1. GLOBALIZACIJA SVETSKE PRIVREDE

1. Pojam i definicija globalizacije

Globalizacijom se naziva treća faza procesa internacionalizacije u svetskoj privredi. U prvoj fazi, od Drugog svetskog rata do kraja šezdesetih godina, glavnu ulogu je odigrala svetska trgovina, a stepen internacionalizacije se merio udelom u svetskom izvozu. U drugoj fazi internacionalizacije, tokom sedamdesetih godina, dominantna je uloga stranih investicija. Najdinamičnija je konkurencija između multinacionalnih korporacija, a mera internacionalizacije neke privrede ili kompanije određena je učešćem njenih proizvodnih kapaciteta u inostranstvu u ostvarenoj prodaji na svetskom tržištu.Tokom osamdesetih godina, treća faza internacionalizacije ili proces globalizacije, odvija se uglavnom pod uticajem tehnologije. Sposobnost da se inoviraju, adaptiraju i primene raspoložive tehnologije postaje ključni element industrijske konkurentnosti, uz prateće nove oblike investiranja i modele industrijske organizacije. Da bi neka kompanija mogla da učestvuje u međunarodnoj utakmici, ona se mora oslanjati na sve složenije tehnologije, maksimalnu fleksibilnost, proizvode prilagođene konkretnom tržištu i široku mrežu snabdevača. Stvaraju se novi obrasci industrijskog poslovanja, kao što su: zajednička ulaganja, podugovaranje, licence, sporazumi između firmi i uspostavljaju se međunarodne mreže u domenu istraživanja, proizvodnje i informacija.Termin globalizacija se prvi put pojavljuje u jednom engleskom leksikonu 1961.god. Globalizacija se kao privrednopolitički pojam pojavljuje na Harvardskoj školi biznisa 1983.god., objavljenog od bivšeg profesora Theodora Levitta. Doprinos u širem i kompleksnijem shvatanju globalizacije dao je i Dejvid Held. Held globaliste klasifikuje na hiperglobaliste, skeptike i transformacioniste.Treća faza internacionalizacije obuhvata trgovinu, investicije i uspostavljanje globalnih industrijskih mreža.Ključni interes transnacionalnih korporacija jeste da svoju konkurentnost ne crpe isključivo iz resursa matične ili bilo koje pojedinačne nacionalne ekonomije, nego da imaju na raspolaganju globalne resurse. Zato im je potrebno da se slobodno kreću po celom svetu, da se homogenizuju tržišna pravila igre u svetskim razmerama, da se standarizuju proizvodi, procedure regulativa, obrazovanje radne snage. Drugim re č ima, neophodna im je, u svetskim razmerama, relativno homogenizovana i standardizovana ponuda proizvodnih resursa.

2. Determinante, razvoj i efekti globalizacije

Nužnost razmene između zemalja (međunarodnu razmenu) uslovljava više faktora, od kojih su najznačajniji: različit raspored prirodnog bogatstva u svetu, razvoj krupne kapitalističke robne proizvodnje, produbljivanje podele rada između različitih zemalja, kako na bazi prirodnih (prirodno bogatstvo) , tako i na bazi stečenih prednosti. Razvoj krupne kapitalističke robne proizvodnje i afirmacija profita kao osnovnog pokretačkog motiva poslovanja, takođe uslovljava proširenje razmene i izvan granica nacionalne privrede.Time se nacionalno tržište širi i javlja se svetsko tržište, a nacionalna privreda se uklapa u međunarodnu podelu rada i postaje deo svetske privrede kao određenog totaliteta. Sve je to sa svoje strane produbljivalo podelu rada između zemalja, a ova je sa svoje strane sve više dovodila do proširenja međunarodne podele rada, međunarodne razmene i razvoja svetskog

tržišta, što danas predstavlja jednu od bitnih karakteristika savremenog sveta i neophodan uslov daljeg razvoja svake nacionalne privrede. Sedamdesetih godina zapažene su sledeće tendencije u kretanju svetske privrede. Prvo: mnoge firme su snažno krenule prema transnacionalnoj ekspanziji. Drugo: pored direktnih investicija, novi oblici su bilateralni sporazumi između zapadnoevropskih zemalja i sa zemljama Bliskog Istoka. Sve veći značaj na periferiji dobijaju licencni ugovori, industrijska kooperacija, subkontrakting itd. Treće: u internacionalizaciji ekonomskog života težište se sve više prenosi u sferu kretanja kapitala, transfera naučno-tehnoloških dostignuća i u sferi same proizvodnje.Početkom devedesetih Drucker već govori o novom talasu globalizacije koji nacionalne ekonomije dovodi pred još složenije probleme. Prva velika promena koju svetsku privredu čini sasvim drugačijom je ta što će veze u sve većoj meri biti odnosi između trgovinskih blokova, umesto zemalja koje trguju. Druga velika posledica ovih procesa i informatičke revolucije je integracija privrednih delovanja u svetsku privredu savezništvom participacije, zajedničkih ulaganja, istraživačkih i marketinških konzorcijuma itd. Prvi je zakon globalizacije da ruši sve granice. Zato se opravdano očekuje usklađivanje ekonomskih prilika, deregulacija ekonomskih tržišta, rast svetske trgovine i nastavak svakojakih poslovnih savezništva, mimo nacionalnih drugih granica i ograničenja. Ekonomska delatnost redovno se prepliće sa sve izrazitijim međunarodnim obeležjima privređivanja koje prati preuzimanje preduzeća, osnivanje zajedničkih, zajedničko investiranje, marketinški sporazumi…Globalno privredno preduzeće mora da bude veliko i snažno, ali dovoljno fleksibilno, koliko je potrebno da bi se koordinirala međunarodna podela rada. Naglasak se prenosi na pitanje kakvi se proizvodi izgrađuju. Ekonomiju obima potiskuje i zamenjuje ekonomija raznovrsnosti. Ponovo nastupa jedna epohalna tehnološka renesansa kao prvorazredna revolucija. To je tehnološka, odnosno naučno-tehnološka budućnost koja je već počela spektakularnim otkrićima i dostignućima na području nuklearne fuzije, veštačke inteligencije, superprovodljivosti, veštačkih sirovina, genetičkog inženjeringa, biočipova, telemetrije, biotehnologije, optičkih vlakana…S tom revolucijom ubrzane su one velike tehnološke promene koje će konačno stvoriti materijalnu osnovu totalne globalizacije svetske privrede, dakle univerzalizacije snaga, odnosa i komuniciranja na svetskim prostranstvima – bez podela, granica, sukobljavanja i frustracija. Može se očekivati, prema tome, da će istovremeno teći procesi globalizacije i decentralizacije ekonomskih aktivnosti. Razvoj će se ogledati u sve većem udaljavanju od veličine i birokratije na jednoj strani, i sve većem približavanju univerzalnosti i individualnosti na drugoj.

Efekti i posledice globalizacije

U proceni stvarnih efekata globalizacije treba najpre imati u vidu činjenicu da ne postoji saglasnost o tome da li je reč o novom fenomenu ili samo delu opšteg procesa integracije. Internacionalizacija tržišta ima za posledicu neuravnoteženi rast investicija, a najveći deo novih ulaganja odlazi u azijski, američki i evropski region u okviru kojih je već ostvaren zavidan nivo integracije tržišta. Globalizacija prema nekim rešenjima doprinosi stvaranju "socijalnog dampinga" koji nastaje uvozom roba sa tržišta koja imaju niže troškove proizvodnje i visoku produktivnost. Visoka produktivnost i niža cena rada u zemljama "azijskih tigrova" obezbeđuju proizvodnju koja je visokokonkurentna na svetskom tržištu. Na cenu proizvoda utiču i veoma mala izdvajanja u

fondove osiguranja, što se odražava i na ukupna poreska opterećenja privrede a time i na konačnu cenu proizvoda. Sve veće jedinstvo svetskog tržišta nametnulo je između ostalog i problem suverenosti nacionalnih sistema, a u okviru toga i funkcionisanja jedinstvenog tržišta. Zemlje u razvoju ne prihvataju uslove razvijenih i insistiraju na uvažavanju svojih tradicionalnih i kulturnih vrednosti, pa je otuda najveći broj organizacija nastalih na regionalnom nivou. Takav vid povezivanja dozvoljava visok nivo integracije brisanjem carinskih i drugih barijera, što obezbeđuje povoljnije uslove za izlazak na svetsko tržište. Ali istovremeno, o efektima globalne svetske privrede formulišu se i neka druga pesimistička gledišta koja se svode na to da svetska mašina tržišnog mehanizma rada proizvodi: spekulativnu finansijsku ekonomiju, velike disfunkcije i sramna rasipništva, bezgraničnu slobodu delovanja privatnog kapitala, eksploataciju malih i srednjih preduzeća koje postaju zapravo obični profitni centri velikih korporacijaGlobalizacija ugrožava konkurentsku poziciju razvijenih zemalja. U meri u kojoj napreduje proces globalizacije vlasništvo je sve manje važno kao ekonomski, a sve više kao politički fenomen. Suočene sa opadajućom ekonomskom moći države nastoje da je nadomeste na političkom planu, pojačavajući sve više raskol između de facto nestajuće ekonomske moći i proklamovane političke moći. Države još uvek poseduju određenu moć da odlučuju šta se može raditi na njihovoj teritoriji, ali su pri tom itekako sputane mobilnošću kapitala i ljudi koji, u diskriminatorskim okolnostima, napuštajući njenu teritoriju, ugrožavaju dalji napredak. Multinacionalne kompanije nisu samo produžeci moći države one su samostalni akteri sa sopstvenim interesima isprepletanim na globalnom, supranacionalnom planu, akteri koji sad već skoro samostalno pletu mrežu globalnih institucija i odnosa. Vođeni interesima osiguravanja prosperiteta i dobrobiti države postaju "grabljivice" koje štite svoja preduzeća i napadaju ona druga. Nove tehnologije -globalna informaciona mreža INTERNET -finansijske instrumente su učinili relativno jednostavnim, sa malim rizicima i niskim transakcionim troškovima ostvaruju se značajni profiti. Međunarodni sistem više nije međudržavni sistem, već "mreža ugovora" organizovanih oko središnjih ekonomskih, političkih, socijalnih pitanja današnjice, mreža koja po značaju daleko nadmašuje klasičnu "složenu međuzavisnost".

3. Regionalne svetske asocijacije i njihova uloga u procesu globalizacije

Regionalizam ne kreira neku superdržavu čija vlada zamenjuje nacionalnu vladu. Umesto toga, on kreira regionalne upravljačke, upravne agencije koje potiskuju nacionalnu vladu u stranu u mnogim važnim oblastima i čine je sve manje relevantnom. Put prema regionalizmu pokrenula je Evropska unija (EU). Evropska unija se pojavila kao Evropska ekonomska zajednica, to jest kao čisto ekonomska organizacija. Ona je preuzimala sve više političkih funkcija vremenom, a sada je stvorena jedna centralna banka i evropska moneta. Ali preuzela je na sebe nadležnost nad trgovinom i strukom: nad udruživanjima, spajanjima nad socijalnim zakonodavstvom; nad slobodnim tokovima robe, usluga, ljudi. Evropska unija je, zatim, pokrenula nastajanje severnoameričke ekonomske unije, koja bi bila formirana oko Sjedinjenih Država, ali bi uključivala i Kanadu i Meksiko u zajedničko tržište. Za sada je ovaj pokušaj čisto ekonomski, po svojim ciljevima. Isto će sve više važiti i u Istočnoj Aziji.. Postoji i sve izraženija težnja prema stvaranju "mini regija". "Turkijskog regiona" sa muslimanskim zemljama sa središtem u Turskoj. "Baltičkom regionu", u kome bi se udružile

Litvanija. Letonija i Estonija sa svojim skandinavskim susedima. Postojanje sličnog mini regiona koji bi obuhvatao narode i države Jugoistočne Azije (Malezija, Singapur, Indonezija, Filipini, Tajland).Privredni region koji bi zamenio stari Sovjetski Savez je nešto čemu teži i čemu se nada Rusija (Zajednica nezavisnih država) . Da li će postojati tri ili četiri ili više ovakvih regiona manje je važno od činjenice da snažno kretanje u smisli regionalizacije predstavlja-nepovratan proces. On je i neizbežan kao odgovor na novu ekonomsku realnost. Potrebno je da postoji ekonomska jedinica koja je dovoljno velika da uspostavlja smisaonu slobodnu trgovinu i snažnu konkurenciju u okvirima jedinice. Regionalizam, međutim, kako pokazuje primer Evropske unije, nije prosto "internacionalan". On mora da uspostavi transnacionalne, štaviše supranacionalne (nadnacionalne) institucije.

3.1 Pojam i oblici međunarodnih ekonomskih integracija

Različite ideje i oblici saradnje, povezivanje i integracije prisutni su tokom cele istorije formiranja država i prava. Kada razmišljamo o integracijama, onda mislimo pre svega na savremene procese međunarodnog povezivanja i organizovanja na sve brojnije međunarodne ekonomske grupacije u raznim delovima sveta, a posebno na Evropsku uniju, Evropsko udruženje slobodne trgovine, NAFTA, APEC, CACM i dr. Međunarodne ekonomske integracije su organizovani sistemi ekonomsko-političke saradnje i povezivanja zemalja na osnovama razvoja svestranih i stalnih veza, racionalne međusobne podele rada i efikasnog korišćenja raspoloživih resursa u cilju povećanja blagostanja naroda i konkurentne sposobnosti firmi i država članica na svetskom tržištu. Međunarodne ekonomske integracije su objektivni procesi i pojave koje su nastale tokom ekonomskog razvoja i samom logikom ekonomskog i naučno-tehnološkog procesa, a naročito posle Drugog svetskog rata. Naime, brz ekonomsko-tehnološki razvoj zahteva sve veći ekonomski prostor i sve veće tržište, a koje prevazilazi nacionalne granice. Među različitim oblicima međudržavnog ekonomskog povezivanja (integracije) se ističu sledeći: 1.Zona slobodne trgovine u okviru koje se smanjuju razna ograničenja - posebno carine - između zemalja članica. 2.Carinski savez, koji uporedo s postojanjem "zone slobodne trgovine" utvrđuje jedinstvene carinske tarife i jedinstvenu spoljno-trgovinsku politiku u odnosu na treće zemlje. 3. Zajedničko tržište je razvijeniji oblik integracije koji pored slobodne međusobne trgovine i jedinstvene trgovinske politike, obezbeđuje i slobodno kretanje kapitala i radne snage kao i usaglašavanje ekonomske politike između zemalja članica. 4. Ekonomski (i valutni) savez je svestrano međudržavno povezivanje koji pored pomenutih oblika integracije, sadrži i sprovođenje opšte ekonomske i finansijsko-valutne politike. 5. Regionalna unija je najviši oblik integracije koji pored pomenutih oblika integracije, predviđa i sprovođenje jedinstvene spoljne politike. Znači da se radi o uniji država koje formiraju nadnacionalne organe, koji obezbeđuju jedinstvenu ekonomsku, monetarnu i političku uniju. Različiti oblici međunarodnih ekonomskih organizacija pružaju mnoge pogodnosti zemljama članicama. Pre svega, obezbeđuje se znatno veće i slobodnije tržište, efikasnije korišćenje raspoloživih prirodnih izvora, kapitala, radne snage, i raspoloživih kapaciteta. U okviru date integracije pružaju se znatno veće šanse i povlašćen položaj svim poslovnim akterima i građanima u odnosu na treće zemlje. Time se zaoštrava konkurencija unutar grupacije i jača

konkurentna sposobnost pojedinih firmi i država na međunarodnom planu. Svaki oblik međunarodnih regionalnih integracija ima svoj "mehanizam integracije", odnosno ekonomske, društvene, pravno-političke metode i instrumente, pomoću kojih se ostvaruje proces povezivanja.

3.2. Nova partnerstva i regionalne podele - međunarodne integracione grupacije

Praktično sve zemlje u svetu su obuhvaćene procesima međunarodnih ekonomskih integracija. U tome prednjače razvijene zemlje Evrope koje su formirale najsnažniju i najhomogeniju međunarodnu ekonomsku grupaciju-Evropsku uniju. SAD se ubrzano povezuju u više pravaca: formiraju slobodnu zonu Severne Amerike (NAFTA) i uključuju se u Organizaciju azijsko-pacifičkog regiona (APEC) u kojoj su i svetski ekonomski kolosi Japan i Kina. Od bivšeg SSSR nastala je Zajednica nezavisnih država (ZND) u kojoj je Rusija ekonomski najsnažnija zemlja. Većina nerazvijenih zemalja Azije, Afrike i Latinske Amerike takođe se povezuju i formiraju svoje organizacije. U procesu savremenih regionalnih podela, grupacija i integracija u najtežem položaju su bivše socijalističke zemlje i najveći broj zemalja u razvoju. One još uvek traže svoje mesto u procesu svetskih ekonomskih grupacija. Bez obzira na sve sadašnje ekonomske grupacije ostaju i dalje gorući problemi odnosa između razvijenih i nerazvijenih zemalja kako onih u okviru, tako i onih izvan regionalnih ekonomskih grupacija. Razvijene zemlje se bore za dominaciju, a nerazvijene za opstanak. To naročito dolazi do izražaja upravo kroz nove regionalne ekonomske i političke organizacije, kao i odnose u njima. Navodimo najvažnije ekonomske grupacije i zemlje članice: Evropska unija (EU) - Belgija, Danska, Nemačka, Francuska, Grčka, Velika Britanija, Italija, Irska, Luksemburg, Holandija, Portugal,Španija, Finska, Austrija, Švedska, Češka, Poljska, Madjarska ........ Severnoamerička zona slobodne trgovine (NAFTA) - SAD, Kanada, Meksiko. Centralno-američko zajedničko tržište (CACM) - Kostarika, Salvador, Gvatemala, Honduras i Nikaragva. Zajednica Kariba (CARICOM) - Antigva, Barbuda, Bahamas, Barbados, Belize, Dominikanska Republika, Grenada, Gvajana, Jamajka, Monsera,Sv. Kits i Nevis, Sv. Lucija, Sv. Vincent i Trinidad i Tobago. Latinsko-američko udruženje za integraciju (LALA) - Argentina, Bolivija, Čile, Kolumbija, Ekvador, Meksiko, Peru, Urugvaj, Venecuela i Paragvaj. MERCOSUR - Argentina, Brazil, Paragvaj i Urugvaj. Azijska zona slobodne trgovine (AFTA) - Brunej, Indonezija, Malezija, Filipini, Singapur i Tajland. Australijsko -novozelandski trgovinski sporazum o tešnjoj ekonomskoj saradnji (ANZCERTA) - Australija i Novi Zeland. Istočnoazijski ekonomski proces (EAEC) - Države ASEAN-a, Kina, Hongkong, Japan, Severna Koreja, Južna Koreja, Tajvan i Vijetnam. Ekonomska zajednica zapadnoafričkih zemalja (ECOWAS) - Benin, Burkina Faso, Kapoverde, Obala Slonovače, Gambija, Gana, Gvineja, Gvineja-Bisao, Liberija, Mali,Mauritanija, Niger, Nigerija, Senegal, Siera Leone i Togo. Ekonomske grupacije i prikazane regionalne organizacije se nalaze u fazi permanentnih promena. One su stalne i čvrste koliko i interesi zemalja članica. (Kod nas CEFTA)4. Velike transnacionalne korporacije u uslovima globalizacije svetske privrede

Iako je istorija multinacionalnih kompanija jako duga, može se konstatovati da se one bar ceo jedan vek unazad pojavljuju kao važni faktori međunarodnog poslovanja, Shodno svojoj veličini, širini međunarodnih operacija i pozicijama koje stiču u društvu multinacionalne kompanije (transnacionalne korporacije) , postaju činilac koji utiče na političke odluke svojih vlada i vlada onih zemalja na čijoj se teritoriji nalaze njihove filijale. Njihovo značajno prisustvo u odnosima među državama je danas očigledno i nesporno, ali pitanje vrednosnog određivanja tog uticaja je predmet velikih sporova i sučeljavanja u teoriji koja se bavi radom transnacionalnih korporacija. S jedne strane, postojao je pristup transnacionalnim korporacijama kao faktoru razvoja. Suprotno ovom, one su shvatane kao bezobzirni privredni džinovi koji, nošeni interesima profita, nemilosrdno iskorišćavaju sirovinske baze nerazvijenih i njihovu radnu snagu, a profite iznose, poreze izbegavaju i ostavljaju privredu drugih zemalja na niskom nivou. Pri tome se ističe njihova beskrupuloznost u svakoj situaciji koja je krizna i koja dovodi u pitanje njihov profit ili imovinu. Međutim, ovakva stanovišta krajnosti su danas uglavnom prevaziđena, i zato se u teoriji sve tumači srednjom linijom,realnije opisujući vrline i mane prihvatanja stranog kapitala. Tome je doprinelo i bavljenje ovim pitanjima u OUN, kao i izrada kodeksa, a i pragmatičniji pristup od strane samih zemalja u razvoju, koje su najčešće tle za inostrane direktne investicije i operacije transnacionalnih korporacija.

4. 1. Definisanje multinacionalnih kompanija

Značajne dileme koje se javljaju u vezi sa ovim preduzećima su očigledne već na prvom koraku -pitanje naziva nije jedinstveno rešeno. Najčešća su: transnacionalne korporacije, multinacionalne kompanije, transnacionalna preduzeća, nadnacionalne kompanije, itd. Prefiks trans (preko) označava akciju, operaciju preko granica, izvan svoje zemlje, gde odlučujuću reč ima matica i gde je rukovođenje jedinstveno, a multi (mnogo, više) upućuje na mnoštvo, na više faktora koji su podjednako važni i učestvuju npr. u vlasništvu ili odlučivanju. I kada se govori o objektu, mišljenja se, uglavnom, ne poklapaju. U suštini MNC i globalne korporacije predstavljaju najvišu fazu u preduzetničkom, razvoju preduzeća kao poslovnog entiteta i može se tvrditi da u užem smislu one čine dva specifična modaliteta međunarodnog preduzeća. Transnacionalne korporacije se, sa jedne strane,smatraju simbolima razvoja i savremene tehnologije, a sa druge eksploatatorom sirovina i radne snage. Zbog svoje ekonomske snage, transnacionalne korporacije dolaze u česte sukobe sa zemljama-domaćinima i njihovom suverenošću. Najšira definicija kaže da je multinacionalna korporacija svako preduzeće koje poseduje ili kontroliše proizvodne ili uslužne pogone van svoje zemlje. U dokumentima o transnacionalnim korporacijama, uočavaju se sledeći kriterijumi: • veličina (obim uloženog kapitala, broj zaposlenih, udeo na tržištu, zajednički dohodak) , • transnacionalnost (broj jedinica u inostranstvu, udeo uvoza i izvoza, udeo realizacije dohotka, imovina u dve ili više zemalja) , • strategija i kontrola (uglavnom centralizovana, jedinstvena i globalna) , • motiv poslovanja (profit) • raspodela resursa, informacija i odgovornosti među delovima transnacionalne korporacije. 4. 2. Karakteristike multinacionalnih kompanija

Multinacionalne kompanije su izraz koncentracije i centralizacije kapitala, koje nastoje da ostvare maksimalne profite. One raspolažu savremenom tehnologijom, znanjem i kapitalom, koji se mogu lako kretati između različitih država. Transnacionalne korporacije imaju opravdanje svog postojanja i u procesu oplođavanja kapitala, koji traži stalno proširivanje uz internacionalizaciju. Uobičajeni načini prenosa aktivnosti transnacionalne korporacije u druge države su: izvoz robe, prodaja licenci, portfolio ulaganja, zajednička ulaganja, ugovorni aranžmani, "know-how" i, kao glavni, inostrane direktne investicije. Transnacionalne korporacije su znatno efikasnije od nacionalnih preduzeća i sa stanovišta prihoda i istraživačke delatnosti i dr.Firme nastoje da postanu internacionalne zbog uključivanja u svetsko tržište robe i usluga, suprotstavljanja konkurenciji na domaćem tržištu, zaštite od rizika i smanjenja troškova po jedinici proizvoda. Da bi bile efikasnije, kompanije nastoje da obezbede dobre tržišne pozicije, insistiraju na kvalitetu, stabilnosti u zapošljavanju, tehnološkim inovacijama, strategiji i razvoju. Međutim, i pored velike moći koju poseduju, kontrola nad njima je, globalno, slaba, a i one se prilagođavaju zakonima i politikama sopstvenih država. Transnacionalne korporacije se najviše angažuju u oligopolističkim industrijskim sektorima koje karakteriše značaj stalne inovacije i marketinga. Uloga im je sve veća zbog dinamike razvoja, važnosti u svetskoj trgovini, a nalaze se u sektorima u kojima je došlo do najveće centralizacije i koncentracije kapitala, a gde doprinose da se one i povećavaju. Svojim širenjem, transnacionalne korporacije stiču sledeće prednosti: mobilnost kapitala, pristup međunarodnim tržištima, koncentraciju potencijala, ekonomiju velikog obima, dugoročno planiranje. Diversifikacija omogućava velike profite izvozom tehnologije. Transnacionalne korporacije su u mogućnosti da proizvode jeftinije, da eksploatišu sirovine, iskoriste poreske i carinske olakšice, koriste povoljnije zajmove, menjaju oblik proizvodnje i unapređuju marketing. Transnacionalne korporacije se najčešće formiraju u oblastima elektronike, naftne, hemijske, čelične, mašinske, elektro, automobilske, prehrambene, duvanske industrije, bankarstvu, turizmu.

5. Novi tokovi kapitala u uslovima globalizacije

Međunarodno kretanje kapitala predstavlja transfer kupovne snage iz jedne zemlje u drugu, u novčanom vidu, u vidu roba i usluga. Ono po pravilu izaziva porast kupovne snage u zemlji kapitala a smanjenje kupovne snage u zemlji izvoznici kapitala. Porast kupovne snage u zemlji uvoznici kapitala deluje u pravcu porasta uvoza, s obzirom da je priliv novčane mase izazvao u zemlji porast cena. U zemlji izvoznici kapitala kupovna snaga se smanjila što je dovelo do sužavanja tržišta za proizvode prve zemlje. Želja za smanjenjem jaza u nivou privredne razvijenosti između zemalja centra i zemalja periferije podstiče kretanje kapitala iz zemalja na višem nivou dohotka u zemlje sa nižim nivoom dohotka. Cilj transfera kapitala iz zemalja s visokim dohotkom je da ubrza privredni razvoj tih zemalja do one tačke gde se zadovoljavajuća stopa rasta može postići na bazi njenog samoodržavanja. Privatni kapital je vezan za određene svrhe koje ima privatni investitor. Kapital iz zvaničnih izvora ili izvora međunarodnih finansijskih institucija vezan je za određene projekte koji ispunjavaju specifične uslove i ograničen je za korišćenje unutar određene zemlje ili regiona. Time je na izvestan način proces odlučivanja u pogledu korišćenja kapitala bilateralno determinisan u kome učestvuju zemlje uvoznice kapitala i zemlje izvoznice kapitala. 5. 1. Oblici međunarodnog kretanja kapitala

Međunarodno kretanje kapitala može da se razmatra prema vremenskom, ekonomskom ili vlasničkom kriterijumu. Prema vremenskom kriterijumu međunarodne kapitalne transakcije mogu da budu u vidu kratkoročnih, srednjoročnih i dugoročnih zajmova. Kratkoročni zajmovi su obično privatni zajmovi. To su, pre svega, kratkoročni krediti (komercijalni i robni) u vezi sa izvršavanjem poslovnih transakcija u međunarodnoj trgovini. Značajan oblik kratkoročnih kredita se javlja u vidu dokumentarnog akreditiva, gde uvoznik otvara akreditiv u korist izvoznika (kreditira izvoznika pre prijema robe) . Poseban vid kratkoročnih zajmova predstavljaju kursno-uslovljeni krediti. To su kratkoročni krediti spekulativnog karaktera koji se kreću u međunarodnim okvirima isključivo motivisani kursnim razlikama. Srednjoročni zajmovi se najčešće razmatraju u sklopu dugoročnijeg kretanja, iako se ovde radi o međunarodnim zajmovima sa kraćim rokom trajanja od onih koji se odnose na dugoročnije kretanje kapitala. Dugoročni zajmovi su primarno autonomnog karaktera, i stavljaju se u funkciju prvenstveno usled razlika u kamatnim stopama između zemalja.

5.2 Međunarodno kretanje dugoročnog kapitala

Prema ekonomskom (funkcionalnom) kriterijumu, dugoročno kretanje kapitala se ostvaruje u okviru zajmovnog kapitala i u vidu investicionog kapitala. Prvi oblik predstavlja prenos kupovne snage iz jedne zemlje u drugu, a drugi predstavlja preduzetnički investicioni poduhvat u inostranstvu. U suštini i prva vrsta kapitala može predstavljati investiranje u neku aktivnost radi postizanja određenih ekonomskih ciljeva. Ciljevi međunarodnog kretanja dugoročnog kapitala su determinisani mogućnostima i potrebama investiranja u međunarodnim razmerama i ekonomsko-političkim odnosima u svetu.

5.2.1 Međunarodno kretanje zajmovnog kapitala

Pod zajmovnim kapitalom u međunarodnim ekonomskim odnosima podrazumeva se takav oblik međunarodnog kretanja kapitala kod kojeg se kupovna snaga transferiše neposredno u obliku zajma od zemlje davaoca kredita u zemlju uvoznika kredita, koja ga može upotrebiti bilo u svrhe proizvodnje ili potrošnje. U kretanju zajmovnog kapitala treba razlikovati dva oblika, i to: novčani i robni. U prvom slučaju radi se o transferu kupovne snage u novčanom obliku (novčani transfer) , a u drugom slučaju transferu u robnom obliku (realni transfer) . Neposredan motiv za međunarodno kretanje kapitala u zajmovnom obliku je razlika u ceni ovog proizvodnog faktora od zemlje do zemlje. Ova cena, koja se svodi na kamatnu stopu, zavisi uglavnom od snabdevenosti zemlje ovim proizvodnim faktorom. Ove razlike u ceni faktora staviće u pokret zajmovni kapital i on će se po pravilu kretati u međunarodnim okvirima iz zemlje s nižom kamatnom stopom u pravcu zemlje s višom kamatnom stopom. Dugoročni zajmovni kapital u svom međunarodnom kretanju je po pravilu autonoman i rukovodi se razlikama u kamatnoj stopi od zemlje do zemlje, dok je kratkoročan zajmovni kapital u svom međunarodnom kretanju po pravilu indukovan i rukovodi se situacijom u platnom bilansu. U ovom smislu je potrebno istaći ulogu srednjoročnog zajmovnog kapitala koji je često intermedijarnog tipa, tj. može pokazivati autonomno i indukovano kretanje.

Ulazak zajmovnog kapitala u novčanom obliku znači isto što autonoman izvoz. Zajam deluje kao injekcija dohotku. Jedna jedinica primljenog zajma značiće jednu novu jedinicu nacionalnog dohotka. Ova dodatna jedinica nacionalnog dohotka biće jednim delom utrošena na kupovinu domaćih dobara, dok će drugim delom ići na uvoz. Druga osnovna logika u međunarodnom kretanju zajmovnog kapitala sastoji se u tome što zajmovni kapital struji iz zemlje s višom stopom akumulacije u zemlju s nižom stopom akumulacije, odnosno iz zemlje s višom graničnom sklonošću štednji u zemlju s nižom graničnom sklonošću štednji. Kao što je poznato, između novčanog i robnog transfera postoji indirektna veza kroz proces multiplikacije dohotka. Međutim, ima i takvih oblika zajmovnog kapitala gde je ta veza direktno ostvarena. Radi se o dve forme koje su naročito česte u međunarodnoj trgovini: komercijalni krediti i robni krediti. Kod prvog oblika radi se o isporuci robe na kredit od strane proizvođača ili izvoznika, a kod drugog se radi o zajmu koji je uslovljen time da se za iznos zajma kupi određena roba u zemlji koja daje kredit.

