen pred-

met prodaje, sa svim parametrima kojima se nepokretnost opisuje. Ugovor je potpisalo imenovano lice, koje je - pored ostalog - i potpisnik izjave od 25.02.2011. godine kojom se konstatuje promena oznake predmeta prodaje po navedenom ugovoru i koji sadržaj izjave je u svojstvu svedoka potvrdio prilikom saslušanja.

Nepokretnost označena u ugovoru nesporno nije predata kupcu a kao dokaz za isplatu cene stana u celosti tužilac je dostavio priznanicu, dok je za iznos predate kapare od 1000 eura dostavljen ugovor o kapari. Tokom postupka je utvrđeno da je došlo do izmena u projektnoj dokumentaciji u pogledu oznake stanova u objektu u izgradnji i tome u prilog tužilac je dostavio pomenutu pisanu izjavu od 25.02.2011. godine. Prvostepeni sud je prilikom odlučivanja o relevantnosti date izjave, trebalo da ima u vidu i da je

PARNIČNI POSTUPAK

- 273 -

Ugovorom o prodaji nepokretnosti u izgradnji 02.11.2007. godine bilo predviđeno zaključenje Aneksa ugovora u slučaju smanjenja kvadrature, ali ne i u slučaju povećanja kvadrature predmeta prodaje, a po-sebno što nije utvrđeno u kom svojstvu je pomenuto lice – potpisnik izjave istupalo u ime tuženog, s ob-zirom da je pored sporne izjave, potpisao i ugovor o prodaji nepokretnosti te da pored njegovog potpisa stoji i pečat ovde tuženog.

Iz tog razloga, drugostepeni sud nalazi da je pogrešan zaključak prvostepenog suda zasnovan na pogrešnoj primeni pravila o teretu dokazivanja - da je bilo nemoguće utvrditi identitet sporne nepo-kretnosti.

Pogrešno je stanovište prvostepenog suda da je relevantnu dokumentaciju za identitet pred-meta prodaje (upotrebnu dozvolu, projektnu dokumentaciju i dokumentaciju o promeni dela pro-jekta) trebalo da dostavi tužilac, iako je samo tuženi kao investitor objekta izvesno u njenom po-sedu. Tužilac je dostavio ugovor o prodaji nepokretnosti u izgradnji, ugovor o kapari, priznanicu, izjavu potpisanu od strane lica zaposlenog kod tuženog odn. sve što njemu ide u prilog. Kako je sve navedeno tuženi u toku postupka osporio, bio je dužan da iznese činjenice i predloži dokaze kojima osporava navode i dokaze protivnika shodno članu 228. i 231. Zakona o parničnom po-stupku.


440055.. Podlogu za odlučivanje o osnovanosti tužbenog zahteva predstavljaju iznete činjenice, i

to činjenice koje se dokazuju i one koje se ne dokazuju, s tim što se ne dokazuju se priznate činjenice, činjenice utvrđene na osnovu zakonskih pretpostavki i opštepoznate činjenice. Či-njenice mora izneti ona strana čije pravo zavisi od njihovog postojanja, bez obzira da li se dokazuju ili ne.

Iz obrazloženja: Suprotno čl. 359. i 485. Zakona o parničnom postupku, tužilac po prvi put u žalbi iznosi tvrd-

nju o postojanju ugovora zaključenog sa organizacijom interpretatora te da je tim ugovorom ovla-šćen na naplatu naknade. Suprotno navedenim odredbama, uz žalbu dostavlja kopiju dela ovog ugo-vora. S obzirom da je to nedozvoljeno, isti nisu mogli biti razmatrani od strane drugostepenog suda. Osim toga, tužilac u žalbi ističe da je ugovor objavljen u "Službenom glasniku Republike Srbije". Ova okolnost, međutim, nije od uticaja u situaciji u kojoj tužilac u toku prvostepenog postupka, do zaključenja glavne rasprave, nije ni izneo tvrdnju o postojanju činjenica od kojih zavisi njegovo pravo na naplatu naknade. Činjenice o postojanju ugovora i odredbi ugovora po kojoj je tužilac ovla-šćen da vrši naplatu naknade, nije iznosio pa se nisu ni mogla primeniti pravila dokazivanja po kojima činjenice koje su opštepoznate nisu predmet dokazivanja. Činjeničnu podlogu za odlučiva-nje o osnovanosti tužbenog zahteva predstavljaju činjenice koje su priznate, činjenice koje su utvr-đene na osnovu zakonskih pretpostavki, činjenice koje su opštepoznate i činjenice koje su utvrđe-ne postupkom dokazivanja ocenom izvedenih dokaza. Nezavisno od toga kako će činjenice biti u parničnom postupku utvrđene, postoji teret iznošenja tih činjenica i one terete onu stranu koja tvrdi da ima pravo čije postojanje ili ostvarivanje zavisi od njihovog postojanja.


PARNIČNI POSTUPAK

- 274 -

440066.. Dužnost je stranke da iznese činjenice i predloži i priloži dokaze na kojima zasniva svoj

zahtev ili kojim osporava navode i dokaze protivnika.

Iz obrazloženja:

Utvrđeno je sledeće činjenično stanje: Tužena je uzimala novac na zajam od imenovanog zaj-modavca. Kako nije bila u mogućnosti da ga vrati, tužilja je preuzela njenu obavezu vraćanja du-ga, pa je tako isplatila 2.500,oo eura, što je i konstatovano na potvrdi od 20.09.2004. godine koju je potpisa zajmodavac, u kojoj je izričito navedeno da tužilja ovaj iznos daje u svojstvu garanta za dug tužene prema njoj. Zatim je na ime kamate isplatila iznos od 900,oo eura. Inače, predmet tužbenog zahteva je isplata iznosa od 12.800,oo eura. Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja, pravilno su nižestepeni sudovi obavezali tuženu na ispunjenje obaveze u smislu člana 296. stav 1. u vezi člana 300. Zakona o obligacionim odnosima. Kako je ugovorena kamata u većem iznosu od dozvoljenog, što ugovor o zajmu čini delimično ništavim u delu za kamatu, u smislu člana 105. stav 1. istog Zakona, pravilan je zaključak nižestepenih sudova da tužena nije u obavezi da taj iznos isplati tužilji. U pogledu preostalog dela tužbenog zahteva - iznosa od 10.300 eura, pra-vilno je tužbeni zahtev odbijen. Svaka stranka je dužna da iznese činjenice i predloži dokaze na kojima zasniva svoj zahtev ili kojim osporava navode i dokaze protivnika - član 220. Zakona o parničnom postupku. Dokazivanje obuhvata sve činjenice koje su važne za donošenje odluke - član 221. stav 1. Zakona o parničnom postupku. Ako sud, na osnovu izvedenih dokaza, ne može sa sigurnošću utvrditi neku činjenicu, o postojanju činjenice zaključiće primenom pravila o teretu dokazivanja - član 223. stav 1. Zakona o parničnom postupku. Stavom 2. istog člana propisano je da Stranka koja tvrdi da ima neko pravo snosi teret dokazivanja činjenice koja je bitna za nasta-nak ili ostvarivanje prava, ako zakonom nije drugačije određeno - član 223. stav 2. Zakona o par-ničnom postupku. Svaka stranka treba u svojim izlaganjima da iznese sve činjenice potrebne za obrazloženje svojih predloga, da ponudi dokaze potrebne za utvrđivanje svojih navoda, kao i da se izjasni o navodima i ponuđenim dokazima protivne stranke - član 300. Zakona o parničnom postupku. U ovom slučaju, tužilja u toku postupka - osim svojih tvrdnji da je tuženoj u više na-vrata pozajmljivala novac - nije pružila sudu nijedan relevantan dokaz na osnovu koga bi se mo-gla nesumnjivo utvrditi njihova osnovanost. Zbog toga je primenom pravila o teretu dokazivanja, u smislu citiranih odredbi Zakona, odbijen njen tužbeni zahtev u ovom delu.

(Iz presude Vrhovnog kasacionog suda, Rev. 195/10(1) od 17.02.2010. godine)

ODLUKA SUDA O IZVOĐENJU DOKAZA (Član 229. stav 2. Zakona o parničnom postupku)

440077.. Ovlašćenje suda je da od predloženih dokaza odluči koji je potrebno u toku postupka izve-

sti, ceneći kojim se od njih mogu utvrditi sporne a bitne činjenice, a predloge za izvođenje dru-gih dokaza, treba odbiti kao nepotrebne.

PARNIČNI POSTUPAK

- 275 -

Iz obrazloženja: U toku postupka sporno je bilo da li je tuženi primio robu čije se plaćanje cene traži, jer je on

te navode osporavao, a osnov tužbenog zahteva je upravo cena za isporučenu robu. Pravilno je prvo-stepeni sud u nedostatku drugih pismenih dokaza, osim dokaza dostavljenih od strane tužioca, na spornu okolnost prijema robe saslušavao u svojstvu svedoka radnike tuženog, pa kako su isti potvr-dili prijem robe čije je fakturisanje tužilac izvršio i čija se naplata cene traži u ovom sporu, to je pra-vilnom primenom materijalnog prava na tako utvrđeno činjenično stanje prvostepeni sud doneo po-bijanu odluku kojom je tuženog obavezao na plaćanje na osnovu člana 262. Zakona o obligacionim odnosima. Neosnovani su žalbeni navodi tuženog da je sud morao da izvede veštačenje ekonomsko finansijske struke, jer su razlozi tuženikovog osporavanja tužbenog zahteva bili upravo činjenica da tuženi robu po tim fakturama nije primio, kao i da je izmirio deo obaveze prema tužiocu. Za utvrđi-vanje navedenih spornih činjenica veštačenje nije potrebno i adekvatno dokazno sredstvo, već je navedena sporna činjenica prijema robe, pravilnom ocenom prvostepenog suda utvrđena saslušanjem svedoka - magacionera tuženog. U pogledu navoda tuženog da je on platio deo cene, na tuženom je bio teret dokazivanja, odnosno dostavljanja dokaza za te svoje navode, pa u situaciji u kojoj on ma kakve dokaze nije dostavio, nije bilo osnova ni razloga, a ni predloga stranaka da se određuje vešta-čenje od strane veštaka ekonomsko finansijske struke, već je u pogledu tog navoda odluka doneta uz primenu pravila o teretu dokazivanja.

(Iz presude Višeg trgovinskog suda Pž. 13433/05 od 22. 03. 2006. godine)

440088.. Teret dokazivanja navoda da su građevinski radovi izvedeni, u sporu za naplatu cene ra-

dova, je na tužiocu, ali mu sud to mora omogućiti određujući izvođenje dokaza koje tužilac predlaže, a podesni su za utvrđenje sporne činjenice.

Iz obrazloženja: Pravilno je stanovište prvostepenog suda da se osnovanost potraživanja u navedenoj situaciji

ne može utvrditi iz nalaza i mišljenja veštaka finansijske struke koje je sud u celosti prihvatio ce-neći ga kao stručan, nepristrasan i potpun, jer finansijska dokumentacija koja je dostavljena od strane stranaka veštaku nije omogućila da se veštačenjem pouzdano utvrdi postojanje i visina du-ga tuženog, jer se nije pouzdano mogla utvrditi ni konačno izvedena količina i kvalitet radova. Pravilno je takođe stanovište prvostepenog suda da bi se samo veštačenjem od strane veštaka građevinske struke mogle utvrditi sve relevantne činjenice koje su od uticaja na donošenje odlu-ke o osnovanosti zahteva. Imajući u vidu, međutim, da je tužilac u svom podnesku od 7.9.2005. godine predložio kao dokaz za osnovanost svojih navoda izvođenje odgovarajućeg veštačenja na okolnost da su ugovorne obaveze tužioca u potpunosti izvršene, odnosno da su ugovoreni radovi od strane tužioca u potpunosti izvedeni, da je u situaciji kada je u daljem toku postupka tuženi predložio finansijsko veštačenje i isto nije dalo rezultate, jer je prema izričitom mišljenju veštaka nije bila dostavljena dokumentacija iz koje se može utvrditi obim i kvalitet izvedenih radova tu-žioca, sud je bio dužan da u situaciji u kojoj se navedeno veštačenje pokazalo neodgovarajućim, imajući u vidu navedeni predlog za određivanje odgovarajućeg veštačenja, sa tužiocem odnosno po njegovom predlogu odredi veštačenje veštaka građevinske struke jer je zapravo to jedino od-

PARNIČNI POSTUPAK

- 276 -

govarajuće veštačenje na osnovu koga se mogu utvrditi sve relevantne činjenice i tek potom uko-liko tužilac uplatama predujma ne obezbedi mogućnost izvođenja navedenog dokaza, odluku do-nese ocenom drugih raspoloživih dokaza i primenom tereta dokazivanja. Pored navedenog, pr-vostepena odluka u svom obrazloženju sadrži detaljan opis iskaza lica koja su saslušana u svoj-stvu svedoka u kojim izjavama su oni nedvosmisleno i jasno izneli da je tužilac izvršio sve rado-ve koji su bili predmet ugovora, kao i činjenicu da je samo deo izvedenih radova plaćen tužiocu, dok za preostali iznos nije dug izmiren, ali nije cenio navedene iskaze svedoka i njihov uticaj na utvrđivanje relevantnih činjenica. U odsustvu finansijskih pisanih dokaza da je tužilac izvršio svoje ugovorne obaveze, sud je morao imajući u vidu predlog tužioca izvesti odgovarajuće vešta-čenje veštaka građevinske struke, i ceniti iskaze saslušanih svedoka, a ne samo parafrazirati iste, pa ima-jući u vidu nalaz veštaka građevinske struke i ocenu datih iskaza svedoka u pogledu količine i kvaliteta izvedenih radova, doneti novu odluku o osnovanosti tužbenog zahteva. Pri tome, sud mora imati u vidu da je u situaciji u kojoj bi tužilac dokazao da je izveo sve radove po ugovoru, on ostvario pravo na na-knadu u ugovorenom iznosu, jer ugovor sadrži jediničnu cenu izvedenih radova po m2 pa je zapravo odredba ugovora koja predviđa da će se konačno odrediti vrednost radova prema stvarno izvedenim ko-ličinama radova i stvarno izvedene prodajne kvadrature stana, zapravo odredba koja je trebalo da cenu prilagodi eventualnim razlikama stvarnog od projektovanog stanja, te da je ukoliko se utvrdi postojanje duga tuženog, na njemu teret dokazivanja da je dugovanje izmirio i za iznos za koji ne poseduje doka-ze, tužilac ima prava da potražuje plaćanje.


ČINJENICE KOJE SE NE DOKAZUJU


440099.. Predlozi stranaka radi pokušaja poravnanja, koje nije zaključeno, ne mogu se koristiti za

utvrđenje činjenica u parničnom postupku, ni u smislu osporavanja ni u smislu priznavanja.

Iz obrazloženja: Svoju odluku u pogledu zahteva za utvrđenje prava svojine na stanovima koji se nalaze u pri-

zemlju naznačene stambeno-poslovne zgrade prvostepeni sud je zasnovao na spremnosti tuženog da tužilji prepusti dva stana. Ova izjava tuženog, sadržana u odgovoru na tužbu, ne može se sma-trati priznanjem činjenice o doprinosu tužilje u sticanju dva predmetna stana, već predlogom za nagodbu stranaka koji nije prihvaćen. Sud bi u toku celog postupka trebalo da ukazuje strankama na mogućnost sudskog poravnanja, dakle poravnanja pred sudom ili u postupku posredovanja. U tome bi trebalo i da im pomaže. Međutim, predloge i izjave stranaka date u tim pokušajima ne može kori-stiti u postupku donošenja presude, što proizilazi iz odredaba o sudskom poravnanju sadržanih u čl. 322. do 329. Zakona o parničnom postupku.

(Iz rešenja Apelacionog suda u Novom Sadu, Gž. 2085/2012 od 14.02.2013. godine)

PARNIČNI POSTUPAK

- 277 -

441100.. O činjenicama koje nisu osporene u toku postupka, sud će odbiti da izvede dokaze, jer raz-

loga za dokazivanje nema.

Iz obrazloženja: Žalbeni navodi (sud nije mogao odluku o osnovu obavezivanja doneti na osnovu činjenice da je

tužilac ispostavio račun, a istovremeno odbiti zahtev za zateznu kamatu sa obrazloženjem da tužilac nije dokazao da je račun dostavljen tuženom) - nisu osnovani. Naime, prema stanju u spisima, tuženi nije sporio postojanje međusobnog poslovnog odnosa stranaka i osnov za izdavanje navedenog ra-čuna, kao ni visinu fakturisane naknade. Upravo zbog toga je sud pravilno, imajući u vidu sam tok postupka, i utvrdio činjenično stanje na osnovu raspoložive pismene dokumentacije, imajući u vidu koje činjenice tuženi osporava (a osporavao je samo prijem računa koji direktno utiče isključivo na dospelost obaveze plaćanja duga, a ne i na postojanje same obaveze i njen osnov). U delu u kome je odbio tužbeni zahtev za zateznu kamatu do podnošenja tužbe sud se, pri tome, pozvao na odredbe člana 324. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima a kojima se reguliše pitanje dospelosti obaveze plaćanja u situaciji kada sama dospelost nije ugovorena - smatra se da je ista nastupila trenutkom po-kretanja postupka za naplatu potraživanja. Žalbeni navodi da je sud učinio povredu postupka kada je odbio da po predlogu tuženog pribavi Građevinsku knjigu za izvedene radove - nisu osnovani. Pre-ma odredbama čl. 220. i 223. Zakona o parničnom postupku, naime, stranka je dužna da iznese sve navode i za njih dostavi sve dokaze. Sud izvodi dokaze samo u pogledu relevantnih a spornih činje-nica. Dakle, u toku postupka tuženi nije sporio poslovni odnos sa tužiocem, niti izvođenje navedenih građevinskih radova pa je prvostepeni sud pravilno odbio da izvede navedeni dokaz - isti se nije odno-sio na utvrđenje činjenice koja je osporavana u toku postupka pa zato nije bilo osnova i razloga za nje-govo izvođenje, koje bi samo nepotrebno odugovlačilo postupak.


441111.. One činjenice koje je stranka izričito priznala u toku parnice se ne dokazuju. Međutim,

njihovim priznanjem se ne sme ići prema nedozvoljenim raspolaganjima stranaka.

Iz obrazloženja: Sud je ovlašćen da dokazuje i činjenice koje su priznate ukoliko smatra da se njihovim prizna-

njem ide za tim da se raspolaže zahtevom kojim se ne može raspolagati; sud takođe ocenjuje da li će uzeti kao priznatu ili kao osporenu činjenicu koju je stranka prvo priznala, a posle potpuno ili deli-mično osporila ili ograničila priznanje dodavanjem drugih činjenica - član 222. Zakona o parničnom postupku. Sledi da se ne dokazuju samo one činjenice koje je stranka izričito priznala u toku parni-ce, a takvim priznanjem se ne ide prema nedozvoljenim raspolaganjima. U konkretnoj pravnoj stvari to nije slučaj: činjenicu korišćenja tuženi izričito nije priznao, odn. podneskom od 18.05.2009. godine je ovu činjenicu jasno osporio navođenjem obaveze tužioca da istu dokaže. Zbog toga je pr-vostepeni sud izvodeći dokaze postupao u skladu sa stanjem u spisima, pa i obrazloženje prvostepe-

PARNIČNI POSTUPAK

- 278 -

nog suda u pogledu dokazanosti ove činjenice nije u suprotnosti sa stanjem u spisima. Ni odluka su-da nije u suprotnosti sa zaključkom prvostepenog suda u obrazloženju presude da činjenica korišće-nja nije dokazana pa zato i nema bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 2. tačka 12. Zakona o parničnom postupku.


441122.. Ne dokazuju se i ne utvrđuju činjenice koje su stranke u postupku učinile nespornim.

Iz obrazloženja: Predmet tužbenog zahteva je - prema stanju u spisima - tužiočevo potraživanje duga po osno-

vu neizmirenih obaveza tuženika iz Ugovora o zajedničkoj izgradnji elektroenergetskog objekta. Na ročištu od 30.01.2009. godine, posle usaglašavanja poslovnih knjiga, punomoćnik tuženog je učinio nespornim potraživanje tužioca u iznosu od 165.150,00 dinara sa zakonskom zateznom ka-matom od podnošenja tužbe do isplate, kao i činjenicu da spor nije rešen mirnim putem odn. da navedeni dug nije isplaćen tužiocu. Imajući to u vidu, a kako su, shodno iznetom, sve relevantne činjenice za odlučivanje o osnovanosti tužbenog zahteva učinjene nespornim od strane tuženog (a nesporne činjenice sud ne utvrđuje - shodno članu 222. Zakona o parničnom postupku), to je pr-vostepeni sud pravilno - imajući u vidu navedeno izjašnjenje punomoćnika tuženog - glavnu ras-pravu zaključio bez odlaganja i doneo pobijanu presudu kojom se tužbeni zahtev usvaja i tuženi obavezuje na plaćanje nesporno dugovanog iznosa. Pri tome, na nesporno činjenično stanje u po-gledu osnova i visine duga, prvostepeni sud je pravilno primenio materijalno pravo kada je - na osnovu člana 262. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima - tuženog obavezao na izmirenje ugo-vorne obaveze plaćanjem dugovanog iznosa, uz kamatu za period od podnošenja tužbe do isplate (ovo na osnovu člana 277. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, a zbog docnje u plaćanju). Navodi tuženog u žalbi - da je greškom učinio nespornim navedeno dugovanje tj. da je bio u za-bludi kada je priznao postojanje neizmirene obaveze u označenom iznosu, te da je stoga sud po-grešno utvrdio činjenično stanje u pogledu postojanja duga, a za koje tuženi nije dostavio dokaze - nisu od uticaja na drugačiju odluku o tužbenom zahtevu.


PRIMENA PRAVILA O TERETU DOKAZIVANJA


441133.. Kod tužbe kojom zahteva naknadu za korišćenje nepokretnosti kao tuđe stvari tužilac mora

pre svega da dokaže da je tuženi bio u posedu te stvari i da je faktički koristio, kao i da je bio ovla-šćen da po bilo kom osnovu naplaćuje naknadu za korišćenje nepokretnosti u spornom periodu.

PARNIČNI POSTUPAK

- 279 -

Iz obrazloženja: U ovom postupku bila je sporna pasivna legitimacija tuženog, kao i da li je tuženi u periodu

od 01.01.2009. godine do 05.06.2011. godine upotrebljavao nepokretnost u svoju korist, da li je uopšte tuženi bio u posedu nepokretnosti te da li je tužilac, usled upotrebe nepokretnosti od stra-ne tuženog, bio onemogućen da ostvaruje prihode u vidu zakupnine.

O spornoj činjenici da li je na strani tužioca došlo do umanjenja imovine tužioca (koja uključuje i izostanak njenog uvećanja) kao i da li je na strani tuženog istovremeno došlo do uvećanja imovine (koje podrazumeva i izostanak umanjenja), prvostepeni sud je zaključio primenom pravila o teretu dokazivanja shodno članu 220. i 223. Zakona o parničnom postupku (član 231. sada važećeg Zakona o parničnom postupku).

Tužilac do zaključenja glavne rasprave nije dokazao da je u periodu od 01.01.2009. godine do 05.06.2011. godine tuženi bio u posedu nepokretnosti, niti da je u to vreme tužilac bio ovlašćen da po bilo kom osnovu naplaćuje naknadu za korišćenje nepokretnosti čiji je tužilac korisnik. Na tužio-cu je bio teret dokazivanja ispunjenosti navedenih uslova, kako je pravilno zaključio prvostepeni sud, a pre svega - da li je tuženi koristio nepokretnost tužioca nakon isteka ugovorenog roka, kao i da li je tužilac bio ovlašćen da infrastrukturno zemljište izdaje za određenu naknadu.

Na pravilnost prvostepene presude nisu od uticaja žalbeni navodi tužioca da nije mogao da uđe u posed nepokretnosti iz razloga što je u posedu bio tuženi. Prvostepeni sud je pravilno cenio faktičko stanje stvari - da li je tuženi i faktički, a ne samo formalno bio korisnik stadiona i ostalih predmetnih nepokretnosti. Utvrdio je da tužilac na navedenu okolnost nije dostavio dokaze, a posebno imajući u vidu što tokom 2009. i 2010. godine tuženi, iako nije bio brisan iz registra, ipak nije učestvovao na takmičenjima niti je koristio stadion.

Žalbeni navodi tužioca (u vezi sa faktičkim korišćenjem nepokretnosti od strane tuženog) su neosnovani.

Naime, pravilan je zaključak prvostepenog suda da je tužilac, pre svega, bio u obavezi da dokaže da tuženi faktički koristi spornu nepokretnost. Međutim, ne postoje zapisnici o stanju na terenu niti drugi dokazi iz kojih bi se eventualno moglo utvrditi da je tuženi koristio predmetni prostor u spor-nom periodu. Tužilac do zaključenja glavne stvari nije dostavio dokaze kojima dokazuje osnov za naplatu naknade za korišćenje nepokretnosti (odluku, cenovnike i dr.) niti dokaze da je imao ponudu za zaključenje ugovora iste sadržine, ali sa plaćanjem naknade.

Takođe, drugostepeni sud nalazi da iz sadržaja predloga za određivanje privremene mere, pored ostalog, proizlazi da tužilac zahteva da dva navedena fudbalska kluba prestanu sa korišćenjem stadi-ona, iz čega se posredno zaključuje da je tužilac još u vreme podnošenja tužbe i predloga za određi-vanje privremene mere imao saznanje da stadion ne koristi ovde tuženi.


441144.. Teret dokazivanja činjenice da je izvršio povraćaj neopravdano uplaćenog iznosa avansa je

na tuženom koji to i utvrdi.

PARNIČNI POSTUPAK

- 280 -

Iz obrazloženja: Pošto tuženi tokom postupka nije - u smislu člana 231. Zakona o parničnom postupku - dostavio

dokaze da je platio dug tužiocu odn. da je isporučio robu u označenoj vrednosti ili dugovani iznos vratio (a navedeno potraživanje se ne može ugasiti ni kompenzacijom jer tuženi nema potraživanje prema tužiocu po osnovu prenosa svog udela, jer o istom nije postignut dogovor), to je pravilnom primenom materijalnog prava (član 132. Zakona o obligacionim odnosima), prvostepeni sud utvrdio da postoji obaveza tuženog da tužiocu vrati iznos neopravdano uplaćenog avansa sa zakonskom za-teznom kamatom od dana kada je novac primljen.

Zbog toga je pravilno prvostepeni sud obavezao tuženog na plaćanje utuženog iznosa uz odbija-nje kompenzacionog prigovora, kao u izreci prvostepene odluke.


441155.. Teret dokazivanja spornih činjenica u toku rasprave pred sudom može više puta preći sa

jedne stranke na drugu.

Iz obrazloženja: Teret dokazivanja spornih činjenica u toku rasprave pred sudom može više puta preći sa jedne

stranke na drugu, što proizilazi iz primene raspravnog načela. U konkretnom slučaju, na tužiocu je (ako mu to tuženi osporava) teret dokazivanja da je kreditni

odnos nastao i koliki je iznos prenet korisniku kredita po tom osnovu, kao i da tuženi ima položaj jemca u pogledu njegovog vraćanja. Ukoliko tužilac to dokaže, na tuženom je teret dokazivanja da je dugovanje po navedenom osnovu manje od iznosa traženog tužbenim zahtevom tj. teret dokazivanja izmirenja ili delimičnog izmirenja duga je na tuženom.

Tačno je da u konkretnoj situaciji tuženi nije osporavao visinu duga tvrdeći da je dug isplatio delimično ili u celini, već iznoseći da je - po njegovom saznanju - došlo do izmirenja duga u ve-ćem iznosu od onoga koji je tužilac imao u vidu pri formiranju tužbenog zahteva i to od strane glavnog dužnika i drugih jemaca. Međutim, ova činjenica ne utiče na prelazak tereta dokazivanja na tužioca već je tuženi i dalje dužan da isto dokaže.

Dakle, tuženi dokaze o izmirenju duga nije dostavio već je samo osporio tužiočev zahtev navo-deći da je došlo do plaćanja, od strane glavnog dužnika i drugih sajemaca, a koja pri tužiočevom ob-računu nisu uzeti u obzir.


441166.. Ako nije sporan osnov potraživanja (odgovornost tuženog za prouzrokovanu štetu na auto-

mobilu tužioca), teret dokazivanja visine umanjene vrednosti automobila po osnovu amortiza-cije je na tuženom.

PARNIČNI POSTUPAK

- 281 -

Iz obrazloženja: U prvostepenom postupku je ustanovljeno sledeće: Šteta na vozilu tužioca nastala je u garaži tu-

ženog prilikom obavljanja njegove delatnosti zbog požara za koji je odgovoran radnik tuženog. Me-đu parničnim strankama je nakon štetnog događaja postignut dogovor da tuženi nabavi tužiocu isti ili sličan automobil. Pošto takav nije pronađen, dogovor je izmenjen - tuženi je pristao da tužiocu na-knadi štetu u novčanom iznosu. Tom prilikom tuženi nije sporio vrednost automobila pa je tužiocu isplatio iznos od 2.300,oo evra. U takvom činjeničnom kontekstu, prvostepeni sud je pravilno zaklju-čio da je tuženi odgovoran za nastalu štetu na osnovu člana 154. stav 1. Zakona o obligacionim od-nosima, a u vezi sa članom 171. stav 1. i članom 170. stav 1. istog zakona, ali da, i pored toga, tuži-lac neosnovano zahteva isplatu preostalog dela cene za uništeno vozilo, jer nije dokazao da je šte-ta, preko primljenog iznosa od 2.300,00 evra, ostala nepokrivena, odnosno koji iznos predstavlja raz-liku do potpune štete, pozivajući se na odredbu člana 189. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima (visina naknade štete određuje se prema cenama u vreme donošenja sudske odluke). S tim u vezi, pr-vostepeni sud je izveo pravilan zaključak utvrdivši da je istaknuti prigovor podeljene odgovornosti neosnovan jer je za štetu koju je pretrpeo tužilac isključivo odgovoran tuženi. Međutim, prvostepeni sud pogrešno primenio pravilo o teretu dokazivanja zauzevši stav da je, u situaciji kada je tuženi osporio vrednost automobila koji je uništen, teret dokazivanja činjenice stvarne vrednosti automobi-la, uzimajući u obzir protek vremena od sedam meseci od momenta njegove kupovine do uništenja i umanjenu vrednost po osnovu amortizacije - bio na tužiocu. Naime, odredbom člana 223. stav 3. Za-kona o parničnom postupku propisano da stranka koja osporava postojanje nekog prava snosi te-ret dokazivanja činjenice koja je sprečila nastanak i ostvarivanje tog prava i usled koje je pravo pre-stalo da postoji. To znači da bi tuženi, kao stranka koja je osporila pravo tužioca na naknadu štete u iznosu do vrednosti automobila iz kupoprodajnog ugovora, snosio teret dokazivanja činjenica koje su sprečile nastanak ili ostvarivanje prava tužioca na potpunu naknadu usled amortizacije.

Zbog toga je teret dokazivanja visine umanjene vrednosti automobila po osnovu amortizacije tj. visine dela neplaćene štete zbog uništenja vozila tužioca bio na tuženom.


441177.. Ako tuženi ne spori osnov - postojanje poslovnog odnosa, već visinu duga po fakturama, is-

tičući da je isto dugovanje delimično izmirio, ne dostavljajući dokaze za te svoje navode, sud će odlučiti primenom pravila o teretu dokazivanja.

Iz obrazloženja: Među strankama nije bilo sporno da su bile u poslovnom odnosu po kome je tužilac i izvršio fak-

turisanje cene po utuženim fakturama, ali je tuženi osporavao visinu tužiočevog potraživanja, tvrdeći da je deo dugovanja platio. Imajući u vidu da je među strankama nesporno postojanje poslovnog odnosa, kao i da je tuženi visinu duga po fakturama (a koja je predmet tužbenog zahteva) osporio, ističući da je isto dugovanje delimično izmirio, ne dostavljajući dokaze za te svoje navode, to je pra-vilno prvostepeni sud navedenu spornu činjenicu - da li je dug delimično izmiren, te zavisno od toga koji iznos je ostao neisplaćen, utvrdio primenom pravila o teretu dokazivanja, na osnovu čl. 220. i 223. Zakona o parničnom postupku.


PARNIČNI POSTUPAK

- 282 -

441188.. Stranka je dužna da dostavi ispravu na koju se poziva za dokaz svojih navoda.

Iz obrazloženja:

S obzirom na pravilo o teretu dokazivanja iz člana 223. stav 2. Zakona o parničnom postupku, tuženi je bio u obavezi da preda sudu ispravu na koju se pozvao za dokaz svojih navoda da su mar-ke i vrednosnice povučene iz opticaja, podatke o njihovom tiražu i vremenu eksploatacije (i pored toga što je te podatke više puta tražio i sud i veštak). Tuženi to nije učinio do zaključenja glavne ras-prave pred prvostepenim sudom, niti je te podatke dostavio na raspravi pred drugostepenim sudom, iako je na ovoj raspravi izjavio da će ovo ispuniti. Ovakvo postupanje je, po nalaženju Apelacionog suda, svakako sračunato na uspeh tuženog u ovom sporu.

(Iz presude Apelacionog suda u Beogradu, Gž1. 3427/2011 od 20.11.2012. godine)

441199.. Računi koji, kao jednostrani akti tužioca, ne sadrže potpis i pečat tuženog i ne mogu pred-

stavljati dokaze o podacima sadržanim u njima, odnosno o korišćenju usluga parking prostora i o njihovoj ceni, a evidencionim karticama Uprave carina Republike Srbije ne dokazuje se da li su i čiji parking prostor prilikom prelaska državne granice kontrolisana vozila koristila, već su za dokazivanje te činjenice potrebni dokazi o postojanju poslovnog odnosa između tužioca, kao davaoca usluge i tuženog, kao korisnika.

Iz obrazloženja: U prvostepenom postupku potpuno je i pravilno utvrđeno činjenično stanje: tužilac tužbom traži

isplatu iznosa od 564.000,00 dinara na ime cene za pružene usluge korišćenja parking prostora na graničnom prelazu za period od oktobra meseca 2007. godine do 03. meseca 2008. godine, a sve po osnovu Ugovora o zakupu dela parking prostora koji je tužilac zaključio sa Republičkom direkcijom za imovinu Republike Srbije za period od 06.10.2006. godine do 06.10.2008. godine. Predmetnim ugovorom tužilac je, kao zakupac, uzeo u zakup parking prostor pod rednim br. 7, na graničnom pre-lazu koji je obuhvatao parking za autobuse broj mesta 13, parking za putnička vozila broj mesta 71 i parking za kamione broj mesta 42. Po tom osnovu tužilac je tuženom ispostavljao račune na ime na-knade za parkiranje za period od oktobra 2007. godine do 03. 2008. godine. U prilog osnovanosti svog potraživanja tužilac je dostavio evidencione kartice o prelasku teretnih vozila tuženog preko graničnog prelaza i račune kojima je zadužen tuženi za plaćanje naknade za usluge parkiranja po ce-ni od 2000,00 dinara, a koji nisu potpisani od strane tuženog. Članom 7. stav 3. predmetnog ugovora bilo je predviđeno da će se naplata usluga parkiranja vozila vršiti po cenovniku koji je odobren od strane nadležnog organa. Terminal je vlasništvo Republike Srbije u čije ime istim upravlja Republič-ka direkcija za imovinu, a na graničnom prelazu pored parkinga koji je izdat u zakup tužiocu, postoji i parking prostor koji nema komercijalnu namenu, a koji je u funkciji postojećih objekata ili obavljanja de-

PARNIČNI POSTUPAK

- 283 -

latnosti nadležnih službi na graničnom prelazu. Carinski pregled pre prelaska graničnog prelaza, carinska služba vrši i na parkingu koji je dat u zakup tužiocu i na ostalom delu parkinga, van ovoga i carinska slu-žba ne uslovljava vozare da koriste parking koji se naplaćuje i koji je obeležen, već oni sami biraju gde će parkirati radi obavljanja carinskog pregleda. Prilikom ulaza na terminal na graničnom prelazu svako teret-no vozilo, bilo da prevozi robu ili je prazno, dobija evidencionu karticu. Tuženi je zahtev tužioca osporio po osnovu i visini ističući prigovor nedostatka pasivne legitimacije navodeći da u utuženom periodu nije koristio usluge parking prostora tužioca kao i da mu tužilac nije dostavio sporne račune, ujedno ne sporeći činjenicu da su teretna vozila tuženog u periodu od oktobra meseca 2007. godine pa do 03. 2008. godine prelazila granični prelaz. Na utvrđeno činjenično stanje, prvostepeni sud je pravilno primenio materijalno pravo kada je zaključio da priloženim dokazima tužilac nije dokazao da je, shodno članu 26. Zakona o obligacionim odnosima, bio u poslovnom odnosu sa tuženim i da mu je usluge čiju naplatu traži zaista i pružio. Stranka koja tvrdi da ima neko pravo snosi teret dokazivanja činjenice koja je bitna za nastanak ili ostvarivanje prava, ako zakonom nije drugačije određeno - član 223. stav 2. Zakona o parničnom po-stupku. Ugovor je zaključen kada su se ugovorne strane saglasile o njegovim bitnim sastojcima - član 26. Zakona o obligacionim odnosima. U konkretnom slučaju, tužilac je po osnovu Ugovora o zakupu po-slovnog prostora, zaključenog sa Republičkom direkcijom za imovinu Republike Srbije 06.10.2006. go-dine na graničnom prelazu, imao pravo da vrši naplatu parkiranja za 42 parking mesta za kamione ko-risnika usluge, ali ovde tuženi bi bio u obavezi da plati naknadu za izvršene usluge samo u situaciji ukoli-ko je iste i koristio. U situaciji kada je sporno njegovo korišćenje, teret dokazivanja te relevantne činje-nice je na tužiocu. Priloženi računi koji, kao jednostrani akti, ne sadrže potpis i pečat tuženog i ne mogu predstavljati dokaze o podacima sadržanim u njima, odnosno o korišćenju usluga parking prostora i o nji-hovoj ceni. Osim toga, iz evidencionih kartica Uprave Carina Republike Srbije proizilazi da su vozila tuženog prelazila granični prelaz i da je izvršena kontrola od strane službenika carine prilikom prela-ska, ali ne i da su vozila tuženog koristila parking prostor koji je tužilac uzeo u zakup od Republičke direkcije za imovinu. Činjenica da su se vozila tuženog parkirala na obeleženom prostoru tužioca ne mo-že se utvrditi, jer iz iskaza saslušanih svedoka tuženog, ali i iz priloženih pismenih dokaza na koje se tu-žilac u žalbi poziva, to ne proizilazi. Iz dopisa Republičke direkcije za imovinu Republike Srbije i iz do-pisa Ministarstva unutrašnjih poslova, kao i dopisa Uprave Carina ne može se zaključiti da postoji oba-veza tuženog da se parkira na obeleženom parking prostoru koji je u zakupu tužioca, a navodi tužioca da je tuženi u svakoj drugoj situaciji, ako ne koristi njegov parking prostor, nepropisno parkiran, bez uticaja su na njegovo pravo da zahteva naknadu za parkiranje u situaciji kada nije dostavio dokaze da je pred-metnu uslugu i pružio. Nepropisno parkiranje sankcioniše se na način propisan drugim propisima i tuže-ni snosi odgovornost za to u nekom drugom postupku. Kako tužilac, shodno odredbi čl. 223. i 300. Za-kona o parničnom postupku, nije pružio dokaze da je tuženi prilikom prelaska graničnog prelaza kori-stio parking prostor koji je tužilac uzeo u zakup od Republičke direkcije za imovinu, to je pravilno prvo-stepeni sud postupio kada je zahtev za isplatu utuženog iznosa odbio.


442200.. Kad je tuženi potraživanje tužioca osporio isticanjem prigovora nedostatka pasivne legiti-

macije i navoda da sa istim nije bio ni u kakvom poslovnom odnosu, teret dokazivanja činjeni-

PARNIČNI POSTUPAK

- 284 -

ce da je tuženi bio u poslovnom odnosu sa tužiocem je upravo na tužiocu, kao stranci koja tvr-di da ima pravo da zahteva isplatu utuženog iznosa, a tuženi ne može dokazivati negativnu či-njenicu da nije bio u poslovnom odnosu, već ona strana koja tvrdi da ima neko pravo, saglasno članu 223. stav 2. Zakona o parničnom postupku, snosi teret dokazivanja činjenice koje su bit-ne za nastanak i ostvarivanje tog prava.

Iz obrazloženja: Tužilac tužbom traži isplatu naznačenog iznosa na ime izvršenih usluga prevoza i utovara stakle-

ne vune kao i dopunskih radova na proširenju parkinga tuženog. Od dokaza je dostavio račune koji su overeni pečatom tužioca, bez drugih dokaza. Tuženi je potraživanje tužioca osporio po osnovu i visini, ističući prigovor nedostatka pasivne legitimacije, navodeći da sa tužiocem nikada nije bio u poslovnom odnosu. Privredni apelacioni sud nalazi da je prvostepeni sud, pre svega, u konkretnom slučaju pogrešno primenio pravilo o teretu dokazivanja kada je zaključio da tuženi do zaključenja glavne rasprave nije dostavio nikakvu pismenu dokumentaciju, kojom bi svoje navode iz prigovora kojima je osporio potraživanje tužioca i istakao prigovor nedostatka pasivne legitimacije dokazao. Ovo stoga što u situaciji kad je tuženi potraživanje tužioca osporio isticanjem prigovora nedostatka pasivne legitimacije i navoda da sa istim nije bio ni u kakvom poslovnom odnosu, teret dokazivanja činjenice da je tuženi bio u poslovnom odnosu sa tužiocem je upravo na tužiocu, kao stranci koja tvr-di da ima pravo da zahteva isplatu utuženog iznosa, a tuženi ne može dokazivati negativnu činjeni-cu da nije bio u poslovnom odnosu, već ona strana koja tvrdi da ima neko pravo, shodno članu 223. stav 2. Zakona o parničnom postupku, snosi teret dokazivanja činjenice koje su bitne za nastanak i ostvarivanje tog prava. To dalje znači da je upravo tužilac bio ta strana koja je bila u obavezi da za svoje činjenične navode na kojima zasniva svoje potraživanje dostavi dokaze. Dokazi koje je tužilac dostavio u prilog osnovanosti svog potraživanja, po mišljenju ovog suda, nisu dovoljni ni adekvatni za dokazivanje postojanja poslovnog odnosa među parničnim strankama, pa samim tim ni za osnova-nost tužiočevog potraživanja, jer predstavljaju jednostrane izjave, te kao takve nisu overene od stra-ne tuženog, niti je tužilac dokazao da je tuženi navedene račune primio i da ih je proknjižio u svojim poslovnim knjigama, na koji način bi se eventualno moglo zaključiti da je prihvatio izvršene usluge kao i plaćanje naknade za iste. Ovo naročito zato što je prvostepeni sud svoju odluku doneo prime-nom člana 648. Zakona o obligacionim odnosima: obaveza je tužioca, kao prevozioca, bila da izvrši prevoz stvari - robe, a obaveza tuženog da izvrši plaćanje određene naknade, što dalje znači da pravo tužioca da zahteva isplatu naknade za izvršeni prevoz zavisi pre svega od činjenice da li je on svoju obavezu izvršio u celosti i da li je to uradio za račun tuženog. U prilog tim činjenicama tužilac doka-ze nije dostavio, kao ni dokaze koje je radove i u kom obimu izveo na proširenju parkinga tuženog, budući da naknada za izvođenje tih radova potiče iz drugog osnova - ugovora o delu.


442211.. Teret dokazivanja pretrpljene štete zbog povrede časti i ugleda zbog gubitka mandata je

na oštećenom.

PARNIČNI POSTUPAK

- 285 -

Nižestepeni sudovi su zaključili da je neosnovan tužbeni zahtev imenovanih tužilaca za na-knadu nematerijalne štete, i to po oba tražena osnova - zbog narušavanja i gubitka ugleda u jav-nosti, u biračkom telu. Ovo zbog toga što tužioci nisu dokazali, u smislu člana 223. Zakona o parničnom postupku, da su zbog tada oduzetih mandata izgubili ugled u javnosti i biračkom telu odn. da je došlo do tih štetnih posledica po njih. Ovo se odnosi i na zahtev za naknadu štete zbog protivustavno im uskraćenog prava političkog delovanja, jer im to pravo nije uskraćeno prestan-kom poslaničkih mandata, budući da su svoje političko delovanje mogli ostvariti u okviru svoje političke stranke. Na taj način su nižestepeni sudovi na utvrđeno činjenično stanje pravilno pri-menili materijalno pravo.

(Iz presude Vrhovnog kasacionog suda, Rev. 293/10(1) od 17.03.2010. godine

442222.. Bitni parametri za obračun naknade za javno saopštavanje fonograma su vrsta delatnosti

koju korisnik obavlja i veličina objekta u kome se delatnost obavlja (u vezi sa kojom delatno-šću i gde se fonogrami koriste). U situaciji kada je korisnik osporio da obavlja delatnost u od-nosu na koju je naknada obračunata - teret dokazivanja ove bitne činjenice je na tužiocu, a po-uzdano dokazno sredstvo je izvod iz registra Agencije za privredne subjekte.

Iz obrazloženja: Ovaj postupak pokrenut je predlogom za izvršenje na osnovu verodostojne isprave u kome je

kao tužena označena navedena privatna ugostiteljsko-prevoznička radnja i imenovani vlasnik - pred-uzetnik. Prvostepena presuda u obrazloženju sadrži konstataciju da je tuženi preduzetnik registrovan kod Agencije za privredne registre za obavljanje ove samostalne delatnosti, što je utvrđeno prema podacima sa sajta Agencije za privredne registre. Tuženi je u prigovoru protiv rešenja o izvršenju na osnovu verodostojne isprave isticao da nije registrovan za obavljanje ugostiteljske delatnosti a u predmet nema Izvoda sa sajta Agencije za privredne registre odn. on se nalazi u "škart" spisima. Ta-kođe, iz istog proizlazi da je odštampan 14.07.2009. godine tj. nakon zaključenja glavne rasprave u ovoj pravnoj stvari. S obzirom da je vrsta delatnosti koju tuženi obavlja i u vezi sa čijim obavljanjem koristi fonograme bitna činjenica za odlučivanje u ovoj pravnoj stvari (imajući u vidu da se naknada za javno saopštavanje fonograma prema Tarifi tužioca obračunava prema vrsti delatnosti i površini poslovnog objekta) - nejasno je na osnovu čega ju je prvostepeni sud utvrdio. Sud ne može svoju od-luku zasnovati na činjenicama o kojima strankama nije pružena mogućnost da se izjasne, osim kada zakonom nije drugačije propisano - član 7. stav 4. Zakona o parničnom postupku. Sud može i po slu-žbenoj dužnosti pribaviti isprave koje se nalaze kod državnog organa ili organizacija kojima je pove-reno vršenje javnog ovlašćenja - član 232. Zakona o parničnom postupku. Dakle, prvostepeni sud je bio ovlašćen da i po službenoj dužnosti pribavi podatke o registraciji od Agencije za privredne regi-stre, pa i elektronskim putem. Međutim, o ovim činjenicama je bio dužan da upozna stranke i obez-bedi im mogućnost da se o njima izjasne. Ovo posebno zbog toga što je tuženi osporavao činjenicu da obavlja ugostiteljsku delatnost, a ista je bitna u već navedenom smislu. Prvostepeni sud u obrazlo-ženju navodi da je tu činjenicu utvrdio na osnovu podataka sa sajta Agencije za privredne registre, a

PARNIČNI POSTUPAK

- 286 -

u spisima niti je priložen ovaj Izvod, niti ima dokaza da su stranke sa podacima o registraciji upozna-te na ročištu za glavnu raspravu niti da im je u kopiji isti dostavljen. Na taj način je tuženi onemogu-ćen da raspravlja u ovoj pravnoj stvari, što predstavlja bitnu povredu odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 2. tačka 7. Zakona o parničnom postupku.

(Iz rešenja Privrednog apelacionog suda, 7 Pž. 3251/2010 od 13.05.2010. godine)

442233.. Pre zaključivanja o postojanju činjenice primenom pravila o teretu dokazivanja iz člana

223. Zakona o parničnom postupku, moraju biti iscrpljena sva raspoloživa dokazna sredstva, pa sud ne može odbiti da izvede dokaz koji je stranka predložila za utvrđivanje sporne činjeni-ce ako bi se izvođenjem dokaza ta činjenica mogla utvrditi.

Iz obrazloženja: Na osnovu nespornih činjenica i činjenica utvrđenih ocenom dokaza u smislu član 8. Zakona o

parničnom postupku, uz primenu pravila o teretu dokazivanja iz člana 223. istog zakona, sud je odbio tužbeni zahtev da tuženi plati tužiocu 51.875,30 dinara na ime glavnog duga sa kamatom, pa je ukinuo rešenje na osnovu verodostojne isprave u obavezujućem delu. Ovo iz razloga što među strankama nije sporno da su bile u poslovnom odnosu, da je tužilac postavio plakate tuženog u re-klamne svrhe na tri reklamna panoa, da nije sporno da su na reklamnim panoima postojali nedostaci koje je tuženi reklamirao dopisom. Sporno da li je uočeni nedostatak otklonjen istoga dana kada je tužilac obavešten o nedostatku kako je to tvrdio tužilac, pa je prvostepeni sud s obzirom da je tužilac na ročištu za glavnu raspravu predložio da se sasluša tužiočev radnik na sporne okolnosti, odnosno da je uočen nedostatak otklonjen istoga dana, kada je tužilac obavešten o nedostatku, odbio navedeni predlog, našavši da je isti nepotreban s obzirom da saslušanje svedoka nije podobno sredstvo za dokazivanje spornih činjenica. Prvostepeni sud je mišljenja da je tužilac trebao da dostavi relevantne dokaze o tome da su uočeni nedostaci otklonjeni i to u pisanom obliku sastavljenom obostrano potpi-sanog zapisnika u kome bilo konstatovano otklanjanje nedostataka ili video zapis, pa je o spornoj či-njenici zaključio primenom pravila o teretu dokazivanja iz član 223. Zakona o parničnom postup-ku. Osnovano se žalbom tužioca ukazuje da konstatacija suda da je saslušanje svedoka ''nije podobno sredstvo za dokazivanje spornih činjenica'' neprihvatljiva i neargumentovana. Kada bi postojao pi-smeni dokaz u pogledu ispunjenja ugovorne obaveze tužioca prema tuženom dokazivanje putem sve-doka ne bi bilo potrebno, a kada bi iskaz svedoka bio prihvatljiv samo ako potvrdi tu činjenicu dosta-vljanjem pismenog dokumenta dokazivanje svedocima ne bi imalo smisla, jer bi se usmeni dokaz dokazivao pismenim. Tačno je da ugovore u privredi po pravilu prati određena dokumentacija, ali njeno ne postojanje ne znači da ne postoji ugovor (činjenično pitanje) niti da bi takav ugovor bio bez pravnog dejstva i bez sudske zaštite (pravno pitanje). Neformalnost ugovora je pravilo kako obliga-cionog tako i privrednog prava. U konkretnom slučaju potreba za dokazivanjem putem saslušanja svedoka upravo je nastala iz razloga što nema pismene dokumentacije, ali je ne mora ni biti, pa to ne može biti razlog da se ne prihvati predlog da se izvede dokaz saslušanja svedoka radi razjašnjenja sporne činjenice. Saglasno navedenom sud ne može odbiti da izvede dokaz koji je stranka predložila

PARNIČNI POSTUPAK

- 287 -

za utvrđivanje sporne činjenice, ako se izvođenjem dokaza ta činjenica može potvrditi, a potom do-neti odluku o zahtevu primenom pravila o teretu dokazivanja. Zakon o parničnom postupku ne za-branjuje sprovođenje dokaza saslušanja svedoka kako je to predviđeno odredbom član 236. Zakona o parničnom postupku. Predloženi dokaz se ceni pojedinačno i u sklopu na način određen član 8. Za-kona o parničnom postupku, s tim što se u slučaju postojanja sumnje posebno ceni obaveza postoja-nja pismenih isprava, zarad dokazivanja osnovanosti tužbenog zahteva. Prema mišljenju Višeg trgo-vinskog suda, samo nepostojanje obaveznih pismenih isprava ne može da predstavlja procesni osnov za otklanjanje ostalih predloženih dokaza ili za odbijanje tužbenog zahteva, samo iz razloga ne po-stojanja pismenih isprava. Imajući navedeno u vidu, ne može se prihvatiti mišljenje prvostepenog su-da da saslušanje svedoka nije podobno sredstvo za dokazivanje spornih činjenica. Istovremeno se ukazuje da pre odlučivanja po slobodnoj oceni u smislu član 223. Zakona o parničnom postupku moraju biti iscrpljena sva raspoloživa dokazna sredstva.

(Iz rešenja Višeg trgovinskog suda V Pž. 5190/06 od 15.3.2007. godine)

442244.. U sporu o zahtevu za naknadu štete prouzrokovane neblagovremenim ispunjenjem obave-

ze, na tužiocu je teret dokazivanja nastupanja i visine štete, kao i uzročno posledične veze za-docnjenja tuženog u izvršenju obaveze i nastale štete.

Iz obrazloženja: Odlučujući o samoj osnovanosti zahteva pravilno je prvostepeni sud našao da tužbeni zahtev

nije osnovan primenom pravila o teretu dokazivanja. Prema stanju u spisima, nije sporno da su parnične stranke bile u međusobnom poslovnom odnosu po osnovu koga je tužilac uplatio tuže-nom avansnu cenu naručenog cementa. Takođe nije sporno da je tuženi dobrovoljno isporučio sa-mo deo dugovanog cementa, dok je preostalu količinu isporučio po pravnosnažnoj izvršnoj sudskoj odluci u postupku prinudnog izvršenja. Stoga nije sporno da je tuženi bio u docnji sa izvršenjem svoje ugovorne obaveze isporuke cementa koju je tužilac avansno platio tuženom. Iako je tužbeni zahtev prvenstveno formiran kao obračunata zatezna kamata za period tuženikove docnje, sagleda-vajući da se radi o nenovčanoj obavezi dužnika, tužilac je promenio osnov svog potraživanja, tra-žeći naknadu štete prouzrokovane tuženikovom docnjom. Po zahtevu za naknadu štete pravilno nalazi prvostepeni sud da je na tužiocu bio teret dokazivanja osnovanosti navedenog zahteva i vi-sine zahteva tako što će dostaviti sudu dokaze na osnovu kojih se može utvrditi da je za tužioca na-stupila šteta direktno prouzrokovana tuženikovom docnjom, kao i koja je njena visina. Kako u to-ku postupka tužilac ni pri veštačenju, ni pri dopunskom veštačenju nije dostavio dokaze iz kojih bi se moglo utvrditi da je upravo tuženikovom docnjom u ispunjenju ugovorne obaveze isporuke ce-menta tužiocu prouzrokovana šteta, i koja je visina navedene štete, to je pravilno prvostepeni sud ocenu o tužbenom zahtevu doneo primenom pravila o teretu dokazivanja pa je saglasno čl. 220. i 223. Zakona o parničnom postupku našao da tužilac nije dokazao osnovanost svog zahteva za štetu po označenom osnovu.


PARNIČNI POSTUPAK

- 288 -

AUTENTIČNOST ISPRAVE


442255.. Ako se ospori istinitost isprave, podnosilac mora da dokaže njenu istinitost upoređivanjem,

proveravanjem ili veštačenjem.

Iz obrazloženja: Ako se ospori istinitost isprave, podnosilac mora da dokazuje njenu istinitost (upoređivanjem,

proveravanjem, veštačenjem). Nije dovoljno samo saslušati potpisnike tog poravnanja protiv kojih se inače vodi krivični postupak zbog falsifikovanja isprave. Zbog značaja pomenutog poravnanja iz 1996. godine, bilo je potrebno pažljivo i detaljno utvrditi da li se radi o istinitoj ispravi ili ne. U tom kontekstu nesumnjivo bi bilo od koristi da je prvostepeni sud izvršio uvid u spise istrage. S tim u vezi, drugostepeni sud primećuje da u odgovoru na žalbu tužilac navodi da je u tom postupku i ve-štačeno. Po oceni drugostepenog suda neoverena fotokopija privatne isprave nije podobna da služi kao dokaz važne činjenice koje ima vrednost za pravne odnose. Sve bi to bez sumnje doprinelo kom-pletnom i pravilnom utvrđivanju istinitosti isprave, što je od velikog značaja za ocenu dokazne snage isprave, poravnanja iz 1996. godine.


442266.. Isprava je istinita (autentična) ako su ispunjena dva uslova: 1 - ako potiče od izdavaoca i 2

- ako nije izmenjena njena sadržina.

Iz obrazloženja: Prema tome da li isprava potiče od izdavaoca ili ne, razlikuju se izvornik (original) i prepis (ko-

pija) isprave. Izvornik potiče od izdavaoca, s tim što izvorna isprava može biti sačinjena u jednom primerku (unikat) ili u više (ravnoglasnih) primeraka od kojih je svaki original (npr. ugovor). Prepis je tekstualna reprodukcija originalne isprave i on može biti prost ili overen. Prost prepis je obična tekstualna reprodukcija originala, a overeni prepisi je reprodukcija teksta koja je verna originalu, što i potvrđuje organ koji je ovlašćen za overu. Isprava može da bude korišćena u celosti i u izvodu. Iz-vod je skraćeni prepis jednog dela jedne isprave. Izvod isprave treba da sadrži: naziv isprave, poče-tak teksta, delo isprave, završetak isprave i datumi i potpis izdavaoca. Izvod može da bude i overen i neoveren. Posebna vrsta isprava su verodostojne isprave. Pitanje istinitosti isprave je ono pitanje koje se ovde postavlja kao suštinsko. Isprava je istinita (autentična) ako su ispunjena dva uslova: 1. ako potiče od izdavaoca i 2. ako nije izmenjena njena sadržina. Autentična isprava ima dokaznu snagu. Ako se pojavi sumnja u istinitost, sud proverava autentičnost isprave. Istinitost privatne is-

PARNIČNI POSTUPAK

- 289 -

prave utvrđuje se priznanjem protivnika podnosioca. Ako on prizna istinitost ili propusti da se o to-me izjasni, smatra se da je isprava autentična. Ako se ospori istinitost isprave, podnosilac mora da dokazuje njenu istinitost (upoređivanjem, proveravanjem, veštačenjem). Ako je potpis na ispravi nei-stinit, isprava je lažna. Ako je potpis istinit, smatra se da je istinita i sadržina. Međutim, može se do-kazivati da je isprava falsifikovana ili da je lažno sačinjena.


442277.. Istinitost privatne isprave utvrđuje se priznanjem protivnika podnosioca - ako on prizna

istinitost ili propusti da se o tome izjasni, smatra se da je isprava autentična.

Iz obrazloženja: Pitanje istinitosti isprave je ono pitanje koje se ovde postavlja kao suštinsko. Isprava je istini-

ta (autentična) ako su ispunjena dva uslova: 1. ako potiče od izdavaoca i 2. ako nije izmenjena njena sadržina. Autentična isprava ima dokaznu snagu. Ako se pojavi sumnja u istinitost, sud proverava autentičnost isprave. Istinitost privatne isprave utvrđuje se priznanjem protivnika pod-nosioca. Ako on prizna istinitost ili propusti da se o tome izjasni, smatra se da je isprava auten-tična. Ako se ospori istinitost isprave, podnosilac mora da dokazuje njenu istinitost (upoređiva-njem, proveravanjem, veštačenjem). Ako je potpis na ispravi neistinit, isprava je lažna. Ako je potpis istinit, smatra se da je istinita i sadržina. Međutim, može se dokazivati da je isprava falsifi-kovana ili da je lažno sačinjena.


PRIBAVLJANJE ISPRAVE PO SLUŽBENOJ DUŽNOSTI OD

DRŽAVNOG ORGANA (Član 240. stav 3. Zakona o parničnom postupku)

442288.. Ako radi utvrđivanja činjenica na kojima zasniva tužbeni zahtev, tužilac uz tužbu dostavi

kao dokaze isprave u prepisu, te na zahtev protivne strane ne dostavi izvornike - originale u uobičajenom sudskom roku, ne može se primenom pravila o teretu dokazivanja odbiti tužbeni zahtev kao nedokazan, pre nego što se tužiocu ostavi rok koji zahtevaju objektivne okolnosti, kakvu predstavlja činjenica da se originali nalaze u posedu organa strane države koji sprovode postupak likvidacije, a u tom slučaju ima mesta i primeni pravila iz člana 232. stav 3. Zakona o parničnom postupku o pribavljanju isprave po službenoj dužnosti od organa strane države, s tim što nedostatak isprave u originalu, ne znači odsustvo svake dokazne vrednosti isprave do-stavljene u prepisu.

PARNIČNI POSTUPAK

- 290 -

Iz obrazloženja: Tužilac tužbeni zahtev u odnosu na drugotuženog, a sada jedinog tuženog, zasniva na činjenici

da je tuženi preuzeo obavezu po kreditnoj liniji br. 64 po kojoj zajmoprimac Y...L...L... London, a koji je izdao promisori notu, na iznos od 4.680.742,18 USD sa kamatom od 22. juna 2000. godine, u svojstvu avaliste po istoj, te na osnovu ovlašćenja od 14. oktobra 2004. godine. U toku prvostepe-nog postupka tužilac je dostavio dokaze: navedenu promisori notu i ovlašćenje, u fotokopijama. Prema članu 102. stav 1. Zakona o parničnom postupku, isprave koje se prilažu podnose se u izvor-niku ili prepisu iz čega sledi da je tužilac postupio u skladu sa navedenom odredbom. Stavom 3 istog člana, predviđeno je da će sud, na zahtev protivne strane, naložiti podnosiocu isprave u prepisu da istu dostavi u originalu, kao i da će joj dozvoliti da se upozna sa njenom sadržinom. Kako je u konkretnom slučaju tuženi ovakav zahtev stavio, to je prvostepeni sud pravilno postupio kada je u tom pravcu dao nalog tužiocu. Međutim, prvostepeni sud je očigledno pošao od pogrešne pretpostav-ke da se isprave u originalu nalaze kod podnosioca, odnosno tužioca ili da se nalaze kod trećeg lica, a da su podnosiocu dostupne. Očigledno ova pretpostavka nije tačna, jer ni ovom sudu, pa ni postu-pajućem sudu, a ni strankama nije moglo ostati nepoznato pod kakvim uslovima je poslovna jedinica tužioca obavljala delatnost na K.., da je u vreme trajanja ovog spora ista u postupku stečaja, odnosno likvidacije i da taj postupak sprovode nadležni organi druge države, tako da je poslovna jedinica i celokupna dokumentacija iz njenog poslovanja pod upravom likvidacionog upravnika države na čijoj teritoriji je poslovna jedinica imala sedište, odnosno da je pod jurisdikcijom organa sa K... Zato tuži-lac u žalbi osnovano ukazuje da njegov propust da dostavi originalnu dokumentaciju ne proizlazi iz okolnosti koje se mogu pripisati nemaru, zloupotrebi procesnih ovlašćenja, težnji za odugovlačenjem spora, već objektivnim okolnostima zbog kojih on sam očigledno ne može izdejstvovati pribavljanje isprava u originalu ili to barem ne može učiniti u uobičajenim rokovima. Kod takvog stanja stvari, iako uvažavajući staranje prvostepenog suda o potrebi suđenja koje je ekonomično i sa što manje troškova i koje se odvija u razumnom roku, prema stanovištu ovog suda ove objektivne okolnosti se mogu i moraju uvažiti, a takva obaveza prvostepenog suda proizlazi i iz člana 232. stav 3. Zakona o parničnom postupku. Kada objektivno za stranku postoji nemogućnost da dokaze dostavi u origi-nalu, na zahtev protivne strane, ne može se primenom pravila o teretu dokazivanja tužbeni zahtev odbiti kao nedokazan, u situaciji kada stranka takve dokaze u originalu nije mogla pribaviti u uobiča-jenim rokovima zbog stava i postupanja državnih organa, i to organa druge države. Pored toga potreb-no je ukazati da nedostatak isprave u originalu ne mora automatski značiti odsustvo svake dokazne vrednosti isprave dostavljene u prepisu. Iz odredbe člana 102. Zakona o parničnom postupku proizlazi da stranka u cilju dokazivanja svojih zahteva, predloga i navoda može podneti ispravu i u originalu i u prepisu, iz čega sledi da i isprava u prepisu predstavlja dokaz koji parnični sud ceni u smislu člana 8. na-vedenog zakona. Zakon dozvoljava mogućnost da protivna strana zatraži dostavu originala već dosta-vljene isprave u prepisu, i reguliše postupanje suda u vezi sa tim, ali ne predviđa da izostanak dostave originala sprečava sud da oceni vrednost dokaza, isprave u prepisu. Tačno je da je prvostepeni sud u obrazloženju svoje presude naveo da na ispravama stoji nečitak potpis i pečat, da iste nisu snabdevene potpisom i pečatom tuženog u svojstvu avaliste, što bi značilo da je ovaj dokaz cenio. Prema stanovištu ovog suda preuranjen je zaključak prvostepenog suda da se identitet pravnog lica čiji je pečat otisnut na ispravama nije pouzdano mogao utvrditi, a istovremeno je u suprotnosti sa tvrdnjom da to nije pečat tu-ženog. Da bi se prednje moglo sa sigurnošću tvrditi potrebno je bilo pre svega utvrditi da li je u vreme

PARNIČNI POSTUPAK

- 291 -

kada su isprave sačinjene tuženi koristio pečat identičnog grafičkog rešenja kao onaj koji je otisnut na punomoćju dostavljenom u toku postupka (što je malo verovatno s obzirom na statusne promene kod tu-ženog). Ako ipak jeste, onda je metod upoređivanja, po potrebi uz korišćenje odgovarajućih pomagala za uveličavanje, a eventualno i uz pomoć stručnjaka za utvrđivanje verodostojnosti isprava, odnosno fal-sifikata, bio pogodno sredstvo da se ove činjenice pouzdano utvrde. Ako nije, onda je bilo potrebno pri-baviti otisak ranije važećeg pečata, pa postupiti na isti način. U svakom slučaju i osoba koja nema po-sebna znanja iz ove oblasti, običnim posmatranjem može uočiti da je raspored slova na centralnom delu karakterističan i na pečatu otisnutom na kopijama isprava i punomoćju tuženog, tako da se kod reči koja se nalazi u centralnom delu pečata, a koja se sastoji od više slova neparnog broja, prva slova povećavaju, u sredini reči dostižu maksimum, pa se potom opet smanjuju do veličine početnih slova. Što se tiče pot-pisa, poznato je da je uobičajena praksa u poslovanju pravnih lica da se ispod potpisa ili iznad njega, ne navodi štampanim slovima ili na drugi pogodan način, ime i prezime potpisnika, te da se identitet potpi-snika i njegovo ovlašćenje može utvrđivati i drugim dokaznim sredstvima.

(Iz rešenja Višeg trgovinskog suda, Pž. br. 168/06 od 28. 09. 2006. godine)

POZIVANJE NA ISPRAVU KOJA SE NALAZI KOD DRUGE STRANKE


442299.. Sud ne može da odbije tužbeni zahtev zbog toga što tužilac nije dokazao postojanje svog

prava u situaciji kada on tvrdi da ima neko pravo i da to može da dokaže ispravom koja se na-lazi kod protivne stranke, a sud nije uvažio njegov predlog da se naloži protivnoj stranci da tu ispravu podnese.

Iz obrazloženja: Tužilac je podneo tužbu protiv tužene tvrdeći da je pretrpeo povredu dok se nalazio na služenju

vojnog roka, te da je zbog toga pretrpeo nematerijalnu štetu koju potražuje. Naveo je da se sve is-prave o načinu nastanka povrede, vrsti, lečenju i slično nalaze kod tužene, pa je predložio da joj sud naloži da iste podnese. Taj predlog tužioca, međutim, sud nije uvažio. Budući da tužilac nije imao druge dokaze, prvostepeni sud je njegov tužbeni zahtev odbio kao neosnovan, pravdajući to pravilom o teretu dokazivanja. U postupku po tužiočevoj žalbi, Apelacioni sud je našao da prvoste-peni sud nije postupio na zakonom propisani način. Ako se jedna stranka poziva na ispravu i tvrdi da se ona nalazi kod druge stranke, sud će ovu pozvati da podnese ispravu i za to joj odrediti rok - član 241. Zakona o parničnom postupku. Ako sud ne preduzme ovu meru, iako ga zakon obavezuje, ne može se doneti presuda kojom se odbija tužbeni zahtev tužioca, uz tvrdnju da, - shodno pravilima o teretu dokazivanja, on nije dokazao postojanje svog prava. Iz tih razloga je u konkretnom slučaju ukinuta prvostepena presuda.


PARNIČNI POSTUPAK

- 292 -

443300.. Neoverena fotokopija privatne isprave, čija je istinitost (autentičnost) osporena, nije po-

dobna da služi kao dokaz važne činjenice u parničnom postupku, bez obzira što istinitost te is-prave potvrđuju njeni potpisnici, već podnosilac mora da dokazuje njenu istinitost (upoređiva-njem, proveravanjem, veštačenjem).

Iz obrazloženja: Tokom prvostepenog postupka tuženi je osporio istinitost (autentičnost) poravnanja potraživa-

nja po ugovoru broj 1/92, aneksa br. 1/92 i 2/92 i ugovora broj 1/93 o kratkoročnoj pozajmici slo-bodnih finansijskih sredstava ruskih partnera od 1. 08. 1996. godine, ukazao prvostepenom sudu da je pokrenuo krivični postupak, predložio uvid u spise krivičnog postupka, te dakle izneo tvrdnju da je pomenuto poravnanje od 1. 08. 1996. godine lažna isprava – falsifikovana isprava. Nakon dono-šenja označene drugostepene odluke Pž. br. 4139/04 od 8. oktobra 2004. godine, prvostepeni sud u ponovnom postupku nije pribavio original pomenutog poravnanja od 1. 08. 1996. godine. Tužilac je izneo tvrdnju da je ta isprava izgubljena prilikom preseljenja. Zbog toga prvostepeni sud nije iz-vršio uvid u originalnu ispravu. On svoju odluku zasniva na fotokopiji poravnanja od 1. 08. 1996. godine. Prvostepeni sud je saslušao potpisnike tog poravnanja. Prvostepeni sud je posebno našao da nema mesta da prekine postupak dok se ne okonča krivični postupak, te je dakle sam rešavao pret-hodno pitanje vezano za istinitost (autentičnost) označene isprave, poravnanja od 1. 08. 1996. godi-ne. Međutim, prvostepeni sud može naći da nema potrebe da se postupak prekida do okončanja istra-žnog postupka koji je u toku u odnosu na potpisnike pomenutog poravnanja od 1. 08. 1996. godine, ali je tada u obavezi da oceni istinitost (autentičnost) pomenute isprave – poravnanja od 1. 08. 1996. godine. Takođe je rečno da tuženi može da pokrene sudski postupak u kome će tražiti utvrđenje nei-stinitosti bilo koje isprave, pa i predmetnog poravnanja, ali to nije nužno, jer se to pitanje može ras-praviti kao prethodno pitanje u ovoj pravnoj stvari. Pomenuto poravnanje je privatna isprava, a ne javna isprava da bi se njena istinitost pretpostavljala. Istinitost privatne isprave utvrđuje se prizna-njem protivnika podnosioca. Ko prizna istinitost ili propusti da se o tome izjasni, smatra se da je is-prava autentična. U predmetnom slučaju o tome se ne radi. Tuženi je osporio istinitost pomenutog poravnanja. Dalje, ako se ospori istinitost isprave, podnosilac mora da dokazuje njenu istinitost (upo-ređivanje, proveravanjem, veštačenjem). Prvostepeni sud nalazi da i pored toga što je dostavljena sa-mo fotokopija pomenutog poravnanja, kao privatne isprave ona jeste istinita (autentična), jer su to potvrdili potpisnici tog poravnanja, koje je sud kao svedoke saslušao u dokaznom postupku. Među-tim, po oceni drugostepenog suda prednje nije dovoljno za ocenu istinitosti isprave, a potom za pita-nje dokazne snage te isprave. Ta isprava inače ima suštinski značaj u ovom predmetu, ne samo na planu ocene prigovora zastarelosti potraživanja istaknutog od strane tuženog već i na planu sadržine prava i obaveza stranaka, jer od sadržine tog poravnanja polazi prvostepeni sud kada dosuđuje tu-žiocu iznos bliže označen u stavu I izreke pobijane presude. Po oceni drugostepenog suda fotoko-pija privatne isprave, čija je istinitost (autentičnost) osporena, bez obzira što njenu istinitost po-tvrđuju potpisnici te privatne isprave, protiv kojih se vodi istražni postupak, ne može figurirati kao isprava u smislu citirane zakonske odredbe Zakona o parničnom postupku, jer ako se ospori istinitost isprave, podnosilac mora da dokazuje njenu istinitost (upoređivanjem, proveravanjem, veštačenjem). Nije moguće ignorisati činjenicu da ne postoji original pomenute privatne isprave – poravnanja, da postoji krivična prijava za falsifikovanje isprave koja je podneta protiv potpisnika pomenutog poravnanja, da je istražni postupak u toku, da pomenuta privatna isprava nije zavedena

PARNIČNI POSTUPAK

- 293 -

u delovodnike stranaka. Ako se ne dostavi original poravnanja iz 1996. godine i ne dokaže auten-tičnost i verodostojnost te privatne isprave, tada da bi se bitne činjenice na pouzdan način utvrdile, mora se poći od sadržine ugovora i aneksa ugovora kojima je zasnovan pravni odnos parničnih stranaka i uspostavljena pravna veza.


443311.. Izveštaj o knjiženju jedne od parničnih stranaka je jednostrani finansijski dokument evi-

dencionog karaktera, pa se samo na osnovu takvog dokumenta ne može utvrditi pravna priro-da njihovog međusobnog poslovnog odnosa.

Iz obrazloženja: Izveštaj o knjiženju tuženog je, prema stanovištu ovoga suda, jednostrana finansijska dokumen-

tacija evidencionog karaktera, te se stoga samo na osnovu istih (posebno kada protivna stranka ospo-rava tačnost unetih podataka) ne može utvrditi pravna priroda međusobnog poslovnog odnosa strana-ka. Knjižno zaduženje koje je dao tuženi i kojim po određenim osnovima prihvata postojanje svog dugovanja prema tužiocu, ne može biti dokaz o pravnoj prirodi međusobno poslovnog odnosa stra-naka, već sud samo može ceniti da li je dostavljanjem navedene jednostrane izjave volje tuženi pri-znao tužiocu postojanje svog dugovanja po osnovu i visini, imajući pri tom u vidu da priznanje duga može učiniti samo zakonski odnosno statutarni zastupnik ili lice koje je izričito ovlašćeno pisme-nim ovlašćenjem zastupnika pravnog lica da izvrši priznanje duga.


PODOBNOST SVEDOKA KAO DOKAZNOG SREDSTVA


443322.. Nema smetnji da se izvede dokaz saslušanjem lica koje je sačinilo ispravu (zapisnik) koju

sud ocenjuje nepotpunom i manjkavom.

Iz obrazloženja: Ocena je prvostepenog suda da ne postoji potreba da se sasluša lice koje je sačinilo zapisnik

koji ima nedostatke i manjkavosti te da se ti nedostaci i manjkavosti u zapisniku ne mogu otklo-niti njegovim svedočenjem. S tim u vezi, nejasno je obrazloženje prvostepenog suda tj. na osno-vu čega je zaključio da se radi o službenom licu, šta pod tim podrazumeva i da li je to odlučna okolnost zbog koje se odbija predlog za saslušanje lica koje je sačinilo zapisnik u vršenju kontro-le od strane tužioca. Po oceni prvostepenog suda, pisani dokaz - zapisnik o kontroli ima manjka-

PARNIČNI POSTUPAK

- 294 -

vosti. No, ukoliko bi stav prvostepenog suda o nemogućnosti saslušanja lica koje je sačinilo od-ređenu ispravu - pisani dokaz, bio pravilan, onda se ni u jednom postupku ne bi saslušavali pot-pisnici ugovora, lica koja su u postupku kontrole državnih organa vršila uviđaj na licu mesta i o tome sačinila pismeno i sl.


REŠENJE O IZVOĐENJU DOKAZA SASLUŠANJEM SVEDOKA - NEMOGUĆNOST STAVLJANJA VAN SNAGE ZBOG

NJEGOVOG NEOPRAVDANOG IZOSTANKA (Član 247. Zakona o parničnom postupku)

443333.. Rešenje o izvođenju dokaza saslušanjem svedoka ne može se staviti van snage zbog njego-

vog neopravdanog izostanka sa ročišta, ali to jeste osnov za njegovo kažnjavanje.

Iz obrazloženja: Predmet spora je naknada za javno saopštavanje fonograma u objektu tuženog u 2008. godini, u

kome tuženi obavlja trgovinu. Naknada je obračunata u navedenom iznosu, a među parničnim stran-kama je bilo sporno da li je tuženi u objektu vršio javno saopštavanje fonograma u vezi sa vršenjem svoje delatnosti.

Prvostepeni sud je radi utvrđivanja ove sporne i bitne činjenice usvojio predlog tužioca da se iz-vede dokaz saslušanjem imenovane, koja je sačinila zapisnik o izvršenoj kontroli u toku 2008. godi-ne. Prvostepeni sud je svedoka pozvao i na zapisniku od 20.06.2013. godine konstatovao da je sve-dok uredno pozvan, a da nije pristupio. Svedok je obavestio prvostepeni sud da nije u mogućnosti da pristupi na ovo ročište, a telegram je prispeo u sud dan ranije. Sud je zakazao ročište za 25.09.2013. godine i naredio ponovno pozivanje svedoka, koja ponovo nije pristupila, a prema stanju u spisima svoj izostanak nije opravdala.

Prvostepeni sud je, ne primenjujući mere propisane članom 247. Zakona o parničnom postupku, odustao od izvođenja ovog dokaza i dokazno rešenje stavio van snage, a tužbeni zahtev odbio jer ni-je dokazan. To ovu presudu čini nejasnom, kontradiktornom i nerazumljivom, a na to se žalbom tuži-oca osnovano ukazuje, pa je na osnovu člana 376. Zakona o parničnom postupku odlučeno kao u iz-reci ovog rešenja.


ZNAČAJ PREDLOGA ZA SASLUŠANJE SVEDOKA KAO JEDINOG DOKAZNOG SREDSTVA

(Član 252. u vezi člana 374. stav 2. tačka 7. Zakona o parničnom postupku)

PARNIČNI POSTUPAK

- 295 -

443344.. Ukoliko je parnična stranka za dokaz svojim činjeničnim navodima - u skladu sa članom

242. Zakona o parničnom postupku - jedino predložila saslušanje svedoka, obaveza je prvoste-penog suda da taj dokaz izvede - u suprotnom čini bitnu povredu odredaba parničnog postup-ka iz člana 361. stav 2. tačka 7. istog zakona.

