SADRŽAJ

UVOD..............................................................................................................................................3

ELEKTRONSKO POSLOVANJE – OPŠTI PRISTUP..................................................................4

1. OSNOVNI POJMOVI.................................................................................................................4

2. ELEKTRONSKA TRGOVINA (e-commerce)...........................................................................8

2.1. POJAM I ZNAČAJ ELEKTRONSKE TRGOVINE................................................................8

2.2. MODELI ELEKTRONSKE TRGOVINE.............................................................................10

2.3. FORME ELEKTRONSKE TRGOVINE...............................................................................13

2.3.1. B2B - business to business............................................................................................13

2.3.2. B2C - business to consumer.........................................................................................17

2.3.3. C2C - consumer to consumer.......................................................................................22

2.3.4. B2B2C - business to business to consumer..................................................................22

2.3.5. C2B2C - consumer to business to consumer................................................................23

2.4. MOBILNA ELEKTRONSKA TRGOVINA (M- Commerce)................................................24

2.6 SISTEMI PLAĆANJA...........................................................................................................26

2.6.1 Sistemi bazirani na kreditu............................................................................................27

2.6.1 Sistemi plaćanja zasnovani na sredstvima sa računa...................................................27

2.7 PRIKAZ OSNOVNIH SISTEMA PLAĆANJA I DIGITALNOG NOVCA..............................29

2.7.1 Sistemi On-Line plaćanja – CyberCash........................................................................29

2.7.2 Sistemi On-Line plaćanja - First Virtual.......................................................................31

2.7.3 Sistemi On-Line plaćanja – eCash................................................................................32

2.7.4 Sistemi On-Line plaćanja – NetCash............................................................................33

2.7.5 Sistemi On-Line plaćanja - Mondex..............................................................................35

2.7.6 Sistemi On-Line plaćanja – VisaCash...........................................................................36

1

3. PREDNOSTI E-TRGOVINE....................................................................................................37

4. NEDOSTACI E-TRGOVINE...................................................................................................40

4. ZAKLJUČAK............................................................................................................................42

LITERATURA...............................................................................................................................43

2

UVOD

Savremeno poslovanje na svetskom tržištu karakterišu dva izražena trenda. Prvi je trend globalizacije poslovanja i povezivanja nacionalnih tržišta u jedinstveno tržište. Drugi je trend informatizacije poslovanja i digitalnog povezivanja preduzeća. Pored fizičkog, realnog tržišta, savremena trgovinska preduzeća obavljaju svoje poslovanje i na tzv. elektronskom tržištu, kao novom poslovnom okruženju.

Razvoj novih tehnoloških rešenja i njihovo uvođenje u poslovanje, doprinosi podizanju efikasnosti i kvaliteta poslovanja. Primena novih koncepata informaciono-komunikacione tehnologije, pruža trgovinskim preduzećima mogućnost prikupljanja tačnih, relevantnih podataka, koji se transformišu u informacije, neophodne za donošenje poslovnih odluka.

Značaj informacija u elektronskoj trgovini može se posmatrati sa dva aspekta:

• informacije neophodne kupcu (potrošaču), i

• informacije neophodne trgovinskom preduzeću.

Upotreba Interneta, kao medijuma u komuniciranju i prodaji, dovela je do ukidanja prostornih i vremenskih barijera između trgovine i njenih potrošača. Finalni potrošači, sedeći za tastaturom računara, brzo i lako se mogu informisati o svim promenama u poslovanju i karakteristikama ponuđenog prodajnog asortimana. U tom smislu, jedna od osnovnih prednosti elektronske nad tradicionalnom maloprodajom, jeste mogućnost kupovine 24 časa 7 dana u nedelji, što je u elektronskom poslovanju poznato kao "biznis 24 x 7".

Trgovanje na Internetu. Eldorado ili vreća bez dna? Pitanje koje već godinama muči nebrojene preduzetnike koji u virtuelnom prostoru pokušavaju da ostvare svoje poslovne ideje i snove.

Neslućen razvoj e-poslovanja doveo je do stvaranja novih i modifikacije postojećih institucija i usvajanja i razumevanja specifičih pojmova: e-tržište (engl. e-marketplace), e-marketing (engl. e-marketing), e-bankarstvo (engl. e-banking), e-novac (engl. e-money), e-aukcije (engl. e-auction)...

Elektronska trgovina pruža mogućnost stvaranja potpuno novog modela poslovanja. Značajna prednost je svakako fleksibilnost ponude u skladu sa realnom situacijom na tržištu, tj. izmene proizvoda koji su u ponudi, cena i sličnih elemenata moguće je realizovati relativno brzo čime se postiže fleksibilnost.

3

ELEKTRONSKO POSLOVANJE – OPŠTI PRISTUP

1. OSNOVNI POJMOVI

Izraz elektronsko poslovanje je prvi put upotrebljen 1996. godine i označavao je poslovanje uz primenu savremene, elektronske tehnologije. Do tada se ovaj izraz odnosio na poslovanje u sektoru elektronike.

Elektronsko poslovanje1 (Electric Business) možemo definisati kao obavljanje poslovnih procesa uz primenu elektronske tehnologije. Pri tome, pod elektronskom tehnologijom podrazumeva se kombinovana upotreba informacionih tehnologija i telekomunikacija. Ovakav model poslovanja odlikuju kompjuterizovani odnosi sa partnerima, slanje velikog broja informacija, na velike daljine u kratkom vremenskom periodu, virtuelne strukture i visok nivo automatizacije. Elektronsko poslovanje se zasniva na primeni Interneta, intraneta i aplikacija za grupni rad2.

Sa primenom elektronskih tehnologija u poslovnim procesima počelo se još sedamdesetih godina prošlog veka, ali je njen značaj uočen tek razvojem elektronske trgovine i sve širom primenom Interneta u poslovne svrhe.

Upotrebom elektronskog poslovanja ostvaruju se brojne ekonomske i tehnološke prednosti. U ekonomskom smislu, preduzeća koja u svom poslovanju koriste elektronsku tehnologiju, mogu da ostvare značajne uštede u troškovima poslovanja i efikasnije obavljaju svoje zadatke, i samim tim bude konkurentnija na tržištu. Tehnološki razlozi za prihvatanje elektronskog poslovanja su vezani za mogućnost kombinovanja i digitalizaciju različitih medija (tekst, slike, zvuk i video).

Pored nabrojanih prednosti postoje i određene barijere kod elektronskog poslovanja. Najveći problem je pitanje bezbednosti, tj. zaštite podataka od neovlašćenog pristupa i promena. Takođe je potrebno rešiti i pitanje zaštite autorskih prava. Ipak, i pored navedenih barijera postoje optimistička predviđanja brzog razvoja elektronskog poslovanja.

Vrste računarskih mreža

Najznačajniji segment elektronske tehnologije su računarske mreže. Sam pojam računarske mreže podrazumeva skup računara koji međusobno komuniciraju. U zavisnosti od vrste i broja subjekata koji se njima povezuju razlikujemo:

- intranete, računarske mreže u okviru jednog poslovnog subjekta (preduzeća)- ekstranete, računarske mreže između povezanih subjekata (npr. povezivanja sa poslovnim

partnerima), i- Internet, kao najširu informacionu mrežu između velikog broja nezavisnih subjekata3

1 Bjelić P.: "Elektronsko poslovanje u Jugoslaviji i perspektive razvoja", Centar za proučavanje informacionih tehnologija, 2002.

2 Stankić R.: "Poslovna informatika", Ekonomski fakultet Beograd,1999.4

Intranet4 možemo definisati kao internu računarsku mrežu unutar kompanije koja je spojena sa Internetom. Intranet je mreža računara, obično mreža jedne kompanije, koja koristi Internet tehnologije za povezivanje računara, organizaciju podataka i pristup podacima. Za korisnika, Intranet je pojavno i funkcionalno identičan Internetu. Uvođenjem Intraneta unificiraju se alati i radne tehnologije. Unifciranjem tehnologije rada eksploatiše se isto ekspertsko znanje koje je stečeno u radu sa Internetom.

Istovremeno, sadržaj Intraneta koji u jednom trenutku postane relevantan za širu grupu korisnika jednostavno se može objaviti na Internetu.

Intranet obično počinje primenom elektronske pošte, posle čega se u organizacije uvodi softver za grupni rad koji teži da prevaziđe granice poslovnih zgrada i dovodi do formiranja organizacije kod koje komunikacija zauzima veoma važno mesto. 

Današnji nivo proizvodnje računarske opreme, i, posebno, povoljne cene, čine tehničke pretpostavke Intraneta prihvatljivim kako za velike firme tako i za mala i srednja preduzeća.

Jedan od osnovnih nedostataka Intraneta jeste bezbednost interne mreže kompanije. Da bi se na neki način sačuvala bezbednost podataka unutar kompanije i obezbedila privatnost na izlazu Intraneta ka Internetu obično se postavlja tzv. bezbednosni sloj (firewall). To je softver (program) koji se izvršava na serveru Intraneta i koji sprečava neautorizovan pristup sa Interneta ka Web sajtovima Intraneta u kompanijama. U stvari, Firewall kao osnovni zadatak ima da pregleda ulazni i izlazni saobraćaj i zaustavi svaki neautorizovani prenos ili pristup informacijama. 

Koristi od Intraneta za preduzeće su:

· Globalnost informisanja - svi zaposleni su jednoobrazno informisani o kompaniji.· Efikasnost informisanja - autorizovani korisnici imaju stalno dostupne informacije.· Pristup sa udaljenih lokacija. Zaposleni radi od kuće, a informisan je kao da je na radnom

mestu.· Ažurnost informacija. Nema zastarelih adresara na kojima su nevažeći telefoni. Umesto

da svaki zaposleni ažurira svoje privatne beleške, sa intraneta preuzima potrebne podatke.· Samoedukacija zaposlenih. Novi radnik lakše ulazi u posao jer radne procedure,

pravilnike i dijagrame toka aktivnosti nalazi ažurne na jednom mestu.· Praćenje administrativne dokumentacije. Firmina normativna akta, zakoni, uredbe,

carinski propisi... sve to može se staviti na uvid zaposlenima tako da se izbegnu greške u radu zbog nedovoljne formalne informisanosti radnika.

· Praćenje e-mail komunikacije. U enormnoj količini elektronskih pisama koja se razmenjuju, uvek postoje značajne informacije koje mogu biti od koristi nekom radniku. Sistematskim praćenjem ovakvih poruka i njihovim arhiviranjem, moguće je upotrebom lokalnog pretraživača jednostavno pretraživati i birati poruke iz hiljada prispelih.

· Lokalne prezentacije zaposlenih i projekata. Intranet je odličan medijum za prezentacije odeljenja firme, pojedinaca, rukovodstva, kao i proizvoda i usluga firme. Zaposleni mogu sve relevantne prezentacije videti na intranetu preduzeća.

3 Bjelić P.: "Elektronsko poslovanje u Jugoslaviji i perspektive razvoja", Centar za proučavanje informacionih tehnologija, 2002. 4 Hanić H.: "Upravljački informacioni sistemi", Hasan Hanić, Ekonomski fakultet, Beograd, 2000.

5

· Permanentna edukacija zaposlenih. Intranet može biti firmina škola za stalno obrazovanje zaposlenih. Dovoljno je postaviti kompaktne prezentacije ili PDF (Adobe Portable Document Format) kratke dokumente i zaposleni će moći da sami usvajaju nova stručna znanja.

· Praćenje potrošnje resursa i uvid zaposlenih u njihovu potrošnju (telefonski razgovori, utrošak papira, tonera, itd.).

Praksa i iskustvo firme oblikuju sadržaj Intraneta, ali treba napomenuti da Intranet može odlično poslužiti kao kolektivna memorija firme - baza proverenih postupaka i iskustava u radu ili upravljanju .

Za razliku od Interneta, ekstraneti uspostavljaju vezu između različitih učesnika u kanalu za prodaju robu i usluge (povezuju dobavljače, distributere/kupce). Ekstraneti imaju za cilj da poboljšaju proces transfera informacija i da poboljšaju postojeće poslovne procese. Mali broj preduzeća je umrežen u jedinstven sistem sa svojim komitentima (ekstraneti). Poslovna korespodencija se još uvek, u velikom procentu, obavlja papirnim putem. Iako je elektronski sistem poslovne komunikacije znatno pouzdaniji i jeftiniji od tradicionalnog, papirnog načina komunikacije. Naše firme nisu motivisane da pređu na ovaj sistem jer neće biti moguće koristiti prednosti koje on pruža sve dok svi partneri ne pređu na elektronsku komunikaciju. U svetu se najveći deo elektronske razmene podataka (EDI) obavlja po UN/ EDIFACT standardima. Jedan od primera elektonske komunikacije u Srbiji je JUPAK mreža koja predstavlja digitalizovani sistem telekomunikacija PTT-a sa više lokacija.

Internet5 je globalna mreža sačinjena od mreža računara svih vrsta kojima je omogućeno da međusobno komuniciraju.

Reč Internet se sada koristi kako za označavanje mreža koje se u okviru Interneta služe internet protokolom (IP), tako i za mnogobrojne mreže koje su povezane sa Internetom, a ne koriste internet protokole. Računari vezani u mrežu zvanu Internet najčešće koriste grupu protokola čiji su poznatiji članovi protokoli TCP (Transmision Control Protocol) i pomenuti IP protokol.

Internet je utemeljen krajem 60 – tih godina. Sedamdesetih godina ovoj mreži su se priključili univerziteti u Americi, osamdesetih godina akademske institucije, da bi devedesetih godina došlo do izlaska iz akademskog okruženja priključivanjem pojedinaca i komercijalnih organizacija Internetu.

Danas Internet, kao globalna mreža uključuje 50.000 lokalnih mreža i povezuje preko 70.000.000 korisnika i oko 15.000.000 kompjuterskih sistema. Internet je mreža koja nema vlasnika. Koordinaciju rada Interneta vrše Internet Society (ISOC) koji je odgovoran za jedinstveno adresiranje, kao i Internet Architecture Board (IAB) koje daje preporuke za standarde6.

