Edicija UliksDaily Press - Podgorica

OKLOPPriča o jednom neobičnom samoubistvu

Milan Popović

Edicija Uliksurednik

Balša Brković

IzdavačDaily Press - Podgorica

Za izdavačaŽeljko Ivanović

DizajnIrena Vuković

Priprema za štampuBlažo Milić

ŠtampaElvod Print - Lazarevac

Tiraž3000 kom.

OKLOPPriča o jednom neobičnom samoubistvu

Milan Popović

Podgorica 2009.

Prvi deoREZ

�

1. Šok

Godinama unazad, možda čak i od samog svog početka, zapra­vo od kada znam za sebe, prolazim kroz neke svoje različite, pa i suprotne, dobre i loše, svetle i mračne faze. Po nekoj dubljoj i sna­žnijoj pravilnosti, koju do današnjeg dana nisam uspeo do kraja da rasvetlim i odgonetnem, u određenom trenutku, jednostavno pređem iz jednog u drugo stanje i obratno. Spoljašnji povodi za ove moje velike unutrašnje promene, najčešće su sasvim banalni, da ne kažem beznačajni, nekada ih čak i nema, ili su makar meni samom nepoznati, a samo izuzetno su i dovoljno krupni, ozbiljni i, da se tako izrazim, srazmerni.

U mom slučaju, prelasci iz svetla u tamu i obratno iz tame u svetlo, istovremeno, i jesu, i nisu totalni. Jesu totalni, zato što iznenadna svetlost odnosno tama, kada naiđu, u jednom jedinom trenutku, preplave i promene moje celokupno unutrašnje stanje, a nisu totalni, zato što ispod ove, nove, totalne, i iznenadne promene, ostaje i dalje da kuca ono moje isto staro, neizmenjeno ja, sa svom svojom dotadašnjom sadržinom, dinamikom i putanjom. Drugim rečima, promeni se samo onaj njegov osnovni ton, ne i onaj njegov osnovni sadržaj.

Zbog toga ni ona moja dva ja, do kojih pri tome neizbežno dolazi, nisu dva potpuno različita odnosno suprotstavljena ega, kao neki moji skriveni unutrašnji Džekil i Hajd, nego su pre kao jedan te isti lik ili tip, samo u dva različita odnosno suprotstavljena valera. Kao neka meka ili laka šizma, ako mogu tako da kažem.

�

Važan i sastavni deo ove moje blage šizme, jeste i jedna vrsta zaboravljanja, koja se razvija između ona dva različita odnosno suprotstavljena stanja. U stvari, tu i nije toliko reč o zaboravljanju u užem ili pravom smislu ove reči, nego pre o jednoj vrsti valjda neizbežne ekonomije i psihologije potiskivanja, odgovarajućih, posebno onih bolnih, mračnih i traumatičnih sadržaja. Koji se onda, nakon svake sledeće velike promene, u celini, ili, češće, delimično, vraćaju, ali tada obnovljeni, osveženi, rehabilitovani.

Zaboravljanje odnosno potiskivanje o kojem je ovde reč, ima više loših, ali ima i jednu dobru stranu. Bez ove dobre strane, ova priča, verovatno, nikada ne bi ni bila ispričana. Ne znam kako vi, ali ja u svojim mračnim fazama, nemam snage, sposobnosti i volje, čak ni za pričanje priče. Paradoksalno, tek zaboravljanje odnosno potiskivanje ovih mračnih sekvenci, koje redovno dolazi sa svakom novom i velikom svetlom fazom, kod mene, kasnije, dovodi i do one suprotne, pozitivne reakcije ili posledice, naime do postepenog vraćanja, sećanja, te obnove moći, snage i volje za životom. I za pričanjem.

Tako, samo u poslednjih dvadesetsedam meseci i jedanaest dana, prošao sam čak kroz dve velike, veoma velike promene, preokreta i transformacije, najpre kroz onu iz velikog svetla u veliku tamu, a zatim i kroz onu suprotnu, iz velike tame u veliko svetlo (a ovako velikih, veoma velikih promena, preokreta i transformacija, u mojih dosadašnjih, za par sedmica će biti pedesetpet godina, bilo je više). Ali, da bi ova priča ubuduće mogla da se dobro razume, razvija i prati, od sada pa nadalje, moraću da budem, i do kraja konkretan, tačan i precizan. Danas, kada ovu priču, evo, upravo počinjem da pričam odnosno zapisujem, nedelja je, 20. jun 2010, i usred sam jedne svoje relativno nove i velike svetle faze. U krajnje neobičnim, čak dramatičnim okolnostima, o kojima će više reči biti u osmom odeljku ove priče, ova moja sadašnja velika i svetla faza, započela je još početkom septembra 2009. Ovde vam pažnju skrećem još samo na to, da je za samu obnovu sećanja na onu veliku mračnu fazu, koja je ovoj mojoj sadašnjoj velikoj svetloj

�

fazi neposredno prethodila, kao i za obnovu same moći, snage i volje za pričanjem o njenom odnosno prethodećem mraku, meni bilo neophodno, punih devet, deset meseci.

A sama velika mračna faza, koja je ovoj mojoj sadašnjoj velikoj svetloj fazi neposredno prethodila, započela je jedne druge nedelje, 9. marta 2008. No, pre nego što konačno i kažem, šta je to što se u mom životu tačno dogodilo, promenilo i prelomilo, tog danas već dalekog i fatalnog martovskog dana 2008, moram da istaknem makar još jednu stvar, koja se još uvek ne odnosi na sam ovaj događaj, nego na jedan sasvim specifičan i važan kvalitet, onog sećanja o kojem je ovde celo vreme reč. U izve­snom smislu, naime, ovo sećanje kao da je ponelo pečat onog istog, mogu li opet reći, blagog, lakog i mekog udvostručavanja. S jedne strane, ono je živo i jako, kako mogu da budu živa i jaka, samo sećanja na najveće životne traume, gubitke i drame, s dru­ge strane, međutim, ono, kao da je, putem onog prethodnog zaboravljanja odnosno potiskivanja, na određen način, najpre izolovano, sterilizovano i detraumatizovano, pa tek nakon toga i bezbedno oživljeno, oporavljeno i vraćeno. I kao da se, upravo zbog toga, u izvesnom smislu, i u izvesnoj meri, sada odnosi na nekog drugog, a ne na mene samog. Pa zbog toga sada o tome, i mogu da razmišljam, pišem i pričam.

„Poginula je Ana,“ ovom kratkom, kao nož odsečnom rečenicom, koju mi je toga dana, u nedelju, 9. marta 2008, saopštila Sonja, moja i Anina najbolja prijateljica, započela je moja poslednja velika, nepregledna i teška tama. Znajući koliko je velika, duga i jaka, bila moja i Anina ljubav, Sonja me je najpre samo kratko nazvala telefonom, i, glasom čijeg ću se neobičnog, jedva čujnog podrhtavanja, setiti tek mnogo dana kasnije, predložila da se odmah negde i vidimo. Kada sam ušao u njen stan, najpre me je zamolila da sednem, a zatim pažljivo, glasom koji je tada već sasvim čujno podrhtavao, saopštila onu kratku, kataklizmičku vest s početka ovog pasusa. Kao i da se to dogodilo pre samo nekoliko sati, u saobraćajnom udesu, na Obzovici, blizu Cetinja, da je Ana u tom trenutku bila sama u

10

svojim kolima, da za udes nije bila ni najmanje kriva (kao da je to sada uopšte bilo važno), da je nemilosrdni džip­ubica micubiši iz suprotnog pravca preticao preko pune linije brzinom većom od stopedeset, da je obesni turbo­vozač i izazivač udesa nakon svega ostao bez i najmanje ogrebotine, da Ana nakon udesa nije uopšte dolazila do svesti, da nije patila, da joj je prva pomoć ukazana brzo, ali da joj nije bilo spasa, konačno da je izdahnula nadomak KBC­a. I još mnogo, mnogo drugih detalja. Koje ja već više nisam bio u stanju ni da pratim a kamoli pamtim.

A onda sam potonuo u veliku, duboku i neprozirnu tamu. Koja je potrajala oko godinu i po (sve do novog velikog preokreta u jesen 2009). Pri tome, u ovoj tami, smenila su se najmanje tri perioda, od po oko pola godine, sa intenzitetom koji jeste opadao, mada ne onoliko koliko sam se nadao, i, što je još važnije, sa tri glavne unutrašnje komponente, koje su im, uprkos opadajućem intenzitetu, bile zajedničke. To su bile dnevne tehnike, noćne subverzije, i suicidne fantazije, da ove, ovde, na samom početku, tako nazovem.

DNEVNE TEHNIKE su bile antropotehnike, to jest tehnike humanog opstanka. Igrom, pa i ironijom sudbine, ove složene tehnike, najpre sam upoznao sasvim profesionalno, i to samo par godina pre nego što će se ispostaviti, da su mi postale i neposredno, životno potrebne, čak neophodne. Kao filozof po obrazovanju i pozivu, dugo sam se bavio pretežno, ili čak isključivo, problemima modernih vremena. Tek u poslednjih nekoliko godina, pod odloženim ali snažnim dejstvom traume postjugoslovenskog raspada, odnosno potrebe da tu traumu šire i dublje rasvetlim, odgonetnem i razumem, proširio sam i produbio glavnu jedinicu i polje analize, i tako došao do ideje i projekta velikog komparativnog istraživanja tri velike pozne, naime pozne antike, poznog srednjovekovlja, i pozne moderne. U najvećoj meri, pri tome sam se oslonio na iluminantnu „hermeneutiku subjekta“ Mišela Fukoa, posebno na njenu interpretaciju poznoantičke, preciznije stoičke, još preciznije filozofije velikog Lucija Aneja Seneke.

11

U kritičnom momentu, upravo od Lucija Aneja Seneke, pozajmio sam tehniku najveće nedaće, jednu od najznačajnijih, najfrekventnijih i najlucidnijih poznoantičkih odnosno stoičkih antropotehnika. U trenutku najveće nedaće, recimo gubitka najbliže i najvoljenije osobe, kao što je to upravo bio i moj slučaj s početka marta 2008, sugerisao je mudri Seneka, nikako ne smete da dopustite da potpuno padnete, jer u životu uvek ostaje nešto odnosno neko, zbog čega odnosno zbog koga, još uvek vredi da se opstane, ovako je otprilike glasila ova inteligentna i preventivna Senekina refleksija, ideja i tehnika. Ali je moj problem bio upravo u tome, što sam ja, nakon iznenadne Anine smrti, bio ispunjen nepodnošljivim osećanjem, ne samo nepovratnog, nego i apsolutnog, potpunog, totalnog gubitka, praznine i nedostatka. U kojem više nije bilo ničega odnosno nikoga, zbog čega odnosno zbog koga je vredelo da se o(p)stane.

Zbog toga sam, pretpostavljam da je i to bila neka vrsta instinkta i borbe za samoodržanje, bio prinuđen, da izvršim jednu malu adaptaciju, modifikaciju, pa i transformaciju Senekine tehnike najveće nedaće. A to sam učinio tako što sam ovu u izvesnom smislu proširio, spiritualizovao, i eternizovao. Ostavši potpuno sam, bez ikoga i ičega u sadašnjosti i budućnosti, morate mi verovati da sam se tada zaista tako osećao, okrenuo sam se prošlosti, sejvirao sedamnaest godina zajedničkog života sa Anom, koje fizički više nije bilo, ali su sećenja na nju još uvek bila čak i više nego živa, oslobodio sejviranu memoriju mreže prohujalog vremena, transformisao ju u vanvremeni čisti duh, da se tako izrazim, i na kraju ju, tako oslobođenu i transformisanu, vratio u sadašnjost i budućnost. Da bih ove učinio drugačijim, svetlijim, boljim. Ili makar podnošljivijim.

Naravno, bio je to jedan sasvim pragmatičan, psihološko­filozofski inžinjering. Ali i neka vrsta velike duhovne vežbe autosugestije. Ključna, prevratna tačka ove vežbe, bila je jedna jednostavna, ali snažna ideja. Da sam kosmički izabran i srećan, što sam uopšte bio sa Anom, da je mnogo onih koji nikada

12

nisu imali tu sreću da apsolutno i nepomućeno srećni budu ni sedamnaest sekundi a kamoli sedamnaest godina kao što je to bio slučaj sa mnom i Anom, da zbog toga zaista nemam prava da budem nesrećan, te da sada, zbog toga, u izvesnom smislu, isključivo od mene zavisi, šta ću da izaberem, da se ubuduće osećam kao kosmički proklet, kažnjen i nesrećan, sam, bez ikoga i ičega, kako sam se upravo osećao, ili obrnuto, da se ubuduće, i za vjeki vjekova, osećam kao kosmički izabran, nagrađen i srećan, ispunjen ljubavlju i Anom, spiritualno i eternalno.

U prvih nekoliko sedmica, opisana autosugestija nije delovala, ali sam ju ja uporno, opsesivno, manično ponavljao. (Opet, valjda, instinktivno, šta sam drugo mogao, to mi je jedino bilo preostalo.) Posle otprilike mesec dana, mehanička ponavljanja izabrane mantre, počela su da daju prve, koliko­toliko opipljive efekte i rezultate. Po prvi put nakon devetomartovskog šoka, naime, negde početkom aprila 2008, počeo sam da osećam izvesne, nejake, ali jasne znake, neke relativno nove, meni do tada potpuno nepoznate, konsolidujuće i ohrabrujuće smirenosti (da ne kažem mira jer bi to već bilo preterano). Koja jeste bila krajnje krhka i nestabilna, uz to još i više nekako jednodimenzionalna, spiritualna, skoro mistična, u lošem smislu ove reči, ali, ipak, u odnosu na onaj opasni bezdan ništavila, u koji sam već polako bio počeo da zapadam, nesporno napredna, pozitivna i blagotvorna. Samome sebi, tada sam već bio počeo da izgledam, i kao neki pomalo jurodivi duhovnik, čudak, spiritist, ali je, tako sam tada govorio sebi, i to bilo mnogo bolje, nego da postanem totalni očajnik, nihilist, samoubica (što sam u stvari već u izvesnoj meri i počeo da bivam odnosno postajem).

Uz sve pomenute slabosti, međutim, novouspostavljena smirenost, imala je još jedan veliki, pokazaće se, teško otklonjivi, ili čak neotklonjivi nedostatak. Bila je, naime, samo dnevna. Kao neka vrsta kontra­vampira. Što bih uz pomoć onih antropotehnika s velikim naporom uspostavio u toku dana, naime, noć, i to svaka, i baš svaka naredna noć, rušila je bez milosti i ostatka. Kao u onoj staroj epskoj narodnoj pesmi. Što

13

je u toj pesmi bio Skadar na Bojani, to je u mom životu bila ona krajnje nestabilna i lomljiva smirenost. Što u pesmi vile, to u mom životu noćne tmine.

Zanimljivo, u tim teškim i mučnim vremenima, nisam uopšte sanjao. Iz tih vremena odnosno noći, naime, ne sećam se ni jedne jedine slike, a kamoli sna kao neke složene radnje ili priče. Zato sam ovo iskustvo gore i najavio kao NOĆNE SUBVERZIJE, a ne kao noćne more. A da su zaista bile noćne subverzije, rušenja, razaranja, one preko dana teško izgrađivane i nestabilne smirenosti, to sam sasvim pouzdano saznavao, tek nakon proteka noći, ujutru, sa buđenjem, kada bih sa užasom i očajem konstatovao, da od jučerašnje nejake nirvane, nije ostajalo ništa, i baš ništa. Nisam ni lekar, ni psiholog, ni psihoanalitičar, pa ne mogu ni da znam, ali mogu makar laički da pretpostavim, da je to bilo posledica nekontrolisanih tokova, radova i učinaka noći. Dan je bio domen svesti i racionalnosti, noć domen podsvesti i iracionalnosti. Dan teren antropotehnike i adaptacije, noć teren haosa i entropije. Dan zona života i nagona za samoodržanjem, noć zona smrti i nagona za konačnim smirenjem. Dan kraljevstvo Erosa, noć kraljevstvo Tanatosa. (Ili je možda bilo obrnuto?)

Ali bih pogrešio ako bih kazao da sam u to vreme noć doživljavao isključivo kao pretnju i neprijatelja. Subverzija noći koju sam upravo opisao, to svakako jeste bila, i to svakako jeste bio, jedan deo mog tadašnjeg iskustva, percepcije i doživljaja noći. Postojao je, toga se takođe dobro sećam, u tom vremenu, međutim, i jedan drugi, relativno pozitivni deo mojeg iskustva, percepcije i doživljaja noći. Ovaj potonji bio je posledica teškog iskustva odnosno napora prethodnog dana. Koji je sa svojim složenim, zahtevnim, pa i iscrpljujućim antropotehnikama, pored one krhke smirenost, redovno donosio i veliki zamor. Pa sam zbog toga krajem svakog dana noć počeo željno da iščekujem i kao jedini oblik neophodnog opuštanja, relaksacije i odmora. Tako da sam prema svakoj dolazećoj noći, u tom vremenu, a posebno u prvih par meseci posle onog devetomartovskog šoka, u stvari, imao, razvijao i osećao, jednu vrstu doboke,

14

svesno­nesvesne ambivalencije, a ne ni čistu odbojnost, ni čistu privlačnost. S jedne strane, naime, nestrpljivo očekivanje, da ne kažem radovanje, zbog žuđenog odmora, s druge strane, veliki strah, zbog one noćne subverzije.

U stvari, veliki, najveći strah, odnosno pravu nepodnošljivu frustraciju, užas i očaj, donosila su tek jutarnja buđenja, ne toliko same noći, a ove potonje tek utoliko ukoliko sam već bio naučio da posle rušilačkog pira noći neizostavno dolazi buđenje koje donosi povratak u pogoršanu realnost. Ne znam da li ste ikada iskusili taj osećaj, ukoliko niste, bolje je da to iskustvo nikada ni ne upoznate. Od svih bolova, koje sam ikada doživeo, po intenzitetu, izdvajam dva. Nemoguće ih je upoređivati, jer pripadaju potpuno različitim vrstama, ali su to sigurno dva najveća i najteža bola, koja sam ikada osetio. Prvi je onaj ekstremni fizički bol, koji sam osetio, kada su mi, pre skoro trideset godina, na VMA, u Beogradu, iz grudne kosti, vadili koštanu srž. Najveći broj pacijenata, tako su mi lekari tada kazali, pri tome od intenziteta bola izgubi svest. Ja nisam, čak sam pomalo bio ponosan na to, ali kada sam prošao kroz onaj tunel bola, u kritičnom deliću sekunde, učinilo mi se, kao da se oko mene, i na mene, survava čitav kosmos. Drugi je duševni bol, koji su mi donosila upravo ova jutarnja buđenja.

Za razliku od bola kojeg donosi kataklizmička (s)vest, o smrti odnosno gubitku najbliže osobe, koji je kao udar groma, razoran, ali, istovremeno, i (super)kondenzovan i (super)koncentrisan, ovaj je kao agonija gušenja, razvučen, produžen, difuzan, ali, u izvesnom smislu, čak i teži, gori i mučniji od njega. U stvari, u strukturi ovog bola, bilo je najmanje tri faze ili sloja. (Možda i više, čovek često zaboravlja, i to trajno, upravo ono što je najteže i najmučnije. Moguće je da sam i ja sam, iz tog najtežeg i najmučnijeg vremena, nešto trajno zaboravio, potisnuo i izgubio. Bilo kako bilo, ja se danas sećam, ove tri faze ili sloja.)

U onom (naj)blažem obliku, prva faza ili sloj ovog bola, svima nam je manje ili više poznata. To je onih prvih nekoliko pred­

15

in­formativnih trenutaka, odmah nakon jutarnjeg buđenja, dok smo, zapravo, još uvek, više između svesti i nesvesti, nego pri punoj svesti, dok se u našem tek probuđenom umu, čak ni prvi jasni obrisi odnosno razlozi mučnine, nisu ni minimalno uobličili, nego nam kroz glavu samo nejasno prolazi, prva, sasvim neodređena i maglovita, ali u isto vreme dovoljno konkretna i negativna svest, kako ima NEŠTO loše, jako loše, što nas u javi koja je pred nama, toga dana čeka. A vama je već poznato, šta je mene u javi tih dana čekalo.

Druga faza ili sloj ovog bola, nastupala je nekoliko desetina sekundi, najviše pola minuta, minut posle buđenja, sa konačnim daunlodovanjem, punjenjem, uobličavanjem i konsolidovanjem svesti, kada je ono prvobitno, sasvim neodređeno i maglovito, mada još uvek dovoljno negativno i loše nešto, već bilo počelo da se jasno artikuliše, formira, iscrtava. Kao obris zveri. A zver je glasila „Ane više nema.“ Godinu i po, i nešto više, sve do onog novog, pozitivnog preokreta, do kojeg je došlo u jesen 2009, svakog, ali baš svakog jutra, ova kataklizmička svest, bila je ono prvo, što me je susretalo. No čak ni to nije bilo ono što je najstrašnije. Jer, najpre sasvim instinktivno, a zatim, sa vraćanjem pune svesti, i sasvim planski, naučeno, čak rutinski, svakog jutra i dana, uvek iznova sam prolazio, kroz procedure, pa i kroz učinke, one složene antropotehnike. I na taj način, svakoga dana, čak sa sve većom produktivnošću i efikasnošću, ako tako mogu da kažem, iznova uspostavljao, onu, preko noći razrušenu, nejaku i krhku, ali izuzetno važnu, spiritističku smirenost.

Ono, međutim, što pri svemu tome JESTE bilo najstrašnije, to je bila ona poslednja faza ili sloj u strukturi koju opisujem. Ona krajnje frustrirajuća, poražavajuća i ponižavajuća misao, koja mi je, po pravilu usred onih dnevnih antropotehnika, dakle čak i pre njihovog rutinskog okončavanja, svakog jutra i dana, tiho ali neumoljivo, šaputala, sugerisala, ponavljala, kako sve te dnevne antropotehnike, kontrole, samokontrole, racionalizacije, adaptacije, konsolidacije, pacifikacije i stabilizacije, zapravo, ne vrede ni jednog jedinog centa. Zato što će sve njih, kao i već

16

toliko puta pre toga, na kraju, opet da razruše, one misteriozne i potpuno nekontrolisane noćne subverzije.

Sizif. S tim što je moj konkretni Sizif vremenom počeo da poprima i sasvim opšti karakter. Nepodnošljiva frustracija zbog one konkretne loše beskonačnosti, dnevnih radova i noćnih subverzija, postepeno je prerastala u još nepodnošljiviju opštu frustraciju. Konkretni očaj zbog gubitka i nedostatka Ane, u opšti očaj zbog gubitka i nedostatka minimuma života, samo­kontrole i samopoštovanja. A to sam već bio počeo da osećam, čak i fizički, ne, dakle, samo mentalno, kao svoje veliko i opasno unutrašnje slabljenje. Koje je tako postajalo, sve pogodniji teren, za rađanje, a zatim i za klijanje, bujanje i divljanje, one treće, najotrovnije komponente, moje nove velike tame. Za SUICIDNE FANTAZIJE.

Toga tada nisam mogao biti svestan, za toliku i takvu svest, bio sam, ipak, premlad, ali danas znam, prvu klicu ovih fantazija, upoznao sam još u svojoj desetoj godini, dakle rano, veoma rano, čak toliko rano, da ponekad pomislim, kako mora biti, da su ove moje fantazije i težnje, od početka bile oblik neke moje dublje, objektivne, možda čak i biološke, genetske uslovljenosti i predodređenosti. Kako god, tek sećam se, u trećem razredu osnovne škole, desilo se da sam izgubio odeljenjski novac, koji sam po zaduženju skupljao i čuvao, za Male novine, ako se dobro sećam. Po prirodi stvari, izgubljeni novac nije mogao biti velik, ali ja sam, valjda, već i u to svoje rano vreme, u sebi bio formirao, onu pomalo preteranu ozbiljnost u shvatanju sveta, koja će me do današnjeg dana pratiti, i to kao mač sa dve oštrice, istovremeno kao blagoslov i kao prokletstvo, kao nagrada i kao kazna, kao oslonac i kao propast.

Tako i tada. To što sam, zbog one ozbiljnosti, bio izabran za odeljenjskog blagajnika, naravno, i nije bio baš neki posebni blagoslov, nagrada i oslonac, ali sam zato, nakon gubitka onog novca, upravo zbog te svoje, malo je reći, preterane ozbiljnosti, možda po prvi put u svom, tada još uvek mladom, veoma mladom

1�

životu, osetio šta je to pravo prokletstvo, kazna i propast. I meni samom danas izgleda potpuno nestvarno i neverovatno, ali se ipak dobro sećam, punih nekoliko sedmica, mene je strah zbog izgubljenog novca, bio celog preplavio. I paralisao. Kao neko veliko, strašno, neopisivo, pred­kataklizmičko osećanje. Na kraju, sve se nekako dobro završilo, sada se ne sećam čak ni kako, ali je ovo pred­kataklizmičko osećanje ostalo. Kao prva klica, seme, larva, pred­stadij, iz kojeg će se uskoro razviti, i one moje prve, sasvim eksplicitne, suicidne fantazije.

A do toga će doći, već sa mojim prvim ozbiljnijim krizama odrastanja, ispunjenim onim dugim, teškim i napornim mla­dalačkim lutanjima, snovima i maštanjima, strahovima i ne­izvesnostima, posebno strahovima i neizvesnostima, koje nas u tim godinama, valjda, sve neizbežno prate. A zatim, uz porast intenziteta, svesti i samosvesti, ali i uz delimičnu promenu, otežavanje i pogoršavanje karaktera, još najmanje tri ili četiri puta nakon toga, sa novim životnim krizama i turbulencijama. Poslednji put, sa onom takvom devetomartovskom, od pre dve i nešto godine, sa kojom je i započela ova priča. Neposredan povod, uzrok i izvor ove potonje, jeste bio gubitak najbliže osobe, ali je ono veliko i opasno unutrašnje slabljenje, koje sam gore opisao, makar jednim delom, bilo uslovljeno, odnosno pojačano, i jednom sasvim banalnom, mada objektivnom činjenicom, okolnošću, naime, da se rečena kriza i turbulencija sada već odvijala, ne više u mojoj ranoj mladosti ili zrelosti, kada sam još uvek imao dovoljno vremena, energije i snage, nego u vremenu posle moje pedesete, usred, dakle, one takozvane krize srednjih godina, koja i sama po sebi, čak i bez ikakvih spoljašnjih udara ili povoda, redovno donosi početak nezaustavljivog životnog slabljenja i opadanja.

Ono, međutim, senovito stanje svesti, koje je, tokom mog detinjstva i mladosti, još uvek bilo relativno benigno, imaginarno i bezopasno, najpre u obliku one sasvim rane mada preterane ozbiljnosti, zatim u obliku onog strašnog ali još uvek nedovoljno razvijenog pred­kataklizmičkog osećanja, najzad i u obliku onih

1�

eksplicitnih ali još uvek samo zamišljenih suicidnih fantazija, tokom mog zrelog, te ranog poznog doba, posle pedesetih dakle, počelo je da biva sve malignije i opasnije. Da bi nakon onog neočekivanog devetomartovskog udara, eskaliralo i u pravi mali suicidni naum. Koji je, sticajem okolnosti, u jednom trenutku, prešao čak i u fazu neposrednih, operativnih, tehničkih radnji i priprema.

Bilo je to negde krajem maja 2008, na vrhuncu onog mog velikog i opasnog slabljenja, kada me je osećaj onog nepo­dnošljivog bola, praznine i besmisla, već bio skoro do kraja savladao. Sasvim slučajno, posle dužeg vremena, sreo sam u gradu Deja Perovića, starog i dobrog prijatelja, još iz prohujalih mladalačkih dana. Koji je, za razliku od većine mojih drugih prijatelja, uz visoko obrazovanje, inteligenciju i lucidnost, sticajem neobičnih životnih okolnosti, kako to već kod nekih ljudi biva, imao i bogat autsajderski, fajterski, pa i ulični bek­graund. I odgovarajuće kontakte. Sasvim spontano, bez ikakvog prethodnog plana, pretpostavljam pod nesvesnim pritiskom more koja me je tih dana opsedala, upitao sam ga, da li može, naravno uz uslov stopostotne diskrecije, da mi nabavi, neki dobar pištolj. Pogledao me je iznenađeno, znao je da sam ube­đeni i bezuslovni pacifist, da mi je odvratno svako nasilje, da oružje nisam hteo da nabavim čak ni u vreme NATO bom­bardovanja Srbije i Crne Gore, u proleće 1999, kada sam, zbog oštrih javnih kritika režima Slobodana Miloševića, od strane njegovih fanatičnih sledbenika u Crnoj Gori, bio svakodnevno ugrožavan, i to ne samo apstraktno i verbalno. Pomalo sumnji­čavo i zabrinuto, upitao me je šta će mi pištolj. Odgovorio sam mu, kako mi je oružje potrebno radi lične zaštite, zato što u poslednje vreme primam sve više anonimnih telefonskih pretnji, takođe zbog oštrih javnih kritika, samo ovoga puta na adresu režima Mila Đukanovića, a na dodatno pitanje, šta je sa onim mojim ranijim bezuslovnim pacifizmom, odgovorio sam mu, kako sam se valjda i od toga umorio, kako sam evoluirao, promenio mišljenje, ili tako nekako.

1�

Pretnje koje sam pomenuo, nisam uopšte izmislio, u drugom i trećem delu ove priče, videćete kako sam, već u aprilu 2008, uporedo sa krizom zbog gubitka Ane, prolazio i kroz jedan dosta mučan, oštar i opasan sukob, sa samim vrhom vladajućeg crnogorskog kartela, te kako sam zbog toga, pretpostavljam sa iste adrese, dobijao i sasvim konkretne, uvredljive i preteće poruke. Ipak, istina je da oružje od Deja Perovića nisam tražio zbog tih, nego zbog onih drugih, svojih sopstvenih, unutrašnjih pretnji, naime, zbog onih svojih sve bližih i sve opasnijih suicidnih težnji, koje su u mom životu tada već bivale sve manje fantastične, a sve više realne, moguće i verovatne. Dejo Perović to, naravno, nije mogao da zna, pa je, umiren odgovorom koji je čuo, samo klimnuo glavom, i kratko rekao „Okej, videću, naći ću nešto.“

Kako je suicid u mom životu sve više prelazio iz zone aps­traktne fantazije u zonu konkretne realnosti, tako su i moja razmišljanja o njemu, postajala sve konkretnija, bliža i realisti­čnija. Filozofska, psihološka i ostala stručna literatura o suicidu, privlačila me je još na studijama. Još iz tih vremena, znao sam da je suicid, kao fenomen, krajnje složen, ambivalentan i kontroverzan. Da su mišljenja o njemu podeljena, čak i među najvećim specijalistima, subspecijalistima i ekspertima. Ali su kontroverze o suicidu, za koje sam, dakle, znao i ranije, sa novijim razvojem, za mene, postajale sve, kako se to obično kaže, dramatičnije, životnije, plastičnije. Dve su se pri tome posebno isticale. Prva je bila kontroverza o normalnosti ili ne­normalnosti, druga kontroverza o hrabrosti ili kukavičluku suicida. I dok sam onu prvu relativno brzo i lako razrešio u korist normalnosti (naravno osim u slučajevima koji su, kako to lekari obično kažu, bili jasno i jednoznačno kontra­indicirani), kod ove druge sam, i sam, do poslednjeg dana, ostao prilično podeljen.

Kod one prve, nisam imao ni najmanje dileme, pre svega zbog toga što sam, od kada znam za sebe, celinom svoga svesnog bića, sveukupnom snagom svojih ubeđenja, bio alternativac, disident,

20

kritičar vladajućeg sistema. I kvantitativno, brojčano, statistički, i kvalitativno, moralno, politički, vladajuća norma i normalnost ovog sistema, već najmanje deset hiljada godina, od neolita, jeste norma i normalnost eksploatacije, dominacije i manipulacije, organizovane pljačke, nasilja i laži, sistemske i sistematske represije, ubijanja i zločina, pa je zbog toga suprotstavljanje ovoj, kada se bolje pogleda, vidi se, u stvari, potpuno patološkoj normi i normalnosti, zapravo, uslov, element i oblik, uspostavljanja jedne nove, više i stvarne, ljudske norme i normalnosti. Zbog toga sam oduvek, dakle i mnogo pre nego što sam se i sam našao u zoni suicida, imao razumevanja, saosećanja i simpatija, za sve fajtere, autsajdere i marginalce, pa i za samoubice, kao, među njima, ipak, najdoslednije i najradikalnije.

Minimalni oblik ove moje stare suicidne empatije, najbolje može da se izrazi, jednim jednostavnim ali dobrim retoričkim pitanjem. Ko je u našem sporu stvarno normalan a ko nenormalan, onaj ko celog svog života, bez ikakvih moralnih skrupula, dilema i opterećenja, entuzijastički učestvuje u bes­konačnoj akumulaciji i reprodukciji jednog krajnje neljudskog, nehumanog, nenormalnog, patološkog sistema, ili onaj ko, kada jednom zaključi, da više nema uslova, mogućnosti i snage, da se tom sistemu suprotstavlja, odluči da se povuče, iz sistema, i iz života? U krajnjoj liniji, indirektno i implicitno, ovim istim fundamentalnim pitanjem, bavi se i Viktor Frankl, jedan od najeksplicitnijih protivnika, pa i boraca protiv suicida, lekar koji je preživeo pakao Aušvica, te koji je, upravo na temelju tog svog sopstvenog, strašnog iskustva iz drugog svetskog rata, iz poslednjeg, devetog kruga Holokausta, u knjizi Zašto se niste ubili, a bezbroj puta ste pomislili na to, razvio i jednu sasvim specifičnu, originalnu i efikasnu metodu borbe protiv takvih pomisli. Logoterapiju. Čije samo ime kaže, kako je glavno sredstvo odvraćanja od suicida, pronalaženje izgubljenog smisla postojanja. Ali šta kada osoba o kojoj je reč, a u proleće 2008, ta osoba bio sam ja sam, u toj obnovi, nikako, pa ni nakon više bezuspešnih pokušaja, ni posle duže vremena, ne uspeva? Da li onda ta osoba, ima pravo na suicid, ako mogu tako da se izrazim?

21

Ili ima obavezu, da i dalje pokušava, sa logoterapijom, smislom i životom?

Ovo poslednje pitanje, još direktnije se odnosi, na onu drugu kontroverzu, naime na spor oko toga, da li je samoubistvo hrabar ili kukavički čin, odnosno da li je samoubica hrabar čovek ili slabić, kukavica. A u ovoj kontroverzi, za razliku od one prethodne, kao što sam to već naglasio, do današnjeg dana, ostao sam manje ili više neodlučan, podeljen. Čini mi se, naime, da dovoljno snažnih i uverljivih argumenata, ima i za prvi i za drugi odgovor. Da počnem sa onim prvim. U suštini, ovaj argument, nastavlja se na tehniku najveće nedaće, koju sam, u zlo proleće 2008, bio prinuđen, da i sam upoznam odnosno upotrebim. Nastavak je u tome, što, čak i kada nikako, pa ni nakon više bezuspešnih pokušaja, ni posle duže vremena, ne uspevamo u obnovi onog smisla, uvek ostaje mogućnost, pa i obaveza, da u tome ustrajemo i uspemo kasnije. Zbog toga je, produžava dalje ova vrsta argumenta, ipak, jedna vrsta slabosti, malodušnosti, pa i kukavičluka, kada se od toga, bilo zbog kog razloga, odustane. Kao što ćete videti u trećem delu ove priče, sasvim iznenadno, nepredvidivo, spontano, dakle bez i najmanjeg učešća bilo kakvih mojih svesnih napora i tehnika (šta ćete u tome je valjda ironija da ne kažem besmisao svih čovekovih nastojanja), u jesen 2009, u mom životu, doći će do velikog pozitivnog preokreta, i do pune obnove smisla, ali je zato do tada zaista trebalo preživeti, i to, s obzirom na moje tadašnje stanje, i bukvalno, u najužem smislu te reči. Mislim da mi je u tome, u kritičnom periodu, između proleća 2008. i jeseni 2009, najviše pomogao, upravo ovaj argument, naime (dis)kvalifikovanje, difamiranje, denunciranje samoubistva, kao, ipak, jedne vrste kukavičluka.

Ali je za mene, ovaj isti argument, tada, istovremeno, mani­festovao i jednu svoju slabu, čak veoma slabu stranu. Koja ga je demaskirala, razobličila, razotkrila, kao prerušeni oblik, one iste monstruozne hrišćansko­judejske STIGME samoubistva, koja mi je od svih odvratnih i mrskih vladavinskih, državnih

22

i crkvenih stigmi, oduvek bila najodvratnija i najmrskija. Zamislite samo do koje tačke ta najgora od svih stigmi ide, kada ona samoubicama ne oprašta (kao da uopšte ima šta da im oprosti), čak ni posle smrti (zabranjuje im sahranjivanje na crkvenim grobljima). To je ona ista retorička, hipokritska, lažna borba za život, „pro life“, kako kažu bogati, moćni i agresivni američki evanđelisti, slično ostali hrišćanski, islamski, i ini fundamentalisti, a stvarni mizantropi, filistri i cinici, koja je, primera radi, istovremeno, protiv slobode žene da bira, ali i protiv države blagostanja i dečijeg dodatka, slično protiv samoubistva kao takvog, ali i protiv života, u svoj njegovoj mnogostrukosti, konkretnosti i punoći, posebno kada život definišemo kao ekvivalent slobode, a ne kao njihov crkveni zabran. Koja poruga stvarnom, nepatovorenom životu, slobodi, razumu, pa, ako hoćete, i samoj istinskoj veri, duhovnosti, čoveku. Koja odurna crkvena blasfemija. A sve to samo zbog toga što crkva, baš kao i država, hoće samo totalni, svobuhvatni, neokrnjeni monopol, nad čovekom, životom i slobodom.

