ЖАРКО ЛАУШЕВИЋ

ДРУГА КЊИГА

дневник једне робије

obrada : panta, lena

Велику захвалност за појављивање ове књиге аутор дугује својим

драгим, Теофилу Зуровцу, Бенити и Ненаду Мариновић, Владану

Бојићу, Александру Јовановићу, Влади Радојичићу, Ранку и Мићку

Гак, GRS-у, Мићи Зрнићу, Миљенку Јерговићу... Види Огњеновић,

Милошу Радовићу, Вити Маврич... Бранки, Маши и Дори Лакић...

Зорану Амару... читаоцима прве књиге... и блиским који га трпе...

Анити, пре свих.

Жаркова самица

Пред вама је Друга књига Жарка Лаушевића, још боља,

тананија, дубља од прве, на тренутке доброћудно, али и сурово

смешна, готово стално тужна. Сетна. Дирљива, посебно када се

драги и важни људи опраштају.

Књига је боља јер је још прецизнија, дубља јер је још

отворенија, тужнија јер је писац свеснији где се налази, а време

у коме траје његова казна постаје механички извесно, без наде

да се промени. Простор је много ужи, омеђен у седам корака,

зазидан, коначан, леден и врео, груб у својој истости.

У суровој фактографији Жарковог живота ова књига представља

годину дана проведених у самици у Спужу и било је потребно

велико мајсторство представити то кажњеничко време на занимљив

и динамичан начин. Други ће, сигуран сам овога пута, стручније и

боље говорити о огромним квалитетима Жарка Лаушевића као

писца. Ја ћу само оволико: његова величина је у његовој рањивости;

и злочин и казна добијају још дубље, још искреније људско лице.

Изнад свега, а узбудљиво на веома суптилан начин, Жарко ниједног

тренутка, ни у најкраћој реченици или знаку питања, не тражи

самилост од читаоца, или илузију заборава.

Зазидан у зидове самице, он никада није сам иако је увек

усамљен. Зато је цела књига написана, бар се мени чини,

уморним шапатом, у страху да се његове мисли не чују и не

проспу по затворским ходницима. И зато, због начина како шапуће

и шта говори кроз њега, Жаркове речи звуче брижно и сапатнички,

али се снажно урезују у читаоца који ће књигу дуго памтити.

Зоран Амар, јула 2013, Њујорк – Београд

мојој деци

„А, изгоре се данас!”

Шоми Рогановић, 17. августа, 1976.

прва глава

ПЕТНАЕСТ ГОДИНА

Први новембар, 1994. Године,

истражни затвор, Спуж, Црна Гора

Отварају се врата.

Непознати командир, нижег раста и мало пунији, са црним

флором на реверу пропушта Николу Калуђеровића који ми, без

речи, пружа хрпу дневне штампе. Командир се, уздигнуте главе,

тешко проби поред Николе и уђе у самицу. Гледа около,

службено и као да пресуђује, саопшти:

– Е, Лаушевићу, ја сам ти надзорник Бајко. Надзорник! Е! До јуче

нијесам ни знава да ћу ја доћ’ овђе да те преваспитавам, али то

ти је све живот! Данас овамо, сјутра тамо, е! Надам се да ћемо се

фино слагат’ овђе. Од тебе зависи. – е! Жа’ ми је за то јуче,

маминог ми гроба, е, то... за пресуду, но то ти је све живот. E-е!

Никола само дуго клима главом, гледајући негде у страну.

Видим, није за разговор, ни са самим собом.

Чекао ме је јуче, код пријемне канцеларије, кад сам се, први

пут без Милог, мог брата, вратио у Спуж. Све је већ био чуо.

– Добар глас се далеко чује, лош... чак до Спужа – рекох, да

испаднем јак, па ми у истом трену то зазвуча блесаво.

Ни не погледавши ме, Никола ме је загрлио, пољубио једном у

чело, прожвакао лошу протезу, брзо климнуо главом и отишао у

своју тешку шетњу.

У самици ме сачекало, изгужваним селотејпом притворено

Анитино писмо:

„Љубави моја, знам да ти је за три недеље пресуда. Али, ја ово не

смем ни са ким другим да поделим. Ја сам трудна! Не знам да ли да

се радујем, или да плачем. ХОЋУ да се радујем, јер верујем да ћеш

бити слободан за три недеље. Кажи да хоћеш... И реци ми шта

да радим. Урадићу како ти кажеш... Ничега се не бојим...”

Гледам кроз прсте обе шаке фотографију Достојевског,

ослоњену на прљави зид моје самице. Као да мало отима врат

од преуског оковратника, дужећи доњу вилицу, негде изван

равни фотографије. Или је хтео нешто да каже, па се то само

правда ограниченошћу технологије...

– Не знам, али, шта год да је, касно је и патетично, драги

Михаиловичу.

Неко је управо доведен у самицу поред моје. И буни се. Бију га.

Морам мојима, било шта. Брзо.

„Драги моји, није да овдје нема доброг пасуља, ни хлеба, али

ја волим, знаш, мајко, и да сам спремим нешто. А знате да то и

могу овдје. Треба ми кило уља, бијелог лука, доста, и штерика,

пуно. Често фаљива струја... Да... и мало путера, за пире...”

И синоћ је, опет, дошло до нестанка струје, па сам скинувши

сочива, увежбано, у мраку, загледан у своје најпоузданије

зрикаво виђење, у сопствени нос, заспао...

– Јеби се, Лаушевићу, то је привремено, мораш се и

пробудити једном! – чујем из мрака.

– Важи... – пристадох.

Будан сам. Ништа нисам сањао. Читам новине које ми је

малопре додао Никола:

„Јуче је, у Вишем суду у Подгорици, судија Мираш Радовић изрекао

пресуду познатом југословенском глумцу Жарку Лаушевићу и његовом

брату Бранимиру, званом „Мили”. Жарко је осуђен на петнаест година

затвора због убиства у прекорачењу нужне одбране,

Драгана Поповића и Ранка Војовића, као и тешког рањавања

Александра Ковача. Жарко је одбијајући од себе нескривљени и

противправни напад испалио у нападаче тринаест метака чиме је

драстично прекорачио нужну одбрану, јер није био витално, већ

само телесно угрожен. Бранимир Лаушевић, звани „Мили” се осуђује

на две године затвора јер је, одбијајући од себе нескривљени и

противправни напад, у правцу нападача Ранка Војовића испалио

један метак који га није погодио чиме је прекорачио границе нужне

одбране. Како је Бранимир провео у затвору петнаест месеци укинут

му је притвор до правоснажности пресуде. Жарко је после изрицања

пресуде враћен у Истражни затвор у Спужу...”

Испред мене су и друге дневне новине. Новости, Борба, Политика,

Експрес Политика, однекуд и сарајевско Ослобођење...

Тупо се питам, како сам, бавећи се глумом, могао заслужити да се

икад моја фотографија нађе на првим страницама комплетне

југословенске штампе. Кад сам добијао највеће националне награде,

заслуживао бих само по цртицу на културној страни, а кад сам добио

највећу националну казну, имам најкрупнија слова – на првој страни!

Да сам и убијен тог 31. јула, 1993, такву ми почаст не би одали.

Петнаест година. То је максимална временска казна која се у

овом тренутку може изрећи у Југославији.

Шта сад мисле читаоци ових новина?

– Па, пише у штампи, а и чули смо од...

Добро.

Окрећем, бежећи од себе, од својих фотографија, на друге

странице истих новина... и тамо... и сам... верујем у све остале

вести!? У „Ослобођењу” пише да је генерал Ратко Младић

отишао на годишњи одмор... Напољу је рат, грађански рат. Ја о

томе ништа не знам. Освајају се, ослобађају неки градови. Од

кога, за кога? Ништа не знам.

Како је мали мој бол. Боре ли се неки људи у овом трену за свој

живот, за своје ближње, касапе, силују, муче једни друге због

„виших циљева”? Ко ће их једном кажњавати, ослобађати од тога?

Прекорачење нужне одбране. Петнаест година.

Казна увек потре и поклопи квалификацију било које врсте. За

квалификацију питају само стручњаци, правници и увек

незадовољни робијаши, који ће се као дављеници хватати

свакојаких олакшавајућих околности. То је само њима важно.

Како својој деци да то објасниш? По одлуци Суда, дете ће бити без

оца петнаест година, а сад, да ли због масакра над недужним

становништвом, или због убиства више лица са тешким крађама, или

– због прекорачења нужне одбране, то је већ мање важно.

Роди тог анђела, Анита, молим те! Како год знаш! Створено је

из љубави. Иди у Македонију! Објаснићемо, једног дана! И

Њему и свету! Немој ме молити за смрт! Још једну.

Ту сам сад. Сам. Око се боји около. Хоћу само да седим, да

ћутим, да не направим ни један једини покрет. Хоћу у тачку да

гледам. Немам тачку. Не могу да је нађем.

А како деци мојој, Асји, Душану, објаснити још један пораз?

Је ли то зачеће пораз?

Шетам. Седам корака. Тесно, нагло. Тешње него обично.

друга глава

„ТИ НИСИ СВЈЕСТАН КОЛИКО СИ СЛОБОДАН!”

Судија Мираш Радовић јуче рече: „Жарко је био тјелесно, не и

витално угрожен.”

Ако ти неко тестерише ногу, то је телесна угроженост, ако ти

копа око, то није... витално.

Виђали смо сви доста виђених људи, и без руке, и без ногу и

очију, и нико их заиста због тога није сматрао витално

онемогућеним. Колико смо само поштовали Мошу Дајана, или

се лепо, дечије, бојали капетана Куке! Дакле, они су само –

телесно хендикепирани, односно у кључном тренутку њихових

несрећа су били само – телесно угрожени.

Значи, ако се некоме страшно допадне моје лево око, па хоће да

га носи кући, или баци мачкама, то још увек није разлог да се толико

љутим на њега, или да користим неке драстичне мере да бих га

убедио да и мени нешто значи то око. А опет, ко зна, можда ће ми

једног дана бити и боље без тог ока, бићу лепши, можда страшнији,

популарнији. (Његош је остао много бољи песник са оним

тајанственим ожиљком изнад левог ока.) Треба са човеком, док ми

после премлаћивања отима пиштољ, ипак још мало поразговарати.

Да ли му се само допада та гадна справа, па би волео да је види на

зиду своје спаваће собе, или би можда желео да је испроба одмах

ту, на мени. А и тада, можда ме не би истим пиштољем витално

угрозио, већ само телесно. Ако силеџија забада поломљену флашу

у врат мог рођеног брата, можда би требало ипак затражити од њега

и додатне информације о озбиљности његових намера.

– Млади господине, опростите што Вас прекидам, али занима ме

да ли планирате да га витално, или само – телесно угрозите?

И Моника Селеш је била само телесно угрожена, зар не? Није

витално!

Непоменик није хтео да је убије.

Кажи, Марко Миљанов!

Посета. Моји блиски. Другачији. И мој Љубо Дапчевић је ту. Моја

деца нису. Ни Мили. С нама седи и један нови командир, млад,

неупућен још, Ђуровић. Маја, моја жена, јесте ту, али је нема. Мајка у

крилу, дрхтавим рукама, држи мокар кишобран. Сви ћутимо. Нико

никог не гледа. До пре два дана од свега нас је делила само једна

„привремена” реч – затвор. Сад то више није само реч. Ни

привремена. То је сад ново време, нови погледи, други живот. Сви смо

то ми, исти, претварамо се да јесмо, а нисмо. Сад почињемо да се

лажемо. Ко може. Отац не може. Плаче, безгласно. Тражи чисту

преграду у својој платненој марамици. И ја бих плакао. Нигде речи

ниједне. Ни од кога. Мили би знао шта да каже. Недостаје ми. Угризох

се за језик због тог недостатка, да нико не види. Љубо се нешто немо

договара са мојим ујаком. Моја сестра Бранка се повремено накашље,

као да би нешто рекла, али ни њој данас не иде.

А ја, проклет, све видим.

– Жарко! – прекида ову „сахрану” тетка Јованка, очева сестра

од стрица. Сви јој са разумевањем посветисмо пажњу. Чекамо.

Тетка размишља, дуго, па онда крену:

– Само се за великим... магарцем... – застаде, тражећи поенту у

новом диму „Мораве” без филтера. Тишина је, сви волимо тетку. Под

у соби за посете је језиво прљав. Има и трагова неке хране.

Тетка Јованка се прибра... – Само се за... прашњавим коњем... диже... – застаде опет.

Тежак тренутак. Је ли то једино ја схватих тетку, па је не

реметим? Не, сви су, видим, али мисли су им негде другде.

Видим једну полумртву бубашвабу у углу иза врата. Изврнута,

још увек тражи шансу, корак макар. Напољу и даље пада киша. Неко из ходника виче:

– Шок!

– Сине, Жаро... – скупи се отац, накашљавши се претходно –

ми смо уз тебе, да знаш. Сад је најважније да... – мајка му,

замишљено гледајући у мокри кишобран, дрхтаво дода чисту,

испеглану марамицу. Ујак са стране пуши, намигује ми, немо ме

бодрећи. Очи су му црвене. Опет се споља чује:

– Шок! Ђе си, пизда ти материна, шиптарска?

Командир Ђуровић подиже руке, са осмехом, као да се предаје:

– Опростите, молим вас! – изађе из собе.

– Само се... – тетка покушава и

даље. Неког у ходнику тешко бију.

– Само се за тешким коњем прашина диже! – сети се тетка. Глупаво

је погледах, па почех о некој прехрамбеној теми. Тетка и даље

незадовољна, конта нешто са собом, али јој права реченица остаје

недокучива. Гледам како забринуто истражује по поду собе у којој нико

није свој. Гледа и по врховима ципела, испод ноката на рукама,

погледује по кеси са понудама, по паучини на плафону, по мајчином

лелујавом кишобрану који се и даље цеди, по свом несесеру и одатле

ми, одједном, победоносно извади – baby штапић за уши!

– Ево, Жарко!

Међу свима, неснађена је и моја жена, Маја.

Касније сам се, у самици, дуго гледао испред маленог

огледалца, задржавајући сузе. Тетка ми је данас свашта рекла.

Прво да сам велики магарац, затим – прашњави, па коњ, и то

тешки, и на крају је, еуфемистички, свима ставила до знања да

том коњу из ушију цури церумен. Добро.

– Ти си слободан ћовјек, ти ниси свјестан кол’ко си слободан! –

изговори Љубо, шушкајући, пре него што је командир Бајко,

сетивши се гроба своје мајке, морао да прекине посету.

Маја ме је пољубила у образ.

– Где су деца?

– На сигурном.

– Где?

Зажмури.

– Имаш ли... пара?

Спусти главу.

– Чувај се, Лауше!

– Ту ти је и уље, а и путер, за пире... – мајка одсутно објасни

кесе које је донела, љубећи ме у очи.

Моја стална запитаност хоће ли се нека државна служба

заинтересовати за безбедност моје породице негде је на нивоу

питања мог Дулета, кад је имао три године. Рекао сам му да се

хлеб никада не баца, а ако већ мора, онда га треба пољубити,

извињавајући му се и захваљујући. Сутрадан сам га видео

замишљеног над нераспремљеним столњаком пред крај ручка.

Мрцварећи залогај, тужно се мучећи са великом ангином,

четворогодишњи, злопитни Дуле ме пита:

– А тата, је л’ морају и мрвице да се

пољубе? Тада нисам имао одговор.

Зову ме у Управу.

– Је л’ ти знаш нешто о тим гласинама?

Ја, који сам овде, можда бих и знао како да се то уради, али нисам

сигуран да то може успешно да изведе и неко споља. Додуше,

могуће да и овде има „божанских поветараца”, без обзира што је

Јапан тако далеко. Шта би био циљ камиказе? Моја глава! Овде ме

треба убити, и већ су, наводно, пронашли начин како да то изведу.

Убациће човека са лакшим прекршајем и онда...

– Не знам – рекох – први пут чујем.

– Због твоје безбиједности, убудуће ћеш шетати сам.

– Не морам ја да шетам!

– Не, не, шетаћеш сам, на женском кругу.

– Не... не бих. – захвалих се.

Управник Чађеновић и његов заменик Савељић су часни

људи, морам да признам. И чине ми, колико могу. И не би

волели да ми се овде нешто деси.

– Надам се да ћеш успјети да стигнеш до правде и

праведности – рече Чађеновић.

Никола тражи од Управе самицу поред моје. Каже, ако је то

тако озбиљно он ће да дежура и да ми буде телохранитељ.

Тамо у Њеној утроби се животу нада једно дете.

Не! Не рађај га, Анита! Настало је из великог греха! Молим те!

Волим те. Мрзим се.

Шетам. По соби. И себи.

трећа глава

ЕНТРОПИЈА

„Свесно стање је својеврстан бол нашег ума, бол који проистиче

из сусрета наших чула са „страним телима” из наше околине.”

– Ервин Шредингер –

Једанаести новембар, четири

стотине шездесет девети дан

У току су радови на адаптацији суседне самице. Ту ће се уселити

Никола Калуђеровић, затвореник са правоснажном пресудом од

петнаест година робије. Откад је Никола овде, закон је измењен и

највећа затворска казна је и њему, са двадесет, смањена на

петнаест. Издржао је шест година у притвору Истраге на првом

спрату, у соби Л2. Не жели да иде у КП Дом. Тамо би морао да

обуче робијашку униформу и да скине црнину којом жали и свог

сина, али и несрећу коју је направио. Светећи свог сина, убио је

брата убице, убеђен да је тако требало, али је нехатом тешко ранио

и потпуно недужног таксисту. Тај је, несрећни Шофранац, после пар

недеља умро. Жели Никола и да буде ту, са мном. Бићемо комшије,

као на Цетињу пре много година.

– Е, мој Жаро, ја сам се петнаес’ мјесеци спрема’ да убијем

онога несрећника и нагрдих двије фамилије, ти нијеси ни минут

раније знава што ће те снаћ’, а даривали су нас истом казном!

Почињу кише. Бескрајне сузе везане нитима за ниске облаке.

Завеса јесени. Боље се спава уз шуштање те завесе. Знаш да

неко други лије сузе. Небо. Чува твоје за ведрије дане. Командири

су мање нервозни. Мање се виђамо. Не морају да нас изводе у

шетњу. Отупела јесен и чекање. Сви нешто ишчекујемо, лепо већ

преваспитани не пожурујемо време. Дужим чекачима је лакше.

Свикли.

Четрнаести новембар, 1994, четири

стотине седамдесет други дан

Била је Анита.

За четвртак, седамнаести новембар, заказана је смрт нашег

двомесечног ембриона. Тако смо обоје одлучили, без знања тог

невиног, незнаног бића, које није стигло ни до пола, ни имена.

Тиме грех још страшнији правим, знам. Можда га сретнем на

оном свету. Имаће пуно право да ми пљуне у лице и каже:

– Пиздо! А могао сам све у животу да постигнем, да ме ти, оче,

убицо, ниси спречио! Даде живот, па смрт! На правом си, дакле,

месту био кад си ме правио! Плод две неме жудње и једног

бесвесног минута? Не лапрдај, тата! А живот?

Немаћу права ишта да му кажем. За тај злочин оправдања нема.

Гамбит ембриона.

Никола је у самици поред моје. Скоро смо сами, он и ја у женском

сектору. Жена, тренутно, једна. Извесна Мања. Дрога, кажу.

Рок за доставу писане пресуде је истекао данас. Ништа.

Седамнаести новембар, четвртак, јутро

Тамо где је било најзаштићеније, јутрос су га пронашли. Извели на

стрељање. И убили већ ту, на прагу његове самице. Теби су бар очи

везали, Фјодоре Михаиловичу, ово биће још немаше очи. Нису

морали да му их везују. С тобом су се играле царске власти, а Анита

и ја смо изигравали и изиграли Бога. А ово није игра. Само Смрт. И

тама, пре првог светла. Где су очи Бога твога, Михаиловичу?

Сама си, поново. Бол и болесни мир. Сутра ћу те видети бледу. И

нећу умети ништа умно да прозборим. Само ћу хтети да те

чврсто држим за руку и да молим твоје ране да ми опросте. И то

непознато, наше мртво дете.

Ја сам ИДИОТ! Да га молим да нам опрости што смо га убили?!

Ервин Шредингер тврди да ентропија има само једну

дефиницију, а то је – живот. Свако живо биће одмах по настанку,

по рођењу, почиње свој пут ка смрти. (Јебеш живот који је само

ход до смрти, ентропија сама.) И све што радимо је само покушај

да зауставимо то тужно путешествије. Сваки наш залогај, сваки

гутљај је само безуспешни покушај одлагања неминовног краја.

„Може се зауставити, не и спречити, само на температури

апсолутне нуле, на минус 273,15 степени Целзијусових”, нуди

Шредингер солуцију.

Хер Шредингер, а шта ћемо са ембрионом? Једино време којим

живо биће руши Вашу теорију је време проведено у мајчиној утроби!

Тада се од две ћелије само, ствара чудо које крши законе

термодинамике и стреми ка много сложенијој форми, ка Текживоту!

На неопростиви грех што сам прекратио ентропију она два

несрећника тридесет и првог јула, 1993, сад сам надодао и овај,

ништећи једини срећан период у нечијем битисању, ту једину

негацију неумитног пропадања. Ко ће ми судити за то? Његови

најрођенији, можда. Душан и Асја.

Хоће ли ми судити што сам га створио, или што сам га

убио? И шта је већи грех био?

Ја јесам убица!

И бићу, довека.

четврта глава

БИЋЕ ЗА ПОСЕТЕ

На тешко згражавање оног дела мог мање вредног мозга који

не пристаје на овај ентеријер, она друга половина све чини не

би ли од ове јазбине направила што угоднији кутак.

Јабуке поређане по решеткама опитомљавају плави метал.

Омаловажавају га. То ја мислим. Хтео сам велики очев џемпер да

ставим на офингер не бих ли добио једну моћну форму која би

стајала стално, ту, пред мојим очима. Добио сам једну слабашну

контуру уских беживотних рамена. Одустао сам. Отац је

онемоћао. Слух, вид, ноге. И штап. Тај штап је сад јачи од њега,

али опет у његовим лелујавим рукама и он делује слаб, крхак.

Данас сам имао посету у самици. Ровчо, брица, ошишао ме.

Дужи робијаш, убица, моја категорија. Двоје. Жена и ташта. Кад је

ушао, показујем му ћелију, да изазовем комплимент, уздах макар.

– О’ђе живиш?

– Ту, Ровчо! – поносно изјавих.

Био је врло децентан.

– Ја би’ се о’ђе убио послије по’ сата!

Схватам да сам се скупио до неразумних граница, створио идеал

свог сиромашног царства и пристао на њега. Ровчо је са села без

струје и никад није доживео луксуз какав тренутно има у КП Дому.

На селу је устајао пре свитања, овде се излежава до шест, али,

ипак, у мојој ћелији би се – убио. Ја сам живео, осветљен многим

киловатима, и ово јесте подрум мог живота, моје најцрње подземље,

хоће ли бити и гробница? Да ли је то моје пристајање на комфор

овог губилишног ћумеза – осећање кривице?

Јесам ли крив? Колико? Ни пред собом, го, без резерви, немам

одговор. Кад бих могао стварну реконструкцију да направим, можда

бих знао. Можда зато климам главом као онај недефинисани теткин

коњ и пристајем, јер не знам колика је. Кривица. А прашине...

дигнуте? Колико ти душа иште.

Нисам закључан. Спречавају ли тако моје самоубиство, или

можда стварно хоће да ми угоде? Дува лака промаја кроз

ходник. Врата се мало залелулају, па и ударе повремено о рам.

Мислим да зову стражаре да их закључају, јер су ненавикнута,

тако... незакључана. Ноћ је дубока. Не могу да спавам.

Неко је иза врата, чујем. Чекам да уђе, шта ја то друго могу. Чекач.

Лептир за посматрање, експонат, ја сам кажњено биће, осуђено да

трпи. Лице – за посете. Понекад себи личим на једну од оних глава са

Рапа Нуи, са Ускршњих острва, или Пупка света, како их већ ко зове,

која су закопана до подбратка, и свако невреме, сваки пролазник може

да им уради шта жели, пљуне, помилује, ошине. Тело, можда негде

дубоко закопано, не може, нити има права да реагује...

Отварају се кратко врата и унутра улази старији човек, опрезан, са

огромном цигаром у устима, тихо и брзо оде до мог WC-а. Затвори

врата. Мокри. Дуго. Јако дуго. Не знам шта да мислим. Био је додуше

у униформи, а то је најлакша форма за улазак у мој собичак.

И даље не знам ко је. Није пријатно. – Опростите? – коракнух према вратима клоње. – Да? – не престаје да тешко пиша. – Ништа, извините... – па додадох, за себе – кад завршите... – вратих

се и седох, чекајући. Запалих цигарету. Оде у пар димова. Звук из мог

WC-а и даље дура. Изађох у ходник. Нема никог. Вратим се до врата WC-а.

– Мхх, извињавам се, јесте добро? – Ма, добро сам, пушти да завршим! – цетињски акценат.

Запалих другу, већ ми се и тешко спава, али ипак имам непознато

униформисано лице код свог мокрог чвора са озбиљним проблемом.

Шора и даље.

– Не могу више да пушим! – изађе из мене.

– И не треба и није здраво! – чујем из најинтимнијег дела моје

самице. Чујем и престанак оног шума који је трајао...

Момак, дати се преставим... Саво Станишић! – појави се мој

гост, салутира овлашно, надмоћно, и седе ми на кревет,

претходно шаком брзо и кратко одстранивши вишак прашине.

Не могах, запалих поново. Гледамо се. Има човек око педесет

година. Можда много мање, можда много више, обучен је у неку

чудну комбиновану униформу. Има коњичке чизме, сукнене војничке

панталоне, са десне стране опасача виси му изрезбарена футрола

за нож из које вири дршка са великом црвеном петокраком. Горе

има есесовску блузу по којој су окачена разна светска одликовања.

Препознах Обилићеву медаљу и Орден народног хероја. Око врата

метални ланчић са плочицом као код америчких војника. Гологлав је

и кратко ошишан, сед, и са брадом од десетак дана. Тој глави

пристаје било која капа што би ти пала на памет. – А! Пиво, пиво! – пожали се изненада. – Какво... пиво? – још ништа не разумем. – Какво пиво? – гледа по соби. – Имаш ватре? – препипава џепове. Палим му дуго велику цигару. – Титово! Ништа ти не знаш. Титово пиво. Никшићко!

Одликовано! Најбоље! За извоз! – скоро викну. Ћутим. Не бих се препирао, поспан. Само климнух главом,

мада саговорник не делује пијан. Само, онако, уморан, тек

стигао са далеког пута. – Да... – рекох, да не противречим. – Да? – изненади се Саво. – Да? – понових, неснађено. – НЕ! Историјско НЕ! Четр’с’ осме! ЊЕТ! – упери Саво прст у мене. – Њет. – сложих се. – А видиш, ја сам река’: „Да.” – спусти тон мој посетилац. – Кад? – Кад ме је Тито пита’: „Саво, ’оћемо ли још по једно никшићко?”

– И ...?

– Река’ сам: „Може, Стари, може, али, САМО... ако је из гајбе,

нешто ме грло боли ови’ дана...”, Тито доноси... залеђене,

ЗАЛЕЂЕНЕ двије боце никшићког.

– Стари, река’ сам ти, из ГАЈБЕ! А Тито, ироничан:

– „Опрости, Саво, но ми је гајба била у замрзивач!” И, прште у

смијех!

– И...? – покушавам да одржим академски ниво овог дијалога.

– И... попијем ти ја ту смрзнуту гајбу, никшићку, с Титом... и...

– И?

– И, сад сам први пут пиша’ од четр’с’ осме! – брзо и логично

објасни.

Поче да грми напољу. И киша ће сваког трена.

– Ја бих да спавам... – тупо признадох. Угасих цигарету на

пола. Није ми добро.

– Само се ти комодај, ја ти нећу сметат’, само сам ту привремено,

молио ме Јељцин да му нешто завршим с Американцима...

Пљусак напољу. Заспах.

Сањао сам да ми ваде весело срце које је певало неку

успаванку, додолску. На словеначком... шведском... не знам. У сну

је срце добро певало и ја све разумео. И нисам много плакао.

пета глава

НЕКОЛИКО АТЕНТАТА

Двадесети новембар, 478. дан

Јутро је, тмурније не може бити. Напољу пљушти киша, струје

нема. Колико видим, нема ни Сава.

Анђеле мој, Анита, требаш ми, где си?

Романтика апсолутно загарантована. Тиха музика (најбоља

инструментална, из студија Лајковски”) и свећом испуњена

самоћа. Покушавам да се молим. Слабо ми иде. Отварају се

врата дома мог. Стражар. Онај млади командир,

Ђуровић.

– Тражи ти Сунетић штерику.

– Ко?

– Сунетић... Ја сам ти фрешак о’ђе, можда ’оће и да ме зајебу, не

знам.... Вели тај Сунетић да сте били заједно у собу годину дана...

– А Куроња!

– Тај! Што је ону џамију...

– Имам само ову...

– ... развалио бомбом...

– ... ево ти је штерика, имам и лампу.

Ђуровић, све му непријатно. Жао му да ми узме целу свећу, каже:

– Да је преполовимо. Са’ ћу да нађем неки

нож. Ја, имбецил, кажем:

– Имам ја неку рђу од бритве, али сумњам да ћеш њом, колико

је оштра, ишта успјет’ да прешегаш! – пружих му малену бритву.

Шега, командир Ђуровић и коментарише:

– Вала да знаш да си у праву, с овим ни кучки нос не би о’ки...

– није стигао да заврши оно „о’кинуо”, одсеца у том трену свећу,

али и пола последњег зглоба кажипрста леве руке, са пола

нокта. Шикну крв. Пиздим. И он. Ја због његове повреде, он због

околности. Мало касније чујем из ходника:

– О’кинуо они нови, они... Ђуровић пола прста!

– Чиме?

– НожОм!

– Чијим?

– Жарковим!

– Како?

Недуго затим, лагано, у моје дворе, загледајући нехајно свуда

около, уходава и надзорник Бајко:

– Е, виђи, ја знам да ти не би то злоупотријебио, али знаш како је, е!

Ево већ цијели затвор прича о томе, е! Ја, маминог ми гроба, не би...

е, ти знаш, ја сам вазда... Река’ ми је приправник Ђуровић што

је било... е, но ти знаш...

– Добро, добро, Бајко, да не дужимо много... – пружих му

страшну бритву.

– Е-е, боље је тако, да не би неко... е.

Одлазећи, присетивши се свог чина, додаде, тужно и скромно,

скоро за себе:

– Надзорник, е. Нијесам Бајко. E-е.

Претпостављам да ће ова прича ићи даље, па да и ја мало помогнем:

– Ја сам, богами, чуо да то није био обичан нож, но они’

„Рамбо” и није по прста на лијеву руку, но по шаке, и то десне!

– Није то тако било! Прича ми је чо’ек. Лаушевић се претвара’

да га је срце уватило, па је залупа’ и сачека’ несрећног

приправника иза врата, уватио га с леђа за гушу, и кад овај није

хтио да му да кључеве, прикуца’ му је шаку за сто, ножом!

– Господо посланици, ја сам као и ви, потпуно безезекнут послије

најновијег оружаног напада на службено лице у Истражном затвору у

Спужу, па се надам да ћу добити одговор од надлежних: ко је и

зашто Лаушевићу омогућио, да на зиду свог апартмана у Спужу,

држи више комада трофејног, али и исправног оружја?

Саво, извирујући из WC-а, додаде:

– А ови мој Стаљинов нож нико не помиње!

Само нишчи духом мисле да је затворски живот досадан.

Један после поноћи. Једна од оних ноћи у којој се препирем са

јастуком из каменог доба. Или се то моја глава повремено

претвара у принцезино дебело месо? Није ни важно шта је

тачно, важно је да мој мање вредан мозак ноћас врло вредно

ради и не би на починак са остатком мене.

Прво сам на свом слепом оку видео црвену тачку, ласерски циљ

пиштоља са пргушивачем који ме нишани кроз најважнији прорез мог

живота. Реаговао сам муњевито и... звизнуо сам главом о зид!

То је мом убици за први ноћни напад било сасвим довољно.

Одустао је од покушаја. Спустио је резу.

Ставио сам мокру марамицу на чомигу чела мога и окренуо се на

другу страну, не желећи више да вређам зид. Марамица је скоро

напола била сува, чворуга већ дупло мања, кад се атентатор

вратио. Није подизао резу. Држао је, рекао бих... за јаја, једног од

командира и терао га да ми отвори ћелију. Како су стиснута јаја, из

угла власника истих, много вреднија од нечијег мање вредног мозга,

командир је панично покушавао да убоде кључ у катанац, не би ли

тиме задовољио и мог будућег убицу, а и своја јаја. Ја сам, за то

време мачијим скоком (овоје важно напоменути) и бешумно, дошао

до решетака које ме деле од прозора и ону воду из лончета којом

сам до малопре квасио марамицу хитнуо у тек упаљену сијалицу. (То

је и Џони Хазард једном урадио!) Експлодирала је истог трена. Мрак.

Врата су се с треском отворила и неколико кратких пригушених

метака забило се тамо где је требало да лежи моје тело, да ме мој

мање вредан мозак није на време упозорио. Убица је затим помоћу

такозваног тупог ударца из „Отписаних” онеспособио командира и

овај је пао правећи се несвестан, као и сваки Немац чији се шлем

нађе на удару Прлетове, или песнице Тихог. Затим је ушао да

види учинак своје акције. Пришао је празном кревету и схватио –

да је још топао, али празан! Ја сам ту негде у тих пет мрачних

квадрата, исто топао и – неубијен! Спустио се мало у коленима и

као мачка (није оригиналан!) стаде да испитује тишину око себе.

Почео је лагано рукама да осваја милиметар по милиметар.

Напипао је металну преграду од WC-а.

„Пипај, пипај, не знаш шта ти спремам!” Како сам ову врсту

атентата одавно очекивао, везао сам за

водокотлић такозвани продужни кабл, тако да могу да повучем

воду и са самих улазних врата моје самице. Он је у међувремену

схватио да постоји још једна просторија и кренуо је лагано према

њој. Левом је руком (оном истом, пи!, којом је држао командирова

јаја) тражио мене, а у десној је чврсто стезао пиштољ. Умиреног

даха, обојица, нашли смо се скоро надохват руке. Секунду пре него

ме је у апсолутном мраку додирнуо, изводим добро увежбану акцију

пуштања водеу WC-у, повлачењем продужног кабла левом руком,

он пуца у керамику „Младеновац”, ја га десницом, једним оштрим

ударцем обарам на земљу и онесвешћујем. Уморан, враћам се у још

топао кревет, ошамаривши успут командира. Буди се из

„несвести”, тражим да избаци онесвешћеног атентатора и да ми

сутра набави нову сијалицу. Ноћас више неће бити нових

покушаја. Схватили су да то овде non passeran.

– Фјодоре, обећавам ти, нећу више никад да читам Сиднија

Шелдона, ни Роберта Ладлама. Само тебе волим.

Гледам фотографију. Игнорише ме. Знам. Вади се на свој век.

Писмо од Аните. Предала је захтев за

развод. Писмо од Маје и деце. Воле ме.

шеста глава

ПОДМЛАЂИВАЊЕ

„Има тако досадних људи да са њима за пет минута

изгубиш цео дан!”

– Бомарше –

Двадесет и други новембар, 480. дан

– Жаро, куку мене, што ти је то на чело? – пита ме јутрос Никола.

– А напао ме зид. – умирујем га – Како је напољу?

– Лијепо је, свјеже, но сам исто вас у Голу воду!

– Што, Ниџо?

Онда Никола изговори реченицу због које би се покојни

Бомарше постидео:

– Нема те жеге која те може запотит’ ка’ кад ти се прикачи

неки сулудњак!

Фјодор Михаилович се осмехну, први пут откад је са мном.

Самица. Полумрак.

Сећам се прошле ноћи. Сећам се сваке ноћи. Сан тек пред

зору наврати. Тада плаве блузе почињу страшно значајно да

вичу, да издају наредбе.

– Шок! – чује се из ходника. Кад се осети учмалост, кад неко осети

да би могао бити затечен у каквој доколици, онда изусти гласно,

заурла уствари, ту магичну реч – „ШОК!” и привид нерада одлази.

Шок се најчешће претвара да не зна српски. Има једну краћу ногу.

Прави увек огроман корак здравом левом ногом, а десну само брзо

привлачи до леве и онда поново. Толико је мршав да кад га гледам

како тужно хита стазом, подсећа на пластични офингер, који прекривен

прљавом плавом кошуљом само поскакује као марионета. Понекад

помислим да ће рука са концима који га као пајаца носе пистом,

изгубити огромне ципеле овог лутка без пертли. Лежи овде јер је, кажу,

опљачкао, па запалио једну кућу у близини Бара.

– Није зато – коментарише Никола – него што су га уфатили!

Има око четрдесет и пет година, затворског искуства пар

година мање. Ситне, проницљиве очи којима те погледа са

стране, не окрећући главу, додају овом лутку нешто дубље,

нешто људско. Али, без обзира на сву његову пренаглашену

сервилност, из тих очију не слутиш ништа добро.

Или ми се то само тако чини.

– Шок! Шок! – вичем и ја. Овде се не смемо

разликовати. Шок долази на прорез, пита:

– Лауша, што треба, си звао?

Његов глас некако чудно излази, без помоћи носа. Као кад си

прехлађен.

– Оставио сам цигаре, узми! – пружам му кутију цигара.

– Фала, не пуушим ја.

Оде. Спустих се низ врата. Седох на под. Запалих.

На шетње одлазим са Николом. На мушки круг. Виђам и друге.

Фјодор и Саво не би из собе.

Никола и ја шетамо са ножевима у рукаву. Не знам да ли бих

умео да употребим нож, али ето. На Академији смо имали

бескрајно забавне и дуге вежбе „Борба ножем”. Па онда

„Противник има нож, како га онеспособити?” Али, вежбу – „Ти

имаш ПРАВИ нож, како га употребити?” професоре Гађански, то

нас нисте научили! Ножеви којима смо вежбали на Академији

су, природно и очекивано, били гумени! Свеједно, Никола каже

да понесем нож и ја га носим. Какав ми је нови нож? Није

„Рамбо”, а није ни трофејни. А Саво је био јасан, дефинитиван:

– Да’ би ти ја ови мој, но ми је једини. А и то ми је успомена од

Стаљина. Опрости!

Овај мој нож је обичан, од есцајга, наоштрен и зашиљен. Да,

опаснији је од оне инкриминисане бритве „што ни кучки нос...”

Откуд нам ножеви? То није овде тешко набавити. Не само

нож, већ и...

Морам у прошлост... није предавна...

18. новембар, 476. дан, једанаест

и петнаест, пре подне

Омиљени новинарски израз у нашој штампи је „наводни”.

Тако новинар јавља читаоцима сопствену иронију према

одређеној чињеници. Тада знаш да се новинар малко подругује

„наводном бизнисмену”, „наводној плесној играчици”, „наводно

пословним везама” ... Једнако се у црним хроникама воли и

„звани”. Тако је често и писало: Бранимир Лаушевић, звани

„Мили”. То – „звани” – не подразумева надимак од миља

његових најближих, већ ствара јасну слику озлоглашеног

кримоса ког су тако прозвали његови компањони из подземља.

Један од затвореника, М.К. (звани) Куле, у неком, (наводно) још увек

нејасном делу са Р.С. (званом) Мања, која је, од скоро, у самици преко

пута, прокријумчарио је некако БОМБУ и сад тражи да Мању пусте,

јер је ухапшена, (наводно), као Кулетова колатерална штета. Залуд

се пишу жалбе, Мањи неће да укину притвор. Са бомбе је (наводно)

скинут осигурач, воде се преговори. М.К. (звани) Куле повремено

сломи нека стаклена врата, да би одржао тензију и послао поруку да

је (наводно) озбиљан.

Изнад затвора кружи хеликоптер.

Пет поподне истог дана

На кругу су сада Никола, Куле и Бомба. Не дају ми данас у шетњу.

Не дају ником сем Николи, који покушава да уразуми Бомбу и

Кулета.

Долази ми Државна Безбедност.

„Мислиш да је Куле добар, поштен момак, не жели никоме

зло. А?” „Јесте, добар је момак.” – одговарам.

„А откуд му бомба? А?”

„Како ја то да знам?”

„Па, ти углавном имаш слободне посјете, ову собу НИКАД

НЕ претресају. А немаш ни стакло на прорезу? А?”

„Аха, мислите да сам му ја набавио бомбу?” „Ма, не! Боже,

сачувај! Мислим, тамо се свашта проноси,

ДЕШАВА, можда знаш НЕШТО?

А?” „Не, незнам. НИШТА”

Ђути. Смешка се. Устаде, шетуцка, листа ми Дневник,

мршти се: „А ти и Никола, „подмлађујете”ли што... ових

дана?А?” Кисело се осмехнух, ћутим.

„А како си ти? А?” – приупита с

врата. „Па, ето...” „Јебеш ли што?

А?” „Слабо...”

„Што слабије, то моћније! А?” – оде, духовит, срећан.

Остадох, исцеђен.

Све се, са бомбом, ипак, добро завршило. Дошле су неке

Главешине, међу њима и Марко Дакић, председник Вишег суда.

Признају (!) да се Суд огрешио о Закон и да ће НАВОДНО, све

врло брзо решити и М.К. (звани) Куле, пролази без кажњавања.

Кувам ручак. Кувам – дакле постојим! Кување се данас састоји од

подгревања Анђине (Николина жена) сарме и прављења пиреа.

Волим да правим пире. Мислим да то добро радим. Никола ће,

наравно, јести са мном. Он и даље има слободу кретања по затвору,

и обично га пусте код мене у ћелију, кад то затражи. Како врло

држим до Николиног мишљења у свему, обично и прихватам његове

куварске савете. Ручамо. Гледамо се и ћутимо. Шта сам то хтео

да му кажем данас, а прећутао сам?

„Не може, Ниџо, сунцокретово уље у пире! Можда нисам умео да

глумим, пишем, сликам, да робијам, да волим, али једно дефинитивно

добро знам, а то је да НАПРАВИМ ПИРЕ! Ни ти, ни мој отац, знам,

не волите путер, и ја сам прихватио једном, са великом скепсом,

Карапанџин савет да у пире може да се дода и маслиново уље ако

немаш путера, чак и на „на пари скухани, па пресовани бјели лук,

(чешањ или два, овисно о броју особа)”. Али, сунцокрет? Неће моћи!

Никад! Или тако, или пиреа више бити неће! Ја сам и отац и мајка и

једно од деце Пиреја. Ниџо, љубави, ћути убудуће кад правим пире,

не деконцентриши ме, иначе ћу ти сваког дана спремати чипс за

ручак, па га преливај уљем од сунцокрета, колико ти душа иште. И

уосталом, можемо да разговарамо о историји, о Црној Гори, робији,

али од мене више нећеш добити ни реч разумевања кад је ТВОЈ

куварски савет у питању!”

Шта си урадио пре неки дан? Хтео сам да бацим онај кајмак

који вучемо још од почетка октобра, кад си се ти умешао са

својим ауторитетом:

„А, Жаро, брате, па ти ништа не знаш! Како кајмак да се

поквари? А, кукумене, тебе је та’ Београд скроз нагрдио! Па,

кајмак не може да се поквари!”

„Како, Ниџо, први пут то чујем?Знам за мед, али...” „Ето,

залуд ти школе! Дај ми ону шерпицу твоју. Укључи

та’решо.” Гледам

шта радиш.

„Кајмак може да се ПОДМЛАДИ! – кажеш. Гледам како се топи

већ одавно пожутео кајмак, почиње да цврчи и онда креће да се

ослобађа најстрашнији смрад који је ова Велика Смрдара икада

доживела. (А истрпели су ови зидови невиђених смрадова.) Залуд

смо проветравали читаво приземље данима, још се осећа! И дан

данас ме чак и Државна Безбедност зајебава због тога.

ПОДМЛАЂИВАЊЕ КАЈМАКА!?”

Нисам му ово рекао. А тако сам хтео.

Једемо, дакле.

Једемо Анђину сарму, а пире, оно... реда ради. Гледамо се

преко кашике. Напето. Никола први проговори:

– Жаро?

– Кажи, Ниџо.

– Одличан ти је ови пире!

– Аха, јесте... можда само да сам... само... – тражим по

плафону шта недостаје пиреу.

– Само да си ставио зерицу онога уља више! – допуњава

Никола, још се добро држећи.

– Па, можда могу... сјутра... да додам... кад га будем подмлађивао.

– Е, пас ти се меса напотеза’! – прасну Никола у свој тако ретки

смех, који толико волим, не могавши више да чува poker face.

– Анђеле, питаш ме шта да радимо. Ти се не разводиш због

мене, кажеш. Ја се исто разводим због себе. Волимо се, а не

знамо то сутра. Хоћеш да знаш хоћу ли с тобом сутра,

несигуран. Петнаест година. Чекаћеш, кажеш. Ја ћу можда

сутра низастрану, не смем ја, одавде, ништа да обећавам.

– Само, кажи! – молиш.

– Одлучи се! – преклињеш.

И себи то исто вичем.

седма глава

SHOW MUST GO ON!

„Ни у какав дневник овај дан не може,

ово ругло дање, малодушно, сиво...

И то тако тиња изван људи, млако

Нико тим не живи, вичем срдит: „Вани,

дане, ђубре једно! Не свиће се тако! И губи се натраг, па пристојно свани!”

– Вито Николић –

Двадесет и четврти новембар, 482. дан

Посета. Моје колеге, Бранко Цвејић, Предраг Ејдус и Слобо

Милатовић. Манифестацији „ДОДЕСТ дани” у Подгорици је

саветовано да не помињу моје име! То је био и услов за

одржавање исте.

– Подржавам иницијативу! – Ваш непоменик.

Сањао сам опет Милог ноћас.

Ја играм непознати водвиљ на Великој сцени Југословенског

Драмског, а Мили је иза сцене (видим га добро све време). Муче га

мојим наградама. Крунишу га као везаног Матију Гупца са

ужареном „Пулском ареном”, забијају му ону „Кристалну призму”у

грло. Један му статиста са задатком, са џелатском кукуљицом,

обија главу тешком макетом „Цара Константина”. Мили се само

спрда и одобрава, и да би их више изнервирао повремено им се

исплази. Онда му они одсеку језик, он им исплази нови. Они опет

одсеку, он поново! И њих и њега то лудо забавља. Ту је и Нена

суфлерка, која их опомиње да буду мало тиши, док ја, са преслатком

белом тортом по лицу, играм тај водвиљ, ваљда Фејдоа. Вришти

Милога крв преко смеха из публике. Директор позоришта, Јован

Ћирилов је са друге стране сцене и повраћа. Стева Грубић –

„Тројка”, држи му чело, Вања Јанкетић – кишобран, којим покрива

Јована од вештачког снеа који пада одозго.

„Ви, драги моји, на све мислите!” – изусти Ђирилов.

Стева и Вања, држећи се заруке, са погледом према крову

отварају уста као да вриште, немо певајући: „Show must go on!

Јесте, пробудио ме тај Фреди Меркјури. Што је Управник

толико неправедан? Мрак је још био. И онда сам хтео да

плачем. Јако дуго. Много дуго. Можда до подна. Плакао бих као

да хоћу да сачекам мајку у три, са посла, па да ме затекне

уплаканог и да онда доживим ту тако жељену катарзу...

Да, Мили ме једном, имао сам пет, а он десет, мало кињио, ја

сам одмах препознао неправду. Било је осам ујутру. Вече пре

тога смо гледали филм „Десант на Дрвар”. Пробудио ме брат

тог јутра са тешким претећим питањем:

„Ђе jе Тито?

У кревету сам, несрећан, подигао руке у

вис: „Не знам, б’ате, не знам!” „Казуј!”

Или нисам хтео да одам друга Тита, или стварно нисам

знао где је, али бризнуо саму плач.

И тетка Милева је одувек тешко излазила на крај са њим. Схватао

сам то и тог јутра, и, ко велим, нема вајде од „Млеве” (тако сам је

звао), она му не може ништа, боље ја да преузмем ствар у своје

руке. Да не бих одао Маршала, узмем, па плачем, па Ја плачем, Бајо,

све до три поподне. Није то лако било, многи би и јачи карактери,

озбиљнији комунисти, издали друга Тита, већ око пола дванаест. Ја

сам био добар. Причала ми Млева, много година после, да сам, кад би

посустале сузе, одлазио до огледала да се видим, па би ми поглед на

сопствени уплакани лик давао мотивацију да наставим са „радом”.

„Немац” – Мили одавно није ту (у школи је био, Бранка такође, отац

на послу, мајка исто), тетка је покушавала да ми да слатко од дуња

(није успело), да идемо у шетњу (одбио сам са индшнацијом), да ми

прича приче, што сам највише волео, и што сам, несрећан, једнако

одбио. Само сам... плакао, као да је пропаст света.

Да прекратим, макар овде, све сузе тог дана. После су ми

рекли да сам изгледа тачно плакао.

Тог дана је, 13. октобра, 1965, умро наш драги и тихи, први

комшија, Александар – Лесо Ивановић, по мојој данашњој мери,

највећи црногорски песник ХХ-ог века, а „свака је смрт по једна

пропаст свијета”.

Никола куца на врата и дозива ме, кроз прорез. Ћутим.

Правим се да мирно спавам.

Сећам се анегдоте из старог краја. Комшиница Николина није

хтела да прими нежељене госте, па кад су закуцали на врата

она се примакла до кваке, и шапатом јавила:

– Нијесмо дома, крај Калуђеровића

смо! Хтедох и ја да кажем јутрос:

– Нијесам ту, крај Калуђеровића сам! – али почех да се смејем у

себи, кроз оне планиране сузе, па закључих да је боље да ћутим и

да се само претварам да – „нисам кући”. Знам, сад ме гледа кроз

прорез, али ако се не померим, мој луди Ниџо ће почети да

разваљује врата и за два минута довести све кључаре овог света.

Кад ме, други пут, мало гласније назвао, забодох још јаче лице у

јастук да ми се не чује ни смех, ни будући плач.

Добро је, видео је мој покрет, установио да се ни јутрос нисам убио,

и отишао на шетњу.

Саво већ данима само пуши своју хавану и ћути. Ситно гледа

около. Сумњичав је доста. Нећу да га дирам.

Добијам пуно писама. Од познатих и оних чија лица никада нећу

видети. Добијам писма и од Маје и Аните. Маја ми прича о напретку

деце, о томе како је Дука већ научио немачки... Анита ме моли да се

одлучим... Ћутим, не знам где сам. Сачувао бих брак, али Маја и ја...

више нисмо тим.

Без Аните више ништа не могу да замислим.

– Тата, а где смо ми? – питају моја деца.

Пишу ми и други људи. Жене. Тамо је лакше. Понекад и

одговорим. Дописујемо се. Дупле значке и салвете још нисмо

кренули да размењујемо. Не знам зашто то радим. Глумац у

мени воли да га воле...

„Драга Силва,

Homo de nature bonus, преписао је од једног Грка Жан Жак

Русо, а ви опростите на још једном цитату. („Човек је по рођењу

добар”, после га култура исквари.)

Нисам ја баш толико начитан, само несрећан. И то је нека лектира,

додуше. Ако је тачно да је нос наш најнесенилнији орган, зашто онда

не исцедити из њега бар митесер дневно. (Мој друг Пуцо каже да

мушкарци имају и један други орган који је сушта супротност носу:

– Толико је забораван да се сваки пут изненади и укочи ка’ да

је никад у живот’ видио није!)

А, волим их много. Мислим на Хакслија и Вергилија, а и

Хомера ме срамота прескочити. Волим и оног српског „очивада”,

мада, видим, није више у моди. Не разумијете? „Ја, син мутног

ловца и видра и овца...” Давичо, драга Силва!

„Ана воли Милована”. Да ли знате да сам у основној школи био

пасионирани сакупљач палиндрома, реченица које се исто читају и

наопачке? Омиљена ми је била, француско-босанска: „Алеш и Муја,

шишају Мишела!” (мада је ту Муја са Дорћола, признајем), а волео сам

и оне са Савом: „Саво, иди види овас!” Та је мало, како да кажем,

императивна, али друга је упозоратељна, озбиљна: „Саво, не сеј у

јесен овас!” (Мада, упознавши једног мог Сава, тај не би слушао те

пољопривредне савете.)

Иду љета, пате људи... а мене ни догодине нема...

очиваД је нешто друго, ипак. Партизан, предратни комуниста.

Што би рекао Слободан Алигрудић – „одличан комуниста,

одличан! Ка’ чо’ек – никакав”. Не знам, мислим да је Давичо био

величанствен песник. Брз. Јеша. Рецитоваћу вам једном његову

„Хану”. Или „Србију”, ако вам не буде преинтимно? Знате оне

силне српске шљиве? Није важно. Ја знам. Ви сте, кажете,

Хрватица. То је нешто. Добро, кад већ инсистирате, ја сам само

Србин. Опростите, то је јако мало.

Ја иначе нешто не волим да се знојим по питању националне

припадности. Делује ми детињасто. Знате оно: „Пеца нема пишу!

Пеца нема пишу!” И онда Пеца, миран дечко иначе, да би дерогирао

„клевету”, силује сестру од тетке! И ми смо, ето догурали дотле да

нас гурају у злочин, као једини доказ националне мушкости. Мени

већ и само помињање одреднице Србин, Црногорац, Хрват,

муслиман, стављено поред властитог имена, делује поражавајуће

по то име, а претеће за све другачијег етничког расположења.

Ви, рекосте, радите у министарству просвјете. То је, оно,

васпитавање деце, зар не? А што ви не бисте, драга Силва,

иницирали да сва наша деца, негде у другом разреду средње школе,

обиђу неки затвор? Онако, прескочимо један излет, неки музеј, и

доведете децу у – затвор. И да свако од њих проведе макар минут,

два, у једној оваквој самици, да поприча са собом, са неким пандуром,

са мном, да види како то изгледа. Убеђен сам да би, са том опоменом,

много бољи били према животу. И да би лепше живели.

Минут само...

То је много мање од петнаест година...

Звучи фашистички, или комунистички, можда само екстремно,

али мислим да би затвори били празнији.

Лупам вероватно, деца то знају из филмова... А и ви, вероватно

имате паметнијих послова... Опростите, драга Силва...”

Хтео бих неком нежношћу да се захвалим за добра писма која

добијам свих ових дана, али не знам више та слова, ту мелодију.

Овде расту људи без ушију, па се плашим да и моје нису отпале.

На Рапа Нуи су живела племена Дугих и Кратких ушију, а овде...

сви као остарели Бетовен, гуслају, не чују, себи довољни. Огрубео

сам. Сликам непознату робијашку децу и кловнове који носе

сопствену главу, „за понети”, под мишком. Не знам ко сам више, а

тако снажан делујем својој мајци, оцу. Да, глумим. Племенита

лаж. Да, лажем и себе. И то је, рецимо, племенито. Шта бих друго

смео овде где се ништа не сме? Смем ли пасти? „Јер паду смо

склони били?” Смем ли се отиснути низ матицу ентропије? Не

знам камо бих сутра? Сва моја лутања се своде на само две

екстремне идеје. Прва, побећи, нестати и никад више „не загазити

у исту воду” (може ли се то?) Или, дрско, првог минута, стати на

оно исто место, пркосећи овом „свету пуном блуда и кала”.

Много сам сам. Моја сестра Бранка је ту. Она све зна. И више

него ја. Зна и Никола Калуђеровић. Он је светио сина. Па,

нашао мене. Ја сам убио нечије синове. Он ми даје за право.

Налазим оца. Сам, лежем, као у раку, сваке ноћи. У самици поред,

нејак, а исто сам, полаже сваке вечери и Никола свој немир.

Понекад помислим – нисам ја овде у затвору, већ сви остали

напољу. Како спречити ту мисао? Казном, вероватно, али ме

треба убедити у казну, у смисао, у оправданост. Једино тако

могу бити затворен.

Хоћу да испијем овај дан, да га завршим као флашу, да ставим

тачку пред спавање. Не иде ми. Не да се ово Витово „ругло

дање, малодушно, сиво”. Тера ме на изнурење, до бесвести, до

немања себе... толико сам затворен. Толико ме нема.

Ако – „душа људска јесте бесамртна”, и ако је тачно хришћанско

учење да душа пролази пут очишћења, дакле заборава, а онда и

неке страшне казне, или дивне награде, зашто се Управник није

постарао да макар ТО – искуство казне, не остане упамћено, не би

ли у наредној инкарнацији избегао грехе једном учињене?

А да ли смо сви ми што се батргамо по овом попришту само

изабрани тим награђених, од душа које раније нису грешиле, па према

томе и нису биле кажњене, те су добиле и још једну шансу да с е

науживају земаљских лепота? То ми, морам да признам, делује

неубедљиво, јер толико чистих, колико их данас има на овом нашем

дуњалуку, није могло гацати од постања света, до овог 29. новембра

1994.

Можда су наше душе раније оплемењивале (ипак) само

цветове и невине травке, јер сумњам да би човек, ма како

живео, заслужио још једну шансу, репете живота.

– Пакао је празан, сви ђаволи су овде – успоставља дијагнозу

Ариел из Шекспирове „Буре”.

– А, биће ипак да је само смрт у праву! – ошину ме погледом

Достојевски.

– Фјодоре Михаиловичу, кад ме већ вучеш за језик, ти треба

да се мало уТолстојиш! Штета што га никада ниси срео.

Треба ти секс у ком Лав Николајевич није оскудевао. И ту би се ти

умирио. Размисли о мом предлогу! Да, знам. Нема секса у затвору.

Има, али с тужним крајем. Бебин гамбит. Постоји само

самозадовољавање. Је ли тога било у твоје доба, у деветнаестом

веку? Не пишеш о томе? Ја ћу ти рећи. Није богзна весело. Углавном

те остави тупим, само те врати друштву несрећника којима ионако

припадаш. Убедиш себе да си још увек жив, мада прилично исцурео

и још тужнији после тог успеха.

Видим, непријатно му. Иако црнобео, благо се заруменио. Морам

да му испричам још нешто, мада ће ме после волети још мање.

– Доспео је на Цетиње, Фјодоре, после Октобарске револуције и

један остарели доктор Новиков, твој, дакле Рус. Причале ми тетке да

су га Цетињани много волели. Разболе се један поп, наш, његових

година. Дошао др Новиков да га прегледа. Пита, преко цвикера:

– У вас вјетри?