Iz obrazloženja: U postupku donošenja prvostepene presude učinjena je bitna povreda odredaba parničnog po-

stupka iz člana 361. stav 2. tačka 7. Zakona o parničnom postupku, na koju ovaj sud kao drugostepe-ni pazi po službenoj dužnosti. Tužilac je tužbom - kako proizilazi iz stanja u spisima - tražio isplatu navedenog iznosa na ime neplaćenog dela računa za izvedene radove na izradi instalacija centralnog grejanja sa podstanicom u stambenoj zgradi, po ponudi od 05.12.2006. godine, a koja je od strane tu-ženog, kao investitora, prihvaćena. Opredeljena je vrednost ukupnih radova po predmetnoj ponudi, a primopredaja izvršenih radova izvršena je 23.10.2007. godine. Naknada za izvedene radove fakturi-sana je računom od 21.11.2007. godine sa valutom plaćanja 27.11.2007. godine. Predmetni iznos tu-žilac potražuje na ime dela neplaćenog računa, jer je tuženi naknadu za izvedene radove platio u pre-ostalom iznosu. Od postavljenog tužbenog zahteva tuženi se branio isticanjem činjenice da ovaj pre-ostali deo naknade za izvedene radove nije primio zbog nedostataka u izvedenim radovima, koji su otkriveni prilikom izvršenog nadzora od strane toplane, a na koje je blagovremeno ukazao tužio-cu. U prilog svojim navodima kao dokaz predložio je saslušanje zakonskog zastupnika tuženog. Pismene dokaze za navode kojim je osporio potraživanje tužioca nije dostavio. Prvostepeni sud je, kod takvog stanja stvari, odbio predlog tuženog za izvođenje dokaza saslušanjem zakonskog zastup-nika tuženog u svojstvu svedoka, primenom člana 293. u vezi sa čl. 7, 8, 9. i 10. Zakona o parničnom postupku, istovremeno nalazeći da je tuženi u obavezi prema tužiocu da naknadu za izvedene radove plati u celosti primenom člana 262. stav 1. u vezi sa članom 600. i članom 614. st. 1. i 2. Zakona o obligacionim odnosima. Ovaj zaključak prvostepenog suda se ne može prihvatiti. Prvostepeni sud je, bez obzira što se radi o sporu male vrednosti, ipak bio u obavezi da izvede dokaze koje je tuženi predložio za utvrđenje svojih činjeničnih navoda u pogledu istaknutih primedbi na izvedene radove. Dakle, ne može se prihvatiti stav prvostepenog suda da je jedino pismena dokumentacija validna za odlučivanje u predmetnom postupku, posebno imajući u vidu odredbu člana 7. stav 4. Zakona o par-ničnom postupku - sud ne može svoju odluku zasnovati na činjenicama o kojim strankama nije pru-žena mogućnost da se izjasne, osim ako je zakonom drugačije propisano. Tuženi je u konkretnom slučaju, shodno članu 242. Zakona o parničnom postupku, predložio izvođenje dokaza radi utvrđenja njegovih činjeničnih navoda saslušanjem zakonskog zastupnika tuženog kao svedoka i u skladu sa na-vedenim članom naznačio o čemu treba da svedoči navedeno lice, naveo njegovo ime i prezime, zani-manje i boravište. S tim u vezi, prvostepeni sud je, budući da drugih dokaza za utvrđenje činjeničnih navoda tuženog nije bilo, bio u obavezi da izvede dokaz saslušanjem predloženog svedoka, a nakon toga, shodno članu 8. istog zakona, odluči koje će činjenice uzeti kao dokazane po svom uverenju na osnovu savesne i brižljive ocene svakog dokaza zasebno i svih dokaza zajedno, kao i na osnovu rezul-tata celokupnog postupka, utvrđujući činjenice od kojih zavisi odluka o osnovanosti zahteva imajući u vidu materijalno pravo koje se odnosi na sporni pravni odnos.

(Iz presude Privrednog apelacionog suda, Pž. 3906/10 (2009) od 02.12.2010. godine)

PARNIČNI POSTUPAK

- 296 -

POZIVANJE SVEDOKA RADI SASLUŠANJA I PRIMENA

KAZNENIH MERA KAO NADLEŽNOST SUDA (Član 253. stav 1. Zakona o parničnom postupku)

443355..

U nadležnosti suda su pozivanje svedoka radi saslušanja i primena kaznenih mera prema njemu.

Iz obrazloženja: Pozivanje svedoka se vrši dostavljanjem pismenog poziva u kome se navodi ime i prezime po-

zvanog, vreme i mesto dolaska, predmet po kome se poziva i naznačenje da se poziva kao svedok - član 253. stav 1. Zakona o parničnom postupku.

Svedok se u pozivu mora upozoriti na posledice neopravdanog izostanka u smislu člana 257. stav 1. ovog zakona i na pravo na naknadu troškova u smislu člana 258. ovog zakona - član 253. stav 2. Zakona o parničnom postupku.

Sud može naložiti stranci da obavesti svedoka čije je saslušanje određeno o mestu, danu i času održavanja ročišta - član 253. stav 3. Zakona o parničnom postupku.

To ne znači da je zakonom predviđeno da će se pozivanje svedoka vršiti preko stranke kako to tumači pogrešno prvostepeni sud u konkretnom slučaju, a posebno da je stranka odgovorna za prisustvo svedoka na ročištu na kome je određeno njeno saslušanje.


SUOČAVANJE SVEDOKA (Član 255. stav 3. Zakona o parničnom postupku)

443366.. Ako se iskazi svedoka ne slažu u pogledu važnih činjenica sud ih može, ali ne mora suočiti.

Iz obrazloženja: Prema članu 245. stav 3. Zakona o parničnom postupku ("Službeni glasnik RS", broj

125/2004) svedoci se mogu suočiti ako se njihovi iskazi ne slažu u pogledu važnih činjenica. Prema iznetom, suočenje je dokazno sredstvo za koje sud procenjuje da li je potrebno da bi mo-gao da oceni date iskaze svedoka. Kako u konkretnoj situaciji sud, imajući u vidu druge pismene dokaze i druge iskaze svedoka, nije ocenio da je potrebno da se izvrši suočenje navedenih lica, a što je u domenu njegovih ovlašćenja, to se neosnovano u žalbi navodi da je sud to morao da uči-ni. Sud je ocenom pismenih dokaza i posebno ocenom izjava svedoka i stranaka utvrdio činjenič-no stanje u pogledu pravne prirode poslovnog odnosa u kome su stranke bile.


PARNIČNI POSTUPAK

- 297 -

VEŠTAČENJE RADI UTVRĐIVANJA ILI RAZJAŠNJENJA

ČINJENICA (Član 259. Zakona o parničnom postupku)

443377.. Kao dokazno sredstvo, veštačenje se koristi radi utvrđivanja spornih stručnih činjeničnih

pitanja, a ne i pravnih, za koje je nadležan sud.

Iz obrazloženja: Na usmenoj raspravi punomoćnik tužioca je predložio da se sasluša pravni ekspert u svoj-

stvu veštaka na okolnost da se još jednom potvrdi stav iznet u tužbi, da je tuženi organ povredio načelo zabrane retroaktivne primene zakona. Sud je ovaj predlog odbio kao neosnovan zbog toga što je odredbom člana 249. Zakona o parničnom postupku,koji se shodno primenjuje na osnovu člana 74. Zakona o upravnim sporovima, propisano da će sud izvesti dokaz veštačenjem kada je, radi utvrđivanja ili razjašnjenja neke činjenice, potrebno stručno znanje kojim sud ne raspolaže. Pošto se u konkretnom slučaju predlaže veštačenje o primeni materijalnog prava, to se radi o okolnosti koja nije podobna za veštačenje, već je u pitanju sporno pravno pitanje koje reša-va sud kroz postupak odlučivanja.

(Iz presude Upravnog suda, 1 U. 7215/2011 od 29.09.2011. godine)

443388..

Postupak suda po predlogu za određivanje privremene mere je hitan, ali to ne znači da je u toj fazi postupka nemoguće izvođenje dokaza veštačenjem radi utvrđivanja činjenica bitnih za odluku o privremenoj meri.

Iz obrazloženja: I u početnoj fazi, pa i u fazi odlučivanja o predlogu za određivanje privremene mere, može se

sprovesti izvođenje dokaza veštačenjem. Naime, saglasno članu 260. st. 1. i 2. Zakona o izvršnom postupku, predviđeno je da se u predlogu za obezbeđenje moraju navesti (pored potraživanja čije se obezbeđenje traži i zakonskih razloga za to obezbeđenje) i činjenice i dokazi iz kojih se utvrđuje da je postojanje zakonskih razloga za obezbeđenje učinjeno verovatnim. Uostalom, pisano izrađeni na-laz i mišljenje veštaka mogao je biti dovoljan za donošenje odluke o određivanju privremene mere. To ne znači da se time prejudicira odluka o tužbenom zahtevu, jer u daljem toku postupka stranke su imale mogućnost da stavljaju primedbe na taj nalaz, sud bi imao obavezu da zatraži izjašnjenje ve-štaka i odgovor na iznete primedbe, pa eventualno i da, saglasno članu 259. Zakona o parničnom po-stupku, odredi više veštaka ili da odredi usaglašavanje protivrečnih nalaza ili da obnovi veštačenje. Tužilac ovaj predlog u vezi sa određivanjem privremene mere nije stavio u tužbi, pa u ovoj fazi po-stupka prvostepeni sud pravilno zaključuje da uslov u pogledu verovatnosti povrede nije dokazan. Otuda nisu tačni navodi tužioca da bi se time privremena mera obesmislila.


PARNIČNI POSTUPAK

- 298 -

IZJAŠNJENJE STRANAKA O LIČNOSTI

VEŠTAKA (Član 260. stav 2. Zakona o parničnom postupku)

443399.. Da li sud može u situaciji kada veštak koji je određen za veštačenje u određenoj pravnoj

stvari u kome je dat konkretan nalog, obavesti sud da iz određenih razloga nije u mogućnosti da izvrši veštačenje (zbog prezauzetosti, bolesti i sl) doneti van ročišta novo rešenje, kojim će imenovati drugo lice za veštaka, a bez zakazivanja ročišta, imajući u vidu odredbe člana 256. stav 1. Zakona o parničnom postupku?

Sud može u ovakvoj situaciji van ročišta doneti novo rešenje, kojim će imenovati drugo lice za veštaka, ali imajući u vidu ovlašćenje stranaka da predlože lice za veštaka u smislu odredaba člana 250. Zakona o parničnom postupku, treba prethodno da pruži strankama mogućnost da se izjasne o ličnosti veštaka, i eventualno iznesu predloge.


ODREĐIVANJE VEŠTAČENJA REŠENJEM SUDA


444400.. Presuda ne može biti zasnovana na "nalazu i mišljenju sudskog veštaka", kojeg je samoini-

cijativno angažovala jedna od parničnih stranaka, a ne sud rešenjem o određivanju veštačenja, pa isto ne predstavlja dokaz u parničnom postupku.

Iz obrazloženja: Prvostepeni sud, usvajajući tužbeni zahtev, zasniva svoju odluku na mišljenju sudskog vešta-

ka S.B, iako prema stanju u spisima proizlazi da u toku prvostepenog postupka dokaz veštače-njem nije izveden, već je tužilac uz podnesak dostavio kao prilog obračun koji je na njegov zah-tev izvršilo lice, koje prema pečatu stavljenom na ovaj obračun, ima svojstvo stalnog sudskog ve-štaka. Saglasno članu 249. Zakona o parničnom postupku ("Službeni glasnik RS", broj 125/2004) sud izvodi dokaz veštačenjem kada je radi utvrđivanja ili razjašnjenja neke činjenice potrebno stručno znanje kojim sud ne raspolaže, a saglasno članu 256. istog zakona sud određuje veštačenje rešenjem koje ima sadržinu predviđenu ovim članom. Prema članu 257. Zakona o parničnom postupku veštak svoj pisani nalaz i mišljenje koji mora biti obrazloženo, dostavlja sudu pre rasprave, a sud dostavlja strankama nalaz i mišljenje najmanje osam dana pre ročišta za

PARNIČNI POSTUPAK

- 299 -

glavnu raspravu, na koji se stranke mogu izjasniti pismeno, odnosno strankama se mora omogu-ćiti da neposredno od veštaka na raspravi traže razjašnjenja na iznete primedbe. Tek tada se ve-štačenje može smatrati dokazom koji sud ocenjuje saglasno članu 8. Zakona o parničnom postup-ku. Iz navedenih razloga pobijana presuda zahvaćena je bitnom povredom odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 2. tačka 12. Zakona o parničnom postupku na koju se žalbom tuženog osnovano ukazuje, pa je na osnovu člana 376. Zakona o parničnom postupku ista morala biti uki-nuta, a predmet vraćen prvostepenom sudu na ponovni postupak.


POZIVANJE VEŠTAKA NA ROČIŠTE ZA

GLAVNU RASPRAVU (Član 269. stav 3. Zakona o parničnom postupku)

444411.. Da li je neophodno u dokaznom postupku saslušati sudskog veštaka, koji je dao pismeni

nalaz i mišljenje, a na koji stranke nisu stavile primedbe? Da li ga je neophodno saslušati i ka-da stranka stavi primedbu, a veštak se pismenim putem izjasni i odgovori na primedbe, a stranka ne stavi nove primedbe na izjašnjenje veštaka?

U ovoj situaciji nema potrebe da se saslušava veštak, ali ga treba pozvati na ročište u smislu člana 256. stav 2. Zakona o parničnom postupku. Iz odredaba Zakona o parničnom postupku proizlazi obave-za suda da veštaka uredno pozove na ročište za glavnu raspravu, kao i ovlašćenje kažnjavanja veštaka koji je neopravdano izostao sa ročišta za glavnu raspravu. Sa druge strane, nedolazak veštaka na ročište za glavnu raspravu ne povlači automatski za sobom posledicu da se ovo ročište neće moći održati. U si-tuaciji kada stranke nisu imale primedaba na dati nalaz ili nisu imale naknadne primedbe na pismeno iz-jašnjenje, koje je veštak dao povodom dostavljenih primedaba, rasprava se može održati i ako uredno pozvani veštak nije pristupio. U opisanoj situaciji nije neophodno ni saslušanje sudskog veštaka koji je prisutan na ročištu za glavnu raspravu.


OBAVEŠTAVANJE STRANAKA O DANU ODREĐENOM ZA VEŠTAČENJE


444422.. Kada veštak ne vrši veštačenje pregledom dokumentacije u prostorijama stranke, već na

osnovu stanja u spisima, on nije u obavezi da pozove stranke, jer isprave na osnovu kojih je on

PARNIČNI POSTUPAK

- 300 -

izvršio veštačenje su, kao sadržaj spisa, dostupne strankama po prirodi stvari, a po pravilu ih i poseduju

Iz obrazloženja: Navod žalbe da je pobijana presuda zahvaćena bitnim povredama odredaba parničnog po-

stupka iz člana 361. stav 2. tačka 7. Zakona o parničnom postupku jer tuženom nije omogućeno raspravljanje u ovoj parničnoj stvari, nije osnovan. Naime, tačno je da veštak nije obavestio tuže-nog o danu i času veštačenja, ali je to bez značaja pošto veštak nije vršio veštačenje u prostorija-ma tuženog, već na osnovu uvida u spise predmeta, što sledi i iz sadržaja njegovog nalaza i mi-šljenja. U pravnoj situaciji kada veštak ne vrši veštačenje pregledom dokumentacije u prostorija-ma stranke, već na osnovu stanja u spisima, on nije u obavezi da pozove stranke, jer isprave na osnovu kojih je on izvršio veštačenje su, kao sadržaj spisa, dostupne strankama po prirodi stvari, a po pravilu ih i poseduju. Zbog toga su bez značaja navodi žalbe da je imenovani sudski veštak svoj osnovni nalaz od 26.08.2009. godine i dopunski nalaz od 30.09.2009. godine uradio, a da ni pismeno ni usmeno nije obavestio tuženog ni njegovog punomoćnika o danu, času i mestu njegovog izvođenja. Imajući u vidu da je, prema nalazu, isti dat na osnovu uvida u spise predme-ta, žalbeni navodi se pokazuju neosnovanim.

(Iz presude Apelacionog suda u Beogradu, Gž.1 3008/11 od 24.08.2011. godine)

ROKOVI ZA DOSTAVLJANJE NALAZA I MIŠLJENJA

VEŠTAKA (Član 270. st. 1. i 2. Zakona o parničnom postupku)

444433..

U postupku određivanja naknade za eksproprisane nepokretnosti, sud je dužan da najma-nje osam dana pre rasprave, učesnicima dostavi izveštaj Poreske uprave o tržišnoj vrednosti eksproprisane nepokretnosti.

Iz obrazloženja: Propisano da najmanje osam dana pred ročište za glavnu raspravu, sud dostavlja strankama na-

laz i mišljenje veštaka. U suštini, to je i predmetni izveštaj Poreske uprave, jer se on može ospora-vati i pobijati svim dokaznim sredstvima - član 257. stav 2. Zakona o parničnom postupku. U kon-kretnom slučaju, očigledno je da prvostepeni sud svojim postupanjem nije dao mogućnost protivni-ku predlagača da raspravlja pred tim sudom, budući da nije prošlo najmanje osam dana od dosta-vljanja izveštaja Poreske uprave protivniku predlagača do dana ročišta za glavnu raspravu. Time je prvostepeni sud nezakonito postupio, protivno odredbi člana 257. stav 2. Zakona o parničnom po-stupku, čime je učinio apsolutno bitnu povredu pravila postupka.


PARNIČNI POSTUPAK

- 301 -

SADRŽINA NALAZA VEŠTAKA


444444.. Veštak ili komisija veštaka određeni od suda ne mogu prosto preuzeti utvrđenje spornih

relevantnih činjenica iz zapisnika drugih lica, već se one moraju utvrditi u postupku vešta-čenja i opisati u nalazu, uz stručno mišljenje u skladu sa definisanim zadatkom veštačenja.

Iz obrazloženja: Prvostepeni sud je, utvrđujući navedene sporne činjenice u pogledu ispunjenja ugovorne obave-

ze, sproveo veštačenje i na osnovu nalaza i mišljenja veštaka utvrdio da je posao izveden suprotno odredbama ugovora u pogledu glavnih karakteristika - dubine bunara i filtera koji se postavljaju, a što je takođe suprotno i ponudi i pravilima struke. S obzirom nato, obavljeni posao ima nedostatke koji ga čine potpuno neupotrebljivim, što tužiocu daje pravo na raskid ugovora. Međutim, u žalbi se osnovano ističe da je navedeni nalaz veštak sačinio na osnovu činjeničnog stanja koje je utvrdilo tre-će lice podvodnim snimanjem samog bunara, te da na takvom nalazu i mišljenju prvostepeni sud nije mogao zasnovati svoju odluku tj. da su zasnivanjem odluke prvostepenog suda na takvom nalazu i mišljenju učinjene relativno bitne povreda iz člana 361. stav 1. Zakona o parničnom postupku, u vezi sa članom 249. istog. I prema oceni ovoga suda, one mogu biti od uticaja na pravilnost odluke. Sud izvodi dokaz veštačenjem kada je, radi utvrđivanja ili razjašnjenja neke činjenice, potrebno stručno znanje kojim sam sud ne raspolaže – član 249. Zakona o parničnom postupku. Ako se stranke ne sporazumeju o licu koje će biti određeno za veštaka i o predmetu i obimu veštačenja, o tome odluču-je sud koji može na osnovu stava 4. istog člana nezavisno od sporazuma stranaka odrediti drugog ve-štaka ako oceni da složenost veštačenja to zahteva - član 250. stav 3. i 4. Zakona o parničnom po-stupku. Veštačenje vrši jedan veštak, a sud može odrediti da ga vrše i dva ili više veštaka ako oceni da je veštačenje složeno; veštačenje se može poveriti i stručnoj ustanovi - član 251. Zakona o parnič-nom postupku. Veštak svoj pisani nalaz i mišljenje dostavlja obrazloženo sudu pre rasprave, a ovaj ga dostavlja strankama najmanje osam dana pre ročišta za glavnu raspravu - član 257. Zakona o par-ničnom postupku. Ako veštak dostavi nalaz i mišljenje koji su nejasni i nepotpuni ili protivrečni sa-mi sebi i utvrđenim okolnostima, sud veštaku određuje da ih dopuni odn. ispravi nalaz i mišljenje, uz određivanje roka za njegovo ponovno dostavljanje - član 258. stav 2. Zakona o parničnom postupku. Imajući u vidu citirane odredbe, izvođenje dokaza veštačenjem sud određuje kada ne poseduje po-trebno stručno znanje da bi se utvrdile ili razjasnile neke činjenice koje su među strankama sporne, a koje sud ocenjuje relevantnim za donošenje odluke o osnovanosti zahteva. Sve sporne činjenice, radi kojih je veštačenje određeno, dužan je da utvrdi veštak određen rešenjem, i to u postupku veštačenja, a potom da prezentira svoje stručno mišljenje o njima. Prema stanju u spisima, u konkretnoj situaciji tuženi osnovano navodi da su veštaci svoj nalaz i mišljenje zasnovali na činjenicama koje su pod-vodnim snimanjem utvrdila treća lica, koja nisu bila određena za veštake u ovom predmetu, te da je time u suštini narušeno načelo neposrednog izvođenja navedenog dokaza odn. neposrednog utvrđe-nja činjenica od strane veštaka, a radi koga je veštačenje i određeno. Ovo može biti od uticaja na do-

PARNIČNI POSTUPAK

- 302 -

nošenje pravilne odluke, jer je upravo na stručnom mišljenju o kvalitetu i upotrebljivosti izvedenih radova (sagrađenog bunara) zasnovana sudska odluka, a to je direktna posledica tumačenja činjenica utvrđenih podvodnim snimanjem od strane trećih lica. Ovaj propust, na koji se žalbom ukazuje, i prema oceni ovoga suda predstavlja bitnu povredu postupka koja može biti od uticaja na pravilnost odluke. Zbog toga je, na osnovu člana 376. Zakona o parničnom postupku, pobijana presuda ukinuta u ožalbenom delu i predmet vraćen prvostepenom sudu na ponovni postupak.


PRIMEDBE NA NALAZ I MIŠLJENJE SUDSKOG VEŠTAKA


444455.. Ukoliko se nesaglasnosti u prvobitnom nalazu nisu mogle otkloniti saslušanjem veštaka, pa

sud odluči da preko drugih obnovi veštačenje, ne mora se usaglašavati prvobitni nalaz sa novoi-zrađenim kad je novi nalaz, po mišljenju suda, jasan, stručan i sveobuhvatan.

Iz obrazloženja: Žalbeni navodi (kojima se ističe da sud nije mogao na osnovu navedenog nalaza sudskog ve-

štaka da utvrdi sporne i relevantne činjenice i da na njima bazira odluku o osnovanosti tužbenog zahteva, jer on u sebi sadrži prepisku nalaza Agencije koji su sačinili ljudi zaposleni kod tuženog – protivtužioca) - nisu osnovani. Ovo zbog toga što je, prema stanju u spisima, Komisija veštaka dala svoj celoviti nalaz, a činjenica da se u određenom delu isti eventualno podudara sa podacima bilo kojeg lica, pa i Agencije, nije od uticaja. Naime, samim unošenjem podataka u nalaz i mi-šljenje stručne komisije veštaka oni postaju deo njegovog stručnog nalaza i mišljenja za koje je on odgovoran. Kako je po izjašnjenju veštaka na primedbe date od strane tužioca komisija vešta-ka u pismenom izjašnjenju ostala pri datom nalazu i mišljenju (jer joj nisu pruženi dokazi za na-vode tužioca iz istih primedbi) to je prvostepeni sud pravilno, ceneći nalaz kao stručan i sveobu-hvatan, svoju odluku u pogledu utvrđenog činjeničnog stanja zasnovao na činjenicama utvrđenim u navedenom nalazu. Takođe, nisu osnovani ni žalbeni navodi da sud, u situaciji u kojoj je prvi nalaz radio veštak, nije mogao da donese odluku zasnovanu na nalazu navedene Komisije vešta-ka, već je bio dužan da - s obzirom na protivrečnost navedenog nalaza sa nalazom veštaka - izvrši njihovo usaglašavanje (jer je prema odredbama člana 259. stav 2. Zakona o parničnom postupku, sud ovlašćen da, ako se podaci veštaka o njihovom nalazu bitno razilaze ili ako je nalaz jednog ili više veštaka nejasan, nepotpun ili u protivrečnosti sam sa sobom ili sa utvrđenim okolnostima, a ti se nedostaci ne mogu se otkloniti ponovnim saslušanjem veštaka, odredi obnavljanje veštače-nja sa istim ili drugim veštacima). Koristeći svoja ovlašćenja iz navedene odredbe, sud je - posle sačinjenog nalaza veštaka - obnovio veštačenje određujući kao nove veštake Komisiju veštaka, čiji je nalaz i mišljenje, shodno iznetom, u celosti prihvatio. Zbog toga i nije bilo potrebe za usa-glašavanjem navedenog nalaza sa nalazom veštaka.


PARNIČNI POSTUPAK

- 303 -

ODREĐIVANJE VIŠE VEŠTAKA I USAGLAŠAVANJE

NALAZA I MIŠLJENJA (Član 273. u vezi člana 271. Zakona o parničnom postupku)

444466.. Da bi se odredilo izvođenje dokaza traženjem mišljenja od drugog veštaka potrebno je da

stranka isticanjem primedbi jasno ukaže na to da postojeći nalaz ima protivurečnosti ili nedo-statke, da se pojavila osnovana sumnja u pravilnost datog mišljenja, a da se ti nedostaci ili sumnja ne mogu otkloniti na drugi način.

Iz obrazloženja: Imajući u vidu da tuženi nije dostavio konkretne primedbe na nalaz i mišljenje veštaka, iz

istog je prvostepeni sud utvrdio visinu predmetnog duga, a o spornoj činjenici da li je tuženi u obavezi da plati utuženi iznos zaključio je na osnovu ocene izvedenih dokaza, na osnovu člana 8. Zakona o parničnom postupku. Žalbeni navodi tuženog da mu nije dostavljen nalaz i mišljenje veštaka, te da se na isti nije mogao izjasniti a iz spisa predmeta proizlazi da je dostava nalaza i mišljenja uredno izvršena, nisu od uticaja na pravilnost donete odluke. Isto tako, predlog za iz-vođenje dokaza novim veštačenjem je u konkretnom slučaju ocenjen suvišnim. Naime, prema odredbi člana 259. stav 3. Zakona o parničnom postupku, da bi se odredilo izvođenje dokaza tra-ženjem mišljenja od drugog veštaka potrebno je da postojeći nalaz ima protivurečnosti ili nedo-stataka, da se pojavila osnovana sumnja u pravilnost datog mišljenja, a da se ti nedostaci ili sum-nja se ne mogu otkloniti na drugi način. Pošto tuženi nije izneo konkretne primedbe na nalaz i mišljenje veštaka, već ga je samo paušalno osporavao, to u konkretnom slučaju nije bilo osnova za izvođenje dokaza traženjem mišljenja dugog veštaka.


444477.. Ukoliko je, radi utvrđivanja ili razjašnjenja neke činjenice, potrebno stručno znanje kojim

sud ne raspolaže, dokaz će se izvesti veštačenjem. Ako u mišljenju jednog ili više veštaka ima protivrečnosti ili nedostataka ili se pojavi osnovana sumnja u pravilnost datog mišljenja, a ti se nedostaci ili sumnja ne mogu otkloniti ponovnim saslušanjem veštaka, zatražiće se mišljenje drugih veštaka, a ako je potrebno - i komisije veštaka.

Iz obrazloženja: Prvostepena presuda je – prema stavu Privrednog apelacionog suda - doneta uz bitnu povredu

odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 2. tačka 12. Zakona o parničnom postupku. Na to tu-

PARNIČNI POSTUPAK

- 304 -

ženi osnovano ukazuje u žalbi. Prvostepeni sud je, na osnovu nalaza i mišljenja navedenog sudskog veštaka od 07.10.2009. godine i dopune nalaza od 27.04.2010. godine, utvrdio da - na osnovu doku-mentacije po kojoj je izvršeno veštačenje - razlika između stanja duga tužioca i tuženog iznosi 391.677,00 dinara; da se neslaganje u navedenoj visini od 391.677,00 dinara može utvrditi iz analitičke kartice tužioca, jer tuženi nije prezentovano svoje dokaze iz evidencije; da navedena uplata od strane tuženog u iznosu 195.900,00 dinara po osnovu priznanice ne predstavlja avansnu uplatu, već se odnosi na plaćanje ukupnog duga, čije uračunavanje je - po nalazu veštaka - kako je zaključio prvostepeni sud, izvršeno na pravilan način. Prvostepeni sud je u potpunosti prihva-tio nalaz i mišljenje i dopunu nalaza ovog veštaka i na osnovu toga je usvojio tužbeni zahtev. U prvostepenoj presudi su dati razlozi nejasni i protivurečni, a o bitnim činjenicama postoji protivu-rečnost između onoga što se u razlozima presude navodi u vezi sa tim nalazom i mišljenjem i sa-mog osnovnog i dopunskog nalaza. Zbog toga se prvostepena presuda ne može ispitati, te je mo-rala biti ukinuta. Sud će izvesti dokaz veštačenjem kad je, radi utvrđivanja ili razjašnjenja neke činjenice, potrebno stručno znanje kojim sud ne raspolaže - član 249. Zakona o parničnom po-stupku. Ako u mišljenju jednog ili više veštaka ima protivrečnosti ili nedostataka ili se pojavi osnovana sumnja u pravilnost datog mišljenja, a ti se nedostaci ili sumnja ne mogu otkloniti po-novnim saslušanjem veštaka, zatražiće se mišljenje drugih veštaka - član 259. stav 3. Zakona o parničnom postupku. To je prvostepeni sud učinio u konkretnom slučaju: nakon izvođenja doka-za veštačenjem na okolnost visine duga do strane imenovanog veštaka i njegovog datog nalaza i mišljenja od 27.12.2007. godine i dopunskog nalaza od 02.06.2008. godine i usmenih izjašnjenja, prvostepeni sud je odredio izvođenje dokaza novim veštačenjem na istu okolnost od strane drugog veštaka. Iz sadržaja njegovog nalaza i mišljenja od 07.10.2009. godine i dopune nalaza od 27.04.2010. godine proizlazi da se, na osnovu postojeće dokumentacije, ne može utvrditi dug tuženog prema tužiocu, kao ni iz kojih obaveza proizlazi dug tuženog prema tužiocu, jer strane u sporu nisu usaglasile evidencije koje se navode u izveštaju o sravnjenju, a da bez upoređivanja evidencija tužioca i tuženog nije moguće utvrditi u čemu je razlika u saldu; da iznos od 195.900,00 dinara ne predstavlja avansnu uplatu, kao i da uplatom po priznanici od 30.07.2005. godine, izdatoj na iznos od 195.900,00 dinara, nije zatvoren nijedan konkretan račun, jer tuženi prilikom plaćanja nikada nije navodio koje računa plaća. Prvostepeni sud je, navodeći da se pozi-va na ovaj nalaz veštaka, utvrdio potpuno suprotne činjenice, na osnovu kojih je usvojio tužbeni zahtev, te iz tog razloga o bitnim činjenicama (osnov i visina utuženog potraživanja) postoji pro-tivurečnost između onoga što se u razlozima presude navodi u vezi sa nalazom i mišljenjem sud-skog veštaka i samog osnovnog i dopunskog nalazom istog veštaka. U ponovnom postupku, pr-vostepeni sud će otkloniti bitnu povredu odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 2. tačka 12. Zakona o parničnom postupku, imajući u vidu iznete primedbe. Prvostepeni sud će, pre sve-ga, utvrditi osnov i visinu utuženog potraživanja, imajući u vidu celokupnu dokumentaciju i izve-dene dokaze. U vezi sa uplatom po priznanici od 30.07.2005. godine iznosa od 195.900,00 dinara potrebno je utvrditi da li je ista uplata relevantna za konkretan poslovni odnos i plaćanje po osno-vu istog, imajući u vidu da je reč o pravnom prometu između pravnih lica Ako prihvati istu kao odgovarajući način plaćanja, potrebno je utvrditi da li je i koji račun ili deo računa istim iznosom plaćen, odnosno da li je potrebno primeniti pravilo reda uračunavanja prema članu 312. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima. Nakon što postupi na navedeni način, prvostepeni sud će done-ti novu odluku o tužbenom zahtevu, uz pravilnu primenu materijalnog prava a u kojoj će ponovo odlučiti i o troškovima postupka.


PARNIČNI POSTUPAK

- 305 -

POZIVANJE STRANKE RADI SASLUŠAVANJA


444488.. Radi izvođenja dokaza saslušanjem stranke, sud je dužan da obezbedi prisustvo stranke -

lica lišenog slobode podnošenjem zahteva za njegovo dovođenje Upravi za izvršenje krivične sankcije.

Iz obrazloženja: Nezakonitim postupanjem prvostepeni sud nije dao tuženom mogućnost da raspravlja pred su-

dom, čime je učinio bitnu povredu odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 7. Zako-na o parničnom postupku (član 361. stav 2. tačka 7. ranijeg zakona) u vezi člana 202. Porodičnog za-kona. Naime, tuženi je u toku postupka za razvod braka otišao na izdržavanje višegodišnje kazne za-tvora, o čemu je podneskom obavestio sud, tražeći da mu pozive sud prosleđuje preko nadležnih or-gana i da se izvrši sprovod iz zatvorske ustanove. Na ročištu održanom 03.04.2009. godine prvoste-peni sud je izveo dokaz saslušanjem tužilje kao parnične stranke, smatrajući da je tuženi uredno pozvan pozivom za saslušanje stranaka. Međutim, prema oceni Apelacionog suda, prvostepeni sud nije pravilno cenio da je tuženi uredno pozvan, tj. tuženom nije omogućio da bude prisutan na ovom ročištu i da bude saslušan kao parnična stranka. Ovo zato što se tuženi u vreme održavanja navede-nog ročišta nalazio na izdržavanju zatvorske kazne, o čemu je obavestio sud i tražio da bude pri-veden, a sud nije uputio naredbu zatvorskoj ustanovi u kojoj se tuženi nalazio na izdržavanju ka-zne da ga dovede na zakazano ročište. Činjenica da je tuženi potpisao poziv za saslušanje parničnih stranaka, u navedenoj situaciji, nije bilo dovoljno da sud sasluša tužilju kao parničnu stranku u odsu-stvu tuženog, jer tuženi, bez naredbe suda da bude priveden na ročište, nije mogao da se odazove pozivu. Zato je žalba tuženog morala biti usvojena, a pobijana presuda ukinuta.

(Iz rešenja Apelacionog suda u Beogradu, Gž.2 817/10 od 17.11.2010. godine)

ČITANJE ZAPISNIKA SA ISKAZOM

STRANKE (Član 278. stav 3. Zakona o parničnom postupku)

444499.. Da li se u smislu člana 263. stav 3. Zakona o parničnom postupku u dokaznom postupku

može pročitati zapisnik sa iskazom već saslušane parnične stranke pred drugim sudijom, ako je ta stranka više puta uredno pozivana radi saslušanja, a nije pristupala na ročište za glavnu raspravu?

PARNIČNI POSTUPAK

- 306 -

Kada je stranka koja je ranije saslušana pred drugim sudijom, uredno pozvana na ročište za glavnu raspravu radi saslušanja i nije na isto pristupila, ne može se smatrati da su ispunjeni uslo-vi iz člana 263. stav 3. Zakona o parničnom postupku da se taj dokaz izvede čitanjem zapisnika sa njenim ranije datim iskazom. Ovo stoga što je navedenom odredbom propisano da će se zapi-snik sa iskazom te stranke pročitati kada stranka umre ili kada njeno saslušanje nije moguće iz drugih razloga. U situaciji opisanoj u pitanju saslušanje stranke je moguće, a njen nedolazak tre-ba ceniti u smislu odredbe člana 267. stav 2. Zakona o parničnom postupku.


NEMOGUĆNOST PRIMENE PRINUDNIH MERANA ZBOG NEODAZVANJA POZIVU RADI SASLUŠANJA (Član 282. stav 1. Zakona o parničnom postupku)

445500.. Sud nema ovlašćenja da preduzme prinudne mere prema stranci koja se nije odazvala po-

zivu suda radi saslušanja, ali je ovlašćen da, osim na osnovu ocene izvedenih dokaza, ceni i či-njenicu izostanka zastupnika pravnog lica, koji je trebalo da bude saslušan u svojstvu parnič-ne stranke na okolnosti postojanja bitne činjenice za odlučivanje, te da i da na osnovu toga od-luči o spornoj stvari.

Iz obrazloženja: Činjenica da zakonski zastupnik tužioca nije pristupio na ročište za glavnu raspravu, gde je tre-

balo da bude saslušan u svojstvu stranke (na okolnost postojanja ugovora između parničnih stranaka u vezi sa izvedenim dopunskim radovima), dao je procesnu mogućnost sudu da o tužbenom zahtevu odluči primenom pravila o teretu dokazivanja, ocenom do tada podnetih i izvedenih dokaza s ob-zirom da tužilac nije pružio niti pisane dokaze niti je obezbedio izjavu zakonskog zastupnika da je postojao usmeni ugovor o izvođenju dopunskih radova između parničnih stranaka. Shodno članu 267. Zakona o parničnom postupku, sud nema ovlašćenja da preduzme prinudne mere prema stranci koja se nije odazvala pozivu suda radi saslušanja, ali je sud na osnovu ovog člana ovlašćen da na osnovu ocene izvedenih dokaza ceni i činjenicu izostanka zakonskog zastupnika stranke koji je treba-lo da bude saslušan na okolnosti postojanja bitne činjenice za odlučivanje, a to je u ovom slučaju posto-janje ugovornog odnosa između parničnih stranaka povodom dopunskih radova, i da na osnovu toga od-luči o spornoj stvari, a kako je i prvostepeni sud pravilno postupio. Žalbeni navodi tužioca ne utiču na pravilnost donete odluke. Prvostepeni sud je pravilno odbio dokazni predlog tužioca da se izvede dopu-na dokaznog postupka na taj način što će veštak na licu mesta utvrditi koji su radovi izvedeni, u prisu-stvu stranaka i nadzornog organa. Prvostepeni sud je zaključio da izvođenje ovog dokaza nije u korelaci-ji sa utvrđenjem bitne činjenice postojanja saglasnosti tuženog za izvođenje ovih radova, jer bi se na taj

PARNIČNI POSTUPAK

- 307 -

način potvrdila samo već utvrđena činjenica da je tužilac dopunske radove izveo. S druge strane, iz iska-za nadzornog organa, koji je saslušan u svojstvu svedoka, proizlazi da nema neposredno saznanje o či-njenici po čijem nalogu je tužilac radove izveo, a što nije bio ni dužan da zna, imajući u vidu da je oba-vljao stručne poslove kontrole izvođenja radova u skladu sa pravilima struke.


OCENA ZNAČAJA NEDOLASKA STRANKE NA SASLUŠANJE


445511..

Da li se u smislu člana 263. stav 3. Zakona o parničnom postupku u dokaznom postupku može pročitati zapisnik sa iskazom već saslušane parnične stranke (pred drugim sudijom), ako ta stranka iako je više puta uredno pozivana radi saslušanja, nije pristupila na ročište za glavnu raspravu? Ovo posebno jer zakon propisuje da će se zapisnik sa iskazom stranke pročitati ako njeno ponovno saslušanje nije moguće i ''iz drugih razloga''.

Kada je stranka koja je ranije saslušana pred drugim sudijom, uredno pozvana na ročište za

glavnu raspravu radi saslušanja i nije na isto pristupila, ne može se smatrati da su ispunjeni uslo-vi iz člana 263. stav 3. Zakona o parničnom postupku da se taj dokaz izvede čitanjem zapisni-ka sa njenim ranije datim iskazom. Ovo stoga što je navedenom odredbom propisano da će se za-pisnik sa iskazom te stranke pročitati kada stranka umre ili kada njeno saslušanje nije moguće iz drugih razloga. U situaciji opisanoj u pitanju saslušanje stranke je moguće, a njen nedolazak tre-ba ceniti u smislu odredbe člana 267. stav 2. Zakona o parničnom postupku.


ZAKONSKI OSNOV ZA OBEZBEĐENJE DOKAZA (Član 284. stav 1. Zakona o parničnom postupku)

445522.. Postupak obezbeđenja dokaza ne služi za zamenu veštaka, koji su već obavili veštačenje,

a u pogledu čijeg rada postoji nezadovoljstvo parnične stranke, već se obezbeđenje dokaza vrši samo ukoliko postoji opravdana bojazan da se neki dokaz neće moći da izvede ili da će njegovo docnije izvođenje biti otežano, pa nezadovoljstvo tokom i načinom vođenja parnič-nog postupka, a posebno izvedenim veštačenjem, ne može predstavljati zakonski osnov za obezbeđenje dokaza iz člana 269. stav 1. Zakona o parničnom postupku.

PARNIČNI POSTUPAK

- 308 -

Iz obrazloženja: Izreka prvostepenog rešenja glasi: "ODBIJA se kao neosnovan predlog predlagača 33 "N..." iz L...

protivu protivnika predlagača SGZR vlasnika R.S. iz L... kojim je tražio da se provede dokaz veštače-njem kojim će se utvrditi koje radove protivnik predlagača ugovorio, a koje je izveo po ugovoru br. 72 od 30.5.2005. godine, dali je izvedeno više ili manje radova u odnosu na ugovorene i dali su radovi izve-deni u ugovorenom roku." Predlagač žalbom pobija navedeno rešenje iz svih zakonskih razloga propisa-nih članom 360. stav 1. tač. 1 do 3. Zakona o parničnom postupku. Viši trgovinski sud je zaključio da je žalba neosnovana. Prema stanju u spisima, prvostepeni sud je doneo pobijano rešenje primenom člana 269. stav 1. Zakona o parničnom postupku ("Službeni glasnik RS", broj 125/2004), jer je ocenio da nisu ispunjeni zakonski uslovi za obezbeđenje dokaza. Pravilno je prvostepeni sud odbio predlog za obezbe-đenja dokaza jer je našao da su nisu ispunjeni uslovi iz 269. stav 1. Zakona o parničnom postupku. Na-vedenom zakonskom odredbom propisano je da će se izvršiti obezbeđenje dokaza ukoliko postoji oprav-dana bojazan da se neki dokaz neće moći da izvede ili da će njegovo docnije izvođenje biti otežano. Ka-ko u ovom konkretnom slučaju već teče parnica kod istog prvostepenog suda u predmetu P. br. 363/08 po tužbi ovde protivnika predlagača i po protivtužbi predlagača, i već je izvedeno veštačenje i to preko veštaka ekonomske struke i veštaka građevinske struke, to i po oceni drugostepenog suda ne postoji bo-jazan da se neki dokaz neće moći da izvede ili da će njegovo docnije izvođenje biti otežano. Radovi na objektu M... škola su izvedeni, objekat postoji, tako da ne postoji nikakva opasnost da se sada ili kasnije provede dokaz veštačenjem i da se utvrdi vrednost izvedenih radova. Sve to je u međuvremenu urađeno u parničnom postupku a po primedbama stranaka predstoji dalje proveravanje navoda stranaka u odnosu na izvedene radove, što se u svakom trenutku može učiniti. Žalbeni navodi kojima se izražava nezado-voljstvo tokom i načinom vođenja parničnog postupka u predmetu P. br. 363/08, a posebno izvedenim veštačenjem, nisu relevantni i ne mogu predstavljati zakonski osnov za obezbeđenje dokaza iz člana 269. stav 1. Zakona o parničnom postupku. Ni to što prvostepeni sud nije odlučio o pojedinim proce-snim prigovorima u predmetu P. br. 363/08 ne daje pravo žaliocu da predloži obezbeđenje dokaza. To znači da je žalba neosnovana a pobijano rešenje pravilno. Svoje nezadovoljstvo nalazom veštaka predla-gač će moći da pravno uobliči kroz primedbe na nalaz veštaka, koje će prvo da ceni prvostepeni sud, a po donošenju presude, ukoliko ista bude nepovoljna za predlagača, i drugostepeni sud u žalbenom po-stupku u skladu sa načelom o dvostepenoj oceni dokaza. Postupak obezbeđenja dokaza ne služi za za-menu veštaka, koji su već obavili veštačenje, a u pogledu čijeg rada postoji nezadovoljstvo parnične stranke, već se obezbeđenje dokaza vrši samo ukoliko postoji opravdana bojazan da se neki dokaz neće moći da izvede ili da će njegovo docnije izvođenje biti otežano. Iz iznetih razloga, a na osnovu člana 387. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, odbijena je kao neosnovana žalba predlagača, i potvrđeno rešenje prvostepenog suda.

(Iz rešenja Višeg trgovinskog suda, Pvž. 892/2009 od 4.9.2009. godine)

ODLUČIVANJE O PRIVREMENIM MERAMA OBEZBEĐENJA (Član 290. stav 1. Zakona o parničnom postupku)

445533.. Da li parnični sud u fazi pripremanja glavne rasprave, dakle van ročišta može odrediti

privremenu meru obezbeđenja, imajući u vidu da i Zakon o parničnom postupku takvo

PARNIČNI POSTUPAK

- 309 -

ovlašćenje izričito ne propisuje, dok Zakon o izvršnom postupku (''Službeni glasnik RS'', br. 125/04) u članu 265. stav 1. ipak predviđa mogućnost odstupanja od principa obostra-nog saslušanja, propisujući da u postupku obezbeđenja, sud može doneti rešenje o obezbe-đenju, pre dostavljanja predloga protivnoj stranci i pre nego što je protivnoj stranci omo-gućio da se o predlogu izjasni: 1) ako bi predlagač obezbeđenja, zbog odlaganja, mogao pretrpeti nenadoknadivu ili teško nadoknadivu štetu; 2) radi otklanjanja neposredne opa-snosti protivpravnog oštećenja stvari ili gubitka odnosno teškog ugrožavanja prava; 3) radi sprečavanja nasilja?

Sud je shodno odredbi člana 313. stav 1. Zakona o parničnom postupku, ovlašćen da van ročišta za glavnu raspravu donese rešenje o privremenim merama obezbeđenja. Ako iz dokaza priloženih uz tužbu proizlazi da je predlog za određivanje privremene mere obezbeđenja osnovan, sud može s pozivom na odredbu člana 313. stav 1. Zakona o parničnom postupku, u postupku prethodnog ispi-tivanja tužbe doneti odluku kojom će takav predlog i usvojiti. Parnični sud će u fazi pripremanja glavne rasprave, dakle van ročišta, ukoliko za to budu ispunjeni zakonski uslovi odrediti privreme-nu meru obezbeđenja i to pre dostavljanja predloga protivnoj stranci i pre nego što je protivnoj stranci omogućeno da se o predlogu izjasni, ukoliko su za to ispunjeni uslovi iz člana 265. stav 1. Zakona o izvršnom postupku.


PRETHODNO ISPITIVANJE TUŽBE (Član 292. Zakona o parničnom postupku)

445544.. Pošto je zakazano pripremno ročište odn. ročište za glavnu raspravu ako pripremno ro-

čište nije održano, tužba se više ne može vraćati na ispravku tj. dopunu niti se mogu koristi-ti druge mere predviđene u članu 101. Zakona o parničnom postupku.

Iz obrazloženja: Ako je podnesak nerazumljiv ili nepotpun (član 98. stav 3), sud će stranci koja nema punomoćnika

da vrati podnesak radi ispravke, osim ako zakonom nije drugačije propisano. Ako sud vrati podnesak stranci radi ispravke ili dopune, odrediće rok od osam dana za ponovno

podnošenje podneska. Ako podnesak bude ispravljen, odnosno dopunjen i podnet sudu u roku određenom za dopunu

ili ispravku, smatraće se da je podnet sudu onog dana kad je prvi put bio podnet. Smatraće se da je podnesak povučen ako ne bude vraćen sudu u određenom roku, a ako bude

vraćen bez ispravke, odnosno dopune, odbaciće se. Ako je podnesak, koji je u ime stranke podneo punomoćnik, odnosno javni pravobranilac ili jav-

ni tužilac nerazumljiv ili nepotpun, sud će da ga odbaci.

PARNIČNI POSTUPAK

- 310 -

Ako podnesci ili prilozi nisu podneti u dovoljnom broju primeraka, sud će da ih umnoži o trošku stranke koja je propustila obavezu - član 101. Zakona o parničnom postupku.

U konkretnom slučaju je prvostepeni sud rešenje o odbačaju tužbe doneo nakon što je ušao u fa-zu glavne rasprave, održao ročište za glavnu raspravu, doneo delimičnu presudu, zakazao ročište za glavnu raspravu povodom preostalog dela i isto zaključio, učinio je bitnu povredu iz člana 374. stav 1. u vezi sa članom 101. i 98. Zakona o parničnom postupku, zbog čega je ova odluka morala biti ukinuta.

Sud po prethodnom ispitivanju tužbe donosi rešenje kojim se tužba odbacuje ako utvrdi da: 1) odlučivanje o tužbenom zahtevu ne spada u sudsku nadležnost (član 16); 2) je tužba podneta nebla-govremeno, ako je posebnim propisima predviđen rok za podnošenje tužbe; 3) o istom zahtevu već teče parnica; 4) je stvar pravnosnažno presuđena; 5) je u istoj stvari zaključeno sudsko poravnanje; 6) ne postoji pravni interes tužioca za podnošenje tužbe iz člana 194. ovog zakona; 7) je tužba nera-zumljiva ili nepotpuna - član 294. Zakona o parničnom postupku.

Dakle, prema tački 7. ove odredbi sud po prethodnom ispitivanju tužbe donosi rešenje kojom se tužba odbacuje ako utvrdi da je tužba nerazumljiva ili ne sadrži sve što je potrebno da bi se po njoj moglo postupiti.

To znači da će po prethodnom ispitivanju tužbe predsednik veća radi otklanjanja nedostataka ( tužba je nerazumljiva ili nepotpuna) preduzeti potrebne mere predviđene članom 101. Zakona o par-ničnom postupku - može je vratiti tužilji tužbu radi ispravke ili dopune ( ako bude vraćena bez is-pravke odn. dopune ista se smatra povučenom tj. podnesak se odbacuje) a u slučaju da tužilju zastu-pa advokat te odredbe se ne primenjuju već se tužba odbacuje.

Sud će, u roku do 15 dana od dana prijema tužbe u sud, tužbu sa prilozima da dostavi tuženom na odgovor - član 296. Zakona o parničnom postupku.

Sud će da zakaže i održi pripremno ročište u roku od 30 dana od dana dostavljanja tužiocu odgo-vora na tužbu - član 301. stav 1. Zakona o parničnom postupku.

Prema navedenim odredbama parničnog postupka, posle zakazivanja pripremnog ročišta odn. ro-čišta za glavnu raspravu ako pripremno ročište nije održano, sva nejasna pitanja se imaju raščistiti raspravljanjem. U tom raspravljanju se može tražiti od stranke da razjasni svoje navode i predloge (član 305. stav 1. Zakona o parničnom postupku), a ne može se više vraćati tužba na ispravku odn. dopunu niti se mogu koristiti druge mere predviđene u članu 101. istog Zakona.

(Iz Rešenja Višeg suda u Beogradu, Gž. I 496/2014 od 16.10.2014. godine)

ODBACIVANJE TUŽBE ZBOG APSOLUTNE

NENADLEŽNOSTI (Član 294. stav 1. tačka 1. Zakona o parničnom postupku)

445555.. U parničnom postupku nije dopuštena tužba radi sprečavanja prinudne naplate poreza ili

drugih javnih prihoda.

PARNIČNI POSTUPAK

- 311 -

Iz obrazloženja: Tužilac tužbom podnetom pred privrednim sudom pokušava da spreči prinudnu naplatu javnog

prihoda, a u postupku koji se sprovodi po Zakonu o poreskom postupku i poreskoj administraciji na osnovu upravnog akta. Naime, u smislu člana 1. Zakona o poreskom postupku i poreskoj administra-ciji, navedenim zakonom uređuje se postupak utvrđivanja, naplate i kontrole javnih prihoda na koje se navedeni zakon primenjuje, a (član 2. stav 1) primenjuje se na sve javne prihode koje naplaćuje Poreska uprava. U smislu člana 34. stav 2. Zakona o poreskom postupku i poreskoj administraciji, poreski upravni akt, kojim Poreska uprava rešava o pojedinačnim pravima i obavezama poreskog dužnika, je poresko rešenje i zaključak. Shodno stavu 3. istog člana, protiv poreskog rešenja donetog u prvostepenom poreskom postupku dopuštena je žalba. Članom 92. istog zakona definisana su sredstva prinudne naplate po osnovu prethodno donetog rešenja, dok je članom 95. uređeno samo sprovođenje prinudne naplate po osnovu navedenog rešenja iz člana 92. stav 2. U konkretnom sluča-ju proizilazi da tužilac pokušava da spreči prinudnu naplatu naknade za korišćenje građevinskog zemljišta, koja po svojoj pravnoj prirodi predstavlja javni prihod, koji se u smislu već navedenih odredaba naplaćuje na način i u postupku uređenim Zakonom o poreskom postupku i poreskoj admi-nistraciji. Iz toga sledi da tužilac pravni put propisan navedenim zakonom pokušava da zameni drugim pravnim putem, kroz građansko-pravnu tužbu podnetu u smislu odredaba Zakona o par-ničnom postupku, te da na opisani način zasnuje nadležnost privrednog suda. U smislu člana 1. Za-kona o parničnom postupku, u ovom postupku se pruža zaštita u rešavanju građansko pravnih sporo-va iz ličnih, porodičnih, radnih, trgovačkih, imovinsko pravnih i drugih građansko pravnih odnosa, osim sporova za koje je posebnim zakonom predviđena druga vrsta postupka. Shodno stavu 2. člana 2. istog zakona, sud ne može odbiti da odlučuje o zahtevu za koji je nadležan. Prema odredbi člana 25. stav 1. tačka 1. Zakona o uređenju sudova, privredni sud u prvom stepenu sudi u sporovi-ma između domaćih i stranih privrednih društava, preduzeća, zadruga i preduzetnika i njihovih aso-cijacija, kao i u sporovima koji nastanu između privrednih subjekata i drugih pravnih lica u obavlja-nju delatnosti privrednih subjekata. Prema članu 29. istog zakona, Upravni sud sudi u upravnim spo-rovima. Definicija predmeta upravnog spora data je Zakonom o upravnim sporovima, članom 3. - upravni spor je spor u kome sud odlučuje o zakonitosti konačnih upravnih akata, osim onih u pogledu kojih je predviđena drugačija sudska zaštita; o zakonitosti konačnih pojedinačnih akata koji-ma se rešava o pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu, u pogledu kojih u određenom sluča-ju zakonom nije predviđena drugačija sudska zaštita, te o zakonitosti drugih konačnih pojedinačnih aka-ta kada je to zakonom predviđeno. Prema članu 4. Zakona o upravnim sporovima, upravni akt je pojedi-načni pravni akt kojim nadležni organ, neposrednom primenom propisa, rešava o određenom pravu ili obavezi fizičkog ili pravnog lica, odnosno druge stranke u upravnoj stvari. Iz navedenih odredaba, kao i iz navoda tužioca iznetih u tužbi, sledi da je prema njegovim navodima u konkretnom slučaju sporno pravo naplate prihoda koji predstavlja javni prihod i o kome je određeni nadležni organ dužan da reši upravnim aktom. To dalje znači da, ukoliko upravni akt postoji, tužilac ima mogućnost korišćenja žalbe u upravnom postupku iz člana 34. stav 3. Zakona o poreskom postupku i poreskoj administraciji, u kom slučaju bi ovako podneta tužba bila nedopuštena, jer se istom pokušava da nametne drugačiji pravni put zaštite od onog koji je izričito propisan zakonom. Sa druge strane, ukoliko bi se radilo o sprovođenju po-stupka prinudne naplate bez donošenja upravnog akta, tada bi tužilac imao mogućnost da koristi pravni put podnošenja tužbe Upravnom sudu, a kako ga je pravilno uputio i prvostepeni sud u obrazlo-ženju svog rešenja. Međutim, da je zaista podneta navedena tužba - posledica takvog postupka ne bi bio odbačaj tužbe u smislu člana 16. Zakona o parničnom postupku, a kako to pogrešno zaključuje prvoste-peni sud, već donošenje rešenja o stvarnoj nenadležnosti kojim bi predmet bio upućen na rešavanje nadležnom sudu.


PARNIČNI POSTUPAK

- 312 -

445566.. Osim ako se radi o krivičnom delu kršenja zakona od strane sudije, on ne može biti pozvan

na odgovornost za izraženo mišljenje ili glasanje prilikom donošenja sudske odluke. Otuda i pravo na naknadu štete protiv sudije nije podobno za sudsku zaštitu, zbog čega se tako zasno-vana tužba ima odbaciti.

Iz obrazloženja: Tužba tužioca podneta protiv tuženika - sudije opštinskog suda, odbačena je rešenjem prvoste-

penog suda kao nedozvoljena. Po oceni Apelacionog suda, prvostepeni sud je pravilno postupio ka-da je odbacio tužbu tužioca koja je podneta protiv sudije opštinskog suda. Tužbom je tužilac tražio da mu se na ime naknade pričinjene štete isplati naznačeni iznos. Međutim, tužba radi naknade štete protiv sudije zbog nezakonitog ili nepravilnog rada odbacuje se kao nedozvoljena. Naime, u članu 5. Zakona o sudijama predviđeno je da ne postoji odgovornost sudije za štetu u vršenju funkcije, pa isti nije odgovoran za mišljenje u vršenju sudijske dužnosti, a za štetu koju sudija prouzrokuje nezakoni-tim ili nepravilnim radom odgovara Republika Srbija. Isto tako, u čl. 35. i 151. Ustava Republike Sr-bije predviđeno je da svako ima pravo na naknadu štete koju mu nezakonitim ili nepravilnim radom prouzrokuje državni organ. Uz to, u članu 151. Ustava predviđeno je da sudija ne može biti pozvan na odgovornost za izraženo mišljenje prilikom donošenja sudske odluke, osim ako se radi o krivič-nom delu kršenja zakona od strane sudije. Pod odgovornošću se ne podrazumeva samo krivična, već i građanskopravna odgovornost. Prema stavu pravne teorije procesnog prava, sud može pristu-piti meritornom odlučivanju po subjektivnom pravu koje je podobno za zaštitu, pri čemu je utuživost uslov za meritorno odlučivanje i ima značaj procesne pretpostavke. Ako ona nedostaje, kao u kon-kretnom slučaju, tužbu se mora rešenjem odbaciti. To dalje znači, imajući u vidu citirane propise, da pravo na naknadu štete protiv sudije nije podobno za sudsku zaštitu, a pri tome je propisima jasno definisana zaštita stranke u vidu odgovornosti države kao pasivno legitimisane sa pravom regresa dr-žave protiv sudije.


ODBACIVANJE NEBLAGOVREMENE

TUŽBE (Član 294. stav 1. tačka 2. Zakona o parničnom postupku)

445577.. Rok za pokretanje parnice radi utvrđivanja osporenog potraživanja iz člana 96. stav 1. Za-

kona o stečajnom postupku ("Službeni glasnik RS" br. 84/04) je prekluzivan, tako da će par-nični sud na osnovu člana 279. tačka 2. Zakona o parničnom postupku ("Službeni glasnik RS" br. 125/04), tužbu stečajnog poverioca podnetu nakon isteka ovog roka odbaciti kao neblago-vremenu.

PARNIČNI POSTUPAK

- 313 -

Iz obrazloženja: U primeni Zakona o stečajnom postupku koji je počeo da se primenjuje 2.2.2005. godine, prven-

stveno zbog nejasnoće člana 96. došlo je u sudskoj praksi do neujednačenog postupanja trgovinskih sudova i do razmimoilaženja pravnih stanovišta između sudija Višeg trgovinskog suda u Beogradu i Vrhovnog suda Srbije. Zbog toga se kao nužna ukazala potreba da Vrhovni sud Srbije na osnovu čla-na 28. Zakona o uređenju sudova ("Službeni glasnik RS" br. 63/01, 41/02, 27/03, 103/03 i 29/04) zauzme načelne pravne stavove radi jedinstvene sudske primene prava. Član 96. Zakona o stečaj-nom postupku u celini glasi: "Poverilac čije je potraživanje osporeno upućuje se na parnicu radi utvrđivanja osporenog potraživanja, koju može da pokrene u roku od 8 dana od dana prijema za-ključka iz člana 94. ovog zakona. Poverilac koji je osporio potraživanje drugog poverioca priznato od strane stečajnog upravnika, upućuje se na parnicu, u skladu sa stavom 1. ovog člana. Osporeno potraživanje smatra se priznatim ako poverilac koji je osporio potraživanje drugog poverioca ne po-krene parnicu u zakonom propisanom roku. Poverilac koji je upućen na parnicu dužan je da o pokre-tanju postupka iz stava 1. ovog člana obavesti stečajno veće. Ako poverilac iz stava 1. ovog člana ne obavesti stečajno veće o pokretanju parnice, odgovoran je za troškove i štetu prouzrokovanu propu-štanjem. Poverilac osporenog potraživanja može, umesto da pokrene parnicu u smislu stava 1. ovog člana, da u roku od 8 dana od dana prijema zaključka iz člana 94. ovog zakona dostavi predlog ste-čajnom sudiji da o osporenom potraživanju odluči stečajni sudija kao arbitar, odnosno arbitražno ve-će, zavisno od visine spora. Predlog iz stava 5. ovog člana sadrži izjavu da poverilac želi da o njego-vom osporenom potraživanju odluči stečajni sudija kao arbitar, odnosno arbitražno veće, zahtev i či-njenice na kojima se zahtev zasniva, kao i dokaze u vezi sa zahtevom. Ako se stečajni upravnik ili stečajni dužnik saglasi sa predlogom poverioca da o osporenom potraživanju odluči stečajni sudija, stečajni sudija, zavisno od visine spora, odlučuje kao arbitar pojedinac ili u arbitražnom veću koje je sastavljeno od trojice arbitara, kojim predsedava stečajni sudija. Sastav arbitražnog veća određuju stranke tako što jednog arbitra predlaže poverilac, drugog stečajni dužnik, a predsednik veća je ste-čajni sudija. Arbitražni postupak se sprovodi po odredbama zakona kojim se uređuje parnični postu-pak. Protiv odluke stečajnog sudije kao arbitra odnosno arbitražnog veća, nezadovoljna stranka ima pravo žalbe drugostepenom sudu, u roku od osam dana od dana dostavljanja odluke. Ako odluka ar-bitra odnosno arbitražnog veća bude ukinuta, predmet se vraća arbitru odnosno arbitražnom veću." Član 118. Zakona o stečajnom postupku nosi naziv "Osporena potraživanja" i glasi u celini: "Po-verilac koji je upućen na parnicu podnosi, u roku od 15 dana od dana izlaganja nacrta glavne deobe, u pisarnici dokaz da je podneo tužbu, odnosno da je preuzeo ranije pokrenutu parnicu. U slučaju iz stava 1. ovog člana, iznos koji bi poverilac dobio da njegovo potraživanje nije osporeno, izdvaja se u srazmeri određenoj rešenjem o glavnoj deobi do pravnosnažnog okončanja parnice." U kratkom periodu u kome se primenjuje Zakon o stečajnom postupku, izdiferencirala su se dva oprečna stano-višta. Prema jednom, rok iz člana 96. stav 1. Zakona o stečajnom postupku jeste prekluzivan, a pre-ma drugom stanovištu ovaj rok nije prekluzivan. Pobornici ovog drugog pravnog shvatanja za koje rok iz člana 96. stav 1. Zakona o stečajnom postupku nije prekluzivan iznose sledeće argumente: Po-sledice propuštanja pokretanja parnice u roku regulisane su stavom 4. člana 96. Zakona o stečajnom postupku i one se odnose na odgovornost za štetu prouzrokovanu propuštanjem. Iz ove odredbe iz-vodi se zaključak da je jedina sankcija podnošenja tužbe nakon isteka roka iz člana 96. stav 1. Zako-na o stečajnom postupku eventualna odgovornost za štetu prouzrokovanu propuštanjem ovog roka. Drugi argument pobornici ovog drugog shvatanja vide u tome da Zakon o stečajnom postupku nije

PARNIČNI POSTUPAK

- 314 -

regulisao posledice propuštanja roka iz člana 96. stav 1. Zakona o stečajnom postupku, odnosno za-kon nije propisao da se radi o prekluzivnom roku, a prekluzivnost rokova u kojima se može pokrenu-ti određena parnica radi zaštite prava je izuzetak koji je po pravilu zakonom propisan i do koga se ne dolazi tumačenjem već po izričitom zakonskom tekstu. Ovaj rok je instruktivan i njegovim propu-štanjem ne može doći do bilo kakvih pravnih posledica u pogledu onemogućavanja stečajnog poveri-oca da pokrene parnicu radi utvrđivanja osporenog potraživanja. Kao treći argumenat pristalice ovog drugog shvatanja o neprekluzivnosti roka iz člana 96. stav 1. Zakona o stečajnom postupku spominju odredbe člana 118. st. 1. i 2. Zakona o stečajnom postupku. Činjenica da se izdvajaju sredstva za poverioca koji je pokrenuo tužbu, bez obzira kada je tužbu podneo, ukazuje da rok za podnošenje tu-žbe nije prekluzivan, odnosno da poverilac može podneti tužbu za ostvarenje svojih prava tj. utvrđi-vanje potraživanja i po proteku navedenog roka, a najkasnije do dana kada stečajno veće donosi re-šenje o glavnoj deobi. Četvrto, mogućnost arbitražnog rešavanja spora odnosno utvrđivanja posto-janja osporenog potraživanja ukazuje na činjenicu da se ne radi o prekluzivnom roku za pokretanje tužbe po članu 96. stav 1. Zakona o stečajnom postupku. Ukoliko stečajni upravnik ne dâ saglasnost poveriocu da se o osporenom potraživanju na njegov zahtev i po izjavi odluči u arbitražnom postup-ku pred arbitrom pojedincem - stečajnim sudijom ili arbitražnim većem, poveriocu kome je osporeno potraživanje i koji je upućen na parnicu ne može se uskratiti pravo da tu parnicu i pokrene podnoše-njem tužbe parničnom sudu. Kako je rok za predlaganje arbitražnog rešenja i rok za podnošenje tu-žbe osam dana, to bi u slučaju da poverilac predlaže arbitražno rešavanje, već u fazi isteka roka za predlog istog istekao rok za podnošenje tužbe, pa bi u slučaju da stečajni upravnik ne bude saglasan i ne sprovede se arbitražni postupak on bio onemogućen da podnese tužbu parničnom sudu i tako utvrdi svoje osporeno potraživanje. I kao peto, odredbu člana 96. stav 1. Zakona o stečajnom postup-ku treba ciljno tumačiti. Pošto je osnovni cilj stečajnog postupka namirenje stečajnih poverilaca, onda sve nejasne odredbe zakona treba tumačiti u korist stečajnih poverilaca. Svakako da u prilog stečajnim poveriocima ide tumačenje da rok iz člana 96. stav 1. Zakona o stečajnom postupku nije prekluzivan, pogotovu ako se povuče procesna analogija sa odredbom člana 95. Zakona o stečajnom postupku, koja odredba kaže da se na ispitnom ročištu ispituje i potraživanje prijavljeno posle isteka roka za prijavljivanje potraživanja, ako su prijave podnete sudu i stečajnom upravniku pre održava-nja ispitnog ročišta ili neposredno na ročištu. Ako stečajni upravnik ili neki od poverilaca stavi pri-govor, tražeći da se naknadno prijavljeno potraživanje ne ispituje na ispitnom ročištu, ili ako potra-živanje bude prijavljeno tek posle ispitnog ročišta, stečajno veće će o trošku poverioca koji je na-knadno prijavio potraživanje odrediti dopunsko ispitno ročište. Međutim, kao predlagač načelnog pravnog stava smatram da se ne može prihvatiti pravno stanovište da rok iz člana 96. stav 1. Zakona o stečajnom postupku nije prekluzivan. Smatram da je rok iz člana 96. stav 1. Zakona o stečajnom postupku za pokretanje parnice radi utvrđivanja osporenog potraživanja prekluzivan. Ovo stanovi-šte se brani sledećim argumentima. Prvo, članom 5. Zakona o stečajnom postupku predviđena je shodna primena Zakona o parničnom postupku u stečajnom postupku. Zakon o parničnom postup-ku ustanovljava kao pravilo zakonske rokove. Zakonski rokovi su rokovi određeni zakonom i oni predstavljaju vremenski razmak u kome se neka procesna radnja može preduzeti ili pre čijeg proteka se neka radnja ne može preduzeti. Zakonski rokovi su po pravilu neproduživi i prekluzivni i njihovo propuštanje dovodi do gubitka prava na naknadno preduzimanje propuštene procesne radnje. Rok iz člana 96. stav 1. Zakona o stečajnom postupku je zakonski rok i kao takav svakako je neproduživ i prekluzivan po samoj definiciji. Stoga se u zakonskom tekstu ne mora posebno naglasiti da se radi o

PARNIČNI POSTUPAK

- 315 -

prekluzivnom roku. Čak i u situaciji ako bi se uzelo da se radi o sudskom roku, Zakon o parničnom postupku je i ovim rokovima dao zakonsku snagu, što znači da se i sudski rokovi ne mogu produža-vati. U svakom slučaju ne radi se o instruktivnom roku, kako se zalažu pobornici ovog drugog shvata-nja, budući da se instruktivni rokovi primenjuju na sudske organe i organe stečajnog postupka, a da se zakonski i sudski rokovi odnose isključivo na stranke u postupku. Drugo, odredbom člana 29. stav 3. Zakona o stečajnom postupku predviđeno je da se predlozi, izjave i prigovori ne mogu davati odno-sno stavljati ako se propusti rok ili ako se izostane sa ročišta na kojem je ove radnje trebalo preduzeti, osim ako ovim zakonom drukčije nije predviđeno. Ovim stečajnim zakonom nije propisano da se par-nica može pokrenuti i nakon isteka roka iz člana 96. stav 1. Zakona o stečajnom postupku. Treće, ne može se povući pravna analogija pozivom na odredbe člana 95. Zakona o stečajnom postupku kojima se kaže da se mogu ispitati prijave potraživanja podnete sudu nakon isteka roka za njihovo podnoše-nje. Radi se o izuzetku po članu 29. stav 3. Zakona o stečajnom postupku, koji se odnosi isključivo na prijave potraživanja, a ne i na podnete tužbe. Tačno je da je cilj stečajnog postupka ravnomerno i ravnopravno namirenje stečajnih poverilaca. Međutim, i za stečajne poverioce važi pravilo procesne discipline i poštovanja sudskih i zakonskih rokova. Time što je zakon dopustio stečajnim poveriocima da svoje prijave potraživanja podnose i nakon zakonom predviđenog roka, ne znači da je time omogu-ćio i stečajnim poveriocima koji su upućeni na parnicu, da parnicu pokrenu nakon isteka roka od osam dana po prijemu zaključka o osporenom potraživanju. Četvrto, u članu 96. stav 2. Zakona o stečajnom postupku izričito je propisano da je rok od osam dana za podnošenje tužbe poverioca koji ospore po-traživanja drugih poverioca prekluzivan, jer po isteku tog roka nastupa zakonska pretpostavka da je potraživanje koje je taj poverilac osporio priznato. To ukazuje da je rok za podnošenje tužbe radi utvrđivanja (osporavanja) potraživanja drugog poverioca nesumnjivo prekluzivan, pa se postavlja i pitanje dvojne prirode istog roka, odnosno da li je on za neke poverioce prekluzivan (poverioce koji su osporili potraživanje drugim poveriocima) a za druge nije (poverioce čija su potraživanja ospore-na). Pošto je osnovno načelo stečajnog postupka ravnopravnost poverilaca, oba ova roka se moraju posmatrati kao prekluzivni, jer bi nejednak tretman ovih rokova u odnosu na dve kategorije poverila-ca doveo do flagrantnog kršenja pomenutog načela. Peto, samo jezičko tumačenje odredbe člana 96. stav 1. Zakona o stečajnom postupku govori o tome da je rok iz ove odredbe prekluzivan. Naime, po-veriocu je ostavljeno da bira da li će pokrenuti ili neće pokrenuti parnicu. Ukoliko se opredeli da po-krene parnicu radi utvrđivanja osporenog potraživanja onda on to može učiniti jedino u roku od osam dana, od dana prijema zaključka iz člana 94. ovog Zakona, a ne i po isteku tog roka. Šesto, sadašnji tekst Zakona o stečajnom postupku ne sadrži odredbe koje je sadržao član 127. stav 4. Zakona o pri-nudnom poravnanju, stečaju i likvidaciji u kojem je bilo predviđeno da ako poverioci pokrenu par-nicu, ili upravni ili drugi posebni postupak po isteku propisanog roka, njihova potraživanja, stečajno veće neće uzeti u obzir prilikom deobe stečajne mase, osim ako su do tog vremena pravnosnažno utvr-đena. Zakon o stečajnom postupku ne kaže da će stečajno veće uzeti u obzir prilikom glavne deobe tu-žbe za utvrđivanje osporenih potraživanja koje su podnete nakon zakonom predviđenog roka i time ne isključuje prekluzivnost ovog roka. Sedmo, odredbom člana 279. stav 1. tačka 2. Zakona o parničnom postupku ("Službeni glasnik RS" br. 125/04) propisano je da sud po prethodnom ispitivanju tužbe donosi rešenje kojim se tužba odbacuje ako utvrdi da je tužba podignuta neblagovremeno, ako je posebnim propisima određen rok za podizanje tužbe. Pošto je posebnim propisom iz člana 96. stav 1. Zakona o stečajnom postupku propisan rok za podnošenje tužbe za utvrđivanje osporenog potraživa-nja, to je parnični sud dužan da primeni ovu odredbu člana 279. stav 1. tačka 2. Zakona o parničnom

PARNIČNI POSTUPAK

- 316 -

postupku koja je imperativne prirode, i da podignutu tužbu neblagovremeno odbaci. Argumenti pobor-nika ovog drugog pravnog shvatanja mogu se pobiti. Rok iz člana 118. stav 1. Zakona o stečajnom po-stupku može se odnositi samo na poverioce koji su blagovremeno podneli tužbu za utvrđivanje ospo-renog potraživanja. Ovo stoga što će parnični sud svakako u smislu člana 279. stav 1. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, u vezi sa članom 5. Zakona o stečajnom postupku, odbaciti neblagovremeno podnete tužbe. Onaj poverilac koji podnese dokaz da je podneo tužbu, a tužba mu bude odbačena kao neblagovremena, svakako nikada neće dobiti ono što je stečajno veće rezervisalo za njega, jer je parni-ca pravnosnažno okončana nepovoljno za njega. Ukoliko stečajni upravnik odbije zahtev stečajnog po-verioca da stečajni sudija kao arbitar ili arbitražno veće odluči o osporenom potraživanju rok od osam dana za podnošenje tužbe radi utvrđivanja osporenog potraživanja počinje da teče od isteka roka za žalbu protiv rešenja stečajnog veća o neispunjavanju uslova za arbitražno rešavanje spora, odnosno od dana prijema potvrđujućeg rešenja Višeg trgovinskog suda kojim se odbija žalba stečajnog poverioca i potvrđuje prvostepeno rešenje stečajnog veća o neispunjenju uslova za arbitražno rešavanje spora. Ovakvim tumačenjem početka roka za podnošenje tužbe u slučaju neispunjenja uslova za arbitražno rešavanje spora, ne dovodi se u pitanje prekluzivnost roka iz člana 96. stav 1. Zakona o stečajnom po-stupku i ne oštećuje se stečajni poverilac, odnosno ne uskraćuje mu se pravo na sudsku zaštitu.

(Pravno shvatanje Građanskog odeljenja Vrhovnog suda Srbije utvrđeno na sednici 15.11.2005. godine)

ODBACIVANJE NEUREDNE TUŽBE

(Član 294. stav 1. tačka 7. Zakona o parničnom postupku)

445588.. Ako tužbu u ime tužioca nije podneo advokat i ako je sadržala sve što je potrebno da bi se

po njoj moglo postupati u momentu podnošenja, sud je ne može odbaciti kao neurednu, nakon zaključenja glavne rasprave, s pozivom na član 103. st. 6. Zakona o parničnom postupku.

Iz obrazloženja: Prilikom donošenja prvostepenog rešenja je učinjena bitna povreda odredaba parničnog postup-

ka iz člana 361. stav. 2. tačka 12. Zakona o parničnom postupku, na šta se osnovano ukazuje žalbom tužioca. Naime, obrazloženje pobijanog rešenja - da je tužbu u ime tužioca podneo advokat pro-tivreči stanju u spisima, kao i deo obrazloženja da u tužbi nije naveden pravilan naziv nekog postojećeg lica i sedište istog. Tužbu je u ime tužioca podneo direktor tužioca i u tužbi je pravil-no označen tuženi kao pravno lice u likvidaciji, sa naznakom njegovog sedišta - jer je u momentu podnošenja tužbe tuženi bio u likvidaciji na označenom registrovanom sedištu. Tuženom je na toj adresi i uručena tužba, nakon čega je dao i odgovor na tužbu. Dakle, u momentu podnošenja tu-žba je bila uredna i sadržala je sve što je potrebno da bi sud po njoj mogao postupati. Zbog toga prvo-stepeni sud nije mogao da je odbaci s pozivom na odredbe člana 279. stav 1. tačka 7. Zakona o parnič-nom postupku (a ovim članom je propisano u kojim slučajevima sud odbacuje tužbu u postupku njenog

PARNIČNI POSTUPAK

- 317 -

prethodnog ispitivanja, između ostalog - i ako tužilac u roku koji je sud odredio nije otklonio nedostat-ke iz čl. 78. i 103. ovog zakona). I pozivanje prvostepenog suda na član 103. stav 6. Zakona o parnič-nom postupku (prema kome sud odbacuje podnesak, koji je u ime stranke podneo advokat, ako je nera-zumljiv i ne sadrži sve što je potrebno da bi se po njemu moglo postupati) - je pogrešno. U konkretnom slučaju tužbu nije podneo u ime tužioca advokat, na šta se osnovano ukazuje žalbom tužioca. Pored to-ga, prvostepeni sud nije mogao tužbu tužioca odbaciti, pozivajući se na odredbe člana 279. Zakona o parničnom postupku u fazi glavne rasprave, nakon njenog zaključenja, već je imao ovlašćenje (ako je u toj fazi utvrdio da je došlo do promene statusa tuženog otvaranjem postupka stečaja umesto likvidaci-je) da glavnu raspravu otvori i naloži tužiocu da izvrši potrebne ispravke, u smislu člana 78. stav 1. Zakona o parničnom postupku.


445599.. Nakon što je tužba dostavljena na odgovor i zakazana rasprava, nema uslova za odbačaj

tužbe primenom čl. 103. i 279. Zakona o parničnom postupku.

Iz obrazloženja: Tužba se osporenim rešenjem odbacuje kao neuredna na osnovu čl. 103. u vezi čl. 100. i 187.

