dostoyevsky notes from underground dostojevski zapisi iz podzemlja englesko-srpska paralelna...

Notes from Underground 1

Dostoevsky, Fyodor . Фјодор Михајлович Достојевски

Notes from Underground

Записи из Подземља

PART I

Underground*

ПРВИ ДЕО

Подземље*

I I

[ * The author of the diary and the diary itself are, of course, imaginary. Nevertheless it is clear that such persons

as the writer of these notes not only may, but positively

must, exist in our society, when we consider the circumstances in the midst of which our society is formed. I

have tried to expose to the view of the public more distinctly than is commonly done, one of the characters of the recent

past. He is one of the representatives of a generation still

living. In this fragment, entitled "Underground," this person introduces himself and his views, and, as it were, tries to

explain the causes owing to which he has made his

appearance and was bound to make his appearance in our midst. In the second fragment there are added the actual

notes of this person concerning certain events in his life. -- AUTHOR's NOTE. ]

[ * И аутор „Записа" и сами „Записи" су, природно, измишљени. Па ипак, тиква лица као што је писац

ових бележака не само да могу већ и морају

постојати у нашем друштву кад се узму у обзир околности у којима се формирало наше друштво.

Хтео сам да прикажем публици, јасније него што се то обично ради, један од карактера недавне

прошлости. То је један од представника поколења

које још живи. У овом одломку названом „Подземље" та личност се продставља читаоцима, излаже своја

схватања и као да жели да покаже узроке због којих

је настала и морала настати у нашој средини. Са наредним одломком почеће прави „Записи" те

личности о неким догађајима из њеног живота. -- Фјодор Достојевски. ]

I AM A SICK MAN.... I am a spiteful man. I am an

unattractive man. I believe my liver is diseased. However, I

know nothing at all about my disease, and do not know for

certain what ails me. I don't consult a doctor for it, and

never have, though I have a respect for medicine and

doctors. Besides, I am extremely superstitious, sufficiently

so to respect medicine, anyway (I am well-educated enough

not to be superstitious, but I am superstitious). No, I refuse

to consult a doctor from spite. That you probably will not

understand. Well, I understand it, though. Of course, I can't

explain who it is precisely that I am mortifying in this case

by my spite: I am perfectly well aware that I cannot "pay

out" the doctors by not consulting them; I know better than

anyone that by all this I am only injuring myself and no one

else. But still, if I don't consult a doctor it is from spite. My

liver is bad, well -- let it get worse!

Ја сам болестан човек... Зао. Несимпатичан. Мислим

да ме боли јетра. Додуше, ја појма немам о својој

болести, и не знам тачно шта ме боли. Не лечим се и

никада се лечио нисам, иако поштујем медицину и

лекаре. Поред тога, ја сам још и сујеверан до

крајности, или бар толико да поштујем медицину.

(Довољно сам образован да не будем сујеверан, али

сам ипак сујеверан.) Не, господо, нећу да се лечим за

инат. Ви то сигурно не можете разумети. А ја, видите,

схватам. Наравно, не могу вам објаснити коме ћу

заправо у овом случају запаприти својим инатом.

Знам врло добро да лекарима никако не могу

напакостити тиме што се не лечим код њих. Знам

боље него ико да ћу тиме једино себи нашкодити и

ником више. Па ипак, не лечим се само из ината. Јетра

ме боли, нека је, нек ме још јаче боли.

I have been going on like that for a long time -- twenty

years.

Одавно тако живим — већ двадесетак година.

Now I am forty. I used to be in the government service, but

am no longer. I was a spiteful official. I was rude and took

pleasure in being so. I did not take bribes, you see, so I was

bound to find a recompense in that, at least. (A poor jest, but

I will not scratch it out. I wrote it thinking it would sound

very witty; but now that I have seen myself that I only

wanted to show off in a despicable way, I will not scratch it

out on purpose!)

Сад ми је четрдесет. Раније сам био у служби, а сад

више нисам. Био сам зао чиновник. Био сам груб, и у

томе налазио задовољство. Мито нисам примао, па

сам морао да дам себи неку другу сатисфакцију. (Ово

је слаба духовитост, али нећу да је прецртам. Написао

сам је уверен да ће испасти врло духовито, а сад,

пошто видим да сам се само гадно разметао — за

инат нећу да је прецртам.)

When petitioners used to come for information to the table

at which I sat, I used to grind my teeth at them, and felt

intense enjoyment when I succeeded in making anybody

unhappy. I almost did succeed. For the most part they were

all timid people -- of course, they were petitioners. But of

Кад су молиоци ради обавештења прилазили столу за

којим сам седео, ја сам шкрипао зубима и осећао

неизмерну насладу кад сам могао неког да увредим. А

скоро увек сам могао. То је већином био бојажљив

свет: зна се — молиоци. А нарочито нисам могао да


the uppish ones there was one officer in particular I could

not endure. He simply would not be humble, and clanked

his sword in a disgusting way. I carried on a feud with him

for eighteen months over that sword. At last I got the better

of him. He left off clanking it. That happened in my youth,

though.

подносим једног официра, кицоша. Никако није хтео

да ми се покори и одвратно је звецкао сабљом.

Ратовао сам с њим скоро две године због те сабље. И

најзад сам победио. Престао је да звецка. Али ово се

десило још у мојој младости.

But do you know, gentlemen, what was the chief point

about my spite? Why, the whole point, the real sting of it

lay in the fact that continually, even in the moment of the

acutest spleen, I was inwardly conscious with shame that I

was not only not a spiteful but not even an embittered man,

that I was simply scaring sparrows at random and amusing

myself by it. I might foam at the mouth, but bring me a doll

to play with, give me a cup of tea with sugar in it, and

maybe I should be appeased. I might even be genuinely

touched, though probably I should grind my teeth at myself

after-wards and lie awake at night with shame for months

after. That was my way.

А знате ли, господо, у чему је била суштина моје

љутње? У томе и јесте ствар, то је управо и била

највећа гадост што сам ја сваког часа, чак и у

тренутку највећег беса, на своју срамоту признавао

себи да ја не само нисам зао већ нисам ни озлојеђен

човек и да, у ствари, само дижем прашину и тиме се

забављам. Пена ми удари на уста од беса, али чим ми

неко донесе само неку ситницу, или мало чаја са

шећером, ја се већ умирим, чак ме обузме усхићење,

иако ћу касније, то знам сигурно, шкргутати зубима

на самог себе и од стида неколико месеци патити од

несанице. Такав сам ја.

I was lying when I said just now that I was a spiteful

official. I was lying from spite. I was simply amusing

myself with the petitioners and with the officer, and in

reality I never could become spiteful. I was conscious every

moment in myself of many, very many elements absolutely

opposite to that. I felt them positively swarming in me,

these opposite elements. I knew that they had been

swarming in me all my life and craving some outlet from

me, but I would not let them, would not let them, purposely

would not let them come out. They tormented me till I was

ashamed: they drove me to convulsions and -- sickened me,

at last, how they sickened me! Now, are not you fancying,

gentlemen, that I am expressing remorse for something

now, that I am asking your forgiveness for something? I am

sure you are fancying that ... However, I assure you I do not

care if you are....

То сам ја малопре лагао да сам био зао чиновник. За

инат сам слагао. Просто сам се измотавао, и са

молиоцима и са официром, а у суштини нисам никад

могао да будем зао човек. Сваког часа сам осећао у

себи много — и сувише много сасвим супротних

особина. Осећао сам да од тих супротних својстава

просто кипти у мени. И знао сам да су целог живота

киптела у мени и: тежила да се манифестују, само ја

то нисам дозвољавао, намерно нисам дозвољавао.

Мучила су ме до стида; доводила ме до конвулзија и

— досадила ми најзад. и те како дојадила. Зар вам не

изгледа, господо, да се ја пред вама због нечега кајем

и да за нешто тражим опроштај?... Убеђен сам да вам

се баш тако чини... А мени је, уверавам вас, сасвим

свеједно што вам изгледа тако...

It was not only that I could not become spiteful, I did not

know how to become anything; neither spiteful nor kind,

neither a rascal nor an honest man, neither a hero nor an

insect. Now, I am living out my life in my corner, taunting

myself with the spiteful and useless consolation that an

intelligent man cannot become anything seriously, and it is

only the fool who becomes anything. Yes, a man in the

nineteenth century must and morally ought to be pre-

eminently a characterless creature; a man of character, an

active man is pre-eminently a limited creature. That is my

conviction of forty years. I am forty years old now, and you

know forty years is a whole lifetime; you know it is extreme

old age. To live longer than forty years is bad manners, is

vulgar, immoral. Who does live beyond forty? Answer that,

sincerely and honestly I will tell you who do: fools and

worthless fellows. I tell all old men that to their face, all

these venerable old men, all these silver-haired and reverend

seniors! I tell the whole world that to its face! I have a right

to say so, for I shall go on living to sixty myself. To

seventy! To eighty! ... Stay, let me take breath ...

Ја не само да нисам умео да постанем зао већ нисам

уопште умео да постанем било шта: ни зао, ни добар,

ни подлац, ни поштен, ни јунак, чак ни инсект. И ето,

сад таворим последње дане у свом куту, дражећи себе

злобном утехом која ничему не води: да паметан

човек доиста и не може постати нешто, то може само

будала. Да, човек деветнаестог века мора, и чак

морално је обавезан, да буде, углавном,

бескарактерно створење; а чсвек који има карактера и

ради — већином је ограничен. То је моје убеђење

стечено у току четрдесетогодишњег живота. Мени је

сад четрдесет година, а четрдесет година — то је цео

живот. То је дубока старост. Живети преко четрдесет

година је непристојно, банално, неморално. Ко живи

дуже од четрдесет година? — одговорите ми искрено,

поштено. Ја ћу вам рећи ко: будале и хуље. Свим

старцима ћу то рећи у очи, свим тим поштовања

достојним старцима — свим тим среброкосим и

миомирним старцима. Целом ћу свету то рећи у лице.

Имам право да говорим тако, пошто ћу ја лично

доживети шездесету. Па и седамдесету. До

седамдесете ћу дотерати.... Чекајте. Дајте да

одахнем...

You imagine no doubt, gentlemen, that I want to amuse Ви, господо, сигурно мислите да желим да вас


you. You are mistaken in that, too. I am by no means such a

mirthful person as you imagine, or as you may imagine;

however, irritated by all this babble (and I feel that you are

irritated) you think fit to ask me who I am -- then my

answer is, I am a collegiate assessor. I was in the service

that I might have something to eat (and solely for that

reason), and when last year a distant relation left me six

thousand roubles in his will I immediately retired from the

service and settled down in my corner. I used to live in this

corner before, but now I have settled down in it. My room is

a wretched, horrid one in the outskirts of the town. My

servant is an old country-woman, ill-natured from stupidity,

and, moreover, there is always a nasty smell about her.

I am told that the Petersburg climate is bad for me, and that

with my small means it is very expensive to live in

Petersburg. I know all that better than all these sage and

experienced counsellors and monitors.... But I am remaining

in Petersburg; I am not going away from Petersburg! I am

not going away because ... ech! Why, it is absolutely no

matter whether I am going away or not going away

насмејем? Преварили сте се у томе. Ја уопште нисам

тако весео човек као што вам изгледа или као што

вам, можда, изгледа. Уосталом, ако вас нервира ово

моје наклапање (а ја осећам да вас нервира) и падне

вам на памет да ме запитате: ко сам ја заправо —

одговорићу вам: ја сам чиновник четрнаесте класе.

Био сам у служби само зато да бих имао шта да једем

(једино због тога), а кад ми је прошле године неки

даљи рођак оставио у наследство шест хиљада

рубаља, одмах сам поднео оставку и настанио се у

свом куту. И раније сам живео у том куту, али сад сам

се настанио у њему. Моја соба је ружна, одвратна и

налази се на крају града. Служавка ми је сељанка,

стара, зла и глупа, и најзад увек одвратно заудара.

Петроградска клима, кажу, почиње рђаво да утиче на

мене, и веома је скупо живети у Петрограду са мојим

ништавним средствима. Све то ја знам боље од свих

тих искусних и премудрих саветника, али остајем у

Петрограду, нећу да напустим Петроград. И нећу да

одем зато што... Ех. Најзад, сасвим је свеједно — да

ли ћу отићи или нећу.

But what can a decent man speak of with most pleasure? Уосталом, да се запитамо: о чему поштен човек може

да говори са највећим задовољством?

Answer: Of himself. Одговор: о себи.

Well, so I will talk about myself. Онда ћу и ја говорити о себи.

II II

I want now to tell you, gentlemen, whether you care to

hear it or not, why I could not even become an insect. I tell

you solemnly, that I have many times tried to become an

insect. But I was not equal even to that. I swear, gentlemen,

that to be too conscious is an illness -- a real thorough-going

illness. For man's everyday needs, it would have been quite

enough to have the ordinary human consciousness, that is,

half or a quarter of the amount which falls to the lot of a

cultivated man of our unhappy nineteenth century,

especially one who has the fatal ill-luck to inhabit

Petersburg, the most theoretical and intentional town on the

whole terrestrial globe. (There are intentional and

unintentional towns.) It would have been quite enough, for

instance, to have the consciousness by which all so-called

direct persons and men of action live. I bet you think I am

writing all this from affectation, to be witty at the expense

of men of action; and what is more, that from ill-bred

affectation, I am clanking a sword like my officer. But,

gentlemen, whoever can pride himself on his diseases and

even swagger over them?

Сад ћу вам испричати, господо, без обзира на то да ли

ви то желите или не — зашто нисам умео да постанем

чак ни инсект. Рећи ћу вам отворено и свечано да сам

много пута желео да постанем инсект. Али, чак ни

тога нисам био достојан. Кунем вам се, господо, да је

снажно сазнање — болест, права и истинска болест.

За свакодкевни људски живот била би довољна и

обична свест, то јест, за половину или четвртину мања

од оне порције која следује образованом човеку нашег

несрећног деветнаестог века, човеку који, поред свег

осталог, има и ту несрећу да станује у Петрограду,

најапстрактнијем и најфантастичнијем граду на целој

кугли земаљској. (Има градова фантастичних и

нефантастичних.) Сасвим би, рецимо, било довољно

онолико свести са колико живе сви такозвани искрени

људи и активисти. Кладим се да ви мислите како ја

ово пишем само из разметљивости, да се мало

нашалим на рачун активиста, штавише, из ружне

разметљивости звецкам сабљом као мој официр. Али,

господо, ко се може хвалити својим болестима, и још

се разметати њима?

Though, after all, everyone does do that; people do pride

themselves on their diseases, and I do, may be, more than

anyone. We will not dispute it; my contention was absurd.

But yet I am firmly persuaded that a great deal of

consciousness, every sort of consciousness, in fact, is a

disease. I stick to that. Let us leave that, too, for a minute.

Tell me this: why does it happen that at the very, yes, at the

very moments when I am most capable of feeling every

Уосталом, шта ја то говорим? Сви то чине: управо се

хвале болестима, а ја понајвише. Нећемо се

препирати; моје опонирање је бесмислено. Али. ја сам

ипак тврдо убеђен да је не само снажна свест већ и

свако сазнање — болест. У то тврдо верујем. Али да

оставимо то на тренутак. Реците ви мени ово: зашто

ми се увек дешавало да у тренуцима, управо у оним

тренуцима у којима сам био најспособнији да појмим


refinement of all that is "sublime and beautiful," as they

used to say at one time, it would, as though of design,

happen to me not only to feel but to do such ugly things,

such that ... Well, in short, actions that all, perhaps, commit;

but which, as though purposely, occurred to me at the very

time when I was most conscious that they ought not to be

committed. The more conscious I was of goodness and of

all that was "sublime and beautiful," the more deeply I sank

into my mire and the more ready I was to sink in it

altogether.

But the chief point was that all this was, as it were, not

accidental in me, but as though it were bound to be so. It

was as though it were my most normal condition, and not in

the least disease or depravity, so that at last all desire in me

to struggle against this depravity passed. It ended by my

almost believing (perhaps actually believing) that this was

perhaps my normal condition. But at first, in the beginning,

what agonies I endured in that struggle! I did not believe it

was the same with other people, and all my life I hid this

fact about myself as a secret. I was ashamed (even now,

perhaps, I am ashamed): I got to the point of feeling a sort

of secret abnormal, despicable enjoyment in returning home

to my corner on some disgusting Petersburg night, acutely

conscious that that day I had committed a loathsome action

again, that what was done could never be undone, and

secretly, inwardly gnawing, gnawing at myself for it, tearing

and consuming myself till at last the bitterness turned into a

sort of shameful accursed sweetness, and at last -- into

positive real enjoyment! Yes, into enjoyment, into

enjoyment! I insist upon that. I have spoken of this because

I keep wanting to know for a fact whether other people feel

such enjoyment? I will explain; the enjoyment was just from

the too intense consciousness of one's own degradation; it

was from feeling oneself that one had reached the last

barrier, that it was horrible, but that it could not be

otherwise; that there was no escape for you; that you never

could become a different man; that even if time and faith

were still left you to change into something different you

would most likely not wish to change; or if you did wish to,

even then you would do nothing; because perhaps in reality

there was nothing for you to change into.

и осетим свс финесе „лепог и узвишеног" — како се

то код нас некада говорило — не само да их нисам

осећао већ сам чинио тако ружне ствари које... једном

речју, које можда сви чине, али које су се мени као у

инат дешавале баш онда кад сам био најсвеснији да их

никако не би требало чинити? Уколико сам више

сазнавао о добру и о свему „лепом и узвишеном",

утолико сам дубље тонуо у своју жабокречину и био

све више склон да се потпуно заглибим у њу.

Али, главна ствар је била у томе што се све то није у

мени одигравало некако случајно, већ као да је управо

тако морало бити. Као да је то било моје нормално

стање, а не болест или недостатак, тако да сам,

напослетку, изгубио вољу да се борим против тога.

Свршило се тиме што сам почео да верујем (а можда

сам заиста и поверовао) да то и јесте моје нормално

стање. А колико сам у почетку мука препатио у тој

борби! Нисам веровао да се то и другима дешава, и

зато сам то целог живота скривао у себи као тајну.

Стидео сам се тога (а можда се још и сада стидим) и

дотле сам дотерао да сам осећао неку тајну,

ненормалну и подлу насладу од тога што сам,

враћајући се по ружној петроградској ноћи у свој

ћумез, био потпуно свестан да са:м, ето, и данас опет

учинио неку гадост, да се то уопште не може

поправити, и у себи сам се потајно једио, кидао,

мучио и цедио себе толико да се чемер претварао у

неку срамну проклету сласт и, најзад, у праву дубоку

насладу. Да, да, у насладу, у насладу. То категорички

тврдим. Ја сам и почео да говорим зато што хоћу

сигурно да дознам имају ли и други људи такве

насладе. Објаснићу вам: наслада у овом случају

долази од сувише јасне свести о свом понижењу; од

тога што и сам осећаш да си дошао до краја; да је то

рђаво, али другачије и не може бити; да немаш излаза

и да никад нећеш постати други човек; а кад би и

било још времена и вере да се препородиш у нешто

друто, ти сам сигурно не би хтео то да учиниш; а кад

би и пожелео, и тада не би могао ништа учинити јер, у

ствари, немаш у шта да се препородиш.

And the worst of it was, and the root of it all, that it was

all in accord with the normal fundamental laws of over-

acute consciousness, and with the inertia that was the direct

result of those laws, and that consequently one was not only

unable to change but could do absolutely nothing. Thus it

would follow, as the result of acute consciousness, that one

is not to blame in being a scoundrel; as though that were

any consolation to the scoundrel once he has come to realise

that he actually is a scoundrel. But enough.... Ech, I have

talked a lot of nonsense, but what have I explained? How is

enjoyment in this to be explained? But I will explain it. I

will get to the bottom of it! That is why I have taken up my

pen....

А главна и крајња консеквенца из свега тога је да се

све то дешава по нормалним и основним законима

снажне свести, и по инерцији која директно потиче из

тих закона; према томе, ту не само што се не можеш

преобразити већ уопште ништа не можеш учинити.

Значи, снажна свест те доводи до закључка: у праву

си што си подлац, као да је за подлаца утеха ако сам

осећа да је стварно подлац. Али доста... Ех, колико

сам напричао, а шта сам објаснио?...Чиме се

објашњава наслада? Али ја ћу објаснити. Ипак ћу

довести ствар до краја. Зато сам и узео перо у руке...

I, for instance, have a great deal of amour propre. I am as

suspicious and prone to take offence as a humpback or a

dwarf. But upon my word I sometimes have had moments

when if I had happened to be slapped in the face I should,

Ја сам, на пример, страшно самољубив. Болесно

осетљив и лако увредљив. као грбавац или патуљак,

али је, богами, било тренутака кад бих се можда

обрадовао ако би ми неко и шамар опалио.


perhaps, have been positively glad of it.

I say, in earnest, that I should probably have been able to

discover even in that a peculiar sort of enjoyment -- the

enjoyment, of course, of despair; but in despair there are the

most intense enjoyments, especially when one is very

acutely conscious of the hopelessness of one's position. And

when one is slapped in the face -- why then the

consciousness of being rubbed into a pulp would positively

overwhelm one.

The worst of it is, look at it which way one will, it still turns

out that I was always the most to blame in everything. And

what is most humiliating of all, to blame for no fault of my

own but, so to say, through the laws of nature. In the first

place, to blame because I am cleverer than any of the people

surrounding me. (I have always considered myself cleverer

than any of the people surrounding me, and sometimes,

would you believe it, have been positively ashamed of it. At

any rate, I have all my life, as it were, turned my eyes away

and never could look people straight in the face.) To blame,

finally, because even if I had had magnanimity, I should

only have had more suffering from the sense of its

uselessness. I should certainly have never been able to do

anything from being magnanimous -- neither to forgive, for

my assailant would perhaps have slapped me from the laws

of nature, and one cannot forgive the laws of nature; nor to

forget, for even if it were owing to the laws of nature, it is

insulting all the same.

Finally, even if I had wanted to be anything but

magnanimous, had desired on the contrary to revenge

myself on my assailant, I could not have revenged myself

on any one for anything because I should certainly never

have made up my mind to do anything, even if I had been

able to. Why should I not have made up my mind? About

that in particular I want to say a few words.

Озбиљно вам кажем: сигурно бих умео пронаћи и ту

неку врсту насладе — наравно, насладу очајања, али у

очајању се и налазе најватренија уживања, нарочито

кад си потпуно свестан безизлазности свог положаја.

А кад добијеш шамар, тек онда ће те притиснути

сазнање како су те згазили.

И што је главно — обрни, окрени, мозгај, увек испада

да сам пре свега ја крив за све и, што је најгоре, крив

без кривице, тако рећи по законима природе. Прво,

зато што сам паметнији од свих људи своје средине.

(Стално сам сматрао себе за паметнијег од своје

околине и понекад сам се, верујете ли, чак стидео

тога. У најмању руку, целог живота сам гледао некако

у страну, нисам могао да гледам људима право у очи.)

Даље, крив сам и зато што, кад би у мени и било

великодушности, имао бих само више муке, свестан

њене потпуне бескорисности. Сигурно не бих умео

ништа да урадим са својом великодушношћу: не бих

могао ни да опростим силеџији зато што ме је, можда

по законима природе, ударио, а природним замонима

се не може праштати, нити да заборавим шамар, јер

иако се ради о природним законима, ипак увреда

остаје — увреда.

Најзад, кад бих, рецимо, и хтео да не будем уопште

великодушан, већ да се, напротив, осветим насилнику

што ме је увредио — не бих могао ни за шта да му се

осветим, зато што се, сигурно, не бих одлучио да било

шта урадим, кад бих чак и могао. А зашто се не бих

одлучио? О томе желим да кажем посебно реч-две.

III III

With people who know how to revenge themselves and to

stand up for themselves in general, how is it done? Why,

when they are possessed, let us suppose, by the feeling of

revenge, then for the time there is nothing else but that

feeling left in their whole being. Such a gentleman simply

dashes straight for his object like an infuriated bull with its

horns down, and nothing but a wall will stop him. (By the

way: facing the wall, such gentlemen -- that is, the "direct"

persons and men of action -- are genuinely nonplussed. For

them a wall is not an evasion, as for us people who think

and consequently do nothing; it is not an excuse for turning

aside, an excuse for which we are always very glad, though

we scarcely believe in it ourselves, as a rule. No, they are

nonplussed in all sincerity. The wall has for them something

tranquillising, morally soothing, final-maybe even

something mysterious ... but of the wall later.)

Како поступају људи који умеју да се освете и,

уопште узев, да се бране? Кад њих. рецимо, обузме

осећање освете, онда за то време у њиховом бићу и не

остаје ништа друго сем тог осећања. Такав господин

гура право к циљу као побеснео бик опуштених

рогова, и само га, ваљда, зид може зауставити.

(Унапред да кажемо: пред зидом таква господа, наиме

искрени људи и јавни радници, искрено устукну. За

њих зид није препрека, као на пример за нас који

мислимо, а то значи који ништа не радимо, он није

разлог за враћање с пута, разлог у који ми што

мислимо обично не верујемо, али коме се увек много

обрадујемо. Не, они устукну сасвим искрено. Зид

делује на њих као нешо умирујуће што коначно

ослобађа, а можда и као нешто мистично. Али о зиду

касније.)

Well, such a direct person I regard as the real normal man,

as his tender mother nature wished to see him when she

graciously brought him into being on the earth. I envy such

a man till I am green in the face. He is stupid. I am not

А таквог искреног човека ја сматрам за правог,

нормалног човека, каквог је желела да види и сама

нежна мати природа кад га је већ радо зачела на

земљи. Таквом човеку ја до бола завидим. Он је глуп,


disputing that, but perhaps the normal man should be stupid,

how do you know? Perhaps it is very beautiful, in fact. And

I am the more persuaded of that suspicion, if one can call it

so, by the fact that if you take, for instance, the antithesis of

the normal man, that is, the man of acute consciousness,

who has come, of course, not out of the lap of nature but out

of a retort (this is almost mysticism, gentlemen, but I

suspect this, too), this retort-made man is sometimes so

nonplussed in the presence of his antithesis that with all his

exaggerated consciousness he genuinely thinks of himself as

a mouse and not a man. It may be an acutely conscious

mouse, yet it is a mouse, while the other is a man, and

therefore, et caetera, et caetera. And the worst of it is, he

himself, his very own self, looks on himself as a mouse; no

one asks him to do so; and that is an important point.

Now let us look at this mouse in action. Let us suppose, for

instance, that it feels insulted, too (and it almost always

does feel insulted), and wants to revenge itself, too. There

may even be a greater accumulation of spite in it than in

l'homme de la nature et de la vérité. The base and nasty

desire to vent that spite on its assailant rankles perhaps even

more nastily in it than in l'homme de la nature et de la

vérité. For through his innate stupidity the latter looks upon

his revenge as justice pure and simple; while in

consequence of his acute consciousness the mouse does not

believe in the justice of it. To come at last to the deed itself,

to the very act of revenge. Apart from the one fundamental

nastiness the luckless mouse succeeds in creating around it

so many other nastinesses in the form of doubts and

questions, adds to the one question so many unsettled

questions that there inevitably works up around it a sort of

fatal brew, a stinking mess, made up of its doubts, emotions,

and of the contempt spat upon it by the direct men of action

who stand solemnly about it as judges and arbitrators,

laughing at it till their healthy sides ache. Of course the only

thing left for it is to dismiss all that with a wave of its paw,

and, with a smile of assumed contempt in which it does not

even itself believe, creep ignominiously into its mouse-hole.

There in its nasty, stinking, underground home our insulted,

crushed and ridiculed mouse promptly becomes absorbed in

cold, malignant and, above all, everlasting spite.

For forty years together it will remember its injury down to

the smallest, most ignominious details, and every time will

add, of itself, details still more ignominious, spitefully

teasing and tormenting itself with its own imagination. It

will itself be ashamed of its imaginings, but yet it will recall

it all, it will go over and over every detail, it will invent

unheard of things against itself, pretending that those things

might happen, and will forgive nothing. Maybe it will begin

to revenge itself, too, but, as it were, piecemeal, in trivial

ways, from behind the stove, incognito, without believing

either in its own right to vengeance, or in the success of its

revenge, knowing that from all its efforts at revenge it will

suffer a hundred times more than he on whom it revenges

itself, while he, I daresay, will not even scratch himself. On

its deathbed it will recall it all over again, with interest

accumulated over all the years and ...

то је несумњиво; али, ко зна, можда нормалан човек и

мора бити глуп? Можда је то чак и врло лепо. Ја сам

утолико више убеђен у ту, тако да кажем, сумњу, зато

што, ако бисмо, на пример, узели антитезу нормалног

човека, наиме човека веће моћи сазнања, који,

наравно, није настао из крила природе, већ из реторте

(ово је, господо, скоро мистицизам, али ја и то

претпостављам) онда би тај човек из реторте тако

устукнуо испред своје антитезе да би сам себе, својом

снажном свешћу, свесно статрао за миша, а не за

човека. Нека би то и био миш са већом снагом

сазнања, али би ипак остао миш; а овде имамо човека,

па према томе... и тако даље. А што је најглавније, он

сам себе сматра за миша; нико га за то није замолио; а

то је важан моменат.

Да погледамо сад тог миша у акцији. Замислимо, на

пример, да је и он увређен (а он је скоро увек увређен)

и жели да се освети. У њему се може накупити још и

више зла и мржње него у l'homme de la nature et de la

vérité. Гадна и ниска жеља да врати злом за увреду

њега, можда, још више гризе него l'homme de la nature

et de la vérité зато што l'homme de la nature et de la vérité због своје урођене глупости просто сматра своју

освету за правичну, а миш због снаге свог сазнања ту

правичност одриче. Најзад, долази до самог дела, до

акта освете. Несрећни миш је поред прве и основне

гадости већ стигао да нагомила око себе у виду

разних питања и сумњи још толико других гадости.

Под једно питање подвео је толико других,

нерешених, да се и мимо његове воље око њега

гомила некаква несрећна каша, неко смрдљиво блато,

које се састоји од његових сумњи, узбуђења и, најзад,

од отпљувака којима га засипају практични радници,

свечано поређани око њега у виду судија и диктатора,

који му се грохотом смеју. Разуме се, њему једино

остаје да на све махне својом шапицом, и да са

осмехом претворног презрења, у које и сам не верује,

шмугне у своју рупицу. А тамо, у свом одвратном и

смрдљивом подземљу, увређени, ишамарани и

исмејани миш одмах запада у хладну, отровну и, што

је најглавније, вечиту злобу и мржњу.

Четрдесет пуних година сећаће се до последњих,

најувредљивијих ситница своје увреде, и сваки пут ће

сам додати неке још срамотније појединости, злобно

нервирајући и дражећи себе својом личном

фантазијом. Стидеће се, додуше, своје фантазије, али

ипак ће се свега присећати, све ће пренети, измислиће

невероватне ствари о себи под изговором да су се и

оне могле десити — и ништа ником неће опростити.

Можда ће почети и да се свети, али све некако на

парче, ситницама, иза леђа, инкогнито, не верујући ни

у своје право да се освети, нити у успех те освете, и

знајући унапред да ће од свих својих покушаја да се

освети он сам препатити сто пута више од онога коме

се свети — јер се тај, можда, неће ни почешати. И на

смртном одру ће се свега сетити, и то са нагомиланом

каматом за све протекло време...


But it is just in that cold, abominable half despair, half

belief, in that conscious burying oneself alive for grief in the

underworld for forty years, in that acutely recognised and

yet partly doubtful hopelessness of one's position, in that

hell of unsatisfied desires turned inward, in that fever of

oscillations, of resolutions determined for ever and repented

of again a minute later -- that the savour of that strange

enjoyment of which I have spoken lies. It is so subtle, so

difficult of analysis, that persons who are a little limited, or

even simply persons of strong nerves, will not understand a

single atom of it. "Possibly," you will add on your own

account with a grin, "people will not understand it either

who have never received a slap in the face," and in that way

you will politely hint to me that I, too, perhaps, have had the

experience of a slap in the face in my life, and so I speak as

one who knows. I bet that you are thinking that. But set

your minds at rest, gentlemen, I have not received a slap in

the face, though it is absolutely a matter of indifference to

me what you may think about it. Possibly, I even regret,

myself, that I have given so few slaps in the face during my

life. But enough ... not another word on that subject of such

extreme interest to you.

Међутим, управо у том хладном. мрском

полуочајању, у тој полувери, у том због невоље

свесном покопавању самог себе живог на четрдесет

година у подземљу; у тој на силу створеној, па ипак

донекле сумњивој безизлазности свог положаја, у

целом том отрову незадовољених жеља, потиснутих у

дубину, у целој тој грозници колебања, заувек

донесених одлука после којих, тренутак касније, опет

долази кајање — управо у томе и јесте срж оне

чудновате насладе о којој сам говорио. Она је толико

танана, понекад толико тешко доступна сазнању, да

мало неинтелигентнији људи, или просто људи са

јаким нервима, неће разумети ни трунку те насладе.

„Можда неће разумети ни они — додаћете ви са

осмехом — које нису никад шамарали" и тако ћете ми

фино наговестити да сам ја у свом животу можда и

добио шамар, па сад говорим о томе из искуства.

Кладим се да тако мислите. Али, умирите се, господо,

ја нисам добијао шамаре, иако ми је сасвим свеједно

шта ћете ви о томе мислити. Ја, можда, жалим што

сам за живота мало друге шамарао. Али доста, ни

речи више о тој, за вас необично занимљивој теми.

I will continue calmly concerning persons with strong

nerves who do not understand a certain refinement of

enjoyment. Though in certain circumstances these

gentlemen bellow their loudest like bulls, though this, let us

suppose, does them the greatest credit, yet, as I have said

already, confronted with the impossible they subside at

once. The impossible means the stone wall! What stone

wall? Why, of course, the laws of nature, the deductions of

natural science, mathematics. As soon as they prove to you,

for instance, that you are descended from a monkey, then it

is no use scowling, accept it for a fact. When they prove to

you that in reality one drop of your own fat must be dearer

to you than a hundred thousand of your fellow-creatures,

and that this conclusion is the final solution of all so-called

virtues and duties and all such prejudices and fancies, then

you have just to accept it, there is no help for it, for twice

two is a law of mathematics. Just try refuting it.

Да наставим о људима са јаким нервима. који не

схватају извесну утанчаност наслада. Иако та господа,

у извесним приликама, на пример, ричу из све снаге

као бикови, и мада им то, рецимо, служи и на част,

али, као што сам већ рекао, пред немогућим се одмах

умирују. А немогуће је — камени зид. Какав камени

зид? Па, разуме се, природни закони, закључци

природних наука, математика. Чим ти, на пример,

докажу да си постао од мајмуна, нема шта да се

мрштиш, већ прими чињеницу онаква каква је. Или,

кад ти докажу да теби једна кап твог рођеног сала у

ствари мора бити дража од сто хиљада теби сличних

бића и да у том закључку, најзад, налазе решеље све

такозване врлине и обавезе и остала бунцања и

предрасуде — онда и то прими као факат, јер шта се

ту може друго кад су два пута два четири. Покушајте

да оспорите.

"Upon my word, they will shout at you, it is no use

protesting: it is a case of twice two makes four! Nature does

not ask your permission, she has nothing to do with your

wishes, and whether you like her laws or dislike them, you

are bound to accept her as she is, and consequently all her

conclusions. A wall, you see, is a wall ... and so on, and so

on."

— Побогу, шта је вама, — повикаће вам на то — то се

не може побијати, то је: два пута два — четири.

Природа о вама не води рачуна, ње се не тичу ваше

жеље, нити пак да ли вам се свиђају њени закони или

не. Ви је морате примити онакву каква је, а то значи и

све њене резултате. Зид је, дакле, зид, итд., итд.

Merciful Heavens! but what do I care for the laws of

nature and arithmetic, when, for some reason I dislike those

laws and the fact that twice two makes four? Of course I

cannot break through the wall by battering my head against

it if I really have not the strength to knock it down, but I am

not going to be reconciled to it simply because it is a stone

wall and I have not the strength.

Господе боже, а шта се мене тичу закони природе и

артиметике кад се мени из извесних разлога ти закони

и два пута два четири, не свиђају? Наравно, ја нећу

моћи челом да пробијем такав зид ако заиста немам

снаге да га пробијем, али се нећу ни помирити с тим

само зато што је преда мном био камени зид, а ја

нисам имао снаге.

As though such a stone wall really were a consolation, and

really did contain some word of conciliation, simply

because it is as true as twice two makes four. Oh, absurdity

of absurdities! How much better it is to understand it all, to

recognise it all, all the impossibilities and the stone wall; not

Као да је такав камени зид доиста неко и заиста носи

у себи неку реч мира само зато што је зид: два пута

два — четири. О, бесмлислице над бесмислицама!

Сасвим је друга ствар све разумети, све сазнавати, све

те немогућности и камене зидове, и не мирити се ни


to be reconciled to one of those impossibilities and stone

walls if it disgusts you to be reconciled to it; by the way of

the most inevitable, logical combinations to reach the most

revolting conclusions on the everlasting theme, that even for

the stone wall you are yourself somehow to blame, though

again it is as clear as day you are not to blame in the least,

and therefore grinding your teeth in silent impotence to sink

into luxurious inertia, brooding on the fact that there is no

one even for you to feel vindictive against, that you have

not, and perhaps never will have, an object for your spite,

that it is a sleight of hand, a bit of juggling, a card-sharper's

trick, that it is simply a mess, no knowing what and no

knowing who, but in spite of all these uncertainties and

jugglings, still there is an ache in you, and the more you do

not know, the worse the ache.

са једном од тих немогућности и камених зидова, ако

ти је мрско да се мириш; доћи помоћу

најнеминовнијих логичких комбинација до

најодвратнијих закључака о вечитој теми: да си чак и

за камени зид однекуд ти сам крив, иако ти је потпуно

јасно да уопште ниси крив и да због тога ћутке и

немоћно шкргућеш зубима, сладострасно замреш у

инерцији, са мишљу: да, значи, немаш на кога да се

љутиш; нема објекта мржње, а можда га никад неће

ни бити да је све просто подвала, смицалица, превара,

просто глупост — не зна се ни ко ни шта, али без

обзира на сва та незнања и подвале, тебе ипак боли и,

што је више непознатих, тебе све више боли.

IV IV

"Ha, ha, ha! You will be finding enjoyment in toothache

next," you cry, with a laugh.

— Ха-ха-ха! Па ви ћете пссле свега овога пронаћи

насладу и у зубобољи! — повикаћете са смехом.

"Well, even in toothache there is enjoyment," I answer. I

had tooth-ache for a whole month and I know there is. In

that case, of course, people are not spiteful in silence, but

moan; but they are not candid moans, they are malignant

moans, and the malignancy is the whole point. The

enjoyment of the sufferer finds expression in those moans;

if he did not feel enjoyment in them he would not moan. It

is a good example, gentlemen, and I will develop it. Those

moans express in the first place all the aimlessness of your

pain, which is so humiliating to your consciousness; the

whole legal system of nature on which you spit disdainfully,

of course, but from which you suffer all the same while she

does not. They express the consciousness that you have no

enemy to punish, but that you have pain; the consciousness

that in spite of all possible Wagenheims you are in complete

slavery to your teeth; that if someone wishes it, your teeth

will leave off aching, and if he does not, they will go on

aching another three months; and that finally if you are still

contumacious and still protest, all that is left you for your

own gratification is to thrash yourself or beat your wall with

your fist as hard as you can, and absolutely nothing more.

Well, these mortal insults, these jeers on the part of

someone unknown, end at last in an enjoyment which

sometimes reaches the highest degree of voluptuousness. I

ask you, gentlemen, listen sometimes to the moans of an

educated man of the nineteenth century suffering from

toothache, on the second or third day of the attack, when he

is beginning to moan, not as he moaned on the first day, that

is, not simply because he has toothache, not just as any

coarse peasant, but as a man affected by progress and

European civilisation, a man who is "divorced from the soil

and the national elements," as they express it now-a-days.

His moans become nasty, disgustingly malignant, and go on

for whole days and nights. And of course he knows himself

that he is doing himself no sort of good with his moans; he

knows better than anyone that he is only lacerating and

harassing himself and others for nothing; he knows that

— А зашто да не? И у зубобољи има насладе —

одговорићу ја. Мене су цео месец болели зуби, и ја

знам да има насладе. Наравно, ту се човек не љути

ћутке, него јечи, али то није обично јечање, већ са

злурадошћу и у тој злурадости и јесте ствар. То

јечање и изражава насладу болесникову; да не осећа

насладу, не би јечао. Ово је добар пример, господо, и

ја ћу га разрадити. У том јечању долази до израза, пре

свега, за вашу свест увредљива бесциљност вашег

бола; и свеукупна законитост природе, која се вас,

наравно, савршено не тиче, али од које ви ипак патите

— а она не пати. Долазите до сазнања да, ето, немате

пријатеља, али бол постоји; сазнања да сте ви, заједно

са свим могућим докторима Вагенхајмима, потпуно

роб ваших зуба; сазнања да, ако то неко зажели, ваши

ће зуби престати да вас боле, а ако не зажели, они ће

вас болети још три месеца; и да, најзад, ако се још

нисте примирили и још увек протестујете, онда вам

једино остаје то да ради личне утехе самог себе

ишибате или да што болније изударате свој зид

песницом — апсолутно ништа више.

Ето, дакле, од тих страшних увреда и подсмеха

незнано чијих и почиње најзад она наслада која

понекад иде до крајњег сладострашћа. Молим вас,

господо, ослушните једном јечање образованог човека

деветнаестог столећа кога боле зуби, прислушните

другог или трећег дана боловања, кад почиње да јечи

друкчије него првог дана, то јест не само зато што га

зуби боле, кад већ не јечи као неки груб сељак, већ

као човек коме образовање и европска цивилизација

нису туђи, као човек који се „ослободио завичајне

земље и народних принципа", како се то данас каже.

Његови јауци постају некако одвратни, пакосно

злобни, и не престају читаве дане и ноћи. И човек зна

да од јечања неће имати никакве користи, зна боље од

свих да узалуд мучи себе, а друге мучи и нервира. Зна

да је и људима пред којима се превија и целој његовој


even the audience before whom he is making his efforts,

and his whole family, listen to him with loathing, do not put

a ha'porth of faith in him, and inwardly understand that he

might moan differently, more simply, without trills and

flourishes, and that he is only amusing himself like that

from ill-humour, from malignancy.

Well, in all these recognitions and disgraces it is that there

lies a voluptuous pleasure. As though he would say: "I am

worrying you, I am lacerating your hearts, I am keeping

everyone in the house awake. Well, stay awake then, you,

too, feel every minute that I have toothache. I am not a hero

to you now, as I tried to seem before, but simply a nasty

person, an impostor. Well, so be it, then! I am very glad that

you see through me. It is nasty for you to hear my

despicable moans: well, let it be nasty; here I will let you

have a nastier flourish in a minute...." You do not

understand even now, gentlemen? No, it seems our

development and our consciousness must go further to

understand all the intricacies of this pleasure. You laugh?

Delighted. My jests, gentlemen, are of course in bad taste,

jerky, involved, lacking self-confidence. But of course that

is because I do not respect myself. Can a man of perception

respect himself at all?

породици већ одвратно да га слушају, и да му ни

тренутка више не верују, и у себи осећају да би могао

и друкчије, простије да јечи, без рулада и извијања, и

да се само за инат и од пакости измотава.

Али, ето, баш у том сазнању и срамоти и јесте

сладострашће! „Ја вас, вели, узнемиравам, срце вам

кидам, никоме у кући не дам да спава. Е баш и не

спавајте! Осећајте и ви сваког тренутка да мене боле

зуби. Ја за вас нисам више јунак као што сам раније

хтео да изгледам, већ просто одвратан човек и

простак! Па нека сам! Необично ми је драго што сте

ме прочитали. Гадно вам је да слушате моје одвратно

стењање? Е па лепо, нека вам је одвратно! Ја ћу вам

сад још одвратнију руладу извести!..." Зар не схватате

ни сад, господо? Е, изгледа да треба имати дубоко

развијену свест и образовање па да човек разуме све

финесе тог сладострашћа. Вама је смешно? Врло ми је

драго! Моје су шале, господо, наравно рђавог тона,

неуједначене, смешне, неуверљиве. А то све долази

отуда што ја сам себе не поштујем. Зар свестан човек

може уопште да цени себе?

V V

Come, can a man who attempts to find enjoyment in the

very feeling of his own degradation possibly have a spark of

respect for himself? I am not saying this now from any

mawkish kind of remorse. And, indeed, I could never

endure saying, "Forgive me, Papa, I won't do it again," not

because I am incapable of saying that -- on the contrary,

perhaps just because I have been too capable of it, and in

what a way, too. As though of design I used to get into

trouble in cases when I was not to blame in any way. That

was the nastiest part of it. At the same time I was genuinely

touched and penitent, I used to shed tears and, of course,

deceived myself, though I was not acting in the least and

there was a sick feeling in my heart at the time.... For that

one could not blame even the laws of nature, though the

laws of nature have continually all my life offended me

more than anything.

