Piše MILORAD VUČELIĆ

zašli smo iz 1992. bez Milana Panića na mestu predsednika Savezne vlade. Posle katastrofalnog poraza na izbo-

rima za predsednika Srbije, izglasano mu je 29. decembra nepoverenje u Saveznoj skupštini.

Jugoslavija je bila pod sankcijama koje su se stalno pooštravale zbog stanja u Hr-vatskoj i BiH. Da bi se preživelo da bi se i izvršila racionalizacija potrošnje, a odr-žala proizvodnja, u Srbiji je donet zakon o prinudnim odmorima. Stotine hiljada radnika upućeno je na prinudni odmor sa pravom da primaju 80 odsto plate, ali da ne dolaze na posao. Poznato je bilo da je u većini preduzeća u Srbiji postojao višak zaposlenih i da je bilo moguće održavati proizvodnju i sa manjim brojem radnika. A ovde je bila reč i o smanjenoj pro-izvodnji kao posledici sankcija tzv. Međunarodne zajednice.

Takozvana Međunarodna za-jednica bila je zbog toga veoma zadovoljna, a to zadovoljstvo de-lili su i brojni srpski opozicioni političari, ”nezavisni” novinari i njihovi, isto tako, ”nezavisni” mediji. Samo da sruše Miloševića. Nisu se oba-zirali na zakon o prinudnim odmorima. Sve dotle dok se ta mera posle stotine hiljada radnika nije primenila i na rad-nike RTS-a čiji sam bio prvi generalni direktor.

LAŽ O OTPUŠTANJU 1.000 NOVI-NARA U RTS-u je bilo zaposleno oko 7.500 radnika. Po svim analizama i

procenama, za zadatke koje je obavljao, bilo je dovoljno dve i po hiljade manje. Bilo je neophodno i u tom si-stemu državno-javnog preduzeća izvršiti raci-onalizaciju. Pogotovo zbog toga što je bilo mnogo zaposlenih pre-ko raznih ”veza”, uglav-nom van proizvodnje i održavanja sistema.

Ovu epizodu sa pri-nudnim odmorima po-minjem zato što se ona gotovo uvek vezuje za ime Slobodana Miloševića i neku njegovu odluku ili,

pak, kako kažu neki strani hroniča-ri – za ”radikalno socijalistički

savez”, koji je ”otpustio oko 1500 radnika RTS-a”.

Odluka je bila isklju-čivo moja i Slobodan Milošević, a ni bilo koji drugi političar, nije imao nikakvog utica-ja na nju. Izvršio sam

svoju zakonsku obavezu. Otpušteno je dvadesetak radnika, drugi su otišli na prinudni odmor i u skladu sa zakonom primali 80 odsto plate. Spisak je, na osnovu precizno i unapred usta-novljenih kriterijuma, kao i analitičkog sagledavanja neposrednih rukovodilaca, sačinila stručna komisija i na tom spisku bilo je oko 1.140 ljudi. Nije bilo nikakvih mogućnosti da se to radi po nekom po-

litičkom ključu, svakako i zbog toga što dobar deo neposrednih rukovodilaca, ne samo da nije bio za SPS, nego je otvoreno podržavao tadašnje opozicione partije.

A pogotovo se nije radilo o, kako se to često govorilo, ”preko 1.000 novi-nara”, jer toliko ih nije bilo u čitavoj Srbiji. Polovini zaposlenih, koji su po-slani na prinudni odmor, nismo mogli ni da uručimo rešenja jer oni već dugo nigde nisu ni radili, nego samo primali platu. Oko stotinak ljudi smo vratili na posao, na osnovu žalbi i iz socijalnih razloga; o svemu tome postoji ured-na i precizna dokumentacija. Takođe smo već posle samo dva meseca u radni odnos primili pedesetak kamermana, montažera i radnika ostalih profesija potrebnih za uspešnu radijsku i televi-zijsku proizvodnju.

Koliko je to bio racionalan i neopho-dan potez vidi se i po tome što je RTS, u

XXX

PEČAT 07/2008 61

U RTS-u nikada nije otpušteno 1.000 novinara, toliko ih nije bilo u čitavoj

Srbiji. Bez posla je ostalo dvadesetak radnika, a ostali su poslati na prinudni

odmor i u skladu sa zakonom primali 80 odsto plate

RTS i prinudni odmori

I

FELJTON

Slobodan Milošević

A ovde je bila reč i o smanjenoj pro-izvodnji kao posledici sankcija tzv. Međunarodne zajednice.

Takozvana Međunarodna za-jednica bila je zbog toga veoma zadovoljna, a to zadovoljstvo de-

njihovi, isto tako, ”nezavisni” mediji.

pak, kako kažu neki strani hroniča-ri – za ”radikalno socijalistički

savez”, koji je ”otpustio oko 1500 radnika RTS-a”.