Broj korisnika Interneta se stalno povećava, a informacije o broju korisnika se stalno menjaju.

Karakteristike Interneta su sledeće: administrira se na decentralizovan način; predstavlja medij za komunikacije, izvor informacija i alat za okruženje za razvoj elektronske

5 Hanić H.: "Upravljački informacioni sistemi", Hasan Hanić, Ekonomski fakultet, Beograd, 2000. 6 Hanić H.: "Upravljački informacioni sistemi", Hasan Hanić, Ekonomski fakultet, Beograd, 2000.

6

trgovine; glavna prepreka Interneta je ograničen kapacitet telekomunikacionih linkova koji povezuju računarske mreže.

Internet pruža brojne mogućnosti pretraživanja informacija:pretraživanje dokumenata arhiviranih na kompjuterima; razmena elektronske pošte; pretraživanje i razmena softvera; pretraga baza podataka; kompjuterske konferencije; kreiranje WEB stranica; interaktivno učenje; prodaja proizvoda i usluga.

Neki od osnovnih pojmova vezanih za Internet prostor su: domen, IP adresa, HTTP, HTML.

Domen predstavlja Internet adresu. Domeni se određuju prema oblasti poslovanja konkretne organizacije.

IP adresa predstavlja neku vrstu internet broja računara koga dodeljuje mrežni informacioni centar (Network Information Centre).

HTTP je internet protokol koji služi za distribuciju Hyper text dokumenata.

HTML jezik je programski jezik koji služi za kreiranje HTML kôda pomoću kojih se prave Web prezentacije.

Raspodela domena na Internetu pokazuje da se oni u 65% koriste u komercijalne svrhe. U Srbiji je ovaj trend slabijeg intenziteta.

Da bismo se uključili na Internet potrebno je imati odgovarajući hardver, softver, modem i dobavljača (provajdera). Provajder obezbeđuje liniju za pristup Internetu. Kvalitet provajdera zavisi od broja ulaznih linija kojima raspolaže i brzine uspostavljanja veze na Internetu. Pored dobijenog korisničkog imena i lozinke za pristup Internetu neophodno je imati i softver za pristup za vezu na Internetu.

7

2. ELEKTRONSKA TRGOVINA (e-commerce)

2.1. POJAM I ZNAČAJ ELEKTRONSKE TRGOVINE

Pod pojmom elektronske trgovine7 podrazumevamo aktivnosti u procesu trgovine koje se realizuju primenom elektronske tehnologije, reč je o razmeni koja se vrši preko Interneta.

Po metodologiji Evropske unije elektronska trgovina predstavlja skup komercijalnih aktivnosti koje se vode preko elektronskih mreža (najčešće Interneta) a koje imaju za krajnji cilj prodaju ili nabavku proizvoda ili usluga.

Sistemi elektronske trgovine i poslovanja ostvaruju eksplozivan rast zahvaljujući razvoju Internet tehnologija. Ove tehnologije se sve više primenjuju u razvoju finansijskih i korporacijskih računarskih mreža baziranih na TCP/IP protokolima.

Funkcionalno posmatrano, elektronska trgovina objedinjuje aplikacione programe, savremene vidove komunikacije, zaštitne funkcije kako bi se olakšala realizacija poslovnih transakcija.

Izdvojićemo neke od faktora koji su omogućili razvoj elektronske trgovine:

Elektronska pošta - e-mail je prva Internet aplikacija značajna za komunikaciju. Svoju veliku primenu je našla u poslovanju ali i u ličnoj komunikaciji.

World Wide Web- Internet aplikacija bazirana na informacijama u posebnom formatu, poznatom kao HTML kod.

Kriptografski alati - da bi što veći broj potrošača obavljao kupovinu preko Interneta, potrebno je da transakcije budu bezbedne.

Platni instrumenti i mehanizmi - kreditne kartice, a u novije vreme i elektronski novac koriste se za on-line i off-line plaćanje u okviru standardizovanih procedura elektronskog platnog prometa. Alati za izgradnju odnosa sa potrošačem - uspeh elektronske trgovine u značajnoj meri

zavisi od saradnje sa klijentima, pa je izgradnja odnosa sa potrošačima veoma bitna u ovoj vrsti poslovanja. Internet i Web omogućuju da se taj odnos unapređuje i olakša8.

Najznačajniji tehničko – tehnološki i pravni preduslovi koji predstavljaju osnov za transakcije u prometu roba, usluga i novca su:

- umreženi računar kao osnovni uslov za odašiljanje i prijem elektronskih poslovnih informacija i dokumenata

- prepoznatljiva, opšteprimenjiva i razumljiva aplikacija za komunikaciju- definisani pravni odnosi u računarskom okruženju - utvrđena pravila ponašanja u procesu unosa, prenosa i prijema informacija

(standardizacija)

7 Vuković N.: "E-bussines", ppt prezentacija,2001-20028 Radenković B.: "Elektronsko poslovanje- stanje i perspektive", ppt prezentacija,2001-2002

8

- subjekti koji učestvuju u u registrovanju učesnika, prenosu informacija- akreditaciono, registraciono, certifikaciono telo, davaoci usluga

- osmišljeni sistemi zaštite

Kod nas nisu postojale privatne računarske mreže koje bi se koristile za trgovinu. Do razvoja ove oblasti poslovanja dolazi tek masovnijom upotrebom u poslovne svrhe. Internet se u oblasti trgovine najpre koristio isključivo u promotivne svrhe dok je uvođenje elektronske trgovine sprečavala nemogućnost naplate prodate robe elektronskim putem.

U prvoj fazi razvoja elektronske trgovine u Srbiji, samo se proces naručivanja robe obavljao preko Interneta, dok se plaćanje za robu obavljalo pouzećem uz fizičku isporuku robe. Do pojave prvih Internet prodavnica kod nas dolazi 1998. kada je Eunet otvorio prvi elektronski (virtuelni) tržni centar. Neke prodavnice su koristile mogućnost naplate pouzećem po dostavi robe da bi proširile svoju delatnost.

Do pojave većeg broja elektronskih prodavnica dolazi sa pojavom prvih elektronskih kartica koje omogućavaju on-line plaćanje. Ovo predstavlja drugu fazu u razvoju elektronske trgovine u Srbiji. I naručivanje i plaćanje za naručene proizvode obavlja se na Internetu, on-line tj. u trenutku kupovine. Neke od poznatih elektronskih prodavnica na našoj teritoriji : yuamazon.com, vavilon.com.

Elektronska distribucija i elektronske prodajne usluge čine treću fazu razvoja elektronske trgovine u Srbiji. Ova faza vodi ka totalnoj elektronskoj trgovini. Budući da je elektronska distribucija tehnički ograničena mogućnošću elektronizacije (pretvaranja u elektronski oblik), ona se uglavnom vrši kod prodaje softvera preko Interneta. Elektronska distribucija je prisutna na raznim sajtovimaza downland programa.

Primena elektronske tehnologije najveću ulogu je imala u nekoliko poslovnih područja: automatizacija “lanca vrednosti”, upravljanje potrošač-resursima, automatizacija sposobnostima prodaje, upravljanje odnosima sa potrošačima.

Pod lancem vrednosti podrazumeva se skup poslovnih procesa koji povezuje snabdevače, proizvođače, prodavce na malo, poslovne korisnike i ostale uključene u stvaranje, prodaju i isporuku robe do krajnjeg kupca. Automatizacija pruža velike koristi svima povezanim u lanac vrednosti: unapređenjem procedura, deljenjem dobrih informacija, zajedničkim donošenjem odluka.

Upravljanje potrošač-resursima je sposobnost praćenja potrošača kroz celokupni kupovni životni ciklus – od osnovnih kupovina na tržištu do zadovoljstva potrošača. Potreban je integrisan softver da bi pribavio i analizirao informacije kao što su efektivnost marketinških kampanja za svaki tržišni segment i specifična potrošačka ponašanja. Poznavanje navika postojećih kupaca, kao i istorijat kupovina mogu biti veoma korisni u određivanju i realizaciji postavljenih ciljeva, kao i u uviđanju mogućih grešaka.

Nekada su prodavci išli od vrata do vrata i prodavali robu koju trenutno poseduju. Danas je prodavcima potrebna integrisana i napredna tehnologija da ih podrži u procesu prodaje. Prodavci moraju imati neophodan softver na lap topu pomoću koga mogu reći potencijalnom kupcu da li se i po kojoj ceni određeni proizvod može naći.

Menadžment odnosa sa potrošačima se fokusira na dubokom razumevanju potrošača, a sastoji se u razvijanju uskih partnerstava sa svojim potošačima. Korišćenjem ovog modela ne

9

samo da se održava odnos sa potrošačima već im se omogućava da i oni održe odnos sa prodavcima. Ovakav pristup podrazumeva uvođenje promena u potrošačkom servisu. To znači da se osoblje mora obučiti za rad na Web i intranet baziranoj tehnologiji i postojeći resursi se moraju zameniti novom opremom.

2.2. MODELI ELEKTRONSKE TRGOVINE

Modele elektronske trgovine možemo svrstati u sledeće grupe9:- aukcijski model- portal modeli- dynamic pricing model- online trading and lending

Aukcijski modeli su organizovani kao forumi za online trgovinu. Korisnici se prijavljuju kao licitanti ili prodavci. Prodavac šalje podatke o predmetu prodaje, minimalnu cenu i krajni rok za završetak aukcije. Licitant pretražuje sajt, pregleda trenutne licitatorske aktivnosti i licitira. Aukcijski sajtovi po završetku posla dobijaju procenat od obe strane.

AUKCIJSKI MODELAUKCIJSKI MODEL

http://www.internetauctionalist.com/

Slika 1. – Primer aukcijskog modela e-trgovine

Portal modeli obično nude vesti, sport, vreme kao i mogućnosti pretraživanja Web- a. Razlikujemo dve vrste portala: horizontalni i vertikalni.

Horizontalni portali agreriraju informacije o širokom opsegu tema iz različitih oblasti. Vertikalni modeli nude veliki broj informacija koje pripadaju jednoj konkretnoj oblasti. Primeri ove dve vrste portala su dati na sledećim slikama:

9 Vuković N.: "E-bussines", ppt prezentacija,2001-200210

PPRIMER HORIZONTALNOG PORTALARIMER HORIZONTALNOG PORTALA

www.yahoo.com

Slika 2. – Primer horizontalnog portala

PRIMER VERTIKALNOG PORTALAPRIMER VERTIKALNOG PORTALA

www.acm.org

Slika 3. – Primer vertikalnog portala

Dynamic pricing sistemi omogućavaju spajanje velikog broja kupaca i na taj način se smanjuje cena proizvoda.

11

DYNAMIC PRICING MODELIDYNAMIC PRICING MODELI

http://http://www.priceline.comwww.priceline.com//

Slika 4. – Primer dynamic modela e-trgovine

Online trading i landing modeli koriste brokerska preduzeća. Brokerska preduzeća su definisala način realizacije poslova osiguranja i trgovine nekretninama i hartijama od vrednosti preko Weba. Na sajtovima je moguće realizovati kupovinu, prodaju i upravljanje svim investicijama sa desktopa. Transakcije preko Weba manje koštaju.

12

ONLINE TRADING I LANDING MODELIONLINE TRADING I LANDING MODELI

http://www.afsd.com.au

Slika 5. – Primer Online trading i landing modela

2.3. FORME ELEKTRONSKE TRGOVINEZavisno od odnosa između učesnika u elektronskoj trgovini možemo razlikovati sledeće

modele elektronske trgovine10:

B2B - business to businessB2C - business to consumerC2C - consumer to consumerB2B2C - business to business to consumerC2B2C - consumer to business to consumer

2.3.1. B2B - business to business

B2B11 model elektronskog poslovanja predstavlja poslovanje između preduzeća, tj. razmenu proizvoda, usluga ili informacija sa drugim firmama iz okruženja. Za razliku od B2C modela koji podrazumeva poslovanje preduzeća sa krajnjim korisnicima, B2B povezuje sve učesnike u poslovnom procesu koji prethodi krajnjem korisniku - dobavljače, posrednike, distributere...

B2B tehnologije olakšavaju transakcije za prodaju robe i usluga između kompanija, omogućavaju integraciju lanca nabavke, kao i online pribavljanje robe jedne firme za drugu..

10 Stankić R.: "Poslovna informatika", Ekonomski fakultet Beograd,1999.11 Đurić N.: "B2B poslovanje", Simpozijum o elektronskoj trgovini i elektonskom poslovanju, Palić 2003

13

B2B (Business to Business) B2B (Business to Business) B2B

Slika 6. – Primer business to business modela

Razvoj B2B možemo podeliti na tri faze: elektronska razmena podataka (EDI), osnovni model B2B elektronske trgovine i elektronskih tržnih centara (Electronic Marketplaces - eMarkets).

Početak B2B poslovanja vezuje se za pojavu prvih EDI sistema. Velikim ulaganjima u informacione tehnologije, kompanije su postigle značajan stepen automatizacije internog poslovanja, ali je njihova komunikacija sa poslovnim okruženjem obavljana klasičnim putem.  Naručivanje robe ili usluga podrazumevalo je da se nakon kreiranja u sopstvenom informacionom sistemu narudžbenice, ili računi štampaju i šalju poštom poslovnim partnerima.

Kada kupac ili dobavljač, primi dokumentaciju ona se u većini slučajeva ponovo ručno prekucava i unosi u njihov informacioni sistem. Naravno, uvek postoji mogućnost da se pojave greške prilikom prekucavanja, da se dokument izgubi ili bude oštećen u transportu.

Znači, postojala je potreba da se elektronskim putem omogući međusobna komunikacija informacionog sistema preduzeća sa informacionim sistemom njegovih poslovnih partnera, i time eliminišu svi nedostaci komunikacije klasičnim sredstvima. Rešenje je pronađeno u uvođenju EDI sistema koji predstavljaju prvi vid B2B elektronskog poslovanja.