It is loathsome to remember it all, but it was loathsome even

then. Of course, a minute or so later I would realise

wrathfully that it was all a lie, a revolting lie, an affected lie,

that is, all this penitence, this emotion, these vows of

reform. You will ask why did I worry myself with such

antics: answer, because it was very dull to sit with one's

hands folded, and so one began cutting capers. That is really

it. Observe yourselves more carefully, gentlemen, then you

will understand that it is so. I invented adventures for

myself and made up a life, so as at least to live in some way.

How many times it has happened to me -- well, for instance,

to take offence simply on purpose, for nothing; and one

knows oneself, of course, that one is offended at nothing;

that one is putting it on, but yet one brings oneself at last to

the point of being really offended. All my life I have had an

А зар може, зар може макар и најмање да цени себе

човек који је покушао да у осећању свог понижења

нађе насладу? Ја ово не говорим ради неког отужног

покајања. Уопште нисам никад могао да поднесем

речи: „Опростите, татице, нећу више"; не зато што

сам био неспособан да то кажем, већ, напротив,

управо зато што сам био и сувише способан за то, и те

како способан! Дешавало се да се, као за инат, управо

онда посипам пепелом кад нисам ни у сну ништа

згрешио. То је било одвратније од свега. Тада бих се

са усхићењем кајао, плакао, и, наравно, варао самог

себе, мада се нисам претварао, јер су гадости некако

из срца извирале! За то се ни природни закони не би

могли окривити, мада су ме управо ти закони стално,

целог живота, највише вређали.

Одвратно ми је да се свега тога сећам, а и тада ми је

било одвратно, јер бих који тренутак после тота већ са

злобом схватао да је све то лаж, одвратна, удешена

лаж, то јест сва та кајања, сва та усхићења и обећања

препорода. Ако ме запитате зашто сам самог себе тако

кидао и мучио, одговорићу: зато што ми је било и

сувише досадно да седим скрштених руку, зато сам се

и измотавао. Заиста је тако! Посматрајте, господо,

себе мало боље, па ћете увидети да је тако. Измишљао

сам догађаје и сам саздавао живот, само да бих некако

поживео. Колико ми се пута десило да се, на пример,

нађем увређен ни због чега, хотимично; знам да

немам за шта да се љутим, али се направим увређен, и

дотле човек дотера да се на крају заиста увреди, Мене

је целог живота нешто вукло да правим такве испаде,


impulse to play such pranks, so that in the end I could not

control it in myself.

Another time, twice, in fact, I tried hard to be in love. I

suffered, too, gentlemen, I assure you. In the depth of my

heart there was no faith in my suffering, only a faint stir of

mockery, but yet I did suffer, and in the real, orthodox way;

I was jealous, beside myself... and it was all from ennui, gentlemen, all from ennui ; inertia overcame me. You know

the direct, legitimate fruit of consciousness is inertia, that is,

conscious sitting-with-the-hands-folded. I have referred to

this already. I repeat, I repeat with emphasis: all "direct"

persons and men of action are active just because they are

stupid and limited. How explain that? I will tell you: in

consequence of their limitation they take immediate and

secondary causes for primary ones, and in that way

persuade themselves more quickly and easily than other

people do that they have found an infallible foundation for

their activity, and their minds are at ease and you know that

is the chief thing. To begin to act, you know, you must first

have your mind completely at ease and no trace of doubt left

in it.

Why, how am I, for example to set my mind at rest? Where

are the primary causes on which I am to build? Where are

my foundations? Where am I to get them from? I exercise

myself in reflection, and consequently with me every

primary cause at once draws after itself another still more

primary, and so on to infinity. That is just the essence of

every sort of consciousness and reflection. It must be a case

of the laws of nature again. What is the result of it in the

end? Why, just the same. Remember I spoke just now of

vengeance. (I am sure you did not take it in.) I said that a

man revenges himself because he sees justice in it.

Therefore he has found a primary cause, that is, justice. And

so he is at rest on all sides, and consequently he carries out

his revenge calmly and successfully, being persuaded that

he is doing a just and honest thing. But I see no justice in it,

I find no sort of virtue in it either, and consequently if I

attempt to revenge myself, it is only out of spite. Spite, of

course, might overcome everything, all my doubts, and so

might serve quite successfully in place of a primary cause,

precisely because it is not a cause. But what is to be done if

I have not even spite (I began with that just now, you

know). In consequence again of those accursed laws of

consciousness, anger in me is subject to chemical

disintegration. You look into it, the object flies off into air,

your reasons evaporate, the criminal is not to be found, the

wrong becomes not a wrong but a phantom, something like

the toothache, for which no one is to blame, and

consequently there is only the same outlet left again -- that

is, to beat the wall as hard as you can.

So you give it up with a wave of the hand because you have

not found a fundamental cause. And try letting yourself be

carried away by your feelings, blindly, without reflection,

without a primary cause, repelling consciousness at least for

a time; hate or love, if only not to sit with your hands

folded. The day after tomorrow, at the latest, you will begin

despising yourself for having knowingly deceived yourself.

Result: a soap-bubble and inertia. Oh, gentlemen, do you

тако да најзад нисам могао да владам собом.

Други пут ми се прохтело да се на силу заљубим, и то

два пута. Чак сам и патио, господо, уверавам вас. У

дубини душе не верујем да патим, скоро се подсмевом

себи, али ипак патим, и то доиста патим; љубоморан

сам; ван себе од беса... А све од досаде, господо. од

досаде. Инерција ме је давила. Јер директни, законити

и непосредни плод сазнања јесте инерција. то јест

свесна пасивност — скрштених руку. О томе сам и

раније говорио. Понављам, наглашено понављам: да

су сви активни људи и јавни радници зато активни

што су тупи и ограничени. Како се то објашњава? Ево

како: због своје ограничености, они примају најближе

и другоразредне узроке за основне, и тако се лакше од

других убеде да су нашли тврде темеље за своју

активност, и онда се смирују; — а то је главно. Јер, да

би човек почео радити, треба да се претходно потпуно

умири и да нема никаквих сумњи.

А како ћу, на пример, ја да умирим себе? Где су мени

основни узроци на које ћу се ослонити, где су ми

темељи? Одакле да их набавим? Вежбам се у

мишљењу и, према томе, код мене сваки основни

узрок одмах повлачи за собом други, још

елементарнији — и тако до у бесконачност. А то и

јесте суштина сваког сазнања и мишљења! То су,

изгледа, опет закони природе. А шта је напослетку

резултат? Па, то исто. Сетите се; малопре сам говорио

о освети. (Сигурно се нисте удубили и схватили.)

Казао сам: човек се свети зато што сматра да је то

праведно. Значи, нашао је основни узрок, наиме —

правичност. Према томе, он је сасвим миран, и зато се

свети мирно и успешно, убеђен да чини поштену и

праведну ствар. Међутим, ја ту не видим никакве

правичности, нити врлине; према томе, ако почнем да

се светим, онда то чиним само из ината. Инат,

наравно, може да савлада све моје сумње и могао би

успешно да ми послужи уместо основног узрока, баш

зато што није узрок. Али, шта да радим кад у мени

нема ни ината! (Ја сам малочас баш од тога и почео.)

Услед проклетих закона сазнања, мој инат се распада

на атоме. Тек погледаш, а оно, предмет нестаје,

разлози се испаравају, кривац се не може пронаћи,

увреда није више увреда, него фатум, нешто као

зубобоља, за коју нико није крив — дакле, остаје опет

онај исти излаз: то јест изударати зид што јаче.

И тако дижеш руке од свега зато што ниси нашао

основни узрок. А покушај, занеси се својим осећањем

слепо, непромишљено, без основног узрока,

одбацујући бар привремено сазнање, омрзни или

заволи само да не седиш скрштених руку, најдаље

прекосутра почећеш да презиреш самог себе зато што

си очигледно самог себе преварио. Резултат је:

илузија и инерција. О, господо, ја себе можда само


know, perhaps I consider myself an intelligent man, only

because all my life I have been able neither to begin nor to

finish anything. Granted I am a babbler, a harmless

vexatious babbler, like all of us. But what is to be done if

the direct and sole vocation of every intelligent man is

babble, that is, the intentional pouring of water through a

sieve?

зато и сматрам паметним човеком што целог живота

нисам могао ништа ни да започнем ни да завршим.

Нека сам ја брбљивац, безопасни и досадни

брбљивац, као уосталом и сви ми. Шта да се ради кад

је једини задатак сваког паметног човека — брбљање,

то јест свесно пресипање из шупљег у празно.

VI VI

Oh, if I had done nothing simply from laziness! Heavens,

how I should have respected myself, then. I should have

respected myself because I should at least have been

capable of being lazy; there would at least have been one

quality, as it were, positive in me, in which I could have

believed myself. Question: What is he? Answer: A

sluggard; how very pleasant it would have been to hear that

of oneself! It would mean that I was positively defined, it

would mean that there was something to say about me.

"Sluggard" -- why, it is a calling and vocation, it is a career.

Do not jest, it is so. I should then be a member of the best

club by right, and should find my occupation in continually

respecting myself. I knew a gentleman who prided himself

all his life on being a connoisseur of Lafitte. He considered

this as his positive virtue, and never doubted himself. He

died, not simply with a tranquil, but with a triumphant

conscience, and he was quite right, too. Then I should have

chosen a career for myself, I should have been a sluggard

and a glutton, not a simple one, but, for instance, one with

sympathies for everything sublime and beautiful. How do

you like that?

I have long had visions of it. That "sublime and beautiful"

weighs heavily on my mind at forty But that is at forty; then

-- oh, then it would have been different! I should have found

for myself a form of activity in keeping with it, to be

precise, drinking to the health of everything "sublime

andbeautiful." I should have snatched at every opportunity

to drop a tear into my glass and then to drain it to all that is

"sublime and beautiful." I should then have turned

everything into the sublime and the beautiful; in the nastiest,

unquestionable trash, I should have sought out the sublime

and the beautiful. I should have exuded tears like a wet

sponge. An artist, for instance, paints a picture worthy of

Gay. At once I drink to the health of the artist who painted

the picture worthy of Gay, because I love all that is

"sublime and beautiful." An author has written As you will:

at once I drink to the health of "anyone you will" because I

love all that is "sublime and beautiful."

О, кад би мој нерад био последица лењости! Господе,

како бих ја тада себе поштовао! Поштовао бих себе

управо зато што бих био у стању макар лењ да будем.

Имао бих макар једну особину бар наизглед

позитивну — особину у коју бих и сам веровао. На

питање: ко си? одговарао бих: ленштина; то би било

изванредно пријатно чути о себи. Дакле, конкретно

одређено, значи о мени би се имало шта рећи.

„Ленштина!" па то је звање и позив, то је права

каријера! Не шегачите се, то је одиста тако. Ја тада с

правом постајем члан најистакнутијег клуба и једина

ми је брига да стално поштујем себе. Познавао сам

једног господина који се целог живота поносио тиме

што се разумевао у вину званом лафит. Сматрао је то

за своју позитивну особину, и никад није посумњао у

себе. Умро је не само мирне савести већ победоносно

и задовољно, и био је сасвим у праву. А ја бих у том

случају изабрао себи овакву каријеру: био бих

лењивац и ждера, али не обичан, већ, рецимо, такав

који саосећа у лепоме и узвишеноме. Како вам се то

допада?

Мени је то одавно лебдело пред очима. То „лепо и

узвишено" страшно ми је нажуљило мозак у току

мојих четрдесет година, али зато што сам овако

проживео четрдесет година, а да сам ленштина — о,

онда би друкчије изгледало! Пронашао бих одмах

одговарајуће занимање, и то: да пијем у здравље свега

лепог и узвишеног. Ја бих у свакој прилици нашао

повод: да прво пролијем сузу у пехар, а затим да га

испијем у здравље свега лепог и узвишеног. Све бих

на свету онда претворио у лепо и узвишено, у

најодвратнијем и несумњивом ђубрету пронашао бих

лепо и узвишено. Постао бих плачљив као мокар

сунђер. На пример, уметник је насликао портрет

сликара Ге. Одмах бих испио у здравље уметника који

је насликао портрет Геов, зато што волим све „лепо и

узвишено". Или, писац је написао „Како ко хоће";

одмах бих испио у здравље „кога хоћете" зато што

волим све што је „лепо и узвишено".

I should claim respect for doing so. I should persecute

anyone who would not show me respect. I should live at

ease, I should die with dignity, why, it is charming,

perfectly charming! And what a good round belly I should

have grown, what a treble chin I should have established,

what a ruby nose I should have coloured for myself, so that

everyone would have said, looking at me: "Here is an asset!

Here is something real and solid!" And, say what you like, it

Захтевао бих за то поштовање према себи и прогањао

бих оне који ме не би поштовали. Живео бих мирно,

умро бих победоносно — па то би била дивота! Права

дивота! И такав бих трбух пустио и троструки

подвољак зарадио, и тако бих црвен нос добио — да

би сваки пролазник рекао гледајући ме: „Е, ово вреди!

Ово је збиља позитивно!" Ви, господо, мислите шта

хоћете, али такве похвале је ипак пријатно чути у


is very agreeable to hear such remarks about oneself in this

negative age.

нашем веку одрицања.

VII VII

But these are all golden dreams. Oh, tell me, who was it

first announced, who was it first proclaimed, that man only

does nasty things because he does not know his own

interests; and that if he were enlightened, if his eyes were

opened to his real normal interests, man would at once cease

to do nasty things, would at once become good and noble

because, being enlightened and understanding his real

advantage, he would see his own advantage in the good and

nothing else, and we all know that not one man can,

consciously, act against his own interests, consequently, so

to say, through necessity, he would begin doing good?

Oh, the babe! Oh, the pure, innocent child! Why, in the first

place, when in all these thousands of years has there been a

time when man has acted only from his own interest? What

is to be done with the millions of facts that bear witness that

men, consciously, that is fully understanding their real

interests, have left them in the background and have rushed

headlong on another path, to meet peril and danger,

compelled to this course by nobody and by nothing, but, as

it were, simply disliking the beaten track, and have

obstinately, wilfully, struck out another difficult, absurd

way, seeking it almost in the darkness. So, I suppose, this

obstinacy and perversity were pleasanter to them than any

advantage....

Advantage! What is advantage? And will you take it upon

yourself to define with perfect accuracy in what the

advantage of man consists? And what if it so happens that a

man's advantage, sometimes, not only may, but even must,

consist in his desiring in certain cases what is harmful to

himself and not advantageous. And if so, if there can be

such a case, the whole principle falls into dust. What do you

think -- are there such cases? You laugh; laugh away,

gentlemen, but only answer me: have man's advantages

been reckoned up with perfect certainty? Are there not some

which not only have not been included but cannot possibly

be included under any classification? You see, you

gentlemen have, to the best of my knowledge, taken your

whole register of human advantages from the averages of

statistical figures and politico-economical formulas. Your

advantages are prosperity, wealth, freedom, peace -- and so

on, and so on. So that the man who should, for instance, go

openly and knowingly in opposition to all that list would to

your thinking, and indeed mine, too, of course, be an

obscurantist or an absolute madman: would not he?

But, you know, this is what is surprising: why does it so

happen that all these statisticians, sages and lovers of

humanity, when they reckon up human advantages

invariably leave out one? They don't even take it into their

reckoning in the form in which it should be taken, and the

whole reckoning depends upon that. It would be no greater

matter, they would simply have to take it, this advantage,

Али, све су то само пусти снови. О, реците ми ко је то

први казао, ко је први објавио да човек само зато чини

пакости другоме што не познаје своје праве иитересе;

а кад би га просветлили, отворили му очи да види

своје праве, нормалне интересе, човек би одмах

престао да чини пакости, одмах би постао добар и

племенит, зато што би као просвећен човек,

схватајући своју праву корист, управо у добру видео

своју личну корист — а познато је да нема човека који

би могао свесно радити против својих интереса —

према томе, почео би тако рећи по неопходности да

чини добро.

О, невинашце! О, чисто, безазлено дете! Пре свега,

кад је то било, у току протеклих миленија, да човек

ради само из личне користи? А шта да радимо с

милионима чињеница које сведоче да су људи свесно,

то јест потпуно схватајући своју праву корист,

потискивали ту корист у други план, и срљали другим

путем, на ризик, „на срећу", иако их нико није терао

туда, већ као да су управо хтели да избегну указани

пут, па су зато тврдоглаво и својевољно крчили други

пут, тежак и бесмислен, пипајући у помрчини. Значи

да им је тврдоглавост и својевољност била пријатнија

од ма какве користи...

Корист! Шта је то корист? Можете ли се подухватити

да сасвим тачно одредите у чему је управо човекова

корист? А шта ћемо ако се деси да људска корист,

понекад, не само што може већ и мора да се састоји у

томе да човек некад пожели себи зло, а не корисно? А

ако је тако, ако је такав случај могућ, онда цело

правило иде до ђавола. Шта мислите, има ли таквих

случајева? Ви се смејете? Смејте се, господо, само

одговорите: да нема и таквих који не само што се не

уклапају него се и не могу уклопити ни у какву

класификацију? Јер ви сте, господо, колико је мени

познато, цео свој списак човекових користи узели као

средњу вредност из статистичких података и научно-

економских формула. Јер за вас су користи:

благостање, богатство, слобода, мир, и тако даље, и

тако даље, тако да би човек који би свесног устао

против тог списка био, по вашем мишљењу, а наравно

и по моме, мрачњак, или и потпуно луд човек, зар не?

Али, ево шта је чудновато: зашто се увек дешава да

све те статистике, мудраци и љубитељи људског рода,

приликом одређивања људских користи стално

заобилазе једну корист? Чак је не узимају у обзир

онако како би требало, а од тога зависи цео прорачун.

То још не би била велика невоља — просто бисмо

узели ту корист и унели је у списак. Али, у томе и


and add it to the list. But the trouble is, that this strange

advantage does not fall under any classification and is not in

place in any list. I have a friend for instance ... Ech!

gentlemen, but of course he is your friend, too; and indeed

there is no one, no one to whom he is not a friend! When he

prepares for any undertaking this gentleman immediately

explains to you, elegantly and clearly, exactly how he must

act in accordance with the laws of reason and truth. What is

more, he will talk to you with excitement and passion of the

true normal interests of man; with irony he will upbraid the

short-sighted fools who do not understand their own

interests, nor the true significance of virtue; and, within a

quarter of an hour, without any sudden outside provocation,

but simply through something inside him which is stronger

than all his interests, he will go off on quite a different tack

-- that is, act in direct opposition to what he has just been

saying about himself, in opposition to the laws of reason, in

opposition to his own advantage, in fact in opposition to

everything ...

I warn you that my friend is a compound personality and

therefore it is difficult to blame him as an individual. The

fact is, gentlemen, it seems there must really exist

something that is dearer to almost every man than his

greatest advantages, or (not to be illogical) there is a most

advantageous advantage (the very one omitted of which we

spoke just now) which is more important and more

advantageous than all other advantages, for the sake of

which a man if necessary is ready to act in opposition to all

laws; that is, in opposition to reason, honour, peace,

prosperity -- in fact, in opposition to all those excellent and

useful things if only he can attain that fundamental, most

advantageous advantage which is dearer to him than all.

"Yes, but it's advantage all the same," you will retort.

But excuse me, I'll make the point clear, and it is not a case

of playing upon words. What matters is, that this advantage

is remarkable from the very fact that it breaks down all our

classifications, and continually shatters every system

constructed by lovers of mankind for the benefit of

mankind. In fact, it upsets everything. But before I mention

this advantage to you, I want to compromise myself

personally, and therefore I boldly declare that all these fine

systems, all these theories for explaining to mankind their

real normal interests, in order that inevitably striving to

pursue these interests they may at once become good and

noble -- are, in my opinion, so far, mere logical exercises!

Yes, logical exercises. Why, to maintain this theory of the

regeneration of mankind by means of the pursuit of his own

advantage is to my mind almost the same thing ... as to

affirm, for instance, following Buckle, that through

civilisation mankind becomes softer, and consequently less

bloodthirsty and less fitted for warfare. Logically it does

seem to follow from his arguments. But man has such a

predilection for systems and abstract deductions that he is

ready to distort the truth intentionally, he is ready to deny

the evidence of his senses only to justify his logic. I take

this example because it is the most glaring instance of it.

Only look about you: blood is being spilt in streams, and in

јесте сва невоља што ова чудновата корист не улази

ни у један списак нити у класификацију! Ја имам, на

пример, једног пријатеља... Ех, господо, па он је и ваш

пријатељ — уосталом, коме он није пријатељ! Кад се

спрема да уради нешто, тај господин ће вам одмах

красноречиво и јасно изложити како мора поступити

по законима разума и истине. И не само то, говориће

вам узбуђено и страсно о правим, нормалним

људским иитересима, с подсмехом ће прекорети

кратковиде глупаке који не схватају ни своју корист

ни прави значај врлине, и — тачно после четврт сата,

без икаквог нарочитог повода са стране, већ управо по

неком унутарњем импулсу који је јачи од свих

његових интереса — поступиће сасвим супротно, то

јест отворено ће устати против онога о чему је

говорио: и против закона разума, и против личне

користи — једном речју, против свега...

Упозоравам вас да је мој пријатељ типична личност и

зато је некако тешко само њега кривити. Ето, у томе и

јесте ствар, господо. Не постоји ли, доиста, нешто

што је сваком човеку драже и важније од његових

највећих користи, или (да не нарушавамо логику)

постоји ли некаква најкориснија корист (управо она

заобиђена о којој смо сад говорили), важнија и

кориснија од свих других користи, због које је човек,

ако затреба, готов да устане против свих закона. то

јест против разума, части, мира, благостања једном

речју, против свих оних дивних и корисних ствари —

само да би постигао ту основну и најкориснију корист

која му је дража и важнија од свега.

— Али, ипак корист — прекидате ме ви.

— Дозволите да се објаснимо — није реч овде о

каламбуру, већ о томе што је та корист управо по

томе занимљива што руши и ломи непрестано све

наше класификације и све системе које су љубитељи

људског рода створили ради људске среће. Једном

речју, смета свему. Али пре него што вам кажем која

је та корист, хоћу лично да се компромитујем и зато

дрско изјављујем: да су сви лепи системи и све те

теорије које указују човечанству на његове праве и

природне интересе, тврдећи да би човечанство, кад би

инсистирало на томе да достигне те интересе, одмах

постало добро и племенито — да су све те теорије,

засад, по мом мишљењу, чиста алгебра!

Да, алгебра. Јер, заступати ту теорију препорода

човечанства помоћу система његових личних

интереса, то је, по мом мишљењу, скоро исто... исто

што и тврдити, на пример, по Беклу, да човека

оплемењује цивилизација, да на тај начин постаје

мање крволочан и све мање способан за рат. По

логици, изгледа да је доиста тако. Али човек толико

воли системе и апстрактне закључке да је у стању

хотимично да унакази истину, готов је да се оглуши и

постане слеп за чињенице, само да би оправдао своју

логику. Узео сам овај пример зато што је и сувише

изразит. Погледајте око себе: крв се потоцима


the merriest way, as though it were champagne. Take the

whole of the nineteenth century in which Buckle lived. Take

Napoleon -- the Great and also the present one. Take North

America -- the eternal union. Take the farce of Schleswig-

Holstein... .

And what is it that civilisation softens in us? The only gain

of civilisation for mankind is the greater capacity for variety

of sensations -- and absolutely nothing more. And through

the development of this many-sidedness man may come to

finding enjoyment in bloodshed. In fact, this has already

happened to him. Have you noticed that it is the most

civilised gentlemen who have been the subtlest slaughterers,

to whom the Attilas and Stenka Razins could not hold a

candle, and if they are not so conspicuous as the Attilas and

Stenka Razins it is simply because they are so often met

with, are so ordinary and have become so familiar to us. In

any case civilisation has made mankind if not more blood-

thirsty, at least more vilely, more loathsomely bloodthirsty.

In old days he saw justice in bloodshed and with his

conscience at peace exterminated those he thought proper.

Now we do think bloodshed abominable and yet we engage

in this abomination, and with more energy than ever. Which

is worse? Decide that for yourselves.

They say that Cleopatra (excuse an instance from Roman

history) was fond of sticking gold pins into her slave-girls'

breasts and derived gratification from their screams and

writhings. You will say that that was in the comparatively

barbarous times; that these are barbarous times too, because

also, comparatively speaking, pins are stuck in even now;

that though man has now learned to see more clearly than in

barbarous ages, he is still far from having learnt to act as

reason and science would dictate. But yet you are fully

convinced that he will be sure to learn when he gets rid of

certain old bad habits, and when common sense and science

have completely re-educated human nature and turned it in a

normal direction. You are confident that then man will

cease from intentional error and will, so to say, be

compelled not to want to set his will against his normal

interests. That is not all; then, you say, science itself will

teach man (though to my mind it's a superfluous luxury) that

he never has really had any caprice or will of his own, and

that he himself is something of the nature of a piano-key or

the stop of an organ, and that there are, besides, things

called the laws of nature; so that everything he does is not

done by his willing it, but is done of itself, by the laws of

nature. Consequently we have only to discover these laws of

nature, and man will no longer have to answer for his

actions and life will become exceedingly easy for him. All

human actions will then, of course, be tabulated according

to these laws, mathematically, like tables of logarithms up

to 108,000, and entered in an index; or, better still, there

would be published certain edifying works of the nature of

encyclopaedic lexicons, in which everything will be so

clearly calculated and explained that there will be no more

incidents or adventures in the world.

пролива, и још некако весело као да је шампањац.

Ево, погледајте наш деветнаести век, у коме је живео

и Бекл. Погледајте Наполеона — и оног великог и

овог садашњег. И Северну Америку — вечни савез. И,

најзад, карикатуру од државе — Шлезвиг-Холштајн.

Шта ли цивилизација оплемењује у нама?

Цивилизација ствара у човеку само многостраност

осећања и... апсолутно ништа више. А током развитка

те многостраности човек ће, можда, и дотле дотерати

да ће пронаћи насладу и у проливању крви. Јер то се

њему већ дешавало! Јесте ли приметили да су

најсуптилнији крволоци били скоро сви одреда

најцивилизованија господа, којима разне Атиле и

Стењке Разини нису дорасли ни обућу да чисте, а што

нису тако јако упадљиви као Атила и Стењка Разин,

то је само зато што се често сретају, што су сувише

обични и очи су на њих навикле. У сваком случају,

човек је од цивилизације постао, ако не још

крволочнији, а оио сигурно горе и одвратиије

крволочан него што је био раније. Раније је гледао у

крвопролићу правичност и мирне савести је таманио

онога кога је требало; а ми се данас, иако крвопролиће

сматрамо за гадост, ипак том гадошћу бавимо, и то

још и више него раније. Шта је горе? — Одлучите

сами.

Клеопатра је, кажу (извините што узимам пример из

римске историје), волела да забада златне чиоде у

дојке својих робиња и налазила је насладу у њиховим

јауцима и грчевима. Рећи ћете да је то било,

релативно узевши, у варварско доба; да је и сад

варварско доба зато што се (говорећи релативно) и

сада забадају чиоде; да и сад човек, иако је већ научио

да понекад јасније гледа него у варварско доба, још ни

издалека није навикао да поступа онако како му

говоре разум и наука. Али, ви сте ипак потпуно

убеђени да ће се човек неминовно научити кад сасвим

нестану старе рђаве навике и кад здрав смисао и наука

потпуно преваспитавају и нормализују човечју

природу. Ви сте убеђсни да ће човек тада сам

престати да греши добровољно и да ће, тако рећи

хтео-не хтео, престати да дели своју вољу од својих

нормалних иитереса. И не само то — тада ће, кажете

ви, наука уразумити човека (мада је то, по мом

мишљењу, луксуз) да у ствари нема ни воље ни

каприса, и да их никад није ни имао, — да је нешто

слично клавирској дирци, или чепу на оргуљама, и да,

поред тога, у свету још постоје и природни закони; те

све што он ради не бива по његовој вољи, већ некако

само од себе, по природним законима. Значи, треба

само открити те природне законе, и онда човек неће

одговарати за своје поступке и живеће необично лако.

Сви људски. поступци биће тада, наравно,

прорачунати према тим законима, математички, као у

логаритамским таблицама до 108.000, и биће унесени

у календар или, још боље, појавиће се добронамерне

књиге сличне данашњим енциклопедијама, у којима

ће све бити тачно прорачунато и означено, тако да на

свету неће више бити ни поступака ни збивања.


Then -- this is all what you say -- new economic relations

will be established, all ready-made and worked out with

mathematical exactitude, so that every possible question

will vanish in the twinkling of an eye, simply because every

possible answer to it will be provided. Then the "Palace of

Crystal" will be built. Then ... In fact, those will be halcyon

days. Of course there is no guaranteeing (this is my

comment) that it will not be, for instance, frightfully dull

then (for what will one have to do when everything will be

calculated and tabulated), but on the other hand everything

will be extraordinarily rational. Of course boredom may

lead you to anything. It is boredom sets one sticking golden

pins into people, but all that would not matter. What is bad

(this is my comment again) is that I dare say people will be

thankful for the gold pins then. Man is stupid, you know,

phenomenally stupid; or rather he is not at all stupid, but he

is so ungrateful that you could not find another like him in

all creation. I, for instance, would not be in the least

surprised if all of a sudden, àpropos of nothing, in the midst

of general prosperity a gentleman with an ignoble, or rather

with a reactionary and ironical, countenance were to arise

and, putting his arms akimbo, say to us all: "I say,

gentleman, hadn't we better kick over the whole show and

scatter rationalism to the winds, simply to send these

logarithms to the devil, and to enable us to live once more at

our own sweet foolish will!"

That again would not matter, but what is annoying is that he

would be sure to find followers -- such is the nature of man.

And all that for the most foolish reason, which, one would

think, was hardly worth mentioning: that is, that man

everywhere and at all times, whoever he may be, has

preferred to act as he chose and not in the least as his reason

and advantage dictated. And one may choose what is

contrary to one's own interests, and sometimes one

positively ought (that is my idea). One's own free unfettered

choice, one's own caprice, however wild it may be, one's

own fancy worked up at times to frenzy -- is that very "most

advantageous advantage" which we have overlooked, which

comes under no classification and against which all systems

and theories are continually being shattered to atoms. And

how do these wiseacres know that man wants a normal, a

virtuous choice? What has made them conceive that man

must want a rationally advantageous choice? What man

wants is simply independent choice, whatever that

independence may cost and wherever it may lead. And

choice, of course, the devil only knows what choice.

— Тада ће (све ово говорите ви) настати нови

економски односи, сасвим готови, израчунати са

математичком тачношћу, те ће за трен ока нестати сва

могућа питања управо зато што ће се на њих добити

сви могући одговори. Тад ће бити изграђен кристални

дворац... Тада... Једном речју, тада ће долетети птица

Каган... Наравно, уопште се не може гарантовати (ово

сад ја говорим) да тада неће, на пример, бити страшно

досадно (јер шта ће човек радити кад све буде

израчунато по таблици), али ће зато све бити

необично трезвено и разумно. Наравно, шта све човек

неће измислити од досаде! Јер, и златне чиоде

забадају од досаде, али то све није ништа. Гадно је то

(и ово ја говорим) што ће се тада, не лези враже, људи

и златним чиодама радовати. Јер човек је глуп,

феноменално глуп. То јест, није уопште глуп, али је

толико незахвалан да се ништа незахвалније не може

замислити. Ја се, на пример, нећу нимало зачудити

ако се одједном, сасвим изненада, усред тог будућег

разумног и трезвеног живота, појави неки џентлмен

не баш племените, или, боље рећи, назадњачке и

подсмешљиве физиономије, и, подбочених руку на

куковима, каже нама свима: „А како би било, господо,

да одгурнемо целу ову разумну трезвеност ногом у

прашину, само зато да би сви ови логаритми отишли

до ђавола, а ми опет да живимо по својој глупој

вољи?"

Ово још не би било ништа, али зло је у томе што ће

сигурно наћи следбенике: тако је човек створен. А све

је ово последица ништавног узрока о коме, човеку

изгледа, није вредно ни говорити: наиме, што човек

увек и свуда, ма ко био, воли да ради онако како он

хоће, а никако онако како му диктирају разум и

корисност. Човек може желети и против своје личне

користи, а понекад то неминовно и мора (ово је моја

идеја), јер своје сопствено вољно и слободно хтење,

свој властити, макар и најапсурднији каприц, наша

фантазија, понекад распаљена до лудила — све то

управо и јесте она прећутна, најкориснија корист, која

се не уклапа ни у какву класификацију, и која све

системе и теорије вечито руши у парампарчад. И како

су само измислили ти мудраци да је човеку потребна

разумна и корисна жеља? Зашто су увртели у главу да

је човеку неминовно потребна разумна и корисна

жеља? Човеку треба само једно: самостална воља, па

ма колико га та самосталност коштала и ма чему

водила. А и та воља... ђаво би је знао...

VIII VIII

"Ha! ha! ha! But you know there is no such thing as

choice in reality, say what you like," you will interpose with

a chuckle. "Science has succeeded in so far analysing man

that we know already that choice and what is called freedom

of will is nothing else than -- "

— Ха-ха-ха! Па жеље, ако хоћете, у суштини и нема!

— прекидате ме ви с грохотом. — Наука је већ и

досад тако разанатомисала човека да нам је сасвим

познато да жеља и такозвана слободна воља нису

ништа друго до...

Stay, gentlemen, I meant to begin with that myself I

confess, I was rather frightened. I was just going to say that

— Чекајте, господо, и ја сам хтео тако да почнем.

Признајем, чак сам се уплашио. Тек што сам хтео да


the devil only knows what choice depends on, and that

perhaps that was a very good thing, but I remembered the

teaching of science ... and pulled myself up. And here you

have begun upon it. Indeed, if there really is some day

discovered a formula for all our desires and caprices -- that

is, an explanation of what they depend upon, by what laws

they arise, how they develop, what they are aiming at in one

case and in another and so on, that is a real mathematical

formula -- then, most likely, man will at once cease to feel

desire, indeed, he will be certain to. For who would want to

choose by rule? Besides, he will at once be transformed

from a human being into an organ-stop or something of the

sort; for what is a man without desires, without free will and

without choice, if not a stop in an organ? What do you

think? Let us reckon the chances -- can such a thing happen

or not?

викнем да жеља ђаво би знао од чега зависи, и да за

то, можда, треба захвалити богу, али сам се сетио

науке, и... прекинуо. А и ви тада почесте да говорите!

Јер, ако некада стварно пронађу формулу свих наших

жеља и каприса, то јест, од чега они зависе, по каквим

законима настају, како се шире, чему стреме у том и

том случају, и тако даље — то јест ако пронађу праву

математкчку формулу — човек ће онда можда одмах

престати да жели, сигурно ће престати. Јер, какво ми

је то задовољство желети прописано по таблици? И не

само то, одмах ће се човек претворити у чеп на

оргуљама, или томе слично, јер, шта је човек без

жеља, без воље и без намера, него чеп на оргуљама.

Како ви мислите? Да израчунамо вероватноћу —

може ли се то десити или не?

"H'm!" you decide. "Our choice is usually mistaken from

a false view of our advantage. We sometimes choose

absolute nonsense because in our foolishness we see in that

nonsense the easiest means for attaining a supposed

advantage. But when all that is explained and worked out on

paper (which is perfectly possible, for it is contemptible and

senseless to suppose that some laws of nature man will

never understand), then certainly so-called desires will no

longer exist. For if a desire should come into conflict with

reason we shall then reason and not desire, because it will

be impossible retaining our reason to be senseless in our

desires, and in that way knowingly act against reason and

desire to injure ourselves. And as all choice and reasoning

can be really calculated -- because there will some day be

discovered the laws of our so-called free will -- so, joking

apart, there may one day be something like a table

constructed of them, so that we really shall choose in

accordance with it. If, for instance, some day they calculate

and prove to me that I made a long nose at someone because

I could not help making a long nose at him and that I had to

do it in that particular way, what freedom is left me,

especially if I am a learned man and have taken my degree

somewhere? Then I should be able to calculate my whole

life for thirty years beforehand. In short, if this could be

arranged there would be nothing left for us to do; anyway,

we should have to understand that. And, in fact, we ought

unwearyingly to repeat to ourselves that at such and such a

time and in such and such circumstances nature does not ask

our leave; that we have got to take her as she is and not

fashion her to suit our fancy, and if we really aspire to

formulas and tables of rules, and well, even ... to the

chemical retort, there's no help for it, we must accept the

retort too, or else it will be accepted without our consent ...."

— Хм... — кажете ви најзад — наше жеље су већином

погрешне због погрешног схватања наших користи.

Зато и желимо понекад најчистију бесмислицу, што у

њој, због своје глупости, видимо најлакши пут за

постизање извесне, раније замишљене користи. А кад

све то буде овде протумачено и израчунато на хартији

(што је сасвим могуће, зато што би било одвратно и

бесмислено унапред веровати да човек никад неће

схватити неке природне законе), онда, наравно, неће

бити такозваних жеља. Јер, ако се жеља некада

потпуно подудари с разумом, онда нећемо желети, већ

размишљати, управо зато што се не може, на пример,

при здравом разуму желети бесмислица, и на тај

начин свесно ићи против разума и желети себи

штета... А пошто све жеље и свако размишљање

стварно могу бити прорачунати, зато што ће некад

ипак објаснити законе наше такозване слободне воље,

значи да се без шале може направити нешто као

таблице, тако да ћемо заиста желети по таблици. Јер,

ако мени, на пример, пекад прорачунају и докажу да

сам некоме показао шипак зато што сам га морао

показати и да сам баш тај и тај прст морао при томе

употребити — шта ће онда у мени остати слободно,

поготову ако сам научник и ако сам свршио неки

факултет? Ја тада могу цео свој живот планирати за

тридесет година унапред. Једном речју, ако се то и

оствари, онда нећемо више имати шта да радимо,

само ћемо морати да схватамо и примамо. Уопште

узев, мораћемо неуморно да понављамо да нас у том и

том тренутку, у таквим и таквим приликама, природа

апсолутно ни за шта не пита; да је морамо примити

онакву каква је, а не онакву какву је замишљамо, а

ако ми доиста тежимо таблици и календару, па... па

чак... и реторти, онда шта да се ради, треба примити и

реторту! Иначе ће се она и без нас наметнути...

Yes, but here I come to a stop! Gentlemen, you must

excuse me for being over-philosophical; it's the result of

forty years underground! Allow me to indulge my fancy.

You see, gentlemen, reason is an excellent thing, there's no

disputing that, but reason is nothing but reason and satisfies

only the rational side of man's nature, while will is a

manifestation of the whole life, that is, of the whole human

Да, господо, али у томе и јесу за мене чвор и

загонетка! Господо, извините што сам ударио у

филозофирање; није шала четрдесет година

подземља! Дозволите ми да мало профантазирам!

Видите, господо, разум је добра ствар, то је ван сваке

сумње, али разум је ипак само разум и задовољава

само разумске човекове способности, — жеља је израз


life including reason and all the impulses. And although our

life, in this manifestation of it, is often worthless, yet it is

life and not simply extracting square roots. Here I, for

instance, quite naturally want to live, in order to satisfy all

my capacities for life, and not simply my capacity for

reasoning, that is, not simply one twentieth of my capacity

for life. What does reason know? Reason only knows what

it has succeeded in learning (some things, perhaps, it will

never learn; this is a poor comfort, but why not say so

frankly?) and human nature acts as a whole, with everything

that is in it, consciously or unconsciously, and, even it if

goes wrong, it lives.

I suspect, gentlemen, that you are looking at me with

compassion; you tell me again that an enlightened and

developed man, such, in short, as the future man will be,

cannot consciously desire anything disadvantageous to

himself, that that can be proved mathematically. I

thoroughly agree, it can -- by mathematics. But I repeat for

the hundredth time, there is one case, one only, when man

may consciously, purposely, desire what is injurious to

himself, what is stupid, very stupid -- simply in order to

have the right to desire for himself even what is very stupid

and not to be bound by an obligation to desire only what is

sensible. Of course, this very stupid thing, this caprice of

ours, may be in reality, gentlemen, more advantageous for

us than anything else on earth, especially in certain cases.

And in particular it may be more advantageous than any

advantage even when it does us obvious harm, and

contradicts the soundest conclusions of our reason

concerning our advantage -- for in any circumstances it

preserves for us what is most precious and most important --

that is, our personality, our individuality. Some, you see,

maintain that this really is the most precious thing for

mankind; choice can, of course, if it chooses, be in

agreement with reason; and especially if this be not abused

but kept within bounds. It is profitable and sometimes even

praiseworthy. But very often, and even most often, choice is

utterly and stubbornly opposed to reason ... and ... and ... do

you know that that, too, is profitable, sometimes even

praiseworthy?

Gentlemen, let us suppose that man is not stupid. (Indeed

one cannot refuse to suppose that, if only from the one

consideration, that, if man is stupid, then who is wise?) But

if he is not stupid, he is monstrously ungrateful!

Phenomenally ungrateful. In fact, I believe that the best

definition of man is the ungrateful biped. But that is not all,

that is not his worst defect; his worst defect is his perpetual

moral obliquity, perpetual -- from the days of the Flood to

the Schleswig-Holstein period. Moral obliquity and

consequently lack of good sense; for it has long been

accepted that lack of good sense is due to no other cause

than moral obliquity. Put it to the test and cast your eyes

upon the history of mankind. What will you see? Is it a

grand spectacle? Grand, if you like. Take the Colossus of

Rhodes, for instance, that's worth something. With good

reason Mr. Anaevsky testifies of it that some say that it is

целог живота, то јест целог човековог живота, заједно

са разумом и са свим осталим бургијама. Иако наш

живот у својим манифестацијама често испада

ситничав, ипак је живот, а не голо извлачење

квадратног корена. Јер ја, на пример, сасвим

природно хоћу да живим тако како бих задовољио све

своје снаге за живот, а не само разум, то јест неки

двадесети део мојих животних способности. Шта зна

разум? Разум зна само оно што је успео да сазна

(извесне ствари, можда, неће никад дознати; ово,

додуше, није утеха, али зашто да се ипак то не каже?),

а људска природа живи и ради комплексно, свим

свесним и несвесним што у њој постоји, па и када

лаже, ипак живи.

Наслућујем, господо, да ме гледате са жаљењем и

понављате ми да просвећен и образован човек једном

речју, такав какав ће бити будући човек — не може

свесно пожелети нешто некорисно по себе, и да је то

математички јасно. Ја се потпуно слажем, то је доиста

математика. Али вам понављам по стоти пут да у

једном случају, само у једном, човек може свесно и

хотимично да пожели нешто штетно и глупо, чак и

најглупље, и то у овом: да би имао право да пожели

чак и најглупље и да не би био обавезан да жели само

паметно. Јер, господо, можда је баш то најглупље, тај

каприс, нама људима кориснији од свега што постоји

на земљи, а нарочито у извесним случајевима. А

понаособ може да нам буде кориснији од свих

користи чак и у таквом случају кад нам отворено

наноси штету и противречи нашим здравим и

најразумнијим схватањима о користи — јер нам у

сваком случају чува најглавније и најдрагоценије, то

јест нашу личност и индивидуалност. Понеки, ето,

тврде да је то човеку заиста најдрагоценије; жеља,

наравно, може ако хоће и да се сложи с разумом; и

ако се то не злоупотребљава, већ користи умерено, то

је и корисно, а понекад чак и похвално. Али жеља се

врло често, чак већином, упорно и дијаметрално

размимоилази с разумом и... и... и знате ли да је и то

корисно, па чак понекад и врло похвално?

Рецимо, господо, да човек није глуп. (И, стварно, то

се о њему уопште не сме рећи, само зато што, ако је

он глуп — ко ће онда бити паметан?) Али, ако и није

глуп, ипак је чудовишно незахвалан! Феноменално

незахвалан! Ја чак мислим да је његова најбоља

дефиниција ова: човек је биће на две ноге, и

незахвално. Али, то још није све; то још није његова

главна мана; главни недостатак је — његова вечита

морална слабост — почев од светског потопа, па до

шлезвиг-холштајнског периода људске историје. Да,

његова морална слабост, према томе и неразумност,

јер је одавно познато да морална слабост потиче од

неразумности. Покушајте, баците поглед на историју

човечанства: шта ћете видети? Величанствена дела?

