FAKULTET ZA MENADŽMENT

ETIKA U MEDIJIMA: STANDARDI ZA ODMERAVANJE NOVINARSKE SLOBODE

Diplomski rad

Novi Sad 2011.

FAKULTET ZA MENADŽMENT Predmet: Novinarstvo

DIPLOMSKI RAD ETIKA U MEDIJIMA: STANDARDI ZA

ODMERAVANJE NOVINARSKE SLOBODE

Kandidatkinja: Ljiljana Bandić Mentor: Doc. dr Goran Bulatović

2

Komisija za odbranu diplomskog rada 1. ______________________________ 2. ______________________________ 3. ______________________________ 4. ______________________________ Kandidatkinja je odbranila diplomski rad sa ocenom ___________ (_________)

3

S A D R Ž A J 1. 5 UVOD 2. 7 ZNAČAJ ETIČKOG NOVINARSTVA 3. 9 MORAL I ETIKA 113.1 Principi moralnih vrlina 3.1.1 Kredibilnost 12 3.1.2 Integritet 12 3.1.3 Civilizovanost 13

4. 15KONTROLA MEDIJA 5. 21STANDARDI ZA ODMERAVANJE NOVINARSKE SLOBODE 5.1 Pripremljenost i posvećenost novinara 23 5.2 Obrazovanost novinara na našim prostorima 25

6. 27ANALIZA PROFESIONALNIH KODEKSA 7. STUDIJA SLUČAJA:

Izveštavanje o navodnom zlostavljanju tri devojčice 318. 36ZAKLJUČAK 9. 40LITERATURA 10. 42PRILOZI 1. Kodeks novinara Srbije 42 2. Nezavisno udruženje novinara Srbije 47 3. Kodeks novinarske struke (Model CUPS-a) 53 65IZVOD - SRPSKI 65IZVOD - ENGLESKI 66BIOGRAFIJA 67KLJUČNA DOKUMENTACIJA 68KEY DOCUMENTATION

4

1. UVOD Ako se zapitamo zašto postoje novinari, očigledan je odgovor da novinari

pružaju jednu bitnu uslugu - izveštavaju o vestima. U mnogim oblastima svog života donosimo odluke na osnovu informacija za koje nemamo sredstva ni znanja da ih sami prikupimo, već u tome svakodnevno zavisimo od novinara.

Novinari prikupljaju podatke i izveštavaju o vestima da bi smo ih mi dalje koristili, kao i u slučaju svake druge dragocene i potencijalno opasne supstance, čistoća informacija je od najveće važnosti. Novinarstvo koje nije etičko, zapravo nije novinarstvo. Novinarstvo mora da služi isključivo svojoj publici zbog koje i postoji. Vrlo je teško biti skroz slobodan u pisanju jer uvek postoji neko ko nas u tome sprečava.

Kada se govori o pravima i odgovornostima novinara, otvara se tema koja

je veoma stara, moglo bi se reći da zadire čak u sam početak civilizacije. Da li ljudi mogu, i pod kojim uslovima, da slobodno izražavaju svoje

mišljenje, ideje i stavove? Sposobnost da mislimo dala nam je priroda, ili kako drugi tumače Bog. Mislimo, dakle postojimo. To pravo i slobodu ne može nam oduzeti nikakva vlast, pa ni najrigidniji totalitarni poredak. Jednostavno, svako može da misli i da ćuti. Problem se javlja ako to što misli hoće i da saopšti drugima.

Za poslenike javne reči, u prvom redu novinare, to je pitanje šta smem i

šta ne smem, ne da znam, nego da objavim. Tek tim činom novinarski iskaz postaje javan, a uz njega odmah sledi i odgovornost autora za obelodanjenu reč. U krajnjoj liniji, u svim zemljama najbolje novinarstvo bi bilo ono u kome bi svi novinari mogli, i smeli, da objave sve što znaju. Ipak, takva situacija retko kad je bila ostvarena. Svaki poslenik javne reči koji se oprobao u novinarskom poslu sigurno ima sopstveno iskustvo o tome šta je znao, a nije smeo da objavi. On zna, takođe, i zašto je odustao od javne reči – da li je bio sprečen silom zakona i nekog autoriteta (cenzura), ili se plašio da ponese odgovornost za posledice svoje javne reči (autocenzura).

Sukob, želja da se govori javno i strah od posledica tog čina ili tereta

odgovornosti proističe iz činjenice da je pravo na slobodu izražavanja misli i osećanja prirodno ljudsko pravo. Ono pripada korpusu ljudskih prava i osnovnih sloboda koje su iskonske i fundamentalne, kao što su to pravo na život, na slobodu, na svojinu, na integritet ličnosti ... I zdravorazumski posmatrano, ovakva prava uvek su se smatrala neporecivim. Kao što niko i nikada nije poricao da sunce izlazi i zalazi, tako se o postojanju osnovnih ljudskih prava nije izražavala sumnja. Ali, mnogo sukoba oko te notorne činjenice (izlaska i zalaska sunca) nastalo je kada bi se postavilo pitanje: zašto se to događa? Da li zato što se Zemlja okreće oko Sunca, ili obrnuto. Ako ste na na ovo pitanje dali odgovor koji

5

se suprotstavljao tada važećoj „istini“ ili dogmi, mogli ste zbog javno iznetog mišljenja da završite i na lomači.1

Tako se i o uživanju osnovnih ljudskih prava i sloboda diskutovalo i

otvaralo, mnoštvo sporova i dilema kada bi se postavilo pitanje: Pod kojim uslovima se ona mogu uživati i da li postoje granice preko kojih se ne mogu praktikovati. Odgovori na ova pitanja imali su posebnu važnost za novinarsku profesiju jer, je ona po prirodi svog posla okrenuta uvidu javnosti tj. javnom mnjenju.

Publika u većini slučajeva slepo veruje medijima tj. novinarima, a mnogi

„novinari“ izveštavaju na osnovu onoga što su čuli od drugih, i objavljuju neproverene informacije. Kao poklonici novinarske profesije uvek se moramo zapitati: da li su saopštene činjenice verodostojne i kako ih možemo interpretirati (zašto se nešto dogodilo, šta su mu uzroci i šta će mu biti posledice)? Osnovno pravilo novinarske profesije zahteva da javno saopštene činjenice budu objektivne, ali dozvoljava da se njihova interpretacija razlikuje. U profesionalnom žargonu novinarstva to je pravilo da se različito stvaraju i različito odgovara za vest i mišljenj, komentar. I opet, kao nekada u prošlosti, zbog nekih interpretacija činjenica, novinari će biti „nagrađeni“, a zbog drugačijih, kritikovani pa čak i kažnjavani.

Mediji imaju ogromnu moć. Ono što prećute ili previde, kao da se nije

dogodilo. Ono što naglase ili ponavljaju, kao da je najvažnije u našim životima. Otuda, društveno i demokratski je opravdan zahtev da se srazmerno velikoj moći kojom raspolažu, novinari i mediji istovremeno podvrgnu i većoj odgovornosti.

Doktrina o društvenoj odgovornosti medija i novinara polazi od dobre vere

da do zloupotreba putem javne reči neće doći. Ona, takođe, potvrđuje da granice slobode štampe moraju da postoje. Međutim, time još nije bilo rečeno najvažnije pitanje vezano za odgovornost novinara u praksi, a to je: ko i kako određuje granice slobode štampe?

1 Zoran Vacić, Etika javne reči u medijima i politici, Centar za liberalno-demokratske studije, Beograd, 2004, str. 52.

6

2. ZNAČAJ ETIČKOG NOVINARSTVA

Novinar ima vruće pero koje ima najmanje dve oštrice. Jednom može da pogodi onog o kojem piše i govori, a drugom oštricom može pogoditi sebe, zavisi o tome šta piše ili kako piše.

Upravo ta dimenzija, čini se primerenom da se istakne značenje etičnosti. To najpre znači ne biti sebičan. Etičnost, naime, nije sebičnost, ili je suprotna sebičnosti. S druge strane, ako postoji nešto što može u obliku neke sintagme izraziti etiku ili etičnost, ili njihov imperativ, onda je to istinitost. Istina je prvi i kategorički imperativ. Etički imperativ novinarske profesije. Onaj ko svesno iznosi neistinu, taj izneverava samu etiku i etičnost, taj izneverava kompletno novinarstvo. To je svaki novinar koji nema prilike da se priprema svaki put temeljno za svoj rad i onda neminovno zalazi tamo gde se ponekad skriva poneka neistina. Ali, jedno je neistina koja je svesno izabrana i nju bi trebalo izbegavati i sankcionisati, pa i u profesionalnim krugovima, a drugo je neistina koja se događa na drugi način, koja nije utemeljena na proverenim podacima. Svaki beg od toga može završiti u „ziheraštvu”. I ziheraštvo je, takođe jedan oblik lošega novinarstva. Ali, novinarstvo koje drži do sebe i novinar koji drži do sebe težiće da istinu pokrije podacima, znanjem i drugim nužnim elementima jednog takvog novinarskog rada. Osim toga, novinar je, ne samo u etičkom smislu nego i u pravnom, odgovoran ne manje prema sebi. Ako je prema sebi neodgovoran, on će samog sebe kompromitovati. Ako je prema drugima neodgovoran, on će se pokriti na način koji može biti loš.

Postoje bar četiri načina na koje se može obraditi, čak regulisati odnos između novinara i publike. Jedan je pravo koje u ruci ima država, i vlast koja jednim delom uređuje i reguliše okvir našega kretanja.

Drugi je širi i manje određen, a to je moral. To je nešto što postoji u nama samima i u socijalnom, profesionalnom, verskom, etičkom smislu. Prema tome, postoji dalje nešto što se zove deontologija novinarstva. Mi nismo u poziciji lekara da polažemo zakletvu, jer lekaru je lakše odrediti odgovornost. Novinari nemaju zakletvu, ali su njom na svoj način vezani i to je ono što je deontologija ove profesije, možemo reći, konstitucija novinarstva. Ona se u različitim sredinama razlikuje međusobno. Ona je u anglosaksonskoj sredini liberalna, apstraktna, u nekim sredinama konkretnija, preciznija, ponekad i restriktivna, ali svakako je između tog liberalizma i slobode koja pretpostavlja odgovornost.

I postoji poslednji, to je etika koja je možda najmanje definisana, koja u sebi sadrži i element prava, i element morala, i element profesionalnih regula i elemente filozofije i svih drugih znanja, i nauka kojim se služimo. Novinar u etičkom pogledu u situaciji je da svakodnevno bude na nekoj „utakmici”, ali ne na

7

„utakmici” na kojoj mi navijamo. I ako se novinar pretvara u navijača, i ako se identifikuje s onim ili ovim klubom, što može biti politička stranka, ideologija ili vera, (a znamo za različite primere takvog identifikovanja) onda on gubi onaj svoj iskonski karakter čoveka koji zastupa opšti i viši interes koji se zove istina, a iz toga onda proizlaze i elementi koji se zovu pravednost, potpunost, objektivnost, temeljnost i dobra namera.

Naša je sreća ili nesreća, što se nečasna ponašanja lako i rado pokazuju. I neetičnost, ako je o njoj reč, u novinama i medijima, postaje opasno sredstvo korišćenja protiv samih novina i novinara, baš zato što se vidi i baš zato što se ta najnečasnija ponašanja najlakše i najčešće vide.

U novinarstvu se sudi na osnovu ispada. Svedoci smo toga u našoj sredini, kad su se pojavljivali natpisi koji su se isticali neuvažavanjem drugog, potcenjivanjem drugog i ponižavanjem drugog ili čak kompletnim ignorisanjem drugog, bilo da je taj drugi pojedinac, grupa: socijalna, politička, nacionalna, verska itd. To se, drugim rečima zove - netolerencija, koja je sasvim sigurno u suprotnosti sa etičkim stajalištima i idejama. Naše novinarstvo u ratnom vremenu, ali i sada kad smo izašli iz rata, pokazuje snažnu crtu netolerancije. Netolerancija i sklonost da se na razlike odmah vadi revolver, jedna je od latentnih oznaka naše svesti, ne samo novinarske nego i šire - intelektualne. A novine i novinari mogli bi učiniti više nego iko drugi baš zbog uloge koju mogu imati da se to načelo tolerancije među ljudima, taj odnos prema drugima i prema razlici, doživljava kao nešto prirodno.

Druga crta je da poštujemo druge i da u drugima vidimo i sebe i da se pišući o drugima ne stavimo samo s ove strane računara, nego da se stavimo i u ulogu onog kojeg toga trenutka napadamo, branimo, ili hvalimo. Kako bismo se osećali kad bismo se našli u položaju u koji stavljamo nekog drugog? Novinari, imaju veliku povlasticu da o ljudima lako sude i da najmanje podležu sudu drugih.Vlast je onoliko moćna koliko može javno nametnuti svoju istinu. Zato je borba za medije od strane vlasti latentna borba, koja se vodi svuda, u svakoj zemlji i u najdemokratskijoj, ali koja je zaoštrenija i jača tamo gde su demokratske institucije slabije i gde je demokratska svest nerazvijenija. O tome šta je demokratija donela i odnela novinarskoj profesiji biće još reči, kasnije.

8

3. MORAL I ETIKA

Proučavanje etike u masovnim komunikacijama predstavlja nastavak

sokratovske tradicije, zato što aktivnosti novinara, oglašivača i ljudi zaduženih za odnose s javnošću, podležu kritičkom istraživanju kao nikad ranije, čak i među kolegama. Cilj međutim nije da se odnose etičke odluke s kojima će se svi složiti ili odluke koje će biti u skladu sa društvenim očekivanjima. Najizazovnije etičke dileme podrazumevaju ravnotežu suprotstavljenih interesa u situacijama gde nema „ispravnog“ odgovora.2

Kako je 70-ih godina preokupiranost etikom i odgovornošću medija

postajala sve veća, među grupama koje su se latile zadatka da revidiraju postojeća pravila bili su i Udruženje odgovornih urednika Asošiejted presa, američko društvo novinskih izdavača, Društvo profesionalnih novinara, Nacionalna konferencija pisaca redakcijskih komentara i Udruženja sportskih urednika Asošiejted presa. Izjava o principima Asošiejted presa usvojena je 1975. god. i zamenila je oko pola veka star etički kodeks.3

Etički kodeks (Codes of Ethics) predstavlja smernice za novinare koje su

razradile novinarske organizacije ili pojedinačni mediji. Pravila se često odnose na pitanja kao što su: novinarska odgovornost, korišćenje neimenovanih izvora, tačnost, objektivnost, netačno predstavljanje, primanje poklona i raznih usluga od izvora, političke aktivnosti u koje novinari treba ili ne treba da se uključuju i poslovne transakcije koje mogu biti predmet sukoba interesa. Pošto su sadržaji i društvene funkcije medija raznoliki, delovanje medija pokriva veoma široko polje. Razmatrati pitanje etike informisanja, znači zadržati se samo na aspektima povezanim sa tom funkcijom koja se daje novinarima.

Šta treba podrazumevati pod etikom?

Izrazi moral i etika se kod mnogih autora javljaju kao sinonimi. Ne bez razloga, jer su oba, jedan svojim latinskim, a drugi grčkim korenom povezana sa običajima, navikama, načinima ponašanja. Međutim, na osnovu današnjih rasprava moguće je razlikovati ova dva termina.

Moral se povezuje sa skupom pravila koja se nalaze u osnovi delovanja

ljudi i odnosa među ljudima, skupa koji čovek prihvata i pristaje da mu se pokorava, da bi živeo u društvu.

2 Mira Vidaković, Poslovna etika, CEKOM, Novi Sad, 2009. str.187. 3 Bruce D. Itule, Douglas A. Anderson , Pisanje vesti i izveštavanje za današnje medije, Beograd, Medija centar, 2001, str. 392.

9

Etika se shvata kao lično primenjivanje određenog skupa vrednosti koji je pojedinac slobodno usvojio da bi ostvario cilj koji sebi postavlja i smatra ga ispravnim.

Filozof Pol Riker pravi razliku između „onoga što se smatra ispravnim“ -

etika i „onoga što se nameće kao obavezno“ – moral.4 Deontologija, odnosno profesionalna etika, koja se poziva na dužnost,

ukazuje na pravila za sprovođenje u delo određene etike „na polju koje joj je svojstveno“, odnosno etike primenjene na određenu grupu ili profesiju, u ovom slučaju na medije i novinare. Etika se određuje kao nauka čiji je predmet donošenje suda koji predstavlja procenu u tom smislu što se primenjuje na razlikovanje dobra i zla.

Etika informisanja zanima se prevashodno za intelektualnu obradu informacija, odnosno vesti (za razliku od materijalne obrade: slog i štampanje, kada su u pitnaju novine i ostala štampa, a tonski snimci i snimci slike kad je reč o elektronskim medijima), za sve ono pri čemu dolazi do situacije da se vrši odabir i da se donose odluke u pogledu sadržaja i oblika informacije koja se pruža javnosti.5

Profesionalni kodeksi i saveti za štampu udovoljavaju danas opštim

zahtevima, koji glase: • obezbediti čitavoj populaciji tačnu, poštenu i potpunu informaciju, koju

ta populacija ima pravo da očekuje i pruži zaštitu od zloupotreba i iskrivljivanja;

• zaštiti one koji se profesionalno bave informisanjem od svih oblika pritisaka ili prinude koji bi ih sprečili da pružaju javnosti informacije definisane na ovaj način ili bi ih podsticali da rade protiv svoje svesti;

• obezbediti najbolji moguć protok informacija u društvu, u skaldu sa osnovnom suštinskom misijom štampe u liberalnim režimima.

Taj treći cilj je složen. On znači istovremeno i da novinari treba da imaju

slobodan pristup izvorima informacija, u ime prava javnosti da bude obaveštena i da ta javnost ima slobodan pristup za izražavanje preko medija. Održavanje tog dvostrukog protoka spada među suštinske dužnosti novinara i medija.6

Etika je grana filozofije koja pomaže svima (lekarima, nastavnicima,

vojnicima,... pa čak i mafijašima koji imaju svoje posebne pisane ili nepisane etičke kodekse i moralne norme), pa tako i novinarima, da odrede šta je ispravno činiti u novinarstvu; ona je u mnogome disciplina koja normira 4 Danijel Korni, Etika informisanja, Klio, Beograd, 1999, str.12. 5 Mira Vidaković, Poslovna etika, CEKOM, Novi Sad, 2009, str.190. 6 Mira Vidaković, Poslovna etika, CEKOM, Novi Sad, 2009. str.190

10

ponašanje. Etika ima za predmet „samodonošenje zakona“ i „samosprovođenje zakona“ i mada je, naravno, bliska zakonu, njena je priroda drugačija. Premda se zakon vrlo često zasniva na etičkim vrednostima društva određenog vremena (tj. zakon često održava etiku), zakon je nešto što je društveno determinisano i što sprovodi društvo. S druge strane, etika je lično uslovljena i sprovodi je ličnost - ili bi tako trebalo da bude. Etika treba novinarima da pruži osnovne principe ili standarde na osnovu kojih mogu da procene da li su neki postupci ispravni ili pogrešni, dobri ili loši, odgovorni ili neodgovorni. Prvo i osnovno, treba utvrditi da se etika odnosi na voljne postupke. Ako novinar nema kontrolu nad svojim odlukama i postupcima, tada razgovor o etici nema nikakvog smisla. A šta su to voljni postupci?