Neispričana priča VII

62 PEČAT 07/2008

FELJTON FELJTON

vreme kada sam sa svojim saradnicima njime rukovodio, proizveo više igranog i obrazovno-kulturnog programa nego u prethodnih desetak godina. Najveći deo te produkcije i danas, u trećoj ili ko zna kojoj reprizi, ima izuzetno visok rejting. Naravno da je najveći produk-cioni uspeh ove kuće bila i ostala Zlatna palma, osvojena na Kanskom festivalu 1995. godine, za film i kasnije televizij-sku seriju ”Andergraund”.

RAD ZA STRANE MEDIJE I tada, kao i sada, u statutu i pravilima ponašanja svake medijske kuće, pisalo je da se za rad na nekom drugom ili konku-rentskom mediju mora tražiti i dobiti saglasnost baš kao što je zabranjeno napadati i obezvređivati preduzeće u kojem radnik radi. Toga se dobar broj novinarskih ”zvezda” i samozvanih ”zvezdica” nije držao. Radili su za stra-ne medije bez saglasnosti, napadali fir-mu u kojoj su godinama ili decenijama bili zaposleni. Nisu mogli da preskoče bilo koji miting ili drugu priliku da na-padnu RTS. I to su još smatrali časnim. Najčešće su to bili nekadašnji najoda-niji partijski kadrovi Saveza komuni-sta, koji su politički ”likvidirali” sve što im je bilo direktivom naloženo.

Glumili su žrtve koje su iz političkih razloga poslate na prinudni odmor. A

mnogi od njih bili su poslati na odmor i da bi se još malo obrazovali, jer su po-kazali veliki stepen nekvalifikovanosti za svoj posao, čak u meri da je to bilo komično. Neki sportski komentato-ri nisu prepoznavali čak ni pojedine igrače, pa se tako događalo da novinar čitavo jedno poluvreme govori kako brani golman koji je odavno zame-njen. Neznanje i glupost i danas po-kušavaju da prikažu kao političku ra-zliku. Za mnoge od njih tada se nije ni znalo šta to navodno ”politički” rade, ali danas, naknadno, o tome pričaju kao o nekom pozna-tom ”angažmanu” i ”borbi”. Borili su se iz sve snage za divlji kapitalizam u kojem danas ne mogu ni da zucnu, kada ih ma-sovno otpuštaju. Ne šalju ih na prinudni odmor uz 80 odsto plate, već otpuštaju, i to masovno.

Većina njih radila je honorarno, i to po inostranstvu, za strane medij-ske kuće, a kada su bili pozivani da se vrate na posao, odbijali su to jer bi izgubili ta svoja honorarna ili pak stal-na zaposlenja. Svoju ”žrtvu” dobro su naplaćivali. Tako sam – kada sam sa

Miloševićem, na poziv predsednika Francuske Fransoa Miterana boravio u Parizu, u Jelisejskim palatama – među novinarima ugledao i novinara RTS-a, sa mikrofonom neke strane medijske kuće. Posle je on bio član nekih etičkih novinarskih komisija!

Verovatno je, i gotovo sigurno, bilo nepravdi od kojih su neke ostale ne-ispravljene. Ali, niko nikada nije po-minjao da je na stotine hiljada ljudi u Srbiji zbog sankcija otišlo na prinud-ni odmor, pominjane su samo laži o

otpuštanju ”1.000 novinara”. Sankcije niko nikad nije po-minjao. Dirljiv je taj način ”brige” i danas, u Srbiji svakom pre-poznatljiv i jasan.

Milošević je tek posle desetak dana o tom mom potezu prvi put sa mnom prozbo-rio, i to tek nekoliko

reči. Rekao je da je pomalo sumnjao u valjanost ovog mog poteza: ”Nisam hteo da ti se mešam. Možda i nisi morao to da uradiš. Ali sada mislim da si dobro postupio, mada si možda mogao da me pitaš. S druge strane, mnogo me, brate, nešto pitaju, te za ovo, te za ono, pa mi je bolje kad neko nešto sam uradi”.

NEki spOrTski kOmENTaTOri Na rTs-u

Nisu prEpOzNavaLi čak Ni pOJEdiNE igračE,

pa sE TakO dOgađaLO da NOviNar čiTavO JEdNO pOLuvrEmE

gOvOri kakO braNi gOLmaN kOJi JE OdavNO

zamENJEN

Najveći uspeh produkcije rTs-a jeste zlatna palma na kanskom festivalu, za film “andergraund”: milorad vučelić i Emir kusturica