Можда и величанствена, јер колико вреди само,

рецимо, родоски колос! Није узалуд, каже г.


the work of man's hands, while others maintain that it has

been created by nature herself. Is it many-coloured? May be

it is many-coloured, too: if one takes the dress uniforms,

military and civilian, of all peoples in all ages -- that alone

is worth something, and if you take the undress uniforms

you will never get to the end of it; no historian would be

equal to the job. Is it monotonous? May be it's monotonous

too: it's fighting and fighting; they are fighting now, they

fought first and they fought last -- you will admit, that it is

almost too monotonous.

In short, one may say anything about the history of the

world -- anything that might enter the most disordered

imagination. The only thing one can't say is that it's rational.

The very word sticks in one's throat. And, indeed, this is the

odd thing that is continually happening: there are

continually turning up in life moral and rational persons,

sages and lovers of humanity who make it their object to

live all their lives as morally and rationally as possible, to

be, so to speak, a light to their neighbours simply in order to

show them that it is possible to live morally and rationally

in this world. And yet we all know that those very people

sooner or later have been false to themselves, playing some

queer trick, often a most unseemly one.

Now I ask you: what can be expected of man since he is a

being endowed with strange qualities? Shower upon him

every earthly blessing, drown him in a sea of happiness, so

that nothing but bubbles of bliss can be seen on the surface;

give him economic prosperity, such that he should have

nothing else to do but sleep, eat cakes and busy himself with

the continuation of his species, and even then out of sheer

ingratitude, sheer spite, man would play you some nasty

trick. He would even risk his cakes and would deliberately

desire the most fatal rubbish, the most uneconomical

absurdity, simply to introduce into all this positive good

sense his fatal fantastic element. lt is just his fantastic

dreams, his vulgar folly that he will desire to retain, simply

in order to prove to himself -- as though that were so

necessary -- that men still are men and not the keys of a

piano, which the laws of nature threaten to control so

completely that soon one will be able to desire nothing but

by the calendar. And that is not all: even if man really were

nothing but a piano-key, even if this were proved to him by

natural science and mathematics, even then he would not

become reasonable, but would purposely do something

perverse out of simple ingratitude, simply to gain his point.

And if he does not find means he will contrive destruction

and chaos, will contrive sufferings of all sorts, only to gain

his point! He will launch a curse upon the world, and as

only man can curse (it is his privilege, the primary

distinction between him and other animals), may be by his

curse alone he will attain his object -- that is, convince

himself that he is a man and not a piano-key!

Анајевски, то што једни тврде да је то дело људских

руку, а други да га је створила сама природа. Можда

видите шаренило? Богами шаренило: само кад човек

погледа кроз све векове војничке и цивилне парадне

униформе свих народа — шта само то значи! А где су

тек још обичне униформе — ту човек може шенути!

Нема историчара који би могао изаћи на крај. Или,

можда, видите једноликост? Па и једноликост: вечито

се ратује; и сад се туку, и пре су се тукли, и доцније ће

се тући — признајте и сами да је то и сувише

једнолико.

Једном речју, о светској историји се може рећи све

што човеку болесне уобразиље може пасти на памет.

Само једно се не може рећи — да је разумна. При

првој речи човек има да се загрцне. И ево шта се још

сваког тренутка срета: у животу увек има пристојних

и разумних људи, мудраца и љубитеља рода људског,

који стављају себи у задатак да целог свог живота

поступају што моралније и разумније, да, тако рећи,

зраче својом личношћу својим ближњима, само зато

да би им доказали како се на свету заиста може

живети морално и разумно. А шта се дешава? Познато

је да су многи од тих љубитеља, раније или касније,

пред крај жквота издавали своје принципе и починили

неки скандал, којипут чак најнепристојнији.

Питам ја вас сада: шта се може очекивати од човека

као бића обдареног тако чудноватим особинама? Та

пружите му сва земаљска блага, усрећите га преко

главе, дајте му да зарони у срећу тако да клобуци

почну искакати на површину среће, као на води; дајте

му такво економско благостање да ништа друго не

мора радити сем спавати, јести колаче и бринути се да

се не прекине светска историја — и тада ће тај исти

човек учинити неку гадост само зато што је

незахвално створење жељно пасквила. Ставиће на

коцку чак и колаче, и за инат ће зажелети и

најпоразнију лудост, најштетнију глупост, само да би

у сву ту позитивну разумност унео и свој кобни

фантастични елемент. И управо своје фантастичне

снове, и своју баналну глупост задржаће за себе, само

да би самом себи доказао (као да је то баш неопходно)

да су људи још увек људи, а не клавирске дирке на

којима, додуше, свирају лично закони природе, али

прете да ће се толико исвирати да човек мимо таблица

неће више смети ништа ни да пожели. Али, то још

није све: чак и у случају кад би човек одиста био само

клавирска дирка и кад би му то чак доказали

природним наукама и математички — он се ни тада не

би опаметио; напротив, учинио би шта било, само из

незахвалности — управо да би било по његовом. У

случају да не буде имао шта да уради измислиће

рушење и хаос, измислиће све могуће патње, и ипак

ће бити како он хоће! Проклеће свет, а како само

човек може да куне (то је његова привилегија, којом

се углавном разликује од других животиња), он ће

самим тим проклетством постићи своје, то јест

стварно ће се уверити да је доиста човек, а не

клавирска дирка.


If you say that all this, too, can be calculated and tabulated -

- chaos and darkness and curses, so that the mere possibility

of calculating it all beforehand would stop it all, and reason

would reassert itself, then man would purposely go mad in

order to be rid of reason and gain his point! I believe in it, I

answer for it, for the whole work of man really seems to

consist in nothing but proving to himself every minute that

he is a man and not a piano-key! It may be at the cost of his

skin, it may be by cannibalism! And this being so, can one

help being tempted to rejoice that it has not yet come off,

and that desire still depends on something we don't know?

Али, ви кажете да се и то све може израчунати по

таблицама: и хаос, и мрак, и проклетство, — тако да

ће већ сама могућност претходног прорачуна

зауставити све, и разум ће победити — онда ће човек,

у том случају, за инат полудети, да би се ослободио

разума, и опет ће бити како он хоће! Ја верујем у то, и

гарантујем за то, — јер, цела се човекова мисија,

изгледа, стварно и састоји само у томе да човек сваког

тренутка доказује самом себи да је човек, а не чепић

на оргуљама. Доказивао и својим леђима и

троглодитством — али, доказује! А после свега овога,

како да не грешимо и да се не похвалимо што тога

још нема, и што засад сам ђаво зна од чега зависи

жеља човекова!

You will scream at me (that is, if you condescend to do

so) that no one is touching my free will, that all they are

concerned with is that my will should of itself, of its own

free will, coincide with my own normal interests, with the

laws of nature and arithmetic.

Ви ми довикујете (ако ме још удостојавате свога

крика?) да мени нико и не одузима вољу, већ се само

иде за тим да се лична воља по свом нахођењу

подудари с мојим нормалним интересима, с

природним законима и аритметиком.

Good heavens, gentlemen, what sort of free will is left

when we come to tabulation and arithmetic, when it will all

be a case of twice two make four? Twice two makes four

without my will. As if free will meant that!

— Ех, господо, каква ће нам то бити своја воља кад

дотерамо до таблица и аритметике, кад буде

господарило: два пута два су четири? Јер два пута два

биће четири и без моје воље! Зар је то слободна воља?

IX IX

Gentlemen, I am joking, and I know myself that my jokes

are not brilliant, but you know one can take everything as a

joke. I am, perhaps, jesting against the grain. Gentlemen, I

am tormented by questions; answer them for me. You, for

instance, want to cure men of their old habits and reform

their will in accordance with science and good sense. But

how do you know, not only that it is possible, but also that it

is desirable to reform man in that way? And what leads you

to the conclusion that man's inclinations need reforming? In

short, how do you know that such a reformation will be a

benefit to man? And to go to the root of the matter, why are

you so positively convinced that not to act against his real

normal interests guaranteed by the conclusions of reason

and arithmetic is certainly always advantageous for man and

must always be a law for mankind? So far, you know, this is

only your supposition. It may be the law of logic, but not

the law of humanity.

You think, gentlemen, perhaps that I am mad? Allow me to

defend myself. I agree that man is pre-eminently a creative

animal, predestined to strive consciously for an object and

to engage in engineering -- that is, incessantly and eternally

to make new roads, wherever they may lead. But the reason

why he wants sometimes to go off at a tangent may just be

that he is predestined to make the road, and perhaps, too,

that however stupid the "direct" practical man may be, the

thought sometimes will occur to him that the road almost

always does lead somewhere, and that the destination it

leads to is less important than the process of making it, and

that the chief thing is to save the well-conducted child from

despising engineering, and so giving way to the fatal

Ја се, господо; наравно шалим, и сам знам да се

неуспело шалим, али све се и не сме узимати као

шала. Ја се, можда, шалим шкрипећи зубима. Ето ви,

на пример, желите да одучите човека од старих

навика и да исправите његову вољу у складу са

захтевима науке и здравог разума. Али, откуд ви знате

да је човека не само могуће већ неопходно тако

поправљати? По чему ви закључујете да човекова

жеља неминовно треба да се поправи? Једном речју,

откуд ви знате да ће такво поправљање донети човеку

стварне користи? И кад већ отворено говоримо, зашто

сте ви то тако сигурно убеђени да је за човека доиста

увек корисно да се не супротставља правим,

нормалним користима, за које му гарантују разумни

разлози и аритметика, и да је то закон за цело

човечанство? То је засад само ваша претпоставка.

Рецимо, да је то закон логике, али можда уопште није

закон за човечанство.

Ви, можда, мислите, господо, да сам луд? Дозволите

да се оградим од казаног. Слажем се да је човек пре

свега стваралачка животиња, осуђена да свесно тежи

циљу и да се бави инжењерским послом, наиме, да

вечито и без предаха крчи себи пут куда било. Али

човек можда и зажели понекад да врдне у страну,

управо зато што је осуђен да крчи тај пут, а поред тога

још и зато што активисти, ма колико био глуп, ипак

дође понекад мисао: да пут скоро увек води куда било, и да главна ствар није у томе куда води, већ у томе да

само води, како добродушно дете не би избегавало

инжењерски посао и предало се убитачној лењости,

која је, као што је познато, мати свих порока.


idleness, which, as we all know, is the mother of all the

vices. Man likes to make roads and to create, that is a fact

beyond dispute. But why has he such a passionate love for

destruction and chaos also? Tell me that! But on that point I

want to say a couple of words myself. May it not be that he

loves chaos and destruction (there can be no disputing that

he does sometimes love it) because he is instinctively afraid

of attaining his object and completing the edifice he is

constructing? Who knows, perhaps he only loves that

edifice from a distance, and is by no means in love with it at

close quarters; perhaps he only loves building it and does

not want to live in it, but will leave it, when completed, for

the use of les animaux domestiques -- such as the ants, the

sheep, and so on. Now the ants have quite a different taste.

They have a marvellous edifice of that pattern which

endures for ever -- the ant-heap.

Неоспорно је да човек воли да гради и да крчи путеве.

Али зашто он исто тако страсно воли рушење и хаос?

То ви мени реците! О томе ја и желим да кажем

неколико речи. Да не воли он, можда, рушење и хаос

(неоспорно је да га понекад много воли) због тога што

се инстинктивно боји да не доће до циља и заврши

зграду коју зида? Откуд ви знате, можда он воли

зграду само издалека, а никако изблиза; можда воли

само па је зида, а не да живи у њој, остављајући је,

касније, аuх animaux domestiques — мравима,

овновима и тако даље. Мрави, на пример, имају

сасвим други укус. Они имају дивну и за вечита

времена неразрушиву зграду — мравињак.

With the ant-heap the respectable race of ants began and

with the ant-heap they will probably end, which does the

greatest credit to their perseverance and good sense. But

man is a frivolous and incongruous creature, and perhaps,

like a chess player, loves the process of the game, not the

end of it. And who knows (there is no saying with

certainty), perhaps the only goal on earth to which mankind

is striving lies in this incessant process of attaining, in other

words, in life itself, and not in the thing to be attained,

which must always be expressed as a formula, as positive as

twice two makes four, and such positiveness is not life,

gentlemen, but is the beginning of death.

Anyway, man has always been afraid of this mathematical

certainty, and I am afraid of it now. Granted that man does

nothing but seek that mathematical certainty, he traverses

oceans, sacrifices his life in the quest, but to succeed, really

to find it, dreads, I assure you. He feels that when he has

found it there will be nothing for him to look for. When

workmen have finished their work they do at least receive

their pay, they go to the tavern, then they are taken to the

police-station -- and there is occupation for a week. But

where can man go? Anyway, one can observe a certain

awkwardness about him when he has attained such objects.

He loves the process of attaining, but does not quite like to

have attained, and that, of course, is very absurd. In fact,

man is a comical creature; there seems to be a kind of jest in

it all. But yet mathematical certainty is after all, something

insufferable. Twice two makes four seems to me simply a

piece of insolence. Twice two makes four is a pert coxcomb

who stands with arms akimbo barring your path and

spitting. I admit that twice two makes four is an excellent

thing, but if we are to give everything its due, twice two

makes five is sometimes a very charming thing too.

Поштовања достојни мрави су и почели од

мравињака, а с мравињаком ће сигурно и завршити,

што служи на част њиховој постојаности и

позитивности. Али човек је лакомислено и незгодно

биће, и можда као шахист воли процес постизања

циља, а не сам циљ. И ко зна (нико не може

гарантовати), можда се на овој земљи сав циљ коме

човечанство тежи састоји једино у непрекидном

процесу постизања тог циља, друкчије речено — у

самом животу, а не баш у циљу, који, наравно, не

може бити друго до два пута два јесу четири, то јест

формула, а два пута два четири, господо, није више

живот, већ почетак смрти.

Човек се некако увек плашио тог два пута два четири,

а ја га се и сада бојим. Човек, можда, само то и ради

што тражи то два пута два четири; преброђује океане,

жртвује живот у том истраживању, али се, кунем вам

се богом, увек некако боји да га нађе — стварно

пронађе. Јер осећа да, чим то нађе, онда више неће

имати шта да тражи. Радници по свршеном послу бар

добијају зараду, иду у крчму, затим доспевају у

полицију и ето ти занимања за читаву недељу дана.

Али куда ће човек? У њему се увек опажа нека

нелагодност приликом постизања сличних циљева.

Он воли постизање, али не баш и да постигне, а то је,

наравно, необично смешно. Једном речју, човек је

комично саздан — у свему томе крије се неки

каламбур. А два пута два четири ипак је несносна

ствар. То је, по мом мишљењу, просто безочна

дрскост. Два пута два четири понаша се као мангуп,

испречило вам се на путу подбочених руку, и пљује

на све. Слажем се — два пута два четири изванредна

је ствар; али кад већ све хвалимо, онда је и два пута

два пет понекад исто тако дивна ствар.

And why are you so firmly, so triumphantly, convinced

that only the normal and the positive -- in other words, only

what is conducive to welfare -- is for the advantage of man?

Is not reason in error as regards advantage? Does not man,

perhaps, love something besides well-being? Perhaps he is

just as fond of suffering? Perhaps suffering is just as great a

benefit to him as well-being? Man is sometimes

extraordinarily, passionately, in love with suffering, and that

И зашто сте ви тако чврсто и егзалтирано убеђени да

је само нормално и позитивно једном речју, да је само

благостање корисно човеку? Да се разум не вара у

оцени користи? Јер човек можда не воли само

благостање? Можда он исто толико воли и патњу?

Можда му је патња исто толико корисна колико и

благостање? А да човек понекад необично воли,

страсно воли патњу, то је чињеница. И нема потребе


is a fact. There is no need to appeal to universal history to

prove that; only ask yourself, if you are a man and have

lived at all. As far as my personal opinion is concerned, to

care only for well-being seems to me positively ill-bred.

Whether it's good or bad, it is sometimes very pleasant, too,

to smash things. I hold no brief for suffering nor for well-

being either. I am standing for ... my caprice, and for its

being guaranteed to me when necessary.

Suffering would be out of place in vaudevilles, for instance;

I know that. In the "Palace of Crystal" it is unthinkable;

suffering means doubt, negation, and what would be the

good of a "palace of crystal" if there could be any doubt

about it? And yet I think man will never renounce real

suffering, that is, destruction and chaos. Why, suffering is

the sole origin of consciousness. Though I did lay it down at

the beginning that consciousness is the greatest misfortune

for man, yet I know man prizes it and would not give it up

for any satisfaction. Consciousness, for instance, is

infinitely superior to twice two makes four. Once you have

mathematical certainty there is nothing left to do or to

understand. There will be nothing left but to bottle up your

five senses and plunge into contemplation. While if you

stick to consciousness, even though the same result is

attained, you can at least flog yourself at times, and that

will, at any rate, liven you up. Reactionary as it is, corporal

punishment is better than nothing.

да то проверавате на светској историји; запитајте

самог себе — ако сте човек и ако сте макар мало

живели. Што се тиче мог личног мишљења, волети

само благостање чак је некако непристојно. Не знам

да ли је добро или рђаво, али — понекад сломити

нешто врло је пријатно, Искрено речено: ја нисам ни

за патњу нити за благостање. Ја сам... за свој каприс, и

за то да ми буде загарантован кад ми устреба.

Ја знам, на пример, да се патња не дозвољава у

водвиљима. У кристалном дворцу она се не може

замислити: патња је сумња и негирање, а какав ми је

то кристални дворац у који би човек могао да сумња?

Међутим, ја сам убеђен да се човек неће никада

одрећи праве патње, то јест рушења и хаоса. Јер,

патња је једини узрок и извор сазнања. Иако сам у

почетку казао да је сазнање, по мом мишљењу, велика

несрећа за човека, ипак знам да га човек воли и да га

неће заменити ни за каква задовољства. Сазнање је, на

пример, неизмерно узвишеније од два пута два. Јер,

после два пута два не само да не остаје више ништа да

се ради, већ ни да се сазнаје. Све што се тада још

може чинити, то је — да се запуше свих пет чула и

зарони у контемплацију. Мада се, додуше, и сазнањем

долази до истог резултата, то јест опет не остаје

ништа да се ради, ипак човек може понекад бар да

ишиба самог себе, а то мало оживљава. Иако је

назадњачки, ипак је боље него ништа.

X X

You believe in a palace of crystal that can never be

destroyed -- a palace at which one will not be able to put out

one's tongue or make a long nose on the sly. And perhaps

that is just why I am afraid of this edifice, that it is of crystal

and can never be destroyed and that one cannot put one's

tongue out at it even on the sly

Ви верујете у неразрушиви кристални дворац, наиме у

тако савршено здање да му не можеш ни језик

кришом исплазити. А ја се, можда, баш зато и бојим

тог дворца што је кристалан и неразрушив, и што му

ни кришом не смеш језик исплазити.

You see, if it were not a palace, but a hen-house, I might

creep into it to avoid getting wet, and yet I would not call

the hen-house a palace out of gratitude to it for keeping me

dry. You laugh and say that in such circumstances a hen-

house is as good as a mansion. Yes, I answer, if one had to

live simply to keep out of the rain.

И знате шта — кад би уместо двора био кокошарник и

почела киша да пада, ја бих можда и ушао у

кокошарник да не покиснем, али га ипак не бих

признао за двор из захвалности што ме је сачувао од

кише. Ви се смејете и чак кажете: да је у том случају

свеједно да ли је кокошарник или палата. Да,

одговарам ја, кад би човек живео само зато да не

покисне.

But what is to be done if I have taken it into my head that

that is not the only object in life, and that if one must live

one had better live in a mansion? That is my choice, my

desire. You will only eradicate it when you have changed

my preference. Well, do change it, allure me with

something else, give me another ideal. But meanwhile I will

not take a hen-house for a mansion. The palace of crystal

may be an idle dream, it may be that it is inconsistent with

the laws of nature and that I have invented it only through

my own stupidity, through the old-fashioned irrational

habits of my generation. But what does it matter to me that

it is inconsistent? That makes no difference since it exists in

my desires, or rather exists as long as my desires exist.

Али, шта да се ради ако сам ја увртео себи у главу да

људи не живе само зато и да, кад већ живимо, онда је

боље да живимо у палати. То ја хоћу, и то су моје

жеље. А њих ћете искоренити из мене само ако

промените моје жеље. Па промените их, очарајте ме

нечим другим, дајте ми други идеал. А засад, нећу да

признам кокошарник за дворац. Нека чак буде и тако

да је тај кристални дворац блеф и да, по Законима

природе, и не треба да постоји, већ сам га ја само

измислио из глупости, услед неких старинских,

нерационалних навика нашег поколења. Али шта се

мене тиче што он по природним законима није

предвиђен? Зар то није свеједно ако он постоји у


Perhaps you are laughing again? Laugh away; I will put up

with any mockery rather than pretend that I am satisfied

when I am hungry. I know, anyway, that I will not be put

off with a compromise, with a recurring zero, simply

because it is consistent with the laws of nature and actually

exists. I will not accept as the crown of my desires a block

of buildings with tenements for the poor on a lease of a

thousand years, and perhaps with a sign-board of a dentist

hanging out.

Destroy my desires, eradicate my ideals, show me

something better, and I will follow you. You will say,

perhaps, that it is not worth your trouble; but in that case I

can give you the same answer. We are discussing things

seriously; but if you won't deign to give me your attention, I

will drop your acquaintance. I can retreat into my

underground hole.

мојим жељама или, боље речено, постоји док постоје

и моје жеље? Ви ћете се, можда, опет насмејати?

Извол'те само, смејте се, — ја ћу поднети све

подсмехе, али ипак нећу рећи да сам сит кад сам

гладан, и знам да се нећу смирити на компромису, на

вечитој периодичној нули — само зато што та нула

постоји по законима природе, и стварно постоји. Нећу

признати за врхунац својих жеља — најамну кућерину

са становима за сиромашне станаре, са уговором за

хиљаду година и, злу не требало, са зубним лекаром

Вагенхајмом, чија је фирма истакнута.

Уништите моје жеље, избришите моје идеале,

покажите ми нешто боље, и ја ћу поћи за вама. Ви

ћете, можда, рећи да се не вреди са мном натезати; у

том случају и ја вама могу одговорити то исто. Ми

расправљамо озбиљно — а ако нећете да ме

удостојите своје пажње, нећу вас ни молити. Имам ја

своје подземље.

But while I am alive and have desires I would rather my

hand were withered off than bring one brick to such a

building! Don't remind me that I have just rejected the

palace of crystal for the sole reason that one cannot put out

one's tongue at it. I did not say because I am so fond of

putting my tongue out. Perhaps the thing I resented was,

that of all your edifices there has not been one at which one

could not put out one's tongue. On the contrary, I would let

my tongue be cut off out of gratitude if things could be so

arranged that I should lose all desire to put it out. It is not

my fault that things cannot be so arranged, and that one

must be satisfied with model flats. Then why am I made

with such desires? Can I have been constructed simply in

order to come to the conclusion that all my construction is a

cheat? Can this be my whole purpose? I do not believe it.

А засад још живим и желим — и нека ми се осуши

рука ако донесем макар и једну циглицу за ту

кућерину! Не узимајте у обзир то што сам ја малопре

одбацио кристални дворац једино зато што човек неће

моћи ни језик да му исплази. Ја то уопште нисам

рекао зато што много волим да плазим језик. Можда

сам се баш зато и љутио што међу свим вашим

зградама још не постоји таква којој човек не би могао

да исплази језик. Напротив, дао бих да ми потпуно

језик одсеку из захвалности кад би се све тако

удесило да ја никад више не зажелим да плазим језик.

Шта ја могу ако се то не може тако удесити, и што се

морамо задовољити становима? Зашто сам онда

створен са таквим жељама? Је ли могуће да сам ја

уопште зато тако и саздан да бих дошао до закључка

како је цело моје биће просто подвала? Зар је могуће

да је то циљ? Не верујем.

But do you know what: I am convinced that we

underground folk ought to be kept on a curb. Though we

may sit forty years underground without speaking, when we

do come out into the light of day and break out we talk and

talk and talk....

Уосталом, знате ли шта: убеђен сам да овакве као што

сам ја, људе из подземља, треба држати на узди. Јер,

мада је способан да преседи ћутке у подземљу

четрдесет годииа, ипак, ако једном изађе на светлост

онда ће само причати, причати и причати...

XI XI

The long and the short of it is, gentlemen, that it is better

to do nothing! Better conscious inertia! And so hurrah for

underground! Though I have said that I envy the normal

man to the last drop of my bile, yet I should not care to be in

his place such as he is now (though I shall not cease

envying him). No, no; anyway the underground life is more

advantageous. There, at any rate, one can ... Oh, but even

now I am lying! I am lying because I know myself that it is

not underground that is better, but something different, quite

different, for which I am thirsting, but which I cannot find!

Damn underground!

На крају крајева, господо, најбоље је ништа не

радити! Најбоља је контемплативна инерција! Према

томе, нека живи подземље! Иако сам казао да из дна

душе завидим нормалном човеку, али у приликама у

којима га видим не желим да будем оно што је он

(мада нећу престати да му завидим. Али, не, подземље

је у сваком случају корисније). Тамо се бар може...

Ех! Па ја и сад наклапам! Лажем, јер добро знам, као

два пута два, да уопште није подземље најбоље, већ

нешто друго, сасвим друго, за чим чезнем, али не

могу никако да нађем. Нека иде до ђавола подземље!

I will tell you another thing that would be better, and that

is, if I myself believed in anything of what I have just

written. I swear to you, gentlemen, there is not one thing,

Ево шта би било најбоље: кад бих ја сам веровао

макар и трунку у ово што сам сад написао! Кунем вам

се, господо, да не верујем ни у једну реч од свега


not one word of what I have written that I really believe.

That is, I believe it, perhaps, but at the same time I feel and

suspect that I am lying like a cobbler.

овога што сам сад написао! Управо, ја и верујем, али у

исто време, ни сам не знам зашто, осећам и слутим да

лажем као Циганин!

"Then why have you written all this?" you will say to me.

"I ought to put you underground for forty years without

anything to do and then come to you in your cellar, to find

out what stage you have reached! How can a man be left

with nothing to do for forty years?"

— Па зашто сте онда писали све то? — питате ви.

Стрпао бих ја вас на једно четрдесет година у

подземље, без икаквог занимања, и после четрдесет

година навратио бих да видим шта је с вама било. Зар

је могуће оставити човека без посла и самог пуних

четрдесет година?

"Isn't that shameful, isn't that humiliating?" you will say,

perhaps, wagging your heads contemptuously. "You thirst

for life and try to settle the problems of life by a logical

tangle. And how persistent, how insolent are your sallies,

and at the same time what a scare you are in! You talk

nonsense and are pleased with it; you say impudent things

and are in continual alarm and apologising for them. You

declare that you are afraid of nothing and at the same time

try to ingratiate yourself in our good opinion. You declare

that you are gnashing your teeth and at the same time you

try to be witty so as to amuse us. You know that your

witticisms are not witty, but you are evidently well satisfied

with their literary value. You may, perhaps, have really

suffered, but you have no respect for your own suffering.

You may have sincerity, but you have no modesty; out of

the pettiest vanity you expose your sincerity to publicity and

ignominy. You doubtlessly mean to say something, but hide

your last word through fear, because you have not the

resolution to utter it, and only have a cowardly impudence.

You boast of consciousness, but you are not sure of your

ground, for though your mind works, yet your heart is

darkened and corrupt, and you cannot have a full, genuine

consciousness without a pure heart. And how intrusive you

are, how you insist and grimace! Lies, lies, lies!"

— А зар није срамота и понижење — можда ћете рећи

ви климајући презриво главом — то што говорите! Ви

жудите за животом, а сами решавате животна питања

логичком збрком. И како су досадни и дрски ваши

испади, а истовремено се тако бојите! Говорите

глупости и задовољни сте тиме; говорите дрско, а

непрекидно страхујете због тога и тражите извињења.

Уверавате нас да се ничега не бојите, а истовремено

се улагујете. Уверавате нас да шкрипите зубима од

беса, а истовремено комедијашите да бисте нас

насмејали. Знате да ваше досетке нису духовите, али

сте, очигледно, веома задовољни њиховом

књижевном вредношћу. Вама се, можда, стварно

некада дешавало да страдате, али ви уопште не

поштујете своју истину, излажете је руглу, износите је

на пијацу... Ви стварно хоћете нешто да кажете, али

из бојазни кријете последњу реч; зато што немате

одлучности да је кажете, само сте кукавички

нестрпљиви. Размећете се сазнањем, а вечито сте

неодлучни јер, иако вам ум ради, срце вам је

развратом помрачено, а без чистог срца нема

потпуног и правилног сазнања. А како сте тек дрски и

досадни! Како се намећете, како се бенавите! Лаж,

лаж и само лаж!

Of course I have myself made up all the things you say.

That, too, is from underground. I have been for forty years

listening to you through a crack under the floor. I have

invented them myself, there was nothing else I could invent.

It is no wonder that I have learned it by heart and it has

taken a literary form....

Разуме се, све ове речи ја сам сам измислио. То је

исто тако плод подземља. Ја сам тамо пуних четрдесет

година прислушкивао кроз рупицу ваше речи. Ја сам

их сам измислио, јер сам само то и измишљао. Није

чудо што сам их и напамет научио и што су чак

књижевни облик добиле...

But can you really be so credulous as to think that I will

print all this and give it to you to read too? And another

problem: why do I call you "gentlemen," why do I address

you as though you really were my readers? Such

confessions as I intend to make are never printed nor given

to other people to read. Anyway, I am not strong-minded

enough for that, and I don't see why I should be. But you

see a fancy has occurred to me and I want to realise it at all

costs. Let me explain.

Али, зар је могуће, зар је могуће да сте ви доиста

толико лаковерни па уображавате да ћу ја све то

објавити, и још дати вама да читате? И још нешто ме

буни: зашто ја вас називам „господо", зашто вам се

обраћам као правим читаоцима? Оваква признања

каква ја намеравам да изнесем не објављују се, нити

се дају другима на читање. Ја бар у себи немам толико

чврстине, и не сматрам да ми је потребна. Само,

знате: засела ми је у главу нека фантазија, и ја хоћу да

је остварим по сваку цену. Ево у чему је ствар:

Every man has reminiscences which he would not tell to

everyone, but only to his friends. He has other matters in his

mind which he would not reveal even to his friends, but

only to himself, and that in secret. But there are other things

which a man is afraid to tell even to himself, and every

decent man has a number of such things stored away in his

mind. The more decent he is, the greater the number of such

things in his mind. Anyway, I have only lately determined

to remember some of my early adventures. Till now I have

У споменима сваког човека има таквих ствари које он

не открива свима, већ само пријатељима. Има и

таквих ствари које неће рећи ни пријатељима, већ

једино себи, и то у поверењу. Али има, најзад, и

таквих које човек не сме ни самом себи да открије, и

баш таквих сваки пристојан човек има подоста. Чак се

и ово догађа: уколико је човек пристојнији, утолико

тих ствари има више. Бар ја сам се тек недавно

одлучио да се сетим неких својих ранијих доживљаја


always avoided them, even with a certain uneasiness. Now,

when I am not only recalling them, but have actually

decided to write an account of them, I want to try the

experiment whether one can, even with oneself, be perfectly

open and not take fright at the whole truth. I will observe, in

parenthesis, that Heine says that a true autobiography is

almost an impossibility, and that man is bound to lie about

himself. He considers that Rousseau certainly told lies about

himself in his confessions, and even intentionally lied, out

of vanity. I am convinced that Heine is right; I quite

understand how sometimes one may, out of sheer vanity,

attribute regular crimes to oneself, and indeed I can very

well conceive that kind of vanity. But Heine judged of

people who made their confessions to the public. I write

only for myself, and I wish to declare once and for all that if

I write as though I were addressing readers, that is simply

because it is easier for me to write in that form. It is a form,

an empty form -- I shall never have readers. I have made

this plain already ...

а досад сам их увек и са извесним немиром избегавао.

А сада, кад их се не само сећам већ сам чак одлучио и

да их запишем, хоћу да испитам: може ли човек макар

сам пред собом бити потпуно искрен и да се не

уплаши од истине? Узгред да кажем: Хајне тврди да

су тачне аутобиографије скоро немогуће, и да човек,

пишући о себи, увек лаже. По његовом мишљењу,

Русо је, на пример, сигурно лагао у својој исповести,

и то намерно лагао, из сујете. Ја верујем да је Хајне у

праву; врло добро знам како човек може понекад само

из сујете да натовари на себе читаве злочине, и врло

добро разумем ту сујету. Али, Хајне је судио о човеку

који се исповеда пред светом. Ја, међутим, пишем

само за себе, и једном засвагда изјављујем: ако и

пишем тако као да се обраћам читаоцима, то чиним

само форме ради, јер ми је тако лакше да пишем. Овде

се ради о форми, само о празној форми — а читалаца

нећу никад имати. То сам већ и казао...

I don't wish to be hampered by any restrictions in the

compilation of my notes. I shall not attempt any system or

method. I will jot things down as I remember them.

Нећу уопште ни о чему да водим рачуна у редакцији

својих бележака. Нећу да уносим ред у систем. Чега

се сетим, то ћу и записати.

But here, perhaps, someone will catch at the word and ask

me: if you really don't reckon on readers, why do you make

such compacts with yourself -- and on paper too -- that is,

that you won't attempt any system or method, that you jot

things down as you remember them, and so on, and so on?

Why are you explaining? Why do you apologise?

Али ви бисте ме, на пример, могли ухватити за реч и

запитати: ако заиста не рачунате на читаоце, зашто

онда правите сами са собом такве уговоре (и то још на

хартији), наиме, да нећете уносити ред и систем, већ

ћете записивати све чега се сетите итд, итд? Зашто се

онда објашњавате?

Well, there it is, I answer. — Па ето тако — одговарам ја.

There is a whole psychology in all this, though. Perhaps it

is simply that I am a coward. And perhaps that I purposely

imagine an audience before me in order that I may be more

dignified while I write. There are perhaps thousands of

reasons.

Again, what is my object precisely in writing? If it is not for

the benefit of the public why should I not simply recall

these incidents in my own mind without putting them on

paper?

Овде је, додуше, у питању цела психологија. Можда

сам ја просто кукавица. А можда намерно замишљам

пред собом публику да бих се пристојније понашао

кад будем записивао. Узрока може бити хиљаду.

И још нешто: зашто баш желим да пишем? Ако није

за публику, онда бих се могао у мислима свега сећати,

не бележити на хартију.

Quite so; but yet it is more imposing on paper. There is

something more impressive in it; I shall be better able to

criticise myself and improve my style. Besides, I shall

perhaps obtain actual relief from writing. Today, for

instance, I am particularly oppressed by one memory of a

distant past. It came back vividly to my mind a few days

ago, and has remained haunting me like an annoying tune

that one cannot get rid of. And yet I must get rid of it

somehow. I have hundreds of such reminiscences; but at

times some one stands out from the hundred and oppresses

me. For some reason I believe that if I write it down I

should get rid of it. Why not try?

Да, господо, али на хартији испада некако свечаније.

У томе пак има нечег сугестивног: бићу критичнији

према себи, а и стил ће се побољшати. Поред тога,

можда ће ми од записивања заиста бити лакше. Ево,

сад ме, на пример, нарочито тишти један давњашњи

спомен. Сетио сам се тога још пре неки дан, и отада

ме непрестано прогони као досадан музички мотив

кога се не могу отрести. А, међутим, треба да се

отресем. Таквих успомена имам на стотине, али с

времена на време тек искрсне понеки и онда ме

тишти, Однекуд верујем: ако га запишем, отарасићу

га се. Зашто да не покушам?

Besides, I am bored, and I never have anything to do.

Writing will be a sort of work. They say work makes man

kind-hearted and honest. Well, here is a chance for me,

anyway.

Најзад, мени је досадно, јер никада ништа не радим. А

ово записивање стварно личи на неко занимање. Кажу

да човек од рада постаје добар и поштен. Ето, дакле,

имам бар извесну шансу.

Snow is falling today, yellow and dingy. It fell yesterday,

too, and a few days ago. I fancy it is the wet snow that has

reminded me of that incident which I cannot shake off now.

And so let it be a story à propos of the falling snow.

Данас пада снег, скоро мокар, жут, прљав. Јуче је исто

тако падао, и пре неки дан такође. Чини ми се да сам

се поводом мокрог снега и сетио приче које не могу

да се отресем. Према томе, нека ово буде приповетка


поводом мокрог снега.

PART II

A Propos of the Wet Snow

ДРУГИ ДЕО

Поводом мокрог снега

When from dark error's subjugation

My words of passionate exhortation

Had wrenched thy fainting spirit free; And writhing prone in thine affliction

Thou didst recall with malediction The vice that had encompassed thee:

And when thy slumbering conscience, fretting

By recollection's torturing flame, Thou didst reveal the hideous setting

Of thy life's current ere I came: When suddenly I saw thee sicken,

And weeping, hide thine anguished face,

Revolted, maddened, horror-stricken, At memories of foul disgrace...

Кад сам из мрака заблуда

Пламеном речју убеђења

Палу душу уздигао; И, пуна дубоке муке,

Ти прокле, кршећи руке, Порок који те је оковао;

Кад си, кажњавајући споменима

Своју заборавну савест, Причала ми повест

Свсга што је пре мене било; И одједном, сакривши лице,

Стидом и ужасом испуњена,

Бризнула у плач Огорчена, потресена...

NEKRASSOV

Из поезије Н. А. Њекрасова

I

I

AT THAT TIME I was only twenty-four. My life was

even then gloomy, ill-regulated, and as solitary as that of a

savage. I made friends with no one and positively avoided

talking, and buried myself more and more in my hole. At

work in the office I never looked at anyone, and was

perfectly well aware that my companions looked upon me,

not only as a queer fellow, but even looked upon me -- I

always fancied this -- with a sort of loathing. I sometimes

wondered why it was that nobody except me fancied that he

was looked upon with aversion?

One of the clerks had a most repulsive, pock-marked face,

which looked positively villainous. I believe I should not

have dared to look at anyone with such an unsightly

countenance. Another had such a very dirty old uniform that

there was an unpleasant odour in his proximity. Yet not one

of these gentlemen showed the slightest self-consciousness -

- either about their clothes or their countenance or their

character in any way. Neither of them ever imagined that

they were looked at with repulsion; if they had imagined it

they would not have minded -- so long as their superiors did

not look at them in that way. It is clear to me now that,

owing to my unbounded vanity and to the high standard I

set for myself, I often looked at myself with furious

discontent, which verged on loathing, and so I inwardly

attributed the same feeling to everyone. I hated my face, for

instance: I thought it disgusting, and even suspected that

there was something base in my expression, and so every

day when I turned up at the office I tried to behave as

independently as possible, and to assume a lofty expression,

so that I might not be suspected of being abject. "My face

may be ugly," I thought, "but let it be lofty, expressive, and,

above all, extremely intelligent."

Имао сам у то време свега двадесет и четири године.

Живот ми је био и онда невесео, неуредан и усамљен

до подивљалости. Ни са киме се нисам дружио, чак

сам избегавао и да разговарам, и све више и више сам

се повлачио у свој кутак. На дужности, у канцеларији,

настојао сам да никога не гледам, и врло добро сам

опажао да ме моје колеге не само сматрају за

особењака већ ме — чини ми се — гледају са

одвратношћу. Падало ми је на ум: зашто се то никоме

другоме, осим мени, не чини да га гледају са

одвратношћу?

Један од наших службеника имао је одвратно и

страшно рохаво лице, чак неког разбојничког изгледа.

Чиии ми се, ја се не бих усудио никога ни да погледам

кад бих имао тако непријатно лице. Други је имао

тако стару униформу да је у његовој близини просто

заударало. Међутим, ниједан се од те господе није

збуњивао, ни због одела, ни због лица, нити због

неког моралног недостатка. Ни један ни други нису

ни помишљали да их неко гледа са одвратношћу; а да

су и помишљали, било би им то свеједно; само да

старешине не обраћају пажњу на то. Сад ми је

потпуно јасно да сам услед своје неограничене сујете,

а можда и због строгих захтева према себи, често

гледао на себе са бесним незадовољством, које се

граничило са одвратношћу, па сам зато своје схватање

приписивао свакоме. Ја сам, на пример, мрзео своје

лице, сматрао сам да је одвратно, сумњао сам да има

чак неки подао израз, и зато сам се увек кад бих

долазио на дужност на силу трудио да се држим што

независније и да имам на лицу што паметнији израз,

како не би ко посумњао да сам подлац. „Нека је лице

и ружно", мислио сам, „само нека је племенито,


But I was positively and painfully certain that it was

impossible for my countenance ever to express those

qualities. And what was worst of all, I thought it actually

stupid looking, and I would have been quite satisfied if I

could have looked intelligent. In fact, I would even have put

up with looking base if, at the same time, my face could

have been thought strikingly intelligent.

изразито, и, што је најглавније, необично паметно."

Али ја сам тачно и са болом знао да моје лице никада

неће моћи да изражава сва та савршенства. И, што је

страшније, увиђао сам да моје лице потпуно глупо

изгледа. Ја бих се, међутим, у души потпуно помирио

и пристао чак и на подао израз. Само кад би

истовремено сматрали да је моје лице изузетно

паметно.

Of course, I hated my fellow clerks one and all, and I

despised them all, yet at the same time I was, as it were,

afraid of them. In fact, it happened at times that I thought

more highly of them than of myself. It somehow happened

quite suddenly that I alternated between despising them and

thinking them superior to myself. A cultivated and decent

man cannot be vain without setting a fearfully high standard

for himself, and without despising and almost hating

himself at certain moments. But whether I despised them or

thought them superior I dropped my eyes almost every time

I met anyone. I even made experiments whether I could face

so and so's looking at me, and I was always the first to drop

my eyes. This worried me to distraction.

I had a sickly dread, too, of being ridiculous, and so had a

slavish passion for the conventional in everything external. I

loved to fall into the common rut, and had a whole-hearted

terror of any kind of eccentricity in myself. But how could I

live up to it? I was morbidly sensitive as a man of our age

should be. They were all stupid, and as like one another as

so many sheep. Perhaps I was the only one in the office who

fancied that I was a coward and a slave, and I fancied it just

because I was more highly developed. But it was not only

that I fancied it, it really was so. I was a coward and a slave.

I say this without the slightest embarrassment. Every decent

man of our age must be a coward and a slave. That is his

normal condition. Of that I am firmly persuaded. He is

made and constructed to that very end. And not only at the

present time owing to some casual circumstances, but

always, at all times, a decent man is bound to be a coward

and a slave. It is the law of nature for all decent people all

over the earth. If anyone of them happens to be valiant

about something, he need not be comforted nor carried

away by that; he would show the white feather just the same

before something else. That is how it invariably and

inevitably ends. Only donkeys and mules are valiant, and

they only till they are pushed up to the wall. It is not worth

while to pay attention to them for they really are of no

consequence.

У канцеларији сам, наравно, мрзео све колеге од

првог до последњег — све сам их презирао, а уједно

их се некако и бојао. Дешавало се да бих их одједном

сматрао бољим од себе. Све је то код мене некако

изненада испадало: час сам их презирао, час сам их

сматрао бољим од себе. Образован и солидан човек не

може бити сујетан без неограничене строгости према

самом себи и у извесним тренуцима мора презирати

себе до мржње и беса. Али, и кад сам их презирао, и

кад сам их сматрао бољим од себе, ипак сам скоро

пред сваким пролазником обарао поглед. Штавише,

вршио сам опите: да ли ћу издржати поглед овога или

онога на себи? И увек сам први обарао очи. То ме је

мучило до помаме.

Исто тако сам се до лудила плашио да не будем

смешан, и зато сам ропски обожавао рутину у свему

што се тиче форме; са љубављу сам се уклапао у

општи колосек и из дна душе се бојао сваке

ексцентричности у себи. Али, како сам могао све то

да издржим? Ја сам био болесно осетљив, какав би и

морао бити образован човек нашег доба. Друти су сви

били тупи, и налик један на другога као овнови у

стаду. Можда се од свих чиновника само мени чинило

да сам кукавица и ропска душа, и то зато што сам био

образован. Али, не само да ми се чинило већ је доиста

тако и било: био сам кукавица и ропска душа.

Признајем то без икаквог снебивања. Сваки пристојан

човек нашег доба мора бити кукавица и роб. То је —

нормално стање. У то сам дубоко убеђен. Он је тако

саздан и за то створен. И не само у наше време, због

неких: тако случајних околности. већ уопште, угледан

човек увек мора бити кукавица и ропска душа. То је

природни закон за све пристојне људе на свету. Ако

се неком и деси да се направи јунак, нека се тиме не

теши нити заноси: ипак ће пред другима устукнуги.

То је једини и вечити излаз. Јуначе се само магарци и

њихова копилад, али и они само до извесне мере. На

њих, међутим, не вреди обраћати пажњу зато што

апсолутно ништа не значе.

Another circumstance, too, worried me in those days: that

there was no one like me and I was unlike anyone else. "I

am alone and they are everyone," I thought -- and pondered.