EDI (Electronic Data Interchange) - elektronska razmena podataka se najčešće definiše kao: razmena struktuiranih poslovnih podataka između računara zasebnih firmi, izvršena elektronskim putem, posredstvom standardizovanih poruka koje zamenjuju tradicionalne papirne dokumente.

14

EDI funkcioniše na taj način što se kreirani dokument umesto na štampu, prosleđuje softveru koji vrši njegovo prevođenje u unapred dogovoreni standardni format podataka. Nakon toga se elektronskim putem, najčešće koristeći mrežu davaoca EDI usluga, šalje na adresu poslovnog partnera ( u njegovo elektronsko poštansko sanduče ). Kada se primalac sledeći put priključi na mrežu, on preuzima dokument koji se prevodi u format pogodan za korišćenje u njegovom informacionom sistemu i šalje ga direktno aplikaciji koja dalje obrađuje podatke. Istovremeno se i pošiljaocu šalje potvrda o prijemu dokumenta.

Pored ovog modela zasnovanog na prosleđivanju poruka može koristiti i razmena podataka u realnom vremenu.

Neophodni elementi za primenu EDI sistema: standard koji će biti korišćen za transport poruke od pošiljaoca do primaoca, s

obzirom da različita preduzeća imaju različite računarske sisteme i programe tako da je direktna razmena nemoguća,

softver koji će vršiti konverziju poruka i komunikacioni medij kojim će se poruka transportovati (javna ili privatna mreža).

Na samom početku primene EDI najveći deo komunikacije se odvijao u direktnom kontaktu računarskih sistema poslovnih partnera, što je zahtevalo da oba sistema koriste iste komunikacione protokole i brzinu prenosa podataka, imaju kompatibilan hardver i istovremeno raspoložive telefonske linije u trenutku potrebe za komunikacijom.

Prevazilaženje ovih ograničenja je kasnije postignuto korišćenjem VAN12 (Value-added network) mreža gde provajder mreže, u komunikaciji između više korisnika pruža i neke druge usluge, koje ''uvećavaju'' vrednost komunikacije. VAN sistemi obavljaju bazične funkcije poštanske službe ili elektronske usluge isporuke. Komunikacija sa VAN se vrši preko telefonskih linija. Podaci se smeštaju u samom VAN sistemu i dostupni su u svakom trenutku. VAN se koriste za čuvanje i isporuku EDI dokumenata. Ovi sistemi imaju veliki broj mogućnosti: prevođenje u EDI i obrnuto, arhiviranje, slanje EDI, konverzije protokola. Dakle, to su privatne zatvorene mreže koje kao takve predstavljaju efikasan, pouzdan i siguran medij za prenos poverljivih poslovnih informacija.

Koristeći EDI u svakodnevnom poslovanju preduzeće ostvaruje brojne prednosti:

bržu dostavu dokumenata bez gubljenja ili oštećenja, značajne uštede u vremenu potrebnom za obradu dokumentacije – eliminisanje potrebe za

ponovnim prekucavanjem dokumenata, povećanje produktivnosti i efikasnosti, značajno smanjenje troškova obrade papirne dokumentacije, smanjenje obima grešaka u obradi podataka, poboljšano upravljanje transportom, distribucijom, zalihama i značajno smanjenje troškova nabavke i sl.

12 Bjelić P.: "Elektronsko poslovanje u Jugoslaviji i perspektive razvoja", Centar za proučavanje informacionih tehnologija, 2002.

15

I pored svih ovih prednosti EDI u ovom obliku nikada nije doživeo masovnu primenu. Pre svega zbog skupe, komplikovane i dugotrajne implementacije, nedostatka fleksibilnosti u odnosu na brzinu promena u okruženju, kao i visokih troškova održavanja koje su sebi mogle da priušte samo velike kompanije.

Pojavom Interneta i njegovom sve masovnijom primenom dolazi do pojave novih oblika B2B poslovanja.

U početku su preduzeća prisustvo na Internetu obezbeđivala postavljanjem Web prezentacija u formi kataloga svojih proizvoda sa navedenim kontakt informacijama, gde su kupci mogli da se detaljno informišu o ponudi i nakon toga izvrše naručivanje klasičnim putem.

Međutim, sa razvojem sigurnosnih mehanizama omogućeno je šire prihvatanje Interneta kao sigurnog komunikacionog medija tako da su ubrzo Web prezentacije dobile i mogućnost online naručivanja i plaćanja proizvoda i usluga. 

Glavni razlozi primene Interneta u B2B su: globalna dostupnost Interneta, lako povezivanje i niska cena usluga, korišćenje standardnog svima raspoloživog softvera za pristup, postojanje adekvatnih sigurnosnih mehanizama, laka integracija sa postojećim pozadinskim sistemima. Velike kompanije su u Internetu videle šansu da smanje troškove komunikacije sa svojim poslovnim partnerima uz istovremeno pružanje mogućnosti saradnje i manjim firmama koje do sada nisu mogle sebi da priušte skupa EDI rešenja.

Prednosti B2B rešenja baziranih na Internetu su evidentne u svim fazama poslovanja. Dolazi do skraćenja proizvodnog ciklusa zbog efikasnije komunikacije svih učesnika u procesu proizvodnje. U procesu nabavke, postiže se veća produktivnost zaposlenih, smanjuje se mogućnost greške i skraćuje vreme samog procesa što dovodi do smanjenja troškova. Boljom koordinacijom sa dobavljačima postiže se efikasnije upravljanje zalihama (težnja ka just-in-time organizaciji) i njihovo smanjenje na svim nivoima uz istovremeno značajno smanjenje troškova njihovog čuvanja i skladištenja. Automatizovana podrška kupcima smanjuje broj poziva upućenih službi podrške što dovodi do bržeg odziva operatera i pružanja bolje usluge. Marketing i prodaja korišćenjem Interneta dobijaju jeftiniji i efikasaniji marketinški i prodajni kanal koji pruža mogućnost proširenja ovih aktivnosti uz minimalno povećanje troškova.

Uz sve nabrojane prednosti Internet B2B rešenja predstavljaju otvoren sistem koji omogućava bilo kojoj kompaniji uključenje u ovaj vid poslovanja. Ako uporedimo EDI i B2B e-commerce, EDI je najčešće primenjivan u komunikaciji velike kompanije – kupca ili velike kompanije - veći broj dobavljača.

Klasične B2B e-commerce sajtove su u početku postavljale velike kompanije – snabdevači, koje su putem Interneta omogućile naručivanje i prodaju svojih proizvoda velikom broju svojih distributera i kupaca.

Međutim, kupac je i u ovom modelu saradnje ostao uskraćen za mogućnost pristupa agregiranoj ponudi proizvoda iz oblasti njegovog interesovanja. Upravo to je i pravac dalje evolucije B2B koncepta poslovanja. Poslednjih godina došlo je do pojave Electronic Marketplaces (e-Markets) veletrgovinskih centara, novog oblika organizovanja B2B poslovanja na Internetu. Oni predstavljaju Web sajtove na kojima veliki broj prodavaca i kupaca na jednom mestu prezentuje svoju ponudu i tražnju u određenoj oblasti. Elektronski veletrgovinski centri predstavljaju novi vid online posrednika. Na jednom mestu efikasno je

16

predstavljena agregirana ponuda i tražnja. Na taj način kupcima se pruža mogućnost da ostvare niže troškove nabavke uz mogućnost kontakata sa novim dobavljačima, a isto tako i dobavljačima se pružaju niži troškovi prodaje uz mogućnost kontakata sa novim kupcima. Postoji više različitih modela elektronskih veletrgovinskih centara u zavisnosti od toga ko ih je organizovao.

Tako razlikujemo elektronske veletrgovinske centre organizovane od strane jednog ili više velikih kupaca (Buyers-Driven e-marketplaces), industrijskih giganata koji u ovom načinu poslovanja vide mogućnost povećenja efikasnosti lanca snabdevanja uz istovremeno značajno smanjenje troškova; elektronske veletrgovinske centre organizovane od strane jednog ili više velikih snabdevača (Suppliers-Driven eMarketplaces) ili elektronske veletrgovinske centre organizovane od strane neutralne treće strane (privredne komore). Neutralnost organizatora u odnosu na industriju kojoj je namenjen elektronski veletrgovinski centar, naročito je neophodna na tržištima na kojima postoji veliki broj i kupaca i prodavaca. Poverenje je u ovom slučaju ključan faktor za pridobijanje velikog broja učesnika neophodnih za normanlno funkcionisanje eMarketa.

Po načinu organizovanja mogu se podeliti i na vertikalne - orjentisane na rešavanje potreba u okviru određenih industrijskih grana, i horizontalne elektronske veletrgovinske centre - specijalizovane za određenu kategoriju proizvoda ili kupaca . B2B eMarkets nisu samo trenutni trend već jedan o mogućih dominantnih modela poslovanja u skoroj budućnosti.

2.3.2. B2C - business to consumer

B2C je takav oblik poslovanja na Internetu koji daje mogućnost kontakta između preduzeća i potrošača. Primer B2C aplikacije je sajt maloprodaje proizvoda i usluga. Ovaj model je posebno koristan za ona preduzeća koja nikada nisu direktno prodavala potrošačima. Za preduzeća koja imaju posrednike u distribuciji, reklami i prodaji ovaj model nije efikasan.

17

B2C (Business to Consumer) B2C (Business to Consumer) B2C

Slika 7. – Primer business to consumer modela

Ovo je model koji je tipičan za maloprodaju. Maloprodaja uvođenjem elektronske trgovine ostvaruje velike uštede u poslovanju (nisu potrebne skupe nekretnine, minimalni broj zaposlenih u prodajnom sektoru). Imaju mogućnost prodaje na bilo kom geografskom području i omogućena im je trenutna komunikacija sa kupcima.

Najzastupljenije vrste B2C modela su: aukcije na Internetu i virtuelni trgovinski centri.

Aukcije13 su jedan od značajnih segmenata elektronskog poslovanja. Promet koji se na ovaj način ostvaruje svakim danom je sve veći. Ovakav način trgovine kupcima omogućava nadmetanje, a trgovcima postizanje maksimalne cene. Svako može da ponudi robu i da za nju na globalnom svetskom tržištu pronađe kupca. Dovoljno je da se proizvod postavi na sajt i već je na svetskoj pijaci, a da predmet trgovine pritom nije pomeren. Elektronske ili Internet aukcije su samo specijalan slučaj posredovanja.

Možemo razlikovati dve vrste licitacija: kada se roba prodaje i kada se roba kupuje.

U slučaju kada se roba prodaje trgovac daje robu na licitaciju, naznačava količinu i minimalnu cenu, kao i uslove pod kojima će se trgovina obaviti. Kupci daju ponude i cena se povećava do određene granice gde najpovoljniji ponuđač plaća najveću cenu i dobija robu.

U slučaju kada se roba kupuje kupac daje ponudu za nabavku robe. Kupac specificira šta želi da kupi, a ponuđači (trgovci i proizvođači) daju ponude. U ovom slučaju cena se minimizira tako da onaj koji ponudi najnižu cenu dobija licitaciju.

Aukcionar je dužan da institucionalno obezbedi okvire za nesmetano odvijanje aukcije i da se faze aukcije sprovode po striktno definisanim pravilima. Nepoštovanje pravila direktno 13 Vasković V.: "Aukcije na Internetu", Simpozijum o elektronskoj trgovini i elektonskom poslovanju, Palić 2003

18

utiče na reputaciju aukcijske kuće, što za posledicu ima narušavanje ugleda i poverenja korisnika. Predmet trgovanja (objekti trgovine) na aukcijama mogu biti najrazličitije stvari. Pravila trgovine moraju biti unapred poznata i potpuno definisana.

Razlozi za širenje ovakvog načina prodaje su različiti. Aukcijska prodaja na Internetu omogućava rasprostranjenu komunikacionu infrastrukturu sa milionima potencijalnih kupaca. Moguće je nastupiti na usko specijalizovanim tržištima za pojedince i grupe koje se retko pojavljuju u javnosti.

Mehanizmi plaćanja su uglavnom razvijeni i poseduju dovoljan stepen sigurnosti. Moguće je finansijski poslovati preko sajtova koji daju garancije i u pogledu kvaliteta i u pogledu sigurnosti što povećava stepen poverenja. Svi ovi sajtovi su dizajnirani tako da zaštite korisnika tokom online transakcije. Takođe, ovi sajtovi štite trgovce od nesavesnih kupaca. Princip rada im je da zadržavaju plaćanje sve dok ne dobiju odobrenje ili odbijanje trgovine ili do isteka specifiranog vremena za završetak transakcije.

Početni korak na aukcijskim sajtovima čini posetilac koji želi da učestvuje u aukciji. Posetilac se registruje na datom sajtu i tada dobija svoje korisničko ime i šifru. Ukoliko ima nameru samo da pregleda šta se nalazi na ponudi sajta registracija nije potrebna. Kada prodavac registruje prodaju zadaje početnu cenu koja u nekim slučajevima predstavlja i minimalnu cenu ispod koje on ne želi da proda robu.

Postoji varijanta da početna cena nije zadata pa se onda roba prodaje po ceni dostignutoj tokom licitacije. Sledeći korak je da se odredi vremenski interval do kada traje licitacija. Uz svaki objekat licitacije priložen je opis proizvoda, njegova slika ili dodatno objašnjenje. Korisnicima su na raspolaganju različite opcije. Jedna od mogućnosti je da se cena podiže automatski, čim neko da bolju ponudu, s tim što je moguće limitirati visinu iznosa koji se nudi. Na nekim sajtovima postoji mogućnost praćenja svih aukcija vezanih za određeni proizvod. Jedan od vrlo korisnih servisa je komunikacija sa drugim registrovanim korisnicima sajta, bilo putem elektronske pošte ili putem foruma.

Kod online aukcija pristup ovakvim tržištima se obavlja standardnim softverskim alatima koji su široko rasprostranjeni. Infrastruktura je postojeća tako da nisu potrebni dodatni troškovi za komunikaciju. Prikaz robe moguće je ostvariti detaljno tako da omogućava kako ekspertima da pregledaju robu tako i ostalim učesnicima da se detaljno obaveste o svim detaljima.