Ono što je novinar mogao drugačije uraditi da je hteo. Kao i drugi ljudi, i

novinari ponekad pokušavaju da opravdaju svoje pogrešne postupke govoreći da ih nisu sami odabrali, već su ih dobili kao zadatak, ili su ih urednici ili drugi nadređeni na njih naterali. Takva prinuda zaista može da se desi u nekim situacijama (kao što su diktatorski sistemi) kada novinar koji ne postupi po naređenju može da snosi veoma ozbiljne posledice.

Ipak, da jedan novinar nije u stanju da „voljno odredi“ svoj postupak - bar

u današnje vreme - je nezamislivo. Ako kaže da nije u stanju i da „mora“ da uradi nešto po zahtevu, samo da bi zadovoljio nečije interese, on samo ispoljava svoju etičku slabost. Novinar koji svojim postupcima pokazuje da drži do morala, naravno, želi da bude častan.

3.1 Principi moralnih vrlina

Kada govorimo o etici i moralu, moramo biti svesni da se moral ne može

naučiti na fakultetu ili na određenim kursevima iz etike, postoje određeni principi i kodeksi kojih se možemo pridržavati, ali moral prvenstveno nalazimo u sebi, sistemom vrednosti koji smo usvajali tokom odrastanja i života. Kako ovo važi za svakog čoveka, važi i za novinara. Iako je ova definicija apstraktna, ovakvim razmišljanjem dolazimo do zaključka da, kakav će neko biti novinar delom zavisi i od toga kakav je čovek . Tako često postoji jaz između lične i profesionalne etike.

Moralno znanje, bez kojeg nema moralne kondicije, ne sastoji se od

pamćenja skupa etičkih principa već, od sposobnosti razlikovanja dobrog i lošeg ponašanja i moralne volje da se to znanje primeni na stvarne etičke dileme. Nema veće radosti od uverenja da smo učinili pravu stvar, čak i ako ona nije opšteprihvaćena. Etička kondicija nikada ne može dovesti do ljudske savršenosti, koja je, naravno, nedostižna. Zato moramo prihvatiti umereniju procenu moralnih vrlina. Eventualni razgovori o moralnim markerima osobe s moralnim vrlinama

11

mogli bi da nas neko vreme intelektualno angažuju, ali postoje tri markera koji su verovatno fundamentalni, po Luisu Alvinu Dejlu: „kredibilnost, integritet i civilizovanost“.7

3.1.1. Kredibilnost

Kredibilnost na prvom mestu, zato što bez nje ni druge vrline ne znače ništa. Biti kredibilan znači biti osoba kojoj se može verovati i u koju se može imati poverenje. Kredibilitet nije nešto što pripisujemo sami sebi nego je svojstvo koje nam drugi pripisuju (javnost, čitaoci, publika…). Kredibilnost može biti lomljiva stvar i u današnjem veoma konkurentnom, materijalističkom i slobodnom okruženju njeno očuvanje pogotovo, može biti teško. Ipak, vera u kredibilnost kao pokretačku snagu mora ostati neumanjena, zato što ostaje činjenica da odsustvo poverenja može biti pogubno po pojedince i firme.

Od šezdesetih godina prošlog veka, izraz procep kredibilnosti (engl.

credibility gap) postao je sinonim za nedovoljno poverenje kod saopštenja državnih zvaničnika, korporacija i kulturnih institucija. Ali ni mediji nisu imuni od upadanja u ovakve procepe kredibilnosti, što je činjenica koja se ogleda i u istraživanjima i ispitivanjima javnog mnjenja. Srećom, takve pojave su retke, mada ugled kod ionako skeptične javnosti, može da naruši i samo jedna etička greška koja dobije veliki publicitet.8

3.1.2. Integritet

Integritet je takođe jedan od ključnih faktora moralnog sazrevanja. Istinska

etička kondicija zahteva integritet. Stiven Karter integritet definiše kao:

1. razlikovanje dobrog od lošeg; 2. postupanje na osnovu uočene razlike, makar i na ličnu štetu; i 3. otvoreno pričanje da postupate na osnovu razlikovanja dobrog i lošeg.

Spremnost da se preuzme odgovornost za svoje postupke je takođe od

ključne važnosti. Drugim rečima, ljudi od integriteta moraju biti aktivni u utvrđivanju pravog načina postupanja, moraju biti spremni da nakon intelektualne i kritičke istrage tako i postupe i moraju biti spremni da žive sa posledicama svog ponašanja. 7 Luis Alvin Dej, Etika u medijima, Media Centar, Beograd, 2004, str. 28. 8 Luis Alvin Dej, Etika u medijima, Media Centar, Beograd, 2004, str.28-29

12

Novinski urednici, na primer, mogu agresivno da brane politiku svojih redakcija koja novinarima ne dozvoljava političku aktivnost, čak ni onima koji nisu zaduženi da prate političke događaje, s opravdanjem da se time ugrožavaju nezavisnost i integritet redakcije vesti. Novinari, s druge strane, mogu da tvrde kako politička aktivnost ne podrazumeva sukob interesa sve dok novinar nije aktivno uključen u kampanju o kojoj izveštava. Obe strane uspevaju da sačuvaju integritet dokle god kritički razmišljaju o svojoj poziciji, dokle god su istinski uverene u etičku snagu svojih stavova (što znači da su ti stavovi zasnovani na čvrstim moralnim principima) i dokle god su spremni da javno brane svoje pozicije.9

3.1.3. Civilizovanost

„Moralno neobrazovanima“ može izgledati kao da u razgovoru o etici

nema mesta civilizovanosti. Taj izraz često priziva slike manira i otmenosti Viktorijanskog doba, koji su u današnjem slobodnom društvu odavno napušteni. Civilizovanost se može opisati kao „prvi princip" moralnosti, zbog toga što obuhvata stav o požrtvovanju i poštovanju drugih. Te ideje odražavaju se u svim vodećim religijama u svetu.

Dok se vrednosti civilizovanosti mogu pronaći još u staroj Grčkoj, savremene formulacije civilizovanosti datiraju iz XVI veka, kada je Erazmo Roterdamski napisao prvi važan rad na tu temu. Civilizovanost, prema njemu, jeste ono što nam omogućava da živimo zajedno kao društvo. Ona obuhvata skup pravila, često zasnovanih na konvencijama, koja čine oruđa za interakciju s drugima. Kada ih projektujemo na podlogu raznih medijskih kuća, možemo videti neophodnost određenog konsenzusa kojim se proširuje kredibilitet i ugled medija u javnosti. Ako, na primer, pažljivije pogledamo kodekse medijske industrije videćemo da se svi temelje na poštovanju čitaoca, gledaoca ili slušaoca.

Poštovanje i požrtvovanje su, dakle, pokretačke snage moralnih vrlina koje nazivamo civilizovanošću. Moralnost podrazumeva uzimanje u obzir interese drugih; potpuno sebična osoba dakle, po definiciji, ne može donositi etičke sudove. Time se ne želi reći da lični interes nikad ne treba da nam bude vodilja. Čak i težnja da postanemo osoba sa što više vrlina podrazumeva određeni stepen borbe za lične interese. Taj cilj se, međutim, može ostvariti ubacivanjem faktora zabrinutosti za druge u jednačinu procesa odlučivanja.

Javnost često doživljava medijske radnike kao egoiste i taj stav je doveo do krize poverenja. Sve je više negativnih stavova u vezi sa medijima, nesumnjivo izazvanih poimanjem da će novinari sve prekopati, čak i ako to nije etički, da bi došli do vesti, ili da reklamne agente i menadžere za odnose sa 9 Luis Alvin Dej, Etika u medijima, Media Centar, Beograd, 2004, str. 29

13

javnošću više zanima manipulisanje javnim mnjenjem i ukusima potrošača od javnog interesa. Kada je reč o medijima, izrazi kao borba za gledanost, TV jeftinog ukusa i tabloidsko novinarstvo postali su sastavni deo vokabulara publike. Senzacionalna, šokantna i skandalozna otkrića na medijskom tržištu sve više potiskuju ozbiljno i inteligentno novinarstvo.10

Uzroci nepoverenja prema medijima, na prvom mestu su neodgovornost,

i netačnost prenetih informacija. Ne samo pojedini slučajevi, nego čitava medijska industrija ima loš imidž, zbog toga što prvenstveno sva pravila ne važe u istoj meri i za sve medije, a samim tim ne postoji ni solidarnost između medija. Nema dovoljno kritičkih tekstova, jer nikom ne ide u prilog da se zameri vlasti, ni urednicima ni oglašivačima koji vole da održavaju dobre kontakte s vlastima, ne zato što ne žele da im se suprotstave, već zbog činjenice da se mediji ne mogu ekonomski održati bez podrške vlasti, što predstavlja veliki problem. Tako „prave“ vesti, vesti od značaja za javno mnjenje najčešće ostaju u senci ili se vrlo često plasiraju na pogrešne načine.

„Canonns of Journalism“ američkog društva novinskih urednika iz 1922. godine, koji je revidiran 1975. godine, u Prvom amandmanu u članu IV, posvećenom istini i tačnosti, piše: poverenje između novinara i čitalaca jeste temelj dobrog novinarstva. Moraju se uložiti svi napori da bi se osiguralo da sadržaj vesti bude tačan, slobodan od predrasuda, i da su sve strane pravično predstavljene. Komentari uredništva, analitički članci, treba da se drže istih standarda tačnosti u pogledu činjenica kao i izveštaj o vestima. Značajne greške u pogledu činjenica, ili izostavljanja, treba ispraviti odmah i upadljivo.11 10 Luis Alvin Dej, Etika u medijima, Media Centar, Beograd, 2004, str. 30 11 Dejl Žaket, Novinarska etika, Službeni glasnik, Beograd, 2007, str.149.

14

4. KONTROLA MEDIJA Razvoj tehnologije i dostignuća savremene civilizacije udaljavaju državu

od uplitanja u rad medija, pa se stoga zahteva da ona više ne bude ni njihov vlasnik niti kontrolor. Smatra se da je najbolje ako novinara kontrolišu, i štite, kolege iz profesije. Njima se zato priznaje pravo da pokrenu svoje kolektivne akcije (koje obuhvataju i štrajk) kao oblik solidarne zaštite, ali se očekuje i da uspostave etičke norme u svojoj profesiji. Profesionalne organizacije su, takođe, pozvane da brinu o dignitetu profesije i prilikom prijema novih članova i tokom njihovog rada. To je trend koji se širi globalno. U tom smislu, kodeksi profesionalne etike u novinarstvu dobijaju sve veći značaj.

Sloboda je jedna od nekoliko univerzalnih vrednosti, odnosno svetih

načela na kojima se zasniva ljudski život, za koju se ljudi bore u istorijskom i ličnom razvoju. Slobodu treba izboriti, odnosno, steći i održati. Sloboda omogućava pojedincu da raspolaže sobom, da nije u bilo kojoj vrsti ropstva i zavisnosti, da upravlja svojim životom, da vrši izbore i donosi odluke. Sloboda pokazuje kvalitet i lepotu života, ali nije lako dostupna. Ona se teško stiče i još teže održava. Slobodu u potpunosti iskazuje i pokazuje samo razvijena ličnost. Za održanje slobode potrebno je znanje i iskustvo, odgovornost i hrabrost.12

Nezavisnost je preduslov slobode. Kad se izbori sloboda, onda je treba održavati jer je stalno na udaru različitih životnih situacija. Zato je potrebna odgovornost i građanska hrabrost. One su garant održavanja slobode. Neodgovorni i kukavice, niti mogu steći slobodu, niti je održavati.13

Sloboda nije neograničena, ona ima unutrašnje ograničenje koje glasi: ne možete biti toliko slobodni da ukinete slobodu drugima. Znači, moja sloboda ide do granice slobode drugoga. Na granici naših sloboda odvija se dijalog, dogovor i donose odluke. Takvo delovanje i ponašanje održava slobodu pojedinaca, grupa, profesija i društava. U suprotnom, u ime slobode može se ukinuti sloboda. Nesporno je da su ljudi „slobodni da žive svoj život na način koji izaberu, ali pod uslovom da njihov izbor ne ugrožava slobodu i prava drugih. Ako ugrožava onda takvom izboru ne treba pružiti podršku, već ga suzbijati: teorijski i praktično. Niko ne može biti slobodan ako poriče pravo na slobodu nekom drugom. Najviši stepen slobode podrazumeva da su neke slobode uskraćene: na primer, sloboda da se uništi sloboda! Svako može biti u pravu samo pod uslovom da ne zahteva da on jedino bude u pravu. Svako može da govori šta misli, ali pod uslovom da

12 Čedomir Čupić, Sloboda i zloupotreba slobode u medijima, Čigoja štampa, Beograd, 2010, str. 211 13 Čedomir Čupić, Sloboda i zloupotreba slobode u medijima, Čigoja štampa, Beograd, 2010. str. 212

15

ne misli da on jedino zna istinu. Samo tako možemo se nadati danu dobrih vesti.14

Kad je u pitanju upotreba slobode u javnom prostoru treba praviti razliku između slobode mišljenja i izražavanja od slobode delovanja i ponašanja. Sloboda mišljenja i izražavanja je neograničena, dok je sloboda delovanja i ponašanja ograničena. Možemo da mislimo šta god hoćemo, ali ne možemo da delujemo na osnovu toga ako to mišljenje ugrožava slobode i prava drugih, odnosno ako unosi nered, nesigurnost, nestabilnost i nasilje u zajedničkom životu. Takođe, treba razlikovati slobodu izražavanja od slobode štampe, odnosno medija.15

Dok je sloboda mišljenja i izražavanja neograničena, problem sa

slobodom štampe je nešto drugačiji. Kako naći meru između omogućavanja štampi da izveštava javnost o događajima i istovremeno sprečava(nja) pojave informacija koje ugrožavaju integritet pojedinca i bezbednost društva. Teškoća leži u tome što obe krajnosti štete interesima društva. Loše je da isuviše mnogo pogrešnih vrsta informacija postanu javne ako će isuviše mnogo osoba ili društvena struktura kao celina time biti dovedeni u opasnost. Podjednako je loše za društvenu strukturu, kao celinu i stoga za pojedince, koji žive u tom društvu, ako vlada vrši isuviše veliku kontrolu nad medijima. Negde između ovih krajnosti možemo se nadati i očekivati da se pronađe prava ravnoteža.16

Sloboda štampe podrazumeva da joj se ne postavljaju prethodna

ograničenja objavljivanja, a ne u slobodi od kažnjavanja za krivični materijal kada se objavi. Svaki slobodan čovek ima nesumnjivo pravo da u javnost iznese mišljenja koja želi; to zabraniti znači uništiti slobodu štampe; ali ako on objavi ono što je nepristojno, zlonamerno ili nezakonito, mora da snosi posledice vlastite nepromišljenosti... tako je volja pojedinaca još uvek slobodna; predmet zakonskog kažnjavanja je samo zloupotreba te slobodne volje. Niti se na taj način nameću bilo kakva ograničenja slobodi mišljenja ili istraživanja; još uvek je ostavljena sloboda ličnog mšljenja; širenje ili objavljivanje rđavog mišljenja, koja su štetna po društvene ciljeve, jeste zločin koji društvo kažnjava.17

Mediji treba da budu slobodni, ali i odgovorni pred javnošću, a ne pred

vlašću. Tomas Džeferson, nesporno jedan od najvećih boraca za slobodu štampe, smatrao je da štampa treba da odgovara i bude kažnjena za štetu koju bez razloga i argumenata nanosi pojedincima. On je isticao i zalagao se da štampa ne bi trebalo da bude pravno odgovorna za štetu koju nanosi ugledu vlasti. U tom duhu Džeferson ističe da našu slobodu ne može da štiti samo

14 Đuro Šušnjić, Dijalog i tolerancija, Čigoja štampa, Beograd, 1997, str. 203. 15 Čedomir Čupić, Sloboda i zloupotreba slobode u medijima, Čigoja štampa, Beograd, 2010, str.213-214. 16 Dejl Žaket, Novinarska etika, Službeni glasnik, Beograd, 2007, str. 147 17 Čedomir Čupić, Sloboda i zloupotreba slobode u medijima, Čigoja štampa, Beograd, 2010, str. 214-215

16

sloboda štampe a ova ne sme da bude ograničena bez opasnosti da slobodu izgubimo. Po njemu, štampa je jedno zvono za uzbunu naroda. (Ako se) ona potpuno ućutka... oduzeta (su) sva sredstva zajedničkih napora.18

U Džefersonom duhu, u Engleskoj tog vremena, za slobodu štampe se

još žešće borio Tomas Erskin. Na suđenju Tomasu Pejnu 1782. godine, optuženom da je širio „buntovničku klevetu“ protiv vlasti, Erskin je tvrdio da je vlast parlamenta ograničena pravom pojedinaca da slobodno govore i objavljuju svoja gledišta. Javnost je baš kao kiseonik, prirodna potreba svakog pojedinca. Vladanje nad jezicima, mozgovima i očima građana ne sme se dozvoliti. Sloboda štampe je prirodno pravo, od Boga dato i nepodložno zastarevanju. Njega ne sme pogaziti nikakva ovozemaljska sila, a pogotovo neiskvarena vlast koja pokušava da spase vlastitu kožu. Svaki čovek sme da preispituje ustavna načela na kojima se vlast zasniva, ukazuje na njene greške i nedostatke, istražuje i obelodanjuje njene grehe, i upozorava sugrađane na njihove pogubne posledice.19

Nikad se ne zna šta se krije iza određene mere vlasti kad je u pitanju informisanje. Čak i razložne predloge treba dobro preispitati jer su situacije složene i osetljive, a namere i motivi mogu se dobro prikriti. O vladinoj regulaciji i kontroli medija i u najdemokratskijim društvima i državama nema potpune saglasnosti. Problem nastaje ne u vezi sprečavanja da se vlast meša u slobodu medija, već šta učiniti i na koji način sprečiti da novinari i mediji zloupotrebljavaju slobodu. Ko treba da reguliše, kontroliše i kažnjava njih? Da li to može samo javnost? Jer, postavlja se problem kvalifikovanosti javnosti – njene svesti, znanja i savesti. Može se desiti da ona bude izmanipulisana iz egoističnih i posebnih interesa, ali i zbog neznanja i nezrelosti. Javnost nije nešto što je jedinstveno i kompaktno. Ona je isparcelisana, složena i neujednačena u pogledu kompetentnosti. Samo javnost u kojoj dominira kvalifikovanost i kompetentnost može se smatrati kvalitetnom i sposobnom da prati medije i kritički se odnosi i prema slobodi medija i njihovoj zloupotrebi slobode.20

Da li se novinarske i medijske zloupotrebe slobode informisanja mogu

podvesti samo pod krivični zakon ili njihove štete treba na poseban zakonski način tretirati?