Zakona o parničnom postupku. U žalbi tužioca se osnovano ističe da prvostepeni sud nije pravilno primenio odredbe Zakona o parničnom postupku - i to čl .103. i čl. 279. - tako da nije postojao osnov za donošenje rešenja kojom se tužba odbacuje kao neuredna. Po prethodnom ispitivanju tužbe, sud donosi rešenje kojim se tužba odbacuje ako utvrdi da tužilac u roku koji je sud odredio nije otklonio nedostatke iz čl. 78 i. 103. ovog zakona - član 279. stav 1. tačka 7. Zakona o parničnom postupku. Iz navedenog proizlazi da prvostepeni sud, u postupku prethodnog ispitivanja tužbe, nije zaključio da je tužba neuredna, jer nije doneto rešenje kojim se odbacuje tužba, tako da se dostavljanjem tužbe na odgovor, a potom i zakazivanjem ročišta za glavnu raspravu, smatra da je prvostepeni sud ocenio da je tužba uredna. Zbog toga je isključena mogućnost da naknadno, u toku glavne rasprave, ponovo preispituje urednost tužbe, nalaže tužiocu da se tužba uredi, a potom donosi rešenje kojim se tužba odbacuje kao neuredna. Iz toga sledi da sva pitanja, koja se navode kao sporna u obrazloženju ožal-benog rešenja, mogu da budu predmet ocene u konačnoj odluci.


DUŽNOST PODNOŠENJA ODGOVORA NA

TUŽBU (Član 297. Zakona o parničnom postupku)

446600.. Bez obzira što tuženom uz tužbu nije dostavljen prilog, tuženi se ne oslobađa obaveze da odgo-

vor na tužbu podnese u zakonskom roku, ako je sud upozorio tuženog na posledice propuštanja.

PARNIČNI POSTUPAK

- 318 -

Iz obrazloženja: Prvostepeni sud je presudom zbog propuštanja usvojio tužbeni zahtev tužioca i tuženi je oba-

vezan da mu naknadi materijalnu štetu. Apelacioni sud je uvidom u spise predmeta našao da je tuži-lac dostavio tužbu sa prilogom, a da je tuženi uredno primio tužbu sa nalogom za odgovor koji nije podneo u zakonskom roku. Tuženi žalbom pobija prvostepenu presudu navodeći da tužbu po kojoj je presuda doneta nikada, nije primio niti nalog da se o njoj izjasni, kao ni prilog uz tužbu pa da samim tim nije mogao da ospori tužbene navode. Sud će u roku od 15 dana od dana prijema tužbe istu sa prilozima dostaviti tuženom na odgovor – član 296. Zakona o parničnom postupku ("Službeni gla-snik RS", br. 72/2011, 49/2013 – odluka US i 74/2013 – odluka US).Tuženi je dužan da, u roku od 30 dana od dana dostavljanja tužbe sa prilozima, podnese sudu odgovor na tužbu – član 297. stav 1. Zakona o parničnom postupku. Sud je dužan da prilikom dostavljanja tužbe na odgovor upozori tu-ženog o posledicama propuštanja dostavljanja odgovora na tužbu, na obavezu određivanja punomoć-nika za primanje pismena kao i na dužnost obaveštavanja suda o promeni adrese – član 297. stav 2. Zakona o parničnom postupku. U konkretnom slučaju, prvostepeni sud je prilikom dostavljanja tu-žbe na odgovor upozorio tuženog na posledice propuštanja dostavljanja odgovora na tužbu (u skladu sa članom 297. stav 2. Zakona o parničnom postupku), ali je propustio da uz tužbu dostavi prilog. Prema stavu Apelacionog suda, ova činjenica – međutim - ne oslobađa tuženog obaveze da podnese sudu odgovor na tužbu shodno članu 297. stav 1. Zakona o parničnom postupku.


DUŽNOST ISTICANJA PROCESNIH PRIGOVORA U

ODGOVORU NA TUŽBU (Član 298. stav 1. Zakona o parničnom postupku)

446611.. Da li tuženi može i posle odgovora na tužbu da sa uspehom ističe procesne prigovore, a ako ih

istakne da li odlučiti da je taj prigovor nedozvoljen ili odlučiti o osnovanosti odnosno neosnovano-sti tog prigovora, sve s obzirom na odredbu člana 284. stav 1. Zakona o parničnom postupku?

Iako je članom 284. stav 1. Zakona o parničnom postupku propisano da je tuženi dužan da u od-govoru na tužbu istakne procesne prigovore, on navedene prigovore može isticati i u daljem toku postupka. Ako tuženi u daljem toku postupka istakne procesne prigovore koje nije istakao u odgovo-ru na tužbu, sud iste ne može odbaciti samo na osnovu odredbe člana 284. stav 1. Zakona o parnič-nom postupku, a kakva će biti odluka o njima zavisi od vrste i osnovanosti samog prigovora. Da se mnogi procesni prigovori mogu isticati i u daljem toku postupka proizlazi iz brojnih odredaba Zako-na o parničnom postupku, a najpre iz odredbe člana 298. stav 5. i člana 300. stav 2. Zakona o parnič-nom postupku. Osim toga, o većini smetnji za vođenje postupka i presuđenje, a koje u vidu proce-snih prigovora može istaći i tuženi, sud je dužan da vodi računa po službenoj dužnosti i to tokom čitavog postupka (član 16. stav 1, član 17. stav 1, čl. 324. i 346. stav 2. Zakona o parničnom postup-ku). U vezi sa ovim treba imati u vidu i odredbu člana 361. stav 2. tač. 2, 3, 4. i 10. Zakona o parnič-nom postupku. Sud će moći da odbaci kao neblagovremeno istaknut samo onaj procesno-pravni prigo-

PARNIČNI POSTUPAK

- 319 -

vor čije ograničenje proizlazi iz nekih drugih odredaba zakona, a ne iz odredbe člana 284. stav 1. Zako-na o parničnom postupku. Takav je primer sa prigovorom mesne nenadležnosti, čiji je rok za izjavljiva-nje ograničen odredbom člana 20. stav 1. Zakona o parničnom postupku.


SADRŽINA POZIVA ZA ROČIŠTE (Član 303. stav 1. Zakona o parničnom postupku)

446622.. Nepostojanje potpisa sudije na pozivu za punomoćnika stranke ne predstavlja povredu ras-

pravnog načela ukoliko isti sadrži pečat suda, tačan broj predmeta i sve ostale potrebne podatke.

Iz obrazloženja: U postupku nije učinjena bitna povreda iz člana 361. stav 2. tačka 9. Zakona o parničnom po-

stupku, na koju se u revizijskom postupku pazi po službenoj dužnosti, a ni bitna povreda iz član 361. stav 2. tačka 7. istog Zakona, na koju revident ukazuje. Drugostepeni sud je Rešenjem od 08.05.2009. godine, na osnovu člana 369. stav 3. Zakona o parničnom postupku, zakazao raspravu za 04.06.2009. godine u 13,00 časova, radi odlučivanja o žalbi tuženog. Na tu raspravu punomoćnik tuženog bio je uredno pozvan. Njegov predlog za odlaganje rasprave zbog obaveze prisustva na pre-tresu pred drugim sudom odbijen je rešenjem drugostepenog suda od 25.05.2009. godine. Pošto je punomoćnik tuženog, u međuvremenu, tražio izuzeće članova veća i predsednika nadležnog okru-žnog suda, drugostepeni sud je rešenjem od 04.06.2009. godine zastao sa postupkom do donošenja odluke o tom zahtevu, da bi rasprava pred drugostepenim sudom bila zakazana za 29.10.2009. godi-ne. Podneskom od istog datuma punomoćnik tuženog obavestio je sud da neće pristupiti na tu raspra-vu, jer je dobio nepotpisan poziv, pa je tražio da se rasprava odloži za neki drugi termin. Ova okol-nost je tačna. Međutim, poziv sadrži pečat drugostepenog suda, tačan broj predmeta i sve ostale po-trebne podatke, pa nepostojanje potpisa na pozivu ne predstavlja povredu raspravnog načela. Inače, ni u prvostepenom postupku nije učinjena navedena bitna povreda, jer je punomoćnik tuženog tražio odlaganje više rasprava zbog obaveza prisustva pred drugim sudovima. Za te rasprave punomoćnik tuženog mogao je angažovati zamenu, tim pre što se u ovom slučaju radi o starom predmetu, po tu-žbi podnetoj još 1997. godine a predmet je po svojoj prirodi hitan. Nema ni bitne povrede u vezi čla-na 382. stav 1. Zakona o parničnom postupku, na koju se posredno u reviziji ukazuje, kako je drugo-stepeni sud i ocenio žalbene navode od značaja za presuđenje.


ROK ZA DOSTAVLJANJE POZIVA ZA PRIPREMNO ROČIŠTE


PARNIČNI POSTUPAK

- 320 -

446633.. Posledice izostanka tužioca sa pripremnog ročišta ne mogu nastupiti, kada poziv tužiocu

nije dostavljen na zakonit način - najmanje osam dana pre njegovog održavanja.

Iz obrazloženja: Prvostepeni sud je dana 21.08.2012. godine po uređenoj tužbi tužioca zakazao pripremno ročište

za 03.10.2012. godine. Pozivi su dostavljeni punomoćnicima stranaka. Punomoćnik tužioca je ovaj poziv primio 26.09.2012. godine, kako to proizlazi iz povratnice u spisima. Iz toga sledi da poziv za pripremno ročište nije dostavljen punomoćniku tužioca osam dana pre dana održavanja ročišta, suprotno članu 303. stav 3. Zakona o parničnom postupku ("Službeni glasnik RS", br. 72/2011, 49/2013 – odluka US i 74/2013 – odluka US), čime je tužilac onemogućen da raspravlja u ovoj pravnoj stvari. Iz toga sledi da je učinjena povreda iz člana 374. stav 2. tačka 7. Zakona o parnič-nom postupku, na koju povredu drugostepeni sud pazi po službenoj dužnosti. Kada poziv za pri-premno ročište nije na zakonit način dostavljen, jer nije dostavljen u roku koji je zakonom predvi-đen, zbog čega je tužilac onemogućen da raspravlja u ovoj pravnoj stvari, ne mogu nastupiti ni po-sledice izostanka tužioca sa pripremnog ročišta.


FIKCIJA POVLAČENJA TUŽBE ZBOG NEDOLASKA TUŽIOCA NA

PRIPREMNO ROČIŠTE (Član 304. Zakona o parničnom postupku)

446644.. Kakve pravne posledice nastupaju ako advokat pristupi na pripremno ročište ili ročište za

glavnu raspravu a ne priloži punomoćje, u smislu člana 92. stav 1. Zakona o parničnom po-stupku, tj. da li nastupaju pravne posledice propuštanja – fikcija povlačenja tužbe po čl. 289, 296. stav 2. i članu 475 st. 1. i 2. Zakona o parničnom postupku?

Ukoliko na pripremno ročište ili ročište za glavnu raspravu pristupi advokat koji nema puno-

moćje stranke sud mu neće dozvoliti zastupanje, jer Zakon o parničnom postupku takvu mogućnost ne predviđa. Članom 92. stav 1. Zakona o parničnom postupku predviđena je obaveza punomoć-nika da prilikom preduzimanja prve radnje u postupku podnese punomoćje. Mogućnost naknad-nog odobrenja pojedinih radnji iz člana 92. stav 2. Zakona o parničnom postupku odnosi se na lice koje ima punomoćje u kome nije navedeno da li je punomoćnik ovlašćen za preduzimanje određe-nih radnji, a ne odnosi se na lice koje punomoćje uopšte nema. Novi Zakon o parničnom postupku ne predviđa mogućnost da sud privremeno dozvoli da radnju izvrši lice koje nije podnelo puno-moćje, kako je to bilo predviđeno odredbom člana 98. stav 2. ranijeg Zakona o parničnom postupku. Pitanje se odnosi na situaciju kada punomoćnik tužioca nije podneo punomoćje. Ako je poziv za pri-premno ročište ili glavnu raspravu dostavljen neposredno tužiocu onda će nastupiti pravne posledi-ce nedolaska uredno pozvanog tužioca. Nedolazak uredno pozvanog tužioca na pripremno ročište

PARNIČNI POSTUPAK

- 321 -

ima za posledicu povlačenje tužbe izuzev, ako tuženi ne zahteva da se ročište održi (član 289. Zako-na o parničnom postupku). Glavna rasprava na koju je tužilac uredno pozvan, a nije pristupio održa-će se u odsustvu uredno pozvanog tužioca, a ako obe stranke nisu pristupile, a uredno su pozvane tu-žba će se smatrati povučenom (član 296. Zakona o parničnom postupku). U sporovima male vred-nosti nedolazak uredno pozvanog tužioca sa bilo kog ročišta za glavnu raspravu ima za posledicu povlačenje tužbe (član 475. stav 1. Zakona o parničnom postupku).


REŠENJEO O DBIJANJU DOKAZNOG PREDLOGA


446655.. Žalba protiv rešenja kojim sud odbija izvođenje određenog dokaza nije dozvoljena

Iz obrazloženja: Sud će odlučiti koja će dokazna sredstva izvesti na glavnoj raspravi - član 293. stav 1. Zakona o

parničnom postupku. Sud će predloge koje ne smatra bitnim za donošenje odluke odbiti rešenjem koje će obrazložiti - član 293. stav 2. Zakona o parničnom postupku. Protiv rešenja iz stava 2. ovog člana nije dozvoljena posebna žalba - član 293. stav 3. Zakona o parničnom postupku. Imajući u vidu nave-dene odredbe, sud odlučuje koja će dokazna sredstva izvesti na glavnoj raspravi. Dakle, ovlašćen je da odbije predlog koji ne smatra bitnim za donošenje odluke. U konkretnom slučaju, rešenje kojim je od-bijen predlog za veštačenje od strane Gradskog zavoda za veštačenje predstavlja rešenje o upravljanju parnicom, protiv kog rešenja nije dozvoljena posebna žalba. Na drugoj strani, protiv rešenja suda ko-jim je određeno izvođenje dokaza veštačenjem od strane imenovanog veštaka, u smislu odredaba člana 260. u vezi čl. 250. i 251. Zakona o parničnom postupku - takođe nije dozvoljena žalba.


OCENA OPRAVDANOSTI IZOSTANKA (Član 310. Zakona o parničnom postupku)

446666.. Opravdanost izostanka sa ročišta ovlašćenog punomoćnika - advokata, kome je poziv uredno

dostavljen, može se ceniti samo u odnosu na njega, ali ne i na stranku koju zastupa, tj. samog tuži-oca, pa interni dogovor advokata i stranke o tome ko će pristupiti na ročište nije relevantan.

PARNIČNI POSTUPAK

- 322 -

Iz obrazloženja: I drugostepeni sud nalazi da razlozi za izostanak tužioca sa ročišta od 24.09.2012. godine, iz-

neti u predlogu za vraćanje u pređašnje stanje, nisu opravdani. Prema spisima, tužioca je u ovom postupku zastupao ovlašćeni punomoćnik iz reda advokata, kome je poziv za ročište ured-no dostavljen. Stoga se opravdanost izostanka sa ročišta može ceniti samo u odnosu na advoka-ta tužioca, ali ne i na samog tužioca. Interni dogovor između punomoćnika tužioca i samog tuži-oca u vezi sa pristupanjem na zakazano ročište nije od uticaja na opravdanost izostanka ovla-šćenog punomoćnika tužioca sa zakazanog ročišta. Podneti dokaz (izveštaj lekara o sprečenosti tužioca da pristupi na zakazano ročište) nije pravno relevantan dokaz za ocenu opravdanosti izo-stanka advokata tužioca, s obzirom da se ocena opravdanosti izostanka ceni u odnosu na njega, a ne na samog tužioca.


FIKCIJA POVLAČENJA TUŽBE ZBOG NEOPRAVDANOG IZOSTANKA

STRANAKA SA ROČIŠTA ZA GLAVNU RASPRAVU (Član 311. stav 2. Zakona o parničnom postupku)

446677.. Rešenje o povlačenju tužbe sud će doneti ako punomoćnik tužilje ne opravda svoj izosta-

nak sa ročišta.

Iz obrazloženja:

Na osnovu člana 311. stav 2. Zakona o parničnom postupku prvostepeni sud je utvrdio povlače-nje tužbe u ovoj pravnoj stvari - uredno pozvani punomoćnik tužilje nije pristupio na zakazano roči-šte. Odlukom iz stava 2. izreke a na traženje punomoćnika tužene dosuđeni su i troškovi parničnog postupka.

U donošenju svog rešenja prvostepeni sud nije počinio apsolutno bitne povrede postupka iz člana 374. stav 2. Zakona o parničnom postupku na čije postojanje drugostepeni sud pazi po slu-žbenoj dužnosti, a nema ni žalbom ukazane apsolutno bitne povrede postupka iz tačke 12. iste za-konske odredbe (da su razlozi punomoćnika tužilje za izostanak sa ročišta na kome je doneto re-šenje o povlačenju tužbe bili pogrešno ocenjeni kao neopravdani).

Naime, punomoćnik tužilje objašnjava da je sa ročišta od 01.09.2014. godine izostao zato što mu je bilo poznato da je njegov vlastodavac - tužilja imala telesnu povredu i da nije u mogućno-sti da mu pomogne oko daljeg toka postupka nakon donošenja drugostepene ukidajuće odluke, pa je smatrao da iz tog razloga ne bi bilo ekonomično da se ovo ročište drži te je predložio da se ro-čište ne drži zbog bolesti tužilje.

Punomoćnik tužilje nije dao opravdane razloge zbog čega on nije pristupio na ovo ročište, pa je zato prvostepeni sud pravilno primenio odredbu člana 311. stav 2. Zakona o parničnom postupku utvrdivši povlačenje tužbe u ovoj pravnoj stvari.


PARNIČNI POSTUPAK

- 323 -

446688.. Tužba se smatra povučenom ukoliko sa ročišta za glavnu raspravu neopravdano izostanu i

tužilac i tuženi ili odbiju da raspravljaju, a da bi sud dozvolio vraćanje u pređašnje stanje po-trebno je da se ispune sve pretpostavke predviđene odredbom člana 109. stav 1. Zakona o par-ničnom postupku.

Iz obrazloženja: Tužba imenovanog tužioca – policijskog službenika protiv tužene – Republike Srbije radi nakna-

de štete, smatra se povučenom na osnovu rešenja nadležnog osnovnog suda od 09.01.2013. godine. Po žalbi tužioca, Viši sud je ovo rešenje potvrdio, našavši da je prvostepeni sud pravilno primenio odredbu člana 311. stav 2. Zakona o parničnom postupku ("Službeni glasnik RS", br. 72/2011, 49/2013 – odluka US i 74/2013 – odluka US). Naime, na zakazano ročište za dan 09.01.2013. godi-ne nisu pristupili ni tužilac ni zakonski zastupnik tužene, iako su bili uredno pozvati (tužilac progla-šenjem rešenja sa zapisnika od 06.12.2012. godine, a zakonski zastupnik tužene pozivom za zakaza-no ročište). Pošto stranke nisu opravdale svoj izostanak, to je prvostepeni sud na zapisniku utvrdio povlačenje tužbe od strane tužioca na osnovu člana 311. stav 2. Zakona o parničnom postupku. Žal-beni navodi tužioca (da na zakazano ročište nije pristupio, jer je bio bolestan i pod medicinskom te-rapijom) nije od uticaja na drugačiju odluku u ovoj pravnoj stvari, s obzirom da su ovi žalbeni navo-di u stvari predstavljaju razloge iz predloga tužioca za vraćanje u pređašnje stanje, a koji je prvo-stepeni sud svojim rešenjem od 06.02.2013. godine odbacio kao neblagovremen. U tom smislu, Viši sud je potvrdio prvostepenu odluku.

(Iz rešenja Višeg suda u Požarevcu, Gž1. 31/2013(2010) od 04.04.2013. godine)

446699.. Rešenjem o povlačenju tužbe sud samo konstatuje ispunjenost zakonskih uslova za nastu-

panje posledice - da se tužba smatra povučenom, a sve druge okolnosti su bez uticaja na pra-vilnost rešenja kojim je konstatovano povlačenje tužbe.

Iz obrazloženja: Na ročište za glavnu raspravu zakazano za 23.02.2011. godine nisu pristupile uredno pozvane par-

nične stranke, niti su svoj izostanak opravdale. S tim u vezi, prvostepeni sud je pravilno postupio kada je konstatovao da se tužba tužioca u ovoj pravnoj stvari ima smatrati povučenom, u smislu člana 296. stav 2. Zakona o parničnom postupku. Žalbeni navodi tužioca (da je telegramom, dan pre održavanja ročišta za glavnu raspravu, obavestio sud da je zbog vanrednih privatnih razloga sprečen da pristupi na ročište, te da je tražio njegovo odlaganje iz opravdanih razloga - bolesti bliskog člana porodice, majke) - bez uticaja su na drugačiju odluku. Naime, u situaciji kada na ročište za glavnu raspravu ne dođu uredno pozvane par-nične stranke, sud je dužan da konstatuje ispunjenost zakonskih uslova i nastupanje zakonske posledice - da se tužba smatra povučenom. Razlozi koje tužilac smatra opravdanim, a zbog kojih je propustio ročište za glavnu raspravu, predstavljaju razloge za vraćanje u pređašnje stanje, zbog propuštanja određene procesne radnje. Međutim, kako se iz stanja u spisima vidi da nema dokaza da je tužilac podneo takav predlog, takvi žalbeni navodi su bez uticaja na pravilnost prvostepenog rešenja.


PARNIČNI POSTUPAK

- 324 -

447700.. Ne može se smatrati neopravdanim izostankom napuštanje već započetog ročišta od strane

punomoćnika tužioca, zbog čega se ne može doneti rešenje o povlačenju tužbe ako druga stra-na izjavi da ne želi da raspravlja.

Iz obrazloženja: Pošto su na ročište za glavnu raspravu došli i punomoćnik tužioca i punomoćnik tuženog, raspra-

vljanje je počelo i izvedeni su određeni dokazi. Zatim je ročište napustio punomoćnik tužioca na-vodeći da će se na ročište vratiti. Kako se posle dvadesetak minuta nije vratio, punomoćnik tuženog je izneo da ne želi dalje da raspravlja i predložio da sud donese rešenje o povlačenju tužbe. Prvo-stepeni sud je takvo rešenje i doneo. Pri tome, vrlo široko tumačeći odredbu člana 296. stav 2. Zakona o parničnom postupku, izjednačio je odlazak punomoćnika tuženog sa ročišta sa neopravdanim izo-stankom sa ročišta. Naime, prvostepeni sud je u konkretnoj situaciji ponašanje punomoćnika tužioca sa-mo mogao sankcionisati na drugi način (eventualnim kažnjavanjem zbog nepoštovanja procesne disci-pline ili odlaganjem ročišta na teret punomoćnika tužioca), ali ne i utvrđenjem da je tužba povučena jer za to nisu bili ispunjeni uslovi iz odredbe člana 296. stav 2. Zakona o parničnom postupku.

(Iz rešenja Višeg suda u Valjevu, Gž1. 60/2012 od 13.09.2012. godine)

447711.. Zahtevom punomoćnika tužioca za odlaganje zakazanog ročišta sud nije vezan, niti ima

obavezu da ročište odloži, a formalno prisustvo tuženog, bez izražene volje da u postupku ras-pravlja u odsutnosti tužilačke strane, ne obavezuje sud da sprovede postupak – shodno članu 311. Zakona o parničnom postupku (član 296. ranijeg zakona).

Iz obrazloženja: Prema prvostepenom rešenju, tužba se smatra povučenom, a postupak obustavljenim. U žalbi

se neosnovano ističe da sud ima obavezu da poziva tužioca kao stranku u postupku, s obzirom da je on zastupan putem punomoćnika koji je advokat. Utoliko nije povređeno njegovo pravo da raspra-vlja pred sudom. Sud nije vezan zahtevom punomoćnika tužioca za odlaganje zakazanog ročišta, niti ima obavezu da ročište odloži, a formalno prisustvo tuženog, bez izražene volje da u postupku raspravlja u odsutnosti tužilačke strane, ne obavezuje sud da sprovede postupak.


447722.. Izostanak sa ročišta proizvodi zakonsku posledicu - tužba se smatra povučenom, a za spreča-

vanje njenog nastupanja nije dovoljno da stranke obaveste sud da će sa ročišta izostati, već je neo-phodno da svoj izostanak, o kome unapred obaveštavaju sud, i opravdaju određenim razlozima.

PARNIČNI POSTUPAK

- 325 -

Iz obrazloženja: Pretpostavka o povlačenju tužbe postoji ako uredno pozvane parnične stranke nisu pristupile na

ročište a svoj izostanak nisu opravdale - član 296. stav 2. Zakona o parničnom postupku. U tom smi-slu, žalbeni navodi tužioca da je navedena zakonska odredba nepravilno primenjena (jer je tužilac obavestio sud da je punomoćnik sprečen da prisustvuje ročištu) - neosnovani su. Naime, nije dovolj-no da stranke obaveste sud da će izostati tj. da paušalno navedu da je punomoćnik stranke sprečen da prisustvuje ročištu bez navođenja razloga zbog kojih je sprečen, pa i opravdanosti tih razloga. Zbog toga je prvostepeni sud pravilno doneo pobijano rešenje, odlučivši kao u izreci a na osnovu člana 387. tačka 2. Zakona o parničnom postupku.


447733.. Zahtev za naknadu troškova tuženik može staviti u roku od osam dana po prijemu rešenja

kojim je konstatovano presumirano povlačenje tužbe.

Iz obrazloženja: Viši trgovinski sud nalazi da je pobijano rešenje kojim je odbačen kao neblagovremen zahtev

tuženog za naknadu troškova postupka pravilno i na zakonu utemeljeno. Naime, tuženi smatra da nakon presumiranog povlačenja tužbe može da se poziva na blagovremenost zahteva za troškove postavljenog 28. novembra 2005. godine. Međutim, punomoćnik tuženog je rešenje od 5. jula 2005. godine (kojim je konstatovano povlačenje tužbe) primio 7. jula 2005. godine. Žalbu tužioca na reše-nje od 19. jula 2005. godine (o odbijanju predloga za vraćanje u pređašnje stanje) primio je 8. Septembra 2005. Godine. Rešenje višeg trgovinskog suda pž. 10159/05 po žalbama tužioca na pr-vostepena rešenja, dostavljeno mu je 3. Novembra 2005. godine, a što se sve utvrđuje iz povrat-nica u spisima predmeta. Punomoćnik tuženika je zahtev za troškove spora podneo tek 28. no-vembra 2005. godine. Prvostepeni sud je pravilno odlučio kada je doneo pobijanu odluku, imaju-ći u vidu da je tuženom istekao i rok iz stava 7. člana 159. Zakona o parničnom postupku ("Slu-žbeni glasnik RS", broj 125/2004)- rok od osam dana po prijemu obaveštenja o povlačenju tu-žbe. Tuženom se stoga ne može prihvatiti opredeljivanje parničnog troška nakon proteka više meseci od donošenja rešenja o presumiranom povlačenju tužbe (koje je primio 7. jula 2005. godi-ne), i to putem podneska od 28. novembra 2005. godine, sa pozivom na to da mu troškovi pripa-daju jer je u potpunosti uspeo u parnici, odnosno pozivom na docnije bolničko lečenje punomoć-nika tuženog (u oktobru i novembru mesecu 2005. godine)."


447744.. Podnošenje predloga za zastoj postupka ne sprečava nastupanje zakonom propisanih po-

sledica izostanka stranke sa ročišta na koje je uredno pozvana.

Iz obrazloženja: Neosnovani su žalbeni navodi tužioca da je sud morao prethodno da odluči o predlogu tužioca za

zastoj postupka radi ujednačavanja prakse, a dok se ne zauzme pravno stanovište u jednom od njih,

PARNIČNI POSTUPAK

- 326 -

jer nastupanje pravnih posledica izostanka u smislu člana 296. Zakona o parničnom postupku na-stupa po samom zakonu, ukoliko stranke neopravdano izostanu sa ročišta na koje su bile uredno pozvane, bez obzira na predloge koje su u dotadašnjem toku postupka dale i bez uslova da se pret-hodno odluči o istim predlozima.


447755.. Ako je telegram sa zahtevom za odlaganje ročišta blagovremeno predat pošti, ali je izgu-

bljen ili uništen pre prijema u sud, radnja nije preduzeta, jer sud nije bio u mogućnosti da se upozna sa njegovom sadržinom, pa nastupa fikcija povlačenja tužbe kao zakonska posledica neopravdanog izostanka stranaka sa ročišta.

Iz obrazloženja: U članu 296. stav 2. Zakona o parničnom postupku propisano je da ako na ročištu za glavnu ras-

pravu neopravdano izostanu i tužilac i tuženi, tužba se smatra povučenom. Novi Zakon o parnič-nom postupku za nastupanje fikcije povlačenja tužbe traži da je izostanak neopravdan, što znači da bi sud u svakom konkretnom slučaju morao da ceni pre donošenja rešenja o pretpostavljenom povla-čenju tužbe da li je izostanak opravdan ili ne. Dakle, novi Zakon je uveo pravni standard "neoprav-danog izostanka" kao uslova za primenu fikcije o povlačenju tužbe. Stranka mora blagovremeno, dakle pre održavanja ročišta, da sud podneskom obavesti o razlozima sprečenosti, kao i da o posto-janju tih razloga priloži odgovarajuće dokaze. Samo u takvom slučaju izostanak bi se smatrao opravdanim, što bi sprečilo nastupanje fikcije povlačenja tužbe. Ako stranka iz opravdanih razloga takav podnesak sa dokazima nije mogla da blagovremeno dostavi sudu, opravdanost izostanka, od-nosno razloga koji su doveli do toga da stranka propusti ročište, ocenjivala bi se prilikom odlučiva-nja o predlogu za vraćanje u pređašnje stanje. Prema stanju u spisima na ročište za glavnu raspravu na dan 23. 02.2005. godine punomoćnik tužioca i tuženi su uredno i blagovremeno pozvani, ali na to ročište nisu pristupili, pa je sud doneo pobijeno rešenje primenom odredbe iz člana 296. stav 2. Zakona o parničnom postupku. Prvostepeni sud je pri tome cenio da li je izostanak opravdan ili ne i našao da je izostanak neopravdan. Pri tome prvostepeni sud je pošao od stanja u spisima predmeta. Sada, u žalbi tužilac tvrdi da je blagovremeno pre ročišta dana 22. 02.2005. godine poslao telegram sudu br. 8782 u kome je obrazložio razloge svog izostanka. Telegram je predat Službi "96". Prema stanju u spisima taj telegram br. 8782 od 22. 02.2005. godine nije stigao u sud. Prema tome, prvo-stepeni sud prilikom donošenja pobijenog rešenja nije ni bio u mogućnosti da se upozna sa njego-vom sadržinom. Prema tome, polazeći od stanja u spisima prvostepeni sud je pravilno našao da ima mesta da se primeni odredba iz člana 296. stav 2. Zakona o parničnom postupku, jer su sa ročišta za glavnu raspravu zakazanog za dan 23. 02.2005. godine punomoćnik tužioca i tuženi neopravdano iz-ostali. Prema tome, pravilo o fikciji održanja roka može se primeniti samo ako je podnesak stigao sudu. U slučaju u kome je on blagovremeno predat, ali je izgubljen ili uništen pre prijema u sud, radnja nije preduzeta jer sud nije došao u mogućnost da se sa njom upozna. Stranka u tom slučaju ima pravo da podnese predlog za vraćanje u pređašnje stanje. Međutim, u konkretnom slučaju pred-log za vraćanje u pređašnje stanje nije podnet. Kod takvog stanja stvari, drugostepeni sud nalazi da je

PARNIČNI POSTUPAK

- 327 -

prvostepeni sud pravilno odlučio kao u izreci pobijenog rešenja te pravilno primenio odredbu iz člana 296. stav 2. Zakona o parničnom postupku. Pravilo o održavanju roka kad se vreme predaje i vreme faktičkog prijema podneska ne podudaraju, primenjuje se samo ako je podnesak stigao u sud jer je on tako bio u mogućnosti da se upozna sa njegovom sadržinom. Za slučaj da je podnesak blagovremeno predat pošti, ali je izgubljen ili uništen, stranka ima pravo da traži vraćanje u pređašnje stanje.


447766.. Tužilac ne može sa trpi posledice zbog propuštanja ročišta za glavnu raspravu zakazanog u

vreme sudskog odmora u periodu od 15. jula do 30. 08., ako je blagovremeno obavestio postupa-jući sud da neće moći da pristupi zakazanoj glavnoj raspravi zbog korišćenja godišnjeg odmora.

Iz obrazloženja: Rešenjem P. 139/2005 od 17. 08. 2005. godine Trgovinski sud u Z... utvrdio je da se tužba tuži-

oca smatra povučenom na osnovu člana 296. stav 2. Zakona o parničnom postupku, jer na zakazanu glavnu raspravu za 17. 08. 2005. godine neopravdano nisu pristupili tužilac i tuženi i ako su uredno pozvani. Ispitujući pobijano rešenje drugostepeni sud je našao da je ožalbeno rešenje zahvaćeno bit-nom povredom postupka iz člana 361. stav 2. tačka 7. Zakona o parničnom postupku jer je prvoste-peni sud nezakonitim postupanjem u vezi primene odredbe člana 296. stav 2. Zakona o parničnom postupku, i u vezi odredbi člana 20. Zakona o uređenju sudova i člana 60. Sudskog poslovnika us-kratio tužitelju pravo da raspravlja pred sudom. Imajući u vidu odredbe Zakona o uređenju sudo-va i Sudskog poslovnika kojim je propisano da sudski odmor traje od 15. jula do 30. 08. i da se u vreme sudskog odmora vodi istraga i postupa u pritvorskim predmetima, krivičnom postupku prema maloletnicima, radnopravnim, zemljišnoknjižnim, meničnim, čekovnim, stečajnim stvarima, u stva-rima smetanja poseda, zakonskog izdržavanja, čuvanja i vaspitanja dece, po predlogu za obezbeđe-nje dokaza ili za određenje privremene mere i u svim drugim stvarima koje su zakonom određene kao hitne, pri čemu predsednik suda može narediti da se u dane sudskog odmora postupa i u drugim stvarima koje ne trpe odlaganje, a kako se u konkretnom slučaju radi o predmetu isplate po osnovu neosnovanog obogaćenja po tužbi podnetoj jula 2003. godine, zaista nije bilo neodložnog razloga da se glavna rasprava zakaže u vreme sudskog odmora, tim pre što je punomoćnik tužioca gotovo dva meseca ranije molio odlaganje zakazane glavne rasprave u vreme sudskog odmora u kom perio-du je za očekivati da pored sudija i advokati organizuju provođenje svog godišnjeg odmora. Kod ta-kvog stanja stvari ukoliko je postupajući sudija smatrao da nema mesta odlaganju zakazane glavne rasprave, čije je odlaganje punomoćnik tužioca u svakom slučaju blagovremeno tražio, morao je po prijemu zahteva za odlaganje svojim pismenim rešenjem da reaguje i obavesti punomoćnika da odbi-ja predlog za odlaganje rasprave, kako bi isti obezbedio zamenu, jer u situaciji da je rasprava zakaza-na u periodu sudskog odmora, kad sud uobičajeno ne postupa u ovakvim predmetima shodno zakon-skoj odredbi, tužilac je osnovano mogao da smatra da će njegov zahtev za odlaganje glavne rasprave biti usvojen, pa se stoga, njegov izostanak sa iste ne može smatrati neopravdanim, što očigledno nije smatrao ni prvostepeni sud, s obzirom na sadržinu rešenja. Ovo posebno imajući u vidu da je predmet stigao u prvostepeni sud 10. 03. 2005. godine, a rasprava zakazana rešenjem 2. juna 2005. godine za 17. avgust 2005. godine, žurba za zakazivanje ovog predmeta u vreme sudskog odmora pokazuje se kao očigledno neprimerena.


PARNIČNI POSTUPAK

- 328 -

447777.. Razloge i dokaze o opravdanosti izostanka sa ročišta za glavnu raspravu stranke moraju do-

staviti sudu pre održavanja ročišta, da bi sud na ročištu ocenio da li se radi o opravdanom ili neo-pravdanom izostanku, a ako propuste da to učine ili iz dostavljenih dokaza sud oceni da izostanak nije opravdan, a stranke su uredno pozvane, doneće rešenje da se tužba smatra povučenom u smi-slu člana 296. stav 2. Zakona o parničnom postupku.

Iz obrazloženja: Član 296. stav 2. Zakona o parničnom postupku propisuje: "Ako na ročištu za glavnu raspravu

neopravdano izostanu i tuženi i tužilac, tužba se smatra povučenom". To znači da stranke nakon prijema poziva moraju obavestiti sud da neće pristupiti na zakazano ročište i dostaviti dokaz o opravdanosti izostanka, koji će sud ceniti na ročištu i odlučiti da li se radi o opravdanom ili neoprav-danom izostanku. Ukoliko na dan održavanja ročišta stranka nije dostavila dokaz kojim opravdava svoj izostanak, prvostepeni sud će utvrditi da izostanak nije opravdan, i ukoliko su se stekli potrebni uslovi iz člana 296. stav 2. Zakona o parničnom postupku doneti rešenje kojim se smatra da je tužba povučena. Pravdanje izostanka i dostavljanje dokaza na okolnost opravdanosti izostanka, nakon roči-šta, može biti samo razlog za podnošenje predloga za vraćanje u pređašnje stanje. Postupajući po tom podnesku prvostepeni sud će oceniti da li postoje opravdani razlozi za izostanak i u skladu sa tim odlučiti o predlogu za vraćanje u pređašnje stanje.

(Iz rešenja Višeg trgovinskog suda XX Pž. 11989/2005 od 20. 03. 2006. godine)

447788.. Ako je prvostepeni sud doneo rešenje da se tužba smatra povučenom zbog neopravdanog

izostanaka stranaka sa ročišta za glavnu raspravu u smislu člana 296. stav 2. novog Zakona o parničnom postupku, kako će postupiti drugostepeni sud ako tužilac tek u žalbi na rešenje o povlačenju tužbe navede razloge izostanka i priloži odgovarajuće dokaze, a da pri tom nije istovremeno tražio i vraćanje u pređašnje stanje?

Kad tužilac tek u žalbi na rešenje da se tužba smatra povučenom, koje je doneto na osnovu člana 296. stav 2. Zakona o parničnom postupku, navede razloge izostanka i priloži odgovara-juće dokaze, a da pri tom nije predložio vraćanje u pređašnje stanje, drugostepeni sud će žalbu odbiti kao neosnovanu, osim ako ti razlozi ne predstavljaju opštepoznate činjenice. Postojanje opravdanih razloga može imati značaja samo za ocenu opravdanosti predloga za vraćanje u pre-đašnje stanje, jer se rešenje da se tužba smatra povučenom, na osnovu člana 296 stav 2. Zakona o parničnom postupku i donosi zbog odsustva dokaza o postojanju opravdanih razloga u mo-mentu donošenja rešenja, te drugostepeni sud i ne ceni zakonitost rešenja u pogledu postojanja opravdanih razloga za izostanak.


PARNIČNI POSTUPAK

- 329 -

447799.. Kako će parnični sud na dan održavanja ročišta ceniti da li su razlozi za izostanak strana-

ka opravdani ili ne, ukoliko nikakvi dokazi u tom pravcu nisu priloženi, da bi pravilno prime-nio pravilo o fikciji povlačenja tužbe iz člana 296. stav 2. novog Zakona o parničnom postupku u kome je propisano da "ako na ročištu za glavnu raspravu neopravdano izostanu i tuženi i tu-žilac, tužba se smatra povučenom"?

Odredba člana 296. stav 2. Zakona o parničnom postupku propisuje da ako na ročištu za glavnu raspravu neopravdano izostanu i tužilac i tuženi, prvostepeni sud će doneti rešenje da se tužba smatra povučenom. Prvostepeni sud je potrebno da na ročištu za glavnu raspravu konstatu-je da su stranke uredno pozvane i neopravdano izostale, da odluči o eventualnom predlogu za odlaganje ( može i rešenjem na ročištu) i dužan je da u rešenju koje će doneti na osnovu člana 296 stav 2. Zakona o parničnom postupku, obrazloži na koji način je zaključio da je izostanak neopravdan. Postojanje opravdanih razloga može imati značaja samo za ocenu osnovanosti pred-loga za vraćanje u pređašnje stanje. Ako na dan održavanja ročišta uz predlog za odlaganje roči-šta nisu priloženi dokazi u prilog postojanja opravdanosti razloga, prvostepeni sud će doneti re-šenje da se tužba smatra povučenom u smislu člana 296 stav 1. Zakona o parničnom postupku, jer se isto i donosi zbog odsustva dokaza o postojanju opravdanih razloga za izostanka, u mo-mentu donošenja rešenja.


448800.. Šta se smatra opravdanim izostankom sa ročišta, a u smislu ocene opravdanog odnosno neo-

pravdanog izostanka za primenu odredbe člana 296. stav 2. Zakona o parničnom postupku?

Koji izostanak sa glavne rasprave će sud smatrati neopravdanim izostankom je faktičko pitanje, koje sud ceni u svakom slučaju u zavisnosti od okolnosti toga slučaja. Da bi sud mogao primeniti od-redbu člana 296. stav 2. Zakona o parničnom postupku potrebno je da na ročištu za glavnu raspra-vu konstatuje da su stranke uredno pozvane i neopravdano izostale, odnosno da raspravnim reše-njem na ročištu eventualno odbije podneti predlog za odlaganje ročišta, ukoliko smatra da je takav predlog neopravdan, a svakako je dužan da u rešenju, koje će doneti na osnovu odredbe člana 296. stav 2. Zakona o parničnom postupku, obrazloži na koji način je cenio opravdanost odnosno neo-pravdanost izostanka parničnih stranaka, odnosno na osnovu kojih okolnosti je zaključio da je izo-stanak neopravdan.


448811.. Kakvu će odluku doneti drugostepeni sud ako je tužilac uz izjavljenu žalbu na rešenje da

se tužba smatra povučenom u smislu člana 296. stav 2. Zakona o parničnom postupku, dosta-

PARNIČNI POSTUPAK

- 330 -

vio dokaze kojima pravda svoj izostanak sa ročišta, a da pri tom nije tražio i vraćanje u pređa-šnje stanje?

Drugostepeni sud će odbiti žalbu na rešenje da se tužba smatra povučenom i kada stranka uz žalbu dostavi dokaze o postojanju opravdanih razloga zbog kojih je izostala sa ročišta, osim ako ti razlozi ne predstavljaju opštepoznate činjenice. Ovo iz razloga što postojanje opravdanih razloga može imati značaja samo za ocenu osnovanosti predloga za vraćanje u pređašnje stanje, a ne i za ocenu zakonitosti rešenja koje je upravo i doneto zbog odsustva dokaza o njihovom postojanju, u momentu donošenja rešenja.


448822..

Procesna pretpostavka za donošenje rešenja kojim se konstatuje da se tužba smatra povu-

čenom u smislu odredbe člana 296. stav 2. Zakona o parničnom postupku, jeste neopravdan iz-ostanak obe uredno pozvane parnične stranke sa ročišta za glavnu raspravu, pri čemu je sud dužan da prilikom donošenja rešenja o pretpostavljenom povlačenju tužbe oceni da li je tužio-čev izostanak bio opravdan ili ne, dajući razloge zbog kojih iznete razloge tužioca ne smatra opravdanim.

Iz obrazloženja: Pobijanim rešenjem prvostepenog suda od 27. juna 2005. godine odlučeno je da se tužba sma-

tra povučenom, pa je rešenje o izvršenju tog suda Iv. br. 14558/04 od 22. decembra 2004. godine, ukinuto u celosti. Pobijano rešenje prvostepeni sud je doneo na osnovu odredbe člana 296. stav 2. Zakona o parničnom postupku, kao i odredbe člana 463. stav 1. istog zakona, u vezi sa članom 54. stav 1. Zakona o izvršnom postupku. Prvostepeni sud je u obrazloženju pobijanog rešenja naveo da je cenio opravdanost izostanka sa ročišta, da tužilac i tuženi nisu blagovremeno pre održavanja ro-čišta podneskom naveli razloge izostanka sa ročišta i dostavili dokaze o opravdanosti tih razloga. Prvostepeni sud dodaje, da ako stranka iz opravdanih razloga nije mogla blagovremeno obavestiti sud o razlozima izostanka i dostaviti dokaze o opravdanosti istih, opravdanost izostanka će se ceniti prilikom odlučivanja o eventualnom predlogu za vraćanje u pređašnje stanje. U članu 296. stav 2. Zakona o parničnom postupku propisano je da ako na ročištu za glavnu raspravu neopravdano iz-ostanu i tuženi i tužilac, tužba se smatra povučenom. Dakle, reč je o institutu sličnom fikciji povla-čenja tužbe iz člana 499. stav 2. ranijeg Zakona o parničnom postupku, koji se primenjivao samo u postupku u privrednim sporovima. Ali, raniji zakon se nije upuštao u pitanje razloga izostanka sa ročišta, tj. da li je izostanak opravdan ili ne, već je fikcija povlačenja tužbe nastupala u svakom slu-čaju – kao posledica izostanka, bez obzira na razloge propuštanja. Sami razlozi za izostanak bili su od značaja samo ako je podnet predlog za povraćaj u pređašnje stanje. Odluka o predlogu za povra-ćaj u pređašnje stanje zavisila je od opravdanosti razloga izostanka. Međutim, novi zakon za nastu-panje fikcije povlačenja tužbe traži da je izostanak neopravdan, što znači da bi sud u svakom kon-kretnom slučaju morao da ceni pre donošenja rešenja o pretpostavljenom povlačenju tužbe, da li je izostanak opravdan ili ne. Dakle, novi Zakon o parničnom postupku je uveo pravni standard "neo-

PARNIČNI POSTUPAK

- 331 -

pravdanog izostanka" kao uslova za primenu fikcije o povlačenju tužbe. Po mišljenju drugostepenog suda, stranka bi morala blagovremeno, dakle pre održavanja ročišta, da sud podneskom obavesti o razlozima sprečenosti, kao i da o postojanju tih razloga priloži odgovarajuće dokaze. Jedino bi se u takvom slučaju izostanak smatrao opravdanim, što bi sprečilo nastupanje fikcije povlačenja tužbe. A ako stranka iz opravdanog razloga takav podnesak sa dokazima nije mogla da blagovremeno dostavi sudu, opravdanost izostanka, odnosno razloga koji su doveli do toga da stranka propusti ročište, oce-njivala bi se prilikom odlučivanja o predlogu za vraćanje u pređašnje stanje. Međutim, uslov za to jeste blagovremeno podnošenja predloga za vraćanje u pređašnje stanje, što je u konkretnom slučaju izostalo. Naime, predlog za vraćanje u pređašnje stanje tužioca je odbačen kao neblagovremen reše-njem prvostepenog suda od 19. jula 2005. godine. Prema tome, u konkretnom slučaju, a po oceni dru-gostepenog suda, prvostepeni sud je pravilno našao da su ispunjeni zakonski uslovi iz citiranih zakon-skih odredbi u obrazloženju prvostepenog rešenja da se odluči kao u izreci. Prvostepeni sud jeste cenio opravdanost razloga za izostanak sa ročišta i našao da opravdani razlozi za izostanak ne postoje.


448833.. Ako je tužilac blagovremenim podneskom obavestio sud da ne može da pristupi na zakaza-

no ročište zbog drugih zakazanih ročišta kojima mora prisustvovati, prvostepeni sud mora da izvrši ocenu neopravdanosti izostanka, dajući u obrazloženju rešenja kojim konstatuje da se tužba smatra povučenom razloge zbog kojih razloge tužioca ne smatra opravdanim, da bi se mogla primeniti posledica predviđena u članu 296. stav 2. Zakona o parničnom postupku, od-nosno da bi se tužba smatrala povučenom.

Iz obrazloženja: Pobijanim rešenjem konstatovano je da se tužba u ovoj pravnoj stvari smatra povučenom. Pre-

ma stanju u spisima, stranke koje su uredno pozvane nisu pristupile na ročište za glavnu raspravu za-kazanu za 10. 03. 2005. godine, pa je stoga sud nalazeći da su stranke po oceni suda neopravdano izostale, u smislu člana 296. stav 2. Zakona o parničnom postupku pobijanim rešenjem konstato-vao da se tužba smatra povučenom. Članom 296. stav 2. Zakona o parničnom postupku predviđeno je da ako na ročištu za glavnu raspravu neopravdano izostanu i tužilac i tuženi, tužba se smatra povu-čenom. U situaciji u kojoj je prema stanju u spisima tužilac podneskom od 31. januara 2005. obave-stio sud da zbog drugih zakazanih ročišta kojima mora prisustvovati ne može da pristupi, prvoste-peni sud je ocenu neopravdanosti izostanka morao izvršiti dajući razloge zbog kojih iznete razloge tužioca ne smatra opravdanim, da bi se mogle primeniti posledice predviđene u članu 296. stav 2. Zakona o parničnom postupku, odnosno da bi se tužba smatrala povučenom. Stoga rešenje kojim sud konstatuje da se smatra da je tužba povučena ceneći da izneti razlozi nisu opravdani mora sadržati i razloge za takvu ocenu suda. U konkretnom slučaju, prvostepeno rešenje samo sadrži ocenu suda da je izostanak stranaka neopravdan, a ne i razloge za takvu ocenu opravdanosti razloga iznetih u pod-nesku tužioca, pa je stoga pobijano rešenje doneto uz apsolutno bitne povrede iz člana 361. stav 2. tačka 12. Zakona o parničnom postupku i isto se shodno članu 387. stav 1. tačka 3. istog zakona uki-da i predmet vraća prvostepenom sudu na ponovni postupak.


PARNIČNI POSTUPAK

- 332 -

OGRANIČENJE (PREKLUZIJA) IZNOŠENJA NOVIH ČINJENICA I

PREDLAGANJA NOVIH DOKAZA (Član 314. Zakona o parničnom postupku)

448844.. Ako je u prvostepenom postupku održano više ročišta ali sva kao prvo ročište za glavnu

raspravu, stranka ne može biti prekludirana u odnosu na predlaganje dokaza.

Iz obrazloženja:

Prvostepeni sud je odbio predlog tuženog, a svoju odluku obrazložio je zakonskom obave-zom tuženog da na pripremnom ročištu, odnosno na prvom ročištu za glavnu raspravu ako pri-premno ročište nije obavezno, iznese sve činjenice potrebne za obrazloženje svojih predloga i da predloži sve dokaze radi utvrđivanja tih činjenica. S tim u vezi, smatra da tuženi, u smislu člana 314. Zakona o parničnom postupku, nije učinio verovatnim da bez svoje krivice nije mogao predložiti izvođenje ovih dokaza. Prvostepeni sud je, prema stanju u spisima, u postupku koji je započet predlogom za izvršenje na osnovu verodostojne isprave, dana 07.06.2012. godine održao ročište kao prvo ročište za glavnu raspravu u sporu male vrednosti, na kome je utvrdio koja je činjenica među strankama sporna i odlučio o tadašnjim dokaznim predlozima stranaka. Odredio je vremenski okvir trajanja glavne rasprave i ročišta na kojima će se izvesti usvojeni dokazni predlozi. I ročište od 09.07.2012. godine održano je kao prvo ročište za glavnu raspravu, što proizilazi iz zapisnika sa ročišta od 13.07.2012. godine, koje je takođe održano kao prvo ročište za glavnu raspravu. Dakle, u konkretnom slučaju nije održano pripremno ročište, već samo prvo ročište za glavnu raspravu. I ročište od 13.07.2012. godine je bilo prvo ročište za glavnu raspra-vu, pa je nejasno obrazloženje prvostepenog suda da je tuženi propustio da podnese dokazne predloge na prvom ročištu za glavnu raspravu.


448855.. Ako zaključi da je to celishodno (kada tehnička obrada i ispitivanje dokumentacije zbog

obima i broja stranaka može biti otežana, te bi se postupanjem po takvoj tužbi narušila osnovna načela ekonomičnosti vođenja postupka, kao i pravo na suđenje u razumnom ro-ku), sud može odrediti da se odvojeno raspravlja o pojedinim zahtevima iz tužbe.

Iz obrazloženja: Tužilac u konkretnom slučaju tužbom zahteva da sud utvrdi prestanak dejstva pravnosnažnih i izvr-

šnih presuda Četvrtog opštinskog suda, kao i da se utvrdi da prvotužena nema pravo na deo potraživanja u navedenom iznosu, za koji iznos se umanjuje iznos priznatih potraživanja. Tužilac navodi da su prav-

PARNIČNI POSTUPAK

- 333 -

nosnažne odluke donete na osnovu nezakonite odluke Upravnog odbora ovde drugotuženog, čija je za-konitost predmet tužbe u postupku br. P 6885/2012, pa je tužilac predložio prekid ovog postupka zbog rešenja prethodnog pitanja.

Žalbeni navodi tužioca (da je prvostepeni sud pogrešno odlučio kada je razdvojio postupke u od-nosu na taksativno navedene tužene i na taj način zloupotrebio procesna prava) - neosnovani su.

Ovlašćenje suda je - shodno članu 314. stav 2. Zakona o parničnom postupku - da može odrediti da se odvojeno raspravlja o pojedinim zahtevima u istoj tužbi i po završetku odvojenog raspravljanja može doneti posebne odluke o tim zahtevima. Iz toga proizilazi da je prvostepeni sud u svakom slu-čaju ovlašćen da to i učini ako zaključi da je to celishodno, posebno kada je tehnička obrada i ispiti-vanje dokumentacije zbog obima i pojedinačnih zahteva na ovde pedeset označenih tuženih otežana, na koji način bi se narušila osnovna načela ekonomičnosti vođenja postupka i vodilo bi odugovlače-nju postupka i povredi prava na suđenje u razumnom roku.


ZAKLJUČENJE RASPRAVE I ODLAGANJE DONOŠENJA

PRESUDE RADI PRIBAVLJANJA SPISA (Član 319. stav 2. Zakona o parničnom postupku)

448866.. Sud je, u sporovima za poveravanje maloletnog deteta, dužan da pribavi stručni nalaz i mi-

šljenje nadležnog organa starateljstva i da ga pročita u dokaznom postupku na glavnoj raspra-vi, a u sporovima ove vrste, po pravilu, nema mesta zaključenju rasprave i odlaganju donoše-nja presude.

Iz obrazloženja: Prvostepeni sud će u ponovnom postupku najpre imati u vidu da se u sporovima za poveravanje

maloletnog deteta retko događa da nema potrebe da njegovi roditelji pre odlučivanja dobiju informa-ciju o mišljenju i predlogu nadležnog centra s tim u vezi. Po pravilu u sporovima ove vrste nema mesta zaključenju rasprave i odlaganju donošenja presude u smislu člana 319. stav 2. Zakona o parničnom postupku (član 305. stav 2. ranijeg zakona). Naprotiv, da bi sud bio u mogućnosti da pot-puno i dovoljno utvrdi činjenično stanje vezano za pitanje kakav je interes maloletnog deteta o tome kod kog roditelja treba da živi i kom roditelju treba da bude povereno, neizostavno mora da izvrši uvid u nalaz i mišljenje nadležnog centra, na raspravi strankama pročita deo izveštaja koji predsta-vlja nalaz i mišljenje, te potom, u zavisnosti od predloga i eventualnih primedbi, nastavi postupanje. Samo takva metodologija raspravljanja u sporovima ove vrste može dovesti do pravilne i zakonite odluke. Drugo, iako sud ima obavezu da pribavi nalaz i mišljenje nadležnog centra i da isti pročita, jasno je da nema obavezu i da uvek na njemu zasnuje svoju odluku. Međutim, u slučaju da za-ključi da predlog centra nije u interesu maloletnog deteta, ima obavezu da navede razloge zbog ko-jih takav stav zauzima.

(Iz rešenja Apelacionog suda u Beogradu, Gž.2 879/2010 od 08.12.2010. godine)

PARNIČNI POSTUPAK

- 334 -

SUDSKO PORAVNANJE KAO UGOVOR ZAKLJUČEN

PRED SUDOM (Član 336. sav 2. Zakona o parničnom postupku)

448877.. Samo u slučaju saglasnog predloga stranaka da žele zaključenje sudskog poravnanja, sud ceni

njegovu dozvoljenost i eventualno ga odobrava, dok takvu obavezu nema u slučaju jednostranog predloga, koji nema procesni značaj i o čemu se ne donosi posebna odluka.

Iz obrazloženja: Nisu osnovani žalbeni navodi da sud nije razmatrao tuženikov predlog za preboj međusobnih po-

traživanja tužioca prema prvotuženom sa potraživanjem koje je prvotuženi preuzeo od trećeg lica, a kome je isto priznato u stečaju. Naime, prema stanju u spisima, tuženi ove navode nije istakao kao kompenzacioni prigovor ili kompenzacionu protivtužbu, pa sud nije imao obavezu da o istom odluči. Naprotiv, tuženi je istakao da želi poravnanje sa preuzetim potraživanjima trećeg lica, o čemu se ne donosi posebna odluka suda niti je poravnanje moguće bez saglasnosti tužioca, a koju on nesporno u ovoj situaciji nije dao. Osim toga, samo poravnanje predstavlja međusobni sporazum stranaka, koji sud samo odobrava (ukoliko se radi o sudskom poravnanju). U konkretnom slučaju sporazum nije postignut, niti je u formi sudskog poravnanja predočen sudu. Zato sud nije ni imao mogućnost uvida u isti a time ni donošenja ma kakve odluke. Eventualna terminološka greška stranke (označa-vanjem "poravnanja" umesto "prebijanja") ne obavezuje sud da zahtev stranke tumači drugačije od onoga kako ga je sama stranka imenovala.


ZAKLJUČENJE SUDSKOG PORAVNANJA POSLE DONOŠENJA PRVOSTEPENE ODLUKE

(Član 336. sav 3. Zakona o parničnom postupku)

448888.. Ako stranke u toku žalbenog postupka zaključe pred prvostepenim sudom sudsko porav-

nanje o predmetu spora, prvostepena odluka ostaje bez pravnog dejstva.

Iz obrazloženja: Podneskom od 15.07.2010. godine tuženi - N. S. AD obavestio je Privredni apelacioni sud da

su stranke u toku žalbenog postupka, pred sudom prvog stepena zaključile sudsko poravnanje,

PARNIČNI POSTUPAK

- 335 -

kojim su u celosti saglasno rešile predmet spora u postupku Trgovinskog suda u B. P. 8175/06, u kome je bio u toku postupak po žalbi tuženog protiv presude Trgovinskog suda u B. P. 8175/06 od 02.07.2009. godine. Uz navedeni dopis dostavljen je i tekst sudskog poravnanja zaključenog pred Privrednim sudom u B. 12.07.2010. godine. Kako se navedenim sudskim poravnanjem u ce-losti rešava predmet spora među strankama, i kako isto ima snagu izvršne isprave, to presuda Tr-govinskog suda u B. P. 8175/06 od 02.07.2009. godine, zaključenjem navedenog poravnanja osta-je bez pravnog dejstva, što je konstatovano stavom 1. izreke.

(Iz rešenja Privrednog apelacionog suda, Pž. 5907/2010 od 22.7.2010. godine - Sudska praksa privrednih sudova - Bilten br. 1/2011)

NEMOGUĆNOST ZAKLJUČENJA PORAVNANJA U POGLEDU ZAHTEVA KOJIMA STRANKE NE MOGU DA RASPOLAŽU


448899.. Kada se novčano potraživanje odnosi na isplatu zarade, putnih troškova i doprinosa PIO

zaposlenih radnika u preduzeću, koje posluje većinskim društvenim kapitalom, a nalazi se u postupku privatizacije, za isplatu ili zaključenje poravnanja nije potrebna saglasnost Agencije za privatizaciju u smislu člana 398a. Zakona o preduzećima.

Obrazloženje: Pred opštinskim sudovima u toku je veći broj parnica u kojima je osporena punovažnost porav-

nanja, zaključenih između preduzeća, koji posluju sa većinskim društvenim kapitalom a nalaze se u postupku privatizacije i zaposlenih radnika. Poravnanjima su se preduzeća obavezala na isplatu re-dovnih, neisplaćenih zarada, putnih troškova i doprinosa PIO. Jedan od pravnih osnova za traženo utvrđenje ništavosti poravnanja je da su poravnanja protivno čl. 398a. Zakona o preduzećima zaklju-čena bez saglasnosti agencije republike članice nadležne za poslove privatizacije. Postavljeno je kao sporno pravno pitanje da li je zaključenje poravnanja predstavljalo redovno poslovanje preduze-ća i da li je shodno članu 398a. Zakona o preduzećima bilo neophodno pribavljanje saglasnosti Agencije za privatizaciju za zaključenje spornih poravnanja. Za zauzimanje stava o ovom pravnom pitanju neophodno je primeniti odredbe Zakona o preduzećima i Zakona o privatizaciji. Odredbama čl. 16. st. 1. Zakona o privatizaciji je propisano da se postupak privatizacije pokreće inicijativom nadležnog organa subjekta privatizacije i pripremom prospekta za privatizaciju a čl. 14. istog zakona da se privatizacija društvenog kapitala sprovodi najkasnije u roku od četiri godine od dana stupanja na snagu ovog zakona. Odredbama čl. 398a. st. 1. Zakona o preduzećima (važećeg na osnovu čl. 456. Zakona o privrednim društvima) propisano je da preduzeće koje posluje većinskim društvenim kapitalom ne može bez prethodne saglasnosti agencije republike članice nadležne za poslove priva-tizacije donositi odluke: o smanjenju ili povećanju kapitala; reorganizaciji ili restrukturiranju; inve-sticionom ulaganju; prodaji dela imovine; opterećivanju imovine; zalaganju stvari ili uspostavljanju hipoteke; dugoročnom zakupu; poravnanju sa poveriocima; uzimanju ili odobravanju kredita ili davanju garancija van toka redovnog poslovanja. Odredbama čl. 25a. st. 2. Zakona o privatizaciji

PARNIČNI POSTUPAK

- 336 -

regulisano je da preduzeće koje posluje većinskim društvenim kapitalom može u toku postupka pri-vatizacije da menja odredbe pojedinačnog kolektivnog ugovora koje se odnose na visinu zarade za-poslenih samo uz prethodnu saglasnost agencije ako se tim odredbama uvećava zarada zaposlenih u procentu većem od projektovanog rasta cena na malo odnosno ako je preduzeće prethodnu poslov-nu godinu završilo sa gubitkom. Raspolaganje preduzeća u privatizaciji, preuzimanjem obaveze ispla-te redovnih, neisplaćenih zarada, putnih troškova i doprinosa PIO, izvršeno poravnanjem prema svojoj sadržini nije u suprotnosti prinudnim propisima, javnom poretku ni pravilima morala (čl. 3. st. 3. ZPP). Radi se o obavezama preduzeća koje proizilaze iz zakona i pojedinačnog kolektivnog ugovora. Is-plata redovnih zarada (bez povećanja), putnih troškova i doprinosa PIO, spada u domen redovnog po-slovanja preduzeća i za raspolaganje navedenim naknadama saglasnost agencije za privatizaciju nije po-trebna. Prihvatanje obaveza isplate povećanih zarada u procentu većem od projektovanog rasta cena na malo, odnosno ako je preduzeće prethodnu poslovnu godinu završilo sa gubitkom uslovljeno je priba-vljanjem prethodne saglasnosti agencije za privatizaciju u smislu čl. 25a. st. 2. Zakona o privatizaciji. Zakon o preduzećima reguliše statusna pitanja i poslovanje preduzeća sa trećim licima, ali ne i među-sobne odnose preduzeća i zaposlenih, usled čega se neophodnost pribavljanja saglasnosti agencije za privatizaciju u parnici zaposlenih i preduzeća koje posluje većinskim društvenim kapitalom ,a nalazi se u postupku privatizacije, povodom isplate zarada i drugih naknada po osnovu rada ne ocenjuje prema čl. 398a. Zakona o preduzećima, već primenom Zakona o privatizaciji i propisa iz oblasti radnog prava. Odluke preduzeća donete van redovnog toka poslovanja za koje se potreba za pribavljanjem saglasnosti agencije za privatizaciju ceni prema čl. 398a. st. 1. Zakona o preduzećima, shodno stavu 2. istog člana poništava agencija republike članice, nadležna za poslove privatizacije.

(Pravno shvatanje Građanskog odeljenja Vrhovnog suda Srbije utvrđeno na sednici od 28.06.2005. godine)

RAZLOZI ZA POBIJANJE SUDSKOG PORAVNANJA (Član 339. Zakona o parničnom postupku)

449900.. Ne može se sa uspehom tražiti poništaj sudskog poravnanja pozivanjem na povredu načela

jednake vrednosti uzajamnih davanja na štetu tužioca.

Iz obrazloženja: Nije osnovan navod iz žalbe tužioca da se sporni pravni odnos mora raspraviti primenom načela

jednake vrednosti uzajamnih davanja. Ovo stoga, što se poravnanje ne može pobijati samo zbog toga što je zaključeno na štetu tužioca, jer je sudsko poravnanje ugovor stranaka zaključen pred su-dom, te se može pobijati tužbom iz razloga iz kojih se može pobijati valjanost svakog drugog ugovo-ra. Naime, poravnanje je posebna vrsta ugovora, kojim stranke sporni odnos među sobom, pomoću uzajamnog popuštanja, rešavaju na način za koji nalaze da im odgovara, odnosno određuju svoja uzajamna prava i obaveze u postojećem pravnom odnosu među njima. Zato poravnanje zaključeno na štetu tužioca ne može da predstavlja osnov za traženje poništaja poravnanja, iako ovo oštećenje

PARNIČNI POSTUPAK

- 337 -

postoji, jer su stranke svesno učinile određena popuštanja protivnoj stranci. Sudsko poravnanje ima jednaku pravnu snagu kao i pravnosnažna sudska presuda i tužbom se može tražiti poništaj poravna-nja, ako je do zaključenja poravnanja došlo usled prinude, pretnje ili prevare jedne od stranaka, na šta se u konkretnom slučaju ne ukazuje.


OPŠTE ODREDBE O PRESUDI (Član 342. Zakona o parničnom postupku)

449911.. Nepostojeća presuda je ona koja nema sva potrebna svojstva koja sudskoj radnji daju karak-

ter presude, a presuda bez dejstva je ona koja postoji ali ne može izazvati pravna dejstva.

Iz obrazloženja: Nepostojeća presuda je ona koja nema sva potrebna svojstva koja jednoj sudskoj radnji daju

karakter presude. Presuda je nepostojeća ako nije objavljena ili nije otposlata, ili nije ni donesena. Nepostojeća presuda je i akt koju je doneo umesto suda neki drugi organ ili odluka koja nosi takav naziv ali nije donesena u vršenju sudijske funkcije. Nepostojeća presuda ne može izazvati pravna dejstva i zato se ona ne može pobijati. Nasuprot nepostojeće presude, presuda bez dejstva je ona ko-ja postoji ali koja ne može da izazove pravno dejstvo. Presuda bez dejstva je prvostepena presuda koju je ukinuo instancioni sud; presuda koja je donesena pošto je tužba povučena; presuda koja je donesena u bračnoj parnici u kojoj je poverilac pre njene pravosnažnosti povukao tužbu; presuda ko-jom su izrečene posledice koje nisu predviđene pravilima materijalnog prava; presuda koja je done-sena prema licu koje ne spada pod domaću jurisdikciju; presuda koja je donesena iako stranka ne postoji; prvostepena presuda koju je u toku instancionog postupka stavio van snage prvostepeni sud pošto su stranke pred njim zaključile sudsko poravnanje.


NALAGANJE ČINIDBE DOSPELE DO ZAKLJUČENJA GLAVNE RASPRAVE


449922.. Isplatu godišnje naknade za korišćenje fonograma sud ne može naložiti ako ona nije dospe-

la do zaključenja glavne rasprave, jer bi to bilo suprotno članu 343. stav 1. Zakona o parnič-nom postupku (član 331. stav 1 ranijeg zakona).

PARNIČNI POSTUPAK

- 338 -

Iz obrazloženja: Prvostepeni sud je pravilno odlučio kada je odbio tužbeni zahtev tužioca za isplatu naknade za

javno saopštavanje fonograma u 2011. godini. Naime, tužilac je tužbu podneo 14.07.2011. godine, a rasprava je zaključena 20.09.2011. godine, što znači da nije protekla kalendarska godina na koju se naknada odnosi. Zbog toga tužilac ne može potraživati od tuženog naknadu pre nego što mu po-traživanje dospe, što sledi iz člana 331. stav 1. Zakona o parničnom postupku (sud može naložiti tu-ženom da izvrši određenu činidbu samo ako je ona dospela do zaključenja glavne rasprave). Pošto se izuzeci predviđeni u st. 2. i 3. ovog člana ne odnose na konkretni slučaj, to je prvostepeni sud pravil-no primenio materijalno pravo odbijajući naknadu za 2011. godinu.


449933.. Ukoliko bi nedospelost potraživanja bila razlog za odbijanje tužbenog zahteva kao neosno-

vanog, time bi tužilac kao poverilac potraživanja, u vreme nastupele dospelosti, bio onemogu-ćen u njegovom ostvarenju u novoj parnici zbog prigovora presuđene stvari.

Iz obrazloženja: Odluka prvostepenog suda o odbijanju tužbenog zahteva iz razloga koje navodi u obrazloženju

prvostepene presude je nejasna. Ukoliko potraživanje nije dospelo, to nije razlog za odbijanje tužbe-nog zahteva kao neosnovanog, već kao preuranjenog, jer tako poverilac nedospelog potraživanja ima mogućnost da nakon njegove dospelosti podnese tužbu sa zahtevom za obavezivanje dužnika na ispunjenje dospele obaveze. U novoj parnici se sa uspehom ne bi mogao istaći prigovor presuđene stvari ako je tužbeni zahtev odbijen kao preuranjen, ali ne i ako je odbijen kao neosnovan. Osnova-no se žalbom tužioca ukazuje da prema članu 331. stav 1. Zakona o parničnom postupku, sud može naložiti tuženom da izvrši određenu činidbu samo ako je ona dospela do zaključenja glavne rasprave, te da relevantan datum za ocenu dospelosti potraživanja čije se ispunjenje tužbom traži nije datum podnošenja tužbe već momenat zaključenja glavne rasprave. Zato je obrazloženje prvostepenog suda u suprotnosti sa navedenom odredbom i sa stanjem u spisima.


ALTERNATIVNO OVLAŠĆENJE

TUŽENOG (Član 344. Zakona o parničnom postupku)

449944.. Pravo izbora da izvrši obavezu iz zahteva ili iz alternativnog ovlašćenja ima samo tu-

ženi i to u fazi dobrovoljnog izvršenja sudske odluke, dakle pre nego što započne prinudno izvršenje

PARNIČNI POSTUPAK

- 339 -

Iz obrazloženja: Prema žalbenim navodima, prvostepeni sud – između ostalog - nije mogao obavezati tuženog na

isplatu opredeljenog iznosa na ime vrednosti stvari. Naime, ne radi se o delu tužbenog zahteva po kome sud odlučuje i tuženog obavezuje, već se radi o alternativnom ovlašćenju tuženog u smislu čla-na 332. Zakona o parničnom postupku, u kom slučaju se tuženom samo u formi alternativnog ovla-šćenja omogućava da se oslobodi svoje obaveze nenovčanog karaktera isplatom opredeljenog novča-nog iznosa. Isto, međutim, ne predstavlja i obavezu, već samo njegovo pravo i mogućnost. Isto tako, prvostepeni sud je morao imati u vidu i da je isti iznos previsoko opredeljen Međutim, ovakvi žalbe-ni navodi nisu osnovani. Upravo iz navedenih razloga, sud ne kontroliše i ne može uticati na visinu opredeljenog iznosa iz alternativnog ovlašćenja. Dakle, sam tuženi - u konkretnoj situaciji postojanja alternativnog ovlašćenja - ima mogućnost da ispuni obavezu iz tužbenog zahteva i preda predmetne pokretne stvari (vlasništvo tužioca) - tužiocu kao vlasniku ili da se opredeli za korišćenje alternativ-nog ovlašćenja i da umesto toga isplati opredeljeni iznos alternativnog ovlašćenja. Tu vrstu izbora u slučaju postojanja alternativnog ovlašćenja može izvršiti samo tuženi u fazi dobrovoljnog izvršenja sudske odluke. U slučaju pokretanja postupka prinudnog izvršenja isto će biti sprovedeno samo u pogledu odluke o tužbenom zahtevu u odnosu na obavezu tuženog usmerenu na vraćanje pokretnih stvari, a ne i u delu koji predstavlja alternativno ovlašćenje odn. mogućnost tuženog na oslobađanje obaveze predaje isplatom opredeljenog iznosa. Iz tih razloga žalbeni navodi tuženog u pogledu alter-nativnog ovlašćenja nisu osnovani.


ROK ZA IZVRŠENJE ČINIDBE

(PARICIONI ROK) (Član 345. Zakona o parničnom postupku)

449955.. Činjenica da u izreci presude nije naveden paricioni rok ne predstavlja nedostatak koji uti-

če na njenu pravilnost.

Iz obrazloženja: U žalbenim navodima tužilac ukazuje da prvostepeni sud u stavu četvrtom izreke presude nije

odredio paricioni rok u kome je tuženi dužan da izvrši svoju obavezu. Ovi navodi, međutim, nisu od uticaja na pravilnost prvostepene presude i ne predstavljaju nedostatak zbog koga se ista ne može is-pitati.

Rok za izvršenje činidbe odn. obaveze utvrđene sudskom odlukom propisan je odredbom člana 345. stav 2. Zakona o parničnom postupku i iznosi 15 dana, ako Zakonom nije što drugo određeno.

Shodno stavu 3. istog člana, ovaj rok počinje da teče od narednog dana od dana dostavljanja prepi-sa presude stranci, pa njegovo nenavođenje u izreci prvostepene presude ne utiče na njenu zakonitost.


PARNIČNI POSTUPAK

- 340 -

449966.. Stranci kojoj je naloženo izvršenje činidbe rok počinje da teče prvog dana posle dostavlja-

nja prepisa presude, a ne od pravnosnažnosti.

Iz obrazloženja: Neosnovano u žalbi tuženi navodi da obaveza tuženog može, ukoliko je zahtev osnovan, postoja-

ti samo u roku od osam dana nakon pravnosnažnosti presude, a ne u roku od osam dana od prijema presude. Odredbom člana 345. Zakona o parničnom postupku (član 333. stav 3. ranijeg zakona) pro-pisano je da rok za izvršenje činidbe počinje da teče prvog dana posle dostavljanja prepisa presude stranci kojoj je naloženo izvršenje. U konkretnom slučaju pravilno je određen rok od osam dana na osnovu člana 479. ovog Zakona (član 478. stav 5. ranijeg zakona) jer je ovde reč o postupku u parni-cama o sporovima male vrednosti.


USLOVI ZA DONOŠENJE DELIMIČNE PRESUDE

KAD JE PODNETA PROTIVTUŽBA (Član 346. stav 2. Zakona o parničnom postupku)

449977.. Koneksni karakter protivtužbe isključuje mogućnost donošenja delimične presude o tu-

žbenom ili protivtužbenom zahtevu, već se o tužbenom i protivtužbenom zahtevu mora od-lučiti istovremeno, a delimična presuda o tužbenom zahtevu mora ukinuti jer bi njen opsta-nak značio prejudiciranje odluke o protivtužbenom zahtevu, o kome nije ni raspravljano.

Iz obrazloženja: U ovoj parnici tužilja traži da se poništi rešenje tuženog od 21.06.2004. godine doneto na

osnovu člana 101. stav 1. tačka 8. Zakona o radu, zbog prestanka potrebe za radom tužilje na po-slovima prodavac-kasir i da se obaveže tuženi da tužilju vrati na rad na odgovarajuće radno mesto (predmet tužbenog zahteva). Tuženi traži da se utvrdi da je tužilji prestao radni odnos dana 28.05.2002. godine, zbog odbijanja da zaključi tada ponuđeni ugovor o radu i da se obaveže da tuženom vrati iznos od 171.841,92 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od 29.06.2004. godine, na ime isplaćene otpremnine (predmet protivtužbenog zahteva). Pravnosna-žnom delimičnom presudom nižestepeni sudovi su odlučili o tužbenom zahtevu, a u pogledu pro-tivtužbenog zahteva su naveli da će se o njemu odlučiti naknadno, kada se za to steknu zakonski uslovi. Međutim, Vrhovni kasacioni sud nalazi da ovakvim odlučivanjem nižestepeni sudovi nisu vodili računa o koneksnoj vezi tužbenog i protivtužbenog zahteva. Naime, tužba i protivtužba

PARNIČNI POSTUPAK

- 341 -

se smatraju samostalnim tužbama i, u načelu, nema smetnji da se o tužbenom ili protivtužbenom zahtevu odluči delimičnom presudom. Ovo je, međutim, moguće samo ako se tužbeni i protivtu-žbeni zahtev ne isključuju. U konkretnom slučaju se zahtev tužbe i protivtužbe isključuju, jer su u koneksnoj vezi tako da se o tužbenom i protivtužbenom zahtevu mora odlučiti istovremeno. Koneksni karakter protivtužbe isključuje mogućnost donošenja delimične presude o tužbenom ili protivtužbenom zahtevu. Stoga bi u konkretnoj pravnoj situaciji opstanak delimične presude o tu-žbenom zahtevu značio prejudiciranje odluke o protivtužbenom zahtevu, o kome nije ni raspra-vljano. Upravo zbog koneksnog karaktera protivtužbe, pobijana delimična presuda o tužbenom zahtevu ne može se ispitati, pre nego što se rasprave sva sporna pitanja po protivtužbi. Zato se u reviziji osnovano ukazuje na bitnu povredu parničnog postupka iz člana 361. stav 2. tačka 12. Za-kona o parničnom postupku, koja predstavlja revizijski razlog iz člana 398. stav 1. tačka 1. ovog Zakona, pa je ovaj sud - u smislu člana 406. stav 1. istog - ukinuo obe nižestepene presude i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovno razmatranje.

(Iz rešenja Vrhovnog kasacionog suda, Rev. 2 186/10 od 22.09.2010. godine)

SAMOSTALNOST DELIMIČNE PRESUDE U

POGLEDU IZVRŠENJA (Član 346. stav 4. Zakona o parničnom postupku)

449988.. Ukoliko je delimičnom presudom prvotuženi, kao jedan od solidarnih dužnika, pravosna-

žno obavezan na plaćanje, onda se u izreci presude koja se odnosi na drugotuženog, mora pri obavezivanju naznačiti njegova solidarnost sa prvotuženim po delimičnoj presudi, jer se na taj način sprečava sticanje više izvršnih isprava po kojima bi se tužilac mogao višestruko naplatiti po istom osnovu.

Iz obrazloženja: Potrebno je ukazati da ukoliko sud nađe da je tužbeni zahtev osnovan u samoj izreci presude

mora obavezati tuženog "T.I" da kao solidarni dužnik sa Fabrikom obuće "V..." za obavezu po pre-sudi zbog izostanka Trgovinskog suda u N... P. br. 4457/96 od 15.04.1997. godine tužiocu isplati opredeljeni iznos, jer samo takva izreka presude u konkretnoj situaciji predstavlja pravilno naznaku solidarne odgovornosti tuženog za obaveze sa Fabrikom obuće "V..." i sprečava sticanje više izvr-šnih isprava kojima se sam tužilac može višestruko naplatiti po istom iznosu.


USLOVI ZA DONOŠENJE MEĐUPRESUDE (Član 347. Zakona o parničnom postupku)

PARNIČNI POSTUPAK

- 342 -

449999.. Međupresuda uvek ima karakter utvrđujuće presude o postojanju osnova tužbenog zahteva,

pa se međupresudom ne može utvrditi da ne postoji pravni osnov za naknadu štete.

