1

DRUTVO I POLITIKA Pojam i odreenja gradjanskog i politikog drutva . Gradjansko drutvo odreujemo kao prostor smetan izmeu dravne vlasti i privatnog sektora, ono je intermedijator koji stoji izmeu privatne sfere i drave. Prema Valzeru, civilno drutvo je prostor (politiki) neprinudnog udruivanja ljudi kao i niz mrea odnosa formiranih za svrhe porodice, vere, interesa, ideologije. Bendiks graansko drutvo shvata kao sve institucije u kojima individue mogu slediti zajednike interese bez detaljnog meanja drave. Ono je od drave slobodan i politiki dalek prostor, drutvo graanskih privatnih vlasnika, koje podrazumeva razdvajanje i meusobno suprotstavljanje graanskog drutva i politike drave. Civilno drutvo je prostor socijalne interakcije izmeu ekonomije i drave, komponovan pre svega od intimne posebno porodine sfere, sfere asocijacija (dobrovoljnih udruenja), drutvenih pokreta i formi javnih komunikacija. Edvard ils smatra da je civilno drutvo komponovano od tri dela. Jedan deo predsatavlja kompleks autonomnih institucija, ukljujui i ekonomske, a razliite od porodice, klana, lokalne zajednice ili drave. Drugi deo je vezan za onaj deo drutva koji je suprotan dravi i za instiutcije koje uvaju razdvojenost drave i drutva a koje odravaju efektivne veze meu njima. Trei deo odnosi se na obrasce i rafinirane manire civilizovanog ponaanja. Tako je civilno drutvo okvir organizovanog drutvenog ivota koji je otvoren, dobrovoljan, samogeneriui, bar delom samopodravajui, autonoman u odnosu na dravu i vezan zakonskim poretkom ili setom prihvaenih pravila. Ukljuuje graane koji deluju kolektivno u javnoj sferi da bi izrazili svoje interese, strasti, prioritete, ideje, da bi razmenili informacije, postigli kolektivne ciljeve, postavili zahteve prema dravi i drali predstavnike vlasti odgovornim. Naglaavajui socijalno-kontrolnu i mobilizacionu komponentu Dajmon smatra da je mobilizacija civilnog drutva jedno od glavnih sredstava za razotkrivanje zloupotreba i za podrivanje legitimiteta nedemokratskih reima. Ernest Gelner smatra da je najznaajniji funkcionalni cilj civilnog drutva da deluje kao snaga koja podrava liberalne vrednosti odnosno da je jedinstvenost modernog civilnog drutva u tome da kroz veze ili spone koje proimaju itavo drutvo formira uslove za individualnu slobodu u liberalnoj demokratiji. Zato je samoregulativna funkcija graanskog drutva izraena kao riznica individualnih prava i sloboda. Zajedniki imenitelj svih tumaenja graanskog drutva je relativna autonomija u odnosu na dravu, dobrovoljna socijalna aktivnost nenametnuta od drave, kompozicija autonomnih samoregulativnih asocijacija ogranienih okvirima koje postavlja zakon.

2 Civilno drutvo je mesto nezavisnog miljenja i dobrovoljnih akcija u okvirima legalnih ogranienja. Graansko drutvo podrazumeva agregat institucija, delatnosti i uloga u kojim su ljudi angaovani, bez meanja dravne vlasti, a naroito organizacije i institucije kao to su kola, univerzitet, religija, sindikati, poslovne, volonterske, filantropske i susedsko-komunalne organizacije, profesionalna udruenja, kultura, nauka, obrazovanje. to se tie privatne sfere (porodica) i trita postoje podeljena miljenja meu autorima da li su u okviru ili van okvira graanskog drutva. Mesto i uloga privatne odnosno porodine sfere i trita i ekonomije zavisi od modela odnosa graanskog drutva odnosno drave. Krajnosti su liberalni anarhizam atomizovanih individua i grupa s jedne i totalitarno-autoritarna drava koja je kolonizovala (prodrla) graansko drutvo sa druge strane. Osnovni subjekti odnosno nosioci graanskog drutva su: -nezavisni i samostalni pojedinci'-graani kao nosioci individualnih prava i sloboda, ukljuujui i prvobitno i minimalno znaenje graanina kao privatnog vlasnika. Pored ovoga treba ukazati i na oveka kao linost odnosno individuu, kao vlasnika odnosno subjekta sa vlasnikim i imovinskim pravima i udruenog i organizovanog graana; -graanska udruenja i asocijacije -graanske ustanove -drutveni pokreti i organizacije Graansko drutvo povezuje aktivnosti subjekata unutar autonomne sfere u zajedniko polje javnog delovanja. Graanskok drutvo je horizontalna socijalna mrea koju karakteriu sledei najznaajniji principi i naela: -autonomija u odnosu na partijsku politiku odnosno partijsku dravu i druge oblike heteronomnog uticaja; -neklasno, nenacionalno, nepartijsko udruivanje i organizovanje u smislu ne-borbe za vlast i mo; -interesni i drutveni pluralizam; -individualnost, privatnost; -spontanost, samoniklost, samoorganizacija; -solidarnost, humanost i univerzalnost; -javnost, aktivizam, neposrednot; -sloboda i samostalnost; -principi protivtenosti, ravnotee, korektivnosti i regulativnosti; -princip kontraktualnosti;

3

Graansko drutvo u sistemskoj teoriji. Graansko drutvo zauzima prostor rezervisan za formiranje zahteva (input) koji se usmeravaju prema politikom sistemu koji treba da prui odgovore. Kontrast izmeu graanskog drutva i drave postavlja se kao kontrast izmeu kvantiteta i kvaliteta, pitanja i sposobnosti institucija da daju odgovarajue i blagovremene odgovore. Danas se mnogo raspravlja o mogunosti upravljanja sloenim drutvima. Jednim drutvom se utoliko manje moe upravljati, ukoliko se poveavaju zahtevi graanskog drutva, a istovremeno se ne poveava na odgovarajui nain kapacitet institucija da daju odgovore, ta vie, sposobnost drave da ovo ostvari dostigla je limite koji se vie ne mogu prevazii. Nemogunost upravljanja stvara krizu legitimiteta. Politiki proces je proces krize legitimacije ili delegitimacije i ponovne legitimacija. Reenje neke ozbiljne krize koja preti opstanku politikog sistema mora se pre svega traiti u graanskom drutvu gde se nalaze novi izvori legitimnosti odnosno novi prostori za prihvatanje vlasti. U sferu graanskog drutva ukljuuje se i fenomen javnog mnenja i politike javnosti koji je shvaen kao javni izraz konsenzusa ili neslaganja u odnosu na institucije, prenesen putem tampe, radija i televizije. Bez javnog mnenja i politike javnosti sfera graanskog drutva gubi svoju funkciju i na kraju nestaje. Totalitarna drava u kojoj se graansko drutvo potpuno apsorbuje u dravu u stvari je drava bez javnog mnenja odnosno drava samo sa zvaninim mnenjem odnosno miljenjem. Partije su jednom nogom prisutne u graanskom drutvu a jednom nogom u institucijama drave odnosno politikog sistema. Smetena izmeu dva entiteta, partija tvori sferu politikog drutva. Tako, jedan od naina na koji se definiu politike partije je dokazivanje da one razvijaju funkciju selekcije, odnosno sakupljanja i prenosa zahteva graanskog drutva, predviene kao predmet za politiku odluku. Defanzivna strategija graanskog drutva uspostavlja se kao polje konstitucionalnih limita u odnosu na politiku vlast. Ofanzivna strategija podrazumeva prostor oblikovanja politike saglasnosti i stvaranje aktivnih i racionalnih pristanaka graana u odnosu na vlast. Odnos gradjanskog i politikog drutva. Politiko drutvo podrazumeva politiki organizovano gradjansko drutvo ije je angaovanje usmereno i orjentisano na institucije odluivanja. Politiko drutvo je agregat interesne i vrednostne strukture koje daje ili osporava legitimitet politikom poretku vlasti.Ono je usmereno prema dravi i politiki organizovano posredstvom politikih partija. U sveru politikog drutva, pored politikih partija ubrajamo izbore i izborna pravila, kompeticiju, politika vodjstva.

4

POLITIKA KULTURA DRUTVANije dovoljno stvoriti demokratiju za narod, ve je jo vanije vaspitati narod za demokratiju. Bez obzira to postoji nauni spor da li je ovo izrekao Monteskje ili Ruso, ova snana ideja je bila velika misaona inspiracija da se upustim u sloeno polje uticaja politike kulture na politike institucije u zemljama postkomunistike tranzicije. Sloenost uspostavljanja zapadnog modela demoratije u drugaiji istorijski, drutveni i politiki kontekst uticala je na upitnost i skeptinost jednog politiara o mogunosti mahanikog kopiranja institucija. Kad su pitali Nikolu Paia kako da uvede englesku demokratiju u Srbiju, on je odgovorio pitanjem: kako da uvedem englesku demokratiju u Srbiju bez Engleza. Ova upitnost ne vai samo za Srbiju, ve za itav korpus istono-evropskih i evro-azijskih drava koje su ule u proces transformacije socijalno-ekonomskog i politikog sistema. Neposredni empirijski izazov izuavanja politike kulture kod nas sloen proces svakako je zaarani krug tranzicije, zablude, neznanja i nerazumevanja prirode drutvenih promena od strane njenih nosioca i promotera i oigledni rezultati odnosno ishodi ovih promena. Pojava koju danas imenujemo i oznaavamo kao politika kultura svakako je postojala od kada postoji politika. Istorija pojave je daleko starija od istorije pojma. Istorija politikih drutava je, istovremeno, i istorija politike kulture. Politika kultura je nova ideja za prastaru politiku pojavu, bez obzira to su se obrasci politikih kultura i identifikacija manjali, imali razliitu formu i funkciju kroz politiku istoriju. Obiaji, simboli, religija, mentalitet, idetiteti uvek su imali (de)stablizirajuu funciju i bili pokazatelj ili snage, vitalnosti i uspona carstava, dinastija i drava ili njihove slabosti i propasti. I Platon je bio duboko svestan meuzavisnosti ljudi i dravnih oblika. Strukturalne osobenosti institucija proizilaze iz dominantnih iskustava i mentaliteta ljudi i obrnuto, karakterne sklonosti lljudi oblikuju sutinu institucija i odgovornost njihovih slubenika. Nigde u istoriji politiko-kulturne misli nema snanijeg mesta, nego u Platonovoj Dravi u kojoj pie: vlast se razlikuje kako se razlikuju sklonosti ljudi, tako da jednog mora biti koliko i drugog1. Nita manje nije znaajna Platonova tvrdnja, koja je ostala nedovoljno vrednovana u politikoj teoriji, da drave ne nastaju iz drveta i kamenih stena ve od ljudsih naravi. Iako je jasno da je ova Platonova teza idealistiko-psiholoki determinisana, ona je dragocena jer ukazuje na ljuski faktor, koji je danas toliko zanemaren ili zapostavljen u politikoj misli. Struktura politikog ivota ne sastoji se samo od statinih institucija i njihove normativne dogmatike, ve i iz karakterno-delatnog potencijala ljudi i subjekivnih nosilaca politike aktivnosti.1

: , , ,1971, , 54.