5.2.2 Međunarodno kretanje investicionog kapitala

Međunarodno kretanje investicionog kapitala se odnosi na međunarodno finansiranje kada se radi o ulaganju dugoročnog kapitala radi obezbeđivanja kontrole nad preduzećem - direktne investicije, i radi ulaganja u hartije od vrednosti koje nose fiksnu kamatu - portfolio investicije.

1) DIREKTNE INVESTICIJE

Direktne investicije u inostranstvu predstavljaju takav tip međunarodnog finansiranja koji uključuje kontrolu domaćih rezidenata nad preduzećem kao inostranim deviznim rezidentom. Prema tome, bitni sastavni deo direktnog investiranja je sticanje kontrole nad preduzećem u inostranstvu. Ova kontrola može biti potpuna ili delimična. Posedovanje 51% svojine nad preduzećem u inostranstvu daje već potpunu kontrolu nad preduzećem. No pojedina nacionalna zakonodavstva predviđaju kvalifikovanu većinu od dve trećine ili tri četvrtine vlasništva za donošenje određenih odluka u preduzeću, tako da u tim slučajevima posedovanje 51% svojine nad preduzećem nije dovoljno.Međutim, treba imati u vidu da akcionarska društva s velikim brojem neorganizovanih akcionara omogućavaju sticanje kontrole nad preduzećem i kod daleko manjeg procenta držanja akcija. Sve zavisi od procesa donošenja odluka. Dakle, ono što je merodavno nije procenat akumuliranja vlasništva nego mogućnost kontrole tj. mogućnost i volja uticanja na poslove preduzeća. Motivi za ulaženje u direktne investicije mogu biti uglavnom sledeći: ili da se "nadomesti" izvoz (tj. ide se u tzv. "carinske fabrike", da bi se premostile carinske barijere) ; ili da se fabrika približi tržištu uopšte, ili da se povećava odnosno obezbedi uvoz oskudnih roba; ili da se koristi nizak nivo nadnica u inostranoj zemlji. Karakteristično je za direktne investicije da je korisnik viška vrednosti koji se stvara u inostranstvu rezident zemlje izvoza kapitala, i da je motiv direktnog investiranja upravo u mogućnosti ostvarivanja ekstraprofita u inostranstvu,odnosno više profitne stope od one koja vlada na tržištu zemlje izvoznice kapitala. Posebnu grupu direktnih investicija predstavljaju investicije u infrastrukturi. Ovakve investicije su često povezane s direktnim investiranjem u proizvodnji.

Efekti direktnih investicija moraju se posmatrati odvojeno za zemlju koja investira i za zemlju u kojoj se investira. Za zemlju koja investira direktna investicija ima pre svega platnobilansni efekt. Izvoz kapitala znači za tu zemlju devizni odliv. Ako se dobit reinvestira, efekti na platni bilans zemlje izvoznice kapitala biće nepovoljniji. Prihodi od investicija u inostranstvu čine značajan deo aktive tekućeg računa platnog bilansa mnogih razvijenih zemalja. Za zemlju uvoznicu kapitala efekt direktnih investicija je, pre svega u tome, što će inostrani investitor, ako nema mogućnosti za reinvestiranje pod povoljnim uslovima, svoju dobit uputiti u matičnu zemlju, dok će je domaći investitor ostaviti u zemlji. Direktni investitor za razliku od portfolio investitora ne gleda u svojoj investiciji toliko mogućnost postizanja što većeg prinosa, koliko mogućnost lakšeg pristupa kapitala u zemlji u kojoj je investirao (lokalni zajmovi) mogućnost lakšeg pristupa tržištu i tome slično. Zato direktne investicije mogu da se kreću istovremeno u jednom i drugom pravcu (prva zemlja -druga zemlja i obrnuto) , dok se portfolio investicije obično kreću u jednom pravcu.

2) PORTFOLIO INVESTICIJE

Portfolio investicije predstavljaju takav tip međunarodnog investiranja kod koga je isključivi cilj investitora sticanje dohotka a ne i kontrola nad preduzećem u inostranstvu. Portfolio investitor ima, dakle, kao poslovni motiv sticanje stalnog prihoda od svog kapitala uloženog u hartije od vrednosti. Po pravilu to su hartije od vrednosti s fiksnom kamatom. Portfolio investicije u smislu međunarodnog investiranja znače držanje stranih hartija od vrednosti od strane domaćih rezidenata. Portfolio investitor ima ograničeni horizont već zbog toga što je njegov cilj mnogo uži od direktnog investitora. Dok direktni investitor ide na razvijanje poslovne delatnosti u stranoj zemlji i na osvajanje tržišta, portfolio investitor ne ide dalje od sečenja kupona. Zbog toga portfolio investicije dolaze do izražaja na tradicionalnim tržištima ovakvih investicija, ako što je npr. njujorško tržište. One se dakle, kreću određenim tradicionalnim kanalima vezanim za navike i poverenje publike, koja nije u takvoj meri poslovno nastrojena kao direktni investitori koji predstavljaju prave preduzetnike. Portfolio investitori predstavljaju zato mnogo širu publiku i poslovno neukiju vrstu investitora.

3) POJAVNE FORME SDI (stranih direktnih investicija)

Osnovne vrste stranih ulaganja, izuzimajući klasične oblike (spajanje, pripajanje, privatizacija), klasifikuju se na sledeći način: . GREENFIELD – kompanija sa stranim ulogom kapitala započinje poslovanje na potpuno novom mestu (na ledini), tako što kompletnu infrastrukturu tehnološku, finansijsku, organizacionu, formira izgradnjom novog proizvodnog kapaciteta. Ova forma investiranja je veoma popularna i stranom investitoru omogućuje kvalitetan nastup na određenoj investicionoj destinaciji,posebno u delu korišćenja mogućnosti za angažovanje ekonomskih resursa, zatim kvalifikacione strukture zaposlenih i marketinški nastup u afirmaciji i brendiranju proizvoda BROWNFIELD – kompanija sa stranim ulogom započinje poslovanje u zgradi ili na mestu koje se ranije koristilo za proizvodnju ili drugu vrstu delatnosti, na kome već postoji određena infrastruktura ZAJEDNIČKA ULAGANJA – inostrana kompanija učestvuje u značajnom kapitalu novonastale domaće kompanije.

Saradnja javnog i privatnog sektora je modifikacija navedene definicije zajedničkih ulaganja, pri čemu državne institucije i institucije lokalne samouprave ili javne kompanije sklapaju sporazum sa kompanijom iz privatnog sektora da bi i formalno planirali, izvršili ili upravljali određenom delatnošću ili dobrima. Zajednička ulaganja u svojoj osnovi imaju ulogu pribavljanja materijalnog prava na tehologiju ili na uspostavljanje proizvodne kooperacije. Prednost ovog oblika ulaganja je u poboljšanju ukupnih ekonomskih odnosa zemlje sa inostranstvom, tj. izvozom proizvoda i zajedničkog poslovanja. Specifična podela SDI po oblicima stranih ulaganja može se klasifikovati u tri grupe: Svojinski oblici,Ugovorni oblici i Posebni oblici stranih ulaganja. Svojinski oblici ili korporativni oblici podrazumevaju osnivanje sopstvenih kompanija stranih lica ili dela kompanija stranih lica – filijala. Ugovorni oblici su zasnovani na povezivanju stranih ulaganja sa procesom transformacije društvene i državne svojine u procesu privatizacije (ovakav tip SDI u literaturi je poznat pod nazivom M&A (Mergers & Acquisitions), tj. procesi pripajanja i preuzimanja domaćih kompanija od strane pravnih ili fizičkih lica sa sedištem u inostranstvu. Posebni oblici stranih ulaganja u pojedinim zakonodavstvima nemaju svoje pravo mesto naročito u poređenju sa značajem uloge koju mogu odigrati u razvoju zemlje.

Mergers & Acquisitions

Kad jedna kompanija preuzme drugu i jednostavno postane novi vlasnik ova vrsta naziva se AKVIZICIJA. Sa pravne tačke gledišta kompanija koja je predmet preuzimanja prestaje da postoji i firma kupac nastavlja samostalno da funkcioniše na tržištu akcija. MERGER nastaje kada se dve firme slične veličine usaglase da nastave poslovanje kao nova kompanija. Obe kompanije se odriču svojih vlasničkih papira (akcija), a umesto njih se emituju nove akcije. U praksi se često dešava da jedna kompanija preuzme drugu, a da se kao deo postignutog sporazuma dozvoli preuzetoj kompaniji da proglasi akciju merdžovanjem jednakih entiteta, iako je to tehnički gledano akvizicija. Koristeći termin merdžer potpisnici sporazuma i top menadžeri pokušavaju da preuzimanje učine prijatnijim užoj i široj javnosti.Merdžovanjem ili akvizicijom kompanije osvajaju nova tržišta i koriste postojeće distributivne mreže koje potpomažu rast prihoda.

Koncesije i B.O.T. poslovi

Koncesija je stari pravni institut i predstavlja pravni odnos između države (koncedenta) i pravnog ili fizičkog lica (koncesionara), pri čemu država ustupa koncesionaru pravo korišćenja prirodnog bogatstva ili dobra u opštoj upotrebi ili korišćenje javne službe uz određenu naknadu radi ostvarivanja javnih interesa. Koncesijom se podrazumeva dozvola koju javna vlast može izdati domaćim ili stranim pravnim i fizičkim licima, radi obavljanja neke privredne delatnosti, pod zakonom određenim uslovima. B.O.T. poslovi (Build-Operate-Transfer) poslovi su se razvili iz elemenata koncesionog aranžmana i tzv. projektom finansiranja iz određenih izvora, ali ih treba razlikovati od koncesije. B.O.T. poslovi se baziraju na otplati kapitalnih troškova realizacije projekata iz novčanih prihoda koji generišu sam projekat, pa su pogodni za infrastrukturne projekte – elektrane , autoputeve... Cilj B.O.T. poslova jeste privlačenje međunarodnih konzorcijuma i drugih subjekata za finansiranje svih troškova i realizaciju infrastrukturnih radova. Razlika B.O.T. poslova u odnosu

na koncesije je u tome što se kod prvih ne mora raditi ni o iskorišćavanju nekog prirodnog dobra, ni o vršenju javne funkcije. Ovi poslovi omogućavaju određene prednosti onim zemljama čija je privreda u razvoju. Posle okončanja ugovorenog perioda, svojina nad objektom i pravo na njegovo korišćenje prelazi na državu i ona odlučuje o njegovoj daljoj eksploataciji.

Motivi za SDI

Glavni cilj svih ulaganja je profit. Najvažniji podciljevi su : 1. Težnja za osvajanjem novih tržišta 2. Težnja za povećanom ekonomskom efikasnošću, 3. Motiv za traženje resursa 4. Motiv za traženje već postojećih kapaciteta u cilju zadržavanja i promovisanja

dugoročnih ciljeva kompanije

5. 2. 3 Značaj stranih direktnih investicija u savremenim uslovima

Strane direktne investicije (SDI) u savremenoj razvojnoj etapi, preuzimaju funkciju ključnog razvojnog faktora svetske privrede i uz trgovinu postaju osnovni mehanizam globalizacije svetske privrede, odnosno globalizacije poslovanja preduzeća. Putem direktnih investicija u inostranstvu, preduzeća razmeštaju svoje proizvodne sisteme i ostale poslovne funkcije u globalnim razmerama, nastojeći da obezbede najpovoljnije snabdevanje sa jedne strane (sirovinama, energijom i radnom snagom) , a sa druge strane najprofitabilniji plasman svojih proizvoda/usluga uz prisustvo na svim važnijim tržištima. Na taj način, objedinjujući tokove trgovine, kapitala i tehnologije u celinu pod jedinstvenom kontrolom i upravljanjem, SDI bitno utiču na uspostavljanje odnosa na relaciji Istok -Zapad - Zemlje u razvoju, kao i na efikasnost funkcionisanja ukupne međunarodne ekonomije. Istovremeno, procesi regionalizacije i globalizacije uslovljavaju stalne promene privredne karte razvijenog sveta. Za ostvarenje nivoa konkurentnosti koji zahteva sve globalnije svetsko tržište postaje neophodno prisustvo na svim dinamičkim tačkama sveta, što izlaznom investicionom angažmanu razvijenih zemalja daje posebnu važnost i značaj.Treću stranu koja zatvara ekonomski mozaik sveta čine zemlje u razvoju, čiji je interes za priliv stranih investicija povećan nepovoljnim privrednim tendencijama i zaduženošću. U uslovima kada drugi oblici finansijskog priliva u zemlje u razvoju postaju sve skromniji (strani krediti, pomoć i sl. ) , strane direktne investicije predstavljaju mogući izvor za zadovoljenje potreba tih zemalja za finansijskim, tehničkim i preduzetničkim resursima. Važna karakteristika SDI jeste upravo ta, što one omogućavaju razmenu tzv. neopipljive aktive -znanja, koje na drugi način ne bi moglo biti preneto zbog nepostojanja tržišta koja nosiocu znanja može da obezbedi adekvatnu rentu za prednosti koje poseduje. Osnovni agenti investicionih tokova su transnacionalne kompanije.

5. 2. 4 Determinante stranih direktnih investicija

Teorijama SDI objašnjavaju se varijable koje utiču na kompaniju da preduzme međunarodnu proizvodnju i tako ostvari strane direktne investicije. Većina SDI teorija obuhvata samo neke determinante i tumači određene aspekte SDI tendencija. Izuzetak je eklektička teorija, koja daje generalni okvir za tumačenje SDI i transnacionalnih korporacija. U svojim tumačenjima, ta

teorija odgovora ne samo na pitanja zašto, gde i kako će doći do preduzimanja SDI već nudi i okvir za objašnjenje aspekata kao što su: razni oblici non-equity angažmana, intraindustrijske investicije, promene determinanti SDI tokova i slično. Te mogućnosti daju eklektičkoj teoriji status generalne SDI teorije. Prema tumačenju eklektičke teorije J. Dunning, da bi preduzeće preduzelo SDI potrebno je da postoje tri neophodna i dovoljna uslova: 1. Investitor treba da poseduje specifične prednosti u odnosu na preduzeća domaćina (patentiranu tehnologiju,zaštitni znak, menadžerski i marketinški know -how, i slično), kojima će nadoknaditi sve troškove vezane za poslovanje u stranom i nepoznatom okruženju. 2. Zemlja domaćin treba da poseduje "prednosti lokacije" (prirodni resursi, infrastruktura, kvalifikovana radna snaga, investicioni podsticaji) na osnovu kojih se investitor opredeljuje da upravo na njenoj teritoriji realizuje svoj investicioni poduhvat. 3. Tržišna imperfektnost omogućava da investitor time što strano tržište opslužuje putem SDI, ostvari i tzv.prednosti internacionalizacije, odnosno da zadrži kontrolu nad faktorima kao što su tehnološka i marketinška znanja, pristup tržištu itd.

5. 3 Iskustva nekih zemalja centralne i jugoistočne Evrope u tranziciji

U svim postsocijalističkim zemljama osnovni tranzicioni model je obuhvatio sledeće komponente: privatizaciju preduzeća u državnoj svojini, liberalizaciju cena i napuštanje državnih subvencija kao integralni deo liberalizovanja domaće trgovine, eliminisanje barijera za ustanovljavanje novih privatnih preduzeća i privrednih organizacija,liberalizaciju finansijskog tržišta, liberalizaciju spoljnje trgovine, zatvaranje spoljnotrgovinskih organizacija u državnoj svojini, uspostavljanje efikasnog upravljanja privrednim organizacijama, uravnoteženje državnog budžeta povećanjem poreza i redukovanjem potrošnje javnog sektora. Niska inflacija, stabilnost kursa i finansijska stabilizacija postavljene su na vrh reformskih prioriteta na kratak rok. Finalni cilj je bio podizanje stope rasta bruto domaćeg proizvoda (GDP) a time i životnog standarda, na višu ravan. Zemlje SE imale su, u proseku, četverogodišnju tranzicionu recesiju, da bi, posle trogodišnjeg oporavka, ušle u drugu tranzicionu recesiju. Za razliku od zemalja CE, koje su uspele da dosegnu makroekonomsku stabilnost do sredine devedesetih, zemlje SE su to uspele tek krajem dekade. Ostale karakteristike ekonomske politike u zemljama SE bile su "meka budžetska podrška" nerentabilnim preduzećima u vidu bankarskih kredita, visoka inflacija i depresijacija nacionalne valute. Za većinu zemalja SE je karakteristična sporija privatizacija srednjih i velikih preduzeća. Brojna preduzeća, koja su ranije bila u državnom vlasništvu, bila su opterećena različitim dubiozama i neplaćenim dugovima, kao i zastarelom, često neupotrebljivom opremom. Jedno od objašnjenja tranzicione recesije leži u tome daje obim proizvodnje u industriji sa zastarelom tehnologijom i prevaziđenim proizvodima opadao brže nego u sektorima koji su uspeli da modernizuju opremu, uvedu savremene metode menadžmenta i promene produkcione procese. Opadanje proizvodnje oborilo je i produktivnost. Međutim, po otpuštanju viška zaposlenih i po uvođenju ne samo moderne tehnologije nego i savremenog upravljačkog metoda u proizvodne procese, produktivnost je odmah pokazala osetan porast. Upravo slaba produktivnost odražava izostajanje strukturnih reformi u SE,reformi koje su neophodne za efikasniju proizvodnju. Skromnom rastu produktivnosti je doprinela i slaba investiciona aktivnost. Sve zemlje u tranziciji, a zemlje SE su u tom pogledu dugo bile izuzetak, moraju da temelje reformu svog finansijskog sistema na sledećim osnovnim premisama: postaviti centralnu banku

kao politički nezavisnu instituciju, redukovati obim "slabih" kredita u strukturi bilansa poslovnih banaka, pristupiti usavršavanju nerazvijene infrastrukture finansijskog sistema, usavršiti pravni okvir za ulazak novih banaka i rehabilitaciju postojećih bankarskih institucija, razviti nebankarske fmansijske institucije kao komplementarne poslovnim bankama, razviti finansijsko tržište.

5. 3. 1 Zašto su direktne strane investicije važne za SCG i kako ih privući

Duboka ekonomska kriza koja je posledica desetogodišnjeg perioda izolacije i ratova, zastarela tehnologija i nedostak domaćeg kapitala, nameće činjenicu da bez stranih investicija SCG neće biti u stanju da razvije i modernizuje svoju ekonomiju. Strane direktne investicije (SDII) predstavljaju sredstvo za privlačenje privatnih investicija u cilju održiveg razvoja. SDI, takođe, promovišu osnovne ekonomske ciljeve: stabilnost, razvoj i razmenu znanja (know how) . Strane direktne investicije imaju potencijal da rapidno obnove privredu na regionalnom nivou, da transformišu domaću ekonomiju i time, za kratko vreme, omoguće izvoz roba i usluga na svetsko tržište. Kao posledica, SDI omogućavaju bržu i efikasniju integraciju našeg tržišta u svetsku privredu, nego što bi se to postiglo uobičajenim tokovima trgovine. Što se tiče privatnog investicionog sektora, prednosti SDI mogu se okarakterisati kroz intenzivnost otvorene trgovine i režima investicija, politike aktivne konkurencije, makroekonomske stabilnosti, privatizacije, liberalizacije i pojednostavljenja pravnog sistema. U ovakvom okruženju SDI igra ključnu ulogu u poboljšanju reagovanja SCG na prilike koje nudi globalna ekonomska integracija-cilj priznat kao ključni faktor u svakoj strategiji razvoja.

5. 3. 2 Sve prednosti SDI

Postoji dosta rasprava vezanih za prednost i značaj SDI koje možemo sumirati na sledeći način: Prvo, SCG tržište kapitala još uvek nije dovoljno razvijeno, te ne može da zadovolji potrebe velikih investicionih projekata. Šta više, čvrsta valuta koja je potrebna za investicije, nije pristupačna na domaćem tržištu, ili je do nje teško doći. Kao direktan izvor stranog kapitala SDI rešavaju oba problema istovremeno. Strani investitori imaju pristup stranim izvorima kapitala i ne zavise od relativnog stagniranja domaćeg tržišta kapitala ili nemogućnosti zemlje da generiše strani kapital putem izvoza proizvoda i usluga. Drugo, mnoge firme u SCG, u proteklih deset godina, nisu bile u mogućnosti da unaprede opremu i tehnike proizvodnje, što je dovelo do umanjene produktivnosti radnika i proizvodnje roba lošeg standarda. Ovo umanjuje sposobnost firmi da se nadmeću u inostranstvu za izvozna tržišta i doprinosi teškoći zemlje da dođe do čvrste valute.Predviđeno je da SDI reše ovaj problem, pošto bi investicije trebalo da obuhvate naprednu tehnologiju, a firme bi uvele napredni know-how i tehnike proizvodnje. Treće, dolaskom inostranih firmi na naše tržište uvode se i zapadne tehnike menadžmenta. To bi omogućilo domaćim menadžerima da prihvate i ovladaju novim načinom organizacije poslovanja. Četvrto, zapadne firme bi sa sobom donele razvijene kanale distribucije i znanja o prodajnim mogućnostima na globalnim tržištima. Mogućnosti značajnijih dobitaka od trgovine ostvarili bi se bez relativno većih troškova. Time bi cilj promocije izvoza bio dodatni izvor strane valute. Peto, neki od vidova privatizacije zahtevaju velike sume kapitala i sposobnost analize ekonomskog potencijala preduzeća. Strane kompanije su u stanju da izađu u susret ovim

zahtevima. Prisustvo stranih kompanija proces privatizacije i prestrukturiranja može učiniti efikasnijim tako što bi naizgled novo privatizovane kompanije bile u stanju da ostvare svoj pun potencijal. Ovim se dolazi do zaključka da, ukoliko se privlačnost SDI meri na osnovu prethodno navedenog, izabrani instrumenti moraju biti kritički ocenjeni kako bi se utvrdilo da korespondiraju cilju.

5.3.3 Šta Srbija treba da uradi?

Mnoge vlade i dalje pogrešno interpretiraju činjenicu da bi same poreske beneficije (kao što su poreske olakšice i slično) mogle privući SDI. Niti jedna zemlja ne sme da dozvoli sebi da zanemari domaće poslovanje. U stvari, kvalitetni i ozbiljni strani investitori više će ceniti racionalniji poreski sistem, koji je neutralan. Počev od 1. juna 2001. Srbija je ukinula beneficije poreskih olakšica za strane investitore, što ukazuje na kretanje u pravom smeru. Uvođenje poreza na dodatu vrednost u fiskalni sistem Republike Srbije je veliki korak napred. Planirani cilj je jasan i jednostavan fiskalni sistem, s minimumom različitih dažbina i različitih stopa. To znači daje neophodno stvoriti uslove za podsticaje usmerene ka povećanju učestalosti stranih ulaganja i razvoju preduzetništva, podstaći ulaganja u mala i srednja preduzeća i druge vidove investicija primerene srpskom tržištu i dr. Radi podsticanja stranih ulaganja poželjno je da naša zemlja zaključi što veći broj međunarodnih ugovora o izbegavanju dvostrukog oporezivanja, posebno sa zemljama iz kojih se očekuje značajniji priliv investitora. Stope doprinosa za socijalno osiguranje još uvek su visoke i neujednačene, što predstavlja dodatni teret za poslodavca. Postupak prijave i plaćanja poreza na prihode ostvarene u inostranstvu nije do kraja razjašnjen. Oporezivanje vlasništva nad akcijama i udelima, kao i prometa hartija od vrednosti predstavlja kočnicu razvoju tržišta kapitala. Slično važi i za prenos prava intelektualne svojine, kao bitan element tehnološkog i ukupnog privrednog razvoja. Postojanje SDI je u srazmeri sa dobrim prilikama ukoliko postoji više dobrih prilika biće i više SDI. Strane direktne investicije kreću se prema zemljama u kojima se investiciona klima poboljšava (ili je dobra) .

5.3.4 Strane direktne investicije, privatizacija i tržište kapitala (dosadašnja iskustva)

Republika Srbija je od 2001-2006.god. ostvarila značajan napredak osnovnih makroekonomskih i strukturnih indikatora. Ostvaren je visok rast bruto domaćeg proizvoda, uspostavljena makroekonomska stabilnost i održana stabilnost deviznog kursa, uz kontinuirani rast deviznih rezervi. Doneto je preko 400 sistemskih zakona kojima se podržavaju strukturne reforme i ostvaren je značajan napredak u sprovođenju reformi. Pozitivan signal za investitore u Srbiji predstavlja izveštaj Svetske banke Doing Business 2006. –«Poslovanje u 2006.» u kojem se ocenjuje da je Srbija poboljšala uslove za poslovanje i da je od 175 zemalja, sa 92.pozicije prešla na 68.poziciju. Procesom privatizacije od 2001.god., strane investicije su imale permanentan rast kako se i odvijala prodaja kompanija, tenderskom procedurom, aukcijskom i prodajom manjinskih paketa akcija na Beogradskoj berzi. Do decembra 2006.god. privatizovano je nešto više od 1.450

kompanija. Najveći deo priliva stranih investicija u Srbiju do sada, kao i u drugim zemljama u regionu, došlo je putem privatizacije. Upravo kroz proces privatizacije manjinskih paketa akcija iz državnog portfelja razvijalo se tržište kapitala. Akcijski fond RS (jedna od institucija za sprovođenje privatizacije u Srbiji, pored Agencije za privatizaciju) odigrao je pionirsku ulogu u formiranju tržišta kapitala u Srbiji od 2002.god., kada je izneo prve manjinske pakete akcija na berzu i sve do danas uspešno ispunio zakonske principe i načela; priliv investicija,maksimizacija prihoda, razvoj tržišta kapitala i nediskriminacija svih učesnika na tržištu. Po svim parametrima (tržišna kapitalizacija na berzi, ukupna vrednost prometa svih hartija od vrednosti, broj listiranih kompanija na berzi) postignut je permanentan rast tržišta kapitala iz godine u godinu. Istorijski dan za razvoj tržišta kapitala u Srbiji bio je 30.april 2002.god. kada je Akcijski fond izneo prve manjinske pakete akcija na berzu i na taj način uticao na pretpostavke unapređenja berze i razvoja finansijskog tržišta. Do tada se na Beogradskoj berzi trgovalo akcijama 2-4 kompanija – sporadično, a danas više od 1.500 kompanija. Najveći uticaj na realan rast dobiti privatizovanih preduzeća i njeno povećano učešće u bruto društvenom proizvodu imala su preduzeća privatizovana preko Akcijskog fonda RS. Vlada Republike Srbije će unapređivati zakonodavni i regulatorni okvir za razvoj finansijskog sektora sa profitabilnim bankama, osiguravajućim društvima, lizing društvima, investicionim fondovima i penzijskim fondovima. Cilj je da se unapredi u moderan i efikasan sektor koji će pružati sve kvalitetne finansijske usluge.Bankarski sektor ulazi u završnu fazu reformi započetih 2001.god. Dalje reforme ovog sektora sprovodiće se u cilju jačanja konkurencije banaka i formiranja modernog finansijskog sistema kao podrške privrednom razvoju.Razvoj finansijskog tržišta, i u okviru njega posebno tržišta kapitala, odvijaće se u pravcu jačanja osnovne funkcije finansiranja realnog sektora, čime će se povećati likvidnost finansijskog tržišta i smanjenje rizika investiranja. Zakonska regulativa omogućiće kako domaćem, tako i inostranom kapitalu, da na tržištu kapitala pronađe prinosno atraktivne hartije od vrednosti.

5. 3. 5 Šta je dobra investiciona klima?

Polazne osnove za investicionu klimu su: a) stabilna politika i vlada koja bi bila u stanju da proizvede stabilne i razumne ekonomske smernice; b) izbegavanje preteranih restrikcija i regulacija; c) postojan i funkcionalan pravni i poreski sistem. Zbog globalizacije zahtevi postaju sve stroži kompanije i firme su sve manje i manje zainteresovane da proizvode po nižim cenama i slabijem kvalitetu nego što su to internacionalni standardi, čak i ako mogu da profitiraju na zaštićenom tržištu. Zemlje sve više i više, moraju nuditi potencijalnim investitorima potrebne uslove da bi bili konkurentni na stranim tržištima. U navedenim osnovama investicione klime treba dodati i važne činioce koji bi omogućili lakši izvoz. Pod time se podrazumeva stabilna i neprecenjena valuta, pristup neophodnim uvoznim proizvodnim sredstvima po svetskim standardima i cenama, finansiranje, moderna internacionalna infrastruktura transporta, eliminacija ekstra poreza, kvota i ostalih izvoznih ograničenja; savremena postrojenja za internacionalnu komunikaciju i pouzdanu infrastrukturu u globalu; adekvatne usluge podrške poslovanja; obrazovana radna snaga, koja se može dodatno obučavati i koja će raditi po zakonima i pravilima koji omogućuju fleksibilnost; poslovno transparentna vlada koja drži obećanja i olakšava poslovanje privatnih kompanija u okruženju

otvorenog tržišta. Po definiciji, svaka zemlja ima komparativne prednosti u nečemu, ali nisu sve aktivnosti podjednako privlačne za strane investitiore.

5.4 Strane direktne investicije i nacionalna komponenta investicija

Nedovoljna domaća akumulacija zahteva ulivanje inostranog kapitala, kao prvu pretpostavku za trajno prevođenje stope ekonomskog rasta na viši nivo. Struktura priliva inostranog kapitala determinisana je nasleđenim spoljnim dugom i sagledivim mogućnostima servisiranja spoljnog duga u godinama koje dolaze. Može se proceniti da komercijalno kreditno zaduženje ne sme preći 10% ukupnih potrebnih investicija tako da najveći deo priliva stranog kapitala mora biti u obliku direktnih investicionih ulaganja. Poželjan cilj je da dođu savremene tehnologije i proizvodna i upravljačka znanja sa kapitalom uloženim u prerađivački sektor. Multinacionalne kompanije koje ulažu kapital imaju bolji pristup inostranim tržištima i dominantno su orijentisane na izvoz. SDI su u zemljama tranzicije snažno povećale produktivnost, od dva do tri puta u preduzećima na koja su bile usmerene. Zajedno sa komparativno jeftinom radnom snagom, ovo je rezultiralo visokim stopama rasta bruto domaćeg proizvoda i porastom standarda. Najbolje rezultate u tranziciji ostvarile su upravo one zemlje koje su primile najviše stranih direktnih investicija per capita (Mađarska, Češka, Estonija, Poljska...). Direktne investicije daju tzv. dinamičke efekte koji uključuju inteziviranje konkurencije kroz liberalizaciju trgovine, koja je osnovni preduslov povećanja SDI, kroz razvoj ekonomije obima, prinudu da se razvija tržišna kultura i tržišne institucije kao i kroz odgovarajuću pravnu i administrativnu zaštitu tih institucija. Krajnji efekat SDI je podizanje efikasnosti ukupne privrede. Srbija je za inostrane investitore zanimljiva sa stanovišta sva četiri moguća motiva: 1) motiv značajnog širenja tržišta; 2) motiv prirodnih resursa; 3) motiv veće efikasnosti, 4) motiv razvoja inostranog ulagača. Posebno je značajno to što Srbija ima jeftiniju radnu snagu u poređenju sa tranzicijskim zemljama centralne Evrope. Pozitivan činilac za Srbiju je geografska blizina tržišta na koja se mogu plasirati proizvodi preduzeća sa stranim kapitalom. Približavanje Evropskoj uniji pod uslovom nastavka reformi je svakako podsticajno. Druga ključna razvojna komponenta je podizanje udela malih i srednjih preduzeća na više od polovine učešća u GDP-u, na šta takođe upućuju iskustva uspešnih zemalja u tranziciji. Ono što je bitno u ovom momentu za Srbiju, jeste stvaranje preduslova koji sada nedostaju da bi se obezbedila kritična masa investicija. Ovi preduslovi se nalaze u domenu: razvojne politike, ekonomske politike i dogradnje institucionalno-pravnog sistema. Ekonomska politika mora favorizovati sve one mere koje doprinose povećanju dodate vrednosti po zaposlenom, tj. većoj produktivnosti koja je jedini uslov rasta zarada bez koga nije moguće postići zainteresovanost zaposlenih za bolje privređivanje. Održanje ili povećanje konkurentnosti podrazumeva veću produktivnost koja može amortizovati rast troškova.