Iz obrazloženja: Prema utvrđenju iz pobijane međupresude, tužena opština nije u obavezi da tužiocima naknadi

štetu na ime srušenih poslovnih prostora od dva lokala navedene ukupne površine i na ime izuzima-nja zemljišta iz privatne svojine radi proširenja glavne ulice. Stavom drugim izreke određeno je da se zastaje sa raspravljanjem o visini tužbenog zahteva do pravosnažnosti pobijane presude. Stavom tri izreke određeno je da će se o troškovima postupka odlučiti naknadno. Apelacioni sud je, odluču-jući o žalbi tužioca protiv navedene međupresude, istu ukinuo i predmet vratio prvostepenom su-du na ponovno suđenje, nalazeći da se međupresudom može odlučiti o osnovanosti tužbenog zah-teva samo ako sud nalazi da pravni osnov za tužbeni zahtev postoji. To znači da međupresuda uvek ima karakter utvrđujuće presude, a u konkretnom slučaju je pobijanom međupresudom utvr-đeno da ne postoji pravni osnov za naknadu štete. Vrhovni Kasacioni sud je, odlučujući o sukobu stvarne nadležnosti koji je izazvao navedeni Osnovni sud, utvrdio da je za postupanje u ovom predmetu nadležan Apelacioni sud u Nišu, budući da je odredbom člana 373. stav 3. Zakona o parničnom postupku propisano da, u slučaju da je prvostepena presuda već jedanput bila ukinuta, drugostepeni sud ne može ukinuti presudu i uputiti predmet prvostepenom sudu na ponovno su-đenje. Pošto je pobijana međupresuda po žalbi već jednom ukinuta, Apelacioni sud je, nakon odr-žane rasprave, u smislu člana 369. stav 3. Zakona o parničnom postupku, presudom odlučio o osnovanosti tužbenog zahteva tužilaca u celosti.

(Iz presude Apelacionog suda u Nišu, Gž. 218/2011 od 11.03.2011. godine)

550000.. Samo povodom kondemnatornog zahteva za osudu na činidbu koja ima za predmet odre-

đenu sumu novca ili količinu zamenljivih stvari, može se u parnici doneti međupresuda, kojom se odlučuje o osnovanosti tužbenog zahteva, kada iz izvedenih dokaza proizlazi da je tužbeni zahtev osnovan. Nije dozvoljeno podnošenje tužbe sa zahtevom za donošenje međupresude, umesto presude

Iz obrazloženja: Tužioci su podneli tužbe s predlogom da sud donese međupresudu kojom bi se utvrdilo da imaju

pravo na razliku između isplaćenih i odgovarajućih zarada u periodima naznačenim u izreci. S tim u vezi, prvostepeni sud pravilno nalazi da se tužba tužilaca odbacuje kao nedozvoljena. Prvostepeni sud, osim toga, pravilno zaključuje da, ukoliko bi se tužba tužilaca kojom su tražili donošenje među-presude smatrala tužbom za utvrđenje, shodno članu 188. Zakona o parničnom postupku, i ona bi ta-kođe bila nedozvoljena, s obzirom da su u konkretnom slučaju tužioci mogli da postave zahtev za či-

PARNIČNI POSTUPAK

- 343 -

nidbu, odn. da traže da obaveže tuženika na isplatu razlike između isplaćenih i odgovarajućih zarada, kao i isplatu otpremnine (jer su zarade i otpremnine dospele, što proizlazi direktno iz navoda u tu-žbi), tako da nije ispunjen uslov iz člana 188. Zakona o parničnom postupku - ne radi se o utvrđenju postojanja odn. nepostojanja prava ili pravnog odnosa pre dospelosti zahteva za činidbu. Polazeći od činjenice da su tužioci podneli tužbe s predlogom da sud donese međupresudu, kojom bi se utvrdilo da tužioci imaju pravo na razliku između isplaćenih i odgovarajućih zarada u periodima označenim u izreci rešenja, kao i pravo na isplatu otpremnine, prvostepeni sud pravilno nalazi da su tužbe nedo-zvoljene. U vezi s tim, u obrazloženju se navodi da su tužioci postupili protivno odredbi čl. 123. i 330. u vezi sa članom 187. stav 1. Zakona o parničnom postupku, jer tužbama nije postavljen zahtev za donošenje presude, kao odluke o glavnoj stvari i sporednim traženjima, već samo zahtev za dono-šenje međupresude koja se može doneti samo povodom kondemnatornog zahteva u parnici za osudu na činidbu koja ima za predmet određenu sumu novca ili količinu zamenljivih stvari, i takvom presudom odlučuje se o osnovanosti tužbenog zahteva, i to u slučaju kada na osnovu izvedenih doka-za proizlazi da je tužbeni zahtev osnovan. Iz toga proizlazi da se tužbom ne može postaviti direk-tan zahtev za donošenje međupresude, već samo u toku postupka povodom opisanog kondemna-tornog zahteva. Osim toga, prvostepeni sud pravilno zaključuje da bi, ukoliko bi se tužba tužilaca kojom su tražili donošenje međupresude smatrala tužbom za utvrđenje iz člana 188. Zakona o par-ničnom postupku, ista tužba bila takođe nedozvoljena, s obzirom da su u konkretnom slučaju tužioci mogli da postave zahtev za činidbu, odn. da traže da obaveže tuženika na isplatu razlike između isplaćenih i odgovarajućih zarada, kao i isplatu otpremnine, jer su zarade i otpremnina dospeli, što proizlazi direktno iz navoda u tužbi. Tako nije ispunjen uslov iz člana 188. Zakona o parnič-nom postupku, s obzirom da se ne radi o utvrđenju postojanja odn. nepostojanje prava ili pravnog odno-sa pre dospelosti zahteva za činidbu. Drugostepeni sud ocenjuje da se navodima iz žalbe tužilaca ne mo-že osporiti pravilnost i zakonitost osporenog rešenja. Naime, činjenice koje se ističu u žalbi (da su razlo-zi odbacivanja tužbe propisani odredbom člana 302. Zakona o parničnom postupku, da se među tim raz-lozima ne nalazi nemogućnost postupanja sa tužbom, da je u konkretnom slučaju tužba odbačena posle odgovora na tužbu i više održanih rasprava, čime je izvršena povreda prava na suđenje i donošenje pre-sude) - nemaju značaj bitnih povreda odredaba parničnog postupka, koje bi bile osnov za ukidanje ospo-renog rešenja, jer je prvostepeni sud - pravilnim tumačenjem zakonskih odredaba - zaključio da predlog u tužbi za donošenje međupresude, umesto presude, nije dozvoljen.


USLOVI ZA DONOŠENJE PRESUDE NA

OSNOVU PRIZNANJA (Član 348. Zakona o parničnom postupku)

550011.. Zakonski uslovi da sud donese presudu na osnovu priznanja ispunjeni su ukoliko tuženi do

zaključenja glavne rasprave prizna tužbeni zahtev.

PARNIČNI POSTUPAK

- 344 -

Iz obrazloženja: Viši sud je, postupajući po žalbi tuženog, potvrdio ožalbenu presudu, nalazeći da je prvostepeni

sud pravilno usvojio tužbeni zahtev tužioca, jer su ispunjeni zakonski uslovi iz člana 348. Zakona o parničnom postupku. Naime, tuženi je priznao tužbeni zahtev tužioca, a pri tome se ne radi o zahte-vu kojim stranke ne mogu raspolagati. Iz sadržine izjavljene žalbe proizilazi da tuženi pobija prvo-stepenu presudu zbog pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja, što prema odredbi člana 373. stav 3. Zakona o parničnom postupku, nije dozvoljeno. Prema navedenoj odredbi presuda na osnovu priznanja može se pobijati samo zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka ili zbog toga što je izjava o priznanju data u zabludi ili pod uticajem prinude i prevare. Iz tih razloga izloženi žalbeni navodi nisu ni uzeti u razmatranje od strane Višeg suda.


550022.. Ne predstavlja priznanje tužbenog zahteva neosporavanje potraživanja od strane tuženog.

Iz obrazloženja: Iz podneska tuženog od navedenog datuma, u kome je on izjavio da ne osporava potraživa-

nje tužilje, prvostepeni sud je u ožalbenoj presudi zaključio da ta izjava sadrži priznanje tužbe-nog zahteva. Međutim, ovakav zaključak se ne može prihvatiti, jer za to nisu ispunjeni uslovi iz odredbe člana 336. Zakona o parničnom postupku : ako tuženi do zaključenja rasprave prizna tu-žbeni zahtev, sud će bez daljeg raspravljanja doneti presudu kojom usvaja tužbeni zahtev (presu-da na osnovu priznanja). Dakle, u ovoj parnici tuženi nije priznao tužbeni zahtev, jer takav ka-rakter nemaju navodi tuženog iz pomenutog podneska od 23.11.2009. godine, koji glase: da ne osporava potraživanje tužilje, ali da se " … već duži period preduzeće "E." d.o.o nalazi u blokadi od strane … " svoje poslovne banke. Naime, priznanje tužbenog zahteva predstavlja stvarnu parničnu radnju tuže-nog, kojom on izjavljuje da priznaje tužiočev zahtev za pružanje pravne zaštite određenog sadržaja. Pri-znanje tužbenog zahteva zato podrazumeva i priznanje osnovanosti tužbenog zahteva i njegovog obima, ali i dospelosti potraživanja. Neosporavanje potraživanja nije priznanje zahteva, jer tuženi - s obzirom na celinu sadržaja naznačenog podneska - ne samo što nije priznao tužbeni zahtev jasnom, izričitom i ne-dvosmislenom izjavom volje, nego je osporio i njegovu dospelost navodom da je u blokadi, što pona-vlja i u žalbi. Iz tih razloga ožalbena presuda je morala biti ukinuta.

(Iz rešenja Apelacionog suda u Beogradu, Gž. 1 4026/10 od 24.02.2010. godine)

PRESUDA NA OSNOVU ODRICANJA (Član 349. Zakona o parničnom postupku)

550033.. Samo do zaključenja glavne rasprave moguće je odricanje od tužbenog zahteva.

PARNIČNI POSTUPAK

- 345 -

Iz obrazloženja: Tužilja je podneskom od 07.12.2009. godine obavestila prvostepeni sud da se odriče tužbe-

nog zahteva koji je postavila u ovoj parnici i da otkazuje punomoćje dato advokatu za zastupanje u postupku. Zbog toga je Vrhovni kasacioni sud, u postupku prethodnog ispitivanja spisa, našao da nisu ispunjeni uslovi za odlučivanje o reviziji. Ako se tužilac do zaključenja glavne rasprave odrekne tužbenog zahteva, sud će bez daljeg raspravljanja doneti presudu kojom odbija tužbeni zahtev (presuda na osnovu odricanja) - član 337. Zakona o parničnom postupku. Dakle, u postup-ku po reviziji tužilja ne može da se odrekne tužbenog zahteva. U konkretnom slučaju, predsednik veća prvostepenog suda će obavestiti tužilju o tome da je u ovoj parnici odricanje od celog tužbe-nog zahteva moguće samo do zaključenja glavne rasprave, a ne i u toku revizijskog postupka, i naložiti tužilji da se precizno izjasni u kom delu tužbenog zahteva se odriče (budući da u ovoj fa-zi postupka nije odlučeno o delu tužbenog zahteva za naknadu neisplaćene zarade i plaćene do-prinose).

(Iz rešenja Vrhovnog kasacionog suda, Rev. II 1079/2010 od 04.03.2010. godine)

550044.. Ako je doneta presuda na osnovu odricanja, tuženi je uspeo u sporu jer je odbijen tužbeni

zahtev, pa on nema pravni interes da se žali.

Iz obrazloženja: Pobijanom presudom na osnovu odricanja i zbog izostanka prvostepenog suda u stavu I izreke

odbijen je tužbeni zahtev da tuženi plati tužiocu 3.730,00 dinara, na ime glavnog duga, sa zateznom kamatom, pa je rešenje o izvršenju na osnovu verodostojne isprave u tom delu ukinuto. U stavu II iz-reke navedeno rešenje o izvršenju održano je na snazi u delu kojim je tuženi obavezan da tužiocu plati 41.746,86 dinara, na ime glavnog duga, sa zateznom kamatom, kao i za troškove izvršenja od 4.892,30 dinara. U stavu III izreke obavezan je tuženi da naknadi tužiocu troškove parničnog postup-ka u iznosu od 7.104,81 dinara, u roku od osam dana. Tuženi žalbom pobija navedenu presudu zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 2. Zakona o parničnom postupku i pogrešne primene materijalnog prava. Viši trgovinski sud nalazi da žalba tuženog nije osnovana. Kada je u pitanju odluka sadržana u stavu I izreke, odnosno presuda na osnovu odricanja, ona je doneta pravilnom primenom odredbe iz člana 337. Zakona o parničnom postupku ("Službeni gla-snik RS", broj 125/2004) i navodima žalbe pravilnost donete odluke ne dovodi se u pitanje. U tom delu tuženi je uspeo u sporu pa on i nema pravni interes da se žali jer je u tom delu odbijen tužbeni zahtev tužioca. U vezi donete presude na osnovu odricanja prvostepeni sud je dao razloge koje u svemu kao jasne i pravilne prihvata i drugostepeni sud bez potrebe za ponavljanjem.

(Iz presude Višeg trgovinskog suda, Pž. 6745/06 od 23. 08. 2006. godine

ZAKONSKI USLOVI ZA DONOŠENJE PRESUDE

ZBOG PROPUŠTANJA (Član 350. Zakona o parničnom postupku)

PARNIČNI POSTUPAK

- 346 -

550055.. Presuda zbog propuštanja, doneta na osnovu tužbe u kojoj nisu navedene činjenice od ko-

jih zavisi osnov i visina potraživanja tužioca i pasivna legitimacija tuženog, nije zasnovana na pravilnoj primeni materijalnog prava.

Iz obrazloženja: Pobijana presuda u svom obrazloženju ne sadrži nijednu odredbu materijalnog prava kojom

se prvostepeni sud rukovodio u donošenju odluke o tužbenom zahtevu. Međutim, iz sadržine izreke (tuženi se obavezuje na isplatu na ime neosnovanog obogaćenja), kao i sa obzirom na to da prvoste-peni sud konstatuje da su ispunjeni uslovi iz člana 338. stav 1. Zakona o parničnom postupku, može se zaključiti da tužbeni zahtev smatra osnovanim. Na drugoj strani, u tužbi su izostale činjenice o to-me šta je prešlo u imovinu tuženog i na koji način, da li je to novčani iznos koji je predmet tužbenog zahteva ili navedena količina merkantilne pšenice, a posebno s obzirom na navode da je tuženi postu-pao prema tužiocu u svojstvu direktora i osnivača pravnog lica. Bez ovih navoda ne može se pravilno primeniti nijedna od odredbi Zakona o obligacionim odnosima kojima je uređeno sticanje bez osnova i pravilima vraćanja. Kada u tužbi nisu navedene činjenice od kojih zavisi osnov, visina potraživanja tužioca i pasivna legitimacija tuženog, onda presuda zbog propuštanja nije doneta pravilnom prime-nom odredaba materijalnog prava. Zbog toga drugostepeni sud ukida presudu zbog propuštanja, shodno članu 377. stav 2. Zakona o parničnom postupku, kako bi prvostepeni sud u ponovnom postup-ku raspravio sve bitne činjenice od kojih zavisi osnovanost i visina tužbenog zahteva i pravilno prime-nio materijalno pravo.

(Iz rešenja Apelacionog suda u Novom Sadu, Gž. 2220/2012 od 07.02.2013. godine)

550066.. U postupku koji je pokrenut predlogom za izvršenje na osnovu verodostojne isprave, na-

kon ulaganja prigovora, ne postoje procesni uslovi za donošenje presude zbog propuštanja, jer prigovor izvršnog dužnika, podnet protiv rešenja o izvršenju na osnovu verodostojne isprave, u suštini predstavlja odgovor na tužbu

Iz obrazloženja: Na pripremno ročište, koje je prvostepeni sud zakazao za 26.02.2013. godine, tuženi, iako je

uredno pozvan, nije pristupio. Zbog toga, prvostepeni sud konstatuje da su ispunjeni uslovi iz člana 291. Zakona o parničnom postupku te donosi i objavljuje presudu zbog propuštanja. Sud, u toku pripremanja glavne rasprave, može doneti presudu na osnovu priznanja, presudu na osnovu odricanja i presudu zbog propuštanja i primiti na zapisnik poravnanje stranaka - član 291. stav 1. Zakona o parničnom postupku. Predsednik veća može u toku pripreme glavne rasprave i posle prijema odgo-vora na tužbu da donese presudu, ako utvrdi da među strankama nisu sporne činjenice i da ne postoje druge smetnje za donošenje odluke - član 291. stav 2. Zakona o parničnom postupku. Ni jedan od ovih uslova nije ispunjen u konkretnom slučaju. Postupak je pokrenut kao izvršni, doneto je rešenje

PARNIČNI POSTUPAK

- 347 -

o izvršenju i protiv tog rešenja je dužnik izjavio prigovor. Prigovor se ima smatrati podneskom koji zamenjuje odgovor na tužbu, što znači da je tuženi osporio tužbeni zahtev i da ne mogu po-stojati uslovi koje propisuje član 350. Zakona o parničnom postupku za donošenje presude zbog pro-puštanja. Prvi i osnovni uslov za donošenje ove presude je da tuženi ne podnese odgovor na tužbu i on u ovoj pravnoj stvari nije ispunjen. Zato su osnovani žalbeni navodi tuženog da je doneta presuda nezakonita. To je u suprotnosti i sa stanjem u spisima, budući da je uz prigovor tuženi dostavio odre-đen pisani dokaz, koji je prvostepeni sud bio dužan da ceni.


550077.. Ukoliko tuženi ne dostavi odgovor na tužbu u zakonskom roku, a prvostepeni sud pored

presude zbog propuštanja donese i dopunsku presudu kojom tužbeni delimično zahtev odbija bez održanog pripremnog ročišta, u pitanju je relativno bitna povreda odredaba parničnog po-stupka iz člana 361. stav 1. Zakona o parničnom postupku.

Iz obrazloženja: Iz spisa predmeta proizilazi da je osnov tužbenog zahteva je isporuka navedene količine mer-

kantilne pšenice, kao i isplata naznačenog iznosa na ime ugovorne kazne. Tuženi nisu dostavili odgovor na tužbu u zakonskom roku, pa je prvostepeni sud doneo presudu zbog propuštanja kao i dopunsku presudu, kojom je delimično odbio tužbeni zahtev tužioca. Međutim, u podne-tim žalbama se osnovano ukazuje da je, prilikom donošenja odluke o delimičnom odbijanju tu-žbenog zahteva, sud nepravilno primenio člana 338. stav 3. Zakona o parničnom postupku tj. da je, u delu u kome je tužbeni zahtev tužioca delimično odbijen, presuda zbog propuštanja kao i do-punska presuda, doneta uz relativno bitnu povredu odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 1. Zakona o parničnom postupku. Zbog toga se njena pravilnost ne može ispitati, čime su se stekli uslovi za ukidanje prvostepenih odluka u pobijanom delu. Ukoliko iz činjenica navedenih u tužbi ne proizilazi osnovanost tužbenog zahteva, sud neće doneti presudu zbog propuštanja ne-go će zakazati pripremno ročište, na kome će odlučiti o tužbenom zahtevu - član 338. stav 3. Zakona o parničnom postupku. Kako je prvostepeni sud našao da iz činjenica navedenih u tužbi ne proizlazi osnovanost tužbenog zahteva u delu u kome je isti odbio, bio je dužan da zakaže ro-čište i da, nakon toga, odluči o osnovanosti tužbenog zahteva. Iz tih razloga, a imajući u vidu da je prvostepeni sud propustio da postupi na način propisan navedenom zakonskom odredbom, ste-kli su se uslovi za ukidanje prvostepenih odluka u pobijanom delu i vraćanje spisa prvostepenom sudu na ponovo odlučivanje.


550088.. Zbog potrebe da se obavi medicinsko veštačenje, ne može se doneti presuda zbog propušta-

nja, kada se tužbom traži naknada nematerijalne štete zbog duševnih bolova usled naruženo-sti, pretrpljenih fizičkih bolova i pretrpljenog straha.

PARNIČNI POSTUPAK

- 348 -

Iz obrazloženja: S obzirom na stanje u spisima i okolnosti utvrđene u postupku izviđaja (koji je prvostepeni sud

preduzeo shodno rešenju nadležnog Okružnog suda od 12.11.2009. godine), stav je Apelacionog su-da da nije bilo mesta donošenju pobijane presude. Naime, tuženi je blagovremeno (u roku od 30 da-na od prijema tužbe i upozorenja na posledice nedostavljanja odgovora na tužbu) tj. dana 02.06.2009. godine dostavio odgovor na tužbu. Takođe, nije bilo mesta ni donošenju presude zbog propuštanja, jer osnovanost tužbenog zahteva ne proizlazi iz činjenica navedenih u tužbi, imajući u vidu da se radi o tužbenom zahtevu kojim se traži naknada štete zbog duševnih bolova i naruženosti, pretrpljenih fizičkih bolova i pretrpljenog straha, što se ne može utvrditi bez veštačenja zdravstve-nog stanja tužilje.


550099.. Ne može se uzeti da osnovanost tužbenog zahteva proizlazi iz činjenica navedenih u tužbi

(pa tako i nema uslova za donošenje presude zbog propuštanja) u situaciji kada je tužilac u tu-žbi predložio da se na okolnost vidova nematerijalne štete i visine naknade štete odredi vešta-čenje od strane veštaka ekonomske i medicinske struke.

Iz obrazloženja: Prvostepeni sud je, donošenjem pobijane presude zbog propuštanja, nepravilno primenio odred-

bu člana 338. Zakona o parničnom postupku. Ako tuženi ne podnese odgovor na tužbu u određenom roku, sud donosi presudu kojom usvaja tužbeni zahtev (presuda zbog propuštanja), ako su - pored ostalih uslova propisanih ovom odredbom - ispunjeni i uslovi da je tuženom uredno dostavljena tu-žba sa poukom o posledicama propuštanja i da osnovanost tužbenog zahteva proizlazi iz činjenica navedenih u tužbi - član 338. stav 1. Zakona o parničnom postupku. U tome se i sastoji bitna povre-da odredaba parničnog postupka. Naime, predmet tužbenog zahteva je naknada materijalne i nemate-rijalne štete. Ne može se uzeti da osnovanost tužbenog zahteva, u konkretnom slučaju, proizlazi iz činjenica navedenih u tužbi, kada su tužioci u tužbi predložili da se na okolnost vidova štete i visine naknade štete odredi veštačenje od strane veštaka ekonomske i medicinske struke.


551100.. Presuda zbog propuštanja je presuda kojom se usvaja tužbeni zahtev, pa se takvom presu-

dom, van ročišta, ne može odbiti tužbeni zahtev kada iz činjenica navedenih u tužbi ne proizlazi osnovanost tužbenog zahteva, već se donosi presuda iz člana 338. stav 3. Zakona o parničnom postupku, ali po održanom pripremnom ročištu i po ispunjenosti ostalih zakonskih uslova.

Iz obrazloženja: Iz spisa predmeta proizlazi da je tužilac podneo tužbu radi utvrđivanja prava svojine na vozili-

ma navedenim u izreci presude. Sud je dostavio tužbu tuženom na odgovor rešenjem od 12. septem-

PARNIČNI POSTUPAK

- 349 -

bra 2005. godine, u kome je naložio da se isti izjasni u roku od 30 dana i upozorio ga na sve posledi-ce propuštanja. Tuženi nije dostavio odgovor na tužbu, te je prvostepeni sud van ročišta doneo pre-sudu zbog propuštanja kojom odbija tužbeni zahtev. Ovakvim postupanjem prvostepeni sud je izvr-šio bitnu povredu postupka na koju se žalilac poziva. Naime, odredbom člana 338. Zakona o par-ničnom postupku ("Službeni glasnik RS", broj 125/2004) predviđeni su uslovi pod kojim se dono-si presuda zbog propuštanja, odnosno presuda kojom se usvaja tužbeni zahtev. U konkretnom sluča-ju sud je presudom zbog propuštanja odbio tužbeni zahtev iz razloga što iz činjenica navedenih u tu-žbi ne proizlazi osnovanost tužbenog zahteva. Odredbom člana 338. stav 3. Zakona o parničnom postupku izričito je navedeno da ako iz činjenica navedenih u tužbi ne proizlazi osnovanost tužbe-nog zahteva sud će zakazati pripremno ročište, a ako tužba na ročištu nije preinačena, sud će do-neti presudu kojom se tužbeni zahtev odbija. S obzirom na navedenu zakonsku odredbu, nije bilo mesta donošenja presude kojom se odbija tužbeni zahtev van ročišta iz razloga što iz činjenica na-vedenih u tužbi ne proizlazi osnovanost tužbenog zahteva. Članom 338. Zakona o parničnom po-stupku je predviđeno da je presuda zbog propuštanja presuda kojom se usvaja tužbeni zahtev, te shodno tome presudom zbog propuštanja ne može da se odbija tužbeni zahtev, već se donosi presu-da iz člana 338. stav 3. Zakona o parničnom postupku, ali po održanom ročištu od strane prvoste-penog suda i po ispunjenosti ostalih uslova predviđenim ovim stavom.


551111.. U sporovima male vrednosti nije moguće donošenje presude zbog propuštanja u smislu od-

redbe člana 338. Zakona o parničnom postupku.

Iz obrazloženja: U konkretnom slučaju, a imajući u vidu vrednost predmeta spora, radi se o sporu male vred-

nosti. Kada je u pitanju postupak u parnicama o sporovima male vrednosti nije moguće donoše-nje presude zbog propuštanja u smislu odredbe člana 338. Zakona o parničnom postupku. Novi Zakon o parničnom postupku, uopšte ne predviđa mogućnost donošenja presude zbog izostanka u redovnom - opštem postupku, čak i kada je sud, primenjujući izuzetak iz člana 283, odmah zaka-zao ročište, dakle bez dostavljanja tužbe na odgovor kao posebne i obavezne faze postupka. Umesto presude zbog izostanka, novi Zakon u članu 338. predviđa sličan institut pod nazivom "presuda zbog propuštanja", uz zadržavanje određenih ograničenja za njeno donošenje iz ranijeg zakona, a u korist načela materijalne istine. Dakle, na ovaj način u naš pravni sistem uvedena je nova vrsta presude - presuda zbog propuštanja. Prema tome, postoji mogućnost donošenja presu-de zbog propuštanja ali u redovnom - opštem postupku, a ne i u postupku u parnicama o sporo-vima male vrednosti. U ponovnom postupku prvostepeni sud će najpre zakazati ročište za glavnu raspravu na koje će pozvati punomoćnika tužioca i tužene i dalji postupak voditi saglasno odred-bama Zakona o parničnom postupku, koji propisuje postupanje u sporovima male vrednosti, vo-deći naročito računa o posledicama iz člana 476. Zakona o parničnom postupku.


PARNIČNI POSTUPAK

- 350 -

551122.. Presuda zbog propuštanja ne može se doneti u sporu koji je pokrenut predlogom za izvrše-

nje na osnovu verodostojne isprave, jer se po podnošenju prigovora na rešenje isto stavlja van snage u delu u kome je određeno izvršenje, a postupak nastavlja kao povodom prigovora pro-tiv platnog naloga, što dalje znači da se tužba ne dostavlja na odgovor tuženom, pa ne mogu nastupiti ni zakonom predviđene posledice propuštanja podnošenja odgovora na tužbu.

Iz obrazloženja: Kako je u konkretnom slučaju postupak počeo predlogom za izvršenje na osnovu verodostojne

isprave, po kome je doneto rešenje o izvršenju, to je pravilno prvostepeni sud postupajući na osnovu člana 21. Zakona o izvršnom postupku ("Službeni glasnik RS", broj 125/04) po prigovoru izvr-šnog dužnika stavio van snage rešenje o izvršenju u delu u kome je određeno izvršenje i ukinuo sprovedene radnje, dostavljajući predmet parničnom odeljenju radi nastavka postupka kao povodom prigovora protiv platnog naloga. Stoga, u daljem toku postupka postupak će se nastaviti kao povo-dom prigovora protiv platnog naloga, a to znači po odredbama Zakona o parničnom postupku koji regulišu posebni postupak izdavanja platnog naloga, odnosno odredbama člana 453. do 464. ovog zakona. Shodno odredbama člana 457. Zakona o parničnom postupku prigovor protiv rešenja o izvr-šenju na osnovu verodostojne isprave smatraće se prigovorom protiv platnog naloga. Kako je članom 458. Zakona o parničnom postupku predviđeno da neblagovremene, nepotpune i nedozvoljene prigo-vore odbacuje sud bez održavanja ročišta, a drugim stavom istog člana je predviđeno da ako su pri-govori podneti blagovremeno sud će zakazati odmah ročište za glavnu raspravu, to odredbe citira-nog člana ukazuju da u toku postupka koji se nastavlja kao po prigovoru protiv platnog naloga tužbu odnosno inicijalni akt nije potrebno dostavljati radi odgovora tuženom, već se po prigovoru ukoli-ko je isti blagovremen, potpun i dozvoljen (te stoga ne bude odbačen), odmah zakazuje ročište za glavnu raspravu. Iz iznetih razloga pogrešio je prvostepeni sud kada je tuženom rešenjem naložio da dostavi odgovor na tužbu, jer dostavljanje tužbe na odgovor nije zakonom predviđeno u postupku po platnom nalogu, a shodno tome ne mogu ni nastupiti zakonom predviđene posledice sankcionisanja izostanka navedenog odgovora, odnosno ne može se zbog propuštanja tuženog da dostavi odgovor, doneti, na osnovu člana 338. Zakona o parničnom postupku, presuda zbog propuštanja. Prema iz-netom, u parničnom postupku, koji je inicijalno započeo predlogom za donošenje rešenja o izvršenju na osnovu verodostojne isprave, tužba se ne dostavlja tuženom na odgovor već se odmah zakazuje ročište za glavnu raspravu, a ako sud i dostavi takvu tužbu - predlog odnosno platni nalog tuženom na odgovor, ne mogu u slučaju propuštanja tuženog da postupi po navedenom nalogu, nastati pravne posledice predviđene članom 338. Zakona o parničnom postupku, odnosno ne može se doneti pre-suda zbog propuštanja, jer se radi o posebnom postupku izdavanja platnog naloga u kome je izriči-tim odredbama zakona, član 458. Zakona o parničnom postupku sud obavezan da odmah zakaže glavnu raspravu bez posebnog dostavljanja tužbe - predloga tuženom na odgovor, a time je isključe-na i mogućnost nastupanja pravnih posledica nedostavljanja istog.


PARNIČNI POSTUPAK

- 351 -

551133.. Kako će postupiti drugostepeni sud kada je advokat uz žalbu na presudu zbog propuštanja

podneo punomoćje kojim je stranka naknadno odobrila njegov propust učinjen podnošenjem odgovora na tužbu bez valjanog punomoćja?

Drugostepeni sud će odbiti žalbu izjavljenu protiv presude zbog propuštanja iako je stranka podneti

odgovor na tužbu od strane advokata naknadno odobrila dostavljanjem punomoćja uz žalbu. (Pravni stav Višeg trgovinskog suda - odgovor utvrđen na sednici

Odeljenja za privredne sporove od 19. i 20. 09. 2005. godine)

551144.. Kako će sud postupiti sud ako je na osnovu ovlašćenja iz člana 283. novog Zakona o

parničnom postupku, primenio izuzetak te u redovnom postupku nije dostavio tužbu na od-govor, već je odmah zakazao ročište i naredio da se primerak tužbe dostavi tuženom (po-sebne okolnosti slučaja, odnosno potreba odlučivanja o predlogu za određivanje privreme-ne mere), a tuženi nije došao na to ročište, iako je uredno pozvan, niti je podneskom osporio tužbeni zahtev – da li će doneti presudu zbog propuštanja, ili će o tužbenom zahtevu odluči-ti posle izvođenja dokaza?

Da bi sud mogao doneti presudu zbog propuštanja potrebno je da budu ispunjeni svi uslovi propisa-ni u članu 338. stav 1. Zakona o parničnom postupku, što bi značilo da je tužba tuženom morala biti do-stavljena, sa poukom o posledicama propuštanja i ostavljanjem roka od 30 dana za davanje odgovora na tužbu. Kako iz situacije opisane u pitanju proizlazi da se radi o posebnim okolnostima kada je radi hit-nog odlučivanja potrebno odmah zakazati ročište, to znači da u takvoj situaciji nisu ispunjeni uslovi da u situaciji nedolaska tuženog na zakazano ročište sud donese presudu zbog propuštanja. Dakle, u navede-noj situaciji sud će sprovesti postupak.


551155.. Da li je za donošenje presude zbog propuštanja iz člana 338. Zakona o parničnom postup-

ku potrebno da tužilac stavi odgovarajući predlog u tom pravcu, imajući u vidu formulaciju stava 7. istog člana?

Članom 338. Zakona o parničnom postupku propisano je da će sud doneti presudu kojom usvaja tužbeni zahtev (presuda zbog propuštanja) ako tuženi ne podnese odgovor na tužbu u određenom roku (propisanom u članu 282. Zakona o parničnom postupku), kao i ako su ispunjeni sledeći uslovi: 1. ako je tuženom uredno dostavljena tužba sa poukom o posledicama propušta-nja, 2. ako činjenice na kojima se zasniva tužbeni zahtev nisu u suprotnosti sa dokazima koje je sam tužilac podneo ili sa činjenicama koje su opšte poznate, 3. ako osnovanost tužbenog zahteva

PARNIČNI POSTUPAK

- 352 -

proizlazi iz činjenica navedenih u tužbi, 4. ako ne postoje opšte poznate okolnosti iz kojih pro-izlazi da su tuženog sprečili opravdani razlozi da odgovori na tužbu. Dakle, stavom 1. člana 338. Zakona o parničnom postupku propisano je koji uslovi treba da budu ispunjeni da bi sud doneo presudu zbog propuštanja, a među njima kao uslov nije navedeno da je potrebno da tužilac stavi odgovarajući predlog u tom smislu. Stoga za donošenje presude zbog propuštanja iz člana 338. Zakona o parničnom postupku nije potrebno da je tužilac stavio predlog u tom smislu. Naime, iz odredbe stava 3. istog člana kao očigledno proizlazi da sud presudu zbog propuštanja donosi u fazi pripremanja glavne rasprave, dakle i bez prisustva parničnih stranaka, a obaveza stavljanja predloga za donošenje presude zbog propuštanja ne proizlazi ni iz drugih odredaba Zakona o par-ničnom postupku koje govore o sadržini tužbe. Odredba stava 7. člana 338. Zakona o parnič-nom postupku odnosi se na situaciju kada tužilac predlaže donošenje presude zbog propuštanja, a sud smatra da se radi o zahtevima kojima stranke ne mogu raspolagati (član 3. stav 3.) u kojoj situaciji sud rešenjem odbija predlog tužioca za donošenje presude zbog propuštanja, a protiv ta-kvog rešenja nije dozvoljena posebna žalba.


551166.. Kakve pravne posledice nastupaju ako advokat uz odgovor na tužbu ne podnese punomoć-

je, u smislu člana 92. stav 1. Zakona o parničnom postupku – da li sud u tom slučaju može do-neti presudu zbog propuštanja?

Odgovor na tužbu potpisan od strane advokata koji nema uredno punomoćje stranke u čije ime je takav podnesak dostavljen, sud neće uzeti u obzir, već će (ako su za to ispunjeni uslovi iz člana 338. stav 1. Zakona o parničnom postupku), doneti presudu zbog propuštanja i tužbeni zahtev usvojiti.


551177.. Ako je tužilac na ročištu predložio donošenje presude zbog propuštanja, a tuženom nije

uredno dostavljena tužba sa poukom o posledicama propuštanja u smislu člana 338. stav 1. tačka 1. Zakona o parničnom postupku, da li sud može doneti rešenje, kojim odbija predlog tužioca za donošenje presude zbog propuštanja, s obzirom da nisu ispunjeni svi kumulativni uslovi iz člana 338. stav 1. tač. 1. do 4, i da li se protiv tog rešenja može izjaviti posebna žalba?

Kada tuženom nije uredno dostavljena tužba sa poukom o posledicama propuštanja, sud će do-

neti rešenje kojim odbija predlog tužioca za donošenje presude zbog propuštanja, jer za donošenje takve presude nije ispunjen uslov propisan odredbama člana 338. stav 1. tačka 1. Zakona o parnič-nom postupku. Protiv tog rešenja ne može se izjaviti posebna žalba, jer je to izričito predviđeno od-redbama člana 338. stav 6. Zakona o parničnom postupku.


PARNIČNI POSTUPAK

- 353 -

551188.. Protiv odluke suda kojom se odbija predlog tužioca da se donese presuda zbog propuštanja

nije dozvoljena posebna žalba, već se takva odluka može pobijati samo u žalbi na odluku o glavnoj stvari.

Iz obrazloženja: Pobijanim rešenjem odbijen je predlog tužioca za donošenje presude zbog propuštanja. Donoše-

nje presude zbog propuštanja regulisano je članom 338. Zakona o parničnom postupku koji je stupio na snagu 23. 02.2005. godine i koji se shodno prelaznim i završnim odredbama istog zakona - član 491. Za-kona o parničnom postupku primenjuje na sve postupke koji su u toku u trenutku njegovog stupanja na snagu. Prema citiranim odredbama, ako tuženi ne podnese odgovor na tužbu u određenom roku sud donosi presudu kojom usvaja tužbeni zahtev (presudu zbog propuštanja) ako su ispunjeni uslovi za do-nošenje iste koji su izričito zakonom propisani, a to su ako je tuženom uredno dostavljena tužba sa pou-kom o posledicama propuštanja; ako činjenice na kojim se zasniva tužbeni zahtev nisu u suprotnosti sa dokazima koje je sam tužilac podneo ili sa činjenicama koje su opštepoznate; ako osnovanost tužbenog zahteva proizlazi iz činjenica navedenih u tužbi; ako ne postoje opštepoznate okolnosti iz kojih proizlazi da su tuženog sprečili opravdani razlozi da odgovori na tužbu. Prema izričitim odredbama stava 6. člana 338. Zakona o parničnom postupku protiv odluke suda kojom se odbija predlog tužioca da se donese presuda zbog propuštanja nije dozvoljena posebna žalba. Imajući u vidu navedeno žalba na rešenje kojim se odbija predlog za donošenje presude zbog propuštanja je nedozvoljena pa će se ista shodno članu 365. stav 3. Zakona o parničnom postupku odbaciti.


PRESUDA ZBOG IZOSTANKA (Član 351. Zakona o parničnom postupku)

551199.. Za donošenje presude zbog izostanka iz člana 351. Zakona o parničnom postupku) moraju

biti kumulativno ispunjeni neophodni uslovi, a među njima i da osnovanost tužbenog zahteva ne proizilazi iz činjenica navedenih u tužbi.

Iz obrazloženja: Nadležni Osnovni sud je presudom zbog izostanka od 04.10.2012. godine obavezao tuženog da tuži-

ocu na ime naknade nematerijalne štete isplati navedene novčane iznose sa zakonskom zateznom ka-matom. Po žalbi punomoćnika tuženog, viši sud je ukinuo osporenu presudu zbog izostanka, nalazeći da zakonski uslovi za njeno donošenje, propisani članom 351. Zakona o parničnom postupku, nisu bili ku-mulativno ispunjeni. Naime, u konkretnom slučaju osnovanost tužbenog zahteva ne proizilazi iz či-njenica navedenih u tužbi. Tužilac je u tužbi naveo da je u bazenu kupališta tuženog zadobio lake tele-

PARNIČNI POSTUPAK

- 354 -

sne povrede, ali nije opisao na koji način je do njegovog povređivanja došlo. Zato se iz tužbe ne može zaključiti da li postoji odgovornost tuženog za štetu koju tužilac u ovoj parnici potražuje.


SADRŽINA IZREKE PRESUDE


552200..

Kad poverilac osnovano pobija pravnu radnju svog dužnika (član 280. Zakona o obligacio-nim odnosima) kako pravilno da glasi izreka presude?

U situaciji kada poverilac osnovano pobija pravnu radnju svog dužnika, u izreci se utvrđuje da je konkretna pravna radnja (ugovor ili propuštanje zbog koga je za dužnika nastao gubitak određenog prava ili je zasnovana određena obaveza) bez pravnog dejstva prema poveriocu, u delu koji je potreban za namirenje njegovog potraživanja, a što je u saglasnosti sa članom 284. Zakona o obligacionim od-nosima kao materijalno pravnim propisom i članom 188. Zakona o parničnom postupku, kao proce-snim propisom. Osobenosti ovog pravnog instituta su da konkretna pravna radnja prema ostalim licima i u ostalom delu proizvodi pravno dejstvo ( odnosno pravni posao opstaje), pasivno je legitimisano sa-mo treće lice sa kojim je dužnik preduzeo pobijanu pravnu radnju (nije nužno tužbom obuhvatiti i du-žnika) i punovažno pobijanje proizvodi dejstvo od momenta pobijanja pa ubuduće (dejstvo ex nunc). Po navedenim karakteristikama, pobijanje pravne radnje dužnika, razlikuje se od poništaja rušljivog pravnog posla pa i ugovora, koji reguliše čl. 111 –117. Zakona o obligacionim odnosima. Posledice po-ništaja su da je poništen pravni posao bez pravnog dejstva prema svakome, aktivno i pasivno su legitimi-sane isključivo ugovorne strane i punovažno poništenje pravnog posla proizvodi dejstvo od momenta zaključenja (dejstvo ex tunc). Dakle, zbog posebne zakonske regulative, pa samim tim i ustanovljene različitosti ova dva pravna instituta, proizlazi da je nepravilno da se u izreci presude poništi pobijana pravna radnja dužnika. Treba dodati da izreka presude treba da sadrži i odluku o posledici pobijanja pravne radnje poveriočevog dužnika, ukoliko se tužbom traži obavezivanje tuženog da vrati stvar ili na-knadi njenu dinarsku protivvrednost, i ako to nije izričito propisano članom 284. Zakona o obligacionim odnosima. Sudska praksa je ovu pravnu prazninu popunila analognom primenom člana 113. Zakona o obligacionim odnosima, na napred opisani način.


552211.. Izreka presude nije nerazumljiva ako u njoj nisu navedena imena tužioca i tuženog, ni datumi

izdavanja i brojevi utuženih računa, zato što izreka presude to ne mora da sadrži, jer to nije neop-hodno za razumljivost izreke, s obzirom da se imena stranaka obavezno navode u uvodu presude, a dokazi (datumi izdavanja i brojevi računa, kao i drugi dokazi) u obrazloženju presude.

PARNIČNI POSTUPAK

- 355 -

Iz obrazloženja: Neosnovano tuženi u žalbi navodi da je izreka pobijane presude zbog izostanka nerazumljiva,

s obzirom da ne sadrži imena tužioca i tuženog, datume računa i da nije jasno na šta se odnose predmetni računi, te da je time učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 2. tačka 12. Zakona o parničnom postupku. Nasuprot iznetim žalbenim navodima, izreka po-bijane presude zbog izostanka je razumljiva, jasna i sadrži sve što je potrebno. Imena tužioca i tu-ženog navedena su u uvodu te presude, dok su brojevi računa navedeni u izreci iste presude (iako to nije bilo neophodno), kao i iznosi i datumi dospeća pojedinih iznosa po tim računima, te je sasvim jasno na koga se i na šta se ta presuda odnosi.


POVREDA ŽIGA, BITNE SLIČNOSTI SUPROTSTAVLJENIH ZNAKOVA I OBRAZLOŽENJE PRESUDE


552222..

Ukoliko je u obrazloženju presude kojom je utvrđena povreda žiga samo navedeno da

postoji zvučna sličnost suprotstavljenih znakova, bez objašnjenja u čemu se ta sličnost sa-stoji prilikom izgovaranja - to presudu čini nepodobnom za ispitivanje pravilnosti i zakoni-tosti.

Iz obrazloženja: Prvostepeni sud konstatuje da u vizuelnom smislu postoji polovična sličnost a da je u auditiv-

nom smislu sličnost veća - da ima stepen bitne sličnosti, posebno imajući u vidu sličnost robe koja je predmetnim znakom obeležena. Pri tome, međutim, ne daje bilo kakve razloge ni obrazloženje u če-mu se ova auditivna sličnost sastoji.

Obe reči imaju isti broj slova i isti broj slogova i njihov završetak identičan a upoređenje u odno-su na prva tri slova prvostepeni sud ne obrazlaže niti navodi razloge da li je i od kakvog je značaja što je upotrebljeni samoglasnik različit, što u zvučnom smislu - u smislu izgovorene reči ima primar-ni značaj zbog ograničenog broja samoglasnika. Ne obrazlaže ni zbog čega postoji sličnost u izgova-ranju korišćenih suglasnika tj. da li zbog njihove klasifikacije u identičnu grupu prema mestu tvorbe, prema zvučnosti, načina izgovora ispred drugog suglasnika ili nekog drugog razloga.

Dakle, prvostepeni sud samo konstatuje da je u auditivnom smislu sličnost veća od vizuelne i da ona ima svojstvo bitne sličnosti, ali takav svoj stav ne obrazlaže. To presudu čini nepodobnom za is-pitivanje pravilnosti i zakonitosti.


DOPUNSKA PRESUDA


PARNIČNI POSTUPAK

- 356 -

552233.. Za donošenje dopunske presude uslovi su, pre svega, da je sud propustio da odluči o svim

zahtevima o kojima je morao da odluči presudom kao i da je stranka podnela blagovremeni predlog za donošenje dopunske presude (u roku od 15 dana od dana dostavljanja presude).

Iz obrazloženja: Iz spisa predmeta proizlazi da je prvostepeni sud propustio da odluči o svim zahtevima o kojima je

morao da odluči presudom, a tužilac je u roku od 15 dana od dana dostavljanja presude podneo blago-vremeni predlog za donošenje dopunske presude - shodno članu 356. Zakona o parničnom postupku. Zbog toga je prvostepeni sud pravilno zaključio da su u konkretnom slučaju bili ispunjeni uslovi za do-nošenje dopunske presude po predlogu tužioca.

Nakon održane rasprave radi donošenja dopunske presude po predlogu stranke (ovde tužioca), prvostepeni sud je ceneći navode stranaka i izvedene dokaze (nalaz i mišljenje veštaka od 26.12.2011. godine, kao i ostale pisane dokaze) i pravilno odlučio kada je utvrdio da visina naknade štete obračunate za štetu nastalu iz još dva zakupodavna odnosa iznosi 4.926.758,94 dinara.

Pravilno je zaključio prvostepeni sud da je osnovan predlog tužioca za donošenje dopunske pre-sude, te su neosnovani žalbeni navodi tuženog u tom smislu, posebno oni kojima navodi da je tužilac povukao tužbu za ostatak duga.


552244.. Izjava punomoćnika stranke da se odriče prava na izjavljivanje žalbe, nakon što je žalbu

izjavio, ima značaj povlačenja izjavljenog pravnog leka.

Iz obrazloženja: Navedenom presudom Osnovnog suda od 01.12.2010. godine odlučeno je o tužbenom zahtevu

tužioca - fizičkog lica protiv tužene Osiguravajuće kompanije, a radi naknade štete i tužiocu su dosu-đeni iznosi bliže označeni u izreci prvostepene odluke.

Viši sud u Požarevcu je postupao u žalbenom postupku na osnovu naznačenog rešenja Vr-hovnog kasacionog suda od 29.10.2013. godine, pa je podnetu žalbu svojim rešenjem od 29.01.2014. godine odbacio.

Naime, tužilac je potraživao naknadu materijalne i nematerijalne štete, postupak je okončan deli-mičnim usvajanjem postavljenog tužbenog zahteva, pa je punomoćnik tužioca izjavio žalbu na prvo-stepenu odluku, a tuženi je u odgovoru na žalbu istakao njenu nedopuštenost s obzirom da se puno-moćnik tužioca izjavom zavedenom kod tuženika dana 25.01.2011. godine saglasio sa ukupnim ob-računom štete koju po svim osnovima tuženi treba sa obračunatom zakonskom zateznom kamatom da isplati tužiocu i naveo da se odriče prava na izjavljivanje žalbe protiv prvostepene odluke, iako je ovu žalbu već izjavio dana 12.01.2011. godine.

PARNIČNI POSTUPAK

- 357 -

Viši sud je podnetu žalbu odbacio sa obrazloženjem da punomoćnik stranke, u skladu sa odredbom člana 89. stav 1. tačka 1. Zakona o parničnom postupku, jeste ovlašćen da se odrekne od pravnog leka odn. da isti povuče, a izjava punomoćnika tužioca da se odriče od prava na izjavljivanje žalbe nakon što je tu žalbu izjavio ima značaj njenog povlačenja iz člana 356. stav 2. Zakona o parničnom postupku. Podneta žalba je nedopuštena.

(Iz Rešenja Višeg suda u Požarevcu, 1 Gž. 1359/2013 (2010) od 29.01.2014. godine)

552255.. U slučaju kada predmetni iznosi taksi nisu plaćeni od strane tužitelja i kada je tužitelj

prethodno podneo molbu za oslobođenje od plaćanja sudskih taksi, tada nema osnova za dono-šenje dopunske presude, kojom bi se obavezali tuženi da solidarno nadoknade tužitelju i iznos na ime troškova sudskih taksi na tužbu i presudu.

Iz obrazloženja:

Odbivši zahtev tužbe za naknadu štete zbog duševne boli zbog umanjenja životne aktivnosti iz-nad naznačenog iznosa, zahtev za naknadu nematerijalne štete za strah iznad naznačenog iznosa, za bol iznad naznačenog iznosa i za duševni bol zbog naruženosti iznad naznačenog iznosa, drugostepe-ni sud je na taj način preinačio presudu prvostepenog suda. Uz to, preinačena je i odluka o troško-vima postupka, tako što se zahtev tužitelja za naknadu troškova parničnog postupka odbija za nave-deni iznos sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom. Punomoćnik tužitelja je podneo predlog za ispravku navedene odluke u delu u kojem je odlučeno o troškovima postupka, ističući da je dru-gostepeni sud učinio očiglednu omašku u pisanju i računanju, jer na prihvaćeni iznos nije dodao troškove sudske takse na tužbu i presudu u datim iznosima. Istim podneskom je predloženo do-nošenje dopunske presude za slučaj da drugostepeni sud smatra da nema osnova za ispravku, ko-jom će se tuženi obavezati da solidarno nadoknade tužitelju i iznose na ime troškova sudskih taksi na tužbu i presudu, koje troškove je punomoćnik tužitelja još u toku prvostepenog postupka podnoše-njem opredeljenog troškovnika zahtevao. Drugostepeni sud je predlog tužitelja smatrao neosnova-nim. U spisima prvostepenog predmeta se nalazi predlog tužitelja kojim traži od suda da ga oslobo-di plaćanja sudskih taksi, pozivajući se na teško materijalno stanje, uz koji predlog je priložen iz-veštaj banke kojom se potvrđuje da tužitelj ostvaruje naznačenu penziju i uverenje kojim se utvrđuje da tužitelj ne poseduje nepokretnosti. Iako o tom predlogu prvostepeni sud nije rešavao, u spisima se ne nalazi nijedan dokaz o tome da je tužitelj zahtevane iznose taksi platio, zbog čega je drugostepeni sud predlog tužitelja odbio kao neosnovan.

(Iz rešenja Višeg suda u Subotici, Gž. 4/10(1) od 28.01.2010. godine)

552266.. Da li sud donosi posebno rešenje u slučaju propisanom članom 343. stav 3. Zakona o par-

ničnom postupku?

Polazna pretpostavka za nastupanje posledice iz člana 343. stav 3. Zakona o parničnom po-stupku je da je sud propustio da odluči o svim zahtevima o kojima je trebalo da odluči, što znači

PARNIČNI POSTUPAK

- 358 -

da se propust ima pripisati očiglednoj omašci suda i da sud ni ne zna da je takav propust učinjen. Sud saznaje za ovaj propust na osnovu predloga za donošenje dopunske odluke, koji podnosi ona stranka koja ima pravni interes da se o zahtevu odluči (to nije uvek tužilac, jer i tuženi može imati pravni interes za donošenje odluke kojom se odbija tužbeni zahtev i time stiču uslovi da se stvar pra-vosnažno presudi). Ako predloga za donošenje dopunske odluke nema, bilo koja od stranaka (tužilac da bi mogao podneti novu tužbu po kojoj se ne može istaći prigovor da parnica teče, tuženi da bi eventualno podneo zahtev za troškove), može podneti predlog za donošenje rešenja kojim se konsta-tuje da se u delu u kome nije odlučeno tužba smatra povučenom. Sud je dužan da o tom predlogu odluči, jer je dužan da odluči u granicama zahteva saglasno članu 3. stav 1. Zakona o parničnom postupku, pa će predlog usvojiti ako su ispunjeni svi zakonski uslovi. Ali, ako ni jedna od stranaka ne podnese predlog za donošenje rešenja kojim se konstatuje nastupanje posledice iz člana 343. stav 3. Zakona o parničnom postupku, a pre toga nije bio podnet predlog za donošenje dopunske odluke, sud neće ni biti u prilici da donese bilo kakvu odluku, jer nema saznanja za svoj propust da odluči o svim zahtevima, polazeći od pretpostavke da on nije bio nameran, već slučajan.


PRAVNOSNAŽNOST PRESUDE I PRESUĐENA

STVAR - RES IUDICATA (Član 359. st. 1. i 2. Zakona o parničnom postupku)

552277.. Pravnosnažnost presude kojom je odlučeno o zahtevu tužbe ili protivtužbe nastupa kada se

više ne može pobijati žalbom, zato što je žalba odbijena presudom drugostepenog suda ili zato što je protekao rok za njeno izjavljivanje.

Iz obrazloženja: Presuda koja se više ne može pobijati žalbom postaje pravnosnažna prema članu 346. stav 1. Za-

kona o parničnom postupku, ukoliko je njome odlučeno o zahtevu tužbe ili protivtužbe. Dakle, bitna činjenica za nastupanje pravnosnažnosti presude je činjenica da li je protiv nje izjavljena žalba i do-neta odluka drugostepenog suda ili je protekao rok za izjavljivanje žalbe koja nije podneta. Za protek roka bitna činjenica je da se isti računa od dana dostavljanja presude, iz čega sledi da je bitno da je dostavljena na zakonit način.

(Iz rešenja Privrednog apelacionog suda, Pž. 10422/2012(1) od 13.12.2012. godine)

552288.. Ako je tužbeni zahtev odbijen zato što tužbom nisu bili obuhvaćeni svi nužni suparničari,

nema presuđene stvari u odnosu na pravilno označene stranke u novoj parnici.

PARNIČNI POSTUPAK

- 359 -

Iz obrazloženja: Navedenom odlukom revizijskog suda (odbijanjem zahteva za ocenu ništavosti), kako pravilno

zaključuje prvostepeni sud, nije odlučeno o zahtevu tužioca za utvrđenje ništavosti zaključenog ugovora o osnivanju. Naime, sa pravilnim označenjem tuženog, odnosno oba saugovarača na strani tuženog, postupak po istom zahtevu može se ponovo voditi. Zbog toga se i ne radi o pravosna-žno presuđenoj stvari. To, iz navedenih razloga, sud pravilno nalazi, a žalbeni navodi tužioca koji ukazuju da je revizijski sud potvrdio zakonitost i pravilnost ugovora o osnivanju, te da je u pogledu toga prvostepeni sud vezan navedenim stavom revizijskog suda, nisu osnovani. Revizijski sud je sa-mo odlučio o osnovanosti tužbenog zahteva za utvrđenje ništavosti ugovora o osnivanju u konkret-noj parnici u kojoj je kao tuženi bio označen samo jedan od saugovarača, i baš zbog nepotpune pasivne legitimacije tako označenog tuženog, odbio tužbeni zahtev. Dakle, ne iznoseći ni svoje sta-novište u pogledu pravne valjanosti ugovora o osnivanju i ne presuđujući u odnosu na zahtev za utvrđenje ništavosti prema pravilno označenim strankama - saugovaračima kao suosnivačima i nu-žnim suparničarima na strani tuženog.


552299.. Pored istovetnosti stranaka, pravnosnažno presuđena stvar podrazumeva i istovetnost či-

njeničnog osnova, a osnov podrazumeva osim ugovornog osnova i istovetnost (u konkretnom slučaju kod ugovora o zakupu) perioda, s obzirom da je reč o povremenom novčanom dava-nju, koji je uspostavljen kao obaveza zakupca za duži vremenski period.

Iz obrazloženja: Prvostepena presuda morala je biti ukinuta: ista je doneta uz bitnu povredu odredaba parničnog

postupka iz člana 374. stav 2. tačka 10. Zakona o parničnom postupku, jer je prvostepeni sud propu-stio da utvrdi period na koji se sporno potraživanje odnosi, a u vezi sa ocenom osnovanosti prigovo-ra presuđene stvari, od kog pitanja zavisi pravilnost i zakonitost donete odluke. Na ovo tužilac osnovano ukazuje u žalbi. Naime, prvostepeni sud je pogrešno zaključio da je za iznos od 318.328,29 dinara pravnosnažno presuđena stvar i da u tom delu tužbu treba odbaciti, a da prethodno nije utvrdio na koji se period odnose potraživanja koja su bila predmet tužbenog zahteva u naznače-noj parnici Trgovinskog suda u K... u kojoj je doneta pravosnažna presuda od 10.07.2008. godine, a kojom je odbijen tužbeni zahtev tužioca, kojim je tražio da mu tuženi isplati iznos od 318.328,29 di-nara sa zateznom kamatom počev od 26.02.2007. godine. Prvostepeni sud je utvrdio da se radi o istim strankama, da je tužilac u navedenom predmetu tužbom zahtevao isplatu iznosa na ime neis-plaćene zakupnine po osnovu naznačenog Ugovora o zakupu poslovnog prostora od 04.05.2004. godine, ali nije ispitao na koji period se odnose utužena potraživanja iz pomenute presude Trgo-vinskog suda u K... Tako je pogrešno odlučio kada je odbacio tužbu za iznos od 318.328,29 dinara. Takođe, prvostepeni sud je u konkretnom slučaju prethodno trebalo da utvrdi na koji se period odno-se potraživanja koja su bila predmet tužbe u navedenom postupku Trgovinskog suda u K.., da bi se mogao upustiti u ocenu osnovanosti prigovora zastarelosti potraživanja, kako u delu koji se odnosi

PARNIČNI POSTUPAK

- 360 -

na deo potraživanja za koji je prvostepeni sud našao da je potraživanje zastarelo, kao i u delu tužbe-nog zahteva koji je odbijen kao neosnovan (navodeći kao razlog za odbijanje sadržaj Aneksa ugovo-ra o zakupu od 14.11.2005. godine, iz koga je prvostepeni sud utvrdio da tuženi ima pravo na bes-platni zakup od 01.06.2008. godine, a s obzirom da tužilac tuženom duguje iznos od 604.791,92 di-nara). Sud u toku celog postupka po službenoj dužnosti pazi da li je stvar pravnosnažno presuđena i ako utvrdi da je parnica pokrenuta o zahtevu o kome je već pravnosnažno odlučeno, odbaciće tužbu prema članu 359. stav 2. Zakona o parničnom postupku. Pravnosnažno presuđena stvar, pored isto-vetnosti stranaka, zahteva i istovetnost osnova, a osnov podrazumeva osim ugovornog osnova i istovetnost (u konkretnom slučaju kod ugovora o zakupu) perioda, s obzirom da je reč o povreme-nom novčanom davanju, koji je uspostavljen kao obaveza zakupca za duži vremenski period. U po-novnom postupku, prvostepeni sud će otkloniti bitnu povredu odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 10. Zakona o parničnom postupku, imajući u vidu da je za ocenu prigovora presu-đene stvari u konkretnom slučaju bitna činjenica za koji period je odbijen tužbeni zahtev u nazna-čenoj parnici Trgovinskog suda u K... u kojoj je doneta pravosnažna presuda od 10.07.2008. godine, a od koje činjenice zavisi osnovanost prigovora zastarelosti, a samim tim i osnovanosti tužbenog zahteva u celini. Osim toga, prvostepeni sud će u slučaju da nađe da se prigovor presuđene stvari ne odnosi na preostali deo potraživanja, u vezi sa osnovanošću tužbenog zahteva za isplatu preostalog iznosa od 1.552.792,07 dinara (od toga iznos 604.791,92 dinara koji je odbijen kao neosnovan uz za-ključak je da između stranaka ugovoren besplatni zakup), dati jasne razloge u vezi sa ocenom osnova-nosti potraživanja u tom delu, imajući u vidu žalbene navode tužioca u vezi sa besplatnim zakupom, a i činjenicu da je osnovnim ugovorom između parničnih stranka predviđeno plaćanje zakupnine. Pošto postupi na navedeni način, prvostepeni sud će, uz pravilnu primenu materijalnog prava i pravila o tere-tu dokazivanja, doneti zakonitu i pravilnu odluku o glavnoj stvari i troškovima postupka.


553300.. Negativno dejstvo pravnosnažnosti znači da u istoj pravnoj stvari više nije moguće ras-

pravljati i odlučivati - nije dopuštena nova tužba o istom predmetu spora, a ako je ipak podneta, sud će je odbaciti na šta sud pazi po službenoj dužnosti. Pozitivno dejstvo pravno-snažnosti ogleda se u obavezujućem dejstvu presude u svakoj drugoj parnici.

Iz obrazloženja: Prvostepena presuda doneta je – prema stavu Privrednog apelacionog suda - uz bitnu povredu

odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 2. tačka 12. Zakona o parničnom postupku, na koju tuženi osnovano ukazuje u žalbi. U prvostepenoj presudi nisu navedeni razlozi o svim bit-nim činjenicama, a o navedenim postoji protivrečnost između onoga što se u razlozima presude navodi i iskazima datim u drugom postupku. Iz tog razloga je prvostepena presuda morala biti ukinuta. Prvostepeni sud je u konkretnom slučaju utvrdio da su parnične stranke bile u poslov-nom odnosu po osnovu ulaganja rada i sredstava u zajedničku proizvodnju, a ne po osnovu ugo-vora o uskladištenju, što je utvrđeno iz iskaza saslušanih stranaka, datih u postupku pred trgovin-skim sudom koji je okončan pravnosnažnom presudom od 01.07.2009. godine. Međutim, tuže-

PARNIČNI POSTUPAK

- 361 -

ni u žalbi osnovano navodi da je, u navedenoj parnici pred trgovinskim sudom, iz iskaza sasluša-nih stranaka utvrđeno da su one bile u poslovnom odnosu po osnovu ugovora o uskladištenju. Navedeni postupak je okončan pravnosnažnom presudom od 01.07.2009. godine. Dejstvo prav-nosnažnosti ogleda se, pre svega, u mogućnosti isticanja prigovora pravnosnažno presuđene stvari, a drugo - u vezujućem dejstvu presude u drugom postupku. Prvo dejstvo pravnosnažnosti je negativno, i ono znači da u istoj pravnoj stvari više nije moguće raspravljati i odlučivati. Ako je o predmetu spora već pravnosnažno presuđeno, nije dopuštena nova tužba o istom predmetu spora, a ako je ipak podneta - sud će je odbaciti. Na ovu činjenicu sud pazi po službenoj dužno-sti. Pozitivno dejstvo pravnosnažnosti ogleda se u obavezujućem dejstvu presude u nekoj drugoj parnici. U konkretnom slučaju je nejasno kako je prvostepeni sud, imajući u vidu iskaze sasluša-nih stranaka u pravnosnažno okončanom postupku trgovinskog suda utvrdio suprotno bitnu činje-nicu - da je reč o poslovnom odnosu po osnovu ulaganja rada i sredstva u zajedničku proiz-vodnju, a ne po osnovu ugovora o uskladištenju, kako je utvrđeno u prethodnom postupku.


553311.. Ne može se između istih stranaka pokrenuti parnica za utvrđenje da je tužilac nosilac sta-

narskog prava, ako je u ranijoj parnici pravnosnažno odbijen tužbeni zahtev za utvrđenje da je tužilac nosilac prava zakupa na neodređeno vreme na istim stanovima, bez obzira na pro-menu sadržine prava koje traži, jer je reč o istom pravu, odnosno pravnom osnovu, s obzirom da je zakonom stanarsko pravo transformisano u pravo zakupa na neodređeno vreme, pa će sud odbaciti tužbu zbog pravnosnažno presuđene stvari.

Iz obrazloženja: Prvostepeni sud je izrekom pobijane presude istovremeno odbio tužbeni zahtev tužilja prema

tuženiku (kojim su tužilje tražile da se utvrdi da su nosioci stanarskog prava na spornim stanovima) i usvojio prigovor presuđene stvari. Zbog toga je ovaj deo presude nejasan. Sud po službenoj du-žnosti tokom celog postupka pazi da li je stvar pravnosnažno presuđena. Ako utvrdi da je parnica po-krenuta o zahtevu o kome je već pravnosnažno odlučeno, sud će odbaciti tužbu - član 346. stav 2. Zakona o parničnom postupku. Prvostepeni sud je pravilno utvrdio da je u parnici između istih stra-naka doneta naznačena pravnosnažna presuda, kojom je odbijen tužbeni zahtev tužilja (tražile su da se prema istim tuženicima utvrdi da su tužilje nosioci prava zakupa na neodređeno vreme na istim stanovima koji su predmet tekuće parnice). Bez obzira što su tužilje u novoj parnici promenile sadr-žinu prava koje traže i umesto prava zakupa označile da traže da se utvrdi da su nosioci stanarskog prava, prvostepeni sud je pravilno utvrdio da se radi o istom pravnom osnovu. Naime, raniji Zakon o stambenim odnosima je predviđao mogućnost sticanje stanarskog prava, ali stupanjem na snagu Zakona o stanovanju, stanarsko pravo je transformisano u pravo zakupa na neodređeno vreme. Imajući to u vidu, žalba tužilaca je osnovana i ima mesta ukidanju prvostepene presude kojom je od-bijen tužbeni zahtev tužilaca kao neosnovan.


PARNIČNI POSTUPAK

- 362 -

553322..

Prilikom odlučivanja o postojanju presuđene stvari odlučno je to da li je doneta presuda koja je postala pravnosnažna, a nije od uticaja to da li je u prethodnom postupku tužbeni zah-tev tužioca usvojen ili odbijen.

Iz obrazloženja: Sud tokom celog postupka po službenoj dužnosti pazi da li je stvar pravosnažno presuđena; uko-

liko utvrdi da je parnica pokrenuta po zahtevu o kome je već pravosnažno odlučeno, odbaciće tužbu - član 346. stav 2. Zakona o parničnom postupku. Zaključak prvostepenog suda - da pravosnažno presuđenje podrazumeva presudu donetu u sporu između istih stranaka, po identičnom zahtevu, koji se zasniva na identičnom činjeničnom stanju i potiče iz istog pravnog osnova - pravilan je. U kon-kretnom slučaju, pravni osnov tužbe je naknada štete, kako je pravilno zaključio prvostepeni sud. U ovom postupku, na osnovu istih činjenica, tužilac zahteva isplatu iznosa na ime deoničkog kapitala. U oba slučaja, zahtev je isplata iznosa od 31.208,6o dinara sa zateznom kamatom odn. revalorizova-nog novčanog iznosa, kako i to pravilno zaključuje prvostepeni sud. Dakle, iz tužbenog zahteva is-taknutog od istog tužioca protiv tuženog u jednom predmetu proizlazi da je istim zahtevana isplata iznosa od 1.049.410,00 dinara, a u kome je sadržan i iznos od 31.208,60 dinara sa obračunatom zate-znom kamatom od 01.01.1998. godine. U ovom postupku se zahteva isplata revalorizovanog iznosa od 31.208,60 dinara sa revalorizacijom od 31.12.1997. godine. U drugom predmetu, kao i u ovom postupku, zahteva se isplata po osnovu činjenica upisa 39 akcija tuženog u postupku svojinske tran-sformacije po naznačenoj odluci tuženog od 12.06.1991. godine i činjenice uplate vrednosti akcija. U oba postupka u činjeničnim navodima tužbe stoji da je tužilac izvršio upis deonica, isplatu vredno-sti deonica, a deonice nije dobio, niti mu je vraćen uplaćeni novac. U drugom predmetu tužilac je is-platu zahtevanog iznosa iz ovih činjenica opredelio po osnovu naknade štete, ali - shodno odredbi člana 187. stav 4. Zakona o parničnom postupku - sud nije vezan za pravni osnov koji tužilac navede u tužbi. Zato je prvostepeni sud pravilno odlučio da u konkretnom slučaju tužbu treba odbaciti. Pr-vostepeni sud je pravilno zaključio da formalno navođenje drugog pravnog osnova za zahtevanu is-platu ne vodi sadržinsko-suštinskoj promeni samog zahteva, pa je i dalje ostao zahtev za isplatu upi-sane i uplaćene revalorizovane vrednosti akcijskog kapitala. Pri odlučivanju o postojanju presuđene stvari, prvostepeni sud je pravilno zaključio da nije od uticaja to da li je u prethodnom postupku tu-žbeni zahtev tužioca usvojen ili odbijen. Odlučno je to da je doneta presuda koja je postala pravno-snažna. Dakle, ispravno je odlučio prvostepeni sud kada je tužbu odbacio na osnovu člana 346. stav 2., člana 187. stav 4. i člana 279. stav 1. tačka 4. Zakona o parničnom postupku, pa su neosnovani žalbeni navodi tužioca da je pogrešna njegova odluka kojom je tužbu odbacio.


553333.. U parnici po tužbi sa zahtevom za utvrđenje da ne postoji potraživanje, dosuđeno određe-

nom izvršnom ispravom, ne može se sa uspehom isticati prigovor presuđene stvari, jer je izvr-šnom ispravom odlučeno o potraživanju na osnovu činjeničnog stanja utvrđenog do zaključe-nja glavne rasprave, a u ovoj parnici se ispituje da li je potraživanje prestalo na osnovu činje-nica nastalih posle tog momenta, odnosno eventualno pre, pod uslovima pod kojima se može dozvoliti ponavljanje postupka.

PARNIČNI POSTUPAK

- 363 -

Iz obrazloženja: Pravilno prvostepeni sud citira odredbu člana 127. stav 2. Zakona o prinudnom poravnanju, ste-

čaju i likvidaciji prema kojoj, ako se osporava potraživanje poverioca koji je za ovo potraživanje već stekao izvršnu ispravu, stečajno veće će uputiti poverioca, odnosno stečajnog dužnika, zavisno od toga koji je od njih osporio potraživanje na pokretanje parničnog, odnosno upravnog, ili drugog postupka u smislu stava 1. ovog člana. Iz navedene odredbe sledi da se i u situaciji kada stečajni po-verilac podnosi prijavu potraživanja na osnovu izvršne isprave, može voditi parnični postupak, sa zahtevom da se utvrdi da navedeno, dosuđeno potraživanje po izvršnoj ispravi ne postoji, da je ta-kva tužba prema odredbama specijalnog zakona dozvoljena i da nema identiteta u odnosu na činje-nični osnov tužbe, pa se sa uspehom ne može isticati prigovor presuđene stvari. Tužilac po nave-denoj tužbi može biti stečajni dužnik, ukoliko je on osporio potraživanje stečajnom poveriocu koji poseduje izvršnu ispravu, kao što je ovde slučaj, a može biti i drugi stečajni poverilac, ako je stečajni poverilac drugom stečajnom poveriocu osporio potraživanje po izvršnoj ispravi u smislu člana 125. stav 2. Zakona o prinudnom poravnanju, stečaju i likvidaciji. Kako se prema članu 99. navedenog zakona, od dana otvaranja postupka stečaja ne može protiv dužnika dozvoliti prinudno izvršenje radi namirenja potraživanja u pogledu kojih postoji izvršna isprava, a sam stečajni postupak takođe pred-stavlja poseban postupak izvršenja namirenjem svih poverilaca, prema isplatnim redovima, sra-zmerno visini potraživanja i obimu stečajne mase, to tužba radi utvrđenja da ne postoji potraživanje dosuđeno izvršnom ispravom suštinski predstavlja pravno sredstvo koje zamenjuje pravne lekove u redovnom izvršnom postupku, koji se u ovom slučaju zbog otvaranja stečajnog postupka ne može voditi. Stoga se u parnici u kojoj je istaknut zahtev da se utvrdi da ne postoji potraživanje po izvršnoj ispravi može ispitivati da li postoje razlozi iz člana 15. Zakona o izvršnom postupku ("Službeni gla-snik RS", broj 125/2004), odnosno da li postoje razlozi koji sprečavaju izvršenje, a jedan od tih razloga je prestanak potraživanja na osnovu činjenice koja je nastupila posle izvršnosti odluke ili pre toga, ali u vreme kada izvršni dužnik to nije mogao da istakne u postupku iz kojeg potiče izvršna isprava. U navedenoj situaciji, s obzirom na dozvoljenost i specifičnost ovakve tužbe, ne bi bio osno-van prigovor presuđene stvari, jer je izvršnom ispravom odlučeno o potraživanju na osnovu činjenič-nog stanja utvrđenog do zaključenja glavne rasprave, a razlozi za osnovanost zahteva po tužbi za utvrđenje nepostojanja potraživanja koje je dosuđeno izvršnom ispravom, su činjenice nastale posle ovog momenta, odnosno i pre, pod uslovima pod kojima se može dozvoliti ponavljanje postupka.

(Iz rešenja Višeg trgovinskog suda, Pž. br. 12309/05 od 26.07.2006. godine)

553344.. Da li će sud u ranije pokrenutoj parnici odbaciti tužbu zbog presuđene stvari u parnici ko-

ja je kasnije pokrenuta (odnos litispendencije i presuđene stvari)?

Ako je u parnici koja je kasnije počela teći ranije doneta pravnosnažna odluka, sud će odbaciti tužbu u parnici koja je ranije počela teći, usled presuđene stvari. Naime, pravnosnažnost ima pred-nost pred litispendencijom, budući da je pravnosnažnošću odluke obuhvaćeno pravo na traženje zaštite, te sud više u tom stadijumu u toj pravnoj stvari ne bi mogao odbaciti tužbu, jer tužbe više nema.


PARNIČNI POSTUPAK

- 364 -

553355.. U parnici po zahtevu za vraćanje dvostruko isplaćenog duga, kao posebnom posebnog

vidu sticanja bez osnova, nije dozvoljeno preispitivanje zakonitosti i pravilnosti pravnosna-žne sudske odluke, izvršne isprave na osnovu koje je sprovedeno prinudno izvršenje, jer bi to suštinski predstavljalo odlučivanje o zahtevu u kome je pravnosnažno presuđeno.

Iz obrazloženja: U konkretnom slučaju, doneto rešenje o izvršenju na osnovu verodostojne isprave Trgovinskog

suda u B... Iv. br. 2593/05 od 16.3.2005. godine u obavezujućem delu je postalo pravnosnažno, i ono predstavlja izvršnu ispravu na osnovu koje je i sprovedeno izvršenje, u pomenutom izvršnom predmetu. S druge strane, kada je u pitanju institut dvostruke isplate duga, kao posebnog vida stica-nja bez osnova (čl. 212. i 214. Zakona o obligacionim odnosima), treba poći od toga da ko isti dug plati dva puta, pa makar jednom i po osnovu izvršne isprave, ima pravo tražiti vraćanje po opštim pravilima o sticanju bez osnova, ali pod uslovom da se radi o istom, identičnom dugu, i to u obimu u kojem je on dva puta izmiren. Ali, to ne znači da je u parnici po zahtevu za vraćanje dvostruko ispla-ćenog duga dozvoljeno preispitivanje zakonitosti i pravilnosti pravnosnažne sudske odluke, izvršne isprave na osnovu koje je sprovedeno prinudno izvršenje, jer bi to suštinski predstavljalo odlučivanje o zahtevu u kome je pravnosnažno presuđeno.


553366.. Ko dva puta plati, ispuni isti dug, pa makar jednom i po osnovu izvršne isprave, ima pravo tra-

žiti vraćanje po opštim pravilima o sticanju bez osnova, pod uslovom da se radi o istom dugu, i to u obimu u kome je on dva puta izmiren, ali, to ne znači da je u parnici po zahtevu za vraćanje dvo-struko isplaćenog duga, dozvoljeno preispitivanje zakonitosti i pravilnosti pravnosnažne sudske od-luke, izvršne isprave na osnovu koje je sprovedeno prinudno izvršenje, jer bi to suštinski predsta-vljalo odlučivanje o zahtevu o kome je pravnosnažno presuđeno.