5 Platonov nezaobilazni parnjak u antikoj politikoj misli je Aristotel. Pored filozofsko-aksiolokog kriterijuma koji govori o sutinskoj prirodi drutva i politike i oblikovanju vrline prema takvom ivotu, Aristotel je, prouavajui ustavne okvire grkih polisa, doao do znaajne empirijske verifikacije da ustavna konstitucija polisa odgovara prirodi graanskog etosa i da svaka empirijski postojana vrsta polisa produkuje odgovarajui nain ivota, obiaja i morala, koji ga podupire i uva od propasti.2 U tom smislu Aristotel i tvrdi da demokratski moral uva demokratiju, oligarhijski oligarhiju, a bolji moral uvek stvara i bolje dravno ureenje3. Kvarenje politikih oblika uvek dolazi onda kada inioci koji dre jednu vrstu reima oslabe. Faktori koji odmau jednoj vrsti drave, pomau stabilnosti druge vrste drave odnosno polisa. Verorovatno je Aristotel prvi u istoriji ideja koji je tvrdio da je iskustvo uitelj ivota. Da bi postao dobar graanin, ovek mora da aktivno uestvoje u politikom ivotu polisa, jer jedino aktivizam u javnim poslovima ui poveka da ivi i misli politiku zajednicu. Druga strana iskustvenog politikog ivota odnosi se na praktino uenje graanske uloge pokoravanja i upravljake uloge vladanja. Svi graani treba podjednako i naizmenino i da vladaju i da se pokoravaju... jer onaj ko hoe dobro da vlada mora prethodno da zna da se pokorava...4 Poznata je Aristotelova teza da je ovek po prirodi politiko bie ili politika ivotinja a polis prirodno stanite politikog ivota. Politinost oveka nalazi se u njegovoj sutini. Svoju prirodu ovek izraava jedino kroz organizovanu zajednicu polisa. Njegov cilj nije van zidina polisa. ovekova upuenost u zajednicu i biti zajednicom je sutina politikog ivota. Oblikovanje zajednikog ivota unutar polisa jeste ovekovo delo. Nesistematizovane ideje i fragmentarna upuivanja na pojedini aspekt drutveno-kulturnog ivota u zajednici nisu ostali samo predmet antike politike i pravne teorije. Nikolo Makijaveli je smatrao da uslove opstanka neke vrste drave diktiraju okolnosti vremena i disciplina podanika. Stabilna i mirna vremena pogoduju republikanskoj vladavini, dok je monarhija vie svojstvena za prelazna vremena i ratne okolnosti. Monarhiju legitimie disciplinovano podanitvo, a republiku graanska vrlina. Pored dobrih zakona, jake vojske i religije, i ponaanje podanika je faktor stabilnosti drave i vladavine.5 an Boden je poao od dispozitivnih sklonosti naroda koje oblikuju nepisana drutvena pravila odreena mestom, vremenom i ljudima. Prirodni faktori i klima odreuju i odnos ljudi prema zakonima i formama drave.6 arl Monteskje je smatrao da svaki narod ima sopstvenu ud i osobeni sentiment.2 3 4 5 6

. : , . 202. : .192. : : , , , 1964 .....

6 Zakoni drava i carstva se razlikuju obzirom na emocionalnu energiju ljudi i njihove obiaje i navike. Sutina zakonodavstva odreena je kriterijumima koji su izvan formalnih pravila i naloga suverena. Dok strah pokree despotiju, ast monarhiju a vrlina republiku. Jednakost i skromnost odrava stabilnu vladavinu.7 Ogist Kont, kao utemeljiva moderne nauke o drutvu, poao je od ideje konsenzusa kao osnove kulturnog jedinstva drutva. Pod konsenzusom Kont je razumeo postojanje grupnih i kolektivnih emocija, simpatija i antipatija meu ljudima.8 Zajednika oseanja i ponaanja doprinose funkcionisanju celine drutva i ostvarivanju meuljudske solidarnosti. Po uzoru na prirodne nauke, poziti-vne nauke otkrivaju stabilnost i poredak u drutvu, ali ne na osnovu prirodnih zakona, ve na osnovu zakona kulture i morala koji jedino vae u drutvu. Najjai nikada nije dovoljno jak ako mo ne pretvori u pravo, a pokornost u drunost, zapisao je an ak Ruso.9 Nijedna politika mo nije delotvorna ukoliko nije pretoena u pravo, a lojalnost u politiku obligaciju ili graansku dunost. Tako je legitimacijska formula mo-pravo-poslunost postala dominantna vladavinska paradigma u savremenom svetu. Emil Dirkem je konceptom kolektivne svesti svakako pretea dananjeg koncepta politike kulture. Kolektivna svest je prosena mera drutvenosti u svakom pojedinanom lanu drutva. Ideje i oseanja pojedinaca doprinose funkcionalosti celog drutva. Drutveni ivot se odvija u atmosferi kolektivnih ideja i oseanja koja ne moemo menjati po svojoj volji...10 Zajednike ideje, verovanja i oseanja se u procesu interiorizacije usauju u svest pojedinca ija je osnovna funkcija homogenizacija razliitosti i pacifikacija konflikta. Ako ideoloki uitelji ne usauju potreban sadraj u duu deteta, velika dua domovine bi se podelila i razloila na jedno nekontrolisano mnotvo fragmentarnih dua koje bi bile u sukobu jedna sa drugom.11 Svaki ovek ima svoju individualnu i svoju drutvenu sutinu. U svakom od nas pie Dirkem postoje dva bia... Jedno bie je sainjeno od mentalnih stanja koja se odnose na nas same i dogaaje naeg linog ivota. Drugo bie je sistem ideja, oseanja i navika koje u nama izraavaju, ne nau linost, ve grupu ili razliite grupe kojima pripadamo; takve su religijska uverenja, moralna verovanja i postupci, nacionalne i profesionalne tredicije, kolektivna mnenja raznih vrsta. Njihova celokupnost ini drutveno bie.12 Autonomna volja pojedinca podreena je kolektivnoj volji drutva.: , I II, , , 1989 : Eckstein, H: Culture as a Foundation Cocept for the Social Sciences, Journal Of Theoretical Politics, 8-4/1996, p. 475-490 9 , , , , 1993. 10 : , , , 1981, . 62 11 , . 49. 12 , . 427 8

7 Dananje poimanje politike kulture svakao je intelektualno inspirisano i idejno-teorijski podstaknuto optom teorijom akcije Maksa Vebera. Osnovna postavka Veberove socijalne teorije jeste otkrivanje motiva i razumevanje znaenja drutvenih akcija i njihov znaaj za socijalno delovanje.13 Razumevanje znaenja ima izrazitu esplanatornu mo jer se heuristikim postupkom dolazi do stvarnog znaenja ponaanja socijalnih aktera. Znaenja su u osnovi individualne i subjektivne prirode, a nikako normativne ili metafizike. Znaenja orjentiu drutvene akcije ljudi. Kulturni sistem je znaajan podsistem drutva i predstavlja sistem orijentacija pojedinaca koje se oblikuju u smisaonom meuodnosu ljudi a odnose se na drutveno delovanje. Politika je, lako je zakljuiti iz Veberovog naunog okvira, sistem institucionalne strukture koja je funkcionalno i simboliki odreena vlau. Na emu se onda zasniva izvoenje ideje o politikoj kulturi kod Vebera? Upravo na meuzavisnosti specifinih kulturnih orijentacija prema politici. To su orijentacije koje se odnose na politiko delovanje a usmerene su na odluke vlasti koje integriu celinu drutva. Znaenja koje generie kulturni podsistem imaju individualnu genezu i prirodu, ali drutvenu posledicu. Politika komunikacija izmeu politikim akterima inspirisana je individualnim orijentacijama politikih aktera, a rezultat njihovog komunikacijskog odnosa ima politike implikacije. Potreba racionalizacije politikog i drutvenog ivota, sekularizacija i napustanje univerzalnog carstva, potreba ovozemaljske, sekularne legimacije vlasti, usmerili su panju na narod kao izvor vlasti i konstitutivnog subjekta politikog sistema. Savremena shvatanja politike kulture U sveri uticaja Talkonta Parsonsa naao se i Gabriel Almond kao rodonaelnik teorije i koncepta politike kulture. Pojam politike kulture smatra Almond se odnosi na specifino politike orijentacije stavove o politikom sistemu i njegovim raznim delovima i stavove o ulozi pojedinca u sistemu14. Na nacionalnoj ravni funkcionisanja politikog sistema Almond definie da je politika kultura specifina distribucija obrazaca usmerenosti prema politikim objektima meu pripadnicima nacije15 Naglaavajui da je u pitanju psiholoka usmerenost prema politikim objektima, Almond politiku kulturu poima kao politiki sistem internalizovan u saznanjima, oseanjima i procenama (vrednostima) njegove populacije16 Iako po prirodi psiholoki odreena, definicija politike kulture Sidni Verbe, nije samo znaajna po uestalosti citiranja, ve i zbog toga to simbolikom: , , , , 1964 Almond and Verba: The Civic Culture,Political Attitudes and Democracy in Five Nations, Sage Publications, 1963, p. 9 15 Ibid, p. 10. 16 Ibid, p. 11.13 14

8 komponentom nadograuje Almondov koncept. Naime, politika kultura sastoji se od sistema empirijskih verovanja, ekspresivnih simbola i vrednosti koje definiu situaciju u kojoj se odvija politiko delovanje. Ona obezbeuje subjektivnu orijentaciju prema politici.17 Empirijska komponenta verovanja posebno se odnosi na na elemente politike strukture kao to su institucije, stranke, modele politike interakcije i modele politikih institucija. Na ravni dogaajne politike, politika kultura nije ono to se stvarno dogaa u politici, ve ono to ljudi veruju i misle da se dogaa i kako e se na osnovu tog uverenja ponaati. Archie Brown je nastojao da politika kultura bude shvaena kao subjektivna percepcija istorije i politike, osnovnih verovanja i vrednosti, regulator identifikacije i lojalnosti, i politiko znanje i oekivanje koji su proizvod specifinog istorijskog iskutva18. Favorizovanje subjektivno-psiholokog odreenja politike kulture polazi od percepcije politike stvarnosti od strane oveka i naglaavanje dubokih verovanja ali i oseanja identiteta koji su naueni u procesu politike socijalizacije. Dejvid Iston politiku kulturu izvodi iz opteg pojma kulture koji oblikuju miljenja i ponaanja koju su relevantni za stabilnost sistema. Njegova definicija politike kulture naglaava primat sistema u odnosu na pojedinca odnosno sistemsko-institucionalno oblikovanje pojedinanih stavova i ponaanja. Svako drutvo ima svoje politiko-kulturne teme i tabue, ciljeve i pretpostavke koje smatra neproverljive i neprikosnovene.19 Politika stabilnost je odreena stepenom integracije normativne i vrednostne matrice orijentacije pojedinca u odnosu na snagu institucionalnog autoriteta i imperativnih orijentacija sistema. Politiki sistem ustanovljava opti okvir za takvu integraciju posredstvom tri komponente: vrednosti, norme i struktura autoriteta. Vrednosti slue kao iroke granice u odnosu na ono to se uzima kao zdravo za gotovo u voenju svakodnevne politike bez ugoravanja dubokih emocija i sentimenata zajednice. Norme odreuju vrste procedura koje su oekivane i prihvatljive u sprovoenju i implementraciji zahteva. Struktura autoriteta odreuje formalne i neformalne obrazsce vezane za legitimizaciju autoriteta i inplementaciju odluka uloge i odnosi kroz koje se autoritet distribuira i sprovodi. Ciljevi, norme i struktura istovremeno i ograniavaju i opravdavaju politike aktivnosti i tako obezbeuju kontekst za politike interakcije.20 Sistemsko-objektivistiko poimanje politike kulture nalazimo i kod Barnesa koji smatra da je ona pretpostavka politikih struktura i modela ponaanja. Politika kultura nije individualna percepcija ve ono to je zajedniko u stavovima i uverenjima ljudi, ona se ne ukljuuje u sve individualneSidny Verba: Political kulture and Political Development, Comparative Political ulture, Princeton Univerzity Press, 1965, p.513. 18 Archie Brown: Political Culture an Political Change in Comunist States, London 1979, p. 19. 19 Easton, D: A Sistems Analysis of Political Life, University of Chicago, 1965, p. 34 20 Ibidem, p. 39.17