Veoma velika popularnost Interneta i prednosti koje donosi poslovanje na svetskoj mreži su podstakli veliki broj trgovaca da se oproba u elektronskoj maloprodaji. Neki od njih su postavili male elektronske prodavnice, dok su se drugi opredelili za koncept virtuelnih trgovinskih centara14.

Pod pojmom virtuelnog (ili elektronskog) trgovinskog centra podrazumeva se skup dve ili više elektronskih prodavnica, u kojima se potrošačima nude neki proizvodi ili usluge, uz koje može biti uključen i program pratećih usluga ili zabavnih sadržaja.

Pojam elektronskog trgovinskog centra ne podrazumeva samo spisak prodavnica na Internetu i skup linkova-veza ka njima, što praktično svako može napraviti na mreži, već

14 Pavlović I.: "Virtuelni trgovinski centri", Internet ogledalo, 2000.19

podrazumeva i postojanje nekih pretpostavki i vrednosti za dugoročnije poslovanje koje će kupci tako i vrednovati.

Ovakvi sajtovi mogu na primer omogućiti upoređivanje radnji, cena i artikala; zatim preporučivanje nekih proizvoda ili marki proizvoda, isticanje beneficija za stalne kupce, organizovanje nagradnih igara i slično. Međutim, na današnjem nivou razvoja tehnologije, postoje još neki oblici elektronske maloprodaje, koji se mogu smatrati vrstom elektronskih trgovinskih centara. Tu se, na primer, mogu uračunati elektronski, ali jednosmerni (neinteraktivni) mediji na kojima se na određeni način može predstaviti ponuda robe.

Funkcionisanje virtuelnih tržnih centara se može posmatrati sa stanovišta prodavca i sa stanovišta potrošača.

Sa stanovišta prodavca, pre uključivanja u rad u okviru elektronskog trgovinskog centra neophodno je razmotriti nekoliko bitnih elemenata. Proces izbora elektronskog tržnog centra i donošenje odluke o tome je veoma bitno za dalji rad elektronskog maloprodavca. Tom izboru mora pristupiti ozbiljno, uz uvažavanje više različitih karakteristika samih trgovinskih centara. Najvažnije karakteristike koje bi prodavac trebalo da razmotri su: dostupnost elektronskog tržnog centra, cena korišćenja prostora elektronskog tržnog centra, tj. zakupnina, i dodatne usluge koje se nalaze u ponudi.

Dostupnost je veoma bitna karakteristika. Pod ovim pojmom se podrazumeva lakoća pristupa posetilaca i potencijalnih potrošača elektronskom tržnom centru i prodavnici konkretnog maloprodavca.

Elektronski maloprodavac koji želi da locira prodaju u okviru nekog virtuelnog tržnog centra trebalo da obrati pažnju na sledeće elemente: ko posećuje taj centar (kakva je struktura posetilaca prema raznim bitnim obeležjima, odnosno koliko se struktura posetilaca prema tim obeležjima poklapa sa ciljnom grupom maloprodavca), popularnost trgovinskog centra (koliki je protok posetilaca), ulaganja vlasnika centra u promociju, ko su ključni zakupci (da li postoje neke elektronske prodavnice koje posebno privlače posetioce), da li je trgovinski centar specijalizovan za određenu vrstu proizvoda ili usluga (ovo je danas sve važnije zbog velikog obima informacija na svetskoj mreži, zbog koga sve manje korisnika Interneta lako snalazi tražeći nešto određeno), i drugo. Prilikom izbora virtuelnog trgovinskog centra je veoma bitno izabrati kao partnera neku ozbiljnu i proverenu firmu.

Ostali bitni elementi prilikom odlučivanja maloprodavca za određeni elektronski trgovinski centar su cena zakupa prostora i dodatne usluge koje se nalaze u ponudi. Cena zakupa prostora na virtuelnom serveru vlasnika elektronskog trgovinskog centra se može različito obračunavati i naplaćivati.

Vlasnik može formirati cenu na nekoliko različitih načina: u fiksnom iznosu, prema veličini zauzetog prostora na serveru (izraženog u megabajtima), prema broju posetilaca koji su preusmereni sa glavne strane trgovinskog centra na prodavnicu konkretnog prodavca, kao procenat od ostvarene prodaje u prodavnici u okviru trgovinskog centra.

Vlasnik trgovinskog centra ne mora izražavati zakupninu novčano. Pored toga zakupnina se može izraziti kao obaveza elektronskog maloprodavca da u okviru svoje prodavnice reklamira usluge samog trgovinskog centra putem prikazivanja određenih reklama (banera) određeni broj

20

puta. Za maloprodavca je bitno da ispita koje su usluge uključene u cenu zakupa, koje su mogućnosti i cene dodatnih usluga neophodnih za funkcionisanje elektronskih prodavnica.

Sledeći element bitan za elektronskog maloprodavca, kada se odluči za određeni virtuelni trgovinski centar, je obezbeđivanje prostora i dodatnih usluga. Prostor se u okviru trgovinskog centra može obezbediti na različite načine: putem klasičnog zakupa prostora određene veličine na virtuelnom serveru (gde se maloprodavac javlja kao posebna, samostalna prodavnica pod sopstvenim imenom), putem zakupa »lokala« u okviru trgovinskog centra (zakupljuje se prostor standardne veličine, ali se posluje pod firmom trgovinskog centra), putem programa »pridruženih članova« (čime se u stvari formira mreža prodavnica slična trgovinskom centru koja prodaje iste i slične proizvode).

Dodatne usluge koje su na raspolaganju zakupcima u okviru trgovinskog centra su veoma bitne, jer mogu u velikoj meri olakšati poslovanje same prodavnice. Najčešće dodatne usluge koje se nude su: obezbeđivanje sigurnosti servera za elektronske transakcije (postojanje SSL procedure), dizajniranje elektronske prodavnice, obezbeđivanje provere validnosti kreditnih kartica potrošača, prikupljanje podataka o posetiocima i potrošačima, obezbeđivanje promocije elektronske prodavnice (putem različitih oblika promocije na Internetu i van njega) i drugo. Postojanje ovih dodatnih usluga koje se nude uz osnovnu uslugu zakupa prostora u velikoj meri smanjuje troškove za započinjanje elektronske maloprodaje.

Preduzetnik ne mora da investira sredstva u pribavljanje i osposobljavanje za rad softvera neophodnog za funkcionisanje elektronske prodavnice. Prodavac koristi postojeći provereni softver koji se nalazi na serveru zakupodavca. To vodi uštedi u vremenu i novcu.

Sa stanovišta kupca, susret sa virtuelnim trgovinskim centrom se odvija kroz sledeće korake: dolazak na glavnu stranicu (home page) virtuelnog tržnog centra, pronalaženje traženog proizvoda ili kategorije proizvoda, preusmeravanje na prezentaciju, tj. prodavnicu koja prodaje te proizvode,

Prvi susret posetioca i potencijalnog potrošača sa ovima novim oblikom trgovinske institucije se dešava dolaskom na glavnu stranicu ili izlog elektronskog tržnog centra. U tom trenutku je veoma bitan prvi utisak koji bi posetilac mogao da stekne.

Zbog toga je veoma bitan dizajn ove strane i centra uopšte. Neophodno uzeti u obzir postavljanje određenih elemenata koji će olakšavati snalaženje i kupovinu u okviru trgovinskog centra. Neophodno je postaviti takvu početnu stranu, koja će omogućiti posetiocima da razumeju i prihvate korišćenje trgovinskog centra pre nego neke prodavnice pojedinačno.

To znači da treba postaviti sva potrebna uputstva za snalaženje u virtuelnom trgovinskom centru, tako da budu razumljiva prosečnim posetiocima koji se po prvi put tu nađu. Dakle, korišćenje usluga virtuelnog trgovniskog centra ne sme biti komplikovanije nego posećivanje i kupovina u običnim elektronskim prodavnicama. Pored toga, na početnoj strani elektronskog trgovinskog centra bi trebalo da se nađu i neke korisne informacije za potrošače, koje im mogu pomoći prilikom izbora proizvoda u tržnom centru.

Glavni sadržaj na početnoj strani predstavlja skup aktivnih veza (linkova) ka prodavnicama koje u stvari čine taj elektronski centar. Putem tih linkova vrši se direktno preusmeravanje na prezentacije elektronskih prodavnica.

21

Pored linka može stajati opis prodavnice sa spiskom asortimana. Pored tog spiska (prodavnica), može se napraviti i lista proizvoda i usluga koje se nude. Jedan od načina da se obezbedi lakoća traženja proizvoda u okviru elektronskog tržnog centra je postavljanje pretraživača koji će omogućiti pretraživanje prema ključnim rečima. Na taj način se obezbeđuje pronalaženje željenog proizvoda, a zatim se posetilac preusmerava na elektronsku prodavnicu koja taj proizvod prodaje.

U okviru elektronskog trgovinskog centra može postojati i prateća ponuda usluga, koja može olakšati odlučivanje ili kupovinu proizvoda, ili potpuno nezavisna ponuda usluga (turističke usluge, bankarske, igre na sreću i slično).

Neki elektronski trgovinski centri obezbeđuju za svoje posetioce i potrošače mogućnost otvaranja internog računa u okviru elektronskog trgovinskog centra, koji služi za obavljanje kupovine u bilo kojoj radnji koja posluje u tom centru. Ovakvo rešenje obezbeđuje sigurnost potrošačima, jer u tom slučaju samo jednom ostavljaju svoje podatke na Internetu. Takođe, ne vrši se elektronski prenos podataka prilikom svake pojedinačne transakcije, čime se smanjuje mogućnost zloupotrebe tih podataka (posebno broja kreditne kartice). Naravno, na taj način potrošači imaju podsticaj za češćim obavljanjem kupovina u baš tom trgovinskom centru, radi veće sigurnosti kupovine.

Prednosti učestvovanja prodavaca u radu elektronskog trgovinskog centra su sledeće: vlasnik elektronskog trgovinskog centra snosi rizik vezan za dizajniranje i postavljanje tog tržnog centra, kao i za učestvovanje maloprodavaca u njemu (to znači da troškovi uključivanja u rad elektronskog tržnog centra mogu biti za maloprodavca niži nego postavljanje sopstvene elektronske prodavnice).

Obaveza promocije trgovinskog centra i maloprodavca u njemu spadaju u obaveze vlasnika tržnog centra (redukuju se neophodni promocioni napori maloprodavca). Vlasnici elektronskih trgovinskih centara ne nude samo prostor za postavljanje prodavnica, već i veliki broj usluga, među kojima je možda najvažnija usluga obezbeđivanja softverskog paketa i pratećih usluga za on-line naručivanje robe (prodavac na malo i tu ostvaruje uštedu).

Međutim, u radu elektronskog trgovinskog centra postoje i nedostaci. Ukoliko menadžeri virtuelnog trgovinskog centra ne obavljaju dobro poslove promocije, može se dogoditi da promet posetilaca u elektronskim prodavnicama koje pripadaju tom trgovinskom centru bude manji od očekivanog.

Zabavni sadržaji u okviru elektronskog trgovinskog centra mogu dovesti do velikog broja posetilaca, ali iz neodgovarajuće ciljne grupe što može imati za rezultat neodgovarajući (nizak) nivo prodaje. Može se ograničiti pravo prodavaca da samostalno istupa na Internetu, iako je prodavnica locirana u okviru elektronskog tržnog centra, što podrazumeva zahtev da svi posetioci i potrošači pojedine prodavnice moraju u nju doći putem preusmeravanja sa glavne strane trgovinskog centra.

Bez obzira na nabrojane nedostatke značaj virtuelnih trgovinskih centara je veliki. Oni predstavljaju novu trgovinsku instituciju, koja doprinsi razvoju trgovine. Značaj elektronskih trgovinskih centara na pojedinom tržištu zavisi i od kvaliteta samog tržišta.

Ukoliko na nekom tržištu preovlađuju potrošači koji već imaju određena znanja o Internetu i elektronskim maloprodajnim transakcijama, utoliko je veća mogućnost uspeha i

22

opstanka samog trgovinskog centra. Pored toga od značaja je i obrazovanje potrošača, njihovo radno vreme, procenat korišćenja kreditnih kartica i slično.

Pojavom klasičnih mašina za pretraživanje, virtuelni trgovinski centari gube trku. I pored toga, elektronski trgovinski centri bi trebalo da opstanu na tržištu elektronske maloprodaje, uz određene izmene i prilagođavanja.

Moguće je da će opstati samo najveći i najozbiljniji trgovinski centri. Osim toga, verovatno će opstati i trgovinski centri koji nude usluge manjim specijalizovanim elektronskim prodavnicama, koje nisu sposobne da samostalno posluju na svetskoj mreži i zadovoljavaju se nižim nivoima profita od velikih prodavnica, za koje je virtuelni trgovinski centar veoma povoljna opcija.

2.3.3. C2C - consumer to consumer

Ovo je novi oblik trgovine. Potrošači trguju direktno sa potrošačima. Kompanija koja podržava ove transakcije mora naći neki način da naplati ove usluge. Cena usluge je obično mali procenat transakcije, članarina, reklamiranje ili neka kombinacija.

2.3.4. B2B2C - business to business to consumer

Ova mešovita forma elektronske trgovine je, takođe, jedan od novijih modela. B2B2C model podrazumeva B2B koji podržava poslovanje preduzeća po modelu B2C. Primer ovakvog modela bi bila aplikacija koja povezuje jedan online katalog sa drugim.

23

B2B2C B2B2C (Business to Business to Consumer)(Business to Business to Consumer)

B2B2C

Slika 8. – Primer business to business to consumer modela

2.3.5. C2B2C - consumer to business to consumer

C2B2C model uključuje potrošače sprovodeći transakciju tako što koristi online preduzeće kao posrednika. Primer ovakvog modela je, recimo, kataloška prodaja kola između korisnika.

