F@Mtime

3 UVODNIK Uvodnik,prof.drDušanRistić

4 NaF@M-usamjerželimda radimistvaram

F@MtajmINTERVJU

5 Sapokrićem Kolumna,GoranBulatović

7 Međunarodnidanosobasa invaliditetom

F@MtimeTRIBINA

8 Umetnostimediji F@MtimeTEMA

11 Crno-belisvet F@MtimeCRNO-BELISVET

13 Umetnostzavođenja F@MtimeTEMA

18 DramaF@M-a F@MtimePREDSTAVLJA

19 Emocionalnainteligencija F@MtimeZANIMLJIVOST

20 Danborbeprotivside F@MtimeTRIBINA

23 Genijalnost=ludost F@MtimeTEMA

24 Zdravnačinishrane F@MtimeTRIBINA

26 IzletuKarlovce F@MtimeZASREDNJOŠKOLCE

2

SADRŽAJ

8

7

24

20

F@Mtime 3

E-MAILfamtime1@yahoo.com

F@Mtime

IMPRESSUMF@Mtime broj 43, list Fakulteta za menadžment

ADRESA Vase Stajića 6, 21000 Novi Sad

TELEFON/FAX 021/451-979

ZA IZDAVAČAprof. dr Dušan Ristić

GLAVNA I ODGOVORNA UREDNICAmr Ljiljana Lj. Bulatović

POMOĆNIK GLAVNOG I ODGOVORNOG UREDNIKATijana Vučinić

ODGOVORNI UREDNIK Peđa Ivović

REDAKTORdr Goran Bulatović

Članovi redakcije studenti:Dušan Krunić, Tijana Vučinić, Marija Raspopović, Peđa Ivović, Kristina Škanata, Maša Sekulić, Natalija Marić, Mladen Mutavdžić, Milica Lakobrija, Višnja Marinkov, Sanja Novak Dušan Benašić, Daliborka Pejaković, Bojana Vidović, Miljana Aćimić, Slaviša Lazić, Roman Bezenšek, Bojana Smiljanić, Maja Latinović, Kosta Popadić, Sanela Ostrunić, Olivera Mijatović, Samanta Memić, Aleksandra Dubroja, Dijana Knežević, Marijana Todić, Sonja Đapić, Vladimir Vojvodić, Sanja Davidov,

Nikolina Sudar.

SARADNICI REDAKCIJEprof. dr Dušan Ristić, doc. dr Danica Aćimović, doc. dr Nenad Marković, doc. dr Olja Arsenijević, doc. dr Zoran Savić, prof. dr Dragoslav Nikolić, doc. dr Goran Bulatović, doc. dr Miloš Babić, mr Tijana Savić, mr Maša Runić, mr Tanja Radošević, mr Tamara Kliček, mr Vesna Šćepanović , Danko Damjanović, Milan Bubulj,

Jovana Pražić, Bora Todorović .

LEKTURARedakcija F@Mtime

DIZAJNmr Ljiljana Lj. Bulatović, Jovana Pražić

FOTOF@M-оva fotografska radionica

NASLOVNA I SREDNJA STRANAMatej Bosnić

ILUSTRATOR I STRIPMladen Mutavdžić

PRELOMJovana Pražić

ŠTAMPAMONDO GRAF

UVODNIK

Jednog jutra sam imao koncentraciju i napisao pola Uvodnika na zadatu temu - Menadžment i umetnost. Ne znam kako se to dogodilo, tek papir sam zagubio i ne mogu ni da se setim o čemu sam pisao. Sve mi se čini da sam pisao nešto

o tome kako posle industrijskog doba dolazi doba znanja, a da će posle toga doći DOBA LEPOG!

Koga to interesuje, što reče jedan veliki nučnik /za uvodnik nije bitno kako se zvao/: „Mene ne intersuje budućnost jer ću ionako tada biti mrtav“. Poruka je zapravo varijacija na čuvenu istočnjačku mudrost: „Živeti sada i ovde“.

Jeste tačno – potrebno je negovati težnju da se živi „ovde i sada“ ali je takože potrebno imati svest o tome da se u onoj težnji nalazi i klica budućeg. Upravo zbog toga apelujem na Vas čitaoče - nemojte ubijati tu klicu budućeg. Budućnost je u lepom i u umetnosti.

Evo prvog primera. Mi ovde englesku reč ART – u svakoj prilici prevodimo kao umetnost. Molim Vas da pogledamo i malo dalje u rečnik, pa da otkrijemo i neko drugo značenje, kao što je npr. „veština“. U stvari, vrlo često ART, barem na ovom stepenu razvijenosti ljudskog društva znači „veština“. A kako se sve menja, sve brže i brže – i ovo „art“ će stvarno značiti umetnost.

Zašto ovo govorim? Između ostalog i zbog toga što je i menadžment veština, a kaže se i da je

„umetnost slušanja“. Dakle, gde vidim ulogu umetnosti u menadžmentu: -umetnost kao deo opšte kulture i kulture organizacije, -umetnost komunikacije, -umetnost slušanja -umetnost, umetnost. . . . Šta je recimo umetnost komuniciranja? Čuo sam da su svojevremeno neki

Englezi, kod nas držali seminar pod nazivom „Elementi dramskog u obrazovanju za mendžment“. Razmišljajte o tome šta bi to moglo da bude. Koilko sam ja razumeo, radi se o tome da je komuniciranje, kao oružje od izuzetnog uticaja na ljude, u menadžmentu sve značajnije. U tome su elementi dramskog od velike pomoći. Radi se o kategorijama kao što su: govor tela, javni nastup, stav, mimika, „umrežavanje mozgova“, a sve navedeno se razvija kroz dramski nastup, odnosno kroz tehnike i veštine koje dramski nastup podrazumeva.

Zbog estetike, kulture, uređenja prostora pre tri godine smo organizovali likovnu koloniju u Sremskim Karlovcima - F@M ART. Kada budemo napravili novu zgradu Fakulteta imaćemo čime da je ukrasimo. I nije to sve. Imamo radionicu /sekciju/ za umetničku fotografiju, imamo multimedije, a idemo i dalje pa to razvijamo u pravcu multimedijalnog dizajna, da nam ekrani i sajtovi i tv emisije budu i lepi, lepši i najlepši.

To je to. Tako ja vidim umetnost. Tako vidim umetnost i menadžment – spoj znanja, veština i lepog u funkciji upravljanja i rukovođenja. Da li ću preterati ako kažem da izgleda da smo i na ovom polju pioniri u našem okruženju?

Srećna Nova Godina! S poštovanjem,

D. Ristić

F@M

time

INT

ERV

JU

F@Mtime4

NA F@M-U SAM JER ŽELIM DA RADIM I STVARAM

Gostujući profesor na Columbia University, stipendista IAEA, boravio 28 meseci u SAD radeći svoj doktorat, bio Dekan na više fakulteta, a sa mesta Rektora Univerziteta Union, od oktobra ove godine, dolazi da bude Dekan i nastavnik na Fakultetu za menadžment. Osim najvišeg nastavničkog zvanja – redovni profesor, poseduje i sva naučna zvanja, što ističe kao svoj poseban uspeh. Reč je o prof. dr Milanu Stamatoviću – kojeg F@Mtime sa zadovoljstvom predstavlja.

F@Mtime: Gde ste započeli svoje obrazovanje i koje je Vaše usko stručno usmerenje?M. Stamatović: Godine 1975. završio sam 14. beogradsku gimnaziju, a posle

toga sam se opredelio za ekonomiju i tehnološko-metalurški fakultet. Za ekonomiju sam se odlučio sam, a tehnologija je više nešto za šta sam se odlučio zbog porodične tradicije. Od ekonomije sam odustao zbog porodičnih problema, a studirati tehnologiju tada je bilo puno bolje, jer se smatralo da se bolje dolazi do posla. Danas bih rekao da važe drugačija pravila i da je u Srbiji bolje studirati ekonomiju, finansije, poslovnu informatiku, menadžment i druge, srodne, nauke. Doktorirao sam tehničke nauke, a najviše volim da predajem marketing menadžment, strategijski menadžment i čist menadžment. Volim da predajem menadžment prodaje, a nisu mi strani ni drugi predmeti, s obzirom na to da sam učio sedam ili osam matematika tokom studija, mogu da predajem bilo koji predmet iz oblasti prirodnih nauka.

F@Mtime: Vaša biografija je bogata detaljima koji svedoče o Vašem profesionalnom iskustvu u zemlji i u inostranstvu. Bilo bi zanimljivo za naše čitaoce da se osvrnete na neke, po Vašem mišljenju važne detalje.

M. Stamatović: Imao sam sreće da, kao mlad inženjer, dobijem stipendiju međunarodne atomske agencije iz Beča. Godine 1982. sam aplicirao i bio prvi na rang listi u Srbiji. Međutim, tada su prednost imali instituti iz Slovenije i Hrvatske, tako da sam pao na neko peto, šesto mesto na listi. Usledio je odgovor te agencije iz Beča da sam dobio šestomesečnu specijalizaciju. Odgovorio sam im da mene takva stipendija ne interesuje, i da za tih šest meseci ne mogu da naučim ništa. Očigledno moj stav, ali i očigledna želja za predanim i ozbiljnim učenjem, učinili su da su mi stipendiju kasnije preinačili čak u trajanje od 28 meseci, gotovo tri godine. Zahvaljujući tome, postao sam stipendista međunarodne atomske agencije na jednom od prestižnih, 10 top, univerziteta u Americi Syracuse u New York-u. Tu sam boravio od 1986 – ’88. Iskustvo koje sam tamo stekao je ne samo iskustvo iz obrazovanja, nego sam u isto vreme i zarađivao tako što sam bio teaching assistant za neke predmete. Prvi put sam tamo video, da kada završite doktorske studije i postanete doktor nauka, nije samo obrazovanje ono čime se bavite nego je to i jedna vrsta dozvole da se bavite naučno istraživačkim radom i naukom, da je to licenca da vodite projekte, da aplicirate za projekte u ministarstvu za nauku ili u međunarodnim fondovima. Sigurno je i to bio dodatni podstrek da se bavim naučno – istraživačkim radom: do sada sam objavio preko 150 naučnih radova u zemlji i inostranstvu, a autor sam i koautor više od 10 knjiga.

F@Mtime: Kojim nagradama u dosadašnjem radu možete da se pohvalite?M. Stamatović: (Osmeh) Stvarno imam nagrade – dobro ste se pripremili za ovaj

razgovor. Dakle, imam nekoliko nagrada. Prvu nagradu sam dobio 1986. godine. To je bila velika nagrada časopisa „Tehnika“ za rad iz oblasti kompozitnih materijala. Kasnije su se ređale još neke nagrade, da bih 2001. godine, bio primljen u New York Academy of Science. Godine 1988. sam postao član američkog Instituta za hemijski inžinjering. To su neka lepa priznanja koja imam, ne hvalim se puno tim priznanjima, ali su svakako bitna.

F@Mtime: Na kojim predmetima ste angažovani kao nastavnik na F@M-u?M. Stamatović: Predajem Osnove menadžmenta, po mom mišljenju, izuzetno težak

predmet, između ostalog i zbog toga što ga studenti slušaju na prvoj godini studija, dok još nisu neke druge predmete odslušali. Obožavam da predajem Marketing, koji je dijametralno suprotan u odnosu na Osnove menadžmenta. Kada predajem marketing, drugačije se i obučem. To je jako značajno... Kada predajte menadžment, trebalo bi, verovatno, da budete obučeni kao neki uštogljeni profesor, sa kravatom i u odelu, a kada je u pitanju predavanje marketinga casual stil je pravo rešenje...

F@Mtime: Kakav je feed-back koji dobijate od studenata za svoja predavanja?M. Stamatović: Kada sam prvi put držao nastavu studentima prve godine F@M-a

(u Pančevu), bio sam zadivljen sa kolikom pažnjom su me slušali i upijali svaku moju reč, potpuno predani nastavi. Trudim se da im dajem objašnjenja iz praktičnog menadžmenta, ne bi li studenti, zajedno sa mojim predavanjima sami sebe počeli doživljavati kao menadžere. U principu sam protiv toga da vi sad napišete knjigu i izađete pred studente da ponavljate knjigu koju ste napisali. Mislim da im mojim načinom rada omogućavam da još bolje shvate i razumeju knjigu Osnove menadžmenta po kojoj uče. Oni su zadovoljni, ja sam zadovoljan.

Kada su polagali kolokvijum studentima sam rekao da mogu da otvore knjigu, 20 poslednjih minuta, a da nisam ranije najavio tu mogućnost. Želja mi je bila da im pokažem da mene kao profesora ne mogu da prevare svojim (ne)znanjem i da ne mogu da

prepišu. Ukoliko ne savladaju knjigu i ne znaju gde se šta u knjizi nalazi, ne mogu nikada dobro da odgovore. Više od 30% studenata je na tom kolokvijumu palo. Asistentkinja je pregledala kolokvijum, tako da moja subjektivnost nije bila u pitanju. Kasnije, kada smo imali ispit, dogovor je bio da studenti sami izvuku najvažnija pitanja iz knjige, podele ih među sobom, a zatim bih im ja dao ta ponuđena pitanja za ispit. Nisam ispoštovao to, nego sam iskoristio pravo koje kao profesor imam, pa sam na tih njihovih izabranih 10 dodao svojih 20 pitanja. Iako sam ih iznenadio, pokazalo se na kraju, kada smo uradili procenu da je ispod 10 % njih palo. To znači da su ovog puta zaista učili, iako su im obećane olakšice.

F@Mtime: Opišite u pet reči F@M, koje su Vaše impresije i asocijacije?M. Stamatović: Počeo bih od toga zašto sam ja došao na F@M. Prvo, nisam došao

da tražim posao, jer sam dobar posao već imao. Došao sam na F@M jer sam želeo da radim i stvaram. Imam veliko iskustvo, radio sam u raznim firmama i u obrazovanju, sve naučne titule imam, od naučnog saradnika do naučnog savetnika, od docenta do redovnog profesora. Iskreno, najveći krivac što sam došao ovde je profesor Ristić i poštovanje koje imam prema njemu.

Kada su studenti u pitanju, mislim da ove mentorske grupe koje su dobro zamišljene na početku godine, da su ove godine više simulirale rad za pripremu studenata na F@M-u. Mislim da studenti još uvek ne znaju šta ih je zateklo, gde su se upisali i da je ovo njihova budućnost. Nije im objašnjeno osnovno pravilo u menadžmentu – kada počneš da radiš novi projekat, stavi tačku na stari projekat. Nije im objašnjeno do kraja da oni više nisu gimnazijalci i da nema više opravdanja za neučenje, ispade i nepoštovanje profesora, za smeh, šalu i dobacivanje kao što je to bio slučaj u srednjoj školi. Znam da je to velika promena za njih, ali oni to moraju sami da shvate. Ukoliko ne mogu sami da shvate, mentorski timovi moraju da povedu računa o tome.

F@Mtime: Kao novom dekanu, kakvi su Vam utisci o akademskoj sredini F@M-a (kolektiv, klima organizacije)?

M. Stamatović: Kolektiv - ta reč se koristila ranije, sredinom prošlog veka.Pre bih rekao, kakve su mi kolege sa kojima radim, da li me prihvataju ili ne? Ima dve stvari tu. Jedna je da kolege mogu da me prihvate ili ne, a druga da moraju da prihvate činjenicu da sam trenutno ja dekan. U menadžmentu postoje različite vrste rukovođenja, a ja volim da kažem da sam takva vrsta menadžera da saslušam sve, ali da sam donesem odluku. Vi koji ste polagali menadžment kod mene, prema ovoj osobini odgonetnite kom stilu rukovođenja pripadam i kakvu klimu u organizaciji gajim...

F@Mtime: Kakve novine i duh nosite sa sobom, kakva poboljšanja želite da implementirate u F@M?

M. Stamatović: Pre nekoliko nedelja se postavilo pitanje zamene asistenta na predmetu Ljudski resursi. Rekao sam da nema problema i da ću ja da održim vežbe kao zamena. Tada su se i studenti završne godine uverili da ipak tu postoje neke novine u predavanju, raspitajte se... Stalno radim na sebi, jer svakako nije još vreme za penziju, a i nisam sujetan... Nemojte se smejati, moram i ovo da ispričam - kako je meni potrebno nekih sat vremena da stignem od Beograda do Novog Sada, nabavio sam CD za učenje italijanskog jezika, početni kurs. Time dobijam znanje, a ne trošim vreme u putu uzalud... To je jedan od načina za usavršavanje i konstantno učenje.

F@Mtime: Kakve su sličnosti i razlike između novosadskih i beogradskih studenata? M. Stamatović: Ponašanje studenata u mnogome zavisi od profesora koji im predaju.

Preferiram studente kao što su u Pančevu – ozbiljni, usmereni, odgovorni, predani, radni... U Beogradu su studenti mnogo odgovorniji nego novosadski, posebno ako su došli sa strane, pa plaćaju i stan i imaju i druge troškove pa su posvećeniji investiciji kao što je obrazovanje. Moram da iznesem jednu primedbu, jer to mi se desilo, i voleo bih da se to promeni na Fakultetu - ako je moguće. U pitanju su F@M-ove studentske žurke četvrtkom uveče. Dešavalo se da mi studenti dođu mamurni na nastavu petkom ujutru. Bolje organizovan Studentski parlament bi mnogo doprineo tome. Zadovoljstvo sa obe strane mora da postoji, jer bez toga nema dogovora oko bilo kojeg pitanja vezano za studente i profesore.

F@Mtime 5

F@M

time

JUB

ILEJ

SA POKRIĆEM

Piše: Goran Bulatović

Planetarna ekonomska kriza košta. Stručnjaci su izračunali da će najrazvijenije zemlje sveta za saniranje posledica krize potrošiti 9,2 biliona dolara, a od taoga samo Amerika

platiće 3,5 biliona dolara ili četvrtinu BND. Nemačka će za saniranje kreditne nelikvidnosti i spašavanje domaćih banaka i drugih posrnulih velikih kompanija potrošiti 839 milijardi dolara ili oko 25 posto BND. Velika Britanija će za borbu protiv globalne krize potrošiti 37 posto BND što je stavlja u sam vrh među osam najrazvijenih zemalja. Rusija je najavila da će za stabilizaciju domaćeg finansijskog tržišta potrošiti 222 milijarde dolara, ili probližno 13,9 posto očekivanog BND u ovoj godini što je stavlja na četvrto mesto u grupi najrazvijenijih. Kina je najavila da će za saniranje posledica ekonomskog kolapsa potrošiti 586 milijardi dolara, a nobelovac Džozef Štiglic, američki ekonomista sa Harvarda izjavio je da su sve zemlje članice grupe sedam (SAD, Japan, Nemačka. Francuska, Velika Britanija, Kanada i Italija) praktično bankrotirale.