Мучила ме је још једна околност, и то: што нико не

личи на мене нити ја на кога: „Ја сам сам, они су сви

заједно", мислио сам у себи.

From that it is evident that I was still a youngster. Из овога се види да сам био још сасвим зелен.

The very opposite sometimes happened. It was loathsome

sometimes to go to the office; things reached such a point

that I often came home ill. But all at once, à propos of

nothing, there would come a phase of scepticism and

indifference (everything happened in phases to me), and I

would laugh myself at my intolerance and fastidiousness, I

would reproach myself with being romantic. At one time I

Дешавале су се и супротне ствари. Понекад је било

толико одвратно ићи у канцеларију да сам се много

пута враћао болестан са службе. Али би ме, одједном,

изненада обузимао талас скептицизма и

равнодушности (код меке је све бивало периодично),

и тада сам се смејао својој нетрпељивости и

гадљивости, корео сам себе због романтизма. Час ми


was unwilling to speak to anyone, while at other times I

would not only talk, but go to the length of contemplating

making friends with them. All my fastidiousness would

suddenly, for no rhyme or reason, vanish. Who knows,

perhaps I never had really had it, and it had simply been

affected, and got out of books. I have not decided that

question even now. Once I quite made friends with them,

visited their homes, played preference, drank vodka, talked

of promotions.... But here let me make a digression.

дође да нећу ни с ким да говорим, а час опет зажелим

не само да разговарам већ и да се спријатељим. Сва

гадљивост према људима некако одједном нестане. Ко

зна, можда је нисам никад ни имао, већ је све то било

намештено, из књиге? Све до данас то питање нисам

решио. Једном сам се већ сасвим спријатељио с

колегама, почео сам да их посећујем код куће, да

играм преферанса, пијем вотку, расправљам о

унапређењу... Али, дозволите ми овде једну

дигресију.

We Russians, speaking generally, have never had those

foolish transcendental "romantics" -- German, and still more

French -- on whom nothing produces any effect; if there

were an earthquake, if all France perished at the barricades,

they would still be the same, they would not even have the

decency to affect a change, but would still go on singing

their transcendental songs to the hour of their death, because

they are fools.

We, in Russia, have no fools; that is well known. That is

what distinguishes us from foreign lands. Consequently

these transcendental natures are not found amongst us in

their pure form. The idea that they are is due to our

"realistic" journalists and critics of that day, always on the

look out for Kostanzhoglos and Uncle Pyotr Ivanitchs and

foolishly accepting them as our ideal; they have slandered

our romantics, taking them for the same transcendental sort

as in Germany or France.

On the contrary, the characteristics of our "romantics" are

absolutely and directly opposed to the transcendental

European type, and no European standard can be applied to

them. (Allow me to make use of this word "romantic" -- an

old-fashioned and much respected word which has done

good service and is familiar to all.) The characteristics of

our romantic are to understand everything, to see everything and to see it often incomparably more clearly than our most

realistic minds see it; to refuse to accept anyone or

anything, but at the same time not to despise anything; to

give way, to yield, from policy; never to lose sight of a

useful practical object (such as rent-free quarters at the

government expense, pensions, decorations), to keep their

eye on that object through all the enthusiasms and volumes

of lyrical poems, and at the same time to preserve "the

sublime and the beautiful" inviolate within them to the hour

of their death, and to preserve themselves also, incidentally,

like some precious jewel wrapped in cotton wool if only for

the benefit of "the sublime and the beautiful."

Our "romantic" is a man of great breadth and the greatest

rogue of all our rogues, I assure you.... I can assure you

from experience, indeed. Of course, that is, if he is

intelligent. But what am I saying! The romantic is always

intelligent, and I only meant to observe that although we

have had foolish romantics they don't count, and they were

only so because in the flower of their youth they

degenerated into Germans, and to preserve their precious

jewel more comfortably, settled somewhere out there -- by

preference in Weimar or the Black Forest.

Код нас Руса, уопште узев, није никад било глупих,

немачких, а нарочито не француских романтичара

фантаста, на које ништа не утиче — макар земља

пуцала под њима и цела Француска умирала на

барикадама, они су увек исти, чак се ни ради

пристојности не мењају, и вечито ће певати своје

фантастичне песме, тако рећи до гроба — зато што су

будале.

А код нас, у Русији, нема будала, то се зна: по томе се

ми и разликујемо од разних немачких земаља. Према

томе, нема код нас ни природа фантасте у њиховом

чистом облику. То су измислили наши тадашњи

„напредни" публицисти и критичари, јурећи за

Костанжиглом и Петром Ивановичем и сматрајући их

по глупости својој за наш идеал; они су све то

измислили и натурали нашим романтичарима,

сматрајући их за исте такве фантасте као што су били

они у Немачкој и Француској.

Напротив, особине нашег романтичара потпуно су

супротне свему фантастично-европском, и ниједна

европска мера не вреди за њих. (Дозволите ми да

употребим реч „романтичар" — старинску, достојну

поштовања, заслужну и свима познату.) Одлике нашег

романтичара јесу: да све разуме, све види, и види

често неупоредљиво јасније него што виде најпозитивпији наши умови; да се ни са ким и ни са

чим не мире, али у исто време да ништа не презиру;

да све заобиђу, сваком да учине политички уступак;

да увек имају у виду користан и практичан циљ

(некакве државне станчиће, пензијице, звездице), да

гледају тај циљ и поред свег ентузијазма и томова

лирских песмица, и да сачувају истовремено у себи до

гроба све „дивно и узвишено", па и себе да сачувају у

памуку, као неку јувелирску стварчицу, макар само на

добро оног „дивног и узвишеног."

Наш романтичар је широк човек, и највећи

препредењак међу свим препредењацима, уверавам

вас у то... то знам чак и из личног искуства. Наравно,

све то, ако је романтичар паметан. Ма шта ја то

говорим? Романтичар је увек паметан, хтео сам само

да приметим ово: ако се понекад и дешавало да смо

имали и луде-романтичаре, то се не узима у обзир,

зато што су они још у цвету младости коначно

постајали Немци и, да би боље сачували своју

јувелирску стварчицу, насељевали се тамо негде у

Вајмару или Шварцвалду.


I, for instance, genuinely despised my official work and

did not openly abuse it simply because I was in it myself

and got a salary for it. Anyway, take note, I did not openly

abuse it. Our romantic would rather go out of his mind -- a

thing, however, which very rarely happens -- than take to

open abuse, unless he had some other career in view; and he

is never kicked out. At most, they would take him to the

lunatic asylum as "the King of Spain" if he should go very

mad. But it is only the thin, fair people who go out of their

minds in Russia.

Innumerable "romantics" attain later in life to considerable

rank in the service. Their many-sidedness is remarkable!

And what a faculty they have for the most contradictory

sensations! I was comforted by this thought even in those

days, and I am of the same opinion now. That is why there

are so many "broad natures" among us who never lose their

ideal even in the depths of degradation; and though they

never stir a finger for their ideal, though they are arrant

thieves and knaves, yet they tearfully cherish their first ideal

and are extraordinarily honest at heart. Yes, it is only among

us that the most incorrigible rogue can be absolutely and

loftily honest at heart without in the least ceasing to be a

rogue. I repeat, our romantics, frequently, become such

accomplished rascals (I use the term "rascals"

affectionately), suddenly display such a sense of reality and

practical knowledge that their bewildered superiors and the

public generally can only ejaculate in amazement.

Ја сам, на пример, искрено презирао своје занимање, а

нисам пљунуо и отишао само по нужди, зато што сам

и сам седео у канцеларији и добијао за то новац.

Дакле — пазите, ипак нисам пљунуо. Наш

романтичар ће пре полудети (што се, уосталом, врло

ретко догађа) него што ће пљунути на што било, и пре

него што осигура другу каријеру; ни буботкама га не

можеш истерати, сем да га одведу у лудницу као

„шпанског краља", али тек онда ако баш сасвим

полуди. Код нас, међутим, силазе с ума само танки и

плави људи.

Небројено много романтичара касније доспева до

значајних чинова. Необична многостраност! И каква

способност за најдиспаратнија осећања! То ме је и

раније умиривало, а и сад исто тако мислим. Зато и

има код нас тако много „широких природа", које ни у

најдубљем паду не губе свој идеал — иако ни прстом

нису макли за тај идеал и, мада су разбојници и

највећи лопови, ипак из дна душе поштују свој стари

идеал, и необично су поштени људи. Да, господо,

само што код нас најгори подлац може бити сасвим

поштен и чак узвишен по души, а да истовремено

остане подлац. Понављам, од наших романтичара, и

то одреда, постају тако пословне хуље (реч „хуља"

узимам од милоште) и одједном испољавају такво

осећање стварности и познавања посла да забезекнути

старешина и публика само цокћу језиком од

запрепашћења.

Their many-sidedness is really amazing, and goodness

knows what it may develop into later on, and what the

future has in store for us. It is not a poor material! I do not

say this from any foolish or boastful patriotism. But I feel

sure that you are again imagining that I am joking. Or

perhaps it's just the contrary and you are convinced that I

really think so. Anyway, gentlemen, I shall welcome both

views as an honour and a special favour. And do forgive my

digression.

Заиста је то задивљујућа многостраност, и сам бог зна

шта ће од ње бити и постати даље, и шта нам обећава

у будућности? А материјал није рђав! Не говорим то

из неког смешног и пијаног патриотизма. Уосталом,

верујем да ви опет мислите да ја све ово исмејавам. А

ко зна, можда сте убеђени у супротно, наиме — да ја

стварно тако мислим. У сваком случају, господо, мени

ће оба ваша мишљења чинити част, и примам их са

задовољством. И опростите ми за ову дигресију.

I did not, of course, maintain friendly relations with my

comrades and soon was at loggerheads with them, and in

my youth and inexperience I even gave up bowing to them,

as though I had cut off all relations. That, however, only

happened to me once. As a rule, I was always alone.

Наравно, у пријатељству са својим друговима нисам

издржао, и врло брзо сам се посвађао, а пошто сам

био млад и неискусан, престао сам чак и да им се

јављам — пресекао сам све. То ми се, додуше, само

једанпут десило. Иначе сам увек био сам.

In the first place I spent most of my time at home, reading.

I tried to stifle all that was continually seething within me

by means of external impressions. And the only external

means I had was reading. Reading, of course, was a great

help -- exciting me, giving me pleasure and pain. But at

times it bored me fearfully. One longed for movement in

spite of everything, and I plunged all at once into dark,

underground, loathsome vice of the pettiest kind. My

wretched passions were acute, smarting, from my continual,

sickly irritability I had hysterical impulses, with tears and

convulsions.

I had no resource except reading, that is, there was nothing

in my surroundings which I could respect and which

attracted me. I was overwhelmed with depression, too; I had

an hysterical craving for incongruity and for contrast, and so

Код куће сам највише читао. Хтео сам да спољашњим

утисцима угушим у себи оно што је у мени кипело. А

од спољашњих утисака, за мене је било могуће једино

читање. Оно ми је, наравно, много помогло —

узбуђивало ме, давало насладу, мучило. Али и оно би

ми с времена на време страшно дојадило. Ипак, желео

сам да се крећем, и тада бих одједном запливао у

мрачан, подземан, одвратан ситан разврат, али не у

прави разврат. Моје ситне страсти су биле љуте, вреле

од моје свакидашње болесне раадражљивости.

Наступи су бивали хистерични, са сузама и

конвулзијама.

Али, осим читања, није било за мене никаквог излаза,

то јест ничега у свету око мене што бих могао

поштовати и што би ме привлачило. Поред тога,

обузела би ме туга; појављивала се хистерична жеђ за


I took to vice. I have not said all this to justify myself....

But, no! I am lying. I did want to justify myself. I make that

little observation for my own benefit, gentlemen. I don't

want to lie. I vowed to myself I would not.

противречностима, за контрастима, и тако сам се одао

разврату. Све ово уопште нисам казао ради свог

оправдања... — А по души речено, слагао сам! Управо

сам, хтео да се оправдам. Ову примедбу чиним,

господо, за себе. Нећу да лажем. Дао сам реч.

And so, furtively, timidly, in solitude, at night, I indulged

in filthy vice, with a feeling of shame which never deserted

me, even at the most loathsome moments, and which at such

moments nearly made me curse. Already even then I had

my underground world in my soul. I was fearfully afraid of

being seen, of being met, of being recognised. I visited

various obscure haunts.

Одавао сам се разврату самотан, ноћу, тајно,

бојажљиво, прљаво, и са стидом који ме није

напуштао ни у најодвратнијим тренуцима, већ је

управо у тим тренуцима постајао моје проклетство. Ја

сам већ тада носио подземље у души. Страшно сам се

бојао да ме људи некако не виде, не сретну, не

познају. А посећивао сам разна сумњива места.

One night as I was passing a tavern I saw through a

lighted window some gentlemen fighting with billiard cues,

and saw one of them thrown out of the window. At other

times I should have felt very much disgusted, but I was in

such a mood at the time, that I actually envied the

gentleman thrown out of the window -- and I envied him so

much that I even went into the tavern and into the billiard-

room. "Perhaps," I thought, "I'll have a fight, too, and they'll

throw me out of the window."

Једном, пролазећи ноћу поред једне крчме, видео сам

кроз осветљен прозор како су се нека господа крај

билијара потукла таковима и како су једног избацили

кроз прозор. Другом приликом то би ми било

одвратно, али тада је управо наишао такав тренутак да

сам позавидео том избаченом господину, толико му

завидео да сам чак ушао у кафаницу, у билијарску

собу; „ко велим, можда ћу се и ја потући, па ће и мене

избацити кроз прозор."

I was not drunk -- but what is one to do -- depression will

drive a man to such a pitch of hysteria? But nothing

happened. It seemed that I was not even equal to being

thrown out of the window and I went away without having

my fight.

Нисам био пијан, али, шта ћете, ето до какве

хистерије може човека да доведе туга! Али, ништа

није било. Показало се да нисам способан ни кроз

прозор да искачем, и отишао сам без туче.

An officer put me in my place from the first moment. На првом кораку убриса ме неки официр.

I was standing by the billiard-table and in my ignorance

blocking up the way, and he wanted to pass; he took me by

the shoulders and without a word -- without a warning or

explanation -- moved me from where I was standing to

another spot and passed by as though he had not noticed me.

I could have forgiven blows, but I could not forgive his

having moved me without noticing me.

Стајао сам крај билијара и нехотице му препречио

пут; он је хтео да прође и зато ме је дохватио за

рамена и ћутке — без упозорења и објашњења —

склонио ме са места и прошао, као да ме није ни

приметио. Ја бих му и батине опростио, али никако му

нисам могао опростити што ме је одгурнуо, а уопште

ме није ни приметио.

Devil knows what I would have given for a real regular

quarrel -- a more decent, a more literary one, so to speak. I

had been treated like a fly. This officer was over six foot,

while I was a spindly little fellow. But the quarrel was in my

hands. I had only to protest and I certainly would have been

thrown out of the window. But I changed my mind and

preferred to beat a resentful retreat.

Ни сам не знам шта бих све дао за једну праву и

истинску свађу, пристојнију и, тако рећи,

књижевнију! Поступили су са мном као са мувом. Тај

официр је био огромна раста, а ја сам човек мали и

исцрпен. Уосталом, свађа је од мене зависила: требало

је само протестовати, и мене би, наравно, избацили

кроз прозор. Али ја сам се продомислио, и више ми се

свидело да се... изгубим озлојеђен.

I went out of the tavern straight home, confused and

troubled, and the next night I went out again with the same

lewd intentions, still more furtively, abjectly and miserably

than before, as it were, with tears in my eyes -- but still I did

go out again. Don't imagine, though, it was cowardice made

me slink away from the officer; I never have been a coward

at heart, though I have always been a coward in action.

Don't be in a hurry to laugh -- I assure you I can explain it

all.

Изишао сам из кафане збуњен и узрујан отишао право

кући, а сутрадан продужио свој ситни разврат још

плашљивије, утученије и јадније него пре — скоро са

сузама у очима — али ипак сам продужио. Узгред да

кажем, немојте мислити да сам се уплашио од

официра из кукавичлука: ја никада нисам био

кукавица у души, иако сам се увек плашио у животу.

Али, причекајте са ироничним смејањем: и за то

постоји објашњење, имам ја објашњеше за све, у то

будите уверени.

Oh, if only that officer had been one of the sort who

would consent to fight a duel! But no, he was one of those

gentlemen (alas, long extinct!) who preferred fighting with

cues or, like Gogol's Lieutenant Pirogov, appealing to the

police. They did not fight duels and would have thought a

duel with a civilian like me an utterly unseemly procedure

О, кад би тај официр био од оних који пристају да

изађу на двобој! Али не — он је био управо од оне

господе (авај! давно нестале) која су више волела да

се обрачунавају таковима или, као поручник Пирогов

код Гогоља, жалбама старешини. На двобој нису

излазили, а са мени сличнима, са цивилима. сматрали


in any case -- and they looked upon the duel altogether as

something impossible, something free-thinking and French.

But they were quite ready to bully, especially when they

were over six foot.

би двобој у најмању руку за понижење; уопште узев,

сматрали су двобој као нешто што се не може

замислити, нешто слободњачко, француско, иако су

доста вређали друге, нарочито ако су били високог

раста.

I did not slink away through cowardice, but through an

unbounded vanity. I was afraid not of his six foot, not of

getting a sound thrashing and being thrown out of the

window; I should have had physical courage enough, I

assure you; but I had not the moral courage. What I was

afraid of was that everyone present, from the insolent

marker down to the lowest little stinking, pimply clerk in a

greasy collar, would jeer at me and fail to understand when

I began to protest and to address them in literary language.

For of the point of honour -- not of honour, but of the point

of honour (point d'honneur) -- one cannot speak among us

except in literary language. You can't allude to the "point of

honour" in ordinary language.

I was fully convinced (the sense of reality, in spite of all my

romanticism!) that they would all simply split their sides

with laughter, and that the officer would not simply beat

me, that is, without insulting me, but would certainly prod

me in the back with his knee, kick me round the billiard-

table, and only then perhaps have pity and drop me out of

the window.

Нисам се уплашио из кукавичлука, већ због бескрајне

сујете. Нисам се уплашио ни официревог раста, нити

да ће ме добро изударати и избацити кроз прозор,

физичке храбрости бих ја имао, али моралне снаге

није било. Уплашио сам се да ме нико од присутних

— почев од дрског маркера па до последњег

смрдљивог и бубуљичавог чиновничића који се ту

мотао — нико неће разумети, и само ће ме исмејати

ако почнем да протестујем и с њима да говорим

књижевним језиком. Јер се код нас о питању части —

то јест не о самој части, већ о питашу части (point

d'honneur) не може друкчије говорити до само

књижевним језиком. На обичном језику не помиње се

„питање части".

Био сам потпуно убеђен (осећање стварности упркос

романтизму!) да ће сви просто пући од смеха и да ме

официр неће једноставно, то јест неувредљиво

истући, већ ће ме потерати око билијара мувајући ме

коленом, а онда се ваљда смиловати и избацити ме

кроз прозор.

Of course, this trivial incident could not with me end in

that. I often met that officer afterwards in the street and

noticed him very carefully. I am not quite sure whether he

recognised me, I imagine not; I judge from certain signs.

But I -- I stared at him with spite and hatred and so it went

on ... for several years! My resentment grew even deeper

with years. At first I began making stealthy inquiries about

this officer. It was difficult for me to do so, for I knew no

one. But one day I heard someone shout his surname in the

street as I was following him at a distance, as though I were

tied to him -- and so I learnt his surname. Another time I

followed him to his flat, and for ten kopecks learned from

the porter where he lived, on which storey, whether he lived

alone or with others, and so on -- in fact, everything one

could learn from a porter.

One morning, though I had never tried my hand with the

pen, it suddenly occurred to me to write a satire on this

officer in the form of a novel which would un-mask his

villainy. I wrote the novel with relish. I did unmask his

villainy, I even exaggerated it; at first I so altered his

surname that it could easily be recognised, but on second

thoughts I changed it, and sent the story to the

Otetchestvenniya Zapiski. But at that time such attacks were

not the fashion and my story was not printed. That was a

great vexation to me.

Разуме се, у мом случају тај бедни доживљај се не би

могао само на томе завршити. Касније сам често

сретао тог официра на улици, и добро сам га упамтио.

Не знам само да ли је и он мене познавао. Мора бити

да није; то сам закључио по неким знацима. А ја сам

њега гледао са бесом и мржњом, и то је тако трајало...

неколико година! Моја мржња је из године у годину

све више расла и јачала. Прво сам почео да се

распитујем издалека о том официру. То је било доста

тешко, јер нисам никог позиавао. Али једном га је

неко ословио по презимену на улици, док сам га ја

издалека пратио, као прикован, и тако сам му дознао

презиме. Други пут сам га пратио до самог стана и ту

сам, за десет копејки, дознао од вратара: где станује,

на ком спрату, сам или још с неким итд. — једном

речју, све што се може дознати од вратара.

Једног јутра пало ми је на памет да напишем

приповетку и опишем тог официра у сатиричном

облику, да насликам његову карикатуру, иако дотад

нисам никада писао. Са насладом сам писао ту

приповетку. Изобличио сам га, чак и оклеветао; у

почетку сам презиме тако удесио да се одмах могло

познати, али после сам зрело размислио, променио

име, и тако послао причу у „Отаџбинске записе".

Међутим, тада у часопису још није било сатире, и

моју приповетку нису објавили. Било ми је небично

криво.

Sometimes I was positively choked with resentment. At

last I determined to challenge my enemy to a duel. I

composed a splendid, charming letter to him, imploring him

to apologise to me, and hinting rather plainly at a duel in

case of refusal. The letter was so composed that if the

Понекад ме је бес просто гушио. Најзад сам одлучио

да свог противника позовем на двобој. Написао сам

му дивно, привлачно писмо, молећи га да ми се

извини; а у случају да одбије, отворено сам

наговестио двобој. Писмо је било тако написано да би


officer had had the least understanding of the sublime and

the beautiful he would certainly have flung himself on my

neck and have offered me his friendship. And how fine that

would have been! How we should have got on together! "He

could have shielded me with his higher rank, while I could

have improved his mind with my culture, and, well ... my

ideas, and all sorts of things might have happened." Only

fancy, this was two years after his insult to me, and my

challenge would have been a ridiculous anachronism, in

spite of all the ingenuity of my letter in disguising and

explaining away the anachronism. But, thank God (to this

day I thank the Almighty with tears in my eyes) I did not

send the letter to him. Cold shivers run down my back when

I think of what might have happened if I had sent it.

официр, кад би иоле схватао „дивно и узвишено",

обавезно потрчао да ми падне у загрљај и предложи

пријатељство. И, како би то било лепо! Како бисмо

нас двојица лепо живели! „Он би мене штитио својим

достојанственим погледом, а ја бих њега оплеменио

својим образовањем па и... идејама, и много штошта

би могло бити!" Замислите само: од увреде коју ми је

нанео прошло је било већ две године, и мој позив на

двобој испао је најглупљи анахронизам, упркос свој

вештини с којом је било написано моје писмо, које је

објашњавало и прикривало тај анахронизам. Али,

хвала богу (и до данас са сузама у очима захваљујем

свевишњем), нисам послао писмо. Кожа ми се јежи

кад се сетим шта се све могло изродити да сам га

послао.

And all at once I revenged myself in the simplest way, by

a stroke of genius! A brilliant thought suddenly dawned

upon me. Sometimes on holidays I used to stroll along the

sunny side of the Nevsky about four o'clock in the

afternoon. Though it was hardly a stroll so much as a series

of innumerable miseries, humiliations and resentments; but

no doubt that was just what I wanted. I used to wriggle

along in a most unseemly fashion, like an eel, continually

moving aside to make way for generals, for officers of the

guards and the hussars, or for ladies. At such minutes there

used to be a convulsive twinge at my heart, and I used to

feel hot all down my back at the mere thought of the

wretchedness of my attire, of the wretchedness and

abjectness of my little scurrying figure. This was a regular

martyrdom, a continual, intolerable humiliation at the

thought, which passed into an incessant and direct

sensation, that I was a mere fly in the eyes of all this world,

a nasty, disgusting fly -- more intelligent, more highly

developed, more refined in feeling than any of them, of

course -- but a fly that was continually making way for

everyone, insulted and injured by everyone. Why I inflicted

this torture upon myself, why I went to the Nevsky, I don't

know. I felt simply drawn there at every possible

opportunity.

И одједном... изненада сам се осветио на најпростији

и најгенијалнији начин! Изненада ми је синула светла

мисао... Понекад сам празником излазио после три

сата на Невски проспект и шетао по сунчаној страни.

Управо, нисам шетао, већ преживљавао безбројне

муке и понижења, да ми се жуч изливала; али, то ми

је, изгледа, и требало. Мувао сам се смешно и јадно

између пролазника, и стално склањао с пута час

генералима, час гардијским коњичким официрима,

час госпођама; у тим тренуцима осећао сам грчевите

болове у срцу, и вреле жмарке по леђима од саме

помисли на изглед мог одела и баналност моје

узмуване појаве. То су биле паклене муке, непрекидно

и неиздржљиво понижење од мисли која је прелазила

у осећање да сам обична мува пред целим тим светом;

одвратна и непотребна мува — паметнија од свих, од

свих образованија и племенитија, то се већ само по

себи разуме — али ипак мува која се пред свима

склања и коју сви понижавају и вређају. Зашто сам

товарио на себе ту муку, зашто сам ишао на Невски

— не знам? Нешто ме је вукло тамо кад год сам имао

прилике да изађем.

Already then I began to experience a rush of the

enjoyment of which I spoke in the first chapter. After my

affair with the officer I felt even more drawn there than

before: it was on the Nevsky that I met him most frequently,

there I could admire him. He, too, went there chiefly on

holidays, He, too, turned out of his path for generals and

persons of high rank, and he too, wriggled between them

like an eel; but people, like me, or even better dressed than

me, he simply walked over; he made straight for them as

though there was nothing but empty space before him, and

never, under any circumstances, turned aside. I gloated over

my resentment watching him and ... always resentfully

made way for him. It exasperated me that even in the street I

could not be on an even footing with him.

Тада сам већ почео да осећам плиму оних уживања о

којима сам говорио у првој глави. После случаја са

официром још јаче ме је почело да вуче тамо: на

Невском сам га најчешће и сретао, тамо сам могао да

га са уживањем посматрам. И он је о празницима

шетао туда. Мада се, као и ја, склањао пред

генералима и достојанственим особама и исто тако се

окретно мувао између њих, ипак је такве као ја, па и

боље од мене, просто газио; имао је право на њих, као

да је пред њим празан простор, и ни у ком случају се

није склањао с пута. Ја сам се опијао својом злобом

гледајући га и... увек му се са бесом у души склањао с

пута. Мучило ме је то што чак ни на улици нисам с

њим на равној нози.

"Why must you invariably be the first to move aside?" I

kept asking myself in hysterical rage, waking up sometimes

at three o'clock in the morning. "Why is it you and not he?

There's no regulation about it; there's no written law. Let the

making way be equal as it usually is when refined people

„Зашто се ти обавезно први склањаш?" досађивао сам

себи обузет бесом, будећи се некад пре три сата

ујутру. „Зашто баш ти, а не он? Јер бар за то закон не

постоји, то нигде није написано? Добро де, нека буде

подједнако, као што обично бива кад се сретну


meet; he moves half-way and you move half-way; you pass

with mutual respect."

васпитани људи: он уступа половину пута и ти

половину, и пролазите поштујући један другог."

But that never happened, and I always moved aside, while

he did not even notice my making way for him. And lo and

behold a bright idea dawned upon me! "What," I thought,

"if I meet him and don't move on one side? What if I don't

move aside on purpose, even if I knock up against him?

How would that be?" This audacious idea took such a hold

on me that it gave me no peace. I was dreaming of it

continually, horribly, and I purposely went more frequently

to the Nevsky in order to picture more vividly how I should

do it when I did do it. I was delighted. This intention

seemed to me more and more practical and possible.

Али није било тако, већ сам ја скретао, а он није ни

примећивао да му се склањам с пута. И одједном ме

озари дивна мисао. „А како би било", помислио сам,

„да... се не склоним кад се сретнемо? Намерно да се

не склоним, па макар га и гурнуо; а, како би то

испало?" Та дрска мисао тако ме је мало-помало

обузела да ми није давала мира. Стално сам сањао о

томе, страсно, и за инат све чешће ишао на Невски да

бих још јасније замислио како ће изгледати кад то

будем урадио. Био сам одушевљен. Све више ми је та

намера изгледала могућа и вероватна.

"Of course I shall not really push him," I thought, already

more good-natured in my joy. "I will simply not turn aside,

will run up against him, not very violently, but just

shouldering each other -- just as much as decency permits. I

will push against him just as much as he pushes against

me."

At last I made up my mind completely. But my preparations

took a great deal of time. To begin with, when I carried out

my plan I should need to be looking rather more decent, and

so I had to think of my get-up. "In case of emergency, if, for

instance, there were any sort of public scandal (and the

public there is of the most recherché: the Countess walks

there; Prince D. walks there; all the literary world is there), I

must be well dressed; that inspires respect and of itself puts

us on an equal footing in the eyes of the society."

„Наравно, нећу баш сасвим да га гурнем", мислио сам,

већ унапред постајући добар од радости, „већ онако,

просто се нећу склонити, сударићу се с њим, али не да

заболи, већ онако, раме о раме, управо толико колико

је дозвољено у границама пристојности; колико он

мене удари, толико и ја њега."

Најзад сам се коначно одлучих Али припреме су ми

одузеле врло много времена. Пре свега, за време

извођења тог потхвата морао сам изгледати што

пристојније, наиме, морао сам се побринути за одело.

„За сваки случај, ако дође до јавног скандала (а

публика је на том месту необично фина: ту шета

грофица, па кнез Д. и цела књижевност), треба бити

лепо одевен; то импонује, и одмах ћемо на известан

начин бити изједначени у очима вишег друштва."

With this object I asked for some of my salary in advance,

and bought at Tchurkin's a pair of black gloves and a decent

hat. Black gloves seemed to me both more dignified and

bon tonthan the lemon-coloured ones which I had

contemplated at first. "The colour is too gaudy, it looks as

though one were trying to be conspicuous," and I did not

take the lemon-coloured ones. I had got ready long

beforehand a good shirt, with white bone studs; my overcoat

was the only thing that held me back. The coat in itself was

a very good one, it kept me warm; but it was wadded and it

had a raccoon collar which was the height of vulgarity. I

had to change the collar at any sacrifice, and to have a

beaver one like an officer's. For this purpose I began visiting

the Gostiny Dvor and after several attempts I pitched upon a

piece of cheap German beaver. Though these German

beavers soon grow shabby and look wretched, yet at first

they look exceedingly well, and I only needed it for the

occasion. I asked the price; even so, it was too expensive.

After thinking it over thoroughly I decided to sell my

raccoon collar. The rest of the money -- a considerable sum

for me, I decided to borrow from Anton Antonitch

Syetotchkin, my immediate superior, an unassuming person,

though grave and judicious. He never lent money to anyone,

but I had, on entering the service, been specially

recommended to him by an important personage who had

got me my berth. I was horribly worried. To borrow from

Anton Antonitch seemed to me monstrous and shameful. I

did not sleep for two or three nights. Indeed, I did not sleep

well at that time, I was in a fever; I had a vague sinking at

my heart or else a sudden throbbing, throbbing, throbbing!

У том циљу узео сам плату унапред и купио црне

рукавице и солидан шешир код Чуркина. Црне

рукавице су ми изгледале солидније и отменије него

жућкасте, које сам раније прижељкивао. „Боја је

сувише упадљива и некако сувише истиче човека",

зато нисам узео жућкасте. Лепу кошуљу са коштаним

дугметима одавно сам већ био набавио — али због

шињела сам дуго чекао. У ствари, он није био рђав, и

био је топао; само, био је постављен ватом, а

оковратник је био од ракуна, што је изгледало већ и

сувише лакејски. Требало је по сваку цену променити

оковратник, набавити дабров, као што носе официри.

Због тога сам почео да обилазим радње и после

неколико покушаја наиђем на јефтину немачку

дабровину. Иако се те немачке кожице брзо отрцају и

добију веома јадан изглед, у почетку, док су нове,

изгледају ипак сасвим пристојно; а мени је све то

само и требало за једанпут. Упитао сам за цену: ипак

је било скупо. После озбиљног размишљања одлучио

сам да продам свој стари оковратник, а суму која ми

је недостајала, и која је за мене била крупна, решио

сам да измолим од Антона Антонича Сјеточкина, мог

старешине, човека смерног, озбиљног и трезвеног,

који никоме није давао новац на зајам, али коме је

једна значајна личност мене нарочито била

препоручила приликом мог ступања у службу.

Страшно сам се мучио. Изгледало ми је чудовишно и

зазорно да тражим новац од Антона Антонича. Две-

три ноћи нисам ока склопио — уопште узев, тада сам

мало спавао, имао сам грозницу, срце ми је некако


Anton Antonitch was surprised at first, then he frowned,

then he reflected, and did after all lend me the money,

receiving from me a written authorisation to take from my

salary a fortnight later the sum that he had lent me.

подмукло замирало, или би одједном почело да лупа,

лупа...

Антон Антонович се у почетку зачудио, онда се

намрштио, затим промислио, и дао ми ипак новац на

зајам, пошто је претходно узео од мене признаницу с

правом да после три недеље дана исплати дуг од моје

плате.

In this way everything was at last ready. The handsome

beaver replaced the mean-looking raccoon, and I began by

degrees to get to work. It would never have done to act

offhand, at random; the plan had to be carried out skilfully,

by degrees.

But I must confess that after many efforts I began to

despair: we simply could not run into each other. I made

every preparation, I was quite determined -- it seemed as

though we should run into one another directly -- and before

I knew what I was doing I had stepped aside for him again

and he had passed without noticing me. I even prayed as I

approached him that God would grant me determination.

One time I had made up my mind thoroughly, but it ended

in my stumbling and falling at his feet because at the very

last instant when I was six inches from him my courage

failed me. He very calmly stepped over me, while I flew on

one side like a ball. That night I was ill again, feverish and

delirious.

Тако је, најзад, све било готово; лепа дабровина

заменила је отрцаног ракуна, и ја сам почео полако да

приступам делу. Нисам се могао одлучити одмах и

непромишљено. Требало је ту ствар вешто и натенане

удесити.

Признајем да сам после многобројних покушаја почео

да очајавам: никако да се сударимо, и то ти је! Ако се

ја нисам припремао, и намеравао — није море слано!

Учини ми се, ево, сад, сад ћемо се сударитм, а кад

погледам — опет се ја склоним, а он прође и мене

уопште не примети. Идући му у сусрет, чак сам и

молитве читао, само да ми бог да одлучности. Једном

сам се већ сасвим био решио, али све се свршило тиме

што сам му се заплео међу ноге зато што сам у

последњем тренутку, на неколико сантиметара од

њега, изгубио смелост. Ои је сасвим мирно прешао

преко мене, а ја сам као лопта одлетео у страну. Те

сам ноћи био у грозници и бунилу.

And suddenly it ended most happily. The night before I

had made up my mind not to carry out my fatal plan and to

abandon it all, and with that object I went to the Nevsky for

the last time, just to see how I would abandon it all.

Suddenly, three paces from my enemy, I unexpectedly made

up my mind -- I closed my eyes, and we ran full tilt,

shoulder to shoulder, against one another! I did not budge

an inch and passed him on a perfectly equal footing! He did

not even look round and pretended not to notice it; but he

was only pretending, I am convinced of that. I am

convinced of that to this day! Of course, I got the worst of it

-- he was stronger, but that was not the point. The point was

that I had attained my object, I had kept up my dignity, I

had not yielded a step, and had put myself publicly on an

equal social footing with him.

I returned home feeling that I was fully avenged for

everything. I was delighted. I was triumphant and sang

Italian arias. Of course, I will not describe to you what

happened to me three days later; if you have read my first

chapter you can guess for yourself. The officer was

afterwards transferred; I have not seen him now for fourteen

years. What is the dear fellow doing now? Whom is he

walking over?

Изненада — све се завршило да не може бити боље.

Ноћу уочи тог догађаја коначно сам одлучио да не

остварујем своју штетну намеру, да се свега оканем, и

с том мишљу сам изишао на Невски да видим како ћу

свега да се оканем... Одједном, на три корака од мог

непријатеља, неочекивано сам се решио, зажмурио, и

— ми се снажно сударисмо раме у раме. Нисам се

склонио ни за педаљ, прошао сам потпуно

равноправно! Он се чак није ни осврнуо, направио се

да не види, али се само тако направио, у то сам

убеђен! И сад тврдо верујем! Наравно, ја сам опет

извукао дебљи крај, јер је он јачи, али није у томе

ствар. Главно је да сам постигао циљ, очувао

достојанство, нисам попустио ни за корак и јавно сам

показао да смо на равној нози у друштвеном смислу.

Вратио сам се кући са осећањем да сам се осветио за

све. Био сам усхићен. Ликовао сам и певао

италијанске арије. Наравно, нећу вам описати шта се

догодило са мном после три дана; ако сте читали моју

прву главу „подземље", можете се и сами досетити.

Официра су касније некуд преместили; већ неких

четрнаест година нисам га видео. Шта ли сада ради,

драги мој? Кога ли сада гази?

II II

But the period of my dissipation would end and I always

felt very sick afterwards. It was followed by remorse -- I

tried to drive it away; I felt too sick. By degrees, however, I

grew used to that too. I grew used to everything, or rather I

voluntarily resigned myself to enduring it. But I had a

means of escape that reconciled everything -- that was to

Али, прошло је време мог ситног разврата и мени се

од свега страшно смучило. Наваљивало је кајање, а ја

сам га терао, и сувише ми се смучило. Мало-помало,

ја сам се и на то навикао. На све сам се навикавао,

управо, нисам се баш навикао, већ некако добровољно

пристао да подносим. Међутим, ја сам имао излаз који


find refuge in "the sublime and the beautiful," in dreams, of

course.

I was a terrible dreamer, I would dream for three months on

end, tucked away in my corner, and you may believe me

that at those moments I had no resemblance to the

gentleman who, in the perturbation of his chicken heart, put

a collar of German beaver on his great-coat. I suddenly

became a hero. I would not have admitted my six-foot

lieutenant even if he had called on me. I could not even

picture him before me then. What were my dreams and how

I could satisfy myself with them -- it is hard to say now, but

at the time I was satisfied with them. Though, indeed, even

now, I am to some extent satisfied with them.

Dreams were particularly sweet and vivid after a spell of

dissipation; they came with remorse and with tears, with

curses and transports. There were moments of such positive

intoxication, of such happiness, that there was not the

faintest trace of irony within me, on my honour. I had faith,

hope, love. I believed blindly at such times that by some

miracle, by some external circumstance, all this would

suddenly open out, expand; that suddenly a vista of suitable

activity -- beneficent, good, and, above all, ready made

(what sort of activity I had no idea, but the great thing was

that it should be all ready for me) -- would rise up before me

-- and I should come out into the light of day, almost riding

a white horse and crowned with laurel.

Anything but the foremost place I could not conceive for

myself, and for that very reason I quite contentedly

occupied the lowest in reality. Either to be a hero or to

grovel in the mud -- there was nothing between. That was

my ruin, for when I was in the mud I comforted myself with

the thought that at other times I was a hero, and the hero

was a cloak for the mud: for an ordinary man it was

shameful to defile himself, but a hero was too lofty to be

utterly defiled, and so he might defile himself.

lt is worth noting that these attacks of the "sublime and the

beautiful" visited me even during the period of dissipation

and just at the times when I was touching the bottom. They

came in separate spurts, as though reminding me of

themselves, but did not banish the dissipation by their

appearance. On the contrary, they seemed to add a zest to it

by contrast, and were only sufficiently present to serve as an

appetising sauce. That sauce was made up of contradictions

and sufferings, of agonising inward analysis, and all these

pangs and pin-pricks gave a certain piquancy, even a

significance to my dissipation -- in fact, completely

answered the purpose of an appetising sauce. There was a

certain depth of meaning in it. And I could hardly have

resigned myself to the simple, vulgar, direct debauchery of a

clerk and have endured all the filthiness of it. What could

have allured me about it then and have drawn me at night

into the street? No, I had a lofty way of getting out of it all.

је све мирио повући се у „све дивно и узвишено",

наравно, у сновима.

Сањарио сам страховито много, по три месеца

узастопце, не излазећи из свог ћумеза и, верујте ми, у

тим тренуцима нисам личио на оног господина који је

у пометњи свог зечјег срца пришивао швапску

дабровину на јаку свог шињела. Одједном сам

постајао јунак. Мог горостасног поручника не бих

тада ни у посету примио. Нисам могао чак ни да га

замислим. Какви су били моји снови и како сам се

могао задовољити њима тешко ми је сада да објасним.

али тада сам се тиме задовољавао. Додуше, ја се још и

данас делимично задовољавам.

Снови су ме нарочито слатко и снажно обузимали

после разврата — и то са кајањем и сузама,

проклињањем и одушевљавањем. Преживљавао сам

тренутке таквог заноса и среће да у души, кунем вам

се, нисам осећао ни капљу сарказма. Имао сам веру,

наду и љубав, У томе и јесте ствар што сам тада слепо

веровао да ће се све неким чудом и спољним

околностима одједном разведрити и раширити, да ће

се указати преда мном хоризонт делатности која ми

одговара, благотворне, дивне и, што је најважније,

делатности сасвим одређене (какве управо никад

нисам знао — али главно је, сасвим одређене). И тад

бих се одједном појавио у божјем свету, малтене на

белом коњу и са ловоровим венцем на глави.

Другоразредну улогу нисам могао ни да замислим,

зато сам у стварносги мирне душе примао последњу.

Или јунак или гад, средине нема. То ме је и

упропастило — што сам се у блату тешио тиме да сам

у друго време јунак, а јунак је искупљивао

прљавштину. Обичног човека је, дакле, срамота да се

прља, а јунак стоји и сувише високо да би се могао

упрљати — према томе: може се прљати.

Занимљиво је да су ме плиме „свега дивног и

узвишеног" обузимале и за време разврата, и то баш

онда кад сам био на самом дну наилазиле су као

усамљени таласи, као да подсећају на себе и не

искорењују разврат, напротив, као да га још оживљују

својим контрастом и зато долазе баш у пуној мери

колико је потребно за добар сос. Тај сос се састојао из

противречности и патњи, из болне унутарње анализе;

и све те велике и мале муке давале су мом разврату

неку пикантност, чак и смисао једном речју, потпуно

су испуњавале дужност доброг соса. Све је то имало

чак и извесну дубину. Зар бих ја и могао пристати на

баналан, просто писарски ситни разврат и поднети сву

ту прљавштину! Шта би ме тада могло саблазнити у

том разврату и мамити ме ноћу на улицу! Не, господо,

ја сам имао племенит изговор за све...

And what loving-kindness, oh Lord, what loving-kindness

I felt at times in those dreams of mine! in those "flights into

the sublime and the beautiful"; though it was fantastic love,

though it was never applied to anything human in reality,

yet there was so much of this love that one did not feel

А колико сам љубави, господо, колико сам љубави

преживљавао у својим сновима, у том „повлачењу у

све дивно и узвишено", додуше, фантастичне љубави,

које се никад нису пренеле па нешто људско у

стварности, али толико је много било те љубави да


afterwards even the impulse to apply it in reality; that would

have been superfluous. Everything, however, passed

satisfactorily by a lazy and fascinating transition into the

sphere of art, that is, into the beautiful forms of life, lying

ready, largely stolen from the poets and novelists and

adapted to all sorts of needs and uses. I, for instance, was

triumphant over everyone; everyone, of course, was in dust

and ashes, and was forced spontaneously to recognise my

superiority, and I forgave them all. I was a poet and a grand

gentleman, I fell in love; I came in for countless millions

and immediately devoted them to humanity, and at the same

time I confessed before all the people my shameful deeds,

which, of course, were not merely shameful, but had in

them much that was "sublime and beautiful" something in

the Manfred style. Everyone would kiss me and weep (what

idiots they would be if they did not), while I should go

barefoot and hungry preaching new ideas and fighting a

victorious Austerlitz against the obscurantists. Then the

band would play a march, an amnesty would be declared,

the Pope would agree to retire from Rome to Brazil; then

there would be a ball for the whole of Italy at the Villa

Borghese on the shores of Lake Como, Lake Como being

for that purpose transferred to the neighbourhood of Rome;

then would come a scene in the bushes, and so on, and so on

-- as though you did not know all about it?