24

C2B2CC2B2C(Consumer to Business to Consumer)(Consumer to Business to Consumer)

www.autotrader.com

C2B2C

Slika 9. – Primer consumer to business to consumer modela

2.4. MOBILNA ELEKTRONSKA TRGOVINA (M- Commerce)

M-commerce15 predstavlja svaku transakciju novčane vrednosti koja je realizovana preko mobilne telekomunikacione mreže. U skladu sa ovom definicijom, M-commerce predstavlja podskup transakcija elektronske trgovine. Mobilna elektronska trgovina se javlja i kao B2C (business-to-customer) model, i kao B2B (business-to-business) model.

M-commerce aplikacije omogućavaju primenu bežičnih mobilnih uređaja za kupovinu različitih roba i usluga, pozorišnih i prevoznih karata, knjiga, realizaciju bankovnih transakcija, pristup plaćenim sadržajima i informacijama (reportoar bioskopa, red vožnje, vremenska prognoza, kursna lista, izveštaji sa berzi...). Sve ove opcije su prisutne i u e-commerce aplikacijama i sistemima, s tim što se kontakt ostvaruje preko mobilne telekomunikacione mreže.

Prednosti M-commerce sistema u odnosi na klasične e-commerce sisteme su višestruke. One mogu biti u potpunosti iskorišćene ukoliko se otklone neki nedostaci i nesavršenosti ovakvih sistema. Kao najvažniji nedostaci m-commerce aplikacija izdvajaju se pitanje autentičnosti, sigurnosti i privatnosti. Kao poseban problem snažnom razvoju m-commerce sistema u našoj zemlji nameće se niži nivo razvijenosti mobilnih telekomunikacionih mreža. Preduslov razvoja mobilne elektronske trgovine je dalji napredak i uvođenje novih tehnologija mobilnih telekomunikacija.

15 Trninić D. :"Uvod u M-commerce", Simpozijum o elektronskoj trgovini i elektonskom poslovanju, Palić 2003.25

Mobilni telefoni i uređaji za mobilnu komunikaciju imaju više tehnoloških ograničenja u odnosu na osnovno sredstvo e-commerce servisa, personalni računar (ograničenja u manipulaciji, autorizacija, sigurnost i privatnost). S druge strane, mobilni telefoni su uvek kod svojih vlasnika, bez obzira gde se oni nalaze, tako da predstavljaju najbolji izbor u slučaju potrebe trenutne akcije. Prednost ovakvog načina trgovine je i to što brojni online finansijski servisi su po svojoj prirodi, znatno bliži M-commerce tehnologijama.

Tehnološki, sve M-commerce servise možemo podeliti u četiri generacijske grupe16:

Prvu generaciju čine osnovni servisi (glas, organizatori).

Drugu grupu predstavljaju tzv. informacioni servisi, kao što su e-mail, vremenska prognoza, turističke informacije, yellow pages.

Treću generaciju servisa čine tzv. transakcioni servisi – turističke rezervacije, bankarske transakcije, online aukcije.

Četvrtu grupa servisa uključuje multimediju, video konferencije i online igre.

Iz korisničkog ugla, sve m-commerce servise možemo podeliti na: bankarske usluge, berzanske usluge, online kupovinu (šoping), i servise sadržaja (novosti, vremenska prognoza, horoskop).

Servisi mobilnih plaćanja su još uvek u fazi razvoja. Za sada još uvek nema najboljeg rešenja. Mobilno plaćanje predstavlja najkritičniji deo m-commerca.

Prvi pokušaji mobilnog plaćanja obuhvatali su standardne bankarske kreditne i debitne kartice u integraciji sa mobilnim telefonom.

Postupak plaćanja bi bio sledeći: Korisnici su pomoću telefona ili Interneta naručivali proizvode. Preko svog mobilnog telefona primali su SMS poruku o uspešnoj narudžbini a zatim su kompletirali transakciju tako što su ubacivali karticu u čitač i unosili šifru. Ovakva vrsta plaćanja nas dovodi do uverenja da su ovi uređaji korisniji od običnih mobilnih telefona. Međutim kompanije bi morale da ponude integrisano rešenje mobilnih uređaja i čitača kartica.

Postoje rešenja koja ne uključuju upotrebu kartica. Korisnici obavljaju transakcije tako što unose poseban broj koji se odnosi na recimo parking servis ili bilo kojeg drugog pružaoca usluga. Operater mobilne telefonije u ovom slučaju igra ulogu klirinške kuće, ona kreditira korisnikov unapred određeni račun.

Ovakvo rešenje je veoma dobro za mikro plaćanja kao što je plaćanje različitim trgovcima. Ovakve aplikacije plaćanja bez upotrebe kreditnih kartica su veoma privlačne za korisnike pošto omogućavaju klijentima i trgovcima da obavljaju transakcije upotrebom postojeće infrastrukture. Nema nikakve potrebe da pojedinac kupuje posebne uređaje ili da kompanije ulažu dodatne investicije u svoju opremu. Najvažniji nedostatak ovakvog oblika plaćanja je sigurnost.

Bluetooth tehnologija koja omogućava uređajima da na malim razdaljinama komunicira pomoću brzih radio signala takođe može da odigra važnu ulogu u sistemima mobilnog plaćanja. Pomoću bluetooth tehnologije korisnici mogu da obavljaju različite vrste mikro plaćanja tako što će svoj mobilni telefon prineti uređaju za plaćanje i tako obaviti transakciju. Pomoću bluetooth

16 Trninić D. :"Uvod u M-commerce", Simpozijum o elektronskoj trgovini i elektonskom poslovanju, Palić 2003.26

tehnologije korisnici takođe mogu da »napune« svoje mobilne telefone novcem preko bankomata.

Mobilni keš predstavlja način punjenja mobilnih telefona »kešom« najčešće pomoću smart kartica. Koncept je još uvek u eksperimentalnoj fazi i još uvek nema jedinstvenog procesa koji bi se nametnuo kao standard u ovoj oblasti. Korisnici mogu da razmenjuju keš putem e-maila ili komunikacijom pomoću infracrvenih portova.

2.6 SISTEMI PLAĆANJA

Infrastrukturnu osnovu koja omogućava funkcionisanje elektronskih sistema plaćanja čine različite institucije, tehničko-tehnološka sredstva i procedure. Mada su mnogi projekti još u fazi testiranja, na bazi funkcionisanja postojećih sistema, mogu se kao ključne izdvojiti sledeće komponente: elektronski novčanik ( ili web sajt kao njegova alternativa), softverski registar trgovca, servis za plaćanja na Internetu, finansijske institucije ( u nekim slučajevima i posebne posredničke institucije ) i sistemi za verifikaciju17.

Na bazi ovih komponenti razvijaju se različite aplikacije plaćanja, koje se međusobno razlikuju po svojim tehničko-tehnološkim, funkcionalnim, ekonomskim i bezbedonosnim karakteristikama. Obezbeđenje sgurnosti postaje dominantan preduslov koji zahteva da konkretna rešenja pruže mogućnosti za: identifikaciju učesnika, adekvatnu autorizaciju transakcije, obezbeđenje integriteta, neopozivosti i privatnost.

Broj opcija plaćanja se povećava, dolazi do pojave mehanizama sa hibridnim karakteristikama, a samim tim i do zamagljivanja razlika formiranih na bazi karakteristikla tradicionalnih instrumenata i mehanizama. U literaturi se pojavljuju različite (često ne sasvim precizne) klasifikacije na bazi različitih kriterija. Prema jednoj od tipičnih kategorizacija diferenciraju se sledeće kategorije sistema plaćanja:

1. mikroplaćanja

2. smart karte

3. kreditne karte

4. elektronski čekovi i

5. elektronska naplata računa.

Svu složenost ovog problema pokazuje primer kategorije smart karte, jer se na ovu tehnološku osnovu mogu ugraditi različite aplikacije, tako da ona može biti korišćena kao gotovina (elektronski žeton, elektronski novčanik), novčana karta, kreditna karta i sl. Sa druge strane, prema formi uređaja na kome se memoriše monetarna vrednost diferenciraju se dva oblika elektronske gotovine: jedan, zasnovan isključivo na softveru i otvorenim kompjuterskim mrežama (software-based products) i drugi, zasnovan na softverskim aplikacijama pametne kartice (card-based products).

17 Steffano Korper, Juanita Ellis: E-Commerce Book, 2001. str.126-13627

Između pomenuta dva sistema elektronske gotovine sve je teže napraviti jasnu distinkciju, jer se u plaćanju preko otvorenih mreža ove dve tehnologije već prožimaju (npr. šema plaćanja Mondex karticom uključuje mogućnost transfera elektronske gotovine sa kartica putem telefonskih linija). Zbog toga je možda najsigurnije u analizi sistema plaćanja poći od njihovih funkcionalnih karakteristika.

Prema svojim funkcionalnim karakteristikama, sistemi plaćanja u elektronskoj trgovini mogu se dekompovati na dve kategorije: prvo, na plaćanja zasnovanim na sredstvima sa računa i drugo, na plaćanja koja se baziraju na kreditu. Instrumenti koji se koriste za plaćanja prve kategorije ili obezbeđuju direktan pristup postojećim bankarskim računima (elektronski čekovi, debitne karte), ili je sa njih već unapred izvršena uplata u cilju dobijanja monetarne vrednosti u elektronskom obliku (elektronska gotovina).

2.6.1 Sistemi bazirani na kredituSistemi plaćanja bazirani na kreditu realizuju se korišćenjem različitih varijanti

kreditnih kartica. Plaćanja se obavljaju tako što se podaci sa platnih kartica šalju preko mreže, kako bi se od banke emitenta naplatio iznos računa. Zbog toga što se u procesu plaćanja podaci moraju naći na mreži, obezbeđenje sigurnosti se pojavljuje kao najveći problem pri ovakvom plaćanju. Problem se u praksi rešava ili razvijanjem posebnih protokola (SSL, SET) ili procedura dobijanja autorizacije treće strane (pr. First Virtual).

Protokol SSL ( Secure Socket Layer) koji je relativno jednostavniji i danas široko prihvaćen, obezbeđuje potrebnu zaštitu poverljivosti podataka za vreme njihovog prenosa upotrebom asimetričnog sistema šifriranja (parova privatnih i javnih ključeva). Međutim, pomoću njega se ne obezbeđuje autentikacija učesnika u transakciji.

U cilju prevazilaženja problema koji iz toga mogu proizaći koncipiran je SET protokol (Secure Electronic Transaction) koji ima većih mogućnosti ali zahteva i dodatne elemente u infrastrukturi. Prema prvobitnoj verziji (verzija 1.0) protokol obezbeđuje poverljivost, integritet, autentikaciju računa korisnika karte, autentikaciju prodavca i interoperabilnost sistema. Obezbeđenje ovih zahteva bazira se na upotrebi sistema kriptografije, digitalnih potpisa i digitalnih certifikata svih učesnika. Teorijski je gotovo perfektan, ali veoma kompleksan. Znatno viši stepen privatnosti postiže se procedurom dvostrukog potpisa (dual signature), kod koje informacije sa kreditne karte kupca ostaju nepoznate prodavcu, a informacije o naručivanju nepoznate banci.

U sistemu obezbeđenja plaćanja dobijanjem autorizacije treće strane posebna institucija funkcioniše kao posrednik između e-kupca i e-prodavca koji su kod nje registrovani i imaju otvorene račune, preko kojih se obavlja plaćanje. Celokupna komunikacija se obavlja elektronskom poštom.

2.6.1 Sistemi plaćanja zasnovani na sredstvima sa računa

Na bazi sredstava sa računa razvijene su dve kategorije sistema elektronskih plaćanja, koje bi se mogle porediti sa varijantama sistema gotovinskih i bezgotovinskih plaćanja u

28

tradicionalnim uslovima. U prvom slučaju radi se o izvršavanju uplate sa računa za kupovinu određene monetarne vrednosti u elektronskoj formi, koja može da funkcioniše kao supstitut gotovog novca u ambijentu kompjuterizovane obrade i elektronskog prenosa. U drugom slučaju, formiraju se posebni mehanizmi ( internet bazirani EFT npr. ) i koriste posebni instrumenti (elektronski čekovi, debitne karte) kojima se obezbeđuje obavljanje transakcija korišćenjem sredstava sa računa.

Elektronska gotovina se sreće u velikom broju tehničkih varijanti (NetCash, Cyber coin, ECash, Visa Cash, Mondex, Millicent), koje su još uvek u fazi testiranja ili ograničene praktične upotrebe. Prema mogućnostima korišćenja diferenciraju se dva tipa: gotovinski i depozitni. Kod gotovinskog tipa elektronska gotovina može da cirkuliše među korisnicima na isti način kao i gotov novac, jer se primljena monetarna vrednost ne vraća na bankarski račun. U drugom slučaju, kod koga se primljena monetarna vrednost vraća na bankarski račun, plaćanje elektronskim novcem predstavlja samo pivremenu novčanu transakciju koja se finalno zatvara tek prenosom sredstava između transakcionih depozita kod banaka.

Pojavljuju se nastojanja da se razviju elektronski monetarni sistemi sa novcem koji funkcioniše online, koji bi bio u stanju da obezbedi: adekvatnu zaštitu, posedovanja osobina gotovog novca, efikasnost i ekonomičnost upravljanja emisijom i funkcionisanjem.18

U samoj strukturi elektonskih monetarnih sistema, pored banaka kod kojih se nalaze individualni računi komitenata, sa kojih komitenti mogu da povlače sredstva da bi na bazi njih dobili elektronski novac, pojavljuju se nove institucije koje se specijalizuju za emisiju elektronskog novca i posebne registracione institucije za registraciju korisnika elektronskog novca.

Sistem plaćanja eketronskim čekom se koncepcijski zasniva na modelu klasičnih papirnih čekova, ali kako ima elektronski oblik ispisuje se na računaru putem startovanja specijalnih softvera, potpisuje i indosira primenom digitalnih potpisa i upućuje korisniku plaćanja preko raznih komunikacionih kanala. U ranim fazama, kao elemenat finansijskog EDI sistema primenjivan je u zatvorenim privatnim mrežama (VAN), dok su novije varijante omogućavale realizaciju plaćanja preko Interneta. Prema projektu FSTC (Financial Services Technologu Consortium) predviđeno je nekoliko scenaria funkcionisanja sistema elektronskih čekova.