Đavo je, dakle, došao po svoje. Većina ekonomista smatra da je glavni razlog krize neoliberalna finansijska ekonomija kreirana u SAD i dolar koji nema pokriće. Amerika se tako od prsate, dugonoge, plavuše i bogate udavače, preko noći pretvorila u raščupanu, ružnu i perverznu babetinu sa 11 triliona dolara spoljašnjeg duga, koja u ponor pohlepe i požude odvlači sve svoje mlade, lepe i naivne ljubavnike. Fuj.

E sada, nije cilj ovog teksta da rešava globalne ekonomske probleme niti da analizira nepostojeću nacionalnu strategiju borbe protiv ekonomske prostitucije, nego da pokuša da globalne probleme spusti na lokalni, takoreći, lični nivo. Ključna reč je - bez pokrića.

Evo na primer, gledam vas koliko vam je važno da na sebe navučete firmirane krpice i da se pojavite na raznim žurkama a onda sedite po ćoškovima i ćutite. Svaki čas vadite mobilne telefone i proveravate da li vas je neko zvao. Kao uživate (vrh brate). Praznite se. A imate li za to pokriće? Čime se punite kad se toliko praznite?

Gledam vas koliko vam je stalo da imate poslednje verzije softvera, poselednje modele računara, telefona, kamera, mikrofona … ali priče koje snimate i pišete ne dolaze iz prodavnica, nego dolaze iznutra.

Dolazite na nastavu zato što morate, često nespremni i nezainteresovani. Učite taman koliko morate jer, bože moj, imate pametnija posla. Koja posla? Završavate fakultet da biste dobili diplomu, a koliko ste se sami potrudili da ona zaista ima pokriće?

Znam da je lako popovati studentima i priznajem da i sam snosim deo odgovornosti za svetsku krizu. Trilioni dolara za saniranje štete sa početka teksta su mačiji kašalj u odnosu na štetu koju bih ja mogao da napravim. U pitanju su vaši životi.

Ako Amerika bankrotira neću se potresti, ali ako vaše diplome ne budu imale pokriće … ako ste se vi pomirili sa tim da budete promašena investicija vaših roditelja - ja nisam.

Vi ste moje pokriće i učiniću sve da ne bankrotiram. Ako i vi mene tako ukapirate, kriza će raditi za nas i proći će

dok kažeš “Evropa”.Srećna vam Nova 2009. godina.

F@M

time

ko

lum

na

F@Mtime: Uobičajeno je da, kada prvi ut predstavljamo nove članove F@M-ovog tima, od njih zatražimo i da upute neku poruku studentima koji ovaj tekst budu čitali. Koja bi Vaša poruka bila?

M. Stamatović: Poručio bih im da je u F@M-u budućnost, kao i da uz ovaj fakultet mogu da nađu stabilan posao. Njihova obaveza i cilj jesu da završe faklultet, a posle toga ide druga vrsta života – porodica, privređivanje, izdržavanje te porodice. Zahvaljajući kvalitetu koji F@M poseduje, studentima je omogućeno da brže dođu do posla na tržištu rada. Menadžer se postaje na sledeći način: kada radite u nekom timu, pa se u tom timu ukaže šansa za tim-lidera, a u tom trenu imate adekvatno obrazovanje koje se dobija na F@M-u, vi postajete menadžer. Menadžerom ne mogu da vas naprave ni tata ni mama, ne rađate se kao menadžeri, a ti menadžerski kvaliteti, znanje i iskustvo se dobijaju upravo na ovom fakultetu.

F@Mtime: Za kraj može li jedna ocena F@Mtime-a?M. Stamatović: Čitao sam F@Mtime i pre nego što sam došao ovde da radim. Upravo

je ovaj studentski list jedan od glavnih aduta koji me je privukao da budem dekan na ovom fakultetu - širina i sloboda koje postoji u njemu. F@Mtime je dobro osmišljen i predstavlja kako glasilo fakulteta, tako i izuzetno moćno marketinško oružje. Očigledno je da se sva investicija koja je uložena u njega isplatila, kako materijalna, tako i ona teško merljiva koju investiraju tvorci F@Mtime-a kroz profesionalno znanje koje prenose na nove generacije.

Razgovor vodila Tijana Vučinić

Prvi zabeležen trag o modernom korišćenju reči

mentor se nalazi u knjizi ’Telemakove avanture’ od francuskog pisca Fransoa Fenelona iz 1699. godine, koja je bila veoma popularna tokom 18. veka. Telemak je bio Odisejev sin koga je on pre svog puta u Trojanski rat ostavio na staranje svom prijatelju Mentoru.

Tako reč mentor u sebi ima značenja: prijatelj od poverenja, savetnik, učitelj, obično osoba sa više iskustva.

Kao mentor na Fakultetu, radim na tome da novim studentima olakšam prelazni period iz srednje škole na Fakultet, kao i kretanje kroz možda, na prvi pogled, komplikovan sistem Fakulteta. Onim studentima koji ipak moraju da rade, a ima i takvih, a žele da idu redovno na Fakultet da omogućim koliko toliko i rad i studiranje, ako je ikako moguće.

Ove godine sam mentor Operativnom smeru, II grupa. Predamnom je 30-tak vrlo mladih ljudi. To je divno, ali i odgovorno. Odgovorno je zato što ponekad od jednog postupka ili jedne reči koja se pogrešno uputi nekom tako mladom, može da zavisi njegova sudbina. S toga nastojim da svoje studente što bolje upoznam i da im pružim što više inspiracije da uvećaju istinski svoju vrednost kroz vreme provedeno na studiranju, ne samo u smislu sticanja ocena, znanja i diplome, nego i u životnom smislu. Želim da moji studenti postanu dostojni naziva akademski građanin, što ne znači biti ’dosadan i staromodan’, nego pre svega znači biti svestan i odgovoran mlad čovek. To znači i dalje biti mlad i igrati se, ali to znači i ispoštovati svoje obaveze na Fakultetu. To znači razvijati kod sebe poštovanje prema sebi i okolini u kojoj se krećemo. To znači biti dostojanstven!

S puno poverenja u program i obuku koju smo dobili od iskusnijih kolega, idem napred sa svojim studentima i bez obzira na prepreke i propuste koji će se javljati, verujem i želim da na kraju svi budemo zadovoljni što smo se sreli i proveli neko vreme zajedno. A narod kaže: Daće Bog, biće tako! :)

Mr Tamara Kliček

JA MENTOR – PRVA gODINA OPERATIVNI MENADŽMENT II

F@Mtime

F@M

time

IN

TER

VJU

6

Nekada đak generacije u Monaku, zatim diplomirani filozof u Beogradu i dobitnik Oktobarske magrade. Od filozofije, preko etike i vrednosnih traganja, do fenomenološko – egzistencijalne psihologije i magistrature u Nici, pa do krune - doktorske disertacije na temu „Religiozna filozofija Lava Šestova“, opet na univerzitetu Nica Sofia - Antipolis. Od tada profesor, psihoterapeut specijalizovana za NLP, prevodilac, PR, volonter ..., a od nedavno i deo nastavničkog tima na Fakultetu za menadžment. Ako se još niste upoznali sa dr Tatjanom Milivojević na časovima Psihologije ili Poslovne etike, F@Mtime vas poziva na kratko druženje sa njom.

F@Mtime: Dobro došli na naš fakultet u ime F@Mtime-a. Šta Vas je opredelilo da postanete de F@M-ovog tima?

T. Milivojević: Obično ne postoji samo jedan razlog zašto se neko opredeli za mesto na kome će da radi, za ljude koje će da viđa, a u svom slučaju ja bih izdvojila dva. Prvi razlog je ličnost prof. Ristića koja je svakako nesvakidašnja. Retko ko je tako neformalan, kreativan, ko ima jedan vid neubičajene komunikacije. Drugi je što sam videla da je F@M, za razliku od niza drugih privatnih fakulteta, izrazito moderan, interaktivan sa vrlo dinamičnom stimulacijom, a istovremeno nosi dosta ozbiljnosti u pristupu radu, studentima i nauci.

F@Mtime: Koja su Vaša očekivanja i da li su, do sada, ispunjena?T. Milivojević: Moja su očekivanja, za sada, ispunjena. Ako i dalje budem osećala

da mogu na ovom mestu da se ostvarujem i doprinosim ovom sistemu, onda će to da bude savršena priča.

F@Mtime: S obzirom na to da ste u toku Vašeg školovanja bili vrlo uspešni i da ste, kaže to Vaša biografija, veoma ambiciozni, ostvarili ste zavidne rezultate, na koji način biste motivisali Vaše studente da, na neki način, pođu istim putem?

T. Milivojević: Motivisanje i sam motiv su jako individualni. Ima onih koji već dolaze sa motivacijom, koju je dovoljno održati i podsticati. Ima onih koji iz različitih razloga deluju nemotivisano i na njih bi trebalo primeniti pedagošku metodu o kojoj je govorio Karl Rodžers, veliki humanistički psiholog i pedagog, tj. pronaći u njima«onu žicu» i tako u njima probuditi samomotivaciju. Po mom mišljenju, bilo bi idealno da se slušalačke grupe dele, pošto su prilično heterogene upravo po stepenu samomotivisanosti. Verujem da bi tada svako mogao da se pokrene, da „uđe u priču“.

F@Mtime: Da li postoji neko ko je Vas izrazito motivisao tokom školovanja?T. Milivojević: Osoba koja je ostavila najdublji trag u toku mog školovanja bio je

moj profesor filozofije, kojeg sam smatrala za svog duhovnog mentora. Mi nemamo isti predavački stil, ali u nečemu imamo nešto zajedničko. Sećam se da je govorio kako glava (kao i duh) nije posuda koju treba napuniti, već je to baklja koju treba upaliti. On je kroz interaktivnu nastavu, postavljajući pitanja izazivao (podsticao) nas na razmišljanje.

F@Mtime: Kako biste uporedili obrazovni sistem Srbije i Francuske, uzimajući u obrzir da ste se školovali u obe države?

T. Milivojević: Na žalost, moram da priznam da je školovanje u Francuskoj skoro u svemu primerenije uopšte nervnom sistemu i kognitivnim funkcijama ljudi. Pristup je takav da se mnogo više podstiče razmišljanje, istraživanje a znanje ne predstavlja konglomerat naučnih informacija. Dakle, nije bitam broj naučnih informacija već način na koji ih povezujete. Jedina zamerka školama u Francuskoj je ta što, po mom mišljenju, nije dovoljno pažnje posvećeno opštoj kulturi npr. kao što je svetska književnost.

F@Mtime: Kako biste, našim čitaocima, predstavili sebe posmatrano iz ugla humanitarnog rada?

T. Milivojević: Što se tiče humanitarog rada tu bih razdvojila moje profesionalno bavljenje ovim radom i moj volonterski rad u sklopu humanitarnih organizacija. Kao volonter radila sam sa marginalizovanim slojevima društva, dok sam profesionalno radila kao trener po raznim državnim i privatnim firmama, klinikama i ustanovama. Kao trener držala sam radionice vezane za teme kao što su mobing, upravljanje stresom, asertivni trening itd. Na ovim radionicama bilo je potrebno osobama povratiti i restaurirati njihovo samopoštovanje, identitet i integritet.

F@Mtime: Bavili ste se nizom profesija kao što su prevodilac, PR, psihoterapeut i sl. Kako biste izdvojili profesiju predavača (nastavnika) od drugih profesija kojim ste se bavili?

T. Milivojević: Ja bih u ovom slučaju pre videla vezu, mada razlike naravno postoje. Recimo psihoterapiju vrlo lako povezujem sa profesurom (pedagogijom). U oba zvanja imam želju da podstaknem, ohrabrim i motivišem samorazvoj. Takođe se trudim da studente usmerim ka vrednostima koje mogu nositi kroz život, koje će im pomoći da otkriju svoje prioritete kako ne bi skrenuli u neke sekundarne stvari i time „promašili“ svoj put, svoju egzistenciju i svoju ličnost. Na profesuru, za razliku od psihoterapije, gledam kao na nešto manje teško, posmatram je «penušavije». Mislim da se najbolje uči kroz smeh i da se najkvalitetnije uči kad čovek i ne oseća da uči. Moj glavni motiv u životu je interesovanje za druge i strasno sam zainteresovana za ljude. Naravno, vrlo često koristim i PR umeća dok predajem npr. tehnike komunikacije, prenošenje svoje poruke na odgovarajući način, javni nastup, prevazilaženje treme pred velikim brojem studenata, kao i uspostavljanje kontakta sa njima.

F@Mtime Da li čitate F@Mtime i kako biste ga ocenili?T. Milivojević: Imala sam priliku, kada sam se tek upoznala sa F@M-om i prof.

Dušanom Ristićem, da pogledam nekoliko brojeva i izuzetno sam zadovoljna. Smatram ga jako svežim i originalnim. Svi prilozi su zanimljivi, svaki vredi pročitati, dizajn mi se jako sviđa. Nosi neku vedrinu, zanimljive informacije i optimizam. Za sada nemam nikakve primedbe.

Razgovor vodio Peđa Ivović

F@MTIME PREDSTAVLJA DOcENTKINJU DR TATJANU MILIVOJEVIĆ

F@Mtime 7

F@M

time

TR

IBIN

A

Fakultet za menadžment u Novom Sadu, je

bio domaćin Tribine i koktela, povodom o b e l e ž a v a n j a 3. decembra - Međunarodnog dana

osoba sa invaliditetom. Tema je bila položaj i aktivnosti osoba sa mentalnom ometenošću, posebno grupa lica sa invaliditetom. Naime, prema Zakonu o sprečavanju diskriminacije nad osobama sa invaliditetom, izraz “osobe sa invaliditetom” označava osobe sa urođenom ili stečenom fizičkom, senzornom, intelektualnom ili emocionalnom onesposobljenošću koje usled društvenih ili drugih prepreka nemaju mogućnosti ili imaju ograničene mogućnosti da se uključe u aktivnosti društva na istom nivou sa drugima, bez obzira na to da li mogu da ostvaruju pomenute aktivnosti uz upotrebu tehničkih pomagala ili službi podrške.

Gosti su bili predstavnici Društva za pomoć MNRO (mentalno nedovoljno razvijenim osobama) Novog Sada, kao i korisnici ovog društva. Govorili su Afrim Uka korisnik MNRO društva, zatim Katarina Majkić jedna od koordinatorki MNRO i Tamara Paroški volonterka u ovoj organizaciji. Društvo za pomoć mentalno nedovoljno razvijenim osobama je humanitarna, nevladina,

neprofitna i nestranačka organizacija koja okuplja osobe sa smetnjama u razvoju, nihove porodice, stručnjake i volontere. Ovo društvo jača kapacitete i povećava vidljivost osoba sa smetnjama u razvoju i njihovih porodica radi lakše integracije u lokalne zajednice i osobljava ih za što samostalniji život.

Međunarodni dan osoba sa invaliditetom obeležava se svake godine 3. decembra s ciljem da se građani podsete kako u njihovom susedstvu žive osobe s invaliditetom i posebnim potrebama, još od 1992. godine, kada je Glavna skupština UN-a usvojila rezoluciju kojom se pozivaju sve zemlje na obeležavanje toga dana s ciljem da se tim osobama omogući jednako uživanje ljudskih prava i ravnopravno sudelovanje u društvenom životu.

Moderator tribne je bila Tijana Vučinić, student četvrte godine F@M-a, koji od svog osnivanja neguje veze sa humanitarnim organizacijama i aktivno učestvuje u humanitarnim akcijama. Fokus razgovora na tribini je bio program Personalna asistencija mentalno nedovoljno razvijenim osobama, a najviše se govorilo o ulozi volontera u osamostaljivanju, rehabilitacii i osnaživanju ličnosti sa posebnim potrebama, njihovoj socijalizaciji i boljem razumevanju životnih situacija uz pomoć personalnog asistenta. Ova tribina je jedna u nizu koja će se održavati kako bi se podsticala tolerancija, međusobna komunikacija i prihvatanje od strane okoline kojoj lice sa invaliditetom pripada.

Kao zaključak ovog događaja moglo bi se reći da je podizanje svesti o ovoj temi u opštem interesu celog društva i da je razvijanje volonterskih aktivnosti u ovom sektoru preko potrebno. O izvanrednom uspehu ove tribine svedoče reči doc. dr Gorana Buulatovića, profesora na predmetu PR, u okviru kojeg je realizaciaja ove tribine predstavljala i deo kolokvijuma: „Vrlo sam ponosan. Uspeli ste uz pomoć

MEĐUNARODNI DAN OSOBA SA INVALIDITETOM

Dirljiva tribina održana uz mnogo smeha, aplauza, gostiju i pozitivne energije

Na našem fakultetu održana je tribina pod nazivom “ Menadžment savremenih institucija kulture

- kriterijumi evaluacije”, a gost je bio Janko Ljumović direktor Crnogorskog nacionalnog pozorišta. Moderator tribune bio je Aleksandar Milosavljević, naš diplomac, a sada direktor drame SNP-a.