Поп одмахује главом, не разуме.

– Имате гасови?

Попу и даље ништа није јасно.

– Прдиш љи, попе? – напокон доктор постаде конкретнији.

– А, то на моја уста неће изаћ’! – увреди се поп.

– О, господи помилуј! Њет на уста! На пркно, попе, на пркно!

Фјодор се љутито окрену на другу страну. Руски класици

немају смисла за цетињски хумор.

Да, Фјодоре, у праву сте, прашћајте, нема већег разврата од

самољубља.

Ја, развратан, бежим од свега.

осма глава

НОЋУ ЧОВЕК МОЖЕ СВАШТА ДА ДОЖИВИ

„Судија је дужан да писмену пресуду достави у року осам дана, а

најкасније петнаест.” Члан... неки тамо, пише у законима.

Ступио сам у штрајк глађу, не бих ли приволео мог страшног

суца, Мираша, да прочита шта тачно пише у закону. Данас је Први

децембар, Дан Уједињења, тридесети дан од усменог изрицања

пресуде. А шта се ја ту буним. И других глас треба да се чује:

– Убица, а још се и буни!? Ма, говњивом мотком то

треба! Или, можда...:

– Не треба му ни давати пресуду! Нек’ цркне, без пресуде!

Избацио сам сву храну из ћелије. Ни воду нећу пити. Саво каже:

– А да оставимо мало бијелог лука? Због урока. Кад сам оно

робија’ са Гаврилом Принципом, вазда сам...

Одбијам, глуво. Ни на шетње не одлазим.

Морам већ једном, мом професору, Мињи Дедићу, писмо да

напишем. Хајде. Мој професор је, то мало људи зна, и

фантастичан кувар.

„Ноћас би се стварно поносили са мном, Професоре! Та

разноврсност боја (насликаћу то једном по сећању, мада је

непоновљиво), молим Вас, обратите пажњу на целовитост и

недодирљивост прилога. Цвекла је (са тачкицама млевеног бибера и

листићима белог лука) ипак неприкосновена. Припустила је себи, али

ипак на разумној дистанци, боранију која се, кувана и зелена,

обрадовала том високом друштву. Са цвеклине десне стране, из мог

непристрасног, али и болећивог угла мресте се две паприке, печене,

ољуштене, али и даље у љубави, и једна са другом, али и са цвеклом

и сваким оком. Посебан део на тањиру припада кришки његушког

сира који делује неприступачан, али врло промискуитетан, чим га

мало боље упознате. Поћи ће врло похотно за сваким залогајем,

али ће се опет и сачувати да допринесе тој немерљивој завршници.

Насред њега као на неком летећем ћилиму видљиво отвореног ума

медитира ољуштен орах. Као Полифемово из средине тањира гледа

једно Сатурново (о, како недостојно!) јаје на око (уф!) сдјелано у

металној „ЦептерСпуж” чаши и својим савршеним и метафизичким

кругом као да тера зритеља да потражи, измисли нове речи за ту

лепоту. Немарно, али и неодољиво, додато зрно бибера чини да

младеж изнад леве усне Сидни Крафорд панично тражи онколога,

пластичног хирурга, психијатра, било ког... Испод те лепоте се

скромно нуди једно полубело, полупарче хлеба, које је ту само да

придржи његове сокове и неподношљиву фотогеничност.

Пажљивијем гурману неће промаћи два чешња белог лука који

невино, попут индијског ораха, делују незаинтересовано

(„декоративнопосластичарски” што би рекао... друг Лењин.)

Три руже које сабрано надвисују цели призор, а убране, као и

обично, у стању битно смањене урачунљивости, изгледају и мало

посрамљено, иако својим ставом не показују страх од угроженог

примата. Изнад ружа на једној чудној грби бочног зида потпуно

логично срасла са подлогом гори свећа. Да нема бенигних израслина

по њеним леђима, могла је бити бреза, овако (само) мајка Тереза.”

Посета – Бранка. Моја сестра. Сестра света. Само је плакала

и клечала испред мене. Донела је јабуке. Речи није рекла. Дуго

је трајало. И било патетично, обоје смо знали. Дизао сам јој

рамена, глава није хтела с пода.

– Добро, пићу воду – рекох.

Друга ноћ штрајка

Заузимам положај ја доле, она горе. Ја сам, дакле пасиван, она,

таваница активна. Ту позу ноћас још нисмо пробали. „У дубоко

паднем униније” – „Луча Микрокозма”, П. П. Његош... заборавио сам

које је пјевање, срам ме било, а то ми је био дипломски рад. Чујем

сопствено хркање које прекида сноп аутомобилских фарова по

мојим очним капцима. Будим се и видим стари фолксваген испред

мог паркираног голфа. Спуштам се у седишту и пратим их шта

раде. Један остаје у колима. Двојица су већ на улазу код зграде на

Зеленом Венцу. Притискају дугме нашег интерфона. Чујем Мају:

„Да?”

Одговара мој глас:

„Ја сам...”, – снимак из „Боја на Косову”, без онога – своју главу,

честити царе, дао за своју реч.” Врата се отварају, улазе. Нестају у

мраку ходника. Дакле, мора се брзо радити. Палим ауто. Имам само

тих петнаестак метара. Без размишљања, јаким гасом, моћно

ударам у фолксваген, што је за шофера сасвим неочекивано и он,

подложан као и сваки други објекат Њутновом Трећем закону,

излази из кола главом кроз шофершајбну. Хитро излазим и ја, али

нормално, мимоилазећи Њутна, кроз врата. Имам можда још само

пар секунди, притискам интерфон и кажем Маји:

„Не отварај! Оно малопре нисам био ја, већ трака! Зови полицију!”

Враћам се до кола и одваљеним браником фолксвагена блокирам

улазна врата моје зграде и поново се враћам у спокој самице,

таванице, љубавнице...

Огромна сабљарка у пролазу и профилу цери се на мене. Летос је

ова ћелија била поплављена. Не желим више да убијам своје убице.

Заривам лице у камен јастук свога и, гушећи се, радим на уснућу.

Али, „мало морген!” – што би рекао један српски видар.

Наставак је другачији и много опаснији.

Схвативши да су проваљени, она двојица се спуштају низ мрачно

степениште и виде ме како петљам са одваљеним браником око

улазних врата. Видим и ја њих са упереним пиштољима. Пуцају!

Пршти стакло. Бежим низ Југ Богданову улицу. Улазим у Поп

Лукину. Један улаз је отворен. Убице, срећом, протрчавају...

Дахћем у мраку. Пали се светло. Тик уз моје лице двоје

младих се љубе и љуте. Низ степениште тече крв. Њих двоје

не обраћају пажњу. Старац из приземља, кућепазитељ у

пензији је управо „насекирао” своју жену и сада је, у

наставцима, убацује у црну пластичну кесу за ђубре.

„Како сте комшија?” – љубазно ме пита.

„Па, да не кваримо...” – бејах затечен.

„Обратите пажњу, драги комшија”, поче да распреда, мирно

и даље пунећи кесу за ђубре, „ово само доказује да смо сви ми

морбидни, само не можемо увек добро да се изразимо. Само

ретки од нас успеју да се реализују. Обратите пажњу, ја сам

тек вечерас, и то у другом покушају ваше ликвидације, успео

да урадим нешто о чему сам сањао четрдесет година. Јесте

за кафицу, ракијицу, неко мезе, комшија, мало сте бледи?”

„Хвала!” – кажем – „покушавам да оставим и храну и воду, а и

касно је, идем на спавање.”

„Паметно, обратите пажњу, ноћу човек свашта може да

доживи”, – исплази ми језик, затим га врло вешто и као успут

одсече малом секиром, написа њиме на зиду КРАЈ и оде за

послом око жене и кесе.

Оно двоје се и даље љубе. Више се не љуте. Она ће му се

ноћас дати.

Обраћам пажњу. Палим светло. Два је ноћу. Напорна ноћ.

Жао ми комшинице. Настрада, ни крива ни дужна, због

сабљарке на таваници. Жао ми и комшије кућепазитеља.

Изгледао је тако нормалан...

Нећу више никад да гледам „Twin peaks”...

Овде још нешто фали, ако ћемо поштено. Недостају многи аспекти,

заплети, расплети, наравоученија, поетичност, нежност, реалитет

живота. Можда је требало написати само критику сна, без садржаја?

Шта би Хичкок урадио на крају?

Сликао би једног од оних атентатора како улази у кадар и

затамњује слику. Слабо.

И Фјодор презриво окрену главу на другу страну.

Саво рече:

– Ја не вјерујем у фантастичну науку.

девета глава

НЕ УБИЈ!

„Увек ће бити самоће за оне који су је достојни”, Књига мудрости,

не знам одакле ми ово, а није ни важно. Можда.

Трећи децембар, 1995, четири

стотине деведесет и трећи дан,

самица ДЗ

Добро јутро! Око мене је исто оно добро знано место са

претходним координатама. Мења се само повремено свеска, боја

ноћи, мрак дана, телесна и собна температура, атмосферски и

лични притисак. Промене се, с времена на време, погледи, моји

на свет, живот, Суда на мене, погледи мојих кључара. Све је

страшно релативно, условљено многим елементима. Јутарњом

муком, редовношћу или изостанком нечије столице, успехом у

сексуалним иновацијама претходне ноћи са толико већ познатом

женом. Све се то опредмећује у погледу према мом ништавилу

инкорпорисано у једно, више или мање артикулисано:

– Добро јутро!

Понекад у сновима заслужим право да заменим боју униформе

мојих кључара. Облачим их у беле мантиле. Ко ли су то онда?

Лекари неке велике душевне болнице, или гардеробијери из мог

позоришта? Лица им тако преобраћеним не видим јасно. Њиховом

појавношћу доминира та белина, која уснулом стању мог духа

много више прија од модрине њихових реалних костима.

Саво углавном спава. Синоћ ми каже:

– Од 1959. нијесам боље спава’ кад сам оно са Кастром ишћера

онога несоја Батисту! А, ти? Попи’ макар чај! Обећа’ си сестри!

Не умем да средим своју самоћу. Понекад бих три, пет ствари

истовремено, па се као вучић који се прерано осамосталио увек

враћам овом Дневнику, као сиси. Или се заблудим у крило

комарца, па сатима варам себе да радим нешто страшно

корисно за човечанство, ловећи његов зуј.

Јесте, жедан сам. У Индији неки верници у самоизлечење пију

сопствену мокраћу. Немам. Пресушио. А и питање је да ли би то

био мој лек?

Лежим. Штедим снагу. Како би лепо било сад умети

умрети. Не умем.

Касно поподне.

Долази приправник Ђуровић. Велики завој на левој шаци.

Носи флашу воде и маше ми значајно неким писмом.

– ’Ај’ да наздравимо!

– Боли ли те? – питам.

– Ма, какви, ај’ не зајебај! Попиј! – скреће тему.

– А шта ти је то?

– Од судије, писмо, попиј!

– Шта каже Мираш Радовић?

– Није љубавно, ни опширно, већ, онако путем телефакса и...

информативно.

– Читај, Ђуровићу.

Нећка се, на крају, седе на кревет поред мене и чита:

– Каже... да би... он... на основу члана 52. Закона о редовним

судовима могао да пресуду одлаже и до два мјесеца, али... ће...

ти је доставити најкасније до седмог децембра.

– Добро... Нијесам гладан, још.

– Жарко?

– Е?

– ’Ајде!

Попих мало Ђуровићеве воде. И Бранкине. Приправник Ђуровић

гледа у страну:

– Немој се љутит’ на мене.

– Што бих ја... био љут на тебе?

– Та прича, око ножа... опрости! Нијесам ја... ништа. Вјеруј ми!

– О, Ђуровићу, знам... Опрости ти мени.

Узех још воде. Више нисам могао. И Бранка би била срећна.

Оде Ђуровић. Сад морам у WС, нагло. Мути ми се. Зашто сам

устао уопште? Да паднем, па да ме Саво диже? Где ћу? Да

мокрим. Седим на кревету, слаб. Устани! Устајем. Ходам. Далеко

је. Није. Само треба отворити та врата и откопчати шлиц. Само?

Отворио сам врата... падох, шлиц је био недостижан.

Није ми се више мокрило кад сам се освестио.

Испред мене

Ракел! Ракел Велч!

Рупу на зиду у WC-у, која ме неумитно повезује са робијашком и

водоводном вертикалом, пристала је да покрије својим торзом госпођа

Ракел Велч („Лепа и у 54.”), све не верујући да је неко може

искористити и за онемогућавање најезде буба које не бирају средства

и пут да ми се приближе. Мени или мом сну, свеједно. – Фјодоре! А? Ракел Велч? А? – питам га двапут кратко

подигнутим обрвама. Ћути, презриво. – Хоћете јабуку, Михаиловичу?

Ништа. Јак је.

– Добро, а ово је моја Анита! – показујем му малену фотографију.

– Анита! – понових – Она и деца су смисао.

Зажмури Фјодор.

О љубави? О сексу?

Нисмо никад. То је било срамотно. Нико не зна где се нешто могло

сазнати, легално, у Црној Гори о сексу. Додуше, имали смо у

школи „Домаћинство” као предмет где се могло сазнати углавном

све о животу: како да се складиште кромпири и јабуке, како се

плете џемпер, и најважније, о хигијени: „Пре и после јела руке

треба прати, немој да те на то опомиње мати.” Не знам како су се

рана сексуална сазнања стицала, рецимо, у Словенији, али

Црногорци су се увек рађали обавештенији од иних. Ми смо

читали „Горски вијенац” још у мајчином трбуху, где нам је, између

два пјевања кола, Вук Мандушић, испотиха, месечарећи, бесједио

и о љубавним односима, и позама и о осталим скарадним

работама за које те нико више никад неће смјет’ приупитат’ Ако од

неког поморца не би кришом добили какав часопис са голим

тетама, ништа од нас! Најпорнографскије нам је било „играм јој се

с јабукама”, једног свештеног лица из прве половине деветнаестог

века, са ожиљком непознатог порекла изнад леве обрве.

Бољи сам данас. Појео сам ону јабуку коју Фјодор није хтео.

Чистим собу. И даље уклањам трагове претходника. Поједине је

немогуће избрисати. Урезали су у кору великог мозга самице

ДЗ, своја, нигде ван црних хроника забележена имена, као

једино место где ће нешто значити, где би ваљда то омеђивање

територије, запишавање, требало да изазове неко

страхопоштовање у каснијих станара. Клањам се тим именима,

али и скидам оно што могу. Са зида одвајам од креча једну

стидну длаку (даћемо је на вештачење Судско Медицинском

Одбору из Београда, они су непоткупљиво најкомпетентнији, да

откријемо коме припада и како је доспела у канту са кречом).

– Михаиловичу?

Замишљаш ли молера – затвореника како се цеди над кантом

жутобелог креча уграђујући своје јалово полупотомство у зидине

овог светог храма? Његовом чинодејствију нема сведока, мада

свакога трена може наићи неки од надзиратеља што његовој пожуди

даје посебну драж. Има у тој радњи, поред несумњивог

задовољства и ситне безазлене пакости. Ту, око мене је, дакле,

свуда по зидовима у кречу заустављено на милионе његове

нерођене полудеце, којима је узбуђени отац осликао унутрашњост

овог светилишта. Као крвљу да пишеш, или оком да цуриш, тако је

својим полутанима ојачао ове зидине дарујући им несебично снагу и

освету своје генетске вертикале. Тим чином Онан је несвесно

саградио личну Лелекулу са децом у египатском профилу

(обезмајчени немају анфас). Сад ме, као залеђени у лету ослићи са

Далеког истока тајно и немо посматрају. Одживели су пар тренутака

једног јаловог полуживота и можда су и захвални Оцу – Молеру –

Онану, што их није изгнао у оближњи мрачни канализациони одвод,

већ их је као у каквом огромном хербаријуму прилепио за зидове

ове конклаве. Деца ненађених мајки профилно гледају и муче.

Једноока, бесполна деца издржавају своју и очеву казну... Ћутимо?

– Саво?

И вођаше дневник, обележен треном, остало сахрањиваше. Писао

је увек на истом папиру, једној јединој страници, увек дебљом

оловком од претходне, ништећи већ записано. Као кредом по

школској табли, од које ће после неколико лаких потеза мокрог

сунђера поново синути tabula rasa. Ко је онда могао и знати шта је

то раније записивао? Својом садашњошћу је увек изблеђивао

прошлост. (Увек тако) То је озбиљном мазохистичком ревношћу

крио од других (искрених душебрижника и сестре Бранке) убеђених

да је од њега, сем убице, могао да постане још неко.

Осам навече. Читав дан сам провео шетајући, имбецилно

„спреман”. Претворио сам собу у чекаоницу социјалистичког типа.

Фали само пљуваоница, па да смрад ишчекивања бане са ове

странице, да исцури као из левка неког, ван. Шета руку под руку са

мном и мој мртви Доктор, Миша Жутић, забринут. Макар нисам сам.

Шетају са мном сви моји мртви. Теше ме, патимо мој пут. На кревету

седе моји убијени, Драган и Ранко. Изаћи одавде нећемо. То се

заклињемо живима, ми мртви. И смејемо се, забринути. А њима...

мртвима... ништа.

Где сам то ја? Што шетам са њима?

Њима је сад лако. Ништа им се више не може догодити.

Толико су чудесни, тако завршени, мртви. А ја? Шта ћу ја, овако

незавршен, жив још увек.

Јесам ли?

– Достојевски?!

Попови моји? Где бисмо ноћас? И икад? У коју давну литургију? До

ког ћемо смисла? Докле ћете... добри сте ви... како је вама добро.

Ово нема смисла. Даље овако не иде. Тачка. Окрећемо нови лист.

Хоћу да живим. ДА ЖИВИМ! Чује ли ме ико? Убио сам. Погрешио.

Сме ли се убити? Сме ли се то? Никада! Не убиј. НЕ УБИЈ! Убијеш,

убијеш себе, не друге, они то после не знају! И кратко их боли. Боли

само њихове блиске. Ти остајеш да сведочиш шта си урадио.

Убијени више ништа не могу. Ти остајеш као херој или пизда, као

преживели, свеједно. („Ко год је преживео тај не заслужује да живи!”,

изјава једног од преживелих из Термопила. После је умро од грипа,

заборава и туге.) А где сам ја?

Можеш да убијеш као плаћени убица, то те ваљда мање боли. У име

неког друтог. Тај ће да се пати уместо тебе. Можеш и као војник. Ту је

чак пожељно да убијеш што више. То, ратници веле, не боли...

уопште. То је у... рату, у име државе. И кад тада кршиш Управникову

заповест онда... ниси грешан! Али, не убиј никад, никад

у своје име! Где смо ми ово, Управниче?

Где ћу ноћас? Имам много избора. Могу да одем до клоње. (Сад и

не морам.) Могу да седнем на кревет, поред Ранка и Драгана. Могу

да легнем на под. Могу да чучнем... Могу да радим склекове. Могу

да једем јабуку. Могу да ударам главом о зид. Имам и нож! Може ли

нож да заиста заблиста? Ножу, срећо моја! Закољи ме ноћас! Руко

моја, дај ми снагу да зајебем ову свест вечерас, да окончам овај

час, ову муку, да ми сутра ништа сване.

Руко, дркаџијко, јебала те сврха, сутра ћу осванути опет...

Шетам. Седам корака. Тамо. Назад – исто седам. Више нема.

Лошотило.

десета глава

О ЗЛУ

Пети децембар, 1994, дан 493.

У ћелији поред Николине је већ двадесетак дана директор једне

пропале фабрике, Рако. Рако Поњагић. Кажу да је фалсификовао

службене папире и онако, већ ојађену фабрику, докусурио. Ни

његова ћелија нема стакло на прорезу. Ноћас смо га хранили

кашиком кроз тај прорез. Прорез је баш толики, за кашику само. И

за очи. Анђе, Николина жена, увек четвртком донесе и кисело

млеко. Рако има два метра, па мора да се мало савије у коленима

док се храни. У балетском жаргону то је плие. Плаче од првог

дана затвора. Плаче и сад док му Никола тура кашику за кашиком.

Ја асистирам држећи шерпу. Никола га бодри:

– ’Ајде, Рако, још једну ожицу.

– А фала вам људи! Нећу вам ово заборавит’! – брише очи и

крајеве усана једним великим розе пешкиром.

– ’Ајде, још једну. Много, много течности губиш.

– ’Оће ли ме осудит’, Никола? – криви му се лице у болан јецај.

– Ма, какви, Рако! Зашто? ’Ајде, сркај!

– Кажу да сам проневјерио милионе! – бризну у још гори плач,

прогутавши принету кашику киселог млека.

– Ма, лажу, Рако! Љубоморни су! ’Ајде!

Изгребасмо и последње трагове из Анђине дволитарске плаве

шерпе. Одлазимо низ ходник према нашим самицама. Чује се

Раково јецање. Никола је озбиљан. И задовољан:

– Несрећа од чо’ека, али... баш лијепо

поједе! Не знам – где сам?

Шести децембар,

дан четири стотине деведесет и четврти

Доноси ми Цар, командир, две књиге. Каже:

– За тебе.

– Од кога. Ко је био?

– Слушај, како да ти речем... тешко је објаснити... једно лијепо

женско!

– Како је изгледала?

– Фино, весела, а носаше и нешто ка’ његушки сир на главу,

али понеђељком, знаш, не примамо храну.

– Каза ли што?

– Ништа, само шушкаше.

– Аха, зуби... какви јој бјеху?

– Преко сто комата!

– Знам, Вукићевићка!

– Е, јес’ курац! То је и она рекла, а ја знам како изгледа Лидија

Вукићевић и зато је нијесам пуштио, због твоје сигурности!

Нисмо се више објашњавали, само сам му се захвалио на

књигама. И ревности.

Моја драга Соња Вукићевић, балерина, или „скакутанерка”, по

сопственом признању, са својом веселом капом, данас није

успела да се пробије до мене.

Осмог децембра, са двадесет и три дана закашњења, добијам

пресуду. Читам...

Пише судија, Мираш Радовић:

„…(Поповић) је насрнуо на њега (на мене) са намјером да му

одузме пиштољ што је природна реакција у таквој ситуацији.”

Ова најновија Радовићева анализа је и озбиљно упозорење –

полицији, војсци, или било коме са легалним оружјем да знају

убудуће, кад буду присиљени да упере оружје, бранећи се од неког,

да морају да очекују као природну реакцију и – насртање на њихово

оружје! Само није судија објаснио шта би требало онда да буде

природна реакција оног ко држи уперен пиштољ, а претходно је

од тог истог нападнут и претучен?

Сам сам. Самљи од свију. Саво се јавио из Русије:

– Опрости, мало сам се запио са Јељцином! Брзо ћу ја!

Ноћ је. Дубља од овог једанаестог децембра тешко ће моћи.

Четири стотине деведесет и девета ноћ

„Са мном је само болна потреба да будем са Тобом. Та жеља

једина прави друштво тој самоћи. Дуго ћу ја још овде, моја Анита,

можда заувек, бој се мало за мене, ја не умем довољно. А много

је велики мрак у овој земљи коју толико волим. У Фиренцу се,

осећам, никад нећу вратити. А ваљда ће ми нека Равена

прихватити коске? Не знам можемо ли ми то прежмурити ову

„Божанствену комедију”, можемо ли се учаурити до неког

провиђења? Или морамо проћи свих девет кругова... Дантеових?”

Беху ми деца данас. Довела их мајка. Да се врата не би

затворила, надзорник Бајко метнуо столицу и стражи испред.

– То су прописи, е! А и из безбједоносних разлога! – е! – објасни.

Па да, помислих, можда ми шуне па кренем да бијем ту, на

посети, и жену и децу. Или, они мене. А волео бих и да видим тај

пропис у Кућном реду који говори „О заглављивању столице”.

Тмуран неки дан. Слинав. Дуле је озбиљан и гледа у страну.

Асја ће за нешто више од месец дана напунити две године.

Трчкара по прљавој соби намењеној за „привилеговане” посете.

Маја, кривља од мене, шапуће:

– Лауше, мораш да знаш, Бог ће ми опростити, онај Хансен из

мамине куће је продат за твоју одбрану, још пре годину дана. За

адвоката Даниловића. Да не мислиш да су те Минићи оставили.

Ја, ми... нисмо могли боље!

Очи су јој пуне суза. Гледам је, не знам шта да кажем. Волим је

и све јој верујем и не знам како да јој помогнем. Ћутим... Немоћ.

– Још нешто хоћу да ти кажем. Некоме сам дала пет хиљада

долара... за твоје докторе.

Обли ме зној.

– Молим? Које моје докторе?

Асја гурне ону столицу и пусти да се врата сама притворе.

Бајко дође, отвори врата и поново стави столицу.

– Коме си, несрећна Мајо, дала пет хиљада долара? Зашто?

– Неко је тражио... – бризну у плач.

– Ко?

– Молим те, опрости, бојим се!

– Ко је мене питао?

Асја опет муњевито склони столицу и стане поред зида. Нисмо

стигли ни да се померимо, у истом трену се врата треском отворише

и залепише уз зид под тежином надзорника Бајка. Асјино лице је

било на пар сантиметара поред. Да је било само мало ближе... не

смем ни да помислим шта би тешка метална врата направила од

дечије главице. Скачем, хватам Асју и из пуног замаха да не бих

ударио власт ударам ногом у врата! То је ваљда била природна

реакција на зло, на лудило које сам чуо и видео. Маја се гуши у

сузама. Бајко ме гледа, исколачио очима, глупача на челу му

одебљала, одмахује главом и цеди кроз зубе, слово по слово:

– Маминог ми гроба, еее-E! Ни један уступак од мене више

добит’ нећеш! Не-е!

Ништа му не рекох, чврсто и даље грлећи стрављену Асју.

Маја, мокрих образа, лагано одвоји нашу ћерку од мене, узе

Душана за руку, пољуби ме:

– Чувај се, Лауше...

– Чекај! Коме си... ?

– Готова посјета! – не да Бајко више ни слова.

– Страх ме је! – зајеца Маја, одлазећи.

– Стани! Пусти ме, Бајко!

– ’Оћеш да те вежем? Е! Је л’ то ’оћеш? – ухвати ме за рукав,

претећи пендреком.

„Кад те коњ копитом ритне, не можеш му узвратити истом

мером” – опомиње Шопенхауер и послушах га, да не бих опет

прекорачио границе нужне одбране.

У самици сам. Гледам у једну длаку заглављену у кречу на зиду.

Ко зна како је доспела ту. Осећам страшну језу међу лопатицама.

Жмурим. Плачем. Нема гласа, сузе су саме. Тешко је. Много.

Хоћу ли сазнати ко је то од моје наивне жене тражио и добио

пет хиљада долара. Докторима? Којим докторима? Мајко моја!

Ко се ово поиграва са нама? Па, „доктори” су ме сахранили!

Због „доктора” сам добио максималну казну.

Добро.

Хансен... Алексеј Васиљевич Хансен био је сликар у

министарству руске морнарице. Да, и он се родио на Богојавље...

– Који „доктори”, Мајо?

Хансен и жена му, Олимпијада, почивају у Дубровнику, на

православном гробљу. Мајин деда, Мирко Дабовић, високи

официр Југословенске краљевске морнарице био је опчињен

Хансеновим сликама и страствени колекционар његових

једрењака. Имао је скоро тридесет...

– Коме, Мајо?

Нажалост, после погибије Мирка Дабовића, убили га Немци по

партизанској дојави, 1942, богата колекција је почела да се

топи. Некад за џак брашна, некад за туце јаја само. Несрећна

Ленка, Мајина Нона, морала је, по сваку цену, да сачува двоје

нејаке деце. Тако је данас у власништву породице остало

сачувано можда само две или три Хансенове слике. Данас сам

сазнао да су лопови узели још једну...

Пет хиљада долара. Докторски!

Ја се разводим. Ти се разводиш. Ми се

разводимо. Ја се разводим. Ти се разводиш...

Суперлатив презента.

једанаеста глава

ДРАГИ ВЛАДИКО...

Петнаести децембар, 1994. године

Напољу луди северни ветар и све остало, ништа паметно. Рат

у Босни и Хрватској. Ратује ли неко против рата?

Пре три године, у октобру 1991, смо апеловали да се не

бомбардује Дубровник.

Потписници су били Војислав Брајовић, Јован Ћирилов,

Милош Жутић, Мирјана Карановић, Жарко Лаушевић,

Бранислав Лечић, Борка Павићевић, Бранка Петрић, Ненад

Прокић, Вида Огњеновић, Жарко Радић.

Послали медијима, председнику Милошевићу. Нису медији

хтели да објаве. Једино Борба, коју ретко ко чита у ово

револуционарно време. Хтели смо и у Сарајево, пешке. Нас

неколико. Нису нам дозволили. Није нам било боље после тога.

Ни тим градовима.

„Борби нашој краја бити неће, До истраге

турске, али наше!” – прете и даље.

Не аветајте! Друго смо време. На злите Његоша!

Мимо језика, домовине... нема!

„Липо, љепо, лепо и лијепо,

Било, бјело, бело и бијело,

Листићи су једнога цвијета,

У пупуљ се један одњихали.”

Заблуда, нажалост, мили Петровићу! Можда ће неки нови векови

поново оправдати Твој занос... али била је то... заблуда, која је трајала

до смрти Јосипа Броза, после ког је почео да вене и тај пупуљ.

Кроз тај „пупуљ”, Илирски, са средине Твога века, са Коларом,

Гајом, Вуком се можда и могло нешто, било је Срба који су

хтели да осуше своје латице због тог цвета, али много смо крви,

зарад других, великих, сами себи после просули и попили, и кад

се сада ситнији, нови пупољци помаљају, како их натерати, сем

опет силом, под ново... трње? Хрвати, муслимани, Албанци са

Косова, Мађари из Војводине... хтели су или морали под Титову

шапку. И углавном су пристајали да су део Југославља.

Словенци, Македонци? Једнако од страха, од веће нужде.

Комотнија им је била шапка од шајкаче... а данас да их Ти,

Високопреосвећени, заклињеш обећањима из... четрнаестог века?

Казниће ме Управник, и сам сам, с Тобом, учествовао у томе,

глуп, неупућен. Не кајем се што волим Србију, него што сам

храбрио непаметне.

Заглупавило се, Пјетре Други. Неће ово на добро, или само

лоше слутим.

И Фјодор ме разуме као песимисту.

Прашћајте... Фјетре!

Морам даље, истог петнаестог децембра, 1994.

Драги мој Петровићу Пјетре,

Нађи ми, молим Те, куму Рашиду из Орашја на Сави, професора

југословенске књижевности. Може ли Те преживети, иако Те је

студирала, поштовала и зна више о Теби него многи мрзитељи њене

историјске нужности?

Хоће ли јој православље опростити прошлост?

А да ли се у овом трену неки нови Турци свете због Твоје

истраге потурица?

Колико је Срба грешно због Твојих православних стрела?

Ја бих Те, ипак, у рату забранио, драги Владико! Као алкохол,

дрогу. И спровео под обезбеђењем до каквог мирног

послератног семинара. Неко приморје, благо. Добро и за Твоју

грудобољу. Ван Гога је тако лако фалсификовати, а Тебе још

лакше злоупотребити. Кроз Тебе се сви веселе. И заклињу. И

Црногорци и Срби и Југословени, а заборављају да нико на

српском језику није лепше писао о мухамеданству.

„Више ваља дан клањања један,

но крштења четири године!”

Ето, свима си најбољи, а опет мало их знам да су задовољни и

да ти не би наново адаптирали и ту самицу на врху Ловћена, а и

југославље Твоје.

Високопреосвећени мајсторе билијара, како год обрнеш, Твојој

мани мане нема. Мени ништа крив Ти ниси. (Колико год још

векова буде вазда ће се ћерат’ око куће Твоје. Спавај, миран.)

У суседној самици Никола покушава да, кроз решетке, са прозора

уклони једну ламу за коју су га били убедили да је идеална антена за

радио. Склања је, јер мисли да ја нећу заспати од њеног ландарања.

– Ниџо, ја не заспим од других ствари. Лама ми не спречава сан.

Јутро, без шетње. Сто дана самице. Као сто дана владе,

неке. Јесам ли задовољан?

Јесам! Ја сам срећан човек!

Нисам до сада имао стакло на најважнијем прорезу у мом

животу. Уградиће га данас.

Е-е! Надзорник Бајко и даље вредно ради. Добиће једног дана

Орден спушког кључа првог степена. На њему је рељефно

представљен кључ у профилу и пролазу. Обод ордена је штркљаст и

оивичен бодљикавом жицом тако да може да се згодно затакне, или

натакне и да се и без ленте носи у свакој прилици. А Бајково име ће

бити дуботиском записато у дежурној канцеларији између календара

и разводне табле. А на гробу ће му једног дана стајати:

„ОЂЕ ПОЧИВА ПОКРАЈВОЂАНИН БАЈКО КОЈИ ЈЕ ЦИЈЕЛИ

ЖИВОТ САВЈЕСНО ОБРТА’ КЉУЧ ТАМТЕ И ОВАМТЕ,

СПУШТА’ АЛИ И ПОДИЗА’ РЕЗУ. E-E.”

Ево их. Мотају се око врата, причепљујући мој прорез. Јуриш,

јунаци! Напред у славу! За браву и катанце! Ви немате, дакле,

да се бринете за прорезе ваше, они више не постоје. Ви ћете

остати златним словима уписати у историји југословенског

кључарства. А и шире! Дајте, другови замах великој идеји

кључа, сви ћемо једног дана на леђима понети тај велики кључ.

И све тако даље, тамо до голготе...

Лагано ми стежу омчу око врата.

Љубави моја, Анита моја, Где си сад ти? Загрљај ми треба.

Деветнаести децембар

– Лаушевићу? – буди ме кључар Бајко.

– Молим?

– Би ли да се купаш?

Гледам га не верујући шта чујем. Крмељам, гледам према

прозору. Црни се ноћ, без месеца.

– Кол’ко је сати?

– А што то сад има везе кол’ко је сати?

Гледа ме, победнички и неустрашиво. Тражим наочаре.

Умивам очи на суво. Устајем. Седим на кревету. Јесам ли ја –

он, или је Бајко – ја?

– О’ли ти да се купаш, или нећеш? Е?

Гледам га. Добро, де, хајде да не злопамтим толико. Посегнух за

увек спремном кесом са чистим вешом, пешкиром, шампоном...

Кренух.

– Чекај минут! – прекида ме. Пронађох наочаре.

– Шок! Шок! – дозива.

– Извољте, командир! – доскакута однекуд мршави Шок.

– Има ли топле воде?

– Нема ни љедене, командир!

– Ето, видиш, Лаушевићу, ја ’оћу да ти учиним, ал’ не може се то

вазда, е! – залупи врата, натаче резу. Крену низ ходник, чујем поново:

– Шок?

– Извољте, командир?

– Ја сам надзорник, пизда ти материна! Не командир!

Надзорник, е! Река’ сам ти то, сто пута већ. Запамти то, да те не

вежем у кажњеничку!

– Фала.

– Е-е.

Зло. Можели се сатрти? Изгледа да је неуништиво. Оно само

повремено добија другу форму, али је, у неким људима, нажалост

константно. Пратио сам зло код једног војника, давне 1979. године,

у војсци. Паника војног врха пред очекивани Титов крај резултирала је

„револуционарном” идејом да сви мушки бруцоши проведу по две

недеље у касарнама, као припрему за служење правог војног рока.

Мене је запао Никшић, касарна Капино Поље.

И запао ме Пршут Миљенко, разводник. То је, наравно,

најмањи чин у војсци, она једна црвена трака.

Миљенко је био необично мршав, а уз то и врло ниског раста.

Мислио сам да постоје одређени стандарди, да се рецимо испод

метар и по регрути сматрају неподесним за војску, а можда, опет

грешим душу, можда је био и виши, нисмо га мерили, али то није

ни важно, јер што би рекао „кршни” Кањош Мацедоновић: „Не мјере

се људи пеђу, но памећу.” Важна је била једна друга Миљенкова

особина – важност коју је придавао себи и свом чину. И висина са које

је гедао нас, студенте. Имао је скоро тридесет година и био је на

крају војног рока. Уживао је тих неколико првих дана (док нисмо

схватили сву испразност и бесмисленост обуке) да нам даје

„Остав!” и по десетак пута, за најбесмисленије ствари, за

намештени кревет који би нам растурио, за „Збор!”, за... откуд знам

шта све још. Само би се онако мален, накривљене гаве, искежених и

разјапљених вилица, исцерио уз један дугачак цик и поновио, скоро за

себе, самоуверено: „Остав, остав!” Мене је прескакао у тим својим

иживљавањима јер сам, сходно својој навици да се пребацујем на

говор сагворника, користио хрватске изразе док сам причао са њим.

Чак ме је позвао у страну и питао бих ли ишао вечерас у град. А

„Град” је била оближња кафана. „Бих, што не бих!”, одгворих, једва

дочекавши да се барем на пар сати ослободим

сивомаслинастогокружења. Миљенко нам је издејствовао дозволе и

убрзо се нађосмо у „Граду”. Међутим, кафана није била уопште

лоша. Имала је јако добар роштиљ, а што је најважније, певао је Лео

Мартин! Још успут ми је разводник Пршут отворио душу да је у

жалости за братом близанцем, а кад је Лео Мартин почео да пева

„Свет без тебе”: „Ниси више ту, све што је било лепо, с тобом оде

сад.. ” – Миљенко, већ пољуљан трећим „штоком”, заплака.

„Мора да сте били јако блиски” – не знам како другачије да

реагујем на његове сузе.

„Што ви, Срби, курац... знате о блискости” – процеди кроз сузе.

Заглави ми се ћевап у грлу, па пожурих да га погурам Никшићким

пивом. Главнокомандујући је открио мој национални идентитет.

„Не, ја нећу свет без тебе” – наставља Лео Мартин, а

Пршут наручи још један „шток”.

„Па, видиш како један Србин осјећајно пјева о блискости” –

покушах да отупим његову јеткост.

„Који Србин? Који Србин?” – забрза. „Да нећеш да кажеш да је

Лео Мартин – Србин?” – поче брзо и већ мало гласније

Миљенко, бришући сузе, да иронише моју опаску.

„Па, јесте, кажем, право име му је... Миша Јовић” мирно додах. „О,

Тито драги, чујеш ли га? Мишо Јовић? Лео, Лео!” – стаде да

дозива. Брзо нам приђе један старији грмаљ, поломљеног носа,

да ли власник, не знам, крајње озбиљно и мирно му саопшти:

„Слушај, „Пикавац”, ако зинеш још једну, има да те провучем

кроз... видиш они вентилатор тамо” – показа на округли прорез

изнад улазних врата, који је требало да извлачи дим из кафане.

„Добро је, Миљенко, ма, шалио сам се, знам да је Лео –

Хрват” – поклоних му славног певача.

„Ја сам за тебе – разводник Пршут!” „Разумем, друже

разводниче” – салутирах ту, за столом, седећи.

„Све сте нам узели, све” – наиђе нови талас туге. „И Ђорђе

Марјановић је наш!”

„Он је испод Марјана, зар не?” „И Томислава Здравковића сте

узели” – не зауставља се разводник

Пршут.

Залуд сам му касније претио да ћу, ако не престане, да му узмем

и Леа и Тому назад. Нисам био стигао до Ђорђа Марјановића, мој

претпостављени – заспа ту за столом. Није ми било преостало

ништа друго него да га пребацим преко рамена и тако носим до

касарне. Успут ме је пратила Леова песма:

„Нико не зна шта га чека, дан шта носи

Свако јуче оставља нам траг у коси...”

Док сам тешком муком пребацивао мртвосаног разводника

преко жице, сазнах још једну ствар – Пршут никад није ни видео

свог брата близанца из простог разлога јер је овај – мртворођен!

Очекивао сам да ће сутра, наредних дана, наш разводник мало

омекшати, да ће „смањити доживљај”. Ма, какви! Зло код овог малог

човека, потекло из мрака је било толико снажно и тврдоглаво, да кад

није имао могућност да га лепи уз другог човека, он га је окретао ка

себи. Убијао је сопствено биће, али и искрено и патетично патио због

тога. Гледао сам његово искривљено лице од бола ако не би могао да

искали свој јед на неком. Као да му је свест

производила одређену дневну дозу зла које се негде мора

потрошити, на другом, на себи, на стварима, свеједно. Много

касније сам схватио – он уопште није био Хрват, он је само

био зао. А зло нема везе са нацијом.

Зло је наше опште добро.

Таман утврђени сан ноћас више сигурно нећу наћи. Устао сам. Јео.

Крећем да сликам. Слика трогодишње ћеркице једног робијаша,

којом сам досад био задовољан због њене једноставности и

наивности. Мамуран почнем непотребно да поправљам слику.

Знојим се. Схватам да правим потпуно друго биће, одвратно, старо.

Размазао сам онда то лице. Тамо где су била изненађена дечија

уста, сада зјапи и цери ми се крвава мрља.

Да ли се овако луди? Никад више нећу насликати онакву

слику. Седам је ујутру. Завршио сам слику, али то више није она

девојчица. Ова је стрављена. На ивици смрти.

Кад да умреш?

„Доста је свак живио ко је умро ка’ слободан чо’ек.” – Петар

Први „Није довољно само умрети, треба умрети на време.” –

Сартр „Кад год умреш – направиш фамилији трошак.” – Шоми

Рогановић Саво тренутно није ту, али јавља се:

„Виђи, мило ми је да ти одговорим на то питање. Баш си ме

погодио што ме то питаш. Велиш... смрт? То ти је за мале људе!”

Драг ми је Владика, дражи ми је Шоми, Саво, врћи се!

Мени се мре.

Шетам, да не

бих. Умро.

дванаеста глава

ЛАЈАЊЕ НА МЕСЕЦ

„Ђавоља сила нагони да чојек заборави на себе.”

– Војвода Марко Миљанов –

Прелиставајући раније дневнике могу, до бола тачно, да

реконструишем сваки дан, сат, место и положај у ком сам нешто

бележио.

Тад сам био без наочара... без сочива... овде на WC шољи...

ово сам после крика у сну... морао... овде знојав од суза... тамо

гладан... овде сам лежао на поду... а ово неокупан... Је ли то, та

неумитност сећања, та неизбрисива свест о сваком трену у

затвору, је ли то заправо – казна?

Време те се толико не дотиче на слободи. Или те само брине

што га најчешће немаш довољно. Касниш негде... Померају те

други токови, догађаји, али – време не разумемо у његовој

пуноћи и опомени трајања.

На слободи не осетиш настајање једне боре, овде приметиш и

влас оседеле косе, сведочиш крику који прави грч што изображава

твој лик. Овде си трезнији свих промена. Дураш са њима, а боле

те, јер немају других сведока, сем очију, руку, само твојих. Тамо

би блиског радовале, бринуле, можда. Овде си ти сам сав остали

свет. Кад те једном промењеног угледају хоће ли те хтети? Или ће

се уплашити тог новог лика на коме ће залудно тражити

избледеле трагове који су и њима некад нешто значили? Хоћу ли

тада хтети, стармало, назад у ону њима знану кожу, или ћу тим

новим лицем неког свог успети да наново приволим себи? То је

таина за мене сада, а биће и тада, знам. И за мене и за остале.

Хоћу ли опет бити глумац, макар само пензионисани, или

робијаш? Ма, бићу убица, довека.

Шта се то стварно десило те ноћи?

Ако одбацим митоманску претпоставку у којој сам ја центар

света и свега, нисам ли ја то био само обеспитани херој нечијег

туђег великог пројекта? Биће ког је Управник заневолео.

Је ли то неки други разум водио моју руку те ноћи, повлачио

ороз мојим прстом? Неки неистражени део мене? Храбрији део

мозга? Плашљивији?

Неко други, већи и јачи, значајнији, који није дао да пуцам у Милог,

а могао сам, није дао Милом да пуца у мене, а могао је. Није дао да

трећи, рањени Ковач буде мртав. Није дао да ико други настрада.

Би ли убијени сутрадан зло, грђе, направили? Бих ли ја једном

на свечаном коктелу убио председника државе? Је ли нас то

тако непогрешиви Управник спречио од зла већега? И хтео њих

да заустави, мене замисли, преусмери? Јесмо ли то примерено

сви кажњени? Они смрћу, Ковач раном, ми ожиљцима и

довеким бременом.

Али, што тако сурово?

„То се могло све љепше казати,

да му тако ране не вријеђаш

и грком га не отрујеш тугом.” – прекорева Његошев војвода Батрић.

Наручиоца Казне ћу можда упознати на судњи дан, ако буде

сматрао за сходно да ме позове на разговор и разјасни ове

ствари, или хтео да ме још мало покара.

И шта је онда добро, шта зло?

Шта је то рањени Ковач прећутао? Имао је право да не

одговори на то питање. Члан 229. Закона о кривичном поступку:

„Сведок није дужан да одговара на поједина питања, ако је

вероватно да би тиме изложио себе или свог блиског сродника

тешкој срамоти, знатној материјалној штети или кривичном

гоњењу.”

А ако ту ноћ погледам само из Марко Миљановског угла, где је

„јунаштво – бранити себе од другог, а чојство – другог од себе”?

Јесам ли ја био – јунак? Јесам, вели некадашњи градоначелник

Подгорице Марко Миљанов Поповић Дрекаловић.

Јесам ли био – човек? Исти војвода и судија каже да – нисам,

и да је јунаштво без чојства само израз дивље снаге.

Јесам ли могао – другачије?

Ја, часни судијо, мислим да нисам. Неко други би боље, неко

још горе.

„Несита сила чојства не заслужује.” Правдаш ме ипак, војводо

српски.

Опет, по твојој пресуди из деветнаестог века, овде сам због

дивље снаге.

Поноћ је, нека, опет. Сликам једну мртву жену. Мртву природу.

Сестру једног командира. Нисам имао срца да одбијем, а командир је

притом нормалан. Кад за неког командира кажеш да је нормалан, онда

мислиш – одудара од локалитета. Док сам је радио, на папиру је

одједном изникао лик мог мртвог зета, Бранкиног мужа, Мирка Лакића.

Весео. Прасак његовог смеха. Можда њих двоје мртвих личе. Можда

су сви мртваци истог лика. Можда цртам свој будући лик?

Морам ноћас завршити слику са било којим крајем и ликом.

Двадесет и четврти децембар, субота

Ко је Маји отео пет хиљада долара? Ко су доктори?

Из славине цури мокраћа. Духовит начин да се поморимо.

Савремена цивилизација сад већ легално пиша у лавабо из ког

се умива. А можда је то саставни део оног индијског рецепта за

самоизлечење.

Цури и ова година попут те мокраће, моје, или туђе, није више ни

важно. Никола се претвара у очајника. Ја се претварам да нисам.

Колико дана још овако празних, бесмислених? Кад ће стати та

бројка? Пет стотина дванаести дан. Негде је записана већ та цифра,

неко је зна. Знао је Управник ту цифру и пре почетка одбројавања,

знао је и пре него сам ја знао за себе. Само би било лицемерно да

ми је некад саопштио, ако је већ нисам сам могао променити.

Легао сам поново у седам ујутру да бих смањио овај дан. Ипак

га је остало довољно.

Где бих за Нову годину?

Да ли да је чекам за столом, на кревету, или можда у WC-у?

Толико могућности се простире пред мене. Не знам, не морам

још увек да одлучујем. Можда бих могао и да се попнем на

решетке па да зијам у ноћ. Можда ћу моћи да лајем на месец,

ако га буде 31. децембра? А можда могу да лајем на месец и

ако га сакрију облаци и затворски бедеми. У томе се, у тој

имагинацији, од пса човек раздваја. Пас чим месец зађе,

заборави да га је видео, срећан што га је отерао. А ја, могу да

замислим тај месец чекајући Нову годину и у WC-у и да свеједно

лајем. Човек је чудо! Много веће од кучка! И шта ће му Месец?

Како поменух Месец, зачух:

– Еееее, молили ме ови из Хјустона: „Мистер Саво, ви знате

ове Хитлерове тајне за лет на Мјесец...”

– Што сте им рекли? – питам.

– Ја... доста резервисан. Имаш ти данас свакаквог несоја. Не

знам с ким причам. Питам: „Можете ли се декларисат’?”

– Хјустон... ми смо... НАСА ође, мистер Саво!

– Која наса?

– Ми... моменат, ’оће неко да ве чује...

– Е?

– My frend, my brother Savo, you remember my goals to cosmos, to…

– А, Кенеди, ти си, ово је баш сепрајз?

– Ја сам, Саво, ја... чекај, ево Жаклина отима слушалицу!

– Саво! Мон ами! Долазиш ли? Једва вејт. Река’ ми је Жони...

молим те, би л’ ми донио један шушкавац из Италије, опрости,

мон ами, Саво...

– Дај ми Жонија и пољуби ђецу! – ја не волим те монденске приче.

– Yes, my brother?

– Џони, знаш ли ти која је ура? Знаш ли да ми Андрија ујутру

полаже предвојничку?

– Auuu, sorry my brother. I forgot! Can I help you?

– Не, завршио ми је Шоми то.

– O, thanks God, and Šomi, of course!

Страшна пауза, историска.

– Можеш ли ми, Саво... please... завршит’ једну ствар?

– Ајде, речи, само брзо, еле морам да Андрији правим

прженице, само што се није пробудио.

– Ооо, I remember твоје прженице. Слушај, Саво, only brother,

Руси шиљали они Гагарин у около. Ми, ти и ја, мора висе!

– Јес? По’итај мало, – они! – ја не волим те јутарње разговоре.

– Ја те мило моли да волонтер три добра момка из Никаца...

Никосика, Нагасаки...

– Из Никшића?

– Из Никшица град, браво, тацно! Три добар Боуб из Никосица

град, па да их ћера на moon!

– Ђе да их ћера, – они?

– На Месеца!

– Ако ћу, – они, помамио се, прошли пут сам ћера Никшићане

на Монт Еверест, помели су се! Ево, овај најмлађи још вуче

триес’ седам са два!

– Саво, ми gonna утоплити њих! Дође у Хјустон са исти boys,

please! Поведи Ринго и Куроња, please!

– Е, неће моћ’, знам им родитеље, него ћемо са... дај ми... Колинса...

Олдрина и... дај ми ...

– Мозе сombinaton... два мој и један Никшић Боу!

– Не може, него онај... Нил Армстронг!

– О, c’mmon, Savo! Give me something! Give me just one! Куроња!

– Нил Армстронг!

– Ок, Саво! Your choise! Само дође и донесе Hitler’s план!

– И шушкавац, мерси! – Жаклина је преломила.

Ја сам баш тада прекида’ везу са Коко, да... Шанел... и...

Ниџо понекад наиђе. Дође до прореза (још ми нису уградили

стакло, немају), пушимо, ћутимо. Ретко се погледамо. Као

кривци један другоме, не свету.

И криви смо. Само ми то знамо.

тринаеста глава

ВЕШАЊЕ НА ТЕРАЗИЈАМА

Једна Тамара из Београда ми пише да се обрадовала кад је у

излогу једне радње на Теразијама видела моју велику

фотографију са репом од косе.

У септембру деведесете је било уприличено свечано

уручивање награде „Зоран Радмиловић”. Награда се додељује

на Стеријином позорју за шумачку бравуру, а уручује се у

Беораду, у Позоришном музеју, који је заједно са градом

Зајечаром и листом Новости, оснивач те можда најпожељније

српске позоришне награде. Хтео сам Музеју (дубоко уверен да

не заслужујем само узимање) нечим да узвратим. Пронађем

међу својим албумима фотографију где смо Зоран Радмиловић

и ја загрљени у једној сцени његовог последњег филма

„Шмекер”. Мала црно-бела фотографија која се и њему допала:

„Видиш да имамо сличне сурле, могла би да прође ова прича да

сам ти ја ћале, а не Пепи (Лаковић)” – казао ми је у подне, кад нам

је Панта, фотограф филма (Бранислав Пантић) показао фотку.

Увече ме је водио на 299 „Радована”. Улазимо на главни улаз

„Атељеа 212”. Гужва.

„Пардон! Мало пажње, молим! Слушај, народе мој!”, наређује,

препознатљиво, витлајући између Краља Ибија и Радована.

Људи се склањају, насмејани, већ унапређени у „људе који су

га видели”.

Зоран објављује:

„Нема представе! Нема! ’Ајде кући! ’Ајдееее! Умро глумац!

Крепо! Црк’о!” Ја идем за њим као какав осмехнуши телохранитељ, думајући да то

тако треба. И сви мисле да то тако треба. Прођосмо, нормално,

пропуштени кроз улаз за публику и онда је Зоран одиграо свог

последњег Радована и ... сутрадан отишао у болницу. Тамо су му

после пар дана уручили Седмојулску награду. Две недеље након

награде је умро. О том дану, Брани Црнчевићу... ћу... једном.

Одлучим се, дакле, да ову фотку, малог мене и Великог

Зорана, увеличам и поклоним Музеју. То, увећање црнобелих

фотографија, сазнадох, раде само у једној фотографској

радњи. Срећан, наравно, одем.

„Да, ми то радимо! Колико примерака?” „Два” – кажем,

наменио сам већ унапред и једну фоторафију Дини

и Ани, Зорановој жени и ћерки.

„То ће коштати... каза неку цифру дебели фотограф, са

мамом у позадини, која је ретуширала једно живо дете. Ја ту

цифру нисам ни разумео, нити могао да платим. Не знам

колика је била, али је, можда ми нико неће веровати, била већа

од износа Зоранове награде.

Да би ме додатно фасцинирао, изусти:

„Знате, Лаушевићу, ми то ЈЕДИНИ у граду радимо!” Би ми

јасно да то што су ЈЕДИНИ и одређује цену. А толико сам

сати, као аматер провео у разним фотолабораторијама и

знам, ЗНАМ колико то кошта! Стајао сам, понижен што

немам те паре и ћутао, хватајући се за оно његово

„Лаушевићу”. И, рецимо, да је успело. „Ми ћемо то вама урадити у пола цене!”

Не би се

дође!) и оно „али”:

„Моја мама би желела да вам направи неколико фотоса,

видите, то су све ваше колеге” – помази поносно стакло свог

пулта испод ког су се тискали познати ликови у разним

форматима. Примети газда неку трункицу на носу једне покојне

певачице и врло децентно је уклони вршком домалог прста.

Много ствари човек из сопствене беде мора да пристане да уради.

Оћутао сам, истрпео сеансу и без речи отишао са картицом којом

сам сутрадан подигао те две фотографије. Затим сам примио

МОГЛО рећи да сам одахнуо, али нисам имао куд. А онда је дошло (а увек

награду, поклонио фотографије Музеју, Дини и Ани и покушао да

заборавим непријатност. Прошли су месеци, а опет можда само

дани. Једног јутра, Љубо Дапчевић ми је оставио поруку, шушкајући.

„Куме мој? Што ме не зовеш? Треба ли ја на сред Теразија да

видим да мој кум има проблем?”

Заобилазио сам тај део Теразија, потом сам заобилазио цео

центар... ни Љубу се нисам јављао. После сам зарадио неку

„грдну” лову, ваљда довољну да откупим своје кич лице дато

на хипотеку фоторадњи. Власник ме је радостан дочекао,

хвалећи се како је моју фотографију окачио и на Теразијама, и

овде у пасажу, а ево и овде у самој радњи има моја огромна

глава. Има ме и малих, испод стакла на столу.

„За пасош, за повластицу, за читуљу...” – угризе се за усну,

па се насмеја, шмирантски, очекујући разумевање.

Покушавајући да останем присебан и „отмен” пречух његов

експозе о нагло поспешеном бизнису.

„Баш вас воле!” – завршио је оду радости. Ћутке сам

избројао другу половину дуга и ставио на сто покривајући свој

лик испод стакла.

„А шта је то?” „Толико

сам остао дужан.”

„Не, па нисте ми уопште остали дужни!” „Јесам, јесам, а сад

вас молим да сместа уклоните све моје

фотографије.”

„Али, зашто?”

„Молим вас, урадите тако, ево вам новац.” „Ја не

могу да васразумем, ваше колеге... они то воле...”

„Ја не волим.” Узео сам визит картицу са стола. „Позваћу

вас сутра да проверим. До виђења!”

Можда би неки студиознији психијатар из Судскомедицинског

одбора, да је знао за овај податак открио и „извесне назнаке

будућег проблематичног карактера, који је и тада ходао уз сам

ивичњак криминала”.

Назвао сам сутрадан у обећано време и заинтересовао се да

ли је услишена моја жеља.

„Не, молим вас, разумите ме! Сада су уписни рокови,

студенти из унутрашњости, индекси...”

„Јесам ли ја платио колико је требало за ваш посао?” –

трудио сам се да задржим културан ниво комуникације.

„Само још пар дана!” „Господине... нећете ме ваљда

натерати да вам ломим излоге...”

изговорих ни сам не верујући сопственим ушима. „Ви немате

право да рекламирате свој посао мојим лицем, против моје

воље, а од јуче то радите. И то бесплатно!”

Сутрадан сам возећи Душана у „Лептирић” успорио на Теразијама

и схватио да сам синоћ (зло)употребио глуму. Успело је.

Да ли је у међувремену дотични трговац дошао на идеју да ме

поново обеси на Теразијама, или је то нечије друго масло, не знам.

Опет се тако бојим људи, великих речи и љубави. Умрећу, а

не наволех се. Страх ме је терао од оних које сам највише

волео. И онда је остајала ружна слика. Никад ме нико није

упознао сасвим. Изгледа да ни себи то никад нисам допустио.

А трагао сам, патио за одговором. Бесан на себе, овде сам га нашао.

Ја сам волео само мртве ствари, слике, линије, речи, написане,

изговорене. Гестове неких људи и, наравно, изгубљен у слепом

перфекционизму, постао сам циник, критизер, самољубац... Анита...

Она је ту... обилази ме, воли. Ја учим да волим. Ја се панично

бојим лажи. Јесам ли лагао, пре? Не знам. Можда. Знам да на

сцени нисам, а остало као да ми је било мање важно. То, лагање

на сцени, сам доживљавао као један од смртних грехова.

Волим самоћу.

Расплињам се.

четрнаеста глава

ДАЛЕКО ЈЕ БЕОГРАД

Сада код нас гасе светло по шест сати. Ако то не да повољне

резултате повећаће на дванаест. Ако ни то... Пишем уз свећу.