Kako je sistem elektronskih čekova postao mnogo značajniji za relacije B2B u elektronskoj trgovini, u kojima su zastupljene transakcije velikih vrednosti, obezbeđenje sigurnosti dobija na značaju. Postojeći mehanizmi formiraju se korišćenjem sistema asimetrične kriptografije, digitalnih potpisa i digitalnih certifikata, koji u suštini predstavljaju osnovne elemente SET protokola.U tom kontekstu koncipirana je elektronska čekovna knjižica koja se integriše sa računovodstvenim informacionim sistemom poslovnog kupca i serverom za plaćanja prodavca, a vođenje evidencije o vremenu, sadržaju, izdavanju, primanju isl. poverava se pouzdanoj posredničkoj instituciji. Posebnu varijantu sistema elektronske čekovne knjižice zasnovane na posredniku predstavlja tzv. SafeCheck sistem koji može da spreči zlonamernu upotrebu čeka.

18 Vuksanović Emilija: Elektronski novac: značajno unapređenje ili radikalna promena?: Ekonomski horizonti. Br. 1-2, 2001

29

2.7 PRIKAZ OSNOVNIH SISTEMA PLAĆANJA I DIGITALNOG NOVCA

2.7.1 Sistemi On-Line plaćanja – CyberCash

CyberCash obavlja transakcije kreditnim/debitnim karticama preko Interneta od aprila 1995. Ova firma je blisko povezana sa tekućom infrastrukturom za obradu kreditnih/debitnih kartica jer je jedan od osnivača ove firme, Bil Melton (Bill Melton), ujedno osnivač firme Verifone. Korišćenje ovog platnog sistema je tokom 1995. godine naraslo do neslućenih razmera. U CyberCash-u tvrde da trenutno obrađuju više hiljada transakcija dnevno, da mogu da obavljaju transakcije plaćanja sa preko 80% američkih banaka i da su kupcima, koji koriste njihov sistem, isporučili preko 400.000 hiljada kopija svog softvera, pod nazivom Cyber Cash Wallet.

Važno je napomenuti da CyberCash nije kompanija za obradu kreditnih/debitnih kartica. CyberCash prodaje bezbedan prolaz preko Interneta za podatke o transakcijama putem kreditnih/debitnih kartica. CyberCash uzima podatke, koje šalje trgovac, i prosleđuje ih trgovčevoj poslovnoj banci na obradu. Ako izuzmemo činjenicu da poslovna banka komunicira sa trgovcem preko servera u CyberCash-u, obrada transakcija putem kreditnih/debitnih kartica vrši se na isti način kao što bi se vršila obrada transakcija primljenih preko POS terminala u nekoj prodavnici.

CyberCash platni sistem zasnovan je na programu Cyber Cash Wallet, koji kupci moraju koristiti prilikom kupovine. Ovaj program mora da se nabavi i instalira na kupčevom računaru da bi se mogla obavljati kupovina. Program vrši enkripciju i prenos informacija o transakcijama između kupca i trgovca.

Kada potencijalni kupac nabavi program CyberCash Wallet i instalira ga, postoji još nekoliko stvari koje treba da uradi pre nego što počne da ga koristi. Prvo, kupac mora da kreira svoj identifikacioni broj ili identifikacioni broj "novčanika" (engl. wallet = novčanik), koji predstavlja niz znakova koji služe za identifikaciju "novčanika"; a zatim, da kreira šifru. Ovi podaci se, potom, registruju kod CyberCash-a. Kupcima je dozvoljeno da kreiraju više identifikacionih brojeva "novčanika", od kojih svaki ima svoju posebnu šifru. Drugo, oni u "novčanik" moraju da "ubace" barem jednu kreditnu/debitnu karticu. "Ubacivanje" kreditne/debitne kartice zahteva unošenje podataka koji su neophodni za obradu informacija u vezi s kreditnom/debitnom karticom, kao što su broj kartice, datum isteka, adresa za dostavu i telefonski broj. Ove informacije se, takođe, registruju kod CyberCash-a. Kupci mogu u "novčanik" da ubace i više kreditnih/debitnih kartica. Kada ima identifikacioni broj "novčanika" i u njemu najmanje jednu kreditnu/debitnu karticu, kupac je spreman da otpočne kupovinu.

Da bi mogli da primaju uplate preko CyberCash sistema, trgovci treba da urade dve stvari. Prvo, trgovci treba da instaliraju CyberCash-ov softver za plaćanje preko interneta (SMPS). Ovaj softver omogućava trgovcu da se poveže kako sa kupcem koji je član CyberCash sistema (tj. sa programom CyberCash Wallet) tako i sa CyberCash-ovim serverima. Drugo, trgovci moraju da otvore trgovački račun kod neke poslovne banke koja podržava Internet transakcije korišćenjem CyberCash-ovog bezbednog sistema za plaćanje preko Interneta (Secure Internet Payment System). CyberCash može da komunicira samo sa bankama sa kojima ima ugovor.

30

Kupovina pomoću kreditne/debitne kartice, uz korišćenje CyberCash platnog sistema, odvija se na sledeći način:

1) Kupac signalizira da hoće da kupi neki proizvod/uslugu sa trgovčevog WWW sajta pritiskom na taster za CyberCash plaćanje.

2) Trgovčev SMPS softver šalje fakturu kupčevom CyberCash Wallet softveru. CyberCash Wallet registrovan je kao pomoćna aplikacija u kupčevom Web čitaču (browseru). Nju čitač poziva svaki put kada prima neku datoteku koja je šifrirana CyberCash standardom.

3) Kupac bira neku od kreditnih/debitnih kartica koje ima u "novčaniku" i potvrđuje svoj izbor pritiskom na odgovarajući taster.

4) Kupčev CyberCash Wallet softver tada stavlja digitalni potpis i šifrira fakturu i informacije o kreditnoj/debitnoj kartici uz pomoć ključa koji je dodeljen identifikacionom broju "novčanika". Ovako šifrirani "paket" šalje se trgovčevom SMPS softveru.

5) Trgovčev SMPS softver dodaje informacije u ovaj "paket" zahtevajući autorizaciju i obradu plaćanja kreditnom/debitnom karticom.

6) Trgovčev SMPS softver stavlja digitalni potpis i šifrira "paket" uz pomoć CyberCash ključa. "Paket" se tada šalje CyberCash serveru. Važno je napomenuti da trgovac nikada ne može da vidi broj kreditne/debitne kartice kupca. "Paket" se šifrira dva puta pre nego što dospe do CyberCash servera - jednom to čini softver koji poseduje kupac, a drugi put softver koji poseduje trgovac.

7) CyberCash server prebacuje "paket" na računar koji je postavljen iza "protivpožarnog zida" (firewall), i koji nije povezan na Internet. Zatim se poruke dekriptuju i proverava se da trgovac nije menjao originalnu fakturu koju je kupac potvrdio.

8) Informacije o kreditnoj/debitnoj kartici, zajedno sa zahtevom trgovca za autorizaciju i obradu, šifriraju se uz pomoć opreme koju banke koriste za enkripciju finansijskih podataka. Ove informacije se šalju preko posebnih linija trgovčevoj poslovnoj banci.

9) Trgovčeva poslovna banka zatim obrađuje trgovčev zahtev kao i bilo koju drugu transakciju putem kreditne/debitne kartice. Ona prosleđuje ovaj zahtev banci koja je emitovala kreditnu/debitnu karticu preko posebne mreže koja se koristi u te svrhe.

10) Banka koja je emitovala kreditnu/debitnu karticu šalje nazad šifru za odobrenje ili odbijanje poslovnoj banci. Poslovna banka zatim šalje ovu šifru CyberCash-u.

11) CyberCash šalje trgovcu poruku koja ukazuje na uspeh ili neuspeh transakcije plaćanja kreditnom/debitnom karticom. I ova poruka se, naravno, šifrira. U CyberCash-u tvrde da celokupni proces do ovog momenta treba da traje oko 15 - 20 sekundi!

12) Trgovčev SMPS softver tada šalje poruku kupčevom CyberCash Wallet softveru uz naznaku uspeha ili neuspeha transakcije plaćanja.

Prednost CyberCash sistema je u tome što koristi jaku enkripciju za prenos platnih informacija. U CyberCash-u tvrde da su oni jedina platna kompanija na Internetu koja ima licencu za korišćenje 786-bitnog RSA enkripcionog algoritma. Povoljna je i okolnost što trgovac ne može da vidi broj kreditne/debitne kartice kupca. Konačno, uplata pristiže na trgovčev račun u banci u roku koji je uobičajen za transakcije pomoću kreditnih/debitnih kartica.

31

Nedostaci ovog sistema ogledaju se u tome što potencijalni kupci i trgovci moraju imati instaliran dodatni softver da bi koristili sistem. To čini ovaj sistem nešto komplikovanijim za upotrebu za one koji nemaju dovoljno iskustva u radu sa računarima. Isto tako, trgovci moraju da imaju račun kod neke poslovne banke koja prima CyberCash-ova bezbdena internet plaćanja (Secure Internet Payments).

CyberCash je jedna od prvih kompanija u oblasti platnih sistema na Internetu.

2.7.2 Sistemi On-Line plaćanja - First Virtual

First Virtual (FV) bio je jedan od prvih platnih sistema na Internetu, a sa radom je otpočeo oktobra 1994. Glavni cilj kompanije First Virtual Holdings bio je da se stvori jedan platni sistem na Internetu koji je jednostavan za upotrebu.

Od kupaca i prodavaca ne zahteva se instaliranje novog softvera (mada im je na raspolaganju softver za automatsku obradu prodaje). Ako imate pristup elektronskoj pošti preko Interneta, možete prodavati ili kupovati preko Interneta upotrebom First Virtual sistema.

First Virtual platni sistem jedinstven je po tome što ne koristi enkripciju. Osnovna filozofija njihovog platnog sistema jeste da izvesne informacije ne treba da "putuju" Internetom, zbog toga što je on otvorena mreža. Umesto korišćenja brojeva kreditnih/debitnih kartica, transakcije se obavljaju upotrebom First Virtual-ovog ličnog identifikacionog broja (FV PIN) koji se odnosi na kupčev račun kod First Virtual-a. Ovi lični identifikacioni brojevi mogu da se šalju preko Interneta jer, čak i kada nisu šifrirani, ne mogu da se koriste za zaduživanje kupčevog računa. Račun neke osobe se nikada ne zadužuje dok ona, putem elektronske pošte, ne potvrdi da prihvata zaduženje.

First Virtual platni sistem zasnovan je na postojećim Internet protokolima, a okosnicu sistema čini Internet elektronska pošta i MIME standard. First Virtual koristi elektronsku poštu za komunikaciju sa kupcem, koji treba da potvrdi zaduženje svog računa. Prodavci koriste elektronsku poštu, Telnet ili automatizovane programe koji koriste First Virtual-ov SMXP protokol za proveru računa i iniciranje transakcije plaćanja.

Prodaja preko First Virtual platnog sistema odvija se na sledeći način:

1. Trgovac traži od kupca da upiše FV PIN (obično u formularu na WWW stranici).

2. Trgovac zatim proverava da li FV PIN zaista pripada nekom realnom FV računu koji ima pozitivan saldo. Trgovci mogu proveriti račune upotrebom nekog od sledećih programa: Finger, Telnet, FV-API, ili preko elektronske pošte. Provera računa je opcioni korak u procesu prodaje.

3. Trgovac zatim inicira transakciju plaćanja preko First Virtual-a. Transakcija plaćanja inicira se tako što se putem elektronske pošte, Telnet-a ili nekog drugog programa koji podržava SMXP protokol, First Virtual-u šalju sledeće informacije: kupčev FV PIN; trgovčev FV PIN; iznos i valuta; i opis proizvoda/usluge.

4. First Virtual generiše zahtev, u vidu elektronske pošte, koji se šalje kupcu radi potvrđivanja kupovine. Ovaj zahtev sadrži sledeće informacije: puno ime trgovca; iznos prodaje; i opis proizvoda/usluge.

32

5. Kupac potvrđuje kupovinu odgovarajući "DA". Kupac, takođe, može da odgovori "NE" da bi naznačio da nije zadovoljan isporučenom robom i da ne želi da je plati, ili "PREVARA" ako želi da naznači da on uopšte nije izvršio tu kupovinu i da je neko, verovatno, otkrio njegov FV PIN. Ako kupac ne odgovori u "pristojnom" roku, njegov račun se suspenduje, do daljeg.

6. First Virtual šalje trgovcu poruku u kojoj ga obaveštava da je kupac prihvatio zaduženje.

Nakon izvesnog perioda čekanja (91 dan nakon što je kupčeva kreditna/debitna kartica zadužena), iznos prodaje (umanjen za transakcionu proviziju) deponuje se direktno na trgovčev račun. Ovaj period čekanja od 91 dan služi za zaštitu First Virtual-a od kupaca koji odbijaju zaduživanje svoje kreditne/debitne kartice, zbog čega kompanija koja emituje kreditnu/debitnu karticu šalje naknadno zaduženje First Virtual-u. Sav rizik snosi trgovac.

First Virtual sistem ima dosta dobrih strana. Ni kupac ni prodavac ne moraju da instaliraju dodatni softver da bi koristili ovaj sistem. Kupci su skoro stoprocentno zaštićeni od prevare jer se njihov račun ne zadužuje bez njihovog odobrenja. Kupovina je, u suštini, anonimna jer trgovac od First Virtual-a nikada ne dobija ime kupca. Veoma je lako postati trgovac, ili prodavac u First Virtual sistemu jer First Virtual ne proverava trgovce, niti od njih zahteva da imaju posebne poslovne račune kod ove banke. Sve što je potrebno da bi neka osoba prodavala robu/usluge preko Interneta je običan čekovni račun. Konačno, First Virtual ima vrlo male provizije u poređenju sa drugim platnim modelima na Internetu, pa čak i u odnosu na direktnu obradu kreditnih/debitnih kartica.