Sama evaluacija je zapravo pitanje standarda određene organizacione kulture koja je utemeljena u jednom društvu. Društva i sistemi se razlikuju u odsustvu ili prisustvu organizacione kulture, koja podrazumeva niz standarda, niz procedura, vrlo jasno planiranje i vrlo

jasne sisteme kontrole.Institucije kulture kod nas, nakon turbolentnih vremena, nalaze se u tranzicionim

uslovima, u poziciji potrage za novim standardima, pritom boreći se sa svim nasledjima koje predstavljaju neki drugačiji sistem standarda. Postavlja se pitanje ko je producent kulture? U socijalizmu je to isključivo bila država, a danas imamo komercijalne medije, koji su nastali kao odgovor na monopol javnih medija i potrebom za dualizmom, kao i za novim sistemima vrednosti. Danas vise nemamo dominantne državne institucije, nego imamo mogućnost da u kulturi medija i umetnosti, delujemo kroz novi oblik organizovanja gde pored komercijalnih medija počinje da se izdvaja i treći sector, nazvan

kreativna industrija koja daje mogućnost razvoja malih sektora i industrija, razvoja umetničkih zanata koji deluju u okviru pojedinih zajednica.

U razgovoru, gost je istakao da su u parametrima evaluacije sadržani obrisi onoga sto zapravo jesu očekivanja koje bi trebalo pokazati u nekom rezultatu. Prvi parametar jeste delovanje u multikulturalnom kontekstu - kultura pluralizma. Kao drugi kriterijum navodi transfer znanja, sposobnost kreiranja novih korisnih, prepoznatljivih proizvoda, i decentralizacijska delovanja. Treci kriterijium jeste aspekt osvešćivanja kulturnog tržista i ciljno kreiranje dvodimenzijalnih aspekata. Ovo obuhvata priču o komercijalnoj delatnosti unutar institucija kulture. Sledeći kriterijum jeste sposobnost stvaranja drustvenog dijaloga i redefinisanje kulturne politike, što znači ne biti nemi posmatrač onoga sto jesu zakoni, procesi, politika nego biti aktivni učesnik u kreiranju istih. Peti kriterijum jeste priča o koprodukciji, networkingu, saradnji, transferu znanja, kao usluge koje možemo ponuditi.I poslednji kriterijum jeste Capacity Building - podizanje kapaciteta.

Umetničko veće Velike Britanije definisalo je sledeća tri standarda evaluacije : - Umetničko izvođenje i standardi - Organizaciona efikasnost, koja podrazumeva efikasnost menadžmenta, razvoj

marketinga u širenju sopstvenih prihoda - Strateška uloga, odnosno pozicija određene organizacije u okruženju (koliko ta

ustanova privlači i širi publiku) Otkrivanjem i postavljanjem novih kriterijuma razvoja u menadžmentu kulture i

medija data nam je nova dimenzija za pronalaženje, kreiranje i razvijanje novih osobenih ideja i načina da se one što bolje i efikasnije izvedu.

Marija Raspopović

EVALUAcIJA

Ako želite da postanete

volonter ovog društva ili

pomognete na bilo koji drugi način obratite

se na: www.mnrons.org.

yu, mnrons@neobee.net, ul. Seljačkih

buna 83, tel: 021/496-184Afrim Uka, korisnik Društva za

pomoć MNRO: „Najveća podrška su nam personalni asistenti, oni su uvek tu da nam pomognu, da nas posavetuju, da nas vode u izlaske i da nas upoznaju sa svojim prijateljima. Oni naš život čine bogatijim i ispunjenijim. Uz pomoć njih otkrio sam da postoji svetlo na kraju tunela.“

F@Mtime

F@M

time

TEM

A

8

Umetnost, pojam koji označava svet maštovitih slika, zvukova i oblika. Taj svet čoveka opčinjava svojom lepotom, grotesknošću, veličinom i o bogatstvom boja, koji ga ne ostavljaju ravnodušnim. Umetnost je dokaz da je ljudska mašta

neograničena i izdašna, a kao rezultat toga nastaju tvorevine zasnovane na imaginaciji koje su tu da pruže zadovoljstvo i radost, ali da istovremeno posluže kao osnova za neko novo umetničko delo!

Svaki čovek je umetnik, svako poseduje neku osobinu kroz koju se može izraziti i postati vrhunski umetnik. Ali, budući da živimo u svetu koi se nezaustavljivo menja skloni smo tome da povremeno postajemo kratokovidi. Mislimo na danas, na trenutne obaveze, na trenutna zadovoljstva! Jednostavno sve manje vremena posvećujemo svom duhovnom biću i uživanju u umetnosti. Umetnost duhovno biće hrani osećajem za lepo, osećajem za neobično, otkriva nesvakidašnje i teži novom i neotkrivenom.

Mediji, kao sredstvo koje ima ključnu ulogu u kreiranju sveta u kojem živimo, često ne posvećuje dovoljno pažnje umetnosti! U državi Srbiji je to naročito očigledno! Naime, medijski javni servis odnosno RTS, čiji je zadatak da brine o kulturi i umetnosti, izvršava svoju obavezu, ali ništa više od toga!

Postoje tri emisije koje ljubitelji umetnosti, pa i običan narod može da pogleda u želji da sazna nešto više o umetnosti: „Metropolis“, „Beokult“ i „Art zona“.

Emisija „Metropolis“ je nešto više od obične emisije. Razlozi za to leže u činjenici da je to emisija koja već godinama egzistira na državnoj televiziji. Prvo, oni koji učestvuju u stvaranju emisije su svesni da umetnost ne može vek nastajati na jednom istom prostoru. Stoga novinari putuju u različite gradove i države i prate tamošnje priredbe i smotre. Takođe, projekti u oblasti kulture koji su od zajedničkog ineteresa za balkanske države dobijaju svoje zasluženo mesto u ovoj emisiji. Sve značajnije umetničke manifestacije širom Srbije se pomno prate, a ponekad se snimi posebno izdanje ove emisije u nekom gradu, gde se predstavljaju svi metnički potencijali i stvaraoci koji su proslavili taj grad! Budući da ova emisija menja novinare i reditelje koji učestvuju u njenoj realizaciji, nikada ne gubi na kvalitetu.

Sa druge strane emisija „Beokult“ jeste emisija koja je malo višeg ranga u stručnom smislu, što istovremeno poredstavlja i pozitivnu negativnu stranu. Pozitivnu po tome što je potrebno da postoje i stručne emisije, ali kod običnog naroda to neće proći budući da obični ljudi ne trpe stručne izraze i „duga obrazlaganja“ pre nego što čuju poentu! Ova emisija pokušava da se približi običnoj publici kroz predstavljanje raznih saržaja na manje formalan način, ali ponekad spušta nivo same emisije, što stručna javnost ne odobrava.

„Art zona“ je emisija stručnog tj. analitičkog tipa. Bavi se proučavanjem umetnika, njihovih dela i uticaja koje oni ostvaruju u određenim okvirima. Bilo da je reč o konkretnom umetničkom delu ili o intervjuu sa određenim autorom, ova emisija je za razliku od gore pomenutih okrenuta ka veoma podrobnoj edukaciji publike i nema skrivene namere, poput podilaženja publici zarad povećanja svog rejtinga. Kada se ovome doda i emisija „Trezor“ koja predstavlja istoriju razvoja državne televizije, ali i kulture, i u kojoj se često mogu videti prilozi o umetnosti koji su rađeni u nekim prošlim godinama dobija se zaokružena celina koja zadovoljava sve segmente kulture i umetnosti.

Ipak, poblem leži u činjenici da premijere svih emisija (izuzev „Trezora“) idu u terminima posle 22 h, što zaista deluje obeshrabrujuće kada su ljubitelji umetnosti u pitanju. Činjenica je da mnogi pripadnici auditorijuma nisu budni ili nisu kod kuće u to vreme ili nisu raspoloženi da gledaju baš to ukoliko na nekom od programa imaju priliku da odgledaju dobar film ili neki sportski događaj.

Što se tiče televizije sa ružičastom mrljom u gornjem desnom uglu ekrana, jasno je da se tu umetnost teško može i nazreti, a kamoli videti! Kada se i dogodi neki prilog o umetnosti to je iznenađenje koje bi trebalo zapamtiti! Jednostavno „mrljica“ razmišlja srpski i deluje američki, jer je „ovo ipak zemlja seljaka na brdovitom Balkanu“ koji nisu zahtevni, pa je masovna produkcija kiča i šunda dovoljna umetnost za napaćeni radni narod!

Televizije koje više ne postoje poput „Politike“ i „Arta“ su imale svoje dobre emisije. Doduše, „Politika“ je više bila okrenuta informativi, ali i piratizovanju holivudskih blokbastera, koji su joj na kraju došli glave! Tv „Art“ je bila posvećena umetnosti na sebi svojstven način od jutarnjeg „Kaleidoskopa“ u 9.00 do „Šok koridora“ koji nije imao fiksni termin. Zaista, ogromna je šteta što jedna, na taj način formatirana televizijska stanica više nije u etru.

„Avala“, „Fox“, „Studio B“ umetnost provlače kroz emisije zabavnog karaktera, što je nedovoljno, ali jednostavno to je tako! TV „Košava“ je u prvim danima emitovanja imala dobru programsku šemu i dosta prostora je ostavljano za kulturu i umetnost, a te emisije su uređivali mladi novinari! Danas, kada frekvenciju dele sa formatiranom dečjom televizijom „Hepi“, u progamskoj šemi jedva ima mesta za emisije koje se bave umetnošću i obično se emituju posle ponoći, a nakon filmova i emisija o filmu kao

UMETNOST I MEDIJI

umetnosti.Jedini, za sada, pravi pozitivan primer je moguće videti na televiziji „B92“.

Naime ova stanica nudi jednostavan model koji se može uspostaviti kao standard u elektronskom prezentovanju umetnosti i kulture „YELLOW CAB“ , emisiju kratke, dinamične forme koja predstavlja najrazličitije događaje u Beogradu, Novom Sadu a i drugde: nove knjige, muzička dešavanja, koncerte klasične muzike, modu, art, film, talentovane ali anonimne osobe...

Ova emisija na zanimljiv, svima razumljiv, a opet ne snishodljiv i prizeman način, približiva kulturu i umetnost prosečnom i natprosečnom gledaocu. Emisija je dobro osmišljena jer zadovoljava i obične gledaoce, ali istovremeno umetnicima i svima iz umetničkog miljea nudi neophodne informacije odgovarajuće težine. Emisiju uređuje i vodi Ivana Ćirica.

Na kraju, smatramo da ne bi bilo uredu, a da ne pomenemo emisiju koja je nekada davno emitovana na Trećem kanalu. Reč je o emisiji „Vodiću te“ koja je uvek išla u terminu 17.05h i vodile su ih jedna plava i jedna crna voditeljka. Sama špica emisije je bila umetničko delo od mokrog kupatila do neobičnog dela u muzeju, od ormara punog garderobe do biokopske sale! Emisija je bila ne samo preporuka nego i upoznavanje sa samim umetnicima i to na neobičnim mestima. Zanimljive priče, zanimljivi ljudi, zanimljive lokacije i neodoljive preporuke, spakovane u dvadesetak minuta bile su savremeno remek delo! Čuvenog 3K više nema, kao ni emisije, ali uspešni projekti poput ovog se ne zaboravljaju!

Današnja publika ne traži mnogo, ali ne zato što to ne želi nego zbog toga što nema potrebu za tim! Bar tako tvrde razni teoretičari medija. Ipak, tu potrebu je neophodno polako razvijati, korak po korak. Oni koji upravljaju televizijama moraju da znaju da ako budu nastavili da prave emisije koje su previše okrenute stručnom miljeu, bez prevoda na svakodnevni opis pojave i događaji predstavljeni nekom čudnom estetikom - samo da bi popunili rupe u programskoj šemi neće imati budućnost!

Umetnost ne bi trebalo da bude poput prašnjavog eksponata u muzeju, kojeg se poneko povremeno priseti! Umetnost nema ustaljenih pravila i ne radi se po diktatu i zato ispunjava čoveka. Tako i emisije koje se prave, za i u ime umetnosti, morale bi da odbace zastarele koncepte i stvore audio vizuelno delo, kratku formu, koja će gledaoce zainteresovati da istražuju ono što su je videli posredstvom tv prijemnika!

Umetnost se stalno menja. Emisije o umetnosti takođe bi trebalo da se menjaju! Kratka, upečatljiva i poučna forma koja će probuditi znatiželju biće dovoljna za početak.Ukoliko se to ne dogodi, sudija u liku prosečnog gledaoca će izaći i izvršiti kaznu posredstvom svog daljinskog upravljača!

D.K

„Ko ne zna šta je umetnost, taj ne zna šta i ko je čovek!“

Rekli su o umetnosti:

Bez tradicije umetnost je stado ovaca bez pastira. Bez novine, ona je leš. (V. Čerčil)

Umetnost je uvek savremena i stvarna, drugačije nikad nije bilo i bilo je glavno- ne može ni biti. (Dostojevski)

U umjetnosti se mogu mešati svi mogući stilovi, ali mešanje mora imati stila. (Laub)

Umetnost je ljubomorna. Ona želi da joj čovek potpuno pripada. (Mikelanđelo)

Svi znamo da umetnost nije istina. Umetnost je laž koja nas tera da spoznamo istinu. (Pikaso)

Umetnost u kojoj ima života ne prikazuje prošlost, ona je nastavlja. (Stendal)

Umetnost je desna ruka prirode. Priroda je stvorila samo bića, a umetnost ljude. (Šiler)

Bez umetnosti, surovost realnosti bi učinila svet nepodnošljivim. (Šo)

Tajna života je u umetnosti. (Vajld)

F@M

time

VES

TI

F@Mtime 99

Petnaestog decembra je počeo drugi trimestar za treću i četvrtu godinu i traje do 23. marta 2009. godine. Prvi semestar se završava 30. januara 2009. godine. Drugi semestar počinje 16. februara 2009. godine.

Studenti imaju slobodno vreme, dakle nemaju predavanja i vežbe, od 29. decembra 2008. godine do 12. januara 2009. godine.

Decembar na F@M-u je protekao u znaku Tribina i gostovanja ali i u znaku humanitarnih aktivnosti. Neke od tribina su bile posvećene humanitarnim akcijama, a neke su bile isključivo edukativne ili informativne. Polovinom decembra studenti i zaposleni na F@M-u su bili i dobrovoljni davaoci krvi. Akcija pod geslom „Dajte krv, a ne izgovore“, koju po drugi put organizuje Studentski parlament, održana je 12. decembra, a o tome kako je protekla i da li je bilo više izgovora nego humanosti pisaćemo u sledećem broju.

F@M-ozne žurke

Na F@M-u važi nepisano pravilo – posle rada ide razonoda. Početak ovog semestra obeležile su dve sjajne Brucošijade. Prva, 30.oktobar, u klubu „Muzej“ na tvrđavi i druga, 13.novembar, u diskoteci „Baltazar“ . Studenti, kao i profesori su se na obe žurke odlično proveli, a oni koji su propustili ova zadovoljstva mogu da steknu utisak o atmosferi na osnovu priloženih fotografija:)

FaxandTheCity

Miljana Ačimič

Činjenica da su upravo mediji ti koji “kroje” našu stvarnost nije tajna. Realnost je. Pitanje je, samo, koliko smo toga svesni? I da li smo toga svesni? I, najzad, ko osmišljava naše interesovanje za medijski sadržaj?!

Zaista - ko?Okolina? TV - program koji pratimo? Internet stranice na kojima ćemo

lako naći odgovore na sva pitanja koja sebi postavimo (i, ne, nije važno da li su ti odgovori u bliskom dodiru sa istinom) ili još lakše, snimak Seke Aleksić - “home made”! O, da, možemo uploviti i u neku vrstu sajber ljubavi. Ma, svašta možemo!

Da li zbilja sve to osmišljava naše interesovanje za medijski sadržaj? A moje? Ne bih rekla, ALI…

“Gubim” se u knjigama koje čitam gladno, u filmovima koje isto tako gladno gledam, i sve to ume da promeni moj ugao gledanja. Zbilja, lako je prepustiti se trenutnom utisku o tome kako medijske poruke “pomere” moju stvarnost… . Savršeno “upakovane” informacije stižu nam sa svih strana. Ne vredi da žmurimo. Tu su. Uvek!

Vozim se gradskim autobusom u kom, kao po običaju, vlada neka vrsta haosa, i onda, tražeći nešto za šta bih “prikačila” svoje misli, ugledam predivnu reklamu, sve sa rečenicom “Vreme je…” I setim se nečega, meni važnog, što može, a ne može da čeka. Klik! Odluka! Ako je mediji nisu (a nisu) oformili - potpomogli su je i to je sigurno. I dovoljno. Smejurija ili…?!

Da, desi se i da, isto tako, ugledam (za moj ukus) neukusno odevene devojke. I sine mi u glavi neka ružičasta lampica. Jeste, pomislim na to koliko je njih “prodalo” zrno dobrog ukusa onome što nam prodaju? Pa da, podmeću nam određen model ponašanja. Ne uklapaš se?!

Klik! Sledi natpis-neprilagođen! “Kreiraju” naš muzički ukus. Nismo baš ni u prilici da mnogo biramo šta ćemo da gledamo na TV-u. Ni šta ćemo da čitamo u novinama. Sve je to tu, prosto. Za nas. Da li smo svesni? Samosvesni? I koliko? Kupujemo-prodajemo! I dušu, ponekad.

Nego… da se vratim pitanju: Ko osmišljava… KO? Onaj ko šalje poruku, Da, ali, ko je Taj? Svejedno… .

Činjenica da smo “bombardovani” medijskim porukama dovoljna je da potvrdi još jednu, a to je da deo mog interesovanja, ipak, kreira i neko drugi. A da li sam ja toga u celosti svesna? Ne znam… Ali dođe mi nekada da, eto, bar iz inata onome što mi je iznuđeno, umesto “moćne” Amerike, zamislim da sam u nekom kraju “siromašne” Indije. Zamislim neku bajku i oživim je. Tako, u mislima. I tek na tren me “bocne” saznanje da sam, od trena u kom sam slušala bajke, pa sve do dana današnjeg, izložena tim “čarobnim” bombama koje, istina, umeju tako dobro da zamirišu, zabave, izbave…

I…? Možemo li izvan “kruga” u kom smo “združeni” sa svežinom medijskih poruka? Moguće je… Ne sasvim, ali… moguće je… Moguće je, jednom nogom bar, izaći iz “kruga” ako, razumejući medijski jezik, ne dozvolimo da nam Seke Aleksić “otimaju” tako mnogo pažnje, da nam politička (i retko lepa) dešavanja ne kradu dragocenu energiju… Moguće je, ako racionališemo i odaberemo da nas se nešto, ipak, ne tiče iz “tog i tog” razloga.