9 percepcije, ve samo one koje individua smatra i razumeva kao zajednie.21 Miljenja i ponaanja su konformistike prirode jer pojedinac misli i ponaa se onako kako to i drugi ine, uveren da i drugi veruju u ono u ta on veruje. I Iston i Barnes smatraju da sistem pripisuje odreena kulturna ponaanja, a da politika kultura formirana u procesu politike socijalizacije predstavlja rezervu podrke odnosno akumuliranu rezervu koja politiki sistem titi od strukturnih poremeaja i stresnih izazova okoline, tako obezbeujui njenu stabilnost i istrajnost. Lisjan Paj je zasnovao heuristiku definiciju politike kulture, koja je pogodna za razumevanje politikog razvoja i modernizacije a koja je umerena na objanjenje i razumevanje dubljih, fundamentalnih, znaajnih i kritikih stavova, oseanja i vrednosti koje se odnose na svet politike. Politika kultura se odnosi na zbir temeljnih vrednosti, oseanja i znanja koja daju oblik i sadraj politikim procesima, a na drugom mestu nastavlja da se politika kultura sastoji od onih kritinih ali iroko rasprostranjenih verovanja i oseanja koja formiraju naroite eme orijentacije koje daju red i formiraju politiki proces. Kad se sve sabere, politika kultura osigurava strukturu i znaenje politikoj sferi na isti nain kao to kultura povezuje i integrie drutveni ivot.22 Stoga, politika kultura daje smisao, formu i predvidljivost politikom procesu, obezbeuje discipinu institucijama i znaenje individualnom ponaanju. Naglaavajui procese koji je oblikuju Pau smatra da je ona proizvod i kolektivne istorije politikog sistema i ivotnih istorija pojedinaca koji sainjavaju taj sistem; pa je tako podjednako ukorenjena u javnim dogaajima kao i u privatnim iskustvima.23 Lisjan Paj uvodi tri elementa: drutveno istirijski, personalno-privatni i kolektivno javni. Unutar svakog postojeeg politikog sistema postoji regulisano subjektivna sfera politike koja odreuje smisao vladavine, disciplinu institucija i drutveni znaaj individualnih postupaka. Prema tome, pojam politike kulture pretpostavlja da tradicije nekog drutva, duh njegovih javnih ustanova, strasti i kolektivna razmiljanja njegovih graana kao i stil i nain delovanja njegovih vie nisu samo sluajni proizvodi istorijskog iskustva, ve zajedno ine deo smisaone celine i konstituiu razumljivu emu odnosa.24 Obanjenje i razumevanje politike kulture nije mogue samo ako se ispituje karakterna struktura linosti pojedinaca, ve i ako se uzme u obzir i iri kontekst pod kojim se ona formira kao to je tradicija i sistemski modeli i okolnosti koji se nameu kao socijalizacijski pritisak. Fagen i Tuker, kritikuju Almondov koncept politike kulture koji je po njima radikalna subjektivizacija koncepta jer ga redukuje samo na psiholokuBarnes: Politics and Culture, Wiel and Gautier, Research and Democracy and Society, No.2., London 1994, p. 46-47. 22 Lucian Pay: Introdaction: Political Cultur and Political Development, Princeton, New Jersey, Princ. Univ. Press, 1962, p. 15. 23 Ibidem, p. 17. 24 Ibidem, p. 1821

10 dimeniju problema.25 Politika kultura nije samo agregat svesti ve i manifestovano ponaanje koje je vidljivo. Otvoreno i prikriveno ponaanje pojedinca je koliko rezultat individualnih crta linosti toliko i usvojenih obrazaca to ga namee organizovano politiko drutvo. Tako je Forgen-Tukerova pojmljivost politike kulture sturkturno znaenjske prirode: nije samo dovoljna manifestovana svest, ve je potrebno utvrditi strukturne faktore linosti i drutva koji utiu na politiku kulturu kao i znaenje koje pojedinci pridaju politikom miljenju i ponaanju. Tako i Elazar politiku kulturu odreuje kao okvir vrednosti koji uspostavlja kulturne granice pojedinanom i grupnom politikom ponaanju, ime se oblikuje celokupan stil politike aktivnosti u jednom drutvu26; Kuprov kao sistem znanja, vrednosnih orijentacija, ubeenja i aktivnosti, koji imaju kognitivnu, normativnu, vrednosnu i akcionu funkciju, a u zavisnosti su od nivoa participacije u drutvenom ivotu27; Kincid kao trajan skup javno artikulisanih i drutveno razmenjivih uverenja, vrednosti i tradicija o politici koji konstituie okvir planova, recepata, pravila i upustava za voenje politikog ivota, posebno ko dobija ta, kada i kako28; Davson i Previt kao ukupnost politike tradicije i ljudi-junaci, duh javnih ustanova, politike strasti graana, ciljevi koje oblikuje politika ideologija, formalna i neformalna pravila igre, stereotipi, politiki stil, politika raspoloenja, akcenti u politikim odnosima... smisao za to ta je politiko a ta ne29; Klaus Ofe kao norme i uslove participacije u drutvenoj praksi individua, pravila politikog vladanja i propisanog politikog ponaanja, tipove nacionalne identifikacije i nacionalnog karaktera, mentalitet, politike simbole i rituale30; Milan Mati kao onaj deo opte kulture jednog drutva koji obuhvata vrednosti, uverenja, stavove, simbole, sklonosti i obrasce ponaanja u odnosu na politiku i politika pitanja kao ona pitanja koja se odnose na uslove zajednikog ivota u drutvu i izbor pravaca i ciljeva ukupnog drutvenog razvitka (upravljanje razvojem)31. Bitne karateristike navedenih definicija i odrednica naglaavaju dve strane ili aspekta politike kulture: orijentacije i stavove koji su usmereni prema odreenim politikim objektima, stim to se autori razlikuju po veem ili manjem naglasku na pojedinim elementima ili svojstvima politike kultuture. Objektivno i strukturno sagledavanje prouavane pojave pretpostavlja uoavanje svih sutinskih, osnovnih, zajednikih, bitnih i nunih elemenata ili strana politike kulture.25

Fagen, R: The Transformation of Political Culture in Cuba, Stanford Univ. Press, 1969. Tucker, R, Comunism and Political Culture, Newsletter on Comparative Studies in Communism, May, 4-11, 1971. 26 Elazar, D, (2nd edition). American Federalism: A view from the states. New York: 1972, p.56 Elazar, D, 1970. Cities of the Prairie: the metropolitan frontier and American politics. New York: Basic.1972 27 Naved.prema: Pateman, C: Political Culture and Political Change, Brigish Journal of Political Ccience, 1/1991, p.293. 28 Ibidem, p. 295. 29 Dawson and Previt, Political Socialization, Boston Little, 1969, p. 71. 30 Uporedi: Claus Offe: Reflections on America: Tocqueville, Weber and Adorno in the United States, 1986. 31 , : , 1994, . 18-19.

11 Prema tome, pod politikom kulturom podrazumevau: (1) stavove, orijentacije i ponaanja; (2) pojedinaca, grupa i zajednica; (3) usmerenih prema institucijama, subjektima i procesima; (4) oblikovanih u procesima socijalizacije i indoktrinacije; (5) pod uticajem objektivnih istorijsko-sistemskih okolnosti (6) a ija je osnovna funkcija stabilnost, istrajnost politikog sistema ili njegova promena. Struktura stavova i orjentacija Kognitivna ili saznajna komponenta politike kulture odnosi se na znanja, ubeenja i informacije o pojedinim aspektima poliitikog sistema u celini, politiku prosveenost ukljuujui vrste i naine na koje se stie znanje o politici, zatim kognitivni kapacitet shvatanja i razumevanja politikih pojava i procesa, socijalna inteligencija koja oznaava sposobnost donoenja suda ili izbora unutar protivrene situacije ili alternative u vremenskom tesnacu. Politika znanja stiu se pod uticajem razliitih faktora politikog obrazovanja i neposrednog ili posredovanog politikog iskustva. Tako steeno ono moe biti laiko i struno odnosno nenauno a ree nauno. Vannauna saznanja mogu biti ideoloka, politika, interesno motivisana ili steena pod uticajem razliitih religijskih ili laikih uticaja.. Fond i vrsta znanja odreeni su koliko opredmeenim fondom politike tradicije toliko i kvalitetom obrazovnog procesa koji favorizuje politike sadraje. Iskustvo i pouke politike prakse takoe su znaajan izvor znanja o politici. Ne treba izgubiti iz vida da je politika nauka sa prateim naukama, stepen njene razvijenosti i objektivnosti znaajan ali ne i jedini i presudan faktor sticanja politikih znanja. Vrednostni ili evaluativni sloj u strukturi stavova i orijentacija odnosi se na vrednosne sudove i procene istaknutih objekata politikog sistema ukljuujui i ideoloke i moralne standarde, sposobnost merenja politike odgovornosti i uinaka politikog odluivanja. Ovaj sloj politiog stava i miljenja podrazumeva postojanje koherentne skale politikih vrednosti odnosno sistema karakteristinih vrednosti koji proizilaze iz neke politike doktrine, ideologije ili politikog programa, na primer, liberalna, socijalistika, nacionalistika, autoritarno-paternalistika skala vrednosti. Svi ljudi ili drutvene grupe imaju neki prioritet vrednosti, ali su one organizovane u odreeni vrednostni sistem koji tvore hijerarhijsku skalu vrednosti i to prema tome kako se shvata i doivljava njihova vanost. U irem smislu, i nepolitike vrednosti odnosno ivotne vrednosti svakog pojedinca imaju znaaj u proceni nekog politikog sistema. Politike vrednosti, nazvane tako jer je objekt vrednovanja politiki, obino se shvataju i odreuju u trostrukom smislu. Prvo, vrednosti su usvojene preferencije, zamisli i pretpostavke ili poeljnost u odnosu na neki politiki objekat, situaciju ili ponaanje odnosno u odnosu na ono sto se smatra dobro ili loe, ispravno ili neispravno, poeljno ili nepoenjno u politikoj sferi

12 ponaanja. Drugo, vrednosti su izraz ili eksplikat potreba i interesa. One se formiraju u odnosu na interesnu dimenziju ovekovog delanja i kao takve tvore vrednostno-interesnu strukturu prema kojoj se meri i ocenjuje delotvornost institucija i odgovornost nosilaca njenih funkcija. Tree, vrednosti ponekad izraavaju svere interesovanja ili ivotnih stilova, a autoritativna institucija vlasti se ocenjuje pozitivno ako obezbeuje uslove i okvire za mnotvo interesovanja i stilova ivota. U konkretnom smislu, politike vrednosti su esto izvor opredeljenja za pojedine oblike reima i organizacije vlasti, pa neki vie vrednuju republiku nego monarhiju, parlamentarizam ili prezidencijalizam, neke grupe su vie okrenute tradicionalnim a druge modernim vrednostima. Oseanja i emocije svakako su deo odnosa prema politikoj sferi a izraavaju se na privenost odnosno otuenost sistemu, oseaj sigurnosti, vanosti, ugroenosti ili marginalnosti, simpatije i antipatije prema akterima, ljubav prema domovini ili prezir. Uz to idu i poznati izrazi kao to je patriotizam, nacionalni ponos, predrasude, uzhienja ili prezir prema autoritetu. Ponekad se ovaj element naziva i voljno-motivacioni. esto se koristi izraz strasti i porivi. Jo je Hegel govorio o strasti i volji kao pokretau ljudske istorije, a Nie skovao i objasnio poznatu sintagmu volja za mo. Tako je politika u procesno-dinaminom smislu, bojno polje emocija, jer se ne mogu zamisliti osnovni politiki procesi bez izraavanja oduevljenja, mrnje, cinizma, a kad su u pitanju zgusnuti politiki inovi koji izraavaju nezadovoljstvo funkcionisanjem institucija manifestuju se jaka emocionalna komponenta ponaanja. Emocionalna komponenta stava i orijentacija najuee se manifestuje grupno-kolektivnom a ree u individualnom obliku. Emocionalni izlivi u okviru masovnih pokreta ili masovna demostriranje volje, koja poprima astrukturalni oblik gomile, mase, u kojoj se gubi oseanje kognitivnog i individualnog a prevladava dinamika gomilnih instikata i emocija. Konativna (ponaajna) komponenta stavova i orijentacija sastoji se u spremnosti, da se neto uini ili dela u vezi sa objektom prema kome imamo stav, mogunosti da se pristupi politikoj akciji. Politiko ponaanje moe biti reaktivno ili proaktivno odnosno da se na odreeni nain reaguje u odnosu na izazovni svet politike, da se dogaajima ide u susret ili pasivnan odgovor na dogaaje i nemo. U najirem smislu, politiko ponaanje se odreuje kao politika participacija odnosno uee u politikom ivotu, glasanje, angaovanje u lokalnoj zajednici u formi inicijative, investiranje u raznim socijalnim i politikim kampanjama. Priroda i sutina stavova