Не могу да слушам Мориконијеву музику из филма Cinema

Paradiso јер су ми батерије при крају. Повремено само пустим

радио да чујем шта је било са отетим путницима на аеродрому

„Хуари Бумедијен” у Алжиру. Знам како им је. Био сам у њиховој

кожи, 29. септембра, 1981. године. Шест хрватских отмичара је

тог дана успело да преузме контролу над нашим боингом и да

натера пилота да га са линије Титоград – Дубровник – Београд

преусмери прво за Атину, а онда даље негде према југу...

Кад твој авион пада, ти се у ствари не бојиш тог пада и те

брзине, ма колика она била. Оно што те највише секира је

знање са часова физике, а то је нагло прекидање пада при

сусрету са мајчицом земљом. Као што се никад људи не плаше

брзе вожње колима, него тренутног заустављања од стране

неке бандере која може да ти истрчи на пут, или другог

аутомобила који нема разумевање за твоју брзину и путању.

После језивог слободног пада којим је наш пилот Вељко

Зекавица обмануо отмичаре убедивши и све остале у авиону

да више немамо горива, искључивши претходно на висини од

10.000 метара све моторе, поново смо зачули њихов брум и

настало је језиво кочење. Сви смо ту помагали и рукама и

ногама одупирући се о седишта испред себе. И успело је! Наш

лет је поново ушао у мирну фазу и слетели смо најлепше на

свету у Ларнаку, на Кипру, у војну базу Нато пакта.

Један од фудбалера „Будућности”, Цацо Љумовић, пита мог

колегу, глумца Марка Николића:

„Ђе ти је сад они шмајсер?”

– Аха! – упаде у собу командир Крушка. Унезверен од

алкохола. Не померам се.

– Пишеш! – врисну. Са њим је Шок, који остаде код врата.

– То би’ ја све забранио! – наставља Крушка.

Ћутим како треба.

– И оловке и папир! И ракију! Погубитељку! Њу прву треба

забранит’! И Бајка! Бајка, првог треба... њега би декретом... –

прети све гласније.

Устадох да га мало изокола смирим, поче да се смеје:

– Зајебавам се, није Бајко ноћас ту, па Шок и ја дошли да видимо

има ли шта да се попије код тебе, а Шок? – седе на кревет.

– Не пије Шок – гледа према ходнику.

– Ал’ пије Крушка! Шта има Лаушевићу?

– Нема, Крушка, ништа. Нажалост...

– Има, има... – извуче испод блузе полулитарску стаклену пљоску.

– Опрости, Лаушевићу, шалио сам се, ’ајде! – нуди ме.

Пољубих грлић, не могах. Шљива је, осећам, али не бих нешто ни –

он и ја, ноћас.

– ’Ајде!

– Не могу, хвала ти!

– Аааа, знам! Ајде, Шок, ајде ти!

– Не пијем, друг командир!

– А, Рамазан вам је данас, браћо муслимани! Шок?

– Ја катољик сам – за себе погнуто изговори Шок.

– А ти, Лаушевићу? Који си ти курац?

– Шиптар! – викнух гласније од њега. Не знам која памет ово

проговара, и сам се уплаших речи.

– Муслиман – додадох, мало тише.

– Пичка вам материна, да вам пичка материна,

националистичка! – продра се, па зафрљачи ону флашу ракије

у решетке према прозору. Срча на све стране. На време

окренух лице. Шок се код врата само сагнуо надоле.

Тишина. Шљивовица осваја самицу. Непријатно, све дуго траје.

Шок подиже главу. Сретоше нам се очи. Не гледамо Крушку.

– Командир? – пита Шок, мене гледајући.

– Кажи... Шок – одговори тихо Крушка.

– Ти скувам ћар.

– Скувај.

Одоше. Крушка тешко, Шок је скочио на ону бољу ногу...

Остадоше врата отворена. Мирише шљива. Или смрди. Не

мрдам. Моје мрдање неће ништа променити. Настављам.

Непосредно по слетању у авион улази један официр. Са моје леве

стране седи Миша Јанкетић и откри ми преко рамена да се ради о

мајору. Воде се преговори око једне несрећне жене која је у

болничким колицима и која очигледно неће дочекати помоћ на

ВМА-у Београду. Око ње је целе ноћи иначе водио бригу доктор

Мусић, лекар фудбалера „Будућности”. Шеф отмичара, извесни

Прпић, стоји ту у нашој непосредној близини са руком у десном

џепу свог ланеног сакоа, остављајући утисак да држи пиштољ.

Видимо да припремају колица са женом да је изнесу из авиона.

„Докторе, ви, могуће је, знате повијест њене болести, можете

и ви са њом. Слободни сте ићи.” – врло је љубазан Прпић.

Сутрадан је један знаменити црногорски лист

извештавајући о отмици авиона пренео следеће:

„На понуду свима већ омраженог отмичара Прпића, поносни

доктор Мусић је одговорио:

„Потичем из радничке породице. Још као врло мали заволио

сам фудбал и медицину. Медицину сам завршио у Београду са

просјечном оцјеном 9,84 и вратио се у родни Титоград. Ту ми

се врло брзо указала могућност да се запослим као љекар ФК

„Будућност”. Тако да сам успио да спојим своје двије велике

љубави – фудбал и медицину! Ја сам отет заједно са

фудбалерима мога клуба и дијелићу њихову судбину до краја!”

Био сам, кажем, ту, тик поред њих.

Доктор Мусић је само рекао:

„Нека фала, нијесам ја пизда!”

Куца неко на отворена врата. Шок:

– Лауша, то... ћај.

– Где је Крушка?

– Спава, плаће.

– Седи, Шок.

– Фала.

Уђе. Стоји.

– Седи, молим те.

– Фала! – седе на ивицу кревета. Не могу више да пишем.

Смрад шљивовице је по целој самици. Почињем да чистим.

Једним старим пешкиром скупљам срчу.

– Лауша, ја! – прискаче Шок.

– Не, молим те, ти седи. Моје ђубре, моја метла – покушавам

да објасним.

– Фала!

– Молим те, ти само однеси ово стакло у ђубре!

– Фала!

Шок износи пешкир пун ракије и срче.

Док су износили несрећну жену кроз реп авиона, почиње нови

хорор. Неко вришти:

„Пожар! Пожар!” То су два пензионисана генерала, мислим и

народна хероја, Шијан,

отац Слободана, филмског редитеља, и Лазаревић, у задњем

WС-у запалили јучерашњу Побједу. Настаје паника. Стеван

Тадић, стјуард виче:

„Лажу, није пожар!” После нам каже да је тако морао да

реагује, јер да је стварно било

опасности од те ватре укључио би се аларм, а с обзиром на то да

смо већ били у прилично опасним околностима није смео да дозволи

још већи ризик. Али, свима се много више допала идеја пожара

него лажи, па су се у неколико следећих секунди поотварали сви

излази из авиона. Иза Мише Јанкетића и мене све време лета је

дремкао један старији брачни пар Канађана, иначе једини странци

у авиону, који су се с времена на време будили и питали:

„Are we there yet?”

Мени је драже било да бар неко у авиону нема појма да смо отети

па сам повремено на мом „тарзан”енглеском кратко добацивао:

„Донтавори! Belgrade is very far!”

Враћа се Шок:

– Лауша, треба још?

– Не, хвала ти, попиј чај.

– Фала!

Некако, мимоилазећи ме, Шок се задржа мало изнад мог Дневника

и његове брзе очи нешто и видеше, приметих. Седимо, пијемо

индијски чај који нам је донео. Нудим га цигаретом, само одмахну.

Смешка се. Није ми пријатно. Ноћас ништа није пријатно.

– Шта је било, Шок?

– Belgrade is very far! Thank you! Good night! – устаде и оде,

храмајући.

– Thank you! Thank you! – чујем из ходника.

Кад је настала јурњава по авиону након објаве пожара од стране

народноослободилачких генерала, Канађани су унезверено питали:

„What’s that?”

„BELGRADE!”, било је једино што саму том трену знао да вриснем

на енглеском. Сручио сам се заједно са Мишом Јанкетићем преко

помоћног излаза на лево крило нашег БОИНГА и одатле скочио на

земљу. То и није нека велика висина, процењујем нешто мало више

од два метра, али било је ту и неспретнијих и старијих... Било је и

заборавнијих, у смислу – како се оно скаче? На ноге? На главу? На

руку? Да, мислим да је ту било и лакших повреда, мада ми је то

избледело из сећања. Никад нећу заборавити како преко писте

панично трчи стотинак људи према аеродромској згради, очекујући

неку казну по леђима. Памтим то трчање и по многим

каснијим сновима где се у сопственом успореном филму

аеродромска зграда (о, наопако!) све више удаљава. Одједном

се као у свакој невероватној ситуацији помаља ново чудо! У

сусрет тој избезумљеној гомили, не тако брзо, трчи једна –

старија жена! Као штафету у руци држи пуну стаклену

литарску флашу и пресреће једног по једног и понавља:

„Домаћа је! Домаћа!” Људи је, или не слушају, или не верујући

ни ушима ни очима,

мимоилазе. Пролазим је и ја. Чујем:

„Цијелу ноћ сам слушала радио, „знавала” сам да ћете код

мене! Домаћа је!”

Она Крушкина шљива још доминира самицом. Срчу сам покупио,

али сутра ће Државна Безбедност ипак овде пронаћи баханалије.

Устајем, оним истим пешкиром перем под, решетке. Целу собу

осветљава и даље само свећа изнад ове свеске. Пешкир којим

покушавам да одагнам мирис Крушкине шљиве је пун стакла!

Перем га изнад танушног млаза воде у мрачном WC-у. Осећам и

да повређујем руке. После трећег испирања пешкира, воде више

није било. Не спава ми се. Смрдим цео на шљиву, прилазим овом

писању, видим при свећи изранављене руке.

– Крвав си, момак! – сетих се једног српскоцрногорског

лингвистичког вица, где се рука једног Цетињанина (ми смо

најподеснији за вицеве), примивши једну аутостоперку

лаганијег морала, мало заиграла у невреме, па потом

погладила сопствено лице. Одговор је био:

– Такви смо ти ми, Цетињани!

Где стадох?

У новинама је сутрадан писало:

„Спашени путници су на Кипру, захваљујући несврстаној политици

наше земље, крајње пријатељски дочекани. Одмах им је од љубазних

домаћина понуђено окрепљење у виду сокова и сендвича...”

Да није било те жене, јединог љубазног домаћина (жао ми је

што јој не запамтих име, а из Подгорице је!), остадосмо ми и

гладни и жедни! Елем, на аеродромује постојао малени free shop,

али откуд путницима из Подгорице за Београд, 1981. године –

девизе? Гледала нас је присутна војска из базе са чуђењем и без

претеране жеље да нешто помогну, или не дај Боже, понуде... Ја

додуше нисам имао разлога да се жалим, јер сам од оног

канадског брачног пара добио на поклон флашу црвено – онија у

знак захвалности што сам им одржавао незнање.

Један велики део Крушкине шљиве је завршио иза решетака, иза

оних метар квадратних где је и радијатор и прозор и мој забрањени

простор и слобода, којима не могу да приђем. Прилазим са свећом и

тамо, колико могу, купим срчу, с којом сад не знам где ћу, али макар

пробам да очистим ракију са пода, решетака, радијатора, колико

могу да дохватим. Са свећом у левој и крвавим пешкиром у десној,

тешко ми иде. Макар да је воде. Имам нешто за WC, као резерву, па

сад, са свећом у зубима, покушавам да исперем пешкир. Капље и

восак. Треба ми још једна рука...

– Анђеле, где си сад?

Свиће полако, јеси ли то ти?

„...Међутим нико од путника није хтео ни да погледа понуђену

храну и пиће, јер су њихови забринути погледи били упрти према

писти и њиховом авиону где се посада борила за своје животе...”

Наравно, ни ово није било тачно, јер нисмо имали појма шта се

дешава у авиону. После наше бежаније, отмичари и посада авиона

остали су сами. Остао је и фудбалер Цацо Љумовић, да би био уз

своју сестру, стјуардесу Радицу Ђурђевић. Како је био у службеном

оделу, а и присталог изгледа, нико од отмичара није ни посумњао да

Цацо није стјуард. Додуше, у тим тренуцима отмичарима и није

било до тога... Кад су тражили од пилота Вељка Зекавице да одмах

узлети, овај је најозбиљније одговорио да је авион нашим

искакањем преко крила оштећен и неспособан за полетање! Не

знајући шта да раде наредили су особљу да иде у пилотску кабину,

а они су, шесторо их је било, остали у путничком делу да већају

шта даље. У том тренутку се из претпоследњег реда исправила

једна старица у црнини и, помажући се штапом, лагано кренула

према излазу на репу авиона. Схвативши да је бесмислено да бабу

држе као јединог таоца, пришао јој је вођа отмичара, Прпић,

придржавши је на тренутак за ону слободну руку:

„Госпа, да вам помогнем...” Одговор је био неумољив.

Звекнула га је шаком, као у игри

„пецпец”:

„Мичи се, несоју! Сама ћу!” Прпић је само немо раширио руке,

као да јој се извињава. Чуо је још

само:

„Ђе ме доведе!?”

Наравно, ово све данас изгледа шашаво и наивно. Такав је

био и расплет читаве драме.

Док су отмичари смишљали шта да ураде, посада је без

икаквих проблема напустила пилотску кабину кроз излаз за

који отмичари нису ни знали да постоји! Мало касније,

неколико тенкова је окружило авион и... киднапери више нису

имали куд. За нас је касније поподне дошао други авион из

Београда, а отмичаре је истим авионом превезао капетан

Зекавица, јер је наш Боинг био у савршеном стању!

Какав генијалан фолирант! Вељко Зекавица! Херој!

Отмичар Прпић је добио седам година робије, остали нешто

мање. Ја сам зарадио чест и ружан сан, а Цацо Љумовић – Плави

картон за fair-play ван спортског терена. На трулом западу сви би

вероватно добили и још нешто више од тога, али ЈАТ је ваљда

сматрао да је довољно и то што нас је цео дан и ноћ бесплатно

возио по иностранству.

Док сам ово писао прошао је доручак и јутарња шетња које сам

прескочио, а онда је дошао поштар, официјелни од Суда и каже:

– Реци „драгичка”!

Испуњавам му хир којим условљава пошиљку и своју будућу риму.

– Жалио се јавни тужилац! – додаде.

Понових за поштарем псовку као ехо, можда зато што је тако

нешто очекивао, а можда тек да нешто кажем.

– Ихај! Шљива! Ооооо! Ође је било весело ноћас! Не брини,

Лаушевићу... нећу ја... никоме... – оде поштар.

Читам жалбу. Тужилац тражи строжију казну. Од петнаест

година нема строжије временске казне. Строжија казна је само

смртна пресуда.

Зоран Радоњић тражи смртну казну за мене!

Подне је. Идем да спавам.

петнаеста глава

„КАД СЕ УЂЕ У ПОГРЕШАН ВОЗ, СВЕ СУ

СТАНИЦЕ ПОГРЕШНЕ”

„Драга моја Анита, Растужила ме та жалба. Нисам ја кукавица,

сем што се бојим

авиона, насиља. Пре сам се бојао и бубашваба. Сада више не.

Сад ме понекад чак и забавља да их гледам на јастуку. Одвратан

сам и растужен. Жао ми је отетих француских путника на

аеродрому „Хуари Бумедијен”. Четворо су стрељали за пример,

да покажу озбиљност својих намера. Који ли је случај учинио да то

четворо уђу у тај авион. Не волим насиље. Јесам ли ја насилник?

Тужилац каже да сам и гори. Хоће да ме стреља за пример.

За прекорачење нужне одбране се не може преписати терапија у

виду стрељања. А кад би на Врховном суду укинули ову пресуду

онда сам можда могао да се браним са слободе, али кад се већ

жалио, чак и кад би укинули пресуду, неће ме пустити. Ето, то

значи да ћу у ових 5,27 метара квадратних остати још сигурно и

најмање годину, годину и по. Можда и дуже.

То се живот нешто наљутио на мене. Обеспитао ме.

Цртао сам синоћ. Сликао, смем ли рећи. Дође тако неко, па ме

замоли да му урадим портрет. Детета, мајке, мртве сестре. Сад имам

гомилу портрета окачених селотејпом по зиду, рађених кредом у боји,

пастелом. Чекам још увек да ми дозволе да унесем један спреј за

фиксирање, матирање пастелних боја јер се распадају од прашине,

старе брже од лица на њима. Ако се неки наручилац предомисли,

разочара у будући изглед, шаљем ти је. Слушај Мориконеа. Биће ти

лепо. Кад морам у авион, онда то слушам. Увек слушам Мориконеа

кад улазим у авион, после оне отмице, знаш то. Или „Келнски

концерт” Кит Џерета. Шта ово пишем, знаш све ово већ, причао

сам ти то једном. Случај је удесио да и твој отац буде у том

авиону. Тако сам те и упознао, кад сам опчињен твојим очима и

рупицама на образима, твојом отменом висином... и ко зна чим

још, заиграо на последњу карту:

– Чекај да ти причам о томе кад сам био у отетом авиону!

Сад не морам да летим, али морам да слушам. Судију, тужиоца,

лажи, па зато слушам Мориконеа. Онда ми буде лакше. Као

слободан пад, без страха од додира, од заустављања.

Немој ме више никада терати да се, неодлучан, одлучујем.

Немој никада, молим те. Онда се бојим и бежим.

Скидам уморна сочива. Сад ти јасније пишем.

Маја? Дошло је до многих неспоразума између нас, али они ће

се изгледа сви окончати споразумом. Споразумним разводом.

Ми се најбоље сложимо пред општинским органима, матичарем или

судијом, свеједно. Генетски страх од државе? Природни, од деце?

Једном сам побегао пред премијеру у хотел. Живео сам као

лептир. И волела би ме тада, тај један дан, сат после премијере.

Није веровала да сам то био ја. Кад сам стигао, како сам успео? А

ја сам глуму понекад досезао само да би ме она волела...

Једном уочи премијере нисам желео да успут бацим ђубре, па сам

дошао кући тек после пете репризе. Онда сам глуму себично

посвећивао непознатим домовима пензионера, Звечанским улицама...

„Кад се уђе у погрешан воз, све су станице погрешне.” чуо сам

једном од кондуктера Бајра.

Жао ми њих двоје, Дуке и Асје, невиних, лепих, чаробних. Они

су једине исправне станице нашег пута. Хтео бих понекад да

оду тамо у ту Америку, да се више не видимо, да буду срећни и

да ме забораве. Правио сам им играчке од дрвета, правио

лавиринте и пролазе кроз поткровље за њихове ножице да...

Нешто ипак нисам урадио како ваља.

Догорева ми свећа. Метафорично? Ма, јок. Само – патетично.

Зашто? Зато што сам после епизоде са бритвом тражио да ми донесу

још свећа, тако да сад сваки посетилац долази, као Диоген, са свећом,

као човека да тражи, као у цркву да иде. Не дам се ја баш тако лако.

Само сам једном плакао од кад сам у самици. Дуле би рекао: „Па,

нормално, тата не сме да плаче!” До пре четири месеца сам на то

гледао као на недосегнуто парче слободе. Само да ми је да одем у

самицу па да се исплачем к’о човек! У ствари, у неком дневном

распореду, плакање би могло да покрије једно добра два сата. Онда

сам дошао у ових 5,27 квадрата и... мрзело ме некако. После сам

заборавио. Понекад покушавам (испред Бранкиног маленог

огледала) и ружно, лажно делује, па одустајем и од глуме, засад.

Можда ја плачем на унутра!

Откривам, једна црквена свећа средње величине траје тачно

колико и рестрикција у Спужу – шест сати. Како је то паметно.

Електроцрквена коалиција. Први члан њиховог Уговора, предложен

од стране Електродистрибуције, а усвојен од Цркве, гласи: „Ми

направимо мрак, а ви им покажете пут.” Како је то модерно.

Сада ће банути светло, а ја идем да се суочим са најближом

бубашвабом.”

Накљукао сам се таблета, заспао и сањао.

Моје позориште, огромно позориште са ходницима и

гардеробама свих позоришта у којима сам икад играо.

Пре почетка представе дошао је Дуле... И он је имао једну малу

улогу на почетку неке сасвим друге представе. У бифеу позоришта,

налик оном у Зеници, били су његова мајка и бака. Отишао сам иза

сцене да видим његов наступ. Био је у белом костиму као Христина

Поповић у нашем Годоу. Нисам стигао да га видим.

Чуо сам само из публике:

„Злато, бабино злато!”

Остали су аплаудирали. Нисам умео да пронађем улаз на сцену,

зато га нисам видео. Прећутах то Дулету, кад сам га срео, по

његовом изласку.

„Их, тата, а ја сам баш хтео за тебе да глумим. Ти увек

закасниш.”

Кренуо сам да га отпратим да се пресвуче. За мање од пола

сата треба да почне моја представа на једној другој сцени ове

велике позоришне зграде. Тумарамо по ходницима, објашњавам му

куда пролазимо. Видим у пролазу Фарука Беголија, који понавља

неки текст, на лалинском дијалекту. Нећу да га реметим.

Дођосмо до реквизитарнице Београдског драмског позоришта.

„Не можемо да нађемо дукат који користите. Ви сте га

последњи имали код себе.”

„Ја тај дукат у сцени бацим на под и не знам шта се после

деси са њим”, правдам се.

„То злато је заиста било предивно. Није то био обичан

дукат, имао је прелеп рељеф, тежину.”

Дука одједном запева непоновљивим гласом Оливере

Марковић: „Немој да бригаш, бригаш, живот се стара, док

буде људи, биће и пара!”, и додаде, онда, својим гласом:

„Тата, види шта сам нашао док сам глумио!” Дука извади из

џепа дукат, умотан у свилу.

Умирен, одох из реквизитарнице Београдског и одмах се

нађох у слабо познатом ходнику ХНК-а, у Загребу. Није ми

било чудно. Објашњавао сам Дулету:

„Све је ово моје позориште, је’л ти се свиђа?” Са стране ме гледа

Драган Деспот, али ме не види. Одмах десно скренусмо у шљаштећи

ходник Скопског театра. Поред мене протрчаше глумац Ненад

Стојановски и писац Драган Ускоковић, али ја убрзо затим залутах у

катакомбама новосадског Позоришта. Почиње већ да ме хвата

паника. Седам и двадесет. Представа почиње за десет минута.

Имам компликовану шминку, плус – ја почињем представу. Нађосмо

се поново у неком бифеу. Не, није, или јесте – Цанкарјев дом. У свим

ходницима срећем познате глумце који ме и даље не примећују...

Зашто ми се Борис Каваца не јави? Ено га и Полич. „Рац, како си?”

Не види ме. Дуле је већ уморан. Сакривам панику од њега. Не зна,

нећу да му кажем да касним, да нећу стићи. Обуо је, уместо

белих шпутки, моје ципеле, што прилично одзвања по

ходницима, али и успорава наше тумарање... На крају

помислих да бих преко бочне сцене новосадског позоришта

најлакше могао до своје гардеробе. Не дају ми декоратери.

Нисам, због Дулета, хтео да правим скандал. Напокон, нађох

Јелу, нашу телефонисткињу из ЈДП и замолих је да ме упути.

„Забога, Жарко, одмах ту на спрату, прва врата лево.” Попео

сам се, али тамо није било никаквих врата, било је само мноштво

рафова, безимених преграда. Неко је од моје гардеробе направио

полице. Чујем преко разгласа своје име и позив за прву сцену.

„Хоћеш ли стићи, тата?” пита ме мој Дуле.

Пробудио ме је сопствени врисак.

– Лауша? Си звао? – пита кроз прорез Шок.

– Јесам.

– Што трееба?

– Ништа, буди ту.

– Добро.

– Како си, Шок?

– Добро.

– Треба ли ти нешто?

– Ја...добро сам.

Седнем наслоњен на врата. Шок је са друге стране. Чучи.

– Буди ту, молим те.

– Добро.

– Тешко ми је, Шок.

– Добро.

– Како се зовеш, Шок?

– Шок.

– Како ти је право име?

– Шок.

– ’Оћеш цигару?

– Не трееба.

– Тешко је, Шок.

Чујем по шуму да је и он сео. Деле нас врата од подупртих

леђа. Тишина. Запалих цигарету.

– Таћно.

– Шта је тачно?

– Тешко.

– Зашто је толико тешко?

– Ти си пићка буде лако, ћовек буде тешко.

– Шта си урадио, Шок? Зашто си овде?

– Не знаш. Не трееба.

– Не овде. Тамо. Зашто си побегао из Албаније?

– Не трееба.

– Добро.

– Добро.

– Имаш ли породи...?

– Шок! Шта радиш ту, пичка ти материна! – чује се Бајко из

ходника.

– Сам пао, друт командир! Пао! Извини, друг командир! Што

трееба? – чујем да устаје.

– Како си пао, ’оћеш у кажњеничку, матер ти јебем шиптарску,

је ’л то ’оћеш, јесам те посла’ за воду? – пљуште шамари.

– Друг командир...

– Ја сам НАДЗОРНИК, пичка ти материна, но сам будала што

те трпим, м’рш тамо!

– Фала, друг командир!

– Надзорник! Надзорник! – нови шамари.

– Фала! Фала!

– Кажи!

– Фала! Фала!

шеснаеста глава

ТАТА, ЈА ЋУ ДА УМРЕМ ПРИЈЕ ТЕБЕ?

Морао сам да одговорим на жалбу вишег тужиоца којом тражи

од Суда моју смрт.

„... Сматрао сам (и даље у то вјерујем) да је функција јавног

тужиоца садржана у настојању да се открије истина, па да,

усмјераван том водиљом, треба и да обавља своју дужност.

Међутим, како је судски процес са фамозним (од стране тужиоца

успостављеним) дуалитетом („браћа Лаушевић”) све више одмицао,

утолико сам се све више увјеравао у супротност тог начела.

Ако је Г. замјенику професионална доследност, савјест, или

нешто сасвим треће, већ налагало улагање једног оваквог

акта, није ли га ипак требало започети извињењем?

Прво извињењем Истини и Правди због сијамске оптужнице, коју

је петнаест мјесеци упорно заступао, оптужујући нас обојицу за

идентично дјело! Све то вријеме је, лијевом руком доказивао

вијећу Вишег суда нашу заједничку кривицу, а истовремено је у

десном џепу стискао припремљену нову оптужницу, коју ће

извадити истог трена кад су затражене завршне ријечи!

Јечи нека музика негде у близини. Преноси се кроз танке

зидове који филтеришу све сем тешких басова који ми гуше

мозак и прекидају ову жалбу.

Друго, извињењем оштећеним породицама које је тако

успјешно обмањивао више од годину дана „видајући” им ране

крајње непоштеним оптужењем Бранимира Лаушевића,

аминујући тако све њихове пријетње.

Умјесто тога, Г. Радоњић, као да ниједном рочишту маратонског

процеса није присуствовао, повампирује у својој жалби одавно

одбачене „аргументе” и „доказе”.

Опет види „свађу и тучу”. Не жели неће (или је нешто треће у

питању?) да чује тврдње свихсведока (па и „његових”) да је вика

допирала са друге стране Булевара, читавих педесет метара

даље! Без обзира нл то, а и на супротне наводе све три

конобарице, тврди да је мој коментар „био упућен прије свега

покојном Поповићу.” Износи и нови, досад непознат детаљ, „да сам

се повратио по кола” што је ординарна неистина и што нико, сем

њега досад није наводио. А како он то замишља? Док траје

млаћење Бранимира и мене, Радоњић, а и наши нападачи ми

великодушно дају времена да одем до кола и донесем пиштољ!

Није слушао, ни читао па као ни Судско-медицински одбор из

Београда изјаву ниједне свједокиње. Или, стварно има неки

други разлог?

Дубока је ноћ. Она музика је напокон престала. Сада се чује

сваки звук. Из самице поред допиру уздаси и стењање. То је

женска ћелија у којој је од скора нека Украјинка. Нисам је никад

видео пошто пар жена пуштају у засебној шетњи на круг само за

њих намењен, на ком сам и ја шетао првих дана моје самице.

Да, ти звуци деконцентришу. Умивам се. Палим цигарету.

Одједном чујем и још један, мушки уздах. Он не долази из њене

ћелије, већ из ходника. Пар секунди касније чујем нечије кораке.

Неравномерни, чудни. Један дуг корак, затим брз, краћи други.

Попут детета које се пење уз високе степенице, једна нога се

попне, па јој се прикључи друга. То је Шок! Изгледа да је мало

воајерисао моју сусетку, која ће ноћас боље спавати.

Да пробам да наставим.

У жалби замјеника се може пронаћи и таквих описа радњи

оштећених као што је „заштитнички и агресивно”(?)

иманентних неким другим бићима, па је Радоњић у најмању

руку контрадикторан.

То испољава и кад се користи фактором алкохолисаности. Кад му

треба „инфериорност Поповића”, оправдава је са 2,1 промила,

али супериорност Војовића са његових 1,7% не умије сувисло да

прокоментарише. Мојих 0,78 ставља у исту раван са

оштећенима само кад му треба за оптужење („расправа

алкохолисаних лица”), а Бранимирово 0,0% му се неуклапа ни у

једну концепцију, па то прећуткује, иако опет остаје нејасно

како је алкохолисани (ваљда тиме и „инфериорни”) Војовић успио

да савлада потпуно тријезног („супериорнијег”) Бранимира?

Затим, импутирајући нам „вољност” за сукоб успоставља

паритет „двојица против двојице” и закључује да је „тада туча

могла и да започне”. Сви су сасвим другачије описали почетак и

карактер те „туче”, али не занима то господина Радоњића, он

зна „логику једне обичне кафанске туче!” Какву ли би улогу ту

имао његов „крунски свједок” Ковач, не наводи, нити му је било

сумњиво његово позивање на члан 429. ЗКП, кад је одбио да

изнесе разлоге свог доласка. Вјероватно би био објективни

секундант у „баналној кафанској тучи”, а још тројица

надолазећих „поузданих свједока” – само непристрасни навијачи?

Прекида ме лупање на врата из Украјине. Кораци из ходника.

– Што је било, што лупаш, мала? – Бајков глас.

– Ње ми е добро! Ње ми е добро!

– Ни мене, богами. А што ти је?

– Гуши се.

– Гуши се? И цио затвор се ево гуши због твога завијања

ноћас! ’Ајде, лези тамо, да те ја не пригушим! И немо’ да си ми

опет залупала, ’е’ ће те звек снаћ’! Е-е!

Радоњић очигледно није чуо моје извињавање,

беневолентност према Војовићу и смиривање са Бранимирове

стране, већ измишља наше „расположење и спремност за тучу”

коју поткрепљује нашим „цјелокупним понашањем и држањем”!

Шта Господин Радоњић подразумијева под „логиком баналне

кафанске туче”? Је ли та логика испољена у томе што се човек

може без разлога претући, јер, забога, „банална кафанска

туча” не може никоме озбиљно наудити. Заборавља Г.

Радоњић да кафана ипак није мој природни амбијент, а

стрипована, идеализована и идилична логика његове „баналне

туче” није ми позната, ни својствена.

Даље, што се тиче „увјерљивих свједока” које цитира у

својој жалби, ја ћу поновити оно што сам му већ рекао на

главном претресу:

„Кад сте већ толико чврсто увјерени у истинитост свједочења

рецимо сведока А.Ј. зашто, побогу, не проширите своју оптужницу

за још један покушај убиства? Ово Ваше ванинституционално

оптуживање је неозбиљно! Ако то радите ван свог званичног акта,

ван оптужнице, онда је то бласфемија правне науке, клевета!

Оптужујете по ко зна који пут по необавезном систему „ако прође

– прође”. То се противи и праву и било којем другом људском

закону. Хоћете ли већ једном и озваничити своје оптужбе, или

ћете покренути поступак за лажно сведочење? Треће не

може бити! Или, мислите „нема везе”?

Украјинка сад плаче.

Господин Радоњић вјерује свједоку Бољевићу који истражном

судији, сјутрадан послије трагедије, изјављује и потписује да

је чуо од конобарице – „Убише глумца!” затим на главном

претресу – „Глумац поби све!” Немам коментара.

Морам да се запитам чему сва та силна жеља да се толико

маргинализује насиље којем смо били изложени и истовремено

сатанизује сваки Бранимиров и мој поступак критичне ноћи?

Не знам хоћу ли му ово

послати? Свиће.

Шетам.

Ред и мир на улицама и јавним мјестима неће бити успостављен

стријељањем за примјер једног глумца који је бранио живот

свог брата и свој од разуларених насилника, већ ће се таквим

залагањем управо афирмисати насилништво без права

нападнутог на самоодбрану. Поучени овим примјером,

актуелном санкцијом првостепеног суда од петнаест година за

мене и двије године за Бранимира, затим залагањем тужиоца за

још строжије казне (зашто је господину Радоњићу тешко да

изговори „смртна казна”?), нападнути има два избора. Да се без

отпора препусти на милост и немилост нападача и, други, да

ризикује да покуша да се одбрани, и ако у томе успије, онда ће га

сачекати освета државе или освета оштећених,: коју својим

непримјереним оптужбама господин тужилац управо призива.

Или га, у његовом залагању за што ригорознију казну, без

обзира на дјело, успут не занима мржња коју потпирује?

Хоће ли ме Радоњић повести у смрт? Бојим ли се

смрти? Бојим.

Шта је смрт?

Цетиње, 1968. године, Бајова

улица, број 47, трећи спрат

„Тата, има ли кад се умре још нешто?”

„Јеси се то опет срео са попом

Милићем?” „Јесам.” „И, шта ти је

рекао?”

„Срео ме испред зграде и питао – ђе сам

кренуо.” „И?”

„Ја му кажем – Идем, друже попе, да купим тати

Политику!” „Браво! Браво!” „Он ми каже – Не можеш

тако, дођи овамо.” „Да?”

„И повео ме кући и очистио ми

ципеле.” „Ма немој?”

„Рекао ми је: „Ципеле вазда морају да ти буду чисте, њима

газиш кроз живот.”

„Добро?” „И онда их је

очистио и одоздо.” „Аха?”

„И рекао ми је да и ђон мора да ти буде чист, јер иначе

прљаш нешто даље”

„Добро, и онда?” „Онда је рекао да ће кад умру да иду у рај

само они са чистим

ципелама.” „А шта си

ти рекао?”

„Што ја морам да

умрем?” „И што је рекао

поп?” „Чика Милић?” „Да,

он.”

„Он је рекао да сви морају да умру, и да то није страшно. Али

само неки ће у рај, а неки у... неђе друго, заборавио сам.”

„У пакао?” „И рекао је да је тамо у том рају одлично, а ово

друго што си ми

сад рекао да је лоше, тамо нема ништа слатко.” „Видиш,

Жаро, Његош је... једном... : „Овога су у гробу кључеви...”

Ма, нема ништа кад се умре,

Жаро” „Нема?”

„Нема. То је некад било... а сад... наука каже... и школа... друг

Милић је поп, он је диван човјек, али црква није више... тако је

то некад било.”

„Више није тако?” „Није. И... сад више нема Бога. А ако нема

Бога, онда нема ни раја,

а ни пакла. А кад нема Бога што би ђаво

постојао?” „Које ђаво?” „То ти је, рецимо, као

твој Хроми Даба из Забавника.”

„Нема у Забавнику – Хроми Даба!” „Добро, као неко... јако

лош.. То ти је Ђаво. Значи, кад нема Бога

нема ни ђавола, а онда ни пакла. Значи, тада нема ништа, као кад

нестане струје.” „Ја се плашим кад нестане струја. То

није „ништа”. То је све.”

„Јеси ми донио

Политику?” „Бојим се,

тата.” „Чега, Жаро?”

„То, кад нестане струје”

„Не бој се, Жаро, тата је ту, биће тата

ту.” „Ја ћу да умрем прије тебе?”

седамнаеста глава

DIEM PERDIDI, ИЛИ ПО НАШКИ – ИЗГУБИХ ДАН!

Ступио је на снагу нови кућни ред. Сад су посете онима којима се

суди пред Основним судом уторком, а нама осталима четвртком. Шта

то значи, у ствари? Значи да убудуће више нема шетњи уторком и

четвртком, због посета, а ни суботом, кад нас купају, јер добро је

познато да после купања није здраво излазити на свеж ваздух. Ако се

заломи киша у духовни понедељак или посни петак, ето нас

закатанчених и по више дана. Ноћи тешко протичу, а дана и нема, јер

нема струје по 7, 8,10,16 сати дневно. Тада нема ни воде, а онда нема

ни грејања, али има језива бука од агрегата који осветљава животни

простор плавих блуза, а нас би требало да задовољи то брујање и

сазнање да је макар њима топло, светло и добро.

У затвору је одскора Пуцо, оптужен за убиство. Има и додатни

проблем. Јако тешко хода, један тестис му је у... не знам којој

болести. Сви то виде. Види се кад хода. Он углавном води неке

монологе. Каже ми да му слушаоци само требају да му се људи

не спрдају што прича сам собом. Иначе га не занима туђа прича.

Прича ми како је планирао живот непосредно пре свог случаја:

– Хтио сам да се макнем на село, да тамо направим кућу од камена

са дрвеним подом. Под би мора’ да буде дрвен, да би, кад си леђима

окренут отвореним вратима и док се бакћеш око огњишта, чуо кораке

кад долазе. У двориште сам хтио малу цркву да направим. Купио би’

и једну краву. Отиша’ би’ у Србију да је тражим. Краву широки’ леђа,

огромну краву, само млијеко да даје, једно петнаес’ литара. Наше,

црногорске краве су другачије, мршаве ка’ бицикло, сачекују госте,

причају, плеткају се у политику и дају литар и кварат само. Жива

истина! Не стижу од други’ обавеза. О’ђе нам је крава и пас чувар, она

умије и да залаје кад гости дођу. Чудо једно! Звек!

Србијанска је флегма. Само млијеко даје. И? Што је било?

Ништа! Онда ме је пресјекло ово чудо.

Шетамо. Ћутим. Нудим га цигаретом.

– Ма, ја немам повјерења, а ни симпатије према људима који никад

нијесу пробали алкохол, никад пушили. Ја могу и да препознам те

људе и да се мичем од њих. Њихов мозак никад није иша’ у сферу

немогућег. А то ти је чудо са дрогом! Пробијеш неки чеп на мозак,

избачиш перископ и гледаш све око тебе и себе другим очима.

Прилази командир Жишка, нешто љут:

– Пуцо, што ти спаваш наопако? Ти си добар чо’ек, али то није

по правилима!

– Господине командире, знам, али ево ја имам и потврду да ми

лијево мудо отиче кад спавам по прописима. – вади Пуцо неки

пресавијен папир из џепа, даје га Жишки, па наставља да прича

мени:

– А страшно је чудно кол’ко је Хитлер био заинтересован за

Антарктик!

Жишка гледа у онај папир. Пуцо наставља:

– Мада ја на вјерујем, али прича се да је и дан данас тамо!

– Ко? – прекиде Жишка анализу папира.

– Видите, драги командире, Американци су врло настрадали

четрдесет и пете кад су покушали да стигну и испитају

Антарктик, а руска подмо...

– Добро је, добро, батали причу о антрактима и зајебанцијама,

но мо’ш ли ти да спаваш нормално, да те ја видим, овај папир

ми... кроз прорез да те видим, или треба да те везујем?

– Видите, драги командире...

– Не драги ме, Пуцо!

– Господине командире!

– Е?

– Може ли тако?

– Тако може.

– Ви знате за моје проблеме?

– Ма, то мене не занима, него...

– Ја вас најљепше молим, господине командире, ја Вам

показујем папир – Пуцо креће да дреши учкур од тренерке –

нећете ваљда да ме овђе понижавате пред свима да показујем

да је то што пише у том папиру исти...

– Добро, добро, стани Пуцо! – Жишка репетира пендрек. –

Нијесам знава да имаш ови папир да покажеш... Бајко ме пита...

– Па дао сам Вам га! И надзорнику Бајку! Господине Жишка, а

ако треба ја ћу и суду мошњице да покажем ако се докторима...

– Пуцо се изнервирао.

– Добро, ај’ не зајебај...

– ... не вјерује! Јер ако...

– Добро је, Пуцо, добро! Ево ти ово назад.

– ... лаже коза, не лаже рог!

– Ево ти ово назад.

– Хвала, командире!

Настављамо шетњу, а и Пуцо своју ранију причу, као да је није

ни прекидао:

– И по тој теорији Хитлер је још...

– ’Ајмо, Хитлери! – бану Бајко однекуд – готова је шетња! Е-е!

Успаничено сам малопре установио да сам негде затурио цео

двадесет и шести децембар!

Осећао сам се као насамарени гост на сплаву код браће Вуисић.

Можда је само савска легенда у питању, не знам. Паја и Дуја Вуисић

су, познато је, имали свој надалеко чувени сплав, где су углавном

боравили, али и гостили ретке пријатеље. Ту се, ако није било рибе,

утлавном димио огроман казан са пасуљем и пио шприцер. Нисам

имао срећу, ни прилику (а, можда ни довољно талента) да икад одем

тамо, па преносим причу коју сам наследио од старијих,

талентованијих, претпостављам од Гаге Николића. Није више ни

важно о коме се радило, али тог неименованог госта је била спопала –

велика нужда. Паја га је само овлашно упутио руком на

обалу, да се снађе, јер сем савског, на сплавовима обично није

било другог мокрог чвора. Шта ће друго, гост се запути преко

узаног мостића на обалу и успе да пронађе колико-толико

„пристојно” место. Било је то у неки ветровити сумрак, рекох ли?

Е, па огрнут тим сумраком, Дуја се полако и неопажено искраде

за цењеним гостом. Привуче му се нечујно иза леђа и дискретно

испод обезгаћеног подметну – лопату! Кад је гост завршио са

својим олакшањем, како и приличи осврнуо се за тренутак да

осмотри резултате своје муке. Међутим, Дуја би бржи и извуче

лопату пре тог осврта.

После је Дуја причао да му га је одмах било жао, јер никад у

животу није видео несрећнији израз лица. Прво је гост, каже,

гледао, па трљао очи, па тражио по ципелама, прекопавао по

околном лишћу, а онда је успаничено, са још увек до пола

подигнутим гаћама, избезумљеног погледа почео упаљачем да

претражује околину. Ишао је скоро до реке, пар метара ниже...

враћао се поново на место несреће... ништа. Блед и уплашен се

вратио на сплав и до краја вечери није више ни речи проговорио.

Тако се ја сад осећам. Као да ми је неко одлопатао тај

двадесет и шести децембар, 1994. Нема га! Нигде! И уместо да

сам срећан, бледим, уплашен као онај гост браће Вуисић.

Опет имам миша. Малог, сивог. Много је глуп за мишоловке. Дође до

ње, па се мало врати, па је из залета прескочи! Мислим да ми то

намерно ради. На знам зашто. Није ваљда пробирљив? Мамац је

додуше октобарски, али стварно сам се трудио. На фиоци од шибице

је нацртана фломастером сланина. Изгледа као права. Још сам и

написао поред – СЛАНИНА, ћирилицом и ставио стрелицу. Можда не

зна ћирилицу. Не знам некако ми је логичније у овим крајевима да се

прво савлада то писмо, па после можеш да застраниш.

осамнаеста глава

ХАЈДУК РОБЉА СВЕЗАНОГА

Други јануар, 1995, пет

стотина двадесет и први дан

Гори сам од празничних новина. Јављам се после три дана.

Док сам негде на међи између 1994. и ’95, покушавао да се

одлучим у ком делу самице да дочекам Нову годину, у ком

ставу, положају и са каквим мислима, моја врата се уз тресак и

без најаве отворише. Улази командир Крушка у пратњи високог,

пре неки дан постављеног главног надзорника страже.

– Устај, Лаушевићу, идеш са мном! – заповеди надзорник.

– Смијем ли да питам – гдје?

– Не смијеш!

– Сила Бога не моли?

– Ето, тачно тако!

Полазим, нема ми друге. Кроз главу пролазе свакакве мисли.

Да пружам било какав отпор, вербални, физички, наравно да је

бесмислено. И незаконито. Долазимо до дежурне канцеларије.

Видим пар познатих командира који листом склањају поглед од

мене! Ово стварно не слути на добро. Ћутим. И они. Дежурни

командир нешто хоће да запише у књигу где се региструју

уласци и одласци, нашта му надзорник кратко добаци:

– Не треба ти то! Идемо, Жарко!

Отварају нам једне решетке, друге. Излазим у ноћ, без лисица,

само у пратњи збуњеног Крушке. „Дивно вече”, помислих, „и

добро време за смрт.” Иако је Нова година, има преко петнаест

степени Целзијусових. Копкало ме је колико је сати. Не стигох

од неприлике да бацим поглед на сат у дежурној.

Шта ли ће ми ставити као годину смрти, деведесет и четврту,

или сам можда уграбио и мало деведесет пете?

Стојимо у мраку, док надзорник нешто отреса командиру на

излазу. Ведро је, звездано. Пристиже надзорник.

– Идемо, Жарко!

Идемо, идемо.

Ходам поред њега. Има га, рекло би се близу два метра и ни на

крај памети ми није да му се супротстављам. Крушка ме невољно

погледа и слегну раменима. Падоше ми на памет они несрећници

изнад голубњача који су као омамљене овце ишли послушно

према маљу који ће их, разбијене главе, изгубљене свести,

стровалити у јаму. Шта ли су мислили? Неће мене? Хоће ли се

док стигне ред на мене та страшна рука заморити, хоће ли се маљ

при сусрету са мојом главом распрснути у прах и његове руке

онда замолити за опрост? Овај поред ког ходам нема маљ, нема

ни пиштољ, или га ја не видим. Можда неће ни да троши муницију

на мене, он ће то лагано, шакама. Док замишљам како ме дави,

стигосмо до паркинга. Увек сам био слаб са маркама кола, тако да

ће истражни судија на оном свету издиктирати у записник:

– На питање истражног судије – „која је марка кола била у

питању”, задављени Лаушевић не може да се изјасни.

– ’Ајде, упадај! – оде до својих врата, откључава... Ако је до

бежања, сад би то требало покушати, мислим да ме Крушка не би

спречио у томе, али ме овај прилично фамилијаран тон одврати од

те помисли. Седох на сувозачево место. Крушка остаде напољу.

– Ово ти је о’ђе курац од затвора! – залупи треском своја

врата – Сад ћеш да видиш шта је прави затвор!

Даде контакт. Уз кратко турирање мотора ошину ме кроз главу

болесна идеја о некаквом приватном казамату где се намерио да

ме одведе и где ће се неко мерачити нада мном. Испаркиравамо

се. Видим Крушку који је из салутирања прешао на масирање

слепоочнице са стиснутим и у страну закренутим устима.

Међутим, уместо очекиваног скретања десно ка Подгорици, или

Даниловграду, он се запути на леву страну! Тамо, пар стотина метара

даље, има само једно – КП Дом Спуж, где, за разлику од наше

апсане, казну издржавају осуђеници са правоснажним пресудама,

или они ретки који су, не очекујући велику вајду од жалбе на

првостепену пресуду, тражили да пре рока буду тамо пребачени.

Мени је у неколико наврата већ нуђено да се преселим тамо, са

аргументима „имаћеш већу слободу кретања, моћи ћеш и да

радиш”, али ја још нисам био вољан да се одрекнем своје самоће.

„Добро”, помислих, „није смртна ура још, али што ме то овако

пребацују? Да сам бар могао да узмем пар ствари, мој дневник,

четкицу за зубе..

Стигосмо за непун минут. Командир на улазу у КП Дом гледа

зачуђено:

– Нијесу ми јавили... господине надзорниче, ништа.

– А што би теби неко нешто морао да јавља? Ај, дижи! – кроз

прозор му нареди да подигне рампу.

Без даљег коментара, командир послуша. Мало даље се

паркирасмо. Из пријемне канцеларије истрча један командир да

поздрави претпостављеног. Улазимо у канцеларију.

– Криловићу!

– Извол’те, господине надзорниче?

– Сви командири, збор, смјеста!

– Разумијем, господине надзорниче!

– Сједи, Жарко.

Послушах. Немир расте. У канцеларију, један по један, дође

шест, седам командира.

– Построј’ се! – наређује надзорник. Стадоше у линију.

– Дођи, Жарко. – Идем за њим, не знајући наставак.

– Мирно! Довео сам ноћас највећег црногорског глумца, Жарка

Лаушевића, да му честитате Нову годину! Стража, поздрав! – крену

у смотру, држећи ме за лакат, пропуштајући ме испред себе.

Мајко моја! Зашто не могу сад одмах да умрем, зашто не бива неки

диван времеплов, па да сам сад на Голом отоку, да преживљавам и

трпим „топлог зеца”, уместо овог страшног и страног тренутка у коме

сам сада. Шта је у главама ових понижених људи чију смотру

вршим и чије приморане честитке примам? Мрзе, знам. И ја бих.

Тражим им разумевање у очима док се, после смотре целивам

са њима. Негде га видим, негде не. Седох, напокон. Покрих

лице рукама, молећи се и даље за друго место, време.

– Шта ћеш да попијеш, Лаушевићу? – пита надзорник. – Шта

има тамо, Криловићу, шта нуди кућа?

– Има оранџада, господине надзорниче!

– Е? И...?

– И... коњак, господине надзорниче.

– Ааа, и коњак! Тако је. Браво, Криловићу! Дај двије чаше!

– Ја бих оранжаду... радије – зацвилех скоро.

– Попићемо по коњак, а оранжаду ћеш тамо код ових твојих, у

Истражном. Мада – пређе на приватан тон, задржавајући и

полицијску ноту у њему – буде и тамо понекад нешто јаче од

оранжаде?

Оћутах, схвативши да полицији не можеш ништа сакрити. Да,

јесте, пар пута су нам прокријумчарене неке страшне ракије, од

којих је страшнији био само сутрашњи дан. Ваљда су нам то

намерно и пуштали, „у циљу истраге и бољег упознавања”.

Ни од овог једног коњака ми ни сада, али ни сутра неће бити

ништа боље.

Чујем сутрадан да ме надзорник „врло цијени”, али и да ће

„најебати због новогодишњег излета”.

– Хајдук робља свезанога! – одмахује главом управник Истражног

затвора, одсутно сређујући папире на свом радном столу.

– Жао ми је што је суспендован због мене.

– Није он суспендован због Вас, него због огрјешења о

правила службе. Шта је он био умислио? Па ово још увијек није

приватан затвор? Ма, хај’те, молим вас. Ви ту нијесте ништа

криви, али он мора да поднесе консеквенце.

Ћутим, знам да је у праву. Покушао сам синоћ, одбијајући други

коњак да надзорнику тихо објасним да ми овим празничним излетом

не чини никакву услугу, али није вредело. У канцеларији је и

психолог Мамић:

– Ви би, под хитно требало ипак да пређете у КП Дом. Тамо можете

да радите и у библиотеци, или шта Вас рецимо буде занимало. Мало

– међу људе.

– Добро ми је за сада у мојој самици.

– Ту се човјек може и привићи!

– Може, али радије бих се привикавао на одсуство свих људи,

него на присуство неких.

И управник покушава да ме наговори:

– Знате, Жарко, морате да знате да у затвору има људи који

нису правоснажно пресуђени и по осам година.

– Знам, и покушавам да на то не гледам као на параметар. Ако

имам инфекцију на домалом прсту лијеве ноге, утјеха ми не

може бити што је неком другом због истог проблема ампутирана

читава нога, већ лијек морам тражити у правовременој и

адекватној терапији.

– Убудуће ће и ходник са вашом ћелијом бити закључан. Због

ваше сигурности...

Тупо погледах, не схватајући поенту новог нивоа мојв заштите.

– Хвала – рекох, ипак.

Самица. Ноћ. Седим на кревету, са мојим мртвима. Њих

двојица покушавају да умире бебу која без очију плаче.

Хладно је. Бос сам.

Фјодоре, сад знам зашто си писао „Идиота” са ногама у лавору

хладне воде. Горе ми табани, Михаиловичу! Је ли то наговештај

Мишкина у мени?

Покушавам да легнем. Молим мртве за мало места.

Са мокрог плафона вреба ме искежен булдог. Носи тамне наочари

и делује урбано. Цеди му се бала са зборане њушке. У његовим

цвикерима видим одсјај својих. Да ли ће до зоре сићи са

плафона или ћу се ја придружити њему?

деветнаеста глава

КАКО СТЕ НОЋАС СПАВАЛИ, ПОРУЧНИЧЕ

ДОСТОЈЕВСКИ?

Почетак јануара, 1995.

Завршио сам портрет покојног Жељка, Николиног сина.

Црвени и црни пастел.

Укинуте су неке санкције Југославији.

Мали сиви миш је ону кутију од шибица почео да доживљава

као дневни боравак.

Николи се покварио сат.

Била ми је Бранка данас. Донела ми једно огледалце

величине дописнице. Ставио сам га на решетке. Гледам се.

Страшно сам грађен! Треба и то да наведем у Одговору на

жалбу тужиоцу Радоњићу.

Пет стотина двадесет и осми дан

Дани без шетње. Стално је неко ту, ја не могу нигде. Данас је

без позива дошао Рако Поњагић. Донео је и цео плех масне

гибанице. Седи поред мене на кревету, једе и плаче:

– Ја ђецу моју нијесам видио три мјесеца! – тешко гута – Три

мјесеца! А ни они мене! Три мјесеца! А, куку мене, сињему кукавцу!

Поток од суза се убрзано приближава масноћи која му споро

цури са десне стране усана. Одавде не знам каква је ситуација

са левом страном лица.

– Што ћу, Жарко, брате једини, што ћу? Жена несрећна, што је

снашло, што сам направио! Донијела ми гибаницу, кукавица.

Ракове десне сузе још увек мимоилазе онај масни иберлауф

од гибанице.

– Осудиће ме, куку мене, убићу се! Не може се ово, ово живи

човјек не може издржат’.

Огромни комади гибанице нестају у два залогаја само.

– Нема, прекратићу муке. Метак у чело и готово. ’Ајде, Рако!

Стисни се, уби’ се! ’Оћу!

Гледам она два потока што вијугају његовим лицем. Срели су се!

„Мањи поток у виши увире, при извору своје име губи!” шапуће

ми Његош, али се опет питам како да крстим ту новонасталу

сузномасну реку на дну Ракове браде која сад као масни водопад

пршти по његовој „елезе” тренерци. Који је поток био виши?

– Но, што ће послије она несрећна жена, она несрећна ђеца,

без Рака свога, без узданице њихове...

Сат времена је ридао и празнио плави плех, а ја сам се, кад се

стабилизовао онај маснопад, определио за гледање једне длаке

на зиду. Појео је Рако и последње парче женине гибанице, а у

међувремену су његове масне сузе неком чудном законитошћу

кренуле да се сливају са врха мог темена разливајући ми се по

целом телу. Пошто је испразнио плех, притисну га на груди,

загрли обема рукама и поче као рабин при молитви да се клати

напредназад, љуљајући цео кревет, и мене са њим:

– Аааааа, Ракооооо, црни Рааакооооо! Аааааа...

Клатим се и ја са Раком, хипнотисан, хоћу да га не гледам. Не

знам колико би то трајало да није наишао Никола:

– ’Ајде Рако, кумим те Богом, окупа овога чо’ека, видиш ли да

је вас у голу воду.

– Никола, брате, убићу се! – устаде, обзнани и Николи своју одлуку

– готово је! Нема више Рака! Нема! Метак у чело и готово! –

приви плех још чвршће на груди.

– Ма, бра’о, Рако, тако и треба, мушки!

– Никола, брате, ово се не може издржат!

– Ђе издржат’ јадан? То су муке Исусове кро’ што ти пасајеш!

– Је ли тако, Никола, реци?

– Ја не знам Црногорца који би то издура! Знаш ли ти, Жаро?

Одсутно лагано одмахнух главом и даље гледајући у ону длаку.

– Убићу се, Никола? Жарко? Браћо једина! Гледајте ме! Убићу

се! – спусти плех на мој сточић и рашири руке.

– Ма, јеби им мајку, Рако! То! Вазда сам ја зборио да ћеш ти наћ’

неко отресито решење. ’Ајде Жара да замолимо да ти напише молбу

да ти на следећу посјету донесу левор и да завршиш работу! Би

ли му, Жаро, молим те, написа ту молбу?

– А... како ће... они... онда без мене, Никола? – зајеца.

– Лакше но с тобом. Ајде, Рако... носи та’

плех. Никола га једва изведе, враћа се.

– ’О’ ли, Жаро, да једемо нешто?

– Не могу, Ниџо, опрости. Чија је ово смјена?

– Крушкина.

– Идем да се купам.

У затвору су од пре пар дана три рођена брата Бркојевић.

Блиски пријатељи једног од убијених мојом руком. Што би рекли

дневни листови – ухапшени су наводно због шверца цигаретама.

Ту је, у затвору и још један близак покојном Поповићу, извесни

Ројнић, који ме је у једној читуљи означио као сопственог крвника.

– Жаро, без мене и ножа на круг ми више нећеш излазит’! –

категоричан је Никола.

Смањује се свет око мене. Све мање их остаје... Све је теже

бити уз мене. Мени за то време још болесније прија ова самоћа.

И ноћ. Почео сам „Аниту са велом” да радим, а хтео сам и

Асјину слику да завршим, али не дају нови наручиоци. Један ми

је јуче рекао, гледајући шта радим:

– Ма, да видиш ти какву ја слику имам!

– Фотографију?

– Е!

– Какву?

– Страва!

– Чију?

– Моју! То је слика, а не ово што ти ови доносе!

Пречесто у последње време дижем поглед према врху

решетака и свиленом гајтану којим затварам прозор. Мора да је

нови мотив, смисао, ту негде, надохват руке, само га ја не

видим, не осећам. Можда га и нема, већ га треба измислити.

Фридрих Ниче. „С оне стране добра и зла и генеологија

морала”. Филозофија може да обрадује човека, али га тешко

мења. Може га објаснити, прокоментарисати.

„Она нас само подсећа на оно што већ знамо”, помаже ми Јасперс.

Мења те искључиво сопствено искуство. Како онда наћи помоћ у

филозофији? Глуп сам пред овим питањем. Можда нам филозофија

помаже само у легализацији, у подсећању и разобличавању. Није ли

ипак за филозофију увек прекасно? Ако ми је, да бих је разумео и

прихватио, потребно искуство преживљеног? Обично прескачемо оне

неразумљиве, неодживљене пасаже. Оно што носимо као сопствену

биографију лако препознајемо и потцртавамо у цитатима великих

филозофа. Касно, опет касно. Тако филозофију можемо доживети

само као изговор нашег духа, као извињење већ учињеног. Лакше нам

буде кад свој случај пронађемо у некој филозофији. То је одличан

повод да помислимо да смо нормални Similis simili gaudet! Да, прија то

друштво сличног, доказује да можда још има шансе за нас.