5. 4. 1 Investicije i održivost spoljnog duga

Projektovanje makroekonomske slike u godinama koje dolaze suočava Srbiju sa problemom obezbeđivanja potrebnog nivoa investicija kao jedine poluge održivog razvoja i rasta bruto-

domaćeg proizvoda te, povratno, stvaranja akumulacije za rast investicija odnosno održanje dostignutog nivoa ili ubrzavanje privrednog rasta. Projekcije sadrže tri bilansne međusobno povezane komponente: bilans upotrebe GDP-a, platni bilans zemlje i bilans štednje i investicija. Polazi se od ciljeva održivog razvoja: 1. obezbeđenje realnog rasta GDP-a; 2. obezbeđenje potrebnog nivoa investicija za održivi rast i razvoj; 3. obezbeđenje održivosti platnog bilansa; 4. potrebnog rasta izvoza; 5. obezbeđenje spoljne likvidnosti zemlje, tj. servisiranje dugova ; 6. obezbeđenje cenovne i monetarne stabilnosti. Aktiviranje domaće štednje u predstojećem investicionom ciklusu zahteva iste ili slične preduslove kao kad je reč SDI. Dve su grupe uslova: (1) Prva grupa uslova tiče se ubrzanja reformi sistema, razvoja integralnog tržišta sa ciljem bitnog povećanja sigurnosti uloženog kapitala. Nadalje, povećanje efikasnosti finansijskog sektora u smislu smanjivanja troškova posredovanja i povećanja efikasnosti alokacije štednje postaje uslov za aktiviranje održiveg nivoa agregatne domaće štednje. (2) Druga grupa uslova se svodi na reforme javnog sektora u delu koji se odnosi na redukciju udela ukupne javne potrošnje u GDP-u. Restrukturisanje javnih preduzeća je u tom pogledu neizbežno. Pitanje proporcija u ukupnoj budžetskoj potrošnji je takođe otvoreno kao i pitanje budućeg funkcionisanja javnih fondova.

5. 5 Nagli pad SDI u zemlje proširenja EU u 2003.

Zemlje proširenja su u najvećoj meri već iskoristile investicione koristi od integracije. Dalje pozitivne promene poslovnih sredina vezane za članstvo od 1. maja biće male. Moguće dodatno umanjenje poslovnog rizika i uticaj punog pristupa zajedničkom tržištu na SDI delovaće kao protivteža posledicama većih zarada, prihvatanju aspekata pravila EU koja ograničavaju poslovanje kao i mogućnost usporavanja procesa reformi nakon proširenja. Nove istočno-evropske zemlje članice će morati naporno da rade kako bi ostale privlačne za strane investitore,poboljšale svoje poslovne sredine i održale konkurentnost. Nagli pad u prilivu SDI u zemlje proširenja u 2003. takođe može da se shvati kao najava trenda koji će dovesti do trajnog pomeranja geografske distribucije SDI u istočnoj Evropi. Zdrave poslovne sredine će nastaviti da preferiraju zemlje proširenja od mnogih novonastalih tržišta. Njihova lokacija daje ovim zemljama trajnu prednost nad južnim članicama EU kao što su Grčka, Portugal i Španija. Ipak, mogućnosti za privatizaciju u većini zemalja proširenja su se stanjile i značajna povećanja plata proteklih godina su umanjila nekadašnje konkurentne prednosti. Ovo poslednje nije nadoknađeno dovoljno brzim prelazom na proizvodnju sa većom dodatnom vrednošću koja je manje osetljiva na cenu radne snage. Za zemlje proširenja opasnost od odliva onih oblika SDI koje su osetljive na cenu u još jeftinije zemlje je veća od bilo kakvog obećanja većeg premeštanja investicija sa Zapada u ove zemlje. Zemlje proširenja su već stekle slobodan tržišni pristup EU pre samog članstva. Članstvo u evro zoni će najverovatnije dati novi značajni podstrek za SDI u regionu, ali ovo je kratkoročna mogućnost samo za zemlje Baltika.

Harmonizacija EU nameće značajan trošak sredstava, dok mnogi propisi EU smanjuju fleksibilnost i nameću pozamašan trošak za kompanije. Članstvo u EU takođe zahteva uklanjanje posebnih pogodnosti za strana ulaganja.Želja za članstvom u EMU i nominalna konvergentnost će možda ići na račun stope prave konvergentnosti u skorije vreme. Stvarni porast vrednosti valuta će odvratiti neke direktne investitore. Postoji opasnost da članstvo u EU i razočaranost rezultatima, naročito kratkoročno, možda podstakne nezadovoljstvo i populizam širom regiona. Politički sistemi zemalja proširenja su sada najverovatnije dovoljno stabilni da se odupru ovim izazovima, ali jedna vrsta političkog rizika koja, činilo se nestala iz regiona, se ponovo pojavila. Ranija proširenja ukazuju na samo slabu povezanost proširenja i SDI. Uprkos najavama masovne relokacije stranih investicija u nove članice EU, priliv SDI u istočnu Evropu je mali u odnosu na priliv u EU-15 i ostaće takav pošto priliv u razvijene zemlje dominira globalnim SDI. Cena radne snage je sada manja prednost nego u prošlosti kod većine zemalja proširenja, iako je to i dalje jedan faktor koji je važan za SDI. Zarade su i dalje dosta ispod zapadnoevropskog proseka, ali i dalje dosta iznad nivoa mnogih drugih novih tržišnih destinacija u istočnoj Evropi i Aziji.

5. 6 Poslovna klima u zemljama u tranziciji

Prepreke intenzivnijem investiranju i razvoju su objektivne i subjektivne. Objektivne se svode na činjenicu da "investitori imaju velika očekivanja u smislu ekonomske stabilnosti, vladavine zakona, poštovanja ugovora,sigurnosti i bezbednosti". Subjektivni faktor je da "investitori ne idu samo za činjenicama već i za slikom, za predstavom koju imaju o nekoj zemlji". Prema analizi, glavne prednosti tih zemalja su jeftina, ali dobro obučena radna snaga, perspektivna tržišta, kao i prirodni uslovi u pojedinim zemljama.

5. 6. 1 Porast investicija

Nakon reintegracije naše zemlje u većinu svetskih i regionalnih organizacija i inicijativa, uspostavljanjem povoljnijeg makroekonomskog okruženja, kao i "ponovnim" otpočinjanjem procesa privatizacije, značajno je porastao interes firmi i banaka iz EU da investiraju u našu zemlju. Ovde se pre svega radi o strateškim investitorima, koji ne žele samo da zarade na razlici između kupovne i prodajne cene, već da u našu zemlju prenesu tehnološka i upravljačka znanja, kako bi omogućili razvoj proizvodnje i podizanje nivoa usluga za potrebe domaćeg, ali i šireg stranog tržišta. Pravi efekti stranih direktnih investicija će se osetiti tek onog trenutka kada tzv. "investicije sa ledine" (engl. greenfield investments) budu dominantne u strukturi ulaganja.

5. 7 Prelivanje SDI

Studija Economist Intelligence Unit-a pokazuje da se među liderima u sprovođenju reformi nalaze zemlje u tranziciji koje su od skoro priključene EU. Jedini izuzetak je Hrvatska, koja se nalazi na devetom mestu, iako još nije poznato kada će se priključiti Uniji. Što se tiče Balkana, ocenjen je kao region u kome se očekuje najintenzivniji napredak u srednjoročnom periodu. Takođe se može očekivati da će se smanjiti razlika između država istočne i centralne Evrope i Baltičkih zemalja u tranziciji.

Evropska Komisija je 23. januara 2004. objavila izvještaj u kojem stoji da su zemlje Zapadnog Balkana ostvarile dobre ekonomske performanse u 2003. godini. Zemlje ovog regiona su načinile neke korake napred u procesu reformi tržišno orijentisane ekonomije posebno na polju male privatizacije i liberalizacije trgovine. Međutim neophodno je da načine značajniji napredak i na polju velike privatizacije, reformi javne administracije i upravljanja javnim finansijama, pristupu MSP finansijskim sredstvima, vladavini zakona, uspostavljanju transparentnog legalnog sistema, kao i promociji okruženja pogodnog za biznis. Zemlje ovog regiona imaju vrlo različite stepene razvoja i životnog standarda. Iako su zemlje ovog regiona načinile neke korake napred u procesu tržišno orijentisanih reformi i približavanja EU standardima, neophodno je da napravi dalji napredak. Napredak je postignut na polju privatizacije MSP, koja je gotovo završena u većini zemalja i nastavlja se u Srbiji i Crnoj Gori. Još jedno područje u kojem je postignut značajan napredak je liberalizacija trgovine. Područja u kojima se treba postići napredak su završetak procesa privatizacije državnih ili društvenih preduzeća; reforma javne administracije i upravljanja javnim finansijama, kao i poboljšanje pristupa malih i srednjih preduzeća finansijskim sredstvima. Poštovanje vladavine zakona i uspostavljanje transparentnog legalnog sistema i njegove primene ostaju ključni uslovi za promociju okruženja pogodnog za bizinis. Reforma katastra i jasno definisanje vlasničkih prava nad zemljištem su još uvek otvorena pitanja u većini zemalja regiona.

II. Globalizacija i svetsko tržište

1. Svetsko tržište u istorijskim uslovima globalizacije 1. 1 Ideje, istorijske tendencije globalizacije i svetsko tržište

Ideje globalizacije imaju impresivno intelektualno poreklo, sa najistaknutijim predstavnicima -Adam Smith, Marks, John Stuart Mill, Hecksher i Ohlin, John Mavnard Keynes. Precizno govoreći, prava globalna privreda je ona koju kontrolišu TNK-e, finansijske institucije, koja funkcioniše na svetskim tržištima nezavisno od nacionalnih granica, domaćih političkih ciljeva i ekonomskih ograničenja. Globalizacija se često koristi kao sinonim za veću otvorenost, a blisko je povezana sa liberalizacijom domaćih i međunarodnih tokova. Pod njenim pritiskom se uloga države umanjuje, a u pravoj globalnoj privredi postaje nevažna. Daljom razradom ove teme steklo se ekonomsko priznanje da globalna integracija nije nova karakteristika svetske privrede, kao i da prva polovina ovog veka do I svetskog rata možda sadrži neke korisne pouke za razumevanje savremenog talasa globalizacije. Pri tome, sadašnji režim se vidi kao povratak liberalnom međunarodnom poretku koji je postojao pre 1914. godine a bio prekinut sa dva svetska rata. J. Sachs i A. Warner zaključuju sledeće: 1. Od 1860. godine niske carinske barijere i prodor tehnologije u saobraćaju i komunikacijama stimulisali su rast izvoza i povećanje udela u trgovini. 2. Prihvatanje odgovarajućih legalnih institucija u većem broju zemalja uporedo sa širenjem zlatnog standarda, konvertibilnosti valuta i preuzimanja finansijskog vodstva od strane Velike Britanije podsticali su krupne i relativno stabilne međunarodne tokove kapitala, koji su dopunili trgovinske. 3. Obuhvatajući celokupnu svetsku privredu, širenje kapitalističkih institucija, slobodne trgovine i kapitalnih tokova dalo je novi impuls rastu trgovine. Industrijalizacija se rapidno širila izvan jezgra privreda Severnog Atlantika. To je vreme uzleta i mnogih ZUR. Radi se, zapravo, o

periodu konvergencije kada siromašnije privrede rastu brže od jačih zahvaljujući, velikim delom, brzom izvoznom rastu. 4. Kraj ovog perioda globalne integracije bio je iznenadan i neočekivan, kao rezultat egzogenih političkih i vojnih šokova. Kako Sachs i Warner zaključuju, svetska privreda krajem XX-tog veka u mnogome liči na onu krajem XIX-tog veka. Uobličavanje globalnog kapitalističkog sistema privlači gotovo sve regije sveta u sporazum o otvorenoj trgovini i institucionalnoj usklađenosti. Pri tom, ukazuju da ovo uobličavanje, posebno u domenu rasta i konvergencije, će zavisiti od odgovarajućih političkih izbora, koji bi trebalo da budu orjentisani programu brze i sveobuhvatne liberalizacije u oblasti trgovine, kapitalnih tokova i stranih direktnih investicija (SDI) .

1. 2 Trendovi u međunarodnoj proizvodnji i finansijama pre 1914. godine

Period 1870-1913. odlikuje se rapidnim rastom međunarodne razmene. Postojale su, naravno, znatne oscilacije oko ovog trenda po pojedinim zemljama. Grupa manjih "super-trgovinskih privreda", poput Belgije, Holandije i Švajcarske, imale su znatno viši stepen otvorenosti od većih evropskih ekonomija poput Francuske, Italije. Takođe su postojale razlike među zemljama u maksimumu otvorenosti. Opadanje trgovinskih barijera postalo je opšti trend oko 1860, ali uglavnom ograničen na Evropu. SAD je uvoznom supstitucijom otpočela industrijalizaciju, podržavajući povišenje carinskih barijera. Treba uočiti da je do I svetskog rata došlo do rasta protekcionizma. Autori ukazuju da je, u dosta slučajeva, otvorenost za razmenu direktna posledica kolonijalne vladavine sa opštim principom slobode raspolaganja svim dobrima od strane kolonijalnog moćnika (ipak, necarinska ograničenja su igrala važnu ulogu, posebno u britanskim kolonijama) . I po ostvarivanju ideje nezavisnosti zapadni pritisak je nametnuo većini sporazume o eliminaciji carina i poreza. Bila je, zapravo, primenjivana "petoprocentna vladavina", odnosno poreska regulativa pod kojom ni jedna vrsta poreza nije mogla da se poveća iznad 5% uvozne vrednosti. Svi ovi sporazumi su otvorili tržišta britanskoj i evropskoj industrijskoj robi. U svetskoj trgovini dominirale su intraevropska trgovina Evrope sa prekomorskim oblastima. No, industrijska međuzavisnost se povećava od sredine XIX veka. Dok se važnost SDI za globalizaciju 19. veka često ignoriše ili ne ističe , uloga međunarodnih finansija je široko diskutovana. Između 1870. i 1913. rast inostranih portfolio investicija prekoračio je rast trgovine, SDI i proizvodnje. Internacionalna proizvodnja i finansijske aktivnosti su brzo evoluirale. Njihov razvoj je bio veoma neujednačen u geografskom i u sektorskom pogledu. Međunarodni tokovi kapitala su bili visoko apsorbovani od strane najbogatijih i najdinamičnijih privreda. Sektorski -najdinamičnija industrija, bila je najmanje globalizovana.

2. Specifičnosti savremenog svetskog tržišta 2. 1 Svetsko tržište u funkciji izgradnje jedinstva svetske privrede

Pedesetih godina na svetskom tržištu dolazi do pojave regionalizacije. Osnovni uzroci pojave regionalnih integracija su velike razlike u stepenu privredne razvijenosti, ratna razaranja, politička podela sveta, lokalni ratovi, situacija hladnog rata... Pored navedenih uzroka integracionim procesima, danas u velikoj meri doprinosi i afirmacija svetskog tržišta i zakona robne privrede koji preko robe kao univerzalne svetske pojave deluje na ubrzanje razvoja

proizvodnih snaga sveta i kao koheziona sila svetskog ekonomskog jedinstva. Međutim, današnja se situacija u svetskoj privredi u mnogome razlikuje, iako na njemu od sredine osamdesetih dolazi do prave renesanse regionalizacije. No regionalizaciju danas ne treba shvatiti samo kao proces formiranja ekonomskih blokova, odnosno kao pandan multilateralizmu. Visoki tehnološki razvoj za posledicu ima i ograničeni ekonomski suverenitet. Suverenost nacionalnih država dolazi pod udar globalnih kompanija koje svoje interese šire u sve krajeve zemaljske kugle. Jedan od najvažnijih problema sa kojima će se svet suočiti u nastupajućoj deceniji je način povezivanja nacionalnih ekonomija, odnosno njihova evolucija u jedinstven međunarodni sistem. Svetske globalne kompanije su osnov za uspostavljanje jedinstvenog svetskog tržišta. Dva kriterija mogu pomoći u oceni strateške pozicije na globalnom tržištu. To su veličina tržišta i stepen do kojeg je ono otvoreno za uvoz, izvoz i ulaganja. Drugi važni momenti su: stabilni devizni kurs, politička stabilnost i tempo privrednog rasta koji se očekuje u sledećih nekoliko godina. Suština novog ekonomskog poretka je intenziviranje privrednog razvoja nerazvijenih zemalja, a time i svetske privrede u celini. Ovi procesi bi u znatnoj meri doprineli internacionalizaciji svetske privrede, a takođe i njenoj institucionalizaciji. Sve to iziskuje od zemalja u razvoju da svoju privrednu strukturu što više prilagode očekivanim procesima. Za njeno prilagođavanje kao neophodnost se nameće transfer nauke i tehnike i na njoj zasnovanih elemenata realne akumulacije. Kao krajnji rezultat uspostavljanja nove međunarodne podele rada, javiće se uspostavljanje ravnoteže u svetskoj privredi, što će u krajnjoj instanci dovesti do uklanjanja strukturnih debalansa. Njihovim otklanjanjem ostvariće se preduslovi za intenzivniji privredni razvoj svih zemalja uključenih u razmenu na svetskom tržištu. Period posle 1990. godine jasno je pokazao da je na svetskom tržištu došlo do značajnih strukturnih pomeranja i pojave niza fenomena uslovljenih snažnim jačanjem procesa ekonomske globalizacije poslednjih godina: • suština međunarodne konkurentnosti je postizanje međunarodnog ekonomskog liderstva dekade kada se novi globalni ekonomski poredak zasnivao na realnosti politike potenciranja pojedinačnih nacionalnih ekonomskih interesa putem široko usmerene ekspanzije, • regionalno ekonomsko grupisanje je dobilo na određenom značaju kroz uređivanje i usmeravanje pojedinih trgovinskih i finansijskih tokova, • vodeći nosioci međunarodne razmene roba i usluga su preduzeća, gde dominiraju superiorno korporacije, tako da su tokovi međunarodne trgovine u velikom stepenu individualizovani • države, iako politička realnost, svoju pravu ulogu u procesu, razvoja i međunarodne razmene svode na omogućavanju, a ne na regulisanju i ometanju ovakvih tokova, • ključni faktori ostvarivanja povoljne konkurentske prednosti pod uticajem procesa globalizacije u savremenom svetu nalaze se na tehnološkom i marketing planu ističući u prvi plan potrebu stalnog inoviranja procesa proizvodnje i podstičući organizaciono i tehnološko usavršavanje, • sadržaj međunarodnih trgovinskih tokova je prilično jasno postavljen gde se između razvijenih zemalja u najvećem stepenu odvija razmena specijalizovanih proizvoda (a ne uobičajene standardne robe) mada je uloga i mesto pojedinih manje razvijenih zemalja definisana njihovim odnosom prema aktuelnim ekonomskim procesima na svetskom tržištu. 3. Novi ekonomski poredak i svetsko tržište

Procesi globalizacije u ekonomiji generisani su globalizacijom proizvodnje, trgovine i finansija, pa se klasična međunarodna ekonomija sve više supstituiše u globalnu. Dosadašnji merkantilistički sistem razmene između suverenih nacionalnih entiteta transformiše se u globalni (transnacionalni) ekonomski sistem koji je bazično određen međunarodnom podelom rada u uslovima neograničene mobilnosti kapitala i radne snage. Uspon globalne ekonomije karakterišu pet etapa: a) administrativni mehanizmi "dobrovoljnog ograničavanja izvoza" b) kvantitativne restrukcije u trgovini c) unilateralna agresivnost d) trgovinski blokovi e) industrijska politika i strateška trgovinska politika. Procesi globalizacije su uslovili povezanost politike i ekonomije. U okviru BISA (British International Studies Association) funkcioniše IPEG (International Political Economy Group) , međunarodnu političku ekonomiju posmatra kroz fuziju četiri oblasti: 1) međunarodna politika 2) međunarodna ekonomija 3) domaća (nacionalna) politika 4) domaća ekonomija. Ovom podelom se "lomi" tradicionalna distinkcija međunarodno prema domaće i politika prema ekonomiji. Država se više ne smatra krucijalnim područjem za izučavanje međunarodnih odnosa i smatra se da je državnocentrički realizam prevaziđen. Dobrim delom to je posledica transnacionalnog ili međuzavisnog pristupa, koji insistira na rastućem značaju ne-državnih faktora oličenih u transnacionalnim kompanijama i međunarodnim bankama, odnosno posledica zalaganja za međunarodni strukturalni pristup ili globalni sistem.

3.1 Pozicioniranje države na mesto susretanja domaće i međunarodne ekonomije

• izuzetno težak zadatak, tim pre što je i sada država podeljena sa raznim segmentima, povezanim u konkurentske delove domaće ekonomije i društva • i u uslovima kada dešavanja, na sceni međunarodne (političke) ekonomije mobilišu nacionalne interese, institucionalna država i dalje smatra da su njena autonomnost i sloboda delovanja redukovani (čime se, opcije, koje se inače mogu otvoriti, poništavaju) • internacionalizacija delova države, takođe, uzrokuje gubitak autonomnosti • u tom slučaju, centralne agencije države (ministri, centralna banka, kancelarije predsednika ili premijera) više se međusobno povezuju, ali i sa međunarodnim institucijama (npr. MMF, Svetska banka) što, istovremeno prisiljava značajne aktere na prihvatanje politike koja reflektuje međunarodne, u istoj meri kao i domaće imperative.

3.2 Pozicioniranje države kao aktera na tržištu, a ne samo posrednika (direktna i indirektna uloga države u globalnoj ekonomiji)

• takva uloga države, praktično, reprezentuje državu kao neku vrstu nacionalne firme ili kartela koji deluje neposredno u transnacionalnom okruženju • delujući kao nacionalne firme, države, istovremeno oblikuju domaće tržište posredstvom zakona i regulativnih mera, ali i međunarodno tržište (preko ugovora i sporazuma) kapaciteti

institucionalne države (resursi, obrazovanje i zakonodavstvo) i njen ekonomski autoritet u raskoraku je sa kompleksnošću i agresivnošću globalne ekonomije • to dodatno uznemirava egzistenciju, i funkcionisanje države. Međutim, u savremenim uslovima proces globalizacije ima dvojak karakter. Za razvijene i moćne privrede i za privrede u razvoju, nerazvijene, i male. Transnacionalni ekonomski poredak za sada stoji na tri i po noge. Tri noge su međunarodne ekonomske i finansijske organizacije koje, pored statuta i drugih akata imaju sopstveno osoblje i sredstva. To su Međunarodni monetarni fond (MMF), Svetska banka (SB), Svetska trgovinska organizacija (STO). Polovinu noge čine pokušaji stvaranja multilateralnog međunarodnog sporazuma o direktnim inostranim investicijama (OECD) i važeća pravila o tome u okviru STO. Globalizacija je najvećim delom mehanizam ostvarivanja transnacionalnog poretka, njegov najznačajniji deo čini globalizacija proizvodnje, trgovine i finansija, a to su ključni delovi transnacionalnog-ekonomskog poretka. Ekonomski poredak nije svetski nego transnacionalni, tako ni proces globalizacije nije univerzalan. On je geografski ograničen. Svetska privreda je regionalizovana i skoro u potpunosti kontrolisana od strane SAD, EU i Japana. Nema sumnje da globalizacija sužava mogućnosti država da formulišu i sprovede nacionalne strategije i politike razvoja. Mnoge tendencije koje se ispoljavaju tokom globalizacije nisu nikakva volja većine već promocija američkog modela smanjenja sigurnosti radnog mesta, izdataka na socijalne programe. Transnacionalni poredak ne može da se ostvari bez funkcija države, ali taj poredak traži da sve države imaju isti privredni sistem, sprovode istu makroekonomsku politiku i iste kriterijume razvojne politike. To praktično znači da polovina ljudi i dve trećine država u svetu nemaju kontrolu nad sopstvenom privrednom politikom. Inostrani (eksperti) , pod upravom državljana industrijskih zemalja lociranih u Vašingtonu, regulišu njihovu makroekonomiju, investicione projekte i socijalna davanja. Principi po kojima se vrši ovo daljinsko upravljanje, poznati su kao vašingtonski konsenzus.

4. Funkcionisanje svetskog tržišta u globalnoj svetskoj privredi

Sa procesima internacionalizacije i globalizacije poslovanja i funkcionisanja tržišnog mehanizma, za savremenu privredu i preduzeća pojačan je značaj i uticaj međunarodnog okruženja, pre svega preko sprega međunarodne poslovne infrastrukture i institucija koje definišu okruženje međunarodnog poslovanja bez obzira na činjenicu što je on ispresecan državnim granicama i lokalnim barijerama. U suštini dojučerašnje domaće tržište u novoj konstelaciji snaga i odnosa mora se tretirati kao sastavni deo globalnog svetskog tržišta isto kao što se svetska ekonomija ne može shvatiti kao zbir pojedinačnih i potpuno zaokruženih nacionalnih tržišnih celina nego kao skup segmenata jedinstvenog svetskog tržišta koje je ispresecano političkim a ne ekonomskim granicama u vidu pojedinih država ili grupacija država. Međunarodna poslovna infrastruktura kao okvir za obavljanje međunarodnih aktivnosti sastoji se od međunarodnih institucija, sporazuma, sistema i dogovora koji utiču na međunarodne tokove razmene, investicija i know-how pa na toj osnovi i na uslove funkcionisanja tržišta u pojedinim zemljama. U najširem smislu međunarodnu ekonomsku dimenziju sačinjavaju faktori koji regulišu međunarodnu razmenu roba, usluga, znanja, kapitala itd. Reč je o pravilima i intencijama regulisanja prakse i procedura u odvijanju aktivnosti na svetskom tržišnom prostoru sa značajnim prerogativima i implikacijama po sve učesnike tržišne utakmice u ekonomskom smislu.

U okviru Ekonomsko-socijalnog saveta UN 1946. godine pokrenuta je ideja o formiranju jedne specijalizovane agencije kao međunarodne ekonomske organizacije koja bi se bavila pitanjima carina i trgovine pod nazivom Međunarodna trgovinska organizacija (International Trade Organization -ITO) . Ta ideja se nije tako realizovala, a kao privremeno i naknadno rešenje formiran je GATT (General Agreement on Tariffs and Trade) . Njegova delatnost je bila usmerena na ostvarivanje više polaznih principa mada se u praksi to svodilo na nekoliko ključnih: svođenje zaštite domaće privrede samo na carinsku tarifu, ukidanje trgovinske diskriminacije i zalaganje za liberalizaciju u međunarodnoj trgovini. GATT je bio neka vrsta prelaza sa principa bilateralizma ka multilateralizmu u regulisanju međunarodne trgovine. Tada je došlo do njegovog ukidanja i stvaranja Svetske trgovinske organizacije (World Trade Organization -Svetska trgovinska organizacija STO). STO nije jednostavno prerastanje GATT u novu organizaciju već predstavlja međunarodnu instituciju koja definiše kako države-članice moraju da oblikuju i primenjuju domaću regulativu i propise u vezi sa trgovinom među sobom, odnosno kako da definišu međunarodnu razmenu po datim pravilima. Sto je važnije, pod okriljem sadašnje STO ne rešavaju se samo pitanja carina i trgovine robom nego su obuhvaćene i necarinske mere, razmena usluga, prava intelektualne svojine, posebne robne grupe, investicije (SDI) , ekologija, itd. STO ima nekoliko ključnih funkcija: • administriranje i primenjivanje multilateralnih i plurilateralnih trgovinskih ugovora postignutih u okviru sistema STO, • deluje kao forum za multilatelarne trgovinske pregovore, • rešavanje nesporazuma između članica, • nadgledanje nacionalnih trgovinskih politika, • saradnja sa međunarodnim institucijama značajnim za donošenje odluka u vezi sa globalnom ekonomskom politikom u svetu. Učešće u STO je na bazi članstva, podrazumeva potpuno i permanentno sprovođenje svih pravila koja regulišu mnogo šire područje međunarodne ekonomije od robne razmene ili samo carina, a mogući nesporazumi se rešavaju po određenoj proceduri i postupku koji važi za sve punopravne članove. Za međunarodni ekonomski aspekt koji se odnosi na niz aktivnosti na svetskom tržištu, od značaja su i međunarodni robni aranžmani i međunarodne ekonomske integracije.

4. 1 Robni aranžmani

Robni aranžmani se javljaju kao sredstvo za kontrolisanje cena, ponude i tražnje i zaliha primarnih proizvoda kojima proizvođači odnosno izvoznici takvih proizvoda žele da se zaštite od negativnih uticaja fluktuacija cena na njihove proizvode. Sa druge strane, ovde je reč i o berzanskim proizvodima, a ključna tržišta su koncentrisana na vodećim svetskim berzama u Londonu, Njujorku, Čikagu itd. Takvi aranžmani postoje za mnoge proizvode kao što su metali, prehrambeni proizvodi, vlakna, napici (čaj, kafa, kakao), drvo, itd. Svi ključni uslovi međunarodne razmene ovim proizvodima koji se formiraju na organizovan način važe u gotovo svim svetskim transakcijama. Jedan od najpoznatijih i najuspešnijih takvih primera je bio sporazum o kalaju iz 1956. godine (International Tin Agreement) koji je obuhvatao 85% svetske proizvodnje i 22 zemlje koje su bili vodeći kupci budući da su trošili 95% svetske proizvodnje ovog metala. Na sličnoj osnovi ali u drugoj formi javljaju se za pojedine proizvode i ugovori proizvođača koji po mnogo čemu podsećaju na kartele. Kao tipičan primer mogu se navesti izvoznici nafte i njihova organizacija OPEC (Organization of Petroleum Exporting Countries) . U tom smislu za

međunarodnu praksu je karakterističan primer dijamanta i južnoafričke firme DE BEER. Preko svoje firme CSO (Central Selling Organization) koja se javlja kao svetski posrednik na ovom tržištu DE BEER kontroliše 80% svetskog tržišta neobrađenog dijamanta, jer je povezan kako ugovorom sa sopstvenim rudnicima u Južnoj Africi i Namibiji tako i sa ostalim svetski značajnim rudnicima (Bocvana, Zair, Sijera Leone, Australija, a postojala je ugovorna veza i sa bivšim SSSR kao značajnim svetskim proizvođačem) . Pojedinačni značaj robnih aranžmana gubi na značaju uvođenjem novog sistema funkcionisanja svetskog tržišta pod okriljem STO na nivou na kome su funkcionisali ranije.