Iz obrazloženja: Prema odredbi člana 212. Zakona o obligacionim odnosima, ko je isti dug platio dva puta, pa

makar jednom i po osnovu izvršne isprave, ima pravo tražiti vraćanje po opštim pravilima o stica-nju bez osnova. Opšte pravilo sadržano je u članu 210. istog zakona prema kome se ima vratiti ono što je bez pravnog osnova prešlo u imovinu drugog lica, a ako to nije moguće, ima se naknaditi vred-nost postignutih koristi. Dakle, da bi lice koje se neosnovano obogatilo, tako što mu je isti dug dva puta plaćen, odnosno dva puta ispunjen, imalo obavezu vraćanja ili naknade postignutih koristi, rele-vantno je da se radi o istom, identičnom dugu. Ako je isti dug dva puta ispunjen u potpunosti, postoji obaveza vraćanja iznosa koji je po drugi put plaćen, a ako je obaveza jednom ispunjena delimično, a jednom, i to po izvršnoj ispravi, je ispunjena u potpunosti, postoji obaveza vraćanja samo onog dela obaveze koji je dvostruko ispunjen. U konkretnom slučaju dug tužioca prema tuženom iz istog po-

PARNIČNI POSTUPAK

- 365 -

slovnog odnosa, delimično je izvršen dobrovoljno, postupanjem tužioca prema odredbama poravna-nja, i to isporukom prve količine robe čija je vrednost 45.600,00 dinara, i druge količine čija je vred-nost 92.700,00 dinara. Ova vrednost sadržana je u ukupnom iznosu od 1.295.937,98 dinara, koji je naplaćen po presudi u postupku prinudnog izvršenja, u onom delu iznosa koji predstavlja naplatu glavnog duga. Tužilac je po poravnanju platio i 10.500,00 dinara na ime troškova parničnog postup-ka, trećem licu, punomoćniku, a po nalogu tuženog, saglasno članu 305. stav 1. Zakona o obligacio-nim odnosima, a po presudi je na ime troškova parničnog postupka naplaćeno 5.000,00 dinara. Sledi da je samo u tom obimu, odnosno za taj iznos, dvostruko plaćen dug na ime troškova postupka. Sto-ga se na osnovu ovih činjenica može zaključiti da je isti dug dvostruko ispunjen u delu koji se odnosi na glavno potraživanje iz istog poslovnog odnosa, a u iznosu postignutih koristi za vrednost isporu-čene robe od 45.600,00 dinara i 92.700,00 dinara, kao i za iznos parničnih troškova od 5.000,00 di-nara. Pravilnom primenom materijalnog prava i to odredbe člana 212. Zakona o obligacionim odno-sima, sledi da su se stekli uslovi za obavezivanje tuženog na povraćaj onoga što je primljeno na ime ponovne isplate već ispunjenog duga, u iznosu koji predstavlja zbir navedena tri iznosa, odnosno 143.300,00 dinara, sa kamatom od dana kada je isti dug po drugi put plaćen. U tom delu pobijana presuda je potvrđena, jer je zasnovana na pravilnoj primeni čl. 212. i 214. Zakona o obligacionim odnosima, jer tuženi koji je prinudnim putem, svojim predlogom za izvršenje tražio izvršenje i onog dela obaveze koji mu je već dobrovoljno ispunjen, nije savestan, odnosno nesavestan je od momenta kada je drugu uplatu u postupku prinudnog izvršenja primio. Iz navedenih razloga je odlučeno kao u izreci ove presude u stavu I, na osnovu član 375. Zakona o parničnom postupku. Pogrešno je prvo-stepeni sud primenio materijalno pravo kada je tuženog obavezao na isplatu iznosa od 1.152.637,98 dinara sa sporednostima, a ova odluka je zasnovana na pogrešnom zaključku prvostepenog suda da se u tom delu radi o dvostrukoj isplati duga. Tuženi navedeni iznos ne drži bez pravnog osnova. Osnov po kome su novčana sredstva u iznosu od 1.152.637,98 dinara prešla iz imovine tužioca u imovinu tuženog, sa računa tužioca na račun tuženog, je pravnosnažna i izvršna presuda, kao i re-šenje o izvršenju, koje je na osnovu ove presude doneto, a koje je i samo pravnosnažno. Taj iznos obuhvata troškove izvršenja, za koje tužilac nije ni tvrdio, niti dokazao da ih je ranije platio, zatim sadrži iznos obračunate kamate na iznos dosuđenih parničnih troškova, za koje tužilac niti tvrdi, niti dokazuje da ih je ranije platio, kao i iznos kamate obračunate na glavni dug koja je plaćena prvi i jedini put u postupku prinudnog izvršenja po navedenoj pravnosnažnoj sudskoj presudi. Plaćanje, odno-sno ispunjenje izvršeno od strane tužioca isporukom robe po poravnanju, i ispunjenje duga u odnosu na novčani iznos koji je naplaćen u postupku prinudnog izvršenja, identičan je samo u delu koji se odnosi na glavni dug i to u onoj vrednosti koliko iznosi naknada za isporučenu robu, koja je međusobno zaklju-čenim poravnanjem i zapisnikom kao nesporna među strankama utvrđena. Usvajanje zahteva za nakna-du vrednosti robe, a ne njeno vraćanje, kako je predviđeno član 210. Zakona o obligacionim odnosima, opravdava činjenica da je i tuženi u postupku prinudnog izvršenja, obavezu koja je presudom dosuđena kao nenovčana, sproveo isplatom novčanog iznosa sa računa tužioca. Prema stanovištu ovog suda nije dozvoljeno preispitivanje pravnosnažne sudske odluke u parnici po zahtevu za povraćaj datog zbog dvostruke isplate duga, koja je jednom izvršena prinudnim putem po toj presudi. Očigledno je stav tuži-oca u ovoj parnici da su se izvršenjem obaveze po poravnanju, sem u neznatnom delu, stekli uslovi za dejstvo i ostalih odredbi poravnanja (koje po svojoj suštini predstavlja popuštanje stranaka kojim preki-

PARNIČNI POSTUPAK

- 366 -

daju spor), a kojima je bilo predviđeno da će ovde tuženi otpustiti dug na ime kamate, kao i za iznos na koji se ispostavlja knjižno zaduženje od strane tužioca, te da će povući tužbu. Za ovakvo preispitivanje, uslovi u ovoj parnici ne postoje, jer bi to suštinski zaista predstavljalo odlučivanje o onome o čemu je već pravnosnažno presuđeno. Činjenice od kojih je zavisila odluka suda o osnovanosti zahteva tuženog, tužilac je mogao iznositi samo do zaključenja glavne rasprave u toj parnici, a zakonitost i pravilnost te odluke mogla se ispitivati samo u postupku po redovnim i vanrednim pravnim sredstvima, izjavljenim protiv te presude. Razloge koji sprečavaju izvršenje obaveze utvrđene pravnosnažnom presudom, pa i razlog da je ista makar delimično prestala ispunjenjem, tužilac je, u svojstvu izvršnog dužnika, mogao isticati u postupku prinudnog izvršenja. U ovoj parnici tužilac ne može osnovano isticati zahteve zasno-vane na tvrdnjama da je ta odluka nezakonita i nepravilna, već jedino na osnovu čl. 210. i 211. Zakona o obligacionim odnosima može osnovano tražiti vraćanje onoga što je dvostruko izmireno. Svako drugači-je postupanje i odlučivanje bi bilo protivno načelu pravne sigurnosti, na kojem se temelji pravilo da se ne može odlučivati o zahtevu o kome je već presuđeno. Načelo pravne sigurnosti nalaže da se ne mogu doneti dve suprotne odluke o istom zahtevu i da stoga niko ne može imati pravni interes da se o presu-đenom ponovo sudi i donese ista odluka. U ovom sporu, tužilac koji je delimično ispunio obavezu po poravnanju, a zatim je za tu istu obavezu doneta pravnosnažna presuda koja je i prinudno sprovedena, osnovano može potraživati onaj deo duga koji je dobrovoljno isplatio, po poravnanju i koji mu je i pri-nudno naplaćen na osnovu izvršne isprave.


PRIGOVOR RADI PREBIJANJA

(Član 359. stav 3, u vezi člana 355. stav 3. Zakona o parničnom postupku)

553377.. Prema opštim pravilima o teretu dokazivanja ko šta tvrdi, kome šta ide u prilog, dužan je da

to i dokaže, što znači da kada je u pitanju prestanak obaveze prebijanjem – kompenzacijom, tuže-ni je taj koji treba da dokaže da je u vreme dospelosti svoje obaveze prema tužiocu, dao izjavu o kompenzaciji, kao i da je imao dospelo potraživanje prema tužiocu

Iz obrazloženja: Pravilno je prvostepeni sud odlučio kada je usvojio tužbeni zahtev i obavezao tuženog da plati

tužiocu navedeni iznos sa opredeljenom zateznom kamatom, a imajući u vidu i da tuženi nije ista-kao kompenzacioni prigovor do zaključenja glavne rasprave. Neosnovani su žalbeni navodi da pr-vostepeni sud nije odlučio o prigovoru kompenzacije koji je tuženi uložio. Tokom postupka tuženi nije dokazao da je u vreme dospelosti tužiočeve obaveze, imao potraživanje prema tužiocu, a na njemu je teret dokazivanja. Prema opštim pravilima o teretu dokazivanja ko šta tvrdi, kome šta ide u prilog, dužan je da to i dokaže. Odredbe čl. 336. i 337. Zakona o obligacionim odnosima regulišu prestanak obaveze prebijanjem – kompenzacijom, koji su pored ispunjenja, jedan od načina prestan-

PARNIČNI POSTUPAK

- 367 -

ka obaveze. U vreme dospelosti obaveze tuženog prema tužiocu, tuženi nije dao izjavu o kompenza-ciji, odnosno nije pružio dokaz da ima potraživanje prema tužiocu.

(Iz presude Višeg trgovinskog suda Pž. 12137/05 od 6. 02.2006. godine)

553388.. Kompenzacioni prigovor ističe se u zakonom propisanom obliku, a sam navod tuženog da

postoji protivpotraživanje koje nije kompenzirano ne predstavlja prigovor radi prebijanja.

Iz obrazloženja: Prvostepenom presudom u stavu I izreke održano je na snazi rešenje o izvršenju Trgovinskog

suda u P... Iv. br. 1094/2005 godine od 27. jula 2005. godine u delu u kome se tuženi kao dužnik obavezuje da tužiocu kao poveriocu isplati u roku od 8 dana iznos od 4.102,50 dinara na ime glav-nog duga, sa zakonskom zateznom kamatom i to: na iznos od 603,00 dinara počev od 15. novembra 2004. godine, na iznos od 603,00 dinara počev od 15. decembra 2004. godine, na iznos od 603,00 di-nara počev od 15. januara 2005. godine, na iznos od 764,50 počev od 15. 02.2005. godine , na iznos od 764,50 dinar počev od 15. 03. 2005. godine na iznos od 764,50 dinara počev od 15.04.2005. godi-ne do isplate, kao i za troškove izvršnog postupka. Stavom II izreke odlučeno je da svaka stranka snosi svoje troškove. Iz spisa predmeta proizlazi da je predmet ovog spora isplata iznosa 4.102,50 di-nara sa zakonskom zateznom kamatom kako je bliže određeno u izreci prvostepene presude. Pravil-no je prvostepeni sud odlučio kada je usvojio tužbeni zahtev i obavezao tuženog da plati tužiocu navedeni iznos sa opredeljenom zateznom kamatom, a imajući u vidu i da tuženi nije istakao kom-penzacioni prigovor do zaključenja glavne rasprave. Neosnovani su žalbeni navodi da prvostepeni sud nije odlučio o prigovoru kompenzacije koji je tuženi uložio. Navodi tuženog da ima potraživanje prema tužiocu i da međusobna potraživanja treba prebiti, nemaju svojstvo kompenzacionog prigovo-ra, niti iz istih proizlazi da je tuženi izjavu o prebijanju uputio tužiocu pre utuženja. Kompenzacioni prigovor ističe se u zakonom propisanom obliku, te sami navodi da postoji protivpotraživanje koje nije kompenzirano ne predstavljaju prigovor prebijanja. Tokom postupka tuženi nije dokazao da je u vreme dospelosti tužiočeve obaveze, imao potraživanje prema tužiocu, a na njemu je teret dokazi-vanja. Prema opštim pravilima o teretu dokazivanja ko šta tvrdi, kome šta ide u prilog, dužan je da to i dokaže. Odredbe čl. 336. i 337. Zakona o obligacionim odnosima regulišu prestanak obaveze prebijanjem – kompenzacijom, koji su pored ispunjenja, jedan od načina prestanka obaveze. U vre-me dospelosti obaveze tuženog prema tužiocu, tuženi nije dao izjavu o kompenzaciji, odnosno nije pružio dokaz da ima potraživanje prema tužiocu.


553399.. Propust suda da u izreci presude odluči o postojanju, odnosno nepostojanju potraživanja is-

taknutog radi prebijanja, predstavlja relativno bitnu povredu odredaba parničnog postupka, koja utiče na donošenje zakonite i pravilne odluke o tužbenom zahtevu, jer od postojanja, odnosno ne-postojanja tog potraživanja zavisi i odluka o osnovanosti tužbenog zahteva.

PARNIČNI POSTUPAK

- 368 -

Iz obrazloženja: Predmet tužbenog zahteva je bio dug po računima i na ime obračunate zatezne kamate, koja je

obračunata na dug koji je plaćen, ali u docnji. U toku postupka tužilac je za plaćeni deo duga povu-kao tužbu, pa je zahtev konačno opredelio na isplatu obračunate kamate za period docnje, sa kama-tom i na zateznu kamatu na plaćene iznose glavnog duga od dospelosti do označenih dana isplate. U toku prvostepenog postupka, odnosno u prigovoru izjavljenom protiv rešenja o izvršenju na osno-vu verodostojne isprave, tuženi je istakao kompenzacioni prigovor u iznosu od 805.971,78 dinara, na ime obračunate kamate po računima tuženog koje je tužilac plaćao u docnji. Od ovog prigovo-ra do zaključenja glavne rasprave nije odustao. Prvostepeni sud o prigovoru istaknutom u pre-boj, u izreci pobijane presude, nije odlučio, suprotno članu 342. stav 3. Zakona o parničnom po-stupku, a od nepostojanja, odnosno postojanja potraživanja tuženog, istaknutog u preboj, zavisi i odluka o osnovanosti tužbenog zahteva. Naime, ukoliko takvo potraživanje postoji, stekli bi se uslovi za preboj međusobno utvrđenih potraživanja stranaka i njihovo gašenje, pa bi za ugašeno potraživanje, odnosno njegov deo, tužbeni zahtev za isplatu bio neosnovan. Ovakav propust pr-vostepenog suda predstavlja bitnu povredu odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 1 Zakona o parničnom postupku, koja je uticala na donošenje zakonite i pravilne odluke, pa je po-bijana presuda morala biti ukinuta na osnovu člana 376. istog zakona, a predmet vraćen prvoste-penom sudu radi održavanja nove glavne rasprave.


554400.. Potraživanje tužioca potiče iz 1996. godine, a potraživanje tuženog iz 1994. godine. Potraži-

vanja su se ''srela 1996. godine''. Kompenzacioni prigovor sa protivtužbom tuženi je uložio 2004. godine. Tužilac ističe prigovor zastarelosti potraživanja tuženog. Ima li zastarelosti obzi-rom da u momentu kada su se potraživanja susrela potraživanje tuženog nije bilo zastarelo?

Pitanje se odnosi na sudsku kompenzaciju i prema činjeničnim navodima nije nastupila zasta-

relost potraživanja istaknutog u preboju. Sudska kompenzacija je situacija u kojoj će sud po kom-penzacionom prigovoru ili kompenzacionoj protivtužbi istaknutoj u toku postupka po tužbi, izvršiti u toku parnice preboj međusobnih potraživanja, ako su ispunjeni uslovi iz člana 336. Zakona o obli-gacionim odnosima tj. da se radi o istorodnim, međusobnim i dospelim potraživanjima, bez obzi-ra na osnov iz koga potraživanja potiču. Odredbom člana 339. Zakona o obligacionim odnosima je propisano da se dug može prebiti i sa zastarelim potraživanjem, samo ako ono nije bilo zastarelo kada su se stekli uslovi za prebijanje. Izjava o kompenzaciji u principu biće uvek data pošto su se stekli uslovi za prebijanje – protivpotraživanja su se srela i ugasila. Stoga nije bitno da li je potraži-vanje zastarelo u momentu davanja izjave o kompenzaciji, odnosno isticanja kompenzacionog prigo-vora ili kompenzacione protivtužbe, ako ono nije zastarelo u trenutku susreta sa protivpotraživa-njem suprotne strane. Ukoliko je u trenutku sticanja uslova za preboj potraživanje po kompenzacio-nom prigovoru ili kompenzacionoj protivtužbi zastarelo, do prebijanja neće doći ako je dužnik zasta-relog potraživanja istakao prigovor zastarelosti.


PARNIČNI POSTUPAK

- 369 -

554411.. Nije moguće prebiti novčano sa nenovčanim potraživanjem, jer se ne radi o potraživanji-

ma istog roda, pa je kompenzacioni prigovor iznet radi prebijanja i prestanka takvih potraži-vanja nemoguć po odredbama materijalnog prava, što predstavlja razlog za njegovo odbaciva-nje po procesnom zakonu.

Iz obrazloženja: Odluka prvostepenog suda u odnosu na kompenzacioni prigovor tuženog, pravilna je i na zako-

nu zasnovana. Naime, predmet postavljenog tužbenog zahteva je predaja stvari, a tuženi izjavljuje kompenzacioni prigovor ističući da ima novčano potraživanje prema tužiocu i predlaže da se isto prebije sa protivpotraživanjem protivne stranke. Pravilno prvostepeni sud navodi da su uslovi za pre-boj potraživanja uzajamnost, istorodnost i dospelost potraživanja, prema članu 336. Zakona o obli-gacionim odnosima. Tuženi ističe u preboj potraživanje prema tužiocu, iz čega sledi da se radi o uza-jamnim potraživanjima. Međutim, tuženi u preboj ističe novčano potraživanje, iako potraživanje tu-žioca nije novčano, pa proizlazi da nema istorodnosti uzajamnih potraživanja. Stoga je pravilno od-lučio prvostepeni sud kada je kompenzacioni prigovor odbacio, zato što isti nije moguć, jer se ne mogu prebiti potraživanja koja nisu istog roda. Naime, kompenzacioni prigovor je po svojoj prirodi imovinsko-pravni zahtev sa određenim procesno-pravnim i materijalno-pravnim dejstvom, te da bi se po njemu moglo odlučivati on mora ispunjavati sve one zahteve koji se u procesnom smislu odno-se na tužbu. Članom 187. Zakona o parničnom postupku je određena sadržina tužbe, pa između osta-log tužba mora da sadrži zahtev koji je određen. Izričito ovom normom nije predviđeno da zahtev mora biti i moguć, kao što nije propisano da mora biti dozvoljen, ali prednje proizlazi iz odredbi ma-terijalnog prava, a u konkretnom slučaju iz odredbe član 336. Zakona o obligacionim odnosima.


ZAKLJUČENJE GLAVNE RASPRAVE KAO VREMENSKA GRANICA

PRAVNOSNAŽNOSTI (Član 360. stav 3. u vezi člana 359. stav 2. Zakona o parničnom postupku)

554422.. Presuda se donosi na osnovu činjenica čije postojanje je utvrđeno na dan zaključenja glav-

ne rasprave, pa čak i onda kada iste nisu postojale u vreme podnošenja tužbe.

Iz obrazloženja: Žalbeni navodi da je sud morao da odbije tužbeni zahtev u celini, odnosno da nije bilo osnova

za obavezivanje tuženog na plaćanje s obzirom da u momentu podnošenja tužbe kod tužioca nije postojala šteta, jer je tužilac navedene radove zamene pločica izvršio u toku parničnog postupka,- nisu osnovani. Sud odluku donosi na osnovu činjeničnog stanja utvrđenog zaključno sa trenutkom zaključenja glavne rasprave jer je to i trenutak materijalne pravnosnažnosti odluke. Zbog toga

PARNIČNI POSTUPAK

- 370 -

u konkretnoj situaciji sud pravilno, s obzirom da su radovi izvršeni u toku trajanja parničnog po-stupka, utvrđuje da je za tužioca u trenutku zaključenja rasprave šteta već nastupila, te da je osno-van i tužbeni zahtev za njenu naknadu.


554433.. Pravnosnažna presuda iz parnice koja se vodila između istih stranaka o identičnim tu-

žbenim zahtevima, zasnovanim na identičnom životnom događaju, predstavlja smetnju za vođenje nove parnice i kada tužilac dostavlja nove dokaze koje nije podneo u prethodnoj parnici. Nova tužba bi se mogla zasnivala na novim činjenicama samo pod uslovom da su iste nastale nakon zaključenja glavne rasprave, a ne može se zasnivati na činjenicama koje su i po tvrdnjama tužioca postojale u vreme zaključenja glavne rasprave u ranijoj parnici.

Iz obrazloženja: Sud tokom celog postupka, po službenoj dužnosti, pazi da li je stvar pravosnažno presuđena, pa

ako utvrdi da je parnica pokrenuta po zahtevu o kome je već pravosnažno odlučeno, odbaciće tužbu - član 346. stav 2. Zakona o parničnom postupku. Pravnosnažna presuda deluje samo među stranka-ma, a prema trećim licima samo pod određenim uslovima - član 347. stav 1. i stav 2. Zakona o par-ničnom postupku. Pravnosnažnost presude se vezuje za činjenično stanje utvrđeno do zaključenja glavne rasprave - član 347. stav 3. Zakona o parničnom postupku. Dakle, proizlazi da se o presuđe-noj stvari radi ako je ranije, pravnosnažnom presudom, u postupku koji je vođen između istih strana-ka, odlučeno o istom zahtevu. S tim u vezi, tužba mora da sadrži određen zahtev u pogledu glavne stvari i sporednih traženja, kao i činjenice na kojima tužilac zasniva svoj zahtev - članu 187. Zakona o parničnom postupku. Pri tome, činjenice su onaj životni događaj na osnovu koga tužilac, radi zašti-te i ostvarenja svog subjektivnog prava, tužbom pokreće parnični postupak i ističe tužbene zahteve predviđene odredbama materijalnog prava. U konkretnom slučaju, i u parnicama koje su pravosna-žno okončane, i u postupku koji je ovom tužbom pokrenut, radi se o identičnim strankama. Takođe se radi i o identičnim tužbenim zahtevima (postavljenim u skladu sa odredbama Zakona o žigovima). Bitno je da su i ti tužbeni zahtevi postavljeni na osnovu istog životnog događaja, tvrdnje tužioca da su prvo i drugotuženi izvršili povredu tužiočevih žigova stavljanjem u promet robe koja je označena na način kako je to navedeno, a koja je privremeno oduzeta i zadržana rešenjem tržišne inspekcije, jer je postojala sumnja da se radi o povredi prava intelektualne svojine. Zbog toga je prvostepeni sud pravilno izveo zaključak da je o istom zahtevu već pravosnažno presuđeno između istih stranaka i da to predstavlja procesnu smetnju za vođenje novog postupka po podnetoj tužbi tužioca dana 15.03.2010. go-dine.Za ocenu osnovanosti prigovora presuđene stvari relevantno je da su se tužbeni zahtevi u prethod-nim parnicama zasnivali na istom životnom događaju, na istim činjenicama, a nije od značaja šta je od tvrdnji tužioca u tim parnicama o postojanju određenih činjenica dokazano izvedenim dokazima, a šta je utvrđeno kao nedokazano (da bi, na osnovu člana 223. Zakona o parničnom postupku, bio izveden za-ključak o nepostojanju činjenica zato što za iste ili nisu predloženi dokazi tj. nisu predloženi adekvatni dokazi ili se iz izvedenih dokaza ta činjenica sa sigurnošću nije mogla utvrditi. Nova tužba bi se zasniva-la na novim činjenicama samo pod uslovom da su iste nastale nakon zaključenja glavne rasprave, a ne može se zasnivati na činjenicama koje su i po tvrdnjama tužioca postojale u vreme podnošenja ranijih tužbi, koje nisu do zaključenja glavne rasprave u tim parnicama dokazane.


PARNIČNI POSTUPAK

- 371 -

MATERIJALNA I FORMALNA

PRAVNOSNAŽNOST (Član 360. stav 1. u vezi člana 366. Zakona o parničnom postupku)

554444.. Pravnosnažno rešenje o odbijanju prigovora međunarodne nenadležnosti domaćeg suda

nema dejstvo u parnici koja je u toku između istih parničnih stranaka, jer rešenja mogu steći samo formalnu, ali ne i materijalnu pravnosnažnost, usled čega je prigovor pravnosnažno re-šene stvari neosnovan.

Iz obrazloženja: Ne može se prihvatiti kao osnovan žalbeni navod da je pitanje apsolutne nenadležnosti pra-

vosnažno rešeno u navedenom predmetu, te da je stoga nastupila materijalna pravnosnažnost od-luke o usvajanju prigovora apsolutne nenadležnosti između istih stranaka i u ovom. Naime, pre-ma članu 347. Zakona o parničnom postupku, pravnosnažna presuda deluje samo među stranka-ma i pravosnažnost presude vezuje se za činjenično stanje utvrđeno do zaključenja glavne raspra-ve. Primena navedene odredbe isključuje se u situaciji kada sudska odluka ima oblik rešenja, shodno članu 354. istog zakona. Kako odluka o prigovoru apsolutne nenadležnosti suda ima oblik rešenja, činjenica da je o tome odlučeno u drugom predmetu istoga suda nema dejstvo u ovoj parnici.


ISPRAVLJANJE PRESUDE I

REŠENJA (Član 362. u vezi člana 366. Zakona o parničnom postupku)

554455.. Na osnovu člana 362. Zakona o parničnom postupku (član 349. ranijeg zakona), ne može se

tražiti ispravka presude sa obrazloženjem da su troškovi postupka pogrešno odmereni, ukoliko se ne radi o grešci u računanju koju bi trebalo ispraviti na osnovu navedene odredbe.

Iz obrazloženja: Drugostepeni sud je preinačio presudu prvostepenog suda odbivši zahtev tužbe za naknadu

štete zbog duševne boli zbog umanjenja životne aktivnosti iznad naznačenog iznosa, zahtev za

PARNIČNI POSTUPAK

- 372 -

naknadu nematerijalne štete za strah iznad naznačenog iznosa, za bol iznad naznačenog iznosa i za duševni bol zbog naruženosti iznad naznačenog iznosa, drugostepeni sud je na taj način prei-načio presudu prvostepenog suda. Uz to, preinačena je i odluka o troškovima postupka, tako što se zahtev tužitelja za naknadu troškova parničnog postupka odbija za navedeni iznos sa pripa-dajućom zakonskom zateznom kamatom. Punomoćnik tužitelja je podneo predlog za ispravku na-vedene odluke u delu u kojem je odlučeno o troškovima postupka, ističući da je drugostepeni sud učinio očiglednu omašku u pisanju i računanju, jer na prihvaćeni iznos nije dodao troškove sud-ske takse na tužbu i presudu. Drugostepeni sud je predlog tužitelja smatrao neosnovanim. Čla-nom 362. Zakona o parničnom postupku (član 349. ranijeg zakona) je normirano ispravljanje pre-sude: prema stavu 1. navedenog člana, ispravka se vrši kada je reč o pogrešci u imenima i broje-vima, u slučaju drugih očiglednih pogrešaka u pisanju i računanju i u slučaju nedostataka u obliku i nesaglasnosti prepisa presude sa izvornikom. Punomoćnik tužioca se u konkretnom slu-čaju poziva na to da su troškovi pogrešno odmereni, što ne predstavlja grešku koji bi trebalo is-praviti u smislu navedene odredbe.

(Iz rešenja Višeg suda u Subotici, Gž. 4/10(2) od 28.01.2010. godine)

554466.. Odluka o troškovima parničnog postupka ne može se menjati rešenjem o ispravci, u situa-

ciji kada nema uslova za primenu člana 349. Zakona o parničnom postupku, a posebno ne na štetu strane koja se žalila.

Iz obrazloženja: Rešenjem prvostepenog suda od 02.06.2009. godine, u stavu prvom, ispravljene su tehničke gre-

ške u pogledu naziva tužioca, a stavom drugim izmenjena je odluka o troškovima parničnog po-stupka sadržana u stavu trećem izreke prvostepene presude, tako što je tuženi obavezan da, umesto prvonavedenog iznosa, plati tužiocu na ime naknade troškova parničnog postupka veći iznos. Žal-bom tuženog se osnovano pobija stav drugi rešenja o ispravci prvostepene presude, kojim je izme-njena odluka o troškovima parničnog postupka. Ovo zbog toga što je, pre svega, pobijano rešenje u tom delu zahvaćeno bitnom povredom iz člana 361. stav 2. tačka 12. Zakona o parničnom postupku - prvostepeni sud za svoju odluku nije dao razloge. Osim toga, iz spisa predmeta proizilazi da tužilac nije stavio poseban zahtev za naknadu troškova u određenom iznosu, već je tražio da se odluka o tro-škovima ispravi, ali kako se ne radi o ispravljanju presude, u smislu člana 349. Zakona o parničnom postupku već o dodatnom obavezivanju tuženog na naknadu troškova postupka, to je prvostepeni sud o istom mogao odlučiti samo dopunskim rešenjem, pod uslovom da postoji opredeljen zahtev tužioca za naknadu tih troškova. Pri svemu tome, prvostepeni sud je morao da vodi računa i o tome da je tuženi na odluku o troškovima postupka, sadržanu u stavu trećem prvostepene presude, izjavio blagovremenu i dozvoljenu žalbu, da tužilac žalbu na odluku o troškovima nije izjavio, te da - u vezi sa tim, a shodno članu 381. Zakona o parničnom postupku - nije bilo mesta za donošenje odluke ko-jom bi tuženi bio dodatno obavezan na plaćanje troškova parničnog postupka.

(Iz presude Privrednog apelacionog suda, Pž. 3488/10 (2009) od 22.11.2010. godine)

PARNIČNI POSTUPAK

- 373 -

554477.. Ako je nejasna izreka presude kojom je usvojen tužbeni zahtevu onako kako ga je tužilac

opredelio na ročištu, ne postoji zakonski razlog i za ispravku presude.

Iz obrazloženja: U stavu 3. pobijane presude usvojen je tužbeni zahtev koji je tužilac opredelio na ročištu od

21.01.2007. godine i to tako što je u odnosu na prvobitno postavljeni tužbeni zahtev povukao tu-žbu u odnosu na zahtev za 80.715,oo dinara a tužbeni zahtev opredelio kao zahtev za glavni dug u iznosu od 453.434,oo dinara i sporedne dugove sa pripadajućim zakonskim zateznim kamatama do konačne isplate. Prema zapisniku sa ročišta za glavnu raspravu od 21.01.2007. godine, tuženi je priznao tako opredeljeni tužbeni zahtev. Sud je potom, bez daljeg sprovođenja dokaznog po-stupka, i doneo pobijanu presudu kojom je u stavu 3. usvojio tužbeni zahtev upravo onako kako je on unet u ovaj zapisnik i kako je - prema istom - konačno opredeljen od strane tužioca i priznat od tuženog. Tuženog je obavezao na plaćanje u skladu sa tim. S tim u vezi, prvostepeni sud je pravilno odbio zahtev tužioca za ispravku navedene presude, imajući u vidu da je - prema stanju u spisima - zahtev u stavu 3. presude usvojen upravo onako kako ga je tužilac opredelio na ro-čištu i kako ga je tuženi i priznao po ovom opredeljenju. Budući da nije u pitanju tehnička greška pri izradi odluke, to je prvostepeni sud pravilno i odbio da izvrši ispravku.


554488.. Rešenjem o ispravljanju ne sme se menjati sadržina pravnosnažne odluke, niti ono može

predstavljati novu odluku.

Iz obrazloženja: Ispravkom pravnosnažnog rešenja ni na koji način se ne može odlučiti o nastavku prekinutog po-

stupka, jer se u konkretnom slučaju ne radi o ispravci već donetog rešenja o prekidu, nego o samostal-noj i novoj odluci. Stoga je u delu kojim je konstatovan nastavak prekinutog postupka u odnosu na tuže-nog drugog i trećeg reda pobijano prvostepeno rešenje zahvaćeno bitnim povredama odredaba Zakona o parničnom postupku na koje se žalbom osnovano ukazuje, a koje su u smislu člana 376. Zakona o par-ničnom postupku razlog za ukidanje istog.


SHODNA PRIMENA ODREDBE O IZRECI

PRESUDE NA REŠENJE (Član 366. u vezi člana 355. stav 3. Zakona o parničnom postupku)

PARNIČNI POSTUPAK

- 374 -

554499.. Razlozi zbog kojih se tužba odbacuje (nedozvoljenost, nedostatak pravnog interesa, proce-

sne smetnje jer je stvar pravnosnažno presuđena, jer je o istom zahtevu između istih stranaka zaključeno sudsko poravnanje, jer parnica teče i drugo) ne predstavljaju deo izreke rešenja o odbačaju tužbe, već deo obrazloženja te odluke, saglasno članu 342. Zakona o parničnom po-stupku, koji se shodno primenjuje i na rešenja.

Iz obrazloženja: Prvostepenim rešenjem tužba je odbačena zbog nedostatka pravnog interesa za njeno pod-

nošenje. Pravilno je u smislu člana 279. stav 1. tačka 6. Zakona o parničnom postupku, prvoste-peni sud odbacio tužbu. Potrebno je napomenuti da izreka pobijanog rešenja sadrži odluku samo u onom delu u kome se tužba odbacuje. Navođenje zbog čega se tužba odbacuje, a u konkretnom slučaju zbog nedostatka pravnog interesa za njeno podnošenje, zapravo predstavlja razlog za ta-kvu odluku suda, te nije ni trebalo da predstavlja deo izreke prvostepenog rešenja, već deo obra-zloženja iste. Sve navedeno saglasno članu 342. Zakona o parničnom postupku, koje se odredbe shodno primenjuju i kada se radi o rešenjima. Međutim, napred navedeno nije bilo od uticaja na pravilnost pobijane odluke.


PODNESAK POSLE ISTEKA ZAKONSKOG ROKA ZA

IZJAVLJIVANJE PRAVNOG LEKA (Član 367. stav 1. Zakona o parničnom postupku)

555500.. Prilikom odlučivanja o blagovremeno izjavljenom pravnom leku sud neće razmatrati obja-

šnjenja ili dopunu navoda iz podneska upućenog sudu po isteku zakonskog roka za izjavljiva-nje tog pravnog leka.

Obrazloženje: Građansko odeljenje Vrhovnog suda Srbije na sednici održanoj dana 28.06.1993. godine prihva-

tilo je zaključke sa savetovanja u Saveznom sudu održanom dana 10. i 11.06.1981. godine a koji se odnose na postupanje sa podneskom koji sadrži objašnjenje žalbenih navoda predatih po isteku roka za žalbu. Ovi zaključci su:

1) Podnesak kojim se po isteku roka za žalbu objašnjavaju ili dopunjavaju navodi blagovremeno podnete žalbe prvostepeni sud će po dostavljanju kopije tog podneska protivnoj stranci poslati dru-gostepenom sudu. 2) Ukoliko je ovakav podnesak dostavljen direktno od stranke drugostepenom su-du pre odlučivanja po žalbi ovaj sud će dostaviti kopiju tog podneska protivnoj stranci. 3) Ako se ob-jašnjenja odnosno deo objašnjenja iz ovakvog podneska odnose na deo prvostepene presude koji nije

PARNIČNI POSTUPAK

- 375 -

pobijan blagovremeno podnetom žalbom, sa takvim podneskom odnosno njegovim delom postupiće se kao sa neblagovremenom žalbom. Posle usvajanja ovih zaključaka stupio je na snagu Zakon o parničnom postupku ("Službeni glasnik RS" 125/04) koji je počeo da se primenjuje 23.02.2005. go-dine. Novinu u Zakonu predstavlja izričito proklamovanje prava na suđenje u razumnom roku i nje-govo normativno konkretizovanje u više zakonskih odredaba. Pravo na suđenje u razumnom roku konkretizovano je zaoštravanjem procesne discipline i suzbijanjem ponašanja koje predstavlja zlou-potrebu procesnih ovlašćenja od strane stranaka, propisivanjem zakonskih rokova za procesne aktiv-nosti suda i stranaka a time i eliminisanjem mogućnosti da se sudski rokovi produžuju. Rokovi za iz-javljivanje pravnih lekova i postupanje suda po njima propisani su odredbama članova 355, 365. i 366 (za žalbu,) 394. i 401.(za reviziju), 421.(za zahtev za zaštitu zakonitost)i i 423. i 424. (za pona-vljanje postupka). Postupanje sudova sa podnescima kojima se po isteku roka za izjavljivanje prav-nog leka objašnjavaju ili dopunjavaju navodi blagovremeno izjavljenog pravnog leka i posle stupa-nja na snagu novog Zakona o parničnom postupku je različito. To je iziskivalo da se Građansko ode-ljenje Vrhovnog kasacionog suda o ovom pitanju izjasni. Pri razmatranju ovog problema pošlo se od osnovnih načela sadržanih u članovima 2, 9. i 10. ovog Zakona o pravu stranaka na jednaku, pravič-nu i zakonitu zaštitu, zabrani zloupotrebe prava stranaka u postupku i omogućavanja suđenja u ra-zumnom roku. Stoga je usvajanjem ovog zaključka Građansko odeljenje Vrhovnog kasacionog suda izrazilo stav o poštovanju procesne discipline, zabrani zloupotrebe procesnih ovlašćenja i omoguća-vanja suđenja u razumnom roku. Pri tome sudije su izrazile stav da nije celishodno donositi posebnu odluku o tome (odbacivanjem podneska) već razloge za to navesti u obrazloženju odluke. Usvojeni zaključak se ne odnosi na slučaj kada se podnesak upućuje sudu telegrafskim putem (član 107. stav 3. Zakona o parničnom postupku).

(Zaključak Sednice Građanskog odeljenja Vrhovnog kasacionog suda od 13.09.2010. godine)

NEPOTPUNA ŽALBA

(Član 371. u vezi člana 104. stav 3. Zakona o parničnom postupku)

555511.. Uredna je žalba koja je potpisana, u kojoj je označena odluka koja se pobija, bez obzira

što u njoj nisu navedeni žalbeni razlozi. Drugostepeni sud i pored nenavođenja razloga žalbe ima ovlašćenje da ispituje zakonitost i pravilnost pobijane odluke sa aspekta pravilne primene materijalnog prava i onih bitnih povreda postupka na koje pazi po službenoj dužnosti.

Iz obrazloženja: Prema stavu drugostepenog suda, žalba izvršnog dužnika nije neuredna i neosnovani su navodi

izvršnog poverioca u odgovoru na žalbu izneti u tom smislu. Članom 100. Zakona o parničnom po-stupku predviđeno je šta podnesci moraju sadržati da bi se po njima moglo postupiti. U odnosu na žalbu, zakon je napravio izuzetak, pa se - u smislu čl. 358. Zakona o parničnom postupku - o nepot-punoj žalbi radi samo onda ako se na osnovu podataka iz žalbe ne može utvrditi koja se odluka pobi-ja ili ako žalba nije potpisana. U konkretnom slučaju, iz podnete žalbe se može jasno utvrditi koje se

PARNIČNI POSTUPAK

- 376 -

rešenje njome pobija. Takođe, žalbu je potpisao punomoćnik – advokat, po punomoćju u spisima. Iz tih razloga, nisu postojali uslovi da prvostepeni, a ni drugostepeni sud, navedenu žalbu odbaci, jer ista nije nepotpuna. To što žalbeni razlozi - u smislu čl. 360. Zakona o parničnom postupku – nisu navedeni, ne sprečava drugostepeni - apelacioni sud, da ispita pravilnost i zakonitost odluke koja se pobija, a koja se - na osnovu žalbe - može identifikovati, i to sa aspekta onih bitnih povreda postupka na koje pazi po službenoj dužnosti i u odnosu na pravilnost primene materijalnog prava, jer i to ispi-tuje po službenoj dužnosti.


555522.. Da li se samo najava žalbe jedne od stranaka u sporu može smatrati žalbom u pravom smi-

slu te reči i da li istu treba odbaciti, ukoliko se ona kasnije ne dopuni u zakonskom roku od 8 dana?

Zakon o parničnom postupku uopšte ne poznaje institut najave žalbe tako da nije sasvim jasno našta se pitanje odnosi. Ukoliko je sudu stigao podnesak koji se zove najava žalbe, a koji po svojoj sadržini sadrži sve što je propisano u članu 357. Zakona o parničnom postupku i nema nedostataka iz člana 358. stav 1. istog zakona, sud će postupiti onako kako je propisano u članu 358. stav 3. Zakona o parničnom postupku. Ako je sudu stigao podnesak koji se zove najava žalbe, a koji nema podatke na osnovu kojeg bi se moglo utvrditi koja se presuda pobija, ili ako navedeni podnesak nije potpisan sud će postupiti na osnovu odredaba člana 358. st. 1. i 2. Zakona o parničnom postupku. Ako je žalba sudu upućena tele-grafskim putem primeniće se odredba člana 107. stav 3. Zakona o parničnom postupku.

(Pravni stav Višeg trgovinskog suda - odgovor utvrđen na sednici Odeljenja za privredne sporove od 19. i 20. 09. 2005. godine

PREKLUZIJA NOVIH ČINJENICA I

DOKAZA U ŽALBI (Član 372. stav 1. Zakona o parničnom postupku)

555533.. Novi činjenični navodi se u žalbi mogu iznositi samo ako žalilac učini verovatnim da ih nije

mogao izneti do zaključenja glavne rasprave.

Iz obrazloženja: Urednost poziva tuženog na ročište na kome je glavna rasprava zaključena, podrazumevala je i

omogućavanje tuženom da na isto pristupi i dostavi dokaze ili ih dostavi uz pismeni podnesak i pre samog ročišta. Zbog toga žalbeni navodi da je tuženi nedozvoljenim postupanjem suda sprečen

PARNIČNI POSTUPAK

- 377 -

da dostavi dokaze da je izvršio delimično plaćanje, nisu osnovani. Sud u postupku po žalbi nije razmatrao žalbene navode tuženog i dokaze da je od dosuđenog iznosa platio i iznos od 500.000,00 dinara (pored iznosa od 200.000,00 dinara, za koji je odbijen tužbeni zahtev), jer ovi nisu isticani u toku parničnog postupka, do zaključenja glavne rasprave, a tuženi nije u žalbi uči-nio verovatnim da ih bez svoje krivice nije mogao isticati u toj fazi postupka. Pobijana presuda se kao pravilna iz iznetih razloga, na osnovu člana 375. Zakona o parničnom postupku, potvrđuje, a žalba tuženog kao neosnovana odbija.


555544.. Nije dozvoljeno isticanje novih činjenica i novih dokaza u žalbi, koje je stranka svojom kri-

vicom propustila da iznese blagovremeno, do zaključenja glavne rasprave pred prvostepenim sudom.

Iz obrazloženja: Tuženi po prvi put u žalbi predlaže izvođenje dokaza saslušanjem lica na okolnost da je obaveza

isplate novčanog potraživanja tužiocu vršena ne preko računa, već u gotovom, na blagajni pravnog prethodnika tužioca. Pri tome, tuženi nije učinio verovatnim da ove dokaze nije mogao predložiti do zaključenja glavne rasprave bez svoje krivice, iz opravdanih razloga. Međutim, ovakva situacija su-protna je odredbama člana 359. i 485. Zakona o parničnom postupku. Privredni apelacioni sud je imao u vidu da je dostava poziva, podnesaka, nalaza veštaka i ostalih pismena vršena preko oglasne table tuženom, ali nalazi da je to u skladu sa odredbama Zakona o dostavljanju. Takođe je imao u vi-du da tuženi parnični sud o eventualnoj promeni adrese nije obavestio, a u izveštaju dostavljača je stajalo da se ne nalazi na adresi koja je upisana kod Agencije za privredne registre. Konačno, poziv za ročište na kome je glavna rasprava zaključeni tuženi je primio preporučeno, preko pošte, kao i na-laz veštaka i podnesak tužioca, i o tome se izjasnio u podnesku koji je predat sudu 29.06.2009. godi-ne. Ni u tom podnesku tuženi nije stavio nikakve dokazne predloge, niti je pristupio na ročište i kori-stio mogućnost da u ovom parničnom postupku dokazuje tvrdnje koje je izneo u prigovoru, kao i da iznese druge tvrdnje o bitnim činjenicama, a zatim i da predloži dokaze radi njihovog utvrđivanja. Na okolnosti iznete u prigovoru, da je potraživanje ispunjeno, bilo je određeno veštačenje i tuženom je omogućeno da istom prisustvuje i dostavi svu relevantnu dokumentaciju. Takođe je mogao, ukoli-ko za isto nema dokumentaciju, da predloži eventualno saslušanje svedoka.

Ove mogućnost tuženi nije koristio. (Iz presude Privrednog apelacionog suda, Pž. 3551/2010 od 02.09.2010. godine)

555555.. Stranka koja propusti da se izjasni o pismenom nalazu i mišljenju veštaka koji joj je blago-

vremeno dostavljen i neopravdano propusti ročište za glavnu raspravu zakazano radi izvođenja ovog dokaza, na kome je veštak svoj nalaz i mišljenje obrazložio i usmeno, ne može žalbom pobi-jati presudu zbog povrede prava na raspravljanje i osporavati činjenični nalaz veštaka.

PARNIČNI POSTUPAK

- 378 -

Iz obrazloženja: Prema članu 300. Zakona o parničnom postupku - ZPP ("Službeni glasnik RS", broj 125/04),

svaka stranka treba u svojim izlaganjima da iznese činjenice potrebne za obrazloženje svojih predlo-ga, da ponudi dokaze potrebne za utvrđenje svojih navoda, kao i da se izjasni o navodima i ponuđe-nim dokazima protivne stranke. Stranke mogu u toku cele glavne rasprave da iznose nove činjenice i da predlažu nove dokaze a mogu i u toku glavne rasprave blagovremeno da upućuju podneske, u koji-ma će navesti činjenice koje nameravaju da iznesu na ročištu, kao i dokaze čije izvođenje nameravaju da predlože. Kad predsednik veća završi saslušanje pojedinog svedoka, veštaka ili stranke, članovi ve-ća, stranka i njen zastupnik ili punomoćnik mogu im neposredno postavljati pitanja (član 303. stav 1). U žalbi se u smislu člana 359. stav 1. Zakona o parničnom postupku mogu iznositi nove činjenice i predlagati novi dokazi samo ako žalilac učini verovatnim da ih bez svoje krivice nije mogao izneti, odnosno predložiti do zaključenja glavne rasprave. Prvostepeni sud je 15. juna 2005. godine uručio tuženoj pismeni nalaz i mišljenje veštaka od 18. maja 2005. godine, na kome je zasnovao zaključak o visini štete, ali se tužena o ovom nalazu nije izjašnjavala, niti je pristupila na ročište za glavnu raspra-vu 12. jula 2005. godine (iako je bila uredno pozvana), na kome je posle saslušanja veštaka neposred-no mogla postavljati pitanje veštaku, već je primedbe na nalaz veštaka o vrednosti radova i materijala iznela tek u žalbi protivno odredbama člana 257. stav 2, člana 300. i člana 303. stav 1. u vezi člana 359. stav 1. Zakona o parničnom postupku. Zato navodi revizije o onemogućavanju tužene da raspra-vlja pred sudom o ovom dokazu nisu osnovani.

(Iz presude Vrhovnog suda Srbije u Beogradu, Rev. 628/2006 od 18.05.2006. godine)

ZABRANA ISTICANJA MATERIJALNOPRAVNIH PRIGOVORA U ŽALBI


555566.. Nedozvoljeno je pozivanje u žalbi na pogrešnu primenu materijalnog prava zbog propusta su-

da da primeni odredbe o zastarelosti u postupku u kome prigovor zastarelosti nije ni bio istaknut.

Iz obrazloženja: Pravilno je prvostepeni sud utvrdio sve bitne činjenice za odlučivanje u ovoj pravnoj stvari, pa je

pravilno primenio materijalno pravo kada je usvojio zahtev tužioca za isplatu ugovorene naknade u smislu čl. 148. i 262. Zakona o obligacionim odnosima kao i usvajajući zahtev tužioca za kamatu na osnovu člana 277. istog zakona. Za svoju odluku je dao razloge koje prihvata i ovaj sud. U žalbi se ne mogu iznositi prigovor zastarelosti i kompenzacioni prigovor - član 359. stav 3. Zakona o par-ničnom postupku. Žalbeni navodi - da je prvostepeni sud propustio da primeni odredbe čl. 364. i 378. Zakona o obligacionim odnosima – u konkretnom slučaju su bez uticaja. Naime, navedenim za-konskim odredbama propisan je jednogodišnji rok zastarelosti i zabrana strankama da pravnim po-slom menjaju zakonom propisane rokove. Da li je utuženo potraživanje zastarelo ili nije, sud ne ras-pravlja po službenoj dužnosti, već samo na osnovu prigovora istaknutog u parnici. Kako tuženi do zaključenja glavne rasprave nije istakao prigovor zastarelosti, to prvostepeni sud nije ni propustio da oceni njegovu osnovanost.


PARNIČNI POSTUPAK

- 379 -

RAZLOZI POBIJANJA PRESUDE NA OSNOVU

PRIZNANJA (Član 373. stav 3. u vezi člana 348. Zakona o parničnom postupku)

555577.. Sud bez daljeg raspravljanja donosi presudu kojom se usvaja tužbeni zahtev ukoliko tuže-

ni do zaključenja glavne rasprave prizna tužbeni zahtev, a ne radi se o zahtevu kojim stranke ne mogu raspolagati, i ista se ne može pobijati zbog pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjenič-nog stanja, već samo zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka ili zbog toga što je izja-va o priznanju data u zabludi ili pod uticajem prinude i prevare.

Iz obrazloženja: Imenovani tuženi je presudom osnovnog suda od 25.01.2013. godine obavezan da po osnovu nakna-

de nematerijalne štete zbog povrede ugleda i časti, isplati tužiocu iznos od 150.000,00 dinara, sa zakon-skom zateznom kamatom počev od dana presuđenja do konačne isplate. Viši sud je, postupajući po žalbi tuženog, potvrdio ožalbenu presudu, našavši da je prvostepeni sud pravilno usvojio tužbeni zahtev ocenivši da su ispunjeni zakonski uslovi iz člana 348. Zakona o parničnom postupku. Naime, tuženi je priznao tužbeni zahtev tužioca (a ne radi se o zahtevu kojim stranke ne mogu raspolagati). Iz sadržine izjavljene žalbe proizilazi da tuženi pobija prvostepenu presudu zbog pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja, što prema odredbi člana 373. stav 3. Zakona o parničnom postupku, nije dozvolje-no, jer se prema navedenoj odredbi presuda na osnovu priznanja može pobijati samo zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka ili zbog toga što je izjava o priznanju data u zabludi ili pod uticajem prinu-de i prevare. Iz tih razloga izloženi žalbeni navodi nisu ni uzeti u razmatranje od strane Višeg suda.


RELATIVNO BITNA POVREDA ODREDABA PARNIČNOG POSTUPKA


555588.. Relativno bitnu povredu postupka predstavlja neoznačavanje materijalno-pravnog propisa

na osnovu kojeg je odlučeno.

Iz obrazloženja:

Prvostepeni sud je, na potpuno i pravilno utvrđeno činjenično stanje koje obuhvata sve činjenice relevantne za presuđenje po zahtevu za naknadu izmakle dobiti, pravilno primenio materijalno

PARNIČNI POSTUPAK

- 380 -

pravo kada je tužbeni zahtev odbio. To što nije naznačio da se odredbe koje je analizirao u pogledu izmakle dobiti i naknade štete predstavljaju odredbe člana 189. Zakona o obligacionim odnosima, ne predstavlja apsolutno bitnu povredu koja bi bila od uticaja na pravilnost odluke. Naime, imajući u vidu relevantne norme materijalnog prava, sud je pravilno ocenio koje su činjenice odlučujuće, a po-tom ih i utvrdio pa zaključio da tužilac navedene činjenice nije dokazao, iako je teret dokazivanja bio na njemu. Zbog toga je pobijana odluka pravilna, pa je ista, na osnovu člana 375. Zakona o par-ničnom postupku, potvrđena a žalba tužioca kao neosnovana odbijena.


POVREDA RASPRAVNOG NAČELA


555599.. Ukoliko sud smatra da dokazni predlog nije od značaja za utvrđivanje bitnih činjenica du-

žan je o tome da pruži potpune i jasne razloge jer u suprotnom vrši povredu prava stranke na obrazloženu sudsku odluku.

Iz obrazloženja: Pošto za ugovor o prodaji nije bitna pisana forma, to se postojanje ovog ugovornog odnosa može

dokazivati i ocenom iskaza saslušanih ovlašćenih lica koja su ugovor zaključila. Iz spisa proizilazi da je upravo tužilac predložio saslušanje zakonskih zastupnika stranaka na okolnost postojanja usmenog ugovora o prodaji, te je zaključak prvostepenog suda da tužilac nije dokazao postojanje po-slovnog odnosa između parničnih stranaka dostavljanjem računa, suprotan stanju u spisima s obzi-rom na izneti dokazni predlog.

U ponovnom postupku, prvostepeni sud će otkloniti ove bitne povrede odredaba parničnog po-stupka tako što će dati razloge o svim bitnim činjenicama za rešavanje spornog slučaja, imajući u vidu bitne činjenice koje će utvrditi nakon izvođenja dokaza predloženih od strane stranaka. Ukoliko smatra da dokazi nisu od značaja za utvrđenje bitnih činjenica - o tome će dati potpune i jasne razloge.


556600.. Za odlučivanje o privremenoj meri je važno da je tuženome omogućeno da se o predlogu

izjasni, a ne da li je on tu mogućnost iskoristio i da li se i izjasnio.

Iz obrazloženja: Žalbeni navodi tuženog da je povreda postupka učinjena zato što je o privremenoj meri odlučeno

bez njegovog izjašnjenja, su neosnovani. Nijednom odredbom nije predviđeno da postoji prepreka za

PARNIČNI POSTUPAK

- 381 -

odlučivanje o privremenoj meri ukoliko se protivna strana o predlogu ne izjasni. Bitno je da je drugoj strani data mogućnost da se izjasni, a u konkretnoj stvari tuženi je tužbu sa predlogom za određivanje privremene mere primio, istakao je prigovor nenadležnosti suda, ne izjašnjavajući se o tužbi, što ne zna-či da nije imao mogućnost da se, u daljem toku postupka, izjasni o predlogu tužioca za određivanje pri-vremene mere. Dakle, nema povrede iz člana 361. stav 2. tačka 7. Zakona o parničnom postupku.


556611.. Da bi mu se omogućilo raspravljanje pred sudom, tuženi mora biti uredno obavešten o da-

nu, času i mestu održavanja veštačenja i mora mu biti dostavljen nalaz i mišljenje veštaka kao i primedbe suprotne stranke.

Iz obrazloženja: U spisima predmeta nema dokaza da su veštaci obavestili navedenu drugotuženu, odnosno nje-

nog punomoćnika o danu veštačenja. Time joj nisu omogućili da raspravlja tj. da dostavom svoje dokumentacije veštacima omogući da njihov nalaz bude zasnovan i na oceni iste i dr. pa se osnovano u žalbi navodi da je pobijana odluka doneta uz apsolutno bitne povrede odredaba Zakona o parnič-nom postupku i člana 361. stav 2. tačka 12. istog, jer odluka ne sadrži razloge o odlučnim činje-nicama a dati razlozi suprotni su dokazima u spisima. Zapravo, dokazi se u spisima i ne nalaze. Osim toga, nalaz i mišljenje veštaka koji su pri sprovođenju izviđajnih radnji fotokopirani iz predmeta P. 1031/06 i združeni ovom predmetu i dostavljeni ovom sudu u fotokopiji i na oceni kog nalaza i mišljenja je zasnovana odluka prvostepenog suda - nije potpisan od strane oba sud-ska veštaka već samo od strane jednog od njih. Isto tako, nema dokaza ni da je drugotuženi obavešten o danu i času veštačenja niti da su se veštaci izjasnili na primedbe, čime su učinjene i povrede postupka iz člana 361. stav 2. tačka 7. Zakona o parničnom postupku. Iz tih razloga, na osnovu člana 376. Zakona o parničnom postupku, a zbog učinjenih apsolutno bitnih povreda iz člana 361. stav 2. tač. 7. i 12. istog Zakona, pobijana odluka je u odnosu na drugotuženog morala biti ukinuta, a predmet vraćen prvostepenom sudu na ponovni postupak.


556622.. Sud ne vrši povredu prava odsutne stranke na raspravljanje pred sudom, održavanjem ro-

čišta u odsustvu uredno pozvanog tuženog.

Iz obrazloženja: Prvostepeni sud je - imajući u vidu navedeno utvrđeno činjenično stanje, koje je među strankama

i nesporno u pogledu korišćenja spornog poljoprivrednog zemljišta i zaključenog vansudskog porav-nanja - pravilno primenio materijalno pravo kada je na osnovu člana 262. Zakona o obligacionim od-nosima obavezao tuženog da isplati iznos utvrđene naknade prema zaključenom vansudskom porav-nanju, jer tuženi nije dostavio dokaze da je navedenu obavezu izmirio. Takođe je pravilno prvostepe-ni sud obavezao tuženog na plaćanje i zatezne kamate na osnovu člana 277. stav 1. istog Zakona, od trenutka nastupanja docnje tuženog u izmirenju duga po vansudskom poravnanju, a na ime naknade

PARNIČNI POSTUPAK

- 382 -

za korišćenje poljoprivrednog zemljišta, i to u visini stope Centralne evropske banke, jer se dugova-nje utvrđuje u dinarskoj protivvrednosti deviznog iznosa. Ispravno je prvostepeni sud cenio i da na-vodi tuženog o zaključenom Ugovoru o zakupu sa navedenom Zemljoradničkom zadrugom ne daje pravo korišćenja tuženom, s obzirom da je donošenjem Zakona o pretvaranju društvene svojine na poljoprivrednom zemljištu u druge oblike svojine prestao pravni osnov po kome je navedena zemljo-radnička zadruga koristila zemljište, a isto je postalo vlasništvo Republike Srbije, pa stoga ugovor zaključen sa Zemljoradničkom zadrugom nije mogao biti osnov za nastavak korišćenja spornog ze-mljišta. Žalbene navode koji se odnose na razloge izostanka zakonskog zastupnika tuženog sa nave-denog ročišta sud nije cenio, jer se opravdanost istih ceni isključivo u postupku po predlogu za vra-ćanje u pređašnje stanje zbog propuštanja ročišta, a koji u ovom slučaju tuženi nije podneo. Osim to-ga, nisu osnovani žalbeni navodi da je sud učinio apsolutno bitne povrede odredaba člana 361. stav 2. tačka 7. Zakona o parničnom postupku, te da je održavanjem navedenog ročišta uskratio tuženom mogućnost raspravljanja i dostave dokaza, jer je tuženi imao mogućnost da na navedeno ročište pri-stupi ili u slučaju svoje sprečenosti da opunomoći drugo lice za zastupanje, a pismene dokaze na ko-je ukazuje u žalbi - da je želeo da dostavi na navedenom ročištu - mogao je putem pošte dostaviti su-du ili ih predati na istom ročištu preko punomoćnika. Naprotiv, tuženi navedene dokaze ne dostavlja ni uz žalbu u kojoj se poziva na povredu prava na raspravljanje.


556633.. Ukoliko tuženom nisu dostavljeni dokazi priloženi uz tužbu, tada mu je onemogućeno da

raspravlja pred sudom.

Iz obrazloženja: U postupku donošenja ožalbene presude učinjena je bitna povreda odredaba parničnog postupka

iz odredbe člana 361. stav 2. tačka 7. Zakona o parničnom postupku. Na to se osnovano ukazuje žal-bom tuženog. Naime, tužilac je – kako proizlazi iz referata tužbe - uz tužbu priložio kao dokaz foto-kopiju radne knjižice i rešenje o prestanku radnog odnosa, a prema sadržaju povratnice tuženom je dostavljena samo tužba i akt koji se odnosi na obaveštenje o pravnim posledicama nedostavljanja od-govora na tužbu. Sud će tužbu sa prilozima dostaviti tuženom na odgovor u roku od 30 dana od dana njenog prijema - član 281. Zakona o parničnom postupku. S obzirom na ovu normu, dužnost prvo-stepenog suda je bila da tuženoj strani, uz tužbu, dostavi i priloge: rešenje o prestanku radnog odnosa i radnu knjižicu. Propuštajući da to učini, prvostepeni sud je učinio bitnu povredu odredaba parnič-nog postupka iz člana 361. stav 2. tačka 7. Zakona o parničnom postupku. Zbog toga se u žalbi osno-vano ukazuje da je na taj način onemogućeno tuženom da raspravlja pred sudom i da se izjasni na priložene isprave. Sve ovo utoliko pre što je tužiocu prestao radni odnos kod tuženog 01.10.2006. godine, a radna knjižica je isprava koju u tom smislu poseduje samo tužilac.

(Iz presude Apelacionog suda u Beogradu, Gž. 1 549/10 od 27.01.2010. godine)

NEDOSTATACI ZBOG KOJIH SE PRESUDA NE MOŽE ISPITATI


PARNIČNI POSTUPAK

- 383 -

556644.. Pošto svako od solidarnih dužnika odgovara za celu obavezu, poverilac takve obaveze mo-

že tužbom tužiti sve solidarne dužnike ili samo nekog od njih.

Iz obrazloženja: U postupku donošenja prvostepene presude nije bilo bitnih povreda odredaba parničnog po-

stupka iz člana 374. stav 2. Zakona o parničnom postupku, na koje drugostepeni sud pazi po slu-žbenoj dužnosti. Nema ni povrede iz člana 374. stav 2. tačka 12. Zakona o parničnom postupku (član 361. stav 2. tačka 12. prethodno važećeg Zakona o parničnom postupku), na koju se posred-no ukazuje žalbom tuženog navodima da obrazloženje ne sadrži jasne razloge zbog čega tuženi i Opština kao njegov osnivač nisu nužni suparničari.

Suprotno navedenom, prvostepeni sud je obrazložio da solidarna odgovornost više lica na strani dužnika podrazumeva odgovornost svakog solidarnog dužnika za celu obavezu, što znači da poveri-lac takve obaveze ne mora - ali može tužiti sve solidarne dužnike jednom tužbom ili može tužiti i svakog od njih posebnim tužbama ili samo nekog od solidarnih dužnika.

Navedeni razlozi prvostepenog suda su dovoljni i jasni. (Iz Presude Privrednog apelacionog suda, Pž. 1366/2014 od 09.10.2014. godine)

556655.. Presuda ne sadrži razloge o bitnim činjenicama ako prvostepeni sud nije izneo ocenu izve-

denih dokaza.

Iz obrazloženja: Prema stavu drugostepenog suda, ožalbena odluka prvostepenog suda uopšte ne sadrži razloge,

tj. u njoj nisu navedeni razlozi o bitnim činjenicama, zbog čega ima nedostatke zbog kojih se ne mo-že ispitati. Dokazivanje obuhvata sve činjenice koje su važne za donošenje odluke - član 221. stav 1. Zakona o parničnom postupku. Sud odlučuje koje će dokaze izvesti radi utvrđivanja bitnih činjenica - član 221. stav 2. Zakona o parničnom postupku. Sud po svom uverenju odlučuje koje će činjenice uzeti kao dokazane i to na osnovu savesne i brižljive ocene svakog dokaza zasebno i svih dokaza za-jedno, kao i na osnovu rezultata celokupnog postupka - član 8. Zakona o parničnom postupku. Iz obrazloženja: prvostepene presude u konkretnom slučaju proizilazi da je izostala ocena izvedenih dokaza, zbog čega se ne može utvrditi na osnovu čega je prvostepeni sud mogao da zaključi da je tužbeni zahtev osnovan. Time je učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 2. tačka 12. Zakona o parničnom postupku.


556666.. Ako je izreka prvostepene presude suprotna razlozima presude s obzirom da je tužiocu do-

suđeno više od onoga što je traženo postavljenim tužbenim zahtevom, a prepis prvostepene presude, dostavljen drugostepenom sudu uz propratni akt radi odluke o žalbi, nije saglasan

PARNIČNI POSTUPAK

- 384 -

njenom izvorniku u spisima predmeta, postoji bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 12 Zakona o parničnom postupku.

Iz obrazloženja: Žalbom tuženog osnovano se ukazuje da je u postupku donošenja prvostepene presude uči-

njena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 12. Zakona o parnič-nom postupku (član 361. stav 2. tačka 12. ranijeg zakona. Izreka presude je nerazumljiva i protiv-reči sama sebi i razlozima presude tj. ima nedostataka zbog kojih se ne može ispitati. Tužilac je, dana 01.06.2010. godine podneo tužbu sa zahtevom da se tuženi obaveže da mu, na ime naknade štete, isplati iznos od 126.305,81 dinar, a koji predstavlja razliku između troškova lečenja osigu-ranika - tužioca koje je platio Urgentnom centru i iznosa od 532.272,00 dinara koji je tuženi, po tom osnovu, na ime regresa isplatio tužiocu. Odlučujući o zahtevu tužioca, koji u toku prvostepe-nog postupka nije preinačen u smislu povećanja tužbenog zahteva, prvostepeni sud je obave-zao tuženog na isplatu iznosa od 575.167,54 dinara. Takva izreka prvostepene presude suprotna je razlozima presude, koje je prvostepeni sud dao, a imajući u vidu da se radi o nedostacima zbog kojih se njena pravilnost i zakonitost ne može ispitati, to je morala biti ukinuta. Posebno je potrebno istaći da pismeni prepis prvostepene presude koji je združen uz propratni akt od 16.12.2010. godine, koji je dostavljen ovom sudu, nije u saglasnosti sa izvornikom prvostepene presude i to u naznačenom delu, pa je, u tom smislu, potrebno otkloniti navedene nedostatke usa-glašavanjem prepisa prvostepene presude sa njenim izvornikom.


556677.. U situaciji kada tuženi osporava visinu dugovanja, sud istu ne može utvrditi samo iz jedno-

stranih akata tužioca.

Iz obrazloženja: Kako je u toku postupka tuženi osporavao visinu tužiočevog potraživanja po osnovu nevraće-

nog dela duga po kreditu, a imajući u vidu naplaćeni iznos u reorganizaciji privrednog društva, koje je, uz tuženog, jedan od jemaca-plataca, to je prvostepeni sud navedeno morao ceniti pri utvrđivanju visine tuženikovog dugovanja po tom osnovu. Plaćanja dugovanja po osnovu kredi-ta od strane glavnog dužnika ili bilo kojeg od jemaca-plataca smanjuje dug, pa time i obaveze svih solidarnih dužnika za vraćanje navedenog duga, a to znači i tuženog kao jednog od njih po osnovu jemstva. Imajući to u vidu, visinu dugovanja tuženog prema tužiocu, a na ime neizmire-nog dela obaveze po osnovu jemstva za vraćanje kredita koje je tužilac dao, s obzirom da je tu-ženi istu osporio, sud nije mogao utvrditi samo uvidom u jednostrane akte tužioca čiju tačnost tu-ženi osporava i bez uzimanja u obzir nesporno naplaćenog dela potraživanja u okviru reorganiza-cije navedenog privrednog društva kao drugog jemca-platca, solidarnog dužnika, obavezati tuže-nog na plaćanje opredeljenog iznosa kao u tužbi. Iz navedenih razloga, osnovano tuženi u žalbi ukazuje da je pobijana odluka doneta uz apsolutno bitne povrede iz člana 361. stav 2. tačka 12) Zakona o parničnom postupku, jer ista ne sadrži sve razloge o odlučnim činjenicama, a razlozi koji su dati su protivrečni stanju u spisima.


PARNIČNI POSTUPAK

- 385 -

OCENA BLAGOVREMENOSTI ŽALBE


556688.. Preduslov za ocenu blagovremenosti pravnog leka je uredna dostava stranci odluke koja se

pobija.

Iz obrazloženja: Prema stanju u spisima, u predlogu za izvršenje na osnovu verodostojne isprave, kao izvršni du-

žnik označeno je navedeno pravno lice. Rešenje o izvršenju na osnovu verodostojne isprave, doneto na osnovu predloga izvršnog poverioca, prema povratnici koja je u spisima, dostavljeno je, međutim, drugom pravnom licu na istoj adresi dana 12.05.2010. godine. Izvršni dužnik, označen u predlogu za izvršenje i rešenju o izvršenju podneo je na navedeno rešenje prigovor 21.05.2010. godine. Imaju-ći u vidu da, prema povratnici koja se nalazi u spisima, rešenje o izvršenju od 04.05.2010. godine sa prilozima nije dostavljeno označenom "pravom" izvršnom dužniku, već drugom pravnom licu koje se nalazi na istoj adresi, to se osnovano u žalbi ističe da se rok za podnošenje prigovora i njegovu blagovremenost ne može računati od dana kada je prema povratnici u spisima rešenje dostavljeno drugom licu, koje se nalazi na istoj adresi, a ne samom izvršnom dužniku. Iz tih razloga pogrešno je postupio prvostepeni sud kada je odbacio prigovor kao neblagovremen, pa se isto rešenje, na osnovu člana 387. stav 1. tačka 3. Zakona o parničnom postupku, ukida i predmet vraća prvostepe-nom sudu na dalji postupak po prigovoru.


556699.. Dopuna žalbe podneta nakon isteka roka od osam dana, zakonom propisanog za izjavljiva-

nje pravnog leka u privrednim sporovima, ne može biti razmatrana od strane prvostepenog suda i u vezi sa takvom dopunom se ne donose ni procesna rešenja.

Iz obrazloženja: Osnovana je žalba tuženog izjavljena protiv naznačenog rešenja od 15.10.2008. godine, ko-

jim je odbačena dopuna žalbe tuženog izjavljena dana 12.11.2008. godine, a koje je ispravljeno rešenjem od 18.11.2008. godine. Dopuna žalbe koja je dostavljena po isteku roka od osam dana, u kojoj su istaknuti novi žalbeni razlozi i navodi u odnosu na blagovremeno podnetu žalbu, su-protna je imperativnim normama i rokovima za izjavljivanje pravnih lekova. Prihvatljive su samo dopune u odnosu na žalbu koja je izjavljena blagovremeno i koja predstavlja eventualno dodatno objašnjenje onih razloga i onih navoda koji su već u blagovremeno podnetoj žalbi istaknuti. U konkretnom slučaju dopuna žalbe je podneta nakon isteka roka od osam dana, zakonom propisa-nog za izjavljivanje pravnog leka u privrednim sporovima, i kao takva ne može biti razmatrana

PARNIČNI POSTUPAK

- 386 -

od strane prvostepenog suda, te se u vezi sa takvim dopunom ne donose ni procesna rešenja. Iz tih razloga, na osnovu člana 387. stav 1. tačka 3. Zakona o parničnom postupku, odlučeno je kao u izreci ove presude.


557700.. Ne može smatrati dopunom blagovremeno podnete žalbe podnesak nazvan ''dopuna žal-

be'' ako se njime pobija deo prvostepene odluke koji nije pobijan u žalbi, već je u pitanju sa-mostalna žalba, čija se blagovremenost posebno ceni.

Iz obrazloženja: Podneskom od 26. septembra 2005. godine, nazvanim "dopuna žalbe", tužilac pobija i prvo-

stepenu presudu u stavu izreke pod III, dakle u pogledu odluke o troškovima spora. Kako je tu-žilac prvostepenu presudu primio 2. septembra 2005. godine, kako u blagovremeno podnetoj žal-bi nije pobijao stav III izreke prvostepene presude, to proizlazi da je ovaj stav postao pravno-snažan. Stoga se tužiočev podnesak od 26. septembra 2005. godine ne može smatrati dopunom blagovremeno podnete žalbe, nego samostalnom žalbom na stav III izreke prvostepene presude koja je neblagovremena. Neblagovremenost ove žalbe proizlazi iz primene odredbe člana 489. stav 1. tačka 2. Zakona o parničnom postupku ("Službeni glasnik RS", broj 125/2004), radi če-ga je na osnovu člana 374. Zakona o parničnom postupku, a u vezi sa članom 365. st. 1. i 2. Za-kona o parničnom postupku, drugostepeni sud ovu žalbu odbacio, odlučivši kao u izreci ove pre-sude pod II.


557711.. Ako sud iz pismenih dokaza (potražnica) i iz iskaza svedoka (dostavljača) ne može pou-

zdano utvrditi da li je i kada žaliocu izvršena dostava presude, tada po odredbama Zakona o parničnom postupku sud ne može žalbu odbaciti kao neblagovremenu, bez obzira kada je podneta.

Iz obrazloženja: Kako se u spisima nalazi povratnica prema kojoj je punomoćnik tužioca presudu od 2. jula 2002.

godine primio 2. novembra 2002. godine, a žalbu na istu prema prijemnom pečatu suda predao kao pre-poručenu pošiljku 15. novembra 2002. godine, pobijanim rešenjem prvostepeni sud je istu odbacio, jer je podneta po proteku roka od osam dana, odnosno kao neblagovremenu (iako se u samoj izreci rešenja greškom navodi nedozvoljenost). Kako je međutim sprovođenjem izviđajnih radnji po nalogu Višeg tr-govinskog suda, izviđajnom radnjom saslušanja samog dostavljača – poštara, utvrđeno da on ne zna ko-me je navedenu pošiljku uručio, kao i da je ukoliko sam advokat nije bio prisutan ostavljao nekom od

PARNIČNI POSTUPAK

- 387 -

prisutnih lica koja bi pismena želela da prime, to se u situaciji u kojoj sam punomoćnik tužioca osporava prijem presude označenog datuma, a dostavljač se izjašnjava u navedenom smislu, ne može pouzdano utvrditi da li je presuda dostavljena u skladu sa odredbama Zakona o parničnom postupku koje regulišu dostavljanje advokatu pa stoga, u označenoj situaciji, ne može se ni odbaciti navedena žalba kao nebla-govremena. Iz iznetih razloga a na osnovu člana 380. stav 1. tačka 3. Zakona o parničnom postupku po-bijano rešenje se ukida kao u izreci.


NEDOZVOLJENOST ŽALBE


557722.. Nedozvoljena je žalba, kojom se pobija rešenje o prinudnoj naplati takse, koje je, nakon iz-

javljene žalbe od strane taksenog obveznika, prvostepeni sud stavio van snage i dao mišljenje da je zahtev za povraćaj takse blagovremen i osnovan, jer žalilac nema pravni interes.

Iz obrazloženja: Iz stanja u spisima se utvrđuje da je prvostepeni sud, postupajući po podnesku tužilaca, utvrdio

da je došlo do omaške u izradi rešenja o prinudnoj naplati sudske takse na tužbu i takse na rešenje o odbacivanju tužbe u naznačenom predmetu, tako što su tužioci svoj podnesak, koji je trebalo da bude prosleđen suprotnoj strani sa tužbom i dokazima, predali u prijemnu kancelariju suda, a sud je isti zaveo kao novu tužbu i formirao novi predmet. Tako podnetu tužbu prvostepeni sud je rešenjem od 28.08.2008. godine odbacio. Isto rešenje prvostepeni sud je nakon zahteva tužilaca stavio van sna-ge, utvrdivši da je u prethodnom predmetu tužilac podneo istu tužbu protiv istih tuženih radi iste pravne stvari, a čija je sadržina istovetna sa informativnim podneskom koji je punomoćnik namera-vao da preda klijentu, te da se radi o očiglednoj omašci, zbog čega je rešenjem prvostepenog suda od 22.07.2010. godine stavljeno van snage rešenje o taksi na tužbu od 01.08.2008. godine, zatim rešenje o taksi na rešenje o odbacivanju tužbe od 01.09.2008. godine, kao i rešenja o prinudnoj na-plati sudske takse na tužbu i na rešenje o odbacivanju tužbe od 19.04.2010. godine. Nakon toga, pr-vostepeni sud je dao svoje mišljenje u pogledu zahteva za povraćaj sudske takse, koji je podnet od strane tužilaca, navodeći da je isti blagovremen i osnovan. Mišljenje prvostepenog suda dostavljeno je Ministarstvu finansija i ekonomije - Poreska uprava i punomoćnicima tužilaca. Podneskom od 30.09.2011. godine punomoćnici tužilaca izjasnili su se da ostaju pri žalbi od 24.05.2010. godine. Privredni apelacioni sud nalazi da je žalba tužilaca u ovoj pravnoj stvari nedozvoljena, imajući u vi-du da su rešenjem prvostepenog suda stavljena van snage rešenja o prinudnoj naplati sudske takse, da je prvostepeni sud dao mišljenje u kome je ocenio da je zahtev za povraćaj sudske takse blagovre-men i osnovan, te da su, na taj način, tužioci stekli uslove da im se izvrši povraćaj prinudno naplaće-ne sudske takse i da na njihovoj strani nema pravnog interesa za izjavljivanje ove žalbe.


PARNIČNI POSTUPAK

- 388 -

OGRANIČENJE VIŠESTRUKOG UKIDANJA

PRESUDE (Član 383. stav 4. Zakona o parničnom postupku)

557733.. Obavezno zakazivanje glavne rasprave pred drugostepenim sudom podrazumeva da je na-

kon ranijeg ukidanja pred prvostepenim sudom učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka ili činjenično stanje nepotpuno ili pogrešno utvrđeno, što znači da se zabrana više-strukog ukidanja ne primenjuje na presude zbog izostanka.

Iz obrazloženja: Drugostepeni sud nalazi da se zabrana višestrukog ukidanja primenjuje samo u slučaju kada je ra-

nija meritorna prvostepena odluka već jedanput bila ukinuta tj. da se to odnosi samo na odluku done-tu nakon provedenog dokaznog postupka i utvrđivanja činjeničnog stanja. U konkretnoj parnici u sporu male vrednosti, ranije doneta presuda zbog izostanka ne predstavlja meritornu, već procesnu odluku kojom se sankcioniše propust tuženog. Zbog toga se izloženi stav Prvog osnovnog suda u B... o stvarnoj nadležnosti nakon ukidanja njegove meritorne presude od strane Višeg suda u B..., ne može prihvatiti kao pravilan. Obavezno otvaranje glavne rasprave pred drugostepenim sudom, u smislu člana 369. Za-kona o parničnom postupku, podrazumeva da je nakon ranijeg ukidanja pred prvostepenim sudom uči-njena bitna povreda odredaba parničnog postupka ili činjenično stanje ponovo nepotpuno ili pogrešno utvrđeno. To ne može biti slučaj kod ranije donete presude zbog izostanka, zasnovane samo na činje-ničnoj građi navedenoj u tužbi i eventualno uz nju priloženim dokazima. Ista je, za razliku od meritorne odluke, rezultat propuštanja parnične radnje na strani tuženog.

(Iz rešenja Apelacionog suda u Beogradu, R. 61/2013 od 11.09.2013. godine)

557744.. Ukoliko je prvostepeni sud međupresudom utvrdio da nije osnovan tužbeni zahtev za nakna-

du štete (negativna međupresuda) i odlučio da će zastati sa raspravljanjem o visini tužbenog zah-teva do pravosnažnosti međupresude, drugostepeni sud ne može ukinuti pobijanu međupresudu i predmet vratiti prvostepenom sudu na ponovno odlučivanje ako je prvostepena presuda već je-danput bila ukinuta, već mora ukinuti međupresudu i istovremeno odlučiti o zahtevima stranaka u smislu člana 369. stav 3. Zakona o parničnom postupku.

Iz obrazloženja: Pobijanom međupresudom utvrđeno je da navedena tužena opština nije u obavezi da tužiocima

naknadi štetu na ime srušenih poslovnih prostora (dva lokala) i na ime izuzimanja zemljišta iz privat-ne svojine radi proširenja glavne ulice. Stavom drugim izreke, zastaje se sa raspravljanjem o visini tužbenog zahteva do pravnosnažnosti pobijane presude. Stavom tri izreke, utvrđeno je da će se o tro-

PARNIČNI POSTUPAK

- 389 -

škovima postupka odlučiti naknadno. Apelacioni sud je, odlučujući o žalbi tužioca protiv navedene međupresude, ukinuo međupresudu i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovno suđenje, nala-zeći da se međupresudom može odlučiti o osnovanosti tužbenog zahteva samo ako sud nalazi da pravni osnov za tužbeni zahtev postoji. To znači da međupresuda uvek ima karakter utvrđujuće pre-sude, a u konkretnom slučaju je pobijanom međupresudom utvrđeno da ne postoji pravni osnov za naknadu štete. Vrhovni Kasacioni sud je, odlučujući o sukobu stvarne nadležnosti koji je izazvao naznačeni osnovni sud, utvrdio da je za postupanje u ovom predmetu nadležan navedeni apelacioni sud s obzirom da je odredbom člana 373. stav 3. Zakona o parničnom postupku propisano da - u slu-čaju da je prvostepena presuda već jedanput bila ukinuta - drugostepeni sud ne može ukinuti pre-sudu i uputiti predmet prvostepenom sudu na ponovno suđenje. Pošto je pobijana međupresuda po žalbi već ukinuta, apelacioni sud je nakon održane rasprave, u smislu člana 369. stav 3. istog zakona, presudom odlučio o osnovanosti tužbenog zahteva tužilaca u celosti.