13 Nisu svi stavovi-orijentacije politike prirode. Na primer, neuzimanje hrane moe biti uslovljeno zdravstvenim ili estetskim razlozima, ali trajk glau inspirisan socijalnim razlozima ili nezadovoljstvo radom vlade jeste politiki stav odnosno ponaanje. Politike orijentacije su one orijentacije koje su usmerene na politiku delatnost ivota odnosno reakcija na odreene politike odluke. ak i nepolitiko ponaanje je politiko jer politike odluke pogaaju ili odnose se na i na one koji apstiniraju ili su otueni iz politikog sistema. Sem to su politiki usmerene, stavovi orijentacije moraju biti bazine, fundamentalne, opte, preovlaujue, politiki znaajne, najuestalije, relativno trajne, na odreeni nain rasporeene, koherentne, usmerene na osnovnu strukturu politike, nauene, opredmeene u svesti kroz iskustsvo. Na osnovu toga se razlikuju od sluajnih, povrinskih i efemernih miljenja ili javnog mnenja. Svaki stav ima svoj objekt ili fokus, a politiki stav, razumljivo, usmeren je prema politici u najirem smislu rei, odnosno prema razliitim aspektima i elementima strukture politikog sistema. Usmerenost stavnova i orijentacija prema razliitim klasama i vrstama politikih objekata nazivamo dimanzijama politike kutlure. Opredmeena stavovska struktura naziva se politiko uverenje koje predstavlja jedinstveni kalup znanja, vrednovanja i oseanja. Postoje tri vrste ili nivoa politikih uverenja: fundamentalna uverenja koja se mogu kretati od primitivnih uverenja zdravo za gotovo do uverenja koja proizilaze iz primarniog individualnog ili grupnog identiteta (polnog, verskog, etno-nacionalnog, ideolokog); druga su tzv. karakterna uverenja koja proizilaze iz dinamike psiho-socijalnih crta linosti i trea su situaciona uverenja koja su vie promenljiva pod presijom okolnosti. Politiko ubeenje, koje esto sreemo u svakodnevnici i u literaturi je jezika varijacija uverenja i odnosi se stanje socijalizovane odnosno indoktrinisane politike svesti. Dimenzije politike kulture Stav, orijentacija, uverenje-ubeenje su, na tragu Parsonsa i ilsa, shvaeni kao pounutranjenje aspekata objekata i odnosa politike. Almond i Verba, da parafraziram, smatraju da su stavovi-orijentacije usmereni prema etiri klase politiikih objekata: sistem kao opti objekat, objekti politikog inputa., objekti politikog autputa i pojedinac kao objekt.32 Sistem kao politiki objekat ima tri pod-klase objekata: institucije, nosioce uloga i funkcija, i javne odluke ukljuujui i njihovu primenu. Pod-klase politikih objekata mogu jednako uestvovati i u input i u autput procesima.

32

Ibidem, p. 24.

14 Pod uticajem kritika njegove formule 3 vrste orijentacije x 4 vrste politikih objekata je promenio svoju prvobitnu formulu koja nije izdrala operativno empirijski test jer se uvek nisu mogli izdvojiti posebni indikatori za recimo, imput objekt i ja objekt, da su se esto meali sadraji pojedinih objekata politike. U svojoj studiji Ponovo o politikoj kulturi33 Almond ustanovljava formulu 3x3, odnosno tri vrste politikih objekata. Tako on razlikuje politiki sistem kao najoptiji i najiri nivo objekta, zatim politiki proces kao objekt usmerenosti stavova i politiko vladanje. Suoavajui orijentaciju i objekat on ustanovljava tri vrste dimenzija politike kulture: politika kultura sistema, politika kultura procesa i politika kultura vladanja.34 Politika kultura sistema obuhvata: autoritarnu (autoritativnu) kulturu vlasti, kuluturu politikog poretka, kulturu nacionalnog identiteta i pravnu kulturu. Pored toga sistemska kultura se odnosi na rasprostranjenost stavova prema politikoj zajednici, reimu i vlasti, oseanje pripadnosti, odnos prema legitimnosti institucija i efikasnost prema izvriocima razliitih politikih uloga Procesna kultura ili politika kultura razvoja obuhvata odnos prema sopstvenoj politikoj aktivnosti i odnos prema grupama, elitama, kako vide sebe kao delatne graane, odnosno vienje sebe u politici i stavove prema drugim politikim akterima, zainteresovanost za politiku, efikasnost linog politikog angaovanja, prepoznavanje sopstvene politike uloge i slino. Uloga oveka u politikom procesu moe biti graansko aktivistika, pasivno podanika i otuena. Politika kultura vladanja odnosno upravljanja odnosi se na orijentacije i stavove prema autput-sistemu odnosno prema javnim politikama i politikim odlukama, kako unutranju tako i spoljnu politiku. Posebno ova dimanzija politike kulture odnosi se na oekivanja od uloge i funkcije vlade u regulisanju drutva i ekonomije, specifine politike zahteve (blagostanje, standard, sloboda, ostvarivanje posebnih interesnih potreba). A osnovno merilo vrednovanja politikog upravljanja vlade je njen kapacitet da ispuni politika oekivanja graana. Dimenzioniranje odnosa politikih stavova i orijentacija prema politikom sistemu razvio je i Sidni Verba. On razlikuje nekoliko kljunih dimenzija: identifikacija, odnos prema upravljakom uinku vlade i uverenja prema nainu na koji vlast donosi i sprovodi odluke.35 Prvu dimenziju politike kutlure koju otkriva Sidni Verba moemo odrediti kao proces identifikacije koji podrazumeva identifikaciju sa nacijom, dravom i politikim sistemom. Pretpostavka je da pojedinac poseduje samoidentitet odnosno svest o generalnom ja i svet o razliitom ja. Na pitanje koja je moja drava mora se odgovoriti pre nego na pitanje o vrsti te drave36. Svest o pripadnosti dravi-naciji, svest o legitimnosti sistemu kao33 34 35 36

Almond and Verba,: The Civic Culture, Revisited, Sage Publ, London, 1980. Uporedi: , , , 1990. Optirnije: Verba, nav.delo, 1965. Ibidem....

15 celini bez obzira na njegovu upravljaku efikasnost, integrisanost u opte politike simbole i sistemske norme sastavni su delovi vertikalnog politikog identiteta. Druga Verbina dimenzija politike kulture odnosi se na odnos prema drugim ljudima-sugraanima. Ova dimenzija se odnosi s jedne strane na oseaj integrativne veze sa drugim ljudima, stanovnicima istog politikog sistema, a sa druge strane, odnos (ne)poverenja, saradnje, odnos prema (ne)istomiljenicima, stepen povezanosti sa sauesnicima u politikom ivotu. Trea dimenzija politike kulture odnosi se upravljaki uinak vlade i njene oekivane uloge u drutvu. Oekivanja od vladine delatnosti mogu biti razliita po vrsti, stepenu, intenzitetu i sadraju. Poslednja dimenzija politike kulture prema Verbi su stavovi i uverenja o tome kako institucije stvararaju, donose i sprovode politike odluke. Pomenute dimenzije su samo apstraktno kategorisaane ali nisu posebno operativno objanjene u kontekstu konkretnog politikog sistema Sledei bitan doprinos u profilisanju dimenzija politike kulture dao je Lisjan Paj, koji govori o etiri bitne dimenzije koje su za njega etiri relevantne teme politike kulture. Prva je, slino S. Verbi jeste odnos poverenja odnosno neporverenja i sumnjiavosti u odnosu na sugraane, strance, ideoloki razliite profilisane grupe, prema (ne)prijatelju, javnim institucijama i liderima i sl. Druga dimenzija je stavovska percepcija hijerarhijske moi. Ona se sagledava kroz pojmovne suprotnosti: hijerarhija-jednakost, superiorniinferiorni, voe-sledbenici. Nedemokratska drutva se odlikuju superiornom politikom moi, autoritarnim odnosom prema politikoj hijerarhiji koja se smatra kao samorazumljiva, za razliku od demokratskih drutava gde se odnosi izmeu vieg i nieg u politikom poretku posmatraju kao funkcionalna hijerarhija koja podrazumeva pravino i jednako tretiranje pojedinaca kao graana. Osetljivost na nepravdu i hijerarhijsku udaljenost centara moi je samo jedan segment ove dimenzije problema. I treu dimenziju Lisjan Paj postulira iz pojmovne suprotnosti: sloboda-prinuda. Vera u slobodu ili prinudu bilo da je u pitanju stavaranje drave-nacije, bilo da je u putanju sloboda politike akcije ili sputanost odnosno prinudno ograniavanje politikog ponaanja. I na kraju, opet u pojmovnom paru, identifikujemo etvrtu dimenziju kao lojalnost i posveenost integrisanoj globalnoj dravi ili lojalnost partikularnim grupnim i teritorijalnim segmentima. U ovom smislu, lojalnost se na skali od porodice i lokalne zajednice pa do nacionalne drave odnosno da li lojalnost ide odozdo na gore ili obrnuto. Politiku kulturu Iston redukuje na politiku podrku koja je usmerena na tri nivoa: politiku zajednicu, politiki reim i nosioce institucionalnih funkcija,37 odnosno tri objekta prema kojima se usmeravaju orijentacije i stavovi, odnosno strukturna elementa sistema prema kojima se izraava politiko (ne)poverenje. Prvi je politika zajednica, drugi, politikog sistema-reima cementiran ustavnim normama i trei je personalni koji oliava izabranuEaston, D, Children in the Political System: Origins of Political Legitimacy, McGraw-Hill Book Compani, 1969.37

16 strukturu politike vlasti koja ima mandat da donosi poltike odluke. Istonovi objekti bie inspiracija za odgvorarajui deo o funkcijama politike kulture... Robert Dal38 u svom poznatom delu Poliarhija participacija i opozicija pie o kulturnim vrednostima koje su usmerene na razvoj demokratskog sistema. Posebno navodi: verovanje u legitimnost institucija demokratije posebno kompeticiju i participaciju; vrednovanje ovlaenja u odnosu vlasti i onih nad kojima se vlada; poverenje u pogledu sposobnosti vlasti da reavaju probleme naroda; politiko i instersno poverenje; miljenja u pogledu izgleda politike koperacije i politikog sukoba. Znaajno je navesti i skicu dimenzija koju nam ostavlja O. Sirs koji se ograniava na tri dimenzije: vezanost za politiki sistem, stranaki identitet i odnos prema politikoj participaciji. Neto dosledniju ali i prilino sloenu klasifikaciju politikih objekata prema kojima se usmeravaju predstave i poimanja koji su usidreni u uvererenja, stavove i vrednosti39 daje i Glenda Patrik. Lapidarno parafrazirajui, ali bez sadrajnog pojednostavljivanja, Patrik diferencira pet aspekata politikog sistema prema kojima su centrirani stavovi i orijentacije: (1) politika stvarnost, politiki proces, struktura i funkcija vlade i nain njenog funkcionisanja i aktuelno stanje politikog sistema; (2) prirodu vlasti i autoriteta, nivo njihovog potovanja kao i granice politike vlasti; (3) ciljevi i ideali vladine politike kao i dominantne politike vrednosti koje daju smisaoni okvir politikoj praksi; (4) operativni instrumenti koji reguliu politiku interakciju, procedure i pravila donoenja odluka; (5) uloga efikasnosti i kompetencije u politikom procesu.40 Objekte prema kojima je usmerena kulturna percepcija graana, a koje smo rekonstruisali u respektivnoj literaturi, svakako treba prevesti u pojmovnu sintagmu struktura politikog sistema koja e doprineti lakem i razumljivijem struktuiranju politike sfere i obezbediti bolji logiko-metodoloki proces apstrakcija-konkretizacija razliitih nivoa i segmenata politikog sistema. Tipovi politikih kultura Kao i za sve druge pojave, tako se i za tipologiju politike kulture koriste razliiti kriterijumi tipologizacije. NJenu kompleksnost i sloenost ne iscrpljuje samo jedan kriterijum tipologizacije. Razliiti kriterijumi i njihovi eksplanatorni ishodi, meusobno su komplementarni jer osvetljavaju politiku kulturu iz razliitih uglova i aspekata. Tipovi politikih kultura odraavaju korelacije izmeu elemenata i dimenzija politike kulture, a izraavaju razliite akcente38 39

, , , , 1997. Patrick, , 1984, . 285. 40 Ibidem, p. 287-8.