You will say that it is vulgar and contemptible to drag all

this into public after all the tears and transports which I have

myself confessed. But why is it contemptible? Can you

imagine that I am ashamed of it all, and that it was stupider

than anything in your life, gentlemen? And I can assure you

that some of these fancies were by no means

badly composed.... It did not all happen on the shores of

Lake Como. And yet you are right -- it really is vulgar and

contemptible. And most contemptible of all it is that now I

am attempting to justify myself to you. And even more

contemptible than that is my making this remark now. But

that's enough, or there will be no end to it; each step will be

more contemptible than the last....

затим нисам ни осећао потребу да је у стварности

излијем: то би била сувишна раскош. Све се,

уосталом, срећно свршавало лењим и опојним

преласком на уметност то јест прелазом ка красним

облицима живота и битисања, потпуно завршеним,

украденим од песника и романтичара, и прилагођеним

разноразним захтевима. На пример, ликујем над

свима; разуме се, сви су преда мном пали у прашину и

приморани да добровољно признају све моје врлине а

ја им онда свима опраштам. Заљубљујем се као чувен

песник и коморник, добијам небројене милионе, и

одмах их поклањам људском роду, а истовремено

исповедам пред целим народом своје срамоте које,

наравно, нису просто срамоте, већ садрже у себи

веома много „дивног и узвишеног'', нечег

манфредовског. Сви плачу и љубе ме (иначе би били

будале), а ја одлазим бос и гладан да проповедам нове

идеје, и побеђујем назадњаке код Аустерлица. Затим

одјекује марш, објављује се амнестија, папа пристаје

да из Рима оде у Бразил; затим бал за целу Италију у

вили Боргезе, на обали језера Комо, пошто се језеро

Комо за тај случај преноси у Рим; затим сцена у

жбуњу, итд., итд, — тобоже не знате!

Рећи ћете да је банално и подло износити све то сад

на пијацу, сад, после толиких заноса и суза које сам

сам признао. Зашто да је подло? Зар мислите, господо,

да се ја стидим тога и да је све то глупље од било чега

у вашем животу! Поред тога, верујте, понешто и није

било баш тако рђаво смишљено... Није се баш све

одигравало на језеру Комо. Уосталом, ви сте у праву:

заиста је све тривијално и подло. А најподлије је то

што сам почео пред вама да се правдам и још подлије

што чиним баш ову примедбу. Уосталом, доста!

Иначе никад краја: биће све једно подлије од другог...

I could never stand more than three months of dreaming at

a time without feeling an irresistible desire to plunge into

society. To plunge into society meant to visit my superior at

the office, Anton Antonitch Syetotchkin. He was the only

permanent acquaintance I have had in my life, and I wonder

at the fact myself now. But I only went to see him when that

phase came over me, and when my dreams had reached

such a point of bliss that it became essential at once to

embrace my fellows and all mankind; and for that purpose I

needed, at least, one human being, actually existing. I had to

call on Anton Antonitch, however, on Tuesday -- his at-

home day; so I had always to time my passionate desire to

embrace humanity so that it might fall on a Tuesday.

Дуже од три месеца нисам никако могао непрекидло

да сањам, и почео бих да осећам неодољиву потребу

да се вратим у друштво. Заронити у друштво значило

је за мене отићи у посету мом шефу канцеларије,

Антону Антоничу Сјеточкину. То је био мој једини

стални познаник у току целог живота; данас се и сам

томе чудим. Али, и к њему сам одлазио само онда кад

би наступио одређен период и моји снови достизали

до такве среће да ми је неизоставно било потребно да

се загрлим са свим људима и са целим човечанством;

а за то је требало имати бар једног живог човека,

човека који стварно постоји. До Антона Антонича

могло се ићи само уторком (његов дан); према томе,

морао сам и потребу да се загрлим са целим

човечанством подешавати увек према уторку.

This Anton Antonitch lived on the fourth storey in a house

in Five Corners, in four low-pitched rooms, one smaller

than the other, of a particularly frugal and sallow

appearance. He had two daughters and their aunt, who used

to pour out the tea. Of the daughters one was thirteen and

Тај Антон Антонич становао је код Пет углова, на

четвртом спрату, у четири мале собице, све једна

мања од друге, и изгледале су врло сиротињске. Имао

је у кући две кћери и њихову тетку, која је увек

служила чај. Једна кћи је имала тринаест, а друга


another fourteen, they both had snub noses, and I was

awfully shy of them because they were always whispering

and giggling together. The master of the house usually sat in

his study on a leather couch in front of the table with some

grey-headed gentleman, usually a colleague from our office

or some other department. I never saw more than two or

three visitors there, always the same. They talked about the

excise duty; about business in the senate, about salaries,

about promotions, about His Excellency, and the best means

of pleasing him, and so on. I had the patience to sit like a

fool beside these people for four hours at a stretch, listening

to them without knowing what to say to them or venturing

to say a word. I became stupefied, several times I felt

myself perspiring, I was overcome by a sort of paralysis; but

this was pleasant and good for me. On returning home I

deferred for a time my desire to embrace all mankind.

четрнаест година, обе прћастих носева, — оне су ме

страшно збуњивале зато што су стално нешто

шапутале и кикотале се. Домаћин је обично седео у

кабинету, на кожном дивану, за столом, са неким

седим гостом, чиновником из нашег или чак из другог

надлештва. Више од два-три госта, и увек иста, нисам

видео никад. Разговарали су о порези, о расправама у

Сенату, о платама, о унапређењима, о његовом

превасходству, о начину да се човек допадне итд. Био

сам стрпљив да одседим као будала по три-четири

сата поред тих људи слушајући их, док сам нисам

смео ни умео ни о чему да заподенем разговор с

њима. Просто бих заглупавио, по неколико пута бих

се презнојавао, нада мном би лебдела парализа; али,

то је било и добро, и корисно. Кад бих се вратио кући,

ја бих за неко време; одлагао жељу да се загрлим са

целим човечанством.

I had however one other acquaintance of a sort, Simonov,

who was an old schoolfellow. I had a number of

schoolfellows, indeed, in Petersburg, but I did not associate

with them and had even given up nodding to them in the

street. I believe I had transferred into the department I was

in simply to avoid their company and to cut off all

connection with my hateful childhood. Curses on that

school and all those terrible years of penal servitude! In

short, I parted from my schoolfellows as soon as I got out

into the world. There were two or three left to whom I

nodded in the street. One of them was Simonov, who had in

no way been distinguished at school, was of a quiet and

equable disposition; but I discovered in him a certain

independence of character and even honesty I don't even

suppose that he was particularly stupid. I had at one time

spent some rather soulful moments with him, but these had

not lasted long and had somehow been suddenly clouded

over. He was evidently uncomfortable at these

reminiscences, and was, I fancy, always afraid that I might

take up the same tone again. I suspected that he had an

aversion for me, but still I went on going to see him, not

being quite certain of it.

Имао сам, додуше, још једног познаника, Симонова,

свог бившег школског друга. Имао сам много

школских другова у Петрограду, али нисам с њима

одржавао пријатељство, чак сам престао и да се

поздрављам с њима на улици. Можда сам само зато и

прешао у друго надлештво да не будем заједно с

њима, и да одједном прекинем са целим својим

мрским детињством. Нека је проклета и та школа, то

ужасно доба робијања! Једном речју, разишао сам се

са друговима чим сам изишао на слободу. Остало их

је двојица-тројица са којима сам се поздрављао при

сусрету. Међу њима је био и Симонов, који се у

школи није ничим одликовао: био је миран и

сталожен, али ја сам у њему опазио извесну

независност карактера, и чак поштење. Мислим чак да

није био много ограничен. Ми смо некад имали

светлих тренутака, само нису дуго трајали — некако

их је одједном попала магла и тама. Њему су, изгледа,

те успомене падале тешко, и чини ми се да се све

бојао да не пређем на ранији тон. Наслућивао сам да

сам му одвратан, али ипак сам га посећивао, јер нисам

био још у то потпуно убеђен.

And so on one occasion, unable to endure my solitude and

knowing that as it was Thursday Anton Antonitch's door

would be closed, I thought of Simonov. Climbing up to his

fourth storey I was thinking that the man disliked me and

that it was a mistake to go and see him. But as it always

happened that such reflections impelled me, as though

purposely, to put myself into a false position, I went in. It

was almost a year since I had last seen Simonov.

Ето тако, једног четвртка, кад нисам могао да

поднесем своју усамљеност, а знајући да су четвртком

код Антона Антонича врата затворена, сетио сам се

Симонова. Пењући се на четврти спрат до њега,

мислио сам управо о томе да сам том господину увек

на терету и да је боље да не идем. Али како је увек

тако испадало да су ме слична размишљања баш

подстицала да западнем у двосмислене ситуације —

ушао сам. Скоро је година дана прошла од мог

последњег виђења са Симоновим.

III III

I found two of my old schoolfellows with him. They

seemed to be discussing an important matter. All of them

took scarcely any notice of my entrance, which was strange,

for I had not met them for years. Evidently they looked

upon me as something on the level of a common fly. I had

Код њега сам затекао још двојицу својих школских

другова. Расправљали су, очигледно, о врло важној

ствари. На мој долазак ниједан од њих није обратио

скоро никакву пажњу, што је било доста чудно, јер се

нисам виђао с њима читаве године. Очигледно су ме


not been treated like that even at school, though they all

hated me. I knew, of course, that they must despise me now

for my lack of success in the service, and for my having let

myself sink so low, going about badly dressed and so on --

which seemed to them a sign of my incapacity and

insignificance. But I had not expected such contempt.

Simonov was positively surprised at my turning up. Even in

old days he had always seemed surprised at my coming. All

this disconcerted me: I sat down, feeling rather miserable,

and began listening to what they were saying.

сматрали за обичну муву. Тако ме нису третирали ни

у школи, мада су ме тамо сви мрзели. Ја сам, наравно,

схватио да су ме морали сада презирати због неуспеха

у служби, а и зато што сам се и сувише запустио,

носио похабано одело, и још друго — што је све у

њиховим очима значило неки доказ моје

неспособности и сићушног значаја. Али ипак, нисам

очекивао такво презрење. Симонов се чак зачудио

мом доласку. Он се и раније увек некако чудио мом

доласку. Све ме је то збунило и запрепастило; сео сам

доста тужан и почео да слушам о чему расправљају.

They were engaged in warm and earnest conversation

about a farewell dinner which they wanted to arrange for the

next day to a comrade of theirs called Zverkov, an officer in

the army, who was going away to a distant province. This

Zverkov had been all the time at school with me too. I had

begun to hate him particularly in the upper forms. In the

lower forms he had simply been a pretty, playful boy whom

everybody liked. I had hated him, however, even in the

lower forms, just because he was a pretty and playful boy.

He was always bad at his lessons and got worse and worse

as he went on; however, he left with a good certificate, as he

had powerful interests. During his last year at school he

came in for an estate of two hundred serfs, and as almost all

of us were poor he took up a swaggering tone among us. He

was vulgar in the extreme, but at the same time he was a

good-natured fellow, even in his swaggering.

In spite of superficial, fantastic and sham notions of honour

and dignity, all but very few of us positively grovelled

before Zverkov, and the more so the more he swaggered.

And it was not from any interested motive that they

grovelled, but simply because he had been favoured by the

gifts of nature. Moreover, it was, as it were, an accepted

idea among us that Zverkov was a specialist in regard to tact

and the social graces. This last fact particularly infuriated

me. I hated the abrupt self-confident tone of his voice, his

admiration of his own witticisms, which were often

frightfully stupid, though he was bold in his language; I

hated his handsome, but stupid face (for which I would,

however, have gladly exchanged my intelligent one), and

the free-and-easy military manners in fashion in the

"'forties." I hated the way in which he used to talk of his

future conquests of women (he did not venture to begin his

attack upon women until he had the epaulettes of an officer,

and was looking forward to them with impatience), and

boasted of the duels he would constantly be fighting.

I remember how I, invariably so taciturn, suddenly fastened

upon Zverkov, when one day talking at a leisure moment

with his schoolfellows of his future relations with the fair

sex, and growing as sportive as a puppy in the sun, he all at

once declared that he would not leave a single village girl

on his estate unnoticed, that that was his droit de seigneur,

and that if the peasants dared to protest he would have them

all flogged and double the tax on them, the bearded rascals.

Our servile rabble applauded, but I attacked him, not from

compassion for the girls and their fathers, but simply

because they were applauding such an insect. I got the better

Водио се озбиљан и чак ватрен разговор о

опроштајном ручку који су ова господа хтела сутра

заједно да приреде свом другу Зверкову, официру,

који је одлазио некуд у провинцију. М'сје Зверков био

је у току целог школовања и мој школски друг.

Нарочито сам га почео мрзети у вишим разредима. У

нижим разредима био је само лепушкаст, несташан

дечко, кога су сви волели. Ја сам га, додуше, мрзео

већ и у нижим разредима, и управо зато што је био

леп и несташан. Увек је слабо учио — и што даље, све

горе, — међутим, добро је свршио школу зато што је

имао протекцију. У току последње године у нашој

школи добио је у наследство двеста душа, а како смо

сви ми били сиротиња, он поче пред нама да се

размеће. Био је то до крајности баналан тип, али ипак

добар дечко, чак и тада кад се разметао.

Међутим, без обзира на фантастичне и фразерске

форме у којима смо ми тада замишљали част и понос,

сви наши, сем малог броја, улагивали су се Зверкову,

и утолико више уколико се он више разметао. И нису

му се улагивали због неке користи, већ зато што је

био човек кога је природа обасула својим даровима.

Поред тога, међу нама је било уобичајено да Зверкова

сматрамо као специјалисту у области вештине и лепих

манира. Ово последње ме је нарочито љутило. Мрзео

сам продоран звук његовог самоувереног гласа,

обожавање својих властитих духовитости, које су

испадале врло глупе, мада је имао оштар језик; мрзео

сам његово лепо али приглупо лице (за које бих,

међутим, врло радо променио своје паметно) и

ноншалантне официрске манире људи четрдесетих

година. Мрзео сам оно што је причао о својим

будућим успесима код жена (није се усуђивао да

почне са женама док још нема официрске еполете, и

нестрпљиво их је очекивао) и о томе како ће сваког

тренутка излазити на двобој.

Сећам се како сам се, увек ћутљив, неочекивано

посвађао са Зверковим кад је једном, у слободно

време, причајући са друговима о јагодама и разигран

као мало штене на сунцу, одједном изјавио да ниједну

младу сељанку у свом селу неће оставити на миру, да

је то — droit de seigneur), а сељаке ће, ако се усуде да

се буне, све одреда ишибати и свима, тим брадатим

гадовима, одредити двоструки намет. Напги простаци

су аплаудирали Зверкову — а ја се посвађах с њим,

само не из жалости према девојкама и њиховим

очевима, већ зато што су толико пљескали таквом


of him on that occasion, but though Zverkov was stupid he

was lively and impudent, and so laughed it off, and in such

a way that my victory was not really complete; the laugh

was on his side. He got the better of me on several

occasions afterwards, but without malice, jestingly,

casually. I remained angrily and contemptuously silent and

would not answer him.

When we left school he made advances to me; I did not

rebuff them, for I was flattered, but we soon parted and

quite naturally. Afterwards I heard of his barrack-room

success as a lieutenant, and of the fast life he was leading.

Then there came other rumours -- of his successes in the

service. By then he had taken to cutting me in the street, and

I suspected that he was afraid of compromising himself by

greeting a personage as insignificant as me. I saw him once

in the theatre, in the third tier of boxes. By then he was

wearing shoulder-straps. He was twisting and twirling

about, ingratiating himself with the daughters of an ancient

General. In three years he had gone off considerably, though

he was still rather handsome and adroit. One could see that

by the time he was thirty he would be corpulent. So it was

to this Zverkov that my schoolfellows were going to give a

dinner on his departure. They had kept up with him for

those three years, though privately they did not consider

themselves on an equal footing with him, I am convinced of

that.

инсекту. Победио сам тада. Међутим, иако је био

глуп, Зверков је био весео и дрзак, и зато је умео све

да окрене на смех, тако да ја ипак нисам сасвим

изашао као победник: смех је био његов део победе.

Он ме је касније неколико пута побеђивао, али без

злобе, некако у шали, узгред, и са смехом. Ја сам на то

злобно и презриво ћутао и нисам му одговарао.

По завршетку школовања покушао је да ми се

приближи — нисам се много противио зато што ми је

то ласкало; али убрзо смо се разишли, што је и било

сасвим природно. Затим сам чуо о његовим војно-

поручничким успесима, о томе како лумпује. Затим се

пронеше вести како напредује у служби. Више ме није

поздрављао на улици и ја сам наслутио да се боји

компромитовања ако се буде поздрављао са тако

безначајном личношћу као што сам ја. Једанпут сам га

видео и у позоришту, на трећем балкону, већ са

акселбандима. Улагивао се и удварао ћеркама једног

веома старог генерала. За неке три године Зверков је

много попустио, мада је био још доста леп и окретан.

Некако је поднадуо и почео да се гоји. Видело се да ће

се до тридесете потпуно опустити... Ето, томе

Зверкову, који је одлазио на нову дужност, другови су

хтели да приреде ручак. Они су стално, у току све три

године, одржавали везе с њим, иако се, то тврдо

верујем, нису сматрали њему равни.

Of Simonov's two visitors, one was Ferfitchkin, a

Russianised German -- a little fellow with the face of a

monkey, a blockhead who was always deriding everyone, a

very bitter enemy of mine from our days in the lower forms

-- a vulgar, impudent, swaggering fellow, who affected a

most sensitive feeling of personal honour, though, of course,

he was a wretched little coward at heart. He was one of

those worshippers of Zverkov who made up to the latter

from interested motives, and often borrowed money from

him. Simonov's other visitor, Trudolyubov, was a person in

no way remarkable -- a tall young fellow, in the army, with

a cold face, fairly honest, though he worshipped success of

every sort, and was only capable of thinking of promotion.

He was some sort of distant relation of Zverkov's, and this,

foolish as it seems, gave him a certain importance among

us. He always thought me of no consequence whatever; his

behaviour to me, though not quite courteous, was tolerable.

Од два Симоновљева госта први се звао Ферфичкин,

руски Немац — човек малог раста, будала са

мајмунским лицем који је засмејавао ове, мој најљући

непријатељ још из нижих разреда — подао, дрзак,

хвалисавац, који је изигравао веома осетљиву

самоувереност, мада је, наравно, у души био

кукавица. Ферфичкин је био један од Зверковљевих

обожавалаца који су се смишљено удварали Зверкову

и често узајмљивали од њега новац. Други гост,

Трудољубов, био је сасвим обичан војнички тип,

висок, хладнот израза лица, доста поштен човек, али

који се клањао пред сваким успехом и био способан

да расправља само о унапређењима. Био је Зверкову

неки даљи рођак, и то му је (глупо је рећи, али је тако)

давало известан значај међу нама. Мене је он стално

ниподаштавао, али је ипак био подношљив, мада се

није понашао сасвим учтиво.

"Well, with seven roubles each," said Trudolyubov,

"twenty-one roubles between the three of us, we ought to be

able to get a good dinner. Zverkov, of course, won't pay."

— Па ако је по седам рубаља, — рече Трудољубов —

нас само тројица, дакле двадесет и једна рубља, за те

паре се може добро ручати. Зверков, наравно, не

плаћа.

"Of course not, since we are inviting him," Simonov

decided.

— Па разуме се, кад га ми позивамо — одлучи

Симонов.

"Can you imagine," Ferfitchkin interrupted hotly and

conceitedly, like some insolent flunkey boasting of his

master the General's decorations, "can you imagine that

Zverkov will let us pay alone? He will accept from delicacy,

but he will order half a dozen bottles of champagne."

— Зар ви мислите, — уплете се ватрено уображени

Ферфичкин, као дрски лакеј који се размеће

звездицама свог господара генерала — зар ви мислите

да ће Зверков дозволити да ми сами платимо?

Пристаће, можда, из пристојности, али ће зато сам

пола туцета наручити.

"Do we want half a dozen for the four of us?" observed

Trudolyubov, taking notice only of the half dozen.

— Таман посла, где можемо нас четворица попити

пола туцета! — рече Трудољубов обративши пажњу

само на пола туцета.


"So the three of us, with Zverkov for the fourth, twenty-

one roubles, at the Hôtel de Paris at five o'clock tomorrow,"

Simonov, who had been asked to make the arrangements,

concluded finally,

— Дакле, нас тројица, и Зверков четврти, двадесет и

једна рубља, Hôtel de Paris, сутра у пет сати —

коначно закључи Симонов, кога су изабрали да све

удеси.

"How twenty-one roubles?" I asked in some agitation,

with a show of being offended; "if you count me it will not

be twenty-one, but twenty-eight roubles."

— Како двадесет и једна? — рекох ја са извесним

узбуђењем, очигледно увређен. — Ако рачунате на

мене, онда није двадесет и једна, већ двадесет и осам

рубаља.

It seemed to me that to invite myself so suddenly and

unexpectedly would be positively graceful, and that they

would all be conquered at once and would look at me with

respect.

Мени се учинило да ће испасти врло лепо ако

изненада понудим свој улог, да ће сви одједном бити

побеђени и погледаће у мене са поштовањем.

"Do you want to join, too?" Simonov observed, with no

appearance of pleasure, seeming to avoid looking at me. He

knew me through and through.

— Зар и ви хоћете? — незадовољно примети

Симонов, избегавајући некако да ме погледа.

Прочитао је моје побуде.

It infuriated me that he knew me so thoroughly. Разбеснело ме је то што ме зна до дна душе,

"Why not? I am an old schoolfellow of his, too, I believe,

and I must own I feel hurt that you have left me out," I said,

boiling over again.

— А него шта? Па и ја сам, чини ми се, друг, и,

признајем, веома ми је криво што сте мене заобишли

— засиктах.

"And where were we to find you?" Ferfitchkin put in

roughly.

— А како смо могли да вас нађемо? — грубо се

уплете Ферфичкин.

"You never were on good terms with Zverkov,"

Trudolyubov added, frowning.

— Ви сте увек били у затегнутим односима са

Зверковим — додаде Трудољубов, мрштећи се.

But I had already clutched at the idea and would not give

it up.

Али ја сам се већ био залетео и нисам више могао да

се зауставим.

"It seems to me that no one has a right to form an opinion

upon that," I retorted in a shaking voice, as though

something tremendous had happened. "Perhaps that is just

my reason for wishing it now, that I have not always been

on good terms with him."

— Ја мислим да о томе нема нико права да говори —

одговорих дрхтавим гласом, као да се богзна шта

десило. — Можда баш зато и хоћу што смо раније

били у затегнутим односима.

"Oh, there's no making you out ... with these refinements,"

Trudolyubov jeered.

— Ех, ко ће вас и разумети... све нека узвишена

осећања — подсмехну се Трудољубов.

"We'll put your name down," Simonov decided,

addressing me. "Tomorrow at five-o'clock at the Hôtel de

Paris."

— Уписаћемо вас, — одлучи Симонов обраћајући се

мени — дакле, сутра у пет сати, Hôtel de Paris, немојте

погрешити.

"What about the money?" Ferfitchkin began in an

undertone, indicating me to Simonov, but he broke off, for

even Simonov was embarrassed.

— А новац! — каза Ферфичкин полугласно

показујући главом Симонову иа мене, али нагло

заћута јер се чак и Симонов збунио.

"That will do," said Trudolyubov, getting up. "If he wants

to come so much, let him."

— Доста! — рече Трудољубов устајући. — Кад му је

баш толико стало, нека дође.

"But it's a private thing, between us friends," Ferfitchkin

said crossly, as he, too, picked up his hat. "It's not an official

gathering."

— Али то је наше друштво, интимно, пријатељско —

љутио се Ферфичкин узимајући шешир. — То није

званичан скуп.

"We do not want at all, perhaps..." — Можда ми уопште не желимо да дођете...

They went away. Ferfitchkin did not greet me in any way

as he went out, Trudolyubov barely nodded. Simonov, with

whom I was left tête-à-tête, was in a state of vexation and

perplexity, and looked at me queerly. He did not sit down

and did not ask me to.

И они одоше. Ферфичкин, одлазећи, није се ни

поздравио са мном, а Трудољубов је једва климнуо

главом и не погледавши ме. Симонов, са којим сам

остао насамо, био је у некој непријатној недоумици и

чудновато ме погледа. Нити је он сео, нити је мене

понудио да седнем.

"H'm ... yes ... tomorrow, then. Will you pay your

subscription now? I just ask so as to know," he muttered in

embarrassment.

— Хм... да... дакле, сутра. Новац ћете ми сад предати?

Да будем сигуран — промрмља он збуњено.

I flushed crimson, as I did so I remembered that I had

owed Simonov fifteen roubles for ages -- which I had,

indeed, never forgotten, though I had not paid it.

Ја планух, али се одједном сетих да, већ не памтим

откад, дутујем Симонову петнаест рубаља. Ја то,

додуше, никада нисам заборављао, али нисам ни

враћао.

"You will understand, Simonov, that I could have no idea — Признаћете, Симонове, да нисам могао знати,


when I came here.... I am very much vexed that I have

forgotten ...."

долазећи овамо... и страшно ми је криво што сам

заборавио...

"All right, all right, that doesn't matter. You can pay

tomorrow after the dinner. I simply wanted to know....

Please don't..."

— Добро, добро, не мари. Платићете сутра, после

ручка. Ја сам тражио само да бих знао... Молим вас да

се...

He broke off and began pacing the room still more vexed.

As he walked he began to stamp with his heels.

Одједном прекиде и поче да хода по соби још

нервознији. Корачајући, газио је прво петама, и тако

још јаче лупао

"Am I keeping you?" I asked, after two minutes of silence. — Да вас ја не задржавам? — запитах после краћег

ћутања.

"Oh!" he said, starting, "that is -- to be truthful -- yes. I

have to go and see someone ... not far from here," he added

in an apologetic voice, somewhat abashed.

— О, не! — трже се он одједном. — Управо, да.

Знате, треба још да свратим... Ту у близиви... додаде

као да се извињава и стидећи се мало...

"My goodness, why didn't you say so?" I cried, seizing my

cap, with an astonishingly free-and-easy air, which was the

last thing I should have expected of myself

— Ах, боже мој! Па што не кажете? — узвикнух ја и

зграбих капу са чудном ноншалантношћу, која ми је

ни сам не знам откуда дошла.

"It's close by ... not two paces away," Simonov repeated,

accompanying me to the front door with a fussy air which

did not suit him at all. "So five o'clock, punctually,

tomorrow," he called down the stairs after me. He was very

glad to get rid of me. I was in a fury.

— То није далеко... Свега неколико корака... —

понављао је Симонов, испраћајући ме до предсобља

ужурбано, што му уопште није добро стајало. —

Дакле, сутра, тачно у пет сати! — викну ми већ на

степеницама; много је био задовољан што одлазим. А

ја сам просто био бесан.

"What possessed me, what possessed me to force myself

upon them?" I wondered, grinding my teeth as I strode

along the street, "for a scoundrel, a pig like that Zverkov!

Of course I had better not go; of course, I must just snap my

fingers at them. I am not bound in any way. I'll send

Simonov a note by tomorrow's post... ."

„Ех, шта ми је требало да се истрчим!" шкрипао сам

зубима корачајући улицом. „Да дајем ручак том

подлацу, тој свињи Зверкову. Не треба ићи, и тачка.

Баш ме брига! Нисам ваљда обавезан! Сутра ћу

известити Симонова поштом..."

But what made me furious was that I knew for certain that

I should go, that I should make a point of going; and the

more tactless, the more unseemly my going would be, the

more certainly I would go.

Али зато сам управо и беснео што сам сигурно знао да

ћу отићи, да ћу за инат отићи. И уколико је

нетактичније и непристојније што идем, утолико ћу

пре отићи.

And there was a positive obstacle to my going: I had no

money. All I had was nine roubles, I had to give seven of

that to my servant, Apollon, for his monthly wages. That

was all I paid him -- he had to keep himself.

Постојала је озбиљна сметња, а и разлог да не идем:

нисам имао новаца. Свега сам имао девет рубаља. Али

од тога је требало још колико сутра дати седам

рубаља Аполону, моме слузи, који је служио код мене

за седам рубаља, са својом храном.

Not to pay him was impossible, considering his character.

But I will talk about that fellow, about that plague of mine,

another time.

Аполону се морао дати новац, због његове нарави.

Али о тој хуљи, о тој мојој рак-рани, рећи ћу нешто

касније.

However, I knew I should go and should not pay him his

wages.

Ипак, знао сам да му нећу новац дати и да ћу обавезно

отићи на ручак.

That night I had the most hideous dreams. No wonder; all

the evening I had been oppressed by memories of my

miserable days at school, and I could not shake them off.

I was sent to the school by distant relations, upon whom I

was dependent and of whom I have heard nothing since --

they sent me there a forlorn, silent boy, already crushed by

their reproaches, already troubled by doubt, and looking

with savage distrust at everyone. My schoolfellows met me

with spiteful and merciless jibes because I was not like any

of them. But I could not endure their taunts; I could not give

in to them with the ignoble readiness with which they gave

in to one another. I hated them from the first, and shut

myself away from everyone in timid, wounded and

disproportionate pride. Their coarseness revolted me. They

laughed cynically at my face, at my clumsy figure; and yet

Те ноћи сам сањао најодвратније снове. Није ни чудо:

целе вечери су ме притискивале као мора успомене на

робијашке дане мог ђачког живота и никако нисам

могао да их се отресем.

Стрпали су ме били у ту школу моји далеки рођаци,

од којих сам зависио и о којима отада ништа више не

знам — гурнули су ме, јадно сироче, већ утученог

њиховим прекорима, већ брижног, ћутљивог и тако

уплашеног да сам од свега зазирао. Другови су ме

дочекали са злобним и немилосрдним подсмевањем,

зато што нисам био налик ни на једног од њих. Ја,

међутим, нисам могао да поднесем подсмевање;

нисам могао да се тако лако саживим као што су се

они лако навикавали један на другог. Одмах сам их

омрзнуо и повукао се од свих у бојажљиву, увређену

и неизмерну гордост. Њихова грубост ме је доводила


what stupid faces they had themselves. In our school the

boys' faces seemed in a special way to degenerate and grow

stupider. How many fine-looking boys came to us! In a few

years they became repulsive.

Even at sixteen I wondered at them morosely; even then I

was struck by the pettiness of their thoughts, the stupidity of

their pursuits, their games, their conversations. They had no

understanding of such essential things, they took no interest

in such striking, impressive subjects, that I could not help

considering them inferior to myself. It was not wounded

vanity that drove me to it, and for God's sake do not thrust

upon me your hackneyed remarks, repeated to nausea, that

"I was only a dreamer," while they even then had an

understanding of life. They understood nothing, they had no

idea of real life, and I swear that that was what made me

most indignant with them. On the contrary, the most

obvious, striking reality they accepted with fantastic

stupidity and even at that time were accustomed to respect

success. Everything that was just, but oppressed and looked

down upon, they laughed at heartlessly and shamefully.

They took rank for intelligence; even at sixteen they were

already talking about a snug berth.

Of course, a great deal of it was due to their stupidity, to the

bad examples with which they had always been surrounded

in their childhood and boyhood. They were monstrously

depraved. Of course a great deal of that, too, was superficial

and an assumption of cynicism; of course there were

glimpses of youth and freshness even in their depravity; but

even that freshness was not attractive, and showed itself in a

certain rakishness.

I hated them horribly, though perhaps I was worse than any

of them. They repaid me in the same way, and did not

conceal their aversion for me. But by then I did not desire

their affection: on the contrary, I continually longed for

their humiliation. To escape from their derision I purposely

began to make all the progress I could with my studies and

forced my way to the very top. This impressed them.

Moreover, they all began by degrees to grasp that I had

already read books none of them could read, and understood

things (not forming part of our school curriculum) of which

they had not even heard. They took a savage and sarcastic

view of it, but were morally impressed, especially as the

teachers began to notice me on those grounds. The mockery

ceased, but the hostility remained, and cold and strained

relations became permanent between us.

In the end I could not put up with it: with years a craving for

society, for friends, developed in me. I attempted to get on

friendly terms with some of my schoolfellows; but

somehow or other my intimacy with them was always

strained and soon ended of itself. Once, indeed, I did have a

friend. But I was already a tyrant at heart; I wanted to

exercise unbounded sway over him; I tried to instil into him

a contempt for his surroundings; I required of him a

до помаме. Они су цинички исмевали моје лице, моју

неспретну појаву — а каква су глупа лица имали они

сами! У нашој школи изрази лица су некако нарочито

постајали глупи и мењали се. Колико је дивне деце

долазило ту. А после неколико година одвратно их је

било и погледати.

Још у својој шеснаестој години тужно сам их

посматрао и чудио се; већ тада ме је запрепастило

ситничарство њиховог мишљења, глупости њиховог

рада, игара и разговора. Нису схватали најпотребније

ствари, нису се интересовали за најважније и

најупадљивије појаве, тако да сам их и нехотице

почео да сматрам за ниже од себе. Није ме на то

терала увређена сујета и, тако вам бога, не досађујте

ми баналним и већ отужним одговором: „да сам ја

само сањао, а они су већ онда схватали стварни

живот". Ништа они нису разумевали, никакав стваран

живот. И кунем вам се, то ме је баш код њих и до

водило до беса. Напротив, најочигледнију стварност

која је просто бола очи они су схватали фантастично

глупо, и већ тад су навикли да се клањају само успеху.

Све што је било правично, али понижено и утучено,

то су они свирепо исмевали. Сматрали су да чин

значи памет и већ у шеснаестој години расправљали

су о уносним месташцима.

Много штошта је, разуме се, долазило од глупости и

рђавих примера којима су непресгано били окружени

у животу. Покварени су били ужасно. Наравно, и у

томе је било много формалног. Неки намештен

цинизам; младост и извесна свежина избијали су из

њих и покрај њихове покварености; али ни та свежина

није била привлачна, испољавала се у неком

развратном поступку.

Мрзео сам их страшно, иако сам, можда, био и гори

од њих. Они су ми враћали мило за драго, и нису

скривали своју одвратност према мени. Ја, међутим, и

нисам више чезнуо за њиховом љубављу — напротив,

стално сам жудео да видим њихово унижење. Да бих

се спасао њихових подсмеха, почео сам свесно добро

да учим, и пробио се међу најбоље ђаке. То им је

импоновало. Поред тога, сви су почели мало да

схватају да сам ја прочитао већ и такве књиге какве

они уопште нису могли читати, и да сам разумевао

ствари (које нису улазиле у састав нашег школског

програма) за које они нису ни чули. Са подсмехом су

гледали они и на то, али у души су ме ипак ценили,

утолико пре што су и професори због моје

начитаности обраћали на мене пажњу. Исмевање је

престало, али је остало непријатељство и усталили су

се хладни, затегнути односи.

На крају, ја сам нисам издржао: са годинама се

развијало у мени осећање потребе за људима и

пријатељима. Покушао сам да се зближим са

понекима, али је то зближавање испадало увек некако

неприродно, и зато се само од себе све опет

распадало. Стекао сам једном чак и пријатеља. Али

тад сам већ био деспот у души; хтео сам да владам

неограничено над његовом душом, и да му накалемим


disdainful and complete break with those surroundings. I

frightened him with my passionate affection; I reduced him

to tears, to hysterics. He was a simple and devoted soul; but

when he devoted himself to me entirely I began to hate him

immediately and repulsed him -- as though all I needed him

for was to win a victory over him, to subjugate him and

nothing else. But I could not subjugate all of them; my

friend was not at all like them either, he was, in fact, a rare

exception.

The first thing I did on leaving school was to give up the

special job for which I had been destined so as to break all

ties, to curse my past and shake the dust from off my feet....

And goodness knows why, after all that, I should go

trudging off to Simonov's!

презир према околини; захтевао сам од њега да охоло

и коначно раскине са том средином. Уплашио сам га

својим страсним пријатељством; доводио сам га до

суза, до грчева а био је наиван и предана душа; и кад

ми се сав предао, одмах сам га омрзнуо и одгурнуо од

себе — и управо као да ми је био потребан само зато

да га победим, само зато да га потчиним... Али, остале

нисам могао да победим; мој пријатељ исто тако није

ни на ког од тих других личио, и представљао је редак

изузетак.

По завршетку школе прва брига ми је била да

напустим специјалну службу за коју сам се спремао,

да покидам све везе, прокунем прошлост и да је

покопам... И сам ђаво зна зашто сам се после свега

тога одвукао до Симонова!

Early next morning I roused myself and jumped out of bed

with excitement, as though it were all about to happen at

once. But I believed that some radical change in my life was

coming, and would inevitably come that day. Owing to its

rarity, perhaps, any external event, however trivial, always

made me feel as though some radical change in my life were

at hand.

I went to the office, however, as usual, but sneaked away

home two hours earlier to get ready. The great thing, I

thought, is not to be the first to arrive, or they will think I

am overjoyed at coming. But there were thousands of such

great points to consider, and they all agitated and

overwhelmed me. I polished my boots a second time with

my own hands; nothing in the world would have induced

Apollon to clean them twice a day, as he considered that it

was more than his duties required of him. I stole the brushes

to clean them from the passage, being careful he should not

detect it, for fear of his contempt. Then I minutely examined

my clothes and thought that everything looked old, worn

and threadbare. I had let myself get too slovenly. My

uniform, perhaps, was tidy, but I could not go out to dinner

in my uniform. The worst of it was that on the knee of my

trousers was a big yellow stain. I had a foreboding that that

stain would deprive me of nine-tenths of my personal

dignity. I knew, too, that it was very poor to think so. "But

this is no time for thinking: now I am in for the real thing," I

thought, and my heart sank. I knew, too, perfectly well even

then, that I was monstrously exaggerating the facts. But how

could I help it? I could not control myself and was already

shaking with fever. With despair I pictured to myself how

coldly and disdainfully that "scoundrel" Zverkov would

meet me; with what dull-witted, invincible contempt the

blockhead Trudolyubov would look at me; with what

impudent rudeness the insect Ferfitchkin would snigger at

me in order to curry favour with Zverkov; how completely

Simonov would take it all in, and how he would despise me

for the abjectness of my vanity and lack of spirit -- and,

worst of all, how paltry, unliterary, commonplace it would

all be. Of course, the best thing would be not to go at all.

But that was most impossible of all: if I feel impelled to do

anything, I seem to be pitchforked into it. I should have

jeered at myself ever afterwards: "So you funked it, you

Сутрадан рано ујутро сам се пробудио, скочио тако

узбуђен као да сад одмах треба да идем, и да све има

одмах да започне. Веровао сам да ће се тога дана

десити, и то неочекивано, неки радикални прелом у

мом животу. Можда је то долазило од неумешности,

тек, целог живота, при сваком и најмањем догађају,

мени се чинило увек да сада има да наступи

радикални прелом у мом животу.

Отишао сам, додуше, на своју дужност као и обично,

али сам клиснуо кући два сата раније да се спремим.

Мислио сам: „Главно је да не дођем први; иначе ће

помислити: види како се обрадовао." Али, таквих

главних ствари било је на хиљаде, и оне су ме

узбуђивале до изнемоглости. Лично сам још једаппут

очистио чизме, јер их Аполон ни за шта на свету не би

очистио двапут дневно, сматрајући да то није ред.

Чистио сам их, пошто сам претходно украо четке из

предсобља, да ме он некако не опази, јер би ме

презирао. Затим сам детаљно прегледао одело и видео

да је старо, излизано и изношено. И сувише сам

постао неуредан! Мундир је, додуше, био још доста

уредан, али нисам могао у њему да идем на ручак. А

што је најглавније: на панталонама, баш на колену,

стоји огромна жута мрља. Предосећао сам да ће ми

сама та мрља одузети девет десетина мог

достојанства. Знао сам исто тако и то да је ниско тако

мислити. „Али, сад није време за размишљања, сад

наступа стварност", мислио сам и губио храброст.

Исто тако, одлично сам знао да сва та факта

чудовишно увеличавам; али шта да радим — нисам

више могао да се савладам, већ ме је и грозница

тресла. Са очајањем сам замишљао како ће ме са

висине и хладно дочекати онај „подлац" Зверков, са

каквим ће ме тупим, неодољивим презиром гледати

онај глупи Трудољубов; како ће се она буба

Ферфичкин одвратно и безочно кикотати на мој

рачун, само да би се додворио Зверкову; како ће

Симонов све то у себи одлично разумети, и како ће ме

презирати због нискости моје сујете и малодушности,

а, што је најглавније, како ће све то бити бедно,

непоетично и банално. Разуме се, најбоље би било не

ићи. Али, то је сасвим немогуће: кад мене почне

нешто да вуче, онда ме жеља обузме и срце полети. Ја


funked it, you funked the real thing!" On the contrary, I

passionately longed to show all that "rabble" that I was by

no means such a spiritless creature as I seemed to myself.

What is more, even in the acutest paroxysm of this cowardly

fever, I dreamed of getting the upper hand, of dominating

them, carrying them away, making them like me -- if only

for my "elevation of thought and unmistakable wit." They

would abandon Zverkov, he would sit on one side, silent

and ashamed, while I should crush him. Then, perhaps, we

would be reconciled and drink to our everlasting friendship;

but what was most bitter and humiliating for me was that I

knew even then, knew fully and for certain, that I needed

nothing of all this really, that I did not really want to crush,

to subdue, to attract them, and that I did not care a straw

really for the result, even if I did achieve it. Oh, how I

prayed for the day to pass quickly! In unutterable anguish I

went to the window, opened the movable pane and looked

out into the troubled darkness of the thickly falling wet

snow.

At last my wretched little clock hissed out five. I seized my

hat and, trying not to look at Apollon, who had been all day

expecting his month's wages, but in his foolishness was

unwilling to be the first to speak about it, I slipped between

him and the door and, lumping into a high-class sledge, on

which I spent my last half rouble, I drove up in grand style

to the Hôtel de Paris.

бих се, наравно, кидао доцније целог жквота: „А, ти

си се уплашио, од стварности се уплашио!" Напротив,

страсно сам желео да докажем целој тој „багри" да

нисам таква кукавица као што изгледам. И не само то:

у најјачем пароксизму грознице кукавичлука сањао

сам да их победим, занесем и натерам да ме заволе —

макар само „због узвишености мојих мисли и

несумњиве духовитости". Они ће напустити Зверкова;

Зверков ће седети по страни, и ћутати, и стидети се, а

ја ћу га згазити. Затим, затим ћу се можда измирити, и

испићемо братски на „ти"; али највише ме је љутило и

вређало то што сам тог истог часа тачно и сигурно

знао да мени, у ствари, све то не треба, да уопште не

желим ни да их газим, нити да их покоравам и

очаравам, и да за цео резултат, кад бих га чак и

постигао, ја лично не бих дао ни пребијене паре. О,

како сам молио бога да тај дан прође! Са неизрецивом

тугом прилазио сам прозору, отварао окно и загледао

се у сиву завесу мокрог снега који је падао у густим

пахуљицама...

Најзад, на мом рђавом зидном сату прошишта пет.

Зграбио сам капут и, трудећи се да не погледам у

Аполона, који је још јутрос очекивао од мене плату,

али због глупости своје није хтео да затражи —

клиснух поред њега на врата, и кочијама, које сам био

хотимично изнајмио за последњих пола рубље,

довезох се као господин пред Hôtel de Paris.

IV IV

I had been certain the day before that I should be the first

to arrive. But it was not a question of being the first to

arrive.

Not only were they not there, but I had difficulty in finding

our room. The table was not laid even. What did it mean?

After a good many questions I elicited from the waiters that

the dinner had been ordered not for five, but for six o'clock.

This was confirmed at the buffet too. I felt really ashamed

to go on questioning them. It was only twenty-five minutes

past five. If they changed the dinner hour they ought at least

to have let me know -- that is what the post is for, and not to

have put me in an absurd position in my own eyes and ...

and even before the waiters. I sat down; the servant began

laying the table; I felt even more humiliated when he was

present. Towards six o'clock they brought in candles,

though there were lamps burning in the room. It had not

occurred to the waiter, however, to bring them in at once

when I arrived.

In the next room two gloomy, angry-looking persons were

eating their dinners in silence at two different tables. There

was a great deal of noise, even shouting, in a room further

away; one could hear the laughter of a crowd of people, and

nasty little shrieks in French: there were ladies at the dinner.

It was sickening, in fact. I rarely passed more unpleasant

moments, so much so that when they did arrive all together

punctually at six I was overjoyed to see them, as though

they were my deliverers, and even forgot that it was

Још синоћ сам знао да ћу доћи први. Али, није било у

питању само то.

Не само што никог од њих није било, већ сам једва и

пронашао собу. Сто још није био сасвим постављен.