(Iz rešenja Apelacionog suda u Nišu, Gž. 2663/10 od 03.06.2010. godine)

GRANICE ISPITIVANJA PRESUDE PO SLUŽBENOJ DUŽNOSTI U POGLEDU APSOLUTNO BITNIH POVREDA POSTUPKA


557755.. Na stvarnu nadležnost prvostepenog suda za odlučivanje u određenoj pravnoj stvari,

drugostepeni sud pazi samo u granicama razloga navedenih u žalbi, a ne po službenoj du-žnosti

Iz obrazloženja: Rešenjem prvostepenog trgovinskog suda određeno je izvršenje na osnovu izvršne isprave –

pravnosnažnog rešenja izvršnog poverioca donetog u vršenju javnopravnih ovlašćenja, a kojim re-šenjem je utvrđena visina naknade za korišćenje vodnog zemljišta. U žalbi su istaknuti žalbeni raz-lozi i dati brojni žalbeni navodi, ali nije ukazano na postojanje bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 361 stav 2 tačka 4. Zakona o parničnom postupku, a u pogledu stvarne nenadle-žnosti trgovinskog suda za postupanje po predmetnom predlogu, s obzirom na činjenicu da se radi o izvršnoj ispravi koju nije doneo trgovinski sud, pa stoga nije bilo mesta zasnivanju nadležnosti tr-govinskog suda za odlučivanje o takvoj pravnoj stvari, a saglasno članu 15. Zakona o sudovima, koja se odredba u smislu člana 84. Zakona o uređenju sudova primenjuje do 1. januara 2007. godine. Pre-ma odredbi člana 21. Zakona o uređenju sudova za odlučivanje o ovakvom predlogu za izvršenje bio bi stvarno nadležan sud opšte nadležnosti. Međutim, prema članu 372. stav 2. Zakona o parnič-nom postupku, drugostepeni sud po službenoj dužnosti prilikom odlučivanja po žalbi pazi samo na postojanje bitnih povreda postupka iz člana 361. stav 2. tač. 1, 2, 5, 7. i 9. Zakona o parničnom postupku, dok na postojanje ostalih bitnih povreda postupka pazi samo u granicama razloga nave-denih u žalbi. Ovo znači da se postojanje bitne povrede odredaba postupka, koja se ogleda u činjeni-ci da je u postupku postupao stvarno nenadležan sud, može ispitivati samo ukoliko je ista obuhva-

PARNIČNI POSTUPAK

- 390 -

ćena razlozima navedenim u žalbi, tako da počinjena povreda, ukoliko na nju nije ukazano žalbom, ne utiče na pravilnost pobijane odluke. Kako je u konkretnom slučaju za odlučivanje o predlogu za izvršenje predviđena sudska nadležnost, to nije počinjena bitna povreda odredaba postupka iz člana 361. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku na koju drugostepeni sud pazi po službenoj du-žnosti, te kako u žalbi nije istaknut žalbeni razlog iz člana 361. stav 2. tačka 4. Zakona o parničnom postupku, to je pobijanu odluku valjalo potvrditi iako je istu doneo stvarno nenadležni sud.

(Iz rešenje Višeg trgovinskog suda Pž. 12615/05 od 20. 02.2006. godine)

557766.. Ako je prvostepeni sud presudom u celosti održao na snazi rešenje o izvršenju na osno-

vu verodostojne isprave i istovremeno usvojio tužbeni zahtev opredeljen rešenjem o izvrše-nju, postoji apsolutno bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 2. tač-ka 12. postupka Zakona o parničnom postupku, jer je izreka nerazumljiva i protivrečna sa-ma sebi, ali na koju drugostepeni sud ne pazi po službenoj dužnosti, već samo na zahtev stranke.

Iz obrazloženja: Ispitujući pobijanu presudu u granicama žalbe na osnovu člana 372. Zakona o parničnom po-

stupku, u vezi člana 478. st. 1. i 2. Zakona o parničnom postupku Viši trgovinski sud nalazi da je žalba tuženog neosnovana. Tuženi u svojoj žalbi prvostepenu presudu napada opredeljenim žalbe-nim razlozima samo u pogledu pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja. Pri čemu nije sporna povreda Zakona o parničnom postupku iz člana 361. stav 2. tačka 12. u prvostepenoj presudi, jer je prvostepeni sud u celosti održao na snazi rešenje o izvršenju i istovremeno usvojio tužbeni zah-tev tužioca opredeljen rešenjem o izvršenju, ali kako se u žalbi tuženi nije pozvao na tu povredu po-stupka, ovaj sud u odlučivanju po žalbi nije mogao da izađe van okvira ispitivanja prvostepene pre-sude limitiranih odredbom člana 372. Zakona o parničnom postupku, u vezi člana 478. stav 1. Za-kona o parničnom postupku.


NEMOGUĆNOST ISPITIVANJA PRESUDE PO SLUŽBENOJ DUŽNOSTI U

POGLEDU PREKORAČENJA TUŽBENOG ZAHTEVA (Član 386. stav 4. Zakona o parničnom postupku)

557777.. Drugostepeni sud se ne može obazirati na kvantitativno prekoračenje tužbenog zahteva ti-

me što je pobijanom presudom dosuđeno više od onoga što je traženo, ako se tuženi u žalbi na to nije pozvao, jer na prekoračenje tužbenog zahteva drugostepeni sud pazi samo na zahtev stranke, a ne po službenoj dužnosti.

PARNIČNI POSTUPAK

- 391 -

Iz obrazloženja: Ispitujući pobijanu presudu u granicama žalbe na osnovu člana 372. Zakona o parničnom postup-

ku, u vezi člana 478. st. 1. i 2. Zakona o parničnom postupku Viši trgovinski sud nalazi da je žalba tu-ženog neosnovana. Tuženi u svojoj žalbi prvostepenu presudu napada opredeljenim žalbenim razlozi-ma samo u pogledu pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja. Očigledno je da je prvoste-peni sud prekoračio tužbeni zahtev jer je predlog za izvršenje bio opredeljen na iznos od 3.992,50 di-nara sa zakonskom zateznom kamatom od 1.1.2003. godine, koji zahtev tokom parničnog postupka ni-je bio preinačen, a prvostepeni sud je dosudio tužiocu iznos od 187.197,50 dinara sa zakonskom zate-znom kamatom od 1.1.2003. godine, međutim, kako drugostepeni sud shodno odredbi člana 372. stav 3. Zakona o parničnom postupku na prekoračenje tužbenog zahteva pazi samo na zahtev stranke, nije bilo osnova da postupi shodno članu 379. stav 1. Zakona o parničnom postupku.


ODLUKE DRUGOSTEPENOG SUDA O ŽALBI (Član 387. stav 1. tačka 4. Zakona o parničnom postupku)

557788..

Tužba kojom tužilac u parničnom postupku potražuje isplatu troškova veštačenja i nagra-de za obavljeno veštačenje u krivičnim postupcima a pri tome nema izvršnu ispravu niti je tu-žba podneta radi naknade štete zbog nedonošenja izvršne isprave - mora se odbaciti zbog ne-dostatka pravnog interesa.

Iz obrazloženja: Privredni apelacioni sud nalazi da se troškovi veštačenja u krivičnom postupku, kao i u par-

ničnom postupku, ne mogu od strane veštaka niti Ustanova angažovanih radi izvođenja dokaza veštačenjem, naplaćivati tužbom u parničnom postupku.

Drugostepeni sud nalazi da u ovom slučaju tužilac nema izvršnu ispravu niti je tužba podneta radi naknade štete zbog nedonošenja izvršne isprave. Otuda tužilac nema pravni interes da u ovom parničnom postupku potražuje isplatu troškova veštačenja i nagrade za obavljeno veštače-nje u krivičnim postupcima pa je prvostepena presuda ukinuta i tužba odbačena.

Iz tih razloga, na osnovu čl. 387. tač. 4. Zakona o parničnom postupku, odlučeno je kao u izreci re-šenja.


OCENA POSREDNO IZVEDENIH DOKAZA OD STRANE

DRUGOSTEPENOG SUDA (Član 394. tačka 2. Zakona o parničnom postupku)

PARNIČNI POSTUPAK

- 392 -

557799.. Kada se radi o saslušanju svedoka na ročištu pred prvostepenim sudom, kao neposrednom

dokazu, zakonodavac drugostepenom sudu ne daje ovlašćenje da drugačije ceni tako izvedene dokaze, već samo dokaze koji su posredno izvedeni. Jer, za ocenu iskaza saslušanog svedoka, osim sadržine, važni su i drugi elementi kao što je držanje svedoka pred sudom, način na koji iznosi svoja saznanja o bitnim činjenicama i sl, a za tu ocenu kompetentan je samo sud pred kojim je dokaz neposredno izveden.

Iz obrazloženja: Prvostepeni sud je jedino kompetentan da stekne uverenje o tačnosti sadržine iskaza svedoka čije

saslušanje neposredno izvodi kao dokaz i ima uvid u njegovo držanje i način na koji daje iskaz. Po-što se radi o neposrednom dokazu, zakonodavac drugostepenom sudu i ne daje ovlašćenje da druga-čije ceni tako izvedene dokaze, već samo dokaze koji su posredno izvedeni.


ODBACIVANJE NEDOZVOLJENE ŽALBE (Član 401. tačka 1. Zakona o parničnom postupku)

558800.. Ako prvostepeni sud odbaci žalbu koju je podneo advokat bez posebnog punomoćja, kako

će postupiti drugostepeni sud ako uz žalbu na ovo rešenje advokat naknadno dostavi puno-moćje kojim stranka odobrava njegovu parničnu radnju?

Stranka ne može naknadnim dostavljanjem punomoćja uz žalbu na rešenje o odbacivanju ne-dozvoljene žalbe (rešenje doneto na temelju odredbe člana 103. stav 6. u vezi člana 92. stav 1. Zako-na o parničnom postupku) konvalidirati propust svog punomoćnika – advokata učinjen dostavlja-njem žalbe sudu bez punomoćja.


NOVČANI CENZUS ZA REVIZIJU U IMOVINSKOPRAVNIM SPOROVIMA


558811.. Za ostvarivanje prava na izjavljivanje revizije, kada se tužbeni zahtev odnosi na potraživa-

nje u novcu, merodavan je onaj novčani iznos o kome je odlučivano u pravnosnažno okonča-nom postupku.

PARNIČNI POSTUPAK

- 393 -

Iz obrazloženja: Tužilac je – kako proizlazi iz spisa predmeta - izjavio reviziju protiv presude Privrednog apelaci-

onog suda zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 2. tačka 12. Zakona o parničnom postupku i pogrešne primene materijalnog prava. U podnetoj reviziji tužilac je naveo da je vrednost predmeta spora 540.000,oo dinara. Prvostepenom presudom, kao i presudom Privrednog apelacionog suda od 01.04.2010. godine, odlučivano je o tužbenom zahtevu koji je bio postavljen na iznos od 500.000,00 dinara. Odredbom propisano je da protiv pravnosnažne presude donete u dru-gom stepenu, stranke mogu izjaviti reviziju u roku od 30 dana od dana dostavljanja prepisa presude - član 394. stav 1. Zakona o parničnom postupku. Revizija nije dozvoljena u imovinskopravnim spo-rovima kada se tužbeni zahtev ne odnosi na potraživanje u novcu, predaju stvari ili izvršenje neke druge činidbe ako vrednost predmeta spora, ne prelazi iznos od 500.000,00 dinara - član 394. stav 3. Zakona o parničnom postupku (koji je bio na snazi u vreme podnošenja tužbe). Odredbom propisano je da Postupci započeti pre stupanja na snagu tog zakona će se okončati po odredbama novog zakona - član 55. stav 1. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o parničnom postupku. Dok je stavom 2. istog člana propisano da O revizijama izjavljenim pre stupanja na snagu ovog zakona odlučuje Vr-hovni kasacioni sud u veću sastavljenom od troje sudija po pravilima parničnog postupka koja su va-žila do dana stupanja na snagu ovog Zakona - član 55. stav 2. Zakona o izmenama i dopunama Zako-na o parničnom postupku. U konkretnom slučaju tužbeni zahtev se odnosi na potraživanje u novcu, odnosno tužilac traži da mu tuženi izvrši vraćanje depozita u iznosu od 500.000,00 dinara, iz čega sledi da vrednost predmeta spora ne prelazi iznos od 500.000,00 dinara, te da revizija u ovoj pravnoj stvari nije dozvoljena, s obzirom da je potraživanje tužioca novčano.


OBAVEZNO IZJAVLJIVANJE REVIZIJE PREKO ADVOKATA


558822.. Nije dozvoljena revizija prema odredbi člana 401. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom po-

stupku, izjavljena od strane advokata koji je ranije otkazao punomoćje, bez obzira što je pu-nomoćnik na reviziju stavio pečat, a stranka je potpisala.

Iz obrazloženja: Predmet tužbenog zahteva je poništaj rešenja o prestanku radnog odnosa. Tužba je odbačena

kao neblagovremena, rešenjem prvostepenog suda, koje je potvrdio drugostepeni sud. Protiv re-šenja drugostepenog suda tužilac je blagovremeno izjavio reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava. Odlučujući o reviziji tužioca Vrhovni

PARNIČNI POSTUPAK

- 394 -

sud je našao da revizija nije dozvoljena u smislu člana 401. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku ("Službeni glasnik RS", br. 125 od 22. novembra 2004. godine) prema kojoj revizija nije dozvoljena ako je reviziju izjavilo lice koje nije advokat. U konkretnom slučaju tužioca je zastupao advokat koji je tužiocu otkazao punomoćje podneskom od 26.04.2004. godine u smislu člana 93. stav 2. Zakona o parničnom postupku, pa se tužilac u daljem toku postupka zastupao sâm. Pečat advokata na reviziji, bez potpisa i urednog punomoćja, nije dokaz da je reviziju izja-vio punomoćnik – advokat, jer je ranije dato punomoćje otkazano podneskom od 26.04.2004. go-dine, a novo nije izdato."

(Iz rešenja Vrhovnog suda Srbije u Beogradu, Rev. II 80/06 od 1. 02.2006. godine)

558833.. Da li je javni pravobranilac ovlašćen da u ime stranke koju zastupa izjavi reviziju, ili se

pak, ovaj vanredni pravni lek mora izjaviti advokat u smislu člana 401. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku?

Javni pravobranilac je ovlašćen da u ime stranke koju zastupa izjavi reviziju. Shodno odredbi člana 84. stav 3. Zakona o parničnom postupku, zastupanje državne zajednice, države članice i nje-nih organa, jedinica teritorijalne autonomije i lokalne samouprave uređuje se posebnim propisima. Zakonom o javnom pravobranilaštvu u članu 1. stav 2. propisano je da je javno pravobranilaštvo za-konski zastupnik Republike, autonomne pokrajine, grada i opštine. Čl. 7. i 9. Zakona o javnom pra-vobranilaštvu propisano je da Republičko javno pravobranilaštvo preduzima pravne radnje i koristi pravna sredstva pred sudovima i drugim nadležnim organima radi ostvarivanja imovinskih prava i interesa Republike Srbije, njenih organa i organizacija i drugih pravnih lica čije se finansiranje obezbeđuje u budžetu Republike, te da u tom smislu isto u sudskim i upravnim postupcima ima po-ložaj zakonskog zastupnika. Iz navedenih odredaba proizlazi da se odredba člana 401. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku ne odnosi na one stranke u postupku čije je zastupanje posebnim zakonom povereno javnom pravobranilaštvu. Naime, kada se kao učesnik u postupku pojavljuje Re-publika, autonomna pokrajina, grad, opština ili njihovi organi i organizacije, tada se na njih ne odno-si odredba člana 84. stav 2. Zakona o parničnom postupku, te samim tim ni odredba člana 401. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, već se ima primeniti odredba člana 84. stav 3. i člana 401. stav 2. tačka 1. Zakona o parničnom postupku. Kako se javno pravobranilaštvo ne može smatrati li-cem koje nije ovlašćeno na podnošenje revizije, to proizlazi dakle da je javni pravobranilac ovlašćen da u ime stranke koju zastupa izjavi reviziju i da se ovaj vanredni pravni lek u opisanoj situaciji ne mora izjavljivati preko advokata.


UKIDANJE PRESUDE KADA JE ZBOG POGREŠNE PRIMENE MATERIJALNOG PRAVA ČINJENIČNO STANJE NEPOTPUNO UTVRĐENO


PARNIČNI POSTUPAK

- 395 -

558844..

Utvrđenje prave volje davaoca izjave suštinski je kriterijum za tumačenje založne izjave.

Iz obrazloženja: S obzirom da nemaju dovoljne i jasne razloge o odlučnim činjenicama u pogledu odbijanja zah-

teva tužioca, a dati razlozi su nedovoljni ili u protivurečnosti sa sadržinom raspravnih zapisnika i pi-smenih isprava pa se ne mogu ispitati u pogledu pravilne primene materijalnog prava - Vrhovni ka-sacioni sud je našao da se revizijom tužioca osnovano ukazuje da su nižestepene presude zahvaćene bitnom povredom odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 2. tačka 12. Zakona o parničnom postupku. Radi obezbeđenja određenog potraživanja, nepokretna stvar može biti opterećena pravom zaloge u korist poverioca (hipoteka) koji je ovlašćen da, na način predviđen zakonom, traži namire-nje svog potraživanja iz vrednosti te nepokretnosti pre poverilaca koji na njoj nemaju hipoteku, kao i pre poverilaca koji su hipoteku na njoj stekli posle njega, bez obzira na promenu vlasnika opterećene nepokretnosti - član 63. stav 1. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa (važeći u momentu upisa založnog prava u zemljišne knjige). Hipoteka se stiče upisom u javnu knjigu ili na drugi odgo-varajući način - član 64. stav 1. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa. U meritumu, hipote-karna parnica se raspravlja kao i svaka druga parnica usmerena na ostvarenje potraživanja - mora se dokazati osnov potraživanja, visina i dospelost. U konkretnom slučaju, hipotekarni dužnik nije i lični dužnik hipotekarnog poverioca. Lični i hipotekarni dužnik može u postupku po tužbi istaći prigovore u pogledu punovažnosti pravnog posla ili založnog prava dok hipotekarni dužnik koji nije i lični du-žnik hipotekarnog poverioca može u postupku po hipotekarnoj tužbi isticati (ne samo one prigovore koje je mogao istaći i lični dužnik) već i one koje može istaći usled specijalnog odnosa koji eventu-alno postoji na temelju materijalnog prava između njega i hipotekarnog poverioca. Dakle, u konkret-nom slučaju izostalo je razjašnjenje i utvrđenje koje je obaveze preuzeo realni dužnik u momentu za-snivanja hipoteke i koje su nepokretnosti u vlasništvu realnog dužnika (u momentu davanja založne izjave) opterećene založnim pravom - hipotekom. Zbog toga je revizijski sud - na osnovu člana 407. stav 2. Zakona o parničnom postupku - ukinuo obe nižestepene presude, odlučio kao u izreci i pred-met ustupio Višem sudu u Beogradu u smislu člana 23. Zakona o uređenju sudova - kao nadležnom prvostepenom sudu - na ponovno suđenje, kako bi otklonio uočene nedostatke i doneo zakonitu i pravilnu odluku, imajući u vidu i iznete primedbe.


REVIZIJA PROTIV REŠENJA KOJIM JE POSTUPAK

PRAVNOSNAŽNO OKONČAN (Član 420. Zakona o parničnom postupku)

558855.. Nije dozvoljena revizija protiv pravnosnažnog rešenja kojim je odbijen predlog za vraća-

nje u pređašnje stanje.

PARNIČNI POSTUPAK

- 396 -

Iz obrazloženja: Stranke mogu da izjave reviziju i protiv rešenja drugostepenog suda kojim je postupak pravno-

snažno okončan - član 420. stav 1. Zakona o parničnom postupku (član 412. stav 1. ranije važe-ćeg Zakona o parničnom postupku).

U konkretnom slučaju rešenjem drugostepenog suda postupak u ovoj pravnoj stvari nije pravno-snažno završen jer je istim samo potvrđeno rešenje prvostepenog suda kojim je odbijen predlog za vraćanje u pređašnje stanje. Kako se rešenjem kojim se odlučuje o predlogu za vraćanje u pređašnje stanje postupak pravnosnažno ne završava, to je revizija tužilaca nedozvoljena u smislu navedene za-konske odredbe.


558866.. Nije dozvoljena revizija izjavljena protiv pravnosnažnog drugostepenog rešenja kojim je

odbijen predlog za ukidanje potvrde pravnosnažnosti i izvršnosti presude prvostepenog suda, jer njime postupak nije pravnosnažno okončan.

Iz obrazloženja: Revizija izjavljena protiv pravnosnažnog drugostepenog rešenja kojim je odbijen predlog za

ukidanje potvrde pravnosnažnosti i izvršnosti presude prvostepenog suda nije dozvoljena. Njena nedozvoljenost propisana je u članu 412. stav 1. Zakona o parničnom postupku. Naime, pobija-nim rešenjem koje se revizijom napada, postupak nije pravnosnažno okončan. Okončan je po-menutom prvostepenom presudom, a ne rešenjem kojim je odbijen predlog za ukidanje potvrde pravnosnažnosti i izvršnosti. U tom smislu, revizija je u tom delu odbačena kao nedozvoljena na osnovu procesnog ovlašćenja iz člana 404. a u vezi sa članom 401. stav 2. tačka 5. Zakona o parničnom postupku.

(Iz rešenja Vrhovnog kasacionog suda, Rev. 211/2013(2) od 31.10.2013. godine)

558877.. Revizija nije dozvoljena protiv rešenja kojim je odbijen zahtev tuženog za obezbeđenje

parničnih troškova, jer njime postupak nije pravnosnažno okončan.

Iz obrazloženja:

Zahtev tuženog za obezbeđenje parničnih troškova pravnosnažno je odbijen drugostepenim reše-njem koje se pobija. Stranke mogu izjaviti reviziju i protiv rešenja drugostepenog suda kojim je postu-pak pravnosnažno završen - član 412. stav 1. Zakona o parničnom postupku. Rešenjem koje se pobija postupak se pravnosnažno ne završava. Dakle, to podrazumeva da se revizija protiv ovakvog rešenja ne može izjaviti, te je revizija tuženog u smislu citirane zakonske odredbe nedozvoljena.


PARNIČNI POSTUPAK

- 397 -

558888.. U postupku rehabilitacije revizija nije dozvoljena.

Iz obrazloženja: U vanparničnom postupku shodno se primenjuju odredbe Zakona o parničnom postupku, ako

ovim ili drugim zakonom nije drugačije određeno - član 30. stav 1. Zakona o vanparničnom po-stupku. U postupku u kome se odlučuje o statusnim stvarima i o vanparničnim stvarima koje se odnose na stanarsko pravo, protiv pravnosnažnog rešenja drugostepenog suda revizija je dozvo-ljena ako ovim ili drugim zakonom nije drugačije određeno – član 27. stav 1. Zakona o vanpar-ničnom postupku. U postupku u kome se odlučuje o imovinsko-pravnim stvarima revizija je do-zvoljena pod uslovima pod kojima se po Zakonu o parničnom postupku može izjaviti revizija o imovinsko-pravnim sporovima, ako ovim ili drugim zakonom nije drugačije određeno - član 27. stav 2. Zakona o vanparničnom postupku. Članom 394. Zakona o parničnom postupku određeni su uslovi za izjavljivanje revizije protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu. Revizija protiv rešenja drugostepenog suda kojom je postupak pravnosnažno završen nije dozvoljena u sporovima u kojima ne bi bila dozvoljena revizija protiv pravnosnažne presude - član 412. stav 2. Zakona o parničnom postupku. Budući da je postupak rehabilitacije vanparnični postupak u kome se shodno primenjuju odredbe Zakona o parničnom postupku, te da Zakon o rehabilitaciji ne predviđa dozvoljenost revizije protiv drugostepenog rešenja, to se na dozvoljenost revizije pri-menjuju navedene odredbe Zakona o parničnom postupku. Budući da se ne radi o imovinsko-pravnom sporu niti o statusnom sporu u smislu citiranih odredbi, revizija protiv drugostepenog rešenja o rehabilitaciji nije dozvoljena.


REVIZIJA PROTIV REŠENJA O ODBACIVANJU ŽALBE


558899.. Uvek je dozvoljena revizija protiv odluke drugostepenog suda o odbacivanju žalbe.

Iz obrazloženja: Revizija imenovane učesnice od 13.12.2012. godine odbačena je rešenjem nadležnog osnovnog

suda od 11.1.2013. godine kao nedozvoljena. Viši sud je, postupajući po žalbi naznačenog Centra za socijalni rad, ukinuo osporeno rešenje nalazeći da se žalbom osnovano ukazuje na nepravilnu prime-nu odredbe iz člana 412. Zakona o parničnom postupku. Protiv rešenja drugostepenog suda, kojim se izjavljena žalba odbacuje revizija je uvek dozvoljena - član 412. stav 3. prethodnog Zakona o par-ničnom postupku. Revizija je uvek dozvoljena protiv rešenja drugostepenog suda kojim se izjavljena žalba odbacuje - član 420. stav 3. važećeg Zakona o parničnom postupku. U postupku u kome se od-

PARNIČNI POSTUPAK

- 398 -

lučuje o imovinskopravnim zahtevima revizija dozvoljena pod uslovima predviđenim Zakonom o parničnom postupku - član 127. stav 2. Zakona o vanparničnom postupku. Iz tih razloga je Viši sud ukinuo prvostepenu odluku sa nalogom da prvostepeni sud u daljem toku postupi u skladu sa odred-bama čl. 410. i 411. Zakona o parničnom postupku.


559900.. Dozvoljena je revizija kojom se pobija drugostepeno rešenje kojim je potvrđeno prvostepe-

no rešenje o odbacivanju žalbe kao neblagovremene, doneto u stečajnom postupku.

Iz obrazloženja: Nije sporno šta je predmet raspravljanja u sporu i po kojim zakonskim normama treba raspraviti

materijalno-pravni odnos stranaka. U stečajnom predmetu prvostepenog suda odlučuje se o imovini stečajnog dužnika koja nije raspodeljena do zaključenja stečajnog postupka nad stečajnim dužnikom. Ta imovina prema stanju u stečajnom spisu predstavlja potraživanje stečajnog dužnika kao poverioca prema njegovom dužniku u stečajnom predmetu, revidentu. Potraživanje dosuđeno izvršnom ispra-vom stečajnom dužniku, preneto je prvostepenim rešenjem od 12.10.2004. godine osnivaču stečaj-nog dužnika, sa obavezom dužnika - revidenta da dosuđeno potraživanje uplati u sudski depozit pr-vostepenog suda. Protiv tog prvostepenog rešenja, revident je izjavio žalbu, koju drugostepeni sud odbacuje kao neblagovremenu rešenjem od 31.1.2005. godine. To drugostepeno rešenje se pobija revizijom revidenta. Tako izjavljenu reviziju revizijski sud smatra procesno dozvoljenom u smislu već pomenutih procesnih odredbi iz člana 400. stav 3. i 412. stav 3. procesnih zakona. Nije sporno da u stečajnom postupku revizija nije dozvoljena u odnosu na materijalno-pravni odnos stranaka, u smislu norme iz člana 8. Zakona o prinudnom poravnanju, stečaju i likvidaciji. Njom je u stavu 3. iz-ričito propisano da se u stečajnom postupku ne može tražiti povraćaj u pređašnje stanje, niti podnosi-ti predlog za ponavljanje postupka, niti izjaviti revizija. Bez obzira na njenu izričitost, pomenuta nor-ma se ne može primeniti na izjavljenu reviziju revidenta. Revizijom se ne osporava pravo propisano Stečajnim zakonom. Ta prava stranaka nisu predmet raspravljanja pred revizijskim sudom. Revizij-ski sud konkretno odlučuje samo o dozvoljenosti i osnovanosti revizije izjavljene protiv rešenja dru-gostepenog suda kojim je odbačena žalba revidenta, kao žalba žalioca, ne i o pravima i obavezama proizašlim iz obligacionih odnosa pre otvaranja postupka stečaja nad stečajnim dužnikom, jer se o tim pravima odlučuje u stečajnom postupku i po zaključenju stečajnog postupka. Za to odlučivanje je nadležan drugostepeni sud u postupku meritornog odlučivanja po žalbi ovog revidenta izjavljenog protiv prvostepenog rešenja od 12.10.2004. godine. U postupku stečaja u smislu člana 12. pomenu-tog stečajnog zakona shodno se primenjuju odredbe Zakona o parničnom postupku. Shodna pri-mena procesnog zakona podrazumeva i primenu procesnih normi u stečajnom postupku, koje propi-suju pravo na izjavljivanje revizije protiv drugostepenog rešenja, kojim je kao neblagovremena od-bačena žalba izjavljena protiv prvostepenog rešenja donetog u stečajnom postupku. Njenu primenu u konkretnoj procesnoj situaciji, ne isključuje već pomenuta norma iz člana 8. Stečajnog zakona. Pri tom se mora poći i od cilja procesne norme koja propisuje pravo na izjavljivanje revizije protiv drugostepe-nog rešenja kojim je žalba odbačena. Cilj procesne norme je jasan. Njom se propisuje pravo na sankcio-nisanje u revizijskom postupku nepravilnosti rezultiranih donošenjem drugostepenog rešenja o odbaci-vanju žalbe. Brojni su primeri tih nepravilnosti u sudskoj praksi. Najčešće su to grubi previdi, rezultirani

PARNIČNI POSTUPAK

- 399 -

odbacivanjem žalbe kao neblagovremene. Pravo na sankcionisanje tih previda i svih drugih nepravilno-sti rezultiranih odbacivanjem žalbe u drugostepenom postupku, je upravo propisano kroz procesno pra-vo žalioca na izjavljivanje revizije. Revizije zasnovane na bitnim povredama procesnog zakona i pogre-šnoj primeni materijalnog prava, rezultiranoj nezakonitim odlučivanjem u drugostepenom postupku. Stoga je cilj procesne norme, mogućnost da se u revizijskom postupku, sankcionišu nepravilnosti u drugostepenom postupku ukidanjem pomenutog drugostepenog rešenja. Revident u izjavljenoj reviziji upravo to i traži. Zato je njegova izjavljena revizija dozvoljena. Dozvoljena je u procesnom i materijal-no-pravnom smislu. S tim u vezi su u meritumu u potpunosti neosnovani revizijski razlozi stečajnog upravnika, koji reviziju revidenta, smatra nedozvoljenom.


REVIZIJA PROTIV REŠENJA O ODBACIVANJU

REVIZIJE (Član 420. stav 4. Zakona o parničnom postupku)

559911.. Nije dozvoljena revizija protiv preinačujućeg drugostepenog rešenja, kojim je utvrđeno da

je dozvoljena revizija koja je prvostepenim rešenjem odbačena kao nedozvoljena.

Iz obrazloženja: Procesne norme su jasne i moraju da se primenjuju na način kako ih je zakonodavac i propisao.

Procesnim zakonima nije propisano pravo na izjavljivanje revizije protiv preinačujućeg drugoste-penog rešenja, koje prvostepenim rešenjem odbačenu reviziju revidenta, smatra dozvoljenom. Pravo na reviziju protiv tako preinačujućeg rešenja drugostepenog suda nije bilo dozvoljeno ni po članu 400. stav 3. ranije važećeg saveznog Zakona o parničnom postupku. Pomenutom procesnom odred-bom bilo je propisano: "revizija je uvek dozvoljena protiv rešenja drugostepenog suda kojim se izja-vljena žalba odbacuje, odnosno kojom se potvrđuje rešenje prvostepenog suda o odbacivanju revizi-je". Citiranu procesnu odredbu, kao zakonodavnu normu prihvata u celosti i zakonodavac u sada va-žećem republičkom Zakonu o parničnom postupku i propisuje je u potpuno identičnom zakonskom tekstu u članu 412. stav 3. procesnog zakona. Tako jasna zakonska norma ne otvara nikakve dileme u njenoj primeni. Revizijom stečajnog upravnika pobija se rešenje drugostepenog suda kojim se re-vizija dužnika stečajnog dužnika smatra dozvoljenom. Drugostepeno rešenje od 30. juna 2005. go-dine nije rešenje iz člana 400. stav 3. i člana 412. stav 3. procesnih zakona. Nije drugostepeno reše-nje kojim se potvrđuje prvostepeno rešenje kojim se odbacuje revizija revidenta kao nedozvoljena. Njime je revizija dozvoljena. Revizija je procesno dozvoljena samo protiv drugostepenog rešenja, kojim je potvrđeno prvostepeno rešenje o odbacivanju revizije. Stoga se drugostepeno rešenje ne može pobijati revizijom, a ako se ona kao vanredni pravni lek izjavi, procesno je nedozvoljena. Pro-cesno nedozvoljena revizija se odbacuje. Stečajni upravnik je izjavio reviziju protiv drugostepenog rešenja koje se revizijom ne može pobijati u smislu pomenutih procesnih normi, pa ju je revizijski sud na osnovu procesnog ovlašćenja iz člana 404. a u vezi sa članom 401. stav 2. tačka 5. važećeg procesnog zakona, kao takvu i odbacio odlučivanjem na način iz stava 1. izreke revizijskog rešenja.

PARNIČNI POSTUPAK

- 400 -

Pravo na izjavljivanje revizije protiv drugostepenog rešenja kojim je potvrđeno prvostepeno rešenje o odbacivanju revizije, propisano je samo za revidenta kome je revizija odbačena, stranku čije je pra-vo na izjavljivanje revizije takvim odlučivanjem onemogućeno. To podrazumeva da treća lica, uko-liko nisu i umešači na strani revidenta, nemaju pravo na izjavljivanje te revizije. Nemaju procesnu aktivnu legitimaciju za izjavljivanje revizije. Procesnu legitimaciju nemaju ni na izjavljivanje revizi-je protiv drugostepenog rešenja kojim se žalba odbacuje kao nedozvoljena, jer je to procesno pravo propisano samo u korist žalioca kao revidenta protiv tog drugostepenog rešenja. Izneto podrazumeva da je revizija stečajnog upravnika nedozvoljena i u smislu člana 401. stav 2. tačka 1. važećeg proce-snog zakona, jer je reviziju izjavilo lice koje nije ovlašćeno na podnošenje revizije. Stečajni upravnik je upravo to lice – lice koje nije ovlašćeno na izjavljivanje revizije.

(Iz rešenja Vrhovnog suda Srbije, Prev. 381/06 od 15.03.2006. godine)

NOVI DOKAZI I USLOVI ZA DOZVOLU PONAVLJANJA POSTUPKA


559922.. Novi dokaz u smislu člana 422. stav 1. tačka 9. Zakona o parničnom postupku na osnovu

koga bi bilo dozvoljeno ponavljanje postupka ne predstavlja dokaz koji se mogao pribaviti do zaključenja pravnosnažno okončanog postupka.

Iz obrazloženja: Tužena u predlogu za ponavljanje postupka ne iznosi nove činjenice ni nove dokaze na osnovu

kojih bi se mogla doneti po nju povoljnija presuda. Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, uverenje banke od 25.05.1983. godine ne može biti dokaz koji predstavlja uslov za ponavljanje postupka s ob-zirom na to da je tužena taj dokaz mogla pribaviti do zaključenja pravnosnažno okončanog postupka.

Otuda ona neosnovano predlaže ponavljanje postupka iz razloga predviđenih članom 422. stav 1. tačka 9. Zakona o parničnom postupku.


559933.. Samo ako sud oceni da bi predloženi dokazi doveli do povoljnijeg presuđenja za podnosio-

ca dozvoliće se ponavljanje postupka.

Iz obrazloženja:

Odredbe člana 426. tačka 10. Zakona o parničnom postupku na koje se poziva u predlogu za po-navljanje postupka tuženi odgovaraju odredbama člana 422. stav 1. tačka 9. Zakona o parničnom po-

PARNIČNI POSTUPAK

- 401 -

stupku koji se shodno iznetom primenjuje u ovom postupku, pa je stoga pravilno prvostepeni sud od-luku doneo primenom navedenih odredaba.

Relevantne odredbe: Postupak koji je pravnosnažno završen može se po predlogu stranke ponoviti ako stranka sazna

za nove činjenice ili nađe ili stekne mogućnost da upotrebi nove dokaze na osnovu kojih je za stran-ku mogla biti doneta povoljnija odluka da su te činjenice ili dokazi bili upotrebljeni u ranijem po-stupku - član 422. stav 1. tačka 9. Zakona o parničnom postupku.

Okolnosti navedene u članu 422. tačka 1, 7, 8. i 9. Zakona mogu biti osnov za ponavljanje po-stupka samo ako stranka bez svoje krivice nije mogla te okolnosti da iznese pre nego što je raniji po-stupak završen pravnosnažnom sudskom odlukom - član 423. stav 2. Zakona o parničnom postupku.

Naznačeni izveštaj nadležnog OJT od 23.07.2013. godine u kome je navedeno da nije utvrđe-no ko su lica koja su preuzimala robu, te da nije utvrđeno gde i kome je isporučivana preuzeta ro-ba, prema pravilnoj oceni prvostepenog suda ne bi mogao dovesti do donošenja povoljnije odluke za tuženog i da je upotrebljen u ranijem postupku, a s obzirom na svoju prirodu i sadržinu. Prvo-stepeni sud pravilno nalazi da se iz ovog izveštaja ne može zaključiti odn. utvrditi ko su lica koja su robu preuzela ili dala nalog za njeno preuzimanje, te da stoga i ocena navedenog dokaza ne bi dovela do drugačije odluke u ponovljenom postupku, pa stoga osnovano i nije dozvoljeno pona-vljanje po navedenom predlogu.

Dakle, shodno iznetom, prvostepeni sud pravilno je cenio pravnu prirodu i sadržinu dokaza na osnovu koga se traži ponavljanje postupka nalazeći da nisu ispunjeni zakonski uslovi da se do-zvoli ponavljanje, a iz razloga koje prihvata i potvrđuje i ovaj sud, pa je pobijano rešenje potvr-đeno na osnovu člana 387. stav 1. tačka 2. Zakona o parničnom postupku.


ODLUKE KOJIMA SE PRAVNOSNAŽNO OKONČAVA

POSTUPAK (Član 426. Zakona o parničnom postupku)

559944.. Priroda predloga za ponavljanje postupka kao vanrednog pravnog sredstva nalaže da re-

dovan sud može da odlučuje o ponavljanju iz razloga koji su sadržani isključivo u zakonu i stanovištu Ustavnog suda u pogledu povrede ljudskog ili manjinskog prava.

Iz obrazloženja: Uvidom u četiri priložene odluke Ustavnog suda, prvostepeni sud je utvrdio da je povređeno pra-

vo na jednaku pravnu zaštitu iz člana 36. Ustava (jer je navedenim presudama različito odlučeno u odnosu na identično činjenično stanje. Ustavni sud zaključuje da je navedeni Viši sud donošenjem odluke učinio povredu pravila iz člana 36. Ustava dok je u ostalom delu ustavne žalbe tužilaca - re-zervista odbacio, ocenivši da od strane sudova nije izvršena povreda zabrane diskriminacije iz člana 21. Ustava zbog nekog ličnog svojstva. Zbog povrede prava na jednaku pravnu zaštitu tužiocima je

PARNIČNI POSTUPAK

- 402 -

na osnovu člana 89. Zakona o Ustavnom sudu priznata satisfakcija na taj način što se odluka ima ob-javiti u "Službenom glasniku Republike Srbije" kao vid pravičnog zadovoljenja.

S obzirom na utvrđeno činjenično stanje, nižestepeni sudovi su pravilno odbili zahtev za pona-vljanje postupka, jer Ustavni sud nije utvrdio povredu ili uskraćivanje ljudskog i manjinskog prava i sloboda zajamčenih Ustavom u parničnom postupku u pogledu diskriminacije tužilaca, zbog čega ni-su ispunjeni uslovi za ponavljanje postupka iz člana 426. Zakona o parničnom postupku (član 422. stav 1. tačka 11. ranije važećeg Zakona o parničnom postupku).


559955.. Pošto je sud u rešenju o predlogu za ponavljanje postupka izostavio ocenu dokaza, a u pr-

vostepenom postupku je razlog za usvajanje tužbenog zahteva tužioca bio upravo taj što tuženi nije sudu prezentirao priznanice o vraćanju duga - to je prvostepeno rešenje zahvaćeno bit-nom povredom iz člana 374. stav 2. tačka 12. Zakona o parničnom postupka.

Iz obrazloženja: U žalbi punomoćnika tuženog se osnovano ukazuje na počinjenu bitnu povredu odredaba parnič-

nog postupka iz člana 374. stav 1. tačka 12. Zakona o parničnom postupku (član 361. stav 2. tačka 12. prethodno važećeg Zakona o parničnom postupku) - ožalbeno rešenje ne sadrži razloge o bitnim činjenicama, a navedeni razlozi su nejasni i protivrečni.

Naime, tuženi saslušan u svojstvu parnične stranke je naveo: da mu je tokom 2003. godine bio po-treban novac; da je saznao od trećeg lica da tužilac pozajmljuje novac sa kamatom od 5% mesečno; da je priznanica o dugu sačinjena dana 12.11.2003. godine; da mu je u momentu prijema novca tužilac re-kao da će kamata sada biti 12%; da je dana 15.12.2003. godine tužiocu vratio deo duga u iznosu od 240 evra u kancelariji opštine gde su tada obojica radili; da je dana 15.01.2004. godine u navedenom restora-nu vratio 240 evra i da je sačinjena priznanica koju tužilac nije potpisao a koja je ostala u opštini; da je dana 16.02.2004. godine podigao kredit od banke i da je njegova supruga od svog brata pozajmila novac pa da je od tog novca tužiocu vraćeno 2.240 evra a priznanicu je tužilac potpisao.

Tuženi je naveo da ne poseduje priznanicu od 15.12.2003. godine jer je ista ostala sa njegovim ličnim stvarima u opštini.

Prvostepeni sud je u obrazloženju presude od 14.01.2011. godine naveo da tuženi svoje navode da je vratio dug tužiocu nije potkrepio nikakvim dokazima niti je dostavio priznanice o vraćanju duga, a sa-slušani svedoci u toku postupka nisu potvrdili da je dug vraćen.

Uz žalbu izjavljenu protiv ove presude punomoćnik tuženog je dostavio u fotokopiji navedene priznanice. Međutim, Viši sud u presudi Gž. 233/11 od 24.03.2011. godine nije cenio priložene do-kaze jer se radi o presudi u sporu male vrednosti, koja se u postupku po žalbi ne može pobijati zbog pogrešno ili nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja.

U konkretnom slučaju, punomoćnik tuženog je blagovremeno, u roku iz člana 428. Zakona o parničnom postupku (član 424. prethodno važećeg Zakona o parničnom postupku), podneo predlog za ponavljanje pravosnažno okončanog postupka iz razloga propisanih članom 426. stav 1. tačka 10. Zakona o parničnom postupku (član 422. stav 1. tačka 9. prethodno važećeg Zakona o parničnom postupku), jer je stekao mogućnost da upotrebi nove dokaze - priznanice od 15.12.2003. godine, 15.01.2004. godine i 16.02.2004. godine na osnovu kojih bi za tuženog mogla biti doneta povoljnija odluka da su ti dokazi bili upotrebljeni u ranijem postupku.

PARNIČNI POSTUPAK

- 403 -

Prvostepeni sud ne ceni predložene dokaze - priznanice, u smislu navedenih zakonskih odredbi, već samo na osnovu nalaza sa mišljenjem veštaka grafološke struke (koji navodi da je verovatni skriptor spornog potpisa tužilac, ali ne isključuje minimalnu mogućnost da je skriptor na spornim priznanicama drugo lice), kao i na osnovu iskaza svedoka saslušanih u prvostepenom postupku, oce-njuje da je predlog za ponavljanje pravnosnažnog okončanog postupka neosnovan s obzirom da je utvrđeno da tuženi nije vratio dug tužiocu.


559966.. Osnov za ponavljanje postupka ne predstavlja odluka Ustavnog suda kojom je utvrđena

povreda prava na jednaku pravnu zaštitu pred sudovima.

Iz obrazloženja: Odlukom Ustavnog suda, kojom je odlučeno po ustavnoj žalbi ovde tužilaca kao podnosilaca,

utvrđeno je da im je povređeno pravo na jednaku pravnu zaštitu pred sudovima. Međutim, sama či-njenica o utvrđenoj povredi prava zajemčenog Ustavom ne znači i da je nastupio osnov za ponavlja-nje postupka po ovom osnovu, s obzirom da istom odlukom Ustavni sud dalje nalazi da je ospore-nom presudom naznačenog Višeg suda., donetom u postupku čije se ponavljanje ovde traži, pravilno primenjeno merodavno materijalno pravo (zbog čega je i ocenjeno da objavljivanje odluke Ustavnog suda predstavlja pravičan vid zadovoljenja podnosilaca ustavne žalbe - ovde tužilaca).

Dakle, iz same odluke Ustavnog suda, na koju se tužioci pozivaju kao na osnov za ponavljanje postupka, proizilazi da je pravnosnažna odbijajuća odluka doneta uz pravilnu primenu materijalnog prava. S obzirom na to, Vrhovni kasacioni sud nalazi da činjenica da je Ustavni sud u postupku po ustavnoj žalbi utvrdio povredu prava ovde tužilaca na jednaku pravnu zaštitu pred sudovima, ne bi uticala na donošenje povoljnije odluke u ponovljenom postupku, upravo iz razloga što je u postupku čije se ponavljanje traži pravnosnažna odluka doneta uz pravilnu primenu materijalnog prava.

Zbog toga nisu ispunjeni ni uslovi iz člana 426. tačka 12. Zakona o parničnom postupku a što i čini neosnovanim predlog tužilaca za ponavljanje postupka. Imajući to u vidu - pravilno je odbijen.


559977.. Ako na njega nakon likvidacije nisu prešla neraspoređena sredstva, vlasnik likvidiranog

privrednog društva nije aktivno legitimisan za podnošenje predloga za ponavljanje postupka u kome je stranka bilo to likvidirano društvo.

Iz obrazloženja: Imenovani je, kao vlasnik preduzeća koje je zbog likvidacije brisano iz registra Agencije za pri-

vredne registre, podneo - prema stanju u spisima - predlog za ponavljanje postupka u kome je, kao stranka u postupku sa procesnim položajem tužioca bilo upravo njegovo brisano preduzeće. U pred-logu je naveo da je protiv imenovanog sudskog veštaka ekonomske struke koji je (u postupku koji se vodio pred prvostepenim sudom i koji je pravnosnažno okončan naznačenom presudom Višeg trgo-

PARNIČNI POSTUPAK

- 404 -

vinskog suda od 18.12.2007. godine) vršio veštačenje, pokrenut krivični postupak zbog primanja mi-ta te da su se stekli uslovi za ponavljanje postupka u ovoj pravnoj stvari.

Prvostepeni sud je pravilno odlučio našavši da je u konkretnom slučaju ovaj predlog - u smislu čl. 426. st. 1. Zakona o parničnom postupku - nedozvoljen jer je izjavljen od strane lica koje nije stranka u postupku, a podnosilac predloga nije uz svoj predlog za ponavljanje postupka dostavio do-kaze da su mu, kao vlasniku likvidiranog preduzeća, predata neraspoređena sredstva koja su preosta-la nakon namirenja poverilaca. Samo u tom slučaju bi podnosilac predloga, kao vlasnik likvidiranog preduzeća, bio aktivno legitimisan za podnošenje predloga za ponavljanje postupka.


559988.. Nije dozvoljen predlog za ponavljanje postupka, kao vanredni pravni lek, protiv rešenja

kojim je odbačena tužba za utvrđenje osporenog razlučnog prava, s obzirom da takvo proce-sno rešenje ne ispunjava uslove u pogledu materijalne pravnosnažnosti.

Iz obrazloženja: Tužba tužioca kojim je tražio utvrđenja osporenog razlučnog prava odbačena je rešenjem

privrednog suda od 21.12.2011. godine. Razlog za odbačaj tužbe bilo je postojanje litispendenci-je u pogledu tužbenog zahteva tužioca u ovoj parnici u odnosu na drugu naznačenu parnicu. Tu-žilac je dana 04.07.2013. godine podneo predlog za ponavljanje postupka koji je pravosnažno okončan rešenjem od 06.06.2013. godine. U predlogu je naveo da je u međuvremenu, nakon do-nošenja odluke privrednog suda od 21.12.2011. godine kojim se tužba odbacuje, tužilac stekao mogućnost da upotrebi pravnosnažnu odluku suda koja je ranije u postupku između istih stranaka doneta po ovom zahtevu. Tužilac je naveo da do donošenja rešenja o odbačaju tužbe u ovom predmetu (koje rešenje je doneto u postupku prethodnog ispitivanja tužbe) to nije imao moguć-nost da upotrebi. Kao razlog za podnošenje predloga za ponavljanje postupka istakao je da liti-spendencija u pogledu tužbenog zahteva za utvrđenje razlučnog prava u ovoj parnici u odnosu na parnicu privrednog suda koja se vodila pod navedenim brojem više ne postoji, te se poziva na mogućnost da upotrebi pravnosnažnu odluku suda donetu između istih stranaka o istom zahtevu. Odbacivši ovaj predlog kao nedozvoljen prvostepeni sud je pravilno odlučio. Naime, po predlo-gu stranke – shodno odredbi člana 426. Zakona o parničnom postupku ("Službeni glasnik RS", br. 72/2011, 49/2013 – odluka US i 74/2013 – odluka US) može se ponoviti postupak koji je odlukom suda pravosnažno okončan. Iako je rešenje kojim je tužba odbačena postalo pravosna-žno (istekom roka za izjavljivanje žalbe), ipak se ne podrazumeva da je postupak u toj pravnoj stvari rešenjem pravosnažno okončan. Rešenje kojim je tužba odbačena predstavlja procesno re-šenje kojim se ne odlučuje meritorno o glavnoj stvari, te je iz tog razloga nedozvoljen predlog tužioca kojim je tražio ponavljanje postupka kao vanredni pravni lek a protiv rešenja o odbača-ju tužbe, budući da to rešenje ne ispunjava uslove u pogledu materijalne pravosnažnosti. U konkretnom slučaju, s obzirom da je stečaj nad tuženim deoničarskim društvom otvoren dana 18.01.2008. godine, te kako se primenjuje Zakon o stečajnom postupku, tužilac nije ograničen zakonom propisanim rokom za podnošenje prijave potraživanja, a samim tim ni za podnošenje tužbe u slučaju da mu to potraživanje bude osporeno, te mu ostaje mogućnost da u tom postupku izdejstvuje meritornu odluku o svom zahtevu.


PARNIČNI POSTUPAK

- 405 -

559999.. Ponavljanje postupka kao vanredni pravni lek može se dozvoliti samo ako postoji pravno-

snažna odluka u tom sporu, a ako odluka sud nije na zakonom predviđeni način dostavljena strankama nisu se stekli uslovi za nastupanje pravnosnažnosti iste, pa se ista i ne može ospora-vati ovim pravnim lekom.

Iz obrazloženja: Ponavljanje postupka je vanredni pravni lek koji izjavljuje stranka protiv pravnosnažne odlu-

ke kojom je završen postupak. Ponavljanje postupka se može tražiti i kada je postupak završen pre-sudom i kad je završen rešenjem. U pogledu pravnog leka ne važi pravilo zabrane "preskakanje" instanci, te nije od značaja da li je pobijana odluka pre nastupanja pravnosnažnosti bila pobijana re-dovnim pravnim lekom.


660000.. Nije dozvoljen predlog tužioca za ponavljanje postupka okončanog rešenjem kojim je kon-

statovano da se tužba smatra povučenom, jer je ponavljanje dopušteno samo protiv odluka ko-je su sposobne za materijalnu pravosnažnost, koja se sastoji u neosporivosti utvrđenja da pra-vo koje je bilo sporno postoji ili da ne postoji, a postupak okončan takvim deklarativnim reše-njem ne može se smatrati pravnosnažno završenim.

Iz obrazloženja: Prvostepenim rešenjem Trgovinskog suda u B... P2. br. 2864/02 od 20. januara 2005. godine od-

bačen je predlog tužioca za ponavljanje postupka okončanog rešenjem istog suda od 10. decembra 2002. godine kojim je konstatovano da se tužba smatra povučenom, kao nedozvoljen. Protiv na-vedenog rešenja žalbu je uložio tužilac iz svih zakonskih razloga, navodeći da je punomoćnik tužio-ca, advokat M.N. izbrisan iz imenika advokata, te da u ime tužioca niko nije mogao da prima pod-neske, te smatra da su ispunjeni uslovi za ponavljanje postupka.. Postupajući na osnovu člana 491. Zakona o parničnom postupku ("Službeni glasnik RS" br. 125/04), a ispitujući pobijano rešenje na osnovu člana 365. st. 1. i 2. Zakona o parničnom postupku u vezi člana 381. istog zakona, Viši tr-govinski sud nalazi da žalba tužioca nije osnovana. Ponavljanje postupka je vanredni pravni lek koji izjavljuju stranke protiv pravnosnažnih odluka kojima je završen postupak. Ponavljanje po-stupka se može tražiti i kad je postupak završen presudom i kad je završen rešenjem. Da bi postupak u jednoj pravnoj stvari mogao da se ponovi, potrebno je da se najpre ukloni pravnosnažna odluka koja predstavlja procesnu smetnju u ponovnom odlučivanju. Zato se u prvoj fazi postupka o ovom pravnom leku odlučuje o dopuštenosti i osnovanosti pravnog leka i ukoliko su ispunjeni uslovi, uki-da se pravnosnažna odluka i time otklanja smetanja ponovnom odlučivanju o osnovanosti tužbenog zahteva, te se postupak ponavlja. Stranka može da traži ponavljanje postupka koji je završen svim presudama. Ponavljanje postupka je dopušteno i kada se radi o meritornim rešenjima, platnom na-

PARNIČNI POSTUPAK

- 406 -

logu i rešenju u parnicama zbog smetanja državine. Predmet mogu da budu i rešenja o odbacivanju tužbe ili žalbe, jer se radi o odlukama kojima je završen postupak. U konkretnom slučaju drugoste-peni sud smatra da predlog koji je podneo punomoćnik tužioca za ponavljanje postupka okončanog rešenjem tog suda saglasno članu 499. stav 2. Zakona o parničnom postupku ("Službeni list SFRJ", br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 72/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i "Slu-žbeni list SRJ", br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02) nije dozvoljeno, imajući u vidu da se predlog ne zasniva na činjenici koja je zakonom predviđena kao osnov ponavljanja. Naime, članom 421. ZPP predviđeno je da se postupak koji je odlukom suda pravnosnažno završen može po pred-logu stranke ponoviti u taksativno navedenim razlozima, što znači da je ponavljanje dopušteno pro-tiv odluka koje su sposobne za materijalnu pravosnažnost. To znači da odluka postoje materijalno pravnosnažna nastupanjem formalne pravnosnažnosti prema obema strankama. Dok se formalna pravnosnažnost tiče mogućnosti pobijanja odluke i uzima se u nauci kao njeno svojstvo, dotle se ma-terijalna pravnosnažnost odnosi na sadržinu odluke i ispoljava se u njenom dejstvu. Dejstvo odluke se sastoji u neosporivosti utvrđenja da pravo koje je bilo sporno postoji ili da ne postoji. Za svaki sud, materijalna pravnosnažnost, znači vezanost utvrđenjem sadržanim u odluci. Imajući u vidu iz-neto, postupak koji je okončan rešenjem kojim je konstatovano da se tužba u predmetnoj stvari sma-tra povučenom saglasno članu 499. stav 2. Zakona o parničnom postupku, ne može se uzeti da je pravnosnažno završen. Ovo iz razloga što prezumpcija povlačenja tužbe u smislu navedenog za-konskog propisa nastaje po samom zakonu, pa rešenje suda o tome ima deklarativan a ne konstituti-van karakter. Na osnovu izloženog, drugostepeni sud nalazi da rešenjem Trgovinskog suda u B... P2. br. 2864/02 od 10. decembra 2002. godine postupak u predmetnoj pravnoj stvari nije pravnosnažno završen, s obzirom da je navedenim rešenjem konstatovano da se tužba smatra povučenom pri-menom člana 499. stav 2. Zakona o parničnom postupku, pa shodno članu 425. stav 1. istog zako-na, predlog za ponavljanje postupka, koji je podneo punomoćnik tužioca odbacuje se pravilno kao nedozvoljen sa razloga iz ovog rešenja.


OMOGUĆAVANJE RASPRAVLJANJA PRED SUDOM KAO RAZLOG ZA

PONAVLJANJE POSTUPKA (Član 426. tačka 2. Zakona o parničnom postupku)

660011.. Iako je odlučivano u sednici veća, a ne na raspravi - nema povrede prava raspravljanja

pred drugostepenim sudom, jer drugostepeni sud samo izuzetno odlučuje na osnovu rasprave, ako postoje uslovi iz člana 369. stav 3. Zakona o parničnom postupku.

Iz obrazloženja: Nakon ročišta održanog po predlogu za ponavljanje postupka dana 29.3.2012. godine (na ko-

me su parnične stranke ostale kod svojih navoda), prvostepeni sud spise dostavlja Privrednom apela-cionom sudu, s obzirom da se ovaj predlog odnosi na drugostepeni postupak. Privredni apelacioni

PARNIČNI POSTUPAK

- 407 -

sud, odlučujući na osnovu člana 429. Zakona o parničnom postupku, nalazi da predlog tuženog za ponavljanje postupka nije osnovan i da suštinski predstavlja osporavanje drugostepene presude. Na-vodi iz predloga za ponavljanje postupka (da postoji razlog iz člana 422. stav 1. tačka 1. Zakona o parničnom postupku - stranci nezakonitim postupanjem, a naročito propuštanjem dostavljanja, ni-je bila data mogućnost da raspravlja pred sudom), nisu osnovani. Drugostepeni sud odlučuje u sednici veća ili na osnovu održane rasprave - član 373. Zakona o parničnom postupku. Drugoste-peni sud je obavezan da zakaže raspravu ukoliko se steknu uslovi iz člana 369. stav 3. Zakona o parničnom postupku (ukoliko je u istoj parnici prvostepena presuda već jedanput bila ukinuta, a pobijana presuda se zasniva na pogrešno i nepotpuno utvrđenom činjeničnom stanju ili su u po-stupku pred prvostepenim sudom učinjene bitne povrede odredaba parničnog postupka). Pošto uslovi za zakazivanje rasprave pred drugostepenim sudom nisu postojali, to je i odlučeno u sedni-ci veća. Iz toga proizilazi da ne postoji razlog za ponavljanje postupka pred drugostepenim su-dom iz člana 422. stav 1. tačka 1. istog Zakona.


660022.. Propust prvostepenog suda da rešenje kojim se tužba smatra povučenom dostavi tužiocu

na jedan od zakonom propisanih načina, onemogućio je tužioca da blagovremeno izjavi žalbu protiv prvostepenog rešenja, ali ne i da raspravlja pred sudom u postupku koji je prethodio donošenju navedenog rešenja, pa zato ne može predstavljati razlog za ponavljanje postupka koji je završen rešenjem o presumiranom povlačenju tužbe i njegovo ukidanje, već za ukidanje klauzule pravosnažnosti.

Iz obrazloženja: Iz navedenih činjenica proizlazi da je punomoćnik tužioca bio uredno pozvan i za ročište od

25.5.2004. godine i za ročište od 28.9.2004. godine pa nema nezakonitog postupanja prvostepenog suda niti propuštanja dostavljanja, odnosno tužiocu nije uskraćena mogućnost da raspravlja pred su-dom pre donošenja rešenja kojim je odlučeno da se tužba smatra povučenom. Nakon donošenja re-šenja kojim je odlučeno da se tužba smatra povučenom, prvostepeni sud je obavešten da je advokatu izrečena privremena mera zabrane bavljenja advokaturom, zbog čega je prvostepeni sud dalju do-stavu za punomoćnika tužioca na ime advokata vršio preko oglasne table. Rešenje kojim se tužba smatra povučenom od 28.9.2004. godine istaknuto je na oglasnu tablu 23.12. a skinuto 31.12.2004. godine. Kako je rešenje od 28.9.2004. godine pravosnažno, tužilac je smatrajući da su se stekli uslo-vi iz člana 421. stav 2. Zakona o parničnom postupku podneo predlog za ponavljanje postupka.... Prvostepeni sud je dozvolio ponavljanje postupka u ovoj pravnoj stvari i ukinuo rešenje od 28.9.2004. godine sa obrazloženjem da rešenje od 28.9.2004. godine nije dostavljeno u skladu sa od-redbom člana 145. stav 4. tada važećeg Zakona o parničnom postupku, odnosno zbog činjenice što je sud propustio da rešenje o povlačenju tužbe dostavi tužiocu neposredno kada je obavešten da je pu-nomoćnik tužioca promenio adresu. Prvostepeni sud smatra da tužiocu nije data mogućnost da ras-pravlja pred sudom, te da su se stekli uslovi iz člana 421. stav 1. tačka 2. Zakona o parničnom po-stupku. Po oceni Višeg trgovinskog suda pogrešan je stav prvostepenog suda. Propust prvostepenog suda da rešenje kojim se tužba smatra povučenom od 28.9.2004. godine uruči tužiocu saglasno članu 145. stav 4. Zakona o parničnom postupku onemogućio je tužioca da blagovremeno izjavi žalbu

PARNIČNI POSTUPAK

- 408 -

protiv prvostepenog rešenja, ali ne i da raspravlja pred sudom povodom postavljenog tužbenog zah-teva. Iz spisa proizlazi da u ovoj parnici nije podnet zahtev za ukidanje klauzule pravosnažnosti. Stoga, propust prvostepenog suda da uredno dostavi sudsku odluku, ne znači da postoje propusti u postupku koji je prethodio donošenju rešenja kojim se tužba smatra povučenom, da bi se zaključilo da su se stekli uslovi iz člana 421. stav 1. tačka 2. Zakona o parničnom postupku i ukinulo rešenje kojim odlučeno da se tužba smatra povučenom P2.br. 1649/01 od 28.9.2004. godine.


660033..

Da li se ponavljanje postupka okončanog presudom zbog izostanka, kojom je utvrđeno pravo svojine tužioca na određenim poslovnim prostorijama, može zasnivati na razlogu iz člana 422. tač-ka 1. novog Zakona o parničnom postupku (ako kojoj stranci nezakonitim postupanjem, a naroči-to propuštanjem dostavljanja, nije bila data mogućnost da raspravlja pred sudom) u situaciji ka-da je isto lice bilo upisano u sudski registar kao direktor i tužilačkog i tuženog preduzeća (pri če-mu je reč o povezanim preduzećima – tužilac je zavisno preduzeće, a tuženi matično preduzeće), a tom licu je bila uručena tužba, poziv za ročište i presuda zbog izostanka?

Ispunjeni su uslovi za ponavljanje postupka propisani odredbom člana 422. tačka 1. Zakona o parničnom postupku kada su tužba, poziv za ročište i presuda zbog izostanka uručeni istom licu koje je u registru upisano kao zakonski zastupnik i tužioca i tuženog. U tom slučaju postoji sukob intere-sa između tuženog i njegovog zakonskog zastupnika, zbog čega je sud saglasno odredbi člana 79. stav 2. tačka 2. i stav 3. Zakona o parničnom postupku istom morao postaviti privremenog za-stupnika i njemu dostaviti tužbu i poziv za ročište.

(Pravni stav Višeg trgovinskog suda - odgovor utvrđen na sednici Odeljenja za privredne sporove od 19. i 20.09.2005. godine)

NOVE ČINJENICE I DOKAZI KAO RAZLOG ZA

PONAVLJANJE POSTUPKA (Član 426. tačka 10. Zakona o parničnom postupku)

660044.. Da bi se pravnosnažno okončani postupak po predlogu stranke ponovio potrebno je da

se steknu kumulativno dva uslova i to: da stranka sazna za nove činjenice ili stekne moguć-nost da upotrebi nove dokaze, kao i da bi na osnovu istih za stranku mogla biti doneta po-voljnija odluka da su te činjenice ili dokazi bili upotrebljeni u ranijem postupku.

Iz obrazloženja: Iz sadržine člana 422. tačka 9. Zakona o parničnom postupku proizlazi da je potrebno da se

steknu kumulativno dva uslova da bi se pravosnažno okončan postupak po predlogu stranke po-

PARNIČNI POSTUPAK

- 409 -

novio na osnovu novih činjenica i dokaza, i to: da stranka sazna za nove činjenice ili stekne mo-gućnost da upotrebi nove dokaze, kao i da bi na osnovu istih za stranku mogla biti doneta po-voljnija odluka da su te činjenice ili dokazi bili upotrebljeni u ranijem postupku. Nasuprot žal-benim navodima, pravilno se u ožalbenom rešenju ukazuje da nov dokaz – naznačena presuda okružnog suda od 02.06.2000. godine, ne predstavlja zakonski razlog za usvajanje podnetog predloga, s obzirom da i u slučaju da je tuženi ovaj dokaz posedovao u toku pravosnažno okonča-nog postupka, isti ne bi uticao na donošenje drugačije odluke. Naime, iz spisa predmeta i to iz drugostepene presude od 06.10.2009. godine, proizilazi da je cenjen žalbeni navod tuženog da je prvostepeni sud nepravilno postupio kada je odbio da postupak prekine do dostavljanja prepisa ove presude okružnog suda, upravo iz razloga što je predmet odlučivanja odnos tuženog sa trećim licem koji nije učesnik u obligacionom odnosu ovde parničnih stranaka, te da stoga označeni do-kaz nije neophodan radi utvrđivanja odlučnih činjenica.


660055.. Mogućnost pozivanja na nove dokaze se ograničava na nove činjenice koje su postojale do

momenta zaključenja glavne rasprave, a stranka se na njih nije pozvala, jer za postojanje njih nije ni znala.

Iz obrazloženja: Iz spisa proizlazi: Prvotuženi i drugotuženi su dana 17.06.2009. godine podneli predlog za

ponavljanje postupka, koji je pravnosnažno okončan presudom nadležnog Trgovinskog suda od 19.05.2008. godine, a koja je potvrđena i presudom Višeg trgovinskog suda od 24.04.2009. godi-ne. U predlogu su istakli da su pravnosnažnom presudom obavezani da tužiocu isplate utuženi iz-nos sa zateznom kamatom, kao i troškove postupka. Presuda je doneta i obaveza prvotuženog i drugotuženog utvrđena je na osnovu ugovora koji su zaključili prvotuženi i drugotuženi sa treće-tuženim i pristupili su dugu koji je trećetuženi imao prema tužiocu. Takođe su u predlogu istakli da prvostepeni sud nije imao u vidu ugovor od 30.01.2004. godine, koji su zaključili tužilac i tre-ćetuženi, a koji nisu potpisali prvotuženi i drugotuženi, niti su imali saznanje da ovaj ugovor po-stoji. Tužilac ovaj ugovor nikada nije dostavio, pa su prvotuženi i drugotuženi za ugovor saznali nakon prijema drugostepene presude. Prema stavu tuženih, da je prvostepeni sud imao ovaj ugo-vor u prvostepenom postupku - njime bi bila potvrđena tvrdnja prvotuženog i drugotuženog (iz-neta u toku postupka) da su po prvobitno sačinjenom ugovoru izvršili svoje obaveze, a kako ovom ugovoru nisu pristupili, ne mogu se obavezivati na naknadu i plaćanje po tom osnovu. Smatraju da je Ugovorom od 30.01.2004. godine praktično stavljen van snage Ugovor o obraču-nu naknade za objekat izgrađen bez građevinske dozvole, pa samim tim i Ugovor o pristupanju dugu od novembra 2003. godine ne proizvodi pravno dejstvo, jer je i ugovor kome su pristupili bitno izmenjen. Zato su predložili da sud dozvoli ponavljanje postupka, ukine odluku od 20.06.2008. godine i ponovo odluči o tužbenom zahtevu. Žalbeni navodi tuženih da je prvostepe-ni sud pogrešno odlučio kada nije dozvolio ponavljanje postupka su neosnovani. Postupak koji je odlukom suda pravnosnažno završen može se po predlogu stranke ponoviti i iz razloga ako stran-ka sazna za nove činjenice ili nađe ili stekne mogućnost da upotrebi nove dokaze na osnovu kojih je za stranku mogla biti doneta povoljnija odluka da su te činjenice ili dokazi bili upotrebljeni u

PARNIČNI POSTUPAK

- 410 -

ranijem postupku - član 422. stav 1. tačka 9. Zakona o parničnom postupku. Nove činjenice u tom smislu su subjektivno nove činjenice koje su postojale do momenta zaključenja glavne ras-prave, a stranka se na njih nije pozvala, jer za postojanje njih nije ni znala. Takođe, za nove do-kaze isto važi: potrebno je da su oni postojali u momentu kada je sudska odluka postala pravnosnažna. Mogućnost pozivanja na nove dokaze se ograničava vremenski na momenat ka-da je nastupila pravnosnažnost sudske odluke. Ponavljanje postupka ima za cilj ukidanje prav-nosnažnih sudskih odluka i njihovu zamenu drugim - zakonitim i pravilnim.


SUBJKETIVNI ROK ZA PONAVLJANJE POSTUPKA


660066.. Ako bi rok od 30 dana za podnošenje predloga za ponavljanje postupka počeo da teče pre

pravnosnažnosti odluke, isti se računa od pravnosnažnosti odluke donete u postupku čije se ponavljanje traži.

Iz obrazloženja: Nalazeći da je isti neblagovremen, prvostepeni sud je pobijanim rešenjem odbacio predlog za

ponavljanje postupka i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovni postupak (a što su činjenice na kojima se zasniva predlog za ponavljanje postupka u ovoj pravnoj stvari), pa je, dakle, Prema stano-vištu prvostepenog suda, predlog za ponavljanje postupka, podnet 21.09.2009. godine, je neblago-vremen jer je podnet po proteku roka od 30 dana od dana od kada je stranka saznala da je odluka na osnovu koje je delimično ili u celini zasnovano činjenično stanje i na osnovu koje je odlučeno u po-stupku pred ovim sudom - ukinuta, a na osnovu odredbe člana 424. stav 1. tačka 4. Zakona o parnič-nom postupku. Međutim, odredbama člana 424. u stavu 2. istog Zakona je predviđeno da, ako bi rok određen u stavu 1. počeo da teče pre nego što je odluka postala pravosnažna, taj će se rok računati od pravnosnažnosti odluke, ako protiv nje nije bio izjavljen pravni lek odn. od dostavljanja pravnosna-žne odluke višeg suda izrečene u poslednjem stepenu. Zbog toga su osnovani žalbeni navodi da u ovoj situaciji, s obzirom da je odluka postala pravosnažna tek donošenjem navedene odluke Višeg tr-govinskog suda od 02.07.2009. godine, i rok za podnošenje predloga za ponavljanje postupka (bez obzira što je ranije doneta odluka Okružnog suda) počeo da teče tek od dostavljanja navedene drugo-stepene odluke tuženom odn. njegovom punomoćniku. Prema dokazima u spisima - povratnica, pre-suda drugostepenog suda od 02.07.2009. godine, dostavljena je punomoćniku tuženog 17.09.2009. godine, pa je od tada, shodno članu 424. stav 2. Zakona o parničnom postupku, počeo da teče rok od 30 dana za podnošenje predloga za ponavljanje postupka u ovom sporu.


PARNIČNI POSTUPAK

- 411 -

ODBACIVANJE PREDLOGA ZA PONAVLJANJE


660077.. Kao vanredni pravni lek, predlog za ponavljanje postupka nije dozvoljen protiv rešenja

kojim se konstatuje da se tužba smatra povučenom, jer to rešenje ne ispunjava uslove u pogle-du materijalne pravnosnažnosti.

Iz obrazloženja: Rešenje kojim se konstatuje da se tužba smatra povučenom postalo je pravnosnažno, ali to ne

podrazumeva da je i postupak u ovoj pravnoj stvari pravnosnažno okončan. Povučena tužba smatra se kao da nije ni bila podneta i može se ponovo podneti - član 196. stav 3. Zakona o par-ničnom postupku. Dakle, rešenje o povlačenju tužbe predstavlja procesno rešenje kojim se ne od-lučuje meritorno o glavnoj stvari i sporednim traženjima. Prezumpcija povlačenja tužbe iz člana 296. Zakona o parničnom postupku predstavlja zakonsku posledicu izostanka sa ročišta uredno po-zvanih stranaka, a rešenje suda u toj procesnoj situaciji ima deklaratorni karakter. Nezavisno od to-ga što predmetno rešenje o povlačenju tužbe ispunjava uslove u pogledu formalne pravnosnažnosti, to ne podrazumeva da ispunjava uslove u pogledu materijalne pravnosnažnosti upravo iz razloga što se tužba u konkretnom slučaju može ponovo podneti, odnosno nema procesnih smetnji da se tu-žba ponovo podnese u skladu sa članom 196. stav 3. Zakona o parničnom postupku. Iz tih razloga je prvostepeni sud bio dužan da, pre odlučivanja o osnovanosti predloga, prvo ceni njegovu dozvo-ljenost. Stoga proizilazi da je prvostepeni sud nepravilno primenio odredbe člana 426. Zakona o parničnom postupku, jer pri donošenju rešenja nije obrazložio odluku u pogledu dozvoljenosti predloga, što je procesna pretpostavka za ocenu njegove osnovanosti.


ROČIŠTE ZA RASPRAVLJANJE O

PREDLOGU (Član 430. stav 2. i član 431. u vezi člana 475. stav 1. Zakona o parničnom postupku)

660088.. Kao i kod izostanka tužioca sa ročišta za glavnu raspravu na koje je uredno pozvan - po-

sledice izostanka podnosioca predloga sa ročišta za raspravljanje o predlogu za ponavljanje postupka su iste: smatra se da je povukao predlog.

PARNIČNI POSTUPAK

- 412 -

Iz obrazloženja: Kao vanredni pravni lek, ponavljanje postupka omogućava da se postupak, koji je odlukom suda

pravnosnažno završen, ponovi pod uslovima taksativno navedenim u članu 422. Zakona o parničnom postupku. O predlogu za ponavljanje postupka odlučuje se nakon održanog ročišta za raspravljanje. Održavanje ovog ročišta Zakon o parničnom postupku ne reguliše na poseban način, pa se na isto primenjuju opšte odredbe kojima se reguliše i ročište za glavnu raspravu. U konkretnom slučaju radi se o postupku u sporu male vrednosti, pa su posledice izostanka podnosioca predloga sa ročišta za ponavljanje postupka iste kao i posledice nedolaska tužioca na ročište za glavnu raspravu (član 475. stav 1. Zakona o parničnom postupku) - ako tužilac ne dođe na prvo ročište za glavnu raspravu ili na neko docnije ročište a uredno je pozvan, smatraće se daje povukao tužbu. Imajući u vidu da u kon-kretnom slučaju podnosilac predloga, iako je uredno pozvan, nije došao na ročište zakazano radi ras-pravljanja o njegovom predlogu, prvostepeni sud je pravilno odlučio kada je primenio pravnu pret-postavku o povlačenju predloga.


ODNOS IZMEĐU PREDLOGA ZA PONAVLJANJE POSTUPKA I

REVIZIJE (Član 434. stav 1. Zakona o parničnom postupku)

660099..

Kada je predlog za ponavljanje postupka podnet istovremeno ili posle izjavljene revizije, sud će odlučiti koji će postupak nastaviti, a sa kojim će zastati. U tom smislu, uzeće u obzir sve okolno-sti, a naročito razloge zbog kojih su oba pravna leka podneta i dokaze koje su stranke predložile.

Iz obrazloženja: Procesni uslovi za odlučivanje o podnetoj reviziji nisu ispunjeni. Naime, prema stanju u spisima,

tuženi je podneo predlog za ponavljanje postupka pred prvostepenim sudom dana 11.12.2009. godi-ne, a reviziju na naznačenu presudu nadležnog Okružnog suda je izjavio dana 24.11.2009. godine. U svim slučajevima u kojima stranka izjavi reviziju i istovremeno ili posle toga podnese predlog za po-navljanje postupka, sud će odlučiti koji će postupak nastaviti a sa kojim će zastati, uzimajući u obzir sve okolnosti, a naročito razloge zbog kojih su oba pravna leka podneta i dokaze koje su stranke predložile - član 430. stav 4. Zakona o parničnom postupku. Stoga je potrebno da prvostepeni sud postupi u smislu ove odredbe i odluči koji će postupak nastaviti, a sa kojim će zastati, uzimajući u obzir naročito okolnosti i razloge zbog kojih su oba pravna leka podneta.


661100.. Bivši radnik ima pravni interes za tužbu kojom traži poništaj odluke poslodavca kojom mu

je prestao radni odnos i kada je nad poslodavcem nakon toga pokrenut (otvoren) postupak ste-

PARNIČNI POSTUPAK

- 413 -

čaja, jer je punovažnost navedene odluke prethodno pitanje po zahtevu za naknadu neisplaće-nih zarada za period udaljenja sa rada.

Iz obrazloženja: U situaciji postojanja radno-pravnog spora vezanog za poništenje odluke organa upravljanja o

prestanku radnog odnosa, u situaciji otvaranja stečaja nad poslodavcem, zaposleni ima pravo da podnese tužbu kojom će tražiti poništaj odluke organa upravljanja o prestanku radnog odnosa, a za podnošenje takve tužbe ima pravni interes, jer se to pojavljuje kao prethodno pitanje. Bivši zapo-sleni u stečajnom postupku može prijaviti svoje novčano potraživanje vezano za isplatu neisplaćene zarade od datuma neosnovanog prestanka radnog odnosa kod poslodavca do datuma otvaranja steča-ja nad poslodavcem. Nakon osporavanja takvog potraživanja od strane stečajnog upravnika, isti bi stekao uslove da traži nastavak pokrenutog radnog spora, pri čemu se odluka po zahtevu za ponište-nje odluke organa upravljanja o prestanku radnog odnosa pojavljuje kao prethodno pitanje za utvrđe-nje potraživanja prema stečajnom dužniku po osnovu neisplaćene zarade zaposlenom, kome je odlu-kom poslodavca prestao radni odnos protivno njegovoj volji.


PRIMENA ODREDABA OPŠTEG


661111.. Da li se u radnim sporovima pred trgovinskim sudovima, kada je tužena strana u stečaju,

može primenjivati pravilo o povlačenju tužbe, ukoliko stranke ne pristupe na ročište, iako su uredno pozvane?

U parnicama iz radnih odnosa, koje se pred trgovinskim sudom vode po osnovu atrakcione nadle-

žnosti jer je tužena strana u stečaju, može nastupiti situacija da se tužba smatra povučenom, ukoliko su ispunjeni uslovi propisani u čl. 289. i 296. stav 2. Zakona o parničnom postupku. Ovo stoga što se u par-nicama iz radnih odnosa, shodno odredbi člana 434. Zakona o parničnom postupku, primenjuju sve odredbe Zakona o parničnom postupku, osim kada je u navedenoj glavi nešto drugačije propisano. Imajući u vidu da u glavi zakona koja sadrži posebno pravila postupanja u parnicama iz radnih odnosa, nema posebnih odredbi koje isključuju primenu čl. 289. i 296. stav 2. Zakona o parničnom postupku, to proizlazi da se i u parnicama iz radnih odnosa može desiti da se tužba smatra povučenom zbog nedola-ska uredno pozvanog tužioca na pripremno ročište ili na ročište za glavnu raspravu.


PARNIČNI POSTUPAK

- 414 -

661122.. Zaposleni nema prava na naknadu štete zbog izostale zarade za vreme vođenja disciplin-

skog postupka, iako je disciplinska mera prestanka radnog odnosa poništena iz razloga povre-de samog postupka, ako su u istim radnjama zaposlenog zbog kojih je postupak vođen i mera izrečena sadržana i obeležja krivičnog dela za koje je navedeno lice pravosnažno osuđeno. A ako je krivični postupak u toku, to do okončanja krivičnog postupka ne može da se donese od-luka o zahtevu za naknadu štete jer ista zavisi od ishoda krivičnog postupka, pa parnični po-stupak valja prekinuti do njegovog okončanja.