17 odnosa izmeu pojedinih dimenzija i modela. Razliiti su kriterijumi za tipologizaciju politike kulture. Almond i Verba tipove politike kulture diferenciraju u onosu na ulogu pojedinca u politici, odnosa prema razliitim objektima politike i prema stepenu uticaja na politike procese. Drugi pak koriste ideoloki kriterijum. Trei polaze od faktora koji dominantno odreuju sadraj politike kulture kao to je tradicija, religija, vrednosti, odnos prema idealima, odnos prema organizaciji vlasti i autoritetu Klasine tipologije Prvu tipologiju politike kulture nalazimo kod klasika Almonda i Verbe41 koji su poli od kriterijuma varijabilnosti orijentacija prema politikim objektima a kombinacija orijentacija tvori i razliite tipove politike kulture. Polazei od tog tipolokog kriterijuma, Almond politiku kulturu odreuje kao frekvenciju razliitih vrsta saznajnih, vrednostnih i oseajnih orijentacija prema politikom sistemu, njegovim ulaznim i izlaznim dimenzijama i pojedincu kao politikom akteru.42 Almond i Verba su tvorci trihotomne tipologije na parohijalnu, podaniku i participativnu politiku kulturu. Tip politike kulture Parohijalna Podanika Participativna Sistem kao opti objekt 0 1 1 Objekt ulaza 0 0 1 Objekt izlaza 0 1 1 Pojedinac kao objekt 0 0 1

itanjem Almondove tipoloke eme moe se zakljuiti da ukoliko se frekvencija orijentacije prema specijalizovanim politikim objektima, kako se vidi iz tabele, priblii nuli, onda se radi o parohijalnom tipu politike kulture. Ukoliko postoji visoka frekvencija usmerena prema objektu u sistemu i prema izlaznim (autput) dimenzijama tog istog sistema, a priblino nulta orijentacije prema ulaznim (input) dimenzijama i pojedincu kao uesniku onda se radi o podanikom tipu politike kulture. Parohijalna (lokalistika) politika kultura odgovara ranije plemenskim a danas tradicionalnim drutvima u kojima jo uvek nije dolo do diferenciranja politikog podsistema i politikih funkcija, u kome dominiraju religijski, organski, agrikulturni i prostorno predodreeni pogled i na svet politike. Pojedinci nemaju razvijene politike orijentacije prema politikim institucijama i ulogama, ne opaaju znaaj centralnih institucija vlasti, niti imaju zahteve i oekivanja od najviih instanci politikog odluivanja. Izdvojene, posebne, periferne i esto marginalizovane i neintegrisane podkulture i oblasti odbacuju ideju o proirenom i globalnom drutvu koje obuhvata organizovana i optevaea politika vlast. Znanje o politikom sistemu je veoma malo ili ne postoji, a privrenost prema dravi primarno je odreena patrimonijalnom41 42

Almond, he Civic Culture, nav. delo, 1963. p. 16. Ibidem, p. 17.

18 sveu i mentalitetom lokalne zajednice. U modernom smislu prikladnije je govoriti o politikoj kulturi lokalne zajednice ili lokalno-komunalnoj politikoj kulturu. Podanika (lojalistika) politika kultura. Podaniki politiki mentalitet se svodi na prihvatanje samo administrativno-upravne i prinudne odnosno autoritarne funkcije drave (vojska, porezi) bez svesti o mogunosti uticaja i kontrole na politiku vlast, dakle tzv. autput (izlazne) funkcije politikog sistema. Podanika kultura ili politika kultura lojalnosti, karakterie stanje naviknute pokornosti i podreenosti prema politikoj vlasti, naglaeno isticanje stroge hijerarhije koja se smatra kao logina i legitimna, pasivnost u odnosu na politike procese i oseanje suvinosti. Pojedinac nema svest o aktivnoj participaciji. Prvi znaajni primeri podanike politike kulture nalaze se u feudalizmu, monarhizmu i kolonijalizmu u kome je najznaajniji odnos gospodarpodanik. Karakteristika podanike politike kulture jeste stanje politike otuenosti, apatije i pasivnosti. Pojedinac ne vidi potrebu ueoa u politici, i ne opaa ulogu ja u politici. Takvi pojedinci politiku shvataju kao udaljenu, otuenu, posveenu delatnost u kojoj ne pronalazi sebe. Podanik je nije spreman da politiki deluje niti da osporava oblik vlasti i autoriteta niti odnosno politike odluke. Participativna politika kultura podrazumeva eksplicitne orijentacije prema sistemu kao celini, prema ulaznim (politikim) i izlaznim (administrativnim) strukturama i procesima. Ona je moderan, aktivistiki i demokratski oblik politike kulture ije je bitno obeleje postojanje racionalne strategije o mogunosti politikog uticaja na politiku strukturu dravne vlasti. Graansko drutvo je matrica koja oblikuje, uspostavlja, kontrolie i kritikuje politiku vlast i njene vladavinske funkcije. Ovaj tip politike kulture ne izraava se samo u zainteresovanosti ljudi za politiku, ve znai akcioni delatni potencijal radi postizanja odreenog cilja a to je realizacija politikih zahteva kroz politike odluke i izraavanje uslovne podke takvim odlukama. Sinteza tri navedena tipa politike kulture uspostavlja tzv. meoviti model politike kulture koga Almond i Verba imanuju kao graanska kultura. Graanska politika kultura je, dakle, spoj odnosno meavina razliitih tipova politikih kultura, odnosno kombinacija razliitih elemenata sva tri pomenuta tipa politike kulture, pa se taj spoj naziva ravnotea kontradikcija. Izvedene tipologije Elazar, na primeru prouavanja politikog sistema SAD, razlikuje moralnu, individualnu i tradicionalnu politiku kulturu polazei od kriterijuma razliitosti orijentacija na politiko delovanje ljudi.43 Koristei se sindromom karakteristika, a na tragu Almondovog uticaja, Elazar politiku kuluturu odreuje kao vrednosti i verovanja koje pojedinac ima u odnosu na politiki43

Elazar, J.Q: Amerikan Goverment,Heath and Company,, 1989, p. 80-91.

19 sistem, granice i domete politike aktivnosti, oekivanja i verovanja od onoga ta bi ljudi trebalo da ine u politici. Moralistika politika kultura pretpostavlja primat drutva nad pojedincem na nain da ne potiskuje pojedinca ve mu pripisuje grupnu pripadnost i na osnovu toga vee postugnue u politikoj akciji. Pozitivna uloga vlasti u drutvu meri se stepenom do kog ona promovie javno dobro. Moralnost politiara postoji samo onda ako njihova politika uloga nije usmerena na ostvarivanje privatnih interesa i nije motivisana posesivnim i sebinim razlozima. Politiar je sluga zajednice ak iako je to na utrb koalicionog kalkulisanja i saradnje sa drugim politikim subjektima. Politika je amaterska i nestranaka delatnost. Pravedno drutvo i moralno postignue su krajnje svrhe politike zajednice. Osnovna karakteristika individualistike politike kutlture je odsustvo interveniue dravne vlasti u privatne aktivnosti. Privatna svera je vanija od javne, politiari su nuno zlo a politika prljava igra, sve to suprotno moralnoj politikoj kulturi. Ovaj model politike kulture je identian liberalno-utilitarnom modelu politike kulture. Vlada ima funkciju sudije u procesu politike kompeticije. Legitimnost politike ne izvodi se iz socijalne pravde ve iz veinske volje na izborima. Politika je profesionalna delatnost koja uravnoteuje razliite interesne strukture drutva. Tradicionalistika politika kultura polazi od shvatanja da je drutvo hijerarhijski ureen poredak stvari u kome su dominantne klasno-slojne i porodine veze sa izrazito istaknutom starateljskom, neinovativnom i paternalistikom ulogom politiara. Dravna vlast je ograniena na vlastodrake interese, bezbednostnu funkciju i odravanje hijerarhijskog poredka u drutvu. Politika se poima elitistiki to iskljuuje masovnu participaciju Polazei od od ove podele, Elazar je skroio politiko-kulturnu mapu SAD a savezne dravice rasporedio prema ova tri osnovna tipa.44 Bez obizra to je istraivaki operacionalizovana na konkretnom politikom sistemu SAD, ova tipologija ima, zbog svoje tipoloke apstraktnosti, metodoloku upotrebljivost i za prouavanje drugih politikih sistema i njihovo poreenje. Moralizam, individualizam i tradicionalizam su univerzalne karakteristike svih politikih zajednica, samo to su razliito rasporeene i ukorenjene unutar segmenata politikog sistema. Vildavski je razvio tetrahomnu tipologiju politikih kultura polazei od toga kako pojedinci odgovaraju na osnovna pitanja politike kao to su: u ime koga se vri mo i vlast, na koji nain se podrava ili suprostavlja autoritetu i koliko

, , , , , , , , , .44

20 su ljudi spremni da rizikuju u politici. Tako Vildavski razlikuje kulturu individualizma, kulturu hijerarhije, kulturu jednakosti i fatalistiku kulturu.45 Politika kultura individualizma zasniva se na principu normativnog minimalizma, selektivne upotrebe dravne prisile samo na zatitu imovinskih prava i slobodne interesne interpretacije. Idejna, interesna i materijalna kompeticija pojedinaca mora biti balansirana sa drugim, ak i suprotnim interesima. Rizik je preporuena norma socijalne vitalnosti u cilju postugnua individualnih interesa i lino-svojinskih prava. Hijerarhijska politika kultura, koju esto je nazivaju i statusna politika kultura pretstavlja suprotnost u odnosu na kulturu individualizma. Ovaj tip kulture maksimizuje ulogu prisilnog aparata, favorizuje normativno nasleene drutvene statuse i dominanaciju stalekih grupa u drutvu. Izlaganje rizinim okolnostima je preporuivo samo ukoliko doprinosi grupnoj koristi. Politika kultura jednakosti polazi od dobrovoljnog uea horizontalno jednakih pojedinaca i uloga u politici. Jedini nain povezivanja pojedinaca je kolektivno obavezujue odluivanje. Osnovni princip egalitarne politike kulture je distributivna pravda i izbegavanje svih rizika posebno rizika nejednakosti koje produkuje stihija trinih mehanizama. Fatalistika politika kultura postoji u slabim grupama u kojima je veoma jak uticaj pripisa i voluntaristiki instrumentalizovane prisile. U toj kulturi sudbina je iznad individualne volje i mogunosti pojedinca, ona je nadreena nadiskustvena datost pojedinane egzistencije. Sudbinska naddeterminacija je u osnovi religioznog fantalizma koji se izraava u formi nerealistikih iekivanja i sadomazohistikog trpljenja odnosno rtvovanja, tako karakteristina za sisteme teokratskog fundamentalizma i autoritarnih verzija nacionalizma i komunizma. U politikom ivotu, ova forma politike kulture dominantno istie personalizovane politike institucije u kojima je autoritarni fanatizam duhovnopsihiki metod vladanja i pokoravanja. Jedno demokratsko drutvo koje je u svojoj prirodi pluralistiko moe funkcionisati samo ukoliko se kobinuju i ujedinjuju prva tri tipa politike kulture: individualistika koja naglaava, slobodu, takmiarski duh i zatitu individualnih interesa i prava, hijerarhijska koja naglaava organizovanost, izvesnost i funkcionalnu podelu uloga u drutvu i egalistika koja naglaava socijalnu pravdu. Ideja kulturnog pluralizma je neophodna odrednica svake demokratije, ali istovremeno korektiv za prevalenciju jednih oblika kulture u odnosu na druge. Ustanovljena i ivotna kulturna heterogenost je brana protiv autoriterne dominacije jednog kulturnog modela koja istovremeno ujednaava prava i mogunosti kulturnih sub-sistema ali i podstie razumnu kompeticiju unutar pluralistikog miljea. Vildavski smatra da je fatalistiki model po svojoj prirodi suprotan demokratskom ustrojstvu zajednice, mada, sa druge strane, nije jasno kako, po njegovom miljenju, pluralizam ublaava fatalistika ponaanja.