Шта то има да значи? После многих распитиваља

дознао сам, најзад, од послуге да је ручак заказан за

шест, а не за пет часова. То су ми потврдили и у

бифеу. Било ме је срамота да се даље распитујем. Тек

је било пет сати и двадесет и пет минута. Ако су

променили време, требало је обавезно да ме известе,

зато и постоји пошта, а не да ме излажу „срамоти" и

пред самим собом и... и не бар пред послугом. Седох;

келнер поче да поставља; у његовом присуству осетио

сам се још више увређен. Око шест сати, сем

упаљених лампи, унесоше још и свеће. Келнеру није

ни на ум пало да их унесе чим сам ја стигао.

У суседној соби ручала су за посебним столовима

некаква два мрачна посетиоца, наизглед љутити и

ћутљиви. У једној од удаљених соба било је врло

бучно, чак су викали; чуо се грохотан смех великог

друштва, затим и некаква одвратна вриска на

француском: на ручку је било и дама. Једном речју,

све је било веома одвратно. Ретко сам још некад

преживљавао тако одвратне тренутке, и кад се они у

шест сати сви заједно појавише, ја им се у првом


incumbent upon me to show resentment. тренутку обрадовах као неким ослободиоцима, те

умало што нисам заборавио да треба да изгледам

увређен.

Zverkov walked in at the head of them; evidently he was

the leading spirit. He and all of them were laughing; but,

seeing me, Zverkov drew himself up a little, walked up to

me deliberately with a slight, rather jaunty bend from the

waist. He shook hands with me in a friendly, but not over-

friendly, fashion, with a sort of circumspect courtesy like

that of a General, as though in giving me his hand he were

warding off something. I had imagined, on the contrary, that

on coming in he would at once break into his habitual thin,

shrill laugh and fall to making his insipid jokes and

witticisms. I had been preparing for them ever since the

previous day, but I had not expected such condescension,

such high-official courtesy. So, then, he felt himself

ineffably superior to me in every respect! If he only meant

to insult me by that high-official tone, it would not matter, I

thought -- I could pay him back for it one way or another.

But what if, in reality, without the least desire to be

offensive, that sheepshead had a notion in earnest that he

was superior to me and could only look at me in a

patronising way? The very supposition made me gasp.

Зверков је ушао први, очевидно предњачећи. Сви су

се смејали; али кад мене опази, Зверков се испрси,

приђе ми лежерно, њишући се помало у струку као да

кокетира, и пружи ми нежно руку, али не баш

умиљато, већ с неком обазривом, скоро генералском

учтивошћу, као да се пружајући руку чувао од нечега.

А ја сам: напротив, замишљао да ће се чим уђе

закикотати својим ранијим смехом, танким и са

потцикивањем, и да ће од првих речи почети да збија

своје недуховите шале и досетке. За то сам се спремао

још од синоћ; али никако нисам очекивао овај поглед

с висине и ову генералску углађеност. Сматрао је,

значи, да је неизмерно виши од мене у сваком

погледу. Да је хтео само да ме увреди својим

генералским држањем, то још не би било оно најгоре

— мислио сам у себи, — ја бих му већ некако вратио

истом мером. Али, ако је стварно, без икакве жеље да

ме тиме вређа, у његову овновску тикву засела мисао

да је неизмерно виши од мене и да може да се опходи

са мном једино са извесном снисходљивошћу — шта

онда? Сама та претпоставка почела је да ме гуши.

"I was surprised to hear of your desire to join us," he

began, lisping and drawling, which was something new.

"You and I seem to have seen nothing of one another. You

fight shy of us. You shouldn't. We are not such terrible

people as you think. Well, anyway, I am glad to renew our

acquaintance."

— Са чуђењем сам дознао о вашој жељи да будете с

нама на овом ручку — поче он врскајући, шапћући и

развлачећи речи, што раније није чинио. — Ми се

некако уопште нисмо виђали. Ви нас избегавате. А не

би требало. Ми нисмо тако страшни као што вам се то

чини. Е па, у сваком случају, радујем се што ћемо

обновити...

And he turned carelessly to put down his hat on the

window.

И он се немарно окрену да метне шешир на прозор.

"Have you been waiting long?" Trudolyubov inquired. — Чекате ли одавно? — запита Трудољубов.

"I arrived at five o'clock as you told me yesterday," I

answered aloud, with an irritability that threatened an

explosion.

— Дошао сам тачно у пет сата, као што сте ми јуче

рекли — одговорих гласно и са љутњом која је

наговештавала блиску експлозију.

"Didn't you let him know that we had changed the hour?"

said Trudolyubov to Simonov.

— Зар му ниси јавио да смо променили време? —

окрете се Трудољубов Симонову.

"No, I didn't. I forgot," the latter replied, with no sign of

regret, and without even apologising to me he went off to

order the hors d'oeuvre.

— Нисам. Заборавио сам — одговори овај, али без

икаквог кајања, и чак без извињења пође да види шта

је са закуском.

"So you've been here a whole hour? Oh, poor fellow!"

Zverkov cried ironically, for to his notions this was bound

to be extremely funny. That rascal Ferfitchkin followed with

his nasty little snigger like a puppy yapping. My position

struck him, too, as exquisitely ludicrous and embarrassing.

— Дакле, ви сте овде већ читав сат! Ох, јадниче! —

узвикну подсмешљиво Зверков, јер то је, по његовим

схватањима, заиста морало бити невероватно смешно.

А за њим се закикота својим подлим и звонким као у

пудлице гласом она хуља Ферфичкин. И њему се мој

положај учинио и сувише конфузан и смешан.

"It isn't funny at all!" I cried to Ferfitchkin, more and

more irritated. "It wasn't my fault, but other people's. They

neglected to let me know. It was ... it was ... it was simply

absurd."

— То уопште није смешно! — повиках ја

Ферфичкину, љутећи се све више. — Нисам ја крив,

већ други! Нису сматрали за потребно да ми јаве. То

је, то је... просто ружно.

"It's not only absurd, but something else as well,"

muttered Trudolyubov, naively taking my part. "You are not

hard enough upon it. It was simply rudeness --

unintentional, of course. And how could Simonov ... h'm!"

— Не само ружно већ и нешто друго — прогунђа

Трудољубов, наивно ме узимајући у заштиту. — Ви

сте и сувише благи. То је просто неучтивост. Наравно,

није намерна. И како је то Симонов... Хм!

"If a trick like that had been played on me," observed

Ferfitchkin, "I should ..."

— Кад би се са мном тако нашалили, — примети

Ферфичкин — ја бих...


"But you should have ordered something for yourself,"

Zverkov interrupted, "or simply asked for dinner without

waiting for us."

— Па зашто нисте бар захтевали да вас нечим

послуже — прекиде Зверков — или да сте просто

затражили ручак, не чекајући нас.

"You will allow that I might have done that without your

permission," I rapped out. "If I waited, it was..."

— Признаћете и сами да сам то могао учинити без

ичије дозволе — одбрусих ја. — Ако сам чекао, то

значи...

"Let us sit down, gentlemen," cried Simonov, coming in.

"Everything is ready; I can answer for the champagne; it is

capitally frozen.... You see, I did not know your address,

where was I to look for you?" he suddenly turned to me, but

again he seemed to avoid looking at me. Evidently he had

something against me. It must have been what happened

yesterday.

— Седајмо, господо — повика Симонов улазећи у

собу. — Све је готово. За шампањац одговарам,

одлично је расхлађен... Та ја нисам знао где је ваш

стан; како сам могао да вас тражим? — окрену се он

изненада мени, али опет некако избегавајући да ме

погледа. Очигледно је имао нешто против мене.

Значи, после синоћњег сусрета се предомислио.

All sat down; I did the same. It was a round table.

Trudolyubov was on my left, Simonov on my right,

Zverkov was sitting opposite, Ferfitchkin next to him,

between him and Trudolyubov.

Сви седоше. Седох и ја. Сто је био округао. С моје

леве стране био је Трудољубов, а са десне Симонов.

Зверков је седео наспрам мене, а Ферфичкин поред

њега, између њега и Трудољубова.

"Tell me, are you ... in a government office?" Zverkov

went on attending to me. Seeing that I was embarrassed he

seriously thought that he ought to be friendly to me, and, so

to speak, cheer me up.

— А реците, ви радите... у секретаријату? — продужи

Зверков да се интересује за мене. Видећи ме

збуњеног, он је озбиљно уобразио да мене треба

одобровољити и тако рећи охрабрити.

"Does he want me to throw a bottle at his head?" I

thought, in a fury. In my novel surroundings I was

unnaturally ready to be irritated.

„Шта је њему, хоће ваљда да га гађам овом флашом",

помислих ја бесан. Ненавикнут на све то, љутио сам

се невероватно брзо.

"In the N -- -office," I answered jerkily, with my eyes on

my plate.

— У ...ој канцеларији — одговорих одсечно,

гледајући у тањир.

"And ha-ave you a go-od berth? I say, what ma-a-de you

leave your original job?"

— И... зар вам се то исплати? Ре-ците, шта вас ја на-

терало да оставите ранију службу.

"What ma-a-de me was that I wanted to leave my original

job," I drawled more than he, hardly able to control myself.

Ferfitchkin went off into a guffaw. Simonov looked at me

ironically. Trudolyubov left off eating and began looking at

me with curiosity.

— То ме је на-терало што сам хтео да оставим ранију

службу — развукох ја још трипут више, скоро не

владајући собом. Ферфичкин прште у смех. Симонов

ме иронично одмери, а Трудољубов престаде да једе и

радознало поче да ме посматра.

Zverkov winced, but he tried not to notice it. Зверкову би непријатно, али се правио као да није

приметио мој тон.

"And the remuneration?" — Д-а-а, а како ваша зарада?

"What remuneration?" — Каква зарада?

"I mean, your sa-a-lary?" — То јест, п-плата?

"Why are you cross-examining me?" However, I told him

at once what my salary was. I turned horribly red.

— А што ви мене испитујете? — Додуше, одмах сам

казао колику плату примам. Страшно сам црвенео.

"It is not very handsome," Zverkov observed majestically — Сиротињски — каза Зверков важним тоном.

"Yes, you can't afford to dine at cafes on that," Ferfitchkin

added insolently.

— Да, с таквом платом се не може по ресторанима

ручавати! — безобразно додаде Ферфичкин.

"To my thinking it's very poor," Trudolyubov observed

gravely.

— По мом мишљењу, то је просто бедно — озбиљно

рече Трудољубов.

"And how thin you have grown! How you have changed!"

added Zverkov, with a shade of venom in his voice,

scanning me and my attire with a sort of insolent

compassion.

— И како сте само омршавили, како сте се

променили... од оног доба... — додаде Зверков, али не

без злобе, и са неким безочним сажаљењем,

разгледајући и мене и моје одело.

"Oh, spare his blushes," cried Ferfitchkin, sniggering. — Ма немојте га више збуњивати— кикоћући се

узвикну Ферфичкин.

"My dear sir, allow me to tell you I am not blushing," I

broke out at last; "do you hear? I am dining here, at this

cafe, at my own expense, not at other people's -- note that,

Mr. Ferfitchkin."

— Поштовани господине, знајте да се ја уопште не

збуњујем, — планух ја најзад — јесте ли чули? Ја

ручам овде у кафе-ресторану, за сво је паре, за своје. а

не за туђе, то имајте на уму, м'сје Ферфичкин.

"Wha-at? Isn't every one here dining at his own expense?

You would seem to be ..." Ferfitchkin flew out at me,

turning as red as a lobster, and looking me in the face with

— Ка-ко! Па ко овде не руча за своје паре? Ви као

да... — насрну Ферфичкин, црвен као рак, гледајући

ме острвљено право у очи.


fury.

"Tha-at," I answered, feeling I had gone too far, "and I

imagine it would be better to talk of something more

intelligent."

— Та-ко — одговорих ја осећајући да сам далеко

забраздио; — и мислим да би било боље да пређемо

на паметнији разговор.

"You intend to show off your intelligence, I suppose?" — Ви, изгледа, намеравате да покажете своју памет?

"Don't disturb yourself, that would be quite out of place

here."

— Не узнемирујте се, господо, због тога, то би овде

било потпуно сувишно.

"Why are you clacking away like that, my good sir, eh?

Have you gone out of your wits in your office?"

— Та шта сте се ви, господине мој, раскокодакали, а?

Да нисте већ шенули у том вашем лепартману?

"Enough, gentlemen, enough!" Zverkov cried,

authoritatively.

— Доста, господо, доста! — повика заповеднички

Зверков.

"How stupid it is!" muttered Simonov. — Како је то глупо! — прогунђа Симонов.

"It really is stupid. We have met here, a company of

friends, for a farewell dinner to a comrade and you carry on

an altercation," said Trudolyubov, rudely addressing himself

to me alone. "You invited yourself to join us, so don't

disturb the general harmony."

— Заиста је глупо. Скупили смо се као пријатељи да

испратимо на пут нашег доброг друга, а ви се ту

обрачунавате — рече Трудољубов грубо се

обраћајући само мени. — Ви сте нам се синоћ

наметнули, и сад бар не кварите општу хармонију.

"Enough, enough!" cried Zverkov. "Give over, gentlemen,

it's out of place. Better let me tell you how I nearly got

married the day before yesterday ...."

— Доста, доста — викао је Зверков. Престаните,

господо, то није лепо. Боље да вам испричам како се

прекјуче замало нисам оженио.

And then followed a burlesque narrative of how this

gentleman had almost been married two days before. There

was not a word about the marriage, however, but the story

was adorned with generals, colonels and kammer-junkers,

while Zverkov almost took the lead among them. It was

greeted with approving laughter; Ferfitchkin positively

squealed.

И поче да се одмотава нека пасквила о томе како се

тај гослодин пре два дана замало није оженио.

Додуше, о женидби није било ни речи, али у причи су

стално дефиловали генерали, пуковници и чак

камерјункери, а Зверков — малтене на челу свих.

Поче смех и одобравање. Ферфичкин је чак и

подврискивао.

No one paid any attention to me, and I sat crushed and

humiliated.

Мене су сви одбацили и ја сам седео згажен и

понижен.

"Good Heavens, these are not the people for me!" I

thought. "And what a fool I have made of myself before

them! I let Ferfitchkin go too far, though. The brutes

imagine they are doing me an honour in letting me sit down

with them. They don't understand that it's an honour to them

and not to me! I've grown thinner! My clothes! Oh, damn

my trousers! Zverkov noticed the yellow stain on the knee

as soon as he came in.... But what's the use! I must get up at

once, this very minute, take my hat and simply go without a

word ... with contempt! And tomorrow I can send a

challenge. The scoundrels! As though I cared about the

seven roubles. They may think .... Damn it! I don't care

about the seven roubles. I'll go this minute!"

„Господе боже, зар је то моје друштво!" мислио сам.

„И каква сам будала испао пред њима својом

кривицом! Ипак сам много отрпео Ферфичкину.

Мисле, будале, да су ми учинили част што су ми дали

место за својим столом; и не схватају да ја њима

чиним част, а не они мени! „Омршавио! Одело!" О

проклете панталоне! Зверков је одмах опазио жуту

мрљу на колену... Та што ја ту седим! Сад одмах, овог

тренутка треба устати, узети шешир и просто отићи,

без речи... У знак презира! А сутра, макар на двобој!

Подлаци! Нећу ваљда жалити седам рубаља! А можда

ће помислити... Ђаво да га носи! Није ми жао седам

рубаља... Овог тренутка одлазим!"...

Of course I remained.

I drank sherry and Lafitte by the glassful in my

discomfiture. Being unaccustomed to it, I was quickly

affected. My annoyance increased as the wine went to my

head. I longed all at once to insult them all in a most

flagrant manner and then go away. To seize the moment and

show what I could do, so that they would say, "He's clever,

though he is absurd," and ... and ... in fact, damn them all!

Али, разуме се, остао сам.

Од муке сам пио херес и лафит чашама за воду.

Ненавикнут на алкохол, брзо сам се опио, а с

пијанством је расла и срџба. Одједном ми се прохтело

да их све најдрскије увредим и затим одем. Да

уграбим згодан моменат и да им покажем ко сам; нека

после кажу: јесте смешан, али и паметан... И... и...

једном речју, ђаво нека их носи!

I scanned them all insolently with my drowsy eyes. But

they seemed to have forgotten me altogether. They were

noisy, vociferous, cheerful. Zverkov was talking all the

time. I began listening. Zverkov was talking of some

exuberant lady whom he had at last led on to declaring her

love (of course, he was lying like a horse), and how he had

been helped in this affair by an intimate friend of his, a

Prince Kolya, an officer in the hussars, who had three

Дрско сам их одмерио пијаним погледом. Али они као

да су ме већ сасвим заборавили. Код њих је било

бучно и весело. Говорио је стално Зверков. Почео сам

да прислушкујем. Зверков је причао о некој дивној и

богатој дами коју је, тобоже, на крају натерао да му

изјави љубав (наравно, лагао је ужасно); у томе му је,

наводно, нарочито помагао његов интимни друг,

некакав кнез, коњички официр Коља, који има три


thousand serfs. хиљаде душа.

"And yet this Kolya, who has three thousand serfs, has not

put in an appearance here tonight to see you off," I cut in

suddenly

— Међутим, тог Коље што има три хиљаде душа овде

уопште нема да вас испрати — умешах се ја у

разговор. За тренутак сви заћуташе.

For one minute every one was silent. "You are drunk

already." Trudolyubov deigned to notice me at last, glancing

contemptuously in my direction. Zverkov, without a word,

examined me as though I were an insect. I dropped my eyes.

Simonov made haste to fill up the glasses with champagne.

— Ви сте већ сада пијани — пристаде, најзад, да ми

каже Трудољубов, гледајући попреко и презриво

према мени. Зверков ме је ћутке посматрао, као бубу;

ја оборих очи. Симонов поче да налива шампањац.

Trudolyubov raised his glass, as did everyone else but me. Трудољубов подиже пехар, за њим сви, осим мене.

"Your health and good luck on the journey!" he cried to

Zverkov. "To old times, to our future, hurrah!"

— У твоје здравље и срећан пут! — викну он

Зверкову. — За старо време, господо, и за нашу

будућност, ура!

They all tossed off their glasses, and crowded round

Zverkov to kiss him. I did not move; my full glass stood

untouched before me.

Сви испише, па навалише да се љубе са Зверковом. Ја

се нисам ни макао. Пехар је стајао преда мном пун и

недирнут.

"Why, aren't you going to drink it?" roared Trudolyubov,

losing patience and turning menacingly to me.

— А зар ви нећете испити? — заурла Трудољубов

обраћајући ми се страшно љут.

"I want to make a speech separately, on my own account

... and then I'll drink it, Mr. Trudolyubov."

— Хоћу да наздравим у своје име, засебно... и тада ћу

испити, господине Трудољубове!

"Spiteful brute!" muttered Simonov.

I drew myself up in my chair and feverishly seized my

glass, prepared for something extraordinary, though I did

not know myself precisely what I was going to say.

— Одвратна злоћа! — прогунђа Симонов.

Испрсих се на столици и узех пехар, сав у грозници,

припремајући се за нешто необично, мада нисам још

знао шта ћу заправо казати.

"Silence!" cried Ferfitchkin. "Now for a display of wit!" — Silence! — викну Ферфичкин. — Сад ће он мудрост

да проспе!

Zverkov waited very gravely, knowing what was coming. Зверков је очекивао врло озбиљан, схватајући у чему

је ствар.

"Mr. Lieutenant Zverkov," I began, "let me tell you that I

hate phrases, phrasemongers and men in corsets ... that's the

first point, and there is a second one to follow it."

— Господине поручниче Зверкове, — почех ја —

знајте да мрзим фразу, фразере и утегнуте струкове...

То је прво, а за њим следи друго.

There was a general stir. Сви се јако узнемирише.

"The second point is: I hate ribaldry and ribald talkers.

Especially ribald talkers! The third point: I love justice,

truth and honesty." I went on almost mechanically, for I was

beginning to shiver with horror myself and had no idea how

I came to be talking like this. "I love thought, Monsieur

Zverkov; I love true comradeship, on an equal footing and

not ... H'm ... I love ... But, however, why not? I will drink

your health, too, Mr. Zverkov. Seduce the Circassian girls,

shoot the enemies of the fatherland and ... and ... to your

health, Monsieur Zverkov!"

— А друго, мрзим еротоманију и нарочито

сладостраснике! Треће, волим истину, искреност и

поштење — настављао сам скоро махинално, зато што

сам већ почео да се кочим од ужаса, не схватајући ни

сам како ја то смем говорити, — Волим мисао, м'сје

Зверков; волим право другарство на равној нози, а

не... хм. Волим... А, додуше, што да не? И ја ћу

испити у ваше здравље, м'сје Зверков. Заводите

Черкескиње, убијајте непријатеље отаџбине и... у

ваше здравље, м'сје Зверков!

Zverkov got up from his seat, bowed to me and said: Зверков устаде, поклони ми се и рече:

"I am very much obliged to you."

He was frightfully offended and turned pale.

— Врло сам вам захвалан.

Био је страшно увређен и чак је побледео.

"Damn the fellow!" roared Trudolyubov, bringing his fist

down on the table.

— До ђавола! — заурла Трудољубов и тресну

песницом по столу.

"Well, he wants a punch in the face for that," squealed

Ferfitchkin.

— Господо, за овакво нешто по њушци бију! —

врисну Ферфичккн.

"We ought to turn him out," muttered Simonov. — Треба га избацити! — прогунђа Симонов.

"Not a word, gentlemen, not a movement!" cried Zverkov

solemnly, checking the general indignation. "I thank you all,

but I can show him for myself how much value I attach to

his words."

— Ни речи, господо, да га ни прстом нисте такли! —

свечано узвикну Зверков заустављајући опште

негодовање. — Захваљујем вам свима; али ја ћу њему

сам умети да докажем колико ценим његове речи.

"Mr. Ferfitchkin, you will give me satisfaction tomorrow

for your words just now!" I said aloud, turning with dignity

to Ferfitchkin.

— Господине Ферфичкине, сутра ћете ми дати

задовољење за то што сте сада казали! — гласно

рекох ја обраћајући се охоло Ферфичкину.

"A duel, you mean? Certainly," he answered. — Значи: двобој? Молим! — одговори он.


But probably I was so ridiculous as I challenged him and it

was so out of keeping with my appearance that everyone

including Ferfitchkin was prostrate with laughter.

Али ја сам сигурно био тако смешан позивајући на

двобој, то ми тако није личило, да се сви, а за њима и

Ферфичкин, почеше ваљати од смеха.

"Yes, let him alone, of course! He is quite drunk,"

Trudolyubov said with disgust.

— Да, треба га оставити! Већ је сасвим пијан! — са

гађењем рече Трудољубов.

"I shall never forgive myself for letting him join us,"

Simonov muttered again.

— Никад нећу себи опростити што сам пристао да

учествује на ручку — поново промрмља Симонов.

"Now is the time to throw a bottle at their heads," I

thought to myself I picked up the bottle ... and filled my

glass....

"No, I'd better sit on to the end," I went on thinking; "you

would be pleased, my friends, if I went away. Nothing will

induce me to go. I'll go on sitting here and drinking to the

end, on purpose, as a sign that I don't think you of the

slightest consequence. I will go on sitting and drinking,

because this is a public-house and I paid my entrance

money. I'll sit here and drink, for I look upon you as so

many pawns, as inanimate pawns. I'll sit here and drink...

and sing if I want to, yes, sing, for I have the right to ... to

sing... H'm!"

„Е, сад би требало распалити флашом у њих",

помислио сам, дохватио флашу, и... налио себи пуну

чашу.

„...Не, боље да одседим до краја!" мислио сам даље;

„јер ви бисте се, господо, радовали кад бих ја отишао.

Ни за шта на свету нећу отићи! У инат ћу седети и

пити до краја, да вам покажем како вам не придајем

никакву важност. Седећу и пити, јер ово је крчма, а ја

сам платио улазницу. Седећу и пити зато што вас

сматрам за глупаке, и то глупаке каквих свет није

видео... Седећу и пити... и певати, ако ми се прохте;

да, и певаћу, зато што имам на то право... да певам...

хм."

But I did not sing. I simply tried not to look at any of

them. I assumed most unconcerned attitudes and waited

with impatience for them to speak first. But alas, they did

not address me! And oh, how I wished, how I wished at that

moment to be reconciled to them!

lt struck eight, at last nine. They moved from the table to the

sofa. Zverkov stretched himself on a lounge and put one

foot on a round table. Wine was brought there. He did, as a

fact, order three bottles on his own account. I, of course,

was not invited to join them. They all sat round him on the

sofa. They listened to him, almost with reverence. It was

evident that they were fond of him. "What for? What for?" I

wondered. From time to time they were moved to drunken

enthusiasm and kissed each other. They talked of the

Caucasus, of the nature of true passion, of snug berths in the

service, of the income of an hussar called Podharzhevsky,

whom none of them knew personally, and rejoiced in the

largeness of it, of the extraordinary grace and beauty of a

Princess D., whom none of them had ever seen; then it came

to Shakespeare's being immortal.

Али, нисам певао. Настојао сам да никога од њих не

гледам; држао сам се независно и нестрпљиво

очекивао да они први са мном проговоре. Али, на

жалост, они нису проговорили. А како сам желео у

том тренутку да се помирим с њима!

Откуца осам сати и, најзад, девет. Они пређоше од

стола на диван. Зверков се извали на канабету и

подиже једну ногу на округао сточић. Тамо су

пренели и вино. Зверков их је заиста частио са три

боце. Мене, наравно, није позвао. Сви га опколише на

дивану. Слушали су га скоро са пијететом. Видело се

да су га волели. „Зашто? Зашто?" мислио сам у себи.

Понекад су падали у пијани занос и љубили се.

Говорили су о Кавказу, о томе шта је права страст, о

картању, о уносним местима у служби, о томе колико

прихода има коњички официр Подхаржевски, кога

нико од њих није лично познавао, и радовали се што

има тако много прихода; о необичној лепоти и

љупкости кнегиње Д., коју такође никад нико од њих

није видео; најзад су закључили да је Шекспир

бесмртан.

I smiled contemptuously and walked up and down the

other side of the room, opposite the sofa, from the table to

the stove and back again. I tried my very utmost to show

them that I could do without them, and yet I purposely made

a noise with my boots, thumping with my heels. But it was

all in vain. They paid no attention. I had the patience to

walk up and down in front of them from eight o'clock till

eleven, in the same place, from the table to the stove and

back again. "I walk up and down to please myself and no

one can prevent me." The waiter who came into the room

stopped, from time to time, to look at me. I was somewhat

giddy from turning round so often; at moments it seemed to

me that I was in delirium. During those three hours I was

three times soaked with sweat and dry again. At times, with

an intense, acute pang I was stabbed to the heart by the

thought that ten years, twenty years, forty years would pass,

and that even in forty years I would remember with loathing

Ја сам се презриво смешкао и шетао другом страном

собе, баш наспрам дивана, поред зида, од стола до

пећи и натраг. Свим силама сам хтео да покажем да

могу и без њих; међутим, намерно сам лупао чизмама

газећи на потпетицама. Али, све је било узалуд: они нису уопште обраћали пажњу на мене. Имао сам

стрпљења да шетам тако испред њих до једанаест

сати, све на једном истом месту, од стола до пећи и

натраг — од пећи до стола. „Хоћу да шетам, и нико

ми не може забранити." Слуга који је улазио у собу

неколико пута се заустављао и гледао ме. Од честог

окретања вртело ми се у глави; понекад ми се чинило

да сам у бунилу. За та три сата трипут сам се

презнојио и осушио. Понекад ми се с дубоким и

отровним болом забадала у срце мисао да ће проћи

десет, двадесет, па и четрдесет година, а ја ћу се са

одвратношћу и понижењем сећати ових најгаднијих,


and humiliation those filthiest, most ludicrous, and most

awful moments of my life. No one could have gone out of

his way to degrade himself more shamelessly, and I fully

realised it, fully, and yet I went on pacing up and down

from the table to the stove. "Oh, if you only knew what

thoughts and feelings I am capable of, how cultured I am!" I

thought at moments, mentally addressing the sofa on which

my enemies were sitting. But my enemies behaved as

though I were not in the room. Once -- only once -- they

turned towards me, just when Zverkov was talking about

Shakespeare, and I suddenly gave a contemptuous laugh. I

laughed in such an affected and disgusting way that they all

at once broke off their conversation, and silently and

gravely for two minutes watched me walking up and down

from the table to the stove, taking no notice of them. But

nothing came of it: they said nothing, and two minutes later

they ceased to notice me again. lt struck eleven.

најсмешнијих и најужаснијих тренутака у целом мом

животу. Немогуће је било бездушније понижавати

себе сама, и то добровољно; ја сам то потпуно

схватао, па ипак сам и даље шетао од стола до пећи и

натраг. „О, кад бисте само знали за каква сам осећања

и мисли способан и како сам образован!" мислио сам

с времена на време, обраћајући се у себи својим

непријатељима који су седели на дивану. Али, моји

душмани су се тако понашали као да мене и нема у

соби. Само једанпут су се обазрели према мени, и то

кад је Зверков почео говорити о Шекспиру а ја се

одједном презриво грохотом насмејао. Тако сам

неприродно и одвратно прснуо у смех да су сви

одједном прекинули разговор и ћутке посматрали

минут-два, озбиљно и без смеха, како ја шетам поред

зида, од пећи до стола, и како не обраћам на њих

никакву пажњу. Али ништа се није десило: нису ми

ништа казали, а после два минута опет су ме

заборавили. Откуца једанаест.

"Friends," cried Zverkov getting up from the sofa, "let us

all be off now, there!"

— Господо, — повика Зверков устајући са дивана — а

сад сви тамо.

"Of course, of course," the others assented.

I turned sharply to Zverkov. I was so harassed, so

exhausted, that I would have cut my throat to put an end to

it. I was in a fever; my hair, soaked with perspiration, stuck

to my forehead and temples.

— Наравно, наравно! — одговорише остали.

Ја се нагло окренух према Зверкову. Био сам толико

измучен и тако изломљен да сам по сваку цену хтео

да прекинем свађу. Имао сам грозницу; коса мокра од

зноја прилепила ми се за чело и слепоочнице.

"Zverkov, I beg your pardon," I said abruptly and

resolutely. "Ferfitchkin, yours too, and everyone's,

everyone's: I have insulted you all!"

— Зверкове! Молим вас за опроштај — рекао сам

оштро и одлучно. И вас, Ферфичкине, молим, и све

остале, све, зато што сам вас увредио!

"Aha! A duel is not in your line, old man," Ferfitchkin

hissed venomously.

— Аха! Није двобој за тебе! — заједљиво просикта

Ферфичкин.

It sent a sharp pang to my heart. Као да ме је оштрица ножа посекла по срцу.

"No, it's not the duel I am afraid of, Ferfitchkin! I am

ready to fight you tomorrow, after we are reconciled. I insist

upon it, in fact, and you cannot refuse. I want to show you

that I am not afraid of a duel. You shall fire first and I shall

fire into the air."

— Не, Ферфичкине, не бојим се ја двобоја! Спреман

сам да изађем сутра пред цев вашег пиштоља, али

после помирења. Ја чак то и захтевам од вас, и ви ме

не можете одбити. Хоћу да вам докажем да се не

бојим двобоја. Ви ћете пуцати први, а ја ћу пуцати у

ваздух.

"He is comforting himself," said Simonov. — Забавља се човек! — примети Симонов.

"He's simply raving," said Trudolyubov. — Просто, шенуо! — каза Трудољубов.

"But let us pass. Why are you barring our way? What do

you want?" Zverkov answered disdainfully.

— Та дозволите нам да прођемо, шта сте стали ту

посред пута?... И шта хоћете ви? — презриво рече

Зверков.

They were all flushed, their eyes were bright: they had

been drinking heavily.

Сви су били црвени, очи су им блистале; видело се да

су много пили.

"I ask for your friendship, Zverkov; I insulted you, but ..." — Молим за ваше пријатељство, Зверкове, ја сам вас

увредио, али...

"Insulted? You insulted me? Understand, sir, that you

never, under any circumstances, could possibly insult me."

— Увредили? Ви-и! Ме-не! Чујте, поштовани

господине, ви мене никад и ни у ком случају не

можете увредити.

"And that's enough for you. Out of the way!" concluded

Trudolyubov.

— Сад вам је доста, одлазите! — рече Трудољубов.

Хајдемо.

"Olympia is mine, friends, that's agreed!" cried Zverkov. — Олимпија је моја, господо! Договорили смо се! —

викну Зверков.

"We won't dispute your right, we won't dispute your

right," the others answered, laughing.

— Немамо ништа против! Слажемо се! — одговарали

су му смејући се.

I stood as though spat upon. The party went noisily out of

the room. Trudolyubov struck up some stupid song.

Остао сам увређен и попљуван. Друштво је бучно

излазило из собе. Трудољубов поче неку глупу песму.


Simonov remained behind for a moment to tip the waiters. I

suddenly went up to him.

Симонов се задржа на тренутак да да слугама

напојницу. Ја му тада одједном приђох.

"Simonov! give me six roubles!" I said, with desperate

resolution.

— Симонове! Дајте ми шест рубаља — рекох одлучно

и очајнички.

He looked at me in extreme amazement, with vacant eyes.

He, too, was drunk.

Он ме погледа, необично изненађен, некаквим тупим

погледом. И он је био пијан.

"You don't mean you are coming with us?" — Па зар ћете и тамо с нама?

"Yes." — Да.

"I've no money," he snapped out, and with a scornful

laugh he went out of the room.

— Немам новаца! — одсече Симонов, презриво се

осмехну и пође из собе.

I clutched at his overcoat. It was a nightmare. Ја га зграбих за шињел. То је већ био кошмар.

"Simonov, I saw you had money. Why do you refuse me?

Am I a scoundrel? Beware of refusing me: if you knew, if

you knew why I am asking! My whole future, my whole

plans depend upon it!"

— Симонове! Видео сам да имате новаца, зашто ме

одбијате? Зар сам ја подлац? Чујте, не одбијајте ме:

кад бисте ви знали, кад бисте само знали зашто вас

молим и тражим тај новац. Од тога зависи све, цела

моја будућност, сви моји планови...

Simonov pulled out the money and almost flung it at me. Симонов извади новац и скоро ми га баци.

"Take it, if you have no sense of shame!" he pronounced

pitilessly, and ran to overtake them.

— Узмите, кад сте тако безочни! — немилосрдно ми

рече и отрча да стигне остале,

I was left for a moment alone. Disorder, the remains of

dinner, a broken wine-glass on the floor, spilt wine,

cigarette ends, fumes of drink and delirium in my brain, an

agonising misery in my heart and finally the waiter, who

had seen and heard all and was looking inquisitively into

my face.

Остао сам за тренутак сам. Неред, остаци јела,

разбијена чашица на поду, просуто вино, опушци

цигарета, мамурлук и бунило у глави, туга у срцу и,

најзад, лакеј који је све видео и чуо и радознало ми

загледао у очи.

"I am going there!" I cried. "Either they shall all go down

on their knees to beg for my friendship, or I will give

Zverkov a slap in the face!"

— Тамо! — повиках. — Или ће сви клечећи и грлећи

моје ноге молити за моје пријатељство или... Или ћу

ошамарити Зверкова!

V V

"So this is it, this is it at last -- contact with real life," I

muttered as I ran headlong downstairs. "This is very

different from the Pope's leaving Rome and going to Brazil,

very different from the ball on Lake Como!"

„То је, дакле, то је, значи, сукоб са стварношћу!"

мрмљао сам трчећи стрмоглавце лиз степенице. „То

није папа који оставља Рим и одлази у Бразил, нити

бал на језеру Комо!"

"You are a scoundrel," a thought flashed through my

mind, "if you laugh at this now."

„Ти си подлац ако то сада исмејаваш!" сину ми у

глави.

"No matter!" I cried, answering myself. "Now everything

is lost!"

— Па нека сам! — викнух одговарајући себи. — Сад

је ионако све пропало.

There was no trace to be seen of them, but that made no

difference -- I knew where they had gone.

А од оних већ није било ни трага ни гласа. Али

свеједно, знао сам куда су отишли.

At the steps was standing a solitary night sledge-driver in

a rough peasant coat, powdered over with the still falling,

wet, and as it were warm, snow. It was hot and steamy. The

little shaggy piebald horse was also covered with snow and

coughing, I remember that very well. I made a rush for the

roughly made sledge; but as soon as I raised my foot to get

into it, the recollection of how Simonov had just given me

six roubles seemed to double me up and I tumbled into the

sledge like a sack.

Код улаза стајао је усамљен ноћни кочијаш у

сукненом кафтану, сав завејан мокрим и некако

топлим снегом. Ваздух је био влажан и загушљив.

Његов мали, космат и пегав коњ такође је био сав

завејан и кашљао је; тога се добро сећам. Потрчах ка

ишараним саоницама, али тек што сам подигао ногу

да уђем, сетих се како ми је Симонов дао шест

рубаља; то ме пресече и ја се скљоках у саонице као

врећа.

"No, I must do a great deal to make up for all that," I

cried. "But I will make up for it or perish on the spot this

very night. Start!"

„Ох! Треба много штошта урадити да се све ово

искупи!" завапих. „Али, ја ћу искупити, или ћу још

ове ноћи погинути!" Терај!

We set off. There was a perfect whirl in my head. Кренусмо. Читав вихор мисли витлао је у мојој глави.

"They won't go down on their knees to beg for my

friendship. That is a mirage, cheap mirage, revolting,

romantic and fantastical -- that's another ball on Lake

„Неће они мене на коленима молити за пријатељство.

То је фантазија, банална, одвратна измишљотина,

романтична и фантастична; то је исто што и бал на


Como. And so I am bound to slap Zverkov's face! It is my

duty to. And so it is settled; I am flying to give him a slap in

the face. Hurry up!"

језеру Комо. И зато морам опалити шамар Зверкову.

Морам. Дакле, свршено је. Ја сад летим да му опалим

шамар." Терај брже!

The driver tugged at the reins. Кочијаш потеже дизгине.

"As soon as I go in I'll give it him. Ought I before giving

him the slap to say a few words by way of preface? No. I'll

simply go in and give it him. They will all be sitting in the

drawing-room, and he with Olympia on the sofa. That

damned Olympia! She laughed at my looks on one occasion

and refused me. I'll pull Olympia's hair, pull Zverkov's ears!

No, better one ear, and pull him by it round the room.

Maybe they will all begin beating me and will kick me out.

That's most likely, indeed. No matter! Anyway, I shall first

slap him; the initiative will be mine; and by the laws of

honour that is everything: he will be branded and cannot

wipe off the slap by any blows, by nothing but a duel. He

will be forced to fight. And let them beat me now. Let them,

the ungrateful wretches! Trudolyubov will beat me hardest,

he is so strong; Ferfitchkin will be sure to catch hold

sideways and tug at my hair. But no matter, no matter!

That's what I am going for. The blockheads will be forced at

last to see the tragedy of it all! When they drag me to the

door I shall call out to them that in reality they are not worth

my little finger. Get on, driver, get on!" I cried to the driver.

He started and flicked his whip, I shouted so savagely.

„Чим уђем, одмах ћу га ударити. А да ли би требало

пре шамара рећи нешто, као увод? Не. Просто ћу ући

и звизнути му шамар. Они ће сви седети тамо у сали, а

он на дивану са Олимпијом. Проклета Олимпија!

Једном се подсмевала мом лицу и одбила ме.

Олимпију ћу повући за косу, а Зверкова за уши! Не,

боље за једно уво, и да га тако, вукући за уво,

проведем по целој соби. А можда ће сви почети да ме

туку и изгураће ме напоље. То је чак сигурно. Али

нека! Ипак сам први ја опалио шамар — моја је

иницијатива, а по законима части, то је главно: он је

шамаром жигосан и никаквом се тучом не може

опрати, сем двобојем. Мораће да се туче на двобоју, а

сад нека ме баш и изударају. Нека, незахвалници

једни. Нарочито ће ме тући Трудољубов: он је веома

снажан. Ферфичкин ће напасти са стране и сигурно ће

ме дохватити за косу. Али нека, нека! Спреман сам на

то. Њихове овнујске главе мораће најзад ипак да

схвате сву трагику сукоба. Кад ме буду вукли

вратима, довикнућу им да они у суштини не вреде мог

малог прста." — Терај, кочијашу, брже! — повиках на

човека. Он чак уздрхта и замахну бичем. Мора да сам

сувише снажно викнуо.

"We shall fight at daybreak, that's a settled thing. I've

done with the office. Ferfitchkin made a joke about it just

now. But where can I get pistols? Nonsense! I'll get my

salary in advance and buy them. And powder, and bullets?

That's the second's business. And how can it all be done by

daybreak? and where am I to get a second? I have no

friends. Nonsense!" I cried, lashing myself up more and

more. "It's of no consequence! the first person I meet in the

street is bound to be my second, just as he would be bound

to pull a drowning man out of water. The most eccentric

things may happen. Even if I were to ask the director

himself to be my second tomorrow, he would be bound to

consent, if only from a feeling of chivalry, and to keep the

secret! Anton Antonitch... ."

„У свитање ћемо се тући, то је већ решено. Са

службом је свршено. Ферфичкин је малопре казао

уместо департман — лепартман. Али, где да нађем

пиштоље? Глупост. Узећу плату унапред и купићу их.

А барут и меци? То је ствар секунданата. А како ћу

све то свршити до сванућа? И где да нађем

секунданте? Ја немам познаника... Глупост! — викнух

фантазирајући све луђе; — глупост! Први пролазник

на улици кога замолим мора бити мој секундант као

што мора да извуче дављеника из воде. Морају се

допустити најексцентричнији случајеви. И кад бих

чак самог директора сутра замолио да ми буде

секундант, и он би морао да пристане и да из осећања

витештва чува тајну! Антоне Антоничу..."

The fact is, that at that very minute the disgusting

absurdity of my plan and the other side of the question was

clearer and more vivid to my imagination than it could be to

anyone on earth. But ....

Ствар је у томе што је мени баш у том тренутку била

јаснија него икада сва одвратна бесмислица мојих

претпоставки и цело наличје медаље, али...

"Get on, driver, get on, you rascal, get on!" — Терај, кочијашу, брже, лопужо, терај!

"Ugh, sir!" said the son of toil. — Ех, господине! — проговори народна снага.

Cold shivers suddenly ran down me.

Wouldn't it be better... to go straight home? My God, my

God! Why did I invite myself to this dinner yesterday? But

no, it's impossible. And my walking up and down for three

hours from the table to the stove? No, they, they and no one

else must pay for my walking up and down! They must

wipe out this dishonour! Drive on!

Одједном ме обли хладноћа.

„А није ли... није ли боље... сад одмах, право кући? О

боже мој! Зашто, зашто сам се јуче наметао за тај

ручак! Али не, немогуће је! А шетња од три сата

између стола и пећи? Не, они, они и нико други, они

треба да ми плате за ту шетњу! Они морају да сперу

ову срамоту!" — Терај!

And what if they give me into custody? They won't dare!

They'll be afraid of the scandal. And what if Zverkov is so

contemptuous that he refuses to fight a duel? He is sure to;

but in that case I'll show them ... I will turn up at the posting

„А шта ће бити ако ме стрпају у кварт! Неће смети!

Уплашиће се скандала. А шта ће бити ако Зверков са

презрењем одбије мој позив на двобој? То је чак

сигурно, али онда ћу им ја показати... Одјурићу на


station when he's setting off tomorrow, I'll catch him by the

leg, I'll pull off his coat when he gets into the carriage. I'll

get my teeth into his hand, I'll bite him. "See what lengths

you can drive a desperate man to!" He may hit me on the

head and they may belabour me from behind. I will shout to

the assembled multitude: "Look at this young puppy who is

driving off to captivate the Circassian girls after letting me

spit in his face!"

поштанску станицу кад буде сутра полазио на пут,

дохватићу га за ногу, свући ћу му шињел кад се буде

пео у кола, Зубима ћу му загристи руку. Ујешћу га.

,Гледајте сви до чега могу да доведу очајног човека!'

Нека ме он бије по глави, ипак сам их победио! Ја ћу

целој публици викнути: ,Гледајте, ово штене иде да

заводи Черкескиње, али са мојим испљувком на лицу!'

"

Of course, after that everything will be over! The office

will have vanished off the face of the earth. I shall be

arrested, I shall be tried, I shall be dismissed from the

service, thrown in prison, sent to Siberia. Never mind! In

fifteen years when they let me out of prison I will trudge off

to him, a beggar, in rags. I shall find him in some provincial

town. He will be married and happy. He will have a grown-

up daughter.... I shall say to him: "Look, monster, at my

hollow cheeks and my rags! I've lost everything -- my

career, my happiness, art, science, the woman I loved, and

all through you. Here are pistols. I have come to discharge

my pistol and ... and I ... forgive you. Then I shall fire into

the air and he will hear nothing more of me ...."