Нажалост, филозофија као коментар и анализа људске глупости

и даље нас не спречава да настављамо са додворавањем својим

чувствима и да даље срљамо у нове промашаје.

– Како сте ноћас спавали, поручниче Достојевски?

– Зар се то не види, младићу? – одбруси, напокон, љут. –

Малтретирате ме овде... месецима! Те одвратне беле свеће!

Како можете, човече? Ноћ је. Спавајте!

Правим се да не видим. Ни беле ноћи, ни Фјодора. И правим

се да га нисам чуо.

Фјодорово признање да је добро спавао било би равно највећем

греху, то би био доказ да је умирио савест, да не пати више, да је

опростио другима. Да је опростио себи. То се не сме признати, макар

се и осећао тако. Мора се пронаћи разлог сваког јутра да се „ока није

склопило ни те ноћи” иначе би живот изгубио смисао. А смисао

је – бол који га обележава. Трагичност као доминанта његове

личности, потреба да се трашчно стално држи подгрејано у

мистичној рерни хришћанске црнине.

И онда су криве нечије беле свеће.

Хтео бих да будем са људима који зраче изгледношћу и

шансом, не безизлазом. Хоће ли неко у овој Црној (Горој)

признати једном било које своје задовољство, или би то била

срамота? Хоћу ли једном уместо:

– Попушио сам од јутрос двије пакле! – или:

– Нагрди ме глава! – чути нешто лепо?

Желео бих, Фјодоре, једно јутро да чујем од тебе:

– Баш сам данас дивно расположен! – или:

– Сјајно сам спавао! А може и:

– Данас ћу да волим!

Кад ће Саво?

На шта личи ово идиотско вођење дневника, ова опскурна

фактографија. Хоће ли ме то једног дана неко пропитивати како сам

провео дванаести јануар, 1995? Хоћу ли морати неком да одговарам и

за овај дан? Зар самим оваквим даном не одговарам већ довољно?

Мала ли је казна дванаестијануар, 1995, сам по себи, него још треба

и да га сенчим, потцртавам, увеличавам, оправдавам, овековечавам?

Која сам ја будала! Све ово треба уништити, спалити све ове књиге.

Ову садашњост и свакодневицу замрачити, затамнити, угасити

сасвим, учинити је неприступачном било чијем сећању. Гогољ је

једини био у праву и најкреативнији кад се дохватио шибица.

Лудило Гогољево?

Ма, јок! Муда.

Па, узимам опет боју и сликам те, Анђеле, без сочива, наочара,

ћораво приљубљен уз тај лик, као љубав да водимо. Глупо изгледам

са стране, знам, али сведока немамо. Камере су угашене.

Одустајем. Огањ ме обузима, онострани, кад год ти се

примакнем. Смејеш ми се. Гледаш ме десним оком само. Лево

си скрила иза плавичастог вела.

– Жаро, а ка’ ћеш јој маћ’ ту крпу с главе? – незадовољан је

Никола мојим сликањем.

двадесета глава

ШТА БИ БИЛО КАД БИ БИЛО?

„Помисао на самоубиство је много боља од самог самоубиства.”

– Артур Шопенхауер –

Седамнаести јануар, пет

стотина тридесет и шести дан

Да ли је Моцарт писао свој Алегро за балет паучине на мојим

решеткама? Та игра се осветљава једином сијалицом на

превисоком плафону. Може ли се направити кореографија која

би боље пристајала уз ову музику? Да ли је могуће да постоји

музика која би боље илустровала овај плес сенки?

Пре неку ноћ сам се, покушавајући да пешкирима зауставим

навалу кише, ишчуђавао тој истој сенци. Нашао сам да се ради

о пауку који крпи своју мрежу настрадалу заједно са пола Црне

Горе у олујном ветру, који је, наравно, проглашен за

„катастрофални”, „за једну од највећих елементарних непогода

које су у скорије вријеме погодиле...”

Сад се праве репортаже у којима се сликају поносни и несрећни

црногорски градоначелници у друштву министара са и без портфеља

и забринутих обрва, одмахујући главом, изјављују да је то било

„незапамћено”. Наравно, нико није блесав да враћа тигле на кров.

Боље побацати и оне преостале. Пронео се глас да ће стићи једна

београдска ТВ екипа, а шушка се и о неким Талијанима. Лежало је то

све нерашчишћено три дана чекајући очи Србије и света и онда се

десио – малер над малерима. Јутрос је (пи!, ђе сад нађе?) био

земљотрес у Кобеу! Ђе? У Јапану! Најјачи у последњих педесет

година! Их! Погинулих има близу две хиљаде! Коме сад треба да

слика сломљене цигле по Бјелопавлићима? А тако је било добро

неколико дана. Били смо на ивици да убедимо свет у још једну

нашу катастрофу.

Тако се код нас живи, од рата до рата, од катастрофе до следеће,

ламентирајући над последњом, поредивши је са ранијом и тражећи јој

место у светским мерилима. И, наравно да морамо бити несрећни кад

нам тамо неки потпуни аутсајдери (Јапанци, овом приликом) отму

нашу историјску прилику. А што ће кукалим Јапанцима земљотрес кад

га неће да ваља људски ни искористити? Мало ли им бјеху двије

атомске бомбе, но се сад отимају и о тигле из Бјелопавлића?

Седам је корака до решетака и исто назад. Дуг је то пут.

Седох на кревет.

Посматрам миша који се, не без ироније према мојој намери

да га ликвидирам, шетка по запетој мишоловци, поново

активираној пре пар дана. Метална, масна, већ зарђала, гадна

справа, са парчетом сланине у средини стварно и делује као

губилиште. Као да је миш свестан опасности којој се излаже.

Колико синоћ су на истом месту настрадали његов саплеменик

и кажипрст моје леве шаке. Да ли осећа присуство смрти, или је

попут овог посматрача постао равнодушан?

Палим цигарету. Испред мене је пуна кутија са лековима.

Бромазепам. Има и двадесетак лексилијума. Имам отприлике и исто

толико бенседина од десет милиграма. Ту је још увек и десетак оних

фамозних амизола. Шта би се десило кад бих све то попио одједном?

Мрак, велики мрак, испресецан кратким бљесковима.

У животу сам била нешто познато... познато. Већ сам заборавила – шта. Чини ми се оперски певач. Певачица, не знам. Сад сам у

фази клиничке смрти. Етоооо! Не умем, не могу, можда и нећу

да се сетим свог и туђих имена. Је л’ми можете нешто?

Ништа. Пошто се још увек колебам, дакле, како постоје још

увек индиције да ћу се и вратити назад у тело, можда је и

здравије не помињати сада сва та ружна имена... имена.

Сад сам ту, при плафону и гледам своје умируће тело... тело. Ја

сам реч и мисао, ја ћу наставити, оно доле је слика, немоћна,

ружна и вероватно... завршена. Не осећам бол свог напуштеног

станишта, само „неподношљиву лакоћу” и извесну дозу садомазо

ироније према тој збирци костију покривених месом за које су

људи сматрали да сам ја... ја. А нисам... нисам. Ја сам у ствари

само ово овде горе, најгорњи слој ваздуха при плафону, а оно моје

бивше пребивалиште, ено га доле, напуштено, непокретно, са

свом својом прозаичном неизвесношћу коју носи један обичан

славан смртник. Шта му је, питате се? Па, мислим да умире.

Overdose. Све, месецима брижљиво скупљане и скриване таблете

за спавање и умирење, њих око 1700 милтрама, сада се лагано

разлажу у његовом желуцу и улазе у крв... у крв. Кад та крв дође до

срца, тако бар мислим, присећајући се терапијских

контраиндикација, наступиће компликације са могућим смртним

исходом. Преко умирења до умирања.

Овде горе је иначе јако топло и надам се да ово његово

умирање неће потрајати, јер се свуда око мене налазе гомиле

паучинасте завесе коју овај лењивац за живота у овој ћелији

није имао намеру да скине... скине. Оправдања су му била:

„Где? Не видим са овом диоптријом”, а затим и „Како да се попнем

до горе?” и напокон: „А зашто бих то радио?” Фино, сад је мене

послао да се ја плекам о његову нерашчишћену паучину, док се он

доле бесловесан излежава. Чак му и благи осмех лебди око носа...

носа. И цуре му бале са усана. Бале! Пи! Не могу ни да га

гледам више. Гледам на другу страну. Овај део плафона је

ужасно аљкаво изгледа сваки пут кречен. Види се четири-пет

ранијих слојева. Има и једна стидна длака заглављена у кречу.

Мушка! Не знам како знам. Знам.

Одавде се иначе затворски круг много боље види. Никад нисам

успела (ја сам душа, је л? То му дође као женски род, мада у оваквом

ваздушастом облику неинкорпорирана, не осећам никакву

сексуалност, све волим, „сви су људи добри”, али за овог мог доле...

не знам шта бих рекла, ’ајде, још сам ту, после ћу, кад буде прилика),

дакле, никад нисам успела да одоздо из његовог ракурса овако добро

видим круг. Напољу је већ прилично мрачно, али се види командир

Крушка који пресамићен, повраћа. Пада киша... киша. Није много

озбиљна, онако тек да се прехлади смртни створ, да заради 37,2°С.

Да не би дошло до тога, повраћање надгледа Цар, такође командир,

држећи левом руком Крушкино чело (које банална гравитација вуче

надоле), а десном, акцију пражњења пијаног Крушкиног желуца,

савесно наткрињује једним од кишобрана позајмљеним из ординације

психолога Мамића... Мамића. Психолог се само по кишном времену

сети да би могао доћи у ове крајеве и редовно после посете

заборави кишобран. Кишобрани. Има их десетак горе у ординацији.

Два су женска, на расклапање. Један од њих, са цветним дезеном,

сада држи Цар. Симпатична ситуација. Цар пуши и, како су му обе

руке заузете, цигарета међу уснама му својим димом ствара

приличне проблеме, тако да је Царево лево око потпуно затворено...

затворено. Крушка повраћа, али се и смеје између два налета

којима се лишава вишка алкохола... алкохола.

„А, куме, куме...”, прекида га нови млаз који је ненајављено

изашао. Није ни завршио, почиње да штуца и опет се смеје,

мало тужније овог пута и још изнемоглије:

„Аааа, ти мој куме, на све мислиш!”

„ ’Ајде, повраћи и не сери!”

Звекнула сам главом о плафон и сад ме нешто вуче надоле...

надоле. Погрешно је уверење извесних аутора и мудросера о

клиничкој смрти да душа може кроз зидове. Ја бар нисам... таква.

Можда сам ја другачија, можда сам ја једна душица од душе, не знам.

Или можда треба да ме овај мој одоздо испусти сасвим, а он се

изгледа и даље нешто нећка. Би да умре, ал’ да му не излази. Зове

ме назад... назад. Е, сад ја нећу. „Колеба се душау тијелу”, каже један

играч билијара из прошлих времена. Опа! То се наша певачица

усрала од страха. Пробудила се и усрала. Хајде да видимо шта

хоће... хоће. Спуштам се и помажем му да руком притисне аларм на

његовој лампи купљеној на бувљаку овдашњем за 42 немачке марке.

Пишти аларм и укључује се дебилни светлосни ефекат сталне

промене мигаваца. Опет олакшање... шање. Одлазим на

Горњу позицију да гледам наставак у екстеријеру. У ствари

ово у дворишту је много забавније... није.

Крушка се заценио од смеха, јер се испоставило да је све време

повраћао по Царевим ципелама и његовој левој ногавици. Цару то

уопште није смешно, али га трпи, псујући своје самарићанство.

Неко отвара прорез на ћелији. Зове моје тело...тело. Ја одавде

горе нисам компетентна да се одазивам. Ту сам ако тело буде

имало намеру да преживи... живи. Отварају се врата. Бојажљиво

нови командир, Куре-Муре, пипа моје напуштено тело и отрчава.

Долази после пар минута Крушка који врло комично и готово

шмирантски штуца и за њим Цар са својим исповраћаним ципелама

и цветним кишобраном који покушава да склопи, али му не иде... не

иде. Паника. Куре-Муре доноси воду... воду. Крушка шамара певачицу,

а Цар се бори с кишобраном. Поливају тело. Још увек не налазим за

потребно да се спуштам одозго. Уносе носила и стављају их на под

поред кревета... Пребацују оперску певачицу на њих при чему је

Крушка неспретно испустио њену главу те је звекнула о под. Јесте,

о под. Крушка разгледа пијано ћелију, види ме горе и маше ми. Јесте.

У ствари маше ми моја колегиница која провирује из Крушкиног носа.

Сад ми и намигује. Да ли да сад искористим тренутак па да

одлепршам кроз прозор? Имам и одличан разлог пред Управником –

тело је напустило мене, не обрнуто! Мислим се. Крушкина душа

прозире моју намеру и даје ми стнал да их следим. Следим. Јесте.

Друга би на мом месту можда ладно кро прозорала, али ја сам, рекох

ли, једна душа од душе, душица. Кретох за њима... њима.

Ето, то би се десило. Сад ми је лакше.

двадесет и прва глава

КАКО ЈЕ ЗАГОР ПРЕБИО НИЧЕА

Све сам кривљи.

То је уобичајени пропратни ефекат дужег боравка у овој

институцији.

Одавде ћемо једног дана изаћи сви поравнати. И рекеташи, и

силоватељи, и кривотворци државних папира, и проневеритељке из

државних банака, и хладнокрвне, и случајне убице, имаоци

забрањеног и илегалног наоружања, ратни злочинци, атентатори,

осветници, сецикесе, хушкачи, дискриминатори, немаоци возачких

дозвола ухваћени при рутинским контролама, али и при

прекорачењу брзине, имаоци истих ухваћени после погибељних

судара, милиционери који су прекорачили овлашћења, Молдавке

што су кривотвориле пасош на пропутовању за Италију, Румуни

ухваћени у ситним крађама, ратни профитери, наркомани, дилери

лоше дроге и њихови саучесници, терористи, писци политичких

памфлета против власти, изневерени министри, пропали „менаџери

године”, кријумчари нафте, ситни провалници, сексуални манијаци,

тучароши и силеџије, преваранти, власници непостојећих банака,

преварени жиранти, лажни травари и пророци, избезумљени

надрилекари, луди повратници, фалсификатори исправа и пара,

шофери талијанских глисера, „удружени муслимани”, неудружени

Шиптари, неснађени Малисори, напаљени радикали, голобради

либерали, заинаћени народњаци, војни шпијуни и дезертери и

глумци. Сви ћемо ми у то велико гротло овог млинца за млевење

духа и испихтијаћемо сви исти, кроз рупе наших ослободилачких

датума. (О божанска просечности!)

Покаткад се пријатно перверзно осетим у том ткиву које се лагано

формира од нашег преплитања. Мењамо се, самлевени, за делове

тела, зубе, бубреге, пенисе, вијуге, стремећи ка савршенству

просека. Нижи расту, виши се смањују. Променићемо све што

штрчи. На сваку страну. Дај и добићеш. Дао сам једном робијашу

Ничеа, враћен ми је стрип „Загор”. Важан је број. И глас.

– А Загор је и јачи од тог Нича. Једино што ови твој има

смјешније бркове од Чика!

(Што јес – јес!)

– Здравље је најважније – сложих се.

– Аха – прихвати и саговорник, несигурно.

– У се, за се, на се и пода се! – брз и духовит је и даље, и са

оног света мој професор дикције, др Бранивој Ђорђевић.

Благо повијамо главу. Као при молитви. То се времену клањамо

и сагињемо се још ниже. Нећемо више јести месо, вежбаћемо јогу.

У циљу остварења Великог Сна. Треба главу гипко и лако једног

дана приближити сопству. Curriculum vitae. Бићемо склупчани

једнога дана, „к’а гамбори испригани на граделе”, као индијски

факири, задовољни и самодовољни. Нико нас више неће вратити

у усправан положај. Као „краљевски окот” од мноштва пацова

гордијевски везаних за репове.

Чујем вапај са једног прозора:

– Поврћа, људи! Дајте нам поврћа!

Осећам буђ око себе и рестрикцију материјализовану на

зеницама већим од подочњака.

Тражим и даље да ми повремено доносе књиге.

– А ко је добра од њих још видио, мој Жаро?

– Ма, није због тога, Ниџо.

– Него што, куку мене?

– Бојим се, Ниџо, да не напишем неки већ штампани роман. Јесенас

сам већ скоро био завршио „Буденброкове”, кад ми их донијеше...

Ниџо ме дуго гледа, промуља два-три пута протезу. Нешто га

мучи, запали „Ловћен”. Приставих кафу. Хладно је.

Покушавам поново да га одобровољим:

– Сјећаш ли се, Ниџо, кад је Видо Партели основао на Цетињу

удружење књижевника, „чији ће чланови постати сви они који се

обавежу да ће до првог априла идуће године написати нови

„Горски вијенац”... или макар преписати стари...?”

Никола ћути и даље. Гледа негде кроз мене. Клима главом.

– Ееј, Ниџо, да макар мало боље знам тај њемачки па да узмем

„Капитал” да га преведем назад. Тамо њима! – не одустајем.

– ’Ајде," Жаро, заспи мало, кумим те Богом, ево ми је цукар на

уши кренуо’!

Оде.

Убрзо се присетих шта му је. На данашњи дан, пре шест

година, 23. јануара 1989, Никола је убио два човека. Данас је

његов 30. јул. Мој датум. Постидех се.

Гледам поново ону гомилу седатива.

Можда ће стварно уминути бол. Можда је смрт добра. Заборавна.

Сипам таблете у длан леве руке. Не могу све да стану...

двадесет и друга глава

БЕНСЕДИНИ, БРОМАЗЕПАМИ И ОСТАЛИ

АМИЗОЛИ

Куца неко. Ко би то могао бити у ове сате? Три поподне је или око

пола четири и не очекујем никакву посету. То је онај део дана кад се

колебам да ли да се препустим нирвани поподневног одмора или да

замор продужим до вечери и тако побољшам ноћни сан. Двоумим се

да ли да можда аутору куцања ускратим било какав одговор и да

тако госту у невреме створим утисак да нисам ту. Мислим да је

пре мог икаквог одговора на куцање, или евентуалног питања

садржаног у тој краткој речци: „Да?”већ ушао један високи, млађи

човек. Како су ми пре његовог уласка наочаре склизнуле ка врху носа,

нисаму први мах могао јасно да видим како је обучен. Муњевитом и

за ове ситуације припремљеном акцијом, високим подизањем Горње

усне, наочаре приближавам очима и сад већ јасно разазнајем његов

лик. Не познајем га, али нешто ме подиже са кревета. Млади, високи

човек је у униформи! Да ли је брзину тог устајања одредио мој

давнашњи страх од рата и мобилизације, не знам, али тек саму

ставу ’мирно’ схватио да ово преда мном – није обично војно лице!

Шта би то могло бити? Униформисано лице испред мене стоји и

као да има неограничено много времена, с рукама на леђима, онако

иследнички почиње да шета около завирујући по угловима моје собе.

На раменима униформе има беле цветиће. Сличне ознаке сам виђао

на униформама војних музичара, али Господин испред мене ми не

делује музикално, мада никад не можеш да судиш по изгледу.

Ко би рекао да је Стравински музичар, а не обијач банака. А можда

је Господин испред мене војни цвећар! Да, мора бити да је то. Наша

војска је чудо! Све они имају, лекаре, научнике, музичаре и... цвећаре.

Ипак, одустајем да било шта питам господина флористу војног, већ

и даље у ставу мирно само очима строго пратим његове радње.

Завирује испод кревета. Ужас, тамо су ми прљаве чарапе. Неће,

ваљда...? Добро је, неће. Лакну ми, изненада, и као да начиних један

покрет који би се у војсци могао назвати „на вољно месту”, или

тако некако, нисам нешто дуго био у војсци. Како је приметио моје

опуштање, капетан Цветко ме, крајичком ока – ошину! Ја сад не

могу поуздано рећи да ли је у том погледу била садржана наредба,

или можда прекор због мог непристојног и недопуштеног

напуштања става ’мирно’ али да не бих ништа ризиковао, ја се ипак

вратих у најбољи став мирно који могу да направим, јер, као што

већ рекох, не поседујем баш велико знање војних вештина. Знам

само да треба високо подићи главу (то има по америчким

филмовима) и држати поглед онако хоризонтално, не померајући га.

„Поглед му се губи у даљини!” Е, то! Покушавам да се сетим где је

то најбоље показано. Не, није на филму. То сам уживо гледао на

Красној плошћади, кад смо као реципроцитетна екскурзија

посматрали смену страже испред Лењиновог маузолеја. Да, да, да,

сад знам! Треба, по моућности и не трепнути, ма шта се догодило.

И руке чврсто са испруженим шакама држати при бочним ивицама

бриљантно испегланих војничких чакшира. Али, ја на себи немам

чакшире! Не, ово што осећам под укрућеним длановима није оно

грубо сукно војничких панталона. Није, то је неки други материјал,

много је мекши и осећам да има велику моћ упијања. Зној са дланова

се аутоматски преноси на овај фини меки материјал и осећам како

су ми већ и бутине мокре. Који би то материјал могао бити? „Добро

упија, али брзо и процури.” То ме подсећа на нешто, на један давни

осећај. Знам, то је „фуштањ”! Тако се у мом крају зове фланел.

Подсећа ме на прве године живота, кад сам се будио упишан до грла,

јер би та пиџама од „фуштања” претходно добро упијену мокраћу

ревносно разносила и до најудаљенијих делова тела. То ми је увек

било необјашњиво – да и рамена која су тако далеко од извора буду

једнако упишана као и ношнице. Боже, па ја имам панталоне од

фланела! Не видим из овог руско-стражарско-лењиновско става

дезен мојих панталона. Облива ме зној! Генерал Цветковић и даље

разгледа около колико могу да наслутим из мог право угла гледања

на ствари. Разгледа и ћути. Ако је дошао са идејом да испита

могућности убацивања у мој апартман неког биља то нећу

дозволити. То, да ми донесу филадендрон да се бринем о њему, не

долази у обзир, то ћу му одмах сасути у лице! То је, мајоре

Цветичанин, превелика обавеза и ја не бих желео да дођем у

ситуацију да ми касније спочитавају моју евентуалну неодговорност

ако би филадендрон почео да показује знаке назатка у својој биљној

егзистенцији, ако ме добро разумете. А шта ако ме натерају да га

примим? На очи ми полако навиру сузе. Не, није то од бола, ни

жалости, нити је последица страха. Мислим, страх сигурно осећам,

али ово је нешто што нисам више могао да контролишем. Трепнуо

сам! У том тренутку су се низ моје образе слила два поточића од

накупљених суза. Знате оно кад се такмичите са неким ко ће дуже

да држи очи отворене, да не трепне? Смешно је, али на крају плачу и

побеђени и победник. Али ми ни онда није било јасно како руски војник

неће ни сузу да пусти поред мртвог Лењина, а добро се сећам да

смо и тада непристојно буљили у његове очи чекајући да трепне или

да му се макар замути поглед. Русомрз Власта је предлагао да

пробамо да га уплашимо са оним „Бу!”, или „Тре!” Ја сам им рекао да

би то било вероватно безуспешно јер Рус не разуме наш језик, а

„Бу!” и „Тре!” је уплашитељно и страшно само на нашем језику, па се

овај не би забојао. Онда је неко казао: „А да пљеснемо рукама испред

његовог лица? То би вероватно разумео.

То је такорећи – „есперанто”. Заменхоф, лично, дошао на лице

места! Ипак смо одустали. Власта му је, било је јако непријатно,

пришао мало ближе и рекао: „Еее, да си ти прави Рус, ти овде код

друга Лењина не би сушио образе.” Ја сам онда Власту, да не би

дошло до каквог међународног инцидента, одвукао, рекавши му да

можда он и није Рус, јер има Руса који нису Руси, па је овај Рус можда

тако један од њих. Власта му је, русомрзећи га, у одласку добацио:

„Bye, poker face!” Овде се и даље ништа не дешава сем што су ми

наочаре мало замагљене по ивицама. То су оне сузе почеле да

испаравају. Због тога почињем нормално да трепћем, престајући да

имитирам Руса који можда није био Рус. Да бих одагнао маглу са

унутрашње стране мојих наочара, прибегавам лукавству.

Почињем крајичком устију да дувам према горе не бих ли

расхладио стакла. То радим десном ивицом доње усне, јер је

официр с ружом у овом тренутку са моје леве стране, те сам

тако сигуран да не може открити моју намеру. Полако ми се

бистри десно стакло и то ми уноси известан мир. Увек сам

сматрао да је успех у животу састављен од малих корака и да

се тако тим малим помацима може стићи и до највећих висина.

„А где је?” – чујем питање од непознатог парацветног лика.

Страшан је осећај који је тада допро до моје свести. Схватам да су

фуштањске панталоне потпуно мокре од зноја са спољних страна,

дакле тамо где су руке, а секунд касније у одблеску од ограде

кревета који је ту испред мене видим и дезен мојих панталона. Па, ја

на себи имам – пиџаму! Страшно, како сам могао да пустим човека

унутра овако непристојно одевен. Зато је, вероватно, и љут, па ме

и не гледа, него само тако презриво разгледа около. А можда му је

само непријатно што је тако бануо у невреме, па скреће поглед са

мене. То ме за тренутак подсети на једног очевог рођака, који је у

рату рањен у главу и никад му нису извадили Гелер. Тако су га и

звали – Мошо „Гелер”. Није било опасно, али је понекад Гелер

почињао да му шета. Онда би Мошо био мало нервозан. И онда би и

он шетао. Демобилисали су га и пензионисали, али он није хтео да

врати униформу. Овако је и он знао да бане усред ручка (знам да ми

је било јако чудно што му нико не нуди столицу) и онда би дуго

шетао око нас у тој униформи. Сто је био на средини, тако да није

морао да иде тамо-вамо, него је стално ишао у круг. Нико се због

тога није узбуђивао, сви су на то нормално гледали, једино би мом

брату понекад било мука, јер га је преко тањира стално пратио

очима, па би му се завртело у глави, а једном је и повраћао. А после

је још добио „дату” од мајке, јер није пристојно у току ручка гледати

около.

„Је ли”, прену ме поновљено питање, „где је?” „Ко?” рекох,

или сам помислио да сам рекао, или је само све у устима било подешено за то питање. Чак сам сигуран да је то

питање било кренуло од мозга, али се очигледно није чуло. Није ми

схватљиво како је тако кратко питање могло да буде загубљено на

тако кратком путу. Ово је добро! „Кратко питање на кратком путу!”

Разумете игру речи? Чудесно! Имам два пута „кратко” у једној

реченици, и то каквој? Краткој! Невероватно. Да. И то се ту негде

изгубило. А где је мозак, а где су уста? То ти је такорећи одмах, ту –

ни да пљунеш. Јесте. Јесте! Пљувачка! Сува су ми уста, то је то.

Изгубио сам пуно течности у последње време. Зној и сузе, ипакје то

много. Још је само требало и да се... разумете? Уф, уф, аха, схватили

сте? Не, ја ипак јако добро владам овом ситуацијом, и нећу ничему и

никоме дозволити да овлада мноме. У, ово је опет добро. Имам „влада”

и „овлада” заједно, као малопре оно...

Пљувачка. Концентришем се и крећем да скупљам пљувачку,

како бих ипак могао пристојно да одговорим. Нисам сигао да

поновим своје питање, кад чух оштро, заповедничко:

„Молим?” Као из топа сам сад већ беспрекорно припремљен

изговорио врло артикулисано оно планирано:

„Ко?”

На то брзо чух коментар:

„Шта се дереш?”

Сад, могуће је да сам ја, из бојазни да ми се не понови грешка

од малопре, мало гласније упитао: „Ко?”, али нисам стекао

утисак да сам се, како је рекао официр и џентлмен, „драо”. Само

сам хтео да будем јасан. Знам то и из школе да је много

интелегентније бити јасан и гласан, чак и кад не знаш лекцију.

Треба самоуверено почети, имати свој став, показати личност

и зубе ако треба. Већ сам био готов да му саспем у лице своје

мишљење о том, како га је он назвао, „дрању”, које није било то,

и да га питам шта уосталом тражи овде у три сата, кад ми се

униформа унесе у лице и тихо упита:

„Шта се тресеш, је ли?” Ту сад, засигурно знам да се нисам

тресао, како је то он казао, већ

сам само скупљао снагу и пљувачку да му све гласно и јасно кажем

шта мислим о њему, а то што он мисли да сам се „тресао” то је

његова ствар и нећу да се мешам. Не би, уосталом, било ни

пристојно коментарисати туђе мисли. И та помисао да сам хтео

да будем непристојан, завирујући у његову интиму, натера ме да

помислим да му кажем: „Извините.” „Где је?” зачух поново.

У мени се сад помешало осећање стида, због пиџаме, беса, због

оног драња које стварно није било „драње”, а и незнања. Ја стварно

нисам знао „Где је”, али ме је срамота било да питам „шта?”. Бојећи

се да се још дубље не заглибим, одлучио сам да је ипак најборбеније

да ћутим. Можда ће се у међувремену нешто догодити, нешто

неочекивано што ће све променити и учинити да све буде као некад

кад је оно било лепо, кад сам био сам. Тада је непознати официр

цвећа урадио нешто што ме је истовремено и изнервирало и

смирило. Сео је на мој кревет, узео моје новине и почео онако

незаинтересовано да их прелистава. Разбеснело ме је откуд му

толика слобода да то уради, али ми је и лакнуло, јер је цела

атмосфера постала много опуштенија. Ипак, да га не бих изазивао,

одлучио сам да останем у ставу ’мирно’. У ствари, ја сам хтео чак

можда и да седнем поред њега, то сам слободно могао, јер ипак се

ради о мом рођеном кревету, чак сам се носио мишљу да могу и да

га пријатељски лупим по колену, или да га загрлим, јер опет је све

добро прошло, али сам брзо напустио тај план, да не би можда

помислио да имам неке друге намере. Читао сам једном да има жена

које страшно воле униформе и да их то тера на непристојне

побуде. Ако има таквих жена, могуће да има и таквих мушкараца, па

би овај фини човек могао помислити да сам и ја један од њих, и онда

би ме, бојећи се да сам љубоженствен у њега, можда и ударио, а ја

то никако не бих волео. Никад то нисам волео. Кад је оно мајка пала,

па су мислили да ћу се родити мртав, страшно ме је заболела лева

цеваница, још се види. Ја не знам да ли је она стварно пала, или је

неко ударио, али ме је страшно болело и нисам хтео да се родим.

Намерно сам то хтео. Нисам хтео ни да дишем, али су то они

открили и онда више нисам имао куд. И више нисам могао да

останем тамо. Од тада не волим кад ме ударе. Некад су се љутили

што нисам знао прави одговор, па су ме тукли, а ја сам у ствари

само ћутао, јер нисам хтео да измишљам неки одговор који

није добар. Изненада је моје сећање на детињство прекинуо

овај цветни човек, повукавши ме за рукав:

„Седи, ’ајде седи.” Не волим кад ми говоре „ти”, кад ме вуку

за рукав и кад ме терају

да нешто урадим. Ја њему нисам рекао „ти”никад, а и не познајем га,

да бих с њим могао да будем на „ти”. Налазим да је врло непристојно

то што ме је Цветко повукао за рукав, рекао ми „ти” и натерао да

седнем. Ја мислим да он мене провоцира, хоће да га нападнем и да се

онда тучемо. Ја то не желим и нећу му дозволити да ме наведе на

нешто због чега бих се после кајао. И оно што је после урадио је

исто личило на провокацију. Прво је врло површно прелиставао моје

новине и тако се према њима односио као да су његове. Онда је

застао, погледао нешто при врху и затим рекао:

„Који ће ти ово...?” Није завршио, мада сам мишљења да је

хтео да ми саопшти нешто

непристојно.

Он би ми можда то и рекао, али је онда ушла једна девојка у

белом и казала:

„Хајде, терапија, пустига, командире, сад треба и да спава.”

Мислим да је ово већ превршило сваку меру, јер већ двоје

непознатих људи, за кратко време долази код мене, без

икакве најаве. Ова девојка у белом чак није ни куцала кад је

долазила. Само је ушла, гурнула ми нешто у уста и натерала

да то прогутам. Не волим кад ме терају да једем и пијем на

силу. Ја најбоље знам кад сам гладан.

„Сестро, Где је онај шах?”, питао је Цветић новопридошлу девојку,

која ме је врло повредила јер ме је потпуно безразлога ухватила за

нос и чврсто држала једном руком, а другом ми сипала воду у уста.

„Ово је страшно” помислио сам, али ја, из ината, нисам хтео ништа

да предузмем. Више је него очиледно да су се ово двоје организовали

са једним јединим циљем – да дестабилизују мој мир. А, не, неће то

ићи са мном тако лако, Господо драга! Као прво, нећу насести на

њихове псеудониме – „командир” и „сестра”.

„Сестра”му сигурно није, јер немају никакве физичке

сличности, то сигурно знам, јер то увек уочим код људи.

„Па си овде нашао да тражиш шах?” Очигледно је да су

разговарали у шифрама да не бих прозрео њихове намере. Али, нажалост, иако сам имао план, да Цвелета прво

ошинем погледом, што би девојци сигурно за тренутак скренуло

пажњу, тако да бих у тој њиховој паници могао и да устанем и онда да,

да... осетио сам страшну врућину у глави и само сам још чуо:

„Види ове

новине!” „Шта?”

„Види датум – 31. јул,

1993.” „Јадник. Лаку ноћ!”

Гледам како вода односи све моје седативе у канализацију.

двадесет и трећа глава

ПАТЕНТ ВИТОГА РЕБРА

„Amicus Šešelj, sed magis amicia veritas”

– Аристотел –

Вруће ми је, или се прикрада некаква болештина, то двоје зими

никако да разликујем. Истрази се очи склапају, зевају чак довде, а ја

бих тако радо лутао некуд, кругом макар. Како неком да објасниш да

и нема претеране радости у феномену спавања. Тешко. Не причамо

истим словима. Овде обично и не слушају кад им неко прича.

Понекад чујеш нечије питање, а онда те у пола одговора прекине

сопственим. Ти си ту више био као лагани изазов, лакмус, само да

би он могао да излије мудрост, не као и реални сабеседник. Човек

себи довољан. Све повијенији, све окренутији јаству.

– Поврћа људи, дајте поврћа!

Многолика магла мрачи ми мозак.

Данас је тридесети јануар, 1995. године. Понедељак. По

нашем рачунању времена, то је први дан седмице. По Старом

завету, који су писали Јевреји (а превео Даничић, а не Вук, како

сам доскора мислио), недеља је први, а субота седми дан. Тада

Бог увиде да је све добро што је направио за првих шест дана,

па је одлучио да одмори мало...

Бројеви, дани, речи, предсказања...

Падају ми поново на памет речи и текстови које сам последње

изговарао на сцени.

У „Малој”:

„Судбина, баба...” пуцањ и „баба” (Рената Улмански) уби мог Жику

Ајкулу.

У Чаруги” (са омчом око врата): „Збогом,

народе...Чаруга путује...(мрак).

У „Позоришним илузијама” (у тамници, са металним оковом

око врата):

„Ма, како ме тешка судбина прогони...”

„Стаклена менажерија”: „И

тако, нема више... крај.”

Да, и та последња реплика:

„У тамњицу, у тамњицу!” у „Шћепану Малом”.

Случај је хтео да мој први и последњи професионални наступ

буду у Његошевим текстовима. Први, 1980. у „Горском вијенцу” у

Народном позоришту, у Београду, последњи, у „Шћепану Малом”,

1993. у Будви. Тринаест година је то трајало. „Шћепан Мали” је

моја тринаеста премијера у Југословенском драмском позоришту.

Оно се десило у петак, тридесетог на тридесет и први јул. Тачно

негде у минут, осамнаест месеци после Асјиног рођења. Убио сам

Поповића, рођеног на мој рођендан, деветнаестог јануара, тачно

тринаест година млађег од себе. Испалио сам тринаест метака!

Судија Милић Међедовић, који је био започео наше суђење, па

наоколо претио да ће нас ослободити, затим напрасно

затражио да буде разрешен судијске дужности, данас је од исте

Народне скупштине Црне Горе затражио да га поново именују за

судију! У директном ТВ преносу је Аћим Вишњић, радикалски

првак, запитао Скупштину:

– Је ли то сад прошла опасност по Међедовића, пошто су

Лаушевићи пресуђени?

Вишњић јесте експонент Војислава Шешеља, с којим се политички

никако не волим, али страшно волим истину.

„Драг ми је Шешељ, али дражи ми је Вишњић.” Је ли то

Аристотел хтео да каже?

Пре пар дана ми је у посети био колега, Мило Мирановић.

Опет ми донео кило дувана. Каже ми с врата у соби за посете:

– А, мали! Овај је „с мјеста”! Љешански!

И Мило је, исто, „с мјеста”, из поштених Кокота, села надомак

Подгорице.

Била је зима, пре неку годину. Правили смо промоцију Цетиња,

као престонице. Мило, душа, каквог га је Управник сачинио, мојој

смрзнутој сестри Бранки и њеној пријатељици, Соњи Закрајшек,

после неког кијамета у ком су заглавиле надомак Цетиња, доноси

у хотел – вунене чарапе! Добри Мило Мирановић!

Штета за Цетиње што Мило није са Цетиња.

Мотам цигарету. Његова јакота је постигла оно што нису могле

ни септембарска дератизација, ни кинески круг кредом, ни све

моје досадашње мишоловке. Прво сам видео батаљон бубашваба

како беже, оклопом без обзира, из моје самице, затим је и паук

који се досад плашио само духова, почео да скупља своју мрежу

из углова плафона. Са ивице прозора, скоро затрпан са

сакупљеном мрежом и чини ми се мутног погледа, личио је на

неког измученог падобранца који не може да остави своју кабасту

свилену куполу, па сад бежи после језивог десанта.

Финале је ипак било кад је дошао миш, Мали Сиви! Крвавих

очију (свима су такве од Миловог дувана, сем Милу и мени) стао

је насред собе и пита:

– Зашто ми то радиш?

– Теби?

– Да, мени! Издржао сам онај смрад од „Марлбора” који су ти

увалили као „петицу”, а пушио си „Поинт”, само да знаш! И ћутао сам,

све време. Кад си оно пржио димљене укљеве, кажем себи – нека га,

ужелео се, и то сам прећутао. О оном подмлађивању кајмака

нећу ни да трошим речи, али ово? Што је много – много је! Нађи

неку другу будалу која ће да живи с тобом!

Отишао је. Наравно, као и у свим хомосексуалним растанцима,

застао је поред врата, не окрећући се, ишчекујући извињење,

вапај. Онда се кратко осврнуо преко рамена, стављајући ми на

увид мутне очи, затим, високо уздигнуте главе, отишао.

Је ли плакао од дима? Питао сам се да ли треба да потрчим

за њим, да га зауставим? Оставио сам мало сира поред врата и

ону нацртану сланину ако његов одлазак није дефинитиван, већ

само такав – патетичан.

И сад, шта ми је важније – хедонизам или „друштво мртвих

песника”?

Седми фебруар, уторак, пет

стотина педесет и седми дан

Овде се људи из петних жила труде да једне друге што успешније

убеде у своју невиност. Кад ту степеницу савладају, онда крећу у

други, наоко лакши корак, убеђивање самог себе. Тако, „добро

припремљени”, уљуљкани у сопствене истине, одлазе пред суд где

их обично сачека тешко разочарење. Суд нема исто виђење њихове

кривице, већ крене да се бави оним што је он, несрећник, тако

„успешно” прикривао и од других и од себе. Зато су ти повраци са

рочишта углавном скопчани са депресијом и језивим разочарењима.

Рако Поњагић још увек плаче. Никола за њега каже:

– Е, вала, ако му је и прађед нешто ваља’ и њему је нос о’кинуо!

Таман се Рако припреми за излазак из затвора, кад избију на видело

нови детаљи, сведоци, вештачења и... нова бујица суза.

Да ми је његове слободе мало.

Никола је добио слободан викенд. Први пут од кад је у затвору

излази напоље, а да није нечија сахрана, посета доктору.

Шетам са Пуцом. Ја са њим, он сам:

– Дан који лети! Има га, али није ту! Дан за савјете, за куђење,

за нешто што се затвором не може назвати!

– Custodia ђonesta! – изговорих гласно проверавајући да ли ме

уопште и примећује. Не. Не примећује. Наставља:

– И што ми фали понекад у затвор? Жене. Жене! То је

највећа казна! Није жена – писмо. Жена је загрљај, удварање.

Што би то овђе могло да надокнади? Не, не постоји замјена за

тако добар патент витога ребра! Нема га!

Сами смо на кругу. Привилегована шетња. Смрачује се. И ја

сам сам, попут Пуца, али лакше ми је кад ћутим. А Пуцо је

неуморан. Држећи се за препоне, пита ме, пита цео свет:

– И, слушај, ђе ти је најљепше – испод туша, у жени, или за

шанком?

Замислих се, зинух да одаберем, не даде Пуцо:

– На ливаду! Водиш љубав, пијуцкаш француско вино и

ромиња љетња киша!

Са једног прозора се чује:

– Пуцо, је л’ ти то друг?

То је био један од браће Бркојевића. Пуцо изненада признаде,

мењајући тон, са великим олакшањем:

– Лаушевићу! Ма, да се не лажемо, вазда сам мало при прању

зуба више угађао десној страни, горњој.

Добро, макар ми је ставио до знања да зна са ким је у шетњи.

двадесет и четврта глава

ДРЕЦУНОВИ ИЗГУБЉЕНИ КЛИКЕРИ

Враћам се у ћелију и почињем оца да

сликам. Хоћу ли завршити већ нешто овде?

На радију је пренос Скупштине Црне Горе. Усклађују републички

Кривични закон са савезним... затим проглашавају Краљевско

позориште „Зетски дом”. Расправљају и хоће ли вратити адвоката

Међедовића међу судије. Прилично митомански себе проналазим

у свим темама. За говорницу излази посланик Народне странке

Предраг Дрецун. Пита Скупштину:

– А шта је било са идејом о оснивању Позоришне академије на

Цетињу, коју су иницирали глумци Мики Манојловић, Бранислав

Лечић, Мирјана Карановић и... Стела Ћетковић.

Доста смо времена потрошили бавећи се пројектом цетињске

Академије. Можда највише Лекин и мој професор, Мирослав – Миња

Дедић, а, уз њега и ја, као недоказани „пророк из места”. Чак смо

професор и ја конципирали и Статут будуће Академије. Да. И

остали, које Дрецун помену, били су врло заинтригирани читавом

идејом. Више пута смо о томе причали и са премијером Црне Горе,

Милом Ћукановићем. Најчешће после представа у Будви, а једном и

званично, у његовом кабинету. Хтели смо школу која би позивала

предаваче из читавог света, али имала и сопствену театарску

продукцију, по угледу на Роберта Ћулија и његов Театар у Улму.

Мики је предложио идеју о довођењу Питера Брука, Кустурице,

Унковског, Мађелија, а и поменутог Ћулија, као гостујућих

предавача. Хтели смо и да се преселимо сви на Цетиње и да тамо

радимо, као предавачи, глумци, аниматори културе, да учимо нове

студенте оном што смо сами осетили као недостатак школа које смо

завршили... да уче језике... да им дамо све што смо ми научили...

Мики ми је рекао, да су, после мог усуда, сви, осим Стеле, одустали

од пројекта...

А што написах „недоказани пророк из места”?

Не сећам се да сам, што се глуме тиче, икад нешто „с

анђелима” на Цетињу направио.

Одмах негде по мом дипломирању, осамдесет друге, или треће,

идејни твораци лидер Додеста, Слобо Милатовић, дође на идеју да,

сада, као професионалци, обновимо нашу аматерску представу „Марко

Краљевић – Суперстар”. Мима Караџић, Марко Баћовић и ја,

одушевљено пристадосмо. Играјући поново исте улоге: Мима –

Буздована, ја – коња, Шарца (покојни Слободан АлиГрудић је имао

спреман коментар – „Ма, то је подела на прву лопту!”), Марко – Мусу

Кесеџију, а били смо појачани са Ацом Берчеком (уместо

фантастичног Душана Бојића, који је био већи таленат од свих нас

заједно у Додесту), неодољивим Јосифом Татићем (Црни Арапин) и,

тада, вероватно најбољом српском глумицом њених година, Горицом

Поповић, која је улогу Косовке девојке наследила од најшармантнијег и

најлепшег члана Додеста, Јованке Ковачевић. Била је то прилично

привлачна подела која је доживела велики успех тог лета, широм

Југославије. Били смо и мобилни и практични. Цела екипа, заједно са

једноставном сценографијом, могла је у Берчеков комби.

Одмах сутрадан, после успешне премијере у Подгорици,

седосмо да се договоримо о наредним репризама и

гостовањима. Било је већ више позива из читаве земље, а ја

замолих колеге да мени оставе договор са мојим родним градом.

Одох на Цетиње. Беше то крајем јуна. Тражих да се видим са

директором Центра за културу. Друг Хаџић ме одмах прими.

„Ма, нема никаквих проблема!”

„Сјајно!” „А, ђе бисте ви давали ту

приредбу?”

„Па, мислим да би најбоље било на Љетну позорницу.. ”, најбоље се

осећам кад нађем прилику да говорим цетињским акцентом.

Тада и намерно промашени падежи делују ухоумилно. Макар ја

тако мислим.

„Ау, а то ће богами бит’ доста

тешко...” „Зашто то мислите?” „А,

богами смо пунани овога љета.”

„Па, ми још нијесмо уговорили ниједно гостовање, ми ћемо се

уклопит у ваш календар”

„А што знам... Тешко је то. Заисто тешко...”

„Па, колико имате заузетих термина?”

„Па, ево, рецимо осмог августа ни долази Ивица Шерфези!” „Аха,

а остали термини... јул, август... мислим мимо тог осмог,

прва половина септембра?” „Не знам, не знам... а, што ћемо,

ако... кад ви дођете, зажди

пљусак?”

Хтедох друга Хаџића да подсетим да су чак и једног Сартра,

кад је почео да се бави прогнозом времена, стртили Немци и

стрпали на робију, али оћутах. Немаца нигде на видику, а и друг

Хаџић ми нешто не делује сатрвен од Сартра.

Тог „кишног” лета смо нашу „приредбу” играли око тридесет

пута. На Цетиње нисмо отишли.

Не знам с којим метеорологом смо покушавали да уговоримо

гостовање нашег „Горског вијенца”, пар година касније, опет у режији,

незаобилазног гуруа „Додеста”, Слоба Милатовића, али и поред

четрдесет и нешто одиграних представа по Црној Гори, Косову,

Београду и Шумадији, моје Цетиње није видело Петра Божовића, као

игумана Стефана, Горана Султановића, као Мустај кадију, моју

посестриму – Љиљану Драгутиновић, која је у алтернацији са највећом

црногорском Црногорком Црне Горе – Драгицом Томас, играла сестру

Батрићеву. Није чуло ни чудесне гусларе Бошка Вујачића, Славка

Алексића... Да, није видело ни мог Владику...

Цетиње баш не љуби своје.

Али, једном, само једном, је било другачије, било је лепо. Лијепо.

Имао сам тада шеснаест година. Већ живим у Титограду, али

долазим на Цетиње, да будем са Милим, са теткама,

успоменама, можда видим Ивану. Негде се било прочуло да

„један мали лијепо чита и казује стихове”. Нађоше ме неки

организатори, спремају већ традиционалну фешту, „Цетињани

своме граду”. Пристанем, поносан.

„Али, мораш да се прво видиш са Мирком Братичевићем, он је

иницијатор догађаја.”

Знам за њега, познати музичар из Шведске, Цетињанин.

Одлазим, с тремом, у његову кућу, у близини болнице „Данило I”

и тамо видим и Олгицу Милошевић, исто нашу Цетињанку,

оперску певачицу, бескрајно шармантну жену. Олгица, или

„Bella Montenegrina”, како су је звали Талијани, управо завршава

пробу са Мирком који је прати на клавиру.

„Здраво, сине, сједи!” Послушах, одмах, најбрже што сам

могао. „Ти лијепо читаш, рекли су ми.” Фин господин,

негована брада, лепи манири.

„Да... не знам.” „Живио је једном у овом нашем граду, млад си

ти још, један велики

пјесник, Александар – Лесо Ивановић, а ја бих волио да ти

читаш једну његову пјесму.”

„Добро.” Пристадох.

„Ево ти је пјесма ту, па је прочитај.” Даје ми откуцане „Каре

Шабанове”, с којима сам одрастао, плакао,

и говорио их, већ у том добу, бескрајно много пута. Гледам онај

папир, испред мене директор шведске опере и једна београдска

примадона. Гледам оне стихове, опет гледам њих...

„Је л’ можеш ти то?”, скептичан је господин Братичевић.

„Мислим да могу...”, доста сам несигуран.

„Па, ’ајде... сине...”

Прочитах на брзину познату ми песму, гледам у Мирка. „Што је

било?”

„Па, прочитао сам је.” „Ја нијесам

ништа чуо, а ти Олгице?” Олгица

се осмехну.

„А је л’ треба наглас?” питам.

Олгица прасну у смех, а мало затим за њом и господин

Братичевић: „Не, не треба... наглас, положио си!”

Тако је прошла моја прва аудиција у животу.

То је било успешно вече, два дана касније. Говорио сам Леса

и био сам Цетињанин. Више него икада, ни пре, ни после.

Можда сам био Цетињанин и кад сам, последњи пут, за Цетиње

пратио професора Мила Ђукановића, мог „dottora”. Тада сам на

београдској комеморацији казивао те исте стихове:

„Сјећање ме лаком тугм ови:

... вече слази и мирише липа.

Кроз сумрак се чује колска шкрипа,

– с пута иду кари Шабанови....”

А Предрага Дрецуна сам једном, давне шездесет и седме, испред

„Бојанине” зграде, у улици Николе Лекића, на Цетињу, где би он, са

братом, лети долазио код своје бабе, госпође Зорке, победио у

кликерима. После смо заједно били и у гимназији, „Слободан

Шкеровић”, у Титограду. Различита одељења, али сретали смо се.

Јављали један другом. Да ли је могуће да је због пар изгубљених

кликера још увек љут, или ме се једноставно – не сећа?

Или ме то власти бришу и из прошлости? Јесам ли тако

опасан да ме треба уклонити и са старих фотографија, као

Маљченка, Троцког, Јежова?

Човек неизвесне будућности, прокажене садашњости, полако

почиње да губи дан по дан и своје прошлости.

А можда сам ја све ово измислио?

двадесет и пета глава

БОГОХУЉЕЊЕ

„На јави је моја душа богат сељак, весељак”.

– М. Црњански –

Није.

После тешког буђења опет сам сликао оца. Дуго. И опет не иде.

Млад, леп, двадесет и четири му је било уочи рата, пред служење

војске у Земуну. Опет сам га достарао до доба из ког га се најјачег

сећам и хтео да матирам пастел. Не, шта ја то улепшавам? Сада

је стар, пао је пре два дана код Спортског центра.

Мили каже да је „ипак много љепше да се чује да ти је тата

пао код Спортског центра, него, рецимо – близу гробља”.

Бранка покушава да га заустави:

– Мили, молим те, није ишао на тренинг, пао је због

шећера. Наш брат је био неумољив:

– Па, боље због шећера него да је пао – због двије штеке цигара?

Нема ових дана уопште...

Питају ме шта то радим. Кажем:

– Сликам оца.

– Зашто? (интересантно питање)

– Умире – нађох изговор.

– Колико дуго?

Тражим около одговор. Сетих се:

– Јако дуго.

– Да... Непријатно. (то се њима никад не би десило) – колико то

(ипак) траје?

Људе незадрживо тера нешто изнутра, нека болесна потреба

не би ли све спознали о детаљима туђих болести и мука. Ако

бих кренуо да им причам о каквој радости, тешко да би ме

питали за појединости. Као што и на покајање увек дође много

више људи, од честитника при рођењу.

– Па, има томе... – упутих лагано десну шаку негде према горе

објашњавајући колико то траје.

– Да, да, да... – саосећајући пристају, накратко, задовољни

одговором – Лепа Вам је ова комода. Да погодим, Венеција?

Седамнаести век?

– Није. Фабрика намјештаја „Марко Радовић”, 1966, а гондола

јесте из Венеције и мало је млађа, мислим да датира из 1969.

– Од шећера?

– Ма, јок, пластична.

– Не, мислим – отац.

– А, да, јесте... шећер.

– И колико већ...? (Ево га опет!)

– Шта то?

– Па, то са смрћу... ?

– Не разумем?

– Мислим колико дуто већ... је ли... то... умире?

– А, то? Па, умире једно већ... тако... скоро осамдесет година,

али нико то досад није схватао озбиљно. Ентропија. Разумете?

– Не, не, не, није важно! Заборавите.

Ако људе већ не можеш да отворено одбијеш можда није лоше да

се направиш мало на будалу. Њега, рецимо, неугасно занима твоја...

најдража улога, боја, или већ нешто тако занимљиво из његовог

споменара, а ти му тужно саопштиш да је Конфучијев отац био

педофил. Пуцо је потпуно у праву.

Лудило почиње онога трена кад човек престане да се боји

људи, гледајући их као ствари, а почне да се плаши ствари,

дајући им људски изглед.

– Мислио сам да не треба више ништа додавати у моју одбрану,

али ево поновићу – ја не волим своје филмове. Већину од њих

није уопште требало снимити, а ако и јесте, требало је да своје

улоге препустим неком другом. Једино иза чега могу стати, то је

пар добрих тренутака које сам доживео испред камере, неке

емоције које су биле замећатељне, можда опет на крају, више за

мене него за гледаоце. Зато је требало све то сачувати за себе. А

тако је и са сликањем, које може бити само твоје, јер Њега, ван

тебе и нема. Остало је појавни свет, смишљен као препрека, или

изазов, на том путу ка себи, ка Управнику. А сликање је самоћа,

препирка са Њим, са собом. Зато је продаја, или чак пуко

раздељивање твојих слика, твојих речи – распродаја твог сопства.

Слике, речи, припадају само теби, а та егзибициона потреба да

наше слике и речи види и чује и неко други, није ништа друго до

хвалисање, богохуљење, удаљавање од Управника, од нас самих.

– Зар тим „богохуљењем” не помажеш неком, не наводиш ли

га на његов сопствени пут препирке са... Управником?

– Не, људска сујета не трпи туђу памет, ватра се увек наново

открива.

– То је опште место, бежиш од одговора.

– Одговор не постоји, има само питање – чему све то, та

препирка са Њим?

– Па, рецимо, у потрази за истином...

– Ни истина не постоји. Постоји мишљење, лични став, нешто

као доњи веш.

– Али, за то богохуљење треба имати и талента, зар не?

Неталентовано трућање и неугледне линије не требују ником.

– Није довољно имати талента, мора се имати и ваше

одобрење за то, зар не пријатељи моји? Ово нисам ја казао,

већ један бркати Фридрих.

– Добро, добро. А, једу ли нешто ти „богохулитељи”? Требају ли да

се стрпе до доласка комунизма да би код лекара отишли бесплатно?

Треба ли попут Христових птица да не брину за обед свој, за своје

сутра, за пород свој? Од чега ће да живе?

– Па, могу да поправљају ципеле, као лондонски Милош, а то

је и племенито. Ципелама ходиш кроз живот.

– „Сажаљење према нижима као мерило узвишености?”

– Престани са цитатима!

– Ти си први звао Ничеа!

– Ништа ми... више није важно...

– „...нашао си добар бенд?” Ко си ти то сад? Попкомуниста?

Или само нихилиста?

– Сваки екстрем је безнадежан и не носи доњи веш.

Пети март, 1995, недеља, пет

стотина осамдесет трећи дан

Рако Поњагић се грли са сваким новим ко дође у затвор. Љуби,

срећан, сваког коме продуже притвор, а нескривено тугује, плаче,

кад некога пусте напоље. Данас је у подне ново рочиште нашем

јуначком сину. Последњих месеци смо сви од њега могли да

чујемо „чекам овај осамнаести март”, „чекам овај четвртак”. Сви

смо чекали заједно са њим. Рако не зна случајеве људи који су са

њим у соби, а камоли других. Ако га данас осуде биће куку и леле

за читав затвор. А опет, тај кукавичлук храбри друге.

– Сви се хране његовим усраним гаћама – каже Никола. Вратио

се. Једе неки сендвич. Никола и ја га сретосмо у ходнику.

– Одложено је... суђење... због једног свједока... који се није

појавио... оца му покваренога... Убићу се... Жарко... Никола...

браћо једина... – окупан у сузама, рида. Да, и једе.

– Уф! Да ми је твоје пантљичаре, уф! – закука Никола,

одлазећи у шетњу.

Сад Рако – ’чека... четвртак у... осам и...

тридесет’ Сви чекамо.

Јесмо ли се смели смејати као деца? Слабо. То би било само

призивање несреће. Постојала је стална потреба за

равномером између зла и добра, смеха и суза, па се вазда

говорило, ако се дете пуно смеје:

„А, дабогда на добро изашло!” јер се зла плашило. „Само да

не чује зло!” „Стави камен у ципелу!” Као да су мислили –

колико се смеха одваља, толико ће се суза пролити. Рако

Поњагић се изгледа много смејао док је био мали.

Ја сам у раним годинама пуно плакао. Смејао се ретко. Можда

се осмехнем кад порастем?

Почињем да шетам. Можда са својих седам корака стигнем негде.

двадесет и шеста глава

БАЈКА О КАШИКИ И ЗЕЦУ

„Страх од опасности је хиљаду пута гори од саме опасности”

– Данијел Дефо –

Јутарња шетња. Црн Никола и ја. Шета, иза нас десетак

непознатих. Ту су и браћа Бркојевић, Ројнић са њима.

Непријатност у тешким шапатима изражена.

– Готово! – идемо, нагло заврши шетњу командир Жишка, с

којим су ме Подгоричани стрпали у један виц:

У једној лакшој шетњи, ја као питам Жишку:

– Колко је, Жишка, висок овај зид?

– Пет и по метара.

– То би Бубка прескочио, к’а из зајебанције...

Замисли се Жишка, на трен, па се прибра и упита:

– А, у коју је собу тај?