Iz obrazloženja: Prema stanju u spisima tužilac je tužbom tražio da se poništi rešenje disciplinskog organa kojim

mu je izrečena mera prestanka radnog odnosa kao i odluka upravnog odbora kojom je kao neo-snovan odbijen njegov prigovor na navedeno rešenje disciplinske komisije, te da se obaveže tuženi da naknadi tužiocu izgubljenu zaradu za period od neosnovano izrečene mere do dana pokretanja stečajnog postupka. Kako se pravilnost disciplinske mere, odnosno rešenja disciplinskog organa is-pituje u postupku za poništaj istog, sa aspekta procesne pravilnosti postupka donošenja i osnovano-sti, odnosno opravdanosti navedene mere, jer zakon izričito propisuje u kojim situacijama se može izreći navedena mera ali i njenu proceduru donošenja, to je pravilno prvostepeni sud, bez obzira što je pokrenut krivični postupak protiv tužioca i isti je i dalje u toku za dela za koja je upravo i izrečena navedena mera, ne upuštajući se u prethodno rešenje označenog pravnog pitanja pravilnosti izrečene mere, utvrđivao da li je ista doneta uz poštovanje zakonom predviđene procedure. Pravilno je prema navedenom prvostepeni sud, imajući u vidu odredbe člana 95. stav 3. Zakona o radnim odnosima Republike Srbije koji je bio na snazi u spornom periodu, i koji je predviđao da se zaposleni mora sa-slušati pred disciplinskom komisijom osim ako se bez opravdanih razloga on ne odazove na uredno dostavljen poziv i ne može mu se uskratiti odbrana, te imajući u vidu da je identično rešenje predvi-đeno i članom 26. stav 3. Pravila o radu disciplinskog organa i Komisije za utvrđivanje materijalne štete zaposlenih u "B...", ispitivao da li je disciplinski organ postupao u skladu sa citiranim odredba-ma zakona kontrolišući pravilnost sprovedene procedure donošenja pobijane odluke. Pravilno je pri tom prvostepeni sud iz izvedenih dokaza koje je savesno i brižljivo cenio utvrdio da je tužilac u peri-odu u kome je bila zakazana i održana rasprava pred disciplinskim organom bio sprečen da pristupi na isto, jer je zbog bolesti bila hospitalizovana u bolnici u B.C, te je time i povređena citirana od-redba člana 95. stav 3. Zakona o radnim odnosima Republike Srbije koja je predviđala obavezu di-sciplinskog organa da sasluša tužioca. Iz navedenih razloga pravilno nalazi prvostepeni sud da je pri donošenju rešenja disciplinskog organa kojim je izrečena mera prestanka radnog odnosa tužiocu, po-vređena zakonom propisana procedura donošenja istog, što navedenu odluku čini nezakonitom, pa je pravilno usvojio tužbeni zahtev i poništio istu kao i odluku upravnog odbora donetu povodom pri-govora tužioca na navedeno rešenje disciplinskog organa. Preuranjeno je međutim odlučivanje suda o zahtevu za naknadu novčanih sredstava na ime uskraćene zarade za period odsustva sa rada. Kako zaposleni nema prava na naknadu štete zbog izostale zarade za vreme vođenja disciplinskog po-stupka, bez obzira i iako je disciplinska mera prestanka radnog odnosa poništena iz razloga povrede samog postupka, ako su u istim radnjama zaposlenog zbog kojih je postupak vođen i mera izreče-na sadržana i obeležja krivičnog dela za koje je navedeno lice pravosnažno osuđeno, a u kon-

PARNIČNI POSTUPAK

- 415 -

kretnom slučaju je krivični postupak prema navodima i dokazima tuženog u toku, to do okonča-nja navedenog krivičnog postupka ne može da se donese odluka o delu zahteva za naknadu jer ista zavisi od njegovog ishoda. Iz navedenih razloga, sud mora u daljem toku postupka, proveriti ishod krivičnog postupka, pa ako isti još nije pravosnažno okončan prekinuti postupak do nje-govog okončanja, a ukoliko je već okončan, tu odluku uzeti u obzir pri donošenju odluke o delu zahteva za naknadu, jer tuženi nije odgovoran za štetu koju je tužilac pretrpeo ako je ista prou-zrokovana tužiočevim protivpravnim radnjama.


661133.. U radno-pravnom sporu za poništenje odluke organa upravljanja o prestanku radnog odno-

sa, nakon otvaranja stečaja nad poslodavcem po odredbama Zakona o prinudnom poravnanju, stečaju i likvidaciji, prvostepeni opštinski sud će prekinuti parnični postupak u skladu sa odred-bom člana 214. tačka 5. Zakona o parničnom postupku ("Službeni glasnik RS", broj 125/2004), a po stavljanju predloga za nastavak postupka oglasiće se nenadležnim i predmet ustupiti stečaj-nom sudu, po članu 97. stav 2. Zakona o stečajnom postupku, a bivši zaposleni u stečajnom po-stupku mora prijaviti svoje novčano potraživanje na ime neisplaćene zarade od datuma neosno-vanog prestanka radnog odnosa kod poslodavca do datuma otvaranja stečaja nad poslodavcem, kako bi nakon osporavanja tog potraživanja od strane stečajnog upravnika stekao uslove da po članu 96. stav 1. Zakona o stečajnom postupku traži nastavak prekinutog parničnog postupka u radnom sporu, pri čemu se sada odluka zakonitosti rešenja o prestanku radnog odnosa poja-vljuje kao prethodno pitanje u parnici za utvrđenje osporenog potraživanja prema stečajnom dužniku po osnovu neisplaćene zarade zaposlenom kome je odlukom poslodavca prestao radni odnos protiv njegove volje.

Iz obrazloženja: Trgovinski sud u K... odbio je tužbeni zahtev prema za poništaj rešenja o prestanku radnog od-

nosa tužioca kod tuženog, kao i zahtev da se obaveže tuženi da tužioca vrati na poslove i radne za-datke vozača "C" kategorije, pri čemu je odlučeno da svaka stranka snosi svoje troškove. Iz sadržine spisa proizlazi da je tužilac dana 25. januara 2002. godine podneo tužbu Opštinskom sudu u N...P... za poništaj rešenja o prestanku radnog odnosa, jer tuženi u svom postupanju prilikom spornih rešenja nije ispoštovao zakonsku proceduru. Po tužbi je isti sud nakon sprovedenog dokaznog postupka do-neo presudu kojom je odbio tužbeni zahtev, a Okružni sud u K... je prvostepenu presudu ukinuo iz razloga što je tokom žalbenog postupka nad tuženim rešenjem Trgovinskog suda u K.. od 24. decem-bra 2003. godine otvoren stečajni postupak, zbog čega se drugostepeni sud istim rešenjem oglasio stvarno nenadležnim za postupanje i spise dostavio Trgovinskom sudu u K..., koji sud je izazvao su-kob nadležnosti, pozivajući se da postupak nakon otvaranja stečaja nad tuženim nije prekinut shod-no odredbama Zakona o parničnom postupku, niti je tužilac svoje potraživanje po tužbi prijavio u stečajnom postupku, zbog čega smatra da po ukinutom predmetu treba da postupa Opštinski sud u N...P.., a po tom sukobu nadležnosti Vrhovni sud je rešenjem br. 138/04 odlučio da je za suđenje stvarno nadležan Trgovinski sud u K... Postupajući po istoj tužbi prvostepeni sud je sproveo dokazni

PARNIČNI POSTUPAK

- 416 -

postupak i u meritumu odbio tužbeni zahtev, pravilno primenjujući odredbu materijalnog prava ko-ja je važila u vreme nastanka spornog odnosa između stranaka i to član 108. stav 1. tačka 1. Zakona o radnim odnosima ("Službeni glasnik RS", br. 55/96, 28/2001, 43/2001). Prvostepeni sud je doneo pravilnu i zakonitu odluku, međutim, drugostepeni sud ukazuje da uređeni tužbeni zahtev tužioca nije bio pravno korektno postavljen, jer s obzirom na otvaranje stečaja nad tuženim 24. decembra 2003. godine u svakom slučaju nije bilo mesta zahtevu za vraćanje tužioca na posao. Pošto se radi o radnom sporu povodom stečaja, pravni interes tužioca za vođenje ove parnice se iscrpljuje kroz novčano potraživanje zarade bilo u zagarantovanom iznosu, bilo po kolektiv-nom ugovoru i spajanje staža u periodu od prestanka radnog odnosa do dana otvaranja stečaja nad poslodavcem, pa je s toga preduslov za vođenje ove parnice i prijava novčanog potraživanja izgubljene zarade zbog donetog rešenja o prestanku radnog odnosa do otvaranja stečaja, koja bi trebalo biti predmet ispitivanja u stečajnom postupku, pa u slučaju osporavanja iste i upućivanju tužioca na parnicu, postojao bi pravni interes tužioca za vođenje ovakve parnice, jer se odlučiva-nje o osnovanosti donošenja rešenja o prestanku radnog odnosa pojavljuje kao prethodno pita-nje u odlučivanju po zahtevu za utvrđivanje postojanja novčanog potraživanja prema stečajnom dužniku po osnovu neisplaćene zarade, pa je i u ovom slučaju prvostepeni sud morao da utvrdi da li je podneta prijava potraživanja od strane tužioca u stečaju tuženog radi donošenja odgovara-juće odluke, jer je u protivnom bio ispunjen razlog za odbacivanje tužbe, međutim kako je prvo-stepeni sud odbio tužbeni zahtev, a prvostepeni sud se nije bavio utvrđivanjem činjenice da li je u postupku stečaja tužilac prijavio svoje potraživanje drugostepeni sud nije smatrao celishodnim da vrati predmet radi donošenja eventualne druge procesne odluke.


DOZVOLJENOST REVIZIJE U SPOROVIMA O

RADNO-PRAVNOM STATUSU (Član 441. Zakona o parničnom postupku)

661144.. Revizija nije dozvoljena u sporovima o imenovanju i razrešenju direktora, osim ako zbog

razrešenja direktoru ne prestaje radni odnos.

Iz obrazloženja: Tužilac je kod tuženog u radnom odnosu na neodređeno vreme od 01.10.1979. godine, a od

07.02.2001. godine obavljao je poslove direktora Direkcije pravnih, kadrovskih i opštih poslova. Di-rektor tuženog je doneo naznačenu odluku od 20.08.2004. godine o razrešenju tužioca sa mesta di-rektora Direkcije, koja je postala pravnosnažna jer tužilac protiv nje nije vodio sudski postupak. U ovom sporu tužilac je tražio poništaj rešenja tuženog od 16.09.2004. godine kojim je tužilac razrešen dužnosti direktora i upućen na poslove pravnika počev od 21.08.2004. godine.

PARNIČNI POSTUPAK

- 417 -

Relevantne odredbe: Revizija je dozvoljena u parnicama o sporovima o zasnivanju, postojanju i prestanku radnog od-

nosa - član 441. Zakona o parničnom postupku. Dakle, ukoliko se radi o sporovima o imenovanju i razrešenju direktora, revizija - prema citira-

noj zakonskoj odredbi- nije dozvoljena, osim ako zbog razrešenja direktoru ne prestaje radni odnos. Iz celokupnog činjeničnog i pravnog osnova proizlazi da je tužilac i dalje u radnom odnosu kod

tuženog i da mu pobijanim rešenjem nije prestao radni odnos, pa je stoga revizija nedozvoljena u smislu člana 441. Zakona o parničnom postupku.

(Iz Rešenja Vrhovnog kasacionog suda, Rev.2 803/2014 od 11.09.2014. godine)

661155.. Neoznačavanje vrednosti predmeta spora u parnicama o zasnivanju, postojanju i prestan-

ku radnog odnosa ne predstavlja razlog za odbacivanje tužbe kao neuredne, jer je u takvim sporovima revizija uvek dozvoljena, pa pravo na izjavljivanje revizije ne zavisi od vrednosti predmeta spora.

Iz obrazloženja: Osnovano se u žalbi ističe da je pobijano rešenje doneto uz bitnu povredu odredaba parnič-

nog postupka, jer je prvostepeni sud pogrešno primenio odredbu člana 187. stav 3. Zakona o parničnom postupku kada je tužbu odbacio kao neurednu zbog toga što tužilac u tužbi nije označio vrednost spora. Naime, tužilac u ovom sporu traži da se poništi rešenje tuženog kojim je tužiocu prestao radni odnos kod tuženog, te da se tuženi obaveže da ga vrati na rad i raspore-di na isto radno mesto, što znači da je u pitanju parnica iz radnih odnosa. Odredbama člana 439. Zakona o parničnom postupku propisano je da je revizija dozvoljena u parnicama o sporovima o zasnivanju, postojanju i prestanku radnog odnosa. Prema tome, tužba nije mogla biti odbačena zbog toga što tužilac nije u tužbi naznačio vrednost predmeta spora, s obzirom da je članom 187 stav 3 Zakona o parničnom postupku propisano da će se tužba odbaciti samo kada nadležnost, sa-stav suda ili pravo na izjavljivanje revizije zavisi od vrednosti predmeta spora, a predmet tužbe-nog zahteva nije novčani iznos.




661166.. Tužilac ima pravni interes da se utvrdi čin smetanja državine i bez zahteva za uspostavlja-

nje pređašnjeg stanja.

PARNIČNI POSTUPAK

- 418 -

Iz obrazloženja: Rešenjem od 7. jula 2005. godine, prvostepeni sud je odbacio tužbu sa pozivom na odredbu čla-

na 188. Zakona o parničnom postupku ("Službeni glasnik RS", broj 125/2004), jer je tužilac preci-zirao svoj tužbeni zahtev koji u petitumu ne sadrži zahtev da se sa smetanjem prestane, ni zahtev za uklanjanje posledica smetanja u stanje pre smetanja, ni zabranu budućeg smetanja, ni zahtev za po-vraćaj državine. Osnovano se žalbom tužioca ukazuje da je prvostepena odluka zahvaćena bitnom povredom odredaba parničnog postupka, jer je pogrešan zaključak prvostepenog suda da se ovako postavljen tužbeni zahtev odnosi na utvrđenje činjenice da je tuženi smetao tužioca u državini i da je ovakva tužba nedozvoljena. U konkretnom slučaju, tužilac je u smislu odredbe člana 75. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa, kao držalac stvari i prava podneo tužbu radi zaštite od uznemira-vanja ili oduzimanja državine. U postupku smetanja državine sud raspravlja i odlučuje po tužbi samo za zaštitu faktičkog poseda. Tužilac ima pravni interes da se utvrdi čin smetanja poseda u jednom momentu i bez zahteva za uspostavljanje pređašnjeg stanja.


OGRANIČENJE RASPRAVLJANJA PO TUŽBI ZBOG SMETANJA DRŽAVINE NA FAKTIČKA PITANJA


661177.. U posesornim (državinskim) parnicama načelno se raspravljaju samo faktička pitanja. Od

toga, međutim, postoje sledeći izuzeci: tuženi može istaći prigovor da je tužiočeva državina man-ljiva prema njemu; tuženi može da se pozove na činjenicu da je između istih stranaka o istoj stvari vođen istovremeno petitorni spor u korist tuženog; tuženi se može pozvati na to da je nje-govo postupanje (koje tužilac kvalifikuje kao smetanje ili oduzimanje) dozvoljeno, tj. da se za-sniva na zakonu, odluci državnog organa ili pristanku tužioca i sl.

Iz obrazloženja: Izuzetno, od načela da se u posesornim (državinskim) parnicama raspravljaju samo faktička pita-

nja postoje izuzeci: tuženi može istaći prigovor da je tužiočeva državina manljiva prema njemu; tu-ženi može da se pozove na činjenicu da je između istih stranaka o istoj stvari vođen istovremeno pe-titorni spor u korist tuženog; tuženi se može pozvati na to da je njegovo postupanje (koje tužilac kva-lifikuje kao smetanje ili oduzimanje) dozvoljeno, tj. da se zasniva na zakonu, odluci državnog orga-na ili pristanku tužioca i sl. U konkretnom slučaju, prvostepeni sud je utvrdio, a imajući u vidu pri-govaranje tuženog tokom postupka, da i tužilac i tuženi na delu predmetnog lokala imaju faktičku vlast na stvari odn. da nisu deposedirani, te je pravilno zaključio da je neosnovan tužbeni zahtev tu-žioca za ispražnjenje prostorije i iseljenje tuženog. Prvostepeni sud je pravilno zaključio da tužilac nije dokazao da mu tuženi neovlašćeno smeta državinu, niti je dostavio dokaze u prilog eventual-ne ocene o blagovremenosti državinske tužbe, što bi bila procesna pretpostavka za vođenje ove par-nice. Pravilna je odluka prvostepenog suda o istaknutom prigovoru nedostatka pasivne legitimacije, ko-jom isti nije prihvatio, jer je u toku dokaznog postupka utvrdio da i tuženi ima faktičku vlast na delu

PARNIČNI POSTUPAK

- 419 -

predmetnog lokala u površini od 33 kvadratna metra tj. da isti nije deposediran, tako da je neosnovan is-taknuti prigovor nedostatka pasivne legitimacije tuženog. Prvostepeni sud je, primenom pravila o teretu dokazivanja, na osnovu čl. 220. i 223. Zakona o parničnom postupku, pravilno zaključio o spornoj činje-nici da li je osnovan tužbeni zahtev za predaju nepokretnosti (imajući u vidu da tužilac u toku dokaznog postupka nije dostavio deobni bilans, na osnovu koga bi se moglo utvrditi da je na pravnog prethodnika tužioca prenet predmetni lokal izdvajanjem iz sastava navedene Zemljoradničke zadruge).


ŽALBA PROTIV PRIVREMENE MERE U PARNICAMA ZBOG

SMETANJA DRŽAVINE (Član 451. stav 3. Zakona o parničnom postupku)

661188.. U parnicama zbog smetanja državine nije dozvoljena posebna žalba protiv rešenja o odre-

đivanju privremene mere.

Iz obrazloženja: Protiv rešenja o određivanju privremene mere donete u parnicama zbog smetanja poseda nije

dozvoljena posebna žalba; zbog toga, rešenje o određivanju privremene mere ima svojstvo izvr-šne isprave i pre pravnosnažnosti odn. pre okončanja postupka po pravnom leku protiv navede-nog rešenja - član 449. stav 3. Zakona o parničnom postupku. Iz tih razloga su neosnovani žalbe-ni navodi izvršnog dužnika da nisu bili ispunjeni uslovi za donošenje rešenja o izvršenju po reše-nju o određivanju privremene mere, jer se radi o privremenoj meri određenoj u parnici zbog sme-tanja poseda, u kom slučaju se određivanje i sprovođenje izvršenja može odrediti i pre pravno-snažnosti sudske odluke. Naime, ista postaje izvršna i pre pravnosnažnosti, a u smislu citiranih zakonskih odredbi.


ODBACIVANJE REDOVNE TUŽBE

(Član 455. stav 4. ZPP u vezi člana 18. stav 2. tač. 3. i 4. Zakona o izvršenju i obezbeđenju)

661199.. Ako tužilac nije naveo koji je njegov pravni interes da podnese redovnu tužbu, u situaciji

kada poseduje verodostojne isprave (fakture domaćeg ili stranog pravnog lica, uz otpremnice kojima se potvrđuje predaja robe), a ne predlog za izvršenje na osnovu verodostojne isprave, sud će tužbu odbaciti.

PARNIČNI POSTUPAK

- 420 -

Iz obrazloženja: Kada se tužbeni zahtev odnosi na dospelo potraživanje u novcu, koje se dokazuje verodostoj-

nom ispravom na osnovu koje se može tražiti izvršenje po Zakonu o izvršnom postupku, sud će iz-dati platni nalog samo ako tužilac učini verovatnim postojanje pravnog interesa za izdavanje plat-nog naloga; ukoliko tužilac ne učini verovatnim postojanje pravnog interesa za izdavanje platnog na-loga, tužba tužioca će se odbaciti - član 453. Zakona o parničnom postupku.

Kako poverilac koji ima verodostojne isprave, može da pokrene postupak izvršenja po tom osno-vu radi naplate svog novčanog potraživanja, a fakture domaćeg ili stranog pravnog lica, uz ot-premnice kojima se potvrđuje predaja robe, predstavljaju verodostojne isprave na osnovu kojih se može odrediti izvršenje u postupku izvršenja shodno ovoj odredbi - član 12. Zakona o izvršenju i obezbeđenju. U konkretnom slučaju, u situaciji kada poseduje navedene verodostojne isprave - fak-ture i otpremnice, tužilac je morao u redovnoj tužbi koju podnosi navesti svoj pravni interes za pod-nošenje takve tužbe, odnosno pravni interes za navedeni pravni put preko redovne tužbe, a ne preko rešenja o izvršenju na osnovu verodostojnih isprava. Kako tužilac u tužbi nije naveo koji je njegov pravni interes da, u situaciji kada poseduje navedene verodostojne isprave (što je nesporno, jer ih pri-laže uz tužbu), podnosi redovnu tužbu, a ne predlog za izvršenje na osnovu verodostojne isprave. S obzirom na sve to, prvostepeni sud je pravilno, pozivajući se na navedene odredbe kojima se reguliše postupak po platnom nalogu, odbacio tužbu kao u izreci. Žalbeni navodi, kojima se ukazuje da samo u tužbi za utvrđenje postoji obaveza tužioca da dokazuje svoj pravni interes, jer shodno citiranim odred-bama kojima se reguliše postupak po platnom nalogu, a koje se primenjuju i u navedenoj situaciji, obaveza obrazlaganja pravnog interesa predviđa se i u postupku po platnom nalogu, nisu osnovani.


662200.. Redovna tužba za naplatu zakupnine, uz koju su podneti izvodi iz poslovnih knjiga, ne mo-

že se odbaciti usled nedostatka pravnog interesa, osim kada su podneti izvodi koji se odnose na cenu komunalnih usluga, isporuku vode, toplotne energije, odvoz smeća i slične usluge.

Iz obrazloženja: Pobijanim rešenjem Trgovinskog suda u B... odbačena je tužba. Prema stanju u spisima predme-

ta, tužilac je uz tužbu priložio kao dokaze ugovor o zakupu sa aneksom, koji nisu kod suda overeni i izvod iz otvorenih stavki. Navedene isprave ne predstavljaju verodostojne isprave iz člana 36. Za-kona o izvršnom postupku na osnovu kojih se može osnovano ishodovati donošenje rešenja o izvrše-nju. Izvod iz poslovnih knjiga, prema članu 36. stav 2. tačka 4. Zakona o izvršnom postupku je vero-dostojna isprava samo ako se odnosi na cenu komunalnih usluga, isporuku vode, toplotne energije i odvoženje smeća, a u konkretnom slučaju se ne radi o takvim vrstama usluga. Prema tome, pogrešno je prvostepeni sud zaključio da tužilac nije učinio verovatnim postojanje pravnog interesa za podnoše-nje redovne tužbe, te da su se ispunili uslovi da tužilac svoje dospelo potraživanje koje je novčanog karaktera, može ostvariti kroz izvršni postupak podnošenjem predloga za izvršenje.


PARNIČNI POSTUPAK

- 421 -

ODBACIVANJE PRIGOVORA


662211.. Za podnošenje žalbe protiv rešenja o odbacivanju nedozvoljenog prigovora protiv platnog

naloga, koji je podnelo neovlašćeno lice bez punomoćja, ovlašćen je tuženi kao stranka u po-stupku, a ne podnosilac prigovora.

Iz obrazloženja: Prema stanju u spisima predmeta na predlog tužioca prvostepeni sud je rešenjem od 23.12.2005.

godine izdao platni nalog kojim je obavezao tuženu J.S. da tužiocu plati iznos od 73.031,93 dinara sa zateznom kamatom i troškovima postupka. Protiv ovog rešenja, blagovremeni prigovor uložila je O.G. bez dostavljanja punomoćja. Stoga je prvostepeni sud rešenjem od 5.4.2006. godine odbacio podneti prigovor kao nedozvoljen, jer je podnet od strane neovlašćenog lica, pri tom se pozivajući na član 458. stav 1. Zakona o parničnom postupku. Žalbu na navedeno rešenje u zakonskom roku uložila je tužena J.S. te je prvostepeni sud pobijanim rešenjem od 24.5.2006. godine odbacio žalbu tužene kao nedozvoljenu, nalazeći da tužena nije lice ovlašćeno za podnošenje žalbe, s pozivom na član 365. st. 1. i 3. Zakona o parničnom postupku. Kod takvog stanja stvari, prvostepeni sud je po-grešno primenio član 365. st. 1. i 3. Zakona o parničnom postupku, kada je žalbu tužene, izjavljenu protiv rešenja prvostepenog suda od 5.4.2006. godine odbacio kao nedozvoljenu, nalazeći da tužena J.S. nije lice ovlašćeno za podnošenje žalbe. Naprotiv, iz spisa predmeta, proizlazi da je kao tužena označena J.S. iz B. Prema članu 355. Zakona o parničnom postupku, za podnošenje žalbe protiv od-luka donetih u sudskom postupku, legitimisane su stranke u postupku. Kako je J.S. kao tužena, stranka u postupku, bez obzira što je prigovor odbačen, jer je podnet od strane neovlašćenog lica, tu-žena je ovlašćena da podnese žalbu na navedeno rešenje, kao označena tužena, te je sa tih razloga žalba tuženog usvojena i prvostepeno rešenje od 24.5.2006. godine ukinuto, zbog pogrešne primene člana 365. st. 1. i 3. Zakona o parničnom postupku.


662222.. Kada je pravnosnažnim rešenjem izvršnog suda rešenje o izvršenju na osnovu verodostojne

isprave stavljeno van snage u delu kojim je određeno izvršenje, a postupak nastavljen pred par-ničnim sudom kao povodom prigovora protiv platnog naloga, po članu 21. stav 1. Zakona o izvr-šnom postupku, parnični sud nema ovlašćenje da odbaci prigovor protiv obavezujućeg dela re-šenja o izvršenju, kao neblagovremen, nepotpun ili nedozvoljen, primenom člana 458. stav 1. Zakona o parničnom postupku, već mora sprovesti postupak po prigovoru po odredbama Glave trideset druge Zakona o parničnom postupku.

PARNIČNI POSTUPAK

- 422 -

Iz obrazloženja: Tačna je konstatacija prvostepenog suda u ožalbenom rešenju da je tuženi kao izvršni dužnik iz-

javio prigovor na rešenje o izvršenju na osnovu verodostojne isprave po proteku roka od tri dana, koji je zakonom regulisan rok za izjavljivanje prigovora po članu 12. stav 4. Zakona o izvršnom po-stupku. Međutim, prigovor protiv rešenja o izvršenju donetog na osnovu verodostojne isprave, pred-stavlja pravni lek u izvršnom postupku, čiju dozvoljenost, urednost i blagovremenost ceni onaj izvr-šni sud koji je doneo prvostepeno rešenje i protiv koga se izjavljuje ovaj pravni lek. Ovo proizlazi iz formulacije odredbi člana 365. Zakona o parničnom postupku, prema kojima prvostepeni sud odba-cuje rešenjem neblagovremenu, nepotpunu ili nedozvoljenu žalbu kao pravni lek, koje odredbe se primenjuju i u postupku ispitivanja izjavljenog prigovora kao pravnog leka. Prvostepeni sud kao iz-vršni sud nije odbacio prigovor tuženog kao izvršnog dužnika kao neblagovremen, već je doneo re-šenje kojim je stavio van snage rešenje o izvršenju u delu kojim je određeno izvršenje i ukinuo sprovedene radnje, u skladu sa odredbama člana 21. stav 1. Zakona o izvršnom postupku. Prvostepe-ni sud je ovo rešenje doneo kao sud kome je prigovor podnesen, shodno citiranim odredbama člana 21. stav 1. Zakona o izvršnom postupku, a kako se po ovim odredbama postupak dalje nastavlja kao povodom prigovora protiv platnog naloga, u rešenju je određeno da se po pravosnažnosti rešenja spisi predmeta dostavljaju parničnom odeljenju tog suda na dalji postupak. Navedeno rešenje prvo-stepenog suda od 20.12.2005 godine je dostavljeno strankama u postupku, isto je primljeno od strane tužioca i tuženog dana 26.12.2005 godine, i na ovo rešenje nije izjavljena žalba. Stoga je rešenje snabdeveno potvrdom o pravosnažnosti na dan 30.12.2005 godine. S obzirom da izvršni poverilac nije izjavio žalbu na navedeno rešenje zbog neblagovremeno izjavljenog prigovora od strane tuženog kao izvršnog dužnika, zbog čega je navedeno rešenje postalo pravosnažno, to prvostepeni sud kao postupajući parnični sud u daljem postupku nije mogao prigovor da odbaci kao neblagovremen, i po-red tačne konstatacije o neblagovremenosti izjavljenog prigovora. Pravosnažno rešenje, kojim je sta-vljeno van snage rešenje o izvršenju na osnovu verodostojne isprave, proizvodi svoje procesno pravne posledice u pravnom prometu i to da rešenje o izvršenju ne može postati pravosnažno i da se postupak dalje nastavlja kao povodom prigovora na platni nalog. Zato se odredbe člana 458. stav 1. Zakona o par-ničnom postupku, na koje se prvostepeni sud pozvao kod donošenja ožalbenog rešenja, primenjuju sa-mo kod izdavanja platnog naloga po čl. 453, 454. i 455. Zakona o parničnom postupku, koji izdaje par-nični sud po podnetoj tužbi u slučajevima regulisanim ovim članovima. Kada izdaje platni nalog parnič-ni sud odlučuje i o izjavljenom prigovoru na izdati platni nalog kao pravnom leku, uključujući i ispitiva-nje blagovremenosti, potpunosti i dozvoljenosti prigovora, po članu 458 stav 1 Zakona o parničnom po-stupku. Kada je postupajući izvršni sud učinio propust kod ocene blagovremenosti izjavljenog prigovo-ra i doneo rešenje kojim je stavio van snage izdato rešenje o izvršenju, koje je postalo pravosnažno, dalje postupajući parnični sud ne može primeniti citirane odredbe člana 458. stav 1. Zakona o parničnom po-stupku, već mora sprovesti postupak po izjavljenom prigovoru na način koji je regulisan daljim odred-bama Glave trideset druge Zakona o parničnom postupku.


ZAKAZIVANJE ROČIŠTA ZA GLAVNU RASPRAVU


PARNIČNI POSTUPAK

- 423 -

662233.. U parničnom postupku, koji je inicijalno započet predlogom za izvršenje na osnovu vero-

dostojne isprave, a nastavljen kao povodom prigovora protiv platnog naloga, tužba se ne do-stavlja tuženom na odgovor, niti se zakazuje pripremno ročište, već sud odmah zakazuje roči-šte za glavnu raspravu.

Iz obrazloženja: Kako je u konkretnom slučaju postupak počeo predlogom za izvršenje na osnovu verodostojne

isprave, po kome je doneto rešenje o izvršenju, to je pravilno prvostepeni sud postupajući na osnovu člana 21. Zakona o izvršnom postupku ("Službeni glasnik RS", broj 125/04) po prigovoru izvr-šnog dužnika stavio van snage rešenje o izvršenju u delu u kome je određeno izvršenje i ukinuo sprovedene radnje, dostavljajući predmet parničnom odeljenju radi nastavka postupka kao povodom prigovora protiv platnog naloga. Stoga, u daljem toku postupka postupak će se nastaviti kao povo-dom prigovora protiv platnog naloga, a to znači po odredbama Zakona o parničnom postupku koji regulišu posebni postupak izdavanja platnog naloga, odnosno odredbama člana 453. do 464. ovog zakona. Shodno odredbama člana 457. Zakona o parničnom postupku prigovor protiv rešenja o izvr-šenju na osnovu verodostojne isprave smatraće se prigovorom protiv platnog naloga. Kako je članom 458. Zakona o parničnom postupku predviđeno da neblagovremene, nepotpune i nedozvoljene prigo-vore odbacuje sud bez održavanja ročišta, a drugim stavom istog člana je predviđeno da ako su prigovo-ri podneti blagovremeno sud će zakazati odmah ročište za glavnu raspravu, to odredbe citiranog člana ukazuju da u toku postupka koji se nastavlja kao po prigovoru protiv platnog naloga tužbu odnosno ini-cijalni akt nije potrebno dostavljati radi odgovora tuženom, već se po prigovoru ukoliko je isti blago-vremen, potpun i dozvoljen (te stoga ne bude odbačen), odmah zakazuje ročište za glavnu raspravu. Iz iznetih razloga pogrešio je prvostepeni sud kada je tuženom rešenjem naložio da dostavi odgovor na tu-žbu, jer dostavljanje tužbe na odgovor nije zakonom predviđeno u postupku po platnom nalogu... Prema iznetom, u parničnom postupku, koji je inicijalno započeo predlogom za donošenje rešenja o izvršenju na osnovu verodostojne isprave, tužba se ne dostavlja tuženom na odgovor već se odmah zakazuje ro-čište za glavnu raspravu, ... jer se radi o posebnom postupku izdavanja platnog naloga u kome je izriči-tim odredbama zakona, član 458. Zakona o parničnom postupku sud obavezan da odmah zakaže glavnu raspravu bez posebnog dostavljanja tužbe - predloga tuženom na odgovor...


OBJEKTIVNO PREINAČENJE TUŽBE

(Član 460. stav 3. u vezi člana 200. stav 1. Zakona o parničnom postupku)

662244.. Predlog za izvršenje je odbačen kao neuredan u delu u kojem se zahteva isplata kamate.

Po prigovoru izvršnog dužnika, rešenje o izvršenju je stavljeno van snage u delu u kojem je određeno prinudno izvršenje, ukinute su sprovedene radnje i postupak je nastavljen kao povo-

PARNIČNI POSTUPAK

- 424 -

dom prigovora protiv platnog naloga. U toku parničnog postupka tužbenim zahtevom se traži isplata glavnog duga sa kamatom. Da li se ovde radi o povećanju tužbenog zahteva, odnosno preinačenju tužbe?

U smislu odredbe člana 21. stav 1. Zakona o izvršnom postupku, kada sud ukine rešenje o iz-vršenju na osnovu verodostojne isprave u delu u kojem je određeno izvršenje i ukine sprovedene radnje, postupak će nastaviti kao povodom prigovora protiv platnog naloga. U članu 453. stav 1. Zakona o parničnom postupku propisano je: ''Kad se tužbeni zahtev odnosi na dospelo potraživa-nje u novcu, a to se potraživanje dokazuje verodostojnom ispravom priloženom tužbi u izvorniku ili overenom prepisu, sud će izdati nalog tuženom da ispuni tužbeni zahtev (platni nalog)''. Članom 458. stav 3. Zakona o parničnom postupku propisano je: ''U toku glavne rasprave stranke mogu da iz-nose nove činjenice i da predlažu nove dokaze, a tuženi može isticati i nove prigovore u pogledu po-bijanog dela platnog naloga''. Iz navedenog proizlazi da tužilac u toku glavne rasprave može poveća-ti postavljeni tužbeni zahtev, između ostalog i tako što će istaći zahtev za kamatu na ranije traženi iznos glavnog duga. Isticanje ovakvog zahteva predstavlja preinačenje tužbe u smislu odredbe čla-na 194. stav 1. Zakona o parničnom postupku.


SADRŽINA IZREKE PRESUDE (Član 460. stav 4. Zakona o parničnom postupku)

662255.. Time što je rešenje o izvršenju o izvršenju na osnovu verodostojne isprave održano na sna-

zi odlučeno je i o osnovanosti tužbenog zahteva, pa je pogrešno istovremeno usvajanje tužbe-nog zahteva.

Iz obrazloženja: U izreci same pobijane odluke istovremeno je usvojen tužbeni zahtev i održano na snazi rešenje

o izvršenju na osnovu verodostojne isprave, kojim je obavezan tuženi na plaćanje, što je u suštini dvo-struko odlučivanje o istom. U situaciji kada se, zavisno od ishoda parnice, rešenje o izvršenju održava na snazi, ne odlučuje se posebno o tužbenom zahtevu, jer je odluka o istom sadržana u rešenju o izvršenju koje se održava na snazi u celosti.


662266.. Uz odluku da se održava na snazi rešenje o izvršenju na osnovu verodostojne isprave sa ja-

sno opredeljenom obavezom tuženog, u izreci presude nije potrebno i posebnim stavom usva-jati tužbeni zahtev.

PARNIČNI POSTUPAK

- 425 -

Iz obrazloženja: Na utvrđeno činjenično stanje sud je pravilno primenio materijalno pravo kada je, na osnovu čla-

na 262. i člana 277. Zakona o obligacionim odnosima, tuženog obavezao da plati dugovani iznos sa kamatom za period docnje u plaćanju, odnosno od trenutka nastanka docnje do isplate. Pri tome, pr-vostepeni sud je pravilno imao u vidu da tuženi nije dostavio dokaze za svoje navode da je dugova-nje izmirio a što je bio dužan da dostavi, pa je odlučio da je tužbeni zahtev osnovan. Ukazuje se po-sebno da je prvostepeni sud pogrešio kada je u izreci presude, u stavu prvom, usvojio tužbeni zah-tev i održao na snazi rešenje o izvršenju u delu u kome je tuženi obavezan, jer je na taj način dva puta odlučio o istom zahtevu - jednom usvajanjem tužbenog zahteva a drugi put održavanjem na snazi rešenja o izvršenju koje se odnosi na isti zahtev tužioca. Kako se u postupku po platnom nalo-gu o njemu i odlučuje, odnosno isti se održava na snazi, to je pravilna presuda u delu prvog stava ko-jim je sud održao na snazi opredeljeno rešenje o izvršenju a konstatacija da se tužbeni zahtev tužioca usvaja je nepotrebna. Navedeni propust u izreci odluke, međutim, nije od uticaja na pravilnost odlu-ke o osnovanosti zahteva u delu u kome je održano na snazi rešenje o izvršenju, a kako u toku po-stupka nisu učinjene ni apsolutno bitne povrede odredaba iz člana 361. stav 2. Zakona o parničnom postupku, o kojima ovaj sud vodi računa po službenoj dužnosti, to je - na osnovu člana 375. Zakona o parničnom postupku - pobijana odluka potvrđena kao pravilna.


662277.. Kad obavezujući deo rešenja o izvršenju na osnovu verodostojne isprave kojim je dužnik

obavezan na isplatu glavnog potraživanja i zatezne kamate, nije ukinut od strane izvršnog suda, o ovom delu rešenja treba odlučiti u parnici kao o platnom nalogu (da se u celini ili de-limično održava na snazi ili se ukida), jer postojanje ove sudske odluke kojom je dužnik oba-vezan na isplatu potraživanja poveriocu, predstavlja smetnju da se o isplati ovog potraživa-nja ponovo odlučuje kao o zahtevu tužbe.

Iz obrazloženja: Tužilac u ovom sporu je 18. jula 2001. godine podneo Opštinskom sudu u K... predlog za izvr-

šenje na osnovu verodostojne isprave radi prinudne naplate potraživanja u iznosu od 142.086,00 dinara za neisporučenih 16.716 kilograma pšenice po ugovoru o investicionom kreditu od 20. okto-bra 1989. godine i 2. novembra 1989. godine. Rešenjem o izvršenju od 6. 08. 2001. godine: 1) obavezan je tuženi kao dužnik da tužiocu kao poveriocu isplati 142.086,00 dinara na ime glavnog duga sa zakonskom kamatom od 21.04.2001. godine do isplate; 2) određeno je izvršenje ako du-žnik ne namiri potraživanje poverioca u iznosu od 142.086,00 dinara sa zakonskom kamatom od 21.04.2001. godine do isplate; 3) određeni su troškovi izvršenja u iznosu od 2.480,00 dinara. Du-žnik - tuženi u ovoj parnici, je izjavio prigovor protiv navedenog rešenja o izvršenju na osnovu verodostojne isprave, pa je rešenjem Ipv.(Iv) od 9. novembra 2001. godine stavljeno van snage ovo rešenje u delu kojim je određeno izvršenje, ukinute su sprovedene radnje i odlučeno da se po-stupak nastavi kao po prigovoru protiv platnog naloga po odredbama člana 54. Zakona o izvr-šnom postupku ("Službeni list SRJ", br. 28/2000). Posebna pravila postupka iz glave XXXII Za-kona o parničnom postupku ("Službeni glasnik RS", broj 125/04) o izdavanju platnog naloga (čl.

PARNIČNI POSTUPAK

- 426 -

453. - 464) propisuju da ako tuženi prigovori da nisu postojali zakonski osnovi za izdavanje plat-nog naloga (čl. 453. i 454.) ili da postoje smetnje za dalji tok postupka, sud odlučuje prvo o tom prigovoru i ako nađe da je osnovan ukinuće rešenjem platni nalog i po pravosnažnosti rešenja otpo-čeće raspravljanje o glavnoj stvari, kad takvom raspravljanju ima mesta (član 459. stav 1). Ako platni nalog nije ukinut u odluci o glavnoj stvari sud će odlučiti da li se platni nalog u celini ili de-limično održava na snazi ili se ukida (član 458. stav 4). U postupku pred nižestepenim sudovima ukinut je samo deo rešenja o izvršenju na osnovu verodostojne isprave koji se odnosi na izvršenje (dozvolu izvršenja). Deo rešenja o izvršenju na osnovu verodostojne isprave (stav 1) o obavezi du-žnika na isplatu glavnog potraživanja i zatezne kamate - nije ukinut, pa je o ovom delu rešenja kao o platnom nalogu, trebalo odlučiti na osnovu odredaba člana 458. stav 4. Zakona o parnič-nom postupku (da se u celini ili delimično održava na snazi ili se ukida), jer je postojanje ove sudske odluke kojom je utvrđeno potraživanje i dužnik obavezan na isplatu potraživanja poveriocu, smetnja da se o isplati ovog potraživanja ponovo odlučuje kao o zahtevu tužbe, kad o rešenju o obavezi na isplatu potraživanja (platnom nalogu, izvršenju na osnovu verodostojne isprave), nije prethodno pravosnažno odlučeno da se ukida, po odredbama člana 459. stav 1. Zakona o parnič-nom postupku. Kako su nižestepeni sudovi odlučili o zahtevu tužioca kao da se radi o postupku ko-ji se sprovodi po opštim, a ne po posebnim pravilima parničnog postupka i propustili da odluče da li rešenje o izvršenju na osnovu verodostojne isprave ostaje na snazi ili ne u pogledu obaveze na is-platu glavnog potraživanja sa sporednim traženjima, koja su tim rešenjem utvrđena, revizijom tu-ženog se osnovano ukazuje da je u postupku pred nižestepenim sudovima učinjena bitna povreda iz člana 361. stav 2. tačka 12. Zakona o parničnom postupku jer su razlozi o bitnim činjenicama nižestepenih sudova nejasni i protivrečni, a materijalno-pravne odredbe člana 54. navedenog Za-kona o izvršnom postupku pogrešno primenjene, zbog čega se pobijane odluke ne mogu ispitati.

(Iz rešenja Vrhovnog suda Srbije u Beogradu, Rev. 700/2006 od 8.06.2006. godine)

662288.. Ako je prvostepeni sud presudom u celosti održao na snazi rešenje o izvršenju na osnovu

verodostojne isprave i istovremeno usvojio tužbeni zahtev opredeljen rešenjem o izvršenju, po-stoji apsolutno bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 2. tačka 12. po-stupka Zakona o parničnom postupku, jer je izreka nerazumljiva i protivrečna sama sebi, ali na koju drugostepeni sud ne pazi po službenoj dužnosti, već samo na zahtev stranke.


stupku, u vezi člana 478. st. 1. i 2. Zakona o parničnom postupku Viši trgovinski sud nalazi da je žalba tuženog neosnovana, jer iz sadržine spisa proizlazi da je tužilac podneo predlog za izvršenje na osnovu verodostojne isprave računa-otpremnice br. 2104/19 od 11.12.2002. godine protiv tuže-nog, radi namirenja novčanog potraživanja tužioca u iznosu od 3.992,50 dinara, sa zakonskom zate-znom kamatom od 1.1.2003. godine. na osnovu kog je taj sud doneo rešenje o izvršenju Iv. br. 2675/04 od 17.11.2004. godine kojim je odredio predloženo izvršenje, određujući troškove izvršenja u iznosu od 3.200,00 dinara, na koje rešenje je tuženi uložio prigovor osporivši doneto rešenje sa po-

PARNIČNI POSTUPAK

- 427 -

zivom da dug prema tužiocu ne postoji, jer je prema zapisniku konstatovana isporuka robe manjoj količini od ugovorene, koji manjak je odobren izveštajem o knjiženju od 11.12.2002. godine i pored čega je tuženi izmirio svoju obavezu u celosti, pa je prvostepeni sud svojim rešenjem od 11.4.2005. godine stavio van snage rešenje o izvršenju u delu o kojem je određeno izvršenje i predmet preveo u parnicu. U dokaznom postupku prvostepeni sud je izveo sve predložene dokaze pa je našao da je po-traživanje tužioca osnovano, a prigovor tuženog neosnovan, jer isprave na koje se poziva tuženi se ne odnose na tužioca, već na drugo pravno lice, pa je primenom odredbi materijalnog prava koje je primenio doneo prvostepenu odluku, čija zakonitost žalbenim razlozima tuženog nije dovedena u pi-tanje. Tuženi u svojoj žalbi prvostepenu presudu napada opredeljenim žalbenim razlozima samo u pogledu pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja. Pri čemu nije sporna povreda Zakona o parničnom postupku iz člana 361. stav 2. tačka 12. u prvostepenoj presudi, jer je prvostepeni sud u celosti održao na snazi rešenje o izvršenju i istovremeno usvojio tužbeni zahtev tužioca opredeljen rešenjem o izvršenju, ali kako se u žalbi tuženi nije pozvao na tu povredu postupka, ovaj sud u odlučivanju po žalbi nije mogao da izađe van okvira ispitivanja prvostepene presude limitiranih odredbom člana 372. Zakona o parničnom postupku, u vezi člana 478. stav 1. Zakona o parničnom postupku.




662299.. U sporu male vrednosti sud ne može odbiti tužbeni zahtev zbog nedostatka dokaza, pozi-

vom na odredbe člana 338. Zakona o parničnom postupku koji reguliše uslove za donošenje presude zbog propuštanja, odnosno odbijanje tužbenog zahteva ako iz činjenica navedenih u tužbi ne proizlazi osnovanost tužbenog zahteva.

Iz obrazloženja: Trgovinski sud u K... doneo je presudu zbog propuštanja kojom je odbio tužbeni zahtev. U

obrazloženju presude pozvao se na odredbu člana 338. Zakona o parničnom postupku koja reguliše donošenje ove vrste presude uz nabrajanje uslova za donošenje ove presude predviđenih tom zakon-skom odredbom. U toku prvostepenog postupka počinjene su bitne povrede odredaba parničnog po-stupka iz člana 361. stav 2. tač. 6. i 12. Zakona o parničnom postupku, a naročito odredbe koje regu-lišu postupak donošenja presude iz člana 338. Zakona o parničnom postupku, a nisu primenjene od-redbe koje je u konkretnom slučaju valjalo primeniti. U konkretnom slučaju radi se o sporu male vrednosti ali prvostepeni sud o istom nije vodio računa i nije postupao po pravilima za spor male vrednosti, naročito postupajući suprotno članu 471. Zakona o parničnom postupku. Naime, pravilno je prvostepeni sud rešenjem od 19.04.2005. godine zakazao ročište za glavnu raspravu za 9. jun 2005. godine, ali bez oznake da se radi o sporu male vrednosti i na isto pozvao stranke u sporu, ali

PARNIČNI POSTUPAK

- 428 -

u zakazanom terminu nije držao ročište za glavnu raspravu, već je držao pripremno ročište koje kao vrsta ročišta ne postoji u sporu male vrednosti. U zapisniku sa ročišta od 9. juna 2005. godine kon-statovao je da tuženi nije podneo odgovor na tužbu, a što je kao uslov za donošenje presude zbog propuštanja izričito apostrofirano u presudi, pri tome prenebregavajući činjenicu da u sporu male vrednosti se tužba i ne dostavlja na odgovor. Tuženi je došao na zakazano ročište, ali tom prilikom od njega nije uzeta reč, već je samo konstatovano da nije dat odgovor na tužbu koji tuženi nije ni bio dužan da da u formi koju poznaje Zakon o parničnom postupku kada reguliše taj institut. Ovaj sud ne vidi zašto bi tuženi uopšte dolazio na ročište ukoliko ništa ne spori tužiocu. Sve ovo govori da je pr-vostepeni sud samoinicijativno, ne primenjujući odredbe koje je valjalo primeniti, konstatovao odre-đeno stnje, pogrešno ga upodobljavajući uslovima koje poznaje član 338. Zakona o parničnom po-stupku te je suprotno odredbama tog člana doneo pobijanu presudu. Prema članu 338. Zakona o par-ničnom postupku presudom zbog propuštanja usvojiće se tužbeni zahtev ako tuženi u određenom ro-ku nije dao valjan odgovor na tužbu koja mu je prethodno dostavljena sa poukom o posledicama pro-puštanja (čega u konkretnom slučaju nema), te ako su ispunjeni ostali uslovi iz pomenute zakonske odredbe. Sud će odbiti tužbeni zahtev presudom ako iz činjenica navedenih u tužbi ne proizlazi osnovanost tužbenog zahteva, što će učiniti na pripremnom ročištu na kome tužilac nije preinačio tužbu. Dakle, odbijajuća presuda se donosi u situaciji pripremnog ročišta na koje su stranka pozva-ne pozivom za pripremno ročište i to pod uslovom da osnovanost zahteva ne proizlazi iz činjenica navedenih u tužbi, a ne u situaciji kada sud procenjuje da nema dovoljno dokaza za navode tužioca, a kako je to učinio prvostepeni sud i to nije presuda zbog propuštanja, već odbijajuća odluka koja se donosi pod određenim okolnostima propisanim u okviru odredbe koja reguliše i donošenje presude zbog propuštanja. Iz svega napred navedenog, sasvim jasno proizlazi da je prvostepeni sud pogrešno primenio odredbe člana 338. Zakona o parničnom postupku, a nije primenio odredbe koje je bio du-žan primeniti, a koje se odnose na spor male vrednosti, pri čemu je počinio i druge povrede odredaba postupka koje su napred navedene. U tom smislu je prvostepenu presudu valjalo ukinuti i predmet vratiti na ponovni postupak. U ponovljenom postupku prvostepeni sud će najpre zakazati ročište za glavnu raspravu na koje će pozvati stranke pozivom za to ročište na kome moraju biti naznačene posledice iz člana 475. stav 2. Zakona o parničnom postupku i uz poziv tuženom dostaviti tužbu sa dokazima. Nadalje će postupak voditi saglasno odredbama Zakona o parničnom postupku koje pro-pisuju postupanje u sporovima male vrednosti vodeći računa naročito o posledicama iz člana 476. Zakona o parničnom postupku. Po pravilno sprovedenom postupku doneće pravilnu i na zakonu za-snovanu odluku.


PREKLUZIJA NOVIH ČINJENICA I DOKAZA U ŽALBI


663300.. U žalbi protiv presude donete u sporu male vrednosti, ne mogu se iznositi nove činjenice i

predlagati novi dokazi, ali ako dug plaćen posle zaključenja glavne rasprave, to može biti raz-

PARNIČNI POSTUPAK

- 429 -

log za žalbu protiv rešenja o izvršenju u smislu člana 15. tačka 8. Zakona o izvršnom postupku ("Službeni glasnik RS", broj 125/2004), u postupku prinudnog izvršenja navedene presude, koji sprečava izvršenje.

Iz obrazloženja: Pobijanom presudom zbog izostanka ustavu II izreke rešenje o izvršenju na osnovu verodostoj-

ne isprave održano je na snazi u delu kojim je tuženi obavezan da tužiocu plati 41.746,86 dinara, na ime glavnog duga, sa zateznom kamatom, kao i za troškove izvršenja od 4.892,30 dinara. U stavu III izreke obavezan je tuženi da naknadi tužiocu troškove parničnog postupka. Tuženi žalbom pobija navedenu presudu zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 2. Zakona o parničnom postupku i pogrešne primene materijalnog prava. Pored ostalog, tuženi u žalbi ističe da nije označio brojeve računa koji se izmiruju, pa je u takvoj situaciji, a prema odredbi člana 312. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima, trebalo obaveze namiriti redom kako je koja dospela za ispunjenje. Tužilac je samo delimično primenio navedenu odredbu (iznos od 8.741,97 dinara) ali je tako morao da postupi i sa ostalim prethodno navedenim uplatama tuženog. Prema tome, tuženi je navedenim uplatama izmirio deo utuženih računa na ime komunalnih usluga u iznosu od 28.324,50 dinara. Sud nije cenio sve navode i dokaze koje je dao tuženi, i to izvode realizovanih stavki. U dopuni žalbe se navodi da je tuženi dana 28. juna 2006. godine uplatio iznos od 4.300,00 dinara, o čemu je kao dokaz dostavio izvod realizovanih stavki. Viši trgovinski sud nalazi da žalba tuženog nije osnovana. U pogledu odluke koja je sadržana u stavu II izreke (te dakle u pogledu donete pre-sude zbog izostanka), drugostepeni sud nalazi da je pravilno prvostepeni sud našao da su ispunjeni zakonski uslovi da se donese presuda zbog izostanka. Sve činjenice na koje se sada žalilac poziva, a koje se odnose na redosled uračunavanja i primenu odredbi iz člana 312. stav 2. Zakona o obligaci-onim odnosima, nisu isticane tokom prvostepenog postupka. Tužilac je osporio da se uplate na koje se žalilac poziva odnose na utužene račune. Prema odredbi člana 475. stav 3. Zakona o parničnom postupku ("Službeni glasnik RS", broj 125/2004) ne mogu se isticati nove činjenice i dokazi u žalbi kada je u pitanju postupak u parnicama o sporovima male vrednosti. Međutim u konkretnom slučaju radi se o privrednom sporu male vrednosti, doneta je presuda zbog izostanka, a uslovi za njeno donošenje su oni koji su navedeni i oni su u konkretnom slučaju ispunjeni. Ovim se ne isklju-čuje mogućnost da u eventualno pokrenutom postupku prinudnog izvršenja donete izvršne isprave, tuženi, kao izvršni dužnik ističe razlog za žalbu protiv rešenja o izvršenju iz člana 15. tačka 8. Za-kona o izvršnom postupku ("Službeni glasnik RS", broj 125/2004).

(Iz presude Višeg trgovinskog suda, Pž. 6745/06 od 23. 08. 2006. godine)

FIKCIJA POVLAČENJA TUŽBE ZBOG NEDOLASKA TUŽIOCA NA ROČIŠTE

ZA GLAVNU RASPRAVU U SPORU MALE VREDNOSTI (Član 475. stav 1. Zakona o parničnom postupku)

663311.. Samo u slučaju kada su stranke bile uredno pozvane na ročište mogu nastupiti posledice

njihovog izostanka – fikcija povlačenja tužbe.

PARNIČNI POSTUPAK

- 430 -

Iz obrazloženja: Poziv za ročište za 02.12.2011. godine za tužioca saopštila je imenovana, koja je na prethodno roči-

šte od 14.10.2011. godine pristupila za tužioca, a kako, shodno zaključku prvostepenog suda, ona nema uredno punomoćje za njegovo zastupanje, to saopštavanjem poziva ovom licu, nije izvršeno uredno pozivanje tužioca. Izostanak tužioca, odnosno stranaka sa ročišta, može dovesti do posledica iz člana 475. stav 2. Zakona o parničnom postupku samo u slučaju da su oni bili uredno pozvani, a kako, shodno iznetom, tužilac nije bio uredno pozvan na ročište od 02.12.2011. godine, to se nije ni moglo doneti po-bijano rešenje kojim se tužba smatra povučenom, odnosno ono je doneto uz pogrešnu primenu prava.

(Iz rešenja Privrednog apelacionog suda, Pž. 1355/2012 od 2302.2012. godine)

663322.. Opravdan razlog za izostanak stranke sa ročišta ne može biti gužva ispred sudnice.

Iz obrazloženja:

Tužilac u predlogu za vraćanje u pređašnje stanje kao razloge izostanka sa ročišta zakazanog za 19.10.2011. godine u 12,15 časova na koje on nije pristupio ( zbog čega je i nastala posledica u smi-slu člana 475. Zakona o parničnom postupku - da se tužba smatra povučenom) navodi da je bio is-pred sudnice, ali da nije čuo kada je prozivan od strane postupajućeg sudije, odnosno zapisničara za na-vedeno ročište. Opisuje da je u hodniku bilo mnogo ljudi, pa predlaže da se na navedene okolnosti izvrši pregled snimaka sigurnosnih kamera na kojima se može videti takva situacija u hodniku, kao i da je bio prisutan. Prema stanovištu ovoga suda, prvostepeni sud je pravilno cenio da tužilac nije u predlogu za vraćanje u pređašnje stanje opravdao razloge svog izostanka tj. da nije izneo opravdane razloge. Činjeni-ca da je tužilac, odnosno njegov punomoćnik bio u hodniku, ne znači da se isti i odazvao tj. da je pristu-pio na ročište. Zbog toga, ni sigurnosne kamere kojima bi se moglo utvrditi da li se punomoćnik nalazio u hodniku ne mogu doprineti utvrđivanju opravdanosti razloga izostanka, jer bi one mogle samo eventu-alno potvrditi da se punomoćnik tužioca nalazio u hodniku, što nije dovoljno, jer je neophodno i da se po prozivanju za konkretno ročište javi kako ne bi nastupile pravne posledice izostanka u smislu člana 475. Zakona o parničnom postupku, koje inače nastupaju po samom zakonu u sporovima koji su, shodno članu 490. istog zakona, sporovi male vrednosti. Navodi i razlozi koje iznosi punomoćnik ne mogu se prihvatiti, jer je punomoćnik dužan da bude dovoljno blizu sudnice da može čuti kada je prozivan za od-ređeno ročište zbog koga je došao u sud, pažljiv i skoncentrisan na prozivanje stranaka u sudnici u kojoj čeka na ročište. Zbog toga se navodi punomoćnika tužioca o gužvi u hodniku ne mogu prihvatiti kao opravdani, kako je to pravilno našao i prvostepeni sud, pa je zato i doneo pobijano rešenje kojim je od-bio povraćaj u pređašnje stanje.


663333.. S obzirom da se vrednost predmeta spora po tužbi ili protivtužbi određuje prema vredno-

sti glavnog duga, to se stoga dugovana kamata, ugovorna kazna i ostala sporedna traženja kao i parnični troškovi ne uzimaju u obzir, ukoliko ne čine glavni zahtev.

PARNIČNI POSTUPAK

- 431 -

Iz obrazloženja: Prekid postupka određen je pobijanim rešenjem a prema stanju u spisima, uredno pozvani tu-

ženi - protivtužilac nije pristupio na ročište zakazano za glavnu raspravu dana 21.01.2010. godi-ne. Imajući u vidu takvo stanje stvari, prvostepeni sud je pravilno odlučio kada je pobijanim reše-njem konstatovao da se protivtužba smatra povučenom, pravilno primenivši član 475. stav 1. Zakona o parničnom postupku. Navodi žalbe (da ukupni iznos novčanog potraživanja po protiv-tužbi, zajedno sa obračunatom zakonskom zateznom kamatom, predstavlja novčani iznos koji ne spada u spor male vrednosti) nisu osnovani, s obzirom na odredbu iz člana 29. Zakona o parnič-nom postupku - vrednost predmeta spora se određuje prema vrednosti glavnog duga a kamate, ugovorna kazna i ostala sporedna traženja, kao i parnični troškovi, ne uzimaju se u obzir ukoliko ne čine glavni zahtev.


663344.. Da li se u slučaju izostanka tužioca sa kog docnijeg ročišta za glavnu raspravu u sporu male

vrednosti tužba smatra povučenom na osnovu člana 475. stav 1. Zakona o parničnom postupku?

Prema izričitim odredbama člana 475. stav 1. Zakona o parničnom postupku u sporovima male vrednosti tužba se smatra povučenom ako tužilac izostane sa prvog ročišta za glavnu raspravu, ili sa kog docnijeg ročišta. Stoga i u opisanoj situaciji tužba se smatra povučenom. Činjenica da je sta-vom 2. istog člana predviđeno da će se u slučaju izostanka obe stranke sa kog docnijeg ročišta tužba smatrati povučenom ne isključuje niti utiče na izričitu normu člana 475. stav 1. Zakona o parničnom postupku i nije u suprotnosti sa istom, već se samo pojavljuje kao suvišna, što ukazuje na eventual-nu redakcijsku grešku pri izradi zakona. Pri izričitim odredbama člana 475. stav 1. Zakona o par-ničnom postupku, naime nije bilo potrebe za unošenje stava 2. istog člana, ali je isti verovatno preo-stao iz prethodnog teksta zakona.


663355.. U sporu male vrednosti tužba se smatra povučenom ukoliko tužilac nije došao na prvo ro-

čište za glavnu raspravu ili na neko docnije ročište, na koje je uredno pozvan. Ali, ako je na ro-čište pozvan advokat koji nije dostavio punomoćje za zastupanje tužioca, ne može se smatrati da je nastupila fikcija povlačenja tužbe, jer tužilac nije uredno pozvan, bez obzira što je taj advokat podneo tužbu.

Iz obrazloženja: Prvostepenim rešenjem Trgovinskog suda u N...S... konstatovano je da se tužba smatra povu-

čenom. Prema stanju u spisima prvostepeni sud na ročištu za glavnu raspravu 24. 02.2005. godine nije dozvolio advokatu D.G. zastupanje tužioca na tom ročištu, jer je na isto pristupio bez puno-

PARNIČNI POSTUPAK

- 432 -

moćja, pa je na osnovu odredbe člana 475. stav 1. Zakona o parničnom postupku doneo rešenje da se tužba smatra povučenom.

Članom 475. stav 1. Zakona o parničnom postupku propisano je da ako tužilac ne dođe na prvo ročište za glavnu raspravu ili na neko docnije ročište, a uredno je pozvan, smatraće se da je povukao tužbu. Znači da bi sud mogao da konstatuje da se tužba smatra povučenom potrebno je da izostane sa prvog ročišta za glavnu raspravu ili kog docnijeg ročišta tužilac koji je bio uredno pozvan. Iz stanja u spisima proizlazi da su advokati M.K. i D.G. podneli tužbu. Prema prijem-nom pečatu prvostepenog suda, advokati su uz tužbu podneli i dva priloga. Navedena dva priloga odnose se na dokaze uz tužbu, koji se nalaze u spisima predmeta, a ne i na punomoćje, jer se isto ne nalazi u spisima predmeta uz tužbu. Advokati su podneli punomoćje tek uz žalbu izjavljenu protiv rešenja prvostepenog suda. Kako je prema stanju u spisima predmeta na ročište od 24. 02.2005. godine pozvan advokat M.K, koji u vreme prijema poziva nije bio punomoćnik tužioca, jer nije dostavio uredno punomoćje uz tužbu, to tužilac u konkretnom slučaju nije bio uredno po-zvan na navedeno ročište u smislu odredbe člana 132. Zakona o parničnom postupku. Shodno iznetom, prvostepeni sud nije pravilno primenio odredbu člana 475. Zakona o parničnom postupku, jer je doneo rešenje da se tužba smatra povučenom, iako tužilac nije bio uredno pozvan na ročište održano dana 24. 02.2005. godine. Nepravilna primena odredbe člana 475. bila je od uticaja na do-nošenje zakonite i pravilne odluke, jer je pobijanim rešenjem okončan postupak iako za to nisu bili ispunjeni zakonom propisani uslovi.


PRESUDA ZBOG IZOSTANKA U SPORU MALE VREDNOSTI


663366.. Nema uslova za donošenje presude zbog izostanka u sporu male vrednosti ako je tuženi

podneskom osporio tužbeni zahtev, bez obzira na činjenicu da li je za navode kojima je osporio zahtev tužioca dostavio i dokaze.

Iz obrazloženja: Uredno pozvani tuženi nije pristupio na ročište za glavnu raspravu koje je bilo zakazano za

26.06.2013. godine. S obzirom na to, prvostepeni sud je, primenom člana 475. stav 2. Zakona o par-ničnom postupku ("Službeni glasnik RS", br. 72/2011, 49/2013 – odluka US i 74/2013 – odluka US) doneo presudu zbog izostanka kojom je usvojio zahtev tužioca u pobijanom delu, nalazeći da su za to ispunjeni uslovi. U razlozima za svoju odluku je naveo da u sporu male vrednosti na ročište za glavnu raspravu nije pristupio uredno pozvan tuženi, a da činjenice na kojima se zasniva tužbeni zahtev nisu u suprotnosti sa dokazima koje je tužilac dostavio ni sa opšte poznatim činjenicama, od-nosno da ne postoje opšte poznate okolnosti iz kojih proizilazi da je tuženi bio opravdano sprečen da dođe na ročište za glavnu raspravu. Isto tako, tuženi - u smislu člana 7. stav 2., člana 228. i člana 314. stav 1. Zakona o parničnom postupku - nije u prilog svojim navodima izneo sve činjenice i pru-

PARNIČNI POSTUPAK

- 433 -

žio dokaze i pored toga što mu je data mogućnost da raspravlja pred sudom. Drugostepeni sud nalazi da u konkretnom slučaju nisu ispunjeni uslovi za donošenje presude zbog izostanka iz člana 351. u vezi sa članom 475. stav 2. Zakona o parničnom postupku. Kada tuženi kome tužba nije dostavljena na odgovor već mu je dostavljena zajedno sa pozivom za ročište, ne dođe na pripremno ročište ili na prvo ročište ako pripremno ročište nije održano ili ako dođe na ročište a neće da se upusti u raspra-vljanje iako ne osporava tužbeni zahtev - sud će doneti presudu kojom se usvaja tužbeni zahtev (pre-suda zbog izostanka), ako su ispunjeni sledeći uslovi: da je tuženi uredno pozvan; da podneskom nije osporio tužbeni zahtev; da osnovanost tužbenog zahteva proizilazi iz činjenica navedenih u tu-žbi; da činjenice na kojima se zasniva tužbeni zahtev nisu u suprotnosti sa dokazima koje je sam tu-žilac podneo ili sa činjenicama koje su opšte poznate i da ne postoje opšte poznate okolnosti zbog kojih tuženi nije mogao da dođe na ročište - član 351. stav 1. Zakona o parničnom postupku. U kon-kretnom slučaju, tuženi je prigovorom protiv zaključka sudskog izvršitelja osporio potraživanje tužioca po visini, a kako je presuda zbog izostanka procesna presuda koja se može doneti samo ako su ispunjeni svi uslovi propisani članom 351. Zakona o parničnom postupku, to sledi da u predmet-noj situaciji nije bilo uslova za donošenje presude zbog izostanka s pozivom na odredbu člana 475. istog zakona, koja se odnosi na postupanje suda u sporu male vrednosti. Naime, donošenje presude zbog izostanka i u sporu male vrednosti vezuje se za ispunjenost uslova propisanih članom 351. Zakona o parničnom postupku.


663377.. U slučaju nepristupanja tuženog na ročište, kada je isti obavestio sud da zbog zdrav-

stvenih problema nije u mogućnosti da prisustvuje, ne znači da se nisu stekli uslovi za dono-šenje presude zbog izostanka, jer kada se radi o sporu male vrednosti, sud ne ceni opravda-nost razloga izostanka sa ročišta, već ih stranka može isticati u predlogu za vraćanje u pre-đašnje stanje.

Iz obrazloženja: Žalbeni navodi tuženog u vezi sa razlozima kojima opravdava izostanak sa ročišta za glavnu raspra-

vu, su bez uticaja budući da ih je mogao izneti u predlogu za vraćanje u pređašnje stanje a to nije učinio. Istovremeno, činjenica da je tuženi obavestio sud da zbog zdravstvenih problema nije u mogućnosti da prisustvuje ročištu, ne znači da se u slučaju njegovog nepristupanja nisu stekli uslovi za donošenje pre-sude zbog izostanka, jer se radi o sporu male vrednosti pa sud ne ceni opravdanost ovih razloga. (čl. 109, 351. i 467. Zakona o parničnom postupku - "Službeni glasnik RS", br. 72/2011, 49/2013 – odluka US i 74/2013 – odluka US).


663388.. Pošto sud ne utvrđuje bitne činjenice prilikom donošenja presude zbog izostanka iz člana

476. Zakona o parničnom postupku, to samim tim nema mesta ni primeni pravila o teretu do-kazivanja.

PARNIČNI POSTUPAK

- 434 -

Iz obrazloženja: Nesporno je među parničnim strankama da je tuženi vlasnik vozila, koje je - prema izvodu iz po-

slovnih knjiga od 06.12.2010. godine tužilac za usluge parkiranja zadužio za navedeni iznos. Tužilac do zaključenja glavne rasprave (osim priloženih dokaza uz tužbu - naloga i izvoda iz poslovnih knji-ga) nije priložio nove dokaze u prilog osnovanosti svog tužbenog zahteva. Na ročište za glavnu ras-pravu zakazano za 20.12.2011. godine nije pristupio uredno pozvan tuženi. U takvoj situaciji, pr-vostepeni sud je - primenom člana 476. stav 2. Zakona o parničnom postupku - doneo presudu ko-jom je zahtev tužioca odbio sa obrazloženjem da je na tužiocu bio teret dokazivanja činjenice da je tuženi uslugu parkiranja koristio, te da tužilac - nakon što je tuženi zahtev tužioca osporio navodi-ma da se radilo o zaustavljanju a ne o parkiranju - tu činjenicu nije dokazao. Ovakav zaključak prvo-stepenog suda se ne može prihvatiti, jer se pravilnost takvog zaključka prvostepenog suda ne može na pouzdan način ispitati. Stoga je prvostepena presuda zahvaćena bitnom povredom odredaba par-ničnog postupka iz člana 361. stav 2. tačka 12. Zakona o parničnom postupku. Ovo naročito jer pr-vostepeni sud donosi odluku primenom člana 476. istog zakona i ne ispituje da li je tužilac dosta-vljenim dokazima dokazao svoje činjenične tvrdnje iz tužbe, već samo ispituje da li su činjenice na kojima se zasniva tužbeni zahtev u suprotnosti sa dokazima koje je tužilac podneo ili sa opšte pozna-tim činjenicama. To dalje znači da nema primene pravila o teretu dokazivanja tj. o postojanju bit-nih činjenica se ne može zaključivati primenom ovog pravila. Naime, tuženi za svoje navode iz pod-neska kojim je osporio potraživanje tužioca nije priložio niti predložio dokaze, pa se tužiocu ne mo-že staviti na teret dokazivanje činjenice da je usluga korišćena, u situaciji kada je on dostavio doka-ze, odnosno izdate naloge i izvod iz poslovnih knjiga (tužilac je javno preduzeće pa su u pitanju jav-ne isprave). U takvom slučaju teret dokazivanja je na strani koja osporava validnost isprava, a u kon-kretnom predmetu to je tuženi.


663399.. Presuda zbog izostanka u sporovima male vrednosti se donosi kad tužilac izostane sa bilo

kog, a ne samo sa prvog ročišta.

Iz obrazloženja: Ako tuženi ne dođe na ročište za glavnu raspravu a uredno je pozvan, doneće se presuda kojom

se usvaja tužbeni zahtev (presuda zbog izostanka), ukoliko osnovanost zahteva proizlazi iz navoda tužbe, a dostavljeni dokazi nisu sa tim u suprotnosti - član 476. Zakona o parničnom postupku. Zbog toga, žalbeni navodi (da je tuženi još u fazi prigovora na rešenje o izvršenju donetog na osnovu verodostojne isprave osporio potraživanje tužioca) nisu od uticaja, jer se shodno nave-denoj odredbi u sporovima male vrednosti presuda zbog izostanka donosi i ako tuženi izostane sa nekog od kasnijih ročišta za glavnu raspravu (a ne samo sa prvog), kao i bez obzira na to da li je prethodno osporio tužiočevo potraživanje. Pravilno ocenivši da iz navoda tužbe proizilazi osnovanost zahteva, te da dostavljeni dokazi nisu sa njima u suprotnosti (jer su parnične stranke bile u poslovnom odnosu na osnovu isporuke toplotne energije, a s obzirom da tuženi ne ističe i ne dostavlja dokaze da je izmirio svoja dugovanja prema tužiocu), prvostepeni sud pravilno pri-menjuje i materijalno pravo te obavezuje tuženog na plaćanje. Žalbeni navodi tuženog (da on predmetni prostor već duže vreme ne koristi zbog spora oko svojine na istom) nisu od uticaja na odluku o osnovanosti zahteva, kao ni žalbeni navodi tuženog da sud nije utvrđivao da li su mu

PARNIČNI POSTUPAK

- 435 -

fakture dostavljene, jer on to i nije sporio u toku prvostepenog postupka. Iz tih razloga, prema stanovištu ovog suda, pravilan je stav prvostepenog suda da je na tuženom bio teret dokazivanja da je reklamirao račune tužioca ili iste izmirio, te da su u situaciji kada tuženi za to nije dostavio dokaze, a nije ni pristupio na ročište za glavnu raspravu, ispunjeni uslovi za donošenje pobijane presude zbog izostanka.


664400.. Na odluku u postupku po žalbi protiv presude zbog izostanka nisu od uticaja žalbeni navo-

di tuženog kojima zdravstvenom sprečenošću obrazlaže razloge izostanka sa ročišta.

Iz obrazloženja: Tuženi nije došao na ročište za glavnu raspravu zakazano za 29.12.2010. godine, na koje je bio

uredno pozvan. Iz navoda u tužbi i činjeničnog stanja koje tuženi nije sporio (postojanje poslovnog odnosa i prijem robe) proizilazi osnovanost tužbenog zahteva. Naime, tuženi nije dostavio dokaze za svoje navode da je fakturisanu cenu primljene robe delimično izmirio i time umanjio svoje dugova-nje po fakturi. Ocena suda da su se stekli uslovi za donošenje presude zbog izostanka na osnovu čla-na 476. Zakona o parničnom postupku, je pravilna. Pri donošenju pobijane odluke nisu učinjene ap-solutno bitne povrede odredaba iz člana 361. stav 2. Zakona o parničnom postupku (o kojima ovaj sud vodi računa po službenoj dužnosti) kao ni one na koje se žalbom ukazuje (jer je tuženom ured-nim pozivanjem na ročište omogućeno da dostavi dokaze za svoje navode i raspravlja na istom roči-štu). Isto tako, na utvrđeno činjenično stanje pravilno je primenjeno materijalno pravo - kada je na osnovu čl. 262. i 277. Zakona o obligacionim odnosima - tuženi obavezan na plaćanje duga po raču-nima sa zateznom kamatom. Iz tih razloga žalba tuženog nije osnovana, pa se ista odbija a pobijana presuda kao pravilna potvrđuje. Žalbeni navodi tuženog (kojima opravdava razloge izostanka sa ro-čišta) ne mogu biti cenjeni u postupku po žalbi protiv ove presude, već samo u postupku po pred-logu za vraćanje u pređašnje stanje i to kroz ocenu njihove opravdanosti. Međutim, predlog za vraća-nje u pređašnje stanje tuženi u konkretnom slučaju nije podneo.


664411.. Sud ne može doneti presudu zbog izostanka kojom tužbeni zahtev odbija, uz obrazloženje

da tužilac dokazima dostavljenim uz tužbu nije dokazao osnovanost tužbenog zahteva, jer sud nema obavezu da ceni da li je tužilac dostavio dokaze za osnovanost svojih navoda, već isklju-čivo da li navodi izneti u tužbi ukazuju na osnovanost tužbenog zahteva

Iz obrazloženja: Tužilac je podneo tužbu sa zahtevom da se tuženi obaveže na plaćanje naznačenog iznosa, a po

osnovu vrednosti robe koju je ovaj u toku prevoza izgubio. U tužbi je tužilac naveo da je on bio poši-

PARNIČNI POSTUPAK

- 436 -

ljalac robe, a tuženi prevoznik u vezi sa čim je dostavio i dokaze o otposlanju navedene robe, odno-sno njene predaje tuženom na prevoz. Tuženi se, prema stanju u spisima, po prijemu tužbe nije o njoj izjasnio - nije osporio tužbu i tužbeni zahtev, a nije ni pristupio na prvo ročište zakazano u navede-nom sporu male vrednosti. Prvostepeni sud je pravilno, imajući pri tom u vidu da se radi o sporu ma-le vrednosti, na osnovu člana 490. Zakona o parničnom postupku, cenio da su se, s obzirom na izo-stanak tuženog sa navedenog ročišta, stekli procesni uslovi za donošenje presude zbog izostanka u smislu člana 476. istog zakona. Prema citiranoj odredbi, međutim, pri donošenju odluke prvostepe-ni sud nema obavezu da ceni da li je tužilac dostavio dokaze za osnovanost svojih navoda, već is-ključivo da li navodi izneti u tužbi ukazuju na osnovanost tužbenog zahteva. Pri tome, dokazi koji su dostavljeni od strane tužioca, kao i u celokupnom toku postupka, ne smeju biti u suprotno-sti sa njima. Presuda kojom se tužbeni zahtev odbija u navedenoj situaciji donosi se samo ako osnovanost tužbenog zahteva ne proizlazi iz navoda u tužbi ili ako su činjenice na kojima se za-sniva tužbeni zahtev u suprotnosti sa dokazima koji su podneti u dotadašnjem toku postupka ili sa opštepoznatim činjenicama. U tom smislu, tužilac osnovano u žalbi ukazuje da sud nije mogao done-ti presudu zbog izostanka kojom tužbeni zahtev odbija zbog toga što tužilac dokazima koje je dosta-vio u prilogu tužbe nije dokazao osnovanost tužbenog zahteva, iako oni nisu u suprotnosti sa navodi-ma tužbe, a navodi iz tužbe ukazuju na osnovanost zahteva. Iz tih razloga, pobijana odluka je doneta uz apsolutno bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 2. tačka 12. Zakona o parničnom postupku, jer ne sadrži razloge o odlučnim činjenicama za donošenje, a navedeni razlozi su nejasni i kontradiktorni. Ista je, na osnovu člana 376. Zakona o parničnom postupku, morala biti ukinuta, a predmet vraćen prvostepenom sudu na ponovni postupak.


664422.. Za utvrđenje postojanja poslovnog odnosa, kao osnova za obavezivanje presudom zbog iz-

ostanka na plaćanje cene za isporučenu robu, u situaciji kada tuženi to osporava, neophodno je postojanje dokaza kojima se potvrđuje činjenični navod tužbe da je tuženi robu, čije se pla-ćanje traži i primio, a u protivnom, sud će odbiti tužbeni zahtev.