Odbrana i garancija slobode informisanja je nešto što se ne sme dovoditi

u pitanje i kada se pojave slučajevi da mediji zloupotrebe slobode. Važno je kako ne dovesti slobodu informisanja u pitanje, kad je mediji zloupotrebe. Slobodni mediji imaju veliku moć u javnosti, ali ta moć se može i zloupotrebiti. Na javnoj

18 Čedomir Čupić, Sloboda i zloupotreba slobode u medijima, Čigoja štampa, Beograd, 2010, (Džeferson u pismu Džonu Džeju 1776.) str.215 19 Džon Kin, Mediji i demokratija, Filip Višnjić, Beograd, 1995, str.12–13 20 Čedomir Čupić, Sloboda i zloupotreba slobode u medijima, Čigoja štampa, Beograd, 2010 str.216

17

sceni su prisutni ne samo politička moć već i „moć novca“. Koliko god vlast i politički moćnici mogu da ugroze slobodu informisanja toliko je mogu ugroziti i posebni, privatni interesi u obliku ekonomske moći („moći novca“). To je često razlog da se izlaz traži u normativnim rešenjima, odnosno zakonima, kojima bi se ograničio i onemogućio uticaj vlasti i privatnih interesa koji dovode u pitanje slobodu informisanja, a preko nje i slobodu novinara i slobodu medija. Naći meru nije lako, jer su mogućnosti suptilnih manipulacija neograničene.Nove pojave manipulacija traže i nova rešenja za njihovo otkrivanje, regulisanje i kontrolisanje. I najveći manipulatori uvek ističu da sve što rade rade za slobodu i u ime slobode. Posebno su opasne pojave u društvu u kojima se povezuju oni koji štite javni interes i oni koji privatni interes hoće da nametnu kao opšti da bi pribavili korist. Neregulisana simbioza opšteg i posebnog interesa može izazvati zloupotrebu slobode informisanja. U ime slobode, sloboda se zloupotrebljava. Na taj način nastaje zloupotreba slobode izražavanja u javnom prostoru. Tako se u ime slobode izražavanja često preko medija izriču neistine, poluistine, klevete, pretnje, širi mržnja, pakost, predrasude, stereotipi, ali i nebitne pa i beznačajne činjenice i događaji. Jednom rečju zagađuje se javni prostor. A u zagađenom prostoru teško se mogu raspoznati bitni i važni događaji i činjenice. Slobodom izražavanja na taj način dovodi se u pitanje istina, pravda, dobro, uništava se i sama sloboda. Sloboda ne podrazumeva razuzdanost, neodgovornost i haos. Sloboda koja dovodi u pitanje i razara univerzalne vrednosti (istina, pravda, dobro, ljubav, lepota, solidarnost i ljudsko dostojanstvo), kojima i ona pripada, nije sloboda, već verbalna ili pisana tortura i duhovno nasilje.Mediji u službi bilo koje moći izneveravaju svoju misiju, mesto i ulogu u društvu i državi. Služiti moći znači izgubiti slobodu ili zloupotrebljavati slobodu. Mediji ne bi trebalo da se i sami pozicioniraju kao neka vrsta nadmoćiiznad društva i bez kontrole. U toj ulozi često se završava osporavanjem svegaosim sopstvenog mišljenja. Tako se upada u zamku jednostranog informisanja, odnosno često jednostrane selekcije u informisanju.

Nesporno je da je moć vlasti (politička moć) najopasnija po slobodu

informisanja i slobodu medija. Pošto ima u rukama mogućnosti da donosi zakone, uredbe, propise, ona može da ih ograničava ili stavlja u poslušnički status. Takođe, veliki pritisak na medije i novinare može da dolazi iz bezbednosnih službi, posebno ako su izvan civilne kontrole. Sistemom ucena te službe mogu da u potpunosti kontrolišu medije. Najčešće službe plasiraju podatke koje javnost mogu da dezorijentišu. Ti podaci su iz privatne sfere života i uvek su u obliku poluistina. Na taj način zloupotrebom medija bezbednosne službe unose sumnjičenja i razdore najpre među aktivnim akterima na političkoj sceni. Njihove ucene i manipulacije imaju štetne posledice po javnost i društvo. Te posledice su i opasne, često i nesagledive. Svaka nekontrolisana moć opasna je i razarajuća. Nekontrolisane bezbednosne službe unose u javno polje ne samo dezorijentaciju već i senzacionalizam. Surovo se obračunavaju sa onima koji im se ne pokoravaju. Iza toga se uvek krije njihova demonstracija moći, a ako su zloupotrebljene i u nečijim su rukama onda lični ili posebni interesi moćnika koji su ih stavili u svoju službu. Cena štete po javnost je preskupa. Postoje stanja u

18

društvima gde bezbednosne službe ili njihovi saradnici, čak i oni koji su trenutno sklonjeni ili koji su trajno uklonjeni, ali sada otrgnuti od njihove kontrole, osnivaju medije ili šire saradničku mrežu u medijima, i na taj način u potpunosti njima upravljaju. U društvima u kojima se to dešava jedini je izlaz da takve bezbednosne službe budu rasformirane, a njihovi tajni saradnici otkriveni. To je način da se takvi mediji razgolite i izgube bilo kakvu šansu da utiču na javnost ili da nešto znače u društvu. Saznati ko su ucenjeni i ko su saradnici službi oslobađa medije i novinare tog zla. Druga moć koja je izvor opasnosti po medije jeste ekonomska moć („moć novca“). Pomoću te moći moguće je osnivati medije i stavljati ih u službu posebnog i ličnog interesa. Takođe, ova moć je i mogućnost da se monopoliše medijska scena i da se njome manipuliše. Pomoću te moći može se ne samo uticati na vlast, već i pokušati da se vlast osvoji.21

Kod nas je dobar primer TV „Braća Karić“. Kad je osnovao partiju, iako je

po zakonu bio obavezan da napusti vlasništvo nad TV kanalom, Bogoljub Karić to nije učinio, već je kao vlasnik preko sopstvenog kanala počeo da propagira tu partiju i utiče na javnost i javno mnjenje. Direktna posledica tog uticaja je da je za kratko vreme pozicionirao svoju partiju na jedno od vodećih mesta.

Sve su to razlozi zbog kojih je potrebno dobro regulisati medijsku scenu

da ne bi bila ugrožena sloboda informisanja, ali i da bi bila sprečena zloupotreba slobode od bilo koga i bilo koje moći. Procedure regulisanja treba da budu spoljašnje i unutrašnje. Spoljašnje regulisanje mogao bi da omogući dobar i precizan zakon koji ne bi dovodio u pitanje slobodu informisanja i medija, ni slobodu preduzetništva, a u isto vreme sprečavao bi zloupotrebu slobode informisanja i zloupotrebu slobode od novinara i medija. Njegovo sprovođenje mogao bi da prati nezavisan državni organ koji bi izabrala zakonodavna vlast. Predloge za one koji bi nadzirali i kontrolisali sprovođenje zakona davale bi nezavisne, naučne i profesionalne institucije i organizacije. Dobro rešenje bilo bi, da se sloboda i pravo na istinitu informaciju zaštiti licencom (da samo kvalifikovani i kompetentni mogu da obavljaju tu izuzetno značajnu i osetljivu profesiju).I unutrašnje regulisanje značajno bi uticalo na slobodu informisanja, ali i smanjivanje mogućnosti da slobodu zloupotrebe novinari i mediji.

Procedure regulisanja zasad su isprobane na medijskoj sceni SAD. U te

procedure spadaju:

• izrada statuta redakcije koji definiše uzajamne odgovornosti redakcije i uprave određene medijske kuće, formulisane u internoj povelji;

• obezbeđivanje mesta za susrete između predstavnika medija i krugova koji pripadaju pravosuđu, čime bi se obezbedilo da uzajamno shvate koje su im uloge i izbeglo korišćenje krajnjeg sredstva, mera represija;

21 Čedomir Čupić, Sloboda i zloupotreba slobode u medijima, Čigoja štampa, Beograd, 2010, str. 218

19

• postavljanje posrednika ili ombudsmana koji će se baviti žalbama građana i iznositi svoje zaključke u tom mediju kako bi se svi čitaoci, slušaoci, ili gledaoci upoznali sa njima;

• primena japanskog modela kontrole kvaliteta, što omogućava novinarima da svakodnevno kritički ispituju sadržaje svog medija u svetlu etičkih normi;

• praksa da se osobama o kojima govore mediji ili osobama ili institucijama koje su izvor informacija redovno dostavlja određeni upitnik koji bi se odnosio na ravnopravnost zastupljenosti i na tačnost informacija;

• konstituisanje stalne porote čitalaca koja bi bila sastavljena tako da na istinski način reprezentuje zajednicu kojoj se određeni medij obraća.22

22 Danijel Korni, Etika informisanja, Clio, Beograd, 1999, str.134

20

5. STANDARDI ZA ODMERAVANJE NOVINARSKE SLOBODE

U Evropi, sa čijim normama i standardima se harmonizuju zakonodavstvo

i praksa u zemljama u tranziciji, primenjuje se još uvek pravna regulativa, ali sve više i samoregulativa za rad medija i novinara. Zakoni o javnom informisanju gube na značaju ili se ukidaju, a umesto njih počinju da se primenjuju kodeksi profesionalne etike. Oni su starijeg datuma kada je reč o funkcionisanju štampe. Zakoni više uređuju rad elektronskih medija, jer su sve evropske države do sredine osamdesetih godina prošlog veka zadržavale u svojim medijskim kompleksima monopol nacionalnih RTV korporacija. Privatni elektronski mediji dugo nisu bili dopušteni uz argumentaciju da je prirodni resurs za njihov rad – radiodifuzni spektar – ograničeno dobro koje ne može da se raspodeli velikom broju interesenata.23

Ipak, nakon tehničkih inovacija i pod pritiskom interesne grupe vlasnika

kapitala, mnopol nacionalnih RTV mreža je postepeno ukidan. Procesom deregulacije elektronski mediji su u Evropi utemeljeni u ravnopravnoj, dualnoj (javna i privatna) svojini.

Standardi za odmeravanje novinarske slobode i odgovornosti počinju

potom da se ujednačavaju za štampu i RTV medije, i unutar svih država članica Evropske Unije. Ipak, u Velikoj Britaniji o slobodi štampe i novinarskog rada, u skladu s anglosaksonskim pravom, i dalje najviše brine sudska vlast. U ostalim zemljama Evropske Unije (u kojima preovladava takozvano kontinentalno pravo), a u želji da joj se pridruže i u svim ostalim državama Evrope, stvaraju se slični kodeksi profesionalne etike, Saveti za štampu, Saveti za radiodifuziju i ustanovljavaju Ombudsmani za medije. Tako sistem samoregulative povodom odgovornosti medija i novinara za javnu reč počinje da preuzima primat i kod nas. Građani odobravaju jačanje samoregulative posvećne odgovornosti za javnu reč, jer su svedoci pojava koje ponovo aktuelizuju pitanje njihove (ne)ravnopravnosti prilikom realizacije komunikacionih prava. Te negativne pojave obuhvataju:

Prvo, upotrebu senzacionalizma kao prečice da se na uštrb kvaliteta

informisanja obezbedi veća publika, odnosno,zarada.. Kao materijal za senzacionalističke napise često se beskrupulozno upotrebljavaju detalji iz privatnog života ljudi. Drugo, zabrinutost građana i stručnjaka izaziva snažna koncetracija vlasništva nad raznim vrstama medija, to jest pojava multimedijskih konglomerata. Oni ne samo da dominiraju na nacionalnim tržištima nego se i globalizuju. Tim putem određeni pojedinci ili malobrojne grupe vlasnika diktiraju medijske sadržaje i ponovo stiču mogućnost da dominiraju nad novinarskom 23 Zoran Vacić, Etika javne reči u medijima i politici, Centar za liberalno-demokratske studije, Beograd, 2004, str.58

21

profesijom i običnim ljudima. Treće, u toku su promene koje nameće tehnologija, odnosno, događa se konvergencija klasičnih sredstava informisanja sa telekomunikacijama i kompjuterskom tehnologijom. Pomaljaju se multimediji mnogo većeg dometa i sa neograničenim pristupom, koje na nov (za sada nejasan način) treba podvrći principu društvene odgovornosti. Četvrto, sve je veći rizik da će se građani u vreme preobilne ponude medijskih sadržaja izgubiti u „informativnoj mećavi“. Paradoksalno je, ali tačno, da su mogućnosti manipulacije i zavođenja takođe porasle paralelno sa povećanjem broja medija i jačanjem njihove međusobne konkurencije. Poučena nekolicinom loših (uglavnom manipulacija u pripremi ratnih intervencija) primera, javnost reaguje smanjivanjem opšteg poverenja u medije. To su, uglavnom, nauci poznati razlozi kojima se objašnjava podrška građana koju oni daju ustanovljavanju bilo regulative bilo samoregulative koje imaju za cilj povećanje odgovornosti medija i novinara za javnu reč.

U polju javne politike, opisano raspoloženje građana nije ostalo bez

odjeka. Mnoge evropske države opredelile su se, da i same pruže svoj doprinos jačanju tela koja stvaraju kodekse profesionalne etike (Belgija, Danska, Grčka, Portugal, Kipar...). One su inicirale stvaranje Saveta za štampu (ili medije) obezbeđujući im prostor i sredstva za početak rada. Posle toga, prepustile su ovim telima da brinu o odgovornosti za javnu reč medija i novinara bez mešanja u njihov rad. U drugim primerima, naročito kada su u pitanju kodeksi i uređivačke smernice RTV kompanija tipa javnog servisa, i predstavnici države imaju svoju reč u telima koja donose ove dokumente. Uglavnom, indirektno prisustvo predstavnika države obezbeđuje se načinom izbora članova nezavisnih regulatornih agencija koje nadgledaju rad elektronskih medija (pravo države da u nacionalnim granicama izdaje dozvole za njihov rad do sada niko ne osporava). Konačno, i pored jačanja samoregulative, država u slučaju potrebe (dozvoljene u demokratskom društvu) interveniše i svojom zakonodavnom aktivnošću. Stvara pravne norme kojima „pokriva“ pojave koje su kodeksi profesionalne etike novinarstva prevideli, ili koje ne sankcionišu.

Primeri takvih intervencija su: pitanje mogućnosti ili nemogućnosti

uvođenja cenzure prilikom izveštavanja sa područja ratnih sukoba, pitanje uskraćivanja prava na javnu reč ekstremnim i terorističkim grupama, pitanje obavezujućeg garantovanja prava građanina ili ustanove na ispravku ili odgovor, zaštita dece kao auditorijuma, itd.24

Ipak, uprkos rečenom, može se konstatovati da je jačanje samoregulative

medija i novinara u svetu pravilo, a da je dodatna pravna regulativa države izuzetak.

24 Zoran Vacić, Etika javne reči u medijima i politici, Centar za liberalno-demokratske studije, Beograd, 2004, str 59

22

5.1. Pripremljenost i posvećenost novinara

Novinarske veštine koje se uče na fakultetima, a „bruse“ u praksi takođe

su važne kada je izveštavnje u pitanju. Neobrazovan i ne pripremljen novinar često upada u zamku ne objektivnog izveštavnja.

Robert H. Džils, dugogodišnji urednik i izdavač prestoničkog dnevnog

lista, sadašnji potpredsednik Foruma za slobodu i direktor projekta „Slobodna štampa/Korektna štampa“, kaže: „Pouke koje su proizašle iz ovih diskusija ključne su za rad u novinarstvu. Pet osnovnih preokupacija koje je pokrenula javnost zalaze u samu srž novinarskog rada i treba da nađu svoje mesto u nastavi novinarstva na fakultetima u zemlji.“25

Džils ih je rezimirao:

- Način na koji se pokrivaju vesti ne održava adekvatno čitavu stvarnost.

Javnost je uočila da novinari, tragajući za krajnjim suprotnostima kako bi u

tekstove uneli elemente konflikta, teže da radikalno ponašanje i krajnje razmišljanje učine normalnim, a pri tome slabo obraćaju pažnju na veliko središnje polje u kojem obično javnost ima presudnu reč. Neki su smatrali da negativne vesti dominiraju izveštavanjem i istiskuju dobre.

- Nepostojanje raznolikog personala koji bi pokrivao vesti dovodi do

toga da se propuštaju događaji, ne daje njihov kontekst i koristi jezik koji nesvesno održava predrasude i stereotipe.

Javnost je često ukazivala na činjenicu da raznoliki kadar obezbeđuje

osetljivost za pitanja koja bi inače bila zanemarena. Naročito je važno da predstavnici rasnih manjina učestvuju u pokrivanju događaja i odlučivanju o tome kako ih predstaviti. Opažanja u smislu „ja sebe ne nalazim u ovakvom pokrivanju događaja“ ozbiljna su posledica nepostojanja raznolikosti. Tu preokupaciju su naročito isticali Amerikanci latinoameričkog porekla i homoseksualci, koji smatraju da lokalne novine i televizija zanemaruju pitanja koja njih najviše zanimaju.

- Novinari pristupaju tekstovima s unapred određenim predstavama o

tome kako on treba da teče i kakve će biti uloge različitih izvora.

Predstavnici manjina su isticali, da novinari s njima kontaktiraju obično samo onda kada su rasna pitanja tema teksta. Predstavnici vlasti su se žalili na to da im se uvek dodeljuju iste uloge, da će ih novinari potražiti samo kada im je 25 Bruce D. Itule, Douglas A. Anderson, Pisanje vesti i izveštavanje za današnje medije , Beograd, Medija centar, 2001, str. 386

23

potreban citat koji će se uklopiti u njihovu potrebu za određenim odgovorom, kao što je komentar nekog liberala koji će se razlikovati od komentara nekog konzervativca.

- Novinari ne poseduju znanje o oblasti koju pokrivaju.

Javnost je često skretala pažnju na činjenicu, a priznali su je i televizijski

novinari, da se u televizijskim vestima retko daju ispravke. Jedan televizijski urednik se nije složio sa mišljenjem da su ispravke važne jer je priroda televizijskog izveštavanja takva da se greške načinjene na početku ustaljuju u kasnijim emisijama, i time negirao potrebu da se emituju. Javnost je takođe smatrala da je nastojanje da lokalne novine objave ispravke težak i mučan proces. Mnogi koji su to pokušali zaključili su da je bolje „da se cela stvar jednostavno zaboravi“.

Čarls L. Overbaj na osnovu tih diskusija analizirao je komponente

korektnosti, podelio ih u pet osnovnih kategorija i došao do formule koja se olako pamti: a + b + c + d + e = f (fairness, korektnost ).26

Evo kako je Overbaj podelio te kategorije:

- Tačnost (a - accuracy). To je osnovna komponenta korektnosti, premda

su se oko toga vodile mnoge rasprave, naročito kada je reč o ispravkama. Većina novina se još uvek površno odnosi prema ispravljanju svojih grešaka. Način na koji to rade nije prijateljski prema čitaocima. Bolje novine svakodnevno objavljuju više, a ne manje ispravki od prosečnih listova. Na ispravke, kada je reč o televiziji, treba zaboraviti.

- Uravnoteženost (b - balance). Mnogi ljudi smatraju da tekstovi

izražavaju definitivne stavove. Drugoj strani se često posvećuje slaba, drugorazredna pažnja, i to gotovo sasvim pri kraju novinskog izveštaja.

- Celovitost (c - completeness). Publika se na to najviše žalila. Ispitanici su rekli da novinari ne uspevaju da ispričaju ceo događaj zato što su neiskusni, nedorasli, lenji ili zato što nemaju dovoljno prostora ili vremena. Ako se događaj ne prikaže celovito, to utiče na kontekst.