4. 2 Tržište kapitala

Funkcionisanje svetskog tržišta usko je povezano sa kretanjima na tržištima kapitala. Pored međusobne isprepletenosti uticaja, poslednjih godina pored tržišta kapitala, razvila su se i finansijska tržišta sa stanovišta novih finansijskih instrumentarija. Poslednjih godina međunarodno tržište kapitala postalo je veoma integrisano, čak znatno više u poređenju sa bilo kojim periodom za vreme trajanja zlatnog standarda. Prvenstveno kada je reč o valutnoj konvertibilnosti. Zapaženo je značajno širenje polja konvertibilnosti tokom poslednje decenije, kako u broju zemalja tako i na planu obima transakcija. Prihvatanje stvarne valutne konvertibilnosti i trgovinska liberalizacija, važni su stubovi novijih reformi u zemljama u tranziciji i zemalja u razvoju (ZUR) i uvećali su pritisak na zemlje u pravcu uvođenja realnog deviznog kursa. Početkom devedesetih godina došlo je do proširenja valutne konvertibilnosti kod industrijski razvijenih zemalja sa tekućih spoljnih transakcija na kapitalne transakcije. Tržišta kapitala u razvijenom svetu su postala otvorenija za nerezidentne, a slična tendencija se zapaža i u ZUR. Slabljenje ograničenja na unošenje stranog kapitala u ZUR, unapređenje obračunske procedure i smanjivanje poreza i troškova transakcija glavna su područja olakšica za inostrane investitore u ZUR. Pri tekućim okolnostima, politika liberalizacije kretanja kapitala teško bi se mogla uskladiti sa režimom fiksnog deviznog kursa, kao što je to pokazalo iskustvo posle sloma Bretonvudskog sistema. Druga značajna karakteristika savremenih tendencija na međunarodnom tržištu kapitala je znatno veći asortiman aktiva sa kojima se danas trguje, kako na domaćem tako i na međunarodnom tržištu kapitala, nego u periodu zlatnog standarda. Rezultat ove tendencije su portfolio investicije na deviznom tržištu jer dominiraju u poređenju sa trgovinskim transakcijama. Porast volumena portfolio kapitala, povećao je osetljivost deviznih tržišta na kretanja na finansijskim tržištima, što je ujedno značajan faktor u kretanjima deviznih kurseva u evropskim zemljama. Treća specifičnost novijeg perioda je narasla uloga institucionalnih investitora. Diversifikacija njihovog portfolia predstavljala je ključni pokretač kretanja kapitala u osamdesetim godinama. Isto tako, jedan od indikatora ogromnog porasta kretanja kapitala je bruto odliv kapitala iz većih industrijskih zemalja izuzimajući zvanične i kratkoročne bankarske transakcije. Ogroman obim kretanja kapitala imao je za rezultat oštar porast učešća finansijske aktive koju drže nerezidentni. Integracija tržišta kapitala najbolje se ostvaruje kroz međugraničnu integraciju tržišta za finansijske hartije od vrednosti kojima se trguje, i u manjem stepenu kroz integraciju tržišta fizičkog kapitala (direktne strane investicije) i bankarskih zajmova i depozita. Integracija tržišta kapitala omogućuje da se pristupi inostranim finansijskim tržištima, pri čemu se ona meri direktnim i indirektinim troškovima koji prate transakcije na domaćem tržištu.

Oživljavanje priliva kapitala omogućilo je visoko zaduženim zemljama da povećaju uvoz, da podignu opšti nivo rasta proizvodnje i da deo proizvodnje plasiraju u izvoz. Priliv kapitala je formirao dodatni izvor finansiranja investicija, posebno u zemljama sa niskim dohotkom i ograničenim mogućnostima za porast domaće štednje. Zbog ograničenog pristupa međunarodnom tržištu kapitala, kao posledica dužničke krize , noviji porast priliva kapitala u ZUR pomogao je da se izbegne relativna nestašica kapitala u ovim zemljama. Nasuprot iskustvu iz sedamdesetih i početka osamdesetih godina, kada je veliki deo privatnog kapitala u ZUR predstavljao bankarske pozajmice, čisto javnom sektoru, noviji tokovi su obeleženi stranim direktnim investicijama (SDI) , portfolio investicijama u obveznice i akcije. Liberalizacija trgovinskih i investicionih režima u mnogim ZUR predstavljala je ključni faktor, mada su SDI bile podstaknute i rastom intraregionalne trgovine kao i aktivnošću nekih zemalja zbog niskih troškova proizvodnje. U brojnim ZUR programi privatizacije takođe. su privukli SDI. U mnogim zemljama koje su imale veliki priliv kapitala poslednjih godina, pozitivan stav inostranih investitora nastao je zbog unapređenja osnovnih ekonomskih parametara i tržišno orjentisane politike koja je povećala efikasnost i uvećala stopu prinosa na investicije.

4. 3 Ulaganja u inostranstvu kao činioci globalizacije svetskog tržišta

U definisanju globalnih odnosa na svetskom tržištu (ne samo danas nego i kroz ekonomsku istoriju) značajno mesto imaju i ulaganja u inostranstvu - portfolio i direktna. Na putu prema globalizaciji svetske ekonomije, ovakva ulaganja su imala značajan doprinos zbog njihovog kumulativnog dejstva na podizanje ukupnog nivoa međunarodne robne razmene. Inostrana direktna ulaganja (SDI) predstavljaju ključnu kariku integracije proizvodne i prodajne funkcije preduzeća sa svetskim tržištem. Značaj i uloga SDI aktivnosti preduzeća je pojačana rastućim tendencijama liberalizacije u međunarodnim trgovinskim tokovima. Jednostavnije rečeno, oni se nalaze u međusobnom odnosu koji znači da pojačavanje ili slabljenje jednog ima gotovo direktne implikacije na stanje ostvarenja drugog. Dinamički posmatrano, veza međunarodnih trgovinskih tokova i SDI se odvija kroz međusobne uticaje. Najčešće je reč o ispoljavanju pojedinih ili više elemenata u međusobnom odnosu, što se ogleda kroz moguća četiri efekta vrlo značajna i za definisanje strategija nastupa, kao što su: • supstitucija, • komplementarnost, • širenje tržišta, • generisanje (omogućavanje) trgovine odnosno razmene. Kao fenomen svetske ekonomske scene sa današnje tačke gledišta, SDI su realno dosta doprinele zamagljivanju granica između nacionalnih ekonomija, ali su imale i značajan uticaj na usmeravanje ekonomskog razvoja pojedinih zemalja i njihovo integrisanje u širi ekonomski prostor koji nudi svetska ekonomija. Jedna od karakteristika svetskih tokova SDI u periodu posle 1990. godine je i značajnije preusmeravanje prema zemljama u razvoju. Ovaj fenomen se može objasniti recesijom i usporavanjem aktivnosti u razvijenim zemljama, ali i sa snažnim procesima internacionalizacije u pojedinim zemljama u razvoju. Mada SDI aktivnosti po profilu i suštini znače veću zainteresovanost za preduzetničko i tržišno ponašanje preduzeća na svetskom tržištu, u uslovima koji vladaju u globalnoj ekonomiji nije zapostavljeno ni portfolio angažovanje.

5. Perspektive procesa globalizacije 5. 1 Globalizacija -prošlost, sadašnjost i budućnost

Globalizacija kao fenomen 1980-tih i 1990-tih godina pružila je nova poboljšanja u vidu povećanja bogatstva i zaposlenosti. Povezivanje ekonomskih interesa i konkurencija su ključni faktori globalizacije. Globalnim povezivanjem se razvijaju nove forme. Telekomunikacije su ključni faktor tehnološkog razvoja i novi fenomeni savremenog doba na pragu 21 veka. Nekoliko važnih razvojnih segmenata globalizacije su paralelno prisutni sa razvojnim ciljevima: • visok rast, • globalna znanja, • informacije, • jačanje neoliberalnog kapitalističkog razmišljanja sa snažnim isticanjem privatnog sektora kao preduzetničke funkcije menadžmenta. Globalizacija ima svoje simbole baš kao što je "The Lingua Franca" -saobraćajni jezik, kreditna kartica koja efikasno supstituiše zajedničku (opštu) valutu, CNN ili Internet. Promene koje izaziva globalizacija su kompleksne slike koje uzajamno jedna drugu prepliću i izazivaju izmenjene strukture svetskog tržišta. Povezivanje i konkurencija su glavne karakteristike globalizacije i rezultat povećanja bogatstva i poslovnih aranžmana. Ali bogatstvo takođe dozvoljava kreaciju svakog novog i šireg povezivanja kao njegovog uslova. Najvažniji izdatak su globalni neophodni koncepti razvoja u koje moraju da se uklope lokalni problemi i politike država. Svetska Banka je predložila dva scenarija ekonomskog razvoja za sledećih 15 godina. 1. "DIVERGENT"-Divergentan scenario je jedan od onih kojim bi se postigao cilj da posle neuspeha u ekonomskim politikama sporijeg privrednog rasta, neophodnog za regulisanje globalnog karaktera ekonomije i ekonomske politike, bude postavljena nova vodilja ka globalnom rastu, široko različitog između pojedinih regiona. 2. "GLOBALIZATION"-Globalizacija kao drugi scenario objašnjava potencijalne pozitivne implikacije snažne aktivne političke akcije na domaćem nivou i svim delovima svetske politike kombinovano sa dubokimmeđunarodnim integracijama. Generalno takođe nova i bolja ponuda u okviru globalizacije koja pruža novu priliku da se globalizacija izgrađuje iznutra, naročito u okviru transnacionalnih i multinacionalnih kompanija je širenje malih i srednjih preduzeća kao ključne faze menadžment koncepcije, ali u izmenjenim i različitim strukturalnim sektorima kao novim formama specijalizacije koje će se ponuditi tržišnim uslovima poslovanja u otvorenim tržišnim ekonomijama. 5. 2 Vizija sveta na početku XXI veka

U studiji OECD "Svet u 2020. prema novoj globalnoj eri se konstatuje da, "nekoliko izazova treba da se zadovolji" u postizanju postavljenih ciljeva, koji obuhvataju: 1. Dalji proces u liberalizaciji trgovine, ulaganja i finansijskih tokova i proširenja multilateralnog sistema za olakšanje dublje ekonomske integracije između svetskih ekonomija; 2. Domaće reforme bi sprečile jake reakcije u nekim zemljama OECD protiv globalizacije, koja je ponekad snosila odgovornost za istrajnu nezaposlenost, proširujući nejednakost dohotka i deindustrijalizaciju; 3. Potrebu za određene dinamične privrede da otvore svoja tržišta za dalji uvoz, kako iz industrijskih, tako i iz zemalja u razvoju;

4. Brzo postizanje promene u zemljama (van OECD) , posebno onih u kojima je upravo počela tranzicija od nerazvijenih ka naprednim privrednim strukturama (posebno u zemljama Afrike južno od Sahare) .

5. 2. 1 Perspektive razvoja za naredne dve decenije

Očekuje se da svetsko stanovništvo poraste sa 5 milijardi u 1990. na oko 8 milijardi u 2020. godini. Najveći porast će biti u zemljama Afrike i južne Azije. U većini zemalja OECD situacija je obrnuta i karakteriše je pad stope fertiliteta i produženja životnog veka. Međutim, u svetskoj populaciji doći će do porasta udela stanovništva od 65 i više godina. U isto vreme, napredak u informativnoj tehnologiji, biotehnologiji i razvoj novih materijala, alternativnih izvora energije i poboljšani transport, zajedno sa dubljom integracijom u svetskoj privredi i ljudskim kapitalom, obezbediće potencijal za trajan rast u svetskom prosperitetu. Puna realizacija potencijalnih koristi ovog razvoja u sledećih 25 godina zavisiće velikim delom od vladinih ekonomskih politika. U mnogim zemljama (van OECD) siromaštvo i marginalizacija bi mogli da ostanu glavni problem, ukoliko ne razviju potrebne kapacitete za razvoj, sistema upravljanja i društvenog, ljudskog i drugog kapitala". U okviru scenarija "visokog rasta", gde se vlade kreću ka globalnim slobodnim trgovinskim i kapitalnim promenama i preduzimanju neophodne reforme, moguć je "prosperitetan rast". Pošto se "gep" u nivou razvoja između OECD i zemalja van OECD sužava, to će ove druge imati povećanje učešća u svetkom BDP, odnosno porast u svetskoj trgovini. Prema studiji OECD, u okviru i između svih zemalja, potrebno je naći "novu ravnotežu između uloga države i drugih javnih i privatnih aktera". Stabilna i održiva makroekonomska politika je drugi preduslov za "punu prednost globalizacije".

5.3 Uslovi za rast

Za realizaciju vizije nove globalne ere 2020. potrebno je sledeće: Proširenje multilateralnog sistema: stvaranje Svetske trgovinske organizacije obezbedilo je pravni okvir za multilateralni trgovinski sistem i ustanovilo "jasan autoritet" za pregovaranje i sprovođenje sveobuhvatnih pravila za međunarodnu trgovinu u robi i uslugama. Ali, ovaj proces treba da potpomognu odgovarajuće politike, posebno u zemljama van OECD, kao što je uklanjanje kontrole kapitala, liberalizacija spoljnih finansijskih usluga i ukidanje restrikcija za pristup tržištima stranih investitora i institucija. Pored toga, iznosi se da sve zemlje treba da učine napore ka "modernizaciji svojih finansijskih struktura i unaprede svoje regulatorne i supervizorske okvire". Izazovi politika u zemljama OECD: prema procenama studije OECD u prošloj dekadi i po postalo je jasno da su ključni makroekonomski problemi -posebno visoka nezaposlenost i usporen privredni rast -uglavnom strukturne prirode. Značajan progres je učinjen u finansijskom sektoru i međunarodnoj trgovini, ali su reforme zaostajale u drugim oblastima, posebno tržištu robe i rada. Zemlje OECD se suočavaju sa "potrebom strukturnih reformi, uključujući deregulaciju tržišta robe, pitanjem socijalne sigurnosti, fleksibilnosti tržišta radne snage i politikom da se izađe na kraj sa starošću stanovništva".Izazovi politika za zemlje van OECD: uprkos određenim uspesima, samo je manji broj ovih zemalja imao održivu visoku stopu rasta BDP. Takođe, uprkos određenom progresu u smanjenju

siromaštva, poslednje procene govore da još oko 1, 3 milijarde ljudi živi u siromaštvu. Brzi privredni rast, znatno bi smanjio ove cifre. Glavni izazov za zemlje van OECD grupacije je "prevencija marginalizacije siromašnih zemalja i siromašnog stanovništva, koji su nastali kao posledica globalizacije". Značajne mere efikasnih politika uključuju: 1. Sistem rukovođenja u okvira pravila i zakona, aktivno civilno društvo i kapacitete za upravljanje unutrašnjim konfliktima; 2. Razvoj ljudskog kapitala preko ulaganja u obrazovanje i zdravstveno i pojačano učešće celokupnog stanovništva posebno žena -u privrednom i političkom životu; 3. Odgovarajuću infrastrukturu za energiju, transport i komunikacije zaostalih oblasti i njihovo veće povezivanje za nacionalna i međunarodna tržišta; 4. Olakšani pristup, posebno za siromašne, produktivnom finansiranju preko, naprimer ohrabrenja investicija za kreditiranje mikroinvesticija. Gledajući ka 2020-oj godini, zaključak studije OECD je da je jedan od centralnih izazova olakšanje i konsolidacija integracije zemalja van OECD u globalnu ekonomiju.

5. 4 Prognostička vrednost nekih pokazatelja procesa globalizacije

Polazna hipoteza je da se pod uticajem savremene informatičke revolucije menja i privreda i društvo. Međunarodna ekonomija prerasta u svetsku privredu. Produbljuje se međunarodna podela rada, jača svetska kooperacija i specijalizacija, povećava se međunarodna ekonomska razmena, ubrzava se kretanje kapitala, transfer znanja i tehnologije. Dolazi do međunarodne ekspanzije banaka, prodora transnacionalnog u sektore vanmaterijalne proizvodnje i sl. Nacionalne privrede kao jedni od subjekata svetske privrede, ponašaju se u skladu sa logikom integralnog teritorijalnog funkcionisanja i razvoja. Dok se na osnovu prve logike svetska privreda integriše uklanjanjem institucionalnih prepreka međunacionalnim privredama kao celinama, na osnovu druge logike integracija se ostvaruje po funkcionalnosti, a ne teritorijalnom preseku. Funkcionalno-transferzalni tip svetske integracije dezintegrativno deluje na većinu nacionalnih privreda, naročito na one koje nisu matične privrede transnacionalnih kompanija. Takva integracija deluje suprotno tendencijama jačanja autonomije, suverenosti i integriteta nacionalnih privreda. To ima uticaj na nacionalni suverenitet, ne samo u ekonomskom nego i u društvenom i političkom smislu. Nacionalne države u osnovi podržavaju interes transnacionalnog kapitala u njegovom globalnom nastanku. Međutim, moguće je da dođe i do sukoba interesa između transnacionalnih kompanija i matične zemlje, jer transnacionalne kompanije nastoje da zadrže i očuvaju svoju autonomnost. Protivrečni su stavovi o ulozi transnacionalnih kompanija u privrednom razvoju nacionalne ekonomije od onih da predstvaljaju "lokomotive razvoja" do onih o "izuzetno dramatičnim posledicama njihovog poslovanja". Protivurečni su stavovi i o njihovoj ulozi u procesu globalizacije svetske privrede, konstituisanju svetskog tržišta na novim osnovama i stvaranju novog ekonomskog jedinstva sveta.

III. Globalno bankarstvo i finansijske institucije

1. Banka i globalno bankarstvo

Globalno bankarstvo je funkcionalno-mrežna povezanost bankarske industrije u svim zemljama pod uticajem globalnih informatičko-telekomunikacionih tehnologija

Definicije ističu banku, pre svega kao instituciju koja uzima kredit od drugih fizičkih ili pravnih lica putem izdavanja novčanica, mobilizovanja slobodno raspoloživih novčanih sredstava, stvaranjem depozita, izdavanjem obligacija i obveznica i sličnih vredonosnih papira. Za podelu banaka koristi se više kriterijuma a najčešći su: Ročnost poslova (komercijalne banke-kratkoročni poslovi, investicione banke-dugoročnii) Privredna oblast (industrijske , poljoprivredne , trgovačke, spoljnotrgovinske ...) Veličina teritorije koje pokriva neka banka (opštinska, regionalna, nacionalana. . . ) Polazeći od kriterijuma poslovne aktivnosti, odnosno sadržine poslova kojima se neka banka pretežno bavi, moguće je banke razvrstati na sledeće tipove bankarskih i finansijskih institucija: 1. centralna ili emisiona banka (koja se još naziva novčanična banka) , 2. depozitne ili komercijalne banke, 3. investicione banke, 4. univerzalne banke, 5. poslovne banke, 6. specijalizovane i granske banke, 7. štedno-kreditne organizacije) , 8. ostale bankarske i finansijske institucije 9. međunarodne i regionalne banke i međunarodne finansijske organizacije. Dakle ovaj kriterjium uvažava vrstu izvora i prirodu sredstava, kao i način njihovog pribavljanja, i način njihove upotrebe od strane banke. Pored ovog kriterijuma banke se mogu razvrstati i na sledećim osnovama: - prema ročnosti: komercijalne banke (bave se kratkoročnim poslovima) i investicione banke (bave se dugoročnim poslovima) -prema karakteru vlasništva, banke se razvrstavaju na javno-pravne, mešovite i privatne -prema pravnoj formi, banke se dele na: inokosne ili jednovlasničke, banke u vidu društva sa ograničenim jemstvom: u vidu akcionarskih društava, u vidu zadruga, i u vidu javno-pravnih ustanova -privredna oblast ili grana iz koje potiču preduzeća osnivači neke banke (indstustrijske, poljoprivredne, trgovačke, spoljnotrgovinske banke) -veličina teritorije koju pokriva neka banka (opštinska, regionalna, nacionalna ili savezna banka)

1. 1 Centralna ili emisiona banka

U svim zemljama sveta centralna banka ima glavnu ulogu u organizovanju, usmeravanju i regulisanju monetarenih kretanja. Centralna banka ima dve osnovne funkcije: 1. ona je nadležna za vođenje monetarne politike2. druga osnovna funkcija centralne banke je funkcija „poslednjeg utočišta banaka“ ili „zajmodavca u krajnoj instanci“. Ovo znači da je centralna banka banka odgovorna za obezbeđenje i održavanje likvidnosti finansijskog sistema i bankarskog sistema Iz ovih osnovnih deriviraju se ostale funkcije centralne banke: emisiona funkcija, regulisanje kreditnog potencijala banaka i usmeravanje njihove kreditne politike, uloga bankara države odnosno vlade, nadzorna uloga, upravlja deviznim rezervama i spoljnim dugom zemlje, neformalni uticaj centralne banke.

Organizacija centralnih banaka se uglavnom svodi na tri osnovna modela: 1. jedinstvena centralna banka (to znači da su funkcije vrhovne monetarne vlasti koncentrisane u jednom pravnom subjektu) 2. složeni sistem centralne banke (postoji više banaka koje zajedno obavljaju funkcije centralne banke i gde obično jedna banka ima ulogu glavnog kordinatora, zadužena za upravljanje delovima ove složene organizacije 3. supranacionalna centralna banka (ova institucija je karakteristična za monetarnu uniju grupe zemalja)Organe upravljanja u centralnim bankama čine: 1. guverner (upravlja i predstavlja ovu instituciju u javnosti) i njegov zamenik 2. odbori direktora (kolektivno telo rukovođenja) 3. izvršni komiteti odnosno upravljački odbori (zaduženi za sprovođenje odluka guvernera i odbora direktora) Što se tiče vlasničkog aspekta konstituisanja centralnih banaka javljaju se tri osnovna oblika svojine: privatna, javna i mešoviti oblik svojine. U strukturi kapitala centralnih banaka privatna svojina dominirala je sve do 1936. godine. Samo mali broj ovih ustanova bio je u državnom vlasništvu, međutim u periodu od 1936-1945. centralne banke mnogih država su nacionalizovane. Takođe gotovo sve centralno-bankarske institucije koje su osnovane u tom razdoblju bile su takođe u državnoj svojini. Posle Drugog svetskog rata proces nacionalizacije u centralnom bankarstvu naglo je intenziviran. Centralna banka mora imati relativno nezavistan položaj, kako bi određenim merama i instrumentima što efikasnije i uspešnije uticala na racionalno ponašanje bankarskih i poslovnih subjekata u monetarnoj i finansijskoj sferi, odnosno u celokupnom privrednom sistemu.

1. 2 Depozitne ili komercijalne banke

Komercijalne banke su glavne finansijske institucije u sferi depozitno-kreditnih odnosa. Njihova osnovna karakteristika je da one mobilišu kratkoročne izvore, da bi ih takođe plasirale na kratak rok. Mobilišu kratkoročne depozite od svih tržišnih transaktora iz svih oblasti, kao i od državnih organa i institucija stanovništva, koristeći ih prevashodno za kratkoročno kreditiranje robnog prometa i zaliha u privredi. Pored depozitno-kreditne aktivnosti, komercijalne banke se sve više bave i vanbilansnim aktivnostima. Tu spadaju, pre svega, klasične vanbilansne aktivnosti (kao što su kreditne garancije, akreditivi, devizni poslovi itd.), ali i noviji oblici tih aktivnosti u vidu tzv. finansijskih derivata (finansijski fjučersi, opcije i svopovi) . Na bilansne aktivnosti banke naplaćuju/plaćaju kamatu, dok kod vanbilansnih aktivnosti banke naplaćuju proviziju. Markantna promena strukture prihoda banaka istovremeno odražava i promene u strukturi poslovanja banaka u smislu postepenog i relativnog smanjivanja depozitnokreditnih aktivnosti i porasta proporcije vanbilansnih aktivnosti. Do približno sredine sedamdesetih godina komercijalne banke u razvijenim zemljama imale su dominantnu poziciju u finansijskom posredovanju između nosilaca štednje i investicija. Komercijalne banke su u tradicionalnom modelu tržišne ekonomije imale dominantan položaj u: apsorbovanju štednje preko depozita, kreditiranju privrede i stanovništva, ročnoj transformaciji sredstava i platnom prometu. U toku poslednjih nekoliko decenija dolazi do brzog razvoja transfera kapitala preko finansijskih tržišta. Pri tome kompanije i države emituju vrednosne papire na finansijskom tržištu, dok se kao

kupci javljaju neposredno individualni investitori (domaćinstva) ili, što je dominantan slučaj, institucionalni investitori (osiguravajuće kompanije, penzioni fondovi, investicioni fondovi) . Mogućnost direktnog emitovanja dugoročnih obveznica i kratkoročnih komercijalnih papira od strane velikih kompanija deluje na smanjivanje posredovanja komercijalnih banaka. To se naročito odnosi na smanjenje zajmova koje komercijalne banke odobravaju velikim kompanijama. Stoga komercijalne banke u razvijenim zemljama svoje kreditne plasmane u povećanoj meri usmeravaju na zajmove malim i srednjim preduzećima. Zbog širine poslova i razvijenosti interesa organizacione strukture, depozitne banke se organizuju u veće bankarske organizacije, kao što su npr. Bank of Amerika, Citibank, Barclays Bank, Midland Bank, Loyds Bank, Deutche Bank, Societe Generale, itd.

1. 3 Investicione banke

Investicione banke ili berzanske firme su finansijske institucije koje se bave poslovima na primarnom i sekundarnom tržištu kapitala. One ne formiraju finansijski potencijal ni na osnovu priliva depozita, niti putem ugovorne štednje. Investicione banke mobilišu sredstva najmanje na srednji, a najčešće na dugi rok. Investicione banke u užem smislu vrše finansijske usluge kompanijama koje žele da izvrše emisiju akcija i obveznica na primarnom tržištu kapitala. Pri tome investicione banke daju kompanijama ekspertske informacije o tekućim kretanjima na finansijskom tržištu i uslovima pod kojima mogu da izvrše emisiju svojih vrednosnih papira. Konzorcijum investicionih banaka može da garantuje kompanijama emitentima da će dogovoreni kvantum ovih papira biti plasiran na primarnom tržištu kapitala po unapred utvrđenim uslovima. Najzad, investicione banke organizuju prodajne mreže novoemitovanih vrednosnih papira. Druga sfera aktivnosti investicionih banaka odnosi se na davanje ekspertskih usluga kompanijama u vezi sa vlasničkim i finansijskim prestruktuiranjem (fuzije, akvizicije itd. ) . Tako investicione banke određuju tržišnu vrednost kompanija koje dolaze u obzir za finansijska i vlasnička prestuktuiranja. Sem toga, investicione banke traže poslovne partnere za kompanije koje nastoje da budu finansijski prestruktuirane ili za kompanije koje traže odgovarajuću kompaniju da bi je vlasnički preuzele. Ovakav model investicione banke vezuje se za američki model bankarskog sistema, koji se zasniva na stiktnom razgraničenju komercijalnog i investicionog bankarstva. Najpoznatije investicione banke su: Merrill Lynch, Bankers Trust, UBS Warburg, Morgan Stanley, City Bank.

1. 4 Univerzalne banke

Ova vrsta bankarskih organizacija već po svom nazivu ukazuje da se bavi svim poslovima iz nomenklature bankarske registracije. Obim i širina bavljenja svim bankarskim poslovima ustanovljeni su samom veličinom banke, odnosno njenim potencijalom. Osnovna potreba za formiranjem ovakve bankarske institucije vezuje se za potrebe privrednih subjekata u materijalnoj proizvodnji, koji celinu svojih finansijskih potreba u reprodukciji poveravaju jednoj, u ovom slučaju univerzalnoj bankarskoj instituciji. Istorijski posmatrano, univerzalne banke su prvi organizacioni oblik banaka. Uporedo sa razvojem mladih kapitalističkih privreda išao je i razvoj bankarskog sistema, koji je naglašeno bio specijalizovan. Novi talas deregulacije (a samim tim i konkurencije) i liberalizacije doneo je

reuniverzalizaciju banaka. Reuniverzalizacija je fenomen u savremenom bankarstvu pod kojim se podrazumeva odgovor banaka na nove dezintermediacione procese na finansijskim tržištima. Univerzalne banke predstavljaju svojevrsnu kombinaciju komercijalne i investicione banke i one mogu ponuditi čitav niz finansijskih usluga. U ovim bankama klijenti mogu: kupiti polise osiguranja, podizati kratkoročne, srednjoročne i dugoročne kredite, zaključivati poslove faktoringa, forfetinga i lizinga, dobiti stručne savete i garancije pri emisiji hartija od vrednosti, brokerske usluge, itd. Ovakve banke mogu imati akcije u drugim finansijskim i nefinansij skini organizacijama, a mogu se pojaviti i kao osnivači investicionih kompanija. Struktura bankarskog i pravnog sistema države određuju organizaciju i delokrug poslovanja ovih institucija, tako da postoje određene razlike u konceptu ovih banaka od zemlje do zemlje.

1. 5 Poslovne banke

U razvijenim zemljama tržišne ekonomije poslovne banke se bave finansiranjem krupnih proizvodnih i trgovinskih aglomeracija. Najčešće se bave dugoročnim bankarskim poslovima, odnosno kreditiranjem razvoja. Finansijski potencijal poslovnih banaka pretežno se zasniva na sopstvenim finansijskim sredstvima. Samim tim u poslovanju ovih banaka galavnu ulogu imaju sopstveni poslovi u osnivanju sopstvenih preduzeća, kao i učešće u drugim preduzećima. Shodno tome, poslovne banke su vlasnici i suvlasnici mnogih preduzeća, preko čijeg profita se uvećava sopstveni kapital ovih banaka. Poslovne banke su bile nekada veoma rasprostranjen oblik organizovanja banaka, naročito u onim bankarskim sistemima gde nije postojao čist oblik komercijalnih banaka. U okviru deregulacionih procesa poslovne banke su se sve više približavale komercijalnim bankama, tako da postoji tendencija smanjivanja broja poslovnih banaka. Praksa organizovanja banaka u domaćem bankarstvu poznaje i poslovnu banku koja samo po nazivu ima sličnosti sa navedenom vrstom poslovne banke u bankarstvu razvijenih zemalja, jer se domicilna poslovna banka u osnovi najviše bavi kratkoročnim poslovima, kao i depozitna banka.

1. 6 Specijalizovane i granske banke

Specijalizovane bankarske organizacije bave se samo pojedinim vrstama bankarskih poslova. Ove banke u svojim poslovima mogu pokrivati uži ili širi repertoar bankarskih poslova, što ukazuje da je reč o određenom vidu uskog poslovnog usmeravanja u podeli rada između banaka. Prema pojedinim obeležjima poslovne specijalizacije možemo posebno razlikovati banke koje se bave: investicionim poslovima, izvoznim poslovima; uvoznim poslovima; deviznim poslovima; eskontnim poslovima, odnosno poslovima hartijama od vrednosti i druge. Na određeni način specijalizovanim bankama mogu se smatrati i granske banke, koje nisu specijalizovane prema vrstama bankarskih poslova, već obavljaju sve ili samo neke bankarske poslove za potrebe pojedinih delatnosti, grana, grupacija ili većih asocijacija. Ove institucije često i u svom imenu izražavaju pripadnost određenoj grani ili grupaciji npr. izvozna, investiciona, poljoprivredna, privredna, industrijka, prometna banka, itd.

1. 7 Štedno-kreditne institucije

Osnovna sadržina poslova štedno-kreditnih institucija je da se bave prikupljanjem sredstava u vidu štednih uloga stanovništva, depozita po tekućim računima i žiro-računima, s tim da se tako

prikupljena sredstva plasiraju za kreditiranje određenih potreba stanovništva kao osnovnog subjekta štednje. S obzirom da se samo jedan manji deo prikupljenih sredstava u štedionicama vraća stanovništvu u vidu kredita, određeni viškovi finansijske štednje ovog sektora, odnosno ovih institucija predstavlja bitan elemenat ponude sredstava na fmansijskom tržištu ili komercijalnim bankama koje ta sredstva usmeravaju za kreditiranje privrednih potreba. U zavisnosti od postavljenih ciljeva, obima i strukture poslova, kao i od delatnosti u kojoj štedno-kreditne organizacije posluju, među njima se posebno ističu kao oblici organizovanja: štedionice, štedno-kreditne zadruge i štedno-kreditne službe. Imajući u vidu razuđenost poslova štednje stanovništva kao i potrebu razvijanja navika štednje u ovom sektoru, očigledno je da su štedionice nužan subjekt finansijskog mehanizma i da tu funkciju ne treba razvijati samo kroz oblike bankarskog organizovanja.

1. 8 Bankarski konzorcijum

Bankarski konzorcijum se može osnivati na trajnijoj osnovi, ili prema prirodi i trajanju konkretnog posla koji banke zajedno kreditiraju, ili kada kao dužnici preduzimaju određene kreditne aranžmane za svoje komitente prema poveriocima iz zemlje i iz inostranstva. Prava i obaveze članica mešovitog bankarskog konzorcijuma, formiranog od članova domaćih i stranih banaka, regulišu se u posebnom ugovoru u kojem se utvrđuju: ciljevi formiranja konzorcijuma, vreme njegovog delovanja, način regulisanja rizika, nivo solidarne odgovornosti u izmirivanju obaveza, način upravljanja konzorcijumom i dr. Kako konzorcijum nema svojstvo pravnog lica, njegov rad usmerava upravni odbor, sekretarijat konzorcijuma i izabrana banka -gestor banka, koja obavlja administrativne i druge tehničke poslove u ime i za račun konzorcijuma. Po pravilu svaka banka članica konzorcijuma predstavljena je u organu upravljanja, dok se banka kao punomoćnik konzorcijuma bira dogovorno između članica. Postoji potpuna solidarna odgovornost članica konzorcijuma za preuzete obaveze, što se reguliše u ugovoru o osnivanju konzorcijuma.