Osnovni nedostatak ovog sistema je taj što trgovac snosi sav rizik. Osim toga, period između momenta prodaje i momenta deponovanja sredstava na račun trgovca je izuzetno dug (91 dan).

2.7.3 Sistemi On-Line plaćanja – eCash

E–Cash je anonimni digitalni novac čija se ispravnost proverava on-line, od strane odgovarajuće finansijske institucije. E–Cash sistem razvila je firma DigiCash, a od 1995. godine nudi ga Mark Twain Bank iz Sent Luisa. Pored toga, od oktobra 1997, u okviru pilot-projekta, E–Cash je ponudila i DeutsheBank AG iz Frankfurta.

Potrošači povlače digitalni novac sa svog E–Cash računa upotrebom tzv. „slepe metode“ i skladište ga na fiksnom disku svog računara. „Slepa metoda“ funkcioniše na sledeći način. Klijent šalje digitalnu novčanicu, sa šifriranim serijskim brojem, finansijskoj instituciji. Finansijska institucija „overava“ novčanicu i šalje je nazad klijentu. Klijent zatim dešifruje serijski broj. Prema tome, serijski broj nije poznat finansijskoj instituciji, što garantuje anonimnost. Da bi se sprečila dvostruka potrošnja, finansijska institucija mora da evidentira serijske brojeve svih prispelih digitalnih novčanica.

Pri svakoj kupovini preko Interneta, potrošač daje digitalne novčanice trgovcu. Trgovac odmah prebacuje ove novčanice u svoju banku, kako bi proverio da li su ispravne. Trgovčeva banka registruje brojeve emitovanih digitalnih novčanica, bez mogućnosti identifikacije potrošača koji ih je utrošio. Konačno, ako je sve u redu, saldo na računu trgovca povećava se za dati iznos, a trgovac isporučuje proizvode/usluge. Proces plaćanja upotrebom E–Cash–a prikazan je na slici 10.

33

Slika 10. Proces plaćanja upotrebom E–Cash–a

Digitalne novčanice mogu se koristiti samo jednom. E–Cash se može smatrati valutom za sebe. Finansijske institucije moraće da koriste specijalne račune. One će, takođe, garantovati konverziju u realni novac. Zbog toga će centralne banke imati poteškoće pri kontrolisanju novčane mase, jer finansijske institucije mogu kreirati dodatni novac i time povećati novčanu masu.

Bezbednost E–Cash–a postiže se upotrebom asimetričnog kriptografskog algoritma. Pristup računu može dodatno biti zaštićen upotrebom ličnih lozinki. Registrovanjem serijskih brojeva digitalnih novčanica sprečava se dvostruko trošenje. Troškovi provere autentičnosti digitalnih novčanica su relativno veliki, jer provera treba da se obavi on–-line.

To znači da je pogodnost ovog sistema za mikro-plaćanja (plaćanja u veoma malim iznosima) pod znakom pitanja. Svaka osoba koja ima E–Cash račun može da prima E–Cash novčcanice. „Slepa metoda“, o kojoj je bilo reči, garantuje anonimnost.

2.7.4 Sistemi On-Line plaćanja – NetCash

NetCash metoda je razvijena na Univerzitetu južne Kalifornije (University of Southern California). Značajna karakteristika ovog projekta jeste upotreba već postojećih računovodstvenih sistema i procedura u finansijskim institucijama. Ovo će uticati na smanjivanje početnih investicija.

Nasuprot E–Cash–u, ova metoda zasnovana je na jednom decentralizovanom pristupu. Shodno tome, problemi u vezi s velikim brojem novčanica i učesnika mogu se rešiti mnogo lakše. Zbog toga je prihvaćena delimična anonimnost, a potrebna je i kooperacija svih finansijskih institucija koje učestvuju u sistemu.

34

Sistem se zasniva na nezavisno distribuiranim novčanim serverima. Novčani serveri predstavljaju lokacije na kojima se anonimni novac zamenjuje za „ne–anonimni“ novac. Svaki novčani server poseduje jedan račun na računovodstvenom serveru.

Kliring obavlja novčani server. Neophodno je da se potvrdi integritet ovih servera i da novčani serveri mogu da primaju novčanice sa drugih novčanih servera. NetCash novčanice imaju nominalnu vrednost i serijski broj. Pored toga, na njima je zabeležena adresa emisionog servera i datum njihovog isteka.

Na slici 11. prikazan je proces plaćanja upotrebom NetCash–a. Potrošač podiže NetCash novčanice sa nekog novčanog servera. Ove novčanice se šifriraju putem javnog ključa i šalju trgovcu. Anonimnost potrošača može se garantovati upotrebom novog ključa za svaku poruku. Trgovac odmah prebacuje novčanice, koje je primio, svom novčanom serveru.

Od svog platnog servera on dobija nove novčanice, ili se odgovarajući iznos prebacuje na njegov račun. Konačni kliring obavlja novčani server.

Slika 11. Proces plaćanja upotrebom NetCash–a

Serijski brojevi svih novčanica koje nisu vraćene nazad i koje nisu istekle skladište se u novčanom serveru, kako bi se sprečilo dvostruko trošenje. To znači smanjenu anonimnost. Anonimnost se može povećati razmenom ovih novčanica na drugom serveru.

Bezbednost se postiže pomoću kriptografskih algoritama. Kao i u slučaju E–Cash–a, i ova metoda zahteva dosta komuniciranja. Međutim, upotreba ove metode za mikro-plaćanja trebalo bi da bude efikasnija. Svaka osoba može da prima NetCash novčanice, jer sistem omogućava slobodnu razmenu novčanica.

35

2.7.5 Sistemi On-Line plaćanja - Mondex

Mondex sistem digitalnog novca razvija firma Mondex U.K., koja je, nakon kupovine kontrolnog paketa akcija od strane MasterCard–a, postala deo kompanije MasterCard.

Za razliku od prethodna dva sistema, Mondex je prvobitno razvijan kao off–line sistem, koji se sada prilagođava Internetu. Mondex je, u celini, zasnovan na karticama sa mikročipom, a jedinstven je po tome što omogućava transfer s kartice na karticu. Kao što je to slučaj kod E–Cash sistema, i Mondex koristi sertifikate koji glase na donosioca — novac se smešta na korisnikovu karticu. Međutim, za razliku od E–Cash–a, Mondex novac se može prenositi sa jedne kartice na drugu beskonačan broj puta, bez potrebe nekog centralizovanog kliringa ili verifikacije od strane neke banke. Prema tome, Mondex je od svih sistema digitalnog novca najpribližniji realnom novcu.

Ključna razlika izmeđdu Mondex–a i realnog novca je mogućnost praćenja transakcija koju pruža Mondex. Mondex kartice evidentiraju svaku transakciju putem jedinstvenog identifikatora, koji se može koristiti za praćenje transakcija, ako je to potrebno.

Ključni momenat kod Mondex–a je i bezbednost, koja postoji u dva primarna aspekta sistema: hardveru na kartici i procesu prenosa vrednosti. Mondex garantuje bezbednost sitema zasnovanog na karticama sa mikročipom. Suština Mondex–ove hardverske bezbednosti je da digitalni novac ne može da egzistira nigde osim na Mondex kartici.

Nijedna druga kartica sa čipom ili hardverski uređaj koji se „predstavlja“ kao Mondex kartica ne može da komunicira sa pravom Mondex karticom. Mondex kartica otkriva „lažne“ kartice i odbija da izvrši transfer novca na njih. Sistem se zasniva na činjenici da je svaka kartica „overena“ Mondex–ovim digitalnim potpisom.

Sam proces transfera je, takođe, krajnje bezbedan. Kada se obavlja transfer između potrošača i trgovca, na primer, dve kartice ne samo da međusobno proveravaju autentičnost, već se transfer obavlja u sekvencama, tako da novac ne može istovremeno da egzistira na dva mesta.

Novac se oduzima sa potrošačeve kartice pre nego što se upisuje na trgovčevu karticu. Transfer ne može da funkcioniše ni na koji drugi način.

Zbog činjenice da je Mondex sistem zasnovan na karticama, jedan od najvećih problema je taj što je potrebno da potrošači poseduju čitače kartica. Ovo nije jednostavan zahtev, pa mnogi tvrde da je firma DigiCash bila u pravu kada je formirala E–Cash sistem, kao sistem koji je baziran isključivo na softveru.

Mondex već vrši probna ispitivanja svog Internet platnog sistema u saradnji sa firmom AT&T. Vreme će pokazati da je Mondex zaista bezbedan i troškovno-efikasan Internet platni sistem. Pojava brojnih kompanija koje proizvode čitače kartica (VeriFone, InteliData, GemPlus i druge) brzo će srušiti sve tehničke barijere.

Međutim, mnogo značajnija barijera za Mondex sistem je ekonomske prirode — bankama još uvek nije jasno kako će profitirati na njemu. Prvo, emisione institucije ne profitiraju od emisije. Emisija Mondex novca podrazumeva njegovu prethodnu kupovinu od Mondex–a. Tek onda neka finansijska institucija može da emituje Mondex novac svojim klijentima. Kad je novac već na tržištu, data finansijska institucija verovatno neće zarađivati provizije za obradu

36

transakcija, zbog toga što ovaj sistem ne zahteva nužno prisustvo banaka, sem ukoliko neki korisnik ne želi da položi depozit, povuče novac ili, jednostavno, zameni Mondex karticu za gotovinu.

Ipak, ako ovu ekonomsku barijeru ostavimo po strani, možemo reći da je Mondex najbolje osmišljeni model digitalnog novca baziran na hardveru, posmatrano na duži rok.

2.7.6 Sistemi On-Line plaćanja – VisaCash

VisaCash je projekat kompanije Visa. Ovim sistemom Visa pokušava da razreši ekonomske probleme sa kojima se susreće MasterCard–ov Mondex sistem, na taj način što finansijska institucija, koja vrši emisiju, može da profitira na VisaCash-u. I ovaj sistem funkcioniše na bazi sertifikata koji glasi na donosioca, a zasnovan je na karticama sa mikročipom. Ma koja Visa banka može da emituje VisaCash i da profitira od takve emisije, a u slučaju izbacivanja kartica iz upotrebe banka može da zaradi i onu vrednost koju su potrošači zaboravili na kartici, ili su je odbacili.

Ovaj sistem je uveliko reklamiran na olimpijskim igrama u Atlanti, ali je za sada ograničen na svega mali broj transakcija. Mada je najavljena i proba ovog sistema na Internetu, još uvek se čeka kada će Visa najaviti početak ove probe. Međutim, imajući u vidu da je Mondex (čiji je većinski vlasnik, MasterCard, ujedno i veliki konkurent Visa–e) već započeo testiranje svog sistema na Internetu, treba očekivati da i Visa ubrzo preduzme sličnu akciju.

Mada je VisaCash, posmatrano iz finansijske perspektive povoljniji za bankarski sektor, nedostaje mu multifunkcionalnost i prilagodljivost koju poseduje Mondex sistem. U Mondex sistemu korisnici mogu neograničeni broj puta da prebacuju novac s kartice na karticu. Banke su potrebne jedino u slučaju polaganja depozita ili podizanja novca sa računa. U VisaCash sistemu potrošačima nije na raspolaganju ovakva mogućnost. Jedan od razloga za to je što bi banke morale da se odreknu provizija koje sada zaračunavaju za svaki depozit od strane trgovaca. Drugi razlog je moguće ugrožavanje bezbednosti, zbog činjenice da je digitalni novac „negde izvan“, gde banke ne mogu da ga kontrolišu.

Treći razlog je emisija. Zamislimo da potrošači mogu vršiti transfer novca s kartice na karticu. Na primer, Banka A, Banka B i Banka C emituju VisaCash potrošačima A, B i C, respektivno.

Ako potrošač A plati 30 dolara potrošaču B, onda potrošač B sada ima karticu sa VisaCash–om koji su emitovale Banka A i Banka B.

Ako potrošač B sada plaća 20 dolara potrošaču C, kako će kartica sa mikročipom da utvrdi koji VisaCash (da li onaj koji je emitovala Banka A ili Banka B) treba da prebaci?

Ovo je, naizgled, nebitno ali ako potrošač C položi depozit onda će ona banka koja je emitovala deponovani VisaCash izgubiti deo emisije.

Trebalo bi, u svakom slučaju, da se ustanove neka pravila, recimo FIFO (first in/ first out) ili LIFO (last in/first out). S obzirom na to da ovakva pravila ne postoje kod VisaCash sistema, njegova fleksibilnost biće znatno manja nego što je slučaj kod Mondex sistema.

37

3. PREDNOSTI E-TRGOVINE

Danas e-trgovina ima mnoge prednosti u odnosu na tradicionalno obavljanje trgovinskih transakcija. Ove prednosti su mnogobrojne, kako za firme, tako i za kupce i za društvo u celini. Sa većom primenom e-trgovine javljaju se i nove prednosti, a rašće i njihov značaj.

Manji troškovi po transakciji. Ukoliko je e-komerc sajt valjano implementiran, trgovina putem weba može značajno sniziti troškove kako prijema narudžbina, tako i tehničke podrške nakon što je proizvod kupljen.

Veća kupovina po transakciji. Kao ilustraciju za ovu stavku uzećemo najveću knjižaru na svetu: Amazon (www.amazon.com). Kada korisnik čita opis neke knjige, osim korsničkih opisa knjige (koji se inače teško mogu dobiti u klasičnoj knjižari), na raspolaganju mu je i mala grupa ponuda pod nazivom "what other people who ordered this book also purchased"19.

Ovako nešto gotovo je nemoguće dobiti u bilo kojoj klasičnoj knjižari. Ovo ne samo što navodi potencijalnog kupca da naruči više naslova, nego je i realno korisno za nekoga ko istražuje određenu oblast. Ova dodatna ponuda nije formirana na osnovu nekih uzajamnih referenci između knjiga, već na najprirodniji način - kao rezutat ličnih istraživanja kupaca koji su već posetili Amazon, i njihovog ponašanja (izbora knjiga). Na ovaj način značajno je povećan promet novca po jednoj transakciji, ili prostije rečeno: ljudi su počeli da kupuju po više robe u jednom mahu.