Pa… kakav smo mi to, onda, član društva?! Aktivan?! Definitivno!D. Knežević

KO OSMIšLJAVA NAšE INTERESOVANJE zA MEDIJSKI SADRŽAJ?

Januarski ispitni rok počinje 2. februara 2009. godine i traje do 14. februara 2009. godine.

Aprilski ispitni rok počinje 22. aprila 2009. godine i traje do 30. aprila 2009. godine.

Junski ispitni rok počinje 15. juna 2009. godine i trajaće do 4. jula 2009. godine.

F@Mtime

F@M

time

ST

UD

IRA

NJE

10

F@M je u postupku akreditacije! Kvalitet rada na F@M-u potvrđen je međunarodnim Certifikatom ISO 9001:2000 i naša diploma je međunarodno priznata... Odlično! Spremni

smo za izvoz! Ali...

Kada govorimo o studijama u inostranstvu, osim preduslova (priznatost diplome i fakulteta) postoji još nekoliko kvaka i na svakoj piše 22... Krajem prošlog semestra, sa nekoliko kolega, pokušavala sam da sakupim sve potrebne informacije za studije u inostranstvu. Spisak potrepština izgleda odprilike ovako:

1. F@M je priznat, nema glavobolje, idemo dalje,2. F@M trenutno ima potpisan sporazum o razmeni studenata sa HURON UNIVERSITY USA IN LONDON – hajde da proverimo...3. Na njihovom Sajtu smo pronašli informacije o kursevima za nastavak osnovnih studija studenata iz inostranstva. Potrebno je: verifikovanje prepisa diplome kao dokaz o studiranju na F@M-u, završen kurs iz engleskog jezika sa TOFEL sertifikatom koji je dokaz o tome da možete nesmetano slušati predavanja tokom studija tamo, kao i studentska viza. Naravno preduslov za sve to je NOVAC, ali HURON nudi stipendije studentima iz mirovno nestabilnih i ekonomski ugroženih krajeva (5+ za Srbiju – neka korist od svega lošeg što nam se izdešavalo). 4. Kontaktirati osobu za razmenu studenata, poslati CV i molbu. Traženje preporuke od profesora sa fakulteta. Vijanje profesora po fakultetu kako bi se ispunili zapisnici koji još uvek nisu zaključeni, da bismo mogli da upišemo ocene i verifikujemo diplome. Dokumenti za vizu, glavobolja! Trebalo bi se prijaviti najmanje 6 nedelja ranije za dobijanje studentske vize, a spisak potrebnih dokumenata je izuzetno obiman.

Dobili smo odgovor na molbe za stipendiranje. Odobrena nam je stipendija u iznosu od 7.500,00 funti. Razliku bi trebalo da doplatimo sami. Razlika je 5.000,00 funti... Šta??? Kako? Hajde da ne odustanemo, da vidimo ko nudi stipedije... Za stu-dente privatnih fakulteta? Kao da ne postojimo pred zakonom! Ni jedan državni fond ne želi da nas stipendira bez obzira na izvanredne uspehe i visoke proseke. Hajde da ne odustanemo, studentski krediti... Rizično... Ali možda vredi... Međutim, post-oji još jedna stvar. Hrana i smeštaj ne ulaze u cenu školarine, kao ni knjige. Sve ovo ukupno bi iznsolo oko 15.000 funti za jednu godinu.

Bez dobre materijalne potpore bolje je ne upuštati se u ovakvu avanturu. Naravno, to ne mora biti Velika Britanija, ona važi za „najskuplju zemlju za život“ u Evropi, a i šire. Možete probati da nađete neki drugi univerzitet, u nekoj drugoj državi. I u tom slučaju procedura se ponavlja, s tim da je važno pre svega proveriti - da li naš fakultet ima ostvarenu saradnju sa odabranim inostranim fakultetom, a ako nema na koji način može da se ostvari?

Pored stipendija koje odobre sami inostrani fakulteti pomoć se može tražiti i u vidu sponzorstva domaćih kompanija, ali je to uglavnom obavezujuće prema kompanijama, u smislu da posle morate raditi za njih određeni broj godina. Studenti sa državnih fakulteta lakše dobijaju stipendije od države, lokalnih vlasti i fondova za stipendiranje studenata. Pogodnost je i to što je uvek moguće aplicirati na neki od konkursa koji se mogu naći na Internetu za krativna multimedijalna rešenja ili pisanje programa. Naime, često pobednici dobijaju značajna finansijska sredstva ili besplatne studije (bez pokrivenih troškova života), a i to je odlična šansa.

Zapravo, sve zavisi od toga koliko jako želite da studirate u inostranstvu i da li imate materijalnu potporu za to.

Natalija Marić

NA STUDIJE U INOSTRANSTVO

F@Mtime

F@M

time

CR

NO

-BEL

ISV

ET

11

„Gaj Julije Primigenije je bio ovde. Zašto kasnite?“

Autor: (očigledno) Gaj Julije Primigenije Mesto: Zid Pompeja Vreme: antički Rim Sredstvo: verovatno kamen ili neki drugi oštar predmet.

Ovaj natpis je jedan od brojnih nastalih u antičkom vremenu, ali ne i najstariji vid grafita. Prvi crteži pronađeni su na zidovima pećina u Laskou, Altamiri i Le Portelu i govore o potrebi praistorijskog čoveka da

na taj način reprodukuje stvarnost i događaje koji ga okružuju.

Tada su to bili samo natpisi, tj. pisane poruke izgrebane na zidinama građevina, a danas grafiti predstavlju slanje poruka na javnim površinama, u pisanoj ili likovnoj formi. Reč grafiti nastala je od italijanske reči “graffito” sto znači škrabati, a koren vuče od stare grčke reči “graphein” koja znači pisati. Dakle. postoje još od stare Grčke i Rima, a savremena istorija grafita počela je 1968. godine kada počinju da se javljaju po njujorškom metrou. Iako su za crtače i uživaoce grafiti umetničko delo, u mnogim zemljama su zabranjeni zakonom i tretiraju se kao vandalizam.

Grafiti su jedan od četiri elementa (MCing, DJing, breakdancing, graffiti) hip hop kulture, začete sedamdesetih godina 20. veka, unutar afro - američke urbane zajednice. U savremenoj umetnosti grafiti su prvo našli mesto na njujorškim metroima, vozovima, zidovima zgrada i sličnim površinama. Grafiti su kreirani kao poruke namenjene javnosti, najčešče sa namerom da predstave umetničko - autorski pogled na svet. Kako je čitava hip hop kultura nastala kao bunt afro - američke omladine, grafiti kao njen osnovni element razvijaju ovu kulturu u vidu likovne umetnosti. Sa duhovitih, sarkastičnih i/ili pogrdnih antičkih natpisa, “poruke na zidu” prerastaju u slike, koje vrlo često pariraju umetničkim delima. Iako ih, istorijski, vezujemo za crnu rasu, grafiti, kao i hip hop kultura, zapravo ne pripadaju samo jednoj rasi, niti samo jednoj religiji.

Međutim, i pored njihove umetničko - izražajne svrhe grafiti se često mešaju sa pogrdnim ili ružnim natpisima koje možemo primetiti svuda oko nas. Iz neznanja mnogi ljudi često ovakve natpise nazivaju grafitima, a zbog sadržaja njihovih poruka i vandalizmom. Iako grafit može biti predstavljen i u pisanoj i u slikanoj formi, ne može se svaka “žvrljotina” nazvati grafitom. Takođe, crtači grafita vrlo često dolaze u sukob sa zakonom zbog površina na kojima su realizovali svoje delo. Crtačima su grafiti vid umetnosti i način izražavanja, dok su policiji, i državi uopšteno, puki vid vandalizma, sankcionsan privođenjem, zaplenom materijala ili pak novčanom kaznom. Naravno da se ne može i ne treba crtati svuda. Nije svaka površina pogodna za ovu vrstu umetnosti, pa bi u slučaju grafita na crkvi npr., to predstavljalo čistu nekulturu. Pojedinci su na tu temu izjavili: “Grafiti? Prihvatljivi ako su umetnost, a ne šarena slova pisana po šablonu, i ako su na prikladnom mestu. Nije baš lepo gledati ih svuda. Negde bi baš lepo stajali, negde bolje da ih nema. A ima ih svuda ... ipak, umetnost podrazumeva kulturu, a nažvrljane zgrade su obična nekultura.” Uglavnom su u urbanijim mestima viđeni kao umetnost, dok su u ruralnijim delovima i dalje strogo kritikovani kao prosti vandalizam. Međutim, danas mnoge firme angažuju crtače grafita u marketinške svrhe. Često se dešava da ljudi radi obnove ili barem ulepšavanja stambenih objekata u pomoć zovu baš ovu vrstu umetnosti (vandalizma?). U Beču je, 1996. godine, osnovan Institut za grafite, a u Francuskoj postoji Muzej grafita. Ne govore li nam sve ove činjenice da grafiti, nastali iz bunta hip hop kulture, polako prerastaju u vid urbane umetnosti?

Rođeni kao izražajno sredstvo, razvijali su se kao umetnost, a sve više se kreću ka političkim malverzacijama. Koristeći sva sredstva, politika se dohvatila

i ovog vida propagande i širenja političko - nacionalnih poruka. Skrivajući se iza omladine i vandalizma grafita, objavljuju se raznorazni politički ili nacionalni stavovi na zidovima zgrada. Šta je tu zapravo vandalizam, i ko trpi? Trpi li javnost zbog narušavanja izgleda okruženja, žrtve takvih natpisa, svest pojedinaca na koju se utiče, ili pak umetnost grafita? Ko zapravo vrši vandalizam- ocrnjeni i u javnosti omraženi umetnici grafita, ili politički manipulatori?

Pre nego što optužimo i iskritikujemo još uvek nedovoljno akreditovane umetnike ulice zbog pogrdnih “grafita”, trebalo bi da se zapitamo šta stoji između redova, ili još bolje, ko stoji iza očiglednog? Kakvu poruku nosi i sa kojom namerom je grafit realizovan na određenoj površini, pitanje je čiji odgovor povlači granicu između umetnosti i vandalizma.

Ali da me ne biste pogrešno shvatili, grafiti i natpisi ne nose sa sobom samo teoriju zavere i ne moraju uvek biti crni, tmurni ili pogrdni. Često se pojave u javnosti iz jednostavne želje i potrebe da nas, bar na trenutak, nasmeju i osunčaju tmurnu realnost. Pa evo, da i ja vas nasmejem, potrudila sam se da pronađem nekoliko takvih natpisa, a meni najzanimljivi bili su:

Rođen sam u Srbiji. Od toga ću i da umrem.

Srbija nema more. Zato se mi ovde davimo ručno.

Stranger in the night - SIDA in the morning.

Mi smo već jednom nogom u dvadeset prvom veku. Problem je samo kako da drugu iščupamo iz petnaestog.

Čovek je kao slika. Najinteresantniji je kad se otkači.

Kad džojstika nema, miševi kolo vode.

Hvala Bogu, ateist sam.

Životna ironija je kad ti ceo život sole pamet, a umreš od šećera.

Po pticama vidim da nam je pao standard. I moj slavuj počeo da kuka.

Francuz postaje impotentan kada se ugrize za jezik.

Oko za oko, pasta za zub.

Milica Lakobrija

cRNO BELI SVETGRAFITI – Vandalizam ili umetnost?

F@M

time

tem

a

12 F@Mtime

Jedan od naših najpoznatijih slikara, Dragan Stojkov rođen je 1951. godine u Somboru. Tamo je završio i osnovnu školu, a potom i srednju umetničku školu u Novom Sadu. Radio je u štampariji „Grafika“ u Novom Sadu kao dizajner. Tada

počinje intenzivno da se bavi grafikom da bi se 1971. godine prvi put predstavio široj javnosti. Usledio je niz izložbi: u Ateljeu 212 u Beogradu, zatim u Čačku i Apatinu... Odluku da nastavi školovanje na likovnoj akademiji u Veneciji doneo je za vreme jednogodišnjeg boravka u Zagrebu. Akademija „Di Belle Arti“ je trajala 4 godine, ali kako i sam kaže, to je samo polovina školovanja, a druga polovina je „školovanje na izložbama“. Nakon završetka akademije, vraća se u rodni Sombor, gde je jedan od njegovih ateljea, onaj u kom se najbolje oseća. Preostala dva ateljea su u Beogradu i u Veneciji. Na pitanje, kada je odlučio da je slikarstvo ono čime želi da se bavi u životu, rekao je da je to znao još od najranije mladosti.

F@Mtime: Kako Vi definišete pravac u slikarstvu za koji ste se opredelili?D. Stojkov: Tokom godina oprobao sam se i ostvarivao u mnogim likovnim

oblastima. Rani crteži i grafika, rad na fotografiji i filmu, konačno dizajn kojim sam se profesionalno bavio nekoliko godina, bili su, sada to može tako da se kaže, priprema za slikarstvo. Za mene su svi ti oblici imali i imaju svoju vrednost sami po sebi. Ipak, sve ih je potisnulo slikarstvo. Kritičari i istoričari umetnosti, različito govore o istoj stvari, pa neki to što radim zovu novi realizam, neki poetski realizam, a neki samo realizam. Ja najviše volim da kažem da je to slikarstvo Dragana Stojkova. Mislim da sam napravio neki svoj stil, koji je originalan i idem nekim svojim putem koji sam sebi zacrtao.

F@Mtime: Koje materijale koristite? D. Stojkov: Koristim klasične materijale, najklasičnije, tako kako je radio i

Rembrant. Kvalitetno platno, kvalitetne uljane boje, iako je mnogo onih koji su prešli na akrile, ali ja sam ostao klasičar. Kada radim akvarel, onda su to kvalitetne akvarel boje. Od tehnika ništa ne izmišljam, gledam samo da sadržaj bude nov i da bude aktuelan u ovome vremenu i prostoru.

F@Mtime: Saznajemo da inspiraciju pronalazite i u pojedinim pesmama i književnim delima. Odakle ta ideja?

D. Stojkov: Ideja je došla sasvim slučajno. Kada sam se preselio u ovu kuću u kojoj sada živim, pre 20 godina, saznao sam da je u kući živeo Laza Kostić i tu je dugo, čak nekih 10 godina ostao i njegov pisaći sto, njegove stvari, slike, predmeti koji su ga okruživali, njegova mastionica iz koje je napisao pesmu „Santa Maria della Salute “, najlepšu ljubavnu pesmu na svim ovim prostorima. Iščitavajući je, svaki put mi je davala nove ideje za slike, tako da sam napravio preko 100 slika, inspirisan tom prelepom pesmom. Odabrao sam 22 i održao izložbu u Londonu. To je, za mene, bio jedan od najlepših događaja do sada. Inspiraciju sam pronašao i u knjizi „Početak bune protiv dahija“, zatim u „Hazarskom rečniku“... A sada pravim ciklus slika na temu „Ex ponto“ Ive Andrića. “

F@Mtime: Sećate li se Vaše prve izložbe?D. Stojkov: Sećam se jako dobro moje prve izložbe, jer je i ona, kao i prva

ljubav, vrlo jaka i impresivna. To je bila izložba grafika, u Novom Sadu, 1971. godine. Izložbu je otvorio Mika Antić, koji je bio veliki pesnik, književnik, a pre svega, veliki čovek.

F@Mtime: Imate veoma plodnu karijeru, za Vama je mnogo izložbi i u zemlji i u inostranstvu. Koje izložbe izdvajate?

D. Stojkov: Izlagao sam u skoro svim Evropskim centrima. U Budimpešti, Beču, Minhenu, Parizu, Rimu , Milanu, Veneciji, Veroni... U Njujorku, Londonu, Čikagu, itd.

F@Mtime: Koja je Vaša omiljena slika?D. Stojkov: Imam više omiljenih slika i trudim se da ih sačuvam samo za sebe.

A jednu ne bih nikada mogao da izdvojim.

F @ M t i m e : Koliko je slikarstvo u zemlji Srbiji profitabilno?

D. Stojkov: Od slikarstva se može lepo živeti. Međutim, ne tako dobro kao u nekim većim evropskim centrima.

F@Mtime: Da li pripremate neku novu izložbu i gde?

D. Stojkov: Uvek imam veliki broj izložbi, jer sarađujem sa brojnim galerijama. Trenutno sam preokupiran pripremanjem izložbe koju želim da oživim i da je ponovo pokrenem. Radi se o „Likovnoj jeseni“, koja je prekinuta 90-ih godina, kada su se ružne stvari dešavale, ne samo na polju kulture, nego na svim poljima. Veoma mi je drago da će to ponovo da živi i da će Sombor ponovo imati manifestaciju sa kojom se ponosio. Predlog je da se, u dogovoru sa galerijom „Milan Konjović“, uspostavi i nagrada sa imenom velikog somborskog umetnika Milana Konjovića, koji je u svoje vreme bio pokretač ove manifestacije. A ne samo moja, nego želja celog saveta je da ta izložba preraste u međunarodnu izložbu i da svi slikari sa ovih prostora prisustvuju i učestvuju.

F@Mtime: Za kraj, da li imate neki savet, ili poruku za mlade talente?D. Stojkov: Potrebno je puno raditi i istrajati na svom putu. I mnogo je važno

da čitav život učite!

Maja Latinović

F@MTIME U ATELJEU DRAgANA STOJKOVA

Rekli su o umetnicima:

Svojim stvaranjem svaki umetnik na neki način i u izvesnoj meri potkrada život. (I. Andrić)

Kad neki umetnik ima tu nesreću da bude pun strasti koju želi izraziti, on je ne može oslikati jer je on sam predmet umesto da bude njegova slika. (Balzak)

Jedino mrtav umetnik može biti besmrtan. (A. Bloh)

Slikari poznaju stvari po viđenju. Pisci po imenu. (Brak)

Svaki umetnik - stvaralac, oseća se ocem svojih dela. (S. Frojd)

Umetnik koji nije zanatlija, nije dobar. Ali avaj. Većina naših umetnika nije ništa drugo. (Gete)

Umetnik je srednji kad razmišlja umesto da oseća. (Le Bon)

Umetnik mora da drži usta ztvorena, kad njegovo delo počne da govori. (Niče)

Treba voleti umetnost u sebi a ne sebe u umetnosti. (Seneka)

F@M

time

TEM

A

13F@Mtime

Kolika se cena stavlja na umetnost, materijalnu manifestaciju ljudske duše? Veliko je pitanje da li je uopšte moguće realno proceniti vrednost jednog umetničkog dela. O odnosu umetnosti i novca, kao i o materijalnoj situaciji priznatih umetnika kod

nas, pitali smo Mirjanu Krstevsku, akademsku slikarku i magistra slikarstva, koja živi isključivo od svog stvaralaštva.