Вечерња шетња. Као у позоришту, сви пређашњи. Нема само

Жишке. Шетњу надгледа командир Крушка, широко зевајући. Са

нама шета и, као костур мршав, Боњо Павићевић, са прогутаном

кашиком у желуцу, мој познаник из титоградске гимназије. Ту је због

неке финансијске ујдурме. Како није добио пре три дана ни

продужетак притвора, ни оптужницу, а ни жена му није дошла тог

дана („А, обећала је!”), „да их све нагрди, једанак, на гомилу”, јуче је

– прогутао алуминијумску кашику. Нико се изгледа због тога

није много узбудио.

Ни тужилац, ни управа затвора, ни жена... Чак ни он. Сви

идемо даље. Шетамо.

Један од Бркојевића је у маскирној униформи. Боња то, тобоже, јако

чуди:

– Ниџо, а што онај шета у маскирно’?

– То ти је зато да се ми сад препа’немо од њега? – Никола

саопштава дијагнозу.

– А-ха! – Боњу је сад већ много јасније.

– Мислиш да је због тога? – укључујем се и ја у дискусију.

– Е, јес-јес! А то му је можда и работа – озбиљан је Никола.

Настављамо шетњу.

Размишљам о тој маскирној униформи. Да, у праву је Никола –

она треба да заплаши гледаоца. Ваљда, противника. Као, он се

не разликује од жбуња и ти, тако, пролазиш, а онда он искочи

испред тебе и: „Ааааа!” И, нормално, ти си онда уплашен и

допола поражен. Добро, то је кад сте ти и он међу осталим

жбуњем и кад је око тебе – рат. А што би неко носио маскирну

униформу, мимо рата, на затворском кругу? Не знам.

– Ниџо, ти оно имаше обућарски занат...? – присетих се.

– Е, Жаро! А имам и пекарски.

– Па, што би ти онда мога’ да носиш, овако по кругу?

– Па, мога’ би они мали чекић, за по’цукивање – сети се Никола.

– Аха. Или неки плех, а, Ниџо?

– Е, Жаро. А мога би’ обоје. Па да зацукам с оним чекићем у

плех сваки пут кад обрнемо круг!

– Немој, Никола, молим те, боли ме кашика, не могу!

– Боњо покушава да обузда смех, држећи се обема шакама за

стомак.

Пада ми на памет да је између урнебесне комедије и крваве

трагедије увек јако танка линија. Кажу да су једном, до зуба наоружане

војске, француска и енглеска, у оном њиховом Стогодишњем рату,

стајале једна наспрам друге чекајући знак за стравични судар који ће

окрвавити то невино и зелено поље међу њима. А онда се догодило

нешто сулудо. Пољем између две војске је однекуд кренуо да трчи –

зец! Бежао је од једне до друге војске, па опет назад и све тако у круг.

Призор је био толико смешан да су обе војске праснуле у назадрживи

урнебесни и оздрављујући смех. Не,

тог дана нико није изгубио главу, захваљујући смешном зецу! Ко

ли га је послао?

Маскирани Бркојевић, са браћом и осталима, стоји по страни,

код излаза, ми смо у кругу. Ако се нешто не промени, на крају

шетње, ми МОРАМО поред њих, заједно с њима назад у зграду.

Видимо да се нешто тихо договарају. При вратима је мамурни

командир Крушка. Заговорио се са једним старијим

притвореником око степеновања шљивове ракије.

Стискам нож у џепу од јакне. Сечиво је пет и по сантиметара дуго.

Колико се пута мора неко убости да би прекинуо са нападом?

Тринаест? Само једном, право у срце? Никола не држи свој нож

у џепу. Не, извадио га је и сређује нокте, тако, успут, док

шетамо. Ниџо прави параду, мени се мрачи мозак од идеје да

ћу можда за који трен морати да убијем поново. Или то сад ја

можда корачам своје последње кораке?

Како се спречава трагедија? Да сад кренем да вичем, да запомажем:

– Људи! Крушка! Помагајте! Не дајте, пашће крв! Не дајте ми,

убићу! Не дајте им, убиће! Зовите оног зеца!

„Страх животу каља образ често...” – секира нас све, негде из

даљине онај чувени играч билијара са камилавком.

Траје шетња. Ројнић се, са својим репићем, нешто кани са бетонске

клупице где је био сео за тренутак. Маскирани Бркојевић га нешто

наговара, па одмах затим одговара. Устадоше и уђоше у круг, њих

двојица. Друта два брата, са још неколико непознатих, остадоше

поред клупице. Десетак метара иза Николе и мене храмље Шок, са

још двојицом, скоро доведених Албанаца. Мало даље иза њих су

Репић и Униформа. Додирујем сакривено сечиво, пробам га врхом

прста, схватам да морам да будем упоран и јак да бих истим неког убо.

Ех, кад би онај стогодишњи, страшни зец, сад бануо!

Застајем и пуштам да три Албанца прођу поред нас. Двојица

продужише, Шок остаде да затражи ватре од мене! И Никола је

изненађен:

– А, куку мене, Шок! И ти пропушио?

– Жарко – пита ме врло гласно Боњо – знаш што ме занима...?

– Кажи, Боњо! – Бојнић и Бркојевић се приближавају. Гледам у

њихове руке. У џеповима су, као и моје.

– Да ти, не дај Боже, убијеш неког о’ђе у затвор – ово је било толико

гласно да могу да чују чак и сви заинтересовани на прозорима

– може ли судија да те осуди на више од тих петнаес’ година?

– Може – одговара му Шок, једнако гласно (никад нисам чуо

такав његов глас), па настави, гледајући озбиљно како одлази

дим који је управо пропустио кроз нос – може му да љуби куурац!

Боњо и Никола праснуше у смех. Смех долази и са околних

прозора. Ројнић и Бркојевић, не гледајући према нама,

продужише. Боњу кроз ерупцију смеха избија и болни грч на

лицу. У међувремену су она двојица стигла до бетонске клупице

и осталих и, после краћег договарања, изађоше из круга.

Никола се, нагло уозбиљен, заинтересова:

– А коју си им ожицу, Боњаш, изио?

– Ону за чај.

– Аааа, ожичицу! разочара се Никола, па одмах додаде – Ма, треба’

си кутлачу, Боњо, КУТЛАЧУ, па да им свима јебеш мајку за вазда!

– Немо’, Никола, боли ме! – почиње да се превија од болног смеха.

– А ђе Боњо, ђе те боли? Је ли под ожичицу?

Зец се закашља од дувана.

двадесет и седма глава

КАД БИХ ЗНАО ДА ПЕВАМ... УХ, КАКО БИХ

ПЕВАО!

Још увек могу лепо да сањам.

Певао сам у сну! Ја, глуво говедо, певало! Нико ме није

прекинуо. Чак ни Бајко није дошао да ме пробуди, а био је

дежуран. Било је лепо и био сам срећан. Било је тако добро да

се чак и Арсен Дедић појавио и рекао:

– Ово је невјеројатно! Једини „Црногорац у боји” ког знам и још

– пјева!

Вођен скромном идејом да се мора оставити неки траг, почињао

је целог живота да пише романе, збирке, есеје.... Чак и једну

занимљиву математичку студију, „Скривене замке у таблици

множења до сто”. Замишљао је вернисаже сопствених дела,

углавном ликовних, али је себе проналазио и у ситуацијама које су,

захваљујући чудесном хабитусу и вулканском таленту, просто

провоцирале његову креативност. Често је рецимо, остајући сам,

изгарао, диругујући испред огледала читавом симфонијском

оркестру. Најчешће – „Болеро”, Равелов, наравно... Тада би уживао

да му, у трансу једног Фон Карајана, чуперци, дуже шишке, падају

преко очију, те би тако нежно будио у себи слику поменутог

диригента. Од музичке наобразбе имао је и добру вољу и пар

вокалних наступа, мада је често ћутао и о једном компликованом

(вокално-инструменталном) наступу.

О чему се ту, заправо, радило?

Вратимо се за тренутак у његову једанаесту годину живота.

Злобне комшије су, на чињеницу да је добио место у првом реду хора

основне школе, то приписале блиским везама другарице Радојке,

наставнице музичког, са његовим родитељима, такође

просветним радницима. На то ће се историја музике једног

дана, наравно, само грохотом насмејати.

А шта је, заправо, значио први ред?

Највећу одговорност! Тај ред су попуњавали само изузетни

музички таленти, чија се виртуозност огледала у способности

да, уз певање у хору, користе и неки од инструмената! А њему

је био додељен, вероватно најкомпликованији и најзахтевнији

инструмент – звечке, мада је он преферирао – триангле. Ко зна

како би изгледала друга половина музичког двадесетог века да

је наставница Радојка имала више слуха!? Али, шта је ту је!

Та прва проба није добро прошла. Радојку је мучила дилема „да ли

сам погријешила?”, а њега је опет раздирала Бонапартина мука,

како је то овај успевао да ради више ствари истовремено: да

хода, можда и размишља, и још да се десном руком придржава за

чир на дванаестопалачном цреву! Староседеоци у првом реду су

се само потрудили да одмогну (Гуркање лактом, неразумевање,

смејање, потуљено). Недоум у Радојкиној глави се настављао.

„Да ли сам погријешила?”, једнако се ијекавски питала,

губећи полако и контролу и музикалност, а о педагогији да и

не причамо. А Он се тада, млад још увек, генијалан свакако, и

у вокалу и у инструменту, питао:

„А ђе сам то ја”?

Зашто је Радојка ипак велика? Она је видела то његово питање

упућено свету, човечанству, препознала је дилему музичког генија, и

на пишање „Ђе је то он?” – нашла одговор! Њен одговор је био:

„Други ред.” Други ред је био намењен врхунским певачима,

тако да је Радојка

овим чином, свесно, али и тешка срца, аудиторијум лишила

Његових инструменталних квалитета. Али, са друге стране,

Он је сада могао да се сав претвори у глас.

„Нека буде глас!”

„И би глас!”

Кад би много година касније скромно изјављивао да је „у младости

школовао глас”, мислио би на тај боравак у Другом реду.

Обе пробе у Другом реду ће проћи у сталном трагању, и

Радојкином и његовом, да се његовом гласу пронађе права позиција.

Не! То није било лако! То није био ни алт, ни сопран, тоје било

нешто дотад нечувено! Он је дао сасвим нову димензију овој ретко

извођеној композицији. Њему додуше libretto песме није много значио,

али колико смо пута слушали славне певаче да певају на њима

неразумљивом језику! Сетимо се Луја Армстронга и његове „Оћи

ћорние”. То звучи као „оћећоњакалафоња”. Је ли то умањило

вредност његове интерпретације? Ни најмање! Ова композиција је

почињала тешким уводом и текстом: „Подономподоном...”, који,

кажемо, он није разумевао, али деловало му је онако, некако,

„француски”. Неоспорно сложена мелодија, блискост премијере,

Њеов раскошни таленат, претворили су, до тада миран Радојкин

живот – у кошмар! Ипак, поред несумњивог музичко-педагошког

талента, Радојки је била иманентна и стална брига за боље сутра.

Након једне непроспаване ноћи – преломила је:

„Он ће пјевати у трећем реду!” Невероватно, али тај

прелазак у трећи ред он је схватио као

посебну поруку више силе, и само мирно, са подразумевањем,

климнуо главом. А ко то не би тако схватио кад је и Радојка

рекла да ће ту моћи да пева како хоће, не спутавајући свој

нечувени глас, сврставајући га у прозаичне, дотад створене

кодексе, фиоке, зване алт, сопран.,.

Ту, у трећем реду, је заиста могао да покаже све што зна. Његов

глас је у компликовану песму:

„Подономподономгоромзеленомиономиономловћенпланином...” унео

касније више никад поновљене валере и импровизације. И сваки пут

је то деловало ново, свеже. Из једноставног разлога што се никад

није понављао. Знао је понекад толико да се унесе у песму и тако

далеко да оде у надградњу да би, одједном, чувши га, цео хор –

онемео, прекидајући са певањем! Чак би и Наполеони из првог реда

престајали са инструменталном подршком. Тада би се лагано сви

хористи окретали да виде, згледајући се међусобно, просто не

верујући да је то могуће, да такав певач, са несумњивим

солистичким способностима, труне у позадини, у мраку званом

„трећи ред”. После немо одслушане његове солистичке деонице,

цео хор је имао један нескривено запањујући и идентичан израз на

лицу. Бивао је веома поносан после тих пасажа, а њихове

оклембешене доње вилице јасно су му стављале до знања да то

што је управо извео нико присутан не може да докучи одакле

излази. После једне дуге паузе, сличне оној кад у Карнеги холу, у

публици, после виртуозне арије, чујеш муву, кад осетиш тај тајац,

кад би логично било да се проломи један незапамћени аплауз, чуо је

само једно тихо, скоро за себе изговорено Радојкино:

„Фино.” Добро, нису морале овације. Добро, добро... Хвала,

хвала свима...

Али није му било јасно да то „фино” може да одрази евидентно

усхићење које је осетио код свих присутних. Ћутање хориста и

њихове оборене погледе је схватио као јасно показану завист, а оно

Радојкино „фино” после дуго премишљања, протумачио као њену

жељу да га, због пријатељских веза са његовим родитељима, ипак

не фаворизује превише и тако код других изазове и додатну

љубомору. Пристао је на то решење јер је време у које је („тајном

руком смјелога случаја”) доспео међу њих било такво (комунистички

режим) да се у свему, па и у уметности тежило ураниловци, тако да

је изузетно надареној деци, као што је он био, било посебно тешко.

Тиме је на крају објаснио и њену жељу да на наступу (тако га

је она назвала, мада је њему израз „концерт” био мноо

адекватнији) само отвара уста – претварајући се да пева! То је

урадила кад је већ све било спремно, уочи самог наступа, тако

да се више ништа није могло урадити. И тако, жртвујући се за

комунистичке идеале о равноправности међу свима, пристао је

да ћути, и да тако ускрати јавност за сазнање да је Дошао, да

је ту, међу њима и да би само после једне његове извучене арије

цео музички свет изгледао другачије.

„Такав уметник, штета!”, рече нешто слично Нерон пре сусрета

са Управником.

двадесет и осма глава

КОЛ’КО ТРЕБА ДО ЦЕТИЊА?

Снови, да, лепи снови. Обично их ништим, отрем из главе

хладним умивањем... Ноћас нисам заборавио песму једну ја.

Кад ревизор бане у мој сан, прво га поздрави једно нерођено

дете и домаћина леш, сав раздраган.

„Јесте ли за чашицу крви”, питам љубазно госта, „још

толико само оста, а знам да су вам мрски црви?”

„Не пијем по туђим снима, ал’ кад смо већ код крви... то

ваше лице... није ли мало, премало бледо?”

„Затекли сте ме, морам признати, то су трагови старе воље. До

следеће ноћи то ће нестати, трудићу се да изгледам још боље!”

„Да... Лепо вам је овде... Тако је некако... Јесте ли све сами,

или... А шта вам је на поду ово?”

„Ах, то су ми стари снови”, згазим своје очи, „много су ми

лепши ови нови”, па примакнем дупље с којих точи.

„Да не дужим”, тргну се гост, „прича се да вас обилази и

птица нека и речи доноси?”

„Господине драги, то су приче! Чуо сам и ја: птиче, Ниче... али

погледајте овог срећног чичу, мени више ни нокти не ничу!”

„Добро, добро! Припазите ипак! Мува се ту свакаквог света,

може неко да залута, пун емоција, успомена?”

„А, ту сам миран! Видите тај прах? То сам самлео срце своје,

да не би случајно нечији страх, ил’дах провалио у срце моје!”

„Добро, добро. Браво. Браво! А ово дете, може ли оно, можда

једномда... Знате на шта мислим?"

„Знам! Не брините! Неће. Оно, срећом, не имаше среће. Као

ја је – мртво, због вас се креће. Од среће! Али, ван мог сна? То

сигурно неће!”

Кад ревизор напушта мој сан дуго му маше једно нерођено

дете и домаћина леш, сав насмејан.

Дванаести март, 1995, недеља,

пет стотина деведесети дан

Умро је Мија Алексић, најозбиљнији комичар ког је Србија

икад имала. Сме ли ишта више у овај дан?

Петнаести март

Нисам хтео да будем будан.

Пола марта је исцурело. Радио нисам апсолутно ништа. Кајање

које сад осећам због тога преплиће се са задовољством што је та

половина марта ’95. нетрагом, бесмислена утекла из сећања...

Брине ме пролеће. Осећам потребу за здрављем, за покретом,

радом, било каквим. И као после дугог зимског сна, сваки покрет,

мрд тела ме боли и подсећа на претежак сан из ког излазим.

Шест стотина и трећи дан

Ноћас ће нам Комисија за помиловање Наше Временске Зоне

смањити робију за сат времена. То лицемерно скраћење са краја

марта сваке године, предомисливши се, повуку, почетком јесени,

враћајући сваком од нас тај амнестирани сат робије. Робије или

живота, ко зна? Покају се? „Тко зна? Ах, нитко ништа...”

Већ би у овој монотонији нерада и бесмисла нешто морало да се

и догоди. Или... шта? Ионако ће бесмисао трајати и даље, пунећи

нас сафром... или се тако стара? Да ли човек остарева, троши се

и смањује од празнине живота? Да ли би нам живот био дужи, кад

би био лепши? Могу овом инфантилном идејом једном можда да

обрадујем сина, Дулета, мени аутосугестија баш нешто није ишла

од руке, сем кад је параноја и хипохондрија у питању.

Одавно већ ником не пишем, па ни себи. Сликам, мало. Мало

мање него што адресирам писма. Бленем као и прошлог

пролећа у будуће дане не верујући више, или све мање, у чуда.

Аутопортрет. Лик који покушава да побегне са слике. Негде

напоље. Лице деформисано од приљубљења о унутрашњу

страну стакла које ће покривати будућу слику. И два длана. А

где ће? Бежи само према оном ко гледа слику. Нема излаза.

Ма, ја то покушавам да одговорим Цветку. Великом, Лаиновићу.

Тај мудри господин, сликар, песник, ми је нешто шапнуо, не смем

да одам велику таину. Онда таина више неће бити тајна.

А послао ми је данас и прибор, његов, сад немам куд.

Настављам његовим оловкама вечерас. Још теже иде.

Неком приликом (а више пута сам се срео са овим господином,

једном му чак и једну изложбу отворио) бесмо позвани у његов

стан-атеље, у Раковици. Био сам са мојом женом, Мајом, чији су

родитељи, Ксенија и Веселин, блиски са Цветком. Нешто смо

тог дана, после доброг планинског чаја, сликали заједно, даде ми

и једну његову слику на шперу, да је ја „дорадим ”, па да је

обојица и потпишемо. Шта је био повод не сећам се, тек

Цветко предложи да уради мој портрет, графитом.

Не волим да се фотографишем, али пристадох да се

цртам. „Под једним условом.” „Којим, срећо моја?”,

зачуди се Цветко, чешкајући браду. „Да и ја Вас

цртам!” „А, то неће моћи, мили мој!” „Зашто?” „Нема

персирања!”

Нађе Цветко, брзо, добар, најбољи алат, за обојицу (бољи никад

нећу до затвора држати у рукама).

Гледамо се. Ја ћутим, он моли Бога. Ја не знам како да

кренем, он и даље шапуће:

„Боже, помози!” Покушавам да се сетим Мињиних заповести:

„Бодро! Весело!

Уметнички!” Не помаже. То можда ради за глуму, ово је

цртање. Цветко, не престајући са молбом Управнику да му

помогне, црта. Ја фолирам да сам почео. Он црта све у

шеснаест. Кренух и ја. Беше ту и дивног светла, да се не

жалимо. Било је поподне, 1986. Март. (Нема прецизног датума

испод портрета.) Црта професор Лаиновић. Ја... исто.

Кроз полуотворен прозор покушава пролеће.

„Ево!”, заврши мајстор и показа портрет.

„Ееее.. ”, рекох. Исцурех. Показах шта сам урадио.

„До Цетиња је тешко допријет”, прокоментариса мајстор.

Ја чувам његов (мој) портрет. Цветко тврди да је и он сачувао

мој. (Мислим да ме то само бодри, одасвуд.)

Мене су цртању учила два Мила, Мило Божовић и Мило

Павловић, знаменити Цетињани и сјајни сликари. Оно што знам

дугујем њима и хвала им. Оно што не знам, они су ми сигурно

рекли, но не умјех. А вазда се клањам и мом покојном, „dottor”-у,

Милу Ђукановићу, професору режије, опет мом Цетињанину.

Три Мила. Три моја велика Мила. Куд ћеш више?

– Кол’ко ти још треба Мила до Цетиња? – смеје се мој Љубо

Дапчевић.

Ћутим. Правим се да га не чујем. Засузих:

– Треба ми само једна ЦАНА! До Цетиња – ништа више!

Цана Вукмировић је била разлог што сам читао, разлог што је

читава моја цетињска Генерација била заборавила псовке... Цана је

била педагошко чудо! Кад је наша љубав почела, ја сам имао, мислим

девет, она мало преко шездесет. Висока, витка, грациозна, дама са

манирима, полиглота, строга и умиљата, мајка, богиња!

Реинкарнација Хипатије, најмудрије жене александријског

доба. Преживела је немачки логор и била је... енциклопедија.

Била је директор наше градске библиотеке, смештене у

зграду бившег енглеског посланства.

То је био рај! Ту сам упознао Ћопића, Нушића, Хомера,

Дефоа, Киплинга, Шоа... Забавник. Све их је она, на волшебан

начин, доводила ту међу нас и чинила да и ми будемо значајни.

Измислила је била и чувене Литерарне игре којих је победник

био овенчаван дипломом и „Гласом”.

„Напиши што више речи које почињу или се завршавају на „вар”.

„Сети се свих пословица на „У...” „Препознај, жмурећи, Глас свог

друга...” Да, био сам најбољи. Добро, скоро најбољи. Били су бољи

Младен Улићевић, рано умрла суперинтелигентна Ћетковићка из

Витеза у Босни, па Иво, Дуја „Бјанког”, али сам се борио и... био...

добар. Имали смо у Библиотеци и литерарну и ликовну

секцију. Имали смо и свој лист, „Јасике”.

Писао сам, цртао... Цана ме бодрила, једном сам јој грешком

рекао „ти”, па се данима извињавао, она само одмахивала, чврсто

жмурећи. Особље Библиотеке, Пајо, „Куćки” {1}

и Соња су ме

једнако прихватили и постадох чланом њиховог колектива. Имао

сам право чак и да издајем књиге! У Одељењу за младе, додуше.

На Одељење за одрасле, одакле су се мрачили са врата Фјодор и

Лав, гледао сам као на забрањену литературу, као порнографију.

(Не, нисам тада још увек ништа знао о сексуалном животу

грофа Николајевича!)

Нисам био срећан једино што своје комшије и добре другове,

Младена Ђуровића, Бранка „Тусу”– Стојановића и Бора Љесара,

нисам никад могао да приволим тамо. Ретко и мог најбољег

пријатења, свестраног генија Вука Шпадијера. Али, долазила је

понекад... Ивана... општи сан свих пубертетлија са Цетиња. И мој.

Ваљда сам мислио тада да ће ми награда на Литерарним играма

Ивану учинити ближом, реалнијом. Кад боље размислим, ја нисам

сигуран шта бих то могао тада да радим са девојчицом мојих

година, али желео сам да ми буде ту, да буде – моја! Пусти снови!

Какве сам шансе и имао? Изгледао сам као нежељено ванбрачно

дете из брзе и брзо заборављене везе младог Вудија Алена и

старог Микија Рурка. Тешке наочари, увек румени образи...

То је једино Цана могла да воли. А мислим да ме је волела.

Смотано дете загубљено између мноштва отворених књига

и љубави, без других саговорника...

(Бранка отишла на студије... како ми је тада сузан јастук освитао,

те њене прве године студија, 1970... Мили је имао своје друштво...

отац и мајка... далеко.)

И кад сам каснијих година долазио из Титограда на распуст,

није Цану мрзело, тако отмену и лепу, од Бајове улице, са

Балшића пазара где је живела са сестром Дењом и сином

Владом, архитектом, да носи огроман плех са тулумбама које

сам толико волео.

Те тулумбе никад нећу заборавити! И никад их више нисам

ни јео. Да не кварим.

Једног лета дођох да обиђем „колеге”. Седох поред Мића,

кућепазитеља (није имао пола палца на левој шаци), до прозора.

Ту, да не сметам. Чекам, тобоже, ко ће да дође да замени

књигу, па да могу да будем од користи. Провирујем кроз прозор,

очекујем моју Цану. Чудна атмосфера. Сви одвраћају погледе.

„Неће Цана... данас”, проговори Пајо, расејано сређујући

регистре. „Зашто, Пајо?” Устаде да врати „Плави чуперак” у

дечије одељење. Пођох за

њим. Уђох у фундус... нема га код слова „А”. Нађох га како нешто

тражи око „Ш”. Гура Антића код Шантића, а све крије лице.

„Пајо?” „Рекла је... да ти је остала дужна... тулумбе... овог

пута... и да те

чувамо”

„Пајо?”

„Јуче смо је... сахранили.”

Умрла је пре него стигох до факултета. Мајка и отац никад неће

сазнати што сам толико плакао у јесен, 1977. У Титограду сам

најкраће живео и највише суза пролио.

Цана. Олга Цана Вукмировић. Најмудрија дама коју сам срео у

животу. Хипатија.

Само ми она треба до Цетиња.

Шалим се, куме Љубо! Без тебе нећу на Цетиње!

двадесет и девета глава

„ЂЕ СИ, ПИКО, ЉУДСКИ МАКСИМУМЕ!”

Двадесет и шести март, недеља,

шест стотина и четврти дан

У пола осам увече, Боњо, Никола и ја замолисмо за додатну

вечерњу шетњу. То је, иначе, „куварски” термин за излазак, јер

им у току дана, због обавеза и сталног изволевања командира,

шетња није дозвољена. Доскора нису излазили ни тада, јер није

било писмене наредбе, тако да је њихов вечерњи излазак

једино зависио од расположења дежурног главнокомандујућег.

Тек недавно, кад је оно командир на пробном раду, Пико,

други пут за недељу дана, потегао па репетирао аутомат, јер је

један од кувара, Ринго, опет шетао без писмене дозволе,

појавила се потреба да се тај вечерњи излазак на ваздух

куварима и озваничи у виду писмене наредбе.

Случај је удесио да на караули вечерас опет буде Пико, коме

је ово иначе последњи дан службе јер му јутрос није продужен

радни однос. А Пико воли да ради.

Поздрављамо га.

– Ђе си, Пико! – Никола.

„Ђе си, Пико, људски максимуме!” – Боњо. Никола кажњава

погледом Боња.

– Како је, Пико? – и ја му се јавих.

Пико је мало, ћутећи, одстојао на свом осматрачком месту,

меркајући нас, затим шмугну у кабину и крену да – пише!

Прво извуче једну дуту линију при врху отворене дебеле

свеске, па изнад написа:

МОЈЕ НАЈПОСЛЕДЊЕ ДЕЖУРСТВО.

То је личило на наслов. Затим је замахнуо више пута кроз ваздух

хемијском оловком, трудећи се, попут ресавског преписивача, да

што боље запођене запис, да што лепше иницира извештај. Пошто

није могао да се одлучи за слово и угао којим би започео, много пута

је спољном страном леве шаке склањао непостојеће мрвице и

прашину са папира, затим је неколико пута значајно споријим

покретом утабавао спојеве страница књиге дежурстава, стварајући

што бољи терен. Затим, благо наљућен, облизујући усне, а срећан,

нагло ухвати ваздух, зажмуривши у краткотрајном заносу и поче:

„ијако сте ме одбили јутрост односно не примих се на конкурс за

Сталног Стражара Савјест ми налаже да моје најпосљедње Дежурство

обављам Професионално како сам га (вала залуд) читавог Пробног

Периода и обавља!!! доша сам на свом радном мјесту два минута

прије истека дежурства мог Колеге кривокапића. а То сам сви знају

стално радио и раније. имам и Свједоке!!! Поздравили смо се

службено а професионално ни Приватно се нијесмо слагали никад

Никад!!! Просторија је непровјетрена невјероватна и пуна опушака. у

ћошак су нечије кариране Чарапе??? брзом провјером сам утврдио да

се ради о више дана ношеним Чарапама тешког мириса који не би

овђе деклариса и карираним река сам за чије поријекло се не могу

изјаснити нити бих их спомињао да ме не наводе на сумњи да се ради

о подметању неког неколегијалног Колеге можда је ови Цуца а можда

је и Крушка оба су ми Сумњиви но нека!! у 19 Сати и 26 Минута на

Крут су се појавила Три лица обучена у црно? уредно сам репетирао

Аутомат увјежбаним покретом и ставио га поред врата да ми буде

Наруку изаша сам ненаоружан и потпуно голорук морам да напоменем

на Осматрачници да установим оКоме иЗашто се ради !! Кад су се

приближили мом Радном Мјесту са висине зида од 5 и 40 Метара и

моје висине од преко Метар и Шесет дакле са висине од Седам

Метара сам Метара установио да се ради о следећим лицима?

притвореник никола калуђеровић онај глумац лаушевић и притвореник

боњо павићевић уредно су ме поздравили кажем уредно а не и по

прописима!!! Ја не могу бити за њих Пико него Командир

Пиковић а ословљавање ђе си Пико ??? ђе си Пико? људски?

максимуме? не налазим да одговара поштивању које треба да воли

униформисано лице? морам овђе да истакнем да сам све ово вријеме

од мјесец дана мог службовања !!!залуд вала!!! покушава да утичем на

Колеге да обрате пажњу притвореним лицима да нас не ословљају са

ђе си или о здрао ђе си а камоли са оним Пико јебеш ли што??? већ са

Командире !тај и тај! али је та моја Иницијатива пропала у

парампарчад? поменута притворена лица су направила Девет Кругова

и тада се у 19 Сати и 43 Минута на Круг појавио и Притвореник пеђа

ивановић распоређен на пословима бифејског Радника! Стајао је

наврата читавих Седам Минута??? ово сматрам неопходним да

наведем јер је то радио у Радно Вријеме. то је његова притајена

навика јуче сам од њега тражио да ми скува дуплачу у 18 Сати и 33

Минута нашто ми је исти река није ми још Радно вријеме и показа ми

је. ми је вријеме на његовом сату Непознате марке са сказаљкама на

18 и 27!!! Упозорио сам га да се не игра са мојим руским сатом руске

марке типа ракета а он је река јебали те руси ово је своч ја сам само

репетира аутомат на ту његову увреду али га нијесам истог употребио

јер сам мислио даћу јутрос бити примљен???а иначе на јутрошње

питање члана Комисије што бих урадио да затекнем на Sexуални

однос у просторијама Затвора ево писмено одговарам јер ми је јутрос

бивало непријатно. дакле ако бих га затекао да неко врши Sex у

Затвору њега бих укочио бих га Гумом то јес Пендреком а потом бих

затим обезбиједио лице мјеста!!!

послије одласка Притвореника ивановића лица поново сам изашао

на осматрачници јер и правило службе налаже да се током шетње

Притвореника налазим ван кућице на КомадноИзвиђачки Мост.

поменута су Три Притвореника су журно спроводили Шетњу а које

сматрам да ниесу имали право јер имају своје редовне Шетање.

онда сам изненада осјетио мирис Паљевине установио сам да се

непосредно уз спољни Зид одвија Ватра услед последица паљења

веће хрпе Ђубра док сам ја био посвијећен дешавањима унутар Круга

ен ен лице је подмукло и незопажено извршило радњу паљења Ђубра

??? сматрам да је поготово у ноћне услове треба удвостручит

страже. 1 да се бави кругом, други спољашњим факторима. ни

3трећи Стражар не би био на одмет да води записник о свим

промјенама које би му усмено шапатом сигналима и тајним

шифрама могли давати остала 2двојица Колега.

око 19 и 52 снажан сјеверни Вјетар је онај Дим нанио на Караулу,

тако да је Ситуација постала неиздржљива све то вријеме је војка,

Затворски пас нескривено лајао?? помоћ ипак није стизао и био сам

читавих Осам минута осјечен о свијета и омонегућен да обављам

своју осматрачку Функцију јер ми је густ Дим пекао очи и можда

озбиљно угросио моје дисајне Органе то није важно ни Тада нијесам

подлегао притиску и нијесам отворио Ватру из свог Аутомата мада

су околности указивале да се ради о припремљеном Нападу како би

се лицима са Круга омогућило Бјекство требало је да Пуцам макар у

вис не у Живу Невидљиву Силу да скренем пажњу???

кад се Дим мимоиша уочио сам да она тројица Притвореника

ниесу више била на Круг тако да у овај извјештај недостаје

Податак о времену кад су дотична притворена Лица престала са

извођењем Шетања Или са покушајем удаљења!!!

а иначе вече је било боје морског дна и пријатног мириса

прољетњег пупежа са извињењем горе описаног смрада

Ја се извињавам Управи али моје чуло Мириса је јако

изоштрено једном сам радећи на пословима обезбијеђења

туристичко нудистичког насеља ада – бојана имао сам овакву

ситуацију Ја радим Полугу то јест Крагну једној Госпођи и

осјетим заносан Парфем застанем питам Пуазон !!! не каже

Шанел а, да кажем и наставим да радим Полугу то јест Крагну

на Крају овог Извјештаја Молим Конкурсну Комисију да Још

једном Размотри своју јутрошњу Несмотрену Одлуку!!!

Сматрам!!!

Одбијени Милојица Пиковић. есе. ре.

Комплетан Извјештај Милојице Пиковића, одбијеног на конкурсу

за сталног стражара на пословима спољњег обезбеђења, је

истргнут од стране „Н.Н.” лица из Књиге дежурстава.

Истрага је још увек у току.

тридесета глава

КАКО ЈЕ ЂЕД ЗАКАСНИО ДА ПОГИНЕ

Била ми је мајка данас. Сама. Дошла аутобусом. Причала ми

нешто о храни коју је донела. Слушао сам је, не и чуо. Гледао

то забринуто лице и бистре очи.

Моја мајка је рођена петнаестог фебруара, на Сретење, 1932,

као осмо дете Ђура Никача и жене му Милице, рођене Вујачић. Од

деветоро деце, пет је умрло јако рано, Марко, Матија, Новица,

Љубо и Владимир. Стварно је требало бити јак, па после пет

мртвих синова остати нормалан. А памтим их обоје, благе,

ненаљућене. После смрти петог, Владимира, који је рођен као

близанац са мојом тетком Милевом, која ме је одгајала и највише

бринула о мени, а након Софије, родила се наша мајка, Роксанда.

Као девети се родио мој ујак Крсто Драго Никач.

Узбрдо кроз родослов Никача имамо Николу, Драга, Марка,

опет Ђура, па Голуба, Драга, Марка и Ђура. Дотле је

запамтила породица до тог једанаестог колена. О њима,

даље од ђеда, Ђура Николина, више од тих имена, и њихове

крсне славе, Никољдана, не знам ништа.

Ђуро је отишао у у Америку 1912, са двадесет и седам

година. Провео је непуне четири године, копајући камени угаљ

у Хазлетону, у источној Пенсилванији, Где се озбиљно

разболео од суликозе, рударске болести коју је једва преживео

„захваљујући једној доброј жени”.

Врата се нагло отварају, Бајко:

– Претрес! Е-е!

Устадох по прописима, ослањајући се подигнутим рукама на

зид. Петорица. Ту су Ђуровић, Крушка и Бајко, који руководи

операцијом. Двојицу осталих, у цивилу, први пут видим.

– Имаш ли што да пријавиш сам, е, да се ми не мучимо. – е? –

пита Бајко, па ме представи непознатима:

– Е, то ви је Лаушевић. Е-е.

– Немам... не знам... тражите – одмах све признадох. Траже.

По мени. По соби.

Ђуровић ме претреса. У џепу ми је нож, то сам заборавио.

Ова двојица надгледају Крушку који поспано подиже страмац,

Бајко је нервозан.

– А што је оно, на поду? – пита један од непознатих

истраживача, показујући на пластичну флашу, при решеткама

које ме деле од прозора.

Бајко заузе још спремнији став:

– Е-е!

– Јабуково сирће... са медом – објасних.

– Јабуково... медом... Што ће ти то? – е? Ко ти је то дозволио?

– узврпољи се Бајко.

Ђуровић је завршио претрес мене:

– Он је у реду.

– Па, пијем сирће, због циркулације, онако... здраво је... –

отупих, још увек прислоњен на зид подигнутих руку.

– Провјери, Пајовићу, смије ли се то – нареди мирно онај,

очигледно главнокомандујући у овој ситуацији. Пајовић

послушно узе флашу и журно изађе. Остали сад стоје.

Изгледа да је претрес завршен!

Крушки и Ђуровићу „досадно”, Бајко је мало љут што му је

сирће промакло, али добро, не би се сад истицао.

– А ово? – пита ауторитет, показујући на храну коју је донела мајка.

– Ја сам то већ. Е-е. – осигурава нас обојицу Бајко.

– Могу ли да... сједнем? – питам.

– Нипошто! – поскочи строго Бајко, као да сам питао „Могу ли

да вас пољубим?” – али се чу и непознати лик:

– Сједи, слободно.

– Е, сједи, слободно, Жарко – пристаде, питомо, Бајко.

Седох. Крушка гледа кроз прозор и пуши, Ђуровић, ролајући уста

на унутра, шара по плафону. Бајко испред отворених врата

тужно објашњава тешку ситуацију са резервним деловима око

стакла на прорезу:

– Е, санкције. Е-е.

(Ових се месеци свему што не ваља у нашој земљи проналази

извињење у санкцијама које је међународна заједница

наметнула Југославији због рата у Босни и Хрватској.)

Вратих се Дневнику.

Бечки двор је стимулисао емиграцију у Америку јер је тиме слабио

војну моћ Црне Горе, а књаз, потоњи краљ Никола је својом слабом

економском политиком није могао обуздати, па је тако број

Црногораца који су отишли у Америку почетком XX века досегао

двадесет хиљада! Све мушкарци између седамнаест и четрдесет и

пет година. Озбиљна војска за тако малу земљу као што је била

Црна Гора. (По првом попису из 1909, Црна Гора је бројила нешто

мање од 320.000 душа, али је стваран број био мањи можда и за

читавих сто хиљада.) Руска помоћ је ишла на дворске потребе и

одржавање бирократизоване краљевине, а ни долари који су

пристизали од америчких исељеника нису били за занемаривање.

А онда је Принцип испуцао најскупље српске метке у историји.

Моторола из ходника. Не разумех. Бајко одговара:

– Сад не могу ништа да ти поможем.

Е. Опет моторола, не разабирам.

– У претресу сам, јеси глув? Ту су ми људи из министарства... ђе си

ти? ... Укочи га палицом, што ћу ти ја? – зађену моторолу за појас:

– Е, опростите, овако је стално.

Хиљаду деветсто петнаеста година. На последњи вапај већ

остарелог краља „да се врћу сад, иначе им послије више повратка

бити неће”, после краће обуке у Канади, јер су Американци још увек

били неутрални, мој ђед је дошао да се туче са Аустроугарима. Био

је у другом „вапору”, како је говорио. У првом „више није било

мјеста, а он никад није волио да се тиска”.

А први „вапор” (брод) је наишао на пловећу мину и већи број

наших исељеника је остао у тој морској гробници. Неки непливачи

су се и убијали револверима у паничном страху од дављења.

Кад сам каснијих година, много после његове смрти, покушавао да

реконструишем ту причу, закључио сам да, или је дошао дан касније,

другим бродом, коме не знам име, па је на истом месту видео

трагове катастрофе, или се из неког разлога налазио у неком од

четири мала бродића који су превозећи санитетски материјал и

оружје били у пратњи брода „Бриндизи”, што је мање вероватно.

Моторола, опет. Бајко се одазива:

– А што је сад, који курац? А ви сте, Пајовићу. – Е-е, моменат!

Сад ћу ви га дат’ Извол’те, за Вас је.

– Молим? – главни узима моторолу.

Бруји нешто неразумљиво.

– Ништа не чујем, дођи овамо – нареди, без нервозе.

Брод „Бриндизи” је из истоимене луке у Италији превозио 540

црногорских исељеника и налетео је на савезничку мину на

пет стотина метара од албанске обале у Дримском заливу,

код Медове. Три стотине осамдесет и шест несрећних

добровољаца није дочекало да се поново целива са Црном ...

– Ниђе не пише ништа за јабуково сирће... – дошао је Пајовић.

– ’Ајд’ добро, затварај врата. Врати човјеку сирће. Лаушевићу, надам

се да ћемо се срести у љепшим околностима! – пружи ми руку.

И ја своју. Бајко додаде: – Е-е. – и закључа врата.

...Гором. Талијанска посада је преживела, додуше многи су рањени

стигли до обале. Чим се десила експлозија, Талијани су спустили чамце

за спасавање и – први се укрцали! Бесни, остављени Црногорци

су пуцали на њих. То је било на Бадњи дан, 1916. године.

Цетињска вила, диван споменик Риста Стијовића испред

Влашке цркве на Цетињу, подигнут 1939. године, чува од

заборава овај трагичан догађај.

Причао је ђед како су у великом страху од пљачке, из Албаније

дошли до Црне Горе, али није имао ниједну лошу реч за Албанце.

Напротив, причао је, чак су их помагали и хранили.

Памтим га увек осмехнутог, са црногорском капом. Дрхтавих

руку читавог живота није јео супу, ни пио кафу. Јео је увек сам,

склоњен од туђих очију. Ни алкохол никад није окусио да неко не

би помислио да се тресе од њега. Дошао је у лето, 1973, да нас

обиђе. Имао је осамдесет и осам, а дошао је од годиња, из

Црмнице, преко Вирпазара и Ријеке Црнојевића, до Цетиња –

пешице! Пушио је и тада, као и претходних више од седамдесет

година, „котробан”, црни, тешки дуван, чији мирис ми и данас

оживи његов насмејани лик.

,,’Ајде, тато, да те водим код доктора, за тај твој кашаљ,

да ти дају нешто.”

„Не треба, Роле, добро сам ја,

добро.” ,,’Ајде, ’ајде!”

Отварају се опет врата ума мог, командир Ђуровић:

– Жарко?

– ’Ајде, уђи!

– Нећу, него да ти дам овај... нож – ја већ и заборавио да сам

и имао нож, и да ми га је Ђуровић отео у току претреса.

– Хвала ти! Сједи!

– Не дај Боже! Ионако сам данас згријешио за читаву каријеру

– оде. Ја Ђуровића не могу покварити. Он је такав. Ђуровић Ђ.

Враћам се ђеду Ђуру.

Отишли су код лекара и нађоше му да болује од сувог плеуритиса.

Задржаше га у болници. Преписаше му неке ињекције. Требало

је пет дана да их прима. Умро је трећег дана.

Иако су живели на плодној обали Скадарског језера,

тридесетих година двадесетог века, живот сиромашне сеоске

породице није био нимало весео. Незнане болести, гладне

године, смрт. Страх од губитка још једног детета натерао их

је да бар једно спасу сеоске беде и пошаљу у Требиње, код

брата моје бабе Милице, оружара Јанка Вујачића.

Које дете изабрати? Софију, најстарију и најснажнију, која

би могла бити од помоћи Вујачићима, што су ови и желели?

Најнежнију, Милеву? Да ли сина Драга, јединог, послати у

град? Избор је, на крају, неочекивано пао на буцмасту

Роксанду, моју мајку.

Како је четворогодишње дете могло гледати на растанак са

својим најближима и одлазак у нову средину, код непознатих људи?

Једном се поверила Бранки, мојој сестри, кроз постиђен шапат:

„Знам да су мислили најбоље за мене, али... никад им то

нијесам опростила...”

Таман помислих да ћу завршити што сам наумио, отварају се

врата. Крушка, пита, с врата:

– Што има?

– Ништа посебно, ево нешто пискарам. Сједи.

Седе. Гледамо се. Тешко трепће. Ћути.

– Што пишеш то?

– Нешто о својој мајци.

– Ја... немам мајку... – као оптужен, признаде.

– Жао ми је... – извади пљоску, отпи. Нуди ме. Узех. Шљива.

– ’Ајде, прочитај ми... то... за мајку.

Читам:

Јанко Вујачић, пушкар, ујак моје мајке, је био ожењен Гордом

Милошевом Мартиновић, са Цетиња. Нису имали деце. Живели су на

простору „између двије џамије”, и мала Роксанда је временом

постала срећнија. Дружила се са двема девојчицама из

комшилука, сестрама Шаховић, Суадом и Сабином.

– И моја мајка је била муслиманка... – одшапута Крушка. Ја

наставих са читањем, тише:

Долазила је сваког школског распуста у Годиње. Сви су се

тада трудили да јој што више угоде. Била је врло лепа,

снажна и необично брза. Певали су јој у Годињу:

„Ој, бијела Голубице, ти си срећа све Црмнице!”

Немо, Крушка ми потура цигарету. „Ловћен”. Запалих обојици.

Настављам.

Почео је рат, и у пограничном Требињу је, неочекивано, после

деветог априла, освануо десети травањ, 1941. Заспали су

Вујачићи, са мојом мајком, у Бановини Зетској, и пробудили се у

Независној („чист србизам”, што би рекао Шнајдер, требало је

то бити у „Неовисној”) Држави Хрватској. Знајући како би се

провео под усташком влашћу, бистри Јанко је, не часећи часа,

све оставио и са Роксандом и Гордом запуцао на Цетиње. На

брзину су, будзашто, продали Гордину „Сингер” машину, са којом

је болешљива мајчина ујна успевала да побољша кућни буџет.

Од тог новца истог су дана купљене возне карте и „ћиром” су се

од Требиња запутили према Црној Гори.

Моја је мајка умрла од рака... кад сам имао... дванаест

– Крушка се испружио на мом кревету. Наставих да читам, још

тише:

Мајка је читав рат провела између две куће на Цетињу, једне

у Херцеговачкој улици, са ујаком и ујном, и друге, у Бранковој,

данашњој Николе Лекића, где су, са својом мајком, живеле три

ујнине полусестре, из другог брака Милоша Мартиновића.

Крушка је заспао. Прекрстио је руке на стомаку. Личи на

мртваца. Давно несталог. Једино горећа цигарета забодена

између средњег прста и домалог сведочи о скорости. Лагано је

извукох и угасих. Напољу пада киша. Нема ветра, близу ће поноћ.

А тај Милош је, крајем осамдесетих година деветнаестог века

био послат „за неко вријеме”, као одан књажев чиновник, на службу

у Цариград. Послије пар месеци у граду на Босфору је добио

радосну вест да је постао отац. Родила му се шћер, Горде. Тих

дана, потрефи се и велико славље на двору Петровића. Родио им

се трећи син Петар, касније несуђени краљ Албаније. Некако се

подеси да Милошева жена, родом од Војводића, као снажна и

здрава прворотка, буде потражена од двора Петровића да буде

дојиља младом принцу. С вишком млека и страха, пристаде.

Једног дана је добила ситну књигу са Босфора, од свог Милоша:

„Уљегла си у тај курвањски дом, у мој се више вртат’ нећеш!”

Могуће да је Милош Мартиновић тада само парафразирао поруку

коју је његов патрон, невољени али поштовани књаз, волео да

шаље својим неистомишљеницима, чувајући их од већег зла:

„Омрка’ си у моју државу, Гледај да у њу не осванеш!”

Кораци низ ходник. Дупли. Препознајем Шоков ход, али уз

њега и неки равномеран. Будим Крушку:

– Бајко је. Бајко! Устаје

увежбано, виче:

– Не може, Лаушевићу, послије десет ни свијећа да гори! Је л’

ти јасно?

– Извините, командире – гасим свећу.

Крушка изађе и строго закључа моју самицу. После пар

минута наставих поново уз исту свећу.

Породична историја не памти шта је било са првом женом

Милоша Мартиновића, све је то код Управника. А ја не бих

знао ни оволико, да се то њено дете, Горде, рођено кад и

трећи принц Петровића, није удала за ујака моје мајке.

Милош се, пошто је ’оћера’ своју „неморалну” жену, поново

оженио, са Станом Пејовић, која му је изродила још три ћерке,

Љубицу, Јованку и Илинку. У току Другог светског рата је код њих, те три ћерке Милошеве и

њихове мајке, тада већ удовице, на стану био Талијан Аntonio Pordelli,

шеф магацина за снабдевање талијанске војске на Цетињу. У Падови

су Антониа чекале жена и ћерка, Роза. Одвојеност од породице,

нарочито његове миљенице, Розе, наводила га је да готово

свакодневно мојој мајци доноси ситне дарове, понекад и чоколаду!

Због доброг Антониа и његове болећивости због сличности

са именом његове такође деветогодишње ћерке, моја је мајка

много касније могла политички да настрада.

Цетиње, Основна школа „Његош”, 1967. година. Одељење

11, учитељица Босиљка Дапчевић завршава час:

„Дакле, Талијани и Њемци су били непријатељи наших

народа у Другом свјетском рату... молим... кажи, Жарко!”

„Талијани нијесу били наши непријатељи, они су мојој мајци

сваког дана доносили чоколаду!”

„Аха... добро... ево, сад ће да звони... За сјутра треба сви да

напишете бар по пет ријечи које почињу на слово „Ђ”. Жарко,

пођи са мном.”

Канцеларија моје мајке, секретарице исте основне школе. Смртно

озбиљна, учитељица Дапчевић, строго ме гледајући, говори:

„Росе, ако Душан и ти нешто не предузмете, овај мали ће

те отјерати на робију! Али, ако се он сам поправи... ја

МОЖДА ово што је онда нас рекао – нећу никоме...”

Схватио сам поруку и до дана данашњег сам ћутао о мајчиној

колаборацији са окупационим снагама.

Сутрадан сам однео домаћи задатак у ком је писало:

1. Ђак 2. Ђаво 3. Ђубре 4. Ђон 5. Ђед Ђуро и 6. Ђурђевдан и 7. Ђурђевак и 8. Ђувеч и 9. Ђакон и

10. Ђинђува (ова два последња ми је Бранка помогла).

Учитељица Босе ме је похвалила пред разредом јер сам имао

једну реч више од једне мале у жутој хаљини, извесне Јасне

Мирковић, коју сам ја још раније хтео да женим, она мене –

ништа. Мој мито је успео! Учитељица Босе никада никоме

није открила „мрачну прошлост”моје мајке.

Надам се да Врховни суд Црне Горе ово неће искористити...

Ко зна?

Мајчина ујна Горде је умрла у мају, 1948, а ујак се после

непуних пола године поново оженио, Госпавом Никач. Иако је

није доживљавала као злу маћеху, нова јој ујна, иначе даљна

рођака њеног оца, никада није постала тако блиска као њена

претходница, коју је гледала као мајку, и за којом је искрено

патила целога живота.

Убрзо се и преселила код сестара Мартиновић, и из њихове

куће се и удала. И оне су имале „Сингерицу”.

Те три добре жене, никад удаване, својом љубављу су увек бделе

над породицом Лаушевић. Прво им је и наш отац постао род

рођени, а нас троје смо, од првих свесних дана, њихову кућу

сматрали и својим другим домом. А њих три за најближе своје.

тридесет и прва глава

ОВО ЈЕ ЦРНА ГОРА...

Увече, ту негде

Сине, не умем ово данас да ти кажем, али читаћеш сутра. Не дај

на себе, молим те. Буди ТИ! Буди човек! Буди џентлмен, јак, буди

најбољи, буди нежан! Буди најбољи, где год да кренеш, само

ДОБРО крени. Ако не будеш најбољи, БЕЖИ! И ДОБРО бежи! Буди

неко други! Само немој у најгорем граду бити најбољи. И не туци се!

Није биће за тебе. Треба да учиш. Умом да млатиш. Овде не може.

Тражи! Нађи! И не тражи помоћ. Никад! Сам. Увек сам, сине!

Ништа ти више не могу дати. Ништа. Опрости.

Јутро је лепа појава, за оног ко је здрав и уме да га сачека. А о

ноћи? Не бих трошио оловку, бар не до наредне, једнако ружне

тмине. Подне, кажу артерије, поноћ, осећају очи.

Обећаше данас да ће ме водити на терапију код доктора

Бајагића у КП Дом. Да видам макар леђа кад главу већ не могу.

Пролеће, сан. Желудац, одвратни контејнер у који сам угурао сва

смећа овог света. („Човек је проводник хране”, рече једном онај

нежења из Фиренце.) Срце, проширено од свих сојки и несоја које сам

волео у животу. Јетра, млин, као онај из владичине баште из

петнаестог века, млин Црнојевића, више пута рестауриран, обнављан

и пљачкан, наново од хулигана. Руке су само продужени део срца и

његових артерија, не и мозга, господо вештаци и неуропсихијатри....

има ту још тога, но бој се...

Четврта лекција. Unit four

Where do you live?

What`s your address?

Do you live in a flat or in a house?

Who lives with you?

How many rooms are there at your place?

Како да одговорим на ова питања? Где сам?

У ЗАТВОРУ У САМИЦИ!

УБИЦО! ДВОСТРУКИ!

Где ћемо даље?

Морам да размислим.

Писао сам ових дана писмо. Министру правде Црне Горе

Филипу Вујановићу. Молим га да УБРЗАЈУ мој процес и молим

га да ми се СУДИ ПО ЗАКОНУ Нема одговора, мада је

министар наговестио да ће доћи да ме обиђе.

И јесте.

Тридесет и први март, 1995,

шест стотина девети дан

Министар правде Филип Вујановић:

– Добар дан, Жарко!

– Добар дан, господине министре. Хвала што сте дошли.

– То је моја дужност. Ви сте, кажете, имали примједбе на

начин како Вам је суђено, на развлачење рокова...

– Па, јесте. Не знам колико Вам је познат наш случај... мимо

мог писма...?

– Ја сам у вријеме кад се то десило био адвокат. Знам, онако

из штампе и послије сам пратио... – не знам зашто овај, иначе

пријатан господин, углавном избегава мој поглед.

– Не знам да ли сте добили моје писмо, представку...? –

питам, па настављам, писмом:

– Често чујемо увјеравања да је црногорско судство – независно. Не

слажем се. Тиме се, додуше, може тврдити да нема везе између

владајуће странке и одлука суда. Али, гледано субјективно, кроз

призму моје пресуде, имам разлога да тврдим да црногорски суд не

доноси независно своје одлуке. Крици и шапутања из суднице,

отворене пријетње оптуженима, љекарима, вјештацима, свједоцима...

све то, ако изостаје адекватан претећи набој са друте стране,

формира мишљење и осуду који ће суд донијети не у име

закона, или народа, већ у име оштећене породице.

– Жарко, ја у потпуности разумијем Вашу ситуацију. Вјерујте

ми, у овој институцији сам провео много времена са мојим

клијентима, управо покушавајући да разријешим сличне

проблеме и залажући се за остварење правде. Ја сам од скоро

на челу овог министарства, али знам да оно ради све да би

истина и праведно суђење били задовољени.

Опет му одговарам писмом:

– Сви ми прихватамо и залажемо се за институционалне путеве

остваривања нечијег права. Лијепо звучи, кад би институције

преко којих се то право остварује биле легитимне и законито

спроводиле своје надлежности. Најбољи примјер за ово је

аргументација Вишег суда из наше пресуде: „Судско-медицински

одбор је најауторитативнија установа те врсте у земљи” (!) Да,

јесте! Али су, у међувремену, смењени! Због некомпетенције! И то

је мој адвокат Тома Фила јасно ставио до знања суду!

– Жарко, ја знам из искуства мојих брањеника да се осјећате

повријеђеним, али вјерујте ми у Вишем суду раде врхунски

професионалци који ће измјерити сваки доказ.

– Али, они су, тај Судскомедицински одбор, потпуно произвољно,

вођени најсумњивијим могућим поривима изнијели пред суд сијасет

неистина, измишљотина, широко и емотивно излазећи из оквира и

етике своје професије! Гдје је ту професионалност Мираша Радовића?

– Жарко, молим Вас, ја нијесам судија.

– Опростите, господине министре.

– Мираш Радовић је један од најбољих судија у Црној Гори!

Хтедох да питам, „кањошевски”, какви ли су тек најгори кад је

Мираш један од најбољих, али се угризох за језик.

– Морате да разумијете да је ово Црна Гора...

– Па, и ја сам... – дође ми да плачем.

– И, морате да схватите, да сте Ви, несрећним стицајем

околности, убили два младића... од којих је један... био јединац!

– Знам. Мислим, нијесам тада знао да је био... јединац. Али,

молим Вас, какве то везе са правдом, са истином, са

чињеницама има? И хоће ли ТО бити моја „мјера” правде?

– Не, молим Вас, Вама се само по закону суди.

Бачиће ме, видим фино. Не ваљам ништа.

Ништа више не рекосмо. Драг човек, рекох. И даље то

мислим. А што ме не погледа, ниједном? Бар једном, да је....

А можда сам могао да га својим (плавим, лепим) урокљивим

очима убедим, ту, сад, да ме пусте напоље? Можда сам могао с

њим после да одем на прославу било чије матуре.

Данас је седамнаест, од моје. Слави ли то ко из моје генерације?

Моје две Верице? Мараш и Савељић? Зоран Јанкетић? Два

Милана? Мире? Јанковић? Шабовић? Павле Цавнић? Жељко

Станковић, тамо у Америци? Рашовић? Биба? Како то изгледа?

Ја сам више као неки покојни лик из „Стрељано је пето три”, па

кад изговоре моје име, ништа не могу, и не знају да ли да се са

сетом сете, или здраво, са задршком, да пљуну. Или да, попут

две Верице, само погну главу и моле се за мене.

Нова посета, Мили.

Ми смо још увек у истом делу. И не можемо да седимо у истој

просторији. Гради нас пластични параван. Около су други људи. Са

моје стране, моји, са друге, мог брата сапатници. Сви причају углас.

С моје леве стране седи Рако Поњагић. Плаче: – Проба’ сам да се убијем, Весна! Не дају ми! Не дају ми,

Весна! Сви су против мене! Сви! Поред Рака је Сунетић, Куроња. И он плаче: – Што је нијесте довели? Што? Што ја своју ћерку не могу да

видим! Јесам ли ја најгори? Десно од мене седи Крушка, пуши и чита стрип. „Загор”, видим.