„Наравно, после тога је свему крај. Надлештво ће

нестати са лица земље. Ухватиће ме, судиће ми,

истераће ме из службе, бацити у тамницу и отерати у

Сибир у прогонство... Ако! После петнаест година

довући ћу се до њега у ритама, као просјак, пошто ме

пусте из тамнице. Пронаћи ћу га негде у неком

губернијском граду. Биће већ ожењен и срећан. Имаће

одраслу кћер... Тада ћу му рећи: ,Погледај, изроде,

погледај, моје упале образе и моје рите! Изгубио сам

све каријеру. срећу, уметност, науку, вољену жену, и

све због тебе. Ето пиштоља. Дошао сам да опалим из

свог пиштоља, и... опраштам ти.' И онда ћу опалити у

ваздух, а после од мене више неће бити ни трага ни

гласа!"

I was actually on the point of tears, though I knew

perfectly well at that moment that all this was out of

Pushkin's Silvio and Lermontov's Masquerade. And all at

once I felt horribly ashamed, so ashamed that I stopped the

horse, got out of the sledge, and stood still in the snow in

the middle of the street. The driver gazed at me, sighing and

astonished.

Умало што нисам заплакао, иако сам врло добро знао,

тог истог тренутка, да је све то узето из Силвија и

Љермонтовљеве Маскараде. И одједном сам осетио

необичан стид, толико ме је била срамота да сам

рекао да се заустави коњ, изишао из саоница и стао на

снег насред улице. Кочијаш је уздисао и гледао ме

запрепашћено.

What was I to do? I could not go on there -- it was

evidently stupid, and I could not leave things as they were,

because that would seem as though ... Heavens, how could I

leave things! And after such insults!

"No!" I cried, throwing myself into the sledge again. "It is

ordained! It is fate! Drive on, drive on!"

„Шта сад да радим? Тамо се не може јер ће испасти

глупо, а да ствар оставим тако, шта ће онда бити...

Господе! Како могу ово тако оставити! И после

онаквих увреда!"

— Не! — узвикнух опет ускачући у саонице, — то ми

је предодређено, то је судбина! Терај, терај тамо!

And in my impatience I punched the sledge-driver on the

back of the neck.

И од нестрпљења ударих кочијаша песницом за врат.

"What are you up to? What are you hitting me for?" the

peasant shouted, but he whipped up his nag so that it began

kicking.

— Ама шта је теби, шта се бијеш? — повика јадни

сељак, али ипак поче да шиба кљусе, тако да је почело

да се рита задњим ногама.

The wet snow was falling in big flakes; I unbuttoned

myself, regardless of it. I forgot everything else, for I had

finally decided on the slap, and felt with horror that it was

going to happen now, at once, and that no force could stop

it. The deserted street lamps gleamed sullenly in the showy

darkness like torches at a funeral. The snow drifted under

my great-coat, under my coat, under my cravat, and melted

there. I did not wrap myself up -- all was lost, anyway.

Мокар снег падао је у крупним пахуљицама;

раскопчах се, нисам марио што снег пада. Заборавио

сам све остало зато што сам се коначно одлучио за

шамар и са ужасом сам осећао да ће се то

неизоставно, овог часа, сада десити, и да то никаква

сила не може спречити. Усамљени фењери невесело

су светлуцали кроз снежну вејавицу, као буктиње на

сахрани. Снег ми је нападао под шињел, под капут.

под кравату и топио се. Нисам се закопчао: ионако је

све било изгубљено!

At last we arrived. I jumped out, almost unconscious, rail

up the steps and began knocking and kicking at the door. I

felt fearfully weak, particularly in my legs and knees. The

door was opened quickly as though they knew I was

coming. As a fact, Simonov had warned them that perhaps

another gentleman would arrive, and this was a place in

which one had to give notice and to observe certain

precautions. It was one of those "millinery establishments"

Најзад смо стигли. Искочио сам скоро ван себе,

устрчао уз степенице и почео да лупам у врата и

рукама и ногама. Ноге су ми некако малаксале и

дрхтале, нарочито у коленима. Убрзо отворише, као

да су знали за мој долазак. (Симонов их је стварно

упозорио да ће можда доћи још један; а ту је увек

требало упозоравати и. уопште, бити обазрив. То је

био један од оних кекадашњих „модних магазина".


which were abolished by the police a good time ago. By day

it really was a shop; but at night, if one had an introduction,

one might visit it for other purposes.

који је полиција већ одавно истребила. По дану то је

заиста била радња, а увече се могло, по препоруци,

долазити у госте.)

I walked rapidly through the dark shop into the familiar

drawing-room, where there was only one candle burning,

and stood still in amazement: there was no one there.

"Where are they?" I asked somebody.

But by now, of course, they had separated.

Before me was standing a person with a stupid smile, the

"madam" herself, who had seen me before. A minute later a

door opened and another person came in.

Прошао сам брзим корацима кроз мрачну радњу и

ушао у познату ми салу, где је горела свега једна

свећа. Зауставио сам се у недоумици: никога није

било.

— А где су они? — упитах некога.

Они су, вероватно, већ стигли да се разиђу...

Преда мном је стајала особа са глупим осмехом —

лично газдарица, која ме је донекле познавала.

Тренутак касније отворише се врата и уђе и друга

особа.

Taking no notice of anything I strode about the room, and,

I believe, I talked to myself. I felt as though I had been

saved from death and was conscious of this, joyfully, all

over: I should have given that slap, I should certainly,

certainly have given it! But now they were not here and ...

everything had vanished and changed! I looked round. I

could not realise my condition yet. I looked mechanically at

the girl who had come in: and had a glimpse of a fresh,

young, rather pale face, with straight, dark eyebrows, and

with grave, as it were wondering, eyes that attracted me at

once; I should have hated her if she had been smiling. I

began looking at her more intently and, as it were, with

effort. I had not fully collected my thoughts. There was

something simple and good-natured in her face, but

something strangely grave. I am sure that this stood in her

way here, and no one of those fools had noticed her. She

could not, however, have been called a beauty, though she

was tall, strong-looking, and well built. She was very

simply dressed. Something loathsome stirred within me. I

went straight up to her.

Не обраћајући ни на шта пажњу, корачао сам по соби

и, чини ми се, говорио сам са собом. Осећао сам се

као од смрти спасен; целим својим бићем предосећао

сам то: јер ја бих га ошамарио. сигурно бих га

ошамарио! Али њих, ето, више нема, и... све је

нестало и променило се! Обазирао сам се. Још нисам

могао да дођем к себи. Махинално сам погледао

девојку која је ушла: пред мојим очима појави се

свеже, младо, доста бледо лице, црних, правих обрва,

озбиљних и некако зачуђених очију. То ми се одмах

свидело, јер бих је омрзнуо да се смешкала. Почео сам

пажљивије и с напором да је гледам: мисли ми још

нису биле са мном. Било је нечег простодушног и

доброг у том лицу, некако чудновато озбиљном.

Уверен сам да је на овом месту много губила због те

озбиљности и да је нико од оних будала није ни

приметио. Додуше, не би се могло за њу рећи да је

лепотица, мада је била висока. снажна, лепо грађена.

Одевена је била просто. Нешто ниско се пробуди у

мени и ја јој приђох.

I chanced to look into the glass. My harassed face struck

me as revolting in the extreme, pale, angry, abject, with

dishevelled hair. "No matter, I am glad of it," I thought; "I

am glad that I shall seem repulsive to her; I like that."

Случајно сам погледао у огледало. Моје узбуђено

лице учинило ми се до крајности одвратно: бледо, зло,

подло, са разбарушеном косом. „Нека је", помислих,

„и баш ми је мило што ћу јој изгледати одвратан, баш

ми је то пријатно"...

VI VI

... Somewhere behind a screen a clock began wheezing, as

though oppressed by something, as though someone were

strangling it. After an unnaturally prolonged wheezing there

followed a shrill, nasty, and as it were unexpectedly rapid,

chime -- as though someone were suddenly jumping

forward. It struck two. I woke up, though I had indeed not

been asleep but lying half-conscious.

Негде иза преграде прокркља зидни сат као да га је

неко стегао за грло и давио. После неприродно дугог

кркљања зачу се танушно, одвратно и некако

неочекивано убрзано избијање — као да откуцаји

истрчавају. Сат откуца два. Пренух се, мада нисам

спавао, већ само лежао у полубунилу.

It was almost completely dark in the narrow, cramped,

low-pitched room, cumbered up with an enormous

wardrobe and piles of cardboard boxes and all sorts of

frippery and litter. The candle end that had been burning on

the table was going out and gave a faint flicker from time to

time. In a few minutes there would be complete darkness.

У соби узаној, тесној и ниској, претрпаној огромним

орманом, кутијама и разноразним ритама старог

одела, било је скоро сасвим тамно. Огарак свеће на

столу у другом крају собе сасвим се гасио, и само би с

времена на време једва запламсао. Кроз неколико

минута морала је наступити потпуна тама.

I was not long in coming to myself; everything came back Брзо сам се освестио; одједном сам се свега сетио, без


to my mind at once, without an effort, as though it had been

in ambush to pounce upon me again. And, indeed, even

while I was unconscious a point seemed continually to

remain in my memory unforgotten, and round it my dreams

moved drearily. But strange to say, everything that had

happened to me in that day seemed to me now, on waking,

to be in the far, far away past, as though I had long, long

ago lived all that down.

напора, као да ме је сећање вребало да ме опет

притисне свом тежином. И за време бунила у свести је

ипак остајао један ослонац који је одолевао несвести и

око кога су тромо гмизала моја сновиђења. Али, чудна

ствар: све што ми се десило тог дана учинило ми се

сад, после буђења, као нешто давно прошло, као да

сам све то одавно преживео.

My head was full of fumes. Something seemed to be

hovering over me, rousing me, exciting me, and making me

restless. Misery and spite seemed surging up in me again

and seeking an outlet. Suddenly I saw beside me two wide

open eyes scrutinising me curiously and persistently. The

look in those eyes was coldly detached, sullen, as it were

utterly remote; it weighed upon me.

Глава ми је била тешка од мамурлука. Као да је нешто

лебдело нада мном, додиривало ме, узбуђивало и

узнемиравало. Туга и злоћа су опет кипеле у души и

тражиле одушке. Одједном, ту поред себе, угледах два

ока, која су ме радознало и нетремице гледала. Тај

поглед је био хладан, равнодушан, невесео, сасвим

туђ, и било ми је од њега тешко.

A grim idea came into my brain and passed all over my

body, as a horrible sensation, such as one feels when one

goes into a damp and mouldy cellar. There was something

unnatural in those two eyes, beginning to look at me only

now. I recalled, too, that during those two hours I had not

said a single word to this creature, and had, in fact,

considered it utterly superfluous; in fact, the silence had for

some reason gratified me. Now I suddenly realised vividly

the hideous idea -- revolting as a spider -- of vice, which,

without love, grossly and shamelessly begins with that in

which true love finds its consummation. For a long time we

gazed at each other like that, but she did not drop her eyes

before mine and her expression did not change, so that at

last I felt uncomfortable.

Невесела мисао сину у мом мозгу и прође ме по

целом телу, као неко ружно осећање слично ономе

које човек има кад улази у подземље, влажно и

загушљиво. Некако је било неприродно што су ме та

два ока тек сад почела да посматрају. Сетио сам се

такође да са тим створењем нисам проговорио ни

речи у току два сата, нити сам то сматрао за потребно;

чак ми се малочас то и допадало. Сад ми се, пак,

одједном јасно показала ружна. одвратна као паук

идеја разврата, који без љубави, грубо и бестидно,

почиње одмах оно чиме се права љубав завршава.

Дуго смо гледали једно у друго, али она није обарала

очи преда мном, нити мењала свој поглед, те ми

напослетку постаде страшно неиздржљиво.

"What is your name?" I asked abruptly, to put an end to it. — Како се зовеш? — упитах је одсечно, да што брже

завршим.

"Liza," she answered almost in a whisper, but somehow

far from graciously, and she turned her eyes away.

— Лиза — одговори она скоро шапатом, али некако

сасвим нељубазно, и погледа у страну.

I was silent. Ја поћутах.

"What weather! The snow ... it's disgusting!" I said,

almost to myself, putting my arm under my head

despondently, and gazing at the ceiling.

— Ружно време данас... снег... гадно! — казах скоро

за себе, подмећући скоро с досадом руке под главу и

гледајући у таваницу.

She made no answer. This was horrible. Она не одговори. Све је било одвратно.

"Have you always lived in Petersburg?" I asked a minute

later, almost angrily, turning my head slightly towards her.

— Јеси ли овдашња? — запитах је тренутак касније,

скоро љутито, окрећући овлаш главу према њој.

"No." — Нисам.

"Where do you come from?" — А одакле си?

"From Riga," she answered reluctantly. — Из Риге — одговори она безвољно.

"Are you a German?" — Немица?

"No, Russian." — Рускиња.

"Have you been here long?" — Јеси ли одавно овде?

"Where?" — Где?

"In this house?" — У овој кући?

"A fortnight." — Две недеље.

She spoke more and more jerkily. The candle went out; I

could no longer distinguish her face.

Говорила је све одсечније и одсечније. Свећа се

потпуно угасила и нисам више могао да јој видим

лице.

"Have you a father and mother?" — Имаш ли оца и мајку?

"Yes ... no ... I have." — Да... немам... имам.

"Where are they?" — Где су они?

"There ... in Riga." — Тамо, у Риги.

"What are they?" — Шта раде?

"Oh, nothing." — Тако...


"Nothing? Why, what class are they?" — Како тако? Шта су, чиме се занимају?

"Tradespeople." — Занатлије.

"Have you always lived with them?" — Јеси ли стално живела с њима?

"Yes." — Да.

"How old are you?" — Колико ти је година?

"Twenty." — Двадесет.

"Why did you leave them?" — Зашто си отишла од њих?

"Oh, for no reason." — Тако...

That answer meant "Let me alone; I feel sick, sad." То њено тако значило је: остави ме на миру, смучило

ми се.

We were silent. Заћутали смо.

God knows why I did not go away. I felt myself more and

more sick and dreary. The images of the previous day began

of themselves, apart from my will, flitting through my

memory in confusion. I suddenly recalled something I had

seen that morning when, full of anxious thoughts, I was

hurrying to the office.

Бог један зна зашто нисам одлазио. И мени самом

било је све мучније и тужније. Слике прошлог дана

почеле су саме, без моје воље, да дефилују кроз моју

свест. Одједном сам се сетио сцене коју сам јуче

ујутру видео на улици кад сам пун брига журио у

надлештво.

"I saw them carrying a coffin out yesterday and they

nearly dropped it," I suddenly said aloud, not that I desired

to open the conversation, but as it were by accident.

— Данас су износили мртвачки сандук, и замало га

нису испустили — проговорих одједном гласно,

уопште не желећи да почнем разговор, већ онако

случајно.

"A coffin?" — Сандук?

"Yes, in the Haymarket; they were bringing it up out of a

cellar."

— Да, у Сенској улици; износили су га из подрума.

"From a cellar?" — Из подрума?

"Not from a cellar, but a basement. Oh, you know... down

below... from a house of ill-fame. It was filthy all round...

Egg-shells, litter... a stench. It was loathsome."

— Није баш из подрума, већ из сутерена... знаш

ваљда... тамо доле... из рђаве куће... Свуд унаоколо

прљавштина... Љуске, ђубре... Смрад, одвратно...

Silence. Ћутање.

"A nasty day to be buried," I began, simply to avoid being

silent.

— Одвратно је данас сахрањивати! — започех ја опет,

само да не бих ћутао.

"Nasty, in what way?" — Зашто одвратно?

"The snow, the wet." (I yawned.) — Снег, лапавица... (Зевнуо сам.)

"It makes no difference," she said suddenly, after a brief

silence.

— Свеједно је — рече она одједном после извесног

ћутања.

"No, it's horrid." (I yawned again). "The gravediggers

must have sworn at getting drenched by the snow. And there

must have been water in the grave."

— Не, ипак је одвратно... (Опет сам зевнуо.) Гробари

су сигурно псовали зато што је снег квасио. А у гробу

је сигурно била вода.

"Why water in the grave?" she asked, with a sort of

curiosity, but speaking even more harshly and abruptly than

before.

— Откуд у гробу вода? запита она некако радознало,

али изговарајући речи још грубље и одсечније него

пре.

I suddenly began to feel provoked. Одједном мене поче неки ђаво да подбада.

"Why, there must have been water at the bottom a foot

deep. You can't dig a dry grave in Volkovo Cemetery."

— Него како, вода на дну, једно двадесет сантиметра.

На Волковом гробљу се ниједна сува рака не може

ископати.

"Why?" — Зашто?

"Why? Why, the place is waterlogged. It's a regular

marsh. So they bury them in water. I've seen it myself ...

many times."

— Како зашто? Место је подводно. Овде су свуда

мочваре. И тако мртве спуштају у воду. Видео сам

лично... и то много пута.

(I had never seen it once, indeed I had never been in

Volkovo, and had only heard stories of it.)

(Ниједанпут нисам видео, а на Волковом гробљу

нисам никада био, већ само чуо да причају.)

"Do you mean to say, you don't mind how you die?" — Зар је теби свеједно што ћеш умрети?

"But why should I die?" she answered, as though

defending herself.

— А што да умрем? — одговори она као да се брани.

"Why, some day you will die, and you will die just the

same as that dead woman. She was ... a girl like you. She

died of consumption."

— Па једном ћеш ипак умрети, баш као и она

покојница коју сам малопре поменуо. То је била...

исто тако, једна девојка... Умрла је од туберкулозе...

"A wench would have died in hospital..." (She knows all — Таква девојка би умрла и у болници... (Она већ и то


about it already: she said "wench," not "girl.") зна — помислих ја — и рекла је: таква девојка, а не

девојка.)

"She was in debt to her madam," I retorted, more and

more provoked by the discussion; "and went on earning

money for her up to the end, though she was in

consumption. Some sledge-drivers standing by were talking

about her to some soldiers and telling them so. No doubt

they knew her. They were laughing. They were going to

meet in a pot-house to drink to her memory."

— Била је дужна газдарици — рекох све орнији за

препирку — а служила је скоро до смрти, иако је била

болесна. Кочијаши су тамо разговарали са војницима

и причали то. Сигурно њени бивши познаници.

Смејали се. И спремали се да попију за њену душу у

крчми. (И ту сам много лагао.)

A great deal of this was my invention. Silence followed,

profound silence. She did not stir.

Ћутање, гробно ћутање. Девојка се уопште није

мицала.

"And is it better to die in a hospital?" — А је ли боље умрети у болници?

"Isn't it just the same? Besides, why should I die?" she

added irritably.

— Зар није свеједно?... Али зашто да умрем? —

додаде она љутито.

"If not now, a little later." — Ако не сад, оно касније...

"Why a little later?" — Па ни касније...

"Why, indeed? Now you are young, pretty, fresh, you

fetch a high price. But after another year of this life you will

be very different -- you will go off."

— Види ти ње, како да не! Сад си млада, лепа и свежа

— зато и вредиш. А после годину дана оваквог

живота, нећеш бити више таква. Увенућеш.

"In a year?" — После годину дана?

"Anyway, in a year you will be worth less," I continued

malignantly. "You will go from here to something lower,

another house; a year later -- to a third, lower and lower,

and in seven years you will come to a basement in the

Haymarket. That will be if you were lucky. But it would be

much worse if you got some disease, consumption, say ...

and caught a chill, or something or other. It's not easy to get

over an illness in your way of life. If you catch anything you

may not get rid of it. And so you would die."

— У сваком случају, после годину дана биће ти мања

цена — наставих ја злурадо. — Онда ћеш одавде

прећи у неку друту, гору кућу. А после још годину

дана у трећу кућу, све ниже и ниже. А после једно

седам година доспећеш до подрума у Сенској улици.

То баш и не би било лоше. Али зло ће бити ако

зарадиш неку болест, рецимо грудобољу... или

назебеш, или што друго. У оваквом животу болест

тешко пролази. Кад ти прионе више се од ње не

ослободи! И онда ћеш умрети.

"Oh, well, then I shall die," she answered, quite

vindictively, and she made a quick movement.

— Па нек умрем — одговори она љутито и брзо се

одмаче.

"But one is sorry." — Али жао је човеку.

"Sorry for whom?" — Шта?

"Sorry for life." — Живота.

Silence. Ћутање.

"Have you been engaged to be married? Eh?" — Јеси ли имала вереника? А?

"What's that to you?" — Шта се то вас тиче?

"Oh, I am not cross-examining you. It's nothing to me.

Why are you so cross? Of course you may have had your

own troubles. What is it to me? It's simply that I felt sorry."

— Па ја те и не испитујем. Мени је свеједно. Зашто се

љутиш? Наравно, морала си имати својих неприлика.

Кажеш, шта се мене тиче? Па тако, жао ми је.

"Sorry for whom?" — Кога?

"Sorry for you." — Тебе.

"No need," she whispered hardly audibly, and again made

a faint movement.

— Немате зашто... — шану она једва чујно, и опет се

одмаче.

That incensed me at once. What! I was so gentle with her,

and she ....

Мене то одмах наљути. Гле ти! Ја тако благо

поступам с њом, а она...

"Why, do you think that you are on the right path?" — А шта мислиш? Јеси ли на добром путу, а?

"I don't think anything." — Ништа ја не мислим.

"That's what's wrong, that you don't think. Realise it while

there is still time. There still is time. You are still young,

good-looking; you might love, be married, be happy... ."

— У томе и јесте невоља што не мислиш. Освести се

на време. А још имаш времена. Млада си, лепа, могла

би да заволиш неког, да се удаш и будеш срећна...

"Not all married women are happy," she snapped out in

the rude abrupt tone she had used at first.

— Нису све удате жене срећне — одсече она грубо

као малопре.

"Not all, of course, but anyway it is much better than the

life here. Infinitely better. Besides, with love one can live

even without happiness. Even in sorrow life is sweet; life is

sweet, however one lives. But here what is there but ...

— Наравно да нису све, али то је ипак много боље

него ово овде. Неупоредљиво боље. А са вољеним

човеком може се и без среће век провеети. Живот је

леп и у невољи, лепо је живети на свету, ма како


foulness? Phew!" човек живео. А овде, шта имаш сем... смрада. Фуј!

I turned away with disgust; I was no longer reasoning

coldly. I began to feel myself what I was saying and

warmed to the subject. I was already longing to expound the

cherished ideas I had brooded over in my corner. Something

suddenly flared up in me. An object had appeared before

me.

Окренух се са гађењем; нисам више хладно

резоновао. Почињао сам да осећам шта говорим и да

падам у ватру. Желео сам да изложим своје заветне

идејице до којих сам дошао у свом куту. Одједном се

нешто разбуктало у мени. „Појавио се" известаи

циљ...

"Never mind my being here, I am not an example for you.

I am, perhaps, worse than you are. I was drunk when I came

here, though," I hastened, however, to say in self-defence.

"Besides, a man is no example for a woman. It's a different

thing. I may degrade and defile myself, but I am not

anyone's slave. I come and go, and that's an end of it. I

shake it off, and I am a different man. But you are a slave

from the start. Yes, a slave! You give up everything, your

whole freedom. If you want to break your chains afterwards,

you won't be able to; you will be more and more fast in the

snares. It is an accursed bondage. I know it. I won't speak of

anything else, maybe you won't understand, but tell me: no

doubt you are in debt to your madam? There, you see," I

added, though she made no answer, but only listened in

silence, entirely absorbed, "that's a bondage for you! You

will never buy your freedom. They will see to that. It's like

selling your soul to the devil....

And besides ... perhaps, I too, am just as unlucky -- how do

you know -- and wallow in the mud on purpose, out of

misery? You know, men take to drink from grief; well,

maybe I am here from grief. Come, tell me, what is there

good here? Here you and I ... came together ... just now and

did not say one word to one another all the time, and it was

only afterwards you began staring at me like a wild creature,

and I at you. Is that loving? Is that how one human being

should meet another? It's hideous, that's what it is!"

— Ти не гледај на то што сам ја овде: нисмо ми исто.

Можда сам и гори од тебе. Уосталом, ја сам пијан

свратио овамо — пожурих ипак да оправдам себе. —

Поред тога, мушкарац и жена нису једно исто. Ту

постоји разлика. Ја могу себе и да кварим, и да прљам,

али ипак нисам ничији роб; било па прошло. Збацим

грех са себе, и опет сам други човек. А узмимо тебе,

ти си од првог корака постала роб. Да, роб! Ти све

дајеш, сву своју слободу. И ако некад зажелиш да

раскинеш те ланце — нећеш моћи: све јаче ће те

стезати. Такви су то проклети окови. Познајем ја

њих... О другом и да не говорим, можда и не би

разумела, него, реци: ситурно си већ дужна

газдарици? Ето видиш! — додадох ја, иако ми није

одговорила, већ је само ћутке свим бићем својим

слушала. Ето ти окова! Никад се нећеш ни откупити!

Тако ће она удесити ствар. Баш као да си ђаволу

душу...

— Поред тога... Можда сам ја исти такав несрећник,

откуд ти то да знаш, и хотимично газим блато од туге.

Људи се од муке опијају, а ја сам. ето, овамо дошао од

муке. Хајде реци, шта ту има лепо: ето, ја и ти смо се,

малочас... и за све време нисмо једно са другим ни

речи проговорили. А ти си после као дивља почела да

ме гледаш; и ја тебе такође. Зар се тако воли? Зар тако

треба да се човек са женом спаја? Ругоба једна, и то

ти је!

"Yes!" she assented sharply and hurriedly. — Да! — оштро и брзо одобри она.

I was positively astounded by the promptitude of this

"Yes." So the same thought may have been straying through

her mind when she was staring at me just before. So she,

too, was capable of certain thoughts? "Damn it all, this was

interesting, this was a point of likeness!" I thought, almost

rubbing my hands. And indeed it's easy to turn a young soul

like that!

Чак ме је зачудила брзина тог да... „Значи, и код ње

се, можда, та иста мисао гнездила у глави кад ме је

малопре онако гледала? Значи, и сна је способна да

нешто мисли? До ђавола, то је интересантно, та

сродност“ мислио сам, скоро трљајући руке од

радости. А и како да не изађем на крај са тако младом

душом...

It was the exercise of my power that attracted me most. Највише ме је занимала игра у целој ствари.

She turned her head nearer to me, and it seemed to me in

the darkness that she propped herself on her arm. Perhaps

she was scrutinising me. How I regretted that I could not see

her eyes. I heard her deep breathing.

Она окрену главу ближе мени и учини ми се у

помрчини да је наслонила образ на руку. Можда ме је

посматрала. Како сам жалио што не могу да јој видим

очи. Чуо сам њено дубоко дисање.

"Why have you come here?" I asked her, with a note of

authority already in my voice.

— Зашто си дошла овамо? Упитах као са неким

правом.

"Oh, I don't know." — Тако...

"But how nice it would be to be living in your father's

house! It's warm and free; you have a home of your own."

— А како је лепо живети у родитељској кући! Топло,

слободно — своје гнездо...

"But what if it's worse than this?" — А ако је горе?

"I must take the right tone," flashed through my mind. "I

may not get far with sentimentality."

But it was only a momentary thought. I swear she really did

interest me. Besides, I was exhausted and moody. And

cunning so easily goes hand-in-hand with feeling.

„Треба наћи тон", сину мени; „са сентименталношћу,

изгледа, нећу много постићи."

Уосталом, то ми је само синуло. Кунем се да ме је

стварно интересовала. Сем тога, био сам некако сав

малаксао и нарочито расположен. И иајзад: лукавство


и превара се тако лако саживе са осећањима.

"Who denies it!" I hastened to answer. "Anything may

happen. I am convinced that someone has wronged you, and

that you are more sinned against than sinning. Of course, I

know nothing of your story, but it's not likely a girl like you

has come here of her own inclination... ."

— Ко то каже? — пожурих да одговорим. — Додуше,

свашта се дешава. Али ја сам уверен да је тебе неко

увредио, и да су пре они криви пред тобом него ти

пред њима. Ја, у ствари, још ништа не знам о твом

животу, само, таква девојка као ти сигурно неће доћи

овамо драговољно.

"A girl like me?" she whispered, hardly audibly; but I

heard it.

— А каква сам ја девојка? — прошапута она једва

чујно, али ја сам чуо.

Damn lt all, I was flattering her. That was horrid. But

perhaps it was a good thing.... She was silent.

До ђавола, па ја то ласкам. То је одвратно! А можда је

и добро... Она је ћутала.

"See, Liza, I will tell you about myself. If I had had a

home from childhood, I shouldn't be what I am now. I often

think that. However bad it may be at home, anyway they are

your father and mother, and not enemies, strangers. Once a

year at least, they'll show their love of you. Anyway, you

know you are at home. I grew up without a home; and

perhaps that's why I've turned so ... unfeeling."

— Знаш, Лизо, рећи ћу ти нешто о себи. Да сам имао

од детињства породицу, не бих био овакав као сада. Ја

о томе често мислим. Ма како да је у породици рђаво,

ипак су то отац и мајка, а не туђини, непријатељи.

Макар једном у години озариће те њихова љубав.

Знаш ипак да си код своје куће. А ја сам, ето, одрастао

без породице; зато сам сигурно и постао тако...

неосетљив...

I waited again. "Perhaps she doesn't understand," I

thought, "and, indeed, it is absurd -- it's moralising."

Заћутао сам и чекао. „Можда ме не разуме",

помислих. ..додуше, и јесте смешно: дајем поуке."

"If I were a father and had a daughter, I believe I should

love my daughter more than my sons, really," I began

indirectly, as though talking of something else, to distract

her attention. I must confess I blushed.

— Кад бих ја био отац и имао ћерку, чини ми се да

бих њу више волео од синова — започех издалека,

некако узгред, да је разонодим. Признајем да сам

црвенео.

"Why so?" she asked. — А зашто? — запита она.

Ah! so she was listening! А, значи, слуша ме!

"I don't know, Liza. I knew a father who was a stern,

austere man, but used to go down on his knees to his

daughter, used to kiss her hands, her feet, he couldn't make

enough of her, really. When she danced at parties he used to

stand for five hours at a stretch, gazing at her. He was mad

over her: I understand that! She would fall asleep tired at

night, and he would wake to kiss her in her sleep and make

the sign of the cross over her. He would go about in a dirty

old coat, he was stingy to every one else, but would spend

his last penny for her, giving her expensive presents, and it

was his greatest delight when she was pleased with what he

gave her. Fathers always love their daughters more than the

mothers do. Some girls live happily at home! And I believe

I should never let my daughters marry.

— Тако, ни сам не знам, Лизо. Видиш, познавао сам

једног оца који је био строг и суров човек, али пред

ћерком је клечао, руке и ноге јој љубио, није могао да

је се нагледа. Заиста! Она игра на забави, а он стоји по

пет сати на једном месту и не скида очију са ње.

Полудео је за њом; и ја то схватам. Ноћу, понекад, она

је уморна и тврдо спава; а он устане и оде да је

заспалу љуби и прекрсти. Он иде у прљавом капуту,

тврдица је за све, а њој купује од последњих пара, даје

богате поклоне и не може се нарадовати кад јој се

поклон свиди. Отац увек више воли ћерке него мајка.

Понека девојка весело код куће живи! Ја, чини ми се,

не бих ни удавао своју ћерку.

"What next?" she said, with a faint smile. — Како то? — запита она и једва се осмехну.

"I should be jealous, I really should. To think that she

should kiss anyone else! That she should love a stranger

more than her father! It's painful to imagine it. Of course,

that's all nonsense, of course every father would be

reasonable at last. But I believe before I should let her

marry, I should worry myself to death; I should find fault

with all her suitors. But I should end by letting her marry

whom she herself loved. The one whom the daughter loves

always seems the worst to the father, you know. That is

always so. So many family troubles come from that."

— Био бих љубоморан, бога ми. Како то да она

другога почне да љуби? Туђинца да воли више од

оца? То је тешко замислити. Наравно, све су то

будалаштине; и сваки се отац најзад уразуми. Али ја

бих се, чини ми се, још пре него што је удам појео од

брига. Свима бих младожењама налазио мане. А ипак

бих је дао за онога кога она воли. Онај кога кћи сама

заволи оцу изгледа увек најгори. То је несумњиво

тако. Много зла има у породицама због тога.

"Some are glad to sell their daughters, rather than

marrying them honourably."

— Има и таквих очева који су спремни чак и да

продаду своју кћер, а не само да је| часно удаду —

рече она изненада.

Ah, so that was it! А, то ли је!

"Such a thing, Liza, happens in those accursed families in

which there is neither love nor God," I retorted warmly,

— То бива, Лизо, у проклетим породицама, где нема

ни бога ни љубави, — ватрено наставих — а где нема


"and where there is no love, there is no sense either. There

are such families, it's true, but I am not speaking of them.

You must have seen wickedness in your own family, if you

talk like that. Truly, you must have been unlucky. H'm! ...

that sort of thing mostly comes about through poverty."

љубави, ни разума нема! Има таквих породица, то је

истина. Али ја не говорим о њима. Ти, очигледно,

ниси видела добра у својој породици кад тако

говориш. Сигурно си била несрећна. Хм... То се

дешава највише због сиротиње.

"And is it any better with the gentry? Even among the

poor, honest people who live happily?"

— Зар је ,код господе боље? Поштени људи и у

сиротињи лепо живе.

"H'm ... yes. Perhaps. Another thing, Liza, man is fond of

reckoning up his troubles, but does not count his joys. If he

counted them up as he ought, he would see that every lot

has enough happiness provided for it. And what if all goes

well with the family, if the blessing of God is upon it, if the

husband is a good one, loves you, cherishes you, never

leaves you! There is happiness in such a family! Even

sometimes there is happiness in the midst of sorrow; and

indeed sorrow is everywhere. If you marry you will find out

for yourself. But think of the first years of married life with

one you love: what happiness, what happiness there

sometimes is in it! And indeed it's the ordinary thing. In

those early days even quarrels with one's husband end

happily. Some women get up quarrels with their husbands

just because they love them. Indeed, I knew a woman like

that: she seemed to say that because she loved him, she

would torment him and make him feel it. You know that

you may torment a man on purpose through love. Women

are particularly given to that, thinking to themselves 'I will

love him so, I will make so much of him afterwards, that it's

no sin to torment him a little now.' And all in the house

rejoice in the sight of you, and you are happy and gay and

peaceful and honourable....

Then there are some women who are jealous. If he went off

anywhere -- I knew one such woman, she couldn't restrain

herself, but would jump up at night and run off on the sly to

find out where he was, whether he was with some other

woman. That's a pity. And the woman knows herself it's

wrong, and her heart fails her and she suffers, but she loves

-- it's all through love. And how sweet it is to make up after

quarrels, to own herself in the wrong or to forgive him! And

they both are so happy all at once -- as though they had met

anew, been married over again; as though their love had

begun afresh. And no one, no one should know what passes

between husband and wife if they love one another. And

whatever quarrels there may be between them they ought

not to call in their own mother to judge between them and

tell tales of one another. They are their own judges. Love is

a holy mystery and ought to be hidden from all other eyes,

whatever happens. That makes it holier and better. They

respect one another more, and much is built on respect. And

if once there has been love, if they have been married for

love, why should love pass away? Surely one can keep it! It

is rare that one cannot keep it. And if the husband is kind

and straightforward, why should not love last? The first

phase of married love will pass, it is true, but then there will

come a love that is better still. Then there will be the union

of souls, they will have everything in common, there will be

no secrets between them.

And once they have children, the most difficult times will

seem to them happy, so long as there is love and courage.

— Хм... да. Можда. Само, и ово не заборави, Лизо:

човек воли да мери своју несрећу, а своју срећу не

мери. Кад би и срећу мерио како треба, видео би да

има од свега и код њега... А кад је у породици све

добро, бог милостив, нађе се добар муж, воли те, пази,

не одваја се од тебе, лепо је у таквој породици,

Понекад, чак и кад се невоље трпе, ипак је добро. А

где невоља нема? Удаћеш се можда, и видети сама.

Узми, на пример, прво време брака са оним кога

волиш: колико је ту понекад среће! Свуда срећа! У

прво време се чак и свађе са мужем лепо свршавају.

Понека жена, што више воли мужа, утолико чешће

свађу започиње. То је истина — познавао сам такву

жену; „толико те", каже. ,,много волим да те од

љубави мучим — а ти треба то да осетиш," Знаш ли

да човек може из љубави хотимично да мучи?

Најчешће то чине жене. А у себи мисле: „Зато ћу га

после тако волети, тако миловати, да није грех ако га

сада мало и помучим." И сви се у кући радују, и лепо

је, весело, мирно и поштено...

А понеке жене су љубоморне. Познавао сам и једну

такву. Ако муж некуд оде — не може да издржи:

усред ноћи одјури из куће и иде да види кришом да

није тамо, у тој кући, са другом. То је већ зло. И она

сама зна да је то рђаво, и срце јој замире и пати, али

она воли, и све чини из љубави. И како је лепо

помирити се после свађе, сама признаш кривицу, или

опростиш! И тако је и мужу и жени лепо, одједном

тако добро, као да су се поново срели, поново венчали

и љубав поново почела. И нико, нико не треба да зна

шта се дешава између мужа и жене ако се њих двоје

воле. Ма каква свађа била, ни рођену мајку не зови да

пресуди, нити да једно о другоме причате. Муж и

жена су сами себи судије. Љубав је божја тајна, и

мора остати скривена од свих туђих очију, ма шта се

тамо одигравало. Љубав је од тога још светија и боља.

Муж и жена се тада више поштују, а на поштовању се

много штошта заснива... Ако је већ једном била

љубав, ако сте се из љубави венчали, зашто би онда

прошла та љубав! Зар се она не може одржати? Редак

је случај кад се то не може. Ако добијеш за мужа

човека доброг и поштеног, зашто онда да прође

љубав? Додуше, проћи ће прва брачна љубав, али

после ће доћи друга, још боља. Душевно ће се они

спојити, све ће послове заједнкчки обављати, неће

имати тајни међу собом.

А кад дођу деца, онда ће и најтеже време изгледати

као срећа; само треба волети и бити храбар. Онда ти


Even toil will be a joy, you may deny yourself bread for

your children and even that will be a joy, They will love you

for it afterwards; so you are laying by for your future. As

the children grow up you feel that you are an example, a

support for them; that even after you die your children will

always keep your thoughts and feelings, because they have

received them from you, they will take on your semblance

and likeness. So you see this is a great duty. How can it fail

to draw the father and mother nearer? People say it's a trial

to have children. Who says that? It is heavenly happiness!

Are you fond of little children, Liza? I am awfully fond of

them. You know -- a little rosy baby boy at your bosom, and

what husband's heart is not touched, seeing his wife nursing

his child! A plump little rosy baby, sprawling and

snuggling, chubby little hands and feet, clean tiny little

nails, so tiny that it makes one laugh to took at them; eyes

that look as if they understand everything. And while it

sucks it clutches at your bosom with its little hand, plays.

When its father comes up, the child tears itself away from

the bosom, flings itself back, looks at its father, laughs, as

though it were fearfully funny, and falls to sucking again.

Or it will bite its mother's breast when its little teeth are

coming, while it looks sideways at her with its little eyes as

though to say, 'Look, I am biting!' Is not all that happiness

when they are the three together, husband, wife and child?

One can forgive a great deal for the sake of such moments.

Yes, Liza, one must first learn to live oneself before one

blames others!"

се тек рад мили; понекад се због деце и хлеба

одричеш, па и то се човеку мили. Деца ће тебе зато

после волети; за себе, дакле, штедиш. Деца расту, ти

осећаш да им служиш као пример, да си им потпора.

И кад умреш, деца ће целог живота носити у себи

твоја осећања и мисли, онако како су их од тебе

добили, постаће твоја слика и прилика. Дакле, то је

велика дужност. Како да се онда отац и мати не

сједине још јаче! Кажу да те тешко имати деце. Ко то

говори? То је срећа небеска! Волиш ли ти малу децу,

Лизо? Ја их невероватно волим. Ето, на пример,

румени малишан сиса твоју дојку; кога мужа неће

срце повући жени кад је гледа са својим дететом!

Детенце румено, пуначко, бацака се, мази се; ножице

и ручице једре, ноктићи чисти, и тако мали да је

смешно гледати, а очице као да већ све разумеју. Док

сиса дира ти дојку руком, игра се. Приђе ли отац,

пусти дојку, сав се извија назад, погледа у оца и

засмеје се као да је нешто богзна како смешно — и

опет почне да сиса. Или тек наједаред уједе мајку за

дојку, ако му већ ничу зубићи, и очицама некако

попреко гледа у њу: „Видиш, угризао сам те!" Зар то

није потпуна срећа кад су њих троје заједно: муж,

жена и дете? Због таквих тренутака може се много

штошта опростити. Да, Лизо, треба прво човек сам да

научи да живи, па тек после друге да осуђује!

"It's by pictures, pictures like that one must get at you," I

thought to myself, though I did speak with real feeling, and

all at once I flushed crimson. "What if she were suddenly to

burst out laughing, what should I do then?" That idea drove

me to fury. Towards the end of my speech I really was

excited, and now my vanity was somehow wounded.

The silence continued. I almost nudged her.

„Сличицама, ево таквим сличицама треба тебе

победити", помислих у себи, иако сам, бог ми је

сведок, говорио са осећањем, и одједном поцрвенех:

„А шта, ако она неочекивано тек прсне у грохотан

смех, куд ћу онда?" Та ме је идеја довела до помаме.

При крају онога што сам говорио заиста сам се

загрејао, и сад ме је сујета пекла...

Ћутање је дуже потрајало. Хтео сам већ да је гурнем.

"Why are you -- " she began and stopped. But I

understood: there was a quiver of something different in her

voice, not abrupt, harsh and unyielding as before, but

something soft and shamefaced, so shamefaced that I

suddenly felt ashamed and guilty.

— А ви то нешто... — поче она, и одједном заћута.

Али ја сам одмах све разумео: у њеном гласу

треперило је већ нешто друго, не више оно грубо,

оштро и пркосно као малопре. већ нешто благо и

стидљиво, тако стидљиво да је мене самог некако

обузео пред њом стид; осећао сам се крив.

"What?" I asked, with tender curiosity — Шта? — запитах нежно и радознало.

"Why, you ..." — Та ви...

"What?" — Шта?

"Why, you ... speak somehow like a book," she said, and

again there was a note of irony in her voice.

— Ви то некако... као из књиге — рече она, и нешто

као подсмех одјекну у њеном гласу.

That remark sent a pang to my heart. It was not what I was

expecting.

Заболела ме је та примедба. Нисам то очекивао.

I did not understand that she was hiding her feelings under

irony, that this is usually the last refuge of modest and

chaste-souled people when the privacy of their soul is

coarsely and intrusively invaded, and that their pride makes

them refuse to surrender till the last moment and shrink

from giving expression to their feelings before you. I ought

to have guessed the truth from the timidity with which she

had repeatedly approached her sarcasm, only bringing

herself to utter it at last with an effort. But I did not guess,

Нисам схватио да се намерно маскирала тим

подсмехом, да је то обично последњи покушај

одбране стидљивих и срцем чедних људи, којима се

неко грубо и наметљиво увлачи у душу, а они се,

поносни, до последњег тренутка не предају, и боје се

да пред њима испоље своје осећање. А требало је да

се досетим, већ по плашљивости са којом се неколико

пута враћала свом подсмеху, да би се једва

напослетку одлучила и казала. Али ја се нисам


and an evil feeling took possession of me. досетио и обузе ме неко зло осећање.

"Wait a bit!" I thought. „Чекај само!" помислих у себи.

VII VII

"Oh, hush, Liza! How can you talk about being like a

book, when it makes even me, an outsider, feel sick?

Though I don't look at it as an outsider, for, indeed, it

touches me to the heart.... Is it possible, is it possible that

you do not feel sick at being here yourself? Evidently habit

does wonders! God knows what habit can do with anyone.

Can you seriously think that you will never grow old, that

you will always be good-looking, and that they will keep

you here for ever and ever? I say nothing of the

loathsomeness of the life here.... Though let me tell you this

about it -- about your present life, I mean; here though you

are young now, attractive, nice, with soul and feeling, yet

you know as soon as I came to myself just now I felt at once

sick at being here with you! One can only come here when

one is drunk. But if you were anywhere else, living as good

people live, I should perhaps be more than attracted by you,

should fall in love with you, should be glad of a look from

you, let alone a word; I should hang about your door, should

go down on my knees to you, should look upon you as my

betrothed and think it an honour to be allowed to. I should

not dare to have an impure thought about you. But here, you

see, I know that I have only to whistle and you have to

come with me whether you like it or not. I don't consult

your wishes, but you mine. The lowest labourer hires

himself as a workman, but he doesn't make a slave of

himself altogether; besides, he knows that he will be free

again presently. But when are you free? Only think what

you are giving up here? What is it you are making a slave

of? It is your soul, together with your body; you are selling

your soul which you have no right to dispose of! You give

your love to be outraged by every drunkard! Love! But

that's everything, you know, it's a priceless diamond, it's a

maiden's treasure, love -- why, a man would be ready to

give his soul, to face death to gain that love. But how much

is your love worth now? You are sold, all of you, body and

soul, and there is no need to strive for love when you can

have everything without love. And you know there is no

greater insult to a girl than that, do you understand? To be

sure, I have heard that they comfort you, poor fools, they let

you have lovers of your own here. But you know that's

simply a farce, that's simply a sham, it's just laughing at

you, and you are taken in by it! Why, do you suppose he

really loves you, that lover of yours? I don't believe it. How

can he love you when he knows you may be called away

from him any minute? He would be a low fellow if he did!