1. 9 Ustanove za kreditnu podršku unapređenju izvoza

Radi unapređivanja ekonomskih odnosa u međunarodnoj razmeni, u gotovo svim zemljama su formirane posebne kreditne ustanove koje obezbeđuju izvoznoj privredi odgovarajuću finansijsku podršku refmansiranjem i osiguravanjem izvoznih kredita. Razloge za takvu finansijsku intervenciju izvozna privreda traži zbog niza ograničenje i barijera koje se javljaju u konkurenciji na međunarodnom tržištu roba i usluga, ili zbog ograničene kupovne moći pojedinih segmenata na tom tržištu. Otuda se posredstvom ovih kreditnih ustanova preduzima ekonomska i finansijska intervencija pojedinih zemalja da izvozna privreda koristi povoljnije izvozne kredite, subvencije, carinske i poreske olakšice i dr. Osnivači ovih institucija mogu biti same države, ali i mnogi drugi privredni subjekti (banke, spoljna trgovina, špedicija i dr) , koji su zalntresovani za takvu vrstu finansijskog aranžmana, (Hermes, Nemačka) .

1. 10 Investicioni fondovi

Njihova suština sastoji se u tome da prikupljaju kapital putem prodaje svojih akcija stanovništvu, s tim da formirani finansijski potencijal plasiraju u akcije i obveznice preduzeća kao i u obveznice države. Investicioni fondovi kao finansijski posrednici imaju za cilj da poboljšaju

proces kupovine vrednosnih papira od strane domaćinstava. Glavne prednosti posredničke uloge investicionih fondova za sektor stanovništva jesu: portfolio diverzifikacija, profesionalni portfolio menadžment i bolja marketabilnost nove finansijske aktive. Portfolio diverzifikacija je bitan faktor za smanjivanje nesistemskih rizika koji se mogu smanjiti putem držanja raznih vrsta vrednosnih papira. Kupovinom akcija investicionog fonda domaćinstvo istovremeno kupuje tzv. know how profesionalnih portfolio menadžera. Portfolio menadžeri odgovorni su za selekciju vrednosnih papira koji inicijalno ulaze u portfolio investicionog fonda kao i za kasnije kupovine i prodaje vrednosnih papira na tržištu kapitala u cilju da se obezbedi optimalna portfolio struktura. Individualni investitori mogu da budu stimulirani da kupuju akcije investicionih fondova ukoliko su one lakše marketabilne nego vrednosni papiri na kojima se akcije investicionih fondova zasnivaju. Međutim, postoji bitna razlika između marketabilnosti akcija otvorenih i zatvorenih investicionih fondova. Otvoreni investicioni fondovi spremni su da u svakom momentu kupe ili prodaju svoje akcije. Ovi fondovi nisu registrovani na berzi, jer individualni investitori ostvaruju kupovne i prodajne transakcije direkto u kontaktu sa dotičnim otvorenim investicionim fondom. Zatvoreni investicioni fondovi emituju fiksni iznos svojih akcija koje inicijalno prodaju na primarnom tržištu akcija putem javne ponude. Tako ovi fondovi emituju dodatne kvantume svojih akcija povremeno i to u dužim intervalima. Zatvoreni investicioni fondovi ne otkupljuju sopstvene akcije od njihovih holdera, što je uostalom praksa i kod akcionarskih kompanija u sferi realne ekonomije. Marketabilnost akcija zatvorenih investicionih fondova obezbeđuje se time što su ove kompanije registrovane na berzi. Na toj osnovi holderi akcija ovih fondova mogu preko brokera da prodaju te papire na berzama ili vanberzanskim tržištima. Danas u praksi dominiraju otvoreni investicioni fondovi. Zatvoreni investicioni fondovi istorijski su nastali pre otvorenih fondova, ali su vremenom znatno zaostali u odnosu na otvorene fondove zbog razlika u marketabilnosti. Investicioni fond je formalno asocijacija akcionara koji biraju odbor direktora, a taj odbor imenuje investicionog menadžera. Međutim, organizator i nosilac investicionog fonda je investiciona kompanija. Jedna investiciona kompanija je po pravilu nosilac većeg broja investicionih fondova različitog profila. Investicione kompanije su organizovane od strane većih finansijskih institucija komercijalnih banaka, kompanija životnog osiguranja ili berzanskih firmi. U Evropi su nosioci investicionih kompanija uglavnom banke. U SAD tu ulogu vrše svi tipovi finansijskih institucija, a postoje i potpuno samostalne kompanije (Fidelity, Vanguard) . U razvijenim tržišnim ekonomijama investicioni fondovi su po pravilu specijalizovani. Generalna sistematizacija investicionih fondova je sledeća: -investicioni fondovi koji sredstva ulažu u akcije, -investicioni fondovi koji sredstva ulažu u obveznice -investicioni fondovi koji sredstva ulažu u instrumente novčanog tržišta. Za razvoj investicionih fondova bitno je finansijsko ponašanje stanovništva. Tradicionalno je finansijska štednja stanovništva odlazila na formiranje potencijala komercijalnih banaka, štedionica i osiguravajućih zavoda. U novije vreme u razvijenim zemljama dolazi do snažnog razvoja penzionih fondova na aktuarskim principima kao i investicionih fondova. Što se tiče snažne ekspanzije investicionih fondova, to je povezano sa nastojanjem stanovništva da poveća svoju finansijsku aktivu u vidu vrednosnih papira, ali ne putem direktnog držanja tih papira već indirektno preko odgovarajućih certifikata investicionih fondova.

1. 10. 1 Privatizacioni investicioni fondovi

Investicioni fondovi bili su prisutni u formi privatizacionih (vaučer) investicionih fondova u većini zemalja u tranziciji u kojima se transformacija bazirala na besplatnoj ili skoro besplatnoj dodeli kupovne snage punoletnom stanovništvu. Njihova težnja ogledala se u želji da postanu vodeći subjekti u ekonomiji zemalja u kojima su nastajali. Oni su dakle bili opšte povezani sa masovnom privatizacijom u svim njenim obličjima i imali vitalnu ulogu u procesu privatizacije. Može se reći da se njihova uloga kretala u tri dimenzije: u procesu privatizacije, u korporativnom upravljanju i u post-privatizacionom procesu. Ovi fondovi nastajali su organizovano, kao nacionalno-državni investicioni fondovi, ili su nastajali kao spontane, samostalno formirane institucije. Osnovna podela privatizacionih investicionih fondova jeste na: Top-down i Bottom-up fondove. U top-down verziji država bira ili stvara fondove koji će učestvovati u masovnoj privatizaciji, Ovaj princip pružao je državi značajnu mogućnost u vođenju postupaka masovne privatizacije, To znači da su top-down fondovi, državi kao vlasniku i kao privatizatoru dopuštali mogućnost uticaja na karakter i aktivnost fondova. Bottom-up fondovi karakteristični su po tome da su prihvatali kao jedinu moguću ulogu države da stvori zakonski okvir za delovanje fonda. Kroz primenu ovog modela građani su dobijali investicione vaučere, i mogli da biraju između dve mogućnosti: da li da investiraju kroz privatizacione investicione fondove, ili da investiraju samostalno, u neko od privatizovanih preduzeća. Investicioni fondovi ovog tipa bili su formirani od strane privatnih preduzeća i sakupljali su vaučere građana putem oglašavanja i marketing tehnika. Akcije pojedinih investicionih fondova u zemljama u tranziciji bile su u prometu sa diskontom, ali samo kod zatvorenih investicionih fondova, gde su jedino mogući diskonti tržišne cene aktive u odnosu na NAV (Net asset vallue) . Ni pojava selfdealinga nije bila strana privatizacionim investicionim fondovima. Ova pojava predstavlja situaciju kada se namerno obezvređene akcije iz portfolija fonda prodaju kompanijama sa kojima je menadžment fonda «u vezi», te se na taj način stvarao gubitak za fondove, a dobitak za kompanije kojima su prodate namerno obezvređene akcije. Analiza kako aspekata tranzicije, tako i proizvoda tranzicije, među kojima značajno mesto zauzimaju privatizacioni investicioni fondovi, pokazala je da su privatizacioni investicioni fondovi hibridno i/ili prelazno rešenje te da su bili organizovani kao miks mutal fondova i holding kompanije. Mutal fondovi poseduju diverzifikovani portfolio akcija, u kome državne kompanije učestvuju u veoma nisko izraženom procentu. Holding kompanije posluju na potpuno suprotan način, držeći većinu akcija u portfolio kompaniji, tako da ostvaruju po tom osnovu kapitalnu dobit od razvoja i restrukturiranja kompanija. Tri su elementarna razloga zbog kojih su privatizacioni investicioni fondovi u post-socijalističkim zemljama; gde su uzeli učešće kombinatorika mutal fondova i holding kompanija: • Ograničenje na na primer 20% akcija u jednoj kompaniji postojalo je u većini Zakona privatizacionih investicionih fondova, ali ti privatizacioni investicioni fondovi bili su nosioci restruktuiranja «vaučerizovanih» preduzeća, tako da su oni u tom postupku imali ulogu holding kompanije, • Privatizacioni (vaučer) fondovi ne mogu funkcionisati kao mutal fondovi u tržišno razvijenim zemljama, iz jednostavnog razloga što većina akcija nema pravo tržište. • Veliki problem ovih fondova jeste manjak ekonomskog podsticaja (moći, ekspertize i kapitala), tako da restrukturirajuću funkciju bolje obavljaju holding komapnije.

1. 10. 2 Situacija u Srbiji

Visoko kvalifikovan, stručan i kontinuiran portfolio menadžment jeste globalna procedura efikasnosti investicionih fondova i kao takav predstavlja garanta kompetentnog i efikasnog plasmana poverenih investicionih sredstava. Osnovni uslov za osnivanje investicionih fondova jeste postojanje finansijskih instrumenata na finansijskom tržištu. Strogim zakonskim okvirima treba ograničiti akcije fondova na maksimum 20-25% u jednom preduzeću. Iz tog razloga za pohvalu je odlučan stav da se ne dozvoli da kupci većinskih paketa u domaćim bankama budu investicioni fondovi. Srbija je imala radnu verziju Zakona o investicionim fondovima, još septembra 2003. godine. Zakon o investicionim fondovima počeo je da se primenjuje 11.12.2006. godine. Zakon treba da omogući da se investicioni fondovi, kako domaći, tako i strani, pojave u legalnoj i formalizovanoj formi. Posle stupanja zakona o Investicionim fondovima očekuje se da će i domaći i inostrani kapital pronaći prinosno-tržišno atraktivne hartije od vrednosti, i na taj način će se stvoriti mogućnost za alternativnu štednju građana ulaganjem u hartije od vrednosti. Isto tako na ovaj način će se omogućiti plasiranje viška kapitala na tržištu što će sa druge strane za kompanije biti većih mogućnosti za obezbeđenje jeftinijeg kapitala. Investicioni fondovi su važni jer povećavaju tražnju te manjinskim udelom kapitala preduzeća, a time i cenu tih akcija i iniciraju ulazak kapitala u zemlju. Izvesno je da će se prvo javiti investicioni fondovi na novčanom tržištu, jer je ovo tržište likvidnije i bez većih turbulencija. Po ugledu na zemlje sa zrelim finansijskim tržištem zakonodavac mora da propiše specifičnosti u pogledu poslovanja zatvorenih investicionih fondova, koji bi mogli da emituju obveznice i preferencijalne akcije. Regulisanje insajderske trgovine i nedozvoljene operacije hartijama od vrednosti moraju da se zakonski regulišu i kod investicionih fondova. Aktivnost investicionih fondova na našim područjima morala bi biti pozitivna iz razloga što je institucionalno bankarstvo proizvod globalizacije i internacionalizacije na globalnom planu. Razvoj investicionih fondova treba sprovesti organizovano i hitno. U našem primeru izvesno je za očekivati saradnju investicionih fondova sa privatnim penzionim fondovima, gde bi fondovi trebalo da omoguće dodatni penzioni prihod tako što bi individualni penzioni računi investirali u investicione fondove. Takođe, pretpostavlja se i preuzimanje tradicionalnih tržišta osiguravajućih kompanija.KASTODI BANKE

Engleska reč“kastodi” znači briga, čuvanje, staranje. Uloga kastodi banke jeste da preuzima kompletnu brigu hartija od vrednosti koje su imovina klijenta. Pored kupovine i prodaje hartija, vođenja vlasničkog i novčanog računa, plaćanja poreza banka se brine i o dividendama, obaveštava klijente o skupštinama akcionara. Specifičnost kastodi banaka jeste činjenica da su one i kontrolor ulaganja investicionih i dobrovoljnih penzionih fondova. Naime, prema zakonu o fondovima i zakonu o tržištu hartija od vrednosti, investicioni i penzioni fondovi svoje investicije mogu da obavljaju isključivo preko kastodi banaka. Kastodi banka kontroliše kako fondovi rade i osigurava da oni koji su uložili pare u fondove budu sigurni da će njihov novac biti uložen uz minimalne rizike. Klijenti kastodi banaka su pre svih, investicioni i privatni penzioni fondovi ali i fizička lica koja se ozbiljno bave investiranjem.

Kada klijent preko brokera kupi akcije i one se u Centralnom registru vode na njegovo ime, onda se kastodi banka pojavljuje na Berzi kao kupac, a i identitet klijenta ostaje nepoznat. Kastodi banka vodi takozvani zbirni kastodi račun, npr. vlasničku strukturu neke firme iz koje neće biti dostupan podatak ko je vlasnik akcija većće stajati ime kastodi banke. Kastodi banka takođe može da vrši prenos nasleđenih ili poklonjenih hartija kao i njihovu pozajmicu. Prve tri banke u Srbiji koje su počele da obavljaju takozvane kastodi poslove odnosno da za svoje klijente obavljaju trgovinu hartija od vrednosti su; Societe General, HVB i Vojvođanska banka, od Januara 2007.

2. Karakteristike globalnog bankarstva

U savremenoj finansijskog literature se pri analizi tendencija u globalnom svetskom bankarstvu koristi teorijsko-metodološki obrazac zasnovan na četiri aspekta analize: institucionalni ili strukturalni; funkcionalni; instrumentalni i stepen kontrole od strane države ili nekog drugog sektora Dinamičan razvoj globalnog bankarstva je značajna karakteristika globalne svetske privrede, što se pokazuje kroz vrtoglavi rast vrednosti aktive i pasive banaka, velikim brojem raznovrsnih aktivnosti, disperzovanom mrežom poslovnih organizacionih delova, visokim stepenom poslovne sposobnosti i optimalnim stepenom efikasnosti u njihovom poslovanju. Danas se u globalnom bankarstvu dešavaju revolucionarne promene. Revolucija se ogleda u načinu na koji su reorganizovane i prestruktuirane banke i druge finansijske institucije, u njihovim međusobnim stapanjima i preuzimanjima, u pojavi novih funkcija, ubrzanju kretanja novca, u deregulaciji finansijskih tržišta, u razvoju i primeni tehnologije u bankarskom poslovanju, u ulozi i značaju informacija kao faktora konkurentne tržišne pozicije banaka itd. Opšte karakteristike globalnog bankarstva u razvijenim tržišnim privredama mogle bi se zbog svog prisustva čitavom dosadašnjem razvoju bankarstva, označiti kao civilizacijske konstante. To su: • Mešovito vlasništvo • Profitna motivisanost u kreiranju poslovne politike banaka • Koncentracija banaka • Permanentno prisutan veći ili manji uticaj države na njihov rad u pogledu osnivanja novih banaka i uticaja na njihovu organizaciju i strukturu

2.1 Transformacija bankarskog sistema za efikasno funkcionisanje globalnog bankarstva

Današnji savremeni bankarski sistem da bi pratio korak s vremenom morao je pretrpeti određene transformacije koje se ogledaju u : • Popravljanje kapitalne snage banaka • Poboljšanje efikasnosti bankarskih institucija • Likvidnost banaka, struktura plasmana, struktura izvora sredstava • Ukidanje podele na investicione i komercijalne banke • Jačanje mera za poboljšanje solventnosti banaka • Čišćenje active i passive banaka od neprofitonosnih oblika • Sužavanje prava po osnovu osiguranja depozita banaka • Pojačana kontrola centralne banke nad sistemom komercijalnih banaka • Sređivanje ukupnog bankarskog sistema u koje su se nagomilali i koncentrisali gubici

Isto tako bankari zagovaraju totalnu reformu finansijskog sistema jer će njegovom reformom stvarno oživeti finansijsko tržište, a monopolski položaj banaka na njemu postaje prošlost. Globalno bankarstvo u svetu, posebno u razvijenim zemljama, prati niz promena koje bitno inoviraju sadržinu bankarskog poslovanja, tako da se klasična fizionomija banke od naglašeno kreditne ustanove transformiše u modernu bankarsku ustanovu. Snažne promene su nastale i u ostalim finansijskim ustanovama, takva konkurencija podstiče i doprinosi unapređenju razvoja finansijskog i bankarskog sistema, što ima za svoj konačan efekat podizanje kvaliteta finansijskih usluga i snižavanje cene tih usluga za njihove korisnike. Loš menadžment banaka je jedan od osnovnih uzroka njihovih fmansijskih problema. Problem se može svesti na razne vrste pritisaka, tehnički neadekvatna kreditna analiza i analiza raznih vrsta rizika, nepostojanje dobre interne kontrole, loše povezivanje aktive i pasive, odnosno "cash flow" analiza i mnogi drugi propusti vezani su za takozvani tehnički loš menadžment. Karakteristično je i netačno prikazivanje finansijskih rezultata, bilo da se radi o sakrivanju gubitaka ili prihoda za oporezivanje, pogotovo ako ne postoji dobar računovodstveni sistem i dobra revizija. Mada su izgubile "sklonost" ka finansijskini klasičnim katastrofama, naše banke se u najvećem delu nalaze na ivici globalnog kolapsa. Dok "bankarska industrija" u svetu 1990-tih godina pokazuje značajan napredak, ona kod nas pokazuje gotovo predsamrtno slabljenje svih oblika poslova. A upravo one moraju biti "hramovi" finansijske i razvojno-stabilizacione trezvenosti i stabilnosti privrednog i finansijskog sistema, posebno u jednoj privredi u razvoju kakva je naša.Banke moraju same da uđu u određene procese preko smanjivanja broja zaposlenih, velikom povećavanju produktivnosti i efikasnosti poslovanja, povećanjem provizija i naknada u ostalom poslovanju (ako ne i kamatnih stopa) , uz brzo razvijanje novih proizvoda i usluga banaka. Rastući deo profita banaka razvijenih privreda rezultat je trgovine hartijama od vrednosti i operacijama na otvorenom (sekundarnom) tržištu, ali i deviznim poslovima. Snažno opada profit na tradicionalne poslove-uzimanja i davanja novca na zajam uz kamatu. Nove tehnologije i poslovi koje banke prihvataju podrivaju stare bankarske strukture. Banke su u razvijenim privredama izložene snažnoj konkurenciji industrije hartija od vrednosti i drugih finansijskih institucija, koje nisu banke, ali nude proizvode i usluge potpuno slične bankarskim. Sigurnost bankarskih depozita i kamata popuštaju pod profitima koji se ostvaruju na finansijskim tržištima. Promene u informativnoj tehnologiji dovele su do velikih promena i u finansijskoj tehnologiji kroz proces sekjuritizacija (pretvaranja delova pasive u finansijske instrumente koji se zatim mogu podavati na finansijskom tržištu) . Bez obaveze da drže određeni koeficijent kapitala u odnosu na aktivu, nebankarske finansijske institucije postaju snažna konkurencija na strani aktive banaka. Banke s druge strane moraju da drže određeni rizični kapital (8%) , što im smanjuje rizik od neizvršavanja obaveza, ali i profit od dugoročnih plasmana. Banke nisu sposobne kao njihovi konkurenti da brzo i elastično reaguju na ove krupne promene. Kontrola i regulisanje ponašanja banaka u skladu sa zakonom o bankama još nisu na zadovoljavajućem nivou Ograničenja i monopolsko pravo dato bankama na depozitno-kreditne poslove izolovala su ih od tržišta i konkurencije, ali će razvojem finansijskog tržišta i nebankarskih institucija doći do dalje erozije položaja banaka na tržištu. Za tržišno orijentisan bankarski sistem nužna je i transformacija vlasničke strukture u bankama. Promena vlasničke strukture banaka vezana je za izmene strukture sredstava u društvenim

bankama koje su dominantne, što je direktno vezano za izmenu strukture vlasništva u realnom sektoru privrede i stanovništva . Ovaj proces će se odvijati u tri pravca: 1. Jačanjem depozita i štednje stanovništva kod banaka jača privatno vlasništvo, čemu treba podesiti menadžment banaka; 2. Promenu vlasničke strukture preko akcionarstva, preko emisije dodatnih količina akcijskog kapitala, dokapitalizacijom; 3. Učešće stranih banaka i kapitala u domaćem finansijskom sektoru, stvaranjem stranih meštovitih banaka (sa stvarno uloženim inostranim kapitalom) . Koncept otvaranja filijala stranih banaka kod nas, smatramo u ovoj fazi je neprihvatljiv (uz dobre efekte u pogledu poslovnosti, konkurencije, inovacije, likvidnosti, sigurnosti i dr. negativni efekti bi bili znatno veći) . 3. Modeli bankarskih sistema u globalnom bankarstvu 3. 1 Američki model

Američki model koji je važio do 2000. godine zasnivao se na striktnom razgraničenju komercijalnog i investicionog bankarstva. Ovaj model formiran je na osnovu zakona iz 1933. godine (Glass-Steagall Act). Takođe je bio donet zakon koji je ograničavao filijalsku mrežu svake američke banke samo na onu saveznu državu u kojoj se nalazi glavno sedište te banke. Na taj način je stvorena struktura bankarskog sistema koja se sastojala iz jako decentralizovane mreže banaka kao i striktnog razgraničenja između komercijalnih i investicionih banaka. Osiguravajuće kompanije činile su treću institucionalnu komponentu američkog sistema finansijskih institucija. Međutim, rascepkanost komercijalnih banaka je bila kontrabalansirana jedinstvenim tržištem kapitala preko kojeg su veće kompanije mogle da plasiraju svoje vrednosne papire i time prikupljaju dodatni kapital za finansiranje krupnih investicionih projekata. Ograničenja koja je doneo Glass-Steagall Act bila su inicirana pritiskom lobija investicionih banaka i lobija lokalnih zajednica i saveznih država. Ovaj koncept je doprineo bržem rastu američkog finansijskog tržišta u odnosu na rast koji bi postojao da je bila dozvoljena veća intermedijacija komercijalnih banaka u okviru čitavih SAD, kao i da su komercijalne banke imale zakonsku osnovu da vrše emisiju vrednosnih papira za velike kompanije na tržištu kapitala. Međutim, na osnovu zakona iz 1994. godine dozvoljeno je bankama da otvaraju filijale u drugim saveznim državama, kao i da se vrše fuzije banaka čija su glavna sedišta locirana u raznim saveznim državama. Krajem 1999. godine donet je zakon koji je uneo još značajnije institucionalne promene u američkom finansijskom i bankarskom sistemu. Ta promena odnosi se na ukidanje zakonskog razdvajanja komercijalnih banaka, investicionih banaka i osiguravajućih kompanija. Dozvoljeno je stvaranje „finansijskih holding kompanija“ koje su dobile pravo da mogu da se angažuju u svim oblicima finansijske aktivnosti. Time su stvoreni institucionalni uslovi za integracije (putem fuzija i akvizicija) komercijalnih banaka sa investicionim bankama i sa osiguravajućim kompanijama.

3. 2 Nemački model

Institucionalnu osnovu spoljnog finansiranja kompanija u nemačkom modelu čine banke. Uloga finansijskih berzi je tradicionalno bila jako ograničena. Za nemački model bankarstva je

karakterističan koncept univerzalne banke, koja predstavlja kombinaciju komercijalne i investicione banke. Univerzalne banke su glavni izvor finansiranja firmi svih veličina. Posebno su značajni odnosi između univerzalnih banaka i akcionarskih kompanija, jer banke daju ne samo kredite sa različitim ročnim spektrom nego vrše i ulaganja u akcijski kapital nefinansijskih kompanija. Takođe univerzalne banke vrše finansijske usluge u vezi sa emisijom akcija i obveznica kompanija na tržištu kapitala. Samim tim tržište kapitala u Nemačkoj je znatno manje razvijeno nego u SAD, pa je i kontrola kompanija preko bankarskih institucija značajnija u odnosu na finansijske berze. Težište kontrole ekonomske efikasnosti upotrebe resursa u nemačkim kompanijama se u većoj meri zasniva na delovanju upravnih i nadzornih odbora u kompanijama, kao i nadzoru univerzalnih banaka. Bazični nivo upravljačke kontrole u kompanijama je Vorstand (upravni odbor), u koji ulaze glavni menadžeri kompanije, i on neposredno upravlja svim procesima u kompaniji. Viši nivo upravljčke kontrole u kompaniji je Aufsichsrat (nadzorni odbor) koji se obično sastaje jednom kvartalno. Nadzorni odbor donosi najvažnije investicione i finansijske odluke, sprovodi nadzor nad radom Vorstanda i vrši izbor top menadžera kompanije. Članovi Vorstanda ne mogu biti članovi Aufsichsrata, tako daje napravljena jasna razlika između onih koji su odgovorni za operativno vođenje od onih koji su odgovorni za stateške poteze kompanije. Treći upravljački nivo je godišnja skupština akcionara, čije funkcionisanje je pod uticajem stepena koncetracije akcijskog kapitala. Bitna karakteristika nemačkih banaka je koncept glavne ili domaće banke (Hausbank) za konkretnu nefinansijsku kompaniju. To je jedna od ključnih razlika između nemačkog i američkog modela koja se odnosi na to da univerzalna banka može da ima učešće u akcijskom kapitalu kompanija u realnom sektoru ekonomije. Međutim, zakonski propisi ograničavaju učešće banaka u akcijskom kapitalu tih kompanija. Institucionalna mogućnost da banke mogu da drže deo akcijskog kapitala nefinansijskih firmi zasniva se na širem konceptu unakrsnog akcionarstva, koje je često priprema za fuziju odgovarajućih kompanija. Pozitivna strana ovog koncepta je smanjenje informacione asimetrije između dužnika i kreditora, a i pokazalo se da je univerzalno bankarstvo povećalo performanse nemačkih firmi. Međutim generalni trendovi u razvoju bankarskih i finansijskih sistema idu u pravcu brzog jačanja finansijskog tržišta, naročito pod dejstvom savremenih informacionih tehnologija i globalivacije. To ne utiče na univerzalno bankarstvo, koje je u skladu sa integralnim delovanjem finansijskog tržišta, ali se koncept nemačkog modela postepeno menja i približava američkom konceptu u smislu rastuće uloge tržišta kapitala, mada je ta uloga još uvek znatno manja nego u američkom modelu.

4. 3 Japanski model

U japanskom finansijskom sistemu je bila značajna državna kontrola finansijskog sektora kao i specijalizacija banaka. Komercijalne banke se bave pretežno kratkoročnim depozitno-kreditnim operacijama, dok specijalizovane finansijske institucije odobravaju dugoročne kredite iz potencijala koji je formiran putem prodaje dugoročnih depozitnih certifikata a ne iz depozita. U japanskom modelu karakteristična je uloga glavnih banaka oko kojih su formirani industrijski konglomerati poznati kao keiretsu. Industrijski konglomerati keiretsu tipa obuhvataju niz kompanija, među kojima se nalaze i osiguravajuće kompanije i berzanske firme. U okviru svake keiretsu grupe nalazi se uvek po jedna komercijalna banka koja obično predstavlja i stožer cele

industrijske grupe. Kompanije u okviru ove grupe imaju unakrsno učešće u akcijskom kapitalu, što obezbeđuje homogenizaciju grupe i stvaranje zajedničke strategije pomenutih poslovnih sistema. Neposredni i trajni odnosi između glavnih banaka i keiretsu grupa omogućavaju da banke vrše permanentni monitoring performansi poslovanja kompanija industrijske grupe. Takav model odnosa između inustrijskih preduzeća i banaka smanjuje stepen informacionih asimetrija i time se indirektno smanjuje i stepen verovatnoće bankrotstva kompanija. Ukoliko neka kompanija ima finansijske teškoće, glavna banka brzo interveniše putem svežih kredita. Odnosi između kompanija i banaka su prilično suptilni i oslanjaju se na japansku filozofiju koja ističe poslovni moral i poverenje u prvi plan. Kompanija može da dobije novac od banke da bi proizvela očekivani nivo prinosa, s tim da banka direktno ne kontroliše upotrebu sredstava. Ukoliko kompanija ne uspe da ostvari očekivani nivo prinosa, banka šalje svog predstavnika u upravni odbor kompanije da bi vršio superviziju. Ako bi se situacija dalje pogoršavala, banka može da smeni generalnog direktora kompanije. U poslednje vreme i japanski model bankarskog sistema trpi određene promene. Jedan od važnijih faktora koji su doveli do ove pojave je svakako preusmeravanje dela sveže štednje stanovništva u kupovine vrednosnih papira kompanija neposredno ili ulaganja kod institucionalnih investitora. Osnovni zaključak koji se može izvući iz analize ovih modela bankarskih sistema je da su oni u osnovi determinisani finansijskim sistemom koji u zemlji postoji. Ako je u zemlji razvijeno tržište kapitala, uloga bankarskog sistema mora da bude relativno manja nego u suprotnom slučaju.. Velika potencijalna opasnost mehanizma u kojem banke imaju dominantnu poziciju u finansiranju kompanija je mogućnost stvaranja sprega između menadžmenta u kompanijama i bankama, što u krajnoj liniji dovodi do atrofije tržišnih stimulansa i kriterijuma. Optimalan finansijski mehanizam u tržišnoj ekonomiji sadrži delovanje kako finansijskog tako i bankarskog tržišta, uz prožimajuće efekte finansijskog tržišta na poslovanje bankarskih institucija. Kada se radi o zemljama u razvoju i tranziciji, one moraju dugo vremena prvenstveno da se oslanjaju na bankarske mehanizme iz razloga što postoji nedovoljan broj kompanija koje ispunjavaju uslove za emisiju akcija i obveznica koje bi bile u prometu na finansijskim berzama.