Wildavsky A: Research on Democraty and Societz, Cultural Pluralism Can Both Strengthen and Weaken Democracy, 1994, p. 161-162.45

21 Venkert, koristei kriterijum politike slobode, razlikuje liberalnu, konzervativnu, revolucionarnu i politiku kulturu samoodreenja.46 Ovi tipovi politike kulture predstavljaju rekonstruktivnu tipologizaciju koja je izvedena iz ideoloke i doktrinarne prakse savremenog drutva, s tim to je kultura samoodreenja izvedena iz kritike prethodna tri tipa. Liberalna kultura je polazi od negativne slobode kao slobode od spoljanjih ogranienja i presija bilo drugih pojedinaca bilo dravne vlasti. Obzirom da ovek neminovno ivi unutar razliitih ogranienja ime je njegova sloboda realno ograniena, ovakav tip politike kulture je ist apstrakt, sem ako sloboda od ogranienja nije u odreenom i moguem stepenu pravno sankcionisana. Uzimajui u obzir ovu tipologiju kao polazite, a koristei se i sopstvenim iskustvima iz naune literature i posmatranja prakse, mogue je prikazati osnovne karakteristike svake od etiri politike kulture. Konzeravativna politika kultura polazi iz konkretnih, steenih prava i povlastica tradicije i ustanovljenih obiaja u drutvu, prihvata slobodu na tetu jednakosti, privatno na tetu javnog i dravu disciplinovanu minimumom ingerencija. Sloboda nastaje iz steenih i etabliranih tradicionalnih obrazaca a ne iz apstraktno-naelnih normi slobode. Revolucionarna politika kultura polazi od pretpostavke o radikalnoj promeni postojee politike strukture (kapitalistike) drave i vlasniko ekonomskih odnosa. Da bi se stvorilo novo drutvo, potrebno je prvo stvoriti novog oveka. Osnovni put je delovanje bez ogranienja, a metod poltike borbe kriticka svega postojeeg. Politika kultura samoodreenja se zasnova, prema Brenketu, na novom konceptu slobode kao samoodreenja. Tako on razlikuje: subjektno samoodreenje pojeinca; samoodreenje u okviru neogranienih alternativa; samoodreenje kao umno-razumno delovanje; realno samoodreenje koje je racionalno-vrednostno utemeljeno na osnovu prava na samoodreenje. Rozenbaum razlikuje integralna i fragmentarnu politiku kulturu.47 Integralnu kulturu karakteriu vrste i hijerarhijski ustrojene identifikacije, nizak stepen politikog nasilja i prevalencija graanskih procedura u razreavanju konflikta, difuzna podrka i relativno trajna lojalnost instucijama sistema. U fragmentarnoj ili podeljenoj politikoj kulturi ovladava provincijalna, parohijalna i grupno-teritorijalna lojalnost, etniko-verske identifikacije, nedostatak graanske procedure u konfliktnim situacijama, nepoverenje u centralne institucije i nestabilnost nacionalnih vlada kako u formi tako i u trajanju. Postoje i druge tipologije politike kulture, a meu nauestalijim tipovima javljaju se: elitna i masovna, konfliktna i konsesualna, homogena i heterogena, otvorena i zatvorena, normativna i instrumentalna, moderna i posmoderna. Koristei ideoloki kriterijum, razlikujemo liberalnu, socijalistiku, konzervativnu i modernu, graansku i fundamentalistiku, feministiku, nacionalnu i univerzalnu, ekoloku, radikalnu, i reformistiku. Obzirom na sistemsku ukorenjenost, postoje jake i slabe politike kulture. Svaki od navedenih tipova46 47

Brenkert, G: Political Freedom, London, Poutledge, 1991, p. 81-84 Rosenbaum, W: Political Culture, homas Nelson, Sons, London, 1975, p. 13-14

22 politike kulture bie posredno korien u funkciji odgovora na osnovno pitanje ovog rada. Empirijski primeri politikih kultura Psiholoko tretiranje stavova i orijentacija imalo je za cilj empirijsku operacionalizaciju u istraivanju. itajui The Civic Culture dolazi se do zakljuka da je koncept politike kulture koji je postavljen u stvari teorijskohipotetiki okvir za empirijski test, istina neto iri okvir u odnosu na druga empirijska istraivanja. Postavlja se pitanje da li su sprovedena empirijska istraivanja verifikuju stanje politike kulture ili su to samo javno mnenski iskazi o pojedinim pitanjima politikog ivota? Kako smo ve ocenili, politike orijentacije i stavovi kao sastavni deo politike kulture su relataivno trajni, osnovni, zajedniki, utemeljeni u svesti, distribuirani, interiorizovani za razliku od javno-mnenskog iskaza koji je povrinski, prolazni i dnevno-politiki eksplikat miljenja politike javnosti. Istraivaka operacionalizacija pojmovno-hipotetikog okvira politike kulture svela se na anketnu metodologiju kao tehniku testiranja postavljenih hipoteza i oekivanja. Tako da nije mogue razabrati, ta je u razultatima istraivanja javno-mnenski iskaz a ta stav i orijentacija kao deo politike kulture. Inae, jako je teko empirijski dokazati dublje predispozicije stavova i orijentacija, a daleko lake miljenja politike javnosti o aktuelnim i prolaznim pitanjima tekueg politikog ivota. Rezultati istraivanja koji su predstavljeni u Civilnoj kulturi i ponovljenom izdanju Ponovo o civilnoj kulturi dobijeni su na osnovu merenja stavova u pet drava, SAD, Velikoj Britaniji, Nemakoj, Italiji i Meksiku. Studije sluaja su selektivni izbor ne samo u odnosu na zemlje koje pripadaju zapadnom korpusu nego i u odnosu na ostale savremene politike sisteme, tako da pomenuti rezultati ne proizilaze iz reperezentativnog uzorka te stoga predstavljaju empirijski omeeno i jednostrano izvedeno i verifikovano saznanje. Takoe je vano ukazati i na ogranienost uzorka u okviru ovih pet zemalja, jer njegova veliina ne prelazi sto ispitanika u okviru svake zemlje. Takoe, doktrinerno-ideloki okvir istraivanja veoma je uoljiv u dvostrukom smislu: prvo, u definisanju demokratskog politikog sistema kome treba da bude saobrazna odreena politika kultura, autori polaze od anglo-saksonskog centrizma, jer samo taj tip sistema i njemu odgovarajua graanska kultura predstavlja model-uzor ne samo za druge empiriske politike sistema, ve i model-uzor u istraivakoj politikologiji; drugo, komparativna metodoloka kredibilnost ovog teorijskog koncepta nije planetarno uporediva jer dananji politiki sistemi imaju razliitu tradicionalno-istorijsku zadatost i specifinost, razliitu od pretpostavljenog zapadnog modela politikih sistema. Rezultati istraivanja koji su sprovedeni od ezdesetih i narednih dvadesetak godina pokazuju da Italija ima otuenu politiku kulture koja se izraava u socijalnoj izolaciji, familijarnom parohijalizmu, nepoverelju u institucije,

23 neravnotei izmeu konflikta i konsenzusa na tetu drugog.48 Ukupno politiko miljenje i ponaanje italijana uslovljeno je ideolokom lestvicom levo-desno, to je pokazao Sani49 u svojim istraivanja. Takoe, nizak nivo podrke u institucije Sani objanjava visokom informisanou i svesnou i inbalansom izmeu oekivanja od vlasti i stvarnih rezultata vladanja. Politika kultura Nemaca je u osnovi ponanika i indiferentna. Ona je podanika jer visoka izlaznost na izbore rezultat obaveze, a ne prava. Svest o subjektivno-aktivistikom ueu u politici je niska. Iskazano zadovoljstvo uinkom vlade vie je racionalno-instrumentalno nego afektivno kognitivno. Zadovoljstvo sa vladom vie je rezultat ostvarenih performansi sistema nego to je izraz afektivne sprege sa sistemom. Instrumentalna lojalnost je daleko vie izraena u odnosu na emocionalnu vezanost. Emocionalna komponenta ponaanja kod Nemaca kretala se od 7 odsto krajem ezdesetih do blizu 30 odsto krajem sedamdesetih, ali neuporedivo manja u odnosu Engleze i Amerikance50. Pasivnost se izraava u veoma niskom nivou govorne politike komunikacije. Kod Amerikanaca politika kultura je u osnovi participativna i aktivistika, sa visoko pokazanim zadovoljstvom u odnosu na uinak vlade, na uee na izborima odnosno izbornim kampanjama. Politika kooperativnost se izraava u obliku visokog stepema poverenja i otvorenosti prema politikim konkurentima. Veruju da imaju znaaj i uticaj u politici i da su jednako tretirani od strane dravne uprave. Za razliku od Nemaca kod kojih je vidljiv napredak u emocionalnoj sprezi sa sistemom, kod Amerikanaca najznaajnija promena u politikoj kulturi izraena je u smanjenju poverenja u odnosu na vladu dok je poverenje u insitucije ostalo isto. Britanska politika kultura je slina amerikoj, stim to je neto vie izraena podanika komponenta u odnosu na politiki sistem. Pored ve pomenitutih i empirijski testiranih modela politike kulture, kao tipian primer modela politike kulture koji je imao znaajne ishode jeste moderna recepcija konfudijanske politike kulture, koja objanjava uspeh tzv. azijskih tigrova. Taj dalekoistinjaki kulturni okvir ima nekoliko znaajnih karakteristika: prvo, prevlast porodinih i komunitarnih vrednosti nad zapadnim individualistikim, drugo, kultura samovladanja prema ustanovljenom autoritarnom obrascu institucija, tree, konfuijanstvo propoveda posebnu obavezu i dunost potovanja prema drugima i verovanje u sunarodnike. Specifini podaniki odnos prema dravi velikim delom je uzrokovan i pozitivnom ulogom drave kroz istoriju u zatiti ljudi od prirodnih i drugih opasnosti. Takoe, znaajna emocionalna funkcija porodice uticala je na paternalistiki odnos prema protektivnoj dravi. Ekspanzionistika uloga drave u tzv. autoritarnoj modernizaciji proizilazi iz dubokih kulturnih, istorijskih i civilizacijskih znaajki tih drutva.Uporedi: Alnomnd and Verba, nav.delo, 1963, p. 55-61. Sani, G: The political culture of Italy Continuity and Chenge, In Almond and Verba (eds.), The Civic Culture Revisited, Boston, Little, 1980. 50 Vidi: Conradt: Change Cerman Political Culture, 1993.48 49

24 Snagu i istrajnost konfudijanskih vrednosti naglaava i Hantintkon51 koji smatra da e duboko usaen vrednostni sistem koji je ustanovljen u Kini, Japanu i srodnim dravama biti najvei izazov hegemonoj zapadnoj kulturi. Specifini azijski put u modernizaciju pokazao je da specifina i nezapadna politika kultura moe biti snaan oslonac stabilnosti drave i veliki mobilizacijski inilac politikog legitimiteta azijskih institucija. Poseban model politike kulture, koji znaajno opredeljuje stepen integracije zajednice, jeste model polarizovanih politikih podkultura koji je dominantan u multietnikim drutvima. Najdrastiniji primer, etnikih konsocijacija u Evropi je Severna Irska i zemlje Zapadnog Balkana. Politike podele u ovakvim drutvima vidljivo su izraene. Okosnica ovih podela je polarno suprostavljanje po etniko-verskom principu koje se manifestuje kako kroz vanlegalni tako i kroz institucionalni sklop. Nepremostive kulturno-verske razlike dovode i do polarizacije u okviru institucionalnih procedura odluivanja i blokade funkcionisanje institucija. Uprkos pokuajima meunarodne zajednice, etnika polarizacija u BiH, Srbiji i Makedoniji ostaje glavni faktor neintegrisanosti institucija, izrazitog disenzusa u pogledu osnovnih prioriteta, vrednosti i ciljeva. BiH kao nacionalno trokomponenta, Makedonija kao dvokonponentna drava a Srbija kao multikomponentna nacionalna konglomeracija sa jednom veinskom grupom, pretstavljaju veliki izazov ne samo integraciji politike zajednice, ve i izgradnji institucija koje e uivati minimum generalne politike podrke. Opstajanje graanskog mira u tim dravama rezultat je spoljaeg diplomatskog pritiska da se glavne odluke donose kvazikompromisom suverenih subjekata unutar suverene drave. Steena prava etnikih grupa, takoe, dezavuiu demokratski princip veine odluivanja u institucijama. Velike sile imaju veliki upliv u takav kulturni milje koji se izraava u tome to one sve vie podstiu, tite i selektivno afirmiu politiku mo pojedinih etnikih zajednica unutar prividno suverenih drava. Danas, kako napreduje proces evropskih integracija sve vie se govori o izgradnji evropske politike kulture, jer bez zajednikog evropskog politikog identiteta nema ni vere u evropske institucije. Stvaranje nove politike kulture pretpostavlja prevazilaenje razliitosti nacionalnih politikih kultura. Razlika u nacionalnoj politikoj kulturi postoji kako na nivou nacionalnih elita tako i na nivou nacionalnih zajednica. Nacionalne elite koje i odravaju stabilnost i istrajnost Evropske Unije suoie se sa pitanjem kako da prekomponuju nacionalni identitet i prenesu graansku lojalnost sa nacionalne na zajedniku evropsku dravu. Kulturna konvergencija, kao razliiti nacionalni stilovi miljenja i ponaanja, kao i razliiti nivoi razvijenosti, bie najvei istorijski izazov institucionalnog oblikovanja evropske politike kulture.