A koliko je velika, enormna, monstruozna moć ove stigme stvarno bila, najbolje pokazuje činjenica, da sam, makar jednim svojim delom, njena nevoljna žrtva, postao i ja sam, koji sam svoju anarhističku, antiautoritarnu svest i samosvest, u ovim i sličnim pitanjima, već odavno bio formirao, razvio i učvrstio. O tome zorno svedoči, jedna moja defanzivna, pomalo ma­kijavelistička, čak kameleonska tehnika, kojoj sam (ne)voljno pribegavao, upravo u onom kritičnom periodu, između proleća 2008. i jeseni 2009, kada sam svoje, tada učestale suicidne teme, refleksije i ekskurse, u razgovoru sa najbližim prijateljima (jer naravno o takvim temama možete da razgovarate samo sa najbližim prijateljima), lukavo kamuflirao, relativizovao i švercovao, parafrazirajući onu čuvenu, grotesknu rečenicu Ivice Dačića o socijalistima, rečima „Svi smo mi pomalo samoubice“. A sve to, samo da bih se odbranio, od stigme suicida, koju sam sa nelagodom iščitavao, na zabrinutim licima svojih prijatelja, ali sa kojom ni sam, još uvek, nisam imao dovoljno hrabrosti, da se otvoreno i direktno, suočim i konfrontiram.

23

U svakom slučaju, da se sada vratim onoj komplikovanoj kontroverzi, celo ono kritično vreme od oko godinu i po, od marta 2008. do septembra 2009, ostao sam teško podeljen, skoro raspolućen. Jedan deo mene, u samoubistvu, o kojem sam tada razmišljao već i neposredno, tehnički, operativno, da se još jednom tako izrazim, video je, ipak, samo kukavičluk, i taj deo mene, u tom periodu, zapravo, spasio mi je život, kako god da danas na taj fakat gledam, dok je onaj drugi deo mene, onaj moj stari, anarhistički, pobunjenički refleks, stav i kredo, čak i u onom prethodnom, prvom delu mene, video samo još jednu nemoćnu, slabu i žalosnu žrtvu, one najodvratnije od svih odvratnih vladavinskih stigmi. Sa onim velikim i pozitivnim preokretom, do kojeg će doći u jesen 2009, i ova složena kontroverza, izbledeće, skoro do zaborava, tako da mi je za njeno oživljavanje, te zapisivanje, ovde i danas, juna 2010, trebalo, zaista, puno truda i vremena. Verujem, ipak, da je vredelo. Ako ne za mene samog, a ono za nekog drugog, ako ne za nešto drugo, a ono za bolje razumevanje problema.

25

2. Flešbek

U prvih pola godine nakon Anine smrti, intenzitet onih mojih dnevnih antropotehnika, noćnih subverzija i suicidnih fantazija, koje su se u onoj mojoj novoj i velikoj tami, onako bolno i mučno smenjivale, preplitale i sudarale, bio je najveći. Nakon pola godine, valjda zbog zamora i iscrpljenosti, ovaj intenzitet, počeo je postepeno da se smanjuje. Pretpostavljam da je upravo ovo smanjivanje, koje je započelo u jesen 2008, omogućilo da u prvi plan moje (samo)svesti, sada dođe jedna vrsta neočekivanog i slojevitog flešbeka. Koji je počeo da oživljava vreme od oko godinu i nešto više PRE provale moje nove velike tame. I za koji verujem, da je došao upravo kao posledica, to jest kao jedna od posledica, ove moje nove velike tame.

Kako god, u jedno sam bio sasvim siguran. Glavno, kritično mesto ovog mog neočekivanog i slojevitog flešbeka, bilo je jedno moje, da ga ovde tako nazovem, sećanje na jedno PREDOSEĆANJE. Od kojeg se čak i danas blago ježim. Istini za volju, ja sam i ranije imao neka slična predosećanja. Čak sam se sa njima pomalo i poigravao, hvaleći se među svojima, kako ja, kao životinja zemljotres, imam sposobnost da predosetim, ako ne i da predvidim, slomove koji mi se u životu približavaju. Klasifikujući ove pri tome, naravno opet se poigravajući sa njima, na male, srednje i velike. Ali ovo, ovoga puta, bilo je nešto veće, čak mnogo veće, od bilo čega sličnog, što sam upoznao ranije.

U flešbeku iz jeseni 2008, setio sam se, naime, kako sam čitavu godinu pre gubitka Ane, dakle u proleće 2007, pa i ranije, u vremenu kada je u našem životu sve bilo u savršenom redu

26

(onoliko koliko reda i savršenosti u životu uopšte može da bude), upravo Ani govorio, da imam neki čudan, ni na čemu realnom zasnovan, ali jak, veoma jak (pred)osećaj, kao da mi se iz daljine, tiho, preteći približava, zapravo prikrada, neki novi, veliki, opasni kolaps, raspad, slom sistema. (Da, baš tako, ja sam i tada, svoje povremene životne kolapse, doživljavao kao neku vrstu nečujnih, opasnih, krvoločnih zveri.)

Čak i tada, u proleće 2007, dok sam Ani o tome govorio, osećao sam izvesnu, ne malu nelagodu, strah i jezu. Kao što sam rekao, predosećanje o kojem je reč, bilo je potpuno fantastično, irealno, nije bilo zasnovano ni na čemu realnom, ali je ono samo, to predosećanje, bilo i te kako realno. Ipak, tadašnja nelagoda, strah i jeza, bili su ništa, apsolutno ništa, u poređenju sa onom zastrašujućom nelagodom, strahom i jezom, koje sam osetio, kada sam se, oko godinu i po nakon crne slutnje, te oko pola godine nakon njenog nesrećnog ispunjenja, ovog predosećanja, u iskidanom, ali jasnom, crno­belom flešbeku, setio. Ovoga puta, ispunjenje crne slutnje, bilo je potpunije, neumoljivije i definitivnije, nego ikada ranije.

Uz zastrašujuću nelagodu, strah i jezu, međutim, ovaj flešbek, od samog početka, pratile su još najmanje tri neobične, zanimljive i značajne karakteristike ili osobine. Koje su, i za mene samog, makar jednim delom, još uvek bile nedovoljno rasvetljene. U samo vreme flešbeka, dakle u jesen 2008, nekima od njih bavio sam se više, nekima manje, neke su kroz moju glavu i bukvalno samo proletale, u magnovenju, kao kratkotrajni, munjeviti, nepostojani bljeskovi. Ipak, sve tri će se kasnije vratiti, u nekom novom, izmenjenom kontekstu, sa nekim novim, modifikovanim značenjem, više i bolje rasvetljene.

Prva je bila u vezi sa pitanjem najdubljeg uzroka ili izvora onih mojih velikih prelazaka iz svetlih u mračne faze i obratno. U prvi mah, naime, neko bi mogao da pomisli, pa i zaključi, kako je moj poslednji veliki prelazak iz svetla u tamu, koji je došao nakon Anine iznenadne smrti, u saobraćajnom udesu, 9. marta

2�

2008, u potpunosti bio izazvan, jednim jedinim, spoljašnjim, slučajnim, tragičnim faktorom. Samo pola godine posle toga, međutim, upravo je ovaj jezoviti flešbek, sećanje na ono mračno predosećanje, koje sam imao godinu pa i više pre Anine smrti, bacio senku sumnje, na ovu pomisao odnosno zaključak, ako ih, u celini i odmah, nije i osporio. Tada o tome, zapravo, nisam podrobnije razmišljao, imao sam mnogo drugih, težih i prečih briga, zbog toga je ta senka, u tom trenutku, s moje strane, i ostala zanemarena, skoro neprimećena. Ali je ostavila jasan trag u svesti.

Druga karakteristika ili osobina ovog flešbeka, govorila je o jednom konkretnom ali pogrešnom elementu onog predosećanja. Uz ostalo, naime, flešbek iz jeseni 2008, podsetio me je i na to, da sam u onom svom mračnom predosećanju iz proleća 2007, doduše, dobro, veoma dobro, čak zastrašujuće dobro predosetio, ono glavno, dolazak onog mog novog, velikog i opasnog sloma, ali da sam pri tome, istovremeno, taj svoj novi, veliki i opasni slom, sasvim pogrešno locirao, konkretizovao, vezao. Ne za Aninu smrt, kao što će se to dogoditi u stvarnosti, nego za probleme na poslu odnosno fakultetu, koji su u poslednjih nekoliko godina eskalirali, a unutar ovog kompleksa, kao i šire, unutar aktuelnog političkog procesa, jer ova dva su kod nas i dalje bila najdirektnije i najtešnje povezana, posebno za Zorana Radmanovića, mog bivšeg kolegu i prijatelja, koji se u ovom kompleksu i procesu, vremenom, sve više pretvarao, u pravog malog kafkijanskog birokratu. U jednog od vodećih režimskih intelektualca, karijerista i aparatčika.

Jednom prilikom, koliko mogu da se setim, krajem marta ili početkom aprila 2007, Ani sam se požalio, kako se plašim, da ću, u kolapsu čije sam približavanje tako jasno predosećao, pući upravo na njega, Zorana Radmanovića, te kako se upravo zbog toga maksimalno suzdržavam, da mi se to, ipak, ne dogodi, najpre zbog toga što smo nas dvojica, do skoro, bili kolege i prijatelji, a ja sam prema takvim odnosima uvek imao neku vrstu verovatno čak i preteranog pijeteta, a zatim i zbog toga

2�

što ja ni inače, po svojoj unutrašnjoj prirodi, nikada nisam bio sklon, eksplozijama i reakcijama takve vrste. Kasnije, nakon stvarnog sloma, međutim, počeo sam samog sebe retroaktivno i teško da samookrivljujem, pored ostalog, i za ovo svoje tadašnje naporno suzdržavanje, kao da je baš ono bilo jedino ili najviše odgovorno, što više svoje ukupne, a posebno više svoje pozitivne energije, u tom vremenu, nisam poklanjao svojoj jedinoj i najvoljenijoj Ani, nego sam tu energiju tada tako nemilice trošio na bezvredne razloge i povode, te da je onda sve ovo zajedno, posebno ovaj moj veliki i katastrofalni previd u distribuciji i upotrebi unutrašnje energije, da se ovde tako izrazim, sa svoje strane, na neki način, najviše, pa čak i odlučujuće doprineo, i onom fatalnom Aninom udesu, i onom mom velikom slomu, koji je usledio nakon toga. Pa sam zbog toga kasnije, u nekoj vrsti zakasnele, veoma zakasnele reakcije, malo je reći gnevan, na sebe i na svog bivšeg kolegu i prijatelja, na ovog potonjeg, odnosno na njegove sve veće profesionalne, moralne i političke promašaje, pukao sa utoliko većom eksplicitnošću, silinom i snagom (o čemu nešto više možete da pročitate i u četvrtom odeljku ove nevesele priče).

Samookrivljivanje koje sam upravo opisao, međutim, bilo je samo jedno takvo, u dugom, veoma dugom nizu, teških samookrivljivanja. Neprestanih kajanja i samooptuživanja. Koja su me u to vreme svakodnevno razarala. I bila treća, najmučnija, ali i najznačajnija karakteristika flešbeka iz jeseni 2008. U ovom flešbeku, kajanje i samooptuživanje, bili su tesno ispreleteni. Na izvestan način, bili su, istovremeno, i jedno, i dvoje. Ne retko, bilo ih je teško, pa i nemoguće, jasno lučiti i dvojiti. Najčešće, proces je započinjao kao kajanje, a produžavao kao samooptuživanje. Pri tome, ovaj proces, ponekad je ostajao tamo, kod samooptuživanja i samookrivljivanja, a ponekad se vraćao nazad, kajanju. Isto tako, u ovom procesu, bilo je veoma teško, ponekad i nemoguće, jasno razlikovati, racionalne i iracionalne elemente, faktore i razloge. Koji su se, takođe, veoma često, prelivali jedni u druge, i obratno. Uostalom, sve ove, kao i još neke neobične, ali važne osobine, najbolje

2�

ćete videti, sagledati i razumeti, u nekoliko sledećih tipičnih slučajeva i primera, koje sam iz ovog dugog, veoma dugog niza teških kajanja i samooptuživanja, upravo za ovu svrhu i priliku, pažljivo razmotrio i izabrao.

U prvom slučaju i primeru, preovladavali su kajanje i racio­nalnost, samoanaliza i samospoznaja, samokritika i rezignacija. Samooptuživanje i iracionalnost takođe su se pojavljivali ali više periferno i marginalno. Reč je o pravoj poplavi zakasnelog, veoma zakasnelog, zapravo nepopravljivo zakasnelog žaljenja, grižnje i kajanja, zbog toga što sam sve svoje dugo pripremane ali i odlagane planove sa Anom, posebno one za godišnje odmore, nove godine, putovanja po svetu, posebno za ova potonja, putovanja po svetu, o kojima smo dugo i zajedno maštali, zbog nekih uvek novih, sada vidim, potpuno beznačajnih i glupih razloga, i dalje odlagao. U izvesnom smislu, ceo život prošao mi je u odlaganju, ali sam tog velikog, u stvari najvećeg besmisla, apsurda života kao beskonačnog odlaganja, u poslednjih nekoliko godina, makar postao svestan. I, naravno, intenzivno planirao, i preduzimao prve korake, da ga se što pre oslobodim. Sada, kada Ane više nije bilo, ovaj besmisao, kao i oni uvek novi, beznačajni i glupi razlozi, zbog kojih sam taj besmisao onako iracionalno i beskonačno produžavao, postali su moja strašna i večna kazna. Zaslužena, naravno.

U drugom slučaju i primeru, na delu je bila, manje ili više ujednačena, uravnotežena, izbalansirana kombinacija kajanja i samooptuživanja, žaljenja i samookrivljivanja, racionalnih i iracionalnih razloga, ali je to sada bilo, u mnogo konkretnijem, plastičnijem i življem vidu, nego što je to bilo u prvom slučaju i primeru. U stvari, uz sećanje na ono moje mračno predosećanje, drugi glavni element mog flešbeka iz jeseni 2008, bilo je sećanje na to, kako sam u ono isto vreme, kada sam imao rečeno predosećanje, dakle u proleće 2007, čitavu godinu, naglašavam to još jednom, čitavu godinu pre Anine i moje nesreće, imao i jedno ukupno loše, čak veoma loše, teško i mračno raspoloženje. Koje je imalo sve odlike prave unutrašnje krize, mučnine i

30

depresije. Uključiv i prave male suicidne retoričke ispade (koji su Anu teško opterećivali ali koje ja u svom tadašnjem egoističnom zanosu i slepilu nisam čak ni primećivao). Upravo ova mračna, nesrećna i suicidna raspoloženja, koja su me tako nekontrolisano preplavljivala, u vremenu kada sam bio sa Anom, sada, u vremenu kada Ane više nije bilo, nikako nisam mogao sebi, ne samo racionalno da predstavim, razjasnim i objasnim, nego, još manje, oprostim.

Treći slučaj i primer, mojih beskonačnih kajanja i samooptu­živanja iz jeseni 2008, bila je, u stvari, jedna vrsta teške mešavine, najmanje tri vrste međusobno suprotstavljenih elemenata, najpre samih tih kajanja i samooptuživanja, zatim pokušaja da ove sebi nekako ipak objasnim, najzad nastojanja da se uz pomoć ovih objašnjenja od njih nekako i odbranim. U ovoj teškoj mešavini, dominirala je jedna vrsta moje, ako tako mogu da kažem, privatne, unutrašnje, praktične filozofije. Samo za tu svrhu pripravljene, zgotovljene i začinjene, samonarkotičke, determinističke, čak fatalističke metafizike i rezignacije. Do koje sam došao pažljivom samoanalizom, rekonstrukcijom i refleksijom, načina na koji sam ja sam, od svojih najranijih dana, reagovao na probleme vremena, da se ovde tako blago odnosno najblaže izrazim. Znam da to nekome može da zvuči preterano, verujte mi da čak i meni samom to ponekad izgleda tako, ali ja se toga dobro sećam, još u svom ranom, veoma ranom detinjstvu, u svojoj petoj ili šestoj godini, po prvi put sam osetio, onaj veliki, neopisivi, samoparalizujući strah odnosno paniku, zbog neumitnosti i brzine prolaženja vremena. Strah koji će ostati moja trajna konstanta, verni pratilac i nepresušni izvor, svih mojih docnijih cikličnih kriza, periodičnih depresija i suicidnih raspoloženja.

Paradoksalno, umesto hedonizam, hiper­egzistenciju, kao neku vrstu protivteže, kako bi se razložno moglo očekivati, ovaj strah, u mom slučaju, porađao je, upravo suprotno, asketizam, ne­egzistenciju, stalno spontano bežanje u post­egzistenciju, u obliku onih mojih stalnih odlaganja, projektovanja i planiranja,

31

odnosno pred­egzistenciju, u obliku onih mojih stalnih retroaktivnih refleksija, kajanja i samooptuživanja. U nekoliko navrata, u tom vremenu, svest mi je neprijatno, čak bolno zaparala, samokritička (po)misao, kako je ova moja permanentna (samo)eksterminacija, u pravom pa i u najužem smislu ove reči, odnosno ovo moje stalno spontano bežanje u ne­egzistenciju, post­egzistenciju i pred­egzistenciju, potpuno izvan realnog prostora i vremena, čiji je deo bilo i ono moje stalno spontano bežanje u azil suicida, u stvari, oduvek bilo, samo jedna inferiorna, infantilna, pa i kukavička reakcija, na neizbežne probleme, teškoće i izazove života, ali me je, pretpostavljam, sama težina ove (po)misli, u tom trenutku, od sebe same odvratila. I učinila, da prihvatim onu drugu, samonarkotičku, determinističku, čak fatalističku interpretaciju, po kojoj je sve to bilo samo jedna vrsta mog ličnog ali nepromenljivog vremenskog apriorijuma (kao što je po onom velikom nemačkom filozofu vreme uopšte bilo apriorij čoveka). Pomoću kojeg sam na kraju nekako uspevao, da se odbranim, od onih najtežih oblika, onih kajanja, samooptuživanja i samookrivljivanja, koja su me tih dana onako opasno napadala.

Ako je prethodni, treći slučaj i primer, bio dobar, repre­zentativan, čak paradigmatičan, za ilustrovanje relativne moći racionalnosti, posebno u onom njenom delimičnom, ograničenom, samonarkotičkom vidu, onda je četvrti i poslednji slučaj i primer, sa kojim ujedno i zaključujem ovaj kratki pre­gled svog tadašnjeg unutrašnjeg (samo)raspadanja, isto tako dobar, reprezentativan, pa i paradigmatičan, za ilustrovanje on­og suprotnog. One demonske, dijabolične, luciferovske moći iracionalnog (koja se, to ćete brzo i sami da vidite, na momente, pretvarala u pravi mali paranoični delirijum). Najiracionalnijih od svih iracionalnih faktora i sila. Bezdanih dubina i vrtloženja sve nepodnošljivijeg osećanja grižnje savesti i krivice, koje mi je tih dana i bukvalno ugrožavalo život.

Paranoični delirijum o kojem je reč, bio je kao prava mala, paklena mašina. Kao neki potpuno poludeli, psihotični

32

perpetuum mobile. Njegova energija bila je neiscrpna, agresivnost (super)koncentrisana, imaginacija infernalna. Za konkretan materijal svojih neprekidnih i strašnih optužbi, bio je u stanju da uzme, upotrebi i preradi, čak i najneverovatnije i najbenignije stvari, fragmente i detalje. U stvari, u mom životu, posebno u nekoliko godina pre Aninog udesa, tada gotovo da nije bilo stvari, fragmenta i detalja, kojeg bolesna uobrazilja ove mašine, nije bila u stanju da za tili čas pretvori u najveću i najtežu optužbu.

Evo kako je to izgledalo u slučaju Aninog automobila. I u momentu udesa, Ana je vozila stari auto, opel kadet „suza“, kupljen još krajem devedesetih, u Berkovićima, u BiH, na jednoj od brojnih divljih automobilskih pijaca, podignutih za vreme međunarodnih sankcija. Odluku o kupovini novih kola, nekoliko godina pre udesa, međutim, već smo bili odložili, najmanje dva­tri puta. I to ne zbog novca, ili nekog sličnog, da kažem, ozbiljnog, nego zbog nekog, sada se tačno čak ni ne sećam, zaista potpuno nevažnog, idiotskog razloga. Sada, međutim, pola godine nakon udesa, u jesen 2008, paranoični delirijum onog flešbeka, manijački se uhvatio baš za ovaj detalj. I pored toga što ništa, apsolutno ništa, što sam o udesu čuo od Sonje, kasnije još detaljnije saznao iz zapisnika sa uviđaja, nije išlo u susret ovom delirijumu. Ništa, naime, nije ukazivalo na to, da je stari auto, na bilo koji način, oslabljenim kočnicama na primer, doprineo sudaru dva automobila. Prema svemu što sam o tome znao, jedini, isključivi i stopostotni krivac za udes, bio je onaj nemilosrdni džip­ubica, njegov obesni turbo­vozač, koji je iz suprotnog smera preko pune linije preticao stopedeset na sat, i, šire i dublje, odnosno najšire i najdublje posmatrano, jedna vrsta nakazne kulture laži i nasilja, ako to uopšte može tako da se nazove, koja je bila glavni proizvod, ostavština i prokletstvo mračnih devedesetih. U ovoj i ovakvoj kulturi, moglo je da se logicira čak i tako, stari automobil, koji je upućivao, pa i primoravao na sporiju i oprezniju vožnju, više je bio faktor povećane, nego smanjene bezbednosti na putu.

33

Ali, ništa za to, paranoja ne bi bila paranoja, delirijum delirijum, iracionalnost iracionalnost, da im je logika išta značila. Naprotiv, paklena uobrazilja, sve je za čas čudovišno preobražavala, preokretala, izokretala. Pa je tako došla i do one najfantastičnije i najteže od svih strašnih samooptužbi, koja me je u onom flešbeku i bukvalno ubijala, naime da bi Ana, u kritičnom momentu, da je vozila nova, bolja i jača kola, dodavanjem gasa, brzine i snage, izbegla čeoni sudar, ostala živa. A glavni, pa i jedini krivac, što smo kupovinu novih kola, kao i mnoge druge stvari u tom periodu, neprestano odlagali, prema istoj uobrazilji, naravno, bio sam ja sam. Paklena uobrazilja, međutim, išla je i dalje. Na fantastičnu (kvazi)mašinistiku, da tako kažem, nadovezivala se još fantastičnija (para)psihologija. Koja je ubeđeno, strasno, opsesivno tvrdila, kako su saobraćajnom udesu na Obzovici, na neki opskuran, skriven, ali neumoljiv način, krećući se uskim, vijugavim, ali utabanim stazama (pod)svesti, doprinela i ona moja mračna, depresivna, pa i suicidna (ne)raspoloženja, koja su me onako nezaustavno plavila, čak i u proleće 2007, godinu pre udesa, kada za to, zaista, nije bilo ni najmanje razloga. Kao da su ta moja (ne)raspoloženja, postala neka vrsta smrtonosne zaraze, koja je prešla i na Anu, kada je na onaj put preko Obzovice krenula, te kao da, produžavala je dalje ona uobrazilja, u slučaju mojih boljih raspoloženja, na taj put ona ne bi uopšte krenula i stradala. Pa su taj njen nesrećni put, udes i stradanje, poentirala je konačno sada već moja potpuno poludela uobrazilja, bili i neka vrsta moje misteriozne, ali svakako skrivljene i zaslužene kazne, zbog toga što sam 2007, i ranije, kada za to nisam imao nikakvog razloga, dopuštao sebi onakva (ne)raspoloženja. I sve tako, i sve tome slično. Rečju, prava mala klinička paranoja, delirijum iracionalnosti, kulminacija samookrivljivanja.

No ni moj drugi deo, nije se predavao. Ako je u mom prvom delu, u obliku upravo opisanih paranoja, delirijuma i kulminacija samookrivljivanja, razorno delovao nagon za samouništenjem, u mom drugom delu aktivirao se i samozaštitnički delovao nagon za samoodržanjem. Jedan deo samoodbrambenog repertoara ovog drugog, izložio sam malopre. Ali se ovaj nije

34

ograničavao isključivo na samoodbranu, nego je često prelazio i u protivnapad. Koji je na momente znao da bude čak veoma oštar, ogorčen, vehementan.

Tako, sećam se, sa posebnom žestinom, vatrom i žarom, obru­šavao sam se na osećaj krivice kao takav. Valjda zbog toga što sam znao da je on bio u samom korenu onih mojih besomučnih samookrivljivanja. Kako su mi sada bile dobrodošle one subverzivne ideje o pravoj odnosno skrivenoj prirodi i funkciji krivice iz teorijske psihoanalize. I kako su one sada u mojim očima bile moćne, argumentovane, uverljive. Neuporedivo moćnije, argumentovanije i uverljivije, nego kada sam ih upoz­nao po prvi put, pre više od dvadeset, trideset godina, onako čisto teorijski.

Sada je meni bilo sasvim jasno, nesporno, samoočevidno, da je KRIVICA, zaista, samo podmetnuto, „kukavičje jaje“ sistema, odnosno, da budem precizan do kraja, podmetnuto, „kukavičje jaje“ sistema eksploatacije, dominacije i manipulacije. Savršenije u svojoj dijaboličnosti, čak i od informatičkih čipova GPS­a, odnosno „global positionning system“­a. Položeno, usađeno, interiorizovano, duboko, najdublje, ne samo ispod kože, nego i ispod svesti, u podsvesti, svake i baš svake individue. Sa jednim jedinim zadatkom i misijom, da i ono malo slobode, života i duše, koje svaka individua donosi na svet sa sobom, trajno uništi, eliminiše, izbriše. Sve to tobože i uvek zbog nekog višeg i opšteg interesa, društva i zajednice, kulture i civilizacije, a zapravo stvarno i uvek u interesu neke uže grupe, njenog bogatstva, moći, vlasti. I njenih brojnih i moćnih institucija, nemilosrdnih uterivača krivice i straha. Države, škole, kasarne, fabrike, kancelarije, zatvora, bolnice, ludnice, crkve.

Posebno crkve. Ne poznajem dovoljno ostale svetske crkve, religije i civilizacije, ali sve mi se nešto čini, da uterivanje straha i krivice, nije ekskluzivna funkcija odnosno „misija“ hrišćansko­judejske civilizacije. No čak i da jeste, ima li se na umu svetska raširenost i dominacija ove civilizacije u poslednjih pola

35

milenijuma, i to bi bilo dovoljno loše i kompromitujuće. A od svih loših i kompromitujućih komponenti ove velike svetske civilizacije, odnosno ovog njenog megasistema uterivanja straha i krivice, svakako najlošija i najviše kompromitujuća, jeste ona, koja se onako arogantno, represivno, nasilnički, zapravo naja­rogantnije, najrepresivnije i najnasilničkije, usmerila baš protiv onih, kojima su pomoć, razumevanje i podrška najpotrebniji. Protiv samoubica. Koje stigmatizuje onako surovo, bezdušno, čak i posle smrti. Kako hipokritski. Mada i tipično. Najrepresivnije protiv najranjivijih. Milost i ljubav božija?! U svakom slučaju, neki neobični, krajnje neobični, milost, ljubav i bog.

Na ovom mestu, iz protivnapada, vraćao sam se u samoodbranu. Samoubistva i samoubice. Koja je, naravno, dobrim, čak najvećim delom, bila lična, i, kao takva, subjektivna i pristrasna. Ali, koja je, istovremeno, bila i iskustvena, neposredna, autentična, ako tako mogu da kažem. Jer je sada, pored, pa i pre svega ostalog, bila i oblik moje ogorčene, najogorčenije borbe za opstanak. Paradoksalno ali tačno, odbranom prava na samoubistvo, branio sam pravo na život. Pa sam zbog toga sada bio mnogo skloniji, da samoubistvo percipiram i interpretiram kao hrabrost, ne više kao kukavičluk, samoubice kao hrabre i jake individue, ne više kao slabiće i kukavice.

Dogodilo se da je upravo tih dana samoubistvo izvršio jedan od mojih starih i dobrih poznanika. Mijo Vučinić. Jedan od prvih, najhrabrijih i najobrazovanijih boraca za crnogorsku nezavisnost devedesetih. Koji je takav ostao do kraja svog života. Na dan sahrane, od njegovih najbližih prijatelja, čuli smo, kako je samoubistvo izvršio, zbog sve većeg razočarenja, u ono u šta se crnogorska nezavisnost, pod starim­novim gospodarom, oligarhom, Milom Đukanovićem, sve više pretvarala. Kako god, jedno je bilo sigurno, to smo svi mi, njegovi poznanici i prijatelji, veoma dobro znali, život je sebi oduzeo čovek koji je, do svog poslednjeg dana i daha, bio i ostao potpuno sabran. I hrabar. Sećam se, tih dana, osećao sam prema njemu, jednu vrstu tihog, unutrašnjeg divljenja, pa i zavisti, a prema samom

36

sebi, veliki, nepodnošljivi samoprezir. Sada, kada više nije bilo Ane, ima li potrebe da to uopšte naglašavam, ovaj samoprezir, u meni je bio veoma, veoma pojačan. Do suicida.

Što do ovoga tada, ipak, nije došlo, najviše je zbog toga, što sam u to teško vreme, u jesen 2008, bio, najblaže rečeno, krajnje nestabilan i nepostojan. Što su se u meni, tih dana, čak i dnevno, sukobljavali i smenjivali, sasvim suprotni stavovi, interpretacije i principi. Civilizacija protiv dominacije, kontrola protiv haosa, Eros protiv Tanatosa. Hrabrost protiv kukavičluka, supervizija protiv stigme, nužno zlo protiv uvrede zdravog razuma. Realizam protiv anarhizma. I tako u krug, bez napretka, broja i kraja.

A da jedna te ista stvar ne izgleda različito, samo kada se posmatra iz različitih tačaka u prostoru, što je manje ili više dobro poznato, nego da izgleda različito, i kada se posmatra iz različitih tačaka u vremenu, što je već manje poznato ali ne manje značajno, dobro pokazuje i ovaj primer. Iz današnje tačke u vremenu, s početka leta 2010, naime, ona moja krajnja nestabilnost i nepostojanost, s početka jeseni 2008, što sam ju upravo pomenuo, izgleda mi nekako lako, skoro kao neka vrsta intelektualne zabave, duhovne, mentalne vežbe, u kojoj se razvija sposobnost otvorenog uma, argumentacija za i protiv, teorijska i praktična dijalektika. Ali u jesen 2008. uopšte nije bilo tako. Kako da objasnim ovu promenu. Pa verovatno promenom ukupne perspektive. Time što ja, od jeseni 2009, dakle već nekih osam­devet meseci, živim u jednoj boljoj životnoj fazi. U prethodnom odeljku to sam pomenuo, u narednim odeljcima o tome će biti više reči. Neophodno je, ipak, da podsetim i ovde. U oktobru 2009, u Crnoj Gori će konačno doći, i do one pozitivne i dugo čekane političke promene, preokreta, prevrata, a, sticajem okolnosti, ubrzo nakon toga, u novembru iste godine, i do pozitivne promene u mom ličnom, privatnom životu. Iz ove nove, bolje i svetlije perspektive, koja je za mene od tada počela, pretpostavljam da je to upravo zbog toga, i onaj mračni, najmračniji flešbek iz jeseni 2008, danas mi izgleda

3�

ovako relativno normalno i benigno, redovno i regularno, čak lagodno i zabavno. Danas čak moram da učinim velik napor, da bih uopšte mogao da se setim, kako je u jesen 2008, bilo, u stvari, sasvim, savim drugačije. Kako sam tada bio u stanju poluparalisanog a ne otvorenog uma, u raskolu a ne u igri za i protiv, mentalno i praktično haotiziran a ne dijalektiziran. Ali, to je valjda uvek tako, ne kaže se bez razloga, kako nema đavola koji je uspeo da preskoči svoju senku, odnosno čoveka koji je uspeo da prevari svoje vreme.

3�

3. Komplikacija

U normalnim, jednostavnim i svetlim fazama života, takvo je makar moje iskustvo, SVE, ama baš sve, pa i ono što inače nije takvo, ili nije sasvim takvo, na neki način, postaje normalno, jednostavno i svetlo. Tako i ono najveće, najsloženije i najkomplikovanije, naime mnoštvo, složenost i povezanost TRI velike oblasti, domena privatnog, profesionalnog i političkog života. U mojim normalnim, jednostavnim i svetlim fazama, ove tri velike oblasti, funkcionišu manje ili više skladno, kao delovi jedne složene, ali dobro usklađene celine. Naravno, izvesnih neusklađenosti, pa i napetosti između ovih, ima i tada, ali su one, u tim fazama, od manjeg, da ne kažem zanemarljivog značaja. Najkraće, skoro kao u antičkom idealu, u mojim normalnim, jednostavnim i svetlim fazama, sve, manje ili više, funkcioniše u znaku celine, komplementarnosti i harmonije one tri velike oblasti.

A to je za mene od najveće važnosti. Sve tri velike oblasti, za mene su oduvek bile od velikog, pa i najvećeg značaja, pa je tokom celog mog života, od najvećeg značaja bila, i njihova minimalna međusobna usklađenost. Ukupna energija sa kojom u životu raspolažemo, verujem da je to upravo zbog toga, krajnje je oskudna, ograničena i dragocena, pa je i neka vrsta minimalne pozitivne sinergije, između one tri velike oblasti, prosto stvar elementarne, životne, kosmičke nužnosti i ekonomije.

Ovde je pravo mesto da nešto više kažem i o svom ličnom tro­delnom profilu. O svom privatnom, ličnom i emotivnom životu, nerado govorim, valjda zbog toga što sam po prirodi takav,

40

zatvoren, introvertan. (Ova priča je izuzetak, ali, rekao bih, pre izuzetak koji potvrđuje pravilo, nego kao neki trajni zaokret u tom pogledu.) Ipak, kao i svim normalnim ljudima, i meni je privatni, lični i emotivni život, oduvek bio od najvećeg značaja. (Obratite pažnju, uz sve probleme, da ne kažem nenormalnosti, ja u sebi imam i ne malu količinu normalnosti.) Za razliku od većine, međutim, za mene su i ona druga dva domena, profesija i politika, oduvek bila od velikog, pa i najvećeg, ako ne i jednakog značaja, pa se onda za mene, kao poseban problem, oduvek pojavljivao, i problem onog njihovog minimalnog međusobnog usklađivanja.

Univerziteski profesor sam već više od trideset godina. Isto toliko, pa i duže, ako tu računam i svoje rane, studentske radove, filozofija mi je jedina profesija. Za celo to vreme, politikom kao profesijom, nisam se bavio, ni jedan jedini dan, iako sam za to imao mnogo primamljivih prilika. (Kao organski anarhist, prema politici­profesiji uvek sam osećao izrazitu odbojnost, čak jednu vrstu prezira, odvratnosti i gađenja.) Ali se zato celo to vreme politikom bavim kao delom onog antički shvaćenog polisa­holisa. I u ovome, po mom mišljenju, iskustvu i uverenju, nikada nije bilo ničeg nelogičnog odnosno nedoslednog. Naprotiv. Za filozofiju kao takvu, dve stvari, inače polarno udaljene, oduvek su bile jednako štene, čak pogubne. Aparatska sinekura, na jednoj, i „kula od slonove kosti“, na drugoj strani. Ne­aparatski, čak anti­aparatski, ali javni, diogenovski angažman, za mene je oduvek bio najviši ideal.

A kada se sa ovim udruže, još i dobar, pun i pozitivan lični život, emocije i ljubav, tek tada je i onaj antički holis, dobar, pun i pozitivan. Paradoksalno, ali upravo takav sticaj tri domena, dobre, pune i pozitivne ljubavi, poziva i polisa, u mom životu, dogodio se, baš u onim najtežim, pa i najmračnijim vremenima, tokom „olovnih“, ratnih, nacionalističkih i genocidnih 1990­ih. Krajem 1990­e, kod Sonje sam upoznao Anu, zvuči kao stereotip, ali je tako, Sonja nam je kasnije pričala, jer nas dvoje tada to iznutra nismo mogli da primetimo, bila je to ljubav,

41

„plamen“, čak „požar“ na prvi pogled, početkom sledeće, 1991, doktorirao sam na Filozofskom fakultetu u Beogradu, ubrzo zatim dobio i stipendiju za SAD, a već u leto iste godine, moju zemlju u raspadanju, bivšu, veliku i pravu Jugoslaviju, zapljusnuli su strašni talasi rata, ali i građanski talasi antiratnih inicijativa, akcija i demonstracija, kojima smo se ja i moji najbliži prijatelji, od samog početka, bez razmišljanja, pridružili. Kao po nekom sistemu kontrasta, mračna pozadina razaranja, mržnje i nasilja, tih stalnih i zlokobnih pratilaca rata, samo je još jače istakla, one druge, suprotne, životne i svetle oblike ponašanja. I to u sva tri domena. U politici, tako što je sve nas, do tada pomalo „ušuškane“, salonske i dogmatske intelektualce, naterala da se i najdirektnije suočimo sa svim realnostima i surovostima istorije, u profesiji, slično, da izađemo iz svojih loših apstrakcija, i dođemo do nekih od svojih najdubljih i najboljih spoznaja, najzad i u našim privatnim domenima, da, možda i po prvi put u svojim malim, ograničenim životima, neposredno i snažno osetimo, koliko je, zapravo, velika, suštinska i značajna moć ljubavi, i to kako uopšte, tako, pa i više, i u odnosu na onu nepodnošljivu nekrofiliju, koja se oko nas, sa ratovima, kao zaraza, već nezadrživo širila.