Ракова жена, Весна очигледно, вади неку кесу, показује поховане шницле, шири руке. Куроњин отац покушава да једну фотографију

смота у ролну и пробаци кроз рупице пластичног паравана. Тресу

му се руке. Погледује на Крушку, не зна ради ли нешто

недозвољено. Крушка примети и оде на другу страну слободе, узе

фотографију и доноси је Куроњи. Куроња јеца пеглајући

фотографију. Крушка се врати „Загору”. Мили би нешто рекао, али

нагло уозбиљен, протрља лице. То и ја радим... Ако бих да останем озбиљан најрадије не бих гледао у Милог. Кад

смо били клинци мучио ме је вежбом у којој је увек побеђивао. – Ајде, пробај да звиждиш, али мораш стално да гледаш у моје усне!

Ја бих кренуо да звиждим, а он би за то време имитирао звиждање,

немо скупљајући усне што је доводило до распада мог

концентрисаног покушаја и праска у смех.

Зато ми је сад лакше да гледам како се Чико нешто правда Загору.

– Ђе ћете ме сахранит’, Весна? – рида Рако. Весна вади неку

штрудлу. Мили гледа и штрудлу и Весну. Весна је дошла са

попрсјем. Тамо даље Куроња држи ћеркину слику и безгласно

плаче окренут леђима паравану иза кога је неснађени отац.

– На Бабину главу, Рако, ђе би друго? – чујем зачуђену Весну

са штрудлом. И Мили се изненадио. Морам да гледам шта се

дешава са Загором. Тамо је много озбиљније. Рако виче:

– Нећу тамо! Нећу тамо! Тамо је сахрањен и „Јетрва”, Рако

Шоњов – „Јетрва”! Сви ће ме плекат’ с њим!

Мили одобрава и, заинтересован за штрудлу, почиње

комуникацију са Весном:

– Весна, опростите, јесу домаће јабуке?

– Непрскане... пробајте – повери се Ракова жена Миломе и настави:

– Буди Бог с нама, „Јетрва” је, Рако, умро шесет треће, ко ће

те, Рако, плекат’ са њим?

– Али он се није убио к’а ја! – рикну Рако.

– О, Весна, свака част! – Мили је фасциниран штрудлом.

– Немојте ми више долазит’! Је л’ вам јасно? – нагло скочи Куроња

и поче да лупа по пластичном паравану – Без ње нећу више да

вас видим! Крушка устаде, и даље пратећи стрип у левој руци, десном загрли

Куроњу, љуби га у обријану главу и изведе из собе за посете. – Рако, буди разуман, што ћу ђеци рећ’? – моли га Весна, која

је и сама кренула да једе штрудлу. – Ево, Жарко је ту, брат мој једини, зна да је готово, њему сам већ

река’, Весна, нема више! Ово је задња посјета! Ја сам мртав чојек! – А не стављате цимет? – Мили је заинтересован за рецепт

штрудле. – Никад, Рако је алергичан, а ја га много... а и ђеца воле цимет... – Ти сад видиш покојника! – Рако је дефинитиван. – Оли, Весна... молим те... носит’ црнину до краја живота?

Весну је сад већ мало срамота од Милог. Њено попрсје тешко

уздахну:

– А ’оћу Рако, ако ће ти бит’ лакше.

– А како неће, Весна моја једина! – већу тугу нисам никад

видео. Крушка се враћа са Загором, зева, посматра ситуацију:

– ’Оћемо ли... још? – пита нас.

– Крушка, брате једини, готово је! Готово је са мном! –

опрашта се Рако, пошавши да га загрли.

– То знамо... одавно... но питам за посјету... – мимоиђе га

Крушка брзо тражећи страну „Загора” на којој је стао.

– Баш вам је лијепа та хаљина! – Мили завршава са штруделом.

– Хвала... Рако, оли следећи пут шненокле да ти донесем?

– Донеси, али мрцу доносиш. Мрцу! Гробу! – Рако је и даље

сам, убија се.

– Ух, како ја ту хаљину не бих скинуо! – Мили, крстећи се,

скреће Веснино попрсје од коротних мисли.

Ја не знам ни где сам, ни ко, ни с ким, ни шта бих...

– Брат мој – проговори озбиљно Мили први пут данас са мном –

Драгана те поздравља, напољу је у колима, нијесу јој дали дозволу,

чекаме... а ја... ово онако... за тебе... опрости... знаш ти... воли те

твој брат... и ту је... стално... с тобом. А ђе би друго могао да будем?

Е, да ми је његов таленат и шарм. Појео бих све штрудле овог света!

тридесет и друга глава

УМЕТНОСТ ПОМЕРАЊА ФОТЕЉЕ

Пети април, шест стотина

четрнаести дан

Лежим, опкољен мишевима и, зачудо, добро ми је. Нису

агресивни. Не причају о неправдама. Зашто бих ја тим бићима

онемогућавао живот?

Пуританци наваљују кроз свемогући прорез:

– Али побогу, то су штеточине!

Ма, немојте, молим вас, а што су ми то оштетили до сада? Мало

државног преградног зида и то на њиховом нивоу, пјервиј етаж

(кликере више не играм на том нивоу, не сметају ми.) Јесу ли ми

што отели, огадили неки ручак? Јесу ме напали? Малтретирали?

Па, све су ми то само људи радили, мишеви никада. Живи и пусти

мишеве да живе! Пацови су нешто друго, ово су мишеви. Они су као

деца. Мишеви ће (ако ми обећају да никад неће одрасти до пацова)

бити моји штићеници и не видим апсолутно ниједан разлог да их

прогоним и даље. И најдивнија особина мишја (коју чак ни комарци

не негују), они нису, попут људи, жељни реванша, жедни освете. Па,

колико ли сам само примерака те врсте скоро прецвикао напола

овом ужасном гиљотином од моје зарђале, масне и гадне

мишоловке, а они и даље шетуцкају око мене, не показујући ни

најмањи импулс за одмаздом. Где се разликујемо, дакле? Људи

памте, па желе да узврате истом старозаветном мером. Мишеви

нису читали Библију, па немају ту потребу. Зато су мишеви –

Мишеви, а Људи – људи. „Зар не, господине Штајнбек?”

Та прецвикована мишја телашца су и у смрти деловала као играчке.

Нису своју смрт издекорисали ниједном капљицом крви. Да имају

неки вредан део тела, златан зуб, егзотично крзно, људи их не би

прогонили, већ с посвећењем узгајали. Овако, како нису успели да

пронађу ниједну себичну корист од ових нејаких и веселих бића,

декретом су их прогласили за небића, за опасну пошаст коју треба

истребити. Лингвистички, то се такође сматра геноцидом, морално

и филозофски и историјски то је фашизам. Људи су једном себе

прогласили за корисна бића, а остале „Massacrez Tous!”

Да ли ме због овог Брижит Бардо макар мало више воли?

Била ми је посета. Пет страшних Лаушевића на окупу. И,

незаобилазни, мој добри Љубо Дапчевић. Породица Душана

Томова, најужа, без унука, без снаха и мртвог зета. Као оно кад

смо се у Прчњу, 1962. фотографисали. Ја сам тати до колена и

држим поносно шлауф, већи од мене. Имам блажен осмех

будућег митомана, и невиност, будућег такође, двоструког убице.

Топло је и данас било. У свим међупросторима, са мноштвом

узајамних стрелица. Поклонио сам оцу портрет. Био је... био је

разнежен. Ма, шта ја то нешто улепшавам. Разнежен? Плакао

је. Плакао би свакако и да је слика лошија, или боља, то се

такође подразумева.

Отац је желео да будем сликар.

Крај септембра 1978. Зовем моје из Београда, из поште у

Змај Јовиној. Отац је са друге стране:

„Е, Жаро!” „Тата, положио сам пријемни! Уписао

сам Академију!”

„Да?”, дуну, као и обично, мало у слушалицу, да поправи везу,

„Чујем, па да... овај, како да ти кажем, добро, браво. Браво!

Ето, тако, значи бићеш – сликар!”

„Не, тата, бићу – глумац.” „Аха, да... а ја сам мислио...

фино... ево, хоће мајка да те чује.. .”,

поново дуну у слушалицу и даде слушалицу својој „другарици”.

Тако је увек представљао „свесним” друговима:

„Овоје моја „другарица Роксанда”.”

Он је према глуми имао врло одређен став:

„То је фино, али мораш да завршиш и неку школу. Озбиљну!

То са глумом, то може да буде, онако, као један фин... хоби!”

Негде на трећој години глуме сам уписао и историју уметности у

Београду. Схвативши да имам и приличан број паралелних испита,

већ положених, одлучим да оцу понудим и нешто „озбиљно”.

„То? Па то само ћерке генерала могу да студирају?”

Да, тешко га је било задовољити по питању будуће професије.

Уопште, у Црној Гори је за тате и маме најпожељније да им син

буде доктор, правник, може и „инжињер”, а одлично је ако је пилот,

мада је најбоље да је генерал. А глумац?

„А што баш ти, сине, несрећни?”

Негде 1977. године, у гостима нам је била Илинка, тета Ика,

најмлађа од три сестре које су подигле моју мајку на Цетињу.

Тета Ика је већ тада била, нажалост, потпуно глува, али она

никад томе није много придавала важност, већ је увек весело

преводила оно што јој се каже онако како би јој одговарало у

том тренутку. Од окрајка једне приче где неко јави да су ујаку

„украли кола”, она се обрадовала: „Краљ Никола? Кад је доша’?”

Заборавио сам шта је био разлог да никог не буде код куће, а да је

не бих остављао саму, одведем је на моју аматерску представу у

ДОДЕСТ, Мрожекову „Забаву”. У представи смо од сценографије

користили само једну столицу, коју смо Мима Караџић, Душан Бојић

и ја стално померали, између два светла, из једног дела сцене у

други. „Забава”, или „Младићи”, како је негде преведена, је комедија, и

моја тета Ика се развалила од смеха. Не, она ништа није чула, али

јој је необично забавно било што смо ми померали ту столицу. И

тако, док се публика смејала док је трајало светло, моја тета Ика

се зацењивала при сваком мраку. Кад се вратила на Цетиње, после

пар дана, испричала је сестрама импресије са свог узбудљивог пута.

Рачунајући на тишину у којој је обитавала већи

део живота, Говорила је увек гласно:

„Ишли смо и код Бранке! У њен стан! Мили ме водио! А, какав

је стан! Уђосмо прво у једну малу просторијицу! Мало

постојасмо и дођосмо код Бранке!”

„А, то је лифт, Шаше!”, покушава да је дозове најстарија

сестра, Љубица Љупче. Безуспешно.

„А Жарица ме је водио да гледам како шеће једну фотељу! А

како сам се пресмијала!”

Од тада је за ужу фамилију најједноставнији опис мог

занимања био – „а Жаро шеће неке фотеље”.

На крају посете отац ми се примаче и прошапута: – Молим те

да ми вратиш оне фотографије, требају ми нешто.

Да, познат ми је тај страх од неприпремљене смрти. Знам да

је негде већ припремио све што треба и можда само та једна

фотка недостаје за читуљу.

Десети април, 619. дан

Имам јато лудих мишева. Мислим да се коте у тегли од ајвара коју

сам у септембру заборавио да плакнем, вратим, или бацим у ђубре.

Лепи су ми мишеви. Није што су моји, али стварно јесу. Није

делиријум. Ови имају смисла и духа. Често је то цртани филм.

Ниџо од прекјуче разговара са великим, врло очуваним

Титовим портретом из седамдесетих. Свако овде, раније или

касније, нађе свога Сава.

Мислим да је један миш тренутно у мојој левој талијанској ципели

купљеној око Божића, у Чикагу ’92. године. Чујем га, шушка. Мислим,

не шушка кад прича, попут мог Љуба, или Соње Вукићевић, него

шушка ногицама. Не знам тачно шта ради, али не волим да

позајмљујем обућу, то би макар морао да зна као услов за суживот.

Осетио је моје лоше мисли и напустио ципелу. Стоји сад насред собе,

подигао се и нешто ми цијуче. Мени се ноге досад нису чуле, а и те

ципеле обувам само по правилу ССР (свадбе, сахране, рецитали)

или кад ме воде да ми саопште да ћу овде лежати неке

двоцифрене године, тако да не знам што се буни.

Дванаести април, среда

Данас је рођендан једне госпође која је имала мачка званог

Романов. Мачак је у ствари био мачка, али уобразиља је створила

од њене љубимице јединог преживелог члана царске породице.

Учим енглески.

How are you?

Are you tired?

Are you happy to be in the

class? Is your wife at home?

Is your son at school?

Тежак језик. Не знам одговор ни на једно питање.

Данас је из истражног затвора, после шест година, два месеца и

двадесет дана Никола Калуђеровић пребачен у КП Дом.

Употребљена је сила. Пружао је отпор и сад је у кажњеничкој

ћелији, у ланцима. Не жели да скине црнину. Његова самица је

забрављена. Комисијски ће пописати његову имовину. Нису ми

дозволили да ја то урадим. Не знам хоћу ли га икад више видети.

Никола Калуђеровић, најнесрећнији човек ког сам упознао у

животу.

Слушам Црњанског. Соба се повећава. Да ли то стварно Велики

Милош даљи зидове од мојих очију, или мене смањују његове речи?

Седам корака, зашто не може више? Макар један више? Хоћу

да спавам, дуго.

Дрмуса ме Фјодор:

„Брзо, брзо, брзо, сви на стрељање!”

„Ко?” „Сви! Сви, сви, сви Карамазови, сва говна треба да

побијемо,

Раскољњиков и Лаушевић, хајде, хајде, пашљи, пашљи, и ти

баба, брзо, брзо, хладно је, имамо још мало времена... Ајде.

Треба да се стрељамо, пашљи, пашљи”

– Лауша? Си звао? – Шок.

тридесет и трећа глава

КАКО ЈЕ ЈЕДАН ЧЕРЧИЛОВ КОЊ СРУШИО

БЕОГРАД

Тринаести април, петак, шест

стотина двадесет и први дан

Још се бели снег по Вељем брду, а овде већ лето. Већ има око

23 степена Целзијусових, а колико јуче је било испод нуле. Неће

бити пролећа ове године, јављају из Центра безбедности,

Подгорица. Напољу је дивно, а ја досадан сам себи, задржан у

притвору до правоснажности пресуде.

Шта ли ће урадити Врховни суд? Шта ће урадити Црна Гора,

мојим поводом? Хоће ли ме жртвовати? Сећаш ли се

жртвовања девојака богу Чаку, код Инка? Девојачки гамбит да

се умилостиве богови. Изаберу најлепшу девицу па је гурну, са

најгорњег степеника неке будуће туристичке атракције, у амбис.

Нит’ сам најлепша, а још мање девица. Кога моја жртва треба

да одобровољи сем оштећених породица? Гамбит глумца?

Црногорски гамбит?

„Морис, хоћеш ли истину? Нема правде на овом свету! Паре

и слава дају ти моћ!”, рекао ми је Адриан Гио једног спарног

децембарског дана, на првом спрату једине отменије куће у

улици Гарибалди, не сећам се броја, у Боки, најсиромашнијој

четврти Буенос Ајреса. Пиштољ који је потом уперио у мене

је требало да поткрепи његову полуистину.

Уместо очекиваног страха, цинично сам накривио главу и

Адриану показао длан десне руке на којој се блескала муниција

из његовог празног револвера.

„Му sister is not a whore!”

„Стоп! Стоп, Лауш! Лауш, porfavore, aora фаћиамо српска!” Карпо

Аћимовић – Година, директор фотографије се смеје и жао

му:

„А био је добар тако кадар!”

Адриан Гио је погинуо две године касније у саобраћајној

несрећи. „Пут на југ” („El Camino del sur”)је био његов последњи

филм. Био је велика аргентинска звезда. А звезде не постоје.

То су само најобичнија сунца, предалека нашем оку.

– Паре и слава дају ти моћ – звони ми кроз главу стешњену међу

зидовима затворске ћелије са непријатно високом таваницом.

Зашто је тако висока ова самица? Могуће да је соба предвиђена за

више кревета, на спрат. На трећем етажу има још увек довољно

места до плафона. Волим сингл. Плаћао сам ноћни воз до Сарајева

скупље од авиона само да бих уживао у комфору самоће. Људи

најчешће не причињавају задовољство. Углавном неприлике, само.

Да ли је Никола још у ланцима?

Долази ми – Џони у посету понекад. – Џони, то значи – Џевдет

Хоџић. Некад смо рецитовали по Југославији, били прваци

„Горановог прољећа”, у Загребу, он официјелни, мене је само

публика наградила. Сад му је непријатно. Не због рецитовања,

већ због чињенице да не може да ми помогне, а у овој

институцији је некад његов отац, Сака Хоџић, харао! Не, није

био робијаш, био је управник. Сака ме поздравља, воли и памти

као – Џонијевог друга, кука што је престар, што не може ништа,

а некад је био све. Молим – Џонија да прескочи тескобе, да ми

каже нешто љепше. Ћути, склања поглед:

– Не може да једе кад му кажем да ћу код тебе!

– Сјети се како је оно било у Ријеци, молим те!

– Није у Ријеци, у Пули. Оно кад су ти ормани падали на главу...

– Нема везе, причај било што, причај ми оно твоје за Сава

Станишића, молим те!

– Сака ти је поручио...

– Како је било оно у Берлину, молим те!

– Е, јеба ми мајку! Ти си пука’!

– Јесам, пука’ сам, причај, – Џони, молим те!

Пристаје мој друг:

– Хитлер је... – почиње – Џони да очарава, а мени више ништа

не бива важно. Одвајају се, размичу се зидине моје робије.

Негде сам на бољем, на најбољем месту, можда у мом

„Додесту”, мом аматерском позоришту.

– Хитлер је из некога историског разлога, просто обожава’

моје друштво. Вазда је волио то да истиче: „Ово је мој брат

Саво, ово је МОЈ Хер Саво, те ово је Хер Станишић, Саво је мој

ПОГЛЕД на Балкан, на свјетску историју, једноставно – Хер

Саво Станишић!” Ја то нијесам волио! Не! – поентира – они, а ја

треперим пред наставком.

Неће моћи.

Улази командир Бајко:

– Ај’, готово! Запамтите ђе сте стали, е-е! Па ћете друти пут!

Поздравих се са – Џонијем, на брзину. Идем према самици праћен

истим командиром. Надзорником! Погледах на сат у дежурној.

Скратио ми посету за десет минута. Залупише се врата за мном.

Из WC-а зачух познати глас:

– А Хитлер навалио: ’Ајде, Саво, сунце моје, да играмо шах! –

а пријало му је како сам ја третира’ „Краљев гамбит”. Адолф је

био аматер у шаху, кукавац, а и доста је очајан био у то

отварање. (Поготово, ка’ бијели! А, форсира’ га је!)

Пристанем ти ја на тај шах, понесем ону гарнитуру што ми је

Черчил дарова’ пристанем на једну партију, другу, жртвујем једну

страшну чешку партију, жртвујем мога краља, јединога! Моју

комунистичку партију жртвујем! Изигравам другокатегорника, што

ћу? Губим намјерно! Адолф ме гледа, смије му се оно јадо бркова,

пита:

– Сале, пушташ ли ме то?

– Никад, Дадо! Никад! Ни Андрију свога не бих пуштио,

изгорио ка’ ова Хавана Кастрова, ако лажем.

А лажем, што ћу?

– Која ти је то Хавана Кастрова, нијесам чуја – уфитиљи

Хитлер, тобож замишљен над позицијом.

– А, то ми је један страшно мио момак, са Кубе, упознаћу те,

страва лик, тата му мота дуван по цијели дан, а мали Фидел зна

да сам оставио мотање, па ми шаље татин дуван, већ умотан.

– Сале, Сале, изгубићеш и ову, видим лијепо – скреће тему Хитлер,

а ја концентрисан, јадо мој! Зидови се зноје! Одраћу га ову,

доста сам га пушта’ Пази, у тај моменат, историјски, ја одиграм – фЗ, потез

страшно коректно промућуран: послије е4, е5, ф4, он носи на

ф4, ја коњем на – фЗ! ... Кад... улази Гебелс, диже лијеву руку,

поздравља, стварно пристојно, по Пе-еСу: – Вазда Саво!

Ја му отпоздравим кратко, љевицом:

– Вазда!

Ахааа, то ти је био официјелни поздрав, у Њемачку, у то

вријеме. Прво дигнеш лијеву руку и рекнеш: „Вазда, Саво!” Сви,

лише мене наравно, одговоре: „Вазда Саво!” А ТЕК онда, сви

очепе десну, па: „Хаил Хитлер!” Ахааа ... И, пита Гебелс:

– Хер Саво, ’оћемо ли ове Јевреје ка’ што смо се договорили,

фикефике или – у дим?

– Видиш да играмо шах? – ја фокусиран на онога коња.

– Опростите, хер Станишић, али ствар је врло масовна.

Јевреји су спремни. Знате и сами, то не трпи одлага...

Ту се и Хитлер дига’, река’:

– Није моменат! – а све гледа у они шах, мршика Гебелса,

ћера га руком пут врата, а мене моли да га попратим:

– ’Ајде, Саво, молим те, речи хер Јозу да ни свари по кафу!

Е, не би се ја диза’ тој ништароби да га нијесам молио да ми заврши

нешто око уписа Андрије у школу ученика у привреду у Франкфурт.

Дигнем се, испратим несоја, поврнем се, гледам, не могу да вјерујем!

НЕМА МИ КОЊА НА ФЗ! Аааааа! Смрачи ми се!

Гледам Хитлера. Гледа и он мене. Погледам поново у таблу, па опет

у њега. Погледа и он поново у таблу, па у мене. – Ђе гледаш, Дадо? – питам га. – У таблу, па у тебе – вели, изузетно безобразно. – А ти, брате Саво, ђе ти гледаш? – наставља и жваће

жвакаћу гуму што сам му донио на поклон од Рузвелта. Таман кад је кренуо да прави трећи балон од оне жвакаће,

аааа, ЗАЛИЈЕПИМ МУ ТАКВУ ШАМАРЧИНУ КАКВУ ТРЕЋИ

РАЈХ НИЈЕ ДОЖИВИО! Ка’ заинат, баш у тај моменат, ево ти га улази Гебелс, носи

двије ћикарице и ибрик с кафом и виђе они звек од шамарчине,

па стаде и, иронично, приупита, у четрнаестерцу: – Да л’ ја нешто виђех, ил’ ме очи зајебаше? – Аааа, Саво, Саво дупли комунисто! – закука Хитлер држећи

се за образ. А она му се жвакаћа залијепила преко брко...

Мислим, да се не лажемо, није му то био први шамар од мене,

али, ђе пред неким другим? Поготову пред Гебелсом? – Сад си се... брате Саво... изофира’... виђећеш што ће и тебе,

а и Београд морген снаћ! – зашекета се у главу, кроз сузе. А

Гебелс гледа са стране, срка ону кафу и клибери се. Мило му је. Сјутра су ме, рано морген, сјећам се лијепо, шести април је

био, четрспрве, попратили у, стварно најбољи концентрациони

логор. А на Београд... знаш и сам. Уф! Ја... нервозан, нијесам се

био још ни распакова’... Мислим се – ђе се ја, толики комуниста,

изофирах због посранога коња на фЗ! Пушим ову хавану испред

једне бараке. Нервозан. Долази један официрчић, поздравља: – Вазда Саво! – Вазда, мали, вазда.. – Хер Станишић, ја се извињајем што ви прекидам јутарњу

медитацију, али ви знате да је забрањено пушење у

концентрациони логор.

– ’Ај’ мрш!

– Опростите, хер Станишић, али знате, није згодно због ових

Јевреја... – не стигох да га шклапим, утека’ ми је у задњи моменат.

Сјутрадан велика објава осванула (страшна је киша падала тај

дан, а лумбреле су тада биле забрањене) и читају они бубњари:

– Ахтунг! Ахтунг! Даје се на знање – Због недисциплине – Хер

Саво Станишић се избача из свих концентрационих логора на

територију Трећег Рајха!

Шета ми се. Више од ових седам.

тридесет и четврта глава

БОЛЕСТ

Не пише ми се, не чита, само бих ништио ништавило ништавих

снова.

Добро јутро! Снови. Аутобус 24 за ... Котеж? Карта седам динара.

Дајем последњих сто динара шоферу који ме вара за кусур. Он клима

главом са разумевањем, ја климам такође. Сањам, не личи на мене?

Хоћу да се пробудим у Огњена Прице 32, у Коче Капетана 32, хоћу

на Врачару да осванем! Зашто ме дваесчетворка водила за Котеж?

У животу постоје само две врсте људи, мада то ни једни ни други

не признају. Клептомани и комунисти. Све је моје и све је наше.

Немам никакав одговор на ову појаву, сем жала што интроспекцијом

закључујем да сам целог живота благо нагињао комунизму.

Зову ме у Управу.

– Добар дан!

– Ево, зове Вас супруга!

– Хвала! Ало?

– Тата!

– Дука!

– Тата, ја стварно мислим да је крајње време да дођеш кући...

– Тачно, Дука!

– Ево, Асја хоће нешто да ти каже...

– Дај!

(Асја сада има две године и три месеца. Нисам моју децу ни

чуо ни видео ове године.)

– Птицо мала! Како ти је било на рођендану? Ко је све био?

– На роНђендану ми је био и Гокси и Сања и Мира и Паки и Миша

и Дука и... – И... ко још? – И ја!

Дођох „кући”. Весело ми било са Асјом. Немам с ким да

поделим. Самица. Зајебана ситуација. А хтео би. И Цигани душу

имају. Почињем да певам:

– И тебе сам сит, кафанооооо... – не иде ми. Не умем. Ни сит сам,

ни пијан. Нити имам слуха. Сетих се...

Враћамо се, без гласа, Пера Божовић и ја, после последње представе

у Грачаници, пред скоро хиљаду људи, надгласавајући музику неке

блиске кафане, извесног Секулића, који „није луд да искључује музику

због пре’ставе”. Играли смо „Горски вијенац”, Слоба Милатовића, а и

Његошев, свуда по Србији, па и по Косову („Сибир тожерускаја земља”).

Заглавињасмо после те последње представе негде мало даље у једној

кафани. Испред нас чека аутобус са остатком екипе. Прошла већ

поноћ, моле нас да кренемо, дуго је до Београда. Пера отпусти

аутобус! Проведосмо у тој кафани, чика Пера и ја, мали његов,

проведосмо можда и... цео живот! Осенчени, промукли, лепи. Духовит

он, ја само млад, блесав – за подршку.

„Хоћемо кући?”, питам га мимиком. Пера одговара, исто, ликом,

есперантом, показује, гради ми, смејући се, одговор прстима:

„Ахаххаха! А ђе ти је кућа, несрећо?”

„Ђе ми се спава”, показах некако.

„Ајмо!”, схвати ме рука Петра Великог. Изађосмо на улицу,

на магистралу, на мрачан пут за Београд. Стојимо. Косово.

Крај септембра. Ноћ се предаје полако. Пријатно. Нема никог.

Нико да прође. Полако и свиће.

„Перо, да се вратимо, па ујутру...?”, прозујах.

,Некај, владико!”, зашкрипа, заглављено. Шта ћу, шуман Стефан је

то! Не нијека се њему, без неке... Пушимо, заклаћени, утишани.

Нема ни алкохола, ал’ ни саобраћаја. Ни кревета на видику. Држимо

се. Мушки. Кафана из које смо изашли одавно нас је већ отписала.

Ми сад сами бранимо Косово. Траје то. Једна цигарета, друга...

Аутомобилски фарови у даљини. Договорисмо се да ћу ја да

изађем на магистралу и да залелујам Неронов палац. Зачудо,

стадоше кола! Напред попуњено, улазимо у бели мерцедес,

позади. Возимо се. Тешко је да се захвалимо, кад већ гласа

немамо. Одлучујем, ја макар, да (мудро) ћутим. „Фаааа...”, то Петар покуша да проструји захвалност према

предњим седиштима. Не слушају гласне жице. Чујем кркљави кикот са

шоферовог места. Није у реду, мислим се, млађи сам, посрамих се:

„Фа.. ”, не изађе ни мени ништа више. Још горе ми би. Шофер

се сад већ загрцну од смеха. У белом смокингу, са сувозачевог

седишта одговара лик:

„Ааа... не...”, окреће се према нама сувозач. Тома Здравковић! И он

се однекуд враћа, са неке сличне свирке. И он без гласа! Шофер више

није могао да се обузда. Закочи и стаде поред пута! Изађе из кола.

Одјекује његов смех кроз косовску зору. Ми терцирамо, без гласа.

Велики је ово датум био! Водили су ме у Град. (То је

Даниловград, али га Бјелопавлићи чешће зову „Градом”. Кажу и

за Никшић да је – „лијепо мјесто, само је далеко од Града”) У

Граду, на клиници, су ми рекли да имам окоштавање кичме,

спондилозу. С обзиром на то да сам мислио да имам рак плућа

са метастазама на кичменом стубу, ова спондилоза ми дође као

седмица на лотоу. Био сам пресрећан. Нисам могао да одолим,

извадим, као адут, сакривене из доњег веша оне своје налазе

кад су ми у Београду рекли да имам „мање вредан мозак”.

Покажем доктору који ми још ништа није нашао и врло обећава.

– Па, видите, ово је занимљиво! ’Ајде, молим вас да попијемо

пиће. Жарко, биће ми драго.

– И нама, ал’ њему неће – прескаче ме командир Кнез.

Нисам данас сазнао ништа о свом мање вредном мозгу, али

барем ме кичма некако лепше и веселије боли.

Одлазак код лекара се увек двојако одражавао на моју психу. Или

би болест у тим тренуцима попримила невиђене размере па је

посета лекару деловала сасвим бесмислено и несврсисходно, јер

„нема више тог врача који би ми сада могао помоћи”. Онда бих

одлазио само сујети да угодим, само да тај чика доктор још лупи

онај свој мур да је болест тако тешка, у ствари – неизлечива! Друга

и чешћа појава очитавала би се у нестајању свих симптома моје

бољке који би већ при самом помену магичне речи „доктор” побегли

главом без обзира и сакрили се у мртве делове тела, у нокте, у косу,

где им свемогући Др ништа неће моћи. Једнако би ме узбуђивао тај

одлазак, без обзира на врсту и озбиљност болести. Посебне

припреме вршене том пригодом имале су сличности са обредним

купањем мртваца, јер – зар не постоје велика вероватноћа да ме и

задрже тамо и после пар овлашних препипавања врло брзо и

прогласе покојним. Зар да ми на пријемном код Управника нека

анђеоска цепидлака иза леђа процеди:

– О, Боже, како је могао овакав да дође?

То осећање да могу да ти код чика доктора одмах установе

смрт подсети ме на ране године.

„Жаро, молим те, иди код чика Божа да донесеш

стабилизатор. Рекао је да ће бити готов данас.”

„Чика Божо, послао ме тата по сталибизатор.” „Хе, хе,

„сталибизатор”... чекај да видим, Лаушевић, је л’ тако?”

„Јесте.” „Ау, ау, АУУУ! Сад сам се сјетио!”

„Што је било, чика Божо?” „Тај стабилизатор ништа ваља’

није! Ништа! И ми смо га

бачили!”

Зар није логично да ме те ране трауме не наводе на помисао да

ћу да одем једном као сталибизатор на поправку па да неки чика

Божо открије да не „ваљам ништа” и да ме једноставно бачи.

Ваљда зато људи из тог страха од лекара, Управника твога здравља,

пагански се присећајући приношења жртве, и носе на прегледе

својим врачима понуде у виду вискија и пршута не би ли се овај

смиловао и „ништа им ружно нашао”.

Хладно ми је. Није нормално, за ово доба године. Хладно. Већ сам

вратио зимске чарапе, облачим, дупло, летње. Немој сад да умрем, па

да ме затекну са два пара летњих чарапа. Нокте сам средио. Али...

Ипак могу да ме баче. Или да ме избаче. Због два пара чарапа...

због недисциплине, као Сава. Не знам шта ми је... Саво, помагај!

– Е, тада, кад су ме избачили из концентрационог логора,

покупим се и пођем ти на стан у Берлин. Нијесам још ни кафу

био приставио, звони неко. Ко је сад? Ева! Е, Ева Браун. Плаче?

Не да плаче, но нариче: – Опрости, Саво! Опрости! То је све због мене! Дадо је

љубоморан, ништа више, али у суштину он је страшно добар чо’ек.

И њему је жа’, није га заспива од те несрећне партије шаха, криви

себе због тога коња на фЗ! Знаш да је и раније узима’ ствари, сјети

се аншлуса Аустрије, немој то лично с’ватат’, мени стално фаљивају

најлон чарапе. Он те моли да му опростиш, да све буде ка’ раније...

– Ма, Ева, не долази у обзир, виђи што ми је учинио од Београда...

– Обећа’ ми је да ће ти направит’ Нови Београд! Виђи, Сале,

молим те, што смо ти скројили, Дадо и ја. Двије ноћи смо ти

везли иницијале! – вади нову униформу, шири је, а оно на

ревере, стварно прелијепо, извезено „С.С.”

– Дадо је читаву једну армију назва по теби „С.С.” – „Сава

Станишића дивизије”!

Опет ми се смрачи:

– Ма, ово је из „Бурде”!

– Није Саки, из „Бурде”, очију ме! Ми смо ти то скројили,

оригинал, Дадо и ја!

– Касно је Ева! Касно! Превише касно!

– Ма није Сале, злато моје, није касно, тек је шест и кварат!

Ево, играћу ти црногорски!

А, куку мене, вазда је аветна била. Плава, што ће кукавица!

Не! НЕ! Важно, истори’ско – НЕ! Није ме могла наговорит’!

Док траје Савов монолог, чујем да се неко прикрао вратима и

малко подигао резу. Саво не мари много за воајера. Наставља:

– Мака’ сам се из Берлина и доша’ у Југославију да спашавам што

се још може спасит’ послије те несрећне партије шаха. Нађем Броза

у Ужице... Разгаћио се, пије виски, око њега чаше, пјати, неуредно,

како да ти речем. Постројим оне момке из Радничког батаљона:

– Момци! – викнем.

Сви се постројише, јадо мој, под конац!

– ’Ајд’ да мичемо чаше и пјате! – наредим.

– А како ћемо, чика Саво?

– Лако! Ти, узмеш ово, ти – то, ти – то, ти – то! – организујем

их, разумијеш. Они страшно интелигентни, брзо капирају и то је

одма’ узело великога маха. Послије четири минута мога’ си

само да чујеш како се мичу чаше и пјати, а Ужицем одлијеже:

„Ти – то! Ти – то! Тито!”

Лупа неко на врата:

– Е, ’ај’ доста, Тито, срећо моја, еле ћемо да спавамо! – Бајко. Е.

Гледам према прозору, што да спавам, није се смркло још? Чиме га

иритирам? Саво? То он мени, само. Струје нема. Воде, већ

недељу дана. Бајко, докон, седи поред мојих врата. Не воли Сава.

Из ћелије поред чујем женски плач. Напољу је неко славље.

Кафана, иначе врло престижна, сазнадох пре неки дан, је врло

близу. То је тако егзотично. Славити ту, да те слушају они који

више никад ништа у животу славити неће. Живео детаљни

урбанистички план! То је тако потентно. Сперма прска и по нашим

решеткама. А мислим да су тек почели са окупљањем. Још се

само здраве. Музика их бодри да буду мало приснији, да се мало

опуштеније залете на своје алкохоле. Наслућује се и повод:

– ... женим сина, ћерки рођендааааан!

Саво, увиђаван, да не смета ни Бајку, али и да не ремети славље

преко пута, настави утишан, да га и Тито и ја добро чујемо, али

не и Бајко:

– Зајебано је то вријеме било.... Хитлер је одма сазна’ ђе сам се

упутио и посла је ове... моје... СС дивизије, да ми буде још теже.

Видим ја да нам је пукла погибија и наредим Титу да бјежи, а ја ћу

остат са једном четом да му браним одступницу. (Е, да су ми

Никшићани били ту!) Узмем ове момке из Радничког батаљона. То

све младо, неискусно. Свима знам родитеље. Видим надиру ови

„моји” из СС дивизија, ја тајно дајем знак руком Титу да по’ита, а ја

ћу за њим. Наређујем овим момцима из Радничког батаљона:

– Пуни! Пуцај! – ови надиру, има их ка’ куси’ паса. Ихај!

– Бјежи, Тито! – вазда ме Тито слуша. Бјежи Тито, а ми „пуни,

пуцај!” Они надиру, ми „пуни, пуцај!”

А онда дође један тежак моменат, јадо мој, аааа! Нијеси има’

кад више ни пунит’ но само пуцај!

Из WC-а изрони Андрија, Савов син, прекидајући његову

причу, врисну:

– Тата, тата, виђи, ако сад не погинеш – никад ти више ништа

вјероват’ нећу!

Бајко нам угаси светло.

тридесет и пета глава

ЖЕНЕ ДОЛАЗЕ!

„Мило биће моје”

Упутио сам јуче захтев да ми се казна потврди или повећа због

безобзирности мојој према теби. Чекам још увек одговор, мада

мислим да ће га повољно решити и обесити ме за неки већ

одговарајући део тела, тим поводом.

Спремају ми тешке ланце, али нећемо се дати.

Не могу да сликам. Не знам шта ми је. Не могу понекад ни да

пушим, чак. Све делује шупље и замагљено. Као сан, али туђи. Ја

сам само ту као линијски судац који чак ни аут заставицу не може да

подигне од параплегије непознатог разлога. Време, бреме, брдо је

пред нама. Велико. Може ли се прекорачити овако као до сада,

пешице или треба летети некамо. (Овде ће се затворски цензори

замислити... „аха, летети некамо”) Затим опет не могу ни да једем,

ни да спавам, само те онда волим. И ћутим и гледам кроз све

зидове овога света док се бестидно свлачиш преда мном.”

Седамнаести април, 1995, понедељак,

шест стотина двадесет и шести дан

Прича се, прича, жене долазе. Жене – криминалке.

Позив код управника. Кафа и дуг разговор.

– Жене долазе, ја немам гдје да их смјештам.

– А ја, ђе ћу ја? – питам, ваљајући се по плафону од једа.

– Би ли у КП Дом?

Сиђем са плафона, објасним да не бих, зашто не бих и зашто нећу.

Вратим се на плафон и кренем да лијем сузе, чапкајући ноктом неку

шкрњицу, или је длака, заглављена у кречу.

– Сиђи, молим те. МОЛИМ ТЕ! Волим те! – сиђем кад ме човек

лепо воли. – ’Оћеш код Пеђе Ивановића на други спрат?

– ’Оћу – кажем, бришући сузе.

Сутра, дакле, прелазим у двокреветну собу, са великим

простором за сликање, за писање. Посебна просторија је WC,

посебна за смеће.Custodia honesta! Само се питам колико и то

може потрајати? Да ли до скорог одласка Пеђе у КП Дом или ћу

моћи да останем и после тога. Двеста двадесет дана сам

провео у овој самици. Фина волтажа.

Празним собу. Бану Саво Станишић, ненајављено, да помогне.

– А откуд је Кенеди знао за оне момке из Никшића – питам

онако као успут.

– Много си ти млад! Све свјетске новине су то јавиле. Побједа

и CNN последњи.

– А како је то, стварно било?

– А слушај! Зову ме ти момци из Никшића – чика Саво, ми кренули

на Монт Еверест, па смо, ево, дошли да те молимо, ако икако

можеш, да идеш с нама. Ми без тебе тамо не можемо! Нити ћемо!

– А ђе ћу ја у ове Године, ’ајде, момци, не спрдајте се!

– Чика Саво, али ти знаш све оне пречице, оне кочиће што си

поставља’ још 1932, само их ти мбжеш препознат’!

Видим, озбиљни момци, спремни, информисани, али

неискусни, а из финих фамилија, знам им родитеље.

– Момци, то је тако мало, како да речем, неозбиљно, морате

ми дат’ бар једно пет минута да се спремим – не смијем их

пуштит’ саме, залутаће. Никшићани су то. Скренуће неђе!

Неко подиже резу, Саво се, скоком искусног интернационалног

револуционара и авантуристе, само утопи у зид. Соба постаје

хладна и ружна, као и првог дана.

Врата се отварају. Бајко. Саво левом руком лагано подиже

доњи део планинарске блузе, а десном још лаганије креће ка

дршци свог чувеног ножа, Стаљиновог.

– Иста је, Бајко, као и све остале собе кад боље погледаш...

– Ништа, ништа, само ти поспремај. Учиње ми се да чујем

нечији глас...

– А не знам, није одавде, можда је споља.

– Е, можда, можда. ’Ајде ти то завршавај, еле ћемо ноћас

морат’ да раније тулимо свијетло.

– Што?

– ’Ајде, ти свој поса’! Е! Не морам ти ја причат’ своју работу!

– А добро, добро, извини!

– Е-е!

Залупи врата и добро их закључа. Одлази, виче:

– Шок! – закључава и ходник. Проверава. И та врата је

солидно закључао.

– Ђе стадох? – пита Саво.

– Монт Еверест – прибрах се.

– Ааа, браво. Браво! Предводио сам ти ту делегацију... Прва,

прва је то била... Млад сам био, јак, скоро ка’ сад сам био! Био

је они Малори, који је утека 1921. Доша’ код мене. Цвили.

Цвили! – Сер Саво, ви једини можете ово брдо спуштит’ испод

Ловћена, ја не смијем тамо, прехладићу се! Разумијеш?

– Не, мислио сам ова... последња експедиција...?

– А, то? Ааа! Са’ ћу ти рећ’! Гледа ме Монт Еверест, гледам ја њега.

Позната позиција. Препознајем оне кочиће, што сам тада поставља’

држе се још, видим... ови момци из Никшића, јаки, али, морам ти

признат’ аветни, наивни, посрћу, плекају се, уставим их и питам:

– Докле ћемо ми, момци, овако?

– Док нам ти, чика Саво, не кажеш да је доста! – углас они

обојица сво шесторо.

– Ја мним да ве е у’ватила мало никшићка зера и ја би река’ да

приставимо по кафу!

– А како, чика Саво, сад да пристављамо кафу, виђи нас!

Гледам га, стварно јако интелигентан момак! Виси за једну ногу,

главом према ниђе, не би мога’ пит’ кафу наопако. Ови остали,

једноме ртеница зинула, видим, прехладиће се, а знам му родитеље,

кастиг! Трећи поша’ нагрђен, ни термометра, ни асисала. Ајд, добро,

ја асисал вазда носим на те ојађене експедиције, али без термометра?

Нема шансе! Неће претећ’! Ја му пипнем чело, он изгорио! Ја сам тада

рачуна у ове Фаренхајте. Има’ их је преко двјеста!

– Кол’ко би то могло бит’? – усудих се да питам.

– Па, то ти је, да те не слажем, више но одавде до Колашина!

А пети, поавета, потпуно, пише мајци, на руском, ону пјесму што

сам вазда волио, Јесењина. Оно: „Ти жива јешћо маја

старушка...” Ова двојица последњих, у које сам се, право да ти

речем, највише узда’, скинули се до паса и пјевају „Синоћ кад

склопих очи, ка’ сваке ноћи...”

И ја се нешто замислио, понио се онако, висина је то, коракнух,

пропаде нога, кренух да падам... и у задњи моменат... уватих се за

једну грану. Добро је, флексибилна је. Ови момци... река’ сам ти...

никакви, а сад послије овога мог пропада... још гори. Ја се

држим за ону еластичну грану, они блену и само понављају:

– Ааа, чика Саво, ааа, чика Саво!

Ја не волим кад ми много понављају име, то су и Хитлер и Тито

знавали. Ови момци то не знају, а најслаче би их посла да се врћу

назад у Никшић за термометар. Држим се за ону грану, лијевом,

лијева ми је јача, чудо, од ње је страхова’ и они, много фини

момак, не зна’ јесам ли ти га спомиња’... Теофило Стивенсон...

Врата се поново уз тресак отворише, Бајко:

– Лаушевићу, ако чујем још једну, и ти, и Хитлер, и Тито, и Саво,

сви ћете ми ноћас у кажњеничку! – е! Па се тамо договарајте! А

неће ви ни Стивенсон помоћ’! – залупи врата и угаси ми светло.

Да не бих љутио НАДЗОРНИКА Бајка, легох. Наставићу паковање

ујутру, ако дозволе. А мислим да сам и готов са том великом

припремом. Нема ту много за селидбу. Једино зашто сам је

успоравао је било да не прекидам Сава. Легох. Пушимо. Саво

своју Хавану, ја онај свој лажни Марлборо. Ћутимо. Бајко је и

даље испред врата. Осећам. Шапнух:

– Опрости, Саво! Околности.

– Молим? – јави се из WC-а, али шапатом и он.

– Кажем, нестало је струје, а и полицијски је час... како се

заврши та одисеја на Монт Евересту? – тиши не могу бити.

– Како? Тешко. Питају ме ови момци: ,Ника Саво, а што ћемо сад?”

– и Саво шапуће.

– Нема друго но да идете до Никшића и зовете Горску службу

да дође хеликоптером за мене?

– А што ћеш ти док не дође хеликоптер?

– ’Ајде ви путујте и не брините за Сава!

Пођоше они, ја гледам око себе, ’ладно, дува, јадо мој, дува ка’ на

Ћемовско поље сјевер кад о’кине. Гледам ону флексибилну грану за

коју се држим лијевом руком, видим нешто ми је позната. Смоква!

Добро је, имаће се макар витамина док не стигну ови из Никшића.

Али, већа ме мука тада почела притискат’ Приспало ми се! Мука!

Мука велика! Нос окиђени! Ако заспем, наће ме Никшићани ка’

залеђеног ослића ујутру окаченог о смокву. То би била брука да ме

носе по Подгорици са испруженом руком ка’... ка’..

– Ка’ смрзнутог ослића?

– Не, но ка’ Супермена, сулудњаче! Ослић не испружа руку

кад путује, но Супермен!

– И?

– И, ништа. Што ћу, да не би заспа’, до ујутру сам радио

склекове на ону једну руку!

Саво ради склекове, ја заспах.

тридесет и шеста глава

НОВА СОБА

18.04.1995,

шест стотина двадесет и седми дан

Топлота металне шоље пуне вреле кафе се преноси кроз шаку

на читаву руку и даље. Чекам пресељење.

Миш се изгледа већ синоћ одселио. И он више не подноси

самоћу, или је из пуког интереса боравио са мном.

Соба је гола, ружна (то сам већ синоћ утврдио) овако расформирана.

Ником није била лепа ни кад је била сређена, сем мени. Присећам се

свих досадашњих безбројних пресељења, путовања из Београда, из

ЦЗ-а и натраг. И многих других које сам имао у животу.

У једној лепој здравици између осталог се каже: „Да се из доброг у

боље селите!” Мада не кријем задовољство што се после толико

месеци селим у бољу, комфорнију собу, селим се ипак у... затвор.

Пресељења у слободном животу имају сасвим друту нервозу, неки

лепши стрес и извесно задовољство да ћемо тамо у том новом

простору започети и неки други живот, ослобађајући се стечених стега

и ружних навика. Као да покушавамо да их оставимо у прашини и

влази напуштеног станишта, за које се, на крају, и поред извесне сете,

запитамо „зар је могуће да смо овде могли да живимо?” Шетам по старој самици из које ћу ускоро. Седам корака. Као

седам падежа, као седам Снежаниних патуљака, као седам

светских чуда, као... не знам ништа више. Ево их. Пијем кафу у новој, пространој соби. Почињем да је прилагођавам

себи. Пеђа, знајући за моју потребу за преуређењем, рече: – Жаре, што год хоћеш, мене и онако није много брига, ја ту

само преспавам. У соби има и један велики ТВ. Највећи проблем овде је вода, која је

у другој просторији и које, због висине другог спрата, углавном нема.

Мир који овде осећам је ипак неприкосновен. Овамо плаве блузе ретко

залазе, јер им баш и није науспут. На целом крилу смо само Пеђа и ја,

остало су празне собе намењене потенцијалној епидемији, односно

карантину. Ово му дође као медицинско крило. Чујем и птице,

навигацијском грешком заглављене у затворском ходнику.

Чиста егзотика.

Пеђа је из Будве, чека сваког дана да буде пресељен у КП

Дом. Има правоснажну пресуду од седам година. Деведесет и

друге, неке летње ноћи један голобради момак је сео на свој

нови мотор Kawasaki од 1100 кубика. Моћна машина!

Возио сам то чудо, једно кратко време, док сам снимао

„Октобарфест”. Али, у озбиљнијим сценама су ме мењали

Зоран Стевановић –Twigi, мој пријатељ, ветеринар са Врачара,

или Френки, или... Бата Камени. Ни на коцку, ни на брзу вожњу

се никад нисам могао приволети.

Повео је и двојицу пријатеља. Пило се претходно. И онда возило

без упаљеног светла. Није се заустављало пред две полицијске

контроле. Трећи је негде сишао и спасао главу. Никад се није јавио

да сведочи. На улазу у Будву мотор се сударио са алфа ромеом која

је ишла брже од предвиђеног ограничења. Троје мртвих. Обојица са

мотора и сувозач у алфи. Седам година за Пеђу, трезног возача

алфе. Јако је млад, тек му је двадесет и друга. Има и срчану ману.

Био је са мном једно време у заједничкој соби. Сећам се, често је

знало да му позли. На крају су му омогућили, да би био мало више

на ваздуху, да као полуслободњак кува кафу командирима и

Управи, да позове на посету, однесе пошту, књигу дежурстава...

Деветнаести април, среда, шест

стотина двадесет и осми дан

Ништа паметно немам да додам на ово „Деветнаести април...”

Као да то, само по себи, понекад бива довољно. Као да то већ

представља сиже и синопсис и историју и васколики смисао.

Отац је јако лоше. Да ли ћу опет моћи да га видим?

Понавља се оно што сам већ одавно знао – што већи комфор то

слабија воља за било шта. У соби у којој имам могућност да радим

триста ствари, не радим, нити умем да започнем ниједну! Дан

проводим у самоћи, јер Пеђа ради од седам до три, и од пола седам

до девет навече. Мимо тог времена, мртав уморан, спава. У соби

која је била предвиђена за лекарску ординацију нема решетака, бар

не видљивих. Постоје само спољашње, али и оне су сакривене од

погледа једном дугачком завесом. Засад не излазим у шетњу јер ми

много више прија несретање са униформама.

Те ноћи сам само хтео да побегнем. Било је лето и го сам

пркосио великим капима кише. Хтео сам да се небо слије у

моје очи, да широм гледам смрт сваке капи.

„То нико не може!”, рекао је највећи

дечак. „То не сме да се ради!”, додао је.

Онда је било велико светло. Као дете, кредом кад нацрта

дрво, тако изгледа гром. Једна грана шинула ме по образу.

„Кад те погоди муња”, рекао је једном највећи дечак, „мораш

муњевито да се закопаш у земљу!”

Јесам. Дубоко. Два метра. То је добро против грома. Ипак,

још сам збуњен.

Го, као мртав кум Јусуф, застао у земљи и

уплашен сам. Ником се нисам јавио.

Један неуспели покушај бекства са првог спрата. Три бонсека,

три прешегане решетке, то је укупно осам заузетих

кажњеничких ћелија. Последњи дан априла.

Други мај, 1995.

Поново бесни рат у Хрватској.

Састављени смо од тела и духа. И боре се читавог нашег живота.

Тело стално тежи приземним стварима, а и сила гравитације нас

тера надоле. (Једном ће, кад дух одустане, тело и завршити доле.)

А дух вуче нагоре. Зато и центар нашег расуђивања ваљда и јесте у

највишем делу нашег тела, у глави, негде.

Можда...

Буда се не би сложио.

Девети мај, 648. дан

Поново чекам, већ четврти уторак не би ли се смиловали и одвели

ме тих стотинак метара даље у КП Дом, на терапију. Прво је био

Ускрс, па онда Први мај, данас је, опет, Дан победе на фашизмом.

Идуће недеље је педесет година од краја рата у Југославији. Оног

тамо уторка ће бити Дан пчелара, следећег Дан монтера радијатора

и тако... Све у свему, ово је година Духовног уторка.

General Question:

1. What are you going to do after the lesson? 2. What are you going to do at home this evening? 3. Are you going to watch TV? 4. What are you going to do at this time tomorrow? 5. What are you going to do next weekend?

1. Ништа. 2. Ништа. 3. Не смем. Бих, можда, кријући. Без тона. (Бајко је у смени.) 4. Исто. 5. Не знам. Исто, ништа.

Како је лак овај енглески!

Ипак су ме одвели и, зачудо, терапија је заиста била благотворна.

Нова соба је нешто дужа, али ја сам некако најинтимнији са

оних седам корака. Осми ми се чини непристојним.

тридесет и седма глава

ТЕВЕЛИЗИЈА

„Јако се вара онај који мисли да се може живети без друих, али

још више се вара онај који мисли да се не може живети без њега.”

– Бодријар –

Осамнаести мај, шест стотина

педесет и седми дан

Отац је у болници већ неколико дана. То се, потпуно

бесмислено, иначе крило од мене.

Имамо новог заповедника страже. Толико му се допада ова

зграда да озбиљно помишља и да се стално настани у њој. Ево,

управо је отишао (16 и 30), али то је само привид. Ту је он негде

иза ћошка, отишао само да трепне двапут, мљацне једном и

биће ту, поново, за пар минута.

Шта сам рекао? Сад је 17 и 10, ево га долази испаван,

окрепљен, непоновљив и неумољив.

Што се тиче нашег телевизора, нови командир страже има сасвим

јасан став:

– Можете да га задржите, али немојте да га гледате!

– Па, не треба ми! Молим вас, однесите га!

– Не, не, не. Нека вам га ту.

Добро. Стимулативно. Сад већ могу да замишљам да се свашта

лепо емитује у сваком тренутку, док ТВ крајичком ока гледам

сакривеног испод стола и добро уфашованог у свој бели, фабрички

огртач. Буди се машта, мора се признати. То вам је отприлике као

кад добијете кинески порнографски часопис, без фотографија. Јој,

шта све ту мора да има!

Али, мислим да овај наш ТВ није без разлога ту! Замислите,

уколико ненајављено бане нека међународна инспекција да

провери права и положај осуђених лица у Црној Гори! Можемо да

га извадимо и да се сликамо поред њега. А? А мислио сам и да

замолим моју тетка Ику (ако је дозовем) да ми извезе једну

шустиклу, она је била мајстор за „толедо” и да ТВ шеретски

покријемо. Знате оно кад се један крај те квадратне шустикле

спусти преко екрана. Тако смо некад код једне друге тетке

гледали ТВ Дневник. И, пошто је цео торзо спикера био покривен

белим крајем ове украсне шустикле, могли смо да погађамо:

– Каменко Катић!

– Није, него – Бранислав Сурутка! Каменко ће тек на крају!

Једна опет трећа тетка, мало даља, је имала један од првих

телевизора у боји. Мислим, то је био онај исти, стари добри,

црнобели РР Ниш, али је био мало апгрејдован. Као абарт

фића. Тада су могле да се купе пластичне и провидне фолије.

Провидне, али у колору! Филтери у формату телевизора које си

могао да накачиш на екран и да уживаш. Тетка је имала

„тробојца”. Трећина фолије, најдоња је била зелена, у средини

беше жуто и најгорње – плаво. Било је идеално за пејзажну

кинематографију. За Дневник? Онако...

Слично му нешто дође и са решоом. „Нека вам га, али...” Ма не

брините, ми га уопште и не користимо, он више фигурира само,

знате, као украс неки, као гоблен. Довољно нам је да га само

видимо, па нам одмах отопли око срца. Ми, другим речима, и не

знамо како да користимо ту справу, а велико је питање да ли

уопште и ради. Понекад размишљам, можда бих уместо њега

могао да извезем једну „куварицу”:

„Само кад би мало брже меш’о,

Куво би на свећу, нипошто на решо.”

Двадесети мај, шест стотина

педесет и девети дан

Вести о оцу. Боље је.

Бол у мојим леђима је такав као да уместо кичме имам неку

грану, сасушену и квргаву.

Добру за потпалу. (Не и за литературу. Сем, ако је не

запалиш. Литературу.)

Пита ме, пре неки дан, један новопридошли робијаш:

– Је л’ ти имаш слободне посјете?

– Не – кажем.

– Него?

– Па, видиш, мене, оца и мајку вежу лисицама (оцу и ноге, он

је најопаснији!), а сестру углавном све време и туку, ћерајући је

да призна.

– Е? – чуди се.

– Да, да.

– Шта да призна?

– Па, то, да ми је – сестра.

– Па, је л’ призна?

– Сваки пут. Али је они свеједно опет туку, јер се обично промени

смена, а милиција, знаш, као и сви ми, има, то... кратко памћење.

Од бивше СФРЈ сад имамо нове државе, Словенију, у којој се

више не ратује, и Македонију, где се срећом још није пуцало.

Имамо и државе Хрватску и Босну, где ратују сви са свима.

Имамо и Савезну Републику Југославију, која је састављена од

Србије и Црне Горе, и која званично није у рату ни са ким.

Јутрос је генерални секретар Уједињених нација Бутрос Бутрос Гали

наредио мир на Балкану. Сви су га послушали и отрчали на борбене

положаје. Председник Југославије Зоран Лилић је примио чланове

рецитаторске секције из Гњилана, а премијер те исте земље

Радоје Контић је цело јутро правио нови концепт рецепта за

туршију. Председник Србије Слободан Милошевић се не јавља.

Опет. „Нешто крупно учи на памети.” Уф, како ме је страх тог

човека! Као да је болесна земља легла на сто каквом приученом

киропрактичару и сад констернирана стрепи хоће ли је то

крцкање излечити или сломити кичму.

Ја сам и даље ту, са сасушеним дрвцетом, уместо кичме, и чекам

терапију. Безобразан, каквог ме мама родила, написао сам захтев

за рапорт, поводом сталног неодлажења на преписану физикалну

терапију. Одмах затим уследио је одговор – да ја више нећу

одлазити у КП Дом, али ће убудуће брег долазити Мухамеду.

Однекуд изрони Саво, први пут откад сам у новој соби:

– Ма, знаш ли ти, јадан, колико је Тито волио да слави

рођендан са мном?

– Не! – затечен сам.

– Аууу! И потрефисмо једне године, чини ми се да је четр’с’

четврта била, нађосмо се на Дрвар. И ка’ сваке године, волио је за

рођендан да једе пасуљ са мном. И то из једнога тањира! Ееее,

није се тада ни могло боље. И гледамо се Стари и ја. Гледа нас

цијели Врховни штаб. Офуцани, никакви... Ка’ дружина Пере

Квржице. Гладни, и они би за’ватили ожицом по мало пасуља, но

нема. Срчемо Тито и ја, обојица с краја, заватимо у ожицу по мало

пасуља. Тешко је то вријеме било. Стари, исто одрпан, никакав. А

мислим се, није лијепо да ти будући предсједник буде тако, је ли...