51

: , , , 2004.

25

Simbolika strana politike kulture Politiko miljenje i ponaanje nastaje i kao (re)interpretacija i tumaenje politikih simbola. Svaki drutveni i politiki sistem se sastoji od objektivnih i raznovrsnih struktura znaenja i simbola koji se prihvataju od pojedinaca i grupa i ija je osnovna funkcija da formiraju, orjentiu i podstiu miljenja i ponaanja. Simboliko-znaenjska identifikacija je uslov i put za nesmetanu individualnu i grupnu praksu u kojoj pojedinac prevazilazi stihiju ivota i denotira vrednosti i verovanja prema uzorima i objektima zajednice.52 Proizvodnja, interpretacija i upotreba simbola predstavalja imanentnu odrednicu socijalnog ivota. Politiki simboli su bitna komponenta drutveno-politikog sistema. Bez odreenih znaenja politiki ivot ne bi imao smisla, a politiki subjekti lieni psihike i duhovne projekcije u odnosu na centralne simbole i institucije politike zajednice. Svaka vrsta politike delatnosti, posebno ona koja je okrenuta prema partijskoj i dravnoj politici, socijalizuje simbolika znaenja u svest svojih pripadnika. Posredstvom simbola pojedinci i grupe izraavaju primarne privrenosti i pripadnosti prema naciji, dravi, ideologiji, posebno prema osnovnim institucijama i procedurama politike akcije i odluivanja u okviru jednog politikog sistema. Interpretacija politikih simbola je proces ulno-analokog, mentalnog i duhovnog tumaenja kojima se obezbeuju njihova primarna i52

Uporedi: ., , , , 1984.

26 izvedena smisaona znaenja. Kako e se pojedini simboli denotirati i usvojiti, zavisi i od politike kulture koja stvara i prenosi stvarna i mogua znaenja odreenih simbola i politikih pojava. Politiki simboli, odnosno stavovi i oseanja nastali kao posledica simbolike identifikacije, izraavaju najznaajnije drutveno-istorijske, politike, a takoe ideoloko-partijske, radicionalne, nacionalne, kulturne i meunarodne osobenosti, dogaaje i prekretnice, koji su bili presudni za nastanak, funkcionisanje i razvoj jedne drave i politike zajednice. Ratovi, prevrati, reforme, pobede ili porazi, kljune istorijske linosti i datumi, rezultati diplomatske aktivnosti, postignua na unutranjem planu, posebni doprinosi pojedinaca, velikih reformatora i zakonodavaca, grupa ili organizacija, osnovne institucije i norme - predstavljaju injenice politike stvarnosti koja se opredmeuje preko politikih simbola. Politike vrednosti i ciljevi, kao to su sloboda, nezavisnost, pravda, mir, kojima tee bazini subjekti politike aktivnosti, posebno velike socijalno-slojne i politike grupacije i pokreti, takoe dobijaju posebno znaenje i orjentir za budua politika ponaanja. Osnovni predmeti simbolike ekspresije, prema arlsu Merijamu su: javna mesta i trgovi, zgrade politikih institucija; periodi seanja odnosno godinjice znaajnih dogaaja; prie i pouke iz nacionalne istorije; umetniki radovi, posebno muzika, pevanje, spomenici; linosti; politike ceremonije i svetkovine, masovne demonstracije, parade, govori.53 Snana simbolika impregnacija svesti politikih injenica stvara uverenje o veliini i moi zajednice, oseanje divljenja, strahopotovanja i oekivanja. Monumentalne zgrade politikih i partijskih institucija, svojom arhitektoninom odnosno ekskluzivnom, istaknutom, hermetikom i stilizovanom pojavom simbolizuju vanost, nunost, svetost politikih institucija, a naroito distancu izmeu predstavnika vlasti i naroda. Najznaajniji primarni i identifikacioni simboli drave i njene politike zajednice su zastava, grb i himna kojima treba dodati i ambleme, uniforme, znake, posvete, zapise, spomenike kao fundamentalne oznake koje izraavaju sutinu na kojoj opstaje i funkcionie jedna politika zajednica odnosno oseanje njenoj pripadnosti. Grb se pojavljuju u obliku slike, skulpture, insignije ili tampani (peat ili memorandum) sa umetnikom bogatom grafikom kompozicijom. Ovi simboli imaju praktinu upotrebu, a jedna od njihovih osnovih funkcija je i socijalizacijska, jer navodi, podstie, obrazuje i kontrolie pripadnike naroda da oseaju i deluju na odreeni nain. Primarni simboli, posebno zastava i grb, ine prepoznatljivim postojanost, poreklo, odanost, slavu, verovanje, ciljeve, vlast, status i nezavisnost odnosno poloaj jednog naroda. Zastava izraava ast, podsticaj, pohvalu, ali i upozorenje ili osudu. Zastava je za oveka bez kulture samo komad krpe, ali ona moe da simbolizuje krv muenika, znaenje tradicije, ljubav prema svom narodu, duhovnu snagu, kolektivni identitet itd.: ona oznaava mnoge stvari ujedno i : , M: , , , 1982.53

27 zajedno, neto opte u pojedinanoj pojavi!54 Deluje na decu u koli, birae, vojnike, saveznike, strance ali i neprijatelje da podravaju i dramatizuju politike zahteve, uspostavljaju zajedniki okvir lojalnosti. Teko je zamisliti politiko drutvo bez zastava, posebno u moderno doba u kome je svet organizovan u nacionalne drave ili meunarodne organizacije. Bez obzira na postojanje globalnih organizacija, ideologija, religija, ekonomskih udruenja i meunarodnih pokreta, koji imaju nesporni znaaj, nacionalno-dravne identifikacije jo uvek predstavljaju osnovnu inspiraciju politike simbolike. Naglaavajui pojedina obeleja zemalja-drava, zastave imaju ne samo emocionalno i afektivno, ve i saznajno znaenje, jer odraavaju bitne aspekte utemeljenosti politike realnosti. Dizajn zastava mnogih drava je slian jer odslikava njihove zajednike interese, geografsko-kulturne ili religijske dimenzije, kao to su na primer skandinavske i islamske zemlje. Mnoge drave na svojim zastavama istiu pojedine ekonomske, prirodne ili materijalne specifinosti, koje imaju veliku ulogu u razvoju i poloaju u meunarodnim odnosima. Sa druge strane, mnoge zastave pokazuju dinastiki kontinuitet, ideoloku ili religijsku konotaciju. Veina zemalja u svetu, pored dravne, imaju vie tzv narodnih zastava, razliitog dizajna, koje se odnose na razliite podstrukture, regione, partijske, sindikalne i druge organizacije. Poseban znaaj ima vojno-militarna simbolika i ratne zastave. Istaknuta sveprisutnost zastava i grbova na manifestacijama i politikim svetkovinama, izbornim konvencijama, javnim zgradama i trgovima, sportskim igrama, slubenim dokumentima, itd. Sastavni je deo okruenja i svakodnevnog ivota ijem latentnom dejstvu je izloen svaki graanin. Svaki politiki simbol ima znakovno-znaenjsku strukturu. Isti simboli nemaju istu snagu i delotvornost u okviru razliitih politikih kultura. U amerikoj politikoj tradiciji zastava ima dominantno, gotovo kultno znaenje, za razliku od drugih drava u kojima ima blae identifikaciono dejstvo u odnosu na druge simbole, Sa druge strane, svaka politika kultura pridaje razliit znaaj politikim simbolima. Dok je kruna osnovna simbolika preferenca engleske tradicije, u Srbiji veliki znaaj imaju simboli koji istiu slobodarsku tradiciju, nezavisnost i jedinstvo naroda. Politiki simboli imaju pozitivnu odnosno negativnu konotaciju. Negativno znaenje identifikacionog simbolikog upustva naziva se antisimbol. Antisimboli, koji se esto koriste u politici kao model neprihvatanja, suprostavljanja, nepoverenja, odbojnosti, uglavnom u odnosu na figure politikih suparnika ili konkurenata, neprijatelja, ili, pak za druge, tue politike zajednice, ideologije ili pokrete. Pozitivna simbolika znaenja uglavnom se kombinuju sa negativnim znaenjem simbola tako da odmah postaje vidljivo kako, kada i zato, jer je vidljivo protiv ega, gde i na koji nain55. Na ovaj nain kontrapolirane suprotnosti postaju preporuka za poeljna ili nepoeljna politika ponaanja.54 55

, : , , 1999, .13. , : , , , 1972, . 33.

28 Svaki simbol reprezentuje, objanjava, dokazuje, upuuje na odreeni sadraj politike realnosti. Iza svakog simbola stoji odreeni tip politikog reima, ideologije ili vladine politike. Afektivno-voljna i motivaciona funkcija pretpostavlja uticaj na emocionalni odnosno iracionalni sloj svesti, a posebno na individualno-grupnu odnosno narodnu psihu, koja se naroito izraava kao nacionalni ponos, patrioizam, euforine izraze podrke ili kritike vlasti. Komunikativna funkcija politikih simbola ukazuje na medijum simbolike interakcije odnosno medijum prenoenja politikih poruka u jednostavno shvatljivoj formi. Simbolika interakcija izraava prirodu odnosa bazinih subjekata politikog procesa. Akciona funkcija politikih simbola pretpostavlja podsticanje, izazivanje i razvijanje konkretne politike akcije. Manipulativna simbolika uglavnom se odnosi na oficijelni odnosno vladavinski simbolizam. Ova funkcija uvek je izraena kada se instrumentalizacijom nacionalnih ili dravnih simbola racionalizuje politika nad-mo, zloupotrebljava vlast ili prikriva stvarna namera vladajue politike elite. Manipulativna politika retorika esto se poziva na zatitu nacionalnog interesa kao demagoki instrument vladanja.56 Za razliku od biheviorizma, znaajan pristup u okviru politike kulture jeste heuristiki ija je sutina razumevanje i interpretacija znakovno-simbolike prirode politikog poredka. U tom kontekstu tumaenje je usmereno na osnovne i posebne simbole politike zajednice, centralne institucije politikog sistema i tumaenje ponaanja individualnig, grupnih i kolektivnih faktora u politikom procesu. Kada je u pitanju institucionalni korpus drave, mogue je identifikovati percepciju i razumevanje: institucije kao inkarnacije moi, institucije kao eksplikata bazinih identiteta i interesa ire zajednice, intitucije kao simbola nacionalnog jedinstva i tradicionalnog dravnog kontinuiteta, institucije kao racionalnog demokratskog predstavnitva narodne volje i njegovih interesa. Rituali u politikoj kulturi Sastavni deo svake politike kulture drutva i vlasti su politiki rituali, svetkovine, ceremonije i protokoli, proslave memorijalnih dana i dravnih praznika, vojne parade, izborne konvencije. Ritualne aktivnosti esto dobijaju formu politikog spektakla u kojima nastupaju predstavnici drave, koji, u uzvienom ceremonijalnom i centralnim simbolima dekorisanom i reiranom ambijentu, predstavljaju i legitimiu politiku i dravnu komponentu vlasti. Politiki ritual je nain vajanja vlasti57, odnosno metod preko koga vlast skree i privlai panju na sebe, posebno nain prikazivanja politike vlasti. : , , : , , , 1993, ..10371038. , . , .56