- Nepristrasnost (d - detachment). Čest prigovor ljudi koji se bave medijima bio je da novinari i urednici unapred konstruišu tekstove, dok od izvora traže samo da potvrde to što su oni već smislili. Kada se s takvom „omčom“ dolazi do vesti, teško da se može očekivati korektno i iskreno izveštavanje.

- Etika (e - ethics). Ovo se odnosi na način na koji novinari i urednici prate događaje na osećaj da su stavovi uredništva ti koji određuju sadržaj vesti, 26 Bruce D. Itule, Douglas A. Anderson, Pisanje vesti i izveštavanje za današnje medije , Beograd, Medija centar, 2001, str. 387

24

mesto na kojem se objavljuje i naslov. Ova se kategorija takođe tiče metodologije izveštavanja, počev od fotografija koje snimaju paparaci do ravnodušnosti prema žrtvama.

Overbaj kaže da urednici i novinari treba da nađu načina kako da poboljšaju svaku od ovih oblasti. „Kada bi publika videla napredak i dobijala redovno objašnjenje o ovim osnovnim elementima verovatno bi počela više da veruje velikom delu medija“, napisao je Čarls Overbaj. Kada govori o neodgovornosti novinara, javnost je sklona da sve medije trpa u isti koš .Većina ljudi ne uočava razliku između savesno uređenih dnevnih emisija i tabloida kojima je stalo samo do toga da se nešto što pre objavi. Ono što još više komplikuje stvari jeste selekcija vesti na osnovu pikantnosti, a takav se pristup uglavnom odomaćio u dnevnim emisijama. En Kompton, dopisnik Ej Bi Si njuza iz Bele kuće, napisala je u Midija stadiz džurnalu: “Korektnost nije nešto što se može naći u upustvu za upotrebu koje bi nam dali uz novinarsku propusnicu za Belu kuću. Korektnost je princip, način rada koji učimo da primenjujemo na svaki događaj, svaki scenario, izbor svakog zvučnog inserta i svaki komentar na kraju televizijskog izveštaja s lica mesta, uprkos žurbi da se u ovoj eri takmičenja obezbedi što brži izveštaj.“27

5.2. Obrazovanost novinara na našim prostorima

Udruženje novinara Srbije u svojoj evidenciji ima (iz 2005. godine,

nažalost novijih zvaničnih podataka nema – prim.aut.) podatke o obrazovanju 3470 članova.28

Srednje obrazovanje ima 42%, više 10%, fakultet 48%, a magisterijum i

doktorat samo njih 3%. Podaci o broju novinara u Srbiji koji imaju fakultet razlikuju se od godine istraživanja i izvora, ali valja napomenuti da nije rađeno ni ozbiljno istraživanje (na relevantnom uzorku), a ni potpuna evidencija novinara, pa se o brojkama može samo spekulisati. Prema podacima projekta novinari.rs, iz baze od oko 4.000 dobrovoljno upisanih medijskih radnika, podaci za novinare kažu da je manje od 40% završilo fakultet, 27% srednju školu, 16% nije završilo započete studije. Nedopustivo je da novinar bude manje obrazovan od čitalaca kojima se obraća, jer je njegov posao, između ostalog, da sve ono „uzvišeno“, previše stručno i suvoparno rečeno shvati, razloži i prevede na jezik primeren običnom čoveku, a da ne promeni kontekst i ostane objektivan. To je tajna dobrog novinara. Ali, „kvaka“ je što sam novinar mora da ima izuzetno široko opšte obrazovanje, kao i mnogo neformalnog, da bi taj proces od početka

27 Bruce D. Itule, Douglas A. Anderson, Pisanje vesti i izveštavanje za današnje medije , Beograd, Medija centar, 2001, str. 388 28 http://www.nuns.rs/dosije/18/17.jsp

25

do kraja odradio kako valja. Problem ne bi možda ni bio tako drastičan, da novinare, i bez fakulteta, one s „novinarskim nervom“, ima ko da uči, kontroliše i ispravlja kad stignu u redakciju. Ako ne znamo kako da ono što neko zna, prenesemo tako da budemo u funkciji vesti, a ne razmetanja sopstvenim (ne)znanjem, opet smo na početku – samo zanatski radnik, koji od reči krpi, sastavlja, prekraja i ukiva neke rečenice i novinarske forme.

Postavljaju se pitanja: šta je novinarska škola danas? Ko prihvata mlade ljude i kako ih obučava u pravilima žurnalističkog zanata? I da li je sve prepušteno nekoj stihijskoj, surovoj selekciji, u kojoj će se oni prirodno darovitiji izboriti za mesto na medijskom nebu, dok će drugi biti prinuđeni da tavore u mučnoj besperspektivnosti. Iz ličnog iskustva, smatram da je dobar urednik tj. mentor, najbolja škola u novinarskoj praksi.

Ima i drugih objašnjenja. Nova glasila se neprestano množe, mnoga, istina, brzo nestaju, ali se zato stalno javljaju nova. Potražnja za mladim novinarima je velika, a iskušenja onih koji se odluče za taj poziv ništa manja. Veliki broj njih jedva ostaje u jednoj redakciji, a već je prinuđeno da traži pouzdaniji posao u nekoj drugoj sredini. Motivi kao što su plate, radna prava, sindikalna zaštita gotovo su nikakva. Novinarstvo na našim prostorima s jedne strane, nosi s punim pravom titulu jedne od socijalno najugroženijih profesija kod nas. Ovakav spoj opadanja novinarskog zanata i socijalne degradacije ne stvara, naravno, povoljan ambijent za formiranje nove generacije poslenika javne reči od prestiža i formata.

U novinskim razgovorima, radio i TV-intervjuima često caruje prostakluk, nadvikivanje, netolerancija, pa čak i grubo vređanje. Novinar sve to inferiorno sluša, nemoćan da razgovoru da drugačiji ton i viši nivo. Sve to prolazi bez novinarske intervencije. Pojedini političari koji su i te kako odgovorni za ratna razaranja, ubijanja nedužnih i teške pljačke, uživaju isti tretman kao i ljudi od ugleda i integriteta. Za čitaoce i gledaoce deluje krajnje uvredljivo i potcenjivacki, kada novinar, u razgovoru sa ovim prvim, pokazuje nerazumljivu uzdržanost, pa čak i nesposobnost da povede argumentovani razgovor o njihovoj odgovornosti. Briše se razlika između zločina i zakonitosti, izmedju nedela i uljudnosti. Novinarska profesija, dakle, svim onim što čini, ili propušta da uradi, i sama doprinosi narušavanju javnog morala i zagađivanju političkog prostora. Za sve to najlakše je, ali i najnepravednije, okriviti mlade i neiskusne novinare. Gde su u svemu tome redakcije i profesionalna udruženja?

26

6. ANALIZA PROFESIONALNIH KODEKSA

U savremenom svetu, smatra se, da je svaka vlast koja ugrožava slobodu novinara na pristup do svih izvora informacija i slobodu kritike necivilizovana. Te slobode, s druge strane, promovišu kodeksi profesionalne etike. Danas se sve više principijelno zahteva da i novinari uživaju pravo na „profesionalnu tajnu“. To znači, da zahtevaju slobodu od obaveze da otkriju svoje izvore informacija, što je veoma bitan preduslov istraživačkog novinarstva.

Ipak i ova sloboda ima granice, pa se obično i u kodeksima priznaje da

pod određenim uslovima novinari moraju sudu otkriti svoje izvore informacija. Misli se na posedovanje takvih informacija čije bi „provaljivanje“ moglo da spreči teška kriminalna dela protiv života i imovine građana.

Drugi oblik pritisaka protiv integriteta profesije mnogo manje je suzbijen. Radi se o intervencijama vlasnika medija i reklamera tj. sponzora u rad novinara. U novinarskim kodeksima sve više su prisutne odredbe koje povlađuju pravu novinara da odbiju zaduženje suprotno principima profesionalne etike, i pravu da odbiju poslove suprotne proklamovanoj izdavačkoj i programskoj politici. Pošto je sve veći broj medija u privatnoj svojini, novinari pokušavaju da u kodekse profesionalne etike ugrade i pravo na počtenu zaradu i participaciju prilikom donošenja poslovnih i uređivačkih odluka.29

U kodeksima se, nalazi i generalna obaveza novinara da se bore protiv

medijske ucene oglašivača i sponzora. Konkretno govoreći, protivno je profesionalnoj etici primanje mita i drugih poklona, ili prihvatanje privilegija. Ako je iz politike dolazio pritisak koji je dugo uzrokovao loše – „poslušničko novinarstvo“, preko novca dolazi pritisak koji vodi u ništa bolje – „korumpirano novinarstvo“.

To je još nesavladan problem, jer, izazov novca je glavno sredstvo

pomoću koga se, u savremenim uslovima, diskredituju novinarska deontologija i čitava doktrina o društvenoj odgovornosti.30

Timovi PR stručnjaka i reklamera vrebaju svaku priliku da svoju robu i

klijente prokrijumčare kroz selekciju materijala za objavljivanje, i pri tome ne biraju sredstva, odnosno, ne pitaju za cenu. Prikrivena reklama, ulagivanje sponzorima, stavljanje potpisa na novinarsku formu koju je pripremio PR službenik uz nadoknadu... su fenomeni koji danas privlače najviše pažnje svih

29 Zoran Vacić, Etika javne reči u medijima i politici, Centar za liberalno-demokratske studije, Beograd, 2004, str. 61 30 Zoran Vacić, Etika javne reči u medijima i politici, Centar za liberalno-demokratske studije, Beograd, 2004, str. 61

27

regulatornih tela i boraca za profesonalnu etiku novinarstva u razvijenim državama.

Slaba odbrana od ovog pritiska je zahtev da se i u profesijama PR-a i advertajzinga usvoje i primene kodeksi etičkog ponašanja, jer se i oni lako krče kada klijenti povećaju nagradu. To ne znači da su siromašna društva zbog nedostatka novca u boljem položaju. Naprotiv, u njima se vodi borba na dva fronta – protiv političke moći i moći kapitala.

Kodeksi profesionalne etike nemaju samo negativne vrednosti i zabrane

kada je reč o odgovornosti novinara prema državi i poslodavcima. Time se i u oblasti samoregulative potvrđuje konstatacija o praktikovanju slobode štampe i novinarskog rada uvek u (za)datim granicama. Tako se i u kodeksima mogu naći odredbe koje zahtevaju da novinari poštuju zakone i da štite interese svoje države.31

Pretpostavka je da postoje „dobra vladavina“ i pravno uređena država, a

to znači da su zakoni doneti na način koji odgovara volji građana, i da povodom državnih interesa postoji konsenzus. Tamo gde ovih preduslova nema, nastaju sukobi koji izlaze daleko izvan okvira profesionalne etike novinarstva.

S druge strane, kodeksi govore i o odgovornosti novinara ne samo prema

javnosti, nego i prema poslodavcima. Na to se odnose načela kojima se zabranjuje da se isti proizvod nudi većem broju medija, da se respektuju dogovorena pravila ponašanja na radnom mestu i da se pozicija novinara ne koristi za sticanje lične koristi. Ovi zahtevi su ne samo logični nego se lako mogu sprovesti u praksi, budući da će svaki vlasnik medija lako zapaziti odstupanje od navedenih načela i biti u stanju da ga samostalno sankcioniše. Sasvim je logično da u kodeksima profesionalne etike novinari treba da definišu odgovornost prema izvorima informacija i davaocima obaveštenja.

Miroljub Radojković profesor Fakulteta političkih nauka u Beogradu na predmetu Komunikologija kaže: „Na ovom području zahteva se, prvo, obuzdavanje javne reči koja bi mogla da proizvede klevetu i/ili uvredu. No, granice između slobode izražavanja i klevete ili uvrede drugog veoma su fluidne, tako da o njihovom prekoračenju brinu i sudovi, jer bi samo moralno zadovoljenje oštećenih bilo nedovoljno. Ono što novinari lakše mogu sami da urade je poštovanje embarga (kada su informacije date uz ograničenje do kojeg momenta se ne smeju pustiti u javnost), poštovanje izdavačkih i intelektualnih prava drugih vlasnika (zabrane plagijata i piraterije), kao i pravo izvora da proveri i ispravi informaciju. Poznato je da samo rđavi novinari puštaju u javnost proizvode u kojima se nije čula druga strana u nekom sporu, tvrdnji, optužbi, itd.“

31 Zoran Vacić, Etika javne reči u medijima i politici, Centar za liberalno-demokratske studije, Beograd, 2004, str. 62

28

Neporecivo pravo svakog intervjuisanog lica da na svoj zahtev dobije, popravi ili povuče tekst/emisiju intervjua postoji bez obzira na stvarne ili lažne dileme novinara. Novinari nemaju pravo da drugim licima poreknu slobodu provere i popravljanja svojih mišljenja namenjenih javnoj upotrebi. Šta više, velikim delom oni uz pomoć sagovornika uspevaju da ispune svoje radne obaveze i zarade svoju platu. Stoga radi je logično da u svakom pogledu poštuju svoje sagovornike.

Poštovanje digniteta drugih ljudi iskazano je i u zabrani, sadržanoj u mnogim kodeksima profesionalne etike, da se prikupljanje informacija obavlja nepoštenim sredstvima. Ta sredstva mogu biti sve tehnološke naprave kojima se bez pristanka drugog lica mogu snimati njegov lik, glas, spisi, fotografije, kompjuterski fajlovi, itd. Ali, zabrana se odnosi i na ostale smicalice kojima se na nepošten način može doći do informacija – korišćenje alkohola, droga, zloupotreba posebnih psihičkih stanja, davanje mita, itd. Šta se o informacijama prikupljenim na takav način misli u civilizovanom društvu govori činjenica da se one ne prihvataju kao dokaz u sudskim procesima. Takođe, kao što su se izborili za svoju profesionalnu tajnu potrebnu radi zaštite identiteta izvora informacija, novinari bi trebalo da poštuju profesionalne tajne ustanovljene u drugim zanimanjima, i da u tako zaštićene informacije ne diraju. Jasno je da bi novinarski posao bio jako otežan, ako ne i nemoguć, ukoliko se ne bi pisalo o drugim ljudima ili ukoliko se oni ne bi koristili kao izvori informacija. Zato se u profesionalnoj etici novinarstva posebna pažnja poklanja zaštiti integriteta izvora informacija. Ukoliko su oni spremni da dozvole da neke informacije „procure“, ali pod uslovom da ne bude otkriven izvor, to se mora poštovati. Novinar koji ne održi datu reč o poverljivosti zatvorio je sebi sve druge izvore informacija u budućnosti. Takođe, on mora poštovati privatni život drugih ljudi čak i kada to oni ne traže izričito od njega. U svakom društvu i svakom vremenu zna se šta su standardi javnog morala ili dobrog ukusa, uljudnosti i vaspitanog ponašanja, pa se i od novinara očekuje da se njima povinuju u svom profesionalnom radu. Ovi obziri ne moraju se poštovati samo u slučaju kada je „opravdan interes javnosti da zna“ preovlađujući nad pravom na zaštitu privatnosti i intimnog života. Izuzetak se često dozvoljava prilikom pisanja o takozvanim javnim ličnostima, pa je njihov privatan život najčešće pod (ne)opravdanom prismotrom medija i novinara.

Međutim, ono što se u nekultivisanim novinarskim profesijama takođe veoma često događa, a protivno je ne samo kodeksima profesionalne etike već direktno ugrožava ljudska prava i slobode drugih ljudi, je fenomen „suđenja pre suđenja“. Po pravilu, razuzdani mediji i novinari, pre završenih sudskih procesa, proglašavaju osumnjičena lica za ubice, lopove, siledžije, narko-dilere, itd. I time ih pre odluke suda žigošu (za sva vremena) kao kriminalce.

Time poništavaju princip pretpostavke nevinosti svakog čoveka dok se

pravosnažnom, sudskom odlukom ne dokaže suprotno (obaveza iz člana 6. „Evropske konvencije o ljudskim pravima i osnovnim slobodama“). Mediji i

29

novinari samovlasno u svoje ruke uzimaju posao suda, osumnjičenim licima nanose nepopravljivu štetu (ukoliko se krivica ne dokaže), a resocijalizacija im se (ukoliko se krivica dokaže) takođe veoma otežava. Budući da ovakvo odstupanje od profesionalne etike ne može da se suzbija samo moralnim sankcijama, nacionalno i međunarodno sudstvo (Međunarodni sud za ljudska prava) spremni su da presude velike novčane odštete žrtvama neodgovornih medija i novinara.32

Poslednje područje koje se zapaža u uporednoj analizi kodeksa

profesionalne etike u Evropi posvećeno je zaštiti statusa i jedinstva novinarske profesije. Dužnost je novinara da uvek i na svakom mestu brane čast svoje profesije, i da se u radu pridržavaju pravila koje uspostavlja etički kodeks. Na strani jačanja solidarnosti profesije, zahtevi su da novinari izbegavaju plagijate, da poštuju autorska prava svojih kolega i generalno, da poštuju svoje profesionalne organizacije i da pristaju samo na fer konkurenciju. Interesantno je da neki kodeksi naglašavaju da je bavljenje novinarstvom nespojivo sa bavljenjem drugim profesijama. Ako bi se ovaj zahtev prihvatio bez ograda, on bi u mnogim zemljama izazvao teškoće za rad „slobodnih novinara“ i dopisnika koji se često bave i drugim poslovima pored novinarstva. Očigledno je da se ovakvo pravilo može prihvatiti samo u zemljama u kojima se od novinarskog poziva može zaraditi za pristojan život. Takođe, ovaj zahtev je sve diskutabilniji u vremenu kada se upotrebom Interneta mnogim građanima otvara mogućnost da pokrenu svoje veb-sajtove ili elektronske časopise i tako, bez profesionalnog obrazovanja i opredeljenja, uđu u područje javne i političke komunikacije. Ovo pitanje otvara mnogo širu temu za debatu – da li se svako može baviti novinarstvom?

32 Zoran Vacić, Etika javne reči u medijima i politici, Centar za liberalno-demokratske studije, Beograd, 2004, str. 64

30

7. STUDIJA SLUČAJA

Novinarska roba je otkrivanje, javno širenje što više relevantnih i značajnih

informacija. S druge strane, poverljivost informacija i odnosa, igra važnu ulogu u životu nekoga ko se bavi odnosima s javnošću.To su na primer privatne informacije koje mogu ići na ruku konkurentu.33

SLUČAJ IZVEŠTAVANJA O NAVODNOM ZLOSTAVLJANJU TRI DEVOJČICE

U crnogorskim medijima 3. aprila 2011. godine pojavila se informacija da

su tri sestre starosti deset, osam i sedam godina, godinama zlostavljane i silovane u domu za decu bez roditeljskog staranja „Mladost“ u Bjeloj. Delove njihovog potresnog svedočenja objavio je podgorički list “Dan”.