F@Mtime: Da li je Vaš život danas ostvarenje snova koje ste imali kada ste upisivali Fakultet likovnih umetnosti?

M. Krstevska: U vreme kada sam upisivala Fakultet likovnih umetnosti nisam mislila o tome kako ću živeti kada budem imala pedeset godina. Tada mi je jedino bilo važno da se ostvaruju ciljevi koji su neposredno predamnom.

F@Mtime: Vi ste samohrana majka koja živi od svog stvaralaštva. Koliko je to u srbiji danas izvodljivo?

M. Krstevska: To je svuda teško, u našoj zemlji predpostavljam teže nego u drugim. Ali to su okolnosti koje daju dodatni motiv da se savladaju razne poteškoće u životu. Umetnost života, rekla bih.

F@Mtime: Kako uspevate da u eri opteg komercijalizma, sačuvate svoje stvaralaštvo od komercializacije?

M. Krstevska: Uspeva se tako što se radi dvostruko više i na dva koloseka. Jedan je komercijalni deo stvaralaštva (ono što se može prodati), a drugi - nekomercijalni rad, odnosno ostvarivanje ideja koje proizilaze iz procesa stvaranja kad se teži da se uvek napravi jedan korak dalje.

F@Mtime: Da li postoji deo Vaše umetnosti koji zarad egzistencije morate žrtvovati?

M. Krstevska: Komercijalni deo stvaralaštva u mom slučaju su pejsaži kojima se bavim uporedo sa radom na apstraktnom slikarstvu i digitalnoj umetnosti. To svakako ne bih mogla nazvati žrtvovanjem, jer mi taj deo rada predstavlja svojevrsno zadovoljstvo i osveženje.

F@Mtime: Koliko činjenica da od 2006. godine imate status istaknutog umetnika, kao i Vaše članstvo u ULUS-u utiču na Vašu svakodnevicu?

SLIKARKA MIRJANA KRSTEVSKA O UMETNOSTI I NOVcU,

M. Krstevska: Uglavnom ne utiču. Članstvo u ULUS-u je važno za svakog umetnika koji se profesionalno bavi likovnom umetnošću, omogućuje pravo učešća na svim izložbama koje organizuje Udruženje, a za samostalne umetnike znači i pravo ostvarivanja penzionog i socijalnog osiguranja. Status istaknutog umetnika je ranijih godina donosio umetnicima znatno uvećanu osnovicu za uplaćivanje doprinosa za peniziono osiguranje. Sada se svim umetnicima bez razlike uplaćuje ista osnovica, ali je za umetnike u penziji uvedena mogućnost dobijanja nacionalne penzije za koju svaki umetnik konkuriše.

F@Mtime: Koliko na cenu umetničkog dela utiče ime autora? Da li biste rekli da je i umetnost sklona brendiranju?

M. Krstevska: Na cenu umetničkog dela utiču razni faktori. Pre svega ime autora, ili ako nije među živim autorima ima veću cenu ukoliko se radi o umetniku koji je postigao priznatu umetničku vrednost, naravno, umetnička vrednost dela je presudna, onda veličina dela, tehnika. Takođe na cenu utiče i trenutna popularnost umetnika u širim društvenim slojevima, čemu najviše doprinosi često pojavljivanje na TV /npr. Olja Ivanjicki/ ali i kupovna moć građana.

F@Mtime: Da li je profesionalno bavljenje umetnošću bila Vaša racionalna životna odluka ili Vas je talenat sudbinski namenio za to?

M. Krstevska: I jedno i drugo. Prvo mora se imati dar i posvećenost. Razne životne okolnosti nas mogu ili zadržati ili odvući od profesionalnog bavljenja umetnošću. Najvažnije je opstati u profesiji i negovati sopstvenu autentičnost.

F@Mtime: Kako biste posavetovali mlade koji tek otkrivaju umetnost? Da li da krenu ’’putem kojim se ređe ide’’?

M. Krstevska: Sačuvati analitički duh umetnika koji nikada ne traži uzore, nego samo podsticaje. Neophodno je da umetnik bude upoznat sa svim svetskim dostignućima iz oblasti kojom se bavi, kako bi bio u mogućnosti da u svom radu napravi makar jedan korak dalje. Nikada ne odustajati, raditi u kontinuitetu i neophodno je biti samokritičan, jer uvek može da se napravi bolji rad od predhodnog.

Višnja Marinkov

Sigurno postoji ona devojka u Vašem životu koja budi neverovatna osećanja u Vama. Neki od Vas su se zapitali kako da je ‚‚naterate“ da se zaljubi? To je pitanje koje dosta mladog sveta postavlja sebi, a ipak se boje da potraže savet. Istina je da nije moguće naš predmet žudnje naterati da se zaljubi u nas, ali

možemo da učinimo da i ona razvije jaka osećanja prema nama, kao što i mi osećamo prema njoj. Rećiću Vam i kako.

Ljubav žene je dragocena i vrednija je od bilo kog nakita koji eventualno poseduje. Kada žena pokloni svoju ljubav, ona se otvara i postaje jako ranjiva, i zato mora da oseti i mora da zna da ste Vi upravo onaj njen princ. Zbog toga Vi morate da dokažete da ste vredni njene ljubavi, ali ne tako što ćete biti dosadni ili previše zahtevni. Žene nisu bezosećajne osobe koje hoće da Vas iskoriste - one to rade kako bi saznale da li možete da izađete na kraj sa svim njihovim prohtevima i glupostima koje traže i rade. One će Vas izbacivati iz takta, reći će stvari koje Vas jako nerviraju, čak će i pokušati da Vas nateraju da uradite stvari koje nikada ne biste uradili, a sve to kako bi uvidele kako reagujete na njihovo ponašanje. Naš savet je da se, osim strpljenjem, naoružate i pameću, i da ne reagujete ni na jedan test ove prirode. Ako uspete da pokažete da Vas ne pogađaju akcije koje ona sprovodi i da nećete da kršite Vaše sopstvene principe, žena će Vas više poštovati i videće Vas kao muškarca koji može da se suprostavi drugima, i koji može da je zaštiti. Zato budite oslonac u njenom životu koji niko i ništa ne može da pomeri.

Žene nas ne hvale zbog našeg izgleda ili stava. Naravno da i oni igraju ulogu u zaljubljivanju, ali to nije nešto zbog čega će nas žena voleti. Nijedna žena ne može da voli osobu koja je konstantno neiskrena prema njoj - ovo će samo doprineti da se ona oseća povređenom. Zato budite iskreni prema njoj. Ne kažemo da bi trebalo da otkrivate najdublje i najmračnije tajne čim je upoznate. Samo je nemojte lagati o tome šta očekujete i želite od nje. Ne bojte se da joj kažete nešto zato što se bojite njene procene, i nikako nemojte da se hvalite i uzdižete kako biste se predstavili u najboljem svetlu. To su neke od loših navika muškaraca i krivi smo za to. Znači od početka budite otvoreni i iskreni, i devojka će Vas voleti i ceniti zbog toga. Da naravno da istina uvek nije lepa i ružičasta, ali ako vas pripadnica lepšeg pola vidi kao osobu koja će joj uvek govoriti istinu bez obzira na posledice, ona će biti spremnija da vam preda njeno srce.

Tako da sledeći put kada pokušate da slažete devojku kako bi izgledali bolje u njenim očima, krenite korak unazad i jednostavno recite istinu.

Većina muškaraca od devojke traži seks čim provede malo vremena sa njom. Nemojte to da radite ako želite da Vas devojka iskreno zavoli, provedite malo vremena upoznavajući je. Naučite nešto o njenim željama, snovima, strastima i očekivanjima. Ona je živo biće, a ne neki objekat koji će ispuniti vaše seksualne prohteve, ona je osoba koja je emocionalnija od Vas. Što više učite o njoj, više ćete naučiti da cenite njenu ljubav i da je volite zbog njenog karaktera, a i ona će zbog toga voleti Vas.

Ne možemo naterati nekoga da nas voli. Ljubav je prirodna kulminacija i konekcija koju dve osobe dele. Istina je da postoje stvari koje možete da uradite kako bi željena osoba osetila privlačnost prema Vama, ali da bi Vas ona iskreno volela morate iskreno brinuti o njoj.

Ovo se posebno odnosi na onu nekolicinu devojaka do kojih Vam je iskreno stalo. Dakle, naučite da pravim stavom i potezima možete učiniti da i „ona“ zavoli Vas.

Slaviša Lazić

Rekli su o umetničkom delu:

Nikad nisam radio portret u smislu obične kopije. Crtao sam portret na osnovu kombinovanja, a ne mašte. Što sam više stvari uzimao u obzir, to mi je delo ispadalo vernije. (Gogolj)

Umetničko delo je siperiornije, samo ako je, u isto vreme, simbol i izraz realnosti. (Mopasan)

Velika umetnička dela samo su zato velika što su dostupna i razumljiva svima. (Tolstoj)

UMETNOST zAVOĐENJAIz ugla jednog dečka, a u potrazi za ljubavlju...

F@Mtime14

F@Mtime 15

F@Mtime16

F@M

time

TEM

A

Koračamo žmureći. Ponajčešće. Polusvesno, nastojimo da stvarnost ne vidimo onakvom kakava jeste. Hoćemo da verujemo da je šarena. Magična. Prebogata. Katkada ne uspevamo da vidimo, koliko ono što nam se čini čarobnim, neretko

jeste samo čista ne-lepota, polulepo upakovana. Trebalo bi da je umetnost “ono nešto” s čim ćemo “nahraniti” svoj duh kada ga

neke obično - neobične stvari ugroze. Najčešće to i pokušavamo, a opet ne uspeva nam uvek. Možda zbog toga što lepotu tražimo tamo gde je nema, tamo gde ne može da postoji, u umetnosti koja to nije ili koja, ako to jeste, isuviše se “nakićenom” čini.

U vremenu i prostoru u kom se nalazimo, sa polovinom vrednosti koje su izgubile na snazi, teško je govoriti o tome šta umetnost jeste, kao i o tome šta ona nije, odnosno o kiču i šundu. Ipak, kič je, “umetnost” koja se “ulaguje”, koja se “trudi da se dopadne”, koja prosto poziva da je gledamo, upijamo, imamo. Dopadljiva je. Budi u nama emocije kojih smo željni.

Jedan poznati filozof je imao tezu o prevrednovanju svih vrednosti. Moguće da je baš to put da umetnost vratimo na pravi put. Izgubila je na snazi. Postala komercijalna. Tzv. masovna kultura govori i ukazuje na to koliko je važna stvar za razvoj društva upravo to “komercijalizovanje” umetnosti. No da li je, samim tim, umetnost izgubila na prvobitnoj snazi? I da li je istina da je postala dostupna svima? Odnosno, koja i kakva umetnost jeste dostupna svima? A ko su to svi? Da li zbilja svi ljudi vole i cene umetnost? Da li je uopšte moguće da svi razumemo sve? Pa i umetnost. Šta uopšte znače kopije ili originali na zidovima ljudi koji ta

dela ne razumeju, koji ne traže nikakvu do materijalnu vrednost u tom delu? Sa druge strane, Tolstoj i savršeno napisna Ana Karenjina postaju kafanska priča – jer istoimeni film postaje savršena zamena za istoimeno remek delo u koricama.

I gde je tu smisao?! Smisla ima. Smisao je u edukovanju. Delimičnom, bar. To što je pravoj umetnosti oduzeta vrednost, sasvim je druga priča koja se potrošača kiča i šunda ne tiče, a proizvođača još manje. Profit, dakle. To je ta magična reč.

Naposletku, bitno je pomenuti i da čovek koji oseti i zna vrednost umetnosti, neće (bar ne tako često) doći u iskušenje da postane konzument kiča i šunda, nego će nastojati da nađe nešto što zbilja može da utoli njegovu glad za estetskim, vrednim, lepim, pravim.

Sposobnost da procenimo koliko je vredno ono što je vredno - leži u nama. Potrebno je da se odupiremo proseku i komercijalnom, da se usavršavamo, da osposobimo svoje oči (kako spoljašnje tako i “unutrašnje”) da vide ono je vredno gledanja.

Čini se da je to teško, jer automatski podrazumeva odupiranje opšteprihvaćenim vrednostima i stavovima. Zbog toga verovatno i jeste teško, ali s druge strane, nagrada je višestruka. Sakrivena je u lepoti, ali još više, ako ne i pre svega, u otkrivanju i negovanju pravih vrednosti koje daje daju smisao svemu oko nas. Probajmo svi zajedno. Biće nas više i odmah će biti i lakše.

Dijana Knežević

KIČ I šUND U IME PROFITA

U svet fotografije sam ušao sam. Moj otac je bio fotograf amater i ja sada nastavljam tim putem, jer sam sebe tu našao. Ova umetnost je moj hobi, a koristi od njega imam jer pomažem redakciji F@Mtime-a, a opet uživam u tome. Za sada mi je fotografija hobi, jer još imam da učim, a kasnije ću biti profesionalac i raditi mnogo ozbiljnije.

Fotografija je kao slikarstvo, vajarstvo, muzika... rečju - umetnost. Fotografija može biti zanimljiva ako čovek zna šta hoće njome da kaže ili još bolje ako otkrije nešto drugima, A fotografiju će svako različito doživeti. Još davno je rečeno: „Slika može reći više nego 1000 reči.“ Drugačije je, ne doživljava se kao ono što je napisano. Ovaj vid umetnosti se može nazvati i specifičnim pisanjem. Jedna od grubljih i pomalo amaterskih podela je ona na crno-belu fotografiju i onu u boji. Takođe, kao i filmovi, postoje razni žanrovi fotografija.

Što se mojih fotografija tiče, pogotovo gledano iz ugla F@Mtime fotografa, one su raznovrsne jer zavise i od zadatka koji je pred mene postavljen ali i od toga šta me u tom trenutku inspiriše.

Sa putovanja na Kipar doneo sam posve drugačije fotografije, bio sam drugačije inspirisan. Pravio sam fotografije prirode, pošto je inspiracije na pretek, a najbolji inspirator bilo je neustrašivo, divlje more. Dok sam obilazio deo ostrva gledao sam kako se u daljinama rađaju brda. Na tim brdima, iz peska (jer nema zemlje) izrastaju biljke. Fotografisao sam ljude na Afroditinoj plaži, pored puta sam video kaskade zemlje, kao one iz vestern filmova, u kanjonu Kolorado. Beskrajno inspirativno za objektiv fotoaparata. Zapravo, izazovi za fotografa nikada ne prestaju. Umetnost je prepoznati i ovekovečiti to što je izazov.

Roman Bezenšek

DUgO SAM SMIšLJAO KAKO OVO DA NAPIšEM

Pravi pesnik radi za sebe, za odabrane, za potomstvo. “Spoljašnji uspeh za njega ne znači ništa”, bar se tako kaže, kažu ljudi, kaže pesnik, kažu dotle dok ta laž ne postane snažnija od istine, i postane fatalna i opasna. Žudnja za uspehom

i dostojanstvom poznatog pesnika izvire iz samog trenutka umetničkog stvaranja. Pesnik umire polako ako nema ubeđenja da su njegova misao i reč važni, dostojni pažnje. Pesnik je, ili vladar nad mnogima, ili nesrećnik. Brz uspeh, uspeh za života - ta želja leži u prirodi pesnika i njegove misije.

Književnosti i pesniku je teško jer je umetnička kultura sve manje zastupljena, ona polako iščezava, kao što se i umetnička dela sve manje cene. Svet se okrenuo na

drugu stranu, na stranu političke i ekonomske kulture, pa je danas sve manje onih koji su zaljubljeni u umetnost, darežljivih i strpljivih prema umetniku.

Kako pomoći umetnosti da opstane, da se širi, kako je sačuvati? Trebalo bi krenuti sa pesnikom, sa knjigom po našim krajevima u kojima ima i mora biti prijatelja, mašte i poezije. Poći dakle treba po zemlji, prosto stići i prosto reći - ko je došao, šta je doneo i šta traži. Potrebno je priređivati konkurse priča i pesama po gradovima, zatalasati omladinu da bira svoju knjigu i svog pesnika, učiniti da jednom i kod nas svane vedar dan književniku.

Bojana Vidović

SAČUVAJMO UMETNOST

F@M

time

TEM

A

F@Mtime 17

Ako ste ljubitelji plesa i ako vas ikad put nanese u Njujork, pored uobičajenog sjaja ove veličanstvene metropole, uz malo sreće pružiće vam se prilika da uhvatite i famozne street art umetnike na delu. Karakteristično za njih je da

se kreću u grupi od po dvadesetak mladića afro-američke nacionalnosti, i prava je retkost naći se na pravom mestu i uživati u njihovom performansu. Stanovnici Njujorka znaju za ovu grupu, ali čak ni oni ne znaju kad i gde će se performans održati.

Verovatno se pitate „Zašto su toliko famozni?“ Naravno, u ovoj metropoli street art i street breakdance nisu neobični. Ništa novo i spektakularno. Većina ljudi uglavnom samo nastavi svojim putem, a da ne uputi čak ni skriveni pogled. U tolikom gradu, gde je brzina najbitnija stvar u ljudskom životu, ljudi su prestali da obraćaju pažnju na sitnice koje turisti uz blesak fotoaparata odnose kućama kao uspomene.