Ovaj poslednji kontrast bio je možda i najači. Ili je to bila puka koincidencija, slučajni sticaj okolnosti, činjenica, naime, da sam Anu upoznao baš u momentu kada je postjugoslovenska ratna drama započinjala, te da se moja i Anina ljubav rasplamsavala, upravo u vreme, kada je ta drama kulminirala. Bilo kako bilo, dobro se sećam, kako su se užas Bosne, Sarajeva, Mostara i Srebrenice, i vrhunac moje i Anine ljubavi, fizičke i svake druge, anatgonistički kontrastno i uzajamno osvetljavali, ogledali i pojačavali. A krajem 1990­ih, početkom 2000­ih, kada je moja i Anina ljubav, već bila počela da biva tiša, ne manje duboka i jaka, ali svakako tiša, mogli smo svoju ljubav, već i mudro, holistički, da ne kažem filozofski, da percipiramo i reflektiramo. Pa i da se slatko, osvetnički, rajhijanski nasmejemo. Sećam se, u tom pravcu i smislu, posebno nas je inspirisala knjiga Slavenke Drakulić­Ilić Kako smo preživeli komunizam i pritom

42

se smejali. Moja i Anina rajhijanska parafraza ovog kultnog naslova velike (post)jugoslovenske drame i nostalgije, glasila je Kako smo preživeli fašizam i pritom se voleli, ili, preciznije, Kako smo preživeli fašizam tako što smo se voleli (poslednja reč iz ove parafraze ima i svoju vukovsku, zapravo svoju originalnu, autentičnu verziju, ali je ja ovde neću navoditi, jer ona ne bi bila primerena ozbiljnom odnosno tragičnom tonu ove priče).

Sa nastupanjem mračnih faza mog života, međutim, upravo opisana usklađenost, komplementarnost i harmonija tri ve­like oblasti, kao pod dejstvom neke nevidljive ali moćne čarolije, najednom, za tren bi se raspadala, i, kao što bi ve­lika svetlost momentalno prelazila u veliku tamu, tako bi i ona ranija usklađenost momentalno prelazila u novi veliki nesklad, integrisana celina u dezintegrisano pa i histerizovano mnoštvo, komplementarnost u frikciju, harmonija u haos. JEDNOSTAVNOST U KOMPLIKACIJU. Tako je bilo i sa nastupanjem moje poslednje velike tame, 9 marta 2008.

Komplikacija o kojoj je reč imala je svoje najmanje ČETIRI međusobno povezane ali i relativno različite i odvojene pod­faze, etape ili komponente (ili mi se one kao takve pojavljuju samo danas, u sećanju post festum, u njihovoj, odnosno u mojoj današnjoj, „ohlađenoj“, svetlijoj verziji). To su: iritacija, ambivalencija, zatrpavanje, i transfer. Ali da krenem redom.

IRITACIJA je bila promptna, prirodna i spontana. Prvih nekoliko sedmica nakon Anine smrti, sve izvan ove nove, velike i mračne činjenice, počelo je, najblaže rečeno, da mi smeta. Počeo sam da zapadam u neku vrstu ekstremne mrzovolje, apatije, razdražljivosti i nezainteresovanosti. U neku vrstu reaktivne i akutne apolitičnosti (i aprofesionalnosti ukoliko tako može da se kaže). Pred studentima, kolegama, prijateljima, jedva sam se suzdržavao od totalnog raspada. Imao sam i nekoliko manjih ispadanja. Sećam se i nekoliko začuđenih pogleda, kao da me nisu prepoznavali, da sam mogao da se vidim, verovatno ni ja sam sebe, tada ne bih mogao da prepoznam. Tih nekoliko sedmica,

43

pa i mesec­dva nakon Aninog odlaska, sa velikim naporom, čak mukom, obavljao sam čak i svoje osnovne, rutinske, redovne radne obaveze, predavanja, konsultacije, ispite.

Kasnije sam to sebi tumačio ovako. Veliki, zapravo najveći gubitak, u jednom, privatnom domenu, izazvao je i veliki poremećaj, neravnotežu i iritaciju, u ona druga dva, odnosno između tri velika domena. Ili, to može da se kaže i ovako, došlo je do velike i nagle promene PRIORITETA. Nešto slično ovome, dogodilo mi se samo još jednom ranije, još pre skoro trideset godina, kada sam u svega nekoliko dana, malo je reći iznenada, po prvi put u životu, susreo onaj, sigurno, najveći, od svih velikih strahova. Strah od smrti, timor mortis. Monstrum se pojavio posle jednog slučajnog sistematskog pregleda, u obliku lekarske sumnje u jednu vrstu kancera. Za par meseci, teška sumnja jeste otklonjena, ali je iskustvo velikog i naglog poremećaja, odnosno velike i nagle promene prioriteta, zauvek ostalo. Sećam se kao da je bilo juče, sve što me je do tog momenta strasno preokupiralo, profesija, karijera, teorija, literatura, knjige, društvo, istorija, politika, u odnosu na onaj veliki, odnosno najveći strah, koji se tako iznenada pojavio, u jednom jedinom deliću sekunde, za jedan jedini tren, brzinom svetlosti, gotovo da je nestalo, sa ekrana moje ukupne životne energije, percepcije i preokupacije, kao što sa ekrana svemirske letilice, prilikom poletanja, u jednom jedinom deliću sekunde, za jedan jedini tren, brzinom svetlosti, gotovo nestaje, pretvara se u skoro nevidljivu, nestajuću, iščezavajuću tačku, nebesko telo sa kojeg letilica poleće.

Do mog totalnog raspada, u ovom vremenu, ipak, nije došlo, pre svega zbog toga što sam opisane iritacije, poremećaje, neravnoteže, promene prioriteta, opasnosti od samog raspada, na vreme (pred)osetio, primetio i predupredio. Tako što sam na vreme preduzeo sve neophodne preventivne, samokontrolne, samozaštitne mere. Pre svega, sva neophodna unutrašnja balansiranja, podešavanja i prilagođavanja. Ali sam zato odmah upao, u jednu novu, manje turbulentnu i opasnu, ali ne manje

44

složenu i tešku pod­fazu, etapu ili komponentu one nove i velike komplikacije. U ambivalenciju.

AMBIVALENCIJA je posebno teško pogađala moju profesiju. (Prvih nekoliko sedmica politika je sa mog ekrana u potpunosti nestala.) Pojam ambivalencija možda je čak i neadekvatan, nedovoljan, preslab, da tačno i precizno opiše ono što se dešavalo. Po nekom dubljem, dijaboličnom zakonu, u trenucima velike krize, sva naša negativna energija, posebno naša sebična potreba, da nekoga ili nešto okrivimo za svoje probleme, ne retko se okrene, protiv onoga ko nam je ili što nam je najbliže i najvoljenije. Upravo to se dogodilo i meni, na izmaku zime, početku proleća 2008. U onom teškom, mučnom, nepodnošljivom samooptuživanju i samookrivljivanju, o kojem sam govorio u prethodnom odeljku ove priče, moja profesija, filozofija, studije, knjige, specijalizacije, uz Anu, nesporno, moja najveća i najpostojanija ljubav, strast i opsesija, često je bila glavna, a potpuno nedužna žrtva, adresa i meta. Veoma dobro sam znao, da mi je filozofija prvo bila potreba, hrana i zadovoljstvo, pa tek onda egzistencija, zarada i plata. Da mi je bila lojalna, baš kao što sam i ja bio njoj. Da me nikada nije napustila, kao što ni ja nikada nisam napustio nju. Da me nije izdala, čak ni kada su to činili moji najbolji prijatelji. Pa ipak, u trenucima najteže krize, samorefleksije i samokritike, koje su graničile sa iracionalnošću, paranojom i mazohizmom, upravo nju, profesiju, poziv, filozofiju, optuživao sam za sve, pa čak i za Aninu smrt.

A znao sam da nije tako, nego upravo obrnuto. Da mi je filo­zofija pružila ne samo najveće profesionalno, intelektualno i duhovno zadovoljstvo, nego i neophodnu psihološku stabilnost, samopoštovanje i integritet. Pomogla da izgradim ličnost, karakter, profil, lik. Postala moje drugo (ili možda čak prvo) ja. Sve to sam dobro znao, pa ipak razarala su me ona mučna samoo­krivljivanja i samooptuživanja. Koja su u ekstremnim tačkama dolazila i do jedne vrste zaista nepodnošljive samomržnje (jer filozofija to sam bio ja). Zapravo u meni vodila se teška borba.

45

Ambivalencija. Između osećanja ljubavi i mržnje, zadovoljstva i mučnine, ispunjenosti i ispražnjenosti. Između samopoštovanja i samomržnje. Ovu tešku unutrašnju ambivalenciju i borbu, na kraju sam, makar samo privremeno i površinski, razrešio tako što sam prešao u sledeću, treću pod­fazu, etapu ili komponentu, naime u zatrpavanje.

ZATRPAVANJE dosta dobro opisuje privremeni i površinski karakter operacije kojoj sam već nekoliko puta u životu pribegavao kada god nisam bio u mogućnosti da učinim nešto dublje i bolje. Mehanička radnja na koju sama reč zatrpavanje tako direktno upućuje, dosta je adekvatna, čak iako nije reč o mehaničkom, nego o mentalnom, preciznije psihološkom zatr­pavanju. Procedura je koliko prosta toliko delotvorna. Kao i nekoliko puta pre toga, kada sam posle nekoliko sedmica kona­čno uvideo, da nikako ne uspevam, da iz one teške unutrašnje ambivalencije i borbe izađem na neki dublji i bolji način, naime, delom instinktivno, delom svesno, problem sam počeo da rešavam tako što sam počeo da ga zatrpavam velikim, opsesivnim, manijačkim radom. Neke od mojih najboljih knjiga, iz 1980­ih i 1990­ih, rezultat su upravo ovakvog, kolateralnog rada. Ovoga puta, međutim, oborio sam sve svoje ranije rekorde ove vrste. Za samo devet meseci, od kraja marta do kraja decembra 2008, završio sam čak tri svoje nove knjige, među njima i najveći deo, zapravo prvu verziju ovog kratkog romana. U profesionalnom pogledu, to je sigurno bio najproduktivniji period mog života.

U čitavoj ovoj stvari, dobro je bilo i to, što o dubini i kvalitetu zatrpavanja, nisam imao nikakvih iluzija, preciznije što sam o tome imao već određenih konkretnih i proverenih iskustava. Što sam veoma dobro znao da je operacija samo površna i privremena. Ali i delotvorna. Da, uprkos limitu rečene po­vršnosti i privremenosti, garantovano donosi i najmanje tri mala, skromna, ali nesporno pozitivna efekta. Prvi, čisto fizički i akutan, ako tako mogu da kažem, potiskivanje najcrnjih i najdestruktivnijih misli, koje su me tih dana opsedale. Kao narkotik, koncentracija na filozofske, teorijske, tehničke, jezičke,

46

stilske i slične probleme, pa makar to bilo i samo privremeno i samo površno, odvlačila me je od one teške ambivalencije, posebno od one njene nepodnošljive samomržnje. Neko može da pomisli da je to malo, ali ja dobro znam, da mi je to tih dana, i bukvalno spasilo život. Drugi pozitivan efekt ovog zatrpavanja, bilo je čisto zadovoljstvo, koje su mi rad i filozofija uvek pružali. Ovoga puta, ovo zadovoljstvo bilo je smanjeno i pomućeno, ali je ipak funkcionisalo. Najzad, treći pozitivan efekat zatrpavanja, bilo je kupovanje vremena. Ovo sam takođe znao iz iskustva. Kao Aska sa vukom, Šeherezada sa carem, tako sam i ja, delom svesno, delom instinktivno, svog monstruma odvraćao, velikim, fanatičnim radom. I govorio sebi, i ovo će proći, treba samo da nastavim sa radom.

Sva tri pozitivna efekta zatrpavanja, pokazala su se i ovog puta. Kao što znate, to je bio slučaj i sa onim trećim, kupovanjem vremena. Ipak, ovo potonje, kupovanje vremena, nije išlo tako brzo i lako. Moj prelazak u novu svetlu fazu, kojeg sigurno ne bi bilo bez ovog kupovanja, dogodiće se tek krajem leta, početkom jeseni 2009. Sve do tada, trajalo je ono zatrpavanje i kupovanje. S tim što je već unutar ovoga, počeo da se priprema i teren za prelazak u novu pod­fazu i fazu. To je bila četvrta i poslednja pod­faza, etapa ili komponenta komplikacije (kao i početak izlaska iz nje). Transfer.

TRANSFER se već mnogo više odnosio na politiku nego na profesiju. Oko pola godine nakon početka zatrpavanja profesijom, naime, najpre lagano i u manjoj meri, a zatim sve brže i više, počeo sam da, ne mali deo svoje energije, prenosim na teren jedne vrste alternativne, protestne politike. Pre nego što pređem i na detaljnije opisivanje ovog transfera, međutim, moram istaći, kako sam ovog procesa, u punoj meri, postao svestan tek mnogo kasnije. U samom procesu, toga se dobro sećam, transfera sam bio tek polusvestan, pa čak i manje, mnogo manje od toga. Moja unutrašnja čula, aparati i instrumenti samoposmatranja, to ste verovatno već primetili, nadprosečno da ne kažem nenormalno su razvijeni i angažovani. Ovoga puta,

4�

međutim, pretpostavljam da je to bilo zbog zaista vanredne situacije i ekstremnog opterećenja, u samoposmatranju je bio angažovan samo delić moje svesti. Dominirao je tek neki opšti, neodređeni i potmuli osećaj stvari. Transfer sam registrovao više nekako uzgred, bez posebne pažnje, direktne vizure i pune koncentracije. KAO POMOĆU NEKE VRSTE UNUTRAŠNJEG PERIFERNOG VIDA.

Evo sada i onog detaljnijeg opisa. Mart, april, maj, jun, jul, avgust 2008, prolazili su u mojoj sve većoj unutrašnjoj drami. Koja je nezadrživo išla, kulminirala ka suicidu. Sa samoubistvom, u načelu, nisam imao problema, po svojoj ukupnoj, mentalnoj i duhovnoj konstituciji, bio sam pobunjenik protiv svih stigmi, pa sam tako bio i pobunjenik protiv one najrepresivnije i najhipokritskije, od svih represivnih i hipokritiskih stigmi, stigme suicida. Ipak, izgleda da smo svi mi, ljudi, zaista, najsloženija, najkomplikovanija i najkontradiktornija, od svih zemnih bića. Da smo robovi čak i kada smo buntovnici. Zaprepastila me je pomisao odnosno mogućnost da makar delimično ovo važi i za mene samog. Da sam i ja sam, naime, dubinski, nesvesno, podsvesno, bio rob stigme suicida, istovremeno dok sam, na površini, svesno, teorijski, politički, bio njen najogorčeniji kritičar, protivnik, rebel.

Ni sebi ni vama, naime, ne mogu nikako drugačije da objasnim, ono što je tada počelo da se dešava. I što će vrlo brzo da postane, ne samo središnji psiho­politički MEHANIZAM rečenog transfera, nego i KLJUČ za razumevanje čitave ove neobične priče. Moja hipoteza je sledeća. Da je moj unutrašnji nagon za samoodržanjem, napadnut, u leto 2008, onako snažno, onim mojim unutrašnjim nagonom za samouništenjem, u pomoć pozvao upravo onu stigmu suicida, kojoj sam i ja sam, očigledno, dubinski bio podložan, te da su onda zajedno, udruženim snagama, ovaj nagon i ova stigma, onu moju opasnu i nezadrživu težnju ka suicidu, najpre zaustavili, a zatim skrenuli, supstituisali, zamenili jednim novim elementom. TAJ NOVI ELEMENT, TO JE BILO NEKO POLUSVESNO,

4�

POLUSPONTANO, ČAK, PRECIZIRAO BIH JOŠ JEDNOM, U NAJVEĆOJ MERI, NESVESNO I PODSVESNO, IZAZIVANJE HEROJSKE SMRTI, KAO ZAMENE ZA ZABRANJENI ODNOSNO STIGMATIZOVANI SUICID. A na ovo izazivanje, samo će se nadovezati, ono prenošenje odnosno onaj veliki transfer na teren alternativne politike, kojem je posvećen čitav drugi deo ove priče.

Pre nego što vas upoznam, i sa samim tokom događaja, unutar kojeg će ovaj transfer početi da se odvije, međutim, moram da iznesem, makar još jedno neophodno preciziranje. Moram, naime, da istaknem, da je razloga za herojsko ponašanje, pa i za herojsku smrt kao takvu, u jednoj maloj, siromašnoj i autokratskoj zemlji, kakva je bila Crna Gora Mila Đukanovića, na žalost, bilo napretek. Drugim rečima, da ono spoljašnje izazivanje, zamenjivanje i prenošenje, uopšte nije bilo izmišljeno, fiktivno, fabrikovano, čak naprotiv, nego samo da je, pod snažnim pritiskom one moje unutrašnje drame, samouništenja i samoodržanja, u proleće i leto 2008, u mom spoljašnjem izrazu i ponašanju, došlo do izvesnog jačeg akcentovanja, ako mogu tako da kažem. DO NEŠTO JAČE NAGLAŠENE ULOGE HEROJSKE SMRTI I VELIKOG TRANSFERA, KAO NEKE VRSTE VELIKE I NEOBIČNE MASKE, ZAŠTITE, ILI, JOŠ BOLJE, OKLOPA, KOJI JE KOLIKO­TOLIKO ŠTITIO OD SAMOUNIŠTENJA, POTISKIVAO SUICID, PROIZVODIO NEDOSTAJUĆI SMISAO. Koji je, za razliku od suicida, bio u skladu sa vladajućom religijom i ideologijom (a kojima sam, eto, izgleda, robovao i ja sam, iako sam im se istovremeno i najljuće suprotstavljao). Ili, sve ovo može da se rezimira i ovako: u uslovima moje nove, negativne i mračne faze, koja je nastupila pred kraj zime, na početku proleća 2008, onaj veliki i trodelni polis­holis, iz stanja relativnog sklada, komplementarnosti i harmonije, sada je prešao u stanje relativnog nesklada, tenzije i distorzije.

U ovom stanju, razumljivo je, počelo je da me uznemirava svako, pa i jedno pomalo preterano, egoističko i samoljubivo

4�

pitanje. Pitanje, naime, koliko je ona alternativna, protestna politika, na koju sam uvek bio ponosan, bila uistinu autentična, izvorna, alternativna i protestna, a koliko tek izvedena, sekundarna, fabrikovana i instrumentalizovana za druge svrhe (pa makar to bile i one herojske akcije u koje su se polusvesno poluspontano prerušavale moje suicidne fantazije). Iako još uvek u zoni onog mog unutrašnjeg perifernog vida, sećam se da me je ovo pitanje prilično dugo kopkalo. A teorijskih i empirijskih razloga, i za jedan i za drugi odgovor, bilo je dosta. Najpre, čisto teorijski, budući da sam i uže profesionalno, kao filozof i teoretičar savremenog društva, bio upućen u tu oblast, nije mi bilo teško, da u svim onim svojim unutrašnjim, složenim i kontradiktornim mehanizmima prenošenja, maskiranja i oklopljavanja, onog svog dramatičnog unutrašnjeg sukoba, između nagona za samouništenjem i nagona za samoodržanjem, prepoznam vrlo jasne reference iz teorijske psihoanalize, posebno one iz Civilizacije i njenih nelagoda Sigmunda Froj­da, Funkcija orgazma Vilhelma Rajha, i Zašto se niste ubili Viktora Frankla. Pa sam se onda zbog toga stalno pitao, koliko su oni mehanizmi, iz onog mog pomnog unutrašnjeg samoposmatranja, puke teorijske projekcije, racionalizacije i autosugestije, a koliko stvarni psihološki procesi, fenomeni i mehanizmi. Ni tada, ni danas, na ovo pitanje, nisam mogao, ne mogu sa sigurnošću da odgovorim, ili, preciznije rečeno, i tada sam mislio, i danas mislim, da je u stvarnosti, koja je bila tako složena, konfuzna i protivrečna, bilo i jednog i drugog, samo ne znam koliko jednog a koliko drugog.

Slično je bilo i sa empirijskim, iskustvenim razlozima. Punih dvadeset godina, bio sam među najprisutnijim i najaktivnijim akterima alternativne, antiautoritarne i antiratne scene u odlazećoj Jugoslaviji i dolazećoj Crnoj Gori. Delom zbog očeve bolesti i smrti, delom zbog zamora i urušavanja same scene, međutim, sa ove sam svesno odsustvovao, poslednjih tri­četiri godine. A neposredan povod, da se na ovu scenu ipak vratim, bio je težak fizički napad, kojeg je, 1. septembra 2007, tačno na dan proslave desete godišnjice prvih crnogorskih nezavisnih dnevnih

50

novina Vijesti, doživio Željko Ivanović, jedan od urednika ovih novina, ali i jedan od prvaka ove scene, još sa početka 1990­ih. Činjenica je, međutim, da smo ja i Ana, kao i još jedan broj ljudi sa ove scene, otprilike dve i po godine pre ovog događaja, došli i u jedan oštar, mada diskretan, interan, u svakom slučaju široj javnosti nepoznat, sukob sa Željkom Ivanovićem. Godinu dana uoči referenduma o nezavisnosti, svi mi, crnogorski indipendisti, a to smo od samog početka bili i ja i Ana i Željko Ivanović i mnogi drugi, zbog zajedničkog, višeg interesa, na diskreciju ove vrste, prosto smo bili primorani. Zbog istog razloga, bili smo primorani, i na privremenu i delimičnu suspenziju kritičnosti prema Milu Đukanoviću, koji, još od 1989, jeste bio crnogorski oligarh broj jedan, ali, od 1997, i vođa crnogorskog pokreta za nezavisnost, kako to, do zla boga nepravedno, komplikovano i kontradiktorno, u istoriji, i inače često biva.

Sada, međutim, već više od godinu od referenduma, kada je Crna Gora konačno dobila svoju nezavisnost, kontekst je bio sasvim drugačiji. Deo indipendista, među njima i ja i Ana i Željko Ivanović i drugi, direktno i javno, da direktnije i javnije ne može biti, okrenuli smo se protiv Primusa, Mila Đukanovića. I nije moglo biti sumnje, da je ona metalna šipka, koja je 1. septembra 2007. pretukla Željka Ivanovića, kao i dva farsična sudska postupka, koja su u vezi sa ovim usledila, bila samo produžena Primusova ruka. Da zbog onog ranijeg oštrog sukoba, odbijem solidarnost sa Željkom Ivanovićem, ni trenutak nisam pomišljao, ali jedno vreme jesam bio u dilemi, koliko snažno, eksponirano i radikalno, da se pritom ponašam. Kada sam na kraju, u proleće 2008, u jednom od ona dva sudska postupka, rešio da to uradim i najsnažnije, najeksponiranije i najradikalnije, u obliku jedne vrste provokativne građanske neposlušnosti, međutim, počelo je da me uznemirava ono pitanje koje sam pomenuo gore, naime koliko je to bilo stvarno autentično, principijelno i alternativno, a koliko plod puke koincidencije sudskog sa onim mojim unutrašnjim procesom. Pretpostavljam da je suvišno da naglašavam, kako je razloga, i za jedan i za drugi odgovor, i ovde bilo više nego dovoljno.

51

Na samom kraju ovog odeljka, o onom toku događaja, unutar kojeg je počeo da se odvija onaj transfer, reći ću još samo onoliko koliko je neophodno, da bi mogao da se prati nastavak ove priče. Najpre, samo najsažetija informacija (potpunija informacija o ovome sledi u šestom odeljku), o neposrednom povodu prave eskalacije političke i svake druge presije, represije i agresije, vladajućeg režima, partije i vođe, protiv grupe kritički orijentisanih građana. To je bio prvi veći javni politički sukob posle referenduma o nezavisnosti, između vladajućeg režima i njegovih čelnika, predsednika i potpredsednika vladajuće partije, Mila Đukanovića i Svetozara Marovića, na jednoj, i grupe od devetnaest građana, uglavnom indipendista od 1991, profesora univerziteta, novinara i nevladinih aktivista, na drugoj strani. Jedna vrsta kraja one privremene i delimične suspenzije, koja je bila iznuđena dinamikom onog zakasnelog, veoma zakasnelog rešavanja crnogorskog državnog pitanja.

U najkraćem, stvar se dogodila ovako. Kada je jedna do tada respektabilna nevladina organizacija, Međunarodna liga humanista (International League of Humanists, ILH) iz Sarajeva, čiji sam jedini član iz Crne Gore do tog momenta bio ja, obznanila kako je dve svoje najznačajnije nagrade za humanizam za 2007. godinu, dodelila upravo Milu Đukanoviću i Svetozaru Maroviću, u znak protesta, ja sam najpre ILH javno i demonstrativno napustio, a zatim je nas devetnaest, u maju iste godine, dok se u Budvi još pripremala ceremonija dodeljivanja nagrada, protiv ovih nagrada, javno izrazilo i svoj principijelni građanski protest.

Dva domaća oligarha posebno je zabolelo to što su naš apel da bojkotuju ceremoniju svečanosti prihvatili i skoro svi pozvani i planirani visoki strani gosti, među ovima i tri predsednika iz regiona, jedan bivši, Milan Kučan, „otac“ nove Slovenije, i dva aktuelna, Stjepan Mesić iz Hrvatske, i Kiro Gligorov iz Makedonije, kao i još jedan bivši, ali izvan regiona, i najpoznatiji među njima, svetski proslavljeni, Vaclav Havel iz Čehoslovačke odnosno Češke. Bila je to prava pobeda Davida

52

nad Golijatom. Jedna od prvih ako ne i prva pobeda građana protiv oligarha u maloj i ratovima iscrpljenoj postkomunističkoj Crnoj Gori. Ali je zato i reakcija Primusa, Sekundusa, i portparola vladajućeg DPS­a, bila brza i efikasna. Kao u stara „dobra“ vremena, s početka 1990­ih, kada je jednako brza i efikasna, bila i njihova tadašnja besomučna hajka, protiv retkih i malobrojnih antiratnih partija, organizacija i pojedinaca. U protestu iz maja 2007, Grupa 19, G19, kako je nas devetnaest građana sam Primus ubrzo počeo ironično da naziva, bila je, zapravo, prilično pristojna, suzdržana i umerena. Ne sporeći uopšte zasluge laureata za antimiloševićevski zaokret 1997, zašto bi ih i sporili kada je većina nas taj zaokret u to vreme i javno pozdravila i podržala, samo smo veoma obzirno primetili, kako nije u redu da nagrade za HUMANIZAM, sada dobiju baš oni koji su u vremenima najvećih razaranja i zločina u BiH i širom bivše Jugoslavije 1991­1995, bili koalicioni partneri, pa samim tim i saučesnici, velikodržavne, ratnonacionalističke i zločinačke politike Slobodana Miloševića. Svejedno, ni sva naša pristojnost, obzirnost, suzdržanost i umerenost, nisu bile dovoljne. Usledile su neobuzdane, najveće i najljuće agresije. Gnev i jara bogova. Kao 1991, i 2007, u saopštenjima DPS­a, i u izjavama Primusa, postali smo „sramotni ljudi“, „izdajnici“, „neprijatelji“.

„Sramotni ljudi“, „izdajnici“, „neprijatelji“. Ko je bio u prilici, da i na svojoj koži oseti svu onu poznatu, „raskošnu“ tehnologiju vladanja postkomunističkih oligarha, najgorih tranzicionih hibrida­mutanata komunističkih vladara i kapitalističkih magnata, veoma dobro zna da su ovo bili, zapravo, nalozi za odstrel i progon političkih protivnika. Zbog toga, naravno, nije bila nikakva koincidencija, što su samo u prvih pola godine, od onog našeg majsko­junskog sukoba, najmanje polovina nas, a u narednih još godinu, do iznenadnog sloma vladajućeg režima u Crnoj Gori u ranu jesen 2009, i svi ostali iz G19, kao i većina onih koji su se sa nama pri tome na različite načine solidarisali, prošli kroz dobro uvežbani „topli zec“ vladajućeg režima, odnosno kroz različite oblike fizičke, verbalne, političke

53

i svake druge represije. U tom smislu, slučaj Željka Ivanovića, odnosno fizički napad na njega, 1. septembra 2007, kao i dve sudske farse, koje su se na ovaj napad direktno nadovezale, bio je samo najbrutalniji. I najparadigmatičniji.

Dve sudske farse započele su otprilike istovremeno, odmah nakon onog fizičkog napada. Pri tome, bilo je sasvim očigledno, a to će potvrditi i krivični postupci, dokazi i presude, koje će uslediti nakon sloma režima, da je druga od ove dve sudske farse, bila direktno u funkciji one prve. Prvu je pokrenuo sam Primus, i to privatnom tužbom odnosno građanskom parnicom za naknadu štete, zbog, navodno, pretrpljenih „duševnih bolova“ i „moralne štete“, a što je sve, tvrdio je privatni tužilac, izazvao Željko Ivanović, kada je, odmah nakon „sačekuše“, još uvek sa vidnim tragovima nasilja na glavi i licu, izjavio medijima, kako iza napada na njega stoji sam „Milo Đukanović, i njegova familija, biološka i kriminalna“(naravno da su svi mediji jedva dočekali da ove reči objave na svojim prvim udarnim mestima).

Ovoj sudskoj farsi posvećen je čitav sledeći, četvrti odeljak priče. Ovde sledi još samo jedno važno zapažanje, koje treba da nam olakša razumevanje i praćenje nastavka, profila i aktera priče. Ono o neviđenoj količini arogancije, hipokrizije i cinizma našeg prvog oligarha. Na koju su jasno upućivale najmanje dve činjenice. Prva, činjenica da je oligarh tvrdio, kako mu je izjava Željka Ivanovića, nanela velike „duševne bolove“ i „moralnu štetu“, uprkos tome što, na njegovom licu, čak ni u obliku tika (koji ga je, inače, u drugim prilikama i stvarima, posebno kada bi govorio o švercu duvana, redovno odavao), niko nije mogao, čak ni da nasluti, bilo kakve duševne patnje i moralne probleme, kada je, sve pod njegovom vlašću i odgovornošću, najpre 1992, u Herceg Novom, Crnoj Gori, vršen notorni ratni zločin deportacije i pogubljenja muslimanskih odnosno bošnjačkih izbeglica iz BiH, a zatim i 1995, u BiH, Srebrenici, kada je počinjen najveći i najteži zločin, magnum crimen, genocid, prvi takav posle drugog svetskog rata u Evropi uopšte. I druga, činjenica da je svoj privatni odštetni zahtev, Primus podigao na

54

neverovatnih milion eura, iako je najveća odšteta koja je od strane nekog suda u Crnoj Gori, dakle od strane nekog NJEGOVOG suda, u NJEGOVOJ Crnoj Gori, po ovakvim tužbama, do tog momenta ikada dosuđena, i to za gubitak najbližih, oca, sina, brata, supruga, u onim istim deportacijama, bila oko dvadest hiljada eura. To se mali, naduvani oligarh, rugao žrtvama svojih zločina, još jednom, nakon što ih je njegova vlast najpre deportovala i egzekutirala. I tražio pritom još i milion eura.

Druga sudska farsa, bila je samo priprema za prvu, ali je ovu, po svim elementima žanra, daleko premašivala. I graničila sa neverovatnim, smehopucatelnim, urnebesnim. Upravo za prvu sudsku farsu, privatnu tužbu protiv Željka Ivanovića, naime, Primusu je bila potrebna „istina“, po kojoj on navodno nikako, pa i na sudu „dokazano“, ne stoji iza inkriminisanog fizičkog napada, pa je za tu svrhu, to će takođe potvrditi krivični post­upci, dokazi i presude, koje će uslediti nakon sloma režima, kao vrhovnik tog režima, pokrenuo čitavu nevidljivu ratno­zločinačku logistiku, a kao predsednik vlade, i čitavu državnu pravosudnu mašineriju. U malo je reći insceniranom krivičnom postupku, dvojica „dobrovoljaca“, ucenjenih zbog neuporedivo većih grehova iz ratne i kriminalne prošlosti, „priznali“ su napad na Željka Ivanovića, i ekspresno osuđeni na odgovarajuće zatvorske kazne (koje su, naravno, bile neuporedivo niže odnosno blaže, nego što su bile one sa kojima su bili ucenjeni). I ovde još samo dva zapažanja koja treba da olakšaju razumevanje i praćenje nastavka. Jedno smešno, da smešnije ne može biti, drugo, opet, mračno, da mračnije ne može biti. Smešan, smehopucatelan, urnebesan, bio je element totalne odnosno trostruke komedije zabune, u kojem se, eto, dogodilo, da su lažni odnosno podmetnuti počinioci priznavali zločin, iako nisu bili u stanju, to se na sudu jasno pokazalo, da opišu čak ni približan izgled žrtve, zatim, još smešnije, smehopucatelnije, urnebesnije, da je sam napadnuti Željko Ivanović, u svojstvu oštećenog, ali i svedoka, za ove tražio oslobađajuću presudu, jer je na sudu nedvojbeno posvedočio, kako ovi, ni po jednom elementu, nisu bili ni nalik stvarnim počiniocima, izvršiocima,

55

batinašima, koji su ga onog prvog septembra 2007, onako mučki presreli i napali, konačno, najsmešnije, najsmehopucatelnije, najurnebesnije, da je, uprkos i onom prvom, i ovom drugom, sudeći sud, na kraju, ipak, ona dva nesrećnika proglasio krivim i osudio na one kazne. Sve za potrebe Primusa.

Kada se malo bolje pogleda, međutim, ono što je upravo opisano kao smešno, smehopucatelno, urnebesno, bilo je, zapravo, mračno, veoma mračno, čak zastrašujuće mračno, grozomorno, jezovito. Jer je sve iz ove groteskne kvazi­sudske inscenacije, ukazivalo na to, da je ratovima i zločinima prekaljeni režim, svoje ogromne kriminalne resurse iz 1990­ih, svoje verne vojske i paravojske, eskadrone i eskadre, odrede i batinaše, kilere i specijalce, „patriote“ i „dobrovoljce“, samo povukao na rezervne položaje. Te da je za svaku, pa i za najmanju stvar, a povređena sujeta Primusa u slučaju Željka Ivanovića, bila je jedna upravo takva stvar, bio spreman, da ih ponovo pozove na svetlo dana, aktivira, mobiliše i upotrebi, kako mu već nalažu interes, sujeta, hir, volja i samovolja. I sve to još u sudskoj lakrdiji, koja je vrhovniku i režimu, trebala da obezbedi kakav­takav PRIVID prava i vladavine prava.

Ovo poslednje, u svemu je čak i najvažnije. Kao filozof, oduvek sam se suprotstavljao većini pravnika (a prilika za to nije mi nedostajalo jer sam iako filozof jedno vreme radio i na Pravnom fakultetu), u njihovom ograničenom shvatanju i praktikovanju prava i vladavine prava. Većina pravnika, naime, pravo i vladavinu prava grubo redukuje, na puki pravni pozitivizam i normativizam. Zahvaljujući upravo ovoj i ovakvoj redukciji, na pravo i vladavinu prava, mogu da se pozivaju, čak i njihovi najveći neprijatelji i kršitelji. Poznat je slučaj takozvanog staljinskog odnosno sovjetskog ustava iz 1936. Kao i „priznanja“ optuženih u staljinskim čistkama. Pa poznata sentenca Adolfa Hitlera, iz istih olovnih 1930­ih, koja, na upozorenje jednog od obrazovanih pravnih savetnika, kako se prihvaćeni i potpisani međunarodni ugovori, po maksimi iz rimskog prava Pacta sunt servanda, moraju poštovati, lakonski odgovara, kako će on,

56

kancelar Trećeg rajha, učiniti kako mu je volja, a kako će se uvek naći pravnika, koji će to zakonski obrazložiti i opravdati (što se većine pravnika tiče, vođa Trećeg rajha, na žalost, bio je sasvim u pravu). Najzad, i ona vesela dosetka našeg (pred)potonjeg harizmarha, Josipa Broza, kako se pravnik ne sme držati zakona kao pijan plota. Sve u svemu, dakle, dve smehopucatelne sudske farse Mila Đukanovića, nisu bile bez brojnih i slavnih prethodnika.