Naime, ove devojčice „P.P. (10), M.P. (8) i V.P (7)“ boravile su u dečjem

domu u Bijeloj do pre osam meseci kada ih je preuzela jedna hraniteljska porodica iz Kolašina koja je lokalnom centru za socijalni rad prijavila ispovest maloletnica. Njihov otac „B.P.“, kako se navodi u sopštenju, bio je primoran da decu da u dom jer ih je majka napustila pre sedam godina, a on je služio četvorogodišnju zatvorsku kaznu u zatvoru u blizini Podgorice. Otac je za zlostavljanje saznao dan ranije kada je slučaj prijavio Centru za socijalni rad ali i podgoričkom listu „Dan“. Razgovor sa devojčicama, kojem su prisustvovali njihovi staratelji, jedan službenik Uprave policije i pravnik iz Socijalnog Željko Medenica, obavljen je dan ranije u kolašinskom Centru za socijalni rad. Otac je podgoričkom listu „Dan“ dostavio audio-zapis sa izjavama njegovih kćerki, socijalnog radnika i hranitelja. Na snimku se čuje kako desetogodišnja P.P. kaže da joj se desilo mnogo ružnih stvari. „Zlostavljali su me mnogo, tukli su me i seksualno se iživljavali nada mnom i mojom osmogodišnjom sestrom. Ako bismo odbile ili se pobunile, stavljali su nam kante na glavu, a potom nas udarali čekićem. Jedan dječak (ime poznato redakciji) ušao je u moju sobu i skinuo pantalone...“ navodi, između ostalog, P.P. na traci koju je njen otac dostavio našoj redakciji. On je ispričao kako su mu kćerke rekle i da su nekoliko puta vođene na pregled, te da je utvrđeno da jedna od njih ima infekciju. Nikada ga o tome niko nije obavještavao, iako je, kako tvrdi, i dok je bio u zatvoru, uz pratnju policije, obilazio kćeri u Domu.

- Teško mi je da pričam šta su im sve radili. "Namještali" su ih jedni

drugima i onima koji su dolazili u Dom. Jedna kćerka mi je ispričala da je poslednji put silovana na Cetinju, kada su boravili na Ivanovim koritima, a o tome 33 Luis Alvin Dej, Etika u medijima, Media Centar, Beograd, 2004, str.124

31

je obaviješten i cetinjski osnovni državni tužilac. Svu tu agoniju je, i ne sluteći šta im se sve dešavalo, prekinula radnica Centra za socijalni rad D.P., koja ih je izvukla iz Doma i pronašla hraniteljsku porodicu za njih. Kćerke su mi rekle da im je u Kolašinu sada lijepo, da su srećne i da idu u školu. Njihovi staratelji su mi do u detalje ispričali šta su im sve one kazale i kroz kakvu su golgotu prošle. Starateljka mi je kazala da je najstariju kćerku vodila i na ginekološke preglede, jer je u prvi mah mislila da se možda radi samo o dječjoj mašti. Međutim, ne želim da iznosim detalje u vezi s tim jer ne bih volio da stvaram probleme toj porodici - ispričao je B.P. – piše list „Dan“.

Objavili su takođe da su informacije proverili i potvrdili u Centru za socijalni rad Kolašin, i da su odatle izjavili kako će tvrdnje biti proverene i kako je slučaj prijavljen nadležnima.

„B.P. tvrdi da su njegovu najmlađu kćerku dječaci skidali golu a onda je

peli na stolicu ili stolove i tjerali je da igra. Djevojčice tvrde da su ih, navodno, maltretirale i vaspitačice, posebno jedna (ime poznato redakciji).“ - Izgladnjivale su ih i redovno su išle u krevet gladne. Što se tiče seksualnog zlostavljanja, rekle su mi da ih je bilo strah da kažu jer su im prijetili, ispričao je on. – navode u „Dan“-u.34

Ovu vest preneli su svi mediji kao i novinska agencija Beta. List „Dan“ nije

objavio ime oca, ni devojčica, kako bi sakrio identifikaciju ali je koristio inicijale i tehnički je obradio fotografiju oca koji se ne prepoznaje. U nameri da ukažu na nesrećnu sudbinu devojčica, novinari i urednici lista su, zapravo, grubo povredili njihova prava i dostojanstvo.

Iako novinar ima dostupnost detaljnim informacijama koje priču čine još

više senzacionalističkom i šokantnom, to ne znači da po svaku cenu treba da ih objavi, naprotiv, neophodno je voditi računa o moralu, etičnosti i primeni zakona u svom radu i informisanju javnosti. Novinar je posebno dužan da poštuje i štiti prava i dostojanstvo dece, ne sme zloupotrebiti njegove emocije, neznanje ili sposobnost rasuđivanja.Kada se radi o objavljivanju ličnih podataka kao što su inicijali maloletne žrtve ili osumnjičenog maloletnika za izvršenje krivičnog dela, koji živi u malom mestu gde svaki meštanin tog mesta ili susednog može prepoznati maloletnika pomoću inicijala, srodstva, a u ovom konkretnom slučaju informacije da je to dete iz doma za napuštenu decu, što samo po sebi predstavlja jednu vrstu „etiketiranja“, lako i nedvosmisleno ugrožava se lični integritet maloletnika. Novinar takođe mora poći od pretpostavke da je osumnjičeni nevin dok se ne dokaže suprotno. Ovaj tekst prekršio je određene zakone i kodekse koje izdvajam:

34 http://www.dan.co.me/?nivo=3&datum=201113&rubrika=Vijest%20dana&najdatum=2011-04-03&clanak=274537

32

Poziv na član 41. Zakona o javnom informisanju Zaštita maloletnika • Radi zaštite prava maloletnika, u javnim glasilima mora se posebno

voditi računa da sadržaj javnog glasila i način distribucije ne naškode moralnom, intelektualnom, emotivnom ili socijalnom razvoju maloletnika.

• Sadržaj javnog glasila koji može ugroziti razvoj maloletnika, u smislu stava 1. ovog člana, mora biti unapred jasno i vidno označen kao takav i distribuiran na način za koji je najmanje verovatno da će ga maloletnik koristiti.

• Maloletnik se ne sme učiniti prepoznatljivim informaciji koja je podesna da povredi njegovo pravo ili interes.35

III ODGOVORNOST NOVINARA (Poziv na Kodeks novinara Srbije)

• Novinar je, pre svega, odgovoran svojim čitaocima, slušaocima i

gledaocima. Tu odgovornost ne sme da podredi interesima drugih, a posebno interesima izdavača, Vlade i drugih državnih organa. Novinar se mora suprotstaviti svima koji krše ljudska prava ili se zalažu za bilo koju vrstu diskriminacije, govor mržnje i podsticanje nasilja.

• Falsifikovanje dokumenata i plagijat nedopustivi su i smatraju se teškim prekršajem standarda profesionalnog postupanja novinara.

• Novinar je dužan da poštuje pravilo pretpostavke nevinosti i ne sme nikoga proglasiti krivim do izricanja sudske presude.

• Novinar je dužan da poštuje i štiti prava i dostojanstvo dece, žrtava zločina, osoba s hendikepom i drugih ugroženih grupa.

POŠTOVANJE PRIVATNOSTI (Poziv na Kodeks novinara Srbije)

Novinar je obavezan da osigura da dete ne bude ugroženo ili izloženo

riziku zbog objavljivanja njegovog imena, fotografije ili snimka s njegovim likom, kućom, zajednicom u kojoj živi ili prepoznatljivom okolinom.

35 www.arsetnorma.com/Serbian/zakoni/Zakon%20o%20javnom%20informisanju%20RS.htm

33

Poziv na KODEKS NOVINARSKE STRUKE (Model CUPS-a)

Deca • Prava i interesi deteta uživaju veću zaštitu nego prava i interesi ostalih

lica, a opravdani interes javnosti da zna, koji je inače dovoljan za saznavanje i objavljivanje, mora biti naročito opravdan i očigledno pretezati u odnosu na interes deteta. Posebno, ako se radi o detetu čija sposobnost ocenjivanja i prosuđivanja sopstvenog interesa nije još dovoljno izgrađena.

• Novinar i urednik ne objavljuje prilog koji je neposredno adresovan na

decu, a koji iskorišćava neznanje, neiskustvo ili lakomislenost dece, ili njihov poseban odnos sa roditeljima, vaspitačima, nastavnicima, trenerima i drugim licima od njihovog posebnog poverenja.

Jasno je da su devojčice kao i ostali akteri ovog događaja zloupotrebljeni i

eksploatisani od strane medija čime je značajno ugroženo odrastanje, a samim tim i psihički razvoj ove dece jer su doživela stigmatizaciju. Ovim tekstom krše se ne samo novinarska etika i kodeksi već prava deteta propisana Konvencijom o pravima deteta tj. osnovna ljudska prava, kao i Zakon o zaštiti podataka o ličnosti. U narednim danima u medijima pojavljivali su se izveštaji istrage kao i razne spekulacije. Da priča bude još strašnija itstragom je utvrđeno, da je izjava oca da su mu kćerke zlostavljane, laž. Zaključak je donet na osnovu uvida u dokumentaciju Centra za socijalni rad u Podgorici, Dečijeg doma u Bijeloj, odmarališta na Ivanovim koritima, zatim razgovora sa zaposlenim u tim institucijama, i decom u Domu u Bijeloj, školama, hraniteljskom porodicom i maloletnim devojčicama.

U obzir je, kako se navodi, uzet i izveštaj sudsko-medicinskog veštaka od

13. aprila: „Nije bilo izgladnjivanja, fizičkog maltretiranja, batinjanja, mučenja i slično,

tokom njihovog boravka u Bijeloj i Ivanovim koritima", rekao je Numanović. On je dodao da se nada da će nadležni utvrditi i motiv takvog postupka.

Komisija je zaključila da je deci naneta velika šteta medijskim istupanjima, kojima su povređena dečija prava, kako maloletnim devojčicama, tako i ostaloj deci koja su smeštena u domu u Bijeloj“ – navode vesti-online.36

36http://www.vesti-online.com/Vesti/Ex-YU/130986/Lagao-da-su-mu-cerke-seksualno-zlostavljane

34

Kazne za ovakvo kršenje zakona variraju. Samo Sud za prekršaje može da ih kazni novčano. Prema Zakonu ako se ovakve greške ponove više puta, moguće je suspendovati licencu mediju, ako ni to ne urodi plodom, trajno se oduzima licenca. Iz Agencija za zaštitu ličnih podataka saopšteno je da su pojedini crnogorski mediji, koji su proteklih dana objavljivali informacije o seksualnom zlostavljanju tri djevojčice, drastično prekršili Zakon o zaštiti podataka o ličnosti. Zapretili su da će, ukoliko se to ponovi, protiv njih biti preduzete zakonske mere. Jasno je da upozorenje nije dovoljna kazna za ovaj slučaj.

Ovakvo kršenje profesionalne etike, jedno je od najčešćih u medijima.

Neophodno je da na ovakve greške reaguju, prvenstveno novinarska udruženja, potom kolege novinari-urednici, i pravosudni organi. Oštrije (ne toliko novčane, koliko kazne sankcije) i regularno sprovođenje zakona sigurno bi doprinelo boljoj medijskoj slici. Treba da se ohrabri svaki pokušaj profesionalaca da povrate kredibilitet novinaraskoj profesiji i ukažu na kršenje standarda i osnovnih etičkih vrednosti i zanatskih znanja, a često i zakona. Neminovno je da poverenje u štampu opada. U opštoj krizi institucija i sve manjoj veri građana u njih, štampa je imala šansu da očuva kredibilitet, poverenje i ugled. Kultura dijaloga, korektnost, kodeks, nepristrasnost, etika, znanje, obrazovanje, provera činjenica i drugi ljudski i novinarski principi nestali su iz novinarskih profesionalnih debata – rejting i tiraž su postale jedine teme. U ime tiraža ili rejtinga kao vrhunskog principa i jedine mere, plasiraju se najnezamislivije optužbe, olaki sudovi, nacionalna i verska diskvalifiklacija, uvrede i prostački obračuni. I u razvijenijiim društvima dešavalo se slično – pritisak tržišta jeo je „sedmu silu“, ali u tim društvima profesija je umela da se odbrani i nađe mehanizme za samoodbranu. Erozija profesije tražila je mere za povratak kredibiliteta, a uslov za takvu akciju je da i izdavači i novinari žele da u njoj učestvuju.

35

8. ZAKLJUČAK

Ako se osvrnemo na osamdesete godine prošlog veka, možemo konstatovati ozbiljnije rezultate. Mediji su imali visok ugled u društvu. Respektovani su i od građana i od potencijalnih manipulatora – političara. Bez obzira na to što je društvo socijalističkog samoupravljanja bilo jednopartijsko, i činjenica je da je postojalo manje slobode u medijskom obraćanju, ono je odškolovalo i odgajilo ozbiljnu novinarsku generaciju, njeni ostaci su i danas dominantna grupa u srpskom novinarstvu. Profesionalnost je bila na visokom nivou, a unutar profesije najcenjeniji su bili pojedinci koji su držali do slobodnog mišljenja, imali oponentski otklon i gajili „zdravu sumnju“ prema vlasti i moćnicima. Mediji su bili oslonjeni na ozbiljno tržište, a oni najugledniji i najuticajniji su se izdržavali od svojih – konzumenata. Kod novinara se cenila informisanost, obrazovanje, novinarska hrabrost, stil pripovedanja, etički odnos, fer-plej i – stav. Nakon, uglavnom univerzitetske edukacije i rada u omladinskim glasilima redakcije su nastavljale rad sa talentovanim novinarima. „Škole redakcija“ su davale kadrove prepoznatljivih profila. Broj zaposlenih je bio dovoljan da mogu sasvim dobro, da se pokrivaju različite oblasti društvenog života, finansijsko stanje redakcija je omogućavalo da se putuje i po zemlji i po inostranstvu i da iz sveta izveštava desetine stalnih spoljnih dopisnika.

Danas kad je novinarski ugled čist relikt prošlosti, teško je i razumeti kakva je to društvena pozicija bila. Mnogo se očekivalo od demokratizacije društva i kapitalističkog načina privređivanja. Bio je zamisliv samo napredak. Ništa od onog što se tada smatralo kvalitetom i vrhunskim dometima nije preostalo. Eksplozivni razvoj i primena novih informacionih tehnologija, posebno interneta, ne samo da je doveo u pitanje tradicionalni poslovni model funkcionisanja medija, nego je otvorio i pitanje tradicionalnih vrednosti novinarske profesije i nformativne i demokratske uloge medija udruštvu.”37 Novinski izdavači nisu dovoljno spremni da prihvate i uvaže činjenicu da smo iz postindustrijskog ušli u informaciono društvo. „Decenijama dominantan, najširi izvor informacija, sa širokom dopisničkom i servisnom mrežom, na koji su se oslanjali svi mediji, obesmišljen je, pre svega ekspanzijom interneta, napretkom tehnologije u sveri elektronskih medija, kao i preskupim, sporim i neproduktivnim načinom skupljanja i distribucije informacija. Pojavom interneta, tržište je zaista postalo globalno, a konkurencija zaista oštrija. Konkurenti tradicionalnim medijima, nisu samo druge medijske kompanije nego i razne neformalne grupe, nezavisni izdavači, blogovi, internet forumi i portali, ukratko svako sa internet vezom.38

37 Goran Bulatović i Ljiljana Lj. Bulatović, Novinarstvo, edicija: Link, Media art Service International, Novi Sad, 2009 str. 76 38 Goran Bulatović i Ljiljana Lj. Bulatović, Novinarstvo, edicija: Link, Media art Service International, Novi Sad, 2009 str. 75

36

Za razliku od pravih, profesionalnih novinara, koje je uvek moguće „imati na broju", internet je omogućio pojavu „instant-novinara”, građanina koji se zatekao na licu mesta i koji može dokumentovati stvari koje bi možda i promakle profesionalnom novinaru. Internet je masovan, pa će „instant-novinara”, sa njihovim džepnim fotoaparatima, kamericama na mobilnim telefonima, mikrofonima i aplikacijama za snimanje zvuka, sad biti uvek i svuda. I nema te minorne stvari koja bi angažovanom „instant-novinaru” mogla promaći samo zato što se na drugom kraju događa nešto subjektivno važnije. Nema vesti važnijih od drugih. Sve su sirove, primitivne, ali prenose informaciju. Dok se profesionalni novinari moraju fokusirati na situacije koje procene najvažnijima, anonimna, bezlična masa „instant-novinara” može se u svakom trenutku fokusirati na sve. Zato se još jednom, osvrćem i na kredibilitet medija.

Johnson i Kaye (1998) podsetili su nas da je jedna od osnovnih karakteristika interneta potencijalna mogućnost da bez ikakvih ograničenja narušimo bilo čiju privatnost, da objavimo bilo šta o bilo kome bez ikakve kritičke opservacije ili dubljeg ispitivanja, a upravo to može da dovede u pitanje, ne samo ugled osobe o kojoj je reč nego i kredibilitet samog medija kao izvora pouzdanih informacija. Poverenje, poštenje, iskrivljenost, celovitost, poštovanje privatnosti, predstavljanje individualnih interesa, preciznost/tačnost, briga za napredak društvene zajednice, odvajanje činjenica od mišljenja i stavova, činjenična utemeljenost objavljenih informacija i kvalifikacije novinara izveštača samo su neke od mera za procenu kredibiliteta medija koje su u istraživanjima koristili Rimmer i Weaver (1987). Ovaj set mera izveden je iz tradicionalnog Ropertovog načina medijskog izveštavanja i korišćenja najvažnijih novinarskih pitanja. Istraživanja su pokazala da skoro dve trećine (64%) novinara ponekad ili često u svojim izveštajima koristi internet kao izvor informacija. Takođe, 90% novinara, smatra da je internet uticao na obavljanje novinarskih poslova. Kovach i Rosenstiel (2001) ističu da je internet uticao na promenu uloge novinara. U dvadeset prvom veku, smmatraju oni, novinari više neće odlučivati o tome koju bi informaciju javnost trebalo da zna, nego će umesto toga, njihova uloga biti da pomognu javnosti da iz obilja informacija, izvuče smisao.39

Sloboda novinara i pisanje po savesti, kao najvišem zamislivom „kontroloru“, jesu zaboravljene kategorije. Sve postaje modifikacija reality show. Posledica (ili možda uzrok) jeste to da se i sama demokratija pretvara u reality show. Javnost je prezasićena banalnošću, privatnost se pretvara u javnu zabavu, sve je više kampanja koje skreću pažnju sa suštine; politika je spektakl, partije su menadžerske agencije, a država organizator „igara bez granica“.

U Srbiji postoji nekoliko profesionalnih organizacija novinara (UNS, NUNS, Društvo novinara Vojvodine). Međutim, između njih nema solidarnosti i uzajamnog ispomaganja. Naprotiv, pošto su nastale na linijama političke podele povodom davanja podrške ili povodom osporavanja prethodnog režima u medijima, profesionalne organizacije su u sukobu. Na sličan način formirano je i 39 Goran Bulatović i Ljiljana Lj. Bulatović, Novinarstvo, edicija: Link, Media art Service International, Novi Sad, 2009, str. 76, 77, 79, 80

37

nekoliko sindikalnih organizacija koje obuhvataju novinare ali i druge medijske poslenike. Ova činjenica naravno nije dobar preduslov za stvaranje kodeksa profesionalne etike, kao ni za zaštitu interesa profesije prema poslodavcima.