FELJTON FELJTON

PEČAT 07/2008 63

PROTIV TV PRETPLATE Milošević je intervenisao za jednog od zaposlenih na RTS-u, koji je poslan na prinudni odmor. Bio je to urednik dramske re-dakcije Filip David. Bio sam prilično iznenađen njegovom željom da baš njega vratim sa prinudnog odmora. Upitao sam ga da to nije možda zbog toga što mu se dopala Davidova proza ”Bunar u tamnoj šumi”, ali sam video da i ne zna šta je ovaj književnik napi-sao. Ustanovio sam, kroz razgovor, da je to bila intervencija nekog od starih kadrova iz Saveza komunista. Naime, oni su znali da je David bio ”odani i provereni partijski kadar”, koji je umeo da blokira dramske projekte nekadaš-njih ”opozicionara i disidenata”, poput Matije Bećkovića, Ljubiše Ristića ili Brane Crnčevića. Umeo je, takođe, da one drame koje su izvođenje na Televiziji ne uvrsti u štampane hrestomatije odigranih i realizovanih drama. To što ga je neko preporučio Milioševiću, meni nije bio razlog za promenu odluke koju sam doneo na predlog njegovog pretpo-stavljenog urednika. Tu su se Miloše-vićeve intervencije završile.

Kada je već o RTS-u reč, prilika je da se podsetimo i na televizijsku pret-platu koja se plaćala preko računa za električnu energiju, i koju sam ja uveo. Prethodni sistem pretplate se raspao baš kao i nekadašnja država. Finan-siranje RTS-a bio je veliki problem. Nije mi bio prihvatljiv način finansi-ranja preko vlade i budžeta. Tragali smo za modelom naplate pretplate. Bilo je raznih modela, ali je mojim saradnicima i meni najprihvatljiviji bio model koji se koristio u Grčkoj, Kipru, Tunisu ili Maroku. Tada u

državama niske po-reske discipline. Ra-zradili smo taj mo-del i predložio sam ga vladi na čijem je čelu bio Nikola Ša-inović. Opozicija je na sve moguće nači-ne napadala uvođe-

nje pretplate preko ”električnog bro-jila”. Nekvalifikovana i uboga srpska opozicija koja uglavnom ni o čemu nije imala pojma. Njihovo izborno obećanje bilo je ukidanje televizijske pretplate. I kada su došli na vlast, to su nesrećnici i uradili sa poznatim katastrofalnim posledicama, da bi je onda ponovo uveli, i to u mnogo većem iznosu.

Valja se podsetiti, pretplata je bila izražena u ceni od 100 kilovata struje. Poznato je, da je tada zbog sankcija cena struje bila socijalna kategorija, to je bio mali iznos, ali dovoljan da RTS stane na noge i rekordno proizvodi ne samo svoje programe, već i brojne filmove, poput, recimo, koprodukcije filma ”Lepa sela lepo gore”.

Rukovodstvo SPS-a i vlade opiralo se ovom predlogu. Odugovlačili su donošenje odluke. Milošević je razu-meo, i u osnovi prihvatio ovaj pred-log, ali je video da postoji tihi otpor i nerazumevanje. Pred jedan sastanak koordinacije najviših rukovodilaca razgovarao je sa delom rukovodstva. Oni su bili uglavnom protiv. Miloše-vić je to oćutao i, kada smo seli za sto, otvarajući sastanak, rekao:”Bogami, Milorade loše stoje stvari s ovim tvo-jim predlogom za uvođenje pretplate. Čini mi se da za to nema nekog ras-položenja”. Usledilo je moje, pomalo nervozno i žučno pitanje: ”Mogu li ja da obrazložim i iznesem kompletan predlog?”.

Pošto sam dobio reč iscrpno sam, i krajnje spreman na sukob i polemiku, izneo predlog i rešenja. Kada sam za-vršio, usledio je muk. Oni koji su bili sumnjičavi ili ko zna iz kojih razloga protiv, i to obično kad nisam prisutan, nisu rekli ni reč. Milošević je, rekao bih, sa zadovoljstvom posmatrao no-vonastalu situaciju i posle izvesnog vremena upitao: ”Da li je neko zain-teresovan da bude đavolji advokat?”. Pošto su ”svi junaci nikom ponikli i u crnu zemlju pogledali”, Milošević je sa neskrivenim uživanjem zaključio: ”Milorade, predlog ti je usvojen”. Preš-li smo na druge tačke dnevnog reda.

Ostalo mi je još da se dogovorim sa Vojislavom Šešeljom jer je SRS tada podržavao našu manjinsku vladu. On je razumeo suštinu i značaj ove mere, trebalo nam je samo petnaestak mi-nuta da postignemo potpunu sagla-snost. Našim vrlim ”demokratama” trebalo je deset godina da bar deli-mično shvate što je nama bilo sasvim jasno, onda i danas. Naravno, usput su mnogo toga nepovratno uništili. Skupi su to učenici. Većina njih i dalje na nama uči. Što manje znaju i razumeju – to su dosledniji i bezob-zirniji.

Nastavlja se

MNOgi NOviNari rTS-a radiLi Su

za STraNE MEdiJE bEz SagLaSNOSTi,

NapadaJući SvOJu MaTičNu FirMu u kOJOJ Su dEcENiJaMa radiLi

zasedanje Skupštine republike Srbije na kojoj je izglasan predlog Milorada vučelića za plaćanje rTv pretplate