Ipak, ova urbano umetnička grupa uspeva da privuče pažnju i rođenim Njujorčanima. Grupa se svakodnevno sastaje i na nekoliko različitih lokacija, u okviru užeg centra grada, prolaznike okuplja i zasenjuje svojim umetničkim nastupom. Taj nastup predstavlja neku vrstu kompleksnog spoja umetničkog plesa, pevanja, beat boxinga (veština pravljenja bas zvukova pomoću vazduha iz pluća i usta, a kao

pomoć se koriste i ruke), repovanja, glume i interakcije sa publikom. To definitivno vredi videti, pošto su poznati kao najbolja free style plesačka ekipa u Njujorku. Svaki nastup je unikatan i drugačiji od prethodnog, kreativnost i inovativnost im je glavna odlika, a s obzirom na to koliko dugo su opstali u centru pažnje – momci obavljaju i odličan menadžerski posao.

Lično sam imala tu sreću da prisustvujem njihovom uličnom nastupu, ali na veliku žalost bez fotoaparata i pri samom kraju nastupa.

Šetajući kroz divno zelenilo Central Parka, za vreme toplih i vedrih dana, moguće je naići i na grupu siromašno obučenih ljudi koji, uz funky muziku, plešu na starim, iznošenim rošulama. Oni, svoju trenutnu publiku uvlače u igru i zajedno sa njima se vesele, a usput i zarade koji dolar. Lično me je posebno dotakla njihova tužna životna priča, a čula sam je od rođake. Naime, ti veseli i razigrani ljudi zapravo su beskućnici, od kojih polovina spava u parku. Pa ipak, pored surove realnosti, oni pronalaze snagu da zabavljaju druge.

Tako da, gde god se nađete, otvorite oči i naćuljite uši, jer ko zna šta se sve, i kakve životne priče kriju u sitnicama svakodnevnog života.

Milica Lakobrija

AVANTURA Iz NJUJORKA

Kada ljudi čuju reč: ˝Capoeira˝(Kapuera) obično naprave zbunjeni izraz lica i sledi pitanje „A, šta ti je to?“ Razlog je uglavnom to što je u Srbiji ova borilačka veština slabije rasprostranjena zbog popularnosti sportova kao što su fudbal i košarka, za muškarce, ili

bilo koje forme plesa koje su bliže damama. A upravo se u ovoj borilačkoj veštini spajaju raznovrsne forme i veštine koje podjednako

privlače i muškarce i žene. Kažu da se dopada ljudima najrazličitijih ukusa i pogleda na svet, razvija celo telo i briše razlike pola, doba i rase. Danas je to globalno popularna rekreacija i deo urbane kulture, pojavljuje se kroz muziku, ples i kulturu uopšte.

Šta je Capoeira?Capoeira je borilačka veština koja unosi i elemente plesa kroz igru. Nastala je među afričkim

robovima u kolonijalnom Brazilu koji su dovedeni za rad na plantažama šećerne trske i duvana. U revoltu i nezadovoljstvu zbog ropskog položaja, pokušavaju da pronađu način da dođu do svoje slobode i osmišljavaju borbene tehnike koje kamufliraju u akrobatski ples kako ne bi izazvali sumnju od strane robovlasnika. Uspevaju u svojoj nameri, pa je zapisana pobuna na Plantaži u Baiji gde je 40 robova pobubijalo sve stanovnike plantaže tražeći put do svoje slobode.To je ohrabrivalo i robove sa drugih plantaža i ovaj gerilski način borbe dobija svoje ime - capoeira.

Od 1814 godine capoeira, ali i druge forme izražavanja afričke kulture su bile zabranjivane od strane vladajućih slojeva. 1892 donosi se i zakon o zabrani praktikovanja capoeira u bilo kojoj formi. Zakon je posledica straha vlade od stvaranja pobuna robova i potlačenih ljudi uopšte, kao

i njihovo razvijanje u opasne i sposobne borce. Većina počinje da praktikuje capoeiru skriveni od oči javnosti, dok je bilo i drugih koji su je praktikovali u javnosti kako bi nekako uticali na ukidanje zakona. Zanimljivo je i to da je postojao poseban ritam koji su muzičari svirali kako bi upozorili igrače na opasnost.

Stilovi Postoje dva stila u capoeiri: tradicionalni – Angola stil i moderan – Regional stil (na

portugalskom Hežonal).Angola je obično propraćena sporom muzikom, pokretima koji su rađeni što bliže zemlji.

Pokreti asociraju na prikradanje protivniku.Taktički podseća na igru šaha, gde borac mora da predvidi pokret svog protivnika kako bi ga nadmudrio.

Regional je forma koja se danas više praktikuje zbog svoje efikasnosti u borbi. Više se fokusira na capoeirnu stranu borbe nego na ples. Muzika i pokreti su brzi sa dosta aletičkih elemenata.

Dakle, ako želite da probate nešto sasvim novo, da ne razvijate svoj osećaj za ritam samo kroz ples i muziku, nego i da naučite i borbene pokrete, onda je capoeira nešto što bi trebalo da probate!

Sonja ĐapićZa sve zainteresovane, treninzi kapoere, u Novom Sadu održavaju se u ulici Vere Pavlović 1.

Ponedeljak 20:00 - 21:30 h. Utorak 21:30 - 23:00 h. Sreda 20:00-21:30 h. Petak od 21:30-23:00 h

cAPOEIRA

Parkur (parcourir fr. pretrčati) termin je koji se koristi u složenici “parcours du combattant” što označava vojni poligon sa preprekama. Osoba koja trenira ovaj

sport naziva se traser. (traceur fr.) Sport je individualan, ali se izvodi i u dublu, bez prava međusobnog takmičenja na istom terenu.

Parkour je nastao 80-ih godina u francuskom gradu Lissa (30 km od Pariza). Osnovala ga je grupa tinejdžera, rukovođena danas legendarnim Davidom Belom i Sebastijanom Fukanom.

Parkour predstavlja prirodan metod treniranja čovekovog tela da se kreće tečno i efikasno, koristeći prepreke

koje se nađu na putu. To je nešto sto menja život, menja poglede na stvari, drži čoveka zdravim, otvara nove ideje, izazove i puteve.

Cilj parkoura je da Traceur prevaziđe prepreke koje mu se nađu na putu u što manjem vremenskom intervalu, bez povreda ili ugrožavanja sopstvenog života, putanjom kojom je moguće i vratiti se uz korišćenje određenih pokreta.

Poznato je da čovekovo telo može da uradi neverovatne pokrete. Zato treba da iskoristimo potencijal koje naše telo ima. Težimo ka tome da stalno napredujemo, bez

ograničenja. I mi smo ti koji imamo slobodu kroz kretanje i ona nam pomaže da istražujemo nove mogućnosti.

Neki od osnovnih pokreta u Parkouru su:1. Demi tur - okreti, zaokreti, puzanje uz objekat, friklajmb uz objekat (betonski ili zid

od cigli) uvek licem okrenutim ka krajnjem cilju, bez prava na hod ili pokret unazad; 2. Ekviliber - hodanje ili puzanje na vrhu samog objekta; 3. Franšisman - preskakanje prepreka sa doskokom na jednu ili obe noge

istovremeno; 4. Rol - kotrljanje niz kosine (kosina krova i sl.); 5. Laše - slobodan pad na mekši objekat (gomila peska, trava, vreće za smeće i sl.). Improvizacija, trenutna snalažljivost i tačna procena situacije, veštine su koje čovek

razvija prirodno i spontano tokom svog vežbanja. Parkour bi trebalo da čoveka učini jačim, kako fizički tako i psihički.

Dakle Parkour ima za cilj da nauči čoveka osnovnim formama kretanja koje su već u našoj prirodi tako da je parkour direktno koristan za svakog pojedinca.

Slaviša LazićIzvori:http://www.menshealth-scg.com

http://www.parkour.net

PARKOUR

F@Mtime18

F@M

time

PR

EDST

AV

LJA

Sa početkom nove školske godine i dolaskom nove generacije studenata na F@M, pristižu i novi članovi u vannastavnu aktivnost, zvanu

dramska sekcija – Drama F@M-a, vođenu od strane režisera Milana Boškova. Od sredine oktobra, sekcija se odvija svakog ponedeljka i srede u večernjim satima, u prostoru F@M-ove stare bibloteke, kod Sinagoge.

Dramska sekcija – razonoda ili ozbiljan rad? Kada je u pitanju Drama F@M-a i jedno i drugo se podrazumevaju, jer uz svaki naporan rad ide i pomalo zabave i igre. To je sekcija u kojoj dolaze do izražaja „umetničke duše “ studenata F@M-a,

njihova kreativnost i talenat. U prvih nekoliko nedelja radilo se na upoznavanju i zbližavanju članova drame F@M-a, a sve radi uspostavljanja prave i kvalitetne komunikacije između kolega.

Potom su otpočele i pripreme za izvođenje dečije novogodišnje predstave.

Za predstojeću godinu planira se izvođenje jedne veoma zanimljive predstave. Za sada nećemo otkriti o kojoj predstavi je reč... .Za sada samo čvrsto obećanje da će to biti još jedan u nizu interesantnih projekata Drame F@M-a.

Sanela Ostrunić

Jedan od popularnijih reality show -a, koji podseća na kombinaciju Idola i Velikog brata, svrstava se u kompleksnije medijske projekte

kod nas. Producentska kuća “Emotion” se potrudila,

da pređe svoje granice, i sastavi ex YU makar pevajući, a takođe i da se na Akademiji u kojoj studenti žive nekoliko meseci osećaju kao na pravoj muzičkoj akademiji. Luksuzna kuća u svom sastavu ima tonski studio, plesnu salu, učionicu i medijsku salu za komunikaciju. Studenti pomoću domaćih i stranih stručnjaka uče da pevaju, igraju, kako da se ponašaju na sceni, savladaju tremu i sve ostalo što bi trebalo da velika zvezda zna.

Svakodnevno su praćeni kamerama tako da

gledaoci, u svakom momentu mogu da se uključe u samu Akademiju.

Svakog ponedeljka studenti imaju svoje gala veče, gde nastupaju rame uz rame sa zvezdama sa domaće i strane scene. “Operacija trijumf” već je postala tema razgovora svuda oko nas. Koliko će ovi studenti biti zvezde i posle ovog show-a to ćemo videti. Sada su već na udarima svih medija, što štampanih što elektronskih, a na nama je da te medijske poruke tumačimo. Ono što je definitivno, ovu svojevrsnu medijsku operaciju, trebalo bi da posmatramo kao još jedan trijumf sile reality-show produkcije.

Miljana Aćimić

STAR WARS:THE CLONE WARS

Režija: Dave FiloniGlasovi: Matt Lanter, Ashlez

Ecklstein, James TaylorIako vlada opšte mišljenje da

se ne bi trebalo igrati sa kulturnim dobrom kakvo predstavljaju „Ratovi Zvezda“, može se reći da ovo ostvarenje donosi spoj kvalitetne animacije i vrhunske zabave, prvenstveno namenjeno najmlađim gledaocima, koji se prvi put upoznaju sa pojmom“Star Wars“. Bazira se na animiranoj seriji koja se prikazuje već dve godine, i predstavljaju dostojan sdmi nastavak serijala.

THROPIC THUNDERRežija: Ben StillerUloge: Ben Stiller, Robert

Downey Jr., Jack BlackSmatra se da komedije ne bi

trebalo zasnivati na velikom budžetu, nego na kvalitetu scenarija i glavnih glumaca. Kvalitet glumaca je ovde neosporan, a ipak je uz Ben Stiller u ovo ostvarenje uložio preko 100 miliona dolara. Pošto je ovaj producentski tim već poznat po filmovima koji imaju neiskorišćen potencijal, poput „Svemogućeg Evana“, ne bi trebalo ni od ovog ostvarenja očekivati

mnogo. Daleko od toga da film nema pojedine odlične scene, ali ostaje utisak da je sa ovakvim glumcima moglo mnogo, mnogo bolje.

Popadić Kosta

Čini se da je jedan od najpoznatijih nemačkih pisaca i dobitnika Nobelove nagrade, upravo ovom knjigom uspeo da dodirne

ono najzamršenije u čovekovoj duši.Predstavljajući svet kao podvojen, kroz

život desetogodišnjeg dečaka, on opisuje svetlu stranu stvarnosti, prepunu sigurnosti i izvesnosti, nasuprot drugoj, tamnoj, za koju je čoveku,

između ostalog, potrebno da pođe putem koji ga vodi ka njemu samome.

Knjiga koja je odraz jedne unutrašnje pobune i koja na najfiniji način transportuje filozofsko u svakidašnje, dozvoljava da istupimo iz jasno utvrđenih granica i sretnemo se sa onim što jesmo.

Dijana Knežević

PREPORUČUJEMO: HERMAN HESE - “DEMIJAN”

PREgLED AKTUELNIH

FILMOVA

MNOgO OPERAcIJA, SAMO JEDAN TRIJUMF

DRAMA F@M-A

F@M

time

ZA

NIM

LJIV

OST

F@Mtime 19

Šta je emocionalna inteligencija? Zašto je ovaj oblik čovekove inteligencije toliko važan i u novije vreme toliko istican? Koje

osobe se mogu pohvaliti visokom EQ? Ovo su samo neka od pitanja o kojima se mnogo i često diskutuje. Važnost ove oblasti psihologije mnogo je veća nego što se donedavno moglo pretpostaviti. Ideja ovog teksta je da ukaže na EQ i da probudi u čitaocima potrebu da tragaju za svojom emocionalnom pismenošću. Interesovanje nauke za ovaj vid inteligencije dominiralo je sredinom devedesetih godina XX veka, kada je shvaćena važnost sagledavanja sopstvenih i tuđih emocija tj. osećanja. Čovek koji razume vrhunce i najdublje ponore raspoloženja koje propisuje realnost, znaće zasigurno kako da upravlja samim sobom i kako da utiče na ljude u okruženju na emotivnom nivou.

Pojmove emocionalne pismenosti i nepismenosti uveo je Klod Stajner. Biti emocionalno pismen znači imati jasan uvid u svoja osećanja, njihov intenzitet, znati njihove simptome i razumeti uzroke pojave određene emocije. Po Stajneru postoji osam kategorija koje čine Skalu emocionalne inteligencije, a to su:

• emocionalna umrtvljenost• telesni oseti• haotični doživljaj• lingvistička linija• diferencijacija• uzročnost• empatija• interaktivnost.Za razvoj emocionalne pismenosti od

ogromnog je značaja bogatstvo pojmova kojim raspolažemo da bismo izrazili verbalno svoja osećanja. Kulture koje veštije sagledavaju emocije imaju bogatiji emotivni rečnik, tj. leksiku.

Koncept emocionalne inteligencije leži na verovanju da su osećanja važan elemenat stvarnog života. To verovanje će pomoći pojedincu da uspešno uvidi realnost. Po Salovejovoj teoriji postoji pet osnovnih elemenata EQ-a, a to su:

• samosvest• samokontrola• samomotivacija• empatija• socijalne veštine.Osobe visokog EQ-a su sklonije uspehu

na polju poslovanja. Takvi ljudi raspolažu

EMOcIONALNA INTELIgENcIJA

većom samomotivacijom, lakše se kontrolišu i prevazilaze teskobe poslovnog i privatnog angažmana. Raspolagati visokim stepenom emocionalne inteligencije znači raspolagati i većom dozom samosvesti. Osećanja su ključna komponenta za razumevanje i samog sebe i drugih. Veliki lideri u poslu obdareni su ovim sposobnostima i poseduju moć prilagođavanja, što je od izuzetne važnosti za odnose na radnom mestu. Takav čovek poseduje izrazito samopouzdanje, uspevajući da savlada socijalne i poslovne barijere koje ga dele od konačnog uspeha. Samokontrola i prilagodljivost obrazuju dobitnu kombinaciju

PREgLED AKTUELNIH

FILMOVA

Zanima me samo šta je svet misliokada sam se ja rodila?i da li je očekivao da će

na jednom kraju planetekristal popucati

i kiša u sred leta pasti?Šta je svet mislio kada nije mislio,

kada me je na sebi stvorio?

Da li je nebo tada\a bilo tamnije no inače?

I da li su oblaci znali šta im se sprema?I jesu li se ptice plašile

da će im neko oteti krila?I da li sam plakala kada nisam plakala?

I ko je žena koja me je prva na ruke uzela?

I da li je mogla naslutiti koga u rukama drži?

I da li je Narcis iz mita izašaoi svoje mesto mi u istom poklonio?

I šta je bilo sa maslačcima, tek procvalima?

I kako se mesečev sjaj, u sred jutra,u mene ušunjao?

I kakve su mi oči bile, tada, kada sam

gledala,a nisam videla?

I da li bi bolje bilo da mi je vid uvek tako pomućen ostao?

I da li je pravo što sam plačom koji je smeh

budila ljude?I da li su ljudi znali da ću uvek, baš uvek,

tako plakati I smejati se, u isti mah?I da ću ovakve pesme pisati?

Ne, stvarno… šta je sve mislio, tada kada nije mislio…?

I zašto je baš to godišnje dobaza mene pripremio?

I zar nigde jednu zimu nije pronašaoi naučio me da je volim?

I zar mi pod jezik nije drago kamenje smestio

i rekao mi da ga sačuvam?Pa da,… šta je svet mislio kada nije

mislio,kada mi je dozvolio da se na njemu rodim

i bistrinu mu pomutim?!

Dijana Knežević

KADA SAM SE RODILA…

za uspeh. Kada ovoj emotivnoj simbiozi priključimo još nekoliko faktora, kao što su težnja za uspehom, lična inicijativa, empatija, poslovni uspon je neminovan.

Prema tome, raditi na sebi znači i raditi na razvoju svog emotivnog "ja", koje neće dozvoliti da u čoveku prevlada negativnost i nezainteresovanost za sopstvene i tuđe emocije. A uspeh je dostižan, između ostalog uz rad na ličnom emotivnom obrazovanju kao i kroz razvijanje želje za shvatanjem sebe i drugih oko sebe.

Pripremio Vladimir Vojvodić

F@Mtime20

F@M

time

TR

IBIN

A

Naš fakultet, smer mediji i studenti IV godine svakog decembra su, pa i ovog, u znaku Tribina – odnosno kolokvijuma koji se rade praktično na predmetu PR i koji se strogo ocenjuju. Jedan od gostiju bio je Aleksandar

Filipović, autor emisije Tabloid, koja već dvanaest godina uspešno opstaje na srpskom medijskom tržištu.