Ali je upravo zato, pravo i vladavinu prava neophodno oslo­boditi, od onog veoma redukovanog, suženog i izvitoperenog, pozitivističkog i normativističkog shvatanja. I praktikovanja. I izvesti ih na nivo suštinskog, zapravo najsuštinskijeg PRINCIPA čovekovog društvenog života (da ne kažem poslanja jer nisam siguran da uopšte verujem u bilo kakva pa ni čovekova poslanja). Principa koji kao crvena demarkaciona linija jasno razdvaja civilizaciju od varvarstva. A ovo su već širine i dubine ljudske vrste i istorije koje se mere ne samo vekovima nego i hiljadama pa i milionima godina. U krajnjoj liniji, i ova stvar je sasvim jednostavna, naime, ili prava i vladavine prava, a to pre svega znači jednakosti svih pred zakonom, ima, pa onda ima i civilizacije, ili ovih nema, pa onda nema ni civilizacije, nego smo i dalje u zoni neprevladane diluvijalne prošlosti, divljaštva, varvarstva. Pri čemu, naravno, ni jednog jedinog trenutka, ne sme da se zaboravi, kako su i pravo, i vladavina prava, i demokratija, i civilizacija, i čovek, kao takvi, zapravo, sve samo jedna krajnje slaba, nejaka, krhka tvorevina, kao neka tanka, nevidljiva, (super)osetljiva opna, koja se teško, veoma teško, ukoliko ikako, uspostavlja, ali zato lako raspada. Ovo posebno dobro pokazuje duboka (možda čak i terminalna) kriza vladavine prava, demokratije i civilizacije u SAD i u svetu, tokom dva teška, mračna mandata Džordža Buša Mlađeg 2000­2008, koja će se, sve ukazuje na to, osećati još dugo, dugo nakon isteka ovih mandata. A da su SAD, u poslednjih sto­dvesta godina, zemlja sa najrazvijenijom vladavinom prava, demokratijom i civilizacijom, na to, valjda, nikoga ne treba posebno podsećati.

5�

Šta onda tek da se kaže, za jednu malu, nerazvijenu, i u svakom pogledu oskudnu i deficitarnu Crnu Goru, koja je svoje prve korake, na putu izgradnje vladavine prava, demokratije i civilizacije, počela da pravi tek u poslednjih dvadesetak godina. Ovo naglašavam posebno zbog toga, što je većina ljudi, čak i većina onih takozvanih običnih malih ljudi, ne, dakle, samo većina političara, koji su u tom pogledu, po prirodi stvari, profesionalno deformisani, na žalost, sklona da (o)lako i brzo zaboravi sve stare traume prošlosti, te da se sa još više (o)lakosti i brzine preda novim iluzijama i manipulacijama budućnosti. Evo, danas, u leto 2010, kada ispisujem ove melanholične redove, nema ni godinu, od kako je, u jesen 2009, u Crnoj Gori, došlo do poslednje velike političke smene, koja je, naravno, to je uvek tako, probudila velike nade građana, a većina običnih ljudi, o tajkunima, oligarsima i političarima da i ne govorimo, već je temeljito zaboravila, sve zločine, nasilja i farse iz nedavne prošlosti, i počela da se ponaša, kao da mračna prošlost, ni u kom slučaju, i ni u kom obliku, ne može da se ponovi, vrati.

A nužni oprez, iskustvo, skepsa i mudrost, kao i brojni spoljašnji znaci, relikti, simptomi i indikacije, jasno ukazuju na to, da je u stvarnosti sasvim drugačije. Da su se najgori demoni, monstrumi, zveri vlasti, sa ustalasane površine istorije, društva i politike, samo privremeno povukli. I otišli u mračne, podzemne odaje, hale, podrume istorije. Te da dole, sada, samo privremeno i prinudno ćute. I čekaju da se vrate. Setite se, uostalom, šta je od takozvane demokratizacije odnosno demokratije, u Crnoj Gori, u proteklih devet meseci, od poslednjeg velikog političkog prevrata, uopšte urađeno. Oscilirajući, bez prestanka, naravno ne i bez razloga, između Scile takozvane revolucionarne pra­vde, opasnosti novih progona i revanšizama protiv funkci­onera, lojalista i sledbenika stare vlasti, i Haribde loših, trulih kompromisa, nagodbi i kontinuiteta, sa njihovim večnim ada­ptima, mutantima i konvertitima, nova vlast u Crnoj Gori, ali i većina njenih građana, našla se negde između, pa i bliže, čak mnogo bliže, ovom drugom. Ceh je platio samo vrh režima i vlasti, Primus i njegovi, dok su stare strukture i aparati, manje ili

5�

više, to jest više više nego manje, ostali nepromenjeni, nedirnuti, netaknuti.

Drugi deoTRANSFER

61

4. Performans

Performans, građanska neposlušnost, narušavanje reda u sudnici Osnovnog suda u Podgorici, na suđenju Željku Ivanoviću po privatnoj tužbi Mila Đukanovića, kojem je nas nekoliko protivnika vladajućeg režima, pribeglo tog 7. aprila 2008, da bi izrazili solidarnost sa tuženim, ali i da bi upozorili uspavanu javnost, kako vladajući režim, upravo ovim suđenjem, krši neke od najznačajnijih ustavnih normi o osnovnim ljudskim i građanskim slobodama i pravima, danas, krajem juna 2010, nakon što je taj režim već otišao u istoriju, i meni samom, koji sam u rečenom performansu imao jednu od aktivnijih uloga, izgleda daleko, čak veoma, veoma daleko. Kao da se nije dogodio pre samo nešto više od dve godine. I kao da se događao nekom drugom a ne meni samom. Pretpostavljam da je to jednim delom zbog one opšte ljudske slabosti odnosno sklonosti ka brzom zaboravljanju, posebno onoga što je mučno, bolno i neprijatno, a jednim, i zbog one moje sasvim individualne, specifične, pa makar i blage šizmatičnosti, o kojoj sam vas obavestio, na samom početku ove priče.

U svakom slučaju, da bih ovu priču mogao da nastavim, morao sam da učinim određen, pa i ne mali mentalni napor. Ali ne morate da se plašite, neću ići u detalje. (Koga detalji ipak interesuju, može da ih lako pronađe. U sudskim spisima i u medijima. Uz sve ostalo, nakon političkog prevrata, započela je i velika revizija, svih značajnijih montiranih sudskih procesa. Ovaj je bio među prvima. Revizija je Željka Ivanovića u potpunosti oslobodila, jer je nedvojbeno dokazala, kako je iza napada na njega, zaista stojao sam „Milo Đukanović, i njegova

62

familija, biološka i kriminalna“. Nakon svega, mediji su o tome opširno izvestili.) U nastavku ću ukazati samo na glavne likove, uloge i profile, te na glavne sekvence, momente i simptome ove nevesele, ali zanimljive, i, iznad svega, poučne priče.

Najpre, glavni likovi, uloge, role. Sud, u liku sudećeg sudije, pravnika, profesionalca, Nikole Strikovića. Koji je, u građanskom pogledu, bio prilično umeren, pristojan i korektan, ali, koji je, sudeći po jednoj, malo je reći, neprijatnoj, kompromitujućoj privatnoj aferi, o kojoj su, verovatno ne slučajno, upravo tih dana naširoko i potanko izveštavali mediji, a naročito sudeći po ponašanju u toku suđenja, najverovatnije bio i ucenjen, da sudi i presudi „kako treba“. I jedna njegova mlađa pomoćnica, devojka koja je stenografski vredno i predano beležila celokupni tok postupka. Jedna od retkih prisutnih, koja celo vreme procesa, ni reči nije progovorila. No, koja je, svojim nemim, ali zato rečitim pogledom, zenicama koje su se s merom širile i sužavale, o toku ovog neobičnog suđenja, posebno o njegovim neočekivanim turbulencijama, više govorila od svih ostalih. U svojim brojnim izveštajima, nju mediji, naravno, nisu ni pomenuli, ona je, za sam postupak, ipak, bila sporedna, ali ja, njen začuđen, mada do kraja kontrolisan pogled, do danas nisam zaboravio. U njenom pogledu, nemom čuđenju, najbolje se ogledala, suština naše građanske akcije, neposlušnosti, koja je, celoj Crnoj Gori, ne samo sudijinoj mladoj pomoćnici, bila uglavnom nova, nepoznata, egzotična.

Zatim, tužilačka strana. Privatni tužilac, predsednik vlade, najmoćniji čovek Crne Gore, otac tek nedavno obnovljene nacije­države, tajkun i oligarh Milo Đukanović. Celo vreme postupka fizički odsutan, a zapravo, kao što ćete ubrzo videti, kao bog, suštinski prisutan, sveprisutan, omniprezentan. Omnipresenti Dei. Sud nije prihvatio predlog tužene strane, da se ovaj na sudu i neposredno, fizički pojavi, da posvedoči o svojim „duševnim bolovima“, pa čak ni da u vezi sa tim bude pregledan od strane lekara, specijaliste, veštaka, iako je to, u ovakvoj vrsti sporova, uobičajeni pravni standard. Umesto

63

njega, u sudnici je bio njegov pravni zastupnik, advokat i (rođeni) brat, doskorašnji sudija Vrhovnog suda, uz to još i moj bivši student (u svoje vreme, moram da kažem, dosta solidan i pristojan), Andrija Đukanović. Uz ovoga, i jedan njegov mlađi, ali prilično neuverljivi, čak polu­besprizorni advokat­pomoćnik, pa jedna uzbuđena japijevka, poznih tridesetih godina, sva utegnuta, već daleko iza cvata mladosti, ali sa vidnim naporom da se očuva, pa šta košta da košta, najzad i nekoliko mladih, sasvim mladih pomoćnika, pripravnika ili simpatizera, ni sam ne mogu pouzdano da procenim. Na žalost, celokupni tok ovog postupka, potvrdiće ono što se već uveliko znalo, da je moj bivši student (u svoje vreme, ponavljam, dosta solidan i pristojan), već uveliko bio, i najuži član familije, one druge, naravno, ne samo biološke.

Najzad, i tužena strana. Tuženi, Željko Ivanović, kojeg ste već upoznali. I njegov pravni zastupnik, branilac, advokat iz Novog Sada, Brano Lutovac. Iako smo sedeli na mestima predviđenim za publiku, u izvesnom, suštinskom smislu te reči, na optuženičkoj klupi, bili smo i svi mi, koji smo se sa tuženim solidarisali. Većina nas, bili smo, kao i tuženi, u isto vreme, članovi G19, i ljudi Vijesti i(li) Monitora. Evo naših kratkih javnih portreta. Ja, Vukić Petrović, profesor filozofije na Univerzitetu Crne Gore, član G19, dugogodišnji kolumnist Vijesti i Monitora. Pa još dvoje, koji su, takođe, istovremeno, bili u G19, i u Monitoru. Esad Kočan, glavni i odgovorni urednik, i Milka Tadić­Mijović, vodeća novinarka ovog prestižnog nedeljnika. Najzad, i trojica vodećih ljudi Vijesti, najbližih kolega, saradnika i prijatelja Željka Ivanovića. Miško Perović, matematičar, profesor Univerziteta Crne Gore, član G19, suosnivač i suvlasnik, zapravo glavni osnivač i vlasnik Vijesti i Monitora. Slavoljub Šćekić, jedan od vodećih crnogorskih novinara, i jedan od suosnivača i suvlasnika Vijesti. I Balša Brković, jedan od vodećih predstavnika mlađe generacije crnogorskih književnika, postmodernista, uz to još i urednik kulture u Vijestima, te pisac svakosubotnje, po mnogima, pa i po meni, najbolje ikada u Crnoj Gori, kultne kolumne „Više od riječi“. Najzad, u sudnici je bilo i nekoliko novinara i novinarki,

64

uglavnom iz antirežimskih medija, kao i jedna tročlana delegacija, posmatračka grupa, iz Švedskog helsinškog komiteta za ljudska prava, koja je diskretno, ali pažljivo, pratila tok čitavog suđenja (u vreme političke turbulencije, borbe i smene režima, u jesen 2009, pošten, kritički, antirežimski izveštaj ove grupe, postaće međunarodno značajan, po nekim indikacijama čak i odlučujući, u procesu spoljne diskreditacije i delegitimacije odlazećeg režima).

Zatim, glavne sekvence i momenti. Ipak, pre nego izložim ove, još samo nekoliko kratkih napomena, o pravoj prirodi započetog procesa. Koja se krila iza fasade privatne tužbe Primusa. A bila je samo najnovija modifikacija, stare, autoritarne, po intenciji i tendenciji, čak totalitarne vlasti. Pod pritiskom međunarodne zajednice, naime, u poslednjih desetak godina, ova vlast je bila prinuđena, da izvrši dekriminalizaciju klevete, kako to krivičari stručno kažu, ali je zato ovu, to jest legitimnu kritiku vlasti, sada počela da progoni, privatnim tužbama za naknadu štete, sa odštetnim zahtevima koji su leteli nebu pod oblake. Tako, kritičari vlasti više nisu mogli da budu osuđeni na izdržavanje zatvorske kazne, ali su zato sada, u novom, nekontrolisanom, primitivnom, divljačkom kapitalizmu, putem enormnih od­štetnih zahteva, naših novih, nekontrolisanih, primitivnih, divljačkih tajkuna, represirani još efikasnije. Od jedne jedine presude ove vrste, mogli su da bankrotiraju, čak i sasvim solidno stojeći mediji. Cenzura se vraćala u obliku samocenzure zbog „ekonomskih“ razloga. Čak i pre milionskog zahteva našeg Primusa, nad Monitorom i Vijestima, visio je „Damoklov mač“ od nekoliko stotina hiljada eura. U najkraćem, milionska tužba protiv Željka Ivanovića, samo prividno je bila privatna, i samo prividno se ticala časti i ugleda. Očigledno je bila zamišljena kao završni udarac slobodi mišljenja i reči. A za nas nekoliko iz G19, Monitora i Vijesti, koje sam gore samo ukratko predstavio, to je bio i glavni razlog, da toga dana, u sudnici Osnovnog suda u Podgorici, jasno, prkosno i javno, demonstriramo svu našu građansku solidarnost, protest i neposlušnost.

65

Prva sekvenca ove neposlušnosti dogodila se čak više spontano nego planirano. I to upravo u vezi sa G19. Evo kako je to bilo. U strategiji odbrane, ključno je bilo dokazivanje, kako je optuženi, Željko Ivanović, imao razloga da veruje, u onu svoju tvrdnju, o poreklu brutalnog napada. U neposrednu involviranost Primusa. Za dokazivanje ove involviranosti, odbrana se pozivala na čitav niz lako dokazivih činjenica. Najpre, na protest G19 iz maja 2007, zatim na reakcije na ovaj protest od strane vladajuće DPS, posebno na činjenicu da je one teške reči, „sramotni ljudi“, „izdajnici“ i „neprijatelji“, izgovorio i sam Primus, a ne samo njegov partijski aparat i portparol, pa na činjenicu da se u jednoj autoritarnoj i patrijarhalnoj sredini kakva je još uvek bila Crna Gora ove reči ne mogu shvatiti nikako drugačije nego kao poziv na nasilje, kako je to nasilje, uostalom, veoma brzo i usledilo, jer je samo u prvih pola godine nakon protesta, najmanje polovina nas iz G19 već bilo žrtva različitih oblika fizičke, profesionalne ili političke represije i diskriminacije, te kako je Željko Ivanović bio samo jedan od nas, a nasilje nad njim, samo njegov najbrutalniji vid. Rečju, advokat odbrane, Brano Lutovac, egzaktno i dokumentovano je rekonstruisao, celokupni uzročno­posledični niz, upravo onako kako to krivično pravo, ta najegzaktnija od svih egzaktnih pravnih disciplina, nužno i zahteva. U ovom kontekstu, odbrana se eksplicitno pozvala, i na jedan broj već objavljenih naučnih i stručnih radova, analiza i tekstova, jednog broja nas, profesora univerziteta, književnika, novinara i kolumnista, koji smo o kritičnom nizu okolnosti i činjenica već pisali, i predložila da nas sud, kao dokaz odbrane, u svojstvu veštaka, specijalista, eksperata, pozove i o tome neposredno sasluša. Sud je ovaj predlog samo delimično prihvatio, naime, fotokopije naših tekstova uvrstio je u dokazni materijal odbrane, ali nas kao veštake, specijaliste, eksperte, nije pozvao, da nas i neposredno sasluša.

Tužilačkoj strani, međutim, ovo nije bilo dovoljno. U nastojanju da ključnu strategiju, argumentaciju i dokaz odbrane, što više omalovaži, diskredituje i obesnaži, onaj mali, neuverljivi, polu­besprizorni advokat­pomoćnik, u jednom trenutku, napravio je

66

neoprostivu grešku. Komentarišući protest G19 iz maja 2007, za potpisnike protesta, upotrebio je sintagmu „grupa anonimnih, nepotpisanih“. Ja danas znam da to nisam svesno i unapred planirao, ko je uostalom uopšte mogao da predvidi ovako konkretnu i glupu grešku protivnika, pretpostavljam stoga da je to kod mene bila samo kulminacija i eksplozija jednog procesa, koji se u meni već neko vreme odvijao, rastao i podizao. Kako god, tek na ono „grupa anonimnih, nepotpisanih“, malog polu­besprizornog, ja sam sa svog mesta glasno uzviknuo „To je laž!“ I ponovio to još jednom.

U sudnici muk. Mali polu­besprizorni zbunjen, u šoku, nešto petlja, protestuje, pita, „Kako, šta“ i tome slično. Sa iznenađenjem i čuđenjem gledaju me čak i „moji“ iz publike i sa optuženičke klupe. Zatečen je i sudija, najpre me opominje samo jednim kratkim, prekornim ogledom, a zatim, kada se pribrao, te kada je, pretpostavljam, procenio da to nije bilo dovoljno, glasno me upozorava, kako će, u slučaju da takvo ponašanje odnosno ometanje rada suda ponovim, morati da me iz sudnice udalji. Na što ja odgovaram sa razumevanjem, ali i sa preciznim objašnjenjem, naime, kako je onaj protest bio „javan i potpisan, čak veoma potpisan“, kako sam i ja jedan od njegovih potpisnika, kako sam u tom svojstvu, u ovaj sudski proces čak i direktno involviran, moj tekst „Više od sumnje“, objavljen u Monitoru, septembra 2007, priložen i kao jedan od dokaza odbrane, kako zbog svega toga ne mogu da ćutim, kada se o tome iznose notorne neistine, te kako ni sud prema svemu ovome zbog toga ne bi smeo da bude indiferentan.

Nakon ovoga, stvar je nekako ipak legla. U pauzi, između dvanaest i jedan popodne, u prilici sam, da se još i dodatno uverim, kako moju intervenciju, koja je bila jedna vrsta polusvesne, poluspontane, ali, ipak, građanske neposlušnosti, makar u prvom momentu, kao takvu, nisu razumeli, ne samo mali polu­besprizorni, sudija, njegova nema ali rečita steno­pomoćnica, i ostali, nego čak ni „moji“ iz G19, Vijesti i Monitora. Miško Perović i Milka Tadić­Mijović mi u pauzi prilaze i kažu

6�

kako me razumeju ali kako moram da se kontrolišem, na što im ja sa osmehom i šapatom odgovaram, kako je ovo moje, zapravo, ono iz Amerike, „civil disobidience“, građanska neposlušnost, svesna akcija i protest dakle, a ne gubitak samokontrole. Za nastavak suđenja, ovo razjašnjenje, bilo je dovoljno.

A u nastavku procesa još jedno iznenađenje. Poslastica za medije. U publici, odmah iza tužilačke strane, jedno novo, crnogorskoj tranzicionoj javnosti, posebno onoj „sivoj“ i „kontroverznoj“, dobro poznato lice. Braco Đukanović, drugi, isto tako rođeni brat Mila Đukanovića. Po jednoj teoriji, najmlađi brat, Braco, bio je samo formalni odnosno fiktivni nosilac ekspandirajućeg vlasničkog naslova familije, po drugoj, koja je meni oduvek izgledala skoro neverovatno, čak mastermajnd njenog ekonomskog „buma“. Kako god, jasno je da je i familija u pauzi imala konsultacije. Suočena sa rizikom od slabljenja ugleda i pozicije, zbog onog našeg javnog i demonstrativnog suprotstavljanja, očigledno odlučila je da nakon pauze svoje redove u sudnici pojača. I to svojim u ovom domenu najvećim pojačanjem. Ako je o „ekonomskoj“ ulozi najmlađeg brata i mogla da kruži kontroverza, o njegovoj ulozi u „sivoj“ zoni familije, posebno o njegovim kontaktima, poslovima i prijateljstvima, sa brojnim licima sa domaćih i međunarodnih policijskih poternica, nije moglo da bude ni najmanje sumnje. Uz odsutnog a sveprisutnog Primusa, te prisutnog a službenog Andriju, treći, najmlađi brat Đukanović, Braco, bio je dizajniran, da bude ona potonja, kompletna, totalna pretnja.

U svakom slučaju, upravo tako, negativno, opasno, preteći, ponašao se od samog početka. Odmah po nastavku procesa, počeo je da divlja. I to, očigledno, namerno, ne dakle tek nekontrolisano, emotivno, afektivno, kako bi to, pogrešno, mogao da pomisli, neko ko je u našim, domaćim prilikama, egzotičnostima i mentalitetima, nov, neiskusan, nevešt. Ne tražeći čak ni formalno reč od sudije Nikole Strikovića, u nekoliko navrata, zasuo je sudnicu, posebno tuženu stranu, podivljalom bujicom protesta, kritike i besa, sve u smislu njegove, naglašavao

6�

je, porodične časti, ličnog ugleda, te njegove posebne tužbe u bliskoj budućnosti, i tako dalje, i tome slično. Pri tome, treba li to uopšte da naglašavam, pogled pun neskrivene mržnje, ljutnje i gneva, nije skidao, ne samo sa Željka Ivanovića, nego ni sa onog dela publike, u kojem smo sedeli mi iz G19, Vijesti i Monitora (bilo je sasvim očigledno da ga je brat Andrija već bio potanko obavestio o svemu što se u sudnici događalo pre podnevne pauze).

U prvom delu ove priče, već sam vas obavestio, kako sam u jednoj vrsti polusvesne, poluspontane reakcije, već bio počeo da dizajniram izazivanje herojske smrti, kao jednu vrstu maske ili oklopa za one sve jače i opasnije unutrašnje suicidne fantazije. Dok je Furija vitlala po sudnici, svest o ovome, počela je u meni da raste, te da iz one zone perifernog, prelazi u zonu centralnog, čak najcentralnijeg unutrašnjeg vida, ako mogu tako opet da kažem. Sa divljanjem i pretnjama Primusovog brata, ona herojska smrt, počela je da biva sve manje samo teorijska i simbolička, a sve više i sasvim praktična i realna. I, moram da priznam, osetio sam zbog toga, ne samo blagu, nego jaku, čak veoma jaku nelagodu (da ne upotrebim neku težu reč). Koja je odmah počela teško da pogađa moju sujetu. Celinom svog svesnog bića, bio sam protivnik, ali, po svoj prilici, u dubinama svog nesvesnog odnosno podsvesnog bića, makar jednim svojim delom, bio sam i zarobljenik lažnog herojskog mita. Taj deo mog bića, moja mačo sujeta, moj osetljivi Ego, moj živi, neprevladani timos Kuča, najdivljijeg od svih divljih crnogorskih plemena, bio je povređen, napadnut, ugrožen. Dok je Furija rasla, naklonio sam se prema Milki Tadić­Mijović, koja mi je bila najbliža, i šapnuo joj „Milka, obećao sam ti u pauzi da u nastavku više neću, ali ako se sada povučem, ispašće da sam se uplašio, moram da reagujem, makar još jednom.“

Ovoga puta, Milka je sa odobravanjem klimnula glavom. Štaviše, u nastavku je u potpunosti preuzela vođstvo i inicijativu. Druga sekvenca performansa, građanske neposlušnosti, dire­ktne akcije, bila je njena. Milku su svi u Crnoj Gori pa i šire

6�

već sasvim dobro znali, kao najhrabriju novinarku, analitičarku i kritičarku Primusovih prljavih privatizacija, tajkunizacija i oligarhizacija. Ipak, ovo u sudnici Osnovnog suda u Podgorici, tog 7. aprila 2008, bio je njen apsolutni, neprevaziđeni vrhunac. U momentu kada je Furija bila na svom vrhuncu, onom divljačkom, zastrašivačkom, sve, naravno, uz pomoć odsutnog a prisutnog, sveprisutnog, omniprezentnog brata Primusa, dakle upravo u tom momentu, građanska heroina Crne Gore broj jedan, Milka Tadić­Mijović, bila je brža od svih ostalih, podigla je ruku, i, ne čekajući odobrenje od sudije, koji je, uostalom, već bio potpuno izgubio kontrolu nad procesom, prkosno upitala „Gospodine sudijo, zar je samo naš deo publike za opominjanje, zašto dozvoljavate ovakvo ponašanje druge strane,“ i pritom s neskrivenim prezirom pokazala u pravcu Furije.

Na ovo, u sudnici još jedan dugi, predugi muk. A onda kome­šanje. I nekontrolisane reakcije. Najpre brat iz sive zone. Milkin prezir bio je efikasniji od bilo kakve direktne konfrontacije. Furija se raspukla, još jednom zapretila tužbom, promrmljala nešto što niko od prisutnih nije uspeo da razume, i, sada već potpuno izvan sebe, izletela iz sudnice. Drugi brat, advokat, moj bivši student, Andrija, pokušao je da opravda sudiju, istak­ao kako je sam u nekoliko navrata opomenuo brata, na što sam ja brzo ubacio kako nije valjda advokat nego sudija taj koji po zakonu ima dužnost da održava red u sudu odnosno sudnici. A onda je Andrija, valjda, pomislio, kako je konačno došlo vreme da pređe u dugo pripremani i čekani protivnapad, otpočeo tiradu o tome kako sve do sada nije reagovao na moje neprimerene reakcije, i to, naglasio je, „zbog uvažavanja svog bivšeg profesora“, izgovarajući pritom eksplicitno i moje puno ime, na što sam ja opet od suda brzo zatražio da, kada već zastupnik tužbe tako direktno pominje moje ime, u zapisnik uđe i moja izjava o ovome, naime da mi je „žao što sam bio profesor Andrije Đukanovića“ (naravno da nije bilo neophodno da obrazlažem zbog čega, svi su veoma dobro znali kakva je uloga člana Familije, advokata). Sudija je bio sav u čudu (ovo mu se u sudijskoj karijeri verovatno događalo prvi put). Sudijina

�0

steno­pomoćnica, nekoliko prisutnih novinara i novinarki iz antirežimskih medija, i ona tročlana posmatračka grupa iz Švedskog helsinškog komiteta za ljudska prava, isto tako.

Već nekoliko puta do sada, naglasio sam kako je glavni negativni junak u celom ovom performansu, tog sunčanog prolećnog dana, 7. aprila 2008, u sudnici Osnovnog suda u Podgorici, bio jedan krajnje neobični, retki, čak unikatni ljudski i politički tip. ODSUTNI A PRISUTNI, zapravo sveprisutni, omniprezentni Primus, Gospodar, Gazda od cele Crne Gore, njen petostruki premijer, otac­osnivač, car­tajkun, oligarh. U sledećem odeljku ove priče, o pravoj prirodi ovog, po mnogo čemu, zaista, izuzetnog ljudskog i političkog tipa, biće više reči. Ovde, o njemu, još samo onoliko, koliko je neophodno, da bi se bolje razumelo i pratilo, neobično dešavanje u samoj sudnici onog dana, posebno onaj omniprezentni STRAH, koji je celo vreme, kao noćna mora, pritiskao sve, pa, naravno, u određenoj meri, i nas koji smo se tom strahu javno i demonstrativno suprotstavljali.

A razloga za ovaj strah, to odmah treba reći, bilo je napretek. U tekstu „Više od sumnje“, koji sam gore malopre pomenuo, odgovornost našeg Primusa, ja sam već i krivičnopravno kvalifikovao, kao „višestruki magnum crimen“. Pored odgovor­nosti za ratne zločine, pa i za zločin genocida, onog u Sre­brenici i drugih, počinjenih u periodu 1991­1997, kada je naš vrli Gospodar bio u koaliciji sa prvooptuženikom Haškog tribunala, dedinjskim diktatorom, „balkanskim kasapinom“, Slobodanom Miloševićem, međutim, brojne činjenice, okol­nosti i indicije, posebno one koje su se ticale takozvane balkanske duvanske mafije, povezivale su našeg Primusa, i sa nekim od najtežih pojedinačnih slučajeva ubistava, egzekucija, smaknuća, koja su tih godina mučno obeležavala sva zbivanja u Crnoj Gori i Jugoistočnoj Evropi. Od ovih potonjih, ipak, najsurovije je bilo ubistvo inspektora Slavoljuba Šćekića, jednog od najviših funkcionera crnogorske policije, 30. avgusta 2005, u „sačekuši“, na samom kućnom pragu, pred porodičnom

�1

zgradom, na periferiji Podgorice, i to upravo u trenutku kada je ovaj očigledno hrabri policajac, bio na tragu svog najvećeg profesionalnog otkrića, rasvetljavanja nekoliko najmračnijih zločina počinjenih u Crnoj Gori u poslednjih desetak godina. Za njegovo ubistvo optužena je grupa, kako se to uobičajenim kriminalističkim žargonom kaže, „policiji odranije poznatih lica“. Sve ovo, dovoljno strašno i samo po sebi, ipak, nije bilo i ono najstrašnije. Ono najstrašnije, bila je činjenica, koju je policija na suđenju rečenoj grupi obelodanila, da su dvojica iz ove grupe, među njima i sam optuženi neposredni izvršilac ubistva, prezimenjak ubijenog inspektora, samo par meseci pre ubistva, u dva navrata, zaustavljeni od strane policije, na kontrolnom punktu, na primorju, kod Petrovca, i to u džipu­mercedesu, koji je bio vlasništvo jednog od, kako se to eufemistički obično kaže, najkontroverznijih crnogorskih biznismena i, pazite, sada sledi ono najstrašnije, jednog od najbližih ličnih prijatelja našeg Primusa. Od svih dnevnih medija, ovu informaciju, sutradan su objavile samo podgoričke Vijesti.

O involviranosti Primusa, u ovaj i u niz sličnih slučajeva, danas bruje svi crnogorski, pa i balkanski i svetski mediji (čak i u našem današnjem dekadentnom svetu i vremenu, ovolika involviranost samog vrha vlasti u zonu krimena ipak je prilična retkost). Odmah nakon prevrata, u jesen 2009, Primus i familija, povukli su se. U spokoj i mir daleke, moćne i zaštitničke Rusije. Zahvaljujući tome, danas su svi u Crnoj Gori hrabri, kritikuju, raskrinkavaju, rasvetljavaju. Zbog toga radije ćutim. Pokušavam da ne budem prestrog. Ali mi je teško da zaboravim. Posebno mi je teško da zaboravim one omniprezentne znake straha, SIMPTOME STRAHOVLADE, koji su se tako jasno osećali, širili i nametali, u sudnici onog dana. Kao onu mučnu činjenicu, za koju je tada znalo samo nas nekoliko, iz G19, Vijesti i Monitora, naime da ni jedan jedini advokat iz cele Crne Gore, što zbog straha za ličnu bezbednost, što zbog straha od gubljenja poslova, nije smeo da prihvati odbranu Željka Ivanovića, te da je ovaj zbog toga bio prinuđen, da u svoju odbranu pozove advokata, čak iz Novog Sada. (Treba li da vas podsećam, kako je, čak i u vreme komunističkih

�2

monopola, advokatura kao profesija, uživala koliku­toliki autonomiju.) Ili, ponašanje sudećeg sudije, Nikole Strikovića, koji je, i pored sve one svoje građanske umerenosti, pristojnosti i korektnosti, onoga dana, nakon one jednosatne podnevne pauze, u prisutvu novopridošlog brata „biznismena“, preciznije rečeno pod pritiskom njegovog zastrašivačkog performansa, u jednom momentu, dospeo na samu ivicu grotesknog, jer je, očigledno pod utiskom, u korist tužioca, naglo i bez ikakvog osnova, počeo da preinačuje, neke od svojih prepodnevnih odluka, koje su, u svom prvom izdanju, bile povoljne za Željka Ivanovića. Ili, izveštavanje medija, koje je, uz časne izuzetke Vijesti i Monitora, takođe nosilo simptome one strahovlade, i to u onoj širokoj paleti, od totalnog prećutkivanja, preko (ne)namerne konfuzije, do potpunog iskrivljivanja činjenica.

Ali, na stranu sada strah odnosno zastrašenost najvećeg dela profesionalne, društvene i političke javnosti Crne Gore. Već sam pomenuo, sada ću to reći i do kraja eksplicitno, izvesnu dozu straha, osećali smo i mi, retki, koji smo se tog dana u sudnici, i inače, ovom omniprezentnom strahu, javno, demonstrativno i prkosno suprotstavljali. Naše suprotstavljanje ovom strahu, bilo je, u stvari, jedna vrsta njegovog savladavanja. Dijalektika, šta li. I uopšte, čitava ova tema, straha i njegovog savladavanja, bila je krajnje kompleksna, i to ne samo zbog one moje lične unutrašnje kompleksnosti, ambivalencije i kontradikcije, koje su me, sticajem nesrećnih okolnosti, tih dana i meseci snažno i bolno ispunjavale, nego i zbog one mnogo šire, spoljašnje, društvene i istorijske kompleksnosti, ambivalencije i kontradikcije Crne Gore kao zajednice, koja je, u najboljem slučaju, bila tek na pola puta, svoje teške istorijske tranzicije i modernizacije.

Jedna stvar je za mene bila ipak sasvim nova. Istorijskim i političkim patologijama, ja sam se, do tog aprilskog dana, uglav­nom bavio naučno, teorijski, konceptualno. Čak i najkritičkije tekstove o ratovima, zločinima, fažizmima, režimima Slobodana Miloševića i Franje Tuđmana, tokom ratnih 1990­ih, kasnije Mila Đukanovića, tokom postkonfliktnih 2000­ih, napisao sam

�3

nekako više sa distance. Kao konceptualist, uz to movimentalist i anarhist, u samom političkom procesu, angažovao sam se samo izuzetno, i nekako više simbolički, demonstrativno, u svakom slučaju samo ad hoc, privremeno, kratkotrajno. Iako sam bio autor brojnih tekstova, studija, analiza i profila, naših mrkih, patoloških likova, performans, predstava u sudnici koju sam upravo opisao, bila je jedna od prvih, ako ne i prva stvarna, životna prilika, u kojoj sam OPASNE LJUDE, to je bio njihov (samo)fabrikovani imidž, sreo i upoznao direktno, neposredno, licem u lice, da se tako izrazim. I to sve od onog malog polu­besprizornog i njemu sličnih sa samog dna Kartelove piramide, preko dva brata, advokata i „biznismena“, sa onog višeg, pa sve do samog Primusa, sa njegovog najvišeg nivoa. (Iako se ni jednog jedinog momenta nije pojavio u sudnici, ovaj potonji, stigao je da se, preko režimski kontrolisanih medija, javno naruga, ne samo nama u sudnici, nego i celokupnoj crnogorskoj, pa i evropskoj demokratskoj javnosti, tako što je, nakon prvostepene presude, koja mu je dosudila „skromnih“ dvadeset hiljada, najavio žalbu, sa insistiranjem na onih od početka traženih i neverovatnih milion eura odštete.)

U jednom kratkom tekstu s početka 1990­ih, povodom strašnih postjugoslovenskih ratova, koji su u to vreme tek počinjali da se razbuktavaju, izneo sam jednu relativno smelu teorijsku hipotezu, o tome kako ekstremna violenca, nasilje, rat, zločini, mogu, na ljudsku supstancu, da deluju kao razorno radioaktivno zračenje, te kako na taj način mogu da dovedu, i do nastanka nove, mutirane, posthumane vrste. Još mnogo ranije, pre onog dana u sudnici, dakle, to sam, makar u načelu, dobro znao. Pa ipak, moram da priznam, da je neposredno iskustvo, suočavanje, upoznavanje sa ozračenom supstancom, konkretnim patološkim materijalom, u liku Primusa i svih njegovih, onako direktno, živo, plastično, dramatično, onog dana u sudnici Osnovnog suda u Podgorici, bilo nešto sasvim novo, u svakom slučaju nešto mnogo, mnogo više, od puke praktične potvrde, one moje rane teorijske hipoteze, o apokaliptičkom učinku ekstremne violence, na kompleksnu, ambivalentnu,

�4

kontradiktornu, i, u svakom slučaju, krajnje oportunističku i koruptivnu ljudsku prirodu.

Uprkos svemu, postojala je jedna vrsta aktera, tipova i profila, koja je, makar u subjektivnom smislu, bila lošija, gora, opasnija, čak i od opasnih ljudi koje sam upravo opisao. To su bili, kako ih ja zovem, BIVŠI. Ali ne bivši u smislu bivših aktera vlasti, predsednika, ministara i ostalih, kojih je u Crnoj Gori oduvek bilo u izobilju, nego u smislu bivših antiratnih aktera, partija i pojedinaca, koji su nakon mračnih 1990­ih prešli na suprotnu stranu, postali koalicija i servis vladajuće partije, i, što je najgore i najporaznije, u ovoj novoj koaliciji i servisu, postali specijalizovani, čak najspecijalizovaniji i najgori PROGONITELJI svojih dojučerašnjih a danas retkih preostalih antiratnih aktera. Moguće je da je jedan deo bivših od samog početka bio na strani vlasti samo što je to ranije vešto prikrivao, to su oni u špijunskim romanima čuveni takozvani spavači, ali je po mom skromnom i naravno laičkom mišljenju, to ipak bio samo njihov manji deo. Veći deo bivših bili su pre obični slabići, konvertiti, konformisti i apartčici, nego neki superpodmukli „spavači“. Na konkretnim primerima, međutim, to se još bolje vidi. Zbog toga ću, u nastavku ove priče, vašu pažnju zumirati, na dva konkretna bivša antiratna aktera, na SDP, kada je o jednoj bivšoj antiratnoj partiji reč, te na Zorana Radmanovića, kada je o jednom bivšem antiratnom aktivisti reč.