Uprkos tome što sve novinarske organizacije poseduju svoje kodekse profesionalne etike, njihov uticaj je slab i ograničenog dometa. Oni važe samo za delove profesije u različitim organizacijama. Naravno, da je i pregovaračka sposobnost prema poslodavcima iz istog razloga umanjena. Postojeći kodeksi novinarske etike u Srbiji uglavnom pokrivaju područja opštih načela. Sadrže deklaracije o odgovornosti novinara prema javnosti i o poželjnom kvalitetu novinarskih proizvoda. U našim etičkim kodeksima najviše su razvijene odredbe o zaštiti profesije od političkih uticaja i zaštiti statusa profesije (o jedinstvu se još ne može govoriti). S druge strane, gotovo da nema odredbi o zaštiti integriteta profesije novinarstva od izazova novca, mada se u praksi vide primeri davanja medijskih i novinarskih usluga za novac. Retko gde u Evropi se može naći takva „rasprodaja“ ugleda profesije kao u Srbiji. Dakle, postojeći dokumenti samoregulative još su nerazvijeni. Takođe, slabo se javno preispituje odgovornost i primenjuju sankcije, jer se tela profesionalnih novinarskih organizacija zadužena za brigu o odgovornosti za javnu reč („sudovi časti“), retko oglašavaju. No, najveći nedostatak za primenu doktrine o društvenoj odgovornosti i samoregulaciji medija i novinara, predstavljaju nedovoljna organizovanost vlasnika i osnivača privatnih medija i nepostojanje svesti o odgovornosti među njima. Oni su drugi, nezaobilazni partner (pored profesionalne organizacije novinara) koji učestvuje u stvaranju nacionalnih kodeksa profesionalne etike u novinarstvu. Bez ovog partnera uticaj ovakvog dokumenta bi bio slab, a sankcije u velikoj meri bez adresata. S obzirom da se polako i privatni vlasnici medija u Srbiji organizuju u svoja udruženja, taj neophodni partner se pomalja na javnoj pozornici. Sva je prilika da će proteći još dosta vremena dok se novinari i vlasnici medija u Srbiji ne organizuju do te mere, kada će im zajednički interes biti da sednu za sto i zajednički deklarišu prava i prihvati odgovornosti stvaranjem Saveta za štampu (ili nekog drugog regulatornog tela). Prvi zadatak takvog tela biće da formuliše opšti kodeks profesionalne etike za najveći broj novinara i medija u Srbiji. Dok se to ne dogodi, određivanjem suptilne granice između slobode izražavanja i odgovornosti za javnu reč baviće se drugi, manje pozvani i manje kompetentni subjekti.

Teškoća da se etika informisanja definiše i da se pre svega sprovede u

život, povezana je sa složenošću medija i sa isto toliko složenim uslovima potrebnim za istinsku raspravu o praksama medija. Neka delimična rešenja postoje. Ona se kreću od jednostavnog naimenovanja izvesnog posrednika unutar medijske kuće od uspostavljanja neke nezavisne administrativne vlasti koja bdi nad sprovođenjem procedura koje su u stanju da obezbede široku distribuciju slobode izražavanja i uspostavljanje slobode komuniciranja. Ipak, s obzirom na to da možemo konstatovati da se skretanja uporno održavaju – i propusti i greške novinara, i greške i nedostaci medija – postoji verovatnoća da svi vidovi etike informisanja još uvek nisu u potpunosti sagledani i shvaćeni: ni od

38

publike i javnosti u celini, ni od rukovodilaca medija, pa čak ne uvek ni od novinara.40

Demokratija kao društveno i državno uređenje donela je više slobode medijima, ali isto tako i više šansi za manipulaciju i zloupotrebu medija. Neka ograničenja i zakoni moraju da postoje i moraju da se sprovode, inače se sloboda pretvara u anarhiju. Novinarska etika ima izvestan broj karakterističnih nedostataka. Norme se formulišu na različite načine, a gotovo svi organi regulisanja su lišeni moći da kažnjavaju; izricanje vrednosnih sudova podložno je raznolikim tumačenjima i ne izriče opasnosti od zapadanja u formalizam. Zato je neophodno drakonsko sprovođenje zakonskih mera, jer je to jedna od metoda koja se pokazala kao najuspešnija u primeni zakona. Mediji bi takođe morali da budu nezavisni od države i vlasti.

40 Mira Vidaković, Poslovna etika, CEKOM, Novi Sad, 2009, str. 221

39

9. LITERATURA:

Luis Alvin Dej, Etika u medijima, Media Centar, Beograd, 2004 Zoran Vacić, Etika javne reči u medijima i politici, Centar za liberalno-demokratske studije, Beograd, 2004

Bruce D. Itule, Douglas A. Anderson , Pisanje vesti i izveštavanje za današnje medije , Beograd, Medija centar, 2001

Danijel Korni, Etika informisanja, Klio, Beograd, 1999

Perović, M. A. Uvod u etiku. Savez pedagoških društava Vojvodine, Novi Sad, 2003.

Goran Bulatović i Ljiljana Lj. Bulatović, Novinarstvo, edicija: Link, Media art Service International, Novi Sad, 2009 Stevan Nikšić, Ana Davičo, Etika novinarstva, CPM, Beograd, 2004

Dejl Žaket, Novinarska etika, Službeni glasnik, Beograd, 2007 Čedomir Čupić, Sloboda i zloupotreba slobode u medijima, Čigoja štampa, Beograd, 2010 Đuro Šušnjić, Dijalog i tolerancija, Čigoja štampa, Beograd, 1997 Džon Kin, Mediji i demokratija, Filip Višnjić, Beograd, 1995, Mira Vidaković, Poslovna etika, CEKOM, Novi Sad, 2009 Goran Bulatović, beleške sa predavanja

Ljiljana Lj. Bulatović, beleške sa predavanja

http://www.nuns.rs/zakoni/index.jsp

http://www.nuns.rs/aktivnosti/view.jsp?articleId=13799

http://www.uns.org.rs/sr-Latn-CS/content/zakoni/492/va%C5%BEe%C4%87i-zakoni.xhtml http://ethicnet.uta.fi/ethicnet_collection_of_codes_of_journalism_ethics_in_europe

40

http://www.ndnv.org/kodeks/

http://www.rra.org.rs/index.php?id=2&task=regulativa_uvod http://www.vesti-online.com/Vesti/Ex-YU/130986/Lagao-da-su-mu-cerke- seksualno-zlostavljane http://www.arsetnorma.com/Serbian/zakoni/Zakon%20o%20javnom%20informisanju%20RS.htm http://www.dan.co.me/?nivo=3&datum=201113&rubrika=Vijest%20dana&najdatum=2011-04-03&clanak=274537 http://www.nuns.rs/dosije/18/17.jsp

41

10. Prilozi:

1. KODEKS NOVINARA SRBIJE

Prema odluci i ovlašćenju Skupštine NUNS-a, Izvršni odbor NUNS-a usvojio je u oktobru 2006. godine Kodeks novinara Srbije, a isti dokument usvojio je i UNS na svojoj Skupštini krajem decembra 2006. godine, tako da je Kodeks postao važeći dokument.

PREAMBULA

UNS i NUNS ovaj kodeks donose kao etički standard profesionalnog

postupanja novinara. Dužnost je novinara da slede profesionalne i etičke principe sadržane u

Kodeksu i da se suprotstave pritiscima da te principe prekrše. Kodeks preporučuje solidarnost s kolegama kada su ugroženi standardi profesionalnog postupanja novinara.

Za primenu ovog kodeksa odgovorni su i urednici i izdavači. I ISTINITOST IZVEŠTAVANJA

1. Obaveza je novinara da tačno, objektivno, potpuno i blagovremeno izvesti o događajima od interesa za javnost, poštujući pravo javnosti da sazna istinu i držeći se osnovnih standarda novinarske profesije.

2. Pravo je medija da imaju različite uređivačke koncepte, ali je obaveza

novinara i urednika da prave jasnu razliku između činjenica koje prenose, komentara, pretpostavki i nagađanja.

3. Novinar je dužan da naznači izvor informacije koju prenosi. Ukoliko izvor

ne želi da bude otkriven, novinari i urednici postupaju s dužnom profesionalnom pažnjom i svojim profesionalnim autoritetom staju iza informacije i odgovaraju za njenu tačnost.

4. Novinar je dužan, kada je to neophodno, da konsultuje što više izvora i da

im omogući da iznesu svoj stav.

42

5. S novinarstvom nespojivi su objavljivanje neosnovanih optužbi, kleveta, glasina, kao i izmišljenih pisama ili pisama čiji autor nije poznat ili njegov identitet nije proverljiv.

6. U slučajevima kada novinar proceni da je u interesu javnosti da objavi

nepotvrđenu informaciju ili nagađanje dužan je da izričito navede da informacija nije potvrđena.

II NEZAVISNOST OD PRITISAKA

1. Novinar treba da se suprotstavi svakom pritisku na slobodno obavljanje profesije, kao i svakom vidu cenzure. Novinar zadatke prima samo od nadležnih urednika.

2. S novinarstvom je nespojivo primanje mita za objavljivanje, prikrivanje ili

sprečavanje prikupljanja i objavljivanja informacija. Novinar ne sme odlagati objavljivanje bitnih informacija, osim zbog neophodne provere tačnosti.

3. Ekonomski i politički interesi izdavača ne smeju da utiču na uređivačku

politiku, na način koji bi imao za posledicu netačno, neobjektivno, nepotpuno i neblagovremeno informisanje javnosti.

4. Novinar se ne može prisiliti na izražavanje mišljenja protivno njegovoj

savesti. III ODGOVORNOST NOVINARA

1. Novinar je, pre svega, odgovoran svojim čitaocima, slušaocima i gledaocima. Tu odgovornost ne sme da podredi interesima drugih, a posebno interesima izdavača, Vlade i drugih državnih organa. Novinar se mora suprotstaviti svima koji krše ljudska prava ili se zalažu za bilo koju vrstu diskriminacije, govor mržnje i podsticanje nasilja.

2. Falsifikovanje dokumenata i plagijat nedopustivi su i smatraju se teškim

prekršajem standarda profesionalnog postupanja novinara.

3. Novinar je dužan da poštuje pravilo pretpostavke nevinosti i ne sme nikoga proglasiti krivim do izricanja sudske presude.

4. Novinaru je zabranjeno da koristi neprimerene, uznemiravajuće,

pornografske i sve druge sadržaje koji mogu imati štetan uticaj na decu.

43

5. Novinar je dužan da poštuje i štiti prava i dostojanstvo dece, žrtava zločina, osoba s hendikepom i drugih ugroženih grupa.

6. Novinar neguje kulturu i etiku javne reči, poštuje pravo na odgovor,

izvinjenje i ispravku i dužan je da blagovremeno objavi odgovarajuću ispravku.

7. Svaki vid komercijalnog oglašavanja, kao i politička propaganda, koji nisu

jasno označeni, smatraju se teškim prekršajem standarda profesionalnog postupanja novinara.

IV NOVINARSKA PAŽNJA

1. Novinar je obavezan da pristupa poslu sa dužnom profesionalnom pažnjom.

2. Novinar ne sme slepo da veruje izvoru informacija. Novinar mora da vodi

računa o tome da izvori informacija često slede svoje interese ili interese društvenih grupa kojima pripadaju i prilagođavaju svoje iskaze tim interesima.

3. Prećutkivanje činjenica koje mogu bitno da utiču na stav javnosti o nekom

događaju jednako je njihovom namernom iskrivljavanju ili iznošenju laži.

4. Novinar mora da bude svestan opasnosti od diskriminacije koju mogu da šire mediji i učiniće sve da izbegne diskriminaciju zasnovanu, između ostalog, na rasi, polu, starosti, seksualnom opredeljenju, jeziku, veri, političkom i drugom mišljenju, nacionalnom ili društvenom poreklu.

V ODNOS PREMA IZVORIMA INFORMISANJA

1. Novinar ima pravo da istražuje sve okolnosti i činjenice o događajima koji su od interesa za javnost.

2. Novinar se u prikupljanju informacija ne sme služiti iznudom, pretnjom i

proganjanjem izvora informacija.

3. Novinar je dužan da poštuje zahtev izvora informisanja za anonimnošću. Izmišljanje anonimnih izvora je težak prekršaj standarda profesionalnog postupanja novinara.

44

4. Novinar je dužan da se predstavi izvoru informacija i da navede medij za koji u tom trenutku radi.

5. Na zahtev urednika novinar može da mu saopšti identitet izvora koji želi

da ostane anoniman, a urednik je dužan da zaštiti anonimnost izvora.

6. Maloletnici se, po pravilu, mogu intervjuisati jedino u prisustvu ili uz saglasnost roditelja, odnosno staratelja.

7. Novinar nikad ne sme da zloupotrebi emocije ili osećanje drugih ljudi,

njihovo neznanje ili nedovoljnu sposobnost rasuđivanja.

8. Novinar ne sme među ljude unositi neopravdan strah, niti ulivati lažne nade.

VI POŠTOVANJE PRIVATNOSTI

1. Novinar poštuje privatnost, dostojanstvo i integritet ljudi o kojima piše. Pravo na privatnost je suženo kada je reč o javnim ličnostima, a posebno nosiocima javnih funkcija.

2. Novinari i urednici naročito treba da izbegavaju spekulacije i prenošenje

nedovoljno proverljivih stavova u izveštavanju o nesrećama i tragedijama u kojima ima stradalih ili su teško pogođeni materijalni i drugi interesi građana.

3. U izveštavanju o događajima koji uključuju lični bol i šok, novinar je dužan

da svoja pitanja prilagodi tako da odražavaju duh saosećanja i diskrecije.

4. Novinar je obavezan da osigura da dete ne bude ugroženo ili izloženo riziku zbog objavljivanja njegovog imena, fotografije ili snimka s njegovim likom, kućom, zajednicom u kojoj živi ili prepoznatljivom okolinom.

VII KORIŠĆENJE ČASNIH SREDSTAVA

1. U prikupljanju informacija, fotografija, dokumenata, zvučnih i video zapisa novinar će se koristiti samo časnim sredstvima.

45

2. Novinar ne treba da nastavi sa postavljanjem pitanja, telefoniranjem, fotografisanjem ili snimanjem privatnog lica pošto je zamoljen da odustane.

3. Pritisak na privatno lice da dâ odgovor na neko pitanje može biti

nastavljen i nakon odbijanja, ali samo pod uslovom da za to postoji utemeljen javni interes.

4. Pravo je novinara da u odnosu prema državnim i drugim institucijama

kontinuirano postavlja pitanja za koja smatra da su od interesa za javnost, bez obzira na to da li su zamoljeni da to prekinu ili ne.

5. Novinar ne izveštava o temama u kojima ima lični interes, odnosno o

temama u kojima dolazi do konflikta interesa. VIII POŠTOVANJE AUTORSTVA

1. Mediji i novinari poštuju i primenjuju važeće zakonodavstvo o zaštiti autorskih prava. Kada se dobije dopuštenje za reprodukciju iz drugog izvora, to se čini uz uvažavanje autora i navođenje izvora.

2. Novinar neće kao svoje potpisivati tekstove, crteže, ilustracije, fotografije

video i zvučne zapise drugih autora. 3. Novinar treba da odbije da potpiše tekst, fotografiju, crtež, ilustraciju,

zvučni ili video zapis:

- kada je uredničkom, lektorskom ili drugom intervencijom, izmenjen tako da je promenjen njegov smisao, kao i ukoliko su te izmene suprotne mišljenju i uverenju novinara

- u slučaju kada za to novinar ima opravdani interes (lična sigurnost itd.)

4. Urednik je obavezan da usliši zahtev novinara da ga ne potpiše pod tekstom, fotografijom, crtežom, ilustracijom, zvučnim ili video zapisom, ukoliko novinar smatra da bi time bila ugrožena njegova bezbednost.

5. Arhivski audio i video zapisi moraju da budu označeni na odgovarajući

način. IX ZAŠTITA NOVINARA

1. Novinar koji se pridržava ovog kodeksa uživa podršku i zaštitu svog profesionalnog udruženja.

46

2. Novinar koji se pridržava profesionalnih i etičkih standarda ima pravo na

pravnu i materijalnu pomoć u zaštiti od nasilja, pretnji, uvreda i drugih negativnih posledica zbog obavljanja novinarske profesije.

3. Svako ko smatra da je novinar povredio neku od odredaba ovog kodeksa,

može se obratiti Sudu časti i Savetu za medije.

2. NEZAVISNO UDRUŽENJE NOVINARA SRBIJE

Novinarski kodeks Struktura Uvodne napomene Principi i načela Odnos prema činjenicama Odnos prema vlastima Konflikti Društvene grupe Lična etika Vlasnici, urednici i novinari Završne odredbe

1. Uvodne napomene

Ovaj dokument je zasnovan na uvažavanju profesionalnih i etičkih normi i

vrednosti u obavljanju informativnog rada u medijima. Informativnim radom ne bave se samo novinari, već i snimatelji, foto-reporteri, montažeri, direktori, vlasnici – svi zaposleni u medijima. Slobodnim prihvatanjem ideja koje se njime preporučuju, članovi Nezavisnog udruženja novinara Srbije (NUNS) ostvaruju programske ciljeve svog udruženja i preuzimaju obavezu njihovog promovisanja.

Kodeks važi podjednako i za članove NUNS-a koji rade u drugim

sektorima informisanja (PR, agencije, vlade, bilteni i drugo). NUNS preporučuje Kodeks i drugim novinarskim udruženjima, medijskim i srodnim organizacijama, a naročito predstavnicima svih nivoa vlasti.

2. Principi i načela

Dužnost je novinara da sledi najviše profesionalne i etičke standarde.

Novinar će u svim situacijama i bez izuzetka braniti načela slobode informisanja,

47

štiteći pravo na informaciju i izražavanje komentatorskog i kritičkog stava, držeći se starog pravila da su činjenice obavezne, a stavovi slobodni.

Novinar će se u svakoj prilici boriti za slobodno traženje, primanje, i širenje informacija i obaveštenja bilo kojim sredstvom bez obzira na graice. Novinar će se naročito boriti protiv iskrivljavanja činjenica i protiv cenzure.

Poštujući pravila novinarske profesije novinar je dužan da iznosi istinitu,

proverenu, celovitu i balgovremenu informaciju, navodeći ličnosti i ustanove od kojih je dobio podatke ili izjavu.

Ukoliko postupa sa dužnom profesionalnom pažnjom, novinar zadržava

pravo da ne otkrije izvor informacija. Novinar je dužan da blagovremeno ispravi svaku štetnu netačnost putem

ispravke i izvinjenja određenoj ličnosti ili ustanovi, omogućujući pravo na odgovor kritikovanim osobama, ukoliko je reč o dostojnom predmetu rasprave.

U pribavljanju informacija, fotografija i ilustracija, novinar se neće služiti

nečasnim sredstvima, već putevima koji odgovaraju dostojanstvu i tradiciji novinarske profesije, držeći se pri tom načela da se čuju sve strane. Povreda ovog pravila ceniće se u skladu sa pretežnim interesom javnosti da sazna informaciju koja je tako pribavljena.

Vodeći računa o opravdanom interesu javnosti da dozna relevantne

činjenice iz svih oblasti života, novinar neće iznositi informacije koje vređaju privatnost građana.

Novinar će odbiti sve privilegije koje bi mogle da utiču na nezavisno

obavljanje njegovih profesionalnih dužnosti. Podatke koji se odnose na etničku pripadnost, rasu, versko opredeljenje,

novinar ne sme da koristi ukoliko takvi podaci mogu da posluže za diskriminaciju po tom osnovu. Ovakvi podaci o ličnosti mogu se koristiti samo izuzetno i to ukoliko predstavljaju bitan element sadržaja teksta ili priloga, i ni na koji način ne povređuju pravo ličnosti, niti joj mogu prouzrokovati neprilike.