никакав. Пешес дана прије тога мене па’не на памет да још имам

ону униформу што су ми Дадо и Ева...

– Ону што су прекопирали из Бурде? – сетих се.

– Ееее, из Бурде, из Бурде је тај крој био. Али, опет гледам га,

велико ће му то бит’ Ја сам ипак грмаљ за њега. Ај’ да му

сашијемо нешто, да се упристоји. Зовнем Черчила да ми

пошаље и мало штофа, ја тај виски ионако никад нијесам пио.

Одма’ је Винстон посла’, чим је чуо – За тебе, Саво? Их!

Те му ми, ту, на Сингерицу (Врховни штаб је вазда има, на моје

инсистирање најновији модел Сингерице), ту му ова његова мала,

Даворјанка, сашије прелијепу униформу. Прелијепу! А он нема

појма о томе. Она му је ноћу узимала мјеру, кад заспи. И сад,

ручамо, велим ти. Гледамо се. Гледамо и они тањир пасуља.

Тамо плива један комад меса. Један! Тешко вријеме! Нећемо ни

ја, ни он! То је био комунизам! Један тањир, један комад меса,

двије кашике, два побратима. У једном моменту Тито викну:

– Саааво, братеее, погледај небо! – ја погледам горе, а небооо...

црно од падобранаца. Вратим поглед доље – нема онога комада меса!

Нестаде, са оним комадом меса и Саво. Из неких документараца

сазнадох шта је било са маршалском униформом.

А из данашњих Вечерњих Новости сазнајем да је разматрање

наших жалби пред Врховним судом заказано за 22. јун!

тридесет и осма глава

ДОЂИ СЈУТРА, ДОЂИ ДОГОДИНЕ...

„Глумац!? Кажи нешто смешно!”

Двадесет и шести мај, шест

стотина шездесет и пети дан

Данас је пристигло лето, чувено спушко, треће овде. Дошло је

са комарцима, бубама, непокретом као својом обавезном

пратњом. Зачудо, воде има. Ваздух је стао. Овај исти који сад

дишемо, биће исти ту и наредних четири-пет месеци, сваког

дана све истрошенији и гаднији.

Гледам са прозора према раскрсници. Чекам Аниту.

Разазнајем неке познате ликове. Видим како се тумба са леве

на десну ногу затворски доктор, господин Томић, док споро

корача. Ова простодушна добричина са огромним трбухом који

гура испред себе, увек ме обрадује својом појавом.

Пруст рече:

„Не тражити ништа друго од живота сем да се састоји од

срећних поподнева.”

28. мај, 667. дан

Куста је добио другу Златну палму у Кану! Видим на мом

забрањеном телевизору Лазара и Микија како се веселе. Пеђе

нема целог дана, па немам с ким да поделим радост.

29. мај, 668. дан

Радост раног буђења? Не видим у чему се састоји тај оптимизам.

Ваљда је тако било у свим земљама бившег реалног социјализма,

заједно са нашом земљом, која је била нешто западнија. Устати што

раније, пре четири, ако је могуће, крмељати читав дан, је био доказ да

се ради о озбиљном раденику који се заклео да ће за добробит своје

домовине и њеног социјалистичког напретка ако треба дати чак и

живот, па шта је онда пар сати сна мање. Хитало се уранку пре

четири, да се докаже да нас је немогуће ухватити на спавању и да

ћемо евентуалног, никад уснулог непријатеља, будно дочекати.

Најважније је било, дакле, што раније одјурити бициклом, мотором,

пешке, аутобусом до свог радног места, где је чекала погибељна

жеља за пребацивањем норме. То што ће тело настављати да спава

још пар сати у најнемогућијим положајима није било важно. Важно је

било само што пре побећи из кревета. А онда, може се тренути и у

аутобусу ка послу, затим и првих пар сати у ћошку фабричког бифеа.

Зар нисмо тај феномен да чак можемо и да ратујемо спавајући

доказали и у Другом светском рату. Револуција која тече и спава.

Никад није прихваћен тај мој предлог за поднаслов велике

филмске епопеје зване „Игмански марш”. Кад смо ту значајну

ратну „победу” могли да преспавамо, месечарећи поред наивних

Немаца, шта ли онда за нас представља дремкање на послу? То

је само доказ више да смо несаломиви и да нема тог проблема

који и спавајући нећемо моћи да решимо.

Да, сетих се „Игманског марша”. То је био мој први филм са

Здравком Шотром.

Тек сам се био оженио, венчали смо се једанаестог, а Маја је у

Либију отишла седамнаестог септембра, 1982. Кад се вратила

у марту, 1983, изгледала је као побегуља из Аушвица. Након две

недеље њеног одмора требало је да заједно идемо у Триполи. На

моје инсистирање, нисмо тамо отишли, прекинувши тако на

пола њен годишњи ангажман при Центру високих војних школа,

где је радила као преводилац са српског и енглеског на арапски.

Причала ми је о исхрани у хотелу „Мархаба”:

„Мислила сам да је један исти комад овчетине пливао у тој чорби

све од септембра до марта” „Почињем да радим филм у

Босни, „Игмански марш”. Хајде са

мном!”

„Хоћу!”

Сарајево. Мислим да смо искусни Славко Штимац и ја најмлађи

у екипи. Ту нас је једино надмашио Никола Којо. Ја играм лик

„духовитог Црногорца”, ког сам толико пута одбијао, не

слажући се са спрдачином на исту тему. Овај „Миљан”, или онај

„Јанко Квислиш” из „Тринаестог јула”, је ваљда требало да буду

мој дуг Црној Гори. Тако сам то и радио. За много ситне паре.

За веш машину, или нови ТВ. Добро. Мислио сам да то тако

треба. И мислио сам да сам дужан.

Иначе, у том филму се појавио озбиљан списак глумаца које је

лако пронаћи у филмографији. Маји и мени је лепо било, у паузама,

са Лазом Ристовским, Батом Каменим, Радком Поличем, Миленом,

Мимом, Штрљом, Славком... Лаза је играо Тита, Бата Камени –

кога год је требало, као и увек. Остали смо били револуционари.

Елем, да не тупим, јер су Глумачке исповести увек досадне,

занимљиве само другим глумцима, а и шта ће глумци „него да

глуме”... прочитах у сценарију да се Славко и ја, на снегу, на

ослобођеној територији Фоче или Рудог, не сећам се тачно,

купамо у „импровизованом партизанском купатилу”.

Питам Шотру, још у

Београду: „Како ћете то да

направите?” „ ’Ајде, не брини!”

Питам исто Николу Поповића, директора филма, пријатеља

куће и жениних родитеља.

„Ајде, не аветај, само ми пази Мају!” Питам, ноћ пред

снимање Божа Николића, директора

фотографије:

„Колики је тај кадар? Мислим, шта се види

ту?” „Неће ти се, мишуру, виђет’ оно чудо!”

Долазим на снимање. Калиновик. Од Трнова, где смо смештени има

око тридесет километара. Маја је остала у хотелу. Пет

ујутру, ноћ.

„Имам само један кадар! Спавај, бићу ту за три

сата.” „Није... Либија?” „Није, спавај.”

Температура, минус 10 Целзијусових. Гледам „сценографију”. У

десетак војничких казана искувавају се прљави веш и завоји Прве

пролетерске бригаде. Иако је болно хладно, из казана се околином

шири несносан смрад. Видим да се у казане додаје и нешто

смрзнуто, ископано испод пар сантиметара снега. Пуши се измет

једног коња, поред. Сипају и неку течност боје крви. Или је... Иза

бараке се окреће неко јагње, око ког поцупкује пар војника у ЈНА

униформама. Овамо напред ће се снимати неки тотал, први кадар.

Хладно је да пуца дрво, али ми се и, мимо тога, не допада работа.

Одосмо Славко и ја да се припремимо. Пробамо, док мени

лепе бркове.

„Чујем да стиже наредба да се брију бркови!” – Славко.

„Колико знам, бркове носи и друг Стаљин!” – Жарко.

Знамо текст, ставише ми бркове. Шатор. Хладно. Нема

никаквог грејања. Сад се треба скинути. Јесмо. Одосмо,

огрнути шињелима до „сета”. Гледам нашу сценографију, чија

припрема још није готова и видим да сад ону миомирисну воду

из истих пролетерских казана сипају у наш будући „туш”!

„Даги!”, нађох помоћника режије. „Па, ово је она вода из првог

кадра!”

„Лауше, није, то је за друге тушеве, вама је донешена врела

вода из хотела.”

,,Чиме је донешена?” Даги већ оде

да припрема „други план”.

,,’Хоћемо ли момци, хладно је!”, пожурује иза камере Божо

Николић.

,,’Ајмо сложно, ка’четрс’осме!”, покушавада нас ободри добри

и неупућени Шотра.

„Људи, јесте ви нормални, добићемо неку кожну болест!”, и

Славко протестује.

Никола Поповић одлази, проверава наш туш, расправља у својој

карактеристичној пози са високо прекрштеним рукама са људима из

сценографије. Хладније је ваљда само било тада, крајем јануара,

1942. Пролазе смрзнути минути. Тресу се голи „пролетери” иза нас.

Погледују нас, коментаришу. Ми смо сад дркаџије. Враћа се Никола,

клима ми главом, што је ваљда требало да значи да је вода чиста.

Славко и ја се одлучујемо да поверујемо.

„Бото, који ти је то објектив? Триста или осамдесет и

пет?”, пита Славко.

„Ево га, сад и овај хоће да режира!”, нервозан је

Бота. »Па, хоћу да знам колики је кадар, шта се све

види!” „Крупно сте вас двојица, до пупака!” „А што

онда да се скидамо голи?”, сад ја опет питах.

„Због других, због друге војске, због статиста иза вас!”,

шапуће ми Даги.

Док смо се расправљали, она вода, које год витамине

садржала, се већ и охладила!

„Тон! Камера!” Спавко и ја смо се туширали четири „дубла”

на минус 10 леденом

водом непознатог квалитета.

Ту нису престале наше муке. После завршеног снимања нема

ни пешкира, нити било кога да нас огрне, јер је гардероберке

било „стид” да нам приђу! Огрће нас директор филма, Никола

Поповић, шињелима и убацује нас у кампањолу која је

отворена позади. Додао нам је флашу вискија:

„Опростите ми, децо моја.” Наредних пола сата смо се

Славко, црвени Џони и ја возили до

хотела, мокри, шибани ветром. Без доњег веша, без приватне

гардеробе... Славко и ја стигосмо до хотела, Џони није.

На премијери смо открили да се у филму види и наша

безразложна нагост.

Не знам зашто сам ово испричао. А, да! Ред музике, ред рецитације.

И постао сам после мало неповерљивији према ауторима

филма. Глумци су у овој земљи извођачи. Они изводе своје

керефеке, туђе речи, своје тело. Глумац! Кажи нешто смешно!

То ти једино верујемо!

Са поменутим ауторима сам ипак остао близак и снимио још

неколико филмова после тога. Опростио јесам, заборавио, ево,

нисам. Мењамо тему кад се сретнемо. А Боти Николићу се, са

друге стране, очигледно много допало како се Славко и ја купамо,

па нас је туширао и у својој режији, у драми „Свечана обавеза”.

Осми јун, четвртак, 678. дан

Посета! Отац је био! Са мајком и Бранком. Да, стварно се опоравио,

али сенилност чини своје. Замолио сам Бранку на прошлој посети да

ми донесе Куран који знам да тата држи у својој библиотеци. Отац се

до перфекције сећа детаља из 1934, или из шездесет и друге, прича о

детаљима кравате продавца код ког је те године у Сарајеву купио ову

књигу, али јутрос се зачудио кад му је наша мајка рекла да ће данас да

иду у Спуж. Прича ми анегдоте из свог, али и из неких других времена.

Бранка и мајка покушавају сопственом логорејом да му ускрате то, а ја

водим симултанку. Рекао сам му у једном тренутку:

– Да, знам, причао си ми то.

– А, јесам ли? – погледао ме је безнадежно разочаран. Да ме

тај поглед не би прогонио до краја живота, брзо сам додао:

– Јеси, али ја сам заборавио.

Поново срећан, исприча ми анегдоту до краја. Наравно, опет

сам је заборавио и то такође себи не опраштам, без обзира што

је његова прича већ дуже време прилично конфузна.

Шта ће се догодити за петнаест дана, 22. јуна, 1995? Обећао сам био

себи да нећу о томе, али, ето, као да то постаје неизбежно. Не сумњам

да они, њих пет судија Врховног суда, појединачно, већ имају

формиран став о томе. Да ли је личан, професионалан или наметнут,

то је већ мање важно, али сам сигуран да је формиран. Ја више не

могу објективно посматрати оно што сам урадио, као што вероватно

никада и нисам, а не верујем да ћу икада и моћи. Да ли сам навијао за

себе све ово време, или сам себи самарићански товарио кривицу кад

је и није било? Само ће Управник знати праву истину, само ће он знати

да донесе праведну пресуду... А ових пет људи? Шта они могу? Знам

ја одавно да „ове горе не трпе регуле” и да је мучно гледати, а још

мучније осећати на својој кожи дубиозне и дискутабилне одлуке

црногорских судова. Никола је чекао правоснажну пресуду пет година.

Додеровић чека да му закажу седницу Врховног суда већ две године!

Постоје регуле, добре и лоше, ни горе, ни боље од осталих закона у

свету, али примена тих регула је у овим крајевима прича за себе.

Толико подложности, протекције, страха, осветољубивости тешко да

би се још негде могло наћи. Председника Вишег суда, Дакића, нема

већ месецима да обиђе затвор, а како би од бруке и долазио после

оноликих обећања датих у новембру. Чека сад, вероватно, да оду из

затвора, макар у КП Дом, сви они којима „обећа што му и не искаше”,

па ће, ваљда онда, свечано непознат неким будућим затвореницима

приредити задовољство да га и уживо виде.

На Скупштини, чујем, дају предлог да се уведе нешто као републички

правобранилац, који ће бити, већ се наслућује, само још једна карика у

развлачењу званом „дођи сјутра, дођи догодине”, што би рекао Видин

Кањош Мацедоновић. То ће бити само још корак више у ширењу

(не)одговорности, још једна преграда у лепези страха код судија.

Такође и отворено признање државе да судови лоше раде. А то је и

систем тако поставио, један степен, па виши, па врховни, па савезни,

па... Право је прилично растегљива наука. А и људи су погани, па воле

да се жале. То је код нас ушло већ и у генетски код да се увек суде,

жале, јадају. „Жалићу се до Тита!” „ДО САВЕЗНИХ ОРГАНА, АКО

ТРЕБА”, сећам се претње Петра Божовића у „Браћи по матери”. Никад

задовољни наказном правдом шта нам је друго и чинити читавог

живота него – пресавијати табак! И живот тако једном постане

ожалбен, ожалошћен, жалан и жалостан. Постане жалба и прође као

жалосна неуслишена жалба неком још вишем суду

на који се увек гледа неким широким, надежним очима. Ваљда

тамо, на оном свету, буде коначне правде, без потребе за

новом апелацијом.

Или је и тамо у току иста земаљска фарса?

Једанаести јун, шест стотина

осамдесет и први дан

Да, овде, на овом спрату, воде више неће бити. Висина је то,

ипак. Други спрат, бато! Кад погледам са прозора према

дворишту само ме жмарци спопадну.

Почињем да шетам, упорно, као да стижем негде и увек се

озбиљно окренем после седмог корака, путујући назад још седам.

тридесет и девета глава

БАБА МИЛИЦА

Четрнаести јун, шест стотина

осамдесет и четврти дан

– Ако умрем прије петнаестог, ’оћу ли примит’ пензију за тај

мјесец? – измислио је Мили да је питала једном наша баба по

мајчиној страни.

Милица Никач, рођена Вујачић је била, и поред многих смрти

које је видела (петоро деце је сахранила), весела жена. Једино

кад је била озбиљна је било кад би рекла:

„Ја не да мрем док се Драго (њен једини син, мој ујак) не ожени.”

Прешишала баба Милица, по обећању, богами преко осамдесет,

Драго се момчи и даље. У неким, једнако већ озбиљним

годинама, ожени се, напокон, мој ујак. Баба, већ ослепела од

чекања и живота, савијена, изјави:

„Ја ћ’ д’умрем кад загрлим Драговог сина, Ђура!” Добро. Роди се и

Ђуро па се роди и Тања. Баба и даље добро, не да мре, зашла у

десету деценију. Никад за живота није догурала до педесет кила,

али јој је дух вазда био на висини. Била се навикла, последњих

седамдесет и нешто година да дневно поједе пола кришке хлеба,

два-три зрна грожђа и мало сира. То би залила са пола шкуделе

„Вранца”. „Вранац” се, не знам од кад зове тако, али то вино су они у

годињу правили читавог свог живота. А баба је негде пристала на

превару да то вино прави само њен Драго. Дође моменат, негде

осамдесете, кад ни другу Титу није било баш добро, да баба Милица – онемоћа. Забранише јој доктори сир због холестерола и вино због

танина и ставише је на наке антабајотике, асисале, а и Милева, моја

тетка је, кријући, палила свећу у цетињском манастиру за њено

здравље. Залуд сва та медицина, баба сваког дана све горе.

Везали је на инфузију, ништа. И онако слаба стаде да вене!

Купише, како ваља, све за последњу прилику и распиташе се већ

и за боју и величину ковчега. Мили, шалећи се са црмничком

штедљивошћу, најозбиљније предложи ујаку да бабу сахране,

онако ситну, у неки мањи, јефтинији, дјечији ковчег. Ујак је због

ове шале Милог игнорисао пола сата. После је нагло почео да се

смеје и дуго га грлио. А онда су се напили. Након тога нису

говорили пола године. Од заједничке срамоте.

Одлазили смо сви да видимо бабу. Волели смо је. Оде, како је

и ред, Бранкин муж, лекар Мирко Лакић, да последњи пут

погледа мајку своје таште:

„Ајде, не спрдајте се с бабом, дајте јој ону шкуделу вина!”,

Мирко, ауторитет.

„Доктор из фамилије, не би слага да не зна!” Послушаше га. Попи

баба Милица пола чаше „Вранца” и... живну! Мало, помало, после

пар дана врати се баби живот. И поживе – још седам година! Није

нас она могла видети, али нас је опипавала и препознавала и

стално весела била. Умрла је крајем јула, осамдесет и осме. Јави

ми мајка са даном закашњења. Да ме „не нервира”.

„Сахрана је сјутра у један, сине, али нико не тражи да се и ти

ломаташ од Београда!” Зовем мог брата од тетке, Миленка

Радомана, управника Централног затвора у Београду, јер се

ради и о његовој, као и мојој баби, мајчиној мајци:

„Мишко?” „Братски, мајке су нам блесаве потпуно! Чу’ш да

нас „не

нервирају”? Црмничка посла. Већ сам завршио карте за

Титоград ујутро. Буди испред куће у осам!”

Будем. Долази његов службени ауто, идемо на Сурчин.

Службеница Јата је била изненађена:

„Мени је јако жао, али не знам зашто на вашим картама

пише да је лет у девет и тридесет, кад је једини јутарњи лет

који Јат има за Титоград у шест и десет?”

„Шта да радимо?”

„Па, ево, могу да видим да ли има места у

вечерњем...” „Морамо на сахрану у један!”

„О, баш ми је жао! Могу да вас пребацим на лет за Дубровник

за пола сата, ако вам то нешто значи?

„Значи!”, братски се сложисмо.

Дубровник. Чилипи. Како сад даље? Од Дубровника до

Титограда, односно до Вирпазара, па до Годиња... у то време

је постојала и редовна линија до Титограда, али са локалним

заустављањима, преседањима, паузама, сигли би тамо неде

око четири, можда пет, можда и сутра, зависи од саобраћаја,

а због сезонског туризма ни то нико не може да ти гарантује.

А сахрана је у један! Сад је пола једанаест. За два и по сата!

„Мишко, хајде да узмемо rent a

car!” „Браво, братски!”

Испред нас десетак пунктова са мноштвом реклама,

проспеката, понуда... нема Гужве испред ниједног.

„Добро јутро!”

„Да, изволите?”

„Требају нам кола...” ,,Жа’мије госпар, нема ништа!” Код

других, трећих, деветих...

исто. Последњи, Авис, врло предусретљив лик: „Извол’те,

како да ви помогнем?”

„Па, требају нам кола...” „Лаушевић! Је л’ тако? КОЛА? Нема

проблема! А ђе бисте ви?”,

обрадовах се катунском, мом цетињском акценту, и наравно

пређох и ја на исти.

„Знате, имамо смртни случају фамилију, морамо стић’ на

сахрану... Вирпазар, Годиње...”, покушавам да класичном

сервилношћу постигнем циљ.

„А, опростите!” промени тон.

„Па, ако имате било што, ја би’ вам био много захвалан”,

настављам задату тему.

„Ма, нема проооблема, Лаушевићу, саћемо наћ’ нешто.” Крену да

тражи по папирима расутим по пулту. Застане, замишљен, над

једним листом, нешто гледа, пита,

расејано: „А ко је умро, опростите?”

„Баба... моја баба”, кажем.

„Оу! Лаушевићу, примите моје саучешће! Трагедија!”, прекиде

трагање и рукова се са мном. Мишко, неповерљив, стоји мало даље

са стране, Гледа около тражећи, изгубљен, неки друт излаз.

„А ви, опростите?”, пита службеник Мишка који пречу

претходни дијалог:

„Па, требају ми кола, смртни случај је у питању, сахрана, знате!”

„И ви? Овоје трагедија! Трагедија! Ко је вама настрада?” „Умрла

је моја... баба!”, одговори.

„Ааа, моје саучешће! И ваша баба! Страва!” Мишко схвати

неспоразум, прикључује се, надежнији.

„Ми смо браћа, заједно

смо.” „Ааа, то је иста

баба!” „Да”, потврдих.

„Иста баба! Страва!”, врати се папирима службеник Ависа.

Листа. Гледа врло бесно један папир, стиснуо зубе, маше

главом, намрштио се, па нагло умири фацу у тугу:

„Је ли се мучила?”

„Па... није... незнам.”

Почиње врло озбиљно да тражи по папирима даље и не

гледајући ме, одсутно понавља:

„Трагедија, трагедија!” Не знам шта да радим. Његов

ангажман ми ипак даје наду.

„Колко је имала година?”, упита изненада загледан у дно

једног папира, као да само тај податак треба за неке

кључеве које ће нам следећег тренутка извадити из фиоке.

„Сто једну...”, признадох.

„Трагедија, трагедија...”, настави да тражи нешто овог пута,

стварно по фиоци, где, надам се, чекају кључеви. Онда нагло извади

руке и поклопи шакама очи и смртно озбиљним тоном упита:

„А кад је умрла?” Он ме већ окупирао, ја сам његов роб, ја

више ништа не могу, само

последњом снагом

рекох: „Прекјуче”

Службеник Ависа нагло одлепи шаке са лица, отресајући

велики бес:

„А, у пичку материну! Ђе усред сезоне!? Да је умрла...

зимус!?” – забаци главу гледајући према плафону – „Знаш

каквих сам кола има’! Трагедија! Трагедија!”

Гледамо га, не верујемо ни Мишко ни ја сопственим ушима.

Одједном лик одлучно устаде:

„Ништа, нема друге него да ве ја пребачим мојим колима. ’Ајмо!”

четрдесета глава

ЧЕТИРИ КОША РАЗЛИКЕ

Двадесет и први јун, шест

стотина деведесет и први дан

Вечерас почиње првенство Европе у кошарци. Југославија

игра са домаћином Грчком. Сутра моје судије треба да кажу

своје мишљење (или туђе?).

Девет је навече. Победили смо Грке у продужетку, иако смо све

време губили са десетак кошева разлике. Као да ми је ноћас било

много значајније да ли ће прорадити Даниловићев шут, или Дивчев

хорог, неголи сутрашња одлука Врховног суда Републике Црне Горе.

То, да ли ће ми преписати смрт као терапију, дати петнаест, дванаест

година ми је, у једном трену, заличило на број кошева које треба дати

више од Грка. Занимљиво лудило најдужег дана у години.

Устао сам јако давно (кад ли то беше?). Јутрос, као неки ужасни

и мамурни плусквамперфекат од ког сам остао само у деловима.

Наследио делове руку, главе, сопственог себе, давнашњег,

јутрошњег и ту сад стојим само огрнут танким сећањем измењеног

лика и погледа. Је ли то требало доказати? Да треба изменити

сасвим нечији лик тим садистичким пролонгирањем? Онда ће из

овог млинца једном изаћи једно незнано биће са знаним именом

само. Је ли то quod erat demonstrandum? Да, то је QED у Црној

Гори. Моћ државе над немоћним и небитним појединцем, који је

предност у крајњем резултату од та јадна четири коша доживео

као четири године робије мање.

Најдивније је што ми се и поред тако дугог бдења уопште не спава.

Може ли се од спавања човек одучити? Као што га одуче од спавања

са женом, од пушења, од слободе, од дрога, разних, тако му се и тај

тврди затворски јастук може обеспредметнути сасвим, па на месту

где некад стајаше затекнеш провалију за главу, са које ћеш

вечно цурити ка мрачном бездну. Глава нагнута над кланац

несна, као потурена непознатом џелату из тмуше. Ништа

веселије нисам могао да смислим за ово вече, драги слушаоци!

До следећег тешког слушања са мном, желим вам лаку ноћ!

Шест стотина деведесет и други дан

Седам ујутро. Велики чланак у данашњој Побједи – „Сви за

укидање пресуде”. Три четвртине чланка о жалби тужиоца!

Да не бих бленуо читаво јутро у Пеђин будилник као у

огледало, одлучујем се за учење енглеског.

Do you prefer to eat at home or in a restaurant?

Do you prefer steak to omelette?

Which wine do you prefer: red or white?

Пола десет. Чудно сам миран док тамо траје расправа о мом

животу?

Пола једанаест. Мислим да им је два сата било довољно и да су

сад испратили госте и остали да већају. Да, покушао сам да учим

енглески, али опет сад радим оно што сам рекао да нећу, блудим у

сат. Не смем да пукнем, макар се и најгоре десило. Како је то лако

рећи себи, као са стране. И као да можда нисам већ одавно пукао.

Сутра ће овде сви бити у стању да сваку донешену одлуку

прогласе логичном:

– Бога ми сам знао, но нијесам хтио да те оптерећујем!

– Па, знаш како је, другог избора нијесу ни имали!

Кад бих могао то некако да не слушам, или да не чујем.

Да ми неким изолованим каналом, независним од мозга, та

информација само протунелише кроз главу не остављајући трага.

Подне. Ништа. Само иритирајући лавеж птица из ходника. Досад

ми је пријало то дозивање залуталих птица, жалио сам их чак што су

неснађене и невине заглавиле у затворском ходнику, сад ми сметају.

Све ми сад смета. Све.

Један је сат. Па, добро. Претпостављам да је нешто повољно по

мене одлучено да би ми већ јавили, овако, рекао бих мрка капа.

Како успокојити моје, поново? Шта им рећи као доказ да ме ни

најгора одлука неће уништити. Смислићемо већ нешто. Толико

сам пута до сад осуђиван на смрт и на сцени, и ван ње, па ваљда

неће бити тешко пронаћи неко већ одрађено и пронађено

решење. Увек сам, као суманут, бежао од већ виђених решења,

од фаха, али сад очигледно другог избора нема.

Пола два. Стигао је Фила.

„Презадовољан је!”, јавља ми Пеђа. Он је готово сто посто

убеђен да ће пресуда бити укинута. Већање је одложено за

један од наредних дана, не би ли ми још мало протањили нерве.

Враћам се у своју собу. Један командир ме представља својој

новој колегиници:

– Ево ти га, то ти је он! – представља ме као његов патент, као

његово власништво, његов спермограм, као Бог што представи

Еву Адаму.

И би Ева.

Herpes simplex, parapsoriasis „Muxha-Hubermann” варичеломорфног

типа, vitiligo Сатурновог типа, folliculitis, spondzlosis, hipertensia labila,

neurosis… како је све то пријатно кад се ухвати једно са другим

подруку, као што игра пипиревку по мени и у мени ових дана.

Јутрос имамо више дешавања на програму, посета мојих, долазак

терапеута, утакмица са Литванијом. Све ће то, претпостављам,

навалити у исто време. Ја бих, опет по обичају, волео да сам на неком

петом месту, рецимо у Буенос Ајресу, у башти „Rosinante” у оној улици

паралелно са најширим булеваром на свету, Авенијом деветог јула.

Али, ко зна, можда онај љубазни и духовити Фелипе јутрос не ради,

тако да ме неким случајем судбина и пресели тамо, можда бих се

разочарао и пожелео да будем, на пример, на другом спрату

Истражног затвора у Спужу. Да ли Дивац као „Језерџија” тренира на

дан утакмице, или још увек куња?

Није куњао! Ми то ипак још увек радимо боље од Литванаца!

Двадесет и четврти јун, субота, 694. дан

Немам ништа да изјавим у одбрану ове суботе, сем што су

Југословени и Хрвати и даље једини непоражени на Европском

првенству у Атини.

четрдесет и прва глава

КОЛИКО ТРАЈЕ СЕКУНДА

Двадесет и шести јуни, понедељак,

шест стотина деведесет шести дан

– Куме, а, ’ел’ има, тако... око пола четир’? – месецима ме већ,

на кругу, намигујући, пита завереничким тоном један непознати

робијаш прозрачне интелигенције.

– Не брини, мислим да нема још – кажем, враћајући миг.

– Фала, куме! – намигне поново и продужи, врло озбиљан,

„умивајући” шаке, с погледом у страну, ниско доле. Онда их протрља

и завуче, задовољан, под мишке.

Често одлазим по воду у приземље. То му дође добро за

ножне мишиће. Док се пењем, при сваком степенику, канистре

подижем до висине груди. То је добро за руке. Тако спајам

корисно са течним. Тако и лудим, лагано. То је добро за главу.

Да, прошло је пола четири.

29. јун,699. дан

Драга Силва, Данас је неки четвртак. Дан за претовар брига са

најближима. Дан

за мало надметање „Ко је бољи глумац?” Јесте, добра је та моја

школа, испекао сам ја тај занат. Осми је дан већ откад су

врховни суци заседали, осам им... Још ништа.

Прво сам начуо „укида се”, затим „потврђује се”. Јуче и „смањује се”.

Све од истог, упућеног адвоката који брани пола затвора, а близак је

са јетрвином заовом чија свастика има неког у Врховном суду. Кажу за

њега да је непогрешив. Па, мора бити кад ти овако том

лепезом махне испред носа. Али, ја ипак мислим да они то још

нису преломили, него онако, уз мезе и ракијицу, још диване. У

септембру ће се они досетити да би можда могли да јаве овом

заинтересованом хоће ли га стрељати, или имају још бољу

идеју. Јутрос ми долете однекуд оно Крлежино: „Сачувај ме,

Боже, српскога јунаштва и хрватске културе”, па ми се само, пре

српскога јунаштва истури „црногорске правде”.

Шта да се ради. Од нас није тражена сагласност ни о самом

чину доласка на свет, а једнако смо консултовани по питању

места и времена. Је ли то све казна? Аристотеловско

хороскопски зацртан усуд?

Сутра је седамстоти дан мог затвора, а јуче је био Видовдан.

Тако. Сваки дан има свој идентитет, макар број.

Некад не једем данима. Мислим – „искупљујем се”. Онда

четвртком увече проради моја болећивост према мајчином труду

и утрпам у себе од свега што је донела, што више могу. Не смем

бацити нешто њеном руком начињено, а да га не окусим притом.

Пишем Дневник и даље. Никад не читам шта сам раније

писао. Страх ме да погледам те исписане странице. Још већи

страх од неисписаних. Шта ће тамо стајати једног дана?

Шапућем себи да би било лудо сад полудети. Е, како је то лако.

Саветовати, мислим. Полудети није лако. А опет, како ти да

знаш јеси ли полудео? Је ли то скопчано са сопственим

признањем, стручним прегледом, или обдукцијом.

– Ево, колеге, погледајте, овде имамо класичан пример „мање

вредног мозга”! Ова вијуга овде, приђите колегинице...

Волео бих на Свету Јелену (аха, „Наполеонов синдром”!), ако

већ морам да робијам и ако ме неко буде питао за избор.

Волео бих међу људе које не знам, који ме не знају. Више ме од

неправде само боли серијал лажи који свакодневно допире до мене.

Један круг људи се упорно труди да прилагоди моју прошлост

будућој казни. Лажи, учестале, као таласи Вирџиније Вулф. Ја, као

ерозивна обала. Знате ли, драга Силва, да лагано копни црногорско

копно. Сећам се мурве (дуда, бисте ви казали) у

Рафаиловићима, како је 1964. била још далеко од обале. Данас

ту мурву већ лагано лижу, троше таласи.

Долази још једно прљаво, суво лето. Комарци, бубе,

несташице воде, све то као condition sine qua non Истраге у

Спужу. Мора ваљда тако. Не плашите се за мене, драга Силва.

Нећу поклекнути. Нећу да признајем њихове аргументе и

товарим и наследницима терет који сад носим. Само сам, ето,

мало био застао да се препипам, да се установим наново.

Устајем („тек да окренем плочу”) да отерам прву муву која напада

Ваше писмо. Лепи се вече полако на моје чело, цури низ леђа. Да,

биће то дуга, дуга ноћ. Ироније ли, а једна је од најкраћих, кажу

официјелни мерачи времена. Како они мало знају о времену.

Записничари, научници који верују да је једна секунда...

Одувек сам био изнервиран чињеницом да је једна секунда

„трајање од 9.192.631.770 периода зрачења које одговара

прелазу између два хиперфина нивоа основног стања атома

цезијума 133 на нула степени келвина....”

Чему то служи и ко им даје за право? Како да знам да ли ми је

овај Пеђин будилник тачан? Како да промувам у Истрагу један

атом цезијума 133, па још да га метнем на нула степени?

Келвина! Ни Целзијуса, ни Фаренхајта – него Келвина! Саво,

помагај! И онда кад све то и прибавим и о’ладим до тог келвина

треба да му нађем не један него „два хиперфина нивоа

основног стања”! Е? И онда да све то помножим са оних девет

милијарди и кусур... Ја не прихватам ову рачуницу!

Има код мене у WC-у једна бушна канта коју држим на горњем

делу немогућег рагастова, обешеног у ваздуху (подобног за

обешењаке). Знамо и разлог, већ смо констатовали, други спрат је

висина и нема воде, јер у Црној Гори вода одбија да иде узбрдо.

(Имамо тешку воду, деутеријум, лаку и ову домаћу, црногорску,

лењу. Њу је, да се не лажемо, у ствари стра’ од висине. Није то, како

да речем, она неустрашива америчка вода, која умије да се попне и

преко сто спратова. Ми ћемо прећутат’ тај страх и рећи ћемо да је

– лења.) Канта је пет и по кила запремине и томе треба поклонити

апсолутну веру. Елем, на канти лепо пише литара пет, али да је

напуниш до врха требају ти још две и по чаше од два деци. Иако

је и ово врло прецизно, није о томе реч, већ о једном другом

феномену. Феномен је, како му и само име каже, феноменалан и

као сваки, у бити врло једноставан и откривен је случајно. Кад се,

извесним поводом, седи на WC шољи, може се чути врло гласно

капање са тог рагастова. Кофа је, рекосмо, бушна, на њеном дну.

Једна дигресија. Паде ми на памет нешто. Је ли било сведока да

је Исак Њутн баш лешкарио под дрветом кад му је она јабука пала

на памет? Нема логике да је то баш тако било. Ако је лешкарио,

највероватнији положај би био са главом наслоњеном на стабло,

уколико није спавао као Бушманин са једним лактом забоденим у

земљу да му бубашваба не уђе у уво. Е, сад, како је онда могла

да му се догоди јабука, кад знамо да Њутн није био Бушманин, јер

Бушмани не носе перике? Тешко, јер јабука неће пасти тако близу

свог стабла. (Са крушком је ту потпуно друтачија ситуација.)

Дакле, сер Исак је нешто прећутао! Можда се то и може разумети.

Замислите да је изашао пред чланове Краљевске академије у

Лондону и објаснио: „Драги моји серови, овако је то било, спопала

ме била велика нужда и нисам стигао да одем до куће, него се

разчакширам ту код моје јабуке и таман сам био на ивици да

завршим кад...” Да, могуће да би се тако теорија гравитације

сахранила због једне искрености и пре него је усвојена. Зато се

сер Исак одлучио за другу, бољу верзију којом је оправдао оно

г=9,81 м/сец. Добро, нека му га, мада смо ми овде данас стручно

доказали да није лешкарио под јабуком.

Зашто ова дигресија? Одбијам да детаљније објашњавам.

Лешкарим ја тако јутрос у својој помоћној просторији кад чујем –

кап! Па пауза, па опет – кап! Из тог замишљеног лешкарећег положаја

утврдим порекло капања и онда прекраћујући јутарњу доколицу

почнем да бројим. Између сваког „капа” буде тачно шеснаест секунди!

Прошло је затим пар сати, после треће кафе одем

ја поново да мало лешкарим до своје помоћне просторије и...

опет иста ствар! Сасвим је извесно да ћу неопходна мерења

обавити и сутра, али сад је већ јасно да се ради о епохалном

открићу. Неће више људи морати да се бакћу са прорачунима у

милијардама префињених нивоа атома неког тамо цезијума 133,

већ ће секунда убудуће бити: „Шеснаестина периода између два

„капа” са рагастова у помоћној просторији на другом спрату

Истражног затвора у Спужу, десно крило.” Готово!

– Устани! – нареди одушевљени Микеланђело и распали свог

тек завршеног каменог Мојсија чекићем по десном колену.

четрдесет и друга глава

САМОУБИСТВО И ПРЕСУДА

30. јун, 1995, петак, 700. дан

Данас ће бити велики чисти дан за све нечисте створове ове

куће. Дератизоваће нас. Биће то и дехуманизација, ако не

преживи неко од нас. Глодари и бубе ће се сами одати. Сви који

поцркају били су то, сакривени, притајени.

Гледам на телевизији репортажу о Будви. Препознајем места на

којима сам стајао, молећи Талију, Управника, да ми да снаге још

само вечерас, још само овај пут, па после може и смак света. А тако

се, ето, нешто и десило. Чудно како ти делови Будве дању делују

немоћно, без снаге ноћи, светла и сведока који су платили неке

новце да би себе назвали гледаоцима. Дању ми све изгледа тако

нереално, неизводиво, то синоћ нисам био ја. Ако и јесам, то је било

случајно, онако вечерас нећу моћи. Немоћ осећам. Немоћ и

неверицу. Осећам је и док у сумрак корачам према Цитадели,

правећи се миран. Не, ноћас НИШТА нећу моћи! Све ћу заборавити!

Шта кажем после оне реплике? Не, отказаћемо! Ево ме већ и у

костиму. Споља делујем потпуно обично као и синоћ, али ја, само ја

поуздано знам да ноћас ништа нећу умети, да ћу закорачити на

сцену и срушити се, јер не знам чак ни ту прву реплику. Шта кажем

Весни Тривалић? „Е!” Добро, то знам. Али, даље? Ужас, колико је ту

људи! Па, онај пар је већ једном гледао „Кањоша”! Да, и ноћас су

дошли поново и грдно ће се разочарати. Ово ноћас нећу бити ја, оно

што се њима допало прошле ноћи. Ја више нисам, не могу то... Нека

иду кући, нека им неко каже... Али то нико не сме да сазна.

И тако сваке ноћи...

Седамсто осми дан затвора

Ноћас се у затвору убио неки несрећни Шћепановић, не

могавши више да се носи са страхом од крвне освете. Је л’ ти

сад мало боље, Управниче? Обесио се у WC-у групне собе,

међу још десет поспалих затвореника.

Седамсто девети дан

Синоћ је још један притвореник покушао самоубиство

вешањем. Спашен је, у последњем трену. Ја сам... добро.

Данас нећу ништа покушавати.

Десети јул, седамсто десети дан

Ово је, по незваничним информацијама, дан којим се обично

завршава сезона у Врховном суду Црне Горе. Да ли то значи,

ако данас не добијем пресуду да ћу је чекати до септембра?

Годину дана по истеку рока за употребу АУТАН-а у стику,

патентираног иначе као средство за заштиту од комараца, исти

може корисно да се употреби:

a) као маркација видљива само комарцима, и b) као чепићи за уши

a) Пошто сам схватио да се мазањем само неких тачака по телу

овим стиком не стиже до жељеног ефекта, одлучио сам синоћ

да жртвујем десну ногу, излажући је роју комараца, док сам

десно уво цело премазао поменутим АУТАНОМ не бих ли

макар спавао без зујања. Са чешањем ћемо се борити сутра... Резултат је следећи – нога је остала нетакнута, гамбит је

одбијен, али зато јутрос имам уво величине оног из

ординације мог пријатеља, акупунктуристе, доктора

Четојевића, од ког данас добих плаву разгледницу са Кипра.

Доцо, вођена инструкцијама из твоје ординације, ноћашња

екипа комараца није прескочила ниједан важан центар мог

увета!

b) Негде на пола ноћи, не знајући више шта да радим, од

преосталог АУТАНА сам направио чепиће за уши да их

макар не слушам док вредно проналазе где се шта ту све

разболело у тој прецртаној слици ембриона.

Уручена ми је пресуда!

Мени 13 година, Миломе се потврђују две!

Смислили су најболеснију варијанту. Не, не намеравам да се

самоубијем овим поводом, нити ће господа из црногорске правде

имати ту част да сазнају од неког да сам потрешен овим поводом.

Љубазношћу начелника Цаковића, позвао сам мајку и јавио да

ми треба још једно кило уља.

Господину Цаковићу објасних да бих желео да останем у

Истрази док не стигне и „употребна дозвола”, односно док ова

пресуда не постане извршна. Сложио се.

Мили ће, овом одлуком, морати на дослужење казне од још

девет месеци. Сад нам остаје још само жалба савезном државном

тужиоцу, односно Захтев за заштиту законитости. Треба са Филом

да видим о могућностима преласка у Србију. Знам да то свакако

значи и дефинитиван растанак са оцем, али... ја се најрадије не

бих више никад вратио у Црну Гору. А и зашто бих?

Једанаести јул, 711. дан

Велики наслов и чланак у Побједи – „Смањена казна”. На суседној

страници – „За двоструко убиство – осам година”! Извесном

Пековићу, правнику из Берана, суд у Бијелом Пољу дао је за

прекорачење нужне одбране осам година. Пековић је „био у стању

битно смањене урачунљивости”. Из чланка сазнајемо да га је један

нападач опсовао, нашта је Пековић њега гађао флашом, затим су

двојица кренула на Пековића, и пре него што је дошло до контакта...

Пековић је пуцао. У казну је урачуната и санкција за недозвољено

држање оружја. Мени Побједа, иако то многи мисле, не чини овим

писањем услугу, него магарећу дотичном Пековићу!

У Француској је јуче умро Гојко Николиш... У Москви је позлило Јељцину... Надам се да то није била

Савова кривица. У Подгорици је Дејо Савићевић отворио велику робну кућу...

Посета. Мајка. Дошла је аутобусом. Тако и одлази. Шофер је

познаје, мајка каже:

– Помогао је и тати, једном кад је улазио у аутобус! Оно кад је

Бранка, послије удеса остала без кола...

– Зашто? – питах.

– Како мислиш – зашто?

– Је л’ тата није могао сам да уђе у аутобус?

– А, могао је тада! Тада је још могао, није због тога...

– Него?

– То је неки професор Радуловић...

– И?

– Па је остао без посла...

– И... ?

– И, и... иии, је ли то толико важно? Сине, шта ти је!

– Опрости, мама! – не знам је овакву. Ни она мене.

– Зна тај шофер Радуловић за тебе, а и Душан му је био

разредни! А телевизију више не гледа. И, вели, неће је више

никад ни гледати, јер ни земљу више не препознаје, али њега је

препознао. Душана. Вози нас до куће, сваки пут, преко Мораче,

иако му је линија за Коник. Не знам како да му се одужим!

Просу се бујица суза низ образ моје мајке. Први пут, чини ми

се. Моја мајка никад не плаче! Да, данас – јесте. Боли. Кад први

пут видиш нечије сузе. Било чије. Дечје, првих дана... било чије

сузе, кад боље размислим, прве сузе које ти видиш... Мајка је

данас плакала. Никад то није радила пред нама.

Гледам је сад са прозора како лагано корача низ улицу, дајући ми

времена да се попнем до другог спрата и да јој, кад стигне до

капије, махнем кроз моје решетке. Тамо, мало даље, на

раскрсници, стоји неки аутобус. Уђе мајка.

Био је и Фила данас. Договорени су следећи кораци. 34. То је,

дакле, „Захтев За Заштиту Законитости”.

Један други 34 се ових дана врло помиње. План који су

Американци преко свога амбасадора Питера Галбрајта понудили

Србима у Хрватској. Срби у Крајини, изгледа неће ни да чују за тај

план. Ни шеф државе, Милошевић, нема изгледа неко високо

мишљење о том плану, иако се Србима даје потпуна аутономија,

чак и посебна валута, полиција... Мислим да је јасно чега се наш

врли вођа прибојава. Ако пристане на то, мораће да пристане и на

слично решавање проблема са Косовом, Санџаком...

Дванаести јул, 712. дан

У данашњим Вечерњим Новостима, на насловној страни:

ПРЕСУДА УБИЛА ГЛУМЦА! Унутра, на пола стране разговор са

Томом Филом. (Нигде не видех да сам још увек жив.) Рече Тома да

су „овом пресудом сахранили најсуптилнијег црногорског глумца”.

Ето ти сад разлога да се кум Мима Караџић увреди.

четрдесет и трећа глава

ЖИВА ЛИВАДА

Тринаести јул, 713. дан

У част Дана устанка у Црној Гори, кроз наше славине је

пропуштена вода. Од јутрос затвором одјекују пиштања и цијук

исушених цеви, одвикнутих од воде. Већ одавно су своје

корозне тунеле уступиле бубама и пауцима и сад је наравно

дошло до гласне побуне. Плачу бубашвабе, цијучу мишеви,

завија корозија. Никоме није добро.

Можда би требало да делујем изгубљено, али код мене је

изгледа обрнута ситуација. Као да сам добио на лутрији тих

тринаест година. Па да, неко ће и рећи:

– Па шта хоћеш, ипак ти је смањена казна! Две године! Мало ли је!

Пишем захтев за издржавање остатка казне у Србији.

Паук ми склепао балдахин над оком, од жице свемоћне,

мушке, као смрт понекад што буде. Сплео ми брану јачу од

одлуке страшне да оца у себи убијеш и престанеш да растеш

под тим балдахином. На оглас, на читуљу подсећам.

Петнаести јул, 715. дан

Мени је довољно да у хороскопу видим под „здравље” – тровање, па

да истог трена морам у WC. И тамо да лешкарим наредна два дана.

Хтео бих да вечно населим касно поподне у провинцији. Угао две

улице, са ћутљивим особењацима који развлаче последње сунчеве

зраке. Тамо бих ја. Тамо, да зауставим то поподне и незнан да ћутим

на углу две улице од којих једна долази са запада, а друга отиче на

север. Могао бих бити било шта на том углу, само да никад не

утихне то поподне. Ево, бићу нога од стола на тој фотографији у

том беспрекорном раму идеалне вечности. Бићу ненаметљив,

миран, нико неће знати да сам ту. Постаћу део тајне тог најлепшег

сусрета западне и северне улице. Можда једном постанем и нит

прећутног договора људи са угла, који ме неће одати, који ће и

сами љубоморно чувати тај и њихов магично заустављени

тренутак, употпуњен том тајном дрвеном ногом којом бих

најлепше живео. Ослоњен само на њу, кад би ми дао Управник.

Е, сад ћу да испричам једну причу коју сам малопре сањао.

Кажу да сан траје пар секунди. Можда, али ова прича из сна је

ноћас трајала много година.

Сви су у том градићу ту зараван звали жива ливада. И сви су, до

једног, знали да ту ништа не може успети, ништа се саградити.

Зашто, нико није знао тачно да одговори. Није знао, или није хтео да

каже. При помену живе ливаде људи би нагло мењали

расположење, склањали поглед и речи на другу страну. Као да је

постојао неки неписани закон по коме се о томе није смело ни

разговарати. Иако је цео плац био у самом средишту градића ником

од мештана није сметало што је пуст. Намерницима је упадао у очи,

док су мештани били сасвим навикнути на ту рупу и то су осећање

прећутне навике и сагласности преносили и на своју децу.

Тек свршени геометар, родом из градића, оптерећен само науком,

одлучује да испита живу ливаду. Људи само одмахују главом.

Доводи и стручњаке из великог града који утврђују да је жива ливада

мочваран терен неподобан за било какву градњу јер постоји много

подземних вода које се укрштају управо на том месту. Доводи и

екипу археолога који почињу са истраживањима. Установљава се да

је на том терену некада било гробље. Неко од градских очева

наређује да се радови обуставе, јер шире непотребне гласине које

не требају овом мирном месту. Долази и до сукоба. Да би смирили

духове градски оци ангажују другу екипу која доноси одлуку да је

ово земљиште изузетно добро за градњу и да ће се у најскорије

време на овој локацији градити монументални хотел. Убрзо, у

градић стиже читава скаламерија машина и сваковрсне технике и

отпочиње се са радовима. После непуне две године, на живој

ливади ниче велелепан хотел, на ком би могли да позавиде и много

већи градови. Изнад највишег спрата светлела је и ноћу се издалека

могла видети велика светлећа реклама „ХОТЕЛ ТРАДИЦИЈА”.

Мештани, они старији, су и даље цоктали и избегавали да гледају на

ту страну. Градски оци су, опет, били поносни. Прво што су овим

хотелом хтели да докажу је да „жива ливада” није мочварна, друго,

што имају тако репрезентативан објекат, који су ОНИ у ЊИХОВО

време саградили. Тим чином је и млади геометар исмејан.

Међутим, то да је још у току радова дошло до пуцања главних

носача и свих носећих зидова је заташкано и брзо покривено новим

слојевима малтера. Чим је хотел свечано пуштен у рад, одмах је

(сујевернији рекоше – чак истог дана) почела да се мења боја на

фасади! Бела боја, коју је пројектант предвидео, убрзо је кренула да

се губи, да рози, да би после шест месеци била готово црвена. Оци

декретом забранише, због туризма, да се о овој појави прича и

наложише ново обељење фасаде. Кад се црвена боја, после пар

недеља, овог пута, поново појавила, власти пустише глас да се ради

о специјалној врсти боје која после одређеног времена добија ту

промену... Нико као да није приметио, или није хтео да

коментарише, тек већ од прве промене боје, хотел је почео да тоне!

Ни то није навело градске оце да прихвате неминовно и сруше

објекат, већ су се досетили и рецепцију преселили на други спрат, јер

је у међувремену цео први завршио под земљом. Идуће године

направљено је и ново отварање рестаурираног хотела „ТРАДИЦИЈА”

кад је и објашњено да је некадашња рецепција претворена у

просторије посебних намена и да је овако нешто пројектант од почетка

и предвиђао. Годину за годином, треба ли рећи, рецепција се селила

по спрат више. Хотел је, ипак, функционисао свом својом висином,

само су трошкови стално повећавани, јер је потонуле прозоре требало

зазидавати и на њихова места стављати велике

телевизоре са којих су стално пуштани егзотични снимци.

Тринаест година од отварања комплетан хотел је био под

земљом. На површини је била само шљаштећа реклама ХОТЕЛ

„ТРАДИЦИЈА”, а градски оци су и даље са поносом позивали

госте у то чудо савремене архитектуре. Никада нико од старијих

мештана није ни крочио у Хотел. Ништа се у њиховом односу

према живој ливади није променило. Хотел и даље ради. Нова

рецепција је направљена испод самог слова „X”.

четрдесет и четврта глава

ШИШАЊЕ БУБЊА

Некако сам, неким чудним чулом, увек осећао смрт. Мирисао

сам је. Једноставно, неко дође код нас у кућу, ја је осетим и ћутим,

овај ће ускоро умрети. Донео је мирис смрти. Ја то нисам смео да

причам, али сам знао. Како објаснити, приближити неком ко ово

чита шта је, како осетити тај мирис? То је као парфем, као сир, као

старост, нешто убуђало, али некако лепо, а опет непознато. Ја

сам мислио да је баба одавно мртва, али живи, живи са нама, из

неког ината. Да нас казни. Био је тај мошус, бабин парфем, он ме

је увек подсећао само на то, на смрт. Мислио сам, хтео сам да

мислим да мртваци тако миришу, само на мошус, или нешто

слично, на ту болест. Мислио сам да је смрт – врста болести. О,

како сам срећан тада био! И, како ме је заразила. Најлепша

болест на свету. СМРТ. Једина, најблискија, нико јој не одолева,

питање само је како јој прићи, како је умилостивити.

Како је ово бесмислено!

Самоубиство је најјачи доказ да си у потпуности овладао

својим животом!

Да си јачи од живота? Ти си одузео нечије животе, можеш ли

свој? Уради то! Треба ли то ноћас да урадим? Да сачекам до

јутра? Да сачекам да пропадне свет?

Да ме забораве, па онда? Фјодоре, помагај! Јеси пробао, некад?

Да, желим да се убијем. Било како. Да ме нема. Како си ти то?

Мој је покушај био врло патетичан. Морам ти рећи, опрости

Михаиловичу, био је... погрешан. Хтео сам да, закачен на плафон,

одатле сам хтео да се откачим, да се на доле стрмопиздим, тако

некако баш, да се стрмоглавим на челенку и ту да

угинем. Ништа нисам урадио. Извињите, пажалујстја.

Пуцо ми данас беседи у шетњи:

– Човјек је рођен да воли, да љуби, да једе, да пије, да ужива... да

ужива, јер кратко живи. И? Може ли му се та авантура ичим

надомјестити? Не, јер, прије или касније, сваки опепељани ће доћи

до спознаје да то прекратко траје. Зато ти је свака филозофија,

наопака, окренута некоме. Или Богу или политици, а то ти је иста

работа. Религија? Да ме убиједи да има и нешто више и да постоје и

виши циљеви, нешто послије живота? Ту је религија одиграла и

одиграва највећу политичку, ПОЛИТИЧКУ улогу која и даље траје.

Не, ми немамо алтернативу, али религија дефинитивно то није. Што

ми нуди? Ништа! Дај паре! Добро, даш јој нешто и читавог живота

клањаш се некој ИНСТИТУЦИЈИ и добићеш заузврат нешто што ти

нико не може доказати. То је пропаст ума. Власт, ова, она,

фашизам, комунизам су још гори. Они ти не нуде ни овај, ни

загробни живот. А живот је једном. А кратак. Бог није моја шанса. Ни

ови комунисти. Моја шанса је сад! Сад! Овај моменат! Ова љубав и

ова стварност. Моја ђеца и њихова будућност. То никакве везе нема

ни са једним богом и било којом партијом. Фамилија! То је моја

борба. Остало је плаћање пореза.

Други Петровићу, чујеш ли Пуца? И где нам је

Управник? „Тријебимо губу из торине...

некршћу се горе усмрђеше...

до истраге турске, али наше...” Кад си тада бранио крст, тако је

ваљда морало. Данас? Нисам ни

свој, нисам се ни сунетио, али... Шида је моја сестра, Јусуф кум,

смрдимо ли због тог прађедовског „нечовјества”? Устављај, док не

буде прекасно! Много нас је мало да би се још проређивали,

чешљали... и по... вери. А, иста смо... чељад, Управникова,

Преосвећени. Ја бих сада толико негде волео с тобом на партију

билијара... Опрости што ти кости дрмусам, али и тада бих, изнад

те зелене чоје, само о „Лучи”... о Твом најмудријем слову.

Деветнаести јул, 1995, седам

стотина деветнаести дан

Данас сам био лош. Или сам можда стално такав, а данас сам

велик, па сам то и признао.

Јуче добијем дозлабога опширно, полуписмено писмо од једног

дужег и старијег робијаша, Зића. Писмо није за мене већ за

председника Скупштине Црне Горе, а мене Зићо моли да му то мало

поправим. Мучим се, читам његово писмо, напокон му напишем:

„Зићо, бојим се да због преопширности, ово неће бити ни

прочитано, или ће, у најбољем случају, стићи неки формалан

одговор који ништа не значи. Ако хоћеш, ја ћу ти написати једно

краће писмо, са истом сврхом и суштином, па ћу ти га послати,

уколико ме у наредна два-три дана не пребаце у КП Дом...”

Ставим писмо у џеп. Даћу га Шоку да му га однесе, могу и првом

командиру, ништа не тајимо.

После пар сати, кренем на шишање, кад од брице управо

излази Зићо – са обријаном главом! Немам ништа против

обријаних глава, али мени то у овој нашој полуделој земљи

делује као део маскирне униформе. Не знам, не могу то да

објасним, али, иако са писмом у џепу, рекох:

– Зићо, писмо ти је одлично! Савршено! Ништа, ништа апсолутно

не треба мијењати! Само да нађеш неког да ти га откуца.

Не знам заиста шта се то догодило са мном. Можда се негде

акумулирала сва незахвалност многих којима сам писао слична

писма и само експлодирала испред те обријане главе. Можда је то,

а можда опет само схватам бесмисленост икаквог дописивања са

властима. То што нам је законодавац великодушно омогућио да „у

сваком тренутку трајања процеса можемо написати притужбу,

жалбу...” нипошто не значи и да ће то неко и прочитати, а камоли

после тог писанија нешто променити. Не, то су само правне

шећерлеме које стварају привид законитости и после којих се човек

само још горе осећа. Перфидарија са врха која значи – Молите нас,

рабови божији и наши, молите нас! Обожавајте нас, клањајте

нам се! Ко најдубље клекне, ко најдубље за’вати, имаће шансу.

„Мило биће моје, Ћутим данима већ неке најлепше речи за

тебе и никад не будем

задовољан. А убедио сам себе, кад бих успео тако нешто, да бих

одмах задовољио сва своја чула, и чуло слободе, ако ми га нађу.

Знам сада како се осећа тежак болесник окружен добрим лажовима.