Najpre SDP. Uz Liberalni savez Crne Gore, svakako najpo­znatija antinacionalistička i antiratna stranka Crne Gore. Od 1997­1998, kada je došlo do raspada do tada jedinstvene vladajuće DPS, pa sve do sloma režima, u jesen 2009, u koaliciji sa „pobedničkim“ delom DPS. U početku, do referenduma o nezavisnosti 2006, sa manje ili više pozitivnim skorom, do­prinosom demokratskoj promeni u Beogradu 2000, te demo­kratskom rešenju crnogorskog državnog pitanja 2006. posebno, od 2006, međutim, sa sve negativnijom ulogom i rezultatom, unutar kojeg je onaj njihov progon svojih dojučerašnjih anti­ratnih krugova i drugova, među klojima smo bili i mi iz G19,

�5

Vijesti i Monitora, bio najnegativniji i najporazniji. Čak ni tokom herojskih dana te partije, tokom zločinačkih ratova i nasilja 1990­ih, nisam bio član te, kao ni bilo koje druge partije, oduvek sam bio veoma ljubomoran na svoju sopstvenu političku autonomiju, ali, kao simpatizer, jesam bio član Saveta SDP, savetodavnog tela ove partije. Neučlanjivanje se i ovog puta pokazalo kao dobar izbor, kada je ova partija retardirala, naime, imao sam teret manje, a i obavezu više, da prema „svojim“ bivšim, budem utoliko kritičniji.

Sticajem raznih okolnosti, onih ličnih i onih političkih, za mene i moje prijatelje, celo proleće te 2008, bilo je, zapravo, jedan veliki, višekratni i produženi politički performans. Onaj vezan za SDP, dogodio se krajem maja, preciznije 30. maja 2008, na obeležavanju „crne“ godišnjice, deportacije a zatim i pogubljenja, više od stotinu Muslimana/Bošnjaka iz Bosne i Hercegovine u „zlo proljeće“ 1992, što je bio, ako ne najteži, a ono svakako najpoznatiji, najdokumentovaniji i najnesporniji zločin crnogorskih vlasti, među ovima i našeg Primusa, tada, 1992, kao i sada, 2008, jednako, premijera i najmoćnijeg čoveka Crne Gore. Na „crnoj“ godišnjici, ja sam u fokus stavio upravo ovo poslednje, najveću političku odgovornost tadašnjeg i sadašnjeg predsednika vlade Crne Gore, i javno ga pozvao da zbog toga podnese ostavku. Ali sam se nadovezao i na tvrdnje Dragana Prelevića, pravnog zastupnika članova porodica žrtava deportacije u njihovim građanskim procesima za naknadu štete protiv države Crne Gore, koje je ovaj izneo tog istog dana, da vlada i dan danas opstruira ove, kao i tek započete krivične postupke protiv manje odgovornih neposrednih izvršilaca, i istakao kako eto postoje veoma jasne indicije, da premijer, za ove zločine, ima ne samo najveću političku, nego i sasvim konkretnu individualnu krivičnopravnu odgovornost. Opstrukcija pravde od strane najviših nosilaca vlasti uvek je težak krimen, ali je ova opstrukcija bila posebno teška, jer je, pored ostalog, predstavljala i posebno težak, kvalifikovan oblik saučesništva odnosno pomaganja, u jednom od najtežih zločina protiv čovečnosti.

�6

U jednoj jedinoj rečenici, i to onako više uzgred, za opstrukciju pravde optužio sam i manju članicu vladajuće koalicije, bivšu antiratnu SDP, koja ratni krimen svog većeg koalicionog partnera i Primusa, nije samo tolerisala, nego i aktivno pomagala. Tako što je, pored ostalog, bila i najljući protivnik inicijative za donošenje Zakona o lustraciji, koji je predviđao da se makar zabranom vršenja javnih funkcija, trajno ili na određeno vreme, sankcionišu oni koji su u vreme ratova i zločina devedesetih bili na najvišim državnim funkcijama. I to je SDP činila sve sa apsolutno nesuvislim kvazi­argumentima. Kao, mi inicijatori smo politički „neuravnoteženi“, „frustrirani“, patimo od čuvene „crnogorske pizme“, kako je govorio Ranko Krivokapić, predsednik ove nekad hrabre i časne stranke, pa proteklo je previše vremena, žrtava više nema, a i odgovorni su u međuvremenu „politički evoluirali“, kako je tvrdio advokat Novak Marković, član Pravnog saveta ove stranke, najzad povlačenjem potpuno pogrešne paralele, između političkih zloupotreba lustracije u Poljskoj, koja je posle pada komunizma već imala ne jednu nego čak nekoliko izbornih smena, i Crne Gore koja iskustvo izborne smene vlasti, ne samo posle pada komunizma, nego čak ni u svojoj celokupnoj istoriji, još uvek nije imala, što je sve, namerno ili nenamerno, svejedno, činio moj inače dobar kolega, univerziteski profesor, Radoman Milović, predsednik ovog saveta. Ovim povodom sarkastično sam primetio, kako je SDP, na žalost, dobar primer, i za jednu krajnje neobičnu, egzotičnu, neverovatnu političku pojavu, naime za to da se, eto, ratnonacionalistička, pa i nacistička stranka (jer šta su deportacije i pogubljenja samo zbog imena odnosno nacije i vere nego čisti nacizam), može postati i post festum, dakle čak i nakon što se, u vreme samih ratova, bilo na onoj boljoj, antinacionalističkoj i antiratnoj strani.

Uprkos tome što sam o SDP izgovorio samo par uzgrednih rečenica, za medijske i ine specijalce vladajućeg režima, DPS ali, očigledno, po onoj novoj koalicionoj podeli rada, još više SDP, ovo je bio dovoljan povod, da sve iskrive, izobliče, čak izvrnu naglavce. Pre svega, da potpuno prećute ono moje potenciranje

��

najveće političke ali i sasvim individualne krivično­pravne odgovornosti Primusa, te moje javno traženje njegove ostavke zbog toga. I da u prvi plan stave one moje dve uzgredne, sasvim uzgredne rečenice o SDP. A i njih potpuno izvan konteksta, izolovane, neprepoznatljive. Pa da onda, udruženo sa vrhovnicima, portparolima i šefovima kabineta, ospu paljbu iz najtežih oružja. Narednog dana, zove me Bane Radulović, jedan od onih iz SDP, sa kojim sam, uprkos svemu, sačuvao korektne odnose. Prenosi mi nezadovoljstvo, pa i negodovanje, još nekih iz ove partije, sa kojima sam takođe sačuvao korektne odnose. Uprkos svemu, odgovaram pomirljivo. I smireno. Preciziram da se moja kritika odnosi na vrh, aparat i vladajući deo politike SDP, da primećujem i poštujem stavove koje zastupaju oni iz te partije koji nisu izdali naše zajedničke antiratne ideale, posebno stavove koje zastupa Žarko Rakčević, bivši predsednik, i Miko Iličković, bivši potpredsednik ove partije, da ja nikada ne vršim preterane i netačne generalizacije, ali da ne mogu uvek i na svakom mestu to i eksplicitno da kažem, da se, kada kažem samo „SDP“, kao što je to bio slučaj i na obeležavanju one nesrećne godišnjice, podrazumeva da mislim na vladajući deo politike SDP a ne i na sve ljude iz ove partije. Tako se završila ova moja nemila epizoda sa SDP.

O tome kako je Zoran Radmanović, moj bivši kolega i prijatelj, nekad zapaženi antiratni prvak, lider i aktivist, posle referenduma o nezavisnosti, postao jedan od glavnih feudalaca Mila Đukanovića, uslužni intelektualac, birokrata i aparatčik režima broj jedan, nešto sam već rekao, u drugom odeljku ove priče. Nakon predsedničkih izbora 2008, na kojima je višestruko favorizovani kandidat vladajuće koalicije još jednom pobedio, međutim, Aparatčik je eskalirao. I prevazišao sve što je do tog dana u Crnoj Gori u domenu i žanru Dvorskog Intelektualca viđeno. Samo nekoliko dana od objavljivanja „pobedničkih“ rezultata, naime, kada je, izgleda, zaključio, kako će ova vlast, verovatno, o­ho­ho potrajati, požurio je da joj se još jednom (samo)preporuči. I kao nikad do tada, i ničim izazvan, osuo po opozicionim kandidatima, novinarima i intelektualcima,

��

istovremeno mučenički ćuteći, o korumpiranosti, konfliktu interesa, vezama sa organizovanim kriminalom, i drugim notornim slabostima vlasti. I sve to, naravno, i ovoga puta, pod maskom „dekana“, „profesora“, „nezavisnog eksperta“. Već nekoliko godina, pokušavao sam na njega da utičem, kao sve više bivši ali ipak i još uvek kolega i prijatelj, upozoravao ga na profesionalno i građanski neprihvatljive i katastrofalne greške, propuste i promašaje, odnosno na opasno približavanje, nektritičnost i apologetičnost spram vladajuće politike, koje jedan stvarno autonomni profesionalac, naučnik i intelektualac, sebi jednostavno ne sme da dopusti. Očigledno nije pomoglo, on je svoje izbore i odluke, već bio doneo. Posle dugog odlaganja, više nisam imao izbora, učinio sam to i ja. Izašao sam u javnost sa otvorenom i eksplicitnom kritikom. Pa i samokritikom. Naučnoj i demokratskoj javnosti Crne Gore, najpre sam se izvinuo, zbog toga što sam Zorana Radmanovića svojevremeno pogrešno procenio, i što sam na temelju te pogrešne procene, nakon toga, u najmanje dva navrata, boreći se za njegovo radno mesto na univerziteu, a zatim i kao mentor u njegovom doktorskom radu, i neposredno doprineo, da izraste u ono u što je izrastao. U jednog od najuslužnijih aparatčika, jednog od najgorih režima, ikada u Crnoj Gori, a bogami i šire. I u najnegativniju transformaciju, profesionalnu i ljudsku, u mojih više od pedeset godina života. Poentirao sam sa raskrinkavanjem one lažne maske, tako što sam povukao grotesknu paralelu, naglasio, naime, kako je „pošteno biti Rajko Kovačević, porptaprol DPS, koji radi to što radi, dakle manipuliše, huška, progoni, ali se pritom i potpisuje upravo tako, kao portparol DPS, a nije pošteno biti Zoran Radmanović, koji radi sve ono što radi Rajko Kovačević, samo što sve to radi mnogo, mnogo nekorektnije, netransparentnije i nepoštenije, jer se nakon i ispod svega toga, na kraju, još i lažno potpisuje, kao nezavisni intelektualac, analitičar, naučnik i ekspert“.

O tome kako je, nakon ove moje oštre ali opravdane javne kritike, Zoran Radmanović veoma brzo pokazao, da je, u sklopu svoje novije političke, profesionalne i moralne evolucije, na žalost,

��

veoma dobro savladao i odgovarajuće birokratske, represivne i manipulativne tehnike, kako sam, zbog ovih njegovih tehnika, blokada, šikana i diskriminacija, posle trideset i više godina radnog staža, bio prinuđen da napustim staro radno mesto, te o sličnim, po svoj prilici neiscrpnim, birokratskim veštinama, akcijama i tehnikama onog drugog bivšeg antiratnog aktera, manje članice vladajuće koalicije, SDP, uz Zorana Radmanovića i njemu slične bivše nezavisne intelektualce, tada našeg najvećeg i najpredanijeg progonitelja, ovde više neću govoriti. Od svega toga, naveo sam tek onoliko koliko je bilo neophodno, da bi se bolje razumelo zbog čega sam na početku ovog malog diskursa o bivšima, istakao kako su oni, u izvesnom, subjektivnom smislu reči, bili lošiji, gori i opasniji, čak i od opasnih ljudi Mila Đukanovića koje sam prethodno opisao.

Režim Mila Đukanovića pao je oktobra 2009, dakle pre oko devet meseci. Psihološki, međutim, danas, juna 2010, čini se kao da je to bilo pre devet godina, a ne pre samo devet meseci. U ovih dugih, predugih devet meseci, neki bivši postali su dvostruko bivši, na taj način ostali dosledni makar svom potonjem izboru, prešli u novu opoziciju, počeli čak pomalo da glume nove progonjene, iako ih niko ne progoni, neki od bivših, međutim, još jednom su brzo pretrčali na novu pobedničku stranu, pa ni danas, posle svega, od njihove nove pravovernosti, lojalnosti i revnosti, ne može da se živi. Kako god, muka mi je i od jednih i od drugih. Zbog toga pokušavam da ih ignorišem. Bez vidljivih ili makar preteranih znakova prezira. Iako to nije nimalo lako i jednostavno.

Promenili smo se i mi, malobrojni atipični indipendisti, protivnici režima Mila Đukanovića iz G19, Vijesti i Monitora. Iz sudnice i izvan nje. Neki od nas postali su deo nove vlasti, neki su ostali izvan nje, manje ili više distancirani, autonomni i kritični. Tako, samo mesec­dva nakon pada režima, na još jednim iznuđenim i vanrednim, najpre parlamentarnim, a zatim i predsedničkim izborima, profesor Miško Perović, izabran je za novog predsednika republike, Željko Ivanović, tuženi

�0

u aprilskom procesu, za ministra kulture i medija, a Brano Lutovac, njegov advokat, branilac i pravni zastupnik, za ministra pravosuđa, u novoj, prvoj postđukanovićevskoj vladi Crne Gore. Ja, Milka Tadić­Mijović, Esad Kočan, Slavoljub Šćekić i Balša Brković, ostali smo verni svojim osnovnim profesijama. Vijesti su postale provladine, ali ne režimske, u negativnom smislu te reči. Monitor još manje. Ne znam za Milku, Esada, Slavoljuba i Balšu, zapravo koliko znam i njihovi motivi bili su manje ili više slični sa onim mojim, ali za sebe znam sasvim dobro, tačno i precizno, da sam i ovog puta ostao izvan, distanciran, autonoman i kritičan, ne samo zbog prvenstva koje sam u ovakvim situacijama uvek davao svojoj profesiji, nego, ne manje, mada su to, zapravo, samo dve strane iste medalje, i zbog onog svog organskog anarhizma i skepticizma spram svake vlasti, pa, ako baš hoćete, i spram ljudske prirode kao takve.

U prvih devet meseci nove vlasti, koliko u ovako kratkom vremenskom periodu uopšte može da se vidi i oceni, stvari se kreću u manje ili više dobrom pravcu. Politička smena u oktobru 2009. jeste, doduše, izvedena pod pretnjom pobune i sile, ali do direktnog sukoba, nasilja i krvoprolića, ipak, nije došlo, odmah nakon smene pa sve do danas izbegnute su krajnosti tradicionalne crnogorske političke vendete, a svemu ovome na ruku je išao i relativno nov i povoljan međunarodni razvoj, najpre sa krizom i slomom neoliberalne ekonomije i neokonzervativne politike Džordža Buša Mlađeg u SAD i Havijera Solane u Briselu, a zatim i sa usponom centra ili čak levog centra, onog u SAD, novog američkog predsednika, Baraka Obame, i onog u Evropi, čitave generacije novih centralnolevih, postsarkozijevskih, postberluskonijevskih i postmerkelovskih lidera, partija i pokreta. Uprkos ovom, relativno pozitivnom unutrašnjem i međunarodnom razvoju, razloga za skepticizam, opreznost i kritičnost, ostaje sasvim dovoljno. Ovim razlozima, neko će morati da se bavi, i u postđukanovićevskoj Crnoj Gori.

Najviše su se promenili, pardon „promenili“, vladajući krugovi. Pre svega vladajuća DPS. Njeni ogromni aparati, organizacije,

�1

funkcioneri, aktivisti, članovi. Kao što sam vas već obavestio, Primus i njegovi, radije su izabrali Putinovu Rusiju, nego novu Crnu Goru. Ali su oni bili izuzetak. Najveći broj pripadnika i podržavalaca režima, među njima i opasni ljudi, večni pratioci svake vlasti, jednostavno su pretrčali na pobedničku stranu, i sada jednako lojalno služe novoj, kao što su lojalno služili staroj vlasti. Pretrčavanje ove vrste u Crnoj Gori je i inače oduvek bila najrazvijenija vrsta političkog sporta, ali je stara, dobra DPS, dvadeset plus pedesetgodišnja precvala politička dama, u ovom sportu, ipak, bila najiskusnija. Istini za volju, u poslednjih desetak godina, nakon definitivnog raskida DPS sa režimom iz Beograda, postojao je jedan broj običnih članova, ali i funkcionera ove partije, koji su, i prema meni lično, i prema G19, i inače, prema opoziciji i alternativi u celini, bili politički korektni, civilizovani i neagresivni, njima sam na to i ranije uzvraćao makar ravnom merom, činim to i sada, nakon oktobarskog prevrata. Kada sretnem one druge, kao i one bivše, koji su isto tako odmah nakon ovog prevrata još jednom pretrčali sa gubitničke na pobedničku stranu, s mukom se suzdržavam, pored ostalog i uz pomoć one poznate Fridriha Ničea iz njegovog Ecce homo, po kojoj se, parafraziram po sećanju, moj humanizam ne sastoji u tome da ja druge ljude razumem, to uopšte nije problem, nego da ih izdržim, e to već jeste problem. I to veliki, veoma veliki problem. Posebno kada se setim, kako su mučne i teške bile one pretnje, kako neprijateljski onaj metak, koji su naručili Primus i Kartel, egzekutirali opasni, a ćutke prihvatali čak i mnogi obični, mali ljudi, lojalni, uplašeni članovi, sledbenici.

Metak i pretnje o kojima je reč, bili su čak toliko mučni i teški, da ih se i danas nerado sećam. Radi dobrog praćenja i razumevanja ove priče, o njima ću, u šestom i sedmom odelj­ku, ipak, još nešto malo više i podrobnije, morati da kažem. Ali ću zato ovaj odeljak, ovde i sada, radije da završim, se­ćanjem na nešto pozitivno. Na jedan od izraza solidarnosti, ohrabrenja i podrške, koje sam i tih dana dobijao. Na onaj koji mi je, početkom maja, onog istog dana, dakle, kada su Vijesti objavile anonimno preteće pismo što sam ga tih dana dobio od

�2

Kartela, uputio stari prijatelj, Dejo Perović. Da, onaj isti stari, dobri prijatelj, Dejo Perović, kojeg sam, samo par meseci pre toga, pod naletom onih mojih tada nepodnošljivih suicidnih fantazija, onako diskretno zamolio, da mi nabavi neki pištolj. Ovoga puta, Dejo nije bio ni najmanje sumnjičav, pismo o kojem je već brujala čitava crnogorska javnost, za njega je bila samo još jedna potvrda, onog mog inicijalnog, polukonstruisanog, poluistinitog obrazloženja. Očigledno zadovoljan, zbog toga što sam, u ovako važnom, čak kritičnom momentu, baš u njega imao najviše poverenja, samo mi je rekao „Vukiću, ne brini, to su smradovi, ne mogu nam ništa“, i još „Ono nabavljam brzo, namerno ne tražim kod ovih naših, domaćih, svi su oni Milovi, zbog toga moram da budem oprezan, ali ne brini, čim dođem do stvari, najdalje za par nedelja, javljam.“

�3

5. Kartel

Crnogorski KARTEL, monopolistički sistem Mila Đukanovića, i njegove familije, biološke i one druge, uspostavljen odmah posle pada komunizma 1989, bez prekida održavan do oktobra 2009, oduvek sam posmatrao, samo kao deo jedne šire, globalne i istorijske dekadencije, odnosno tendencije našeg vremena, a ne tek kao lokalni i tranzitorni endem, kako su ovaj najčešće percipirali i interpretirali, čak i oni koji su prema njemu bili kritički nastrojeni. Istina je da svaka vlast, od kada je sveta i veka, nastoji da bude apsolutna, totalna i nekontrolisana, to je, dakle, jedna vrsta političke ako ne i antropološke univerzalije naše nesrećne, predatorske vrste, ali tek u našem vremenu ostarele, umorne, iscrpljene pozne moderne, kao naše treće velike pozne epohe, nakon one prve dve koje su joj istorijski prethodile, te koje su joj po ovome bile slične, one poznoantičke, i one poznosrednjovekovne, ova univerzalna težnja svake vlasti, još jednom, po treći put u našoj civilizaciji, snažno je istorijski favorizovana i promovisana. Pogledajte uostalom, crnogorski Kartel samo je prilično skromni periferni oblik, vid, varijetet, onog istog, ultramonopolističkog, kartelskog kompleksa, kojeg su u centru tako dobro predstavljala, ona dva mračna mandata Džordža Buša Mlađeg u SAD, ili ona višedecenijska privatno­javna vlast Silvija Berluskonija u Italiji, da o neomonarhističkoj tendenciji novog ruskog KGB cara, Vladimira Putina, i njemu sličnih, sa još dalje periferije ovog sveta, i ne govorimo. Pri čemu, naravno, ono „samo“ iz prethodne rečenice, ne sme ni da se potceni. Poznato je, naime, Balkan, ta poslednja, još uvek neintegrisana periferija odnosno poluperiferija Evrope, dekadentnu tendenciju našeg vremena, favorizuje i kao

�4

specifični, konkretni, (polu)periferni prostor. I daje joj pritom onaj njen najgrublji, najviolentniji i najsuroviji (ob)lik, koji nam je svima sa ovih prostora, na žalost, toliko dobro poznat.

Zločin i laž. Ovo je najkraći ali i najprecizniji rezime našeg Kartela. Po Bibliji, u početku beše reč. Po Kartelu, u početku beše ZLOČIN. I to ne obični, nego onaj veliki, najveći. Zločin rata, ratni zločin, genocid. MAGNUM CRIMEN strašnih postju­goslovenskih ratova 1990­ih. Reč, u slučaju našeg Kartela LAŽ, došla je tek posle zločina. Kao njegova lažna ali funkcionalna maska. Koja traje sve do danas. U početku, Milo Đukanović i njegovi, bili su saučesnici Slobodana Miloševića, u čitavoj seriji zločinačkih, genocidnih postjugoslovenskih ratova, od 1991. do 1997. Posle zločina, došli su uslužni akademici, profesori, pisci. Apologete, hagiografi, dvorski ulepšivači. Nakon velikog zločina, došla je velika laž.

Piramida Kartela, piramida laži. Sa najmanje tri nivoa. Vrh, sredina, baza. Primus, vojnici, masa. I jedna velika sveproži­majuća laž. Sa bezbroj iskrivljenih likova. Jedan od tih likova, jesu i oni OPASNI LJUDI, koje sam vam već predstavio u pre­thodnom odeljku ove priče, a koje sam ja lično prvi put upoznao onako neposredno i izbliza onog aprilskog dana 2008. u sudnici Osnovnog suda u Podgorici. S tim što i ovi opasni ljudi, imaju svoja najmanje tri lažna piramidalna ob­lika odnosno pod­lika. Onaj na vrhu, onaj u sredini, i onaj na dnu Kartela.

Onaj prvi svakako je najzanimljiviji. VRH ili Primus. O njegovoj gigantskoj ali i grotesknoj lažnosti najbolje govori jedna nedavna egzotična epizoda. Na čijem početku je čak i sam Primus bio manje sklon Novolaži nego njegov revni i prerevni Apologeta. (Naravno ovo ne zbog njegove veće istinoljubivosti, nego zbog njegove zauzetosti drugom stvari: velika pljačka nacionalne ekonomije, koja se nastavila na veliki zločin rata, još uvek je bila u toku, pa ovaj još uvek nije imao dovoljno vremena, da se posveti sistematskoj produkciji i distribuciji laži.) Evo kako je to bilo. Upitan, zbog čega je početkom 1990­

�5

ih bio za „Jugoslaviju“, a ne za nezavisnu Crnu Goru, Primus je u jednom intervjuu koliko­toliko iskreno odgovorio, kako je to bilo zbog toga što je početkom 1990­ih još uvek verovao da je „Jugoslavija“ u datim okolnostima za Crnu Goru bila najbolji državni okvir, te kako je tek kasnije, sa lošim iskustvom koje je taj okvir doneo, promenio mišljenje, i počeo da se zalaže za crnogorsku nezavisnost. Samo par sedmica nakon ovog intervjua, međutim, Apologeta, akademik, istoričar, čak jedan od najvećih, ako ne i najveći živi crnogorski istoričar, u jednoj prigodnoj propagandnoj brošuri o liku i delu Primusa, otišao je toliko daleko, da je ustvrdio, kako je ovaj, za nezavisnost, u stvari, bio od samog početka, odnosno još od 1991, ali da je, za razliku od nas, ispada ograničenih i naivnih, ako ne i glupih i neodgovornih, liberala, socijaldemokrata, nezavisnih, i drugih crnogorskih indipendista iz 1991, znao da bi pokretanje pitanja nezavisnosti u to vreme, samo izazvalo Slobodana Miloševića i rat u Crnoj Gori, pa je zbog toga, opet za razliku od nas, naivnih, glupih i neodgovornih, bio „državnički mudar“, i sačekao pravi trenutak. (Pa je zbog svih ovih njegovih velikih zasluga i mudrosti, Apologeta na kraju ostavio samo jedno pitanje kao otvoreno i neizvesno, pitanje, naime, ko je u ukupnoj multimilenijumskoj istoriji Crne Gore, bio njen najveći sin svih vremena, Sveti Petar Cetinjski ili Milo Đukanović.) Ali ovaj VELIKI RETUŠ nije bio i kraj naše male egzotične epizode. Vrhunac i kraj ove epizode, dogodio se samo par meseci posle retuša, kada je Primus još jednom upitan, zbog čega je početkom 1990­ih bio za „Jugoslaviju“, a ne za nezavisnu Crnu Goru (eh ti novinari, stalno nešto pitaju). Sudeći prema novom odgovoru, Primus je u međuvremenu „evoluirao“, shvatio, naime, da u ukupnoj reprodukciji Kapitala, Moći, Vlasti i Kartela, i „Duh“, zapravo Zloduh, Ideologija, Propaganda, Laž, Novolaž, imaju svoje važno reproduktivno mesto, revidirao svoj raniji koliko­toliko iskreni odgovor, i, u osnovi, manje ili više, ponovio onaj isti istoričarev retuš, ovoga puta kao svoj odgovor. Koji je tako, sve do pada u jesen 2009, postao službena istina celog sistema, kanon čitavog društva.

�6

Toliko o „naučnosti“ našeg istoričara i „mudrosti“ našeg Primusa. Ali je u sintagmi „opasni ljudi“, u slučaju našeg vrha, u fokusu bila jedna druga, manje sofisticirana i elitistička, a više demagoška i populistička dimenzija. Jedna vrsta njene „klizave“ ambivalencije, koja je u sebi istovremeno objedinjavala, najmanje dve različite, pa i suprotne komponente. HRABROST, koja je bila lažna, i DEVIJANTNOST, koja je bila stvarna. U slučaju našeg vrha, odnosno Primusa, ona prva, lažna komponenta, ušla je čak i u njegovo treće ili četvrto, hronološki zapravo prvo najpoznatije ime, odmah iza onog njegovog najkraćeg i najpoznatijeg „Milo“, te onih njegovih novijih, tranzicionih, „Gazda“ i „Primus“. To je bilo ono njegovo poznato rano ime, odnosno nadimak BRITVA, koji je tako bukvalno, naturalistički, hiper­realistički sugerisao njegovu tobožnju odlučnost, nepokolebljivost i odvažnost. A u dvadeset godina njegove neprekinute vladavine, sa izuzetkom onih nekoliko godina, od anti­miloševićevskog zaokreta 1997, do pada Slobodana Miloševića 2000, kada je, sticajem okolnosti, bio prinuđen i na određenu pa i ne malu hrabrost, njegov stvarni politički profil, bio je sušta suprotnost ovome. Beskonačna fleksibilnost, savitljivost, prilagodljivost. Od velikosrpske Jugoslavije do nezavisne Crne Gore, od ultra­nacionalizma do evro­integracionizma, od real­socijalizma do turbo­kapitalizma. I sve tako, i sve tome slično. A sve to, opet, ne zbog mudrosti, države i opšteg interesa, kako su lažno prikazivali njegovi sve brojniji dvorski intelektualci, akademici i konsiljeri, nego zbog egoizma, novca i moći, njegove jedine nepromenljive ideje, nacije i religije, svih onih dvadeset godina. Pa sam zbog toga, jednom prilikom, zapravo neposredno pre nego što je Primus pod pritiskom Brisela još jednom savio kičmu, i potpisao Beogradski sporazum o privremenom opstanku Državne zajednice Srbije i Crne Gore, početkom 2003, onom njegovom lažnom i prelažnom imenu, nadimku Britva, javno kontrastavio i kontrastirao, jedan mnogo adekvatniji naziv, nadimak BLITVA (vrsta bljutave mediteranske trave koja i nije toliko loša ali koju balkanski mačo­tipovi najčešće ignorišu pa i preziru kao manje vrednu jer vegeterijansku).

��

U središnjem delu piramide bili su VOJNICI, Kartelovi bespo­govorni lojalisti, operativci, egzekutori, izvršioci, poverenici, specijalci. U svim oblastima i na svim nivoima društva. Lažnost hrabrosti, stvarnost devijantnosti, ta „klizava“ ambivalencija opasnih ljudi, u njihovom slučaju, do kraja je razvaljena. I postala sasvim očigledna. Ali je masovna histerija i propaganda devedesetih, u svesti pa i u kulturi celokupnog stanovništva, očigledno bila ostavila trajne i neotklonjive razorne posledice. Pa velik, možda i najveći deo histerizovanih masa, ovu očiglednost, ni do današnjeg dana nije u stanju jasno da vidi. Tako da, primera radi, i onaj (ne)slavni operativac Miloševićeve udbe, državne bezbednosti, tajne policije, koji je čak i u onom svom kratkom, petoslovnom, zloglasnom nadimku, nosio pojam tajnosti, te koji je zapamćen samo po krajnje neviteškim, malo je reći neherojskim zločinima uglavnom nad nenaoružanim civilima u postjugoslovenskim ratovima, u najvećem delu još uvek onesvešćene javnosti, i danas funkcioniše kao najveći nacionalni heroj, junak, mit. Čak toliki, da mu taj isti deo javnosti, u ime ovog lažnog i prelažnog „herojstva“, „junaštva“, „mita“, onako bez zazora i razmišljanja, takoreći blanko, prašta i svu, opet je malo reći notornu devijantnost, od pljački zapadnoevropskih banki ranih osamdesetih, do masovnih ubistava, etničkih čišćenja i genocida nad „Ustašama“, „Turcima“ i „Balistima“ devedesetih.

Preko rečene javnosti, već smo došli, i do onog poslednjeg, najnižeg, ali i najmasovnijeg dela našeg piramidalnog Kartela. Do njegovog DNA, mase, baze. Do dobrovoljnih i inih podložnika, „robova“, „kmetova“, „limitčika“. Kod kojih se ona „klizava“ ambivalencija lažne hrabrosti a stvarne devijantnosti potpuno raspala. I postala prava nova masovna kultura. Turbo­folka i turbo­života. Koja je svugde oko nas, ali koja je mene lično, najjače pogodila, kada sam ju, u poslednjih nekoliko godina, tokom svojih redovnih univerziteskih predavanja, sa užasom prepoznao, čak i kod onih najmlađih i najnevinijih, naime kod studenata, pa i kod onih na prvoj godini studija, studenata­brucoša. Da je ono verovanje u apriornu progresivnost mladih, studenata, brucoša, neosnovan i netačan stereotip, to sam i

��

ranije znao, ali da je ovaj kontraproces došao do ovih razmera, to me je ipak iznenadilo. Fenomen nad fenomenima. Tako mladi a već pokvareni, korumpirani, karijeristički orijentisani. I to ne tek bilo kako, nego uglavnom onako klasično, etatistički, ministarski, aparatski. Ovako orijentisanih bilo je i u moje vreme, ali su oni tada bili u manjini, čak toliko da su svoju orijentaciju najčešće krili. Koliko mogu da vidim, za većinu današnjih studenata, pa čak i brucoša, bilo kakav kontakt, a posebno budući posao, u nekom od vladinih ministarstava, predstavlja stvar ponosa i prestiža, koju oni kao takvu redovno i rado ističu. Pokušavam da prema njima ne budem previše strog, mada priznajem da mi to nije nimalo lako. Znam da su mladi, studenti, brucoši, kao i ostali sa dna piramide, u društvu u kojem je, čak i prema službenoj statistici, skoro polovina stanovnika pogođena siromaštvom, u krajnjoj liniji, žrtve, a ne krivci, ali, ipak, ponekad ne mogu da sakrijem, znam, ne sasvim pedagoški prezir, prema ovoj žalosnoj, možda i najžalosnijoj činjenici odnosno posledici, naših mračnih i premračnih 1990­ih.

A onda opet sa užasom shvatim, da je ovoliko, dakle enormno ekspandiranje korupcije, koje je, eto, zahvatilo čak i najmlađe članove i pripadnike društva, siguran znak smrti, jednog ostarelog istorijskog sistema. I jedan novi, dekadentni duhovni model. Antimodel. U kojem, nakon onog konačnog razvaljivanja, one stare „klizave“ ambivalencije, koju smo gore upoznali kod onih naših mračnih i opasnih ljudi, sada dolazi i do uspona, jednog novog (ili, bolje, relativno novog, jer i on ima svoje istorijske prethodnike, u vremenima prve i druge velike pozne epohe), dakle jednog relativno novog, krajnje arogantnog, nasilnog, čak sadističkog psiho­političkog tipa. Kod kojeg je, od one stare „klizave“ ambivalencije, ostalo još samo nešto zaostale retoričke inercije. I potpuna ispražnjenost, izokrenutost, posuvraćenost pojmova i reči. Koju ću, u nastavku ove priče, ilustrovati pomoću četiri karakteristična primera. Pomoću primera posuvraćenih koncepata, pojmova i termina inteligencije, morala, uspeha, i istine. I to sve u interpretaciji našeg Primusa, i sve radi boljeg razumevanja i praćenja ove priče.

��

INTELIGENCIJA. Najnovija i najnaprednija istraživanja u ovoj oblasti, posebno ona harvardskih psihologa Danijela Golemana i Hauarda Gadnera, porodila su jedno od najznačajnijih, čak revolucionarnih otkrića našeg vremena, spoznaju, naime, o složenosti, a ne jednostavnosti, višedimenzionalnosti, a ne jednodimenzionalnosti, višestrukosti, a ne jednostrukosti inteligencije. O tome da je ono što smo do sada nazivali inte­ligencijom, samo jedna vrsta, odnosno samo jedna dimenzija ovog složenog fenomena. Tehnička inteligencija. Te da, pored ove, postoje još njene najmanje dve ili tri vrste odnosno dimenzije, naime, emotivna, socijalna, i duhovna inteligencija.

Da Primus i njegovi, dakle ljudi samog Kartela, za ova istra­živanja i otkrića ne znaju, sasvim je prirodno, normalno i ra­zumljivo. Kada bi oni za ova znali, naime, verovatno ne bi ni bili ono što jesu, znanje je deo inteligencije. Ali, da za ova ne znaju, često ni oni koji su inače, u svakom pogledu, relativno korektni, pristojni i obrazovani, te koji bi kao takvi, trebali da budu alternativa Kartelu, e to je već mnogo, mnogo ozbiljnije i alarmantnije.

Evo, upravo ovih dana, dakle i nekoliko meseci nakon Kartelovog pada, srećem jednog takvog. Starog kolegu i prijatelja, koji je svih ovih potonjih dvadeset godina, ostao u redu, čist, nekorumpiran. Kao i ja, mogao je, ali nije prihvatio angažman, ni u ovoj novoj, zapravo najnovijoj, postđukanovićevskoj vlasti. Bez i najmanjeg opterećenja, dakle. Pa ipak, u jednom momentu me prekida, i kaže: „Čuj, sve drugo na stranu, evo sada više nije ni na vlasti, ali Đukanoviću moraš da priznaš, makar jednu stvar, da je celo vreme, ipak, imao inteligenciju, kako bi inače onoliko dugo opstao.“ Pokušavam da mu objasnim, kako je to kod ovoga, slično kod Slobodana Miloševića, bila hipertrofija tehničke, ali istovremeno atrofija emocionalne, socijalne i duhovne inteligencije, kako je ovaj, slično Slobodan Milošević, sa stanovišta ovih potonjih, bio pravi emocionalni, socijalni i duhovni moron, retard, preciznije sociopat, odnosno kako je on bio tehnički razvijen i jak, ali emocionalno, socijalno i duhovno

�0

slab, veoma slab, te kako je on, slično Slobodan Milošević, upravo zbog ove svoje izrazite unutrašnje neravnoteže i one atrofije, na kraju, završio u (ne)dobrovoljnom egzilu u Rusiji, odnosno onaj drugi u pritvorskoj jedinici u Ševeningenu. Ništa ne pomaže. Vidim, stari kolega i prijatelj, gramatički me prati i razume, ali sadržinski, suštinski, uopšte ne.