Novinar neće privatno koristiti prednosti zasnovane na informacijama koje

je dobio prilikom svog profesionalnog rada, pre nego što informacija bude dostupna javnosti.

3. Odnos prema činjenicama Osnovni zadatak novinara je da tačno, objektivno, potpuno i blagovremeni

izvesti o događajima od interesa za javnost. U izboru činjenica i stavova koje će prenositi, novinar se rukovodi potrebom javnosti da bude objektivno i

48

blagovremeno obaveštena o događajima od javnog interesa, ili o događajima koji zanimaju određene društvene grupe, ili pojedince.

Izbor činjenica mora da bude takav da omogućava objektivnu informaciju i

uvid u sve relevantne aspekte nekog događaja. Zadatak novinara je da govori istinu. Novinar ne sme slepo da veruje

izvorima informacija. Novinar mora da vodi računa o tome da izvori informacija sa kojima je u

kontaktu često slede svoje interese ili interese društvenih grupa kojima pripadaju, prilagođavajući iskaze tim interesima.

Pre objavljivanja informacija novinar je dužan da u što je moguće većoj

meri utvrdi sve relevantne činjenice. Prećutkivanje činjenica koje mogu bitno da utiču na stav javnosti o nekom

događaju jednako je njihovom namernom iskrivljivanju ili iznošenju laži. Namernim prećutkivanjem bitnih činjenica novinar - član NUNS-a, grubo

povređuje ovaj Kodeks. 4. Odnos prema vlastima Novinari se zalažu za načelo izveštavanja u javnom interesu. Zbog toga

nosioci javnih funkcija, na svim nivoima vlasti, ne smeju imati povlašćeni tretman u informisanju - bez obzira na to što su objektivno veliki izvor informacija. Favorizacija takvih informacija i ocena na račun drugih izvora smatraće se povredom ovog Kodeksa.

Vladine informacije podležu proveri i javnom kritičkom prosuđivanju kao i

sve druge informacije iz svih drugih izvora. Povodom svakog bitnog narušavanja zakonskih odredbi o dostupnosti

informacija koje učini bilo koji organ vlade, novinari će tražiti pokretanje zakonom predviđenog postupka i o tome će izvestiti javnost.

Javnost treba da bude obaveštena i o slučajevima kada vlada uskraćuje

one informacije koje po zakonu nije obavezna da objavi, kada glasilo proceni da je tim putem narušen javni interes i kada za takvu ocenu može da iznese valjane razloge.

Novinari će insistirati da informisanje o aktivnosti opozicionih organizacija,

grupa i pojedinaca bude adekvatno snazi njihovih argumenata i veličini njihovog uticaja u društvu. Prećutkivanje opozicione aktivnosti povodom vladinih akcija smatraće se povredom kodeksa.

49

Pokušaji pritisaka nosilaca javnih funkcija na glasila i novinare treba da

budu predočeni javnosti. Javna glasila, vlasnici, urednici i novinari na koje nosioci javnih funkcija izvrše pritisak zbog njihovog izveštavanja dobiće javnu podršku članova NUNS-a u odbrani od takvih pritisaka.

Novinari ne smeju nosiocima javnih funkcija davati nikakve posebne

informacije o događajima o kojima izveštavaju, osim kad je reč o informacijama koje su po zakonu dužni da im daju.

5. Nasilni konflikti - terorizam, kriminal, oružani sukobi Teme terorizma, kriminala i oružanih sukoba, novinari moraju da obrađuju

sa najvećom profesionalnom pažnjom. Članovi NUNS-a ne smeju biti pripadnici, niti na bilo koji način povezani sa

pripadnicima ili aktivnostima pojedinaca ili grupa koje se zalažu za upotrebu nasilja.

Ovaj Kodeks naročito osuđuje svako zalaganje i/ili opravdavanje upotrebe

nasilja u bilo kom cilju. Novinar ima pravo da u svakom trenutku odbije da obradi temu na način

koji bi kao posledicu imao bilo koju vrstu uplitanja u sukob. U ovakvim slučajevima, NUNS je dužan da članovima koji se nađu u takvoj situaciji pruži svaku moguću zaštitu.

U slučaju kršenja pravila profesije i ovog Kodeksa prilikom obrada tema

nasilnih konflikata, NUNS u najkraćem mogućem roku preduzima protiv počinilaca takvih prekršaja sve mere propisane Statutom udruženja.

6. Društvene grupe i društvene vrednosti Novinari ne smeju kreirati, koristiti, podsticati ili opravdavati stereotipe

prilikom obrada tema koje se tiču bilo koje od društvenih grupa (nacija, manjina, grupa formiranih prema političkom, verskom, interesnom, rasnom, istorijskom, seksualnom, ili bilo kom drugom opredeljenju ili uverenju).

Bilo koji oblik diskriminacije bilo koje društvene grupe smatra se teškim

oblikom povrede ovog Kodeksa. Manipulacija pripadnošću određenoj društvenoj grupi smatra se teškim oblikom povrede ovog Kodeksa. Novinari su dužni da se u svim prilikama pridržavaju ovog načela.

Pripadnost određenoj društvenoj grupi važna je kao informacija samo

ukoliko je motiv, pozadina ili konsekvenca određenog događaja.

50

Najstrožije se zabranjuje korišćenje neprimerenih, uznemiravajućih, pornografskih i sadržaja koji mogu imati štetan uticaj na decu.

7. Lična etika Ovaj kodeks strogo zabranjuje sve oblike korupcije novinara, urednika i

medijskih menadžera. Novinari će se zalagati da svaki medij vidno naznači većinskog vlasnika

medija i da obaveštava javnost o donacijama i poklonima koji pokrivaju troškove njegovog delovanja, kao i o veličini udela donacija i poklona u godišnjem budžetu medija.

Svi komercijalni sadržaji moraju biti vidno odeljeni od ostalih informacija.

Novinari neće potpisivati sadržaje koje su sačinili na komercijalnoj osnovi kao ni sadržaje sa komercijalnim porukama, a ne mogu učestvovati u bilo kom obliku reklamiranja bilo koje institucije, bilo koje robe ili usluge – osim kada je reč o nedvosmileno humanitarnom karakteru.

Novinarima je zabranjeno da u radu promovišu sopstvene privatne

interese. Isto tako, novinari ne mogu izveštavati sa događaja koji mogu izazvati konflikt njihovih ličnih sa javnim interesom.

Novinari neće primati poklone od izvora informacija. Ukoliko izvor

informacija snosi troškove putovanja i smeštaja novinara, novinar je dužan da o tome na adekvatan način izvesti javnost. U izveštavanju sa događaja koji su sponzorisani, novinari će navoditi imena sponzora samo u slučajevima kada je objavljivanje imena sponzora u skladu sa celovitim informisanjem javnosti o tom događaju.

Novinari imaju prava da prime besplatne primerke knjiga, besplatne karte

za kulturne i sportske manifestacije i druge prigode, ali ne smeju uslovljavati izveštavanje ili prikazivanje ovih knjiga ili događaja besplatnim pristupom.

NUNS svoje članove obavezuje da ne učestvuju ni u kakvom obliku

nelojalne utakmice na tržištu Srbije, uključujući i nelojalnu utakmicu među medijima.

Nelojalnom utakmicom smatraće se i svi oblici neovlašćenog korišćenja

tuđeg autorskog dela. U skladu sa stavom da je glavni zadatak objektivno i istinito izveštavanje

javnosti, članovima NUNS-a izričito je zabranjeno uključivanje u bilo koji oblik propagande. Izuzetak je uključivanje u kampanje za humanitarne potrebe.

51

8. Vlasnici, urednici i novinari Novinari bi trebalo da odbiju naloge i zahteve urednika u slučajevima kada

su uvereni da se oni kose sa osnovnim pravilima profesije i ovim Kodeksom. Protivno je ovom Kodeksu da urednici od novinara zahtevaju da slede

volju i interes vlasnika, ne vodeći računa o osnovnom cilju, tačnom, objektivnom i potpunom izveštavanju javnosti. Prekršaj ove odredbe smatraće se grubom povredom ovog Kodeksa.

Urednici treba da odbiju zahteve vlasnika koji idu za tim da ispune potrebe

samog vlasnika, njegove kompanije ili društvene grupe kojoj on pripada, ako su ti zahtevi u suprotnosti sa slobodom informisanja i načelima ovog Kodeksa.

Urednici i novinari su naročito dužni da odbiju zahteve vlasnika koji bi

značili zloupotrebu medija u cilju vređanja i omalovažavanja drugih. 9. Završne odredbe Odredbe ovog Kodeksa tumačiće se i primenjivati u skladu sa principima

Evropske konvencije za ljudska prava i prakse Evropskog suda za ljudska prava. Prihvatanje odredbi ovog Kodeksa predstavlja uslov za članstvo u NUNS. Novinar koji obavlja profesiju u duhu ovog Kodeksa uživa podršku svoje

profesionalne organizacije. Statutom NUNS-a određene su mere i sankcije za povrede ovog Kodeksa. Ovaj Kodeks stupa na snagu danom usvajanja od strane Skupštine

NUNS-a.

52

3. KODEKS NOVINARSKE STRUKE (Model CUPS-a) Preambula Slobodno se izražavajući o javnim stvarima, odnosno o svemu onome o

čemu javnost ima opravdani interes da zna, novinari i drugi medijski poslenici (urednici, snimatelji, fotoreporteri, montažeri, producenti i drugi, dalje: novinari), poštuju demokratsko ustavno uređenje i zakone. U svom radu novinari se rukovode sledećim načelima i pravilima novinarske struke.

1. Novinarska pažnja Pre objavljivanja informacije novinar i urednik sa pažnjom primerenom

okolnostima (pažnja dobrog novinara) savesno proveravaju njenu podudarnost sa činjenicama (istinitost), kao i to da li ona obuhvata sve činjenice potrebne da se izbegne stvaranje pogrešne predstave (potpunost).

Što su posledice objavljivanja informacije teže, veća je pažnja pri proveri

istinitosti i potpunosti informacije. Ne objavljuje se informacija bez imalo dokaza u pogledu njene istinitosti i

potpunosti. Informacija o čijoj istinitosti ili potpunosti postoji sumnja, objavljuje se

samo kada to opravdavaju izuzetne okolnosti. Pošto saznaju da su objavili neistinitu ili nepotpunu informaciju, novinar i

urednik će bez odlaganja ispraviti grešku objavljivanjem istinite, odnosno potpune informacije.

Pre objavljivanja informacije novinar i urednik nastoje da onome na koga

se informacija odnosi pruže priliku da se izjasni. 2. Integritet novinara i urednika Nalog savesti Novinar i urednik imaju pravo da svoj posao obavljaju savesno, u skladu

sa pravilima novinarske struke. Novinar i urednik snose odgovornost za svoj rad. Odgovornost za propust u vršenju novinarskog posla ne može se preneti

na drugog.

53

Urednik snosi odgovornost za novinarske priloge koji nisu potpisani ili su objavljeni pod pseudonimom.

Odnos novinara i urednika Novinar prima naloge u vezi sa svojim poslom isključivo od urednika. Novinar ima pravo da bude upoznat sa uređivačkom politikom javnog

glasila za koje radi. Novinar ima pravo da odbije nalog kojim se krše zakonska pravila i pravila

novinarske struke, a posebno da objavi neistinitu ili nepotpunu informaciju, da potpiše prilog koji nije njegov, odnosno onaj koji je bitno izmenjen u uređivačkom postupku, kao i da izvrši nalog koji protivreči uređivačkoj politici javnog glasila za koje radi.

Zahtevi, pretnje i prinude Svi oblici zahteva, pretnji i prinuda prema novinaru ili uredniku

predstavljaju najgrublju povredu slobode štampe. Objavljivanje, izmena, odnosno uzdržavanje od objavljivanja informacije

pod uticajem zahteva, pretnji i prinuda predstavljaju grubu povredu pravila novinarske struke.

Sukob interesa Sukob interesa postoji kada novinar ili urednik teži da zadovolji svoj ili tuđi

poseban interes (individualni ili grupni, interes udruženja, kompanije, političke partije, ekonomski, ideološki i sl.), a naročito kada zbog toga ne može svoj posao da obavi sa sigurnošću u kvalitet i nepristrasnost informacija.

Poziv novinara i poziv političara ili javnog funkcionera su nespojivi. Novinar i urednik bitno ugrožavaju nezavisnost svog rada naročito ako: • koriste informacije do kojih su došli u obavljanju posla, mogućnost

objavljivanja informacija ili svoj status radi sticanja dobiti za sebe ili druge;

• obavljaju posao sličan poslu novinara van javnog glasila za koje rade, kao što je posao obuke drugih lica za održavanja komunikacije sa javnošću, promocija proizvoda ili usluga, vođenje konferencija za štampu i sl.;

• primaju poklone ili prihvataju druge koristi i pogodnosti veće vrednosti koji su na neposredan ili posredan način vezani za posao kojim se bave;

54

• izveštavaju drugačije nego inače o događajima i aktivnostima kojima je sponzor javno glasilo za koje rade;

• preduzimaju službena putovanja o tuđem trošku.

Najgrublju povredu nezavisnosti rada kao i svoje funkcije u društvu čini novinar ili urednik koji pristane da bude doušnik ili agent službi bezbednosti.

Profesionalno usavršavanje i učešće u takmičenju Novinar i urednik slobodni su da učestvuju u: • profesionalnom usavršavanju koje organizuju udruženje novinara ili

drugo strukovno udruženje; • takmičenju ili odlučivanju o pobedniku takmičenja koje se

neposredno odnosi na novinarski posao. Ugovor o radu Temelj nezavisnog rada novinara i urednika čini ugovor o radu ili drugi

ugovor o angažovanju. Novinar i urednik slobodni su da se obrate udruženju novinara u cilju

dobijanja pravne pomoći prilikom zaključenja ugovora o radu ili drugog ugovora o angažovanju, kao i ako sa poslodavcem povedu radni ili drugi spor.

Sindikalno i profesionalno udruživanje Sindikalno i profesionalno udruživanje novinara spada u red njihovih

osnovnih prava. Novinaru ne može biti pogoršan položaj u javnom glasilu za koje radi zbog

članstva u sindikatu ili profesionalnom udruženju. Upotreba ličnih dobara novinara i urednika Ime, lik i glas novinara i urednika mogu se koristiti za reklamne svrhe

samo uz njihovu saglasnost. Novinar i urednik zadržavaju pravo na novčanu naknadu za ekonomsko

iskorišćavanje njihovih ličnih dobara. 3. Prikupljanje i objavljivanje informacija Načela prikupljanja informacija Novinar izveštava javnost kao svedok događaja ili na osnovu činjenica i

dokaza u čije poreklo i istinitost ne sumnja.

55

Novinar upotrebljava sva dopuštena sredstva istraživanja radi dolaženja do istinite i potpune informacije. Novinar sa pažnjom primerenom okolnostima bira izvor informacija i proverava istinitost i potpunost informacija do kojih je došao.

Nezakonit i nemoralan način prikupljanja informacija Informacije se ne prikupljaju na nezakonit i nemoralan način. Ako se radi o slučaju od izuzetnog javnog značaja, novinar će uz

informaciju do koje je došao na nezakonit ili nemoralan način objaviti podatke o načinu pribavljanja informacije, kao i opravdanje za svoj postupak.

Plaćanje informacije i korišćenje pretnje radi dolaženja do informacije Novinar ne plaća informaciju, ne nudi drugu uslugu u zamenu za

informaciju, niti koristi pretnju da bi došao do informacije, osim ako je to jedini način da pribavi informaciju za koju je neophodno da je javnost zna.

Prikupljanje i objavljivanje informacija u slučaju nesreće Spašavanje života lica, odnosno ukazivanje pomoći povređenima ili

žrtvama, za novinara je preči zadatak od prikupljanja i objavljivanja informacija. Identifikacija novinara i upozoravanje izvora informacija Novinar je dužan da se prilikom prikupljanja informacija predstavi kao

novinar. Novinar je dužan da lice od koga želi da dobija informacije unapred

obavesti da bi sadržaj razgovora mogao biti objavljen. Uslove pod kojima izvor informacija pristaje na razgovor novinar sa njim

razjašnjava unapred, pre otpočinjanja razgovora. Novinar ne mora dopustiti naknadnu izmenu dogovorenih uslova. Novinar će prikriti svoj identitet, odnosno upotrebiti skrivenu kameru ili

mikrofon samo ako je to jedini način da se dođe do informacija o slučaju od izuzetnog javnog značaja.

Profesionalna tajna Novinar kao profesionalnu tajnu čuva podatke koji su mu saopšteni u

poverenju (državna, vojna, službena, poslovna ili druga tajna), osim ako se radi o planiranju i izvršenju krivičnog dela.

56

Izvor informacija Javnost ima opravdani interes da zna ko je izvor informacija. Radi očuvanja poverenja javnosti, novinar po pravilu objavljuje identitet

lica od koga je dobio informacije. Novinar pristaje na čuvanje identita izvora informacija ako ne može da je

pribavi od izvora koji ne zahteva anonimnost. Izvor informacija dobijenih u poverenju novinar ne identifikuje, osim uz

pristanak izvora ili ako je zakonom određeno drugačije. Dogovor o obavezi čuvanja identiteta izvora informacije se ne

podrazumeva. Novinar ne može da se obaveže na čuvanje izvora informacije ako se

čuvanjem izvora informacije ugrožavaju životno važni interesi. Identifikovanje nije samo neposredno predočavanje identiteta izvora

informacije, već bilo koja radnja kojom se doprinosi njegovoj odredivosti. Novinar sa povećanom pažnjom proverava istinitost i potpunost

informacija ako izvor zahteva da ostane anoniman. Lično učešće u događaju Ako je novinar lično umešan u događaj o kome izveštava, posebno ako je

i on sam postao žrtva ili je u događaju povređen, o tome će u novinarskom prilogu obavestiti javnost ili će se uzdržati od objavljivanja informacija o tom događaju.

Glasine Glasine i druge neproverene vesti mogu biti objavljene samo ako se radi o

slučaju od izuzetnog javnog značaja. Prilikom njihovog objavljivanja mora biti jasno označeno da se radi o

neproverenim informacijama. Obmanjivanje javnosti Novinar ne prikriva i ne izostavlja važne informacije do kojih je došao, ne

falsifikuje dokumenta, razgovore ili slike, niti objavljuje izmišljene tvrdnje.

57

Montažom ili drugom intervencijom, naročito fotomontažom, tonskom ili video montažom, ne sme se obmanjivati javnost.

Montaže i druge intervencije moraju biti jasno označene. Napomenom uz arhivske fotografije, crteže i druge vizuelne predstave

koje prate tekst, mora se učiniti jasnim da se radi o ilustracijama. Intervju Na zahtev intervjuisanog, novinar omogućuje autorizaciju intervjua. Dopušteno je objaviti neautorizovani intervjua ako: • intervjuisani u dogovorenom ili razumnom roku nije izvršio traženu

autorizaciju; • ako tekst nije moguće autorizovati usled nedostatka vremena, a

intervjuisani se izričito saglasio sa objavljivanjem. • Nakon autorizacije, reči intervijuisanog mogu se izmeniti jedino

nužnom lektorskom intervencijom.