4. Novi trendovi u globalnom bankarstvu i njihova refleksija na svetsko finansijsko tržište

Osnovna uloga finansijskih tržišta, sa bankama kao glavnim učesnicima, je alokacija resursa i kao takva predstavljaju mozak celog privrednog sistema, nacionalnog i globalnog i centralno mesto za donošenje važnih odluka. Može se reći da je osnovna uloga modernih finansijskih tržišta pribavljanje, kreiranje, obrada, distribucija i korišćenje informacija, što ova tržišta razlikuje od konvencijalnih tržišta roba i usluga. Od razvijenosti i stabilnosti bankarskog sistema, najviše zavisi razvijenost i stabilnost finansijskog sistema i privrede. Globalno bankarstvo u svetu, posebno u razvijenim zemljama, prati niz promena koje bitno inoviraju sadržinu bankarskog poslovanja, tako da se klasična fizionomija banke od naglašeno kreditne ustanove transformiše u modernu bankarsku ustanovu. Otuda se savremena organizacija banaka u svetu najvećim delom zasniva na bankama opšteg tipa ili univerzalnim bankama, koje se bave veoma raznovrsnim bankarskim i finansijskim poslovima koje poslovni partneri zahtevaju od takve vrste banke. Glavni trendovi koji utiču na oblikovanje sektora finansijskih usluga u svetu su:

• deregulacija i globalizacija • rastuća konkurencija • konsolidacija (M&A -integracije i akvizicije) • brz razvoj finansijskih konglomerata • inovacije proizvoda i tehnika upravljanja rizikom i kapitalom. Počeci razvoja globalnog bankarstva i finansijskog tržišta mogu se pratiti od pojave evrodolara (deponovanje i kreditiranje u dolarima van SAD) , evrobanaka i evrovalutnog tržišta posle II svetskog rata. Za vreme krize funte sterlinga 1957. godine britanskim bankama je zabranjeno kreditiranje inostranstva funtama. Finansijske institucije u Londonu, međunarodne banke i investicione banke su u cilju obezbeđivanja nesmetanog finansiranja međunarodne trgovine formirale tržište dolara, na kojem su uzimani evrodolarski depoziti i na osnovu njih odobravani evrodolarski krediti. Tako je počelo da funkcioniše evrodolarsko tržište, do čijeg je procvata došlo uvođenjem konvertibilnosti većine zapadnoevropskih valuta krajem 1958. godine. Kao najznačajnije i najsnažnije međunarodno tržište novca, kredita, hartija od vrednosti i deviza; ono se može smatrati osnovnim stubom današnje globalizacije finansijskih tržišta. Do ekspanzije na evrotržištu je došlo početkom 70-tih godina, kao rezultat ukidanja Bretonvudskog monetarnog sistema i uvođenja sistema fluktuirajućih deviznih kurseva. 4. 1 Promene u finansijskoj strukturi i proboj novih finansijskih posrednika

Finansijska struktura je vrlo dinamična u savremenim tržišnim ekonomijama. Sa realnim ekonomskim kao i institucionalnim i tehnološkim promenama, dolazi do značajnih promena u relativnim pozicijama raznih tipova finansijskih institucija. U toku poslednjih nekoliko decenija dolazi do brzog razvoja transfera kapitala preko finansijskih tržišta. Pri tome kompanije i države emituju vrednosne papire na finansijskom tržištu, dok se kao kupci javljaju neposredno individualni investitori (domaćinstva) ili, što je dominantan slučaj, institucionalni investitori (osiguravajuće kompanije, penzioni fondovi, investicioni fondovi). Brz razvoj penzionih i investicionih fondova privukao je najveći deo novoformirane štednje stanovništva u ove nove finansijske mehanizme i time bitno promenio kanale protoka kapitala u korist institucija finansijskog tržišta. U razvijenom svetu došlo je do prave eksplozije brojnih fondova odnosno investicionih kompanija koje zauzimaju sve značajnije mesto kao specifičan medijator indirektnog investiranja velikog broja štediša. Prestruktuiranje komercijalnog bankarstva je u osnovi vršeno putem njihovog približavanja finansijskim tržištima kao i proširenjem delatnosti tih banaka. Logika čvršćeg delovanja tržišnih principa u finansijskom sektoru, u cilju jačanja konkurencije svih finansijskih institucija, dovela je do ukidanja striktnih funkcionalnih barijera između komercijalnog bankarstva, investicionog bankarstva i osiguranja. To je dovelo do mogućnosti stvaranja finansijskih konglomerata. Pod impresijom svih tih promena sve se više govori o finansijskoj revoluciji, a pod tim pojmom se podrazumeva sve što izražava savremeni proces promena sistema finansiranja i finansijskog posredovanja. U okviru finansijske revolucije najznačajnije mesto zauzimaju promene u finansijskoj tehnici i opšti procesi tehnološko-informativne revolucije koja je u toku. Tehnološko-informativne promene uzimaju se kao polazište finansijske revolucije.

4. 2. Globalizacija finansijskih tržišta

Da bi se proces globalizacije finansijskih tržišta jednostavnije pratio potrebno je imati u vidu sledeću institucionalnu strukturu međunarodnog finansijskog sistema: • nadnacionalne institucije: MMF, Svetska banka, OECD, BIS i ostale međunarodne i regionalne finansijske institucije • međunarodno finansijskog tržište: evro i stranih bankarskih kredita, obveznica, akcija i ostalih hartija od vrednosti, evrovalutno tržište — novca, devizno tržište -spot, terminske i derivati (fjučersi, opcije i svopovi) , • multinacionalne korporacije • centralne banke, • domaća finansijska tržišta: novčano tržište, tržište kapitala (ovbeznice, akcije) i • poslovne banke. Proces globalizacije finansijskih tržišta obuhvata: 1. internacionalizaciju (širenje međunarodne bankarske mreže i aktivnosti van granica nacionalne ekonomije; razvoj međunarodnog tržišta novca, kredita i kapitala i ofsor finansijskih centara) , 2. sekjuritizaciju (direktno zaduživanje na tržištu kapitala -dugoročnih hartija od vrednosti -akcija i obveznica) , 3. finansijske inovacije i integraciju nacionalnih i međunarodnih tržišta. Dve su markantne karakteristike savremenog razvoja finansijskih i bankarskih odnosa u međunarodnim okvirima: to su globalizacija finansijskog i bankarskog tržišta i relativizacija nekadašnjih čvrstih granica u poslovanju banaka i ostalih finansijskih organizacija. Osnovne determinante navedenog razvoja finansija i bankarstva su: globalizacija svetske privrede i trgovine, deregulacija u ekonomskim i finansijskim sistemima, finansijske inovacije i tehnološke inovacije odnosno opšti napredak informatike i kompjuterizacije. Globalizacija međunarodnog finansijskog tržišta i bankarstva u današnjim uslovima je obeležena sledećim bitnim momentima: • prvo, učešće veoma velikog broja banaka iz različitih zemalja na svetskom finansijskom tržištu •drugo, obim finansijskih transakcija na međunarodnom finansijskom tržištu je odavno prevazišao volumene svetske trgovine i platno-bilansne deficite • treće, zamena ili dopuna klasičnih bankarskih metoda i instrumenata novim tehnikama i pristupima tzv. automatskog prelivanja finansijskih resursa između zemalja; • četvrto, kompjuterska i informaciona tehnologija omogućuju u međunarodnim okvirima olakšan pristup tržištima, relativno niže troškove pribavljanja informacija i kreditnih resursa; • peto, obeležje globalizacije međunarodnog bankarstva je kapitalna i finansijska povezanost banaka iz različitih zemalja; • šesto, visok stepen kompetitivnosti i efikasnosti tržišta, što se ogleda u prilično harmonizovanom formiranju kamatnih i ostalih stopa prinosa, sužavanja kamatne margine i obaranja troškova realizovanja finansijskih operacija • sedmo, nadnacionalno institucionalizovanje monitoringa i supervizorstva poslovanja banaka na međunarodnom planu. U dosadašnjim procesima je globalizacija u razvijenim zemljama znatno više prisutna kod investicionog bankarstva. Komercijalno bankarstvo je do sada u razvijenim zemljama vrlo malo globalizovano, jer je ovaj tip banaka usmeren na domaćinstva i manja preduzeća, kod kojih postoji visok stepen lojalnosti prema domaćim komercijalnim bankama. Globalizacija međunarodnog finansijskog tržišta predstavlja strukturnu tendenciju razvijanja integrisanog tržišta i internacionalizacije širokog spektra finansijskih tokova. Trendove dalje

integracije svetskog finansijskog tržišta odrediće procesi finansijskih inovacija, deregulacije i razvoja nove tehnologije poslovanja. Ponuda i tražnja za finansijskim resursima i uslugama imaće važan uticaj na globalizaciju tržišta.Bitna komponenta u građenju globalnog finansijskog tržišta je liberalizacija domaćih finansijskih tržišta sve većeg broja zemalja, u smislu omogućavanja apsorpcije finansijskih resursa sa međunarodnog tržišta, ali i ujednačavanja prakse i metoda poslovanja finansijskih posrednika. Konačno, u konfiguraciji globalnog finansijskog tržišta u narednom periodu imaće važnu ulogu konsenzus o minimalnim standardima banaka i ostalih finansijskih posrednika koje će se uključivati na tržište.

4. 3 Deregulacija i finansijska konglomeracija

Iako su tehnološko-informativne promene koje su zahvatile svetsku privredu ishodište promena finansijskih odnosa, a internacionalizacija i inovacija finansijskih oblika i tehnika samo njihov izraz, ipak je deregulacija osnovni sadržaj i onaj konačni pokretač savremene, uslovno rečeno, finansijske revolucije. Temeljni postulat sistema formiranja akumulacije izražen formulacijom „let money make money“, ponovo je svom snagom došao do izražaja. Ne samo banke nego svi imalo značajni finansijski i nefinansijski subjekti uleteli su u taj deregulisani prostor i rastresali sve prepreke koje su zaostale iz prethodnog perioda. Time su srušene granice koje dele pojedine vrste finansijskih institucija na one koje se smatraju bankama i one koje to nisu, pa čak i između onih koji nisu imale formalan status finansijskog posrednika. Nije se time pretumbalo samo bankarstvo i obligacijsko -kreditno tržište nego su se time pod pritiskom života izmešali bankarstvo, osiguranje, aktivnosti investicionih fondova, itd. Posledica svega toga je da danas nema gotovo ni jednog područja delovanja koje nije regulisano, ali u koje ne može zaći svaka institucija -finansijska i nefinansijska. Ako to ne može direktno, tada indirektno uz pomoć nekakve zajedničke firme, afilijacije ili nekog drugog oblika veze sa onim koji to može. Izraz svega toga su finansijski holdinzi i konglomerati. Oni su organizaciona posledica pražnjenja snage pojedinih finansijskih grupa i finansijskih posrednika. Neki od primera su: American Express-Shearson, Boston Company -Lehman Brothers, Sears-Allstate, Coldweli Banker, itd. Novostvoreni konglomerati predstavljaju vanserijske institucije za potpuni finansijski servis, sa usmerenjem na beskrajno detaljističko tržište kako bi zadovoljili svaku individualnu fmansijsku potrebu -kako se to kaže -od detinjstva pa do penzije i smrti.

4. 4 Fuzije i akvizicije

Fuzija (merger) je vlasnička integracija dve ili više organizacija približno iste veličine. Akvizicija (acqusition) je vlasničko preuzimanje manje organizacije od strane veće i finansijski jače organizacije, kada preuzeta manja organizacija pravno prestaje da postoji. Glavna motivacija za preduzimanje fuzija i akvizicija je maksimizacija vrednosti akcija fuzionisanih finansijskih institucija, mada postoje i neki drugi motivi sekundarnog karaktera; kao što su motivi stejkholdera, posebno menadžera i vlade. Značajni motivi koji dovode do fuzija i akvizicija su: smanjenje troškova i rizika novonastale organizacije, stvaranje vrlo velikh bankarskih institucija sposobnih da se uključe u globalnu konkurenciju, povećanje profitabilnosti, povećanje pregovaračke pozicije kod raznih stejkholdera (vlade, konkurencije, potrošača, dobavljača) , bolje korišćenje resursa, itd.

Možemo identifikovati pet promena u ekonomskom okruženju sa kojima se suočavaju ftnansijske institucije: 1) tehnološki progres, 2) poboljšanje opšteg finansijskog stanja, 3) višak kapaciteta i loša finansijska situacija u finansijskoj industriji, 4) međunarodna konsolidacija tržišta, 5) deregulacija geografskih i produktnih ograničenja. Nastojanje banaka kao i ostalih finansijskih institucija da ubrzaju porast svojih aktivnosti zasniva se znatnim delom na ekonomiji obima. Pri tome se nastoji da putem ekonomije obima kompenziraju znatni troškovi uvođenja i inoviranja informacione tehnologije. Još je značajniji proces diverzifikacije poslovnih aktivnosti bankarskih institucija u kontekstu transformacionih procesa, pokrenutih deregulacijom i uvođenjem elektronskog poslovanja Pored primarnih efekata fuzija i akvizicija, velikog značaja su i sekundarni ili tzv. eksterni efekti. Pod eksternim efektima se podrazumevaju reakcije drugih finansijskih uslužnih provajdera na fuzije i akvizicije na njihovim tržištima. U kontekstu jačanja tržišne tržišne konkurencije, uvođenja novih informacionih tehnologija kao i globalizacije, postoji jaka tendencija ka stvaranju krupnijih bankarskih institucija. Promena vlasničke strukture postaje aktuelna kada neke banke pokazuju nedovoljne performanse. To stvara osnovu da na tržištu kapitala jače i efikasnije banke, putem kupovine kontrolnog paketa akcija, preuzimaju vlasničku kontrolu nad slabijim bankama.

4. 4. 1 Primeri bankarskih fuzija i akvizicija

1. Marta 2000. godine je pokrenut projekat fuzije dve najveće nemačke univerzalne banke -Deutsche Bank i Dresdner Bank čime bi bila formirana najveća banka na svetu. Stvaranje najvećeg nemačkog i svetskog bankarskog koncerna koncipirano je polazeći od strateške vizije da se formira izuzetno jaka bankarska institucija za buduću konkurenciju na globalnom finansijskom tržištu. Strategija nove bankarske mega institucije zasnivala bi se na snažnoj banci za depozitno-kreditne odnose sa stanovništvom, investicionom bankarstvu posebno za globalne kompanije, privatnom bankarstvu za finansijski jače klijente, tehnološkom liderstvu u bankarstvu, kao i sinergiji kao uslovu za visok stepen efikasnosti i profitabilnosti. Međutim, ovaj projekat fuzije dve mega banke nije ostvaren, jer je Dresdner Bank iznenada odustala od fuzije i to približno mesec dana posle publikovanja preliminarnog dogovora. 2. Aprila 2001. godine je postignut sporazum o mega fuziji najveće nemačke i svetske osiguravajuće kompanije Allianz i velike nemačke banke Dresdner Bank. Džinovski koncern Allianz, koji ima jak portfolio akcija u Dresdner Bank, odlučio je da ostvari mega integraciju sa ovom velikom bankom. Projektovana integracija osiguravajuće kompanije i banke trebalo bi da ostvari jake sinergetske efekte. 3. U Evropi je generalno u toku proces fuzija i akvizicija banaka, što je podstaknuto stvarnjem jedinstvenog tržišta u Evropskoj uniji kao i aktiviranjem evra u zemljama evro zone. U tom kontekstu je i integracija velike austrijske banke Bank Austria i nemačke Hypo Vereinsbank. 4. Najveća bankarska grupa u svetu je sada Mizuho Financial Group koja je nastala oktobra 2000. godine integracijom tri vodeće japanske komercijalne banke: DKB, Fudži i Industrijske banke Japana. Pored komercijalnog bankarstva, Mizuho grupa ima afilijacije za investicione bankarstvo kao i za brokeražu. Nova bankarska grupa ima poslovne odnose sa preko 80% japanskih kompanija čije su akcije registrovane na berzi.

5. Eklatantan primer međunarodnih bankarskih integracija je slučaj HSBC (Hong Kong Shangal Banking Corporation) koja je preuzela veliku britansku Midland banku i time ušla u krug najvećih britanskih banaka. Da bi ušla u evro zonu , HSBC je postigla dogovor sa francuskom bankom CCF (Credit Commercial de France) o prijateljskom preuzimanju.

4. 5 Reuniverzalizacija bankarstva

Suština ovog trenda ogleda se u talasu restruktuiranja banaka od specijalizovanih ka univerzalnim bankama. Deregulacija je imala jake implikacije na funkcionisanje finansijskih sistema i finansijskih institucija. To je krucijalni momenat koji je diktirao pravac razvitka banaka i njihove organizacije. Specijalizacija koja se stalno negovala i razvijala nikada, međutim, nije likvidirala njihovu težnju univerzalizaciji poslovanja. Produkt svega toga su finansijske grupe i holdinzi, čiji su krakovi razvučeni na sve strane. Univerzalna banka je time ponovo zauzela svoje istaknuto mesto glavnog diverzifikovanog finansijsko-posredničkog konglomerata. Sve što je navedeno ne znači da su time iščezli samostalni specijalizovani finansijski posrednici. Brzi razvitak komercijalnih papira i drugih finansijskih instrumenata omogućio je da se širi krug finansijskih posrednika uključi u finansiranje i zađe u bankarsko tržište. A u taj krug spadaju ne samo investicione banke nego i štedionice i hipotekarne institucije, a uz njih finansijske kompanije i osiguravajuća društva, na šta je odmah naišao kontraprodor banaka koje akvizicijom tih specijalizovanih institucija pariraju tom izazovu. Pod svoje okrilje nastoje staviti što više takvih institucija koje imaju neku značajniju bazu na tržištu, kakvu-takvu klijentelu, slobodan pristup na neko tržište i neku specijalističku prednost.

4. 6 Prodor informacione tehnologije

Razvoj informacione tehnologije je presudan u trasiranju savremenog trenda transformacije finansijske strukture, a samim tim i bankarske strukture. U kontekstu tehnološke revolucije dolazi do stvaranja elektronskog bankarstva. Stvaranje elektronskog bankarstva ima velike reperkusije na tehnologiju poslovanja i na organizacionu mrežu bankarskih institucija. Mogućnost direktnog komuniciranja između banke i komitenta preko personalnih kompjutera ili preko elektronski povezanih prodajnih punktova u trgovinskim kućama deluje u pravcu smanjivanja broja banaka putem fuzija i akvizicija, imajući u vidu visoke troškove savremene informacione tehnologije. Međutim, glavni izazovi u procesima budućeg razvoja bankarstva dolaze od strane Interneta. U toku poslednjih godina došlo je do stvaranja tzv. virtuelnih banaka koje obavljaju sve bankarske poslove sa klijentima isključivo preko Interneta. Kako internet banke nemaju filijale, one po toj osnovi ostvaruju veliku cenovnu prednost u odnosu na tradicionalne filijalske banke. Danas dominiraju ocene da će bankarstvo koje posluje sa stanovništvom u narednom sagledivom periodu predstavljati kombinaciju banaka sa filijalskom mrežom i virtuelnih banaka. Filijalsko bankarstvo biće sužavano i pretežno orijentisano na one usluge koje zahtevaju stručne savete, dok će operativna distribucija bankarskih proizvoda/usluga kao i platni promet biti vršeni putem online veza koje će bankarski klijenti ostvarivati sa centralnim kompjuterskim procesorom banke. Ali razvoj elektronskih informacionih sistema vodi i u pravcu promene odnosa između banaka i korisnika bankarskih usluga. Stepen vezanosti klijenata za određenu banku biće radikalno smanjivan. Banke će konkurisati ne samo između sebe nego i sa drugim finansijskim

institucijama. Tzv. „agregatori“ tj. Internet platforme koje na ekranu uporedo prikazuju ponude provajdera raznih finansijskih usluga pritiskom na dugme, još više će povećati cenovnu konkurenciju, pre svega za standardizovane usluge.

4. 7 Marketizacija u bankarstvu

Kako uloga sektora finansijskih usluga nastavlja da raste u ekonomijama većine Daleko istočnih, pacifičkih i zapadnih nacija, javlja se pritisak za efikasniji marketing menadžment finansijskih usluga koje se nude. Uprkos recesiji sektor finansijskih usluga nastavlja da raste u smislu tekuće aktive i profita i stoga ima najvažniji uticaj na druge sfere ekonomije. Zbog ovih razloga, trenutno postoji rastući interes za primenu marketing tehnika i alata u finansijskim uslugama. Jedan od ključnih zadataka savremene banke predstavlja pronalaženje puteva i metoda za ostvarenje održive konkurentske prednosti na sve konkurentnijim finansijskim tržištima. Uloga marketinga u ovom zadatku je nesumljiva, naročito u oblasti njegove uspešne implementacije i izgradnje bankarske kulture i kvaliteta bankarskih usluga. Što se tiče eksternih pretnji sa kojima se suočava moderno bankarstvo, ona se najpre odnose na: povećan stepen konkurencije na finansijskim tržištima, veličini raspoloživog tržišta, globalizaciju finansijskih tržišta, sofisticiranosti potrošača i promene u oblasti regulacionog, ekonomskog i političkog okruženja. Kada se radi o finansijskim institucijama, one najčešće konkurišu na veoma širokim tržišnim prostorima. Ovi tržišni prostori su uglavnom fragmentirani na veoma heterogene segmente. U tom slučaju su potrebne preciznije marketing tehnike, koje omogućuju dijalog sa manjim grupama potrošača i indentifikovanje individualnih potreba potrošača. Ova situacija doprinela je rastu relationship marketinga; kao novog marketing modela primenljivog za sektor finansijskih usluga. Sve više vodećih banaka se okreću zadržavanju postojećih potrošača, kroz razvijanje odnosa sa njima, a zatim se posvećuju većini marketing naporima za sticanje novih potrošača ili zaustavljanju gubljenja potrošača.

IV. Globalno i elektronsko bankarstvo

1. Elektronsko bankarstvo u funkciji globalnog bankarstva

Razvitkom informacione tehnologije sve se više u poslovanju banaka javlja situacija da se podaci o poslovnim trasakcijama nalaze u okviru kompjuterskog sistema (baze podataka) , odnosno na magnetnim medijima, dok se poslovanje na papiru (dokumenti) pojavljuju samo kao nusprodukt. Za takav način poslovanja počeo se u praksi koristiti pojam elektronsko bankarstvo. Elektronsko bankarstvo omogućuje sve veće korišćenje bankarskih usluga po sistemu "samousluge". Savremeni trendovi u bankarstvu podrazumevaju da se sve više poslova prenese na korisnike usluga. Bankarske transakcije usmerene su tako da se potencijali banaka preko noći plasiraju u zemlje gde je u to vreme dan (radno vreme banaka i finansijskog tržišta) . Na taj način banke posluju i onda kada se u njihovom sedištu završilo radno vreme. U stvarnosti, kreditni potencijal banaka figurira samo u kompjuterskim sistemima, dok se dokumenti, hartije od vrednosti, efektiva i slično javljaju kasnije. Izravnavanje potraživanja i dugovanja takođe se obavlja preko povezanih sistema. Uvodjenjem elektronskog bankarstva, izreka "vreme je novac", postaje sve više realnost. Elektronsko bankarstvo (Electronic Banking) je termin kojim se u informatici naziva korišćenje računara u bankarskom poslovanju.

Elektronsko bankarstvo se prvi put javlja u SAD. To je omogućilo američkim bankama da svojim velikim komitentima obezbede informacije o stanju na računu (i obavljenim transakcijama) na najkraći i najefikasniji način. Ova tehnologija početkom sedamdesetih godina označena je kao EFT (elektronski prenos sredstava -Electronic Funds Transfer) sistem. EFT obuhvata elektronske sisteme koji transferišu novčana sredstva i zapise u vezi sa tim, bez papira, koristeći kompjuterske komunikacije. Ideja je potekla od banaka koje su bile motivisane svojim klijentima, ulagačima kompanijama, potrošačima, pruže marketinški što bolju uslugu. Uz to su išle i mogućnosti smanjenja troškova šalterskih, stvaranje novih izvora prihoda kroz ostvarenje novih proizvoda, proširenje tržišta i održavanje konkurentnosti u uslovima deregulacije bankarskog poslovanja. Prednosti od korišćenja ovog sistema imaju i bančini komitenti jer brže, tačnije, a često i jerftinije obavljaju sve vrste finanskijskih transakcija. S druge strane, istovremeno su delovi i faktori ograničenja: visoki inicijalni troškovi za uvodjenje opreme, spore promene zakonskih propisa vezanih za tok papirne dokumetacije, spor razvoj tehnologije u ovoj oblasti, spore promene stečenih navika klijenata, unapredjenje klasičnih sredstava plaćanja kao što su čekovi, itd. Paralelno se razvijao POS (plaćanje na mestu prodaje -Point of Sale) sistem i koncept ATM (Bankomati-Automated Telier Machine) . Svi ovi sistemi uglavnom su se nezavisno razvijali ali su vremenom integrisani u ono što danas nazivamo elektronskim bankarstvom. Integralna obrada informacija i brzo obavljanje finansijskih transakcija su od primarne važnosti za funkcionisanje banaka, štedionica i drugih finansijskih institucija. U istoj meri raste i senzibilitet bankarskih komitenata u odnosu na kvalitet obavljanja bankarskog servisa i anonimno memorisanje informacija -ličnih podataka gradjana, odnosno poslovnih promena privrednih organizacija. Ovde se ne smeju izgubiti iz vida zakonske odredbe i dodatne mere predostrožnosti za čuvanjem i poverljivost dobijenih podataka. Danas se u te svrhe koriste različiti tehnički i organizacioni postupci, koji su inkorporirani u elektronskim sistemima ili u prenosnoj mreži. Sistemi koji se baziraju na elektronskom bankarstvu moraju zadovoljiti sledeće karakteristike: funkcionalnost, modularnost, fleksibilnost i integralnost, otvorenost, zaštita, tehničke karakteristike, podrška, održavanje.a) Integritet hardvera. Pored uobičajene mogućanosti zaštite elektonskih uređaja, kao sigurnosno kućište uredjaja, električna sigurnosna ili vremenska brava, treba pomenuti mere zaštite koji se odnose na pristup do njih, odnosno kontrolu ulaza u prostorije gde se iste nalaze. Integritet hardwera je naročito važan i potreban kod modula i kod njih treba da bude zastupljen postupak kodiranja. Za ove komponente, koje u potpunosti moraju biti obezbedjenje od krađe i od očitavanja, koriste se keramička zaštita i hibridna tehnologija kao fizička mera zaštite. b) Integritet softvera. Radi zaštite od manipulacija na softveru, koji se koristi, postoje integrisani postupci kontrole, koji onemogućavaju slobodan rad i manipulaciju sa programima i delovima programa. Integrisani postupak kontrole bazira se na kodiranju i pomoću fizičkih mera zaštite garantuje tajnost korišćenih kodova. Pored operativnog sitema softvera kao celine, mogu se zaštititi pojedini segmenti softvera, pri čemu ne treba isključiti i druge mogućnosti zaštite softvera-programa. c) Integritet podataka. Obezbeđenje podataka i njihova kontrola se bazira na kodiranju. d) Kontrola ulaza u prostorije, rad sa uredjajima i pristup podacima. Upravljanjem elektronskim sistemima za obradu podataka treba poveriti samo stručnom - školovanom kadru. Pri ulazu u elektronske centre moraju se postaviti uredjaji i za identifikaciju i na taj način sprečiti

neovlašćene posete, sa svim posledicama koje iz toga mogu da proisteknu. Za samouslužne elektronske uredjaje traži se identifikacija korisnika identifikacionom karticom korisnika. e) Moderan koncept organizacije je uslov za sigurnost i efikasnost. organizacionim merama se tačno odredjuje odgovornost, zadaci i kontrola izvršenja postavljene strategije o sigurnosti i efikasnosti. Na osnovu ovakvog pristupa se izradjuje detaljna šema obrade podataka i ukupnog poslovanja. Tehnološke inovacije u u platnom prometu postavile složene zahteve pred zaposlenima u bankama, štedionicama, jer traže velike napore na planu njihovog školovanja i permanentnog obrazovanja. Tehnološke inovacije su donele znatne prednosti na planu brzine i pouzdanosti u izvršavanju raznih bankarskih usluga u odnosu na klasičan način obavljanja finansijskih transakcija.

1. 1 Razvoj elektronskog bankarstva

Elektronsko bankarstvo je termin kojim se u informatici naziva korišćenje računara u bankarskom poslovanju. Podaci se automatski i bez papirnog dokumenta zahvataju, određuju i dalje prosleđuju. To omogućava da komitent nezavisno od bančinog šaltera u bilo kom trenutku može da obavi svoje bankarske poslove.Pojavu elektronskog bankarstva su uslovili sledeći faktori:

1. Problem kolizije radnog vremena banke i korisnika bankarskih usluga2. Sporost finalizacije plaćanja3. Troškovni pritisak na banke

Prvi elektronski transfer novca izvršen je 1860.godine od strane firme Western union, uz pomoć telegrafa. Kasnije je telegrafski transfer novca postao uobičajen.Elektronske transakcije se mogu podeliti na analogne i digitalne. Transfer novca putem telegrafa je elektronska transakcija analognog tipa. Digitalne elektronske transakcije su vezane za pojavu elektronskih digitalnih računara.Automatizacija transakcija u bankarstvu dugo je odlagana zbog visokih cena neophodne opreme i infrastrukture, neusklađenih zakonskih propisa, neadekvatnog i neravnomernog razvoja tehnologije i visokih troškova marketinga.Za afirmaciju elektronskog bankarstva od presudnog značaja su trendovi u informacionoj i komunikacionoj tehnologiji, upotreba javnih računarskih mreža(pre svega Interneta) i razvoj i primena metoda kriptografije.Elektronsko bankarstvo se prvi put javlja u SAD. To je omogućilo američkim bankama da svojim velikim komitentima obezbede informacije o stanju na računu (i obavljenim transakcijama) na najkraći i najefikasniji način. Ova tehnologija početkom sedamdesetih godina označena je kao EFT sistem. Paralelno se razvijao POS sistem i koncept ATM. 1968. godine je u Sjedinjenim Američkim Državama formirana radna grupa za unapređenje razmene"bez papira" (Special Committee on Paperless Entries-SCOPE) , koja je funkcionisala pri Banci federalnih rezervi u San Francisku. Plan je bio jednostavan: pretvaranje sitnih periodičnih plaćanja čekovima (kao što su zarade i premije osiguranja) u posebno oblikovanu platnu evidenciju koja će moći da se čita uz pomoć računara i grupisanje ovih plaćanja u "pakete" koji će se elektronski razmenjivati pomoću računara. Kao rezultat ovih napora formirana je prva klirinška banka (Automated Clearing House -ACH -) koja je počela sa radom 1972. godine u okviru projekta kojim je upravljala država. Kao reakcija na povećanu tražnju za međunarodnim obračunom transakcija valutama i vrednosnim papirima, razvijeni su elektronski

platni sistemi za plaćanja na veliko, među kojima u obalsti međubankarskog izveštavanja trenutno dominira SWIFT.Širina bankarskih usluga elektronskim putem prvenstveno zavisi od fleksibilnosti zakonske regulative.U praksi su se do sada izdefencirali sledeći najzastupljeniji vidovi e-bankarskih poslova, odnosno usluga: pristup računu u bilo koje vreme, uvid u stanje i promene na računu, elektronsko plaćanje u bilo koje doba, transferi sredstava sa računa na račun, obrada,izmena i pružanje korisnih informacija i novi kontakti, višesmerne komunikacije, sistemske usluge, međubankarski transferi, menjački poslovi, naručivanje čekova, elektronska procedura dodele kredita, otplate kredita.Dva su ključna razloga zbog kojih su banke zainteresovane za Internet bankarstvo: 1. klijenti, koji će najverovatnije koristiti Interent bankarstvo, predstavljaju veoma zanimljiv segment tržišta, kako sa demografskog tako i sa ekonomskog stanovišta: korisnici Interneta su uglavnom mlađi ljudi sa većim stepenom obrazovanja i većim prihodima od prosečnog klijenta 2. Internet predstavlja vrlo efikasan i jeftin distribucioni kanal

1.2.Elektronsko bankarstvo i platni promet

Prednosti koje banci donosi elektronski platni promet su: Unos i kontrola podataka platnih naloga prepušta se komitentu Cena pojedinačne transakcije je višestruko niža od cene obrade transakcije na klasičan način

preko šaltera Pružanje kvalitetnije usluge komitentu istovremeno sa pruzimanjem na vođenje njegovog

računa u banku Brzo širenje baze komitenata na širem geografskom području Smanjenje troškova kroz nepotrebno otvaranje šaltera i zapošljavanje šalterskih radnika Smanjenje troškova papira i poštanskih troškova Preuzimanje komitenata od banaka koje ne nude elektronsko bankarstvo Smanjivanje redova u bankama Mogućnost uspostavljanja novih tržišnih kanala poslovnog komuniciranja na relaciji banka-

komitent-banka

1.2.1. Vrste elektronskih bankarskih poslova

Osnovne vrste elektronskih bankarskih poslova su: Elektronski vođeni međubankarski poslovi Elektronski vođeno poslovanje sa komitentima i za njihov račun

1.2.1.1.Elektronski vođeni međubankarski poslovi

Ovi poslovi zahtevaju visok stepen sigurnosti, tajnosti i postojanosti podataka, kao i visok stepen efikasnosti u disponiranju finansijskim aktivama.Najpoznatiji svetski sistemi ove vrste su:

SWIFT/SWIFT-Net (Society for Worldwide Interbank Financial Telecommunications) ACH (Automated Clearing House) FEDWIRE (Federal Reserve Wire Transfer System) CHIPS (Clearing House Interbank Payments System)

CIS (Swiss Interbank Clearing System) TARGET (Trans-European Automated Realtime Gross Setlement Express Transfer)

SWIFT/SWIFT-Net

Reč je o međunarodnom bankarskom telekomunikacionom sistemu za prenos podataka o finansijskim transakcijama između zemalja članica. Osnovan je 1973.godine,sa sedištem u Briselu, od strane banaka iz zemalja Zapadne Evrope i SAD-a, a počeo je sa radom 1977.godine. Cilj osnivanja bio je kreiranje zajedničke svetske mreže za obradu podataka i komunikaciju. Usluga koju SWIFT pruža omogućava korisnicima da povećaju sigurnost plaćanja, smanje troškove, poboljšaju automatizaciju i upravljaju rizikom. SWIFT posluje po belgijskim zakonima i u vlasništvu je i pod kontrolom svojih akcionara.2001.godine dolazi do prve implementacije novog SWIFT sistema pod nazivom SWIFT Net. SWIFT Net je potpuno nova tehnologija oslonjena na protokole koje koristi Internet i zadovoljava ključne zahteve za interaktivnim porukama, interaktivnim transferom fajlova, kao i bezbedno pretraživanje podataka. SWIFT Net omogućava finansijskim institucijama single-windows-acces (pristup u okviru jedne aplikacije) celokupnom finansijskom svetu, što znači različitim sistemima plaćanja, sistemima clearing-a, sistemima settlement-a, raznim korespodentima, ACG klijentima, brokerima, dilerima i drugim korisnicima. SWIFT Net doprinosi snižavanju troškova u finansijskim institucijama.