MORAL. U emocionalnoj, socijalnoj i duhovnoj inteligenciji Danijela Golemana, Hauarda Gardnera i ostalih harvardskih istraživača, moral je važna, možda i najvažnija unutrašnja komponenta. Zbog toga što bez morala nema empatije, saosećanja, važnog, čak najvažnijeg sastojka, njihovog novog i proširenog pojma inteligencije. A u rečniku Primusa i svih njegovih, pa i u rečniku svih njihovih brojnih uslužnih intelektualaca, apologeta i konsiljera, pojam i termin moral, figurirao je tek kao negativna i posprdna baza. Za onu njihovu čuvenu diskvalifikaciju, „lažni moralisti“, kojom su redovno „častili“, one svoje kritičare, kojima ništa drugo, nisu mogli, da izmisle ili nađu. Tako da se za ljude Kartela pre moglo reći da su bili amoralni nego nemoralni. Za sam pojam morala, oni jednostavno nisu znali. Ovde i danas, nakon njihovog političkog pada, međutim, ne treba likovati. Njihov odlazak, tek je prvi korak. Širina i dubina našeg ukupnog pada, merena pre svega širinom i dubinom našeg moralnog kolapsa, toliko je mučna, velika i teška, da će obnova morala, koja nam je ovde i danas toliko neophodna, u najboljem slučaju, trajati bar nekoliko decenija.

USPEH. Izopačenim neodarvinističkim konceptom uspeha, u poznoj moderni uopšte, u takozvanoj neoliberalnoj ekonomiji posebno, dugo sam se bavio čisto profesionalno, kao filozof, teoretičar i kritičar savremenog društva. Onako neposredno, direktno, „uživo“, međutim, sa ovim sam se po prvi put suočio, tek negde tamo, sredinom 2007, u onoj žestokoj javnoj polemici, do koje je tada došlo između nas, devetnaest građana, na jednoj, i Primusa i Sekundusa, na drugoj strani, a o kojoj sam vas ukratko obavestio na kraju trećeg odeljka ove priče. Nizu teških i pretećih

�1

diskvalifikacija, kojima nas je Kartel odnosno Primus tada zatrpao, ovde dodajem još samo jednu, koju sam tamo namerno izostavio, da bih ju sačuvao za ovu priliku. Uz sve ostalo, naime, Primus je tada, za nas devetnaest, rekao, kako smo mi, u stvari, „neostvareni ljudi“, koji mu na njegovoj „ostvarenosti“ zavide, pa ga zbog toga kritikuju. Što je mene, u prvom trenutku, samo nasmejalo, svih, ali baš svih nas devetnaest, bili smo, svako u svojoj oblasti, nauci, nastavi, novinarstvu, društvu, uspešni, pa i najuspešniji profesionalci, ali me je to isto, posle izvesnog vremena, kada sam konačno shvatio da je Primus pritom mislio ozbiljno, sasvim ozbiljno, ispunila teška depresija. Jer je ono što je Primus rekao i mislio, do kraja demaskiralo, ne samo cinično­sadističku bedu Kartela, nego i zastrašujuću moralnu pustoš najvećeg dela društva, uključiv i one njegove najmlađe i najnevinije, ali već korumpirane segmente i delove. U kojem je apsolutno dominantna ideja, ideal, paradigma uspeha, bila upravo „ostvarenost“ Primusa i Kartela. Beskonačni politički oportunizam i prvobitna akumulacija kapitala. Ratovi, zločini, pljačka. I izbegavanje svake pa i najmanje odgovornosti za sve ovo. Ili, kako to Podgoričani dobro i duhovito kažu, „Da ukradeš a da te ne ufate“.

ISTINA. Znam da je ovo priča, ali, evo, čak ni ovde, u ovoj priči, očigledno, ne mogu da pobegnem od svoje profesije, filozofije. Ipak, činim sve da ne preteram, da iz svoje profesije, iznesem samo ono i onoliko, što je i koliko je zaista neophodno za praćenje i razumevanje priče. Tako i kada je reč o starom filozofskom problemu istine. Moram da kažem, kako ja imam ozbiljnu rezervu, čak i u odnosu na sam pojam i termin istine, pre svega zbog toga što ovaj prečesto i bolno kleca, pod teretom dogme, „jedne jedine večne“, koja je najčešće samo maska za službenu laž ili ideologiju. Tačno je, u svakom trenutku, o svakoj stvari, postoji najbolje znanje, da ovo ovde tako nazovem, ali već sutradan, metaforički, ali i bukvalno, to isto znanje, ne mora više, da bude takvo, najbolje. Bilo koja stvar, posmatrana iz različitih tačaka, u prostoru, ali i u vremenu, izgleda različito, i to ni ne može da bude drugačije. Zbog svega ovoga, najbliži

�2

mi je „multiperspektivizam“ Fridriha Ničea. Koji, opet, ne treba brkati sa relativizmom, koji mi je jednako dalek, kao i dogmatski pojam i koncept istine. To je bilo to. Nadam se da nisam preterao. U svakom slučaju, zbog same ove priče, morao sam nekako da dođem do relativizma. Jer je ovaj, doduše u jednom svom krajnje izobličenom, vulgarnom i prostituisanom obliku, zapravo, preovlađujući oblik Primusove i Kartelove „istine“.

A evo kako sam ja lično do ovog njihovog oblika došao. Polazeći od toga, da je za političko savladavanje Primusa i Kartela, od najvećeg značaja, njihovo suštinsko unutrašnje razumevanje, naime, oduvek sam nastojao, da otkrijem, koliko je u njihovom standardnom političkom govoru i delovanju, koje je, na žalost, trajalo punih dvadeset godina, bilo stvarnih ograničenosti, tuposti i gluposti, a koliko simuliranih laži, manipulacija i pokvarenosti. Kao kakav ambiciozni psiholog­amater, nebrojano puta sam sa udubljivao, u onu njihovu karakterističnu mimiku, govor tela, nekontrolisane tikove. I u samo središte njihove zenice (oči su, kažu, ogledalo duše). I, pretpostavljam da nećete verovati, na kraju došao do zaključka, da je najveći deo, a posebno celina, onoga što su oni toliko dugo govorili i činili, i pored svih onih njihovih izdajničkih mimika, govora tela, nelagoda i nekontrolisanih tikova, za njih same, ipak, bila jedna vrsta, zapravo, jedina prava istina. Koja je, iako krajnje izobličena, u onoj opštoj filozofskoj, gnoseološkoj i epistemološkoj matrici, bila najbliža konceptu istine, koji je zastupala američka filozofija pragmatizma. Zaista, ukoliko je sam pragmatizam, učinak, uspeh, pogotovo kada se istrgne iz veće celine, svetskog sistema i dugog trajanja, ukoliko je ovaj sam po sebi, dakle, dovoljan dokaz istine, onda i našem Primusu i Kartelu, mora da se prizna, „istina“ njihovog zavidnog dvadesetgodišnjeg trajanja odnosno uspeha. Ali je stvar upravo u tome, da se stvari, pa ni istine, ne smeju trgati iz celina kojima pripadaju, da i za istine treba imati strpljenja, da i one moraju da sačekaju svoj poslednji da ne kažem konačni sud. A znamo kakvu su istinu Primus i Kartel dočekali u jesen 2009.

�3

I, na samom kraju ovog fragmenta o istini, filozofskoj, naučnoj i istorijskoj, još samo jedna kratka, sasvim kratka profesionalna refleksija. Ne mogu, naime, da se uzdržim, a da ne istaknem, kako je više, čak mnogo, mnogo više, od svih do tada pročitanih filozofskih knjiga o istini, na moje konačno odbacivanje koncepta istine američke filozofije pragmatizma, uticalo upravo opisano neposredno iskustvo sa „istinom“ našeg Primusa i Kartela. I kako sam tek nakon ovog neposrednog iskustva, do kraja dobro razumeo, zbog čega je slavni Bertrand Rasel, u svojoj isto tako slavnoj Istoriji zapadne filozofije, upravo američku pragmatičku teoriju istine, propratio i takvim oštrim kritikama, upozorenjima i epitetima, kao što su „kosmička bezbožnost“, „nedostatak skromnosti“, „odsustvo kontrole ponosa“ i „opijenost moći kao jedna vrsta ludila“, posebno ovo potonje, „opijenost moći kao jedna vrsta ludila“, te zbog čega je, na kraju, bez i najmanjeg ublažavanja, veliki filozof i matematičar zaključio „da je ova opijenost najveće zlo našeg vremena i da svaka filozofija koja joj kolikogod nenamerno doprinosi povećava opasnost od društvene propasti najširih razmera.“ A, podsećam vas još jednom, Primusovo i Kartelovo shvatanje i praktikovanje „istine“, bilo je samo jedan krajnje izobličen, vulgaran i prostituisan oblik pragmatizma.

KOD NAS NOVAC NAJBRŽE RASTE: PRVA BANKA CRNE GORE: OSNOVANA 1901. Ova reklamna poruka, do pada Primusa i Kartela, bez konkurencije, najfrekventnija i najagresivnija, predstavljala je vrhunac rečene vrste pragma­tizma. I odgovarajućih oblika inteligencije, morala, uspeha, is­tine. Ona razvaljena ambivalencija, oslobođena dekadencija, ovde je i bukvalno orgijala. Ono „Prva Banka Crne Gore“ retorički je flertovalo sa onom američkom „First National Bank“, ali je, zapravo, resko upozoravalo, pretilo i reketiralo, podsećanjem na mrkog Primusa. Kako je stvarno novac kod ove banke „najbrže rastao“, od samog početka se šuškalo, u jesen 2008, kada je pukao balon „neoliberalne ekonomije“, već se naširoko raspredalo (mada su nadležne ali zarobljene državne institucije o tome i dalje stoički ćutale), da bi se tek posle pada

�4

Primusa, petostrukog premijera i vlasnika „Prve“ i cele Crne Gore, u jesen 2009, u seriji parlamentarnih i sudskih istraga, i do kraja rasvetlilo. Pa ipak, ono „Osnovana 1901,“ u ovoj reklami, bilo je najciničnije i najsadističkije. Da se crnogorskoj javnosti, koja je sve ipak veoma dobro znala, i bukvalno svakoga dana, cvrkutavo ali agresivno poručuje, kako je ova banka, čedo šverca, rata i genocida mračnih 1990­ih, u stvari, osnovana 1901, e to je već mogao da smisli, samo jedan krajnje izopačeni, orgijastički, cinično­sadistički um.

I taman kada sam već pomislio kako je ovaj um šampion i u najširim svetskim razmerama, demantovao me je Milutin Mitrović. U tekstu „Šta se krije ispod površine?“, posvećenom strukturi i dinamici volstritske, američke i svetske finansijske i ekonomske krize, koja je te jeseni 2008, bila upravo eksplodirala, u novembarskom dvobroju beogradske Republike, pored ostalog, ovaj autor izneo je i kako su oni koji su za rečenu krizu bili najodgovorniji, vlasnici i rukovodioci najvećih banaka, osiguravajućih kompanija i srodnih institucija, ne samo izbegli svaku odgovornost za kolaps koji se upravo događao, nego pri tome sebe čak i obezbedili, sa neverovatnim milionskim otpremninama. I to sve u skladu sa propisima. Legalistički. Tako da sam onda shvatio, da je naš Primus, u ovoj igri zarobljavanja i zloupotrebljavanja države i zakona, bio, doduše, solidan, sasvim solidan, ali, ipak, samo trećerazredni igrač. Ali, i da je jedna vrsta LEGALISTIČKOG ODUMIRANJA DRŽAVE I PRAVA, zaista bila, na žalost i ostala, jedan mnogo širi i duži, svetski i istorijski, a ne tek naš lokalni, balkanski i crnogorski, fenomen i trend. I jedan krajnje ironičan aspekt, opadanja, umiranja i dekadencije, jedne, nekada, ipak, velike (zapadne) civilizacije.

Kao i da je simptom one dvadesetgodišnje nesmenjivosti crnogorske vlasti isto tako bio samo deo jednog mnogo šireg, dubljeg i dužeg, globalnog i istorijskog, a ne tek našeg lokalnog, crnogorskog endema. Istina je, u Crnoj Gori je ovaj simptom, uvek bio mnogo jače izražen, nego u mnogim drugim zemljama. Doda li se na poslednjih dvadeset godina formalnog

�5

višepartizma, i onih pedeset godina institucionalizovanog jednopartizma koji je ovima prethodio, dobija se impozantnih sedamdeset godina bez demokratske smene vlasti. (Jednom prilikom, bilo je to sredinom 2008, rezignirano sam primetio, kako ne znam, da li na ovoj planeti uopšte ima nekog entiteta, koji bi u tom smislu bio ispred nas. Nemački ambasador u Crnoj Gori, Tomas Šmit, jedan od najboljih ako ne i najbolji ambasador u Crnoj Gori ikad, uvek solidaran sa društvom, a kritičan prema vlasti, osmehujući se, na to je samo kratko ubacio, „Ima“, i odmah potom dodao, „Vatikan“. Humor je uvek dobar, pomaže da se preživi.) Uprkos ovome, nikada nisam prihvatao, ne zamerite mi na stručnim tehničkim terminima, preterani monofaktorski kulturni determinizam, kakav je, posebno posle pada komunizma, i duge dominacije jedne vrste preteranog monofaktorskog ekonomskog determinizma, počeo da zastupa i nameće pobednički posthladnoratovski mejnstrim. Najlakše je reći „Islam is not capable for democracy“ ili „Crnogorci vole vlast“, ali se sa ovakvim hipergeneralizacijama pravi neoprostiva greška, u logici poznata kao greška pars pro toto. Posle svega, tako sam na kraju zaključio, jedino adekvatan, odnosno najadekvatniji, bio je onaj veberijanski uravnoteženi multifaktorski pristup, koji je, opet, bio samo jedna posebna varijanta ili podvarijanta, onog istog ničeovskog „multiperspektivizma“, kojeg smo gore, makar nakratko, već susreli i upoznali.

Ili, da ovaj multifaktorski pristup, demonstriram sada, i na jedan konkretniji i razvijeniji način. Potpuno je nesporno, da je kulturni faktor, u našem slučaju tradicionalizam, parohijalizam, autoritarizam, podaništvo, važan faktor za objašnjenje one nesmenjivosti, ali je to samo jedan takav faktor. Ovih faktora ima više, verovatno ne više od četiri­pet, sigurno ne ne ni samo dva, ali ću ja, uz pomenuti kulturni faktor, navesti još samo jedan takav, koji je značajan makar koliko i ovaj kulturni faktor. To je onaj „stari“, ekonomski, ili, preciznije, ekonomsko­socijalni faktor, sa kojim su marksisti nekada monofaktorski i dogmatski preterivali, ali sa kojim se danas preteruje u supro­

�6

tnom smeru, odnosno u smeru i smislu manjeg ili većeg zanemarivanja. Te koji sada zbog toga valja vratiti u onaj uravnoteženi multifaktorski okvir i pristup. Ili, da ovo sada demonstriram, na jedan još konkretniji i razvijeniji način. Da bi dovoljno dobro, široko i duboko razumeli, zaista fascinantan fenomen nesmenjivosti vlasti u Crnoj Gori, onu rekordersku, „vatikansku“ dugovečnost i statistiku izbora, treba, da se opet stručno tehnički izrazim, korelirati, dakle sociološki povezati, i sa statistikom siromaštva. Po ovoj potonjoj, koju vlast, kao i vlastima bliski naučnici, eksperti i analitičari, stalno i uporno „zaboravljaju“, Crna Gora je na samom vrhu, čak i na ratovima opustošenom Zapadnom Balkanu. Po službenim statističkim podacima iz 2004, naime, čitavih četrdesetdva procenta, dakle skoro polovina stanovništva, živi u zoni, ili na samoj ivici zone, apsolutnog, ponavljam još jednom, apsolutnog siromaštva. Dakle, nije samo kultura, istorija i tradicija, nego je i ekonomija, savremenost i stratifikacija, izvor iz kojeg dolazi ona fascinantna nesmenjivost, ili, preciznije rečeno, ona prva, kultura, istorija i tradicija, sa ovom drugom, ekonomijom, savremenošću i stratifikacijom, svakodnevno se, u tom pravcu i smislu, negativno multiplikuje i sinergetizuje.

Što, opet, ne znači, da za rečenu nesmenjivost vlasti, i njene neizbežne sistemske derivate, monopole, korupciju, nasilje, i ostale svekolike patologije, svoj deo odgovornosti, nemaju i same mase. Kao anarhosocijalist, prema masama, uvek sam osećao, jednu vrstu složene i teške ambivalencije. Solidarnost, sa jedne, prezir, sa druge strane. Solidarnost kada su žrtve, prezir kada su vinovnici sopstvene deprivacije. Kao javno angažovanom intelektualcu, a posebno kao pedagogu, profesoru univerziteta, nije mi bilo nimalo lako, da svih ovih teških godina, nosim ovu složenu i tešku ambivalenciju, ali sam se uvek trudio, da budem makar dovoljno iskren, i to i u njenom prvom, i u njenom drugom delu, i u solidarnosti, i u kritici, dakle. Da i prema masama budem, ako tako mogu da kažem, multidimenzionalan, srazmeran i uravnotežen. Tako, i u našem gornjem, teorijskom i metodološkom pitanju, ne mogu a da ne upozorim, kako za onu

��

nesmenjivost, naravno, postoji i deo odgovornosti masa, građana, birača, ali kako je apsolutni nonsens, malo je reći disbalans i nesrazmer, optuživati za to ove kao tobože glavne ili čak jedine krivce. (A upravo tako, do zla boga arogantno, i ne jedanput, postupili su lideri opozicije.) Pogotovo kada se jasno vidi, kako je i najveći deo opozicije, potpuno nekritički prihvatio, vladajuću „tranzicionu“ ideologiju, dogmatiku i propagandu, o navodno definitivnoj i nepovratnoj pobedi demokratije i višepartizma. Te kako zbog toga uopšte nije u stanju da vidi, kako ispod svog ovog spoljašnjeg, političkog i ideološkog omotača novog postkomunističkog višepartizma, duboko unutra, u diskretnim, skrivenim i zamračenim zonama i prostorima društva, realpolitike i realekonomije, produžava da živi jedan stari monopolistički, odnosno ultramonopolistički, zapravo kvazifeudalni sistem diskriminacija i privilegija, koji, po realnom stupnju onog monopolizma, antidemokratizma i antimodernizma, uopšte ne zaostaje za onim starim komunističkim jednopartizmom, koji mu je istorijski neposredno prethodio. I koji sa ovim ima mnogo više zajedničkog nego različitog. Pa se onda pre svega zbog toga, a ne zbog onog „tranzicionog“ momenta, kašnjenja i inercije, i mase ponašaju, ovako kako se ponašaju. Konzervativno, au­toritarno, „jednopartijski“.

Moguće je da se nekome od vas već učinilo, da je posvećivanje čitavog ovog odeljka crnogorskom Kartelu, udaljavanje od osnovne matice naše priče, da sam u tome preterao u korist svoje filozofske profesije, a na štetu ove priče. Ne znam, možda je to i tačno, mada ja mislim da nije, u svakom slučaju trudio sam se da do toga ne dođe, iz filozofije i teorije savremenog društva, naime, iznosio sam samo ono i onoliko, što i koliko je bilo neophodno, potrebno i korisno, za praćenje i razumevanje priče. Zbog toga verujem da će do ovakvog zaključka na kraju da dođu čak i oni među vama koji su čitajući ovaj odeljak makar na tren pomislili drugačije. Samo treba imati strpljenja.

Pretpostavljam da ste čuli za ono poznato holističko načelo ili, kako se još zove, načelo odnosno stanovište totaliteta.

��

U jednom svom radu, ovo važno filozofsko i metodološko stanovište, ja sam prihvatio, modifikovao i primenio, pod samo na prvi pogled paradoksalnim imenom PRIBLIŽAVANJE UDALJAVANJEM. Zvuči kao gaf ali nije, reč je o onoj sasvim jednostavnoj i raširenoj operaciji odnosno proceduri, koju svi mi preduzimamo, u životu, ne samo nauci, kada, od nekog objekta, najpre, nužno i namerno, makar zamalo, korak ili dva, moramo da se udaljimo, da bi tek nakon toga mogli, taj isti objekt, kao deo šire i veće celine, bolje da osmotrimo, vidimo i razumemo. Tako i ovde, privremeno udaljavanje od osnovne matice priče, pomno posmatranje i analiza crnogorskog Kartela, njegove neverovatne, „very special“ filozofije i psihologije, inteligencije i istine, morala i uspeha, moći i vlasti, bilo je apsolutno neophodno, ako ni zbog čega drugog, a ono makar radi toga, da bi u nastavku mogli bolje da pratimo i razumemo, još neverovatnije turbulencije, zaokrete i preokrete, koji slede.

��

6. Fatva

I pored sve opreznosti, često sam pravio jednu grešku. Koja me je u životu puno koštala. Kao filozof, naime, često sam druge aktere, posebno političare, posebno u prvoj, ranoj fazi procenjivanja, pogrešno percipirao i interpretirao. Tako što sam ih percipirao i interpretirao sa stanovišta svojih sopstvenih, teorijskih, filozofskih, a ne, kako je jedino ispravno, sa stanovišta njihovih stvarnih, drugačijih, političkih pozicija, psihologija i motiva. I na taj način sam ih istovremeno potcenjivao i precenjivao. Odnosno promašivao.

Ovu vrstu greške, napravio sam i u prvoj, ranoj fazi reagovanja, na fatvu „sramotni ljudi“, koju su Primus lično i aparat (Zoran Radmanović je i tada sa neskrivenim divljenjem i bez prestanka ponavljao „mašinerija“) DPS, na nas devetnaest, odapeli u maju 2007, nakon one naše konfrontacije sa vrhom Kartela, a povodom dodeljivanja one groteskne nagrade za „humanizam“ dvojici njegovih čelnika. U prvi mah, naime, kao i mnogi drugi iz G19 uostalom, na ovu „fatvu“, ja sam se samo slatko, ali zaista slatko nasmejao. Sama formulacija „sramotni ljudi“, naime, bila je toliko arhaična, uz to, naravno, i u potpunoj suprotnosti, sa notornom amoralnošću njenih autora, da je, posmatrana ovako, izolovano, izvan realnog i celovitog konteksta, bila zaista potpuno nestvarna. I smešna.

Ali je moja greška bila upravo u tome. Ovakve stvari se čak ni profesionalno, filozofski i analitički, da o politici, životu i praksi i ne govorimo, ne smeju posmatrati izvan njihovog realnog i celovitog konteksta. Naravno, ni Primus ni svi njegovi to nisu

100

znali, u neprestanoj grabeži i pljački poslednjih dvadeset godina oni nisu imali vremena za obrazovanje, studiranje i znanje, ali su ovaj kontekst oni „hemijski“ uvažavali, u svakom slučaju više i bolje nego ja i prijatelji, jer su oni u njemu, upravo tako, „hemijski“, što će reći više spontano, instiktivno i pragmatski, nego svesno, promišljeno i planski, uspešno funkcionisali već punih dvadeset godina.

No, da sada i eksplicitno kažem, koji je to realni i celoviti kontekst, koji sam, u svojim prvim reakcijama, tako često i pogrešno previđao, pa sam tu istu grešku napravio, i kada sam se, na ono „sramotni ljudi“, u početku, onako slatko nasmejao. U raznim oblastima i strujama društvenih nauka, za ovaj kontekst, postoje razna imena, i odgovarajuća objašnjenja. Za ovu priliku, izdvajam samo dva takva, za koja mislim da su najadekvatnija. Prvo je ono sociologije svetskog sistema, koje ovaj kontekst imenuje i objašnjava kao poluperiferiju savremenog svetskog sistema, a drugo ono komparativnih političkih tranzicija, koje ovaj kontekst dijagnosticira i rasvetljava kao široki, veoma široki evroafroazijski pojas polumodernizovanog neopatrijarhata, koji se proteže sve od dalekih granica Kine i Tihog okeana, preko Jugoistočne, Južne i Jugozapadne Azije, do Bliskog Istoka, Jugoistočne Evrope, „našeg“ Balkana, te Severne Afrike, Sredozemlja i Atlantika.

Između sociologije svetskog sistema i komparativnih političkih tranzicija postoje brojne i značajne razlike u inputu i autputu, pristupu i interpretaciji (da sada o tome ne dužim, i ne zloupotrebljavam svoju profesiju, ipak je ovo priča a ne filozofija), ali se ove dve discipline, u deskripciji zajedničkog predmeta, u najvećoj meri slažu. Turbulentna dinamika, endemska nestabilnost, autoritarna politika, enormna represija, ekstremno nasilje, u najkraćem, ovo su glavne strukturne osobine, koje karakterišu jednako poluperiferiju sociologije svetskog sistema, kao i neopatrijarhat komparativnih političkih tranzicija. I onaj realni kontekst, kojeg sam bio zanemario, kada sam se, na ono Kartelovo „sramotni ljudi“, u prvi mah, onako slatko, a pogrešno

101

nasmejao. A kada sam ovaj teški socijalni kontekst na kraju ipak apsolvirao, shvatio sam da je ovo „sramotni ljudi“ arhaično samo u svesti manjine čisto urbanog stanovništva, čiji je život manje ili više potpuno modernizovan odnosno emancipovan, dok u svesti ostatka, odnosno većine polumodernizovanog, ili čak nemodernizovanog, ruralnog odnosno urbanoruralnog stanovništva, ovaj neverovatni arhaizam, i dalje, i te kako moćno, uverljivo i snažno funkcioniše, te da zbog toga uopšte nije nestvaran, još manje smešan.

Zbog toga, ni naslov ovog odeljka, na žalost, uopšte nije samo metaforičan, kako bi neko mogao pogrešno da pomisli ili zaključi. Između „fatve“ islamskih i „sramotnih ljudi“ antibirokratskih „revolucionara“ nema suštinske razlike. Fundamentalistička strast u odbrani vlasti po svaku cenu i svim sredstvima, to je onaj njihov najmanji zajednički imenitelj, jednako u dalekom i egzotičnom Iranu, kao i u našoj maloj i jedinoj Crnoj Gori. I još jedna strukturna osobina poluperiferije, odnosno neopatrijarhata, zahteva makar da se pomene. To je činjenica da povećanu političku turbulenciju, autoritarnost i nasilje, prati i povećana ideološka distorzija, izobličenje, izokretanje. Zapravo potpuno preokretanje realnih političkih likova, profila i aktera. Pogledajte samo naš primer. Teško je suditi o samom sebi, ali mislim da uopšte nije teško dokazati, kako je najveći broj nas iz G19, uvek, pa i u vreme naše konfrontacije sa Kartelom, gravitirao onome što se u normalnim zemljama naziva centrom ili, u najgorem slučaju, levim centrom standardnog političkog spektra, pa ipak, samo zbog toga što smo povremeno, suzdržano i umereno, čak veoma suzdržano i umereno, kritikovali kartelovsku kastu nedodirljivih, od strane ovih istih, i njihovih bezbrojnih zorana radmanovića, plaćenih apologeta, denuncijanata i kerbera, stigmatizovani smo kao nekakvi navodni ekstremisti, egzibicionisti, fundamentalisti. Dok su oni sami, najsuroviji i najbezobzirniji fundamentalisti, sebe lažno predstavljajali, kao tobože umerene centriste, sociljaldemokrate odnosno demokratske socijaliste.

102

Ima već skoro devet meseci od kako je fundamentalistički balon ove vlasti pukao, Primus odleteo u Rusiju, fatva u istoriju. Zbog one moje blage šizme, sklonosti zaboravljanju, danas mi to izgleda daleko, čak veoma, veoma daleko. I kao da se dogodilo nekom drugom a ne meni samom. Fatve se ipak brzo i lako setim, zato što se takva iskustva teško ukoliko uopšte zaboravljaju. U četvrtom odeljku već sam vam rekao, kako smo skoro svi ako ne baš i svi mi iz G19, samo u godinu­dve nakon one naše „humanističke“ konfrontacije sa Primusom i Sekundusom, prošli kroz različite oblike režimske šikane, doživeli različite vrste verbalnog, političkog i fizičkog nasilja, te kako je od svih nas, u tom pogledu, ipak, najgore prošao Željko Ivanović, jer je, nakon onog mučkog presretanja i prebijanja, od strane dvojice Kartelovih kriminalaca­paramilitaraca, pred kraj leta 2007, i bukvalno jedva preživeo. U prethodnom odeljku, opisao sam i onaj naš mali­veliki performans, izveden u sudnici Osnovnog suda u Podgorici, aprila 2008, protiv neviđenog cinizma režima, suda i Primusa, posebno ovog potonjeg, koji je tužio Željka Ivanovića, dakle samu žrtvu brutalnog nasilja, samo zbog toga što se ovaj uopšte usudio, da za nasilje koje je doživeo, optuži, a koga bi drugo, nego upravo njega, Primusa, i njegovu familiju, biološku i kriminalnu. Tokom ovog performansa, po prvi put u životu, neposredno i izbliza, osetio sam ledeni dah Kartela. Odsutnog a prisutnog, sveprisutnog, omniprezentnog Primusa. I njegovih opasnih ljudi. Uglađenih i besprizornih. Ali je do eskalacije fatve došlo tek NAKON ovog performansa. U jednoj retrospektivi, koju sam napravio nakon smene režima, sa distance, dakle, hladno i smireno, jasno sam video, kako je do naglog ubrzavanja, umnožavanja i zahuktavanja velike pretnje, po svoj prilici, došlo, ne samo posle, dakle manje ili više koincidentno, slučajno, nego i ZBOG ovog performansa. Zbog toga, naime, što su Primus i Kartel, upravo ovaj performans, doživeli kao svoj najveći izazov. A pošto sam ja, tokom ovog performansa, sticajem raznih okolnosti, zbog one svoje principijelne solidarnosti, ali i zbog onog svog unutrašnjeg transfera, maske i oklopa, bio među najangažovanijim i najeksponiranijim akterima, u narednih godinu i po, sve do

103

same kulminacije i kolapsa, eskalacija fatve, u najvećoj meri, obrušiće se upravo na mene. I ono, čega se danas, nakon svega, najbolje i najživlje sećam, to je upravo to, eskalacija ove fatve.

Eskalacija, još uvek samo kao pretnja, upozorenje i najava, započela je odmah, samo par sedmica nakon performansa. Odmah nakon prvomajskih praznika, naime, na radnom stolu u kabinetu, na fakultetu, čekalo me je jedno neobično i neočekivano pismo. Nepotpisano, anonimno. Koje je, po svoj prilici, bilo nastavak performansa iz sudnice. Uostalom, prosudite sami, sadržaj pisma citiraću u celini, bez ikakvih izmena, pa i bez gramatičkih ispravki. Elem, pismo je glasilo ovako: „Filozofski fakultet. Za profesora Vukića Petrovića. Podgorica. [Poštanski žig je upućivao na 24. april 2008, podsećam vas da je onaj naš performans u sudnici bio samo tri sedmice ranije, 7. aprila 2008.] Gospodine ’Profesore’ [Ovo je, valjda, trebalo da bude ironija], Ti si pravi dokaz da, nažalost, mladi naraštaj u ovoj Državi školuje i vaspitava ološ i fukara [Ali su tu, srećom, zaštitnici našeg ’mladog naraštaja’]. Ja tebe dovoljno i neznam, ali tvoji istupi u javnosti, tvoje ponašanje i tvoji maniri, sve to govori da si, slobodno se može reći, manijak [Zapamtite ovaj amaterski pokušaj iz medicine, ubrzo će se pokazati da je on među Kartelovim ljudima veoma raširen i popularan]. Zašto sve ovo kažem [E ovo već postaje diskurs ako ne i esej], pa jednostavno što se ti ponašaš kao uličar. Braniš ’Vijesti’, a samim tim i njenog vlasnika Željka Ivanovića. Braniš lopova i hohštaplera, a to znači da si kao i on. Profesore, tebe i takvima kao što si ti [Ovo takođe treba zapamtiti, ubrzo će se pokazati kao vidovito], treba zabraniti vaspitnu ulogu i javne istupe. [U potpisu] Toliko ’lepi’ profesore [Jedino mi ovo poslednje nije bilo nikako jasno, sasvim prosečnog sam izgleda, ni posebno lep ni posebno ružan, pa to nije moglo biti ni ironija ni agresija, ako nije bilo neka šifra iz kriminalnog žargona, koja meni nije bila poznata, nešto, recimo, kao ono ’viđen’, ’overen’, i slično, ne znam].”

U prvi mah, hteo sam ovo pismo u potpunosti da ignorišem, nije mi bilo prvo takvo, za vreme ratova 1990­ih dobijao sam i

104

mnogo gora, prljavija i agresivnija pisanija, takođe nepotpisana, anonimna. Posle kraćeg premišljanja, na kraju sam ipak odlučio, da pismo objavim u Vijestima. Kao produžetak performansa. Reakcije su bile očekivane. I sa naše i sa njihove strane. Sa naše strane, solidarnost i podrška, uključiv i nekoliko javnih i hrabrih studentskih reakcija. Sa njihove strane, najpre Primus. Koji je dodirnuo sam vrh svoje poznate, cinične i prostačke arogancije. Kao eto i on je dobijao slične pretnje pa nikada nije tražio zaštitu Saveta bezbednosti UN i NATO. Kao da cela Crna Gora nije znala da je on jedna od najobezbeđenijih osoba u ovom delu sveta. O kojoj se stara nekoliko prstenova najelitnijih specijalaca. (Dok sam ja, kao obični građanin, oduvek bio neko, koga je bilo ko, bilo kada, u ovoj još uvek „besudnoj zemlji“, bez i najmanjeg problema, mogao da napadne, ubije, likvidira.) A zatim i naši bivši, nezavisni i SDP, Zoran Radmanović, Raško Konjević i ostali, koji su, da li baš sasvim slučajno, u svojim reagovanjima, na ovaj ili onaj način, ali u suštini samo ponavljali, onaj anonimni amaterski pokušaj iz medicine, preciznije psihijatrije, upadljivo aludirajući na nekakvo moje navodno posebno „stanje“. Učestale hospitalizacije, tako sam kasnije nazvao ove (da li samo) amaterske pokušaje, bile su samo najnoviji oblik, vid, varijetet, onih istih teških političkih zloupotreba medicine i psihijatrije, koje su onako zločinački i sramno, obeležile poslednje staljinističke režime i dane (kada su, po nalogu vlasti, neodgovorni lekari i psihijatri, u ludnice zatvarali, potpuno zdrave ljude, samo zbog toga što su ovi bili hrabri i javni oponenti sovjetske blagodeti). Ali sam uskoro video da ni to nije bilo sve. I ne najgore. Samo nekoliko meseci nakon onako otvorenog mada anonimnog izražavanja zabrinutosti za vaspitanje „mladog naraštaja u ovoj Državi“, te onako eksplicitne sugestije sa iste strane, kako „meni i ovakvima kao što sam ja [šta god to inače značilo] treba zabraniti vaspitnu ulogu i javne nastupe“, naime, ova sugestija se u najvećoj meri ostvarila. Ne, doduše, putem transparentne, direktne i otvorene zabrane, kako je to predlagao anonimni entuzijast (Kartel je u akciji bio ipak nešto suptilniji), nego putem čitavog niza rafiniranih birokratskih šikana, opstrukcija i diskriminacija, dizajniranih,

105

egzekutiranih i koordiniranih od strane najpoznatijeg Kartel­ovog „intelektualca“, dekana Filozofskog fakulteta u Podgorici, mog bivšeg kolege i prijatelja, Zorana Radmanovića, što je mene na kraju primoralo, da posle punih trideset godina rada na univerzitetu, ovaj fakultet, „svojevoljno“ i „dobrovoljno“ napustim.

Dalja eskalacija fatve usledila je u januaru 2009, sa serijom pretećih telefonskih poruka. Koje su poprimile karakter pravog malog ali dobro koordiniranog političkog i policijskog terora. I najsurovije brutalizacije javnog prostora. Kao „low­intesity civil war“, građanski rat niskog intenziteta ili napona, kako to identifikuju i klasifikuju eksperti za takozvanu unutrašnju bezbednost. U korišćenju novih info­tehnologija, prilično sam konzervativan, koristim od njih samo onoliko koliko mi je zaista neophodno. U svakom slučaju, nisam njihov fan. Pa ipak, po savetu prijatelja, zbog lične bezbednosti, naučio sam, kako da brzo, vešto i pouzdano snimim, razgovor mobilnim telefonom. I to se ovoga puta pokazalo kao korisno, možda i spasonosno. Zahvaljujući upravo ovoj mojoj maloj info obuci, naime, bio sam u mogućnosti da svim medijima, prosledim autentični audio zapis, najmorbidnijih anonimnih pretnji, koje sam tih nekoliko dana, sredinom januara 2009, gotovo svakodnevno, dobijao preko mobilnog telefona. A najmorbidnija od svih ovih pretnji, bila je ona koja mi je poručivala, kako su mi oni, moji politički protivnici, sve braneći državu, „pripremili patike Ivana Stambolića“. Moram da priznam, da sam se od ove poslednje pretnje i bukvalno naježio, svima su nam u pamćenju još uvek bili veoma sveži potresni snimci sa Fruške Gore, krečom posuto telo, odeća i patike Ivana Stambolića, bivšeg predsednika Srbije, kojeg su pred kraj avgusta 2000, ubili pripadnici Miloševićeve državne bezbednosti. Ali je ova pretnja bila i autentični pot­pis crnogorskog Primusa, starog, prevejanog, prevrtljivog makijaveliste, bez ideološke boje, mirisa i ukusa, punih deset godina, od 1987­1997, glavnog saveznika Slobodana Miloševića, od 1997­1998, kada je procenio da ovaj gubi međunarodnu podršku, njegovog novog protivnika, ali, očigledno, sudeći i po

106

„patikama Ivana Stambolića“, sa očuvanim starim resursima, linijama i konekcijama. Indicije u ovom pravcu, postale su posebno jake, kada je jedan neimenovani policajac, zapravo inspektor, insajder, simpatizer G19, u glasu onoga koji mi je danima pretio preko mobilnog telefona, prepoznao glas jednog od najbližih saradnika šefa crnogorske policije, te kada je ovaj potonji odbio predlog G19 i šire demokratske javnosti, da svoga najbližeg saradnika, zbog toga, podvrgne makar ispitivanju na poligrafu, o drugim ispitivanjima da i ne govorimo. Bilo kako bilo, telefonski teror bio je zaista morbidan. Pa ipak, danas sam skoro siguran, da mi je upravo javni otpor, snimanje i puštanje terora u etar, tih dana januara 2009, i bukvalno spasilo život. Sa Kartelom je uvek bilo tako, najopasniji postaje onda kada pomisli ili zaključi da ga se plaše, povlači se tek kada mu se javno i direktno suprotstavi.