Ја бих хтео, овако затворен својим лицем и именом (кад те окове

већ не могу променити), увек само назад. Тамо је извесније него

што ће напред икада моћи бити. Стално желим да будем сам, а

самљи од ове самоће тешко је бити. Боле ме деца. Сад могу да

кажем да их ја нисам заслуживао. Овако саможив и нереализован,

бесциљан, нисам смео завредети ту срећу да им од мене оставим

само несрећу. И стид ме већ сад бива пред та два пара очију и за

све оно што никад у животу нисам ни помислио да урадим.

Проклетство почиње не онога трена кад почнеш да казујеш

истину, већ кад другима кажеш да лажу.

Сад су сви љути на мене. „Требало је то другачије”, киње ме сад

паметни генерали. Није! Није требало! Можда је могло, али требало

није! Требало је једино овако. Они то знају и зато не воле овај

начин. Могло је то испод жита, а не изнад. Нећу. И све што ме буде

чекало у животу ће тако ићи. Ако разум дозволи, леђа издрже.

Има дана кад све знам и видим све следеће дане. А има и

ноћи кад не знам ништа и не знам да ли ће зоре уопште бити.

Ништа тад не видим, ни ту зору, ни себе у њој.

Треба Дулету да пишем. Не умем. Како то пише сину отац који је

добио много више робије него што то дете има година. Умео сам да му

пишем из оне неизвесности кад је имао шест. Сада, овако... не умем.

Његова мајка је љута због моје непримерене искрености око њеног

поимања мог случаја, па ми ретко пише. Долази још ређе. Не љутим

се, чак се и плашим, кад чујем да су дошли у Црну. А она је можда

љута и што сам имао подочњаке кад је последњи пут била овде. Моји

подочњаци, у нашем браку, су увек имали ореол провода,

никад болести, несна, или умора. Еј, да је мало тог живота из

женине љубоморне маште. Никад није тако лепо као тамо, у њеној

љубомори! Него обично буде ружно као у мајчином страху. Штета!

Баш штета. Она и не сања да сам је, истински, преварио само са

тобом. Она је слушала чаршију, која ме је разводила, венчавала,

са певачицама, глумицама, манекенкама... Рећи ћу јој једном.

Сада не желим да причам о нашем усуду, твојим мукама... ја се,

као ни ти, не разводим због... прељубе. А, хоћемо ли ти и ја, и

када, можда моћи заједно, ко то зна? Далеко је време.

Примиче се глупи Август, трећи пут. Биће празан и некако жут,

знам га. Не може ме изненадити. Послао сам захтев да ме пребаце

у Србију. Не знам где. То не зависи од мене. То ни мој велики брат,

Мишко Радоман, каже, не може да одлучи. Можда је тако боље.

Помињу да ћу можда и у Ваљево! „Кад ће Ваљево?”, питам. Није ми

јасно откуд бих ја тамо, међу малолетнике, али као што знаш одавно

се више не питам ни са својим гаћама, па како год. „Шта год дође, ја

сам му наредан.” Никола је у КП Дому, овде у Спужу. Сетих се како

је понекад прижељкивао ’да му је на два дана само нечије туђе

главе да мало почине’. И ја бих волео ових дана кад би ми, ако је

икако могуће, насадили, уместо главе, неку ламу, бубањ, решо,

нешто корисније. То бих доживео као доживотно помиловање.

Мораћу да се консултујем са мојим рођацима, докторима, Љиљом и

Флоријаном. Успешно су, видим, пресадили и срце и јетру на

„Дедињу”, пре неки дан, ваљда један обичан добош не би требало

да представља велики проблем. Онда се секираш само око шишања

добоша, остало је већ много лакше. Мислим да би ти са тим јединим

проблемом, шишањем, већ некако изашла на крај.

Смрачио се дан, нагло. Негде, у срећним земљама падне и

киша, понекад. Овамо ни киша више не доспева. Само нагло

тако оноћи дан, безводан. Волим те. Не знам тачно где сам. Које

је, у ствари доба дана? Живота? Кад се сабере све што се

одузме, што би рекао један академик. Југославијо? Србијо?

Црна? Гора? Цетиње? Доњи крај? А(х)! Нема краја тог бескраја.

четрдесет и пета глава

ВЕЛИКА СЕОБА НАРОДА И НАРОДНОСТИ

„Драги мој Ниџо, Данас је петак, 21. јули. Прије два дана сам

предао захтев за

прелазак у Србију. У истој молби тражим да доношење извршне

пресуде одложе за бар два месеца, како бих још који пут могао да се

видим са оцем. Нажалост, његово здравље тешко да више може ићи

набоље, једино што би сматрали за успјех је одржавање на овом

нивоу. Наговорио сам их да оду на пар дана код Бранке, у Херцег

Нови. Волио бих да остану и дуже, али Росе мисли да ћу ја у том

случају силно пропасти овдје, па ће сигурно пожурити да се врате.

Бранка ће због дјеце остати сигурно на мору до почетка школе, мада

знам да и њој, као и мени, највише недостаје њена посјета. Пише ми

мој мали Дуле да није заборавио да скаче на главу и да једва чека

да поново дође. Ваљда ћу их, кад пређем у Србију, чешће виђати.

Ниџо, то са Фочом је добро решење, али за неког из тих крајева. А,

онда нема ни законског основа да би нас могли тамо да пошаљу. И, на

крају, право да ти кажем, не знам што би тиме добили? Ни ти ни ја не

мислимо да бјежимо, а тако би побјегли само од наших најближих.

Волио бих да те видим. Кад би могао да добијеш дозволу прије

одласка на одмор, било би сјајно. Мислим да тренутна Управа

неће имати ништа против, јер су обојица, и Цаковић и Шљукић,

заиста добри људи. Као што знаш, ти и ја никад нијесмо имали

проблема ни са њиховим претходницима, Чађеновићем и

Савељићем. И њих двојица су се стално трудили да нам изађу у

сусрет колико је било могуће, а закон дозвољавао.

Зову ме јуче у Управу, кажу дошла је новинарка, Зденка Аћин. Ја

одем и имам шта да видим. Зденка довела и сниматеља са камером.

Био сам сто посто убијеђен да то неће дозволити, јер и сам знаш

колико за тако нешто треба дозвола и од кога све. Међутим, послије

неких телефонских разговора са Дакићем, и онда још са неким,

дозвољавају, али под условом да разговор снимамо у Шљукићевој

канцеларији. Шљукић на крају није имао ништа против да снимамо и

у мојој соби, али ја се нисам сложио са тим. Нијесам ни на слободи

пуштао репортере у свој стан, јер сам то сматрао непримереним.

Зденка пита за тебе, поздравља те. Сама емисија коју смо снимили

је иницирана нашом пресудом, па је искључиво о њој и било ријечи.

Не знам да ли ће је емитовати у Црној Гори, јер сам имао коментаре

и на писање Побједе, на црногорске дописнике београдских листова

и на још пар ствари које се многима овдје неће допасти.”

Двадесет и седми јул, 1995, седам

стотина двадесет и шести дан

Синоћ је Београд гледао мој интервју на ТВ Политици. Овде,

иначе, не престају коментари „ко је то одобрио?” Сад су сви опет

љути на мене. Главешине, што су одобрили. Покајали су се.

Штета, заиста. А на пар дана, то је био врло сликовит призор.

Бацили су луду у дубоку јаму, из које нема излаза, и онда му

одозго баце по неки медењак и заливају га крокодилским сузама.

Била је то потресна слика њихове хуманости. Сад кажу: „Нијесмо

требали, ми ’оћемо да му учинимо, а он по нама!”

А и робијаши су љути. Што они никад не могу да дају интервју.

Што њих нико ништа није питао.

Велики део интервјуа дат Зденки Аћин је пренесен и у

Телеграфу, са најавом преко насловне стране коју је читаву

заузела моја глава из „Светог Саве”. Наслов је „Мирно спавам”.

Да, ја сам то и рекао, али да ли је то и буквално тачно, то само ја

знам. И да ли је то могла да буде суштина и наслов интервјуа?

Тридесети јул, 1995. Године,

две године затвора

Да, данас је 730 дана од најстрашнијег дана у животима људи који

су се први и последњи пут срели у башти ресторана „Aplle”. То

је био крај њиховог живота. То је био и почетак моје смрти. То је

можда кратко време за човечанство, за једног човека, али је

дуго за сваку смрт, за умирање још дуже.

Две године. Период у коме сам можда престао да се бојим за

себе и почео да страхујем од истог лика.

Тридесет и први јул, 731. дан

Основни суд у Подгорици је врло студиозан и скептичан по

питању здравственог стања моје кичме. Унајмили су вештака да

испита моје налазе о окоштавању. Звали су и доктора Бајагића на

разговор. И забранили су ми посете до даљњег. Па, нека неко сад

каже да Суд у Подгорици није осветничка организација. Она

заиста и треба да служи за одмазду према прекршиоцима правде,

да преузме улогу оштећеног, али ваљда треба да се креће у

границама прописаног Закона о извршењу кривичних санкција.

Исти дан. Ипак, посета. Анита. Посету је одобрила Управа

затвора, али зато с нама седи и надзорник Бајко. И параван је ту.

Свега нема, волимо се очима. Одлази у Америку. Не знамо

кад ћемо се поново видети.

„Љубим те у врат”, помислих.

„Љубим ти дланове”, не изговори.

„Љубим те свуда”, усудих се да

замислим. „Желим”, склопи очи.

„Одлазим за Њујорк... сутра, јавићу ти се… разби тишину.

– Е, идемо, готова посјета! – једва дочека Бајко.

„Могу ли да га загрлим?”, пита Анита, отмено, са друге стране

света.

„Па да изгубим поса’? Не аветај, женска главо!”

Као првих дана боравка овде...

Док је још трајала посета долази командир Куре и доноси ми

рјешење којим се одбија моја молба за одлагања извршне пресуде.

Побројани су и силни вештаци који су анализирали моју здравствену

документацију. Разлог одбијања је – моја молба нема основа. И

онда председник Основног суда ’Ђукановић закључи да тако „нема

основа ни за одлагање издржавања затворске казне” и позва се на

члан 27. Закона о извршењу који се односи на одлагање извршења

казне осуђеног лица које се налази на слободи!

Па, господине Ђукановићу, ја не тражим са слободе да ми се

одложи одлазак у затвор! Ја сам већ у затвору, уколико ову зграду

Ваша институција не доживљава као хотелски комплекс за

нероткиње. Узгред, поднео сам и молбу за служење затворске

казне у Србији, што ми по закону припада, па не видим разлога за

Ваше одбијање, барем док се не реши та молба.

Касније сам написао и једну бесмислену жалбу, унапред знам –

без основа. Ништа нема основа у Црној Гори. Поменух у тој жалби

да, између осталих, међу затвореницима у КП Дому Спуж бораве

и лица блиска оштећенима, са истетовираним обећањима.

Да, био сам фин, нисам помињао нероткиње.

Трећи август, 734. дан

Јављају ми да је на пријавници моја мајка, али нажалост не

могу да је пусте, јер у затвору нема никог од шефова, а она

нема дозволу од суда. Ваљда је и то један од разлога зашто

желим из Црне Горе, да не бих више сведочио понижењу мојих

најближих од стране црногорског суда.

Мирјана Бобић Мојсиловић пише у Телеграфу да „проблем са

овим интервјуом лежи у само једном детаљу: последња реченица,

која гласи – мирно спавам, добила је неупоредиво тежу конотацију

од оне коју је, у начелу дао сам Лаушевић. Јавност је то, углавном

протумачила као етичку мирноћу спрам убиства, а ја дубоко верујем

да је Жарко мислио да мирно спава очекујући да правда (која се

огледа у смањењу његове драконске казне) на крају ипак победи....”

Писаној речи се увек може дати сто и једна конотација, што се и

овде догодило. Али, да је Телеграф пренео цео интервју са ТВ

Политике, нити би то била последња реченица, нити би имала

такав смисао, јер је одмах после тога речено: ...наравно да ће и

овај интервју људи тумачити на различите начине, што се,

нажалост, не може избећи.

Мирјана Бобић Мојсиловић као искусан новинар зна да нисам

ја дао наслов интервјуу, нити правио редакцију текста, скинутог

са телевизије. Иначе, хвала јој на доброј намери и

препознавању суштине. Хвала јој и на препоруци да више не

дајем интервјуе. Нисам ни мислио. Можда не бих ни овај, да

човеку не преостане баш много избора кад се нађе на ивици

кланца много година дубоког, а моста ни у најави.

Што се боље и аргументованије браниш, јаче ће те и слађе казнити.

Јеси доказао да си невин? То ти мислиш! Што бољу жалбу срочиш,

њима само већи гушт дајеш да је слађе одбију. Не пресуђује ти право,

већ њихово право на право. Њихово власништво над правом.

Са ливаде испред затвора посматра ме са полуисплаженим,

загриженим језиком једна крава која врши нужду. Видим је кроз

стакло на крају ходника. Гледамо се кроз решетке. Јесам ли јој

неопходан за вршење нужде? Мирна је као слика и не маше

репом јер би то био клише.

Четврти август, 1995, 735. дан

Јутрос су све расположиве хрватске снаге напале Српску

Крајину. Београд ћути.

Пети август, 1995.

Гласови на кругу. Пао је Книн. Са једног прозора неко гласно пита:

– Колико је погинуло Срба?

Један „упућени” са другог круга одговара:

– Четворо!

Исти глас, који у међувремену препознајем, разочарано довикује:

– Само? Па, ја сам више убио прошле године!

Она иста будала са суседног круга се одушевљено насмеја, па

убрзо ућута. Остали се праве да нису чули. Командири, по

двојица на оба круга, исто тако.

И Београд се и даље прави да ништа није чуо. На вестима

само штури извештаји. Радио Загреб је све чуо и јавља о

великим успесима хрватске војске.

Девети август, уторак, 739. дан

Српска Крајина више не постоји! Србија, која ни овог пута није

ратовала, је изгубила још један рат. Колоне избеглица се вуку

према Србији. Било је много мртвих.

Рана јутарња посета. Маја, сама. Управа нас није прекидала,

нити инсистирала на присуству командира.

– Реци ми, молим те, ко те је то контактирао и коме су отишле

оних пет хиљада долара?

– То ти нећу рећи и нека то иде на моју душу.

– Зашто ми то нећеш рећи?

– Зато што се бојим тих људи.

– Којих људи? Тих што су ти тражили паре или доктора?

– Ако још нешто осјећаш према нама, то ме више нећеш питати.

– Али, како не схваташ, то је нешто што си морала да ме

питаш и што ја никад не бих допустио.

– Знам, али ти си ми једном рекао да су се распитивали код

Милог како ти финансијски стојиш.

– Да! И рекао сам ти и да то никад не бих пристао да урадим!

Да парама купујем истину?

– Залуд ти истина, мој Лауше! Знаш да неки доктори само тако

функционишу. А тај је рекао...

– Тај, ко је тај?

– Не знам. Двојица су била. Један ме је назвао и рекао да би

морали да се сретнемо, да има поруку за мене у вези твог

вештачења. Никад их ни пре, ни после више нисам видела.

– Значи, да те је позвао било ко и тражио ти било шта, ти би

пристала?

– Не бих никада! Него су рекли адресе обе школе, и Дукине и

Асјине, и питали где је боље да се сретнемо...?

– Што ниси звала полицију?

– Ти си, Лауше, много наиван.

– Што ми ниси рекла... ?

– Била сам изгубљена. Имала сам шездесет марака у кући... и

Дулета и Асју... Позајмила сам од Гојковића тих пет хиљада

долара. Тај је рекао да ће са лекарима бити све у реду, али да

су неки од њих корумпирани и да је добро да их мало погурамо,

јер ће их у противном погурати друга страна. Знам шта ти

мислиш, схвати мој страх.

– Па, одлично су они мене мало погурали. Боље нису могли.

– Знала сам чим сам дала паре да се ради о превари, јер тај човјек,

један од њих је рекао да не би било добро да ти то икад сазнаш.

Уплашила сам се, опрости. Нека то буде мој највећи грех према теби.

И нека то остане тако. Ја сам сутрадан побегла са децом из

земље. Због њих сам то урадила, не због тебе. Да бих добила у

времену. Ето! Је ли ти сад лакше? – Па, што си ми ипак то рекла? Да ми буде лакше? – Морала сам да ти кажем, јер си ми једном рекао да мислиш

да нисмо уз тебе.

Враћам се са посете. На кругу се развила жива дискусија.

– Ма, то је намјерно Милошевић пуштио! Да ријеши косовско

питање!

– Како са избјеглицама из Хрватске да рјешава косовско питање?

– Много си наиван! Виђећеш, сад ће свих ових двјеста педесет

хиљада да спроведе тамо, а све Шиптаре – правац у Албанију!

– Србине, ти си много наиван!

– Добро, добро, виђећеш, није Слобо глуп. Па, ако свијет каже

– не може тако, то је проћеривање Албанаца, онда ће и ови

Срби назад у Хрватску.

– Мислиш да ће свијет то пуштит.”

– Руси ’оће, али Американци неће!

– Ма, то је већ договорено, све су се то Туђман и Слобо договорили!

– Јебали вас и Слобо и Туђман!

– Јеба’ тебе, Шиптару, Алија Изетбеговић!

Креативно.

четрдесет и шеста глава

МАЛИ СНОВИ И ЈЕДНО ВЕЛИКО БЕКСТВО

Рекох Маји да мислим да ипак на може да ме разуме. Овде

сам одране чапре и сваки ми мелем прија, али и свака ће ме

клица, па и најбезазленија, уништити.

Дуле ми је, по мами, послао разгледницу:

„Драги тата, сваки пут кад легнем тражим неке фигуре на зиду.

Мама каже да ти то исто радиш. Воли те твој син Душан.”

То је био мелем.

Мајина посета није.

Кад кажем чапра мислим – кожа.

Дванаести август, субота, 743. дан

Велика вест! Из самице са спрата је побегао Пуцо, са првостепеном

пресудом од 13 година. То се, вероватно, десило још синоћ, али је

откривено тек вечерас, у петнаест до шест. Изузетно интелигентан

човјек, очигледно, јер иако смо провели дуго времена у шетњама и

разговорима, никад тако нешто нисам могао ни да наслутим. Још је

имао и врло озбиљних здравствених проблема, због којих се отежано

кретао. Очекују се велики потреси у затвору због овога.

Тринаести август, 744. дан

Прексиноћно бекство, ишчекивање одговора из министарства

Србије, или извршне пресуде... све то чини да овај август ипак

брже отиче него што сам претпостављао.

Пуцо је, иначе, употребио класичан трик. Увече је рекао једном

командиру да ће попити једну таблету коју је узео од мене (!?) и да га

сутра рано не буде. Био је врло љубазан са свима, од првог

дана, и стекао је поверење свих у затвору.

Јуче је, преко дана, понеки од командира провиривао кроз његов

прорез, он је спавао. Тек пред вечеру некоме се учинило да је то

ипак мало предуг сан. Откључали су врата и затекли у кревету

добро маркирану гомилу робе која је спавала уместо Пуца. Он је

добио, видео сам, и неки папир да може тако да спава, са главом

према вратима, тако да се кроз шпијунку његова глава никад није

могла ни видети. Причао је свима да су подземне воде у његовој

соби очигледно врло неповољне, па је послушао савет једног

пријатеља, на посети, да макар покуша да са обрнутим положајем

у кревету, можда би то могло да побољша његове здравствене

проблеме. И имао је легалне папире, видео сам! Због тога нико

није био ни изненађен што му се кроз прорез већ месецима не

види глава. Али, ћелија је била закључана! Неко га је, очигледно,

откључао и потом, уредно, закључао врата.

Кад је превара откривена, Пуцо је већ могао и до Антарктика

да стигне. Сад трају испитивања и неко ће од командира ускоро

прећи са ове стране решетака.

Могу да му будем захвалан што је своје планове мудро крио

од свих, па и од мене, са којим је проводио доста времена.

Узимао је књиге од мене, размењивали смо искуства јер нам је

судио исти судија. А и добрих сам прича чуо од њега.

Не треба се зачудити да у Суду опет буду, можда сада овим

поводом, страшно љути на мене, па да обнове офанзиву „марш у

КП Дом”. Неће бити првина да сопствене грешке и бес због њих

искаљују на другим људима, првим који им се нађу под руком.

Сретнем надзорника Бајка данас:

– Чујем, утекао Пуцо?

– Е, нешто га нема у собу.

Четрнаести август, 745. дан

Моје досадашње искуство није наговештавало августовска

превирања овог типа. Зимус сам се бојао досаде и ужасног лета у

месту. Још трају ислеђивања и испитивања. Ако неком стварно

докажу да му је за новац омогућио бекство, томе би се могло десити

да одлежи Пуцову робију. Смешно је што се дисциплина и режим у

затвору успостављају тек онда кад се нешто овако догоди. Ноћас су

читаве ноћи обилазили ходнике, кругове. Па, који би морон, све и да

мисли, покушао нешто непосредно после нечијег бекства? Али не,

сад су сви љути на све. Виде у свих сто педесет, колико ли нас овде

већ има, страшне и тајне саучеснике Пуцовог бекства и сада треба

направити класичну одмазду. Љути су и робијаши на Пуца.

Зашто је отишао сам.

Не навијам за бекство од правде, али навијам против

црногорског суда.

Можда, да нисам попио те ноћи... ко зна? Али, да нисам, би ли

Мили и ја остали живи? Да нисам попио тих пар пива... бих ли

се уплашио и предао?

Шта Ви, Мираше Радовићу, знате о томе? Кад сте Ви, Зоране

Радоњићу, били у сличној ситуацији? Одакле сте ви? Скандинавци?

Ви никад нисте били у кафани? То разумем. Ни мој отац није. Он је

исто ванземаљац. Он би, да је само судија мој био, не и отац, једнако,

црногорски, пресудио. Разумем вас. И оца разумем. Понекад.

Зашто сте то урадили? Писмени сте људи, образовани... Где

сте нашли своја упоришта за моју пресуду, оптужбу? Је ли Вам,

Мираше, Фила јасно показао да Судскомедицински одбор више

није компетентан да се бави тим послом? Јесте! И шта сте

урадили? Базирали сте своју пресуду на њиховим

пензионисаним налазима! Радоњићу!

– Имаш двоје деце, морам да те разумијем!?

Ни ја не гајим мајмуне, него једнако имам двоје деце.

Ја – волим кафану. Онако, то ми је, поред Цетиња, најрођеније

мјесто. То није лоше мјесто. Ту смо се учили псовкама, навикама,

одвикавањима, мудростима, првим љубавима, првим храбростима,

слушали најбоље приче, учили се првом пиву... јесте, и потукли

се, понекад. Ретко. То све иде у наше искуство.

Мираше, драги, и Зоране, најдражи! И ту смо, на Цетињу,

поштовали старије, учитеље, крили се од њих, да нас не виде,

ни на улици у то доба, знаће сјутра сви за бруку...

Па, наиђе неко од цетињске господе, Мошо Мартиновић, или

Пуле Вујовић, Ристо Драгићевић, професор Станко Рогановић,

господин Лука Вукотић, Хајданин отац, Нико Симов Мартиновић,

Антон Задрима, Саво Шпадијер... (мој отац никад није ушао ни у

једну цетињску кафану, он никад није постао Цетињанин, био је

„јабанац” туђинац), ми би их поштовали, али, Мираше, Радоњићу!

Никад ми не би пало на памет да сретнем на цетињској улици

неког познатог па да га шамарам! Нити би ми Цетиње сутра веће

било. Замислите Ви, господине Радовићу, или Ви господине

Радоњићу, да сретнете, рецимо, професора Мила Ђукановића,

или Борислава Пекића на Цетињу, па да га, радости, престижа

ради, из пуке забаве, пребијете? Је л’ би вам то донело неке

поене? Или би неко од њих требало да се прикључи „баналној

кафанској тучи”? А, ако би неки од ове господе питао конобарицу:

– Што они оволико вичу? – је л’ би сте га одмах напали и претукли?

Опростите! Не знате, господо, ко је био професор Мило Ђукановић?

Ко је био Борислав Пекић, ко Миодраг

Булатовић? А, знате.

Знам и ја. Да. Они су они, а ја сам ја. Откуд мени право да се

плекам у њихово друштво?

Покојници су ме препознали, рекоше и њихови родитељи да су

волели моје филмове. Значи, он, Драган, је то урадио из неког

друтог разлога. Мираше, Зоране, из ког? Шта је то у нашем бићу

да ћемо ми мали, бити једино велики, кад пребијемо неког већег?

Иначе нас нема? Неће нас бити у поштовању према другима?

Да, рећи ћете, ова имена што побројах нису наоружана улазила у

кафану. Тачно је, нису. Али у то време им није ни требало, јер су их

њихова имена чувала. Имена која изискују поштовање, из школе,

музеја, суда, новина, филма, књига...

Био сам скоро клинац. Осамнаест година. Играм главну улогу

у једној од првих црногорских драма „М.В.”, Васка Ивановића, у

режији Мила Ђукановића. Партнери су ми Соња Јауковић и

Петар Божовић. Напорно снимање. Скадарско језеро, мајчино

годиње, али готово сваке друге ноћи одлазим за Београд где

полажем пријемни испит за ФДУ. Месец дана је то трајало. Мој

dottore, Мило Ђукановић је имао разумевања и планирао је

снимање тако да нико не буде оштећен. Навијао је за мене.

„Је л’ Миња Дедић прима класу ове

Године?” „Да.” „Ево ти ово писмо, дај му

то, молим те!”

„Не треба то, професоре, молим

Вас!” ,,’Ајде, не аветај, „dottore”!”

После неколико недеља сам у Годињу обрадовао мог

„dottora”: „Примљен сам, Професоре, примљен!” „Браво!

Браво! Знао сам!

„Професоре, имам нешто за Вас.” Пружам му оно исто

писмо, неотворено, неуручено.

„Аветињо моја, цетињска, аветињо!”, љуби ме.

Нисам ово због тога писао, Радовићу, Радоњићу, него ме

одведе глава.

Петар Божовић ме једне вечери изведе у малу башту Хотела „Црна

Гора”. Он ће чај (већ је био у преговорима да игра Николу Теслу, морао

је жестоко да ослаби), ја сладолед. Седосмо у најбољу

посластичарницу у Црној Гори, наручисмо. Диван септембар, милина.

Петар је већ те 1978. био екстремно популаран. Његовог, односно

Ускоковићевог „Чеговића” је слушала и гледала цела Југославија.

Долази неки одрпани клинац, Ром, нема ни

пет: „Цика Пејо, цика Пејо?” „Кажи, сине...”,

Петар га помази по глави.

„Пуси ли ти се... кулац кад изазес... испод туса?”

Преко пута је главна пошта, а испред ње „екипа”, њих седам-

осам припитих Титограђана, мојих су година или мало

старији. Не познајем их. Перо се окрену према њима. Један,

најпијанији међу њима пита:

„Што је? Што ме гледаш?” Остали га „обуздавају”.

Предводник довикује:

„А, Перо? А? Речи!” Други га нешто муну, па се

гласноговорник поправља: „Кажи!”

Перо узе клинца у крило.

„’Оћеш сладолед?”, засузио

Петар. „Оцу.”

„Конобар! Дај мом другу најбољи сладолед који

имаш!” Конобар прими поруџбину.

„Сине мој”, обраћа се Петар мени, мазећи нашег госта и

даље, па пређе на катунски, „чеговићевски” говор, показујући,

дискретно палцем према главној пошти:

„Е, ОВО ти је Црна Гора, запамти то! Нико те неће више

вољет’ и нико слађе кичму поломит’! То нам је у крв! Наспрдај

се најмилијем!”

Идем да спавам. Зоране, Мираше, лаку ноћ!

четрдесет и седма глава

„ТИ СПАВАШ, КАПЦИ СУ ТИ ТЕШКИ…”

Не могу да спавам. Завидим оцу. И другу Лењину. Он је са својих

четири сата био спавалица. Ја сам непријатељ, друже Лењине! А

непријатељи, знамо већ, никад не спавају. Мој отац није био ничији

непријатељ и увек је могао. Увек. И у најнемогућијим положајима.

Да дремне. Хркне. Имам пуно његових фотографија како спава. У

аутобусу, авиону, у столици, у фотељи. Никад није пио. Био је чак

велики борац против наркоманије и алкохолизма. (Ниједан отац није

савршен, Сартр је у праву.) А спавао је. Добро. Одлично. Целог

живота. Покушавам да заузмем неку од његових немогућих поза са

фотографија које смо ја, или други људи направили док он спава.

Покушавам, озбиљно се трудим. Не иде. Он је био геније за

спавање. Да је било Нобела за то, он би био наш кандидат и...

жалили би се до савезних органа, ако га не би добио! Хајде да

пробам ону позицију из авиона до Београда, 28 минута траје лет, он

спава 22. Ништа. Покушајмо оно кад ме водио да гледамо

премештање Пивског манастира пред потапање Мратиња. Ишли

смо аутобусом. Пробам. Чак и зинем, као да ме нико не види. Чак се

и правим да спавам. Убеђујем себе, помаже ми, кроз шапат, Славко

Штимац: „Ти спаваш, капци су ти тешки, спаваш...” Не иде. Чекај,

овако... ево и бала кренула... Ништа. Будан сам и даље. Свестан.

Обришем непотребну балу. Не спавам. Хајде да поједем нешто, као

оно – он, па да прилегнем, после. Хајде! Поједем, прилегнем. Неће.

Сећам се, водим га на клинику за око и дијабетес, сваке године, у

Вишеградску. Чекамо да му ласером ураде, ове године, мало

озбиљнију интервенцију. Спава му се. Поред њега је, ту у чекаоници,

лик мојих година, са завојем преко левог ока, можда има и

четрдесет, изгледа избезумљено, Гледа оним једним оком само,

напред, не трепће, глава укочена. Не знам зашто, али, питам:

„Како сте?” „Гура се”, не гледа

ме, не помера се.

„Ви због шећера, исто?”, глупо

питање. „Да”, каже.

Отац га пита:

„А шта су вам радили?” „Извадили су ми око јуче,

па сам дошао на превијање.”

Исти положај, исти поглед, исти тон. Кататонија.

Не знајући шта да кажем, а и нема више места за седење, одох да

видим како напредује са очевим редом. Враћам се после минут и по,

мој отац наслонио главу на малопређашњег саговорника и – хрче!

Пробам да се извучем из кревета. Можда је у томе тајна. Не

спавати у нормалном положају! Чучнем поред кревета, наслоним се

на столицу и замишљам да су столици јуче извадили једно око... Не

може. Ко зна ко ме правио. Опрости, мајко, ја то више онако,

паламудим, не љути се. Ђе си, сану? Мој отац није болестан од

тога, мада мислим да има једна болест, нарколепсија, чини ми се.

Један наш професор са Академије је то имао. Рецимо, заспе у току

сопственог предавања. Пита га студент нешто, мало дуже питање

додуше, професор заспи. Заспи и на сопственој јубиларној стотој

„Харолд и Мод” представи. Тајац у публици, Татјана Лукјанова и

Милан Ерак се много труде, мува се не чује, атмосфера, емоције,

све до јаја, али неко – хрче! Наш професор, у првом реду горњег

дела сале мало дремнуо! Добро, то је била болест, за коју смо сви

знали, његови студенти су прихватили и опцију да долазе на часове

у шест ујутру, кад је он био најмање поспан. Мој отац, исто озбиљан

професор? Дођу гости, прекину га у излагању о српском питању, он

заспи. Росе га гурне:

– Шане?

– Да, тачно је вам то! – и настави даље.

Можда је то нека професорска болест. Што се нисам окренуо

педагогији, како бих лалао са таквом генетиком, их!

Да ми је макар мало од тог талента! Не вреди. Куповао сам

најскупље карте у возовима, авионима. Ништа! Једино оно кад

се „убих” са Бајром.

Једном сам у ноћном возу заглавио са кондуктером,

домаћином ноћних кола и са једином тадашњом партнерком у

возовима, страшном Хепоковом „Екселенцијом”. Било је скоро

три кад се тешко раздвојисмо:

„Бајро, молим те, морам да изађем у Зеници. Немој да ме не

пробудиш!”

„Не брини, болан, ја не спавам!”

„Ма, ни ја, ал ето, за сваки

случај!” „Ајде, болан.” Спавам.

Буди ме женски глас:

„Ајте, молим вас, морам да

поћистим!” Гледам, свануло!

Сарајевска станица! Ужас, не стижем на пробу! Облачим се,

излазим, сретнем Бајра испред вагона.

„Бајро!” „Ђе си

глумац?”

„А, што ме, Бајро... јадан не био, што ме не пробуди у Зеници?”

„Ја те будио, будио... Ти реко: „Немам, Бајро, први ћас!” И ја те

оставио да спаваш!”

Можда зато не спавам. Да не пропустим Зеницу, па ме

пробуде у Сарајеву. Можда.

Шта има у Сарајеву јутрос? Да ли се Младић вратио са

годишњег одмора? С ким се Алија договара данас? Пошто су

баклаве јутрос? Јутрос, друже Бутрос, Бутрос?

Пошто је живот тамо? Јутрос.

четрдесет и осма глава

ПРЕКООКЕАНСКО ПИСМО

Шеснаести август, среда, 747. дан

Започињем, дражајша, ово писмо на Дан Госпе од Шкрпјела, или

нешто касније. Острво Госпе од Шкрпјела је настало случајно,

потапањем ислужених једрењака непосредно испред пераштанске

увале, да би, кад је једна осека открила врх катарке последњег

сахрањеног брода некада славне флотиле, мештани одлучили да, у

знак сећања на душе свих несталих и страдалих бивших и будућих

морнара, једног августа, 1452. године, бродицама са обале из

читавог залива донесу по камен и да га баце на ово гробље

бродовља. И тако стотинама година. То је постала фашинада. Оно

што сад хоће Јапанци, Бокељи су урадили, још пре Колумба,

створили вештачко острво и на њему подигли самостан, манастир

Госпе од Шкрпјела, заштитнице свих морнара.

Писаћу ти тако. Слово по слово, реч по реч. Камен по камен док

не сачиним неко наше острво, далеко одавде. И ти си сад негде

далеко одавде. Не знам да ли знаш, одмах за твојим одласком,

догодила се велику олуја избеглица из Хрватске, који су

нахрупили у Србију. Беше то један од највећих избегличких

похода у историји Србије, већи од оног бекства од одмазде Турака

од 1690, када је Арсеније Трећи Чарнојевић одвео све своје живо

и нешто мртвога са Косова горе на север у неизвесност Панонског

мора и још даље до Пеште, тражећи неко мирно острво. Једино је

веће и трагичније било оно одступање преко Албаније, 1915. кад

их је око 240.000 Срба остало без имена и гроба у снеговима

Албаније. Отприлике толико их је сада, кажу живих, стигло у

Србију из Хрватске. Живих? То они најбоље знају.

Овде на Балкану, ето, балкански, малодушно и сиво. Ништа ново. Ја

и даље мрзим све лоше Хрвате, Србе и Црногорце, а кога бих и могао

да волим више од њих добрих. Као што изван човека нема Бога, тако и нас нема нигде ван ових решетака. Нема ничег ван решетака,

мојих или неких других, свеједно. Ту сам са својим Космосом и

Управником, апсолутним господарем свих мојих страхова. Пре неки дан се десило једно бекство. Пуцо им је, причао сам ти о

њему, запалио тако мајсторски да су тек открили после двадесет

сати да га нема. Онда су дошли код мене, да га траже испод мог

кревета. Сад је шест командира у притвору, све их знаш, међу њима

је и Бајко, мој омиљени лик. Сви су се порадовали да ћемо бити

комшије, макар са Бајком, да ћемо сад у шетње заједно, на купање

са нашим дојучерашњим господарима, али је неко ипак паметно

просудио да би то било погибељно за њих, а и нема топле воде, па

су их одаслали у Истражни затвор у Бијело Поље. Јуче сам написао молбу за помиловање за Милог, Момиру

Булатовићу, председнику Црне Горе. Наравно, само за њега, јер

тај плезир од мене црногорска Правда никад неће дочекати.

Осамнаести август, петак, 749. дан

Невероватно неосетно цури глупи август. Претаче се свакодневица

брже него што је и један месни астролог могао да предвиди. Само ја

ипак осећам да сам већ живео ове дане, као што знам да је немогуће

пити воду раније никад испијану. Вода је, као и душа, вечна. Можда су

(јесу сигурно!) ову исту испили твоји родитељи гасећи мамурлук после

бесане ноћи твог зачећа. Та је вода урадила шта се у том жедном

тренутку од ње очекивало и кроз један од девет небеских отвора

њихових тела заувек нестала? Привид! Неким зраком та се вода

подигла и поново успела до неба. И затим дошла до моје жеђи. И до

тебе једнако. И тако, не зачуди се ако у некој капи препознаш траг

мојих усана, јер те том капљицом управо сада љубим. Мораш

занемарити све остале који су већ пили ту исту воду и пронаћи ту

једну једину моју кап. Загледај се у њу и успећеш.

Сутра је иначе седам стотина и педесети дан моје робије.

Страшно мало за кубикажу озбиљног мотора, али за боравак

овде и није занемарљиво.

Је л’ се уопште још прави тај фиат 750? Фића?

Спремам се за тај пут. Кад дођу моји имам све припремљено.

Вратићу мали очев радио, право чудо технике, са ког смо чули,

у очевим родним Тепцима, чувено: „Ово је мали корак за

човека, али велики за човечанство!” Нила Армстронга, ког је

извесни Саво Станишић лично одабрао за ту мисију,

ускраћујући неком Никшићанину исту шансу. Враћам и

вентилатор ручне дораде, склепан од мотора „Ободовог”

фрижидера из златних шездесетих, када је цетињска фабрика

сарађивала са талијанском фирмом „Индесит”.

Враћам и Божов Талмуд, у ком, нескривено утилитаристички и

шовинистички пише: „Кад тражиш пријатеља попни се за

степеницу више, кад тражиш жену, спусти се степеник ниже.” А

можда није толико себичан савет, него мудро говори о старијем,

искуснијем пријатељу и млађој, здравијој жени.

Вратићу и овај Дневник који би можда могао да буде врло

занимљив неком психотерапеуту у Пожаревцу, а још сумњивији

неком послу преданом надзорнику задуженом за рано откривање

антидржавних активности. Враћам и бурму, стављену на десни,

домали прст, 11. септембра, 1982. године и скинут први пут већ

после неколико дана због неке сад већ заборављене глуме. После је

враћан на прст само на инсистирање љубоморније (лепше)

половине моје личности и боравио је тамо читаву прву годину

робијања. Након већ познатих пуцања дефинитивно је пресељен на

леву руку, а прекосутра ће се преселити у заоставштину, похрањену

са осталим затворским успоменама код Бранке. Враћам и свеску са

пар песничких покушаја, заједно са два пара бермуда. И бермуде и

поезија у новој средини би могле можда само подсмех да изазову.

Враћам и око килограм и по разноразних медикамената, таблета,

витамина, минерала који служе за и против најразличитијих

болештина које сам умислио да су ме, или ће ме тек спопасти. Поред

оних које свака поштена кућа треба да има, ту се може наћи и

известан број непознатог порекла и намене, али за које „никад не знаш

кад ће ти затребати”. Најдражи од лекова из те категорије ми је

извесни „пермиксон” који служи за ублажавање тегоба приликом

избацивања песка и камења из мокраћних канала, као и око извесних

потешкоћа са простатом. Кад ми га је поклонио одбегли Пуцо, рекао

ми је: „Узми то. То и Митеран пије!” Није ми баш најјасније било шта ће

ми пермиксон, нити какве везе имају моје бољке са умирућим

Митераном, али сам га радо узео и већ годину дана је, неотворен,

заузимао почасно место у мојој приручној апотеци, јер „никад се не зна

кад ће ти затребати”! Врло значајан сам га показивао

знатижељницима, с пијететом објашњавајући да то, већ годинама, пије

и Франсоа Митеран. Људи су бивали задовољни одговором не

распитујући се даље, само су сажаљиво и значајно климали главом.

Враћам такође и око сто четрдесет комада разних амајлија,

амулета, озрачених каменчића, посвећених иконица, крстића који у

себи („сто посто!”) садрже и честицу светог крста, хоџиних записа,

привезака који су ранијим власницима увек доносили срећу, и још

сијасет ситних предмета који одагнавају несрећу, а призивају

здравље и терају разне болештине, сиктеришу негативну енергију и

призивају силе добра. Не знам како ћу даље без тога.

Завршава се ево и та субота деветнаестог августа. Чим дођу

моји, предајем им са стварима и ово писмо, у које, као што

видиш, бесомучно трпам све што ми падне на памет. Као да је

тај мој пут одлазак и од тебе коју налазим међу овим редовима,

па желим да га продужим.

Деветнаести август, 1995.

Настављам ово дописаније, свестан да ће ипак бити много краће

него што сам предвиђао. Ипак ће ме раније пребацити у Србију од

очекиваног. Тако је то са судом овдашњим. Ја сам крив (као и обично,

зато сам овде). Нисам их још упознао. Да сам написао молбу

за што ХИТНИЈЕ пребацивање у Србију, дочекао бих ја овде и Нову

годину. Овако, тражио сам да то мало ОДЛОЖЕ. Е, па како они раде

увек на принципу супротном од твојих жеља и циљева тако су,

чујем, изгледа пожурили да ми што пре виде леђа. Журим, анђеле,

да те известим да због тог скорог пута који слутим неће све

планирано стати у овај прекоокеански коверат, већ ћу нешто

недоречено сачувати за те непознате пожаревачке дане. Да,

изгледа да ћу тамо. Одлазим у велику неизвесност, опет међу људе

које не знам, а који мене знају. Или, барем мисле да ме знају. Ту смо

негде на истом. Ни ја о себи не знам нешто много више од њих.

Могу ја, додуше, скоро непогрешиво себе да препознам на некој

фотографији (пред огледалом то мало теже иде), али унутра шта

има, то не могу да се закунем да знам шта је.

Обично кад се одлази из затвора најлепше жеље се изражавају

надом да се у њега више никада не вратиш. Код мене ти је то

обрнуто, јер би повратак овде значио и обнову поступка. Тако да

одлазим са великом жељом да се што пре вратим. А, до тог

непознатог датума, покушаћу да не полудим. То ме и мајка

молила, аминујући, онако узгред, и мој скори развод.

Двадесети август, недеља

Тако. Спаковао сам се. Ко зна који пут већ у животу. И колико пута

ћу још. Као и увек, дозлабога непријатан осећај прожет немиром и

сентиментом. Све то полови немилосрдна и стечена рационалност

да треба са собом понети само најнужније и ништа што денунцира

прошлост. Има ли човека на овоме свету који се не боји сопствене

прошлости? Има, лупам, као и обично, и мени су се обично више

свиђали прошли дани. Али, по неком неписаном правилу, желећи да

будемо бољи, надежније ћемо коракнути према сутрашњем дану,

ваљда неће испасти тако траљав као наше јуче. Носим са собом две

торбе у које треба, ваљда, цео да станем. Хтео бих још да се

смањим, али не иде. Хтео бих и тебе, Анђеле, ту у неки поруб да

сакријем. „Где си сад ти?”, пита те Црњански уместо мене.

Волиш ли ме и у овом страшном часу човечанства, волиш ли

ме лудо, прекоокеански, блесаво као да ме не знаш, као да се

никад поред овог леша пробудила ниси? Волиш ли ме

непознато, трепераво, као куче, као што ја лајем и шеним у сну

кад навалиш на ову тужну постељу?

Двадесет и први август, 752. дан

Они мисле да ја спремам бекство. Таје од мене време селидбе.

Добро. То је занат полиције. Тако и треба. Не бих ни ја себи

веровао. Поново се препаковах. Смањујем пртљаг опет. Најрадије

бих, као и увек, путовао машући слободним рукама и са четкицим

за зубе, заденутом као пенкалом, али та краткотрајна лакоћа

путовања и спољашња ноншаланција редовно се свети већ код

прве станице где нема тоалет папира. А, заиста, много мужевније

и филмичније делује видети робијаша како ушетава кроз тешку

капију руку спремних да се сваком одупре, уместо што носи

„ТеТеТејца” (Те-шку Те-глу Те-ткиног) слатког од дуња.

Јесте, и овог пута сам (наслеђено од оца) пожурио са

спремањем. А може се десити и још читавих десет дана да

останем овде... Али мени, као параноику изгледнија делује друга и

сасвим невероватна могућност да ће доћи за два минута по мене

и рећи: „Узми ствари и крени! Имаш пет минута!” Е, ту их чекам!

„Нека, фала”, казаћу супериорно, „спреман сам ја!” Е, тај трен, у

ком ћу фасцинирати кључара, који је мислио да ће ме изненадити,

затећи неспремног, да ће ме садистички пожуривати, е, за тај трен

живим! Како ће деловати изгубљена сва његова стручна спрема у

односу на моје спремљене ствари?

Мислим да ће ми бити лакше у Србији. Постоје барем два разлога.

И досад, док сам боравио, чак и у одвратном ЦЗ-у, правда ми је

изгледала увек достижнија. А онда, мислим да ћу имати и један

драгоцен осећај да то будуће окружење није суделовало у мом

пресуђењу, да ће они бити само неми извршиоци једне пресуде коју

је донео неко сасвим други. И желећу да мислим да ми они не би

тако пресудили. То ће вероватно потрајати све до одговора савезног

јавног тужиоца, а онда ћу већ знати ко је све против мене, или

против моје казне. Додуше, за моју казну нису одговорни ни ови

људи из садашњег мог окружења, али човек је проклет па

генерализује ствари. Ваљда ми је лакше да тако мислим.

Остављам велику бегонију која последњих дана листа као

луда. Оно на шта сам безуспешно покушавао да је наговорим

одлучила је да сад уради. Баш сад кад одлазим. Сада се гоји,

размножава, готово сваког дана откријем зачетак новог листа.

Можда је од нервозе све то. И моја мајка се угоји кад се јако

нервира. Не верујем да је то нешто наследно.

Остављам и три врсте кактуса. Један је кратки, лоптасти, марке

„кратки, лоптасти”, који ме је апсолутно игнорисао свих ових месеци

и који се идентично понашао и кад сам му шапутао, молећи га да

мало поради на себи, на својој бодљикавости, и кад сам га заливао,

специјално за њега скупљаном, ретком овде, кишницом. И кад сам

га бесан псовао што ничим не показује да му је стало до моје

љубави. Не, само би ме покаткад арогантно убо кад бих покушао да

му се приближим. Није ми жао што се раздвајамо. Други је високи,

пљоснати кактус који се још само може видети у стриповима о Тексу

Вилеру, и његовом сину, врло спретном Киту, ренџеру. Он је малко

поодрастао док је био под мојим надзором, али мислим, да је имао и

неког ранијег, мање брижног тутора, исто би урадио. Трећи је мој

понос, моја дика! То је „пустињски, усправни”, који је у мом друштву

највише узнапредовао и од ког се тешка срца раздвајам.

Има ту и нека коса – пузавица и једна сабљарка, за које од

првог дана тврдим да су паразити и да су из чистог интереса

били са мном. Толико о ботаници.

Нешто вришти из ходника.

– Не, нећу плакати, срце ми је пуно радости – пева група ФАР.

четрдесет и девета глава

МИША СПРЕМА БЕКСТВО

Ово око моје главе је двадесет и други август. То није неки значајан

датум у историји цивилизације. Или је обичан дан? Или је могао да

буде почетак неког календара. На пример дан кад су се Мађари

договорили са Хрватима уговором Pacta Convente, 1102. године, ко

зна? Не знам зашто сам то запамтио из једног уџбеника историје. То

ми је било јако важно да запамтим. Датум. Кад смо се све договорили.

Или дан било који. Шта је време, календар? Договор? Све је питање

договора. Можемо и модерније да се облачимо, јер и то је питање

договора. Мода. Шта, рецимо, да нам мода буде да женама најбоље

стоји да им вири лева брадавица у свакој прилици? Имају и бунду, али

однекуд треба тако, вири и брадавица, лева. Договор, мода. Седимо,

слушамо Моцартов Алегро, свим женама је по лева брадавица на

изволте. И, нико се ту не узбуђује, јер тако треба. Једино су

авангардне неке млађе револуционарке које су сакриле ту леву,

обвезатељну брадавицу. Или рецимо, да је договорено да све боли

десни бубрег јер је дониран при рођењу. Ако је то опште место, никога

то не би болело, нити би се због тога додатно палили. Мода. И онда се

деси скандал. Нека жена је показала десну брадавицу. Треба је

нормално одмах запалити. Вештица! Неког који има проблем са левим

бубрегом стрељати. Мода.

Седам корака. То је модерно. Осам би било – бљак. Седам је

modertao cantabile.

Управо ми је јављено да ће ме (а и читав затвор, ваљда) обићи нови

министар правде, господин Латковић. Поспремам оно мало преосталог

инвентара, не би ли некако адекватније деловао. Склањам писмо

Анити за тренутак (како да објасним да се дописујем са неким тако

далеким, мимо Суда). Склањам и свој Дневник, који

ретки посетиоци обичавају да прелистају, по службеној дужности.

Узимам једну од ретких овде позајмљених, другу књигу Пекићевих

„Година које су појели скакавци” и отварам је на месту на ком сам

стао, на педесет и седмој страни. Гледам. Делује ми нешто

претанак леви, прочитани део, па се одлучујем да књигу раширим

негде ближе крају. Боже, а шта ако је господин министар читао

књигу, па заподене разговор о нечем што се баш налази у оном

прескоченом, непрочитаном делу? Одустајем и поново књигу

отварам на оној педесет и седмој страни. Ако дотле буде нешто

пропитивао бићу спреман, а ако крене даље:

– Опростите, господине министре, то још нисмо учили, питајте ме

нешто из прве књиге, или из ових педесет седам страница друге.

Исто радим и са маленим решоом. Склањам га, па га наново враћам

и опет наново. Стално се преплиће треба ли да изгледам јадно, у

јадном окружењу, или солидно у врло добром намештењу? Не знам

и нећу то никад ни сазнати, не умем да продрем у психологију људи

на власти, јер је то ваљда једино што никад нисам прижељкивао за

себе. Можда само повремено оно – Eј, што нисам макар један дан

НЕКО! Ко зна, можда би ми омилило, па бих цео тај један дан

провео само у изналажењу начина да цео живот останем на власти. Шта још радим у ишчекивању министра? Празнину на великом столу, насталу враћањем својих књига и

дневника надокнађујем, барем ја тако мислим, мојим тешким

наочарима и футролом од њих. Гледам, меркам, нисам

задовољан! Помислих чак у једном тренутку да цвикере

натакнем на већ стављена сочива од мојих минус шест, али то

би онда било плус шест, па би се могло десити да са „господине

министре” ословим Шока. Зато одустајем и задовољавам се

оваквом сценографијом и распоредом реквизита. Али, чекај шта би могло бити у футроли, ако су већ наочари

поред ње? Па да, ужас! Могле би бити наочаре за сунце! – Хехе! Па, нисмо на летовању, Лаушевићу!

Стављам наочари у футролу. Боље је тако, чини ми се. Видећемо

како ће министар реаговати. Сад све делује много „интелектуалније”.

То је све срачунато да амортизује мој дебиласти изглед на ком се

све може открити, само не, рецимо, курсаџија енглеског језика.

Енглески језик? Да, то није добро! Сети се хипотетичких

силогизама из логике:

„Миша учи стране језике.

Страни језици се говоре у

иностранству. Аха! Дакле, Миша ХОЋЕ

у иностранство!” и даље:

„Миша учи стране језике, јер хоће у иностранство.

Миша је у затвору, и не може у иностранство.

Дакле, Миша НЕ ТРЕБА да учи стране језике”

Склањам „Енглески у 100 лекција”.

Поноћ је истог дана. Ако министар сада дође правићу се да спавам.

Дозвољавам једној јабуци да постане део мене.

Из ходника се опет чују неки пригушени крици.

педесета глава

ПОСЛЕДЊА ПОСЕТА

Двадесет и пети август, 1995, седам

стотина педесет и шести дан

Они крици што су последњих ноћи допирали из ходника, а који се

нису могли разазнати, нити везати ни са једним познатим звуком,

јутрос су ми растумачени. Окренут зиду, али и одмакнут од њега,

ради паукова и бубашваба, будим се натеран нечим подсвесним,

чудним осећајем да ме неко надзирава, контролише. Први, јутарњи,

кратковиди поглед пада на тамну мрљу величине снажније песнице

у углу, тик поред моје главе. Покушавам да изоштрим поглед, али не

успевам да разазнам о чему се ради. Не личи ми ни на шта досад

виђено. Не померајући главу која је блокирана као хипнотичким

погледом змије отровнице, левом руком напипавам наочари и сад

већ јасно видим чудно биће, никад раније виђено. Каква је ово

приказа? Сан није. У сну никад нисам био кратковид. Полако се

одвајам од зида и даље нетремице зурећи у комшију. Комшија

изгледа отечено, гојно. Личи и на огромну жабу крастачу, али и на

креацију из „Осмог путника”, све док се уз језив продоран крик није

раскрилио и одлепио од мог узглавља. Сад видим. Ноћ сам делио

са слепим мишем! Успевам да га инстинктивно шаком оборим на

земљу, али желећи и да боље видим, избегавам да га дотучем. Шта

сам то хтео да видим? Можда да се уверим да ли је као Маркизу из

Маркесовог романа „О љубави и другим демонима” целе ноћи

усисавао моју крв? Та моја знатижеља му је створила простор да се

прибере и утекне низ ходник.

Врло лепо буђење, мора се признати. Сад тражим по себи неки

отвор, неку рану која је ноћас могла да буде слатка славина мог

крвотока. Не налазим ништа слично, а својство слепог миша да пије

крв спавачима приписујем искључиво Маркесовој машти. Или је

то можда само моја линија мањег отпора.

Последњи сусрет са оцем. Била је ту и Бранка, ујак... али он и

ја смо се, прећутно, дефинитивно (вероватно, а, дај Управниче,

да то ипак не буде тако) растали. Негде занавек ћу однети ту

слику избезумљеног старца који не може да се наљуби образа

свог сина, предосећајући да то чини последњи пут. Још једном,

па још, па још. Моје тамне наочари, које носи из касно

пробуђеног сујеверја, нису могле да укрију врелину испарења

његових ослабелих очију. Застајао је, свестан немања више

времена, па ме љубио поново, продужавајући тај тренутак.

„Како се то гледа отац последњи пут?”, стоји ми негде у грлу

реченица младог римског песника Секста Проперција (Миодрага

Жалице, писца те драме, 1987. године), изговорена поред Миљацке,

у студију сарајевске телевизије. Да ли сам некад рекао да бих желео

да имам оца и у својој четрдесет и четвртој, у којој је он постао

мојим оцем? То сад сасвим недостижно делује. Делује ми,

нажалост, такав и октобар ове године, када ће ући у осамдесету.

Згомилана навала емоција где се одједанпут кроз те сузе

хтело саопштити и брига и савет и љубав и опорука и онај никад

завршени разговор између оца и сина, безнадежно размакнутих

тих страшних четрдесет и четири године. Ако сам нешто тешко у

дну грла и сам осећао тих тренутака, у сећању ће остати

ускладиштен једино мој напор да се остане прибран, миран и

јак, не допустивши ниједну слабост са ове стране, јер би, знао

сам то, само изазвала још већи жал код њега.

Повремено бих, уместо икаквог гласа, само чуо суво струјање из

његовог грла које тежина растанка са сином није могла да претвори у

артикулисан звук. Потрага за пљувачком. Кад би та гомила суза неким

волшебним путем могла гласнице да освежи, оспособи за још једну

реч, само. Као да би та реч све успела да објасни, откључа наше

недоречене тајне и тестаментално запечати наш однос. Бранка

долази и брише му сузе:

– ’Ајде, тата, све ће то добро да буде, видјећеш. Имамо још

мало времена. Сједи, тата.

Он је послуша, климајући главом, као ехо:

– Имамо још мало времена.

Бранка, држећи оца за руке, борећи се са тренутком, настави мени:

– Мили ће ти сјутра доћи. Данас му нису дали дозволу.

– Зашто нису?

– И он има правоснажну пресуду, па због тога... не знам, не

могу да му дају слободну посјету, дали су му за сјутра...

Довешће га Љубо. И мама ће с њима.

Гледам оца поново. Беле му се усне.

– Тата, хоћеш да запалимо, да ја завијем једну?

Осмехнуто климну главом, затим тихо додаде:

– Тању, молим те.

Мотам тању цигарету. Погледујем га повремено. Отац гледа како

то радим. Глава му благо подрхтава. Савијам цигарету. Тању.

– Ево! – пружам му.

– Запали ми ти, Жаро – једва се чује тај глас. Запалих, повукох

дим, пружам му је, узима, гледа, принесе је устима и само је,

или ми се учини, пољуби и врати. Прогута сув ваздух и исцеди:

– Чувај се... тамо.

Потврдих немо главом, плашећи се гласа.

Отишао је поштапајући се шпанским штапом, мојим поклоном,

са једне, и најстаријим унуком, са друге стране.

Данас је васцели дан ово ружно здање исплакала права јесења киша

која би застала повремено само да уступи место непријатном јужном

ветру који се увлачи под кожу, под нокте. То је и донело језиву апатију

и одвратност према свему што нас окружује. Па чак и ово писање све

јаловије делује, бесмислено се чини. Као да постаје само себи сврха.

Нешто као онај огромни спев о Александру Македонском француског

конзула Давила из Андрићеве „Травничке хронике”. Као огромна

епопеја која ни њеном аутору једног дана неће бити

занимљива ни за још једно ишчитавање.

Двадесет и шести август, 757. дан

– Лаушевићу! ’Ајде!

– Је л’ посјета?

– Која црна посјета у три ујутро? Идеш за Србију! Имаш пет

минута да се спремиш!

– Спреман сам ја.

КРАЈ ДРУГЕ КЊИГЕ

БЕЛЕШКА О АУТОРУ

Жарко Лаушевић је рођен 19. јануара 1960. године на Цетињу.

На београдском Факултету драмских уметности, одсек глума,

дипломирао је 1982, у класи професора Мирослава Миње Дедића.

Исте године постаје члан Југословенског драмског позоришта.

Одиграо је на десетине значајних улога у позоришту, на филму и

телевизији. Добитник је великог броја југословенских награда,

попут Златне арене у Пули, Стеријине награде, „Цара

Константина”, „Ћеле куле”, награде „Зоран Радмиловић”...

Дана 31. јула 1993. године постаје главни актер једне трагедије...

У јесен 2011. изашла је из штампе његова прва књига „Година

прође, дан никад”.

{1}

ć– Ново црногорско слово, меко ш, као у речима ćутра,

ćеди и Преćедник.