1.2.1.2.Elektronski vođeni poslovi sa komitentima i za njihov račun

Elektronski vođeni poslovi sa komitentima i za njihov račun realiziju se: Upotrebom automatskih samouslužnih šaltera/bankomata (ATM - Automated Teller

Maschines i CD – Cash Dispensers) Kroz elektronski transfer sredstava na mestu prodaje (Electronic Fund Transfer at Point

of Sale-POS/EFTPOS) Kroz kućno bankarstvo (Home Banking) Kroz Internet bankarstvo Kroz mobilno bankarstvo (M-bankarstvo) kao najnoviju tehnologiju

1.3 Podsistemi elektronskog bankarstva

Elektronsko bankarstvo se sastoji iz četiri posistema: 1. Bankomati (Automated Teller Maschines-ATM) 2. Elektronski transfer sredstava na mestu prodaje (Electronic Fund Transfer/Point of Sale-EFT/POS) 3. Domaće bankarstvo (home banking) 4. Automatske klirinške kuće (Automated Clearing House-ACH)

1.3.1 Bankomati (ATM)

Automatski samouslužni šalteri ATM su specijalizovani terminalski uređaji višenamenskog karaktera koji služe za 24-časovnu manipulaciju novčanim sredstvima bez fizičkog prisustva bankarskog službenika, u vidu: polaganja novca na transakcione i štedne račune; podizanja

gotovine sa pomenutih računa; prenosa sredstava sa računa na račun i plaćanja sa različitih računa; dobijanja izveštaja o stanju na računima; bezgotovinskih plaćanja; procesiranja dokumenata; dopune kredita za mobilne telefone; menjačkih poslova, …Oni sadrže mikroprocesore koji imaju on-line vezu sa bazom podataka u banci. Osnovne komponente ATM-a su: deponer keša, mesto za prijem deponovanih sredstava, kontrolor, terminal, štampač i ugrađeni softver.Za unos podataka u ATM koriste se čitači kartica i tastatura. Savremeniji ATM su opremljeni delovima tastature koji su namenjeni specifičnoj kategoriji korisnika: za slepe osobe, za videokonferencije, za kovanice i sl.Banke su zainteresovane za ekspanziju ATM terminala jer time smanjuju troškove odnosno povećavaju profitabilnost. Potrošači su zainteresovani za korišćenje ATM zato što ovi rade 24 časa dnevno i 7 dana u nedelji. Ukoliko je više rasprostranjena mreža bankarskih automata. građanima je lakše da obave rutinske poslove kod najbližeg ATM terminala nego da idu do filijale banke. Instaliranje ATM vrši se na onim lokacijama na kojima se očekuje da će potrošači najviše da koriste njihove usluge.

1.3.2 POS (point of sale) ili EFTPOS (electronic funds transfer at the point of sale)

Ovo je vrlo značajan elektronski telekomunikacioni sistem koji spaja potrošača, banku i trgovinu. Radi se o elektronskom sistemu za plaćanja kupljene robe u trgovini. Potrošač koristi kreditnu ili debitnu karticu, preko terminala dolazi u on-line vezu sa kompjuterom banke koja je dotičnu karticu izdala. Preko terminala daje se elektronski nalog kompjuterskom centru banke da transferiše novac sa računa kupca na račun prodavca. Pre toga vrši se identifikacija kupca (PIN) i proverava rok važenja kartice. Zatim kompjuter verifikuje da li kupac ima dovoljno pokrića za kupovinu, ukoliko se radi o debitnoj kartici. Ako je u pitanju kreditna kartica, kompjuter proverava da li kupac ima dovoljno sredstava za plaćanje u okviru kreditnog limita. Takođe odmah dobija informaciju o novom stanju računa klijenta posle plaćanja kupljene robe. U razvijenim zemljama postoji tendencija da se sve više koriste debitne i kreditne kartice kod kupovine robe u prodavnicama kao i za plaćanje u restoranima, hotelima, benzinskim pumpama itd. Primećeno je da u prodavci robe i usluga nisu uvek dovoljno sigurni u ispravnost čekova jer ima slučajeva da se čekovi vuku bez pokrića. Kako se čekovi i dalje koriste prodavci robe traže garantnu čekovnu karticu. Ali umesto čekova sa garantnom karticom jednostavnije je da se koriste kreditne ili debitne kartice. Pri tome se u prodavnici preko on-line sistema direktno proverava stanje računa kupca kod banke. U budućnosti sasvim je izvestan trend neprestane ekspanzije ATM i POS terminala, usled širenja njihove mreže u zemlje u razvoju i pre svega u zemlje u tranziciji, koje su skoro priključene EU, odnosno u one zemlje koje tek treba da postanu njene punopravne članice.

1.3.3 Kućno bankarstvo (Home Banking-HB)

Kućno bankarstvo je sastavni deo daljinskog bankarstva (remote banking) . Radi se o tome da je personalni klijent neke finansijske institucije koristi telefon, televizor ili kompjuter rutinskih kao telekomunikacioni link sa kompjuterskim centrom dotične finansijske institucije. Pri tome postoje razne opcije u pogledu oblika telekomunikacionih veza između klijenata i banke. Telefonsko bankarstvo (telephone banking) – javilo se u svetu 70-tih godina prošlog veka.

Njegova suština je da osnovne bankarske usluge klijenti mogu ostvariti korišćenjem telefona. Moguća su dva načina obavljanja pomenute operacije: komitent stupa u direktnu vezu sa

službenikom banke i tada inicira operacije na bankarskom računaru ili komitent uspostavlja direktnu vezu sa bankarskim računarom. Većina banaka u razvijenim zemljama danas ima tzv. pozivne centre kao i sisteme koji se baziraju na automatskom prepoznavanju glasa. Telefonsko bankarstvo u Francuskoj je doživelo raniji uspon nego u drugim zemljama zahvaljujući programu Minitel koji je uveden sredinom osamdesetih godina od strane France Telecom. U početku je francuski telekom finansijski jako stimulirao uvođenje Minitel sistema u francuske domove jer je terminale davao besplatno. Inače je Minitel u stvari videotext servis koji kombinuje korišćenje telefonske mreže sa terminalima koji omogućuju pristup vrlo velikom broju on-line usluga. Na planu bankarskih i finansijskih usluga Minitel može da se koristi za provere stanja računa. transfere novca i transakcije vrednosnim papirima.

Online PC bankarstvo na bazi intraneta (online PC banking via Intranet) koristi direktnu on-line komunikacionu vezu između ličnog računara i kompjuterskog centra banke uz korišćenje modema i to preko Intraneta. Za razliku od Interneta, Intranet je zatvoreni mrežni komunikacioni sistem koji formira banka za komunikacije sa svojim komitentima. Smatra se da će ovaj tip komunikacionih veza komitenata sa bankama u perspektivi više koristiti kompanije nego domaćinstva.

Online PC bankarstvo na bazi interneta (online PC banking via lnternet) takođe se zasniva na on-line PC bankarstvu ali se komunikaciona veza između komitenata i banke uspostavlja preko otvorene komunikacione, koji se danas sastoji uglavnom iz Interneta. Radi se dakle o Internet bankarstvu koje će izgleda imati najveće perspektive upravo kod domaćinstava.

1.3.4 Automatske klirinške kuće (Automated Clearing House-ACH)

Klirinški centar je mesto za prijem i izvršenje eksternih naloga za plaćanje. Obračun naloga u kliring predstavlja obračun međubankarskih plaćanja koji se vrši u tri propisana ciklusa kao bilateralni ili multilateralni račun u kojem se izračunava neto pozicija svake banke. Banka grupiše naloge koje šalje u kliring prema tome na koju se banku nose. Tako grupusani nalozi izvršavaju se u klirinškim ciklusima a neizvršeni nalozi iz jednog ciklusa prenose se u drugi. Po završenom trećem ciklusu negativna neto pozicija banke se pokriva sa računa dotične banke koji je prijavljen u Centralnoj banci, odnosno pozitivna neto pozicija banke se knjiži na taj isti račun. Propisana tarifa za naloge poslate u kliring znatno je niža od tarife za naloge koji se izvršavaju u RTGS-u i određena je od zavisnosti od iznosa i vremena prijema odnosno. Nalozi dužnika koji se izvršavaju u kliringu smatraju se izvršenim kada se završi klirinški ciklus u kojem su obračunati na teret banke dužnika i u korist poverioca. Prenos sredstava sa računa dužnika na račun poverioca obavlja se kao transakcija plaćanja. Transakcije plaćanja mogu biti: transfer odobrenja i zaduženja i interni i međubankarski transfer.Transfer odobrenja – predstavlja prenos sredstava sa računa dužnika na račun poverioca, koji može biti u istoj banci ili u različitim bankama. Transfer odobrenja inicira dužnik podnošenjem naloga za prenos svojoj banci nalažući prenos određenog iznosa sa svog računa na račun poverioca. Kod transfera na bazi odobrenja instrukcije i novac idu u istom smeru

Transfer zaduženja – inicira poverilac podnošenjem svojoj banci posebnog dokumenta platnog prometanaloga za naplatu kojim se zadužuje račun dužnika u određenom iznosu u korist računa poverioca. Kod transfera na bazi zaduženja instrukcije i novac imaju suprotan smer. Interni transfer – predstavlja prenos sredstava između računa dužnika i poverioca koji se vodi u istoj banci. Sa stanovišta banke. ova plaćanja imaju osnovnu karakteristiku da se njima ne menja novčani potencijal banke. Sa stanovišta primaoca sredstava ona su karakteristična po tome što se moraju izvršavati odmah, odnosno najkasnije toku narednog dana, kako je zakonom propisano. Međubankarski transfer – predstavlja plaćanje između računa dužnika u jednoj banci i poverioca u drugoj banci. U vezi sa međubankarskim transferom zakonom je predviđena obaveza banaka da se međusobno poravnavaju pre nego što dođe do izvršenja odobrenja na račun klijenta koji prima sredstva što je zapravo suprotno postupku koji je važio u prethodnom sistemu. Svako ovo plaćanje se obavlja preko klirinške kuće i preko računa koje svaka banka ima u centralnoj banci i to na dva načina: 1. kao obračun naloga za plaćanje u realnom vremenu po bruto principu RTGS (Real Time Gross Settlement) koji se sprovodi za sve hitne naloge i kao i naloge koji imaju veći iznos. Obračun ovih naloga se vrši direktnim zaduživanjem računa banke kod centralne banke i istovremenim odobravanjem ovih sredstava računu banke u kojoj se nalazi račun poverioca. Obračun u realnom vremenu predstavlja takav način međubankarskog obračuna koji se izvršava odmah po prijemu naloga u datoj banci. 2. kao multilateralan obračun pojedinačnih naloga smatraju se svi nalazi sa manjim iznosima i koji nisu označeni kao hitni i njihova realizacija vrši se po posebnim pravilima za neto obračun i sprovodi se u određenim klirinškim ciklusima. Izvršenje međubankarskih naloga u kliringu podrazumeva njihovo izvršenje do kraja obračunskog dana u tri klirinška ciklusa, pa ovaj način izvršavanja naloga sigurno predstavlja sporiji način prenosa sredstava i znatno jeftiniji. Multilateralna poravnavanja prema zakonu vrše se preko Klirinškog centra, kao mesta za prijem i izvršenje eksternih naloga za plaćanje.

2. Internet 2.1.Pojava banaka na Internetu

Dva su ključna razloga zbog kojih su banke zainteresovane za Internet bankarstvo: 1. klijenti, koji će najverovatnije koristiti Interent bankarstvo, predstavljaju veoma zanimljiv segment tržišta, kako sa demografskog tako i sa ekonomskog stanovišta: korisnici Interneta su uglavnom mlađi ljudi sa većim stepenom obrazovanja i većim prihodima od prosečnog klijenta 2. Internet predstavlja vrlo efikasan i jeftin distribucioni kanal Banke nisu žurile da stave svoje servise na raspolaganje putem javne mreže. Usled toga, Internet bankarstvo je prošlo kroz četiri faze: sagledavanje prednosti, problema i nedostataka; postavljanje podataka; dvosmerna komunikacija i omogućavanje transakcija.Izlazak bankarskih servisa na internet doneo je sledeće prednosti za banku: stvaranje imidža inovativne firme, koja je u stanju da svojim korisnicima ponudi najsavremenija tehnološka rešenja; bolje i veće interaktivne mogućnosti; promocija samouslužnog bankarstva; banka svojom pojavom na Internetu dokazuje svoje konkurentne mogućnosti i svoj razvoj, kao solidna, stabilna i tehnološki napredna firma; mogućnost racionalizacije potencijala banke.Osnovna karakteristika koja razlikuje Internet bankarstvo od tradicionalnog bankarstva jeste beznačajnost fizičke lokacije elektronske banke u Internet bankarstvu.

2.2.Pojam i nastanak Internet bankarstva

Najkraća definicija Internet bankarstva kaže da ono predstavlja obavljanje bankarskog poslovanja posredstvom Interneta. Pri tome nije potreban nikakav specijalan softver, a pristup banci je moguć na svakom mestu na kome postoji računar priključen na Internet. Nivoi e-bankarskog poslovanja mogu biti različiti:

1. Osnovne e-bankarske informacije – web sajtovi koji informišu o bankarskim proizvodima i uslugama;

2. Jednostavne e-bankarske transakcije – web sajtovi koji nude upotrebu aplikacija za postavljanje upita o računima klijenta, ali bez mogućnosti transfera novca;

3. Napredne e-bankarske transakcije – web sajtovi koji klijentima omogućavaju elektronski transfer na/sa računa, kao i on-line upravljanje drugim bankarskim transakcijama.

Internet bankarstvo se pojavilo početkom 90-tih godina prošlog veka zajedno sa razvojem internet tehnologija, da bi 1995.godine počela sa radom i prva Internet banka Security First Network Bank, sa sedištem u SAD-u.Ove banke elektronske transakcije obavljaju na otvorenoj mreži, upotrebom elektronskog novca i obračunavaju provizije za skoro 30% niže od istih usluga koje se obavljaju tradicionalno. Obavljajući plaćanja trećim licima, virtuelne banke kreditiraju klijente, a korisnik kredit najčešće vraća gotovinskim doznakama na račun konkretne banke. Banke prihod ostvaruju po osnovu kamata na kredite i po osnovu provizija od trećih lica za naplaćena potraživanja.Najznačajnije prednosti Internet bankarstva su: brzina i kvalitet obavljanja platnog prometa; racionalno korišćenje vremena i ubrzavanje dostave naloga za plaćanje; brzo izveštavanje o obavljenim transakcijama; mogućnost on-line upita o stanju i prometu na računu.

2.3 Pojam interneta

Internetski način života ili Internetski način rada su nov način života i rada, prošireni iskorišćavanjem prednosti digitalnih uređaja i digitalnih veza a sa tim i digitalnih informacija, koje po rečima B. Gejtsa uspostavljaju trenutne poslovne reflekse i stalno, interaktivno strateško razmišljanje. Fenomen Interneta je u onome što Internet pruža, promenama koje pokreže. on je novi mas-medij, nova kultura i nov način razmišljanja. Internet je infrastruktura koja povezuje računare putem telekomunikacija. Nastao je 1969. godine kada je pseudo-nezavisna Agencija za napredne istraživačke projekte (Advanced Research Projects Agency-ARPA) koju je osnovala američka vlada pri Ministarstvu odbrane Sjedinjenih Država u cilju razvoja strateških projekata iz oblasti komunikacija. Rezultat je bila prva mreža ARPANET. Internet je osnovan 1980. god. od strane Nacionalne fondacije za nauku (National Science Fundation – NSF) . 1990. god. pojavio se projekat umrežavanja raznih organizacija prvo na nacionalnom, a zatim i na globalnom nivou i to EARN – postojao je u mnogim državama, JANET iz Velike Britanije, NORDUnet koji je postojao u Skandinavskim zemljama, FUNET iz Finske itd. Na ovaj način nastao je Internet kakav danas poznajemo.

Internet nema vlasnika tj. nijedna država ili privatna institucija nema vlasništvo nad njegovom celinom. Internet spada u javne otvorene mreže, kojima svako ima neograničen pristup.

2.4 Tehničko gledište

Tehnički Internet se opisuje kao "mreža svih mreža" koja jedinstveno radi na globalnom nivou. Internet je globalna računarska mreža koja se sastoji iz hiljade međusobno povezanih mreža koje za mežusobno komuniciranje koriste TCP/IP protocol (TCP/IP -Transmission Control Protocol/Internet Protocol). Ovaj protokol je omogućio univerzalnost povezivanja računara različitih arhitektura i nezavisnost komunikacije od tehnologije mrežnog povezivanja. Delovi Interneta za posebne namene i posebno zaštićeni su: Intranet i Ekstranet. Intranet predstavlja izolovani, kompanijski Internet čiji su servisi organizovani za podršku tekućem poslovanju. Ekstranet predstavlja one "internet" sisteme koji koriste Internet kao spoljašnju komunikacionu infrastrukturu da bi komunicirali sa drugim informacionim sistemima (korisnika ili poslovnih partnera) . Ekstranet u funkciji veze međusobno udaljenih delova kompanijskog informacionog sistema se naziva virtuelna privatna mreža – VPN.

2.5 Telekomunikaciona i Internet struktura

ADSL (Assymmetric Digital Subscriber Line) je tehnologija koja omogućava da se sve više podataka pošalje putem postojeće telefonske linije. Omogućava telefonsku konekciju sa širokim opsegom prenosa podataka na istoj telefonskoj liniji, koja ima različite brzine u svakom pravcu. ADSL se isporučuje putem postojeće PSTN linije (obične telefonske linije).Široki opseg podataka (Broadband data connection) je tip prenosa podataka gde pojedinačni medijum nosi nekoliko kanala odjedanput. Npr. kablovska linija koristi prenos širokog opsega podataka. Linije optičkih vlakana su strukovi optičkog čistog stakla tanki kao dlaka ljudske kose koji prenose digitalne informacije na veliku udaljenost. GSM (Global System for Mobile Communications) je sada standard univerzalnog sistema mobilne telefonije. GPRS (General Packet Radio Service) je tehnologija koja omogućava mrežnim operaterima da nude usluge viškog prenosa podataka sa niskim troškovima, što čini ovu uslugu atraktivnom na masovnom tržištu. ISDN (lntegrated Services Digital Network) je međunarodni standard za prenos glasa i podataka putem normalne ili digitalne telefonske linije. S obzirom da ISDN linija podržava brzinu podataka od 64K, većina telefonskih kompanija će ponuditi dve linije po imenu B-kanali, koji se mogu koristiti samostalno ili kao zajedno povezane kako bi se omogućila brzina transfera od 128K u sekundi. Kbps (kilobajtovi ili hiljade bajtova u sekundi) je mera prenosa kod telekomunikacionih medijuma (ukupan protok informacija u datom vremenu). Mere koje se takođe mogu koristiti su Mbps (megabajtovi ili milioni bajtova sekundi) ili Gbps (gigabajtovi ili milijarde bajtova u sekundi) u zavisnosti od medijuma ili metode prenosa. PSTN (Public switch Telephone Network) je međunarodni sistem koji koristi bakarne žice za prenos analognih glasovnih podataka. PSTN čini srž infrastrukture u pružanju telekomunikacionih usluga. PoP (Point of Presence) je pristupna tačka Internetu. Tipični ISP-i imaju višestruki POPs. Mesto prisustva je fizička lokacija ili deo instalacija telekomunikacionog provajdera koji ISP

iznajmljuje ili je na odvojenoj lokaciji od telekomunikacionog provajdera gde se ISP oprema i smešta: serveri, routeri, ATM prekidači i digitalni/analogni agregati poziva. VoIP (Voice over Internet Protocol service) je široko dostupna u mnogim zemljama, omogućava krajnjim korisnicima da obavljaju međunarodne pozive putem Interneta tj. preko obične telefonske mreže izbegavajući troškove za međunarodne pozive. Usluga je mnogo jeftinija, delimično jer je nižeg kvaliteta. VoIP se međunarodno računa nekih 3 procenta od ukupnog saobraćaja.

2.6 Fiksne linije Internet konekcije

Postoje tri bazična tipa fiksnih linija Internet konekcije: 1. Dial-up je najsporija aktivnost, koja nudi brzinu manje od 64 kilobajtova u sekundi u

zavisnosti od vrste modema koji se koristi. Obično je ovo najeftiniji tip konekcije. 2. ISDN nudi brzinu od 128 kbps a zbog svoje dvostruke prirode omogućava korisnicima da

pristupe Internetu i istovremeno obavljaju telefonske pozive 3. ADSL je novija i brža opcija, koja nudi transfer podataka po brzini od 512 kbps i uvek –

on konekciju.

2.7 Internet-savremeno poslovanje

Internet u suštini je mnogo više od računarske mreže. Njegova suština je u onome što on može da pruži primenom u poslovnom procesu i zato se najčešće koristi termin -Internet tehnologija-.Savremene digitalne miltimedijalne tehnologije na informatičko-komunikacionoj platformi, neophodan su osnov globalnih poslovnih procesa: poslovnih komunikacija; servisa za rezervacije i kupovinu; elektronskog transfera tehničke dokumentacije; elektronskog transfera novca; poslovnih transakcija; ostalih procesa. Da bi danas u savremenom svetu preduzeće uspešno poslovalo mora postati deo globalnog poslovnog procesa.

3. Modeli plaćanja u Internet poslovanju

U Internet poslovanju postoje dva osnovna modela plaćanja a oni su: Cash-like je sistem koji podrazumeva pretplatu. U ovakvim sistemima određena suma

novaca se uzima od kupca pre nego što je trgovina obavljena. U ovu grupu spadaju: Smart card, elektronski keš i bankarski čekovi.

Check-like sistem kod koga se plaćanje obavlja u trenutku kupovine (pay-now) ili po obavljenoj kupovini (pay-latter). Primer za pay-now grupu su bankomati (ATM-Automated Teller Machine), a za pay-latter npr. plaćanje kreditnim karticama.

U internet bankarstvu se kao sredstva plaćanja koriste: elektronski ili digitalni novac; elektronski čekovi i platne kartice.

3.1.Elektronski ili digitalni novac

Prema najširoj definiciji, elektronski novac je specifična monetarna informacija koja se putem elektronskih impulsa prenosi između transaktora koji obavljaju plaćanja. To je niz brojeva generisan od strane emisione banke primenom odgovarajućih kriptografskih metoda. Elektronski novac u užem smislu predstavlja sistem koji omogućava nekoj osobi da plati robu ili usluge

prenoseći brojeve sa jednog računara na drugi, dok u širem smislu predstavlja čitav niz mehanizama za plaćanje na malo.Za implementaciju sistema digitalnog novca potrebno je da postoji medijum za čuvanje elektronske novčanice, poput čip kartice, zapisa na disku, elektronskog novčanika…Digitalni elektronski zapis sadrži podatke o nominalnoj vrednosti novčanice, serijskom broju i izdavaocu novčanice.Trenutno su u upotrebi dva osnovna sistema plaćanja elektronskom gotovinom: on-line i off-line plaćanja.Elektronska trgovina ima sledeće nedostatke:

1. Problem dvostruke potrošnje – javlja se kao posledica mogućeg kopiranja novčanica od strane kupca (kupac može izvršiti dva plaćanja u dve kupovine) i kod off-line plaćanja od strane prodavca (trgovac može da položi novčanicu na svoj račun više puta);

2. Nepogodnost za mala plaćanja – cena obrade transakcije je slična ili premašuje vrednsot same transakcije;

3. Može biti narušena privatnost kupca;4. Najveći broj sistema elektronske trgovine ima epitet interaktivnih sistema;5. Nemogućnost usitnjavanja elektronske trgovine;6. Lakše “pranje” novca;7. Neprenosivost elektronske trgovine.

Elektronski novac može se efikasno koristiti za elektronsku trgovinu samo ako postoji infrastruktura visokog tehničkog nivoa. Pristup mora biti jednostavan i ekonomičan. Domaćinstva moraju biti opremljena personalnim računarima sa odgovarajućim softverom. Kada su ispunjeni ovi tehnički uslovi, na red dolazi rešavanje problema bezbednosti. Bezbednost se može postići kriptografskim metodama i transakcionim brojevima. Sistem mora da funkcioniše sa velikim brojem potrošača i da bude konstruisan tako da se lako može proširiti. Sistem treba da omogući i sitna plaćanja (mikro-plaćanja) . Odgovarajući sistem računovodstva mora biti efikasan i efektivan, a troškovi po jednoj transakciji plaćanja moraju biti niski. Sistem mora biti transparentan, a upotreba sistema jednostavna. Sistem treba da omogući da i domaćinstva (sitni trgovci) primaju uplate elektronskog novca. Poverenje u neku elektronsku valutu znači da treba da postoji stabilan 'devizni kurs' između elektronske i realne valute. Elektronski novac se skladišti na računarskim fiksnim diskovima ili na nekom drugom medijumu. U slučaju kvara na konkretnom medijumu moraju postojati mehanizmi za povratak na originalno stanje pre kvara. Značaj elektronskog novca povećava se sa povećanjem značaja Internet trgovine. Predstavljanje realnog novca u elektronskom obliku nužno zahteva preslikavanje karakteristika realnog novca, kao što su anonimnost, autentičnost i mogućnost sitnih plaćanja.

3.2. Elektronski čekovi

Sistemi digitalnog plaćanja teže da prošire funkcionalnost postojećih čekovnih računa, te da omoguće da se ovi računi koriste kao platni mehanizam prilikom on-line kupovine. Ovi sistemi mogu se posmatrati kao proširenje postojeće infrastrukture banaka i čekova. Neki od jednostavnijih sistema se koriste za elektronsko plaćanje pojedincima i za postavljanje računa na sajtovima, na kojima se aukcija vrši on-line. U poređenju sa papirnim čekovima i drugim formama plaćanja, elektronski ček ima niz prednosti: veća fleksibilnost u upravljanju čekom; sposobnost brze verifikacije dostupnih sredstava; povećana sigurnost usled korišćenja digitalnog potpisa; transakcije digitalnim

čekovima su mnogo brže od transakcija baziranih na tradicionalnom papirnom čeku; lakša integracija u sistem elektronskih narudžbi i u procesu naplate; laka i brza isporuka korisniku ili putem e-mail-a ili putem kodiranog interaktivnog dijaloga; smanjuju se troškovi opreme i manuelni rad koji su potrebni za servisiranje papirnih čekova; smanjuju se poštanski troškovi slanja čekova; mala osetljivost na eventualne probleme u mreži ili na nekom njenom čvoru; stvara se tehnološka baza za rad sa drugim finansijskim instrumentima i sl.Do sada su najveću primenu pronašla dva sistema za elektronske čekove i njihovo praćenje putem Interneta: jedan razvijen od strane FSTC-a (Financial Services Tehnology Corporation) i drugi razvijen od Cyber Cash-a.

3.3 Istorijski razvoj kreditnih/debitnih kartica

Kreditna kartica se obično definiše kao mali komad kartona ili plastike koje sadrži neko sredstvo za identifikaciju (potpis, slika) što omogućava osobi na koju kartica glasi da kupuje robu ili usluge na teret svog računa, koji se periodično zadužuje. Kreditne kartice pojavile su se u Sjedinjenim Američkim Državama tokom 1920. godine kada su pojedine firme poput naftnih kompanija i lanaca hotela počele da ih izdaju svojim potrošačima. Ove kreditne kartice bile su zatvorenog tipa tj. mogle su se koristiti samo u prodajnim/uslužnim objektima kompanija koja ih je izdala. Prvu univerzalnu kreditnu karticu koja je mogla da se koristi u raznovrsnim prodajno/uslužnim objektima izdavao je Diner's Club Inc. 1950. godine. Druga značajna kartica ovog tipa lansirala je American Express Company 1958. godine. Kasnije su se pojavili bankarski sistemi kreditnih kartica, u kojima banka odobrava sredstva računu trgovca odmah po prijemu računa o prodatoj robi i tako prikupljajući iznose koji će biti zaračunati vlasniku kartice na kraju ugovorenog perioda. Vlasnik kartice ovaj iznos plaća banci u totalu ili u mesečnim ratama sa obračunatom kamatom. Prvi bankarski sistem od nacionalnog značaja bio je BankAmericard. koji je pokrenula Bank of America iz Kalifornije 1959. godine. Ovaj sistem licenciran je i u drugim državama početkom 1966. godine a od 1976-77. godine nosi naziv VISA. Ostale značajne bankarske kartice su MasterCard (ranije Master Charge) i Barclay's. Brojni razlozi su za korišćenje platnih kartica: ušteda vremenu za korisnika i trgovca; jednostavnost i komfor pri upotrebi; sigurnost u slučaju eventualnog gubitka i raspoloživost svim sredstvima na računu 24 sata dnevno.U procesima transfera novčanih sredstava, danas platne kartice obavljaju više različitih funkcija: funkciju garantnog sredstva; sredstva identifikacije; funkciju teleplaćanja; kupovine na elektronskim terminalima u maloprodaji EFT/POS; funkciju autorizacije pristupa, funkciju elektronskog potpisivanja i dr.

3.4. Podela i vrste personalizacije platnih kartica

Platne kartice mogu se podeliti na dve osnovne grupe: • Kreditna kartica u današnjem smislu te reči je kartica koja dokazuje da je njenom vlasniku odobrena kreditna linija. Ona omogućava vlasniku da kupuje ili podiže gotovinu do prethodno utvrđenog iznosa. Odobreni kredit se može u celosti isplatiti na kraju određenog perioda ili se može isplaćivati u ratama pri čemu se neizmireni dug smatra odobrenim kreditom. Kamata se zaračunava na iznos bilo kog odobrenog kredita a vlasniku se ponekad naplaćuje i godišnja provizija.

• Debitna kartica je kartica koja omogućava svom vlasniku da kupuje direktnim zaduživanjem svog računa. Takođe postoje dve vrste personalizacije kartica: • Embossing je vrsta personalizacije kartice kojom se na karticu unose podaci o korisniku. izdavaocu i prihvatiocu u obliku fizički ispupčenih slova i brojki. Ovaj oblik personalizacije omogućuje korištenje imprintinga, i koristi se za kartice koje dopuštaju neelektronsku autorizaciju. • Enrolling-je vrsta personalizacije kartice utiskivanjem podataka na karticu, pri čemu ne dollazi do fizičke promene na kartici. Koristi se najviše za debitne kartice i druge vrste kartica namenjene isključivo elektronskoj autorizaciji (npr. Visa electron).