Od januara do septembra 2009, eskalacija fatve postaće vrtoglava, sve do njenog konačnog raspleta, sa neverovatnim ličnim i političkim ishodima, o kojima više u dva sledeća odeljka. S tim što sam nekih (pokazaće se veoma važnih) komponenti ove eskalacije, u punoj meri postao svestan, tek kasnije, mnogo kasnije, u jednoj vrsti odloženih ali strasnih posttraumatskih flešbekova. (U samom vremenu kada su se ove dešavale, bio sam ih u najboljem slučaju polusvestan, tek kasniji razvoj, uz pomoć rečenih flešbekova, naknadno će da im da puni značaj i smisao.) Ovo važi i za dva moja najbliža od svih mojih „bliskih susreta“ sa Kartelovim „opasnim ljudima“, onim sa nekrunisanim kraljem, brojem jedan crnogorske mafije, jednim od najmoćnijih bosova organizovanog kriminala na celom Balkanu, desnom iako nevidljivom rukom našeg Primusa, sivom eminencijom njegove mračne mini­imperije, čije se ime u Crnoj Gori od straha već godinama samo šapatom izgovaralo. Sa jednog farsičnog suđenja, na kojem je ovaj oslobođen od optužbe za ubistvo (počinjeno u samom centru grada, usred bela dana, pred nekoliko očevidaca), zapamtio sam mu lik, kasnije sam čak pomislio, kako je fotografija sa ovog suđenja, verovatno namerno objavljena i raširena, radi budućih zastrašivanja. Kako

10�

god, tek negde sredinom juna, a zatim i sredinom jula 2009, dakle samo par meseci pre prvoseptembarskog atentata, onim svojim polusvesnim, perifernim vidom, registrovao sam mu lik, za čudo nekako običan, prostodušan, da ne kažem dobrodušan, kao bilo kog drugog svakodnevnog poznanika, sugrađanina, komšije. Drugi put, u julu, uz blag osmeh, čak me je i pozdravio sa „Dobro jutro profesore“, na što sam ja rutinski ali pristojno odgovorio sa „Dobro jutro“, u tom trenutku prepoznajući samo odnekud poznat lik, ali ne i pun identitet. Tek kasnije, mnogo kasnije, sa jezom ću se setiti ovog kratkog kontakta, pozdrava i lika. I sagovornikovog punog identiteta. Ne bih da prejudiciram, krivični proces protiv trojice neposrednih izvršilaca, samog egzekutora, stražara i vozača, tek je započeo, najviši nalogo­davac, pretpostavljam Primus, te organizator čitavog „posla“, pretpostavljam njegov Intimus, još uvek nisu do kraja poznati, rasvetljeni i identifikovani, ali mi sve nekako govori, da su i ona dva kratka, „slučajna“ susreta, sa nekrunisanim kraljem crnogorske mafije, najverovatnije, bili u funkciji pripreme, ako već ne i sastavni deo samog atentata.

Jednom prilikom, bilo je to godinu ili dve pre Aninog udesa odnosno smrti, dogodilo se nešto, u prvom momentu bez nekog posebnog značenja, što mi se, međutim, u vreme eskalacije fatve, samo po sebi vratilo u sećanje. Sa jednim novim, obnovljenim i produbljenim značenjem. Bilo je to usred onih mojih tadašnjih apsolutno bezrazložnih suicidnih impulsa, fantazija i retorika. Bili smo u kolima, Ana je vozila, a onda po dogovoru stala, i to na raskrsnici, da bih ja mogao brzo da izađem, jer sam negde žurio. Sticajem okolnosti, to je bilo upravo u momentu kulminacije, jedne od onih mojih suicidnih retorika. Zakoračio sam da izađem iz kola, ali sam to, zbog ove kulminacije, učinio prilično nepažljivo, ne gledajući uopšte unazad, tako da sam tek u poslednjem momentu, spontanom, mahinalnom, instinktivnom reakcijom, brzim povlačenjem nazad u kola, uspeo da izbegnem auto, koji je sa te strane projurio velikom brzinom. I tako izbegao skoro sigurnu smrt. Posle par sekundi, kao po dogovoru, oboje smo prsnuli u smeh. Kontradikcija između one moje suicidne

10�

kulminacije, na jednoj, i ove moje spontane, mahinalne, instinktivne reakcije, bila je toliko očigledna. I smešna.

Ali u isto vreme i sasvim ozbiljna. Toliko sam znao, prema teorijskoj psihoanalizi Sigmunda Frojda, kontradikcija o kojoj je reč, najdublja je kontradikcija celokupnog čovekovog psihičkog života. Kontradikcija između nagona za samoodržanjem, životom, Erosa, na jednoj, i nagona sa samouništenjem, smrću, Tanatosa, na drugoj strani. Znam da ima i onih, koji ovu ključnu tezu, zapravo premisu, aksiom celokupnog teorijskog kosmosa Sigmunda Frojda, osporavaju. Ne mogu o tome da sudim, nisam ekspert, specijalist za tu oblast. Ali mogu da potvrdim, da se u mom iskustvu, ona više puta potvrdila, i nakon one smešne i spontane situacije sa izlaženjem iz kola. Posebno snažno i uverljivo, ona se u mom iskustvu potvrdila, u vreme eskalacije fatve, 2008­2009. I to na najmanje dva različita mada povezana nivoa. Najpre, na jednom elementarnom, psihofizičkom nivou, sasvim slično onoj situaciji sa izlaženjem iz kola. Na ovom nivou, na ono preteće pismo, onaj telefonski horor, i one bliske susrete, Eros i Tanatos, manifestovali su se, putem elementarne reakcije i konfrontacije, između onog elementarnog ponosa, samouvažavanja, timosa, i onog isto tako elementarnog straha, obazrivosti i povlačenja, koje sam po prvi put onako snažno, osetio još tokom onog performansa u sudnici, ali čija snaga je sa eskalacijom fatve iz dana u dan sve više i više rasla.

A zatim, na jednom dubljem, psihopolitičkom nivou, u oblasti onog velikog energetskog transfera, od unutrašnjih suicidnih impulsa, prema spoljašnjim konfrontacijama sa Kartelom, kontradikcija između Erosa i Tanatosa, postajala je još kompleksnija i komplikovanija. Dobro se sećam, u momentima najgorih eskalacija fatve, onog pisma, onih „patika Ivana Stambolića“, i onog „Dobro jutro profesore“, uz različite, ambivalentne i kontradiktorne reakcije okoline, o kojima ću nešto više da vam kažem u sledećem odeljku, i moja sopstvena reakcija, bila je krajnje heterogena, ambivalentna i kontradiktorna. I, mada je i dalje bila u zoni unutrašnjeg perifernog vida, dakle

10�

još uvek uglavnom nesvesna, ili u najboljem slučaju polusvesna, ova reakcija je, ipak, sve snažnije i jasnije izražavala, onu tešku, dvodelnu psihopolitičku mešavinu, sastavljenu od nesvesnog odnosno polusvesnog izazivanja herojske smrti, kao maske ili oklopa, ispod kojeg se, zapravo, krio onaj snažni suicidni impuls, na jednoj strani, i one elementarne, ljudske, nagonske, samozaštititne reakcije, opreznosti, povlačenja, straha, na drugoj strani. Sećam se, na primer, da sam posebno posle onih „patika Ivana Stambolića“, istovremeno, ili gotovo istovremeno, reagovao i sa onom elementarnom ljudskom reakcijom zausta­vljanja, kolebanja, povlačenja, za koju javnost uglavnom nije znala, ali i sa onom drugom, kompleksnijom reakcijom odbijanja, otpora, prkosa, za koju javnost jeste znala, iako nije znala za onu njenu izuzetnu višeslojnost, sastavljenu od onog mog supersloženog unutrašnjeg transfera, izazivanja herojske smrti, maske, oklopa, suicidnog impulsa. Da sam samome sebi tada govorio „Čekaj, polako, ne srljaj“, sa jedne, ali i „Okej, ovo i nije tako loše, Kartel će za mene da ’odradi’ ono, što ja ne mogu ili ne želim, zbog one teške stigme“, sa druge pa makar i samo polusvesne strane, i pri tome se pomalo čak i osvetnički naslađivao, zbog toga što ni Kartel ni javnost, o onoj mojoj unutrašnjoj izuzetnoj višeslojnosti, onom transferu i onom suicidu, nisu ništa znali.

Treći deoKRAJ

113

7. Metak

Uz moje brojne unutrašnje reakcije, koje sam upravo opisao, vreme fatve 2007­2009, pratile su i brojne spoljne reakcije, odnosno reakcije drugih aktera. Koje su bile jednako složene, značajne i zanimljive, kao i one moje. Njihov spektar bio je veoma širok, i išao je sve od onih koje su bile do kraja eksplicitne, pozitivne ili negativne, pa sve do onih koje su bile manje ili više ambivalentne, neodređene, nejasne ili dvosmislene. U nastavku navodim samo nekoliko takvih najkarakterističnijih, i to prema sećanju, koje je i u njihovom slučaju, baš kao i u slučaju onih mojih brojnih unutrašnjih reakcija, posebno živo, plastično i intenzivno, postalo tek post festum, u onim posttraumatskim flešbekovima, nakon odnosno u svetlu onog neverovatnog adrenalinskog toka i ishoda, koji se tek spremao da usledi.

Da počnem sa reakcijama koje su bile istovremeno eksplicitne i negativne. Sa reakcijama i tehnikama vlasti. (Ali i vlastima bliskih, formalno nevladinih i nezavisnih, a na delu uvek i bez izuzetka provladinih organizacija, grupa i pojedinaca, koji su tada cvetali kao pečurke posle kiše.) Uz HOSPITALIZACIJE, o kojima sam vam nešto rekao u prethodnom odeljku ove priče, njihova druga najomiljenija tehnika bile su POLITIZACIJE. Kvaka je bila u sledećem. Pošto su u društvu i državi, u poslednjih dvadeset godina, ratovi, zločini i druge patologije, bili najuže i najdirektnije prepleteni, čak fuzionisani sa vrhovima vlasti, to je bilo apsolutno nemoguće, o ovim patologijama reći, bilo šta supstancijalno i smisleno, a da se pri tome konkretno ne pomenu i imena i prezimena naših vrhovnika, od Primusa i Sekundusa pa dalje redom. Ali bi, na svaki takav pomen, od strane vlasti,

114

ali i od strane onih „pečurki“, onda redovno sledile optužbe za „politizaciju“. Koje su blokirale svaku dalju komunikaciju. I nametale svojevrsnu malu montenegrinsku omertu. „Pravila ćutanja“, kako je to svojevremeno dobro formulisao Momir Bulatović, jedan od ranijih vrhovnika crnogorske vlasti.

Srećom, bilo je i onih drugih, eksplicitnih ali pozitivnih reak­cija. Izraza i manifestacija elementarne građanske, političke i ljudske solidarnosti. U tipično zarobljenom društvu i državi, ovakve reakcije nikada nisu prelazile nivo margine, ali su bile utoliko dragocenije. I u vremenu ratova 1990­ih, često sam dobijao ovakvu podršku, čak i od potpuno nepoznatih, sugrađana, komšija, slučajnih prolaznika. A vreme fatve bilo je, zapravo, samo produžetak vremena ratova, drugim sredstvima, ako mogu tako da kažem. I danas se sa najdubljom zahvalnošću sećam, jedne po mnogo čemu izuzetne podrške, koju sam dobio sutradan nakon onog sudskog performansa. Tog jutra upravo sam prelazio raskrsnicu kod nove zgrade podgoričkog Telekoma, začuo sam sirenu, a zatim, na moje, ali i na iznenađenje velikog broja drugih prolaznika, video kako iz jednog automobila, koji je svaki čas čekao da dobije zeleno svetlo, izlazi i hita prema meni, sve šireći ruke i čestitajući „Bravo Vukiću“, Žiro Radulović, školski drug iz gimnazije, koga dugo nisam video, ali sam ga odmah prepoznao, jer je bio izrazito visok, kako je govorio i njegov nadimak iz srednje škole uostalom. A na moje zahvaljivanje, ali i strahovanje, da ne blokira saobraćaj, kada mu se upali zeleno svetlo, naime, bilo je vreme najvećih jutarnjih gužvi, samo je sa osmehom odgovorio „Neka, nema veze, neka baš svi vide“, i ponovio još par puta „Bravo Vukiću“. Pošto su Vijesti upravo tog jutra bile objavile prilično detaljan izveštaj sa jučerašnjeg suđenja, prepun konkretnih i slikovitih replika, ni za mene, ali ni za mnoge druge, koji su se za nama na raskrsnici začuđeno okretali, nije moglo da bude ni najmanje dileme, na što su se tačno odnosile njegove čestitke.

Ipak, u društvu koje je još uvek bilo tek polumoderno, ukoliko i toliko, sa nerazvijenim i nejakim institucijama moderne države,

115

policije, sudstva, tužilaštva, pravosuđa, najveći broj ovakvih podrški, nije prelazio granice privatne sfere. U tom smislu, dobro se sećam, najveću, najeksplicitniju i najkonkretniju podršku, u vremenu onog produženog telefonskog terora, naravno uz porodicu, prijatelje i druge najbliže, što se nekako uvek podrazumeva, pružile su mi dve neobične, čak egzotične, a nemoderne institucije. Predmoderno pleme KUČI, na jednom okupljanju koje je nekako palo baš u to vreme, i, ukoliko mogu tako da kažem, postmoderno Udruženje navijača Budućnosti VARVARI, odnosno njegov osnivač i spiritus movens Darko Ivanović, prilikom jednog susreta na ulici. Dok su neki veoma visoko pozicionirani funkcioneri policije tih dana faktički saučestvovali u izvođenju onog terora, a mnogi moji bivši prijatelji iz SDP, koji su bili u vrhovima MUP­a, na sve to samo ćutali, dakle, od Kuča i Varvara, dobio sam sasvim konkretna obećanja podrške, pomoći i zaštite. Koja su mi tih dana mnogo značila. I to ne samo simbolički i psihološki. U opštem kolapsu, blokadi i zarobljenosti nadležnih državnih institucija, ove dve neobične, čak egzotične institucije, tih dana su mi bile jedine od stvarne pomoći. Pa mi zbog toga uopšte nije bilo teško, da jednom prilikom objasnim Tomasu Šmitu, tadašnjem ambasadoru Nemačke u Podgorici, kako neobično dug život predmodernih, plemenskih, bratstveničkih i sličnih institucija u mojoj zemlji, fenomen koji je on sam veoma brzo i dobro primetio, nije bio samo stvar istorijske inercije.

Na kraju, u eksplicitne pozitivne reakcije, svakako spada i ona, mog starog, dobrog prijatelja, Deja Perovića. Koji mi se u vreme najintenzivnijeg i najmorbidnijeg telefonskog terora sam javio. Mobilnim, šifrirano. „Vukiću, nabavio sam ti onu stvar, vidim stvarno ti treba, da se vidimo večeras u osam, kod Mašinog semafora.“ Zbog telefonskog ali i ukupnog razvoja događaja, Dejo već nimalo nije sumnjao zbog čega sam svojevremeno od njega tražio pištolj, a zbog onog mog komplikovanog unutrašnjeg transfera, koji je trajao već nekoliko meseci, ni ja sam oko toga više nisam bio onako siguran i neambivalentan, kao što sam to bio na samom početku, u proleće 2008, kada

116

su mi pretnje Kartela služile samo kao izgovor, zaklon i maska, za nepodnošljive suicidne impulse i fantazije. Bilo kako bilo, pištolj koji sam to veče kupio od Deja, narednih dana najpre sam isprobao, za svaki slučaj, zlu ne trebalo, kako se to kod nas kaže, učinio sam to u Kučima, u jednoj zabačenoj udolini, „rupi“, kako je mi zovemo, a zatim sam ga sklonio na sigurno. I po ko zna koji put još jednom zaključio kako mi je Dejo Perović bio i ostao zaista jedan od najboljih ako ne i najbolji prijatelj ikad.

Od onih drugih, ambivalentnih, neodređenih, nejasnih, dvosmislenih reakcija, navešću samo nekoliko najčešćih. Najpre, ćutanje. Pored one omerte, koja je bila do kraja eksplicitna i negativna, naime, postojalo je i mnoštvo onih drugih, ambivalentnih, neodređenih, nejasnih i dvosmislenih oblika ćutanja. O, da, o ovim oblicima ćutanja, mogao bih da napišem čak i esej, ako ne baš i roman, za razumevanje ćutanja bio sam ekspert. Ćutanje strah, ćutanje zabrinutost, ćutanje podrška, ćutanje upozorenje, ćutanje nelagoda, ćutanje otpor, ćutanje ropstvo. I tako dalje, i tako beskonačno. Ćutanje rezime neslobode. Slično je bilo i sa jednom vrstom izričitih verbalnih upozorenja, za koja ni u momentu izricanja, pa čak ni danas, nisam znao, ne znam, da li su bila dobronamerna, ili su bila neka vrsta meke, indirektne i zamaskirane presije. A takvih je posebno u vremenu fatve bilo na pretek. Posebno dobro sećam se dva takva. Prvo, jednog poznanika, možda i prijatelja, bivšeg i budućeg diplomate, obrazovanog, pristojnog, u svakom pogledu korektnog. Jednom prilikom, bez neke moje posebne inicijative, jer ja o svojim problemima nisam voleo previše da raspredam, posebno ne sa onima koji su pravili karijere, govorim mu o tome kako sam, zbog brojnih šikana, opstrukcija i diskriminacija, neposredno pred napuštanjem fakulteta, a on mi na to samo kaže „Vukiću, vidi, ne bi bilo loše, ukoliko bi mogao, neko vreme, da pođeš u inostranstvo, da dobiješ neku stipendiju, za neki od evropskih ili američkih univerziteta“. I drugo, jednog drugog poznanika, pravnika, advokata, uz to i aktiviste nevladinog sektora, koji mi, nakon one moje oštre i sasvim ekplicitne javne kritike, prozivke i traženja ostavke Primusa, zbog onih

11�

zločinačkih deportacija Muslimana odnosno Bošnjaka iz Bosne i Hercegovine 1992, šapatom izražava divljenje, ali i strahovanje „da ne prođem kao Ćuruvija“.

Na kraju, u spektar spoljašnjih, preciznije unutrašnje­spoljašnjih reakcija, spadaju i reakcije same G19. Koje su bile nesporno solidarne ali u isto vreme nedovoljno artikulisane. Ova grupa jeste bila izuzetna, jer se kultu novog vođe, suprotstavila kada je to bilo najteže i najpotrebnije. Pa ipak, istovremeno, ova grupa je bila i previše heterogena. U još uvek kako se to obično kaže predpolitičkim uslovima, drugačije nije ni moglo da bude. Ali to nisu jednako shvatali svi članovi ove grupe. Bilo ih je koji su stalno hteli više, da G19 preraste u neposrednog političkog, partijskog i izbornog aktera. Ja sam od početka bio protiv toga, zato što sam znao da to, zbog one njene preterane heterogenosti, posebno zbog onih njenih povremenih, mada neizbežnih, kako sam ih ja nazivao, „tajkunskih“ i „kancelarijskih“ šumova, nije bilo moguće i realno. I zato što sam i ja sam lično bio više organski anarhosocijalist nego bilo šta drugo. Zbog svega ovoga, G19 je, za sve tri godine svog kratkotrajnog ali intenzivnog postojanja i delovanja, neprestano meandrirala, između javnosti dobro poznatih direktnih protestnih akcija, koje su najčešće bile dobro osmišljene, inteligentne i odvažne, i kao takve javno uvažene, na jednoj, i njenih stalnih unutrašnjih, internih dilema, sporova i tenzija, oko onog njenog (ne)spornog i (ne)željenog prerastanja u nešto više, na drugoj strani. Zbog toga mene uopšte nije iznenadilo ni to što G19 na kraju nije uzela vlast kada je ova u oktobru 2009. i bukvalno počela da se valja po ulicama. Što se kao grupa na neki način spontano samoraspustila, čak i ako se jedan broj njenih starih osnivača i članova, visoko pozicionirao odnosno „rekonfigurirao“, u redovima pa i vrhovima nove vlasti. Nakon svega, i danas mi je drago, da ne kažem da se ponosim, to bi već bilo patetično, što sam bio član ove nevelike ali vredne političke grupe. I to najviše zbog onih njenih odnosno naših predpolitičkih akcija uzajamne i šire odnosno najšire društvene pomoći, samopomoći i solidarnosti. Koja je, posebno u vremenu fatve, bila tako dragocena, nasušna, spasonosna.

11�

Ne znam, danas, deset meseci nakon svega, metak koji sam dobio 1. septembra 2009, deluje mi potpuno fantastično, nestvarno. Možda je to zbog toga što sam ja, i u ovoj stvari, kao i u slučaju raspada Jugoslavije, i u još nekoliko sličnih slučajeva, istorijskih i ličnih katastrofa i trauma, prošao kroz neku vrstu neobične dvostrukosti, što sam, naime, racionalno, analitički, profesionalno, celo vreme argumentovano, ubeđeno i strasno predviđao, govorio i pisao o kriminalnoj, pa i zločinačkoj prirodi režima, odnosno o opasnosti od raspada zemlje, a kada je do toga, sasvim u skaldu sa mojim predviđanjima, predavanjima i tekstovima, najzad i stvarno došlo, kao da stvarno, ljudski, psihološki, za to, zapravo, nisam bio spreman. Zbog toga je i najveći broj pretnji i reakcija iz ovog i prethodnog odeljka, materijal do kojeg sam došao tek post festum, na osnovu postraumatskih sećanja, flešbekova. Kao i na osnovu odgovarajućih naknadnih dokumenata, policijskih zabeleški, sudskih spisa i novinskih članaka.

Kao što sam vam već rekao, proces protiv neposrednih iz­vršilaca atentata tek je započeo. Naručilac ubistva još uvek nije poznat, mada sve brojnije i sve snažnije indicije upućuju na vrh Kartela, odnosno na samog Primusa. Ukoliko se Primusovo bekstvo u Rusiju, i simbolički izbor prvog septembra za još jednu egzekuciju (podsećam vas da su na taj dan 1997. osnovane antirežimske Vijesti, a na isti dan deset godina posle, 2007, napadnut Željko Ivanović, jedan od urednika ovog lista), ukoliko se ove dve okolnosti, dakle, i uzmu za puke slučajnosti, ostaju još najmanje dve činjenice, koje direktno upućuju na samog bivšeg vođu. Prvo, to su sami neposredni počinioci, egzekutor, stražar i vozač, koji, doduše, nisu uperili prstom u Primusa, verovatno da to i ne mogu, jer ovaj nije njihov domen, ali koji su, uprkos različitim nacionalnostima, prvi Italijan, drugi Bugarin, treći Hrvat, ipak, sva trojica, pripadnici takozvane balkanske duvanske mafije, one iste kojom se već duže od deset godina bave sve važnije policije sveta, te koje pri tom od samog početka u svoje istrage redovno uključuju i našeg vrlog Primusa. I drugo, jedno neposredno svedočenje, koje je čak i

11�

više, mnogo više, od one standardne i obične, kako to krivični pravnici kažu, osnovane sumnje. Jedan od najviših funkcionera vlade Crne Gore, koji je ostao u zemlji, ali odmah pretrčao na pobedničku stranu, naime, neposredno je posvedočio, kako je Primus, jednom prilikom, u uskom i neformalnom krugu, u po zlu čuvenom Velikom kafeu, nakon onog mog teksta u Monitoru iz septembra 2007, onako rutinski i nadmeno, kako je to samo on, cinik i sadist znao, za mene rekao „On mnogo priča, treba mu pomoći, da smanji doživljaj“.

Sad, kako bi to rekli vrli postmodernisti, sve zavisi od interpretacije. U onom svom tekstu objavljenom u četiri nastavka u Monitoru septembra 2007, pod zajedničkim naslovom „Više od sumnje“, ja sam Primusa optužio za podsticanje na nasilje, ne isključujući mogućnost da je to ovaj, onom svojom suptilnom formulom „sramotni ljudi“, učinio samo u nehatu, ne, dakle, i sa punom svešću i voljom, odnosno sa umišljajem. Ali ovo, „On mnogo priča, treba mu pomoći, da smanji doživljaj“, e to je već bilo nešto više, čak mnogo, mnogo više od nesmotrenog ili afektivnog nehata. U svetlu toka događaja koji će tek da usledi, to je moglo, pa i moralo, da se okvalifikuje kao pravi pravcati umišljaj, i to kao onaj najjači, direktni, zvani još i predumišljaj. Ili, kako se ovaj, u mafijaškom žargonu još zove, nalog, ugovor, kontrakt. A to bi već moralo da bude dovoljno i za optužnicu za atentat. Naravno, pod uslovom da tužilaštvo odnosno sud, ne istrajavaju na onom stupidnom zahtevu, da kao dokaz za ovo, mora da postoji i neki pisani trag, kao što je to tražio čak i onaj stalni Međunarodni sud pravde u Hagu, kada je Srbiju Slobodana Miloševića, onako skandalozno oslobodio optužbe za genocid, po tužbi Bosne i Hercegovine, i to samo zbog toga što „dedinjski diktator“, nikada nije napisao „Izvršiti genocid u Bosni i Hercegovini“ ili nešto tome slično. Pa koji je to ubica odnosno kriminalac toliko glup da o svojim zločinima za sobom ostavlja pisane tragove odnosno dokaze. Izjave o namerama ili egzekucijama, sa pečatom i potpisom, šta li. Traženje ovakvih dokaza, kao jedino valjanih, prihvatljivih i dovoljnih, ravno je podsticanju, pomaganju, saučestvovanju u vršenju zločina, što

120

već otvara pitanje teške, terminalne krize, dekadencije, pa i (od)umiranja modernog prava, međunarodnog i unutrašnjeg, te morala i civilizacije uopšte.

No, na stranu sada složene moralne, pravne i pravničke stvari. Iako se onih zadnjih, kritičnih trenutaka, neposredno pred metak, samo delimično sećam, svog ukupnog osećanja, par poslednjih meseci pred događaj, sećam se dosta dobro. Pre svega, dobro se sećam osećaja velikog, čak vrtoglavog ubrzanja, svih onih pretnji i reakcija, o kojima sam vas obavestio u ovom i prethodnom odeljku. Sa kojim je počeo, sve tešnje i sve intenzivnije, da se prepliće, i onaj moj stari, ali ranije mnogo slabiji, neartikulisaniji i difuzniji osećaj, preciznije mešavina osećaja, onog izazivanja i onog straha, koja je sada već sve snažnije navirala, iz onog mog zamračenog i teškog transfera, ali, sve više, i iz takozvanog objektivnog sleda i toka događaja. Tako, dobro se sećam, u vreme onih „patika Ivana Stambolića“, jedan moj stari, dobri prijatelj, u čije dobre namere nisam imao razloga nimalo da sumnjam, zabrinuto me je upozorio „Pazi, oni nisu normalni“, a kada sam mu ja, pod navalom onog svog sve snažnijeg unutrašnjeg transfera, lakonski ali sasvim iskreno odgovorio, kao u onom crnohumornom vicu, o onoj babi u opsednutom Sarajevu, „Big dil, veliki posa, u, ala bi me zeznuli“, on je tek tada bio iznenađen i zabrinut, i samo odvratio „Pa ni ti nisi normalan, stvarno“.

A taj prvi septembar 2009, bio je običan, sasvim običan, čak toliko običan da mi možda i zbog toga danas izgleda tako fantastično, nestvarno, nerealno. Ne mogu, naime, reći da se taj dan, po bilo čemu bio izdvojio, niti da sam tog dana, ili nekog od prethodnih dana, imao u vezi sa onim što će doći, bilo kakav određeni predosećaj, kao što mi se to nekada dešavalo. Sećam se, bio je utorak, lep, sunčan dan. Kasno leto. Nisam imao nikakvih obaveza, ceo dan bio sam u stanu, čitao, razmišljao, skicirao teze za jedan od sledećih tekstova u Vijestima, i za jedan naučni skup u Poljskoj, Poznanju, na kojem sam, pored ostalog, posle dugo vremena, trebao da sretnem i Imanuela Volerstina, koji je

121

na skup dolazio direktno sa Jejla. Sve je, dakle, bilo potpuno OK. Stvar se dogodila, kada sam upravo tako, potpuno OK (a brzo ću i sam videti, kako čovek, u stvari, nikada ne može unapred da zna, kada sve jeste a kada nije OK), posle Kartelovog drugog dnevnika, uveče oko osam i petnaest, krenuo prema kolima, da bih posetio brata, koji je živeo u drugom delu grada.

Kola su bila parkirana na samom kraju parkinga, nešto dalje od zgrade, skoro u polumraku. (Kasnije sam se setio saveta jednog mladog policajca, inspektora, svog bivšeg studenta, da kola nikada ne treba parkirati u udaljenim i zamračenim zonama parkinga.) Otprilike u istom momentu (ili se makar meni u kasnijim flešbecima činilo da je bilo tako), začuo sam karakterističan, kratak, rezak metalni zvuk, kao zapinjanje oroza u kriminalističkim filmovima (ili je i to bila samo moja retroaktivna autosugestija, nisam siguran, ne znam), i video najpre jednu nepostojanu, veoma nepostojanu senku, a zatim, zakratko, za delić sekunde, i jedan običan, sasvim običan profil, lik. Mladića od oko trideset godina, u lakoj, letnjoj trenerci, srednjeg rasta, nabildovanog ali hitrog, kratko ošišane crne kose, bez maske ali i bez nekog posebnog, karakterističnog znaka, ipak sasvim dovoljno određenog, da ga na sudu kasnije bez problema prepoznam i identifikujem. A onda, i ovog puta stopljeni gotovo u jedan jedini moment, neka iznenadna, snažna svetlost, bljesak, far, i pucanj, prekid, mrak. Za ovo poslednje čak ni danas ne mogu da kažem da je bilo ovako ili onako. Pa čak ni da li sam osetio samu bol. Poslednji osećaj kojeg se uopšte sećam, bio je pre kao neki snažni, veoma snažni udar. Kakav nisam osetio nikada pre toga. I nakon toga mrak. Veliki, produženi mrak.

123

8. Hepiend

U veliki, produženi mrak, Kartelov metak me je uveo 1. septembra, iz kome sam izašao oko mesec i po nakon toga, 14. oktobra 2009. Za ovaj događaj, naravno, nisam imao nikakvih, ako mogu tako da kažem, ličnih zasluga, ili makar ja za njih nisam znao, ni danas, naime, ne znam šta je to konkretno iz mojih stavova, knjiga, tekstova ili predavanja uopšte moglo da izazove ovakvu, čak i za Kartelove standarde, ekstremnu reakciju, ubijanjem i prebijanjem ovaj je reagovao samo na sasvim konkretne ispade iz sistema, da se ovde tako izrazim, a ja uopšte nisam bio deo tog sistema, moje kritike jesu bile radikalne ali su bile i više, po mojim kritičarima čak previše teorijske, bez pominjanja konkretnih osoba i dilova, za koje, uostalom, nisam ni znao. Ali je zato sam događaj, Kartelov metak, tog neobičnog poznog leta, rane jeseni 2009, izazvao ne jedno, nego TRI VELIKA ČUDA. Kao jedan veliki, produženi i trostruki hepiend. (Naravno, nikako ne želim da kažem, da je ovaj događaj sam po sebi proizveo rečena čuda, daleko od toga, nijedan događaj nema toliku snagu i moć, biće da je po sredi bilo nešto sasvim drugo, naime da je stvarnost ovim čudima već bila, da tako kažem, „bremenita“, a ovaj događaj ovoj samo pomogao, da se lakše „porodi“, ili, da upotrebim jednu drugu metaforu, ovom slučaju možda primereniju, poslužio joj kao „trigger“, okidač, pokretač, egzekutor. Ili, da se pozovem ovde i na jednog velikog naučnika, francuskog istoričara, Fernana Brodela, odnos između ovih, stvarnosti i događaja, odnosno čuda, bio je kao odnos između istoričareve, kako ih je on nazivao, „strukturalne“ i „događajne istoriografije.“ Ali, verovatno je bolje, da vas time sada previše ne zamaram, ovo je ipak priča

124

a ne filozofija. Od vas jedino očekujem, da ne budete prestrogi, odnosno da mi ne zamerite, kada se ponekad, u tom smislu, zaboravim i zanesem.)

Ali, da kažem sada, i koja su to tri velika čuda bila. Prvo veliko čudo bilo je ČUDO MEDICINE, ili, bolje, ČUDO CRNE HRONIKE. Jer, da neko ostane živ, i nakon što dobije metak u potiljak, kao što se to dogodilo meni, tog septembra, oktobra 2009, to i nije bilo toliko neverovatno, nemoguće, dešavalo se. (Lekari su mojima odmah rekli, da metak, srećom, nije razorio odnosno ugrozio kritične zone i centre, da ću se, ukoliko preživim prva dva­tri dana, bez problema izvući, čak bez ikakvih ozbiljnijih odnosno trajnih posledica, te da jedino ne mogu da predvide koliko dugo će da potraje koma u koju sam upao, odnosno da ova, na žalost, može da potraje i neodređeno dugo, da je medicina u tom domenu potpuno nemoćna, kao slepo kuče, da baš tako su im rekli, kao slepo kuče.) Za to čudo, da sam i posle metka u potiljak ostao živ, bio je zaslužan sticaj okolnosti, o kojem su, sa uobičajenim senzacionalizmom, sve do kraja septembra, izveštavale crne hronike crnogorskih, balkanskih i svetskih medija, a o kojima sam se ja još i dodatno informisao, iz krivičnog postupka odnosno suđenja trojici neposrednih počinilaca. Na osnovu pomenutih izvora, naime, shvatio sam, da je iznenadna, snažna svetlost, bljesak, far, s kraja prethodnog odeljka, poslednje, zapravo, čega se sećam pred pad u dugu šestonedeljnu komu, bio far automobila, komšije sa prvog sprata, koji se u kritičnom momentu, za počinioce nepredviđeno, približio mestu pokušaja ubistva. Taj far spasio mi je život, jer je sprečio egzekutora, da obavi standardnu proceduru, „overu“ posla i žrtve, posle koje ne bi bilo moguće nikakvo čudo. Uzgred, upravo ovo, dopuštanje ovakve krajnje banalne ali predvidive nepredviđenosti, koja je egzekutorima pokvarila „posao“, bilo je simptom njihove „druge“ ili „treće lige“, čak iako im je sastav bio internacionalan. „Prva liga“, međunarodna ili domaća, svejedno, ne dopušta ovakve propuste u planiranju, predviđanju i izvođenju, setite se samo onih konačnih, smrtonosnih atentata na Zorana Đinđića i

125

Iva Pukanića, Ivana Stambolića da i ne pominjem. Istovremeno, ovo je bio i znak, da su Kartel i Primus počeli da gube živce. Ili osećaj za realnost. Ili i jedno i drugo.

Kako god, prvoseptembarski pokušaj ubistva, još jednog od javno eksponiranih i angažovanih kritičara režima, poslužio je kao „trigger“, okidač, pokretač drugog velikog čuda te rane jeseni 2009. ČUDA POLITIKE, nenasilne, ili makar ne otvoreno nasilne smene vladajućeg crnogorskog režima. U nekoj drugoj zemlji, naravno, ovo uopšte ne bi bilo čudo, smene vlasti u normalnim zemljama su normalna stvar, u Crnoj Gori, međutim, to je bilo upravo to, političko čudo. Crna Gora je bila jedina od svih postkomunističkih zemalja, koja već punih dvadeset godina nije promenila vlast, i pored toga što je, makar formalno, postojala mogućnost za to, naime višepartijski sistem, izbori, i ostalo. A kao što to ponekad biva, ništa te godine nije ni nagoveštavalo, bilo kakvu, a kamoli neku veliku i radikalnu političku promenu. Naprotiv, samo tri meseca ranije, sećam se, bilo je to u nedelju, 31. maja 2009, na još jednim prevremenim odnosno vanrednim opštim parlamentarnim izborima, vladajuća koalicija DPS­SDP, na čelu sa multi­multi premijerom Milom Đukanovićem, sve uz dobro poznati i već dve decenije do perfekcije odnosno perverzije usavršeni arsenal izbornih mehanizama korupcije, prinude i propagande, još jednom je ubedljivo pobedila, osvojila apsolutnu većinu, i nastavila bezbedno da vlada. Samo retki među analitičarima, još ređi među političarima, jednako vladajućim i opozicionim, primećivali su skrivene, unutrašnje, dubinske, ali „sigurne znake smrti“, jednog istrošenog, dekadentnog, ultramonopolističkog režima. I ovog puta bio sam među retkima. Samo par sedmica nakon potonjih izbora, prkoseći teškoj depresiji koja se među oponentima režima širila, na osnovu ovih znakova, prognozirao sam skori, rekao sam najdalje za godinu, pad režima. Samo što tada, naravno, nisam mogao znati, da će „trigger“ za ovaj pad, biti ono što će, tog prvog septembra, da se dogodi upravo meni.