29 Vidljivo javno predstavljanje vlasti sastavni je deo legitimacijskog procesa i potrebe tzv. scenskog prikazivanja i dokazivanja.58 Transfiguracija vlasti podrazumeva sa druge strane i nain prihvatanja, razumevanja i doivljavanja vlasti od strane naroda. Kao alogika simbolika tvorevina, politiki ritual proizvodi i troi emocije, deluje impresivno na utiske i percepcije ljudi. Politiki ritual ima i integrativnu funkciju jer udruuje i stvara oseaj uzajamnosti, bliskosti, solidarnosti i kolektivne pripadnosti zajednici. Ukazujui na mitsku i pagansku podlogu, Mati naroito naglaava manipulativnu funkciju rituala kao vanog i monog sredstva za usmeravanje kolektivnih emocija masa i njihovog skretanja u razliitim pravcima... da slui za regulisanje jo sloenijih kolektivnih emocija, potreba i stavova (kao to su sankcionisanje moralnih stavova i vrednosti, abreagovanje kolektivnih oseanja, opravdanje i iskupljenje kolektivnih krivaca, usmeravanje agresije, rtvovanje i sl.) to je uslov psiholoke ravnotee grupe59. Kao sredstvo graanskog treninga politiki ritual ojaava kolektivnu solidarnost i oseanje pripadnosti. Istiui politike ideje, doktrine i programe u simbolikoj formi, vlast organizuje, kanalie i kontrolie verovanja i ponaanja. Uigravanje politikih uloga posredstvom ritualnog spektakla doprinosi alokaciji i stabilizaciji odreene politike, vezivanju ljudi za njene protagoniste i velianju politikih autoriteta. Periodina upotreba politikih svetkovina i ceremonija, takoe, obnavlja psiholoku zavisnot pojedinaca i grupa i obezbeuje emocionalnu sigurnost u odnosu na autoritete vlasti i moi. Masovna politika sveanost postaje najmarkantniji i najsnaniji regulator kulturnog horizonta masa; u njoj se spajaju mnogobrojne vizuelne, ritmike i auditivne komponente pomou kojih se oivljava mitska tradicija i drevna simbolika, dobijajui neposredna i oigledna, odnosno aktuelna politika znaenja60 Teatralizacija politike je nezaobilazna komponenta politikog ivota. Nije sluajno to se esto upotrebljava sintagma politiko pozorite sa namerom da se istakne reijska i dramska konstrukcija politike stvaranosti, a kljune politike funkcije predstave kao igranje vanih politikih uloga. Tipini primeri ritualizacije vlasti su: postupci investiture odnosno preuzimanja politikih i dravnih dunosti, ceremonijalno ustolienje ili smena vlasti, posebno nain postavljanja vlasti na vane poloaje pred svojim narodom; izborne kampanje u okviru kojih se naroito istie promocija politikih programa, izborni mitinzi, direktno suoavanje politikih konkurenata, zavrne izborne konvencije, slavljenje pobede na izborima; obeleavanje vanih datuma vezanih za znaajne naroito presudne politike dogaaje; protokoli iJuni, S: Socijalna in politina antropologija, Partizanska knjiga, Ljubljana, 1965. . 58 Uporedi: Junic, S: Politina kultura, Zaloba obzorja, Maribor, 1989. 59 , M: , .117. 60 , , , . 119.57

30 ceremonije kojima se promoviu vane politike odluke ili reforme, ozvaniavaju politike koalicije ili partnerstva, procedure parlamentarnih zasedanja, diplomatske aktivnosti. Iz bogate riznice novije politike istorije izdvajamo: krunisanje ili inauguracija monarha, predsednika drava odnosno ministara; vani politiki govori, naroito obraanje naciji u prelomnim kriznim situacijama; impresivne vojne parade totalitarnih sistema ili velikih sila kojima se stvara uverenje o snazi sopstvene drave i ideologije odnosno vojnopolitike formacije (na primer, poznate vojne parade Crvene armije na Dan pobede nad faizmom). Mitoloka strana politike kulture Najizrazitije podruje iracionalnih, alogikih, latentnih slojeva politike kulture je politiki mit, koji nije samo praistorijski tribalni, arhajski psihiki recidiv, ve i dejstavujua snaga modernog drutva61. Politiki mit je oblik miljenja i verovanja, koji je usmeren na pronalaenje smisla i znaenja politikih aporija i za oveka neobjanjive odnosno teko shvatljive istorijsko-politike stvarnosti, koji se putem pria, legendi, etnijske i epske tradicije, opredmeuje u iracionalnom sloju svesti. Mitski nain miljenja je pokuaj odgovora na teka i zagonetna pitanja u heteronomnoj i protivrenoj drutvenoj stvarnosti, odgovor na dileme i kontroverze to ih stvara i namee sloena politika stvarnost. Zato je mitska predstava izraz racionalno-spoznajne nemoi i nerazumevanja ovekove egzistencije. Mit se javlja kao mogunost apstraktne politike reintegracije i reinterpretacije politikog ivota. . Iako mitologija poznaje razliite vrste politikih mitova, posebno znaajni su tzv. osnivaki mitovi o nastanku, zasnivanju i izgradnji politike zajednice odnosno nacije62. Nastanak dravne zajednice uvek je vezan za zgusnute istorijske inove, krizna odnosno ratna stanja, pokrete i velike narodne politike aspiracije kojima se opredmeuje politika samobitnost i samostalnost. Veliki istorijski datumi naknadnom rekonstrukcijom postaju utemeljena i brino osmiljena ideoloka obrazloenja, koja se stalno obnavljaju i prilagoavaju konkretnim vlastodrakim potrebama i interesima. Mnoge istorijske linosti dobijaju oblik herojskog mita, kao na primer, tzv. ameriki oevi utemeljivai. Vana poluga kvazirevolucionarnih radikalnih promena su revolucionarno-eshatoloki mitovi koji su projektovali buduu komunistiku zajednicu. Politiki odnosno vladavinski proces uvek stvara ili obnavlja subjekte i okolnosti koji kontinuirano proizvode potrebu mitske simbolizaciije.: ., , . 124. : , , , (), 1993, . 677-678.61 62

31 Upotreba mitotvorstva u politici ima razliite uinke i ostvaruje razliite funkcije: reafirmisanje, podsticanje i opravdavanje aktivnog odnosa prema tradicionalnim vrednostima i autoritetima, uspostavljanje ravnotee izmeu starih i novih mitova odnosno remitologizacija tradicionalnih mitova i kultova, jaanje reproduktivne i integrativne snage dravnog ivota. esto je upotreba mitova delotvornija od uobiajenih i sloenijih tehnika vladanja. Iako su po nainu nastanka, empirijskoj utemeljenosti i saznajnoj dimenziji voluntaristiko-subjektivistike, irealne i iracionalne mentalne predstave, politiki mitovi imaju uinak funkcionalne racionalnosti politikog poretka. Kao realni sadraj ovekove svesti oni mobiliu i kanaliu politika ponaanja, podupiru primarne i sveodreuje strukture politikog autoriteta. Sistemska konotacija mitova izraava se kao dejstvujua propozicija za reavanje problema i tekoa zajednice. Stabilno tlo za obnovu mitskih projekcija jesu grupe i iri kolektiviteti preko kojih se snano troe oseanja, nade, elje i strahovanja. Prema tome, funkcionalna racionalnost politikog sistema postie se i tzv. mitskom istinom koja se usvaja politikom socijalizacijom i operativno upotrebljava prema interesu politike zajednice. Politiki mitovi nisu imali samo pozitivnu funkciju u procesu integrisanja suprostavljenih i konfliktnih politikih interesa i obezbeenju potrebne lojalnosti prema dravi koja se nala u kritinim kriznim momentima odbrane nezavisnosti, ve i negativnu odnosno retrogradnu funkciju. Politika mitomanija stvorila je nacional-ovinistike kultove o poreklu i nadprirodnim svojstsvima rase, nacije ili klase, posebno etnocentrike mesijanske mitove. Manipulacija politikim mitovima proizvela je mnoge sekularne politike kultove vladara koji su, koristei populistike tehnike ubeivanja masa, stvorili militantne naciokratije. Nemogunost spoznaje sloenih, protivrenih druutvenih, ekonomskih i politikih procesa stvara irealnu mitoloko-ideoloku sliku uzroka, povoda i posledica odreenih globalnih politikih dogaaja i procesa. Tradicija i politika kultura Politika zajednica opstaje kroz prostor i vreme zahvaljujui mnotvu razliitih inilaca meu kojima znaajno mesto pripada politikoj tradiciji. Re tradicija (tradicio, tradere) najee znai: predavati, davati dalje, prenositi i iriti s kolena na koleno pria, poruka, verovanja, uzora, normi ponaanja; predanje obiaja, vrednosti. Tradicija je: ono to uvamo i ono to dodajemo, sve ono to se prenosilo, to se prenosi, a prenosi se sve ono to odrava; trajanje i nastavljanje, uklapanje duhovnih tvorevina u drutveni prostor nacije; sve ono to se prenosi s jedne generacije na drugu; odabrano iskutvo iz prolosti. Politika tradicija je ukupnost obiaja, utemeljenih

32 shvatanja i standardnog naina ponaanja u politikom ivotu jedne zajednice63. Tradicija je nain komunikativne prakse kojom se uvaju i prenose, s generacije na genracije, u vremenskom i prostornom smislu, sa promenljivim uspehom, postignua drutveno-istorijske stvaranosti i doprinosi politikih prethodnika. Istorija je sve ono to se desilo, tj. ona je prolost. Tradicija je sve ono to smo mi izabrali iz prolosti kao istinsku vrednost: tradicija je najbolji izbor iz istorije... to je izdralo proveru na vekovnim iskustvima ljudi i obezbedilo sebi mesto u svesti sadanjih i buduih pokolenja.64 A poltika tradicija kao ukupnost obiaja, utemeljenih shvatanja i standardnog naina ponaanja u politikom ivotu jedne zajednice65 Procesima socijalizacije odravaju se i prenose oprobane i proverene spoznaje, norme i vrednosti kao opredmeeno iskustvo naih prethodnika. Na mlado pokolenje prenose se izvesna iskustva, znanja, navike, vetine i vrednosti, tako da na skraen nain usvoje i naue ono to bi sami morali da stiu celog ivota, ako bi se oslanjali samo na svoje iskustvo. Tradicija je nain pomou koga se uvaju i prenose znanja, vrednosti, iskustva i istorijske dragocenosti. ovek je i razumno bie koje poseduje stvaralaku mo da prikuplja, selektuje i praktino primenjuje znanja o prirodi, drutvu i politici. Specifinost ljudske vrste upravo je u tome to se steena znanja nagomilavaju, akumuliraju i prenose sa ranijih odnosno aktuelnih na dolazee generacije. Posredstvom diskurzivne i pisane komunikacije steeni fond znanja, umenja i iskustava se prenosi na nove generacije u prilagoenom, saetom i dostupnom obliku. ovek se ne raa u praznom prostoru ve u krilu tradicije kao stabilnom osloncu sopstvenog sazrevanja i razvoja. ovek ulazi u drutvo koje je oplemenjeno i opredmeeno praksom ranijih generacija. Svi mi zatiemo i preuzimamo ono to su drugi pre nas stvorili jer nema oveka koji je ikada mogao iveti tako da niko drugi pre njega nije iveo. ovekov ivot je karika u lancu nebrojanih generacija. Kako god da sagledavamo istoriju vidimo oveka kako se uzdie na ramenima svojih predaka.66 Tradicionalni obrazci miljenja i ponaanja utiu na novopridolog lana zajednice kao opti obrazac socijalizacijskog pritiska. Pojedinci raanjem ulaze u drutvo koje je ve gotovo i ije ustanove im se nameu snagom prinude: oni usvajaju jezike, obiajne, verske, moralne, pravne, ideoloke, logike, tehnike, itd. norme koje su zatekli, a nisu ih sami birali odnosni izabrali... Ne samo da se raaju u svetu koga nisu izabrali, nego i usvajaju, svesno i nesvesno pogled na svet koga nisu stvorili.6763 Skouteri-Didaskalou, E: Tradicija tradicije od svakodnevnog do naunog diskursa: rasorava i savremenoj grkoj ideologiji u rpocesu razvoja, U: Kulture u tranziciji, Beograd, 1994, str. 77-78. 64 , : , , , 1973, . 42. 65 , , , 1975, . 765. 66 , : , , , 1972, . 108. 67 , : , , 1997, . 32.

33 Uticaj tradicije i politikog naslea je veoma znaajan. Edmund Berk je ostao zapaen i po tome to je naglaavao odluujui uticaj naslea i prolosti. Razmatrajui francusku revoluciju iz vidika engleske tradicije, Berk je smatrao da ne samo presto, nego i najsvetije slobode i prava treba posmatrati kao steeno i nasleeno. Svaka promena unutar jedne zajednice ne znai nita drugo osim potovanje jo starijih zemaljskih zakona. Sve reforme koje smo do sada preduzimali proizale su iz naela potovanja starine i, nadam se, u to sam nesumnjivo ubeen, sve e, ako jo neki put do njih bude dolo, biti briljivo zasnovane na analogijama prolosti i na autoritetu primera.68 Svaka inovacija ne moe ugroavati steena opta dobra i dragocenosti tradicije. Politika mudrost i vrlina proizilaze iz utabane putanje i svetosti postalog. Svestan razarake i destruktivne strane revolucija, on smatra da je najbolje sredstvo za reavanje dravnih poslova