3.5. Proces plaćanja i bezbednost

Uobičajna transakcija pomoću kreditne/debitne kartice odvija se na sledeći način: Trgovac izračunava vrednost kupljene robe i traži od kupca da plati. Kupac daje trgovcu platnu karticu (kreditnu/debitnu), koju zatim prodavač provlači kroz POS terminal. Vrednost prodate robe se unosi ručno. Trgovac podnosi podatke o platnoj kartici i vrednosti kupljene robe svojoj poslovnoj banci sa zahtevom za autorizaciju. POS terminali su uglavnom podešeni tako da zahtevaju autorizaciju u momentu prodaje, a stvarni prenos podataka sa računa se vrši kasnije. Poslovna banka zatim obrađuje transakciju prosleđujući zahtev za autorizaciju banci koja je izdala platnu karticu. Broj platne kartice, vrsta platne kartice i broj računa vlasnika su podaci koji matična banka (izdavaoc kartice) dobija putem POS terminala. Ako vlasnik kartice ima dovoljno sredstava na računu da pokrije kupovinu, banka koja je izdavače platne kartice odobrava autorizaciju i generiše autorizacionu šifru. Ova šifra se šalje nazad poslovnoj banci samog prodavca. Banka kupca automatski rezerviše novac na računu svog klijenta za ekvivalentnu vrednost kupljene robe. Svaki POS terminal ima jedinstven indetifikacioni broj tako da je institucija koja vrši obradu transakcija u mogućnosti da prosledi podatke upravo tom terminalu. Nakon odobrene i transakcije POS štampa račun u vidu SLIPA koji ide u dva primerka jedan za kupca i jedan za prodavca koji kupac svojim potpisom parafira. Nakon završetka radnog dana preko POS terminala se radi tkz. kraj dana gde se vide sve transakcije koje su urađene tog dana i šalju se u banku ili procesorsku kuću. U roku 24 ili 48 časova trgovcu se na računu kod svoje banke prebacuju iznosi za prodatu robu dok se za iste iznose zadužuju računi kupaca u njihovim bankama. Najveće kompanije koje posluju sa kreditnim karticama organizovale su zasebne klirinške i obračunske sisteme, pri čemu su adekvatne savremene mere bezbednosti na prvom mestu.

3.6 Tehnički aspekt platnih kartica uz poseban osvrt na Smart Card

Tradicionalan kreditna ili debitna kartica čuva podatke na magnetnoj traci. Ova traka j esačinjena od tri staze na kojoj se čuvaju podaci. Nijedna od ovih staza nema kapacitet za čuvanje velike količine podataka. S druge strane upisani podaci podložni su spoljnim uticajima takođe mogu biti promenjeni ili oštećeni ili slučajno ili namerno. lako je ostavljena mogućnost i za čitanje i za upisivanje podataka zbog ne dovoljne sigurnosti i praktičnih razloga upisivanje se gotovo ne koristi tako da ovu karticu možemo nazvati samo memorijskom odnosno karticu na kojoj se podaci samo čuvaju.

Nasuprot nje imamo smart karticu. Smart kartica ima oko 100 puta više memorijskog prostora (sa mogućnošću da se taj broj poveća za još nekoliko puta) i procesor pomoću koga su omogućena razna izračunavanja direktno na kartici (i baš u ovom kontekstu uviđa se i razlog zašto ovakve kartice nazivamo pametnim-smart). Znači ceo proces (npr. kriptovanje) počinje i završava se na samoj kartici i nikakvi podaci ne napuštaju karticu što sistem čini izolovanim od spoljnjeg sveta. Sprečeno je kloniranje i zloupotreba podataka sa kartice a mogućnosti primene su višestruke. Smart kartica ima ulogu i platne kartice i elektronskog keša i elektronskog čeka i elektronskog novčanika sa mogućnošću funkcionalnih proširenja. Sa tehničkog gledišta, sistem smart kartica je distributivni kompjuterski sistem koji se sastoji od smart kartice, čitača kartice, smart card operativnog sistema, sistema fajlova i komunikacionog interfejsa.Nema nikakve sumnje da je prelazak sa magnetne trake na čip neminovan sled događaja. Pitanje je samo kada i kako. U prelaznoj fazi na kartici će se nalaziti i magnetna traka i čip.

3.7 Sistemi plaćanja preko Interneta

Na Internetu je definisano više od 150 različitih sistema plaćanja. Navešćemo neke od njih: 3.8; 3.9.; 3.10.; 3.11.; 3.12.

3.8.Plaćanje običnim karticama

Radi se o platnim sistemima koji su nastali prilagođavanjem već postojećih konvencionalnih sistema za elektronsko plaćanje.First Virtual je jedan od prvih platnih sistema na lnterneru, a sa radom je otpočeo oktobra 1994. godine. First Virtual platni sistem je jedinstven po tome što ne koristi enkripciju. Osnovna filozofija njihovog platnog sistema jeste da izvesne informacije ne treba da putuju Internetom. zbog toga što je on otvorena mreža. Umesto korišćenja brojeva kreditnih/debitnih kartica transakcije se obavljaju upotrebom First Virtual-ovog ličnog indentifikacionog broja. CyberCash obavlja transakcije kreditnim/debitnim karticama od aprila 1995. godine. CyberCash nije kompanija za obradu platnih kartica već ona prodaje bezbedan prolaz preko Interneta za podatke o transakcijama putem platnih kartica. CyberCash uzima podatke koje šalje trgovac i prosleđuje ih trgovčevoj poslovnoj banci na obradu. Platni sistem ove kompanije zasnovan je na programu Cyber Cash Wallet koji kupci moraju koristiti tokom kupovine. Ovaj program mora da se nabavi i instalira na kupčevom računaru da bi se mogla obavljati kupovina, Program vrši enkripciju i prenos informacija o transakcijama između kupca i prodavca.

3.9. Plaćanje smart karticama

U ovu grupu spadaju sledeći platni sistemi i transakcioni mehanizmi na Internetu:On-line sistemi:

E-Cash je anonimni digitalni novac čija se ispravnost proverava on-line, od strane odgovarajuće finansijske institucije. Ovaj sistem počeo je sa radom oktobra 1995. godine. Potrošači povlače digitalni novac sa svog E-Cash računa upotrebom tzv. slepe metode. Klijent zatim šalje digitalnu novčanicu sa šifriranim serijskim brojem finansijskoj instituciji ona je zatim overava i vraća nazad klijentu. Pri kupovini potrošač šalje trgovcu ove novčanice, zatim ih on šalje u svoju banku na proveru ispravnosti, kada je sve u redu

račun trgovca se povećava za iznos na novčanici a trgovac isporučuje robu. Bezbednost E-Cash-a se postiže upotrebom asimetričnog kriptografskog algoritma kao i upotrebom ličnih lozinki. Registrovanjem serijskih brojeva digitalnih novčanica sprečava se dvostruko trošenje. Troškovi provere autentičnosti digitalnih novčanica su relativno veliki jer provera treba da se obavi on-line.

NetCash. karakteristika ovog projekta jeste upotreba već postojećih računovodstvenih sistema i procedura u finansijskim institucijama. Sistem se zasniva na nezavisno distribuiranim novčanim serverima. Kliring obavlja novčani server. NetCash novčanice imaju nominalnu vrednost i serijski broj. Pored toga na njima je zabeležena adresa emisionog servera i datum njihovog isteka. Bezbednost se postiže pomoću kriptografskih algoritama.

Off-line sistemi: Mondex je u celini zasnovan na karticama sa mikročipom. a jedinstven je po tome što

omogućava transfer s kartice na karticu. Mondex novac se može prenositi sa kartice na drugu karticu beskonačan broj puta bez potrebe nekog centralizovanog kliringa ili verifikacije od strane neke banke. Mondex je od svih sistema digitalnog novca najpribližniji realnom novcu. Suština Mondex-ove hardverske bezbednosti je da digitalni novac ne može da egzistira nigde osim na Mondex kartici. Mondex kartica otkriva lažne kartice i odbija da izvrši transfer novca na njih. Problemi kod ovog sistema su što potrošači moraju da poseduju čitače kartica i to što ovaj sistem ne zahteva nužno prisustvo banaka.

Visa Cash isto zasnovan na karticama sa mikročipom. Ovim sistemom kompanija Visa International je pokušala da razreši ekonomske probleme sa kojima se susreće Mondex sistem, na taj način što banka-članica Visa sistema, koja vrši emisiju, može da profitira na Visa Cash-u. Nedostaje mu multifunkcionalnost i prilagodljivost Mondex sistema.

3.10. Mikroplaćanja

Mikro plaćanja su elektronska plaćanja male vrednosti koja su specijalno dizajnirana za elektronsku trgovinu na Internetu. pre svega za trgovinu nematerijalnim dobrima (distribucija softvera, filmova, muzike, fotografije, elektronskih magazina...) Razlozi za postojanje modela mikroplaćanja su: veliko interesovanje za plaćanja u malim apoenima; veliki tržišni potencijal; tehnološke uštede; laka dostupnost odgovarajuće tehnologije; veća elektronska pokretljivost.Razlozi za nepostojanje modela mikroplaćanja su: tehnologija ovih sistema se teško uklapa u tehnologiju ostalih vidova elektronskog plaćanja, cena implementacije postojećih šema mikroplaćanja je još uvek relativno visoka; trenutno ne postoji dominantan lider u ovoj oblasti; pravne nedoumice; sporovi u vezi sa naplatom,…Mikro-plaćanja sada čine graničnu oblast. elektronskog plaćanja i predmet su interesovanja i rasprave među protagonistima i analitičarima elektronske trgovine. Ova oblast je predmet ubrzanog istraživanja i razvoja mada je do sada izgrađen samo rnali broj funkcionalnih sistema. Najpoznatiji među njima su: Millicent, CyberCoin, NetBill, Clickshare.

3.11.Ruski platni sistemi

Rade se u saradnji sa konkretnim bankama. PayCash obezbeđuje potpunu anonimnost, korisnik otvara račun preko lnterneta, dobija PIN i password i nadalje raspolaže s njime korišćenjem pomenutih šifara. Banka koristi adekvatne bezbednosne sisteme. CyberPlat radi korišćenjem kartica i elektronskih čekova. Kupac formira korpu sa robom, prodavac digitalno potpisuje taj zahtev i to se smatra računom. Kupac svojim potpisom overava račun koji se sada smatra čekom. Ček prodavac dostavlja banci i novac se prenosi na račun prodavca uz sve provere pre toga banke.

3.12.Ostali platni sistemi

PayPal sistem je počeo sa radom u martu 1999.godine, ali su tek u oktobru te iste godine započele sa radom prve transakcije. Od svog nastanka PayPal je doživeo izuzetno brz rast. PayPal je izgradio svoju on-line platnu mrežu na ustanovljenoj infrastrukturi bankarskih računa i kreditnih kartica.Ebay vodeća on-line aukciona kompanija nedavno je kupila PayPal.

4. Sigurnost na Internetu

Sigurnost predstavlja najveću brigu banaka koje nude usluge elektronskog bankarstva i najčešće je definisan kao kombinacija tehnologija, mera i postupaka zaštite informacija od neovlašćenog exploatisanja. Mere koje finansijske institucije preduzimaju u obezbeđivanju pouzdanosti i bezbednosti podataka i transakcija imaju za cilj da se eliminišu sledeći mogući problemi Internet bankarstva: privatnost i pouzdanost podataka; integritet podataka; autentičnost korisnika ili komitenta; potvrda prijema slanja podataka; kontrola pristupa sistemu i projektovanje pouzdanog i bezbednog sistema.4.1 Tehnologija zaštite poslovanja Internet banaka

Bankarske institucije koje svoju delatnost obavljaju na Internetu suočene su sa ozbiljnim problemom zaštite u obavljanju bankarskih transakcija. Internet banke kao i tradicionalne banke mogu biti opljačkane. To svakako nije razlog zbog kojeg bi ljudi prestali da ulažu u banke. Klijenti imaju poverenje u Internet banke, jer one kao i ostale fmansijske institucije garantuju svojim klijentima naknadu sredstava u slučaju pljačke. lnternet banke nastoje da razviju sve savršenije sisteme zaštite. Sistem zaštite treba da se sastoji od rešenja zasnovanih na kriptografiji, u vidu digitalnih potpisa, u vidu digitalnih certifikata; na bazi biometrijske tehnologije i sigurnosnih normi i protokola.

4.2 Sistem zaštite u Security First Network Bank

SFNB je prva specijalizovana Internet banka na svetu, osnovana 1995. godine. SFNB je svoj sistem zaštite razvila uz pomoć Security First Tehnologies (SIT), firme u čijem sastavu se nalazi i sama SFNB. SFNB u svom Internet poslovanju koristi četiri nivoa zaštite: kriptografija (enkripcija); Fajervol (Firewall) i filter toka; sistem operativnog poverenja (Trusted Operating Svstem); internu kontrolu i korisničku odgovornost.

Kriptografija je nastala od grčke reci "kryptos" znak i "graphein" pisati što bi značilo da je kriptografija kodiranje informacija specijalnim matematičkim formulama radi zaštite prenosa podataka od Internet banke do korisnika i Vice Versa. Kriptografija predstavlja prvi korak zaštite kod SFNB. Danas se i zaštiti obavljanja bankarskih transakcija koriste dve vrste enkripcije: 1. 40-bitna koja je poznata kao međunarodna enkripcija 2. 128-bitna ili domaća (na teritoriji SAD) . Filter toka verifikuje izvor i destinaciju svakog mrežnog paketa podataka i određuje da li da propusti paket ili ne. Ulaz se ne odobrava ako paket nije upućen na HTTP servis, odnosno na servis namenjen isključivo za obavljanje bankarskih transakcija. Firewall sistemi obezbeđuju zaštitu na svim nivoima. To je skup sigurnosnih pravila koja definišu servise koji su dopušteni ili zabranjeni. Glavna namena im je kontrolisanje pristupa mreži koja se štiti od neautorizovanih korisnika, virusa, spoljašnjih mreža,… Konceptualno, sav saobraćaj se odvija preko Firewall-a, pri čemu su dva osnovna pravila: ono što nije zabranjeno to je dopušteno i ono što nije dozvoljeno to je zabranjeno. Firewall radi na sličnom principu kao i Filter toka. Fajervol čini da interna mreža bude nevidljiva za spoljašnje posetioce i druge mreže. Sistem operativnog poverenja je višestepena sigurnosna tehnologija, koja putem mehanizma za autorizaciju vrši i osigurava restriktuvni pristup osetljivim podacima i funkcijama. Samo autorizovani pojedinci imaju pristup odrećenim informacijama. Sistem ima kontrolni mehanizam koji snima sve ulaske i izlaske iz sistema, neovlaštene pristupe, korišćenje poverljivih podataka od strane zaposlenih i sve ne uspele pokušaje priključenja na mrežu. Interna kontrola i korisnička odgovornost. SFNB ima rigoroznu unutrašnju kontrolu koja kontroliše svaki aspekt bankarske administracije počevši od treninga zaposlenih, do samog obavljanja bankarskih transakcija. Korisnička odgovornost se odnosi na edukovanje korisnika u vezi ponašanja za vreme i posle vršenja transakcija. SFNB savetuje svojim korisnicima da lozinku i privatni ključ drže u tajnosti, da ne odlaze od kompjutera ako nisu završili on-line operacije i da se odjave po završetku transakcije.4.3 Sigurnosni mehanizmi

Šifrovanje je transformcija originalne poruke pomoću odgovarajućeg postupka u nečitljivu formu za sve sem za korisnika snabdevenog mehanizmom za dešifrovanje. U postupku šifrovanja u mehanizam šifrovanja ulazi originalna poruka i specifičan sadržaj koji se zove ključ. Dešifrovanje je inverzna transformacija kojom se od šifrovane poruke uz pomoć ključa i mehanizma za šifrovanje dobija ponovo originalni ili izvorni oblik poruke. Simetrično šifrovanje podrazumeva da su ključ za šifrovanje i ključ za dešifrovanje isti. Tajnost se zasniva na tajnosti ključa. Ključni problem je distribucija ključeva. Za više korisnika mora postojati više ključeva. Ovo nije pogodno za Internet. Asimetrično šifrovanje podrazumeva dva ključa:javni i tajni. Postoji relacija između njih. Javni ključ se šalje kroz mrežu. Tajni se unosi samo kod dešifrovanja. Digitalni potpis Svrha digitalnog potpisa je da potvrdi autentičnost sadržaja poruke. Osnova je sama poruka. Poruka se može digitalno overiti tako što pošiljalac koristi svoj tajni ključ za overu kako svog identiteta tako i sadržaja poruke čime se sprečava bilo kakva izmena poruke tokom prenosa. Ako bi neko neovlašćeno dopisao ili izmenio sadržaj poruke. primalac bi uz pomoć javnog ključa pošaljioca otkrio neregularnost u poruci.Digitalni sertifikat je lična karta u cyber prostoru. Sertifikaciona tela dokazuju vaš identitet. Sertifikat mora da sadrži: naziv vaše organizacije; dodatne podatke za identifikaciju; vaš javni

ključ; datum do kog važi vaš javni ključ; ime CA koji je izdao sertifikat; jedinstveni serijski broj. Ovi podaci se na kraju šifruju tajnim ključem CA. Medijumi na kojima se izdaju digitalni sertifikati su mini CD i Smart kartice.Sada je u svetu najnoviji trend identifikacija preko biometrijskih metoda kojima se identifikuje rukopis ili otisak prsta.

5.Mobilno bankarstvo (M-bankarstvo)

Nastalo je ukrštanjem elektronskog bankarstva sa novom mobilnom informacionom i komunikacionom tehnologijom. Putem M-bankarstva izlazi se u susret sledećim grupama zahteva: periodično ili na zahtev obaveštavanje klijenta (upit u stanje, informacije o novim ulsugama,servisima ili pogodnostima u nekoj banci,..) i slanje interaktivnih upita banci i izvršavanje transakcija.Mobilno bankarstvo omogućava izvršavanje transakcija putem prenosnih računara, digitalnih ličnih organizatora i mobilnih telefona. Najnovija generacija mobilnih telefona poseduje mogućnost povezivanja na Internet putem WAP standarda (Wireless Applications Protocol), što znači da korisnik može pristupiti svojoj finansijskoj instituciji pomoću mobilnog telefona i izvršiti željene transakcije. Ovakav način pristupa Internetu ograničen je samim mobilnim uređajima i ogleda se u manjim brzinama, malim formama i količini memorije koju poseduju. Mobilno bankarstvo ima potencijal da sruši međunarodne barijere i stvori ozbiljnu pretnju onim zemljama u kojima su tradicionalno bili smešteni finansijski centri. Pored toga, mobilno bankarstvo uticaće i na sniženje troškova poslovanja u bankama, jer pružanje finansijskih usluga preko mobilnih uređaja omogućava redukciju filijala ili osoblja u njima.Uspešna implementacija servisa mobilnog bankarstva zavisi od broja i karakteristika informacionih servisa; budućeg stanja WAP tehnologije i problema bezbednosti i tehnološki odlučujućih faktora razvoja mobilnog bankarstva.Da bi se potrošači stimulisali na korišćenje usluga mobilnog bankarstva treba omogućiti upotrebu nove tehnologije (mreža koja omogućava prenos podataka, mobilni uređaj koji omućava prijem podataka i posrednici koji obezbeđuju kritičnu softversku podršku); stvoriti pozitivno iskustvo kod korisnika (odnosi se na koristi koje korisnici dobijaju i lakoću kojom te koristi dobijaju) i privući nove klijente (potencijalni klijenti moraju biti informisani o novim uslugama i ubeđeni da će te usluge zadovoljiti njihove potrebe).

6. Prednosti i uštede koje donosi elektronsko bankarstvo, kao i ograničenja bržeg razvoja

Prednosti korišćenja kompjuterske tehnologije i uvođenja elektronskog transfera novca, sa gledišta finansijskih institucija, ogledaju se u sledećem: mogućnost smanjenja troškova šalterskih operacija jer je došlo do smanjenja radno intenzivnih poslova na bazi protoka papira; stvaranje imidža inovativne banke i lakše dokazivanje svojih konkurentnih predosti; brzom, pouzdanom, ekonomičnom i racionalnom prenosu sredstava između učesnika i nosilaca u obavljanju finansijskih transakcija; podržano integrisano elektronsko povezivanje platnih prometa u nacionalnim i vannacionalnim okvirima; obezbeđivanju interesa i sve većih potreba učesnika u bankarskim transakcijama, kreirajući nove izvore prihoda prodajom sve raznovrsnije palete usluga; proširenje obima odgovarajućeg tržišta finansijskih usluga teritorijalno na čitavom prostoru zemlje, mogućnost da se ostane konkurentan u uslovima sve veće deregulacije bankarskog poslovanja; bankarske transakcije se obavljaju tokom 24-časovnog radnog vremena;

usklađivanju servisiranja korisnika u zemlji sa nivoom i kvalitetom usluge u razvijenom svetu; jedinstvena računarsko-komunikaciona mreža za elektronski prenos novca i podataka; mogućnost racionalizacije bankarskih potencijala; jednostavnije izvođenje marketinških ideja,….Istovremeno treba napomenuti i neke faktore koji su ograničavali ili čak onemogućavali brži razvoj elektronskog transfera novca: visoki inicijalni troškovi za uvođenje informacione tehnologije; sporost promene i usklađivanja zakonskih propisa, neadekvatan razvoj tehnologije u ovoj oblasti, spore promene stečenih navika klijenata što iziskuje dodatna ulaganja u marketing aktivnosti. Da li će elektronski novac preoblikovati odnos između banke i klijenta, objediniti finansije i tehnologiju, postati opšteprihvaćeno sredstvo plaćanja i na kraju istisnuti klasične novčanice zavisiće od mnogo faktora: opštih ekonomskih uslova; stanja ponude i tražnje u bankarskom elektronskom okruženju, neprdvidivih kretanja tehnoloških prodora; pravne regulative; ekonomskog napretka…

7.Razvoj elektronskog bankarstva u zemljama u tranziciji

Informaciono-komunikacione tehnologije smatraju se jednim od ključnih faktora ili glavnih pokretačkih snaga promena u savremenom globalnom svetu. Vlade zemalja u tranziciji su se našle pred velikim i teškim zadatkom paralelnog obavljanja dva važna i značajna, međusobno podražavajuća posla, koja vode ka istom cilju, a to je konkurentno uklapanje tranzitornih privreda u savremene globalne uslove poslovanja na svetskom tržištu. Prvi je posao reformi i tranzicije, a drugi prelaska na elektronski način poslovanja. Uspešno započet posao tranzicije predstavlja preduslov kreiranja pogodnog okruženja za elektronsko poslovanje, a potom i za njegove segmente, među kojima je i elektronsko poslovanje.Bankarstvo zemalja u tranziciji mora što više primenjivati informacione tehnologije, zameniti papir elektronskim medijima, dok će se arhiviranje sve više obavljati u elektronskom, a ne u papirnom obliku.U suštini stepen razvoja elektronskog bankarstva u zemljama u tranziciji je u posledičnoj vezi sa stepenom do kojeg je svaka od tih zemalja trenutno stigla na putu ka svom strateškom cilju, a to je priključenje i dobijanje statusa punopravne članice EU.

7.1.Neki komparativni pokazatelji razvoja elektronskog bankarstva u zemljama u tranziciji

Zemlje u tranziciji uglavnom kasne i zaostaju za razvijenim zemljama Zapadne Evrope i u svim vidovima elektronskog bankarstva (izuzetak je Slovenija u delu koji se odnosi na platne kartice). Prvi koraci u razvoju elektronskog bankarstva su bili izdavanje platnih kartica, instaliranje ATM bankomata i POS/EFTPOS terminala. Potom su banke, pre svega one koje su ušle sa svojim kapitalom i počele da osvajaju tržište zemalja u tranziciji počele da omogućavaju usluge kućnog bankarstva, Internet i mobilnog bankarstva. Broj izdatih bankarskih kartica, broj ATM bankomata i POS/EFTPOS terminala pokazuje rastući trend u svim zemljama u tranziciji.

7.2.Srbija

Prelaskom platnog prometa iz bivšeg SDK/ZOP u banke i razvojem infrastrukture, stvorio se adekvatan ambijent za razvoj e-bankarstva u našoj zemlji. Zakon o digitalnom potpisu, koji je u

potpunosti usklađen sa EU, donet je krajem 2004.godine, a nakon toga i odgovarajuća podzakonska akta koja detaljno regulišu ovu oblast. Osnovna uloga ovog Zakona svodi na to da: propiše uslove pod kojima je elektronski potpis pravno ekvivalentan svojeručnom potpisu; propiše uslove koje moraju da ispune sertifikaciona tela koja izdaju kvalifikovane sertifikate za

verifikaciju kvalifikovanih elektronskih potpisa.Srbija ne pokazuje značajnije korake ka ekspanziji Internet bankarstva kod građana.Glavni razlog je mali broj korisnika Interneta u Srbiji - 10 – 15%. Ono u čemu Srbija već sada drži korak sa mnogim zemljama u tranziciji je kartično poslovanje korišćenjem POS/EFTPOS terminala i CD/ATM bankomata.Srbija treba ubrzano da radi na popularizaciji e-bankarstva među građanima, na širenju primene “pametnih kartica” sa čipom i elektronskim potpisom; na uvođenju bezkontaktnih kartica; preskočiti neke razvojne faze i ponuditi konkurentan paket finansijskih usluga na međunarodnom tržištu. Na regionalnom nivou Jugoistočne Evrope, Srbija treba da radi zajedno sa drugim zemljama na daljem razvoju prekograničnog e-plaćanja i priznavanja elektronskih potpisa, certifikacionih tela, korišćenja smart kartica itd. Dugoročni cilj je integracija zemalja Jugoistočne Evrope u panevropski sistem jedinstvenog plaćanja i platforme za e-trgovinu i finansijske razmene.

8. Iskustva razvijenih zemalja u primeni elektronskog bankarstva

Uvođenje i primena elektronskog bankarskog poslovanja u zemljama sa razvijenim tržišnim privredama uslovljeno je delovanjem kako međusobno uslovljenih, tako i pojedinačno nezavisnih dejstava ekonomskih i finansijskih faktora pre svega. 1. Jedan od ilustrativnih primera korišćenja bankomata i njihovog integracijskog povezivanja predstavlja svakako unutrašnja organizovanost poslovanja elektronskim putem u Sjedinjenim američkim državama. Mreža bankomata, za one koji su priključeni na nju, kao i za one koji to žele, pruža mogućnost celodnevnog pristupa u podatke o gotovini i sredstvima na računima. Mreže su formirane sporazumima većeg broja banaka koje su se udruživale i dogovarale o uzajamnom korišćenju svojih ATM mreža. Od sredine 1983. godine funkcioniše sedam državnih mreža koje su međusobno udružene. To su: Visa International, Plus System, Cirrus System, The Echange, Nationet, Master Teller, Express Cash. Načini elektronskih plaćanja pojedinih zemalja zavise od nacionalnog organizovanja platnog sistema. Uglavnom, platne transakcije između banaka na nivou jedne zemlje obavljaju se preko elektronskih klirinških kuća (Automated Clearing House). Osim navedenih sistema postoji i dodatni elektronski sistem platnog prometa pod nazivom CHIPS (Clearing House Interbank Pavments Svstem). Ovaj sistem se koristi uglavnom za plaćanja sa inostranstvom. Iako država povremeno interveniše, u smislu samo administrativnog propisivanja određenih pravila ponašanja, učesnici u elektronskim transakcijama se pridržavaju određenih pravila na globalnom planu, i zahtevaju od svih onih koji žele da se priključe, da se pridržavaju tih pravila. Na taj način bi se ograničila intervencija i uplitanje države, i poslovanje bi se zasnivalo na tržišnim mehanizmima i samoregulaciji. 2. Jedan od evropskih centara elektronskog poslovanja nalazi se u Briselu. U njemu je sedište Eurocheque International-a, klirinškog sistema čekova, u kojem je uključeno 10. 000 banaka iz cele Evrope, sa preko 45 miliona korisnika. Ovaj centar kontroliše izdate kartice, koje se koriste na preko 30.000 bankomata u preko 15 evropskih, kako zapadnih, tako i istočnih zemalja.

2.a) U Velikoj Britaniji u funkcionisanje su uključene mreže kao što su LINK mreža, Lloyds/Barclays/royal bank of Scotland, i Midland/Nat West/TSB. U Velikoj Britaniji, kao uostalom i u drugim evropskim zemljama postoji saglasnost o neophodnosti povezivanja ATM-ova u jedinstvenu komunikacionu mrežu, odnosno postoji izražena tendencija da se evropske ATM mreže vezuju za druge mreže u svetu. 2.b) Početke primene ATM terminala u Francuskoj karakteriše nedovoljno kvalitetna organizovanost mreže za ovu vrstu elektronskih transakcija. Naime, instalirane bankomate širom Francuske mogli su da upotrebljavaju svi korisnici kartica, bez obzira na to koju karticu poseduju. Svaka banka u zemlji je imala sopstvene sisteme ATM terminala i POS terminala. Banke drugih zemalja, odnosno kartice koje te banke izdaju, mogle su se koristiti na bankomatima u bilo kom delu Francuske. Međutim, obrnut postupak nije mogao da se realizuje, tako da se platne kartice koje su izdavale francuske banke, nisu mogle koristiti na ATM terminalima u drugim zemljama. Danas, Francuska može poslužiti kao primer dobre organizacije primene platnih kartica. Sve banke su povezane u jedinstvenu međubankarsku mrežu RCB (mrežu za autorizaciju bankovnih kartica). 2.c). U Holandiji postoji relativno bazičan model nacionalne platne infrastrukture. U bankarskom okruženju u Holandiji postoji oko 70 banaka, uglavnom domaćih. Mali broj međunarodnih banaka fimkcioniše na tržištu. Tržištem dominira nekoliko veoma velikih domaćih banaka koje imaju i značajan međunarodni nastup ("ABN Amro", "ING bank", "Rabobank"). Banke su pod sistemom supervizije od strane holandske narodne banke ("De Nederlandsche Bank -Dutch national bank") . U centru platne infrastrukture moderna i visokoefikasna automatska klirinška kuća vrši sve vrste usluga plaćanja u korist banaka. Osim plaćanja visokih iznosa, koji se direktno obračunavaju u centralnoj banci, ACH vrši kompletnu obradu plaćanja. Po ovoj infrastrukturi, ACH je u vlasništvu banaka a pod supervizijom centralne banke. 3. Nadalje su navedeni primeri iz najbližeg ekonomskog okruženja -zemalja koje su u tranziciji ili su prošle kroz te procese. Istovremeno sa uvođenjem i primenom nacionalnih sistema platnih kartica, one rade na umrežavanju sistema za kartičarstvo – odvijanja platno–prometnih transakcija. Teže i uspevaju u realizaciji pratećih sistema, odnosno on-line sistema rada u komunikacijama za plaćanja. Kao primer se navode Češka, Slovačka i Mađarska. 3.a) Starosnu strukturu korisnika on-line transakcija u Češkoj i Slovačkoj čine mlađi ljudi, i to uglavnom visokoobrazovani kadrovi tehničke struke. Njihova profesionalna vezanost je za institucije i organizacije koje se bave informacionom tehnologijom. Usluge putem elektronskih mreža najviše se koriste za potrebe profesionalnog informisanja i pribavljanja novosti i informacija. Transakcije se ne obavljaju najviše iz razloga nedostatka adekvatnih sistema plaćanja, kao i od straha mogućih zloupotreba trgovaca. 3.b) Mađarska je uspela, pre svega državnim merama, da pospeši i ubrza procese uvođenja i primene ATM i POS terminala. Bankarski sistem, odnosno svaka banka, je od strane državnih organa oslobođena plaćanja carina na uvoz navedene opreme. Inače, državni organi daju svu podršku sistemima koji omogućavaju jednostavnije, lakše, brže i kvalitetnije obavljanje platno-prometnih transakcija u finansijskom sistemu zemlje..