Naslovi, najave i lidovi Naslovi, najave i lidovi uvek odražavaju suštinu novinarskog priloga. Naslovi i najave moraju biti praćeni novinarskim prilogom. Plagijat Plagijatom se najgrublje krše pravila novinarske struke. Kada se u novinarskom prilogu preuzima ili na drugi način koristi tuđi

prilog, označavaju se podaci o javnom glasilu u kome je prvobitno bio objavljen, kao i o autoru priloga.

Prepoznatljivost vrednosnih sudova U novinarskom prilogu mora biti prepoznatljivo šta su podaci o događaju ili

druge dokazane, odnosno proverljive činjenične tvrdnje, a šta su lična mišljenja ili drugi vrednosni sudovi.

Prepoznatljivost reklama i drugih saopštenja Pristrasno, nekritičko, odnosno novinarskim razlozima nemotivisano

prikazivanje proizvođača, robe ili usluge u novinarskom prilogu predstavlja nedopušteno skriveno reklamiranje.

Oblici i sadržina informacije koja nije novinarski prilog moraju na nedvosmislen način da ukazuje na to da se radi o reklami, plaćenom saopštenju, saopštenju za javnost i sl.

58

Istraživanje javnog mnjenja i ankete Uz podatke o rezultatima istraživanja ili anketa, objavljuju se i podaci o

naručiocu, uzorku ispitanika, kao i o teritoriji i vremenskom periodu za koji se rezultati vezuju.

Embargo Urednik je u obavezi da poštuje zahtev izvora informacije da se

informacija ne objavi pre određenog vremena ako za to postoji naročito opravdani razlog, na primer, ako se radi o sadržaju govora koji bi tek trebalo da bude održan, unapred spremljenom izveštaju ili informaciji o sadržaju budućeg događaja i sl.

Pisma čitalaca i učešće u programu Javna glasila omogućuju, prema sopstvenim pravilima, čitaocima,

slušaocima i gledaocima da se neposrednim obraćanjem uključe u oblikovanje javnog mišljenja.

Pismo čitaoca se može objaviti ako se iz njegovog oblika i sadržine jasno

zaključuje da je objavljivanje u skladu sa namerom autora. Pretpostavlja se da namera objavljivanja postoji ako se u pismu čitaoca

upućuje na tekst koji je u tom glasilu već objavljen ili na slučaj od javnog interesa. Pismo čitaoca se objavljuje pod imenom autora, ali bez njegove adrese. Na izričit zahtev, urednik može izuzetno da pristane da tekst pisma objavi i

bez navođenja autorovog imena. Urednik neće objaviti pismo čitaoca ako postoji neotklonjiva sumnja u

pogledu identiteta autora. Dozvoljene su lektorske intervencije u tesktu pisma. Urednik može da sažme pismo čitaoca bez izmene smisla teksta, osim

kada se autor tome izričito protivi. Obaveza čuvanja profesionalne tajne proteže se i na sadržaj pisama

čitalaca. Kontakt programi, emisije uživo Učesnik u emisiji koja se emituje uživo a koji nije novinar, kao i lice koje se

javlja u kontakt program odgovaraju za informacije koje tom prilikom iznesu.

59

Novinar i urednik obavezni su da iz emisije, odnosno programa isključe

lice čiji su iskazi i ponašanje uvredljivi ili inače pravno ili moralno nedopušteni. Nelojalna konkurencija Novinari ne konkurišu jedni drugima na nelojalan način. 4. Obziri prema drugima Prepoznatljivost lica Ako se interes javnosti da zna zadovoljava i objavljivanjem informacije bez

označavanja lica na koje se odnosi, novinar neće navesti ime, nadimak, adresu, zanimanje, objaviti fotografiju ili drugi podatak koji omogućuje da se lice identifikuje.

Pristanak za objavljivanje i opravdan interes javnosti da zna Informacije koje su u stanju da povrede pravo ili zaštićeni interes lica,

novinar objavljuje uz prethodni pristanak tog lica, a i bez njegovog pristanka, kada postoji opravdan važniji interes javnosti da zna.

Pristanak nije dovoljan ako lice nije u stanju da shvati značaj svog

pristanka i posledice objavljivanja. Interes javnosti da zna postoji, naročito, kada informacija služi javnoj

bezbednosti, zaštiti zdravlja, upozorenju na opasnost, razjašnjenju teškog nedela, sprečavanju zablude javnosti i dr.

Ljudska prava, vladavina prava i demokratija Novinar afirmiše poštovanje ljudskih prava, vladavine prava i demokratije

u društvu, a protivljenjem reaguje na njihovu povredu. Ljudsko dostojanstvo Ljudsko dostojanstvo je za novinara neprikosnoveno. Novinar ne krši dostojanstvo sopstvene i tuđe ličnosti, a naročito ne

podržava radnje kojima se bilo kom čoveku odriče ljudsko svojstvo, ne degradira čoveka na puko sredstvo, ne poziva ni na čije izopštavanje iz društvene zajednice niti na postupanje nedostojno čoveka, ne podstiče na nečovečnu primenu nasilja, i sl.

60

Novinar nemirenjem reaguje na ogrešenja kako o njegovo ljudsko dostojanstvo, tako i o ljudsko dostojanstvo drugih.

Diskriminacija i govor mržnje Novinar ne diskriminiše, niti govorom mržnje podržava diskriminaciju zbog

nacionalne pripadnosti, vere, rase, pola, seksualnog opredeljenja, političkog uverenja, invalidnosti, bolesti ili pripadnosti manjini, berzazložno ne ističe razlike među ljudima i grupama po tim i drugim ličnim svojstvima, niti pravi aluzije te vrste.

Čast i ugled Paušalne i nezasnovane optužbe, kao ni takva sumnjičenja, nisu

svojstveni novinarima, a podrivaju poverenje i verodostojnost novinarske struke. Kada je to moguće i primereno s obzirom na okolnosti slučaja, novinar će

sprečiti povrede časti i ugleda koje služe samo omalovažavanju, odnosno izraziti protivljenje takvim postupcima.

Psihički integritet i pijetet Kad god to može, novinar neće izazvati ili pojačati patnju ili tugu lica

baveći se onime što je u stanju da izazove ili pojača patnju ili tugu. Isto važi kada bi objavljivanje informacije o umrlom licu povredilo osećaj

pijeteta njemu bliskih lica. Opterećivanje lica prekomernim insistiranjem na intervjuu, upornim

ponavljanjem telefonskih poziva, praćenjem i sl., novinar ne praktikuje, osim kada je to opravdano interesom javnosti da zna.

Privatnost Novinar uvažava privatnost, kako ljudi tako i preduzeća, ustanova i drugih

organizacija. Bez pristanka lica ili zakonskog ovlašćenja novinar ne zadire u privatnost,

ni objavljivanjem informacija iz privatnosti, ni njihovim traženjem ili saznavanjem, a posebno optičkim nadziranjem, fotografisanjem i video snimanjem, prisluškivanjem ili tonskim snimanjem.

Ali, pretežniji opravdani interes javnosti da zna opravdava zadiranje u

privatnost i bez pristanka. Podaci iz privatnosti povereni novinaru kao tajne, ne objavljuju se, osim

ako preteže interes javnosti da zna.

61

Ne zadire se ni u privatnost javnih ličnosti, osim se ako se objavljuje ono što je od važnosti za javnu funkciju ili položaj takve ličnosti u javnom životu.

Događaji iz dalje prošlosti lica postaju deo privatnosti, posebno ako bi

ponovno bavljenje njima putem objavljivanja naškodilo licu. Novinar posebno vodi računa o privatnosti dece, bolesnih, duševno

poremećenih, zaostalih, nemoćnih, žrtava, naročito žrtava seksualnog nasilja i iskorišćavanja, lica u velikoj tuzi, traumatizovanih lica u šoku, teško unakaženih osoba i sl., a posebno o tome da im prikupljanje i objavljivanje informacija ne naškodi, dok u njihovu privatnost može da zadre samo kada interesa javnosti da zna očigledno preteže.

Podaci o ličnosti Podaci o ličnosti koji se obrađuju u okviru novinarskog posla ne smeju biti

netačni, nepotpuni, zastareli, ni iskrivljenog značenja kada se povežu sa drugim podacima.

Obrađivani podaci o ličnosti čuvaju se kao redakcijska tajna. Podaci o ličnosti mogu se prenositi drugim redakcijama ili novinarima za

novinarske svrhe, naglašavajući da se za druge svrhe ne smeju upotrebljavati. Autentičnost Novinar ne izaziva kod čitalaca, slušalaca i gledalaca pogrešnu predstavu

o licu: nikome ne pripisuje svojstva, radnje, događaje i sl. koji nisu njegovi, kao što nikome ni ne odriče svojstva, radnje, događaje i dr. koji jesu njegovi, makar takvo pripisivanje odnosno odricanje bilo i pohvalno.

Ilustrovanjem teme ili pojave slikom lica koje sa njima ne stoji u vezi

(simbolička slika), ne sme da se stvori pogrešna predstava o povezanosti lica sa temom ili pojavom.

Autentičnost izjave, fotografije ili drugog ličnog zapisa proverava se pre

objavljivanja sa pažnjom primerenom okolnostima. Neautentične izjave, iskrivljeni prikazi, konstruisani opisi događaja,

izmišljeni intervjui, foto i tonske montaže, moraju se jasno označiti kao neautentični ako su takvi da i čitaoci, slušaoci ili gledaoci koji se ne udubljuju u prilog ne bi bili u stanju da spoznaju njihovu neautentičnu prirodu.

62

Ispravka, odgovor (demanti) i opoziv Novinar i urednik koji ustanovi da je objavio neistinitu informaciju,

nepotpunu informaciju kojom stvara pogešnu predstavu ili da je neautentično preneo informaciju, bez odlaganja, i ne čekajući takav zahtev pogođenog lica, ispravlja je, odnosno povlači je, saopštava da ne ostaje pri njoj, da je naknadno spoznao njenu nekorektnost i sl., uz izvinjenje pogođenom i publici.

Osim u slučajevima kada ga zakon ovlašćuje da ne objavi traženi

odgovor, novinar i urednik – i onda kada je siguran da nije tako – objavljuje odgovor (demanti) u kome pogođeno lice tvrdi da je informacija neistinita, nepotpuna ili neautentično preneta.

Odgovor objavljuje ne komentarišući ga u istom broju odnosno emisiji,

osim kada komentarom potvrđuje svoje saznanje o neistinitosti, nepotpunosti odnosno neautentičnosti informacije koja je povod odgovoru.

Ispravku, odgovor i opoziv objavljuje na način koji omogućuje da za njega

sazna što veći broj primalaca koji su saznali za informaciju koja se ispravlja, na koju se odgovara odnosno koja se povlači.

Deca Prava i interesi deteta uživaju veću zaštitu nego prava i interesi ostalih

lica, a opravdani interes javnosti da zna, koji je inače dovoljan za saznavanje i objavljivanje, mora biti naročito opravdan i očigledno pretezati u odnosu na interes deteta. Posebno, ako se radi o detetu čija sposobnost ocenjivanja i prosuđivanja sopstvenog interesa nije još dovoljno izgrađena.

Novinarski prilozi koji bi mogli ozbiljno da ometu telesni, duhovni ili moralni

razvoj maloletne dece, naročito pornografija i prikazivanje bezrazložnog nasilja, ne smeju biti dostupni maloletnicima.

Izostaviće se prilozi koji se bave opasnim radnjama, ako su u stanju da

navedu decu na olako oponašanje. Novinar i urednik ne objavljuje prilog koji je neposredno adresovan na

decu a koji iskorišćava neznanje, neiskustvo ili lakomislenost dece, ili njihov poseban odnos sa roditeljima, vaspitačima, nastavnicima, trenerima i drugim licima od njihovog posebnog poverenja.

Zločini i izveštavanje iz sudnice Do objavljivanja osuđujuće presude važi presumcija nevinosti.

63

Lice protiv koga se vodi postupak novinar ne označava kao krivca ni u slučaju prethodnog priznanja, bez obzira na stanje dokaznog postupka, i bez obzira na to koliko je očigledno da je određeno lice počinilac.

Izveštavanje u vezi sa sudskim postupkom ne sme biti rukovođeno

predrasudama, niti prejudicirati ishod postupka. Nedopušteni su komentari sudskih odluka kojima se ignorišu pravila

pravne struke, a izveštaj o sudskom postupku i komentar moraju jasno da se razlikuju.

Izveštavanje o krivičnim delima ne sme drugima da pruži priliku za

korišćenje tehnike vršenja zločina i njegovo oponašanje, zbog čega se u tom pogledu ograničava na ono što je neophodno.

Pri izveštavanju o krivičnim delima maloletnika, posebno se vodi računa o

uticaju navođenja imena ili drugog identititeskog obeležja na budućnost maloletnika.

Novinar koji izvesti o pokretanju postupka protiv lica izvestiće javnost i o

oslobađujućoj presudi ili obustavljanju postupka. Žrtve i samoubistva Novinar neće svojim postupanjem pri prikupljanju informacija i

izveštavanju ometati i otežavati aktivnosti na spasavanju žrtava ili uklanjanju opasnosti.

Pri prikazivanju leševa, umirućih ljudi, teško povređenih, ljudi koji pate i sl.

na mestu je naročita suzdržanost u pogledu podrobnosti prikaza, njegovog trajanja, veličine, vremena emitovanja i sl.

Isti obziri su umesni i pri izveštavanju o samoubistvu. Predizborna utakmica U vreme predizborne utakmice, novinari obaveštavaju i o stavovima,

političarima i strankama čije poglede ne dele. Novinar i urednik ne sme, zbog svojih političkih uverenja, da građanima

oteža pristup informacijama bez kojih bi njihovo učešće u formiranju javnog mnenja i vršenje biračkog prava bilo otežano.

64

IZVOD NA SRPSKOM

Razvijanje mehanizama samoregulacije na nivou cele profesije, kako bi se omogućio sveobuhvatniji pristup razvijanju i očuvanju novinarske etike, istinske odgovornosti prema javnosti i zaštite načela slobode izražavanja i njene upotrebe, složen je i veoma zahtevan proces. Sa jedne strane, srušene su stroge, sirove forme državne cenzure i monopola nad štampanom i emitovanom reči, dok su, sa druge strane, lukavi oblici pritisaka i uticaja političkih i ekonomskih elita sprečavali stvaranje istinski nezavisnih medija. Nove slobode donele su novinarima nesigurnost koliko i nove mogućnosti. Novinarska profesija osetila je posledice liberalizacije i zbog sučeljavanja sa novim oblicima pritisaka moćnih elita do tada nepoznatih medijima, koji u modernim demokratijama imaju ulogu kontrolora. Promene u medijima kao i u privredi uticale su na promenu radnog ambijenta i uslova rada novinara, kao i ulogu novinara u društvu. Iako novinari više nisu sluge države (ili se bar grčevito bore da to ne budu), oni služe interesima vlasnika medija u kojima rade. Pojavili su se novi preduzimači bez ikakvog interesovanja za novinarstvo kao struku ili jednu od poluga demokratije, što nije doprinelo razvoju medija u službi građana, naročito u uslovima prezasićenog tržišta na kome se izdavači štampe takmiče za relativno mali broj čitalaca. Ključne reči: samoregulacija, sloboda izražavanja, cenzura, demokratija

SUMMARY

Development of self-regulation mechanism of the entire profession, in order to provide more comprehensive approach to the progress and preservation of journalistic ethics, essential responsibility to the general public and protection of the principles of freedom of speech, is a very complex and demanding process. On one hand, strict forms of censorship and monopoly over printed and broadcasted news had been overthrown, but, on the other hand, forming of truly independent media was blocked by the cunning forms of pressure. New freedom has brought new possibilities but also an insecurity to the journalists. Also, journalism has felt consequences of liberation because of the confrontation with the new, until then unknown, forms of pressure of the powerful elite, which in modern democratic society has the role of the overall controler. Changes in the media, similar to the ones in economy, have affected journalist’s operating environment, work conditions and place in society. Although journalists are no longer political servants (or they brokenly struggle not to be), they serve interests of the owner of the parent media. New contractors have appeared, that have no interest in journalism as a profession and lever of democracy, which did not contribute to the development of the media that serve citizens, especially in conditions of the glut on the market where publishers are fighting for relatively low number of readers. Key words: self-regulation, freedom of speech, censorship, democracy

65

BIOGRAFIJA Ljiljana Bandić rođena je 02. 10. 1984. godine u Novom Sadu. Od oca Bandić Tomislava i majke Bandić Mirjane. Prva četiri razreda završila je u Osnovnoj školi „Svetozar Marković Toza“, a druga četiri, u Osnovnoj školi „Jovan Popović“ u Novom Sadu. Bila je đak Gimnazije „Laza Kostić“ u Novom Sadu koju je završila vrlo dobrim uspehom. Filozofski fakultet u Novom Sadu na odseku pedagogija upisala je 2003. i apsolvirala 2009. godine. Fakultet za mendžment upisala je 2007., a završila 2011. godine u Novom Sadu.

potpis Novi Sad, 2011. godine

Ljiljana Bandić

66

FAKULTET ZA MENADŽMENT U NOVOM SADU KLJUČNA DOKUMENTACIJSKA INFORMACIJA Redni broj: RBR Identifikacioni broj: IBR Tip dokumentacije: Monografska dokumentacija TD Tip zapisa: Tekstualni štampani materijal TZ Vrsta rada: Diplomski rad VR Autor: Ljiljana Bandić AU Mentor: doc. dr Goran Bulatović MN Naslov rada: Etika u medijima: Standardi za odmeravanje novinarske slobode NR Jezik publikacije: Srpski (latinica) JP Jezik izvoda: S/E JI Zemlja publikovanja: Republika Srbija ZP Uže geografsko područje: Vojvodina UGP Godina 2011. GO Izdavač: Autorski reprint IZ Mesto i adresa: Fakultet za menadžament ,Vase Stajića 6, Novi Sad MA Fizički opis rada: Broj poglavlja 8, strana 68 FO Naučna oblast: Menadžment u medijima NO Naučna disciplina: Novinarstvo ND Ključne reči: Etika, moral, kodeks, regulativa PO Čuva se: U biblioteci Fakulteta za Menadžment, Novi Sad

67

FACULTY OF MANAGEMENT, NOVI SAD KEYWORD DOCUMENTATION Accession number: ANO Identification number: INO Documentation type: Monograph type DT Type of record: Printed text TR Contents code: Graduation asignment CC Author: Ljiljana Bandić AU Mentor: Goran Bulatović MN Title: MEDIA ETHICS: STANDARDS FOR THE MEASUREMENT OF THE JOURNALISTS FREEDOM TI Language of text: Serbian (Latin alphabet) LT Language of abstract: S/E LA Country of publication: Serbia CP Locality of publication: Voivodina LP Publication year: 2011. PY Publisher: Author’s reprint PU Publication Place; Novi Sad, Faculty of Management, Vase Stajića 6, Novi Sad PP Phisical description: Number of chapters 8, 68 pages PD Scientific discipline: Public relations SD Keywords: Ethics, morality, codex, regulation UC Holding data: In the library of Faculty of Management HD Note: None

68