Iz obrazloženja: U konkretnom slučaju, prvostepeni sud je pravilno primenio odredbu člana 476. stav 2. Zakona o

parničnom postupku (član 475. stav 2. ranijeg zakona), jer u sporu male vrednosti na ročište za glav-nu raspravu nije pristupio uredno pozvan tuženi, a činjenice na kojima se zasniva tužbeni zahtev u suprotnosti su sa dokazima koje je tužilac podneo. U takvoj situaciji sud je bio dužan da zaključi glavnu raspravu i donese presudu kojom će odbiti postavljeni tužbeni zahtev, jer tužilac za svoje či-njenične navode iz tužbe na kojima zasniva svoje potraživanje nije dostavio adekvatne dokaze, a u situaciji kada je tuženi potraživanje tužioca osporio po osnovu i visini, ujedno ističući navode da sa istim nije bio ni u kakvom poslovnom odnosu, te da u spornom periodu, kada su ispostavljeni računi, radnja tuženog nije postojala. Zbog toga nije bilo smetnji za donošenje presude zbog izostanka, jer dokazi koje je tužilac podneo - računi kao verodostojne i jednostrane isprave, ne ukazuju na osnova-nost tužbenog zahteva tj. činjenični navodi iz tužbe nisu saglasni sa dokazima koje je tužilac podneo. Žalbeni navodi kojima se pobija primena materijalnog prava i poziva na čl. 8. i 10. Zakona o računovodstvu i reviziji (a kojima je propisano da račun mora biti samo potpisan i pečatiran od

PARNIČNI POSTUPAK

- 437 -

strane izdavaoca računa) - bez uticaja su na drugačiju odluku. Navedene zakonske odredbe se odno-se na račun kao jednostranu verodostojnu ispravu, ali račun kao jednostrana verodostojna isprava nije dokaz da je roba ili usluga koja je tim računom fakturisana - zaista i izvršena. Dokaz o postoja-nju poslovnog odnosa i izvršenoj ugovornoj obavezi na koju se tužilac u konkretnom slučaju poziva je otpremnica da je roba isporučena, koja bi trebalo da bude potpisana od strane tuženog ili ovlašće-nog lica zaposlenog kod tuženog. Žalbeni navodi u kojima se ističe da se iz stanja u spisima nedvo-smisleno utvrđuje da je tuženi, pored toga što je privremeno odjavio radnju, obavljao određenu delat-nost, takođe su bez uticaja na drugačiju odluku, budući da to može biti predmet nekog drugog po-stupka koji sankcioniše takvu vrstu ponašanja. Pri činjenici da je tuženi dokazao da nije obavljao preduzetničku delatnost u periodu na koji se odnose ispostavljeni računi, to je prvostepeni sud pra-vilno primenio odredbu člana 475. stav 2. Zakona o parničnom postupku (član 476. stav 2. ranijeg zakona) kada je postavljeni tužbeni zahtev odbio.


664433.. Ako osnovanost tužbenog zahteva ne proizlazi iz činjenica navedenih u tužbi, sud neće

usvojiti tužbeni zahtev presudom zbog izostanka

Iz obrazloženja:

Prvostepeni sud je pravilno odbio tužbeni zahtev i prema imenovanom tuženiku, koji nije bio prisu-tan na zadnjem ročištu kada je doneta pobijana presuda, pravilno nalazeći da nisu ispunjeni uslovi da se prema njemu donese presuda zbog izostanka. Naime, bez obzira što odredbama člana 476. Zakona o parničnom postupku kao uslov nije izričito propisano da se ovakva presuda može doneti ako osnovanost tužbenog zahteva proizlazi iz činjenica navedenih u tužbi, tužbeni zahtev se ne može usvojiti ukoliko taj uslov nije ispunjen. U konkretnom slučaju, prvostepeni sud je utvrdio da sadržina podnetih dokaza i re-zultat ekonomskog veštačenja ne ukazuju na osnovanost tužbenog zahteva.

(Iz presude Višeg suda u Valjevu, Gž. 28/11 od 27.01.2011. godine)

664444.. Posledica izostanka tuženog sa ročišta u sporu male vrednosti je obaveza suda da donese

presudu zbog izostanka - član 476. Zakona o parničnom postupku. Razloge izostanka uredno pozvanog tuženog sa navedenog ročišta sud može ceniti samo u postupku po predlogu za vra-ćanje u pređašnje stanje, ako isti bude podnet.

Iz obrazloženja: U konkretnom slučaju, u postupku nisu učinjene apsolutno bitne povrede odredaba Zakona o

parničnom postupku iz člana 361. stav 2. Zakona o parničnom postupku, o kojima ovaj sud vodi ra-čuna po službenoj dužnosti. Žalbeni navodi (da je sud bio dužan da otkaže ročište zakazano za 26.05.2010. godine, usled obaveštenja tuženog da nije u mogućnosti da pristupi istom) - nisu osno-vani, jer su članom 476. Zakona o parničnom postupku regulisane posledice izostanka tuženog sa ročišta u sporu male vrednosti, i to obavezom suda da donese presudu zbog izostanka. Žalbene navo-

PARNIČNI POSTUPAK

- 438 -

de tuženog kojima iznosi razloge izostanka sa navedenog ročišta, sud nije cenio u postupku po žalbi, jer se opravdanost razloga izostanka može ceniti samo u postupku po predlogu za vraćanje u pređa-šnje stanje. Ovaj predlog tuženi nije podneo.


664455.. Presuda zbog izostanka će se u sporu male vrednosti doneti uvek kada uredno pozvani tu-

ženi ne pristupi na ročište, bez obzira na opravdanost razloga izostanka.

Iz obrazloženja: Kada u sporu male vrednosti tuženi, bez obzira na opravdanost razloga, ne pristupi na ročište, dono-

si se presuda zbog izostanka kojom se odlučuje o tužbenom zahtevu na osnovu do tada dostavljenih do-kaza u spisima; tada se ceni da li osnovanost zahteva proizlazi iz navoda tužioca, a u pogledu dokaza sa-mo da li su dostavljeni dokazi od strane tužioca ili tuženog u suprotnosti sa navodima samog tužioca - član 476. Zakona o parničnom postupku. U konkretnom slučaju, tuženi - prema stanju u spisima - nije dostavio dokaze za svoje navode, niti je pristupom na zakazano ročište omogućio da se o istima raspra-vlja. Iz navedenih razloga, svojim odsustvom sa ročišta, bez obzira na opravdanost (a koju je u tom slu-čaju inače moguće ceniti samo po predlogu za vraćanje u pređašnje stanje, a taj predlog u konkretnom slučaju nije podnet), tuženi je prouzrokovao donošenje pobijane presude zbog izostanka.


664466.. Prilikom donošenja presude zbog izostanka, prvostepeni sud ne ceni samo da li je tuženik

izostao sa glavne rasprave (a uredno je pozvan), već je neophodno da razmotri da li su činjeni-ce na kojima se zasniva tužbeni zahtev u skladu sa dokazima koje je tužilac podneo ili sa opšte poznatim činjenicama. U obrazloženju svoje odluke navešće jasne i potpune razloge u pogledu ispunjenosti uslova za donošenje ove presude.

Iz obrazloženja: U konkretnom slučaju nisu pravilno primenjene odredbe člana 476. Zakona o parničnom po-

stupku , što je uticalo da je ožalbena presuda zbog izostanka doneta je uz bitnu povredu odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 1. istog zakona. Odredbom člana 476. ovog Zakona su predviđeni uslovi za donošenje presude zbog izostanka. Međutim, u stavu 2. istog člana je propi-sano da će sud odbiti tužbeni zahtev ako su činjenice na kojima se zasniva tužbeni zahtev u su-protnosti sa dokazima koje je tužilac podneo ili sa opšte poznatim činjenicama. Dakle, to znači da je obaveza prvostepenog suda da, prilikom donošenja ove vrste presude, ceni ukupne okolno-sti predviđene celovitom odredbom iz člana 476. zakona. Ovaj materijalni propis prvostepeni sud nije pravilno primenio - u obrazloženju naveo je samo da su ispunjeni zakonski uslovi za donoše-nje presude zbog izostanka, propuštajući da navede razloge o tome da li su činjenice na kojima se zasniva tužbeni zahtev u skladu sa dokazima koje je tužilac podneo, a to je takođe jedan od bitnih uslova za donošenje presude zbog izostanka. Iz tih razloga je ožalbena presuda zbog izostanka doneta je uz bitnu povredu odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 1. Zakona o parnič-

PARNIČNI POSTUPAK

- 439 -

nom postupku (nisu pravilno primenjene odredbe člana 476. istog), što je uticalo na njenu pravil-nost i zakonitost, te bitnu povredu odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 2. tačka 12. Zakona o parničnom postupku (nema razloga o svim bitnim činjenicama, pa se presuda ne može ispitati a to je razlog da bude ukinuta). Ako tuženi ne dođe na ročište za glavnu raspravu, a ured-no je pozvan, doneće se presuda kojom se usvaja tužbeni zahtev (presuda zbog izostanka) - član 476. stav 1. Zakona o parničnom postupku. Sud će odbiti tužbeni zahtev ako su činjenice na koji-ma se zasniva tužbeni zahtev u suprotnosti sa dokazima koje je tužilac podneo ili sa opšte pozna-tim činjenicama - član 476. stav 2. Zakona o parničnom postupku. Iz ovoga nesumnjivo proizlazi obaveza prvostepenog suda da prilikom donošenja presude zbog izostanka ne ceni samo okolno-sti da li je tuženik izostao sa glavne rasprave a uredno je pozvan, već je neophodno da razmotri i da li su činjenice na kojima se zasniva tužbeni zahtev u skladu sa dokazima koje je tužilac pod-neo ili sa opšte poznatim činjenicama, te da u obrazloženju svoje odluke navede jasne i potpune razloge u pogledu ispunjenosti uslova iz oba stava navedenog člana. Prvostepeni sud nije postu-pio u skladu sa navedenim odredbama, jer je u obrazloženju navedeno samo da su ispunjeni za-konski uslovi za donošenje presude zbog izostanka, time što je sa rasprave izostao uredno pozva-ni punomoćnik tuženika, i da se radi o sporu male vrednosti, propuštajući da navede razloge o to-me da li su činjenice na kojima se zasniva tužbeni zahtev u skladu sa dokazima koje je tužilac podneo, što je takođe jedan od bitnih uslova za donošenje presude zbog izostanka.


664477.. Obrazloženo osporavanje tužbenog zahteva isticanjem procesno-pravnih ili materijalno-prav-

nih prigovora mora se uzeti u obzir prilikom donošenja presude zbog izostanka.

Obrazloženje: Odredba člana 476. Zakona o parničnom postupku ("Službeni glasnik PC", br. 125/04) glasi: "Ako tuženi ne dođe na ročište za glavnu raspravu, a uredno je pozvan, doneće se presuda

kojom se usvaja tužbeni zahtev (presuda zbog izostanka). Sud će posedom iz stava 1. ovog člana odbiti tužbeni zahtev ako su činjenice na kojima

se zasniva tužbeni zahtev u suprotnosti sa dokazima koje je tužilac podneo ili sa opštepo-znatim činjenicama.

Sud će presudom iz stava 1. ovog člana odbiti tužbeni zahtev ako se padu o zahtevu kojim stranke ne mogu raspolagati (član 3. stav 3. Zakona o parničnom postupku)."

Iz zahteva za rešavanje spornog pravnog pitanja i različitih odluka opštinskih, okružnih i Višeg privrednog suda, proizlazi sporno: - da li se može doneti presuda zbog izostanka ako je tuženi osporio tužbeni zahtev istakavši procesne ili materijalno-pravne prigovore, a ne pristupi na prvo ili neko doc-nije ročište za glavnu raspravu. U primeni citirane odredbe sudska praksa je kolebljiva. Po prvom gledištu ako tuženi ospori tužbeni zahtev u odgovoru na tužbu, podneskom, prigovorom, na jednom od ročišta za glavnu raspravu doneće se presuda zbog izostanka u slučaju da je uredno pozvan, bez obzira na stanje dokaza i raspravljenost. Smatra se da je procesna norma jasna i da se zbog impera-tivnosti mora striktno poštovati, jer se na taj način obezbeđuje ostvarivanje zakonitosti, jednakosti u postupku, pravna sigurnost, ekonomičnost u pružanju zaštite i disciplina učesnika u postupku. U ma-ličnim sporovima zakonodavac insistira na sumarnosti postupka i načelu usmenosti (neposrednosti),

PARNIČNI POSTUPAK

- 440 -

a ne pismenosti. Pravne praznine u ovoj materiji nema i odredba se primenjuje onako kako glasi. Praktične teškoće u obezbeđivanju prisustva tuženog u slučaju masovnosti sporova su irelevantne jer je moguće angažovati punomoćnika. Po drugom gledištu procesno-pravne norme su uglavnom impe-rativne prirode i procedura kao garancija pravne sigurnosti i garancija zakonitosti ne dopušta veliku slobodu u tumačenju zbog jasnosti pravila. Međutim i za procesno pravo treba "prihvatiti mogućnost primene analogije, argumentum a contrario i drugih načina tumačenja.... Gramatičkom tumačenju se ne sme pridavati odlučujući značaj. Prilikom utvrđivanja smisla odredaba treba poći od stava da je cilj parničnog postupka održavanje poretka subjektivnih prava... U situaciji za koju zakon ne daje nesum-njiv odgovor, pravi smisao se dobija utvrđivanjem cilja kome zakonodavac u toj situaciji treba da teži polazeći od pomenute svrhe postupka... Umesto vernosti slovu zakona prednost treba dati teološkom metodu... Efikasnost pravne zaštite ne sme da bude osujećena tumačenjem koje bi davalo prednost for-mi zbog nje same" (dr Borivoje Poznić i dr Vesna Rakić - Vodinelić, Građansko-procesno pravo, Bgd. 1999. godine, str. 42). Imajući u vidu sadržinu načela građanskog sudskog postupka, njihovu konkre-tizaciju i mišljenje teorije primarni cilj građanskog sudskog postupka je zaštita subjektivnih prava. Ova oblast kao i svaka druga grana prava ima elemente javno-pravnog karaktera ali je donošenje tač-ne i istinite presude osnovni cilj (funkcija) suda. Smanjenje broja sporova i njihovog trajanja, raste-rećenost sudova i disciplina učesnika kao i sprečavanje zloupotrebe prava u postupku opravdani su, ali ipak sekundarni ciljevi. Sa stanovišta cilja pravilo iz člana 476. Zakona o parničnom postupku ni-je dovoljno jasno. Stiče se utisak da je zbog ćutanja zakona o osporavanju (neosporavanju) tužbenog zahteva stvorena pravna praznina koja se može pripisati redakcijskoj grešci zakonodavca. Pravilo ni-je jasno zato što ne daje odgovore na pitanja: da li ima mesta donošenju presude zbog izostanka ako je tužbeni zahtev odgovorom, podneskom, raspravljanjem, nuđenjem suprotnih dokaza ili kojom drugom procesnom aktivnošću osporen (tuženi je u ovoj vrsti spora oslobođen davanja odgovora na tužbu ali mu to nije zabranjeno); ako su istaknuti materijalno-pravni prigovori (primera radi prigovor zastarelosti ili prestanka obaveze zbog isplate) ili procesno-pravni prigovori (apsolutna nenadležnost suda); ako je zahtev suprotan prinudnom pravu ili pravilima morala. Ako bi merodavno bilo isključi-vo jezičko tumačenje (da je odbrana tuženog bez dejstva u slučaju izostanka sa ročišta) norma bi bila suprotna: a) opšteusvojenom pravnom principu koji datira iz rimskog prava (koji je recepcijom usvoji-lo kontinentalno pravo, a po uzoru na austrijsko pravo i naša kasnija parnična procedura) da prilikom donošenja odluke, sud mora da ceni sve ono što se pred njim nalazi u momentu odlučivanja (Non refe-rit quit sit notum iudici, si notum non sit in forma iudicii - pri donošenju presude sudija može uzeti u obzir ono što je saznao u toku postupka) i b) pravilu o žalbenim razlozima iz člana 478. Zakona o par-ničnom postupku. Naime, rukovodna ideja i suština presude zbog izostanka je da sud bez dokaziva-nja uzima kao tačne i istinite činjenične tvrdnje tužioca zato što izostajanjem tuženi prećutno prizna-je činjenice iznete u tužbi (pasivan stav tuženog ne treba da uspori postupak). Ona predstavlja kaznu za neposlušnost tuženog. Po pravnoj tradiciji kontumacija (prkos, tvrdoglavost; od contumax - tvr-doglav, neposlušan) znači posledicu nepoštovanja naloga ili zahteva magistrata; u užem smislu neodazivanje pozivu da se neko pojavi pred sudom ili odgovara na pitanja sudije (da ćuti). U ra-nijem pravu to je značilo donošenje presude na štetu onoga ko se nije pojavio, i protiv te odluke se nije mogla ni izjaviti žalba (priziv). Ali osporavanjem tužbenog zahteva tuženi ne ćuti i ne pri-znaje činjenične tvrdnje tužioca. Na taj način on ipak određenom aktivnošću doprinosi donošenju istinite odluke. Sa druge strane pravilo iz člana 476. Zakona o parničnom postupku je u koliziji sa žalbenim razlozima iz člana 478. Zakona o parničnom postupku po kome je žalba dopuštena zbog svih apsolutno bitnih povreda odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijal-nog prava. Ako se o materijalnom pravu (materijalnom prigovoru tuženog) ne vodi računa (nego

PARNIČNI POSTUPAK

- 441 -

prevashodno o logičnom silogizmu - odnosu između istaknutog činjeničnog stanja i zahteva) i ako se u slučaju izostanka nijedan materijalno-pravni prigovor ne ceni, ni eventualni stepen ras-pravljenosti, i ako pravilo iz člana 476. Zakona o parničnom postupku ne sadrži mogućnost odbi-janja tužbenog zahteva ako je suprotan prinudnom pravu ili pravilima morala, zbog čega je do-zvoljen taj žalbeni razlog (primena materijalnog prava)? Zato ciljno tumačenje upućuje na zaklju-čak da je pravi smisao člana 476. Zakona o parničnom postupku, bio donošenje presude zbog izo-stanka u slučaju potpuno pasivnog ponašanja tuženog tj. kada nije pristupio na ročište za glavnu raspravu i ako nije obrazloženo osporio tužbeni zahtev. Po ranijim procesnim pravilima (a naro-čito stavovima sudske prakse), svako osporavanje je značilo nemogućnost donošenja presude zbog izostanka. Međutim, pravilo iz sadašnjeg člana 476. Zakona o parničnom postupku treba ta-ko razumeti da prosto osporavanje nije dovoljno. Ono mora biti argumentovano i na zakonu za-snovano. Ako nije (primera radi procesni ili materijalno-pravni prigovor je neosnovan) doneće se presuda zbog izostanka i ako je uložen obrazložen prigovor. Time će se bez štete za trajanje po-stupka održati ideja zakonodavca da se postupak učini ekonomičnijim, bržim i jeftinijim. Sve su to razlozi zbog kojih se prilikom donošenja presude zbog izostanka moraju uzeti u obzir istaknuti procesno-pravni ili materijalno-pravni prigovori koje sudija sazna do momenta odlučivanja. Gra-đansko odeljenje Vrhovnog suda se jednoglasno opredelilo za drugo istaknuto gledište.

(Zaključak Građanskog odeljenja Vrhovnog suda Srbije usvojen na sednici od 26.04.2007. godine)

664488.. Ako punomoćnik uredno pozvanog tuženog na ročište pristupi bez urednog punomoćja

usled čega mu bude uskraćeno zastupanje, stekli su se uslovi za donošenje presude zbog izo-stanka iz člana 476. Zakona o parničnom postupku, jer su posledice u toj situaciji iste kao da tuženi nije pristupio na to ročište.

Iz obrazloženja: Prema odredbama člana 476. Zakona o parničnom postupku presuda zbog izostanka može se do-

neti ako tuženi ne dođe na ročište za glavnu raspravu, a uredno je pozvan. U pogledu urednosti po-zivanja tuženog nesporno je da je tuženi uredno pozvan. Kako je na ročište za tuženog pristupio pu-nomoćnik koji nije imao uredno punomoćje to je pravilno prvostepeni sud uskratio pravo zastupa-nja navedenom licu i smatrao da su u pogledu pristupanja na ročište ispunjeni uslovi iz člana 476. stav 1. Zakona o parničnom postupku.


664499.. Kada sud nađe da su ispunjeni uslovi iz člana 476. stav 1. Zakona o parničnom postupku za

donošenje presude zbog izostanka na prvom ročištu za glavnu raspravu u sporu male vrednosti, postavlja se pitanje forme i sadržine zapisnika koji se sastavlja na ovom ročištu? Da li sud donosi rešenje o održavanju ročišta za glavnu raspravu u sporu male vrednosti u odsutnosti uredno po-zvanog tuženog, da li se izvode dokazi čitanjem isprava u spisu predmeta, te da li se donosi i obja-

PARNIČNI POSTUPAK

- 442 -

vljuje na ročištu presuda zbog izostanka ili je sadržina i forma zapisnika kao po ranijem članu 332. Zakona o parničnom postupku, kada je sud konstatovao ispunjenost uslova iz člana 332. Za-kona o parničnom postupku i donosio i objavljivao presudu zbog izostanka, bez donošenja rešenja o izvođenju dokaza na tom ročištu?

Presuda zbog izostanka se može doneti u sporovima male vrednosti u slučaju izostanka tuženog sa prvog i bilo kog narednog ročišta. Nije od značaja činjenica da li se tuženi već upustio u raspravljanje. Sud u smislu člana 476. stav 2. Zakona o parničnom postupku, radi ocene ispunjenosti uslova za do-nošenje presude zbog izostanka, mora ceniti navode tužioca i tuženog. Ako se presuda donosi na prvom ročištu za glavnu raspravu, prvostepeni sud će da donese rešenje da se glavna rasprava održi u odsustvu uredno pozvanog tuženog i rešenje kojim će da odredi izvođenje dokaza koje je tužilac priložio uz tu-žbu. Sud ceni da li je tužbeni zahtev u suprotnosti sa navedenim dokazima i sa opšte poznatim činje-nicama i u zavisnosti od ove ocene doneće presudu zbog izostanka kojom usvaja ili odbija tuženi zah-tev. Presuda u sporovima male vrednosti se objavljuje u smislu člana 477. stav 1. Zakona o parničnom postupku. Ovo se odnosi i na presudu zbog izostanka. Presuda se dostavlja tuženom, a tužiocu samo na njegov zahtev. Ovaj zahtev tužilac može istaći najdocnije na ročištu na kome se presuda objavljuje, što proizlazi iz odredbe člana 477. stav 2. Zakona o parničnom postupku.


665500.. Po prigovoru dužnika izjavljenom protiv rešenja o izvršenju donetog na osnovu verodo-

stojne isprave kojim je dužnik osporio potraživanje poverioca bez navođenja razloga zbog ko-jih osporava i bez predlaganja i dostavljanja dokaza, sud je rešenje o izvršenju stavio van sna-ge u delu kome je određeno izvršenje i postupak je nastavljen kao povodom prigovora protiv platnog naloga u sporu male vrednosti. Tuženi je na pravom ročištu za glavnu raspravu u spo-ru male vrednosti ostao pri prigovoru, a na drugo ročište za glavnu raspravu u sporu male vrednosti nije došao iako je uredno pozvan, a tužilac je predložio da sud na osnovu člana 476. Zakona o parničnom postupku donese presudu zbog izostanka. Da li na osnovu člana 476. Za-kona o parničnom postupku u opisanoj situaciji sud može doneti presudu zbog izostanka u sporu male vrednosti na drugom ročištu za glavnu raspravu na koje nije došao uredno pozvan tuženi, a činjenice na kojima tužilac zasniva tužbeni zahtev nisu u suprotnosti sa dokazima ko-je je tužilac podneo?

Presuda zbog izostanka, u postupku o sporu male vrednosti, može biti doneta na bilo kom roči-štu za glavnu raspravu, na koje je došao tužilac, a ne dođe tuženi, a uredno je pozvan, ako činjenice na kojima se zasniva tužbeni zahtev nisu u suprotnosti sa dokazima koje je tužilac podneo ili sa opštepoznatim činjenicama. Ovo bez obzira na to da li se radi o redovnoj tužbi, u postupku o sporu male vrednosti, ili po tužbi povodom obrazloženog prigovora, izjavljenog protiv rešenja o izvršenju na osnovu verodostojne isprave.

(Odgovor utvrđen na sednici Odeljenja za privredne sporove Višeg trgovinskog suda od 5. i 25. 10. i 7. i 14. 11.2006. godine

PARNIČNI POSTUPAK

- 443 -

665511.. Da li sud prilikom donošenja presude zbog izostanka u sporu male vrednosti po članu 476.

Zakona o parničnom postupku, primenjuje materijalno pravo na činjenice navedene u tužbi, odnosno da li je uslov za donošenje ovakve presude da osnovanost tužbenog zahteva proizlazi iz činjenica navedenih u tužbi, i da li se takva presuda može pobijati zbog pogrešne primene materijalnog prava? Drugim rečima, da li je konkludentnost tužbe (tj. da osnovanost tužbenog zahteva proizlazi iz činjenica navedenih u tužbi) uslov za donošenje presude zbog izostanka u sporu male vrednosti?

Prilikom donošenja presude u sporu male vrednosti iz člana 476. stav 1. Zakona o parničnom

postupku primenjuje se materijalno pravo na činjenice navedene u tužbi i takva presuda se može pobijati zbog pogrešne primene materijalnog prava. Bez obzira što odredbama člana 476. Zako-na o parničnom postupku nije izričito kao uslov propisano da se ovakva presuda može doneti ako osnovanost tužbenog zahteva proizlazi iz činjenica navedenih u tužbi, tužbeni zahtev se ne može usvojiti ukoliko taj uslov nije ispunjen, jer je istovremeno odredbama člana 478. stav 1. Zakona o parničnom postupku predviđeno da se presuda ili rešenje kojim se okončava parnica u postupku u sporovima male vrednosti može pobijati samo zbog bitne povrede odredaba parničnog po-stupka iz člana 361. stav 2. ovog zakona i zbog pogrešne primene materijalnog prava. Dakle, ukoliko bi se usvajanjem tužbenog zahteva pogrešno primenilo materijalno pravo na činjenice na-vedene u tužbi, onda se presuda na osnovu člana 476. stav 1. Zakona o parničnom postupku, kojom se tužbeni zahtev usvaja ne može doneti.


665522.. Da li se u presudi zbog izostanka, u sporu male vrednosti, moraju izričito navesti razlozi

zbog čega prvostepeni sud nalazi da su za donošenje presude kojom se tužbeni zahtev usvaja ispunjeni uslovi, u smislu da činjenice na kojima se zasniva tužbeni zahtev nisu u suprotnosti sa dokazima koje je tužilac podneo?

Presuda zbog izostanka se može doneti u sporovima male vrednosti ako tuženi ne pristupi na prvo ili bilo koje naredno ročište za glavnu raspravu, a uredno je pozvan. Za donošenje presude zbog izostanka ni-je potreban predlog tužioca. Presudom zbog izostanka sud može da usvoji ili odbije tužbeni zahtev. Tu-žbeni zahtev će biti usvojen ako činjenice na kojima se zasniva tužbeni zahtev nisu u suprotnosti sa do-kazima koje je tužilac podneo ili sa opšte poznatim činjenicama, kao i ako se radi o zahtevima sa kojima stranke mogu raspolagati. U suprotnom, sud će doneti presudu zbog izostanka kojom će odbiti tužbeni zahtev – član 476. Zakona o parničnom postupku. Iz navedenog propisa proizlazi da je sud dužan da ceni dokaze na kojima je zasnovao presudu zbog izostanka i o njima se izjasni u obrazloženju presude.


PARNIČNI POSTUPAK

- 444 -

665533.. Presuda zbog izostanka u sporu male vrednosti donosi se ako su kumulativno ispunjeni slede-

ći uslovi: 1) ako je tuženom uredno dostavljena tužba i poziv za ročište za glavnu raspravu, sa po-ukom o posledicama izostanka sa ročišta za glavnu raspravu; 2) ako činjenice na kojima se zasni-va tužbeni zahtev nisu u suprotnosti sa dokazima koje je sam tužilac podneo ili sa činjenicama ko-je su opštepoznate; 3) ako osnovanost tužbenog zahteva po odredbama materijalnog prava, proiz-lazi iz činjenica navedenih u tužbi; 4) ako ne postoje opštepoznate okolnosti iz kojih proizlazi da su tuženog sprečili opravdani razlozi da dođe na ročištu za glavnu raspravu; 5) ako nije reč o zah-tevu kojim stranke ne mogu raspolagati.

Iz obrazloženja: Pobijanom presudom na osnovu odricanja i zbog izostanka u stavu I izreke odbijen je tužbeni

zahtev da tuženi plati tužiocu 3.730,00 dinara, na ime glavnog duga, sa zateznom kamatom, pa je re-šenje o izvršenju na osnovu verodostojne isprave u tom delu ukinuto. U stavu II izreke navedeno re-šenje o izvršenju održano je na snazi u delu kojim je tuženi obavezan da tužiocu plati 41.746,86 di-nara, na ime glavnog duga, sa zateznom kamatom, kao i za troškove izvršenja od 4.892,30 dinara. U stavu III izreke obavezan je tuženi da naknadi tužiocu troškove parničnog postupka. Tuženi žalbom pobija navedenu presudu zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 2. Za-kona o parničnom postupku i pogrešne primene materijalnog prava. Osnovni navodi žalbe jesu da je predmet tužbenog zahteva tužiočevo potraživanje po osnovu komunalnih usluga, koje se sastoje u iznošenju smeća, korišćenju vode i grejanja, po kartici komitenta od 6. novembra 2005. godine. Tu-žilac je dostavio i karticu za komitenta od 11.04.2006. godine i odrekao se dela tužbenog zahteva u iznosu od 3.730,00 dinara koji je tužilac uplatio 11. novembra 2005. godine, pa od tuženog potražuje iznos od 41.746,86 dinara. Međutim, u kartici za komitenta od 6. novembra 2005. godine, tužilac je evidentirao uplate tuženog u iznosu od 25.078,11 dinara, a u kartici od 11.04.2006. godine tužilac je evidentirao uplate tuženog u iznosu od 33.820,08 dinara. To znači da je nakon utuženja tuženi deli-mično isplatio utuženi iznos (8.741,97 dinara) i to je tužilac evidentirao. Zbog toga ne stoje razlozi za donošenje presude zbog izostanka, odnosno da činjenice na kojima se zasniva tužbeni zahtev ni-su u suprotnosti sa dokazima koje je tužilac podneo (kartice za komitenta - tuženog). Tuženi je da-na 22. novembra 2005. godine izvršio uplatu iznosa od 4.049,50 dinara i tužilac je u kartici od 11.04.2006. godine propustio da to evidentira pod ovim datumom. Tuženi je dana 30. novembra 2005. godine platio tužiocu iznos od 10.000,00 dinara, a tužilac pod ovim datumom evidentira samo iznos od 5.307,53 dinara i to kao plaćanje računa br. 02243, a ostatak od 4.692,47 dinara zajedno sa iznosom od 4.049,50 dinara od 22. novembra 2005. godine, evidentira kao izmirenje duga iz 2004. godine (8.741,97 dinara). Prilikom uplate iznosa od 10.000,00 dinara, iznosa od 4.049,50 dinara, iz-nosa od 4.275,00 dinara, i iznosa od 10.000,00 dinara dana 26.5.2006. godine tuženi nije označio brojeve računa koji se izmiruju, pa je u takvoj situaciji, a prema odredbi člana 312. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima, trebalo obaveze namiriti redom kako je koja dospela za ispunjenje. Tu-žilac je samo delimično primenio navedenu odredbu (iznos od 8.741,97 dinara) ali je tako morao da postupi i sa ostalim prethodno navedenim uplatama tuženog. Prema tome, tuženi je navedenim upla-tama izmirio deo utuženih računa na ime komunalnih usluga u iznosu od 28.324,50 dinara. Sud nije

PARNIČNI POSTUPAK

- 445 -

cenio sve navode i dokaze koje je dao tuženi, i to izvode realizovanih stavki. Pri tome, tuženi se poziva na sentencu iz rešenja Višeg trgovinskog suda Pž. 7429/05 od 30. novembra 2005. godine koja je objavljena u biltenu "Sudska praksa trgovinskih sudova", br. 4/05, strana 28. Takođe smatra da nije bilo osnova da se tuženi obaveže da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka. U dopuni žalbe se navodi da je tuženi dana 28. juna 2006. godine uplatio iznos od 4.300,00 dinara, o čemu je kao dokaz dostavio izvod realizovanih stavki. Viši trgovinski sud nalazi da žalba tuženog nije osno-vana. Kada je u pitanju odluka sadržana u stavu I izreke, odnosno presuda na osnovu odricanja, ona je doneta pravilnom primenom odredbe iz člana 337. Zakona o parničnom postupku i navodi-ma žalbe pravilnost donete odluke ne dovodi se u pitanje. U tom delu tuženi je uspeo u sporu pa on i nema pravni interes da se žali jer je u tom delu odbijen tužbeni zahtev tužioca. U vezi donete pre-sude na osnovu odricanja prvostepeni sud je dao razloge koje u svemu kao jasne i pravilne prihvata i drugostepeni sud bez potrebe za ponavljanjem. U pogledu odluke koja je sadržana u stavu II izreke (te dakle u pogledu donete presude zbog izostanka), drugostepeni sud nalazi da je pravilno prvoste-peni sud našao da su ispunjeni zakonski uslovi da se donese presuda zbog izostanka. U članu 476. Zakona o parničnom postupku ("Službeni glasnik RS", broj 125/2004) predviđen je novi institut pod starim nazivom - "presuda zbog izostanka", propisujući da ako tuženi ne dođe na ročište za glav-nu raspravu, a uredno je pozvan, doneće se presuda kojom se usvaja tužbeni zahtev (presuda zbog izostanka). Dakle, institut koji je ukinut u redovnom postupku, našao je svoje mesto u posebnom po-stupku u sporovima male vrednosti. Suština presude zbog izostanka zasniva se na fikciji priznanja činjenica iznetih u tužbi, tako da sud bez dokazivanja uzima za činjeničnu podlogu svoje meritorne odluke činjenične tvrdnje na kojima prisutni tužilac zasniva svoj zahtev. Presuda zbog izostanka u sporu male vrednosti mogla bi se doneti ako su kumulativno ispunjeni sledeći uslovi: 1) ako je tuže-nom uredno dostavljena tužba i poziv za ročište za glavnu raspravu, sa poukom o posledicama izostanka sa ročišta za glavnu raspravu; 2) ako činjenice na kojima se zasniva tužbeni zahtev ni-su u suprotnosti sa dokazima koje je sam tužilac podneo ili sa činjenicama koje su opštepozna-te; 3) ako osnovanost tužbenog zahteva po odredbama materijalnog prava, proizlazi iz činjeni-ca navedenih u tužbi; 4) ako ne postoje opštepoznate okolnosti iz kojih proizlazi da su tuženog sprečili opravdani razlozi da dođe na ročištu za glavnu raspravu; 5) ako nije reč o zahtevu ko-jim stranke ne mogu raspolagati. Pravilno je prvostepeni sud našao da su u konkretnom slučaju ispunjeni svi zakonski uslovi za donošenje presude zbog izostanka pa je pravilnom primenom od-redbe iz člana 476. stav 1. Zakona o parničnom postupku odlučio kao u izreci pobijene presu-de u stavu II. Nisu osnovani navodi žalbe da osnovanost tužbenog zahteva, po odredbama materi-jalnog prava, ne proizlazi iz činjenica navedenih u tužbi, i da činjenice na kojima se zasniva tu-žbeni zahtev jesu u suprotnosti sa dokazima koje je sam tužilac podneo ili sa činjenicama koje su opštepoznate. Pravno shvatanje koje primenjuje prvostepeni sud, a kada su u pitanju uslovi za donošenje presude zbog izostanka u svemu prihvata i drugostepeni sud. Stoga pravilno prvoste-peni sud nalazi da osnovanost tužbenog zahteva, po odredbama materijalnog prava - član 262. stav 2. i član 277. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, proizlazi iz činjenica navedenih u tu-žbi, a da činjenice na kojima se zasniva tužbeni zahtev nisu u suprotnosti sa dokazima koje je sam tužilac podneo ili sa činjenicama koje su opštepoznate. Sve činjenice na koje se sada žalilac poziva, a koje se odnose na redosled uračunavanja i primenu odredbi iz člana 312. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima, nisu isticane tokom prvostepenog postupka. Tužilac je osporio da se uplate na koje se žalilac poziva odnose na utužene račune. Prema odredbi člana 475. stav 3. Za-

PARNIČNI POSTUPAK

- 446 -

kona o parničnom postupku ne mogu se isticati nove činjenice i dokazi u žalbi kada je u pita-nju postupak u parnicama o sporovima male vrednosti. Međutim u konkretnom slučaju radi se o privrednom sporu male vrednosti, doneta je presuda zbog izostanka, a uslovi za njeno donoše-nje su oni koji su navedeni i oni su u konkretnom slučaju ispunjeni. Ovim se ne isključuje mo-gućnost da u eventualno pokrenutom postupku prinudnog izvršenja donete izvršne isprave, tuže-ni, kao izvršni dužnik ističe razlog za žalbu protiv rešenja o izvršenju iz člana 15. tačka 8. Za-kona o izvršnom postupku. U pogledu navoda iz dopune žalbe i dostavljenog novog dokaza, ra-di se o potrebi primene instituta prekluzije novih činjenica i dokaza u žalbi u privrednim sporo-vima iz člana 485. Zakona o parničnom postupku. U članu 485. Zakona o parničnom postupku propisana je prekluzija novih činjenica i dokaza u žalbi. Zakon predviđa pretpostavku krivice na strani žalioca koji u žalbi iznosi nove činjenice i predlaže nove dokaze, što znači da on mora da učini verovatnim da ih bez svoje krivice nije mogao izneti, odnosno predložiti do zaključenja glavne rasprave. Dakle, na žaliocu je teret dokazivanja odsustva krivice, a ne na sudu. Tuženi nije učinio verovatnim da bez svoje krivice te dokaze nije mogao dostaviti.


665544.. Suština presude zbog izostanka u postupku o sporovima male vrednosti po novom Zakonu

o parničnom postupku, zasniva se na fikciji priznanja činjenica iznetih u tužbi, tako da sud bez dokazivanja uzima za činjeničnu podlogu svoje meritorne odluke činjenične tvrdnje na kojima prisutni tužilac zasniva svoj zahtev.

Iz obrazloženja: Pobijanom presudom zbog izostanka ustavu II izreke rešenje o izvršenju na osnovu verodostoj-

ne isprave održano je na snazi u delu kojim je tuženi obavezan da tužiocu plati 41.746,86 dinara, na ime glavnog duga, sa zateznom kamatom, kao i za troškove izvršenja od 4.892,30 dinara. U stavu III izreke obavezan je tuženi da naknadi tužiocu troškove parničnog postupka. Tuženi žalbom pobija navedenu presudu zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 2. Zakona o parničnom postupku i pogrešne primene materijalnog prava, ističući, pored ostalog da je tuženi na-vedenim uplatama izmirio deo utuženih računa na ime komunalnih usluga u iznosu od 28.324,50 dinara Tvrdi da sud nije cenio sve navode i dokaze koje je dao tuženi, i to izvode realizovanih stavki. U dopuni žalbe se navodi da je tuženi dana 28. juna 2006. godine uplatio iznos od 4.300,00 dinara, o čemu je kao dokaz dostavio izvod realizovanih stavki. Viši trgovinski sud nalazi da žalba tuženog nije osnovana. U pogledu odluke koja je sadržana u stavu II izreke (te dakle u pogledu do-nete presude zbog izostanka), drugostepeni sud nalazi da je pravilno prvostepeni sud našao da su ispunjeni zakonski uslovi da se donese presuda zbog izostanka. U članu 476. Zakona o parničnom postupku ("Službeni glasnik RS", broj 125/2004) predviđen je novi institut pod starim nazivom - "presuda zbog izostanka", propisujući da ako tuženi ne dođe na ročište za glavnu raspravu, a uredno je pozvan, doneće se presuda kojom se usvaja tužbeni zahtev (presuda zbog izostanka). Dakle, in-stitut koji je ukinut u redovnom postupku, našao je svoje mesto u posebnom postupku u sporovima

PARNIČNI POSTUPAK

- 447 -

male vrednosti. Suština presude zbog izostanka zasniva se na fikciji priznanja činjenica iznetih u tužbi, tako da sud bez dokazivanja uzima za činjeničnu podlogu svoje meritorne odluke činjenične tvrdnje na kojima prisutni tužilac zasniva svoj zahtev.


665555.. Da li će se presuda zbog izostanka iz člana 476. stav 1. Zakona o parničnom postupku do-

neti i u slučaju da se ne radi o prvom ročištu za glavnu raspravu, da je tuženi prethodno ospo-rio tužbeni zahtev u celosti ili u parnici povodom prigovora protiv rešenja o izvršenju na osno-vu verodostojne isprave, kada je tuženi prethodno prigovorom osporio tužbeni zahtev?

Sud će doneti u smislu odredaba člana 476. stav 1. Zakona o parničnom postupku presudu ko-jom se usvaja tužbeni zahtev, odnosno održava na snazi u obavezujućem delu rešenje o izvršenju na osnovu verodostojne isprave (presuda zbog izostanka) i kada se ne radi o prvom ročištu za glavnu raspravu i u slučaju kada je tuženi prethodno osporio tužbeni zahtev u celosti, pa i u slučaju kada je u parnici povodom prigovora protiv rešenja o izvršenju na osnovu verodostojne isprave tuženi pri-govorom osporio tužbeni zahtev.


665566.. Da li sud prilikom donošenja presude zbog izostanka u sporu male vrednosti po članu 476.

Zakona o parničnom postupku, primenjuje materijalno pravo na činjenice navedene u tužbi, odnosno da li je uslov za donošenje ovakve presude da osnovanost tužbenog zahteva proizlazi iz činjenica navedenih u tužbi, i da li se takva presuda može pobijati zbog pogrešne primene materijalnog prava?

Prilikom donošenja presude u sporu male vrednosti iz člana 476. stav 1. Zakona o parničnom postupku primenjuje se materijalno pravo na činjenice navedene u tužbi i takva presuda se može pobijati zbog pogrešne primene materijalnog prava. Bez obzira što odredbama člana 476. Zakona o parničnom postupku nije izričito kao uslov propisano da se ovakva presuda može doneti ako osnovanost tužbenog zahteva proizlazi iz činjenica navedenih u tužbi, tužbeni zahtev se ne može usvojiti ukoliko taj uslov nije ispunjen, jer je istovremeno odredbama člana 478. stav 1. Zakona o parničnom postupku predviđeno da se presuda ili rešenje kojim se okončava parnica u postupku u sporovima male vrednosti može pobijati samo zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 2. ovog zakona i zbog pogrešne primene materijalnog prava. Dakle, ukoliko bi se usvajanjem tužbenog zahteva pogrešno primenilo materijalno pravo na činjenice navedene u tužbi, on-da se presuda na osnovu člana 476. stav 1. Zakona o parničnom postupku, kojom se tužbeni zahtev usvaja ne može doneti.


PARNIČNI POSTUPAK

- 448 -

665577.. Kako se objašnjava stav 2. člana 476. Zakona o parničnom postupku, obzirom da je presu-

da zbog izostanka osmišljena kao posledica nečinjenja radnje tuženog, u kom slučaju se odbija tužbeni zahtev, što je negativna posledica za tužioca? Da li se mislilo da se odbija predlog za donošenje presude zbog izostanka, a ne da se odbija tužbeni zahtev? Zbog čega ne treba do-zvoliti da tužilac u daljem toku postupka, kada mu je odbijen predlog za donošenje presude zbog izostanka, dokaže osnovanost svog tužbenog zahteva?

Odredba člana 476. stav 2. Zakona o parničnom postupku je jasna, jer predviđa odbijanje tu-žbenog zahteva kada su činjenice na kojima se zasniva tužbeni zahtev u suprotnosti sa dokazima, koje je tužilac podneo ili sa opšte poznatim činjenicama. Nije se mislilo na mogućnost da se reše-njem odbije predlog za donošenje presude zbog izostanka, jer se ona može doneti i bez predloga tu-žioca. Spor male vrednosti predstavlja jednu vrstu skraćenog postupka. Svrha ovog postupka je da se spor što pre okonča.


665588.. Presuda zbog izostanka može se doneti u slučaju izostanka tuženog sa bilo kog ročišta, i

kada se tuženi već upustio u raspravljanje osporivši tužbeni zahtev, ali zbog opšteg raspravnog načela koje važi u ovoj situaciji, sud pri donošenju presude zbog izostanka mora ceniti i navo-de tuženog, kao i dokaze iznete u dotadašnjem toku postupka.

Iz obrazloženja: Prema stanju u spisima predmet tužbenog zahteva je tužiočevo potraživanje neizmirene cene za

robu po računima dostavljenim u prilogu predloga za izvršenje na osnovu verodostojne isprave ko-jim je postupak i započet. Sud je odredio izvršenje po navedenom predlogu poverioca – tužioca, a tu-ženi je isto osporio blagovremenim prigovorom u kome je zahtev tužioca osporio po osnovu i visi-ni, iznoseći i razloge za isto osporavanje. Na osnovu člana 54. stav 1. Zakona o izvršnom postupku rešenje o izvršenju je stavljeno van snage u delu u kome je određeno izvršenje i ukinute su sve spro-vedene radnje, a postupak je nastavljen u parnici kao povodom prigovora protiv platnog naloga. U daljem toku postupka tužilac je na ročištu od 12.04.2005. godine ostao pri tužbi i zahtevu, predlažući i donošenje presude zbog izostanka zbog propuštanja tuženog da pristupi na navedeno ročište. Cene-ći da su ispunjeni uslovi za donošenje presude zbog izostanka usled izostanka tuženog sa ročišta za glavnu raspravu a na osnovu člana 476. stav 1. a u vezi člana 490. stav 1. istog zakona, prvostepeni sud je doneo presudu zbog izostanka. Obrazloženje navedene presude, osim ocene ispunjenosti uslo-va za donošenje presude zbog izostanka u pogledu izostanka samog tuženog, ne sadrži razloge za odlučivanje kao u navedenoj presudi. Članom 476. predviđeno je da ukoliko su ispunjeni uslovi za donošenje presude zbog izostanka, odnosno ukoliko je tuženi izostao sa ročišta za glavnu raspravu na koje je uredno pozvan sud može doneti presudu zbog izostanka kojom može usvojiti tužbeni zah-

PARNIČNI POSTUPAK

- 449 -

tev ili odbiti isti ukoliko su činjenice na kojima se tužbeni zahtev zasniva u suprotnosti sa dokazima koje je tužilac podneo ili sa opštepoznatim činjenicama kao i ako se radi o zahtevu kojima stranke ne mogu raspolagati na osnovu st. 2. i 3. istog člana. Iz navedenog proizlazi da za donošenje presude zbog izostanka kojom se tužbeni zahtev usvaja procesni uslov je da tuženi ne dođe na ročište za glavnu raspravu a uredno je pozvan, ali i da tužbeni zahtev proizlazi iz činjenica koje su navedene u tužbi, a dostavljeni dokazi nisu u suprotnosti sa istim kao ni sa opštepoznatim činjenicama, i da se ne radi o zahtevu kojima stranke ne mogu raspolagati. Stoga je neophodno pri donošenju presude zbog izostanka ceniti i navedene okolnosti, odnosno da li su činjenice na kojima se zasniva tužbeni zahtev u suprotnosti sa dokazima koje je tužilac podneo ili sa opštepoznatim činjenicama i da li se radi o zahtevu kojima stranke ne mogu raspolagati. Konkretna presuda prvostepenog suda ne sadrži razlo-ge za donošenje usvajajuće presude zbog izostanka. Pored navedenog, prema stanju u spisima tuženi je podneo prigovor na rešenje o izvršenju na osnovu verodostojne isprave doneto po predlogu tužio-ca iznoseći razloge osporavanja istog. Navedeni prigovor sud nije cenio pri donošenju presude zbog izostanka. Prema odredbama Zakona o parničnom postupku sud presudu zbog izostanka donosi ocenom svih navoda stranaka i dostavljenih dokaza u dotadašnjem toku postupka, ceneći pri tom shodno iznetom u pogledu tužbenog zahteva da li su činjenice na kojima se isti zasniva u suprotnosti sa dokazima koje je tužilac podneo ili sa opštepoznatim činjenicama, ali ceneći i navode tuženog iz-nete u toku postupka do donošenja presude zbog izostanka, u skladu sa raspravnim načelom kao opštim principom parničnog postupka i zakonskom obavezom ocene svih dokaza i to svakog dokaza po-jedinačno i svih dokaza zajedno. Prema ranije važećem Zakonu o parničnom postupku presuda zbog izostanka se donosila isključivo ako se tuženi nije na bilo koji način upustio u raspravljanje, pa se stoga ista mogla doneti samo ocenom navoda iz tužbe i dokaza dostavljenim uz nju. Novi zakon predviđa da se presuda može doneti u slučaju izostanka tuženog sa kog docnijeg ročišta i kada se tuženi već upustio u raspravljanje, ali je nesumnjivo zbog opšteg raspravnog načela koje važi i u ovoj situaciji pri donoše-nju presude zbog izostanka u toj situaciji kada se tuženi već upustio u raspravljanje sud dužan da ceni i navode tuženog iznete u dotadašnjem toku postupka. Samo na takav način sud strankama pruža zakoni-tu jednaku i pravičnu zaštitu svojih prava u smislu člana 2. Zakona o parničnom postupku. Sankcija za tuženikovo izostajanje ne može biti donošenje odluke kojom se neće ceniti njegovi navodi, već je sank-cija u činjenici da će se zaključiti glavna rasprava pa će on time biti onemogućen da ističe nove na-vode i dostavlja dokaze. Odluka će se međutim doneti ocenom izvedenih navoda i dostavljenih dokaza.


ŽALBA PROTIV REŠENJA U SPORU MALE VREDNOSTI

(Član 478. u vezi člana 399. Zakona o parničnom postupku)

665599.. U sporu male vrednosti nije dopuštena posebna žalba na rešenje o određivanju ili odbija-

nju predloga za određivanje privremene mere.

PARNIČNI POSTUPAK

- 450 -

Iz obrazloženja: Predlog tužilje za određivanje privremene mere prema imenovanom tuženom odbijen je rešenjem

nadležnog osnovnog suda od 25.12.2012. godine. Viši sud je, postupajući po žalbi punomoćnika tužilje, odbacio izjavljenu žalbu, nalazeći u smislu čl. 399. i 478. Zakona o parničnom postupku, da se u kon-kretnom slučaju radi o sporu male vrednosti. Imajući to u vidu, a shodno navedenim odredbama, rešenje se može pobijati samo žalbom protiv odluke kojom se postupak okončava, te je viši sud odbacio predmetnu žalbu kao nedozvoljenu.


666600.. U smislu člana 478. stav 1. Zakona o parničnom postupku, posebna žalba u postupku u

sporovima male vrednosti dozvoljena je samo protiv rešenja kojim se okončava postupak, što nije slučaj sa rešenjem kojim je odbijen predlog tužioca za određivanje privremene mere u sporu po tužbi radi nedopustivosti izvršenja.

Iz obrazloženja: Predlog tužilje za određivanje privremene mere prema imenovanom tuženom (kojim je tražila da

se zabrani sprovođenje izvršenja određenog rešenjem o izvršenju nadležnog osnovnog suda od 09.03.2012. godine do pravnosnažnog okončanja ovog parničnog postupka) odbijen je kao neosno-van rešenjem osnovnog suda od 08.02.2013. godine. Žalbu punomoćnika tužilje viši sud je odbacio kao nedozvoljenu, nalazeći da u konkretnom slučaju žalba nije dozvoljena u smislu člana 478. Zako-na o parničnom postupku. Naime, prvostepeni sud je pravilno postupio kada je za spor male vredno-sti pozvao stranke i održao ročište po predlogu za određivanje privremene mere, jer se radi o sporu male vrednosti u smislu člana 468. stav 4. Zakona o parničnom postupku. Međutim, suprotno odred-bi člana 478. istog zakona, u pravnoj pouci je dozvolio žalbu na ovo rešenje. U postupku u sporo-vima male vrednosti dozvoljena je posebna žalba samo protiv rešenja kojim se okončava postupak, a kako se ovim rešenjem ne okončava postupak po tužbi radi nedopustivosti izvršenja, to je viši sud odbacio žalbu punomoćnika tužilje kao nedozvoljenu.


RAZLOZI ZA ŽALBU


666611.. O razlozima osporavanja zahteva za koji je po predlogu doneto rešenje o izvršenju na osnovu

verodostojne isprave, tuženi mora dokaze dostaviti uz prigovor na isto rešenje a najkasnije do za-ključenja glavne rasprave. Dokaze koje tuženi dostavi uz žalbu protiv presude zbog izostanka sud neće razmatrati, jer se u žalbi u postupku o sporovima male vrednosti ne može osporavati utvrđe-

PARNIČNI POSTUPAK

- 451 -

no činjenično stanje, već se ona može podneti samo zbog apsolutno bitne povrede odredaba po-stupka iz člana 361. stav 2. istog Zakona i pogrešne primene materijalnog prava.

Iz obrazloženja: Stranke su nesporno bile u međusobnom poslovnom odnosu: tužilac je imao obavezu da izvrši

određene radove za tuženog a predmet spora je njihova naplata. Imajući u vidu prigovor tuženog, sporno je, međutim, s obzirom da je tuženi u tom smislu prigovarao, da li je tužilac navedene radove izvršio kvalitetno tj. da li je tuženi imao osnovane i blagovremene prigovore na kvalitet izvedenih ra-dova i da li je otklanjanje primedbi on izvršio preko trećeg lica (na koji način bi mu bila prouzroko-vana šteta u visini vrednosti koje je za to platio a čime bi se stekao zakonski osnov za umanjenje tu-žiočevog računa taj iznos). Tuženi je u prigovoru naveo razloge osporavanja tužbenog zahteva (pri-medbe na kvalitet i njihovo otklanjanje preko trećih lica). Međutim, u prilogu svog prigovora, a ni kasnije u toku postupka (sve do zaključenja rasprave na ročištu održanom 08.11.2011. godine u nje-govom odsustvu) nije dostavio odgovarajuće dokaze (da je tuženog odmah po prijemu radova oba-vestio o uočenim nedostacima, i potrebi njihovog otklanjanja u određenom roku, posle čijeg isteka ih je otklonio preko trećeg lica).

Imajući u vidu navedene činjenice, prvostepeni sud je pravilno – budući da se na osnovu člana 490. Zakona o parničnom postupku radi o sporu male vrednosti, te da tuženi nije pristupio na roči-šte za glavnu raspravu održanom 08.11.2011. godine na koje je uredno pozvan - utvrdio da su ispu-njeni procesni uslovi za donošenje presude zbog izostanka. Dakle, prvostepeni sud je pravilno na-šao da osnovanost tužbenog zahteva proizlazi iz navoda u tužbi, a da tuženi nije dostavio dokaze za svoje navode. Zbog toga je - pravilnom primenom materijalnog prava - obavezao tuženog na pla-ćanje fakturisanog iznosa radova. Dokaze koje je tuženi dostavio uz žalbu, a u pogledu izvršene re-klamacije kvaliteta i obavljanja navedenih radova preko trećeg lica, sud nije razmatrao. Naime, na osnovu člana 478. Zakona o parničnom postupku, po žalbi se ne može osporavati utvrđeno činje-nično stanje, već se ona može podneti samo iz razloga apsolutno bitne povrede iz člana 361. stav 2. istog Zakona i pogrešne primene materijalnog prava.


666622.. U žalbi se ne može osporavati činjenično stanje utvrđeno u prvostepenom postupku u spo-

ru male vrednosti.

Iz obrazloženja: U konkretnom slučaju, na utvrđeno činjenično stanje u sporu male vrednosti, a koje se, na osno-

vu člana 478. Zakona o parničnom postupku, ne može preispitivati u postupku po žalbi, prvostepeni sud je pravilno primenio citirano materijalno pravo kada je tuženog obavezao na plaćanje iznosa opredeljenog u stavu II izreke. Kako pri tome nisu učinjene ni apsolutno bitne povrede odredaba čla-na 361. stav 2. Zakona o parničnom postupku o kojima ovaj sud vodi računa po službenoj dužnosti, niti se žalbom ukazuje na neke posebne povrede, to je pobijana odluka prvostepenog suda pravilna.


PARNIČNI POSTUPAK

- 452 -

666633.. Za ocenu dozvoljenosti žalbenih razloga protiv presude u postupku o sporovima male

vrednosti, nisu od značaja navedeni žalbeni razlozi, već njihova sadržina.

Iz obrazloženja:

Spornu činjenicu da li je tužilac izvršio navedene usluge marketinga (podele flajera promo – ak-cija), fakturisane u navedenom iznosu, sud je utvrdio primenom pravila o teretu dokazivanja. Na-šao je da je teret dokazivanja navedene sporne činjenice izvršenja usluga predviđenih ugovorom na tužiocu. On nije dostavio dokaze kojima bi dokazao da je izvršio te usluge, a time ni da je osnovan njegov zahtev za naplatu istih u fakturisanom iznosu. U konkretnom slučaju radi se o sporu male vrednosti, a na osnovu člana 485. Zakona o parničnom postupku odluke u sporovima male vrednosti se ne mogu žalbom osporavati iz razloga pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja, već samo iz razloga apsolutno bitnih povreda pravila parničnog postupka i pogrešne primene materi-jalnog prava. Tužilac u žalbi ne navodi pogrešno i nepotpuno utvrđeno činjenično stanje kao žalbe-ni razlog, iako u tekstu same žalbe osporava upravo činjenice koje su od strane prvostepenog suda utvrđene u pogledu izvršenja usluga čija se naplata cene traži. Takvi žalbeni navodi iz iznetih razlo-ga nisu dozvoljeni, pa nisu ni razmatrani u postupku po žalbi.

(Iz presude Privrednog apelacionog suda,Pž. 12913/10 od 18.08.2011. godine)

666644.. Drugostepeni sud ispituje prvostepenu presudu u sporovima male vrednosti u granicama od-

ređenim odredbama člana 372. u vezi sa članom 478. st. 1. i 2. Zakona o parničnom postupku.


stupku, u vezi člana 478. st. 1. i 2. Zakona o parničnom postupku Viši trgovinski sud nalazi da je žalba tuženog neosnovana, jer iz sadržine spisa proizlazi da je tužilac podneo predlog za izvršenje na osnovu verodostojne isprave računa-otpremnice br. 2104/19 od 11.12.2002. godine protiv tuže-nog, radi namirenja novčanog potraživanja tužioca u iznosu od 3.992,50 dinara, sa zakonskom zate-znom kamatom od 1.1.2003. godine. na osnovu kog je taj sud doneo rešenje o izvršenju Iv. br. 2675/04 od 17.11.2004. godine kojim je odredio predloženo izvršenje, određujući troškove izvršenja u iznosu od 3.200,00 dinara, na koje rešenje je tuženi uložio prigovor osporivši doneto rešenje sa po-zivom da dug prema tužiocu ne postoji, jer je prema zapisniku konstatovana isporuka robe manjoj količini od ugovorene, koji manjak je odobren izveštajem o knjiženju od 11.12.2002. godine i pored čega je tuženi izmirio svoju obavezu u celosti, pa je prvostepeni sud svojim rešenjem od 11.4.2005. godine stavio van snage rešenje o izvršenju u delu o kojem je određeno izvršenje i predmet preveo u parnicu. U dokaznom postupku prvostepeni sud je izveo sve predložene dokaze pa je našao da je po-traživanje tužioca osnovano, a prigovor tuženog neosnovan, jer isprave na koje se poziva tuženi se ne odnose na tužioca, već na drugo pravno lice, pa je primenom odredbi materijalnog prava koje je primenio doneo prvostepenu odluku, čija zakonitost žalbenim razlozima tuženog nije dovedena u pi-

PARNIČNI POSTUPAK

- 453 -

tanje. Naime, odredbom člana 478. stav 1. Zakona o parničnom postupku propisano je da se presuda kojom se okončava parnica u postupku o sporovima male vrednosti može pobijati samo zbog bitne povrede odredaba iz člana 361. stav 2. Zakona o parničnom postupku i pogrešne primene materi-jalnog prava, a u stavu 2. istog člana je određeno da se u sporovima male vrednosti ne primenjuju odredbe člana 377. ovog zakona. Kako tuženi u svojoj žalbi prvostepenu presudu napada opredelje-nim žalbenim razlozima samo u pogledu pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja, u si-tuaciji kad se citiranom odredbom zakona isključuje primena odredbe člana 377. stav 2. Zakona o par-ničnom postupku, a kojom je propisano da će drugostepeni sud ukinuti prvostepenu presudu i vratiti predmet prvostepenom sudu na ponovno suđenje i kad je zbog pogrešne primene materijalnog prava či-njenično stanje bilo nepotpuno utvrđeno, ovaj sud nije imao zakonske mogućnosti da ceni žalbene navo-de na koje se poziva tuženi. Pri čemu nije sporna povreda Zakona o parničnom postupku iz člana 361. stav 2. tačka 12. u prvostepenoj presudi, jer je prvostepeni sud u celosti održao na snazi rešenje o izvrše-nju i istovremeno usvojio tužbeni zahtev tužioca opredeljen rešenjem o izvršenju, ali kako se u žalbi tu-ženi nije pozvao na tu povredu postupka, ovaj sud u odlučivanju po žalbi nije mogao da izađe van okvi-ra ispitivanja prvostepene presude limitiranih odredbom člana 372. Zakona o parničnom postupku, u vezi člana 478. stav 1. Zakona o parničnom postupku. Pored navedenog, očigledno je da je prvostepeni sud prekoračio tužbeni zahtev jer je predlog za izvršenje bio opredeljen na iznos od 3.992,50 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 1.1.2003. godine, koji zahtev tokom parničnog postupka nije bio pre-inačen, a prvostepeni sud je dosudio tužiocu iznos od 187.197,50 dinara sa zakonskom zateznom kama-tom od 1.1.2003. godine, međutim, kako drugostepeni sud shodno odredbi člana 372. stav 3. Zakona o parničnom postupku na prekoračenje tužbenog zahteva pazi samo na zahtev stranke, nije bilo osnova da postupi shodno članu 379. stav 1. Zakona o parničnom postupku.


666655.. Povodom žalbe u postupku o sporovima male vrednosti ne primenjuju se odredbe člana 377.

Zakona o parničnom postupku, što znači da drugostepeni sud ne može ukinuti prvostepenu pre-sudu i vratiti predmet prvostepenom sudu na ponovno suđenje ako je zbog pogrešne primene ma-terijalnog prava činjenično stanje bilo pogrešno ili nepotpuno utvrđeno.

Neosnovano tužilac navodi u žalbi da je na tuženom bio teret dokazivanja kada je primio sporne račune kojima mu je tužilac fakturisao cenu za izvršene špediterske usluge, jer je teret dokazivanja činjenice kada je dostavljanjem računa tuženom dospela njegova obaveza plaćanja i kada je, s obzi-rom da u računu označeni termin plaćanja "odmah", tuženi pao u docnju na tužiocu, kao podnosio-cu zahteva, pa je stoga on bio dužan da dostavi dokaze kada je tuženom navedeni račun dostavio. Kako se u sporovima male vrednosti na osnovu člana 478. stav 2. Zakona o parničnom postupku ne primenjuju odredbe člana 377. Zakona o parničnom postupku, niti se preispituje utvrđeno činjenično stanje, jer se ista odluka u sporovima male vrednosti ne može pobijati iz razloga netačno i nepotpu-no utvrđenog činjeničnog stanja, to se pobijana presuda kao pravilna potvrđuje na osnovu člana 375. Zakona o parničnom postupku, jer je na činjenično stanje koje je utvrđeno na osnovu dostavljenih i predloženih dokaza pravilno prvostepeni sud primenio materijalno pravo, ne čineći pri tom ni bitne povrede člana 361. stav 2. Zakona o parničnom postupku o kojima sud vodi računa po službenoj du-žnosti, niti one na koje se sam žalilac poziva.


PARNIČNI POSTUPAK

- 454 -

666666.. Postojanje relativno bitnih povreda postupka iz člana 361. stav 1. Zakona o parničnom

postupku ne mogu se ispitivati u postupku po žalbi u sporu male vrednosti, imajući u vidu da član 478. stav 1. istog zakona reguliše da se presuda ili rešenje kojim se okončava parni-ca u postupku u sporovima male vrednosti može pobijati samo zbog apsolutno bitne povre-de odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 2. ovog zakona.

Iz obrazloženja: Neosnovano se žalbom pobija i dokazni postupak, kao i ocena izvedenih dokaza. Ovo stoga

što se ovi žalbeni navodi odnose na postojanje relativno bitne povrede parničnog postupka jer se tiču toka dokaznog postupka, saslušanje svedoka (čl. 236. - 248. Zakona o parničnom postupku), postupka veštačenja (čl. 249. - 261. Zakona o parničnom postupku), ocene dokaza (čl. 7. i 8. Za-kona o parničnom postupku). Međutim, postojanje relativno bitnih povreda postupka iz člana 361. stav 1. Zakona o parničnom postupku ne može se ispitivati u postupku po žalbi u sporu male vrednosti, a što je konkretno slučaj, imajući u vidu da član 478. stav 1. Zakona o parnič-nom postupku reguliše da se presuda ili rešenje kojim se okončava parnica u postupku u sporovi-ma male vrednosti može pobijati samo zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 2. ovog zakona.

(Iz presude Višeg trgovinskog suda Pž. 10278/05 od 14. 03. 2006. godine)

666677.. Ako u postupku po žalbi drugostepeni sud nađe da je presuda zbog izostanka doneta uz

pogrešnu primenu materijalnog prava, a o čemu i kod presude zbog izostanka on vodi računa po službenoj dužnosti, presudu će preinačiti pravilno primenjujući materijalno pravo.

Iz obrazloženja: Kako i kod donošenja presude zbog izostanka na osnovu člana 476. Zakona o parničnom postup-

ku, drugostepeni sud u postupku po žalbi po službenoj dužnosti ispituje pravilnost primene materi-jalnog prava, to je u konkretnom slučaju Viši trgovinski sud našao da je žalba osnovana, jer je ima-jući u vidu činjenične navode, prvostepeni sud na utvrđeno činjenično stanje pogrešno primenio materijalno pravo kada je tužbeni zahtev usvojio, pa je stoga pravilnom primenom materijalnog prava – člana 211. Zakona o obligacionim odnosima doneo ovu presudu kojom se na osnovu člana 380. Zakona o parničnom postupku prvostepena presuda preinačuje tako što se tužbeni zahtev odbi-ja kao neosnovan.

(Iz presude Višeg trgovinskog suda, Pž. 3278/06 od 12.04.2006. godine

STVARNA NADLEŽNOST SUDA U PRIVREDNIM

SPOROVIMA (Član 480. stav 1. Zakona o parničnom postupku)

PARNIČNI POSTUPAK

- 455 -

666688.. Spor po izlučnoj tužbi je spor nastao u toku, odnosno povodom postupka izvršenja, a trgo-

vinski sud je stvarno nadležan za rešavanje takvog spora samo ukoliko je nadležan da određu-je i sprovodi izvršenje povodom kojeg je izlučna tužba podneta.

Iz obrazloženja: Prema stanju u spisima tužilac je tužbom tražio da se tuženi obaveže da izvrši izdvajanje po-

kretnih stvari tužioca iz postupka prodaje pokretnih stvari putem usmenog javnog nadmetanja u postupku prinudne naplate poreskog duga poreskog dužnika "F..." AD u L.., bliže navedenih u petitumu tužbe, a od rednog br. 1 do 31, pa je predložio da se odredi privremena mera radi obezbeđenja nenovčanog potraživanja i tuženom naloži da prekine sa postupkom prinudne napla-te poreza i drugih poreskih davanja, prema poreskom dužniku "F..." AD u L.., radi prodaje istih pokretnih stvari. Prema odredbi člana 15. stav 2. tačka v) Zakona o sudovima, čije se odredbe o nadležnosti još uvek primenjuju, sledi da su privedeni sudovi, a sada trgovinski sudovi, nadležni da određuju i sprovode izvršenje i obezbeđenje na osnovu verodostojnih isprava, odluka privred-nih sudova i odluka mirovnih veća i arbitraža kada s odnose na lice iz stav 1. tač. a), b) i v) ovog člana, osim na nepokretnostima, kao i da rešavaju sporove nastale u toku i povodom izvršenja odluka navedenih sudova. Postupak po izlučnoj tužbi, kojom se traži izuzimanje određenih stvari iz postupka prinudne naplate, je spor koji jeste proizašao iz postupka izvršenja, ali je potrebno oceniti da li se radi o izvršenju za koje je nadležan trgovinski sud, jer je trgovinski sud nadležan da rešava sporove povodom izvršenja onih odluka koje su Zakonom o sudovima izričito predvi-đene, bez obzira na svojstvo parničnih stranaka, jer je ovo svojstvo stranaka bilo relevantno za zasnivanje nadležnosti trgovinskog suda, kao i izvršnog suda.

(Iz rešenja Višeg trgovinskog suda, Pž. br. 8756/06 od 26. 10. 2006 godine).

PRIMENA ODREDABA OPŠTEG POSTUPKA (Član 480. stav 2. Zakona o parničnom postupku)

666699.. Kojim licima se može punovažno dostaviti pismeno adresirano pravnom licu, imajući u

vidu da je u članu 128. stav 3. novog Zakona o parničnom postupku propisano da se dosta-vljanje pravnim licima vrši predajom pismena u prostorijama pravnog lica, licu ovlašće-nom za primanje pismena, tj. ko su ovlašćena lica u smislu citiranog propisa, s obzirom da Zakon o privrednim društvima ("Službeni glasnik RS", br. 125/2004), ne predviđa izričito koji je to organ preduzeća koji bi bio ovlašćen za prijem pismena, a ni Zakon o registraciji privrednih subjekata ("Službeni glasnik RS", br. 55/2004), u članu 6. st. 1. i 2. kao podatke

PARNIČNI POSTUPAK

- 456 -

o privrednom subjektu koje obavezno mora da sadrži registar, ne navodi "lice ovlašćeno za primanje pismena"?

Prema prethodnom Zakonu o parničnom postupku (član 134. stav 1) dostavljanje pravnim licima vrši se predajom pismena u prostoriji za prijem pismena i to licu ovlašćenom za prijem pismena, a može se izvršiti i predaja pismena zaposlenom ili članu pravnom licu koje se zatekne u njegovim prostorijama. Odredba člana 144. istog Zakona o parničnom postupku (odbijanje prijema) govorila je o ovlašćenom licu ili zaposlenom u pravnom licu (koji bez zakonitog razloga odbije da primi pisme-no). Novim Zakonom o parničnom postupku izmenjeno je osnovno pravilo o dostavljanju pravnim licima (vrši se predajom pismena u prostorijama pravnog lica, licu ovlašćenom za primanje pisme-na, bez ranijeg upućivanja na način dostavljanja kao i državnim organima – član 128. stav 3. Zakona o parničnom postupku), dok je pravilo o odbijanju prijema ostalo isto (član 138). Ovlašćeno lice za prijem pismena, u smislu člana 128. stav 3. Zakona o parničnom postupku na prvom mestu jeste lice koje je kao takvo određeno internim aktima pravnog lica (opštim ili pojedinačnim), pri čemu je pravno lice i bez posebne zakonske odredbe dužno da organizuje uredan prijem sudskih pisme-na. To, međutim, ne znači da je u pravnom licu za prijem pismena ovlašćeno samo ono fizičko lice koje je određeno internim aktom pravnog lica, jer bi tada sprovođenje propisa o dostavljanju zavisilo od volje pravnog lica. U smislu odredbe člana 128. stav 3. Zakona o parničnom postupku ovlašće-nim licem za prijem pismena treba smatrati i zaposlene u pravnom licu (kako predviđa član 138), ali i ona lica koja su po prirodi svog statusa u pravnom licu dužna da prime sudska pismena. To ne mogu biti svi ''članovi pravnog lica'' (kako je predviđao raniji zakon), ali to jesu ortaci i komple-mentari u društvima lica, svi zastupnici kao i članovi upravnog odbora u društvima kapitala i dru-gim pravnim licima, koji po članu 31. Zakona o privrednim društvima spadaju u krug lica koja imaju dužnost prema privrednom društvu. Pod zakonskim uslovom da je dostavljanje izvršeno u prostorijama pravnom lica (u njegovom sedištu, iz kog se upravlja poslovima društva, član 16. Za-kona o privrednim društvima, ne i u drugim prostorijama) i sva navedena lica dužna su da prime sud-ske pošiljke. U svakom slučaju, sud je ovlašćen da primenom odredbi člana 184. Zakona o parnič-nom postupku novčano kazni sva lica u pravnom licu koja svojim radnjama ili propustima onemo-gućavaju ili otežavaju dostavljanje pravnom licu.


POSEBNA MESNA NADLEŽNOST (Član 481. st. 2. i 3. Zakona o parničnom postupku)

667700.. Da li odredba člana 46. Zakona o privrednim društvima predstavlja lex specialis u odnosu

na pravilo koje je uveo novi Zakon o parničnom postupku u članu 480. st. 2. i 3, posebno ima-jući u vidu da iz stilizacije zakonskog teksta proizlazi da je zakonodavac odredbom člana 46. stav 1. Zakona o privrednim društvima predvideo pored stvarne, faktički i isključivu mesnu nadležnost suda na čijem području tuženi ima sedište?

PARNIČNI POSTUPAK

- 457 -

Član 46. Zakona o privrednim društvima propisuje opštu nadležnost trgovinskih sudova prema sedištu privrednog društva za rešavanje sporova koji proizlaze iz primene Zakona o privrednim dru-štvima. Član 480. stav 2. Zakona o parničnom postupku propisuje da je u statusnim sporovima povo-dom upisa u registar odnosno brisanja iz registra, pored suda nadležnog u smislu člana 46. Zakona o pri-vrednim društvima, nadležan i sud prema mestu upisa. Odredba člana 46. Zakona o privrednim dru-štvima nije u suprotnosti sa članom 480. st. 2. i 3. Zakona o parničnom postupku. Ne može se tumači-ti da je članom 46. stav 1. Zakona o privrednim društvima propisana isključiva mesna nadležnost i za slučajeve propisane članom 480. st. 2. i 3. Zakona o parničnom postupku.

(Odgovor utvrđen na sednici Odeljenja za privredne sporove Višeg trgovinskog suda od 5. i 25. 10. i 7. i 14. 11.2006. godine

NEMOGUĆNOST OPOZIVA PARNIČNE RADNJE

ZASTUPNIKA (Član 483. Zakona o parničnom postupku)

667711..

Da li novi statutarni zastupnik može opozvati preduzetu radnju ranijeg statutarnog za-stupnika (član 483. Zakona o parničnom postupku) i u kojoj situaciji se uopšte primenjuje od-redba člana 483. Zakona o parničnom postupku, kada stranku – preduzeće kao pravno lice za-stupa njen statutarni zastupnik? Ako ima više statutarnih zastupnika kako ceniti različite izja-ve i radnje statutarnih zastupnika i da li jedan statutarni zastupnik može opozvati već predu-zetu radnju od strane drugog u toj situaciji?

Odredbu člana 483. Zakona o parničnom postupku, prema kojoj pravno lice kao stranka ne

može izmeniti niti opozvati radnju svog statutarnog zastupnika, treba dovesti u vezu sa odred-bom člana 87. Zakona o parničnom postupku, prema kojoj stranka može izmeniti ili opozvati rad-nju svog punomoćnika (kod zakonskog zastupanja ovo pitanje se ne postavlja). Smisao odredbe člana 483. Zakona o parničnom postupku jeste u sprečavanju mogućnosti da pravno lice, odlu-kama svojih organa, neposredno ili preko drugog statutarnog zastupnika, ometa i usporava parnični postupak. U skladu s tim, jednom preduzetu radnju statutarnog zastupnika ne može iz-meniti ni opozvati ni stranka (privredno društvo, drugo pravno lice), ni drugi statutarni zastupnik, ni novi statutarni zastupnik. Situacija, ipak hipotetička, da dva statutarna zastupnika istovremeno preduzimaju parnične radnje suprotne sadržine, treba rešavati u skladu sa opštim pravilima o zastupanju stranke od strane više punomoćnika ili više zakonskih zastupnika (koju mogućnost predviđa Zakon o parničnom postupku u članu 132. stav 2), prema okolnostima konkretnog slu-čaja. Pri tome, treba se držati navedenog smisla odredbe člana 483. Zakona o parničnom postup-ku, dakle da postojanje više statutarnih zastupnika u istoj parnici ne sme usporavati ni ometati tok i razvoj postupka, a da sme i može biti na štetu stranke – pravnog lica koje je omogućilo istovremeno protivrečno zastupanje od strane više lica.


PARNIČNI POSTUPAK

- 458 -

ROKOVI U PRIVREDNIM

SPOROVIMA (Član 486. Zakona o parničnom postupku)

667722.. Davanjem pogrešne pravne pouke o kraćem roku za izjavljivanje pravnog leka nije povre-

đeno raspravno pravo stranke, koja ima punomoćnika advokata, da raspravlja u ovoj pravnoj stvari.

Iz obrazloženja: Žalbeni navodi tužioca da je onemogućen da raspravlja u ovoj pravnoj stvari davanjem pogrešne

pravne pouke od strane prvostepenog suda, su neosnovani. Tačno je da je u pravnoj pouci navedeno da je rok za žalbu tri dana, suprotno članu 489. stav 1. tačka 2. Zakona o parničnom postupku. Me-đutim, tužioca u ovom sporu zastupa punomoćnik - advokat, koji je i angažovan za profesionalno pružanje pravne pomoći. Zbog toga je jasno da je mogao u zakonskom roku izjaviti žalbu, pa je i do-puniti. Pravo na izjavljivanje žalbe tužioca bilo bi povređeno samo da je odbačena žalba izjavljena po isteku roka od tri dana a pre isteka roka od osam dana, što ovde nije slučaj.


PRIMENA NOVOG ZAKONA NA RANIJE ZAPOČETE

POSTUPKE (Član 506. Zakona o parničnom postupku)

667733.. U parnici koja se vodi posle 01.02.2012. godine a koja se nastavlja po prigovoru u postupku

započetom podnošenjem predloga za izvršenje na osnovu verodostojne isprave pre istog datu-ma, primeniće se Zakon o parničnom postupku iz 2004. godine.

Iz obrazloženja: Budući da je presuda jasna i sadrži razloge o odlučnim činjenicama, da je na utvrđeno činjenično

stanje pravilno primenjeno materijalno pravo i pri tom nisu učinjene ni apsolutno bitne povrede pra-vila postupka iz člana 361. stav 2. Zakona o parničnom postupku, o kojima ovaj sud vodi računa po službenoj dužnosti, kao ni povrede iz tačke 12. na koje se ukazuje žalbom - to je, na osnovu člana 375. Zakona o parničnom postupku, pobijana odluka kao pravilna potvrđena, a žalba tuženog kao

PARNIČNI POSTUPAK

- 459 -

neosnovana odbijena. Naime, odredbe Zakona o parničnom postupku, čija je primena počela od 01.02.2012. godine ("Službeni glasnik RS", br. 72/2011) ne može se primeniti, s obzirom da se, shodno njegovim prelaznim i završnim odredbama, on primenjuje samo na postupke koji su zapo-četi posle ovog datuma. Konkretni postupak je započet podnošenjem predloga za izvršenje na osno-vu verodostojne isprave, koji je, po stavljanju van snage rešenja o izvršenju u delu u kome je određe-no izvršenje, postao inicijalni akt, a podnet je pre stupanja na snagu navedenog zakona, odnosno pre 01.02.2012. godine. Zbog toga se ova parnica okončava po odredbama Zakona o parničnom postup-ku iz 2004. godine ("Službeni glasnik RS", br. 111/2009).


graĐansko procesno pravo - poslovnibiro.rsposlovnibiro.rs/files/file/sudksa_praksa/3.2.1... ·...

Documents