Integracija u poslovni proces. Kao primer se može uzeti domaća firma za prodaju računara Pakom (www.pakom.rs). Na njenoj prezentaciji, pored najnovijih informacija o cenama komponenata i računara, može se videti i stanje na lageru - broj određenih komponenata ili konfiguracija u magacinu, na koje se ne mora čekati.

Deo podataka iz internog informacionog sistema firme, kao što je evidencija stanja u magacinu, učinjen je dostupnim web prezentaciji. Prilikom kreiranja web stranice, kada korisnik poseti web adresu firme, web server pristupa informacionom sistemu firme i uzima podatke o trenutnom stanju u magacinu. Ovim se osigurava tačnost podataka, a maloprodavcima i krajnjim kupcima daju korisne informacije potrebne za njihovo poslovanje ili kupovinu.

Ljudi kupuju na različite načine. Tradicionalni pristup (telefonska narudžba, poštansko slanje) je prvi put omogućio kupovinu od kuće ("u pidžami"). Elektronska trgovina nastavlja i nadograduje ovaj način kupovine. Nove mogućnosti uključuju:

mogućnost laganog formiranja narudžbe tokom više dana;

mogućnost konfigurisanja proizvoda i uvida u sve aktuelne cene (izuzetno bitno kod nabavke tehnike čije cene brzo padaju);

mogućnost da se lako formiraju vrlo komplikovane narudžbine, koje se pre konačnog prosleđivanja mogu više puta proveriti i modifikovati;

mogućnost uporedivanja cena različitih dobavljača na izuzetno lak način;

mogućnost pretraživanja izuzetno velikih kataloga na lak i brznačin.19 Ijudi koji su naručili ovu knjigu kupili su takođe i

38

Veliki katalozi - lako pretraživanje. Poslednja stavka iz prethodnog naslova vodi nas u još jedno razmatranje: mogućnost postojanja velikih kataloga ponude. Ovo treba posmatrati na dva načina: prvo, tako veliki katalozi, štampani na papiru (u koloru) i slati kupcima na kućnu adresu, u desetinama hiljada primeraka, predstavljali bi značajan rashod za firmu; i drugo, potencijalnim kupcima bilo bi naporno da se snađu po tim katalozima. Oni su dobrodošli kada kupac i ne zna šta bi kupio, pri čemu ima višak vremena - za beskrajno listanje i pregledavanje.

Takvo ponašanje se ne očekuje od ozbiljnih kupaca, koji su po pravilu zapošljeni porodični ljudi, spremni da investiraju pametno, ali bez previše vremena za proučavanje kataloga. Oba ova problema efikasno se rešavaju on-line katalozima pri elektronskim prodavnicama. Katalozi su dostupni 24 sata dnevno, i moguće ih je brzo i efikasno pretraživati ili po kategorijama, ili uz pomoć usluge pretraživanja (search). Kao ilustracija može poslužiti cifra od 30 miliona knjiga dostupnih preko Amazona.

Domaći prodavci knjiga, kao što su Laguna ili Babun, u proseku predstavljaju do 10 knjiga na jednoj stranici. Odgovarajući Amazonov katalog imao bi dakle 3 miliona stranica. Debljina tog kataloga bila bi, po slobodnoj proceni, 80 metara. Težinu ostaljvam zainteresovanima da izračuna.

Poboljšana interakcija sa korisnikom. Uz pomoć automatizovanog help sistema, kao i uz pomoć integracije poslovnog procesa u e-komerc sajt moguće je održavati kontakt sa kupce gotovo bez ikakvih troškova za firmu.

Na primer, kupac može biti obaveštavan putem e-maila u svakoj fazi kroz koju prolazi njegov naručeni proizvod (uključujući konfigurisanje, testiranje, isporuku itd); nakon isporuke, takođe putem mejla, mogu mu biti upućena osnovna uputstva i korisni linkovi, a kasnije, ukoliko se on složi, mogu mu se slati informacije o novim verzijama proizvoda (ili softvera za proizvod, ukoliko je u pitanju nešto programabilno), novim dodacima za njega itd.

Ukratko, najbitnije prednosti uvođenja e-trgovine za firme su:

E-trgovina dopusta prodavcu da sretne veliki broj kupaca iz svih krajeva sveta sa vrlo niskim kapitalnim izdvajanjima i operacionalnim troškovima.

Firme mogu da koriste materijale i servise drugih firmi brzo i mogu na taj način da smanje troškove za 5 do 20% u odnosu na druge vidove trgovine.

Marketinški distribucioni kanali obično mogu biti drastično smanjeni ili čak eliminisani, istovremeno čineći proizvode jeftinijima i prodavčev profit većim. Neki posrednici su eliminisani zahvaljujući direktnom marketingu i prodajijedan na jedan.

E-trgovina smanjuje troškove stvaranja, obrade, distribucije, skladištenja i pregledanja informacija na papiru za čitavih 90%.

E-trgovina omogućava smanjenje zaliha i olakšava lanac ponuda u sistemu koji se naziva "sistem vučenja", proces počinje narudžbinom i koristi se sistem isporuke "upravo na vreme", to omogućava proizvodnju po želji kupca i smanjuje troškove zaliha.

39

Servisi i veze sa kupcem su olakšani interaktivnošću i komunikacijom jedan prema jedan, po niskira troškovima. E-trgovina može da smanji vreme između plaćanja i prijema proizvoda i usluga.

E-trgovina smanjuje telekomunikacione troškove, pošto je Internet mnogo jeftiniji od specijalnih mreža sa dodatnom vrednošću (VAN).

E-trgovina omogućava nove poslovne modele koji uvećavaju konkurentnost i profitabilnost.

Glavne prednosti koje kupci imaju od e-trgovine su:

E-trgovina često obezbeđuje kupcima jeftinije proizvode i usluge dopuštajući im da kupuju na mnogim mestima i da sprovode brza upoređivanja cena okoline.

E-trgovina obezbeđuje kupcima više izbora, oni mogu izabrati mnoge proizvode zbog velikog broja različitih prodavaca.

E-trgovina omogućava kupcima da kupuju ili obavljaju druge transakcije preko cele godine, iz gotovo svakog mesta na kome se nalaze.

Kupci mogu da prime detaljne informacije i druga obaveštenja u trenutku, a ne, kao nekad, posle više dana ili nedelja.

E-trgovina omogućuje ljudima da učestvuju u virtuelnim aukcijama. Tako kupci mogu dobiti jedinstvene proizvode i antikvitete za koje bi na drugi način morali da putuju do određenog aukcijskog mesta u određeno vreme.

E-trgovina omogućava kupcima da komuniciraju sa drugim kupcima i prodavcima u elektronskoj zajednici i da razmenjuju ideje i dele iskustva.

40

4. NEDOSTACI E-TRGOVINE

Elektronska trgovina omogućava kreiranje potpuno novih modela poslovanja. Zbog manjih troškova po pitanju štampanja i slanja kataloga, primanja porudžbina telefonom i sl, elektronska trgovina omogućava obaranje krajnjih cena proizvoda. Ovo takođe omogućava i ponudu proizvoda koje ranije nije bilo moguće ponuditi na ovaj način, zbog promene u dinamici cena.

Međutim, valja naglasiti da i elektronska trgovina ima svojih ograničenja i svoje nedostatke. Prilikom trgovine telefonom ili elektronske trgovine nedostaje živi kontakt sa prodavcem, koji mnogim mušterijama znači.

Poznato je da veliki procenat kupaca od prodavaca očekuje da ih ubede da je neki proizvod, koji priželjkuju, upravo idealan za njih. Takođe, prilikom klasične trgovine kupac dolazi u fizički kontakt sa proizvodom. Iako je tnogućnost vraćanja proizvoda sve ustaljenija praksa u elektronskoj trgovini, proba proizvoda na licu mesta može da predstavlja odlučujući faktor da se potencijalni kupac odluči na kupovinu.

Takođe, e-trgovina sve više liči na buvlju pijacu, tu se preko kataloga nudi sve ono Što se klasičnom trgovinom ne bi moglo prodati. Kupac vidi katalog, tu mu se nudi plaćanje na rate i ostali marketinški trikovi da bi kupio proizvod.

Obično kad kupac dobije proizvod na kućnu adresu, on vidi da je to nešto lošijeg kvaliteta od onoga što je naručio (dobija se mačka u džaku), a često je i samo vraćanje proizvoda skuplje od cene tog proizvoda.

Na kraju, tržni centri, dodaju kupovini i određenu socijalnu komponentu, dok elektronska trgovina ljude, u tom smislu, drži u svojevrsnoj izolaciji. Iz tih razloga nije realno očekivati da će ele-ktronske prodavnice na displejima kućnih raču-nara zameniti u potpunosti klasičnu trgovinu.

Nedostatci sa stanovišta prodavca se mogu svesti na:

cenu opreme (hardvera i softvera) neophodne za opsluživanje elektronske prodavnice,

kao i nedostatak stručnih kadrova za upravljanje i rad u ovom obliku prodaje.

Kao nedostatci sa stanovišta potrošača mogu se navesti:

Sigurnost elektronskih transakcija je još uvek nedovoljna

nedovoljan nivo privatnosti podataka o sklonostima potrošača

mogućnost pogrešne isporuke proizvoda

mogućnost da do isporuke uopšte ne dođe

mogućnost lažnog predstavljanja prodavca

ukidanje socijalnih kontakata za koje je tradicionalna trgovina pogodna.

41

Tabela 1. Ograničenja e-trgovine

42

4. ZAKLJUČAK

Živimo u eri u kojoj nam globalizacija nameće pravila igre i uslove za opstanak na tržištu,a znanje i informacije određuju našu poziciju i čine nas manje ili više konkurentnim.Znanje iz informacionih sistema je postalo primarno u poslovanju, a takođe postaje i međa između uspešnih i neuspešnih kompanija, a ako zaostajemo u pogledu znanja, informacioni sistem može postati sabotažer poslovanja preduzeća.

E-trgovina je jedan od mnogih, a danas i u bliskoj budućnosti, možda, i najvažniji uslov za ostvarivanje konkurentnosti na globalnom tržištu i uspešno poslovanje.

Trgovina je veoma kompleksna aktivnost koja je tesno vezana sa obavljanjem drugih aktivnosti poslovnog procesa. Elektronska trgovina osim procesa naručivanja robe podrazumeva i elektronsku naplatu za prodatu robu, elektronsku isporuku prodate robe kao i elektronske postprodajne usluge.

Do pojave većeg broja funkcionalnijih elektronskih prodavnica dolazi sa pojavom prvih elektronskih kartica koje omogućavaju on-line plaćanje. Elektronska distribucija i elektronske prodajne usluge koja nas vodi ka totalnoj elektronskoj trgovini, obezbeđuje mali broj elektronskih proizvoda. Budući da je elektronska distribucija tehnički ograničena mogućnošću elektronizacije (pretvaranja u elektronski oblik) proizvoda, ona se uglavnom vrši kod prodaje softvera preko Interneta i elektronskih knjiga.

Jedan od najvažnijih problema Internet trgovine iz prizme kupca, odnosi se na bezbednost transfera novca. Savremen softver za vođenje e-trgovine pruža visoku bezbednost u radu s brojevima kreditnih kartica i omogućava direktno povezivanje s informacionim sistemima banaka, kroz infrastrukturu e-bankarstva. Savremenija rešenja uključuju mogućnost da prodavac uopšte ne dobije broj kreditne kartice kupca, već da se kompletna transakcija obavlja na nivou kupac-bankar. Zahvaljujući tome, mogućnost zloupotrebe podataka (krađe, naknadne naplate i slično) svedene su na minimum, barem kada je reč o velikim, renomiranim kompanijama..

43

LITERATURA

1. Boštjan Brumen, Tatjana Welzer: Internet Commerce Authorities and Digital Cash, Eleventh International Bled Electronic Commerce Conference, Bled,1998.

2. Bjelić P.: "Elektronsko poslovanje u Jugoslaviji i perspektive razvoja", Centar za proučavanje informacionih tehnologija, 2002.

3. Đurić N.: "B2B poslovanje", Simpozijum o elektronskoj trgovini i elektonskom poslovanju, Palić 2003.

4. Efram Turban, Jea Lee, David King, H. Micheal Chung: Electronic commerce: A menagerial perspective, 1999.

5. Hanić H.: "Upravljački informacioni sistemi", Hasan Hanić, Ekonomski fakultet, Beograd, 2000.

6. Lunch D., Lundquist L.: Digital Money, John Wiley & Sons,1996.7. Marilyn Greinstain, Todd M Feinman: Electronic commerce: Security, Risk

Management and Control, 2000.8. Radenković B.: "Elektronsko poslovanje- stanje i perspektive", ppt prezentacija,2001-

20029. Pavlović I.: "Virtuelni trgovinski centri", Internet ogledalo, 2000.10. Stankić R.: "Poslovna informatika", Ekonomski fakultet Beograd,1999.11. Steffano Korper, Juanita Ellis: E-Commerce Book, 2001.12. Trninić D. :"Uvod u M-commerce", Simpozijum o elektronskoj trgovini i elektonskom

poslovanju, Palić 2003.13. Vasković V.: "Aukcije na Internetu", Simpozijum o elektronskoj trgovini i elektonskom

poslovanju, Palić 2003.14. Vuković N.: "E-bussines", ppt prezentacija,2001-2002.15. Vuksanović Emilija: Elektronski novac: značajno unapređenje ili radikalna promena?:

Ekonomski horizonti. Br. 1-2, 2001.16. Yasushi Nakayama, Hidemi Moribatake, Masayki Abe, Eichiro Fuisaki: An Electronic

Money Scheme, IMES Discussion Paper Series 97-E-4, 1997.17. Wolfgang Rockelein, Ronald Maier: A common Currency System for Spontaneous

Transactions on Public Networks, Ninth International Conference on EDI-IOS, Bled, 1996.

44