Tema tribine ostala je po malo nejasna, ali je gost – predavač svojom elokvencijom ovaj propust uspeo da nadomesti. Istakao je da profesija manadžera u medijima ima sjajnu budućnost u kao i da su studenti F@M-a u prednosti na ovom polju, jer naš fakultet ima odličan predavački kadar. ’’Morate praviti svakojake kompromise’’- bio je savet koji je upućen studentima koji bi želeli da se u budućnosti bave medijima i novinarstvom. Moglo bi se reći da je Aleksandar Filipović više od sat vremena držao jedan motivacioni govor studentima, u kome se osvrtao na političku situaciju u zemlji, stanje u

medijima i povremeno začinjavao celu priču anegdotama o svojim gostima, koji po srpskim standardima svakako mogu biti svrstani u elitu. Na tribini su bili prisutni i novinari televizija Delta i Panonija, a u jednom trenutku su se mogli osetiti prozvanim, pošto je Aleksandar Filipović izneo stav da na području Novog Sada, osim RTV, nema ozbiljne televizijske kuće, u smislu sticanja zanata.

Kako su od strane profesora ocenjeni organizatori Tribine još ne znamo, ali je sigurno da je ovakav način rada odlična vežba za sve koji će se sutra naći u surovom i stvarnom svetu konkurencije. Ovakav stav je zastupao i gost, naglašavajući da studenti F@M-a imaju šansu da sebe provere još u toku studiranja, što je retkost i privilegija.

Višnja Marinkov

KROz PRAKTIČAN RAD DO OcENE

Gost Tribine povodom obeležavanja svetskog dana borbe protiv side bila je Branislava Arsenov, koordinatorka organizacije „Dance4life“, koja je predstavila cilj i misiju ove organizacije. Pre nego što je reč

prepuštena Branislavi Arsenov, pušten je kratak video zapis u kome se ističe zašto je nastala ova organizacija, koliko je potrebna pomoć zaraženim od HIV-a, obolelima i svim članovima ove organizacije i kako ne smemo da dozvolimo „da plešu sami“ (don’t let them dance alone.). Potom nas je u

temu detaljnije uvela koordinatorka govoreći da organizacija „Dance4life“ postoji kako bi na aktivan način animirala mlade ljude u borbi protiv HIV/AIDS, kao i protiv stigmi i tabua povezanih sa njima.

DAN BORBE PROTIV SIDE – OBELEŽIMO gA KAKO TREBA!

„Dance4life“ je globalni projekat, koji postojii u 19 svetskih zemalja. U svetu je nastao pre četiri godine, a do Srbije je stigao ove godine. Svakako je bilo vrlo korisno čuti i informisati se o ovoj novoj i interesantnoj organizaciji, ali ne smemo zanemariti činjenicu da na Tribini ni u jednom trenutku nisu pomenute ključne informacije. Šta je sa enormnim brojem zaraženih, inficiranih, preminulih od HIV/AIDS-a? Kako se zaštititi od ove opake bolesti? Koliko ljudi biva diskriminisano iz dana u dan zbog osoba koje su nedovoljno upućene u ovu tematiku?

Dakle, o ovoj ozbiljnoj i zabrinjavajućoj temi potrebno je da se informišemo i razgovaramo tokom cele godine, potrebno je da znamo sve i o organizacijama koje su se uključile u borbu protiv ove bolesti. Međutim, smatramo da je najvažnije da pravilno fokusiramo interesovanja i informacije kako se ne bi dogodilo da najvažnija pitanja ostanu u senci samih organizacija koje promovišući borbu protiv bolesti zapravo promovišu sebe.

F@Mtime

Tribina koja je mogla da pruži više

F@M

time

PR

IKA

Z

F@Mtime 21

Većina F@M-ovaca, koji su se prijavili za odlazak u Beograd na „Noći reklamoždera“, bila je duboko razočarana saznanjem da je organizovani odlazak na pomenuti događaj otkazan zbog nedovoljno prijavljenih

studenata. Međutim, jedna grupa studenata nije tako lako odustala. Oni su upotrebili svoje novostečene menadžerske tehnike/umeća i uspešno se 5.decembra pojavili na ovoj jedinstvenoj manifestaciju.

Još na ulasku u Sava Centar, tačnije u deo gde je održana „Noć reklamoždera“, odmah se osetila jaka energija i dobro raspoloženje. Na svakom koraku su se nalazile promoterke, propagandni materijal, kamermani, fotografi... Uvodni deo spektakla činio je proglašenje najbolje reklame, bilborda, non-profit kampanje i grend slema. Na gigantskom platnu prikazano je nekoliko duhovitih reklama. Podeljene su i nagrade – srećni dobitnici su osvojili nagrade koje su im obezbedili „Master card“ i „Mobilna telefonija Srbije-Mts“.

U drugom delu događaja dominiralo je nezadovoljstvo među gledaocima zbog preglasnog zvuka. Greška je uklonjena ali je i interesovanje publikeje vidno opalo. Nažalost, nismo u mogućnosti da Vam opišemo sam završetak manifestacije zato što smo odlučili da napustimo Sava Centar ranije zbog nekih F@M-ovaca koji su očigledno bili vrlo pospani iako su „dremnuli“ u toku samog događaja. Nadamo se da će „Noć reklamoždera 2009.“ proteći sa više i uspeha i naših studenata.

F@Mtime

UTIScI SA „NOĆI REKLAMOŽDERA“

Volela bih da živim u doba carice Milice i cara Dušana.Da sam naučnik, potrudila bih se da stvorim spravu koja bi mogla da nas

za par sekundi prebaci gde mi poželimo! Zašto? Mogla bih da u jednom danu obiđem Egipat, Španiju, Grčku i nekadašnju Jugu.

Nela

Leto 2004. god. Tada sam sve postizala.Klonirala bih sebe samu jedno pet do deset puta, da mogu svugde da

stignem i sve da uradim sama, a da se ne umorim.

Maja

U doba Faraona. A za naučnika, iskreno, ne znam...Valentina

U ovom u kome smo sada...Zašto?Zato što ću živeti bez kompjutera...Izumeo bih mašinu za vraćanje vremena... .Da mogu videti reakcije ljudi, kada nakon izvesnog vremana ponovo

proživljavaju istu situaciju...Bojan

U današnjem dobu. Radi tehnologije i svega.A izmislio bih auto na vodu. Zašto? Pa da ga svi mogu voziti da ne gledaju

toliko koliko šta košta...Dorijan

Voleo bih da zivim negde u 17-tom veku ... u Japanu na primer... sviđa mi se njihova kultura, japanski vrtovi, arhitektura, sve...

A izmislio bih japanske kuglice... Zato što su iz Japana... . Rade

Daliborka Pejaković

U KOM DOBU I VEKU BISTE

VOLELI DA ŽIVITE I zAšTO?

DA STE NAUČNIK KAKVU SPRAVU

BI STE IzUMELI I zAšTO??

F@Mtime22

F@M

time

tem

a

Naši studenti, pored svojih studija, imaju hobije kojima “misli okrenu na drugu stranu pri tom se baveći onim u čemu su najbolji”. Pravi primer za to je studentkinja Anita Horvat koja poseduje diplomu umetnika i koju ljudi cene

rado noseći njen ručno urađen rad.Od četvrte godine se bavi umetnošću, kada je upisala privatnu školu slikanja.

Prve osnove stiče još tada, a nastavlja put tako što pohađa Likovni centar u Novom Sadu gde stiče osnovna znanja iz vajarstva i slikarstva. Još tada shvata koliko je umetnost važna u njenom životu, pa počinje pripreme za umetničku školu “Bogdan Šuput” uz pomoć slikarke Branke Tucakov. Kako je četka nanosila trag na platnu, tako je i Ana postajala “sve veća i veća umetnička duša”, i sve svesnija svoga talenta.

F@Mtime: Kako je umetnost ušla u tvoj život?A.Horvat: Mama i baka su prepoznale talenat u meni, gledajući me kao malu

kako crtam i slikam. Shvativši da u sebi imam talenat koji bi trebalo od malih nogu negovati, potrudile su da tako i bude, pa sam prve poteze četkicom uradila već u svojoj četvrtoj godini.

F@Mtime: Sa 14 godina si shvatila da je umetnost deo tvog života. Znači li to da si već tada imala jasan odgovor na to šta dalje?

A.Horavt: Nisam razmišljala o bilo kakvoj drugoj opciji, nije ni postojala druga opcija. Tada mi je cilj bio upisati srednju umetničku školu. Bila sam sigurna u sebe i sugurna u svoj talenat koji sam godinama razvijala i negovala. Ono što su mi pružile moja baka i mama, kao dar, to sam htela i da nastavim.

F@Mtime: 2000 godine si sve ljude oko sebe šokirala, šta se desilo?A.Horvat: Posle 10 godina pohađanja slikarstva, upisujem smer “Tehničar

dizajna tekstila”. Svi profesori koji su me do tada pripremali, protivili su se tome. Njihova želja bila je da upišem smer slikarstvo poznavajući moj talenat i neverovatan osećaj za mešanje boja, i slikarstva generalno.

F@Mtime: Da li si se u nekom momentu pokajala zbog toga?A.Horvat: U drugoj godini, shvatam da smer nije za mene, iako su moji radovi

bili najbolji i krasili hodnike škole, profesori su insistirali da upišem Akademiju slikarstva. Odbijala sam sve to zbog toga što u tome ne vidim nikakav profit.

F@Mtime: Tada se na neki način vraćaš slikarstvu, ali ne na platnu?A.Horvat: Da, tada svoju ljubav prema slikarstvu usmeravam slikanjem na svili,

maramama i ešarpama. Sami počeci bili su jako teški, bilo je potrebno mnogo volje, želje, truda, ali pre svega ljubavi, da bih izučila tehniku slikanja na svili.

F@Mtime: Da li si nailazila na prepreke?A.Horvat: Profesori su jako bili tvrdi na informacijama kada god bih pokušala

da saznam o samoj tehnici, kao da nisu hteli da otkrivaju svoj zanat i svoje tajne. Put korz otkrivanje tehnike prošla sam sama, tako što sam slikajući na svili isprobavala i saznavala “cake” i tajne same tehnike.

F@Mtime: Brzo potom imala si i svoju prvu zaradu, kada je to bilo i gde?A.Horvat: Prve slikane marame su otišle 2004 godine za Crnu Goru. Prodale su

se neverovatnom brzinom, bila sam oduševljena. Saradnju sa Crnom Gorom traje i dan danas. Posle izvesnog vremena počinjem da prodajem slikane marame i u Novom Sadu, a i danas se prodaju u nekoliko butika u centru grada.

F@Mtime: Kasnije su ponude same stizale, šta si dalje radila?A.Horvat: Slikala sam haljinu za glumicu Miru Banjac u kojoj ona otvara prvi

Sinema city u Novom Sad-u. Ove godine sam radila za EXIT, slikajući uniforme za njihove promoterke.

F@Mtime: Tvoja mama, Svetlana Horvat je poznati kreator visoke mode. Ona je nedavno dobila prestižnu nagradu od svetskog gurua modne scene, iza sebe ima veliki broj nagrada, priznata je u svetu, koliko si od nje naučila?

A.Horvat: Mnogo sam naučila, pre svega da poso za koji se opredeliš moraš mnogo da voliš i budeš veliki borac. Između ostalog, naučila sam mnogo i o tome kako čovek da se ponaša u ovom poslu.

F@Mtime: Da li se umetnost ceni u Srbiji?A.Horvat: Prvo umetnik mora da ceni sebe, svoj rad, ukoliko umetnik ceni svoj

rad i trud on će uvek biti cenjen. F@Mtime: Koliko je umetnost kojom se ti baviš prisutna u Novom Sadu?A.Horvat: Prisutna je, ali je problem u tome što narod nema dovoljno novca,

ljudi žele da kupe ili imaju nečiji ručni rad, ali to na žalost sebi ne mogu da priušte.F@Mtime: Gde sebe vidiš u budućnosti?A.Horvat: Moj trenutni cilj je da završim Medije na F@M-u i da nastavim da se

bavim umetnošću u Parizu ili Londonu.

Razgovor vodila Miljana Aćimić

KADA ČETKA POČNE DA PIšE OSEĆANJA

Fakultet za menadžment može da se pohvali da u novoj generaciji upisanih studenata u školskoj 2008/2009. godini, na smeru za Medije ima mnogo talentovane i umetnički nastrojene omladine. Tako saznajemo, da dvojica naših kolega aktivno plivaju u vodama

muzike već godinama. Naime, nakon učešća na školskoj priredbi, Srđan (vokal) i Rale (bivši gitarista), godine 2001.osnivaju bend “Inspiracija”, koji i danas, nakon sedam godina, još uvek postoji. Ime benda je nastalo sasvim spontano, kako kažu, po Raletovoj želji.

Članovi benda su: Srđan Vorgić (vokal), Željko Tubić (bubnjar), Vlatko Popović (klavijature), Marko Balać (bass) i Vukašin Rankov (gitara i bek vokal).

F@Mtime:Koju vrstu muzike izvodite?Vukašin Rankov: “Krenulo je sa rokom, a sada sviramo apsolutno sve, trenutni

repertoar je veoma raznolik.”F@Mtime: Koliko često imate probe? Vukašin Rankov: “Sastajemo se jednom nedeljno, sem kad pripremamo repertoar za

novu sezonu, onda je to češće – do tri puta nedeljno”.F@Mtime: Koji su Vam planovi za naredni period?Vukašin Rankov: “Ne znam ni sam šta da Vam kažem, toliko je vremena prošlo, putovali

smo, učestvovali na prilično ozbiljnim manifestacijama, ali sve vreme sviramo tuđa dela, a nismo uspeli da stvorimo nešto svoje. To nas je malo “spustilo na zemlju”, obeshrabrilo. Međutim, da ne budem pogrešno shvaćen, mi verovatno jesmo najjače ime u gradu, što se tiče svirke, ali mi muzičari nismo muzičari ako ćemo doveka tezgariti. Onda smo samo muzikanti!”

F@Mtime: Gde ljudi mogu da vas čuju i vide?Vukašin Rankov: “Svako ko želi da nas čuje, ali i vidi (jer mi to radimo na malo drugačiji

način), može pronaći našu grupu na MySpace-u ili Facebook-u i detaljno se informisati o nastupima, rezervacijama, pozivnicama…”

Dragim kolegama želimo svu sreću i uspeh u daljem radu, kako na F@M-u, tako i u muzičkoj karijeri!

Maja Latinović

INSPIRISANI NOTAMA

Sa evolucijom čoveka, evoluirale su i njegova razmišljanja i ideje.U svim oblastima pa i u oblasti umetnosti. Svaka epoha davala je nove grane umetnosti, nova umetnička remek dela, bez obzira na to da li se radi o slici, skulpturi, pozorišnom komadu, operi ili nečem

četvrtom. Njihovi stvaraoci su slavljeni kao geniji, posvećivani su im čitavi muzeji, galerije, monografije. Ovekovečeni su imenima ulica pa i gradova. Posetioci iz čitavog sveta su dolazili i dalje dolaze da se dive delima Pikasa, Mikelanđela, Da Vinčija...

Međutim, sa promenama u vidu tehnoloških dostignuća, načina i brzine života, svet je dobio i nove, posve drugačije „umetnike“.Oni svoju slavu steknu već sa 16 ili 17 godina, što je u prošlosti retko kome uspevalo. Istina, oni i ne znaju da se služe četkicom i paletom, glinom za vajanje, ne poseduju glasove operskih velikana. Ovu grupu ljudi, javnost smatra i doživljava modernim umetnicima samo zbog njihovog umeća u baratanju loptom.

Od davnih vremena stoji izreka: “Hleba i igara“. Da li je stvarno moguće da obična igra, kao što su npr. fudbal ili košarka, može da dobije status umetnosti, a njihovi akteri status modernih umetnika? Odgovor na to pitanje se može potražiti na više mesta. Jedan od mogućih razloga za takvo stanje je zastupljenost fudbala i ostalih sportova u svakodnevnom životu, u odnosu na stvarnu umetnost.

Mediji ogromnu pažnju poklanjaju događanjima na sportskim terenima, dok su pozorišta, galerije, muzeji zastupljeni u mnogo manjoj meri. U svakom trenutku gledalac se može uključiti u prenos neke utakmice na nekom od kanala posvećenih sportu, dok se sadržaj vezan za umetnička dešavanja retko a i teško pronalazi.

S druge strane, jedan od mogućih razloga za toliku popularnost sporta u odnosu na umetnost jeste i (ne)stručnost običnog čoveka. Svako može da prokomentariše „dribling“ Ronaldinja, „zakucavanje“ Kobi Brajanta, pobedu Nadala. Potrebno je samo da odgleda meč. Da bi se na pravi način dalo mišljenje o nekoj slici, skulpturi, dramskom ili filmskom delu, ipak je potrebno malo više znanja. Koji je stil slikara, pisca, vajara, skrivene poruke, metode stvaranja. Retko ko je toliko stručan da na pravi način da svoj sud. Jednostavno, moderan čovek neće da odvoji svoje vreme za neku dublju konzumaciju takve vrste umetnosti, nego se zadovoljava onim što mu je unapred servirano. Naravno, ne znači da će tradicionalne grane umetnosti izumreti. Naprotiv: uvek će postojati ljudi koji će prepoznati jednostavnu lepotu „Monalize“, koji će uživati uz muziku Baha, Mocarta.

S druge strane, izgleda da je potrebno da se pomirimo i sa tim, da je evolucija učinila svoje, pa je sve više ljudi koji će kombinovati sport, muziku itd... odnosno, evoluirala je i umetnost i pa je svojoj raznolikosti dodala još jednu granu - sport. Ili možda ovom procenom grešimo?

Kosta Popadić

FALI NASLOVili da li se sport može smatrati umetnošću?