126

To, u stvari, niko i nikada neće moći, tačno da zna. Konkretno vreme, mesto, povod, oblik, zašto baš sada a ne ranije ili kasnije, baš ovde a ne onde, baš zbog ovoga a ne zbog onoga, baš ovako a ne onako, i tome slično, pitanja su na koja će odgovor uvek ostati manje ili više neizvestan. Nisu stari Heleni bez razloga u sve analize politike uključivali i ono što su zvali fortuna. Ukupno stanje sistema samo povećava ili smanjuje verovatnoću, sve ostalo je do kraja otvoreno. A ukupno stanje sistema, u Crnoj Gori, sredinom 2009, bilo je sklono, čak veoma sklono padu, čak i uprkos nedavnoj još jednoj ubedljivoj izbornoj pobedi vlasti. U svakom slučaju, ovo stanje, mojim „trigger“­om, samo je aktivirano.

Pošto sam celo vreme političkog prevrata bio van svesti odnosno u komi, o tridesetsedam dana koji su Crnu Goru poslednji put snažno potresli i promenili, kasnije sam mogao samo da čitam, u štampi, dnevnoj i ostaloj, stranoj i domaćoj. I u prvim knjigama, hronikama i obradama, koje su o tome odmah napisane i objavljene. I to ne samo u Crnoj Gori. Crnogorska politička priča postala je i planetarno poznata. Slike i vesti iz Crne Gore, u poslednjih nekoliko meseci, ali posebno krajem 2009, bile su u samom vrhu interesovanja međunarodne i svetske javnosti. Za razliku od 1989, kada su pobune i smene bile svakodnevne, crnogorska pobuna i smena 2009, bila je ne samo egzotična, zbog toga što je bila zakasnela, veoma zakasnela, zapravo poslednja u svojoj posebnoj, skoro izumrloj postkomunističkoj vrsti, nego i inače retka, raritetna, izuzetna, u sve sumornijem, dekadentnijem i ciničnijem posthladnoratovskom svetu.

U najkraćem, i samo za potrebe ove priče, ponoviću ono najvažnije. Dakle, odmah nakon prvog septembra, započeli su protesti. U početku, samo omladine i građana. Internetskih fejsbukovaca i ostalih. (Kao što se dogodilo godinu ranije, u Hrvatskoj, kada se vladinim merama „stezanja remena“, odnosno štednje „zbog globalne finansijske i ekonomske krize“, suprotstavilo internetsko i građansko mnoštvo samoorga­

12�

nizovanih protestanata, povezano u alijansu pod slikovitim, skoro anarhističkim nazivom „Stežite vi remen, bando lopovska“.) Opozicija, sindikati i nevladine organizacije, pridružili su se kasnije. Vladajući režim, koalicija, vlada, javna i tajna policija, poptpuno su zatajili. Arogantni, mislili su, sve će proći kao i ranije. Ali nije. Iz dana u dan, talas protesta vrtoglavo je rastao. Da bi za manje od mesec postao pravi politički „cunami“. Krajem septembra, protesti su prerasli u neku vrstu generalnog štrajka, opšteg zastoja, blokade i kolapsa. Početkom oktobra, pala su i dva poslednja stuba, oslonca režima, unutrašnji represivni aparat, koji je pod pritiskom naroda jednostavno otkazao poslušnost, i spoljašnja podrška takozvane međunarodne zajednice, koja sa ovakvim unutrašnjim razvojem, takođe više nije imala izbora. U sredu, 7. oktobra 2009, MINA je javila, a diplomatski izvori potvrdili, da su Primus i njegovi, odleteli za Rusiju. Samo par dana, situacija u Crnoj Gori bila je haotična, mada nenasilna, veoma brzo, u ponedeljak, 12. oktobra, formirana je privremena tehnička vlada, sastavljena od predstavnika svih parlamentarnih partija, u nedelju, 8. novembra, održani su novi, prevremeni, vanredni parlamentarni izbori, na kojima je ovoga puta, samo pet meseci nakon prethodnih izbora, ubedljivo pobedila opoziciona koalicija Trećeg bloka sa obećavajućim programom i imenom „Za demokratsku i prosperitenu Crnu Goru“, a u nedelju, 6. decembra, i vanredni predsednički izbori, na kojima je pobedio takođe kandidat Trećeg bloka, jedan od predvodnika masovnih oktobarskih demonstracija, profesor matematike i osnivač Vijesti i Monitora, Miško Perović.

Tako je protekao poslednji veliki crnogorski politički prevrat. Kao i svi prethodni, međutim, i ovaj prevrat, usuđujem se da prognoziram, zadugo će ostati kontroverzan. (Koliko zbog samih objektivnih okolnosti, događanja i činjenica, toliko i zbog specifičnog, violentnog i šizmatičnog crnogorskog mentaliteta.) Iako me mnogi, posebno poraženi, vide na strani pobednika, valjda zbog toga što sam bio među najoštrijim kritičarima starog režima, ja sam, u stvari, i ovog puta, ostao izvan orbite vlasti. Tako bi bilo i da nije bilo kome. Koja je ovoga puta bila samo vesela

12�

životna ironija. To dobro znaju moji najbliži. Odbojnost spram svake vlasti, deo je mog najdubljeg, anarhističkog uverenja. Koje donosi mnoge neugodnosti, ali i makar jednu veliku prednost. Zahvaljujući ovome, naime, kritički i objektivno, mogu da sudim, čak i o opcijama, koje su mi bliske, o onim drugim da i ne govorim. Eto, na primer, danas, kada su mnogi skloni, da bez dovoljno opreznosti i argumenata tvrde, kako je poslednji prevrat apsolutno nesporan i pozitivan, ja ne mogu a da ne primetim, registrujem i istaknem, i neke njegove sporne tačke, zabrinjavajuće senke i negativne potencijale. Godinu i više pre preokreta, u jednom odličnom tekstu, general Blagoje Grahovac najpre je s pravom istakao jednu prilično poraznu istorijsku i kulturološku činjenicu, okolnost naime da Crna Gora u svojoj celokupnoj modernoj istoriji, u poslednjih sto­dvesta godina dakle, još uvek nije imala demokratsku smenu vlasti, a zatim je izveo i jedno ne manje teško, depresivno i zabrinjavajuće predviđanje, naime, da kako trenutno stvari stoje, ni sledeća smena vlasti najverovatnije neće biti takva odnosno demokratska. E, sad, potonja, sedmooktobarska promena, jeste bila nenasilna, u smislu bez otvorenih sukoba, prolivanja krvi i žrtava, i to je dobro, ali je, makar i samo u obliku pretnje upotrebe sile, i u njoj, u izvesnoj meri, bilo ovog najgoreg od svih demona vlasti, možda drugačija u jednom totalno monopolizovanom, kartelizovanom sistemu, i nije mogla da bude, ne znam, ali zato veoma dobro znam, da se ono teško, depresivno i zabrinjavajuće predviđanje generala Blagoja Grahovca, i ovog puta, delimično, ipak, ostvarilo. Zbog toga će prva, u potpunosti nenasilna, iz­borna i demokratska smena vlasti u Crnoj Gori, morati još da sačeka. I da bude glavni lakmus test demokratskog kapaciteta, volje i iskrenosti nove vlasti.

Treće veliko čudo, te neobične, prevratne jeseni 2009, bilo je moje veliko lično, životno čudo. ČUDO NOVE LJUBAVI. Kažem čudo zbog najmanje dva dobra razloga. Prvo, zbog toga što se moja nova velika ljubav dogodila posle skoro dve pune godine od Anine smrti. I par meseci nakon metka, odnosno par sedmica nakon izlaska iz kome, početkom novembra 2009.

12�

Punih dvadeset meseci bio sam potpuno mrtav, umrtvljen, blokiran, ne samo bez nove ljubavi, što se, naravno, relativno često dešava, nego i bez najmanje želje za novom ljubavlju, što je već mnogo ređe, lošije i opasnije. Dobro se sećam kako sam, na nagovaranja prijatelja, ali i na svoja sopstvena unutrašnja „nagovaranja“, u par navrata, u tom pravcu, činio čak i poseban, ne mali, i prilično mučan, čak pomalo (samo)ponižavajući napor. Posebno jednom prilikom. To je bilo samo nekoliko meseci nakon Anine smrti. Ispred mene devojka, mlada, lepa, samouverena. Inteligentna. I smirena, nenametljiva. Moj tip, pomišljam. Dok je slušam, kroz glavu mi struji misao, koja nema veze sa onim o čemu govori. Misao forsira „Idiote, trgni se, nije kraj sveta, pogledaj devojku“ i tako dalje, i tome slično, ali ne uspevam, ostajem blokiran, bez neophodne volje i odluke. Nakon ovog pokušaja, prestajem da forsiram, kažem sebi, ne mogu, neću na silu, pa makar tako ostalo do kraja sveta i veka. Pomalo i brinem zbog toga, ali ne mogu ništa, pa imam već više od pedeset, bliži sam kraju nego početku puta, kažem sebi, kao da se opravdavam. A onda, početkom novembra 2009, u knjižari „Karver“, na jednoj promociji, dok se pozdravljam sa prijateljima, uglavnom pažljivim jer me ne pitaju previše o metku i komi, iznenadno približavanje, „zumiranje“ iz drugog plana. Potpuno neplanirano, bez forsiranja, spontano. Jedan topli pogled, fluid i lik. Nova ljubav. Nina je sada centar sveta, a ja, zbog one svoje blage šizmatičnosti, samog sebe, od samo pre nekoliko meseci, blokiranog, mrtvog, umrtvljenog, skoro da ne mogu ni da se setim, odnosno, kada se i setim, vidim kao nekog drugog, udaljenog, nepoznatog.

Drugi razlog zbog kojeg sam svoju novu ljubav na samom početku doživeo kao čudo, možda je samo moja preterana uobrazilja. Dugo vremena, naime, nisam uspevao, da ovu odvojim od kome i metka. Sećam se jednog „uvrnutog“ američkog sajta sa interneta, na kojem je, najpre kao istinita, kasnije demantovana, objavljena jedna zaista neverovatna priča, storija u kojoj je jedan čovek, teški bolesnik, terminalno napadnut tumorom na mozgu, u nastupu suicida, ispalio sebi metak u glavu, da bi

130

ga upravo taj metak, vođen kosmički malom verovatnoćom jedan prema milijardu ili tako nekako, čisto mehanički, fizički, “hirurški“, dakle, oslobodio smrtonosnog tereta, vratio u život, izlečio. Setio sam se ove priče nakon svog iskustva sa metkom i komom. I nakon svoje nove velike ljubavi. Pomislio sam, pa ovo je baš kao u onoj priči. Kao da je i mene „moj“ odnosno Kartelov metak izlečio od one moje teške blokiranosti. Kakva ironija. Pri čemu sam, naravno, znao i za ono drugo, mnogo banalnije, ali i verovatnije objašnjenje, koje mi je bilo poznato iz teorijske i kliničke psihoanalize, po kojem će pre biti, da je čudo nove ljubavi, i u mom slučaju, bilo samo prirodna reakcija Erosa, nagona za životom i samoodržanjem, na tek preživljeno ekstremno iskustvo metka i kome, odnosno Tanatosa, nagona za smrću i samouništenjem. Ali sam izgleda i ja više voleo da verujem u magiju čuda nego u banalnost života.

Kako god, tek sledeća tri godišnja doba, jesen 2009, te zima i proleće 2010, proticali su, i evo još protiču, u znaku velikog, trostrukog čuda, hepienda. Ironično se suprotstavljajući vlada­jućoj, Kartelovoj propagandi, za vreme onih dugih, predugih dvadeset godina, studentima sam često govorio, kako onolika količina sreće i blagodeti, kolika nas je tih godina zasipala iz propagande, jednostavno nije dobra za zdravlje. Na momente, ovu istu vrstu ironije, počeo sam da osećam, i prema ovom svom novom, velikom i trostrukom hepiendu, koji me je preplavio u poslednjih nekoliko meseci. U stvari, danas mnogo manje razmišljam, to je valjda i inače glavna komparativna razlika, svetlih u odnosu na mračne faze života, a i u samom mom razmišljanju, toliko koliko ga uopšte razvijam i negujem, preovlađuje pre neka nekonzistentna mešavina hedonizma, relativizma i samoironije, nego bilo kakva stroga refleksija, ideja ili linija. Čudo medicine odnosno čudo crne hronike, već je postalo deo moje lične, životne memorije, egzotičnost koje se uvek rado setim, ali bez neke posebne važnosti, osim pri nailasku onih dugih, oblačnih i vlažnih dana, kada me blago ali bolno žiganje, u temenom delu lobanje, podseti na neverovatne dane s kraja leta, početka jeseni prethodne godine.

131

Ljubav je još uvek jaka, intenzivna, endorfin, srećom, uspešno zamenjuje, bilo kakvo razmišljanje, refleksiju i filozofiranje. A čudo politike, ono je već skoro potpuno minulo, moja generalna podrška novoj vlasti jeste ostala, ali su se one moje ranije načelne rezerve, skepse i kritike, u međuvremenu, samo još više umnožile i pojačale. Posebno od kako su briselski komesari, napravili još jedan birokratski preokret, prežalili svoga ranijeg miljenika, našeg i njihovog vrlog Primusa, kao da ga nikada nije bilo, a prema novoj nomenklaturi nastavili istu staru, oportunističku, neokolonijalnu politiku. Koja, zajedno sa sebi bliskim, zapravo najbližim, birokratskim blizancima u Crnoj Gori, onaj demokratski lakmus test, svakodnevno ignoriše, zabašuruje, falsifikuje.

Rečju, opuštenost hepienda, počela je, pomalo, da prelazi, čak i u DOSADU. Ne u neku posebno tešku, nepodnošljivu dosadu, ali, ipak, u dosadu. I tako već poslednjih mesec ili dva. I upravo kada sam ovoga u većoj meri počeo da bivam svestan, te počeo pomalo čak i da se plašim, da ova laka dosada ne pređe i u nešto lošije, ovih dana, preciznije juče, u petak, 2. jula 2010, kroz svest, odnosno kroz polusvest, jer je moja percepcija i ovog puta bilo tek na nivou onog starog, nedovoljno koncentrisanog, unutrašnjeg perifernog vida, a ne na nivou pune, usredsređene i razvijene svesti, samo za tren, za jedan jedini tren, kroz glavu mi je proletela ona stara, poznata, mračna SENKA. Pomislio sam (u stvari pogrešno je da kažem kako sam pomislio, ovde je i dalje bila reč tek o onom mom unutrašnjem perifernom vidu koji je samo registrovao ali ne i reflektovao), kako mi se to OPET približava onaj stari poznati monstrum, kako je hepiend bio samo varka, šarena, blještava, trostruka, no ipak samo varka, ali sam ovu pomisao, zapravo ovu duboku, nejasnu, potmulu senku, strepnju, nelagodu, veoma brzo, žurno, skoro panično odagnao, oterao, potisnuo, pripisujući je radije svojoj tekućoj mračnoj autosugestiji, uticaju literature, teksta, priče koju sam upravo završavao.

133

9. Opet

Ali nije bilo tako. U petak popodne, kada mi je ona stara, mračna senka, prvi put proletela kroz glavu, ne samo jedanput, nego čak nekoliko puta, pokušao sam sa onim potiskivanjem, ali nije išlo, senka se uporno vraćala, svaki sledeći put sa još mračnijim izgledom i likom. Neuspeh potiskivanja privremeno sam rešio tako što sam problem odnosno suočavanje odložio. U petak veče, zaspao sam sa svesnom, čak forsiranom nadom, da će sutrašnji dan doneti neko bolje rešenje. Ali ništa ni od toga. Od subote popodne, kada sam već i definitivno zaključio, da je ona senka zaista bila onaj mračni monstrum, a ne bilo kakva literarna autosugestija, kako sam se celo vreme očajnički nadao, pa sve do danas, ponedeljka uveče, kada se, evo, već i sasvim racionalno, sabrano i smireno, spremam da svojevoljno odem sa ovog sveta, prešao sam dug, veoma dug, mada istovremeno i veoma ubrzan odnosno zgusnut put. Tako da se i u mom slučaju potvrdilo, ono što sam i sam negde ranije pročitao ili čuo, naime da ljudi pred smrt, u samo nekoliko (super)zgusnutih trenutaka, u magnovenju, na neki način, kao u filmu, ponovo vide odnosno prođu, svoj celokupni životni krug. Činjenica da sutra, u utorak, 6. jula 2010, punim pedesetpet, dodatno me smiruje, i to ne zbog toga što verujem u neku simboliku ili mistiku pravilnih brojeva, zahvaljujući kojoj bi mi danas trebalo biti nešto posebno okej, što će preksutra biti javljeno, kako sam otišao u pedesetpetoj (a ne pedesetšestoj ili nekoj drugoj „nepravilnoj“) godini života, nego zbog toga što nekako ukupno imam osećaj da sam došao do kraja svoga puta, da sam opisao svoj puni životni krug. Ipak, moram i to da kažem, ovoj novoj, velikoj i neobičnoj smirenost, prethodila su dva teška, veoma

134

teška dana. U subotu i nedelju, naime, imao sam svoj poslednji, konačni, potonji (samo)obračun.

Najpre, subota. Već i prvih nekoliko sekundi, onog prvog, ranog, jutarnjeg (pred)buđenja, bili su loš, veoma loš (pred)znak. Dok sam još uvek bio daleko čak i od minimalne a kamoli pune svesti o tome, naime, dobio sam onaj prvi, ali nepogrešivi, mukli i teški predosećaj. Koji vam odmah kaže, da toga dana imate nešto loše, veoma loše, čak i ako još uvek ne znate tačno šta. A onda je, naravno, došlo i do pune svesti o tome. Iako bez mnogo nade, ušao sam u ono suočavanje, koje sam juče onako oportunistički, čak očajnički odložio za sutradan. Proceduru sam ponovio najmanje sedam ili osam puta. Sa uvek istim, negativnim rezultatom. Koji sam na kraju prihvatio.

Štaviše, koliko sam ranije bio uporan u pokušajima da ovaj rezultat izbegnem, toliko sam sada bio temeljit i odlučan u njegovom konačnom prihvatanju. Iskustva sa svojom unutrašnjom tamom, imao sam već sasvim dovoljno, tako da je i zbog toga, mogućnost greške bila minimalna, ako ne i sasvim isključena. U subotu veče, već nisam imao ni najmanje dileme. Definitivno i neopozivo, znao sam, bio je to moj stari, dobri znanac. ZVER­OSEĆAJ NEPODNOŠLJIVE PRAZNINE I BESMISLA POSTOJANJA. I to ne ovog ili onog postojanja posebno, nego postojanja uopšte. Sa kojim sam sada počeo već i prkosno da se suočavam. Da ga netremice gledam u samo srce zenice. U samo središte ništavila. Par sati nakon ponoći, dok sam iscrpljen polako tonuo u san, bio sam već negde na pola puta, između onog starog, poznatog osećanja potpunog poraza, koje je u datim okolnostima bilo toliko logično, i jednog sasvim novog, do tog momenta meni potpuno nepoznatog, osećanja jedne vrste olakšanja odnosno oslobađanja.

Ali je za prelazak ovog puta bio potreban još jedan puni dan. Nedelja. Moja poslednja nedelja. I onaj moj poslednji, konačni, potonji (samo)obračun. Juče, u nedelju ujutro, probudio sam se sa onom istom neobičnom mešavinom istovremene

135

težine i olakšanja, sa kojom sam samo nekoliko sati pre toga zaspao. Ostalo mi je, dakle, da ovu mešavinu, makar samome sebi, razjasnim. I prevedem u neku minimalnu konzistenciju. Ovakvu ili onakvu, svejedno. Do nedelje veče, u tome sam uspeo. Rezultat je za mene bio apsolutno nov i iznenađujući. ODLUKA O SUICIDU, ALI SA OLAKŠANJEM, DA NE KAŽEM HEPIENDOM, JER TO BI IPAK BILO MALO PRE­TERANO. No, da krenem redom, put do ovog rezultata, bio je naporan, bolan i dug. Bila je to jedna vrsta mog potonjeg životnog flešbeka.

U ovom flešbeku, dva glavna utiska, ono otežavanje i ono olakšavanje, bili su međusobno krajnje kontradiktorni, ali i logički (i psihološki) tesno isprepleteni i povezani. I, paradoksalno, odnosno dijalektički, što više ono prvo, to više ovo drugo. Najpre je došlo ono otežavanje. Preciznije, najmanje petostruko otežavanje. Zbog toga što sam tokom pomnog unutrašnjeg samoposmatranja odnosno samorefleksije, otkrio najmanje PET STARIH­NOVIH STEGA­OMČI. Koje je onaj moj stari, dobri znanac, počeo nepovratno da zateže, pre samo nekoliko dana, ali koje su sve zajedno, već danas, u ponedeljak veče, dovele do one moje potonje, velike i neopozive odluke. Ali, kao što ćete ubrzo videti, i do onog mog potpuno novog, neobičnog i neočekivanog olakšanja.

PRVA STEGA­OMČA bila je moja svest o tome, da je ovoga puta, moj prelazak iz one prethodne, svetle, hepiend, u ovu novu, mračnu, lošu fazu, bio potpuno, ali, to moram još jednom da istaknem, zaista, potpuno, bez ikakvog spoljašnjeg, objektivnog ili vidljivog uzroka odnosno razloga. Čak naprotiv, moj prethodni, veliki i višestruki hepiend, bio je u punom jeku, već najmanje nekoliko meseci, i ništa, apsolutno ništa, nije ni nagoveštavalo, a kamoli kvarilo ili narušavalo takav tok. Ovakvi, ničim izazvani prelasci, iz svetlosti u tamu, ili obrnuto, iz tame u svetlost, doduše, dešavali su mi se i više puta ranije, ali, čini mi se, ipak, nikada pre, baš ovako odnosno ovoliko, kao odnosno koliko sada. A osim toga, to ćete i vi videti veoma

136

brzo, i ova prva stega ili omča, svoj puni, konačni efekat, postići će tek na kraju, sabirajući svoj negativni učinak, sa isto takvim, negativnim učincima, preostale četiri stege odnosno omče. Pa onda da nastavim.

DRUGA STEGA­OMČA bila je moja svest, spoznaja, otkriće, o sve većoj učestalosti, te sve jačem intenzitetu, rečenih prelazaka. Koji su oduvek bili ciklični, ali sa stalnim skraćivanjem odgovarajućih perioda, te povećanjem odgovarajućih inten­ziteta. Ovakve, ničim izazvane prelaske, pamtim, naime, od svojih najranijih dana, ali su njihovi periodi, od prvobitnih nekoliko, pa i desetak godina, evo, spali, na svega nekoliko meseci, a njihovi intenziteti, od prvobitnih blagih, čak veoma blagih, gotovo neosetnih prelaza odnosno nijansi, evo, narasli, na nepodnošljivo oštre i bolne rezove i šizme. Što je, naravno, samo dodatno zatezalo moju ukupnu omču.

TREĆA STEGA­OMČA dalje se negativno nadovezivala, na dve prethodne stege ili omče. Reč je o prostoj, veoma prostoj, ali značajnoj činjenici, da sam danas već imao više od pedeset godina. Da je moja ukupna životna, fizička i duhovna snaga, već u velikoj meri bila počela da pada, u svakom slučaju, da je danas bila značajno manja, nego što je bila samo do pre par godina. I to sam već jasno, sasvim jasno osećao. Ne, naravno, da bih sada temeljno preispitivao i menjao svoja osnovna životna uverenja, što se toga tiče u njima sam se samo još jače učvršćivao, nego u smislu nekog novog i povećanog životnog realizma, vremenske ekonomije, i strožijih prioriteta.

ČETVRTA STEGA­OMČA bila je kumulacija prethodne tri stege ili omče, sa svojim kumulativnim, zbirnim negativnim efektom. Koji je, zapravo, bio veći od prostog zbira jedan plus dva plus tri, jer, odmah sam uočio ovu značajnu analogiju između fizičkih i duhovnih, te istorijskih i individualnih fenomena, ni ovde više nije važila ona stara, linearna, njutnovska, nego jedna nova, nelinearna, postnjutnovska, prigožijanska dinamika. Kao u „istoriji dugog trajanja“ Fernana Brodela, „teoriji svetskog sis­

13�

tema“ Imanuela Volerstina, i „društvenoj i kulturnoj dinamici“ Pitirima Sorokina. Poenta je bila u negativnoj sinergiji i nelinear­noj eskalaciji. Ili, nemojte mi zameriti, trudim se da u tome ipak ne preteram, formulisaću to i uz pomoć svoje osnovne profesije, filozofije, posebno filozofije vremena, hronozofije, i u mom malom individualnom životu, baš kao i u velikoj i dugoj istoriji trojice pomenutih ali i mnogih drugih velikih mislilaca, došlo je do negativne sinergije i nelinearne eskalacije, ne samo jedne, i ne samo sekularne ili samo ciklične, nego više sekularnih i cikličnih OPADAJUĆIH dinamika. I to je bilo to, kako bi to danas cirkularno poentirali, naši današnji, mladi i ubrzani japijevci.

PETA STEGA­OMČA takođe je bila negativna i nelinearna sinergija prethodne četiri stege ili omče, samo sada proširena i pojačana, sa još jednom, biološkom, preciznije genetičkom dimenzijom. Evo kako. Potpuno bez veze sa početkom i najvećim delom ove priče, ali, evo, sada se pokazuje, sa velikim, možda i odlučujućim značajem za njen završetak, u poslednjih nekoliko godina, bavio sam se najnovijim i najnaprednijim rezultatima grupe vodećih harvardskih istraživača, biologa, medicinara, neurologa i psihologa, na čelu sa Danijelom Golemanom, koji su, pored ostalog, definisali i jedan relativno nov, proširen i poboljšan stav, o onom starom problemu odnosno odnosu između genetike i okruženja. Po ovom njihovom stavu, koji sam ja odmah i oberučke prihvatio, pre svega zbog toga što se taj njihov stav veoma dobro nadovezivao, na one moje stavove iz filozofije, sociologije i istorije, umesto onog rigidnog i jalovog ili­ili, i ovde je važilo jedno mnogo inteligentnije i produktivnije i­i, naime, da su važni i genetika i okruženje, i to ne tek onako apstraktno, nego i sasvim konkretno, tako što ona prva, dakle genetika, predstavlja osnovu i potencijal, a ovo drugo, dakle sredina ili okruženje, predstavlja skup „prekidača“ odnosno „okidača“, koji onu osnovu odnosno potencijal, pokreću, iniciraju, aktiviraju.

Jasno je šta je u mom slučaju predstavljalo onu genetičku osnovu odnosno potencijal. Na ovaj ili onaj način, to su bile

13�

sve one stege ili omče koje sam gore upravo naveo. Među ovima, i ona prva, koja mi je dugo, veoma dugo, zapravo sve do samog kraja, izgledala potpuno bezrazložno. Shvatio sam, i oni prelazi, koji su dolazili onako nenadano, i koji su me oduvek najviše plašili, imali su svoj, genetski uzrok odnosno razlog, samo što toga tada uopšte nisam bio svestan. Još jasnije je šta je u mom slučaju predstavljalo sredinu ili okruženje, živo vrelo, izvor ili rezervoar „prekidača“ odnosno „okidača“, koji su u meni pokretali rečenu osnovu odnosno potencijal. U krajnjoj liniji, to je bilo teško VremeProstor, naše velike pozne epohe, naše umorne, iscrpljene, opadajuće pozne moderne, koja je na našem (ne)slavnom Balkanu, ratnih 1990­ih, ali, produženo, i postratnih 2000­ih, bilo, malo je reći, sumorno, tmurno, „olovno“. I, kao sinteza ova dva glavna lika naše mrke zbilje, genetike i okruženja, nasleđa i sredine, nasleđivanja i promene, to sam bio i ja, moje malo, goluždravo ja, sa svojim, od kada znam za sebe, munkovski bolnim i produženim primalnim krikom. Koji je, kao izraz moje, pretpostavljam, genetički uslovljene preterane osetljivosti, potrajao, evo, već duže od pola veka. Te koji je, možda, bio dobar za moju filozofiju, možda i za ovu priču, da ne kažem literaturu, ali, koji, zasigurno, nije bio dobar, za mene samog, odnosno za moj život.

Kako god, negativna i nelinearna sinergija, pet stega­omči koje sam upravo opisao, bila je najzaslužnija za ono neobično dvojstvo, do kojeg sam konačno i neopozivo došao, juče odnosno danas, u nedelju odnosno u ponedeljak uveče. Za onu tešku i mučnu odluku, naime, da svojevoljno odem sa ovog sveta, ali sa onim potpuno novim i neobičnim osećanjem, neke iznenadne i neočekivane smirenosti. Paradoksalno, i za jedno i za drugo, i za onu tešku i mučnu odluku, i za ovu iznenadnu i neočekivanu smirenost, temelj je bila ona ista sinergija, posebno ona njena potonja, peta, genetsko­sredinska uslovljenost. Konačno pomiren, sa svetom i sobom, naime, shvatio sam, kako je moja celokupna poluvekovna životna odiseja, sa svim njenim brojnim ciklusima i trendovima, kondenzacijama i akceleracijama, eskalacijama i turbulencijama, ambivalencijama

13�

i kontradikcijama, transformacijama i transferima, celo vreme, bila, zapravo, SAMO JEDNA JEDINA VELIKA I PRODUŽENA KOMPLIKACIJA. Pokušaj života, samoodržanja, Erosa, da pobegne od smrti, samouništenja, Tanatosa. Pokušaj koji je bio čak i moćan, bogat, kreativan, ali koji je, konačno, došao do svog potonjeg i neumitnog kraja.

Pre nego o ovom kraju kažem i ono poslednje što imam, međutim, izneću još samo jednu, u odnosu na glavni tok priče svakako sporednu, ali, mislim, zanimljivu, „literarnu“ pojedinost. Molim vas da obratite pažnju. Na samom početku ove priče, već u njenom prvom odeljku, nadam se da se toga još uvek sećate, naglasio sam, kako priču počinjem da pričam odnosno zapisujem, u nedelju, 20. juna 2010, usred jedne svoje nove i velike svetle faze, te, to je posebno važno, kako bez te svetle faze, ovu priču najverovatnije ne bih ni mogao da ispričam odnosno zapišem. U toku samog pričanja odnosno pisanja, preciznije od pre nekoliko dana, još preciznije od subote uveče, međutim, to vam je dobro poznato, jer sam o tome pisao upravo u ovom, poslednjem, devetom odeljku priče, došlo je do naglog, i, na prvi pogled, bezrazložnog prekida ove moje poslednje svetle faze, te do mog upadanja u jednu novu, najnoviju, potonju tamu.

Iskustvo devetog odeljka, potonje tame, bilo je kritično. Najpre, ovo iskustvo, potvrdilo je onu moju raniju pretpostavku, o pričanju odnosno nepričanju. Sam bog zna šta me je zaustavilo da ne pritisnem DELETE fajla skoro završene priče. Od subote veče do nedelje veče, najmanje tri­četiri puta, bio sam na samoj ivici da to učinim. Ako nije uzrečica, kao kod mene malo pre, za mene je bog oduvek bio previše jednostavno i jeftino rešenje, slično mislim i za slučaj, koji se u ovakvim situacijama takođe često poziva u pomoć, zbog toga verujem da je ovu priču spasila puka navika i inercija, otprilike onako kao što i teški bolesnik, koji zna da uskoro odlazi s ovog sveta, samo po navici i inerciji, do kraja uredno plaća sve svoje ovozemaljske, komunalne i slične račune. A u nedelju veče, nastupila je ona nova, velika i neobična smirenost, koja je već, sama po sebi, donosila i neki

140

sasvim novi duh. I spas za ovu priču. Koju, evo, sada, ne samo da ne odbacujem, nego ju, sa obnovljenim smislom, čak sasvim usredsređeno i pažljivo, završavam.

Smirenost o kojoj je reč, nije bila kao neke moje ranije, samo na prvi pogled slične smirenosti, koje su dolazile kao posledica velikih prethodećih iscrpljenosti. Pored ove stare, negativne, naime, moja nova smirenost, koju sam po prvi put u životu osetio pre dan­dva, sadržala je i jednu sasvim novu mentalnu odnosno duhovnu komponentu. NEKU MENI DO TADA POTPUNO NEPOZNATU A LEKOVITU BLAGOST. I to ne samo prema spoljašnjem svetu, prema kojem sam i ranije bio relativno blag, fleksibilan i tolerantan, jer sam oduvek bio kompleksan, ambivalentan i kontradiktoran, istovremeno alternativac i realist, nego i prema samom sebi, blagost koja je za mene već bila nešto sasvim novo. I, moram reći, nešto sasvim logično i blagotvorno. Kao da je sve dolazilo na svoje mesto.

U jednom momentu, sve je bilo toliko okej, da sam čak pomislio, čekaj, ovo je previše jednostavno, ovo mora da je autosugestija, podležeš onoj ideji Sigmunda Frojda iz teorijske psihoanalize, o samouništenju, smrti, Tanatosu, kao razrešenju, olakšanju, oslobođenju. Ali me je još jedan pažljiv, usredsređen, produžen pogled u sopstvenu nutrinu, konačno razuverio, ne to nije bila teorijska autosugestija, nego autentično, nepatvoreno, neposredno stanje moje duše. Celog života prema samom sebi bio sam strog, veoma strog. Stoički, asketski tip. I ne žalim zbog toga. Ovoj strogosti, ovom stoicizmu, ovom asketizmu, ovom „self­made“ oklopu, naime, imam da zahvalim, za sve vredno, do čega sam došao u životu. Za otpor, za borbu, za pobunu. Za ljubav, za prijateljstvo, za istinu. Ali sam sada došao do kraja svoga puta. Umorio sam se. Zaslužio sam odmor. I ZATO KAŽEM SEBI, SKINI OKLOP, OPUSTI SE, ODMORI.

Nekako u istom momentu, kroz glavu mi je prostrujala rečenica „It was not bad, not at all“ (Nije bilo loše, ne uopšte). U početku nisam bio svestan ni ko je ovu rečenicu izgovorio,

141

jednostavno dobro je pogađala ono što sam osećao, pa sam ju nekoliko puta opsesivno ponovio. A onda, kada sam se najzad setio da je ovu rečenicu izgovorio Ronald Regan, predsednik SAD, rodonačelnik i predvodnik takozvane neokonzervativne revolucije, na svečanosti priređenoj povodom isteka njegovog drugog predsedničkog mandata, 1988, pomislio sam, pa ovo se neko sa mnom žestoko sprda, ovo je neka strašna istorijska ironija, kada mi se, evo, na kraju puta, afirmativno javlja misao odnosno rečenica, jednog od mojih najvećih ideoloških i političkih antagona. Ali sam veoma brzo, onu blagost, ili makar odsustvo one ranije strogosti, osetio i prema njemu, Ronaldu Reganu. Očigledno, već sam sav bio više na onom nego na ovom svetu.

I ostatak je bio takav. Skoro tehnički neutralan. Radnje koje sam izveo, odnosno koje, evo, izvodim, u ponedeljak, u osam sati uveče, 5. jula 2010, samo nekoliko sati uoči svog pedesetpetog rođendana, krajnje su racionalne, sabrane i smirene. Najpre ispisujem ovaj, poslednji pasus priče, zatim pritiskam ono kompjutersko SAVE, vidim da će kratki roman imati oko stočetrdeset standardnih stranica, po ugledu na Tunel Ernesta Sabata upravo toliko sam i hteo, kopiram fajl još na dve fleške, strpljivo sačekujem i dva printana primerka, prema ranijem dogovoru izdavaču imejlom šaljem jedan elektronski i ostavljam na stolu jedan printani primerak, najzad, nakon svega ovoga, odlazim u dnevnu sobu, uzimam pištolj, prislanjam cev na desnu slepoočnicu, lagano povlačim oroz. I to je to. Kraj.

143

O autoru

Milan M. Popović rođen je 11. jula 1955, u Andrijevici, Crna Gora. Teoretičar savremenog društva, sociolog, politikolog. Profesor na Pravnom fakultetu Univerziteta Crne Gore u Podgorici. Objavio veći broj knjiga, članaka, kolumni, komentara. Velik broj ovih može se naći i na njegovom ličnom veb­sajtu www.milanmpopovic.info. Oklop je njegov prvi roman.

Prvi deo / REZ1. Šok ......................................................................................................72. Flešbek .............................................................................................253. Komplikacija ..................................................................................39

Drugi deo / TRANSFER4. Performans .....................................................................................615. Kartel ................................................................................................836. Fatva .................................................................................................99

Treći deo / KRAJ7. Metak ............................................................................................ 1138. Hepiend ........................................................................................ 1239. Opet .............................................................................................. 133

O autoru ........................................................................................... 143