F@M

time

TEM

A

F@Mtime 23

INSPIRISANI NOTAMA

FALI NASLOV

POST – IT ARTNikada ne potcenjujte moć kancelarijskog materijala. POST – IT papirići,

oni raznih boja i oblika koji se obično koriste kao podsetnici, mogu da imaju sasvim drugačiju primenu. Upravo činjenica da jesu raznih boja i oblika, daje im svojstvo materijala pomoću kojeg, uz malo kreativnosti, može da se rodi pravo umetničko delo. Evo nekoliko interesantnih umetničkih poduhvata, u kojima su jednostavni, šareni, samolepljivi papirići u sasvim novim ulogama:

- prva fotograija - post-it tapete- druga fotografija - post-it mural- treća fotografija - post-it skulptura

BLANK PAPER ARTNe, ovde se ne radi o origamiju. Radi se umetnosti koja se poigrava

praznim, belim papirom i njegovim, da se tako izrazimo, negativom. Šta biste Vi uradili sa listom praznog, belog papira? Naravno, možete da zapišete fantastičnu poslovnu ideju. Ili, možete da ga transformišete u jedno malo umetničko delo, sa određenom porukom utkanom u njega. Evo kako to rade umetnici na sledećim fotografijama:

Eksponati izloženi u galeriji moderne umetnosti Hirshhorn u Washingtonu.- prva fotografija – prolaznost- druga fotografija – brodolom života- treća fotografija – usamljenost

SKULPTURE OD ČAČKALICA„Esencija strpljenja“ je moto, a i sinonim za ovu vrstu izrade skulptura,

slavnog umetnika Steven J. Backmana, koji je čitav život posvetio izradi skulptura

NEOBIČNA UMETNOST OD SASVIM OBIČNIH MATERIJALA

čačkalicama i lepilom. Rođen u San Francisku, gde je i diplomirao na istoimenom univerzitetu, na smeru industrijske umetnosti, Steven J. Backman sve svoje skulpture izrađuje kao hommage svom rodnom gradu.

„Moj cilj je običnu čačkalicu prikazati kao materijal sa dušom. Istaknuti njeno svojstvo da zajedno sa ostalim čačkalicama učini da objekat deluje kao da je izrađen od građevinskog drvenog materijala.“

- prva fotografija – umetnik sa svojim delima

- druga fotografija – Golden Gate bridge

Scott Weaver, još jedan istaknuti umetnik ovog zanimljivog smera, ima sasvim drugačiji stav o umetnosti kojom se bavi. „Volim da znam da stvaram nešto što će ljudi moći posle da pogledaju, a na šta je utrošena velika količina vremena bez nekog posebnog razloga.“ Rekao je gospodin Weaver nakon što je napokon završio skulpturu grada San Franciska, na kojoj je radio 35 godina, a koja se sastoji od 100 000 čačkalica.

- fotografija prva – Weaver i deo famozne skulpture- fotografija druga – sama skulptura

Sanja Novak

“Umetnost je stvarana da se oseti, a ne da se razume. Zato se uvek, kada se o umetnosti želi govoriti razumom, obično kažu gluposti.”

T. DrajzerMoguće da rizikujemo da se “družimo” sa glupošću, goveći o onome što se

jedino dušom i može osetiti, ali zrnca ludosti koja iz pojedinih umetnika izviru, prosto pozivaju na to.

Pretpostavka da se umetnost graniči sa ludošću može da se razmatra beskrajno dugo. I verovatno je da ni jedan zaključak ipak nije konačan, jer umetnik stvarnost posmatrati na određen, njemu blizak način. Uostalom, ne činimo li to svi? Da, ali… zašto je njegov način “drugačiji”?

Za razliku od “običnih” ljudi literarni umetnik, recimo, posmatra gužvu na atoputu, treperenje lišća na vetru… tako što svojim zapažanjima, gotovo automatski, traži određenu literarnu formu.

A šta je sa životom na ivici života? Sa životom na ivici ludila? Dublje promišljanje stvarnosti svojstveno je mnogima, ali ono što umetnika

čini umetnikom jeste sposobnost da se na drugačiji način uklopi u svet i da možda upravo u toj svojoj “različitosti” da pronađe inspiraciju. Sa lepršavom maštom deteta, sa hrabrošcu ludaka, umetnik je sposoban da ne strepi od osude društva. Uglavnom.

Fridrih Niče kaže: “Da nema umetnosti-umrli bismo od istine” I kakvu je on laž, ili ulepšanu neistinu, pronašao u umetnosti? I do koje mere je

morao da se saživi sa njom da bi dotakao ideju “umiranja od istine”? Da umetnosti nije, bili bismo večito zadovoljni svojim malim životima i možda

bismo i tražili način da ih nekako ispunimo, ali je sasvim izvesno da tog načina ne bi bilo. Priroda. Možda jedino ona. Kao ogroman odraz umetnosti. A zabrinjavajuća

gENIJALNOST = LUDOSTLoša računica ili…?

je činjenica da je genija sve manje i da su ljudi gotovo sasvim izgubili dodir sa prirodom.

A šta je sa knjigama, slikama, fotografijama, pozorišnim komadima…? Život bez umetnosti danas nam se čini nezamislivim, čak i ako je ne pratimo. Odakle jednom čoveku, jednom umetniku, toliko dozvoljene ekscentrićnosti, a

ujedno i hrabrosti da tu ekscentričnost izrazi? Čarls Bukovski je dane provodio pijan ili, u najboljem slučaju, mamuran,

živeći sa mačkama, svojim poluludim ženama, pisaćom mašinom i Betovenovom muzikom. A i on je, čak i među posebnima, posebna priča. Fridrih Niče je bolovao od šizofrenije, kao i Njutn, Van Gog, Gogolj…Šumana su proganjali stočići koji se okreću, Šopena bi senka muve izluđivala. Ruso i Paskal su bolovali od paranoje.

Van Gog je, ponesen stvaranjem, odsekao sebi uvo i poslao ga svojoj ženi. Strindberg je bolovao od šizofrenije, a kada se bolest najviše ispoljavala, ili nije pisao ništa ili su neka njegova dela imala manju umetničku vrednost.

Da li to ima veze sa ludošću ili ludilom ili ..., ili možda samo sa hrabrošću i potrebom za ispitivanjem krajnjih granica do kojih je čovek spreman da ide, sa ispitivanjem “dobre” ili “zle” sreće…? Sve je to pod znakom pitanja. U svakom slučaju, svi oni su, negde u sebi, morali da poseduju jedno zrno ludosti, koje za sobom povlači i hrabrost, tek da bi se usudili da rade ono što rade i da nas još i danas ostavljaju gladne svoje umetnosti.

Privoditi kraju priču o ludosti i genijalnosti, a biti svestan da nisi došao ni do jednog od zaključaka, ukazuje na manjak hrabrosti. Samim tim i genijalnosti. I porazno je.

Dijana Knežević

F@Mtime24

F@M

time

TR

IBIN

A

Rečima: “Ako mislimo da smo dobili zdravlje kao dar od Boga, nismo ga dobili da ga arčimo”, započela je tribinu “Zdrav način ishrane”, prof. Miljka Stevanović. Tribina je održana u. novembru na F@M-u.

Sve češće su mladi ljudi žrtve posledica loše ishrane. Problem je toksikacija u organizmu. U fazu toksikacije ulazimo na razne načine, od vazduha, od vode koju pijemo, od neredovne ishrane... .

Do gojaznosti dolazi zbog toga što ne jedemo na vreme, a ne zbog toga što mnogo jedemo. Naš organizam je fabrika koja uzima hranu od sedam ujutru do sedam naveče, prerađuje hranu od sedam naveče do pet ujutru, i izbacuje od pet ujutru do sedam ujutru. Ukoliko se vari, ona počinje da vri, a toksini kroz zidove creva prolaze u ćelije, i tako dolazi do zagađenja. Da je organizam u fazi toksikacije prepoznajemo po malaksalosti i iscrpljenosti u momentima kad ustajemo. Toksikacija nije nimalo bezazlena, vremenom prelazi u alergiju, iz alergije u bronhitis, zatim u kardiovaskularna oboljenja, i zadnja faza je trulež u organizmu, odnosno kancer.

Jedan od načina na koji prljamo naš organizam jeste to što ne pijemo dovoljno vode. Jako puno unosimo otrova u organizam. Kada bismo jeli zdravu hranu ne bi nam trebalo puno vode. Količina vode koju trebamo piti je 3% od naše težine .

Organizam trujemo i aspartanom (hemijskom supstancom koja zamenjuje šećer u krvi, ali je štetna za organizam. Koristi se i u bezalkoholnim pićima i žvakama, a može dovesti i do trovanja i gušenja. Među posledice loše ishrane ubraja se i anoreksija. Mlade devojke sve češće ulaze u fazu anoreksije. Do anoreksije dovodi namerna izgladnelost. Anoreksiju je teže lečiti nego kancer. I kad su smršale devojke još uvek misle da su debele. Prof. Stevanović je dala i savet kako održati vitku liniju. Potrebno je jesti češće, i pri tom ne mešati hranu. Bićemo funkcionalniji, a nećemo ući u fazu izgladnelosti.

Posledice loše ishrane ne pokazuju se odmah na organizmu, nego posle par godina. Od genetike zavisi dokle naš organizam može da izdrži vanredne uslove. „Ako ćemo brzo da živimo, brzo ćemo i završiti“ bile su ne baš utešne reči gošće na tribini.

Problem kod mladih je i promena biološkog sata. Ako se potpuno promeni biološki sat, gubimo godinu za godinom života. Mozak gubi ideje. Ako uspostavimo u organizmu ravnotežu, bićemo mnogo mirniji, i ništa nam neće biti teško, nećemo biti umorni. Pretpostavljamo da svi znate, ali nije na odmet da ponovimo da prevelike doze minerala i vitamina mogu biti štetne kao i koliko i premale doze, kao i da je fizička aktivnost jako bitna.

Za kraj prof. Stevanović je prisutnima dala savet kako da pomognu crevima da lakše funkcionišu.

Hranu bi trebalo unositi od sedam ujutru do sedam naveče, kroz 3-5 obroka, a od toga bi 1-2 obroka trebalo da budu tečni obroci. Posle zadnjeg obroka, koji bi trebalo da bude do 19 časova, uzeti dve kašike mekinja, preliti šoljom ključale vode, ostaviti da odstoji pola sata i pojesti. Sledeće večeri dve kašike laneneg semena preliti šoljom vrele vode, ostaviti da odstoji pola sata i pojesti. Treće večeri u šolju vrelog mleka, staviti kašičicu putera i popiti vruće. Četvrte večeri popiti šolju kompota od šljiva. Ova četiri dana bi trebalo ponavljati u krug četrdeset dana.

Savetovalište u kom možete pronaći prof. Miljku Stevanović , nalazi se u ulici Pariske komune 15/1/5. Individualne edukacije i analize možete zakazati i obaviti radnim danom od 09-17 časova, a predavanjima prisustvovati ponedeljkom od 18h u prostorijama savetovališta.

Završavamo rečima prof. Miljke Stevanović „Bolje se odmah zaštititi, nego čekati veće probleme“.

Bojana Smiljanić

zDRAV NAČIN ISHRANE

Bend “Inspiracija”

crta Vladimir Vojvodić

F@M

time

UM

ETN

OST

F@Mtime 25

capoeira

crta Vladimir Vojvodić

Momci iz New York-a

capoeira

Scott Weaver i deo skulpture od čačkalica

F@Mtime26

F@M

time

ZA

SR

EDN

JOŠK

OLC

E

U Beogradu је оd 20. 10.- 26. 10. otvorenа kapija sajma zа sve ljubitelje pisane reči koji su mogli da biraju najzanimljivije naslove u ponudi više od 800 izlagača koji su došli iz 25 zemalja.

Pored domaćih izdavača, na sajmu su se predstavili i gosti iz Каnade, Amerike, Irana, Rusije, Italije, Velike Britanije, Francuske, Nemačke, Poljske, Švajcarske, Španije, Portugalije, Austrije, Izraela, Brazila, Angole, Crne Gore, Slovenije, Hrvatske, BiH, Makedonije, Ukrajine i Danske.

Početak 53. beogradskog sajma knjiga је u 18 časova proglasio akademik Dragoslav Mihailović i počasni gost iz Japana Nacuki Ikezava, koji је bio glavna atrakcija novinara i medija.

Na ovogodišnjem sajmu učestvovalo је više od 800 izlagača iz Srbije i sveta, Sajam је bio posvećen је 200-godišnjici Visoke škole u Srbiji. Ove godine na sajmu su organizovane brojne izložbe i tematske konferencije о profesionalnom izdavaštvu. Po drugi put је dodeljena nagrada „Dositej Obradović“ najboljem inostranom izdavaču za afirmaciju srpske književnosti, а uručene su i nagrade najuspešnijim domaćim izdavačima.

Pored mnogih izlagača, našla se i naša izdavačka kuća Cekom која је izložila izdanja iz oblasti menadžmenta, а zainteresovani su nas mogli posetiti u hali 14 na spratu.

Као i svake godine, Sajam је privukao veliki broj posetilaca, koji su svedoci da је knjiga i dalje čovekov veliki prijatelj.

Mima Popov Marina Radosavljev

Učenici naše škole posetili su Sremske Karlovce. Posetom najmonumentalnije građevine XIX veka - Patrijaršije, počelo je upoznavanje sa kulturom ovog mesta. U sklopu dvora nalazi

se kapela sv. Dimitrija sa ikonostasom iz 1897. godine. Svečana sala је služila kao mesto okupljanja sabora na kojem је proglašeno ujedinjenje Srpske pravoslavne crkve. Nekada je Dvor posedovao bogatu Mitropolijsku biblioteku, galeriju i riznicu, ali je opljačkana tokom Drugog svetskog rata. U okviru dvorane se nalazi nekoliko prostorija koje su pretvorene u muzej. Osim retkosti u vidu kožnih tapeta u trpezariji, pažnju privlači i galerija portreta karlovačkih mitropolita i patrijarha, kao i manji broj knjiga iz XVI veka.

Pored patrijaršije nalazi se Saborna crkva, barokni hram posvećen sv. Nikoli. U samom hramu su smešteni biseri srpske umetnosti XVIII i XIX veka, а takođe se u njoj čuva i čudotvorna ikona Bogorodice sa Hristom.

U samom centru Karlovaca nalazi se poznata česma „Četiri lava“, podignuta u čast prvog karlovačkog vodovoda.

Iako је ovo bio izlet, od škole nismo mogli da pobegnemo… Posetili smo Karlovačku gimnaziju која је prva srpska gimnazija. Ona raspolaže raskošnom svečanom salom i spomen bibliotekom која predstavlja prvu modernu biblioteku kod nas, sa oko 18000 vrednih, retkih i unikatnih dela od kraja srednjeg do početka XX veka, а ujedno predstavlja biser arhitekture XIX veka.

Iako nam je ovaj obilazak bio zanimljiv, ono što nas је posebno oduševilo је muzej pčelarstva porodice Živanović, koji је osnovan u čast profesora Jovana Živanovića, osnivača pčelarstva na ovim prostorima. Eksponati u muzeju su stari pčelarski alati, košnice, knjige, fotografije i dokumentacija vezana za istoriju pčelarstva. Posebno oduševljenje је izazvao vinski podrum, као i degustacija vina i meda. Naš izlet smo završili u Višoj školi, odlično uređenoj i opremljenoj u kojoj se osećate kao kod kuće. Poseban utisak ostavlja predivan vrt, tišina i već na prvi pogled poželite da postanete student ove više škole.

Iako је padala kiša i nismo obišli Brankov grob i Stražilovo, lepo smo se družili, zabavili i upotpunili naše znanje o predivnim Karlovcima.

Mima Popov Marina Radosavljev, Učenice II razreda

U o r g a n i z a c i j i S a v e z a p r o n a l a z a č a

Vojvodine, u Novom Sadu је od 12 - 15. oktobra održan Međunarodni festival inovacija, znanja i stvaralaštva „Tesla fest 2008.“.

P o r e d m n o g o b r o j n i h

izlagača, na njemu se predstavio i učenik Srednje informatičke škole Nikola Cvejin. Ovaj mladi istraživač је izložio svoj izum – mašinu za pranje voća i povrća. Za svoj izum, Nikola је nagrađen srebrnom plaketom sa likom Nikole Tesle, srebrnom medaljom od rumunske delegacije, zatim specijalnom nagradom od delegacije iz Irana i nagradom za unapređenje tehnologije. Nikola је i ranije osvajao nagrade na istoimenom festivalu: zlatnu plaketu, srebrnu medalju i druge brojne diplome.…

Osim ovih nagrada, Nikola је postigao zapažene rezultate na međunarodnom takmičenju u Moskvi gde je osvojio srebrnu medalju i dobio priznanje Ruskog

SREDNJOšKOLcI NA SајMU KNJIgA

MLADI PRONALAzAČ

IzLET U SREMSKE

KARLOVcE

F@M

time

ZA

BA

VA

F@Mtime 27

IzLET U SREMSKE

KARLOVcEOgOLJENA

Da, verovatno…Morbidna sam.Poluluda.Gladna dešavanja, promene.Nemirna.Neuhvatljiva.Nestalna.Suluda.Ponekad mizerna.I nisam prilagodljiva.I ne volim velike datumekojima se svi raduju.I ne volim da ktim jelkuuoči Nove godine,mada odveć verujem da sam dete.I ne volim da vidim zaljubljeni par,na keju, na klupi,kako se čežnjivo guta očima.I prezirem obećanja.Ne govorim “Volim te” kada volim.A živim od reči i za reči.Čuvam jedan ćošak svoje sobekoji nikome ne dam da takne.Čuvam bube u svome pupkui žabe u kosi.Ne ljubim ih.Znam da nema princa,ali u Bajke oduvek verujem.Bljutavo sam sentimentalna.Snažna i besna na svoju snagu.Željna greha.Opasna.Otrovna.Naizgled prijatna i pristojna.Cinična.Ironična.Sarkastična.Do bola.Uživam u mirisu oporih pićai gutam cigarete abnormalnom brzinom.Skidam Mesec svake noćii sa zvedama vodim ljubav ili strast.Brišem paučinu sa ćoškova svoga umai ježim se pri samom pomenu moralnosti.Ubijam razum,iz dana u dan.Ne mislim.Ne umem da mislim.Ne želim da mislim.Ni da se menjam.

Uzmi ili ostavi.Naći ćeš već nekog za sanjanje, za isprazna obećanja,za kićenje jelke,za šljapkanje po baricamasopstvene propasti.

Dijana Knežević

Autor stripa Mladen Mutavdžićstudent III godine medija