Will he have a grain of respect for you? What have you in

common with him? He laughs at you and robs you -- that is

all his love amounts to! You are lucky if he does not beat

you. Very likely he does beat you, too. Ask him, if you have

got one, whether he will marry you. He will laugh in your

face, if he doesn't spit in it or give you a blow -- though

maybe he is not worth a bad halfpenny himself.

— Којешта, Лизо, каква књига, кад јe мени самом

овде, овако са стране гледајући, одвратно. И не зато

што сам незаинтересован. Све ми се то сада у души

пробудило... А зар је могуће, побогу, да теби овде

није одвратно? Да, очевидно, много значи навика!

Сам ђаво зна шта све навика може да учини од човека.

Је ли могуће да ти озбиљно мислиш да никад нећеш

остарити, да ћеш увек бити лепа и да ће те овде вечно

држати? Да и не говорим о томе како је овде ужасно...

Уосталом, ево шта ћу ти рећи о твом садашњем

животу: мада си сада млада, привлачна и лепа,

душевна и осећајна, ипак, знаш, кад сам се малочас

освестио, одмах ми је било одвратно што сам ту с

тобом! Само пијан човек може овамо да дође. А да си

ти на другом месту, да живиш као остали добри људи,

ја бих се теби не само удварао већ бих се и заљубио у

тебе, радовао бих се и погледу твоме, а камоли речи;

код капије бих те сачекивао, клечао бих пред тобом;

гледао бих у теби своју вереницу, и то бих сматрао за

част. Не бих се усудио ни да помислим нешто нечисто

о теби. А овде, знам, треба да ти звиждукнем, и ти,

хтела-не хтела, мораш поћи са мном; не водим рачуна

ја о твојој вољи, већ ти о мојој. Последњи сељак, кад

постане најамник-надничар — ипак се сасвим не

зароби, зна да има одређен рок. А где је твој рок? И

помисли само: шта ти овде дајеш? Шта продајеш?

Душу, душу над којом ниси господар, њу продајеш

заједно с телом! Своју љубав дајеш на поругу свакој

пијаници — љубав! А то је све, то је драги камен,

девојачко благо — љубав! Има људи који би, да

заслуже ту љубав, били готови душу да даду, да у

смрт пођу. А колико се твоја љубав сада цени? Ти си

сва купљена, од главе до пете, и зашто онда да тражи

љубав, кад и без љубави може да добије све. За

девојку нема веће увреде, разумеш ли ти то? Чуо сам,

теше вас, будале, тобоже дозвољавају вам да имате

овде љубавнике. Па то је обично измотавање, превара,

исмејавање, а ви верујете! Зар тај љубавник тебе

заиста воли? Не верујем. Како може да те воли кад зна

да ће те сад позвати неки други и њему отети. То је

блудник, и ништа више! Поштује ли те он после

макар мало? Шта ти заједничко имаш с њим? Он се

шегачи с тобом, и још те пљачка — у том је сва

његова љубав! Добро је још ако те не туче. А можда и

туче. Питај ти тог љубавника, ако га имаш: да ли би се

оженио тобом? У лице ће ти се насмејати, ако те још и

не пљуне, или не изудара — а он сам можда не вреди

ни пребијене паре!


And for what have you ruined your life, if you come to

think of it? For the coffee they give you to drink and the

plentiful meals? But with what object are they feeding you

up? An honest girl couldn't swallow the food, for she would

know what she was being fed for. You are in debt here, and,

of course, you will always be in debt, and you will go on in

debt to the end, till the visitors here begin to scorn you. And

that will soon happen, don't rely upon your youth -- all that

flies by express train here, you know. You will be kicked

out. And not simply kicked out; long before that she'll begin

nagging at you, scolding you, abusing you, as though you

had not sacrificed your health for her, had not thrown away

your youth and your soul for her benefit, but as though you

had ruined her, beggared her, robbed her.

And don't expect anyone to take your part: the others, your

companions, will attack you, too, win her favour, for all are

in slavery here, and have lost all conscience and pity here

long ago. They have become utterly vile, and nothing on

earth is viler, more loathsome, and more insulting than their

abuse.

And you are laying down everything here, unconditionally,

youth and health and beauty and hope, and at twenty-two

you will look like a woman of five-and-thirty, and you will

be lucky if you are not diseased, pray to God for that! No

doubt you are thinking now that you have a gay time and no

work to do! Yet there is no work harder or more dreadful in

the world or ever has been. One would think that the heart

alone would be worn out with tears. And you won't dare to

say a word, not half a word when they drive you away from

here; you will go away as though you were to blame. You

will change to another house, then to a third, then

somewhere else, till you come down at last to the

Haymarket. There you will be beaten at every turn; that is

good manners there, the visitors don't know how to be

friendly without beating you. You don't believe that it is so

hateful there? Go and look for yourself some time, you can

see with your own eyes.

Once, one New Year's Day, I saw a woman at a door. They

had turned her out as a joke, to give her a taste of the frost

because she had been crying so much, and they shut the

door behind her. At nine o'clock in the morning she was

already quite drunk, dishevelled, half-naked, covered with

bruises, her face was powdered, but she had a black-eye,

blood was trickling from her nose and her teeth; some

cabman had just given her a drubbing. She was sitting on

the stone steps, a salt fish of some sort was in her hand; she

was crying, wailing something about her luck and beating

with the fish on the steps, and cabmen and drunken soldiers

were crowding in the doorway taunting her.

You don't believe that you will ever be like that? I should be

sorry to believe it, too, but how do you know; maybe ten

years, eight years ago that very woman with the salt fish

came here fresh as a cherub, innocent, pure, knowing no

evil, blushing at every word. Perhaps she was like you,

proud, ready to take offence, not like the others; perhaps she

looked like a queen, and knew what happiness was in store

for the man who should love her and whom she should love.

Do you see how it ended? And what if at that very minute

И зато ти овде свој живот упропашћујеш? Ваљда зато

што те кафом поје и добро хране? А зашто те хране?

Друга, поштена. такав залогај не би ни у уста узела,

зато што зна зашто је хране. Ти си овде дужна, и увек

ћеш бити дужна, и све до краја ћеш бити дужна, све

дотле док не почну гости да те се гаде. А то ће брзо

доћи; не уздај се у младост! Овде све пролази у

галопу. И онда ће те најурити и неће те газдарица

просто избацити, већ ће много раније почети да се

свађа с тобом, да те кори, да ти пребацује и псује —

као да јој ниси дала своје здравље, младост и душу

своју без потребе изгубила, већ као да си ти њу

упропастила, покрала и отерала у просјаке.

И не очекуј помоћ ниоткуда: напашће те и твоје

другарице, само да се газдарици додворе, јер су овде,

у ропству, савест и сажаљење одавно изгубиле.

Поквариле су се, и тако одвратних, увредљивих

псовки као што су њихове нема на свету.

Све ћеш овде оставити, све, бесповратно, и здравље, и

младост, и лепоту, и наде, и изгледаћеш у двадесет

другој годиии као да ти је тридесет пета, и још моли

бога да се не разболиш. Ти још сигурно мислиш: па то

и није посао, већ провод! А тако тегобног и

робијашког посла уопште нема на свету, нити га је

било. Срце би човек могао исплакати. А ни реч нећеш

смети рећи кад те најуре одавде, већ ћеш отићи као

кривац. Прећи ћеш на друго место, затим на треће, и

најзад ћеш се докотрљати и до Сенске улице. А тамо

ће већ почети да те туку — друге нежности тамо

нема; тамо гост уопште не уме да помилује док не

изудара... Не верујеш да је тамо тако одвратно и

ужасно? Пођи једном тамо, па се увери својим

очима...

Ја сам једанпут, о Новој години, видео тамо једну —

стајала је крај врата. Истерали су је њени да се малко

смрзне, .чато што је много плакала; и врата су за њом

затворили. Било је тек девет сати ујутру, а она већ

сасвим пијана, чупава, полунага, испребијана.

Набељена, а очи у модрицама, из носа и зуба иде крв

— некакав кочијаш је удесио. Села на камене

степенице а у руци јој слана риба; плакала је наглас и

нарицала нешто о свом „удесу", а рибом ударала о

степеник. А код трема се искупили кочијаши и пијани

војници и ругају јој се.

Ти не верујеш да ћеш и ти то доживети? И ја бих хтео

да не верујем, али шта знаш, можда је пре једно десет

или осам година, та иста, са сланом рибом дошла

однекуд ту свежа, као анђелак, невина и свежа; за зло

није знала и од сваке речи је црвенела. Можда је и она

била исто тако поносна и увредљива као ти; није

личила на друге, изгледала је као краљица, и била

свесна колика срећа очекује оног који би је заволео и


when she was beating on the filthy steps with that fish,

drunken and dishevelled -- what if at that very minute she

recalled the pure early days in her father's house, when she

used to go to school and the neighbour's son watched for her

on the way, declaring that he would love her as long as he

lived, that he would devote his life to her, and when they

vowed to love one another for ever and be married as soon

as they were grown up! No, Liza, it would be happy for you

if you were to die soon of consumption in some corner, in

some cellar like that woman just now. In the hospital, do

you say? You will be lucky if they take you, but what if you

are still of use to the madam here? Consumption is a queer

disease, it is not like fever. The patient goes on hoping till

the last minute and says he is all right. He deludes himself

And that just suits your madam. Don't doubt it, that's how it

is; you have sold your soul, and what is more you owe

money, so you daren't say a word. But when you are dying,

all will abandon you, all will turn away from you, for then

there will be nothing to get from you. What's more, they

will reproach you for cumbering the place, for being so long

over dying. However you beg you won't get a drink of water

without abuse: 'Whenever are you going off, you nasty

hussy, you won't let us sleep with your moaning, you make

the gentlemen sick.' That's true, I have heard such things

said myself. They will thrust you dying into the filthiest

corner in the cellar -- in the damp and darkness; what will

your thoughts be, lying there alone?

When you die, strange hands will lay you out, with

grumbling and impatience; no one will bless you, no one

will sigh for you, they only want to get rid of you as soon as

may be; they will buy a coffin, take you to the grave as they

did that poor woman today, and celebrate your memory at

the tavern.

In the grave, sleet, filth, wet snow -- no need to put

themselves out for you -- 'Let her down, Vanuha; it's just

like her luck -- even here, she is head-foremost, the hussy.

Shorten the cord, you rascal.' 'It's all right as it is.' 'All right,

is it? Why, she's on her side! She was a fellow-creature,

after all! But, never mind, throw the earth on her.' And they

won't care to waste much time quarrelling over you. They

will scatter the wet blue clay as quick as they can and go off

to the tavern ... and there your memory on earth will end;

other women have children to go to their graves, fathers,

husbands. While for you neither tear, nor sigh, nor

remembrance; no one in the whole world will ever come to

you, your name will vanish from the face of the earth -- as

though you had never existed, never been born at all!

Nothing but filth and mud, however you knock at your

coffin lid at night, when the dead arise, however you cry:

'Let me out, kind people, to live in the light of day! My life

was no life at all; my life has been thrown away like a dish-

clout; it was drunk away in the tavern at the Haymarket; let

me out, kind people, to live in the world again.'"

она њега? А видиш како се свршило? И како је њој

било на души ако се тог тренутка кад је ударала

рибом о прљаве степенице, пијана и чупава, сетила

целе своје прошлости, чистих година у родитељској

кући, када је још ишла у школу и суседов син је

сачекивао на путу и клео се да ће је целог живота

волети, да ће јој живот дати, кад су једно другом дали

реч да ће се вечно волети и венчати се чим порасту!

Да, да, Лизо, бићеш срећна ако негде у ћумезу, као

она јутрос, умреш од туберкулозе. Кажеш да ћеш у

болницу? Добро — однеће те, али шта ћеш ако си

газдарици још потребна? Туберкулоза је чудна болест

то није врућица. Ту се човек до последњег тренутка

нада и мисли да је здрав. Сам себе теши. А газдарици

то и иде у рачун. Тако је то: душу си продала, а поред

тога и паре дугујеш, значи, писнути не смеш. А кад се

смртно разболиш, сви ће ти окренути леђа и

напустиће те зато што више ниси ни за шта. Још ће те

прекоревати што место заузимаш, што брже не

умиреш. Једва ћеш их намолити да ти воде донесу, и

даће ти је са псовком: „Кад ћеш већ једном црћи,

ђубре једно, јечиш и сметаш нам да спавамо, а и гости

се гаде." То је истина; ја сам чуо такве речи. Гурнуће

те на умору у најсмрдљивији буџак у подруму — где

су помрчина и влага. Шта ћеш све, лежећи сама, да

премишљаш!

А кад умреш, туђа ће те рука на брзину опремити, уз

гунђање и журбу — нико тс неће благословити, нико

неће за тобом уздахнути, гледаће да те се што пре

отарасе. Купиће сандук, изнети те, као што су данас

ону јадницу износили: после ће отићи у крчму да

попију за твоју душу...

У гробу лапавица, хладно, мокар снег — неће ваљда

због тебе гробари да се муче и да чисте. „Спуштај је,

Вањуша. Гле, што ти је ,судбина': и овде је ноге дигла

увис, курва! Скрати конопце, ђаволе!" „Добро је

тако." „Како добро? Зар не видиш, накриво лежи. И

она је човек! Али, добро де, бацај земљу!" Због тебе

неће хтети ни да се свађају дуже. Затрпаће те што пре

мокром, модром глином, и отићи у крчму... И ту је

крај твојој успомеии на земљи. Другима долазе на

гроб деца, очеви, мужеви, а за тебе неће бити ни суза,

ни уздаха, ни помена, и никад нико, нико на белом

свету неће ти доћи: твоје ће име нестати са лица

земље као да никад ниси ни постојала, као да се ни

родила ниси... Око тебе бара и блато... неће ти остати

ништа друто него да ноћу, кад мртваци устају, лупаш

у поклопац од сандука: „Пустите ме, добри људи, да

поживим мало у свету! Живела сам, али живот нисам

осетила; мој живот је отишао ни у шта; у крчми у

Сенској улици су га пропили; пустите ме, добри

људи, да још једном поживим!"

And I worked myself up to such a pitch that I began to Толико сам био ударио у патетику да ми је грч већ


have a lump in my throat myself, and ... and all at once I

stopped, sat up in dismay and, bending over apprehensively,

began to listen with a beating heart. I had reason to be

troubled.

стезао грло... одједном заћутах, са страхом се

придигох, бојажљиво сагнуте главе и узнемирена срца

почех да прислушкујем. Имао сам и од чега да се

збуним.

I had felt for some time that I was turning her soul upside

down and rending her heart, and -- and the more I was

convinced of it, the more eagerly I desired to gain my object

as quickly and as effectually as possible. It was the exercise

of my skill that carried me away; yet it was not merely

sport....

Одавно сам већ наслућивао да сам јој сву душу

преврнуо и срце искидао, али што сам се више

убеђивао у то, све више сам желео да што брже и што

потпуније постигнем циљ. Игра. игра ме је заносила;

а, додуше, не само игра...

I knew I was speaking stiffly, artificially, even bookishly,

in fact, I could not speak except "like a book." But that did

not trouble me: I knew, I felt that I should be understood

and that this very bookishness might be an assistance. But

now, having attained my effect, I was suddenly panic-

stricken. Never before had I witnessed such despair! She

was lying on her face, thrusting her face into the pillow and

clutching it in both hands. Her heart was being torn. Her

youthful body was shuddering all over as though in

convulsions. Suppressed sobs rent her bosom and suddenly

burst out in weeping and walling, then she pressed closer

into the pillow: she did not want anyone here, not a living

soul, to know of her anguish and her tears. She bit the

pillow, bit her hand till it bled (I saw that afterwards), or,

thrusting her fingers into her dishevelled hair, seemed rigid

with the effort of restraint, holding her breath and clenching

her teeth.

I began saying something, begging her to calm herself, but

felt that I did not dare; and all at once, in a sort of cold

shiver, almost in terror, began fumbling in the dark, trying

hurriedly to get dressed to go. It was dark; though I tried my

best I could not finish dressing quickly. Suddenly I felt a

box of matches and a candlestick with a whole candle in it.

As soon as the room was lighted up, Liza sprang up, sat up

in bed, and with a contorted face, with a half insane smile,

looked at me almost senselessly. I sat down beside her and

took her hands; she came to herself, made an impulsive

movement towards me, would have caught hold of me, but

did not dare, and slowly bowed her head before me.

Знао сам да говорим натегнуто, извештачено, чак и

књишки, а право речено, ја другачије нисам ни умео,

него баш „као из књиге". Али, то ме није збуњивало,

знао сам и осећао да ће ме разумети, и да баш то

„књишко" може да потпомогне ствар. Међутим, сад,

кад сам постигао ефект, одједном сам се уплашио.

Морам рећи да никада, никада нисам био сведок

таквог очајања. Она је лежала ничице, чврсто

загњуреног лица у јастук и обухватајући га обема

рукама. Груди су јој се цепале. Њено младо тело

тресло се као у грчевима. Пригушеии јецаји у грудима

гушили су је, кидали, и изненада би се јауцима и

вриском отимали. Тада би још јаче заривала лице у

јастук: није хтела да ту иједна жива душа дозна за

њене муке и сузе. Цепала је зубима јастук, угризла је

и руку до крви (то сам касније видео); затим, зграбила

је грчевито шакама расплетену косу, обамрла,

упињући се да не јеца, задржавала дах и стискала

зубе.

Покушао сам као да јој нешто кажем, да је молим да

се смири; али осетих: да не смем, и одједном осетих и

сам неку дрхтавицу, скоро ужас, скочих и, пипајући у

тами, нађох своје ствари и на брзину се спремих за

одлазак. Било је мрачно; ма како да сам се трудио,

ипак нисам могао брзо да спремим. Одједном напипах

кутију жижица и свећњак са целом, још неначетом

свећом. Чим је светлост обасјала собу, Лиза скочи,

седе, и искеженог лица, са неким полулудим

осмејком, гледаше у мене скоро безумна. Сео сам

поред ње и узео је за руке; она се тад освести, полете

к мени, хтела је да ме загрли, али не смеде, и само

мирно саже главу преда мном.

"Liza, my dear, I was wrong ... forgive me, my dear," I

began, but she squeezed my hand in her fingers so tightly

that I felt I was saying the wrong thing and stopped.

— Лизо, драга, није требало... опрости ми — почех,

али она ми стеже руке тако снажно да осетих да не

говорим оно што треба, и заћутах.

"This is my address, Liza, come to me." — Ево ти моја адреса, Лизо, дођи к мени.

"I will come," she answered resolutely, her head still

bowed.

— Доћи ћу... — прошапута она одлучно, али још увек

не дижући главу.

"But now I am going, good-bye ... till we meet again." — Ја сад идем, збогом... довиђења.

I got up; she, too, stood up and suddenly flushed all over,

gave a shudder, snatched up a shawl that was lying on a

chair and muffled herself in it to her chin. As she did this

she gave another sickly smile, blushed and looked at me

strangely. I felt wretched; I was in haste to get away -- to

disappear.

Кад сам устао, устаде и она и одједном сва поцрвене,

зграби мараму са столице и огрну се њоме до грла. А

онда се некако болно осмехну, поцрвене и чудновато

ме погледа. Било ми је тешко; журио сам да одем. да

се изгубим.

"Wait a minute," she said suddenly, in the passage just at

the doorway, stopping me with her hand on my overcoat.

She put down the candle in hot haste and ran off; evidently

— Причекајте — рече она одједном, већ у предсобљу,

крај самих врата, држећи ме руком за шињел, журно

остави свећу и отрча натраг, сигурно се сетила нечег,


she had thought of something or wanted to show me

something. As she ran away she flushed, her eyes shone,

and there was a smile on her lips -- what was the meaning of

it? Against my will I waited: she came back a minute later

with an expression that seemed to ask forgiveness for

something. In fact, it was not the same face, not the same

look as the evening before: sullen, mistrustful and obstinate.

Her eyes now were imploring, soft, and at the same time

trustful, caressing, timid. The expression with which

children look at people they are very fond of, of whom they

are asking a favour. Her eyes were a light hazel, they were

lovely eyes, full of life, and capable of expressing love as

well as sullen hatred.

или је хтела нешто да ми покаже. Кад је трчала,

поцрвенела је као булка, очи су јој блистале, а на

уснама се појавио осмејак — шта би то могло бити?

Хтео-не хтео, морао сам да је причекам; она се врати

тренутак касније и погледа ме као да је тражила

опроштај. То уопште није више било оно лице, ни

онај поглед као малопре — мрачан, неповерљив и

нетремичан. Поглед њен је сада био молећив, благ, а

уједно и поверљив, умиљат и бојажљив. Тако гледају

деца оне које много воле и од којих нешто траже. Очи

је имала светлосмеђе, дивне очи, живе, које су умеле

да изразе и љубав и дубоку мржњу.

Making no explanation, as though I, as a sort of higher

being, must understand everything without explanations,

she held out a piece of paper to me. Her whole face was

positively beaming at that instant with naive, almost

childish, triumph. I unfolded it. It was a letter to her from a

medical student or someone of that sort -- a very high-flown

and flowery, but extremely respectful, love-letter. I don't

recall the words now, but I remember well that through the

high-flown phrases there was apparent a genuine feeling,

which cannot be feigned. When I had finished reading it I

met her glowing, questioning, and childishly impatient eyes

fixed upon me. She fastened her eyes upon my face and

waited impatiently for what I should say. In a few words,

hurriedly, but with a sort of joy and pride, she explained to

me that she had been to a dance somewhere in a private

house, a family of "very nice people, who knew nothing,

absolutely nothing, for she had only come here so lately and

it had all happened ... and she hadn't made up her mind to

stay and was certainly going away as soon as she had paid

her debt..." and at that party there had been the student who

had danced with her all the evening. He had talked to her,

and it turned out that he had known her in old days at Riga

when he was a child, they had played together, but a very

long time ago -- and he knew her parents, but about this he

knew nothing, nothing whatever, and had no suspicion! And

the day after the dance (three days ago) he had sent her that

letter through the friend with whom she had gone to the

party ... and ... well, that was all."

Без речи — као да сам ја, слично неком вишем бићу,

морао све знати и без икаквих објашњења — пружила

ми је цедуљу. Цело њено лице је тог тренутка озарило

наивно, скоро детиње одушевљење. Отворих савијену

хартију. То је било писмо од неког студента

медицине, или нешто слично — врло високопарна

љубавна изјава, китњаста, али и пуна поштовања. Не

сећам се сада добро израза, али се одлично сећам да је

кроз висок стил пробијало истинско осећање које се

не може одглумити. Кад сам прочитао писмо до краја,

срео ме је њен врео, радознао и детињски нестрпљив

поглед. Упила је поглед у моје лице, и са

нестрпљењем очекивала шта ћу рећи. У неколико

речи, на брзину: али некако радосно и поносно, она

ми објасни како је била на игранци у некој породици.

код неких „врло, врло добрих људи, породичних људи,

и где још ништа не знају, апсолутно ништа" — зато

што је она овде одскора и тек онако... и уопште није

одлучила да остане, и да ће обавезно отићи, чим плати

дуг... А тамо је био и тај студент, целе вечери играо и

разговарао с њом, и најзад се испоставило да је и он

из Риге, да је још као дете зна, да су се заједно играли,

сами, врло давно да познаје и њене родитеље, „али о

овоме, наравно, он ништа, апсолутно ништа не зна, и

не сања! И онда је сутрадан после игранке (пре три

дана) послао писмо преко пријатељице са којом је

ишла на ту игранку... и... то је све".

She dropped her shining eyes with a sort of bashfulness as

she finished.

Она некако стидљиво обори своје светле очи кад је

завршила причу.

The poor girl was keeping that student's letter as a

precious treasure, and had run to fetch it, her only treasure,

because she did not want me to go away without knowing

that she, too, was honestly and genuinely loved; that she,

too, was addressed respectfully. No doubt that letter was

destined to lie in her box and lead to nothing. But none the

less, I am certain that she would keep it all her life as a

precious treasure, as her pride and justification, and now at

such a minute she had thought of that letter and brought it

with naive pride to raise herself in my eyes that I might see,

that I, too, might think well of her. I said nothing, pressed

her hand and went out.

I so longed to get away ... I walked all the way home, in

spite of the fact that the melting snow was still falling in

Јадница, чувала је писмо тог студента као

драгоценост, и отрчала је по то своје једино благо не

желећи да одем а да не дознам како и њу неко воли

поштено и искрено, и да и са њом разговарају са

поштовањем. Сигурно да је том писму било суђено да

лежи и даље у кутији, без икаквог резултата. Али

свеједно; убеђен сам да је то писмо целог живота

чувала као драгоценост, као свој понос и своје

оправдање; и ето сад, у оваквом тренутку, сетила се

писма, и донела ми га да се наивно похвали преда

мном, да се покаже преда мном, да видим писмо и да

је похвалим. Ништа нисам рекао, стегао сам јој руку и

изашао.

Страшно сам желео да одем... Прешао сам цео пут

пешице иако је мокар снег и даље падао у крупним


heavy flakes. I was exhausted, shattered, in bewilderment.

But behind the bewilderment the truth was already

gleaming. The loathsome truth.

пахуљицама. Био сам измучен, згажен, у недоумици.

Али истина је већ светлуцала иза недоумице.

Одвратна истина!

VIII VIII

It was some time, however, before I consented to

recognise that truth. Waking up in the morning after some

hours of heavy, leaden sleep, and immediately realising all

that had happened on the previous day, I was positively

amazed at my last night's sentimentality with Liza, at all

those "outcries of horror and pity." "To think of having such

an attack of womanish hysteria, pah!" I concluded. And

what did I thrust my address upon her for? What if she

comes? Let her come, though; it doesn't matter.... But

obviously, that was not now the chief and the most

important matter: I had to make haste and at all costs save

my reputation in the eyes of Zverkov and Simonov as

quickly as possible; that was the chief business. And I was

so taken up that morning that I actually forgot all about

Liza.

Додуше, нисам брзо пристао да признам ту истину.

Кад сам се сутрадан ујутру пробудио (а спавао сам

неколико сати као заклан) и одмах се сетио целог

јучерашњег дана — запрепастила ме је синоћња

сентименталност са Лизом и сви они „јучерашњи

ужаси и жалости". Ето тако, спопадне човека неко

женско растројство нерава. Фуј! — закључио сам.

Зашто сам јој само тутнуо своју адресу? Шта ћу ако

дође? Уосталом, нека и дође, врло важно... Само,

очигледно је било да најглавнија и најважнија ствар

није у томе: требало је журити и по сваку цену

спасавати свој углед у очима Зверкова и Симонова.

Ето шта је било главно. А на Лизу сам још тог јутра, у

послу, сасвим заборавио.

First of all I had at once to repay what I had borrowed the

day before from Simonov. I resolved on a desperate

measure: to borrow fifteen roubles straight off from Anton

Antonitch. As luck would have it he was in the best of

humours that morning, and gave it to me at once, on the first

asking. I was so delighted at this that, as I signed the IOU

with a swaggering air, I told him casually that the night

before "I had been keeping it up with some friends at the

Hôtel de Paris; we were giving a farewell party to a

comrade, in fact, I might say a friend of my childhood, and

you know -- a desperate rake, fearfully spoilt -- of course,

he belongs to a good family, and has considerable means, a

brilliant career; he is witty, charming, a regular Lovelace,

you understand; we drank an extra 'half-dozen' and..."

Пре свега, треба одмах вратити синоћњи дуг

Симонову. Одлучио сам се на очајнички корак: да

позајмим равно петнаест рубаља од Антона Антонича.

Као поручено, он је тог јутра био расположен и одмах

ми је дао новац, на прву молбу. А ја сам се тако

обрадовао да сам му, потписујући признаницу, некако

смело и ноншалантно казао да сам синоћ „лумповао

са пријатељима у Hôtel de Paris; испраћали смо друга,

може се рећи пријатеља из детињства, а он је, знате,

велики лумпаџија, размажен и, разуме се, из добре

породице, повеће имање, сјајна каријера, духовит,

мио, шегачи се са оним дамама, разумете; попили смо

пола туцета" и...

And it went off all right; all this was uttered very easily,

unconstrainedly and complacently.

И ништа: све ми је то текло са језика тако лако,

слободно, самопоуздано.

On reaching home I promptly wrote to Simonov. Кад сам дошао кући, одмах сам написао Симонову

писмо.

To this hour I am lost in admiration when I recall the truly

gentlemanly, good-humoured, candid tone of my letter.

With tact and good-breeding, and, above all, entirely

without superfluous words, I blamed myself for all that had

happened. I defended myself, "if I really may be allowed to

defend myself," by alleging that being utterly unaccustomed

to wine, I had been intoxicated with the first glass, which I

said, I had drunk before they arrived, while I was waiting

for them at the Hôtel de Paris between five and six o'clock. I

begged Simonov's pardon especially; I asked him to convey

my explanations to all the others, especially to Zverkov,

whom "I seemed to remember as though in a dream" I had

insulted. I added that I would have called upon all of them

myself, but my head ached, and besides I had not the face

to. I was particularly pleased with a certain lightness, almost

carelessness (strictly within the bounds of politeness,

however), which was apparent in my style, and better than

any possible arguments, gave them at once to understand

И до данас уживам сећајући се заиста џентлменског,

добродушног и отвореног тона мог писма. Умешно,

племенито и, што је најглавније, концизно и

језгровито — окривио сам себе за све. Правдао сам се

тиме, „ако још имам права да се правдам", што сам се.

потпуно невичан пићу. опио још од прве чаше, коју

сам (тобоже) испио још пре њиховог доласка, док сам

их очекивао у Hôtel de Paris, од пет до шест сати.

Извиљавао сам се само Симонову и молио га да

пренесе моја извињења свима осталима. нарочито

Зверкову, кога сам, ,,сећам се као кроз сан", чини ми

се увредио. Додао сам да бих и лично дошао, али ме

боли глава и, што је најгоре срамота ме је. Нарочито

сам био задовољан „извесном лакоћом", скоро

немарношћу (уосталом, потпуно пристојном) која се

неочекивано испољила у мом перу и која ће им, боље

од свих могућих разлога, одмах ставити до знања да ја

на „целу ту синоћњу гадост" гледам доста трезвено,


that I took rather an independent view of "all that

unpleasantness last night"; that I was by no means so utterly

crushed as you, my friends, probably imagine; but on the

contrary, looked upon it as a gentleman serenely respecting

himself should look upon it. "On a young hero's past no

censure is cast!"

да уопште нисам убијен, као што ви, господо,

вероватно мислите, напротив, гледам на ту ствар

онако као што то одговара џентлмену који дубоко

поштује себе. Једном речју, држим се беспрекорно.

"There is actually an aristocratic playfulness about it!" I

thought admiringly, as I read over the letter. "And it's all

because I am an intellectual and cultivated man! Another

man in my place would not have known how to extricate

himself, but here I have got out of it and am as jolly as ever

again, and all because I am 'a cultivated and educated man

of our day.' And, indeed, perhaps, everything was due to the

wine yesterday. H'm!" ... no, it was not the wine. I did not

drink anything at all between five and six when I was

waiting for them. I had lied to Simonov; I had lied

shamelessly; and indeed I wasn't ashamed now....

Hang it all though, the great thing was that I was rid of it.

„Чак се осећа и нека аристократска лакоћа опхођења",

уживао сам, поново читајући писамце. А све то

долази отуда што сам образован човек! Други на мом

месту не би знали да се испетљају, а ја сам се, ето,

извукао, и опет лумпујем, а све зато што сам

„образован човек свога доба". А можда је стварно све

што се јуче десило последица пића. Хм... Не, није од

пића. Док сам их чекао, од пет до шест, ракије уопште

нисам пио. Слагао сам Симонова, слагао сам га

безочно, и ни сада ме није стид...

Уосталом, баш ме много брига! Главно је да сам се

извукао.

I put six roubles in the letter, sealed it up, and asked

Apollon to take it to Simonov. When he learned that there

was money in the letter, Apollon became more respectful

and agreed to take it.

Towards evening I went out for a walk. My head was still

aching and giddy after yesterday. But as evening came on

and the twilight grew denser, my impressions and,

following them, my thoughts, grew more and more different

and confused. Something was not dead within me, in the

depths of my heart and conscience it would not die, and it

showed itself in acute depression. For the most part I jostled

my way through the most crowded business streets, along

Myeshtchansky Street, along Sadovy Street and in Yusupov

Garden. I always liked particularly sauntering along these

streets in the dusk, just when there were crowds of working

people of all sorts going home from their daily work, with

faces looking cross with anxiety. What I liked was just that

cheap bustle, that bare prose. On this occasion the jostling

of the streets irritated me more than ever, I could not make

out what was wrong with me, I could not find the clue,

something seemed rising up continually in my soul,

painfully, and refusing to be appeased. I returned home

completely upset, it was just as though some crime were

lying on my conscience.

Ставио сам у писмо шест рубаља. запечатио, и

наговорио најзад Аполона да га однесе Симонову. Кад

Аполон дознаде да су у писму паре, постаде учтивији

и пристаде да оде.

Пред вече сам изашао да прошетам. Глава ме је још

болела и вртело ми се од синоћњег лумповања и свег

осталог. Али, што је више освајало вече и више се

смркавало, све више су се мењали и бркали моји

утисци, а за њима и мисли. Нешто није умирало у мом

бићу, у дубини срца и савести; није хтело да умре и

испољавало се у тузи која ме је пекла као жеравица.

Луњао сам по најпрометнијим трговачким улицама,

по Мешчанској, Садовој, поред Јусуповог врта. Увек

сам нарочито волео да шетам по тим улицама у

сумрак, управо кад тамо постаје све гушћа гомила

разних пролазника, трговачког и занатског света, до

беса забринутог лица. који се разилазе кућама са

дневног рада. Свиђала ми се баш та ситничава

светина и њена журба — та брутална прозаичност.

Овог пута ме је та улична светина још више

нервирала. Никако нисам могао сам са собом да

изађем на крај. Нешто се стално дизало у души без

престанка и са болом, и никако није хтсло да се

смири. Вратио сам се кући потпуно растројен, као да

ми је неки злочин лежао на души.

The thought that Liza was coming worried me

continually. It seemed queer to me that of all my

recollections of yesterday this tormented me, as it were,

especially, as it were, quite separately. Everything else I had

quite succeeded in forgetting by the evening; I dismissed it

all and was still perfectly satisfied with my letter to

Simonov. But on this point I was not satisfied at all. It was

as though I were worried only by Liza. "What if she

comes," I thought incessantly, "well, it doesn't matter, let

her come! H'm! it's horrid that she should see, for instance,

how I live. Yesterday I seemed such a hero to her, while

now, h'm! It's horrid, though, that I have let myself go so,

the room looks like a beggar's. And I brought myself to go

out to dinner in such a suit! And my American leather sofa

Стално ме је мучила мисао да ће доћи Лиза. Чудио

сам се што ме од јучерашњих спомена сећање на њу

некако сасвим посебно и нарочито мучи. Све остало

сам до увече успео да заборавим; одмахнуо сам руком

на све, и још увек сам био потпуно задовољан својим

писмом Симонову. Али што се тиче Лизе, ту нисам

могао бити задовољан. И као да сам се управо због ње

и мучио. „Шта ће бити ако она дође?" мислио сам без

престанка. Па врло важно! Хм. Само, гадно је то што

ће, на пример, видети како живим. Синоћ сам

изигравао пред њом неког јунака... а сад, хм! И јесте

ружно што сам се тако запустио. У стану права беда.

И ја сам се јуче решио да у оваквом оделу идем на

ручак! А из дивана од мушеме вири трава. А мој


with the stuffing sticking out. And my dressing-gown,

which will not cover me, such tatters, and she will see all

this and she will see Apollon. That beast is certain to insult

her. He will fasten upon her in order to be rude to me. And

I, of course, shall be panic-stricken as usual, I shall begin

bowing and scraping before her and pulling my dressing-

gown round me, I shall begin smiling, telling lies. Oh, the

beastliness! And it isn't the beastliness of it that matters

most! There is something more important, more loathsome,

viler! Yes, viler! And to put on that dishonest lying mask

again!..."

халат, који се не може обући! Све саме рите!... И она

ће све то видети; и Аполона ће видети. Та животиња

ће је сигурно увредити. Пецнуће је, да би мени

напакостио. А ја ћу се, наравно, по обичају

ушепртљати, почећу да се мувам пред њом, да се

прикривам пешевима халата, почећу да се смешкам и

да лажем. Ух, што је одвратно! Али, то још није

највећа гадост! Има још нешто гадније, подлије. Да,

подлије! И опет, и опет треба да навлачим ону

нечасну лажљиву маску!...

When I reached that thought I fired up all at once. Кад сам дошао до те мисли, просто планух:

"Why dishonest? How dishonest? I was speaking

sincerely last night. I remember there was real feeling in

me, too. What I wanted was to excite an honourable feeling

in her.... Her crying was a good thing, it will have a good

effect."

„Зашто нечасна? Каква нечасна? Ја сам синоћ говорио

искрено. И сећам се да се у мени пробудило истинско

осећање, па сам хтео да пробудим и у њој племенита

осећања. Што се исплакала, то је баш добро, јер

благотворно делује..."

Yet I could not feel at ease.

All that evening, even when I had come back home, even

after nine o'clock, when I calculated that Liza could not

possibly come, still she haunted me, and what was worse,

she came back to my mind always in the same position. One

moment out of all that had happened last night stood vividly

before my imagination; the moment when I struck a match

and saw her pale, distorted face, with its look of torture.

And what a pitiful, what an unnatural, what a distorted

smile she had at that moment! But I did not know then, that

fifteen years later I should still in my imagination see Liza,

always with the pitiful, distorted, inappropriate smile which

was on her face at that minute.

Али ипак, никако нисам могао да се смирим.

Целе те ноћи, пошто сам се вратио кући већ после

девет сати, кад. по мом мишљењу, Лиза није могла

више доћи, мени се ипак она непрестано привиђала и,

што је најглавније, у једној истој пози. Управо, од

свега синоћњег само ми се један тренутак јасно

оцртавао: кад сам шибицом осветлио собу и угледао,

њено бледо, искривљено лице и мученички поглед.

Ах, како је јадан, неприродан и искривљен осмех

имала тог тренутка! Тада још нисам знао да ћу и

после петнаест година стално видети пред собом

Лизу, управо са тим јадним, истрзаним и непотребним

осмехом који је оног тренутка имала на лицу.

Next day I was ready again to look upon it all as

nonsense, due to over-excited nerves, and, above all, as

exaggerated. I was always conscious of that weak point of

mine, and sometimes very much afraid of it. "I exaggerate

everything, that is where I go wrong," I repeated to myself

every hour. But, however, "Liza will very likely come all

the same," was the refrain with which all my reflections

ended. I was so uneasy that I sometimes flew into a fury:

"She'll come, she is certain to come!" I cried, running about

the room, "if not today, she will come tomorrow; she'll find

me out! The damnable romanticism of these pure hearts!

Oh, the vileness -- oh, the silliness -- oh, the stupidity of

these 'wretched sentimental souls!' Why, how fail to

understand? How could one fall to understand? ..."

Сутрадан сам опет био спреман да све то сматрам за

глупост, последицу нервозе и, што је најглавније, за

— преувеличавање. Одувек сам био свестан те своје

слабе жице и понекад сам се ње јако бојао: „све ја

преувеличавам, зато и страдам", понављао сам себи

сваки час. „Међутим, Лиза ће можда ипак доћи." То је

био рефрен којим су се завршавала сва моја тадашња

резоновања. Тешко ме је то узнемиравало да сам

понекад падао у јарост. „Доћи ће! Сигурно ће доћи",

викао сам јурећи по соби. „Ако не данас, оно сутра,

али ће ме сигурно наћи! Такав је проклети

романтизам чистих срдаца! О, каква гадост, о каква

глупост и ограниченост живи у тим ,поганим

сентименталним душама'! И како да ја то не разумем,

како да не схватим!"

But at this point I stopped short, and in great confusion,

indeed.

— али ту сам се заустављао чак страшно збуњен.

And how few, how few words, I thought, in passing, were

needed; how little of the idyllic (and affectedly, bookishly,

artificially idyllic too) had sufficed to turn a whole human

life at once according to my will. That's virginity, to be

sure! Freshness of soil!

„И како је мало речи потребно". мислио сам узгред,

„како мало идиле (и још извештачене, књишке и

измишљене), па да се одмах преокрене цео човеков

живот по својој вољи. Ето, шта значи невиност!

Свежина духовне њиве!"

At times a thought occurred to me, to go to her, "to tell her

all," and beg her not to come to me. But this thought stirred

such wrath in me that I believed I should have crushed that

"damned" Liza if she had chanced to be near me at the time.

I should have insulted her, have spat at her, have turned her

out, have struck her!

Понекад ми је долазила мисао да ја одем до ње, „да јој

све испричам" и замолим да не долази к мени. Али

при самој помисли на то у мени би букнуо такав бес

да бих, чини ми се, просто згазио ту ,,проклету" Лизу,

кад би се одједном обрела крај мене — увредио бих

је, пљунуо, ошамарио и истерао.


One day passed, however, another and another; she did

not come and I began to grow calmer. I felt particularly bold

and cheerful after nine o'clock, I even sometimes began

dreaming, and rather sweetly: I, for instance, became the

salvation of Liza, simply through her coming to me and my

talking to her.... I develop her, educate her. Finally, I notice

that she loves me, loves me passionately. I pretend not to

understand (I don't know, however, why I pretend, just for

effect, perhaps). At last all confusion, transfigured,

trembling and sobbing, she flings herself at my feet and says

that I am her saviour, and that she loves me better than

anything in the world. I am amazed, but.... Liza," I say, "can

you imagine that I have not noticed your love? I saw it all, I

divined it, but I did not dare to approach you first, because I

had an influence over you and was afraid that you would

force yourself, from gratitude, to respond to my love, would

try to rouse in your heart a feeling which was perhaps

absent, and I did not wish that ... because it would be

tyranny ... it would be indelicate (in short, I launch off at

that point into European, inexplicably lofty subtleties a la

George Sand), but now, now you are mine, you are my

creation, you are pure, you are good, you are my noble wife.

Међутим, прођоше један, два, три дана, а она не дође

и ја почех да се смирујем. Нарочито бих се јуначио и

фантазирао иосле девет сати. Чак сам почињао да

сањарим, и то доста слатко: „Ја, на пример. спасавам

Лизу управо тиме што долази к мени и разговарам с

њом... Васпитавам је, образујем. Напослетку

примећујем да ме она воли, страсно воли. Али ја се

правим да не разумем. (Додуше, не знам зашто да се

правим, вероватно да буде лепше.) Најзад се она.

збуњена, дивна, сва уздрхтала, и јецајући баца мени

пред ноге, говори да сам њен спасилац и да ме воли

више од свега на свету. Ја сам запрепашћен, али... —

„Лизо", кажем јој, „зар мислиш да нисам приметио

твоју љубав? Све сам видео и погодио, али нисам

смео први да посегнем за твојим срцем зато што сам

раније утицао на тебе и бојао се да, можда, из

захвалности не примораш себе да одговориш на моју

љубав, да силом изазиваш у себи осећање којег можда

нема у твојој души; а ја то нисам хтео, зато што је то...

деспотизам... То би било неделикатно. (Једном речју,

ту сам запливао у извесну европску, жорж-сандовску,

неизрециво племениту префињеност.) Али сада, сада

си — моја. Ја сам те створио, ти си чиста, дивна, —

прекрасна жено моја!

'Into my house come bold and free, Its rightful mistress there to be'."

И у дом мој, смело и слободно, Као права домаћица уђи"

Then we begin living together, go abroad and so on, and

so on. In fact, in the end it seemed vulgar to me myself, and

I began putting out my tongue at myself

Затим почнемо нас двоје да живимо, путујемо у

иностранство, итд., итд. Једном речју, мени самом је

најзад све то бивало гадно да сам сам себи језик

плазио.

Besides, they won't let her out, "the hussy!" I thought.

They don't let them go out very readily, especially in the

evening (for some reason I fancied she would come in the

evening, and at seven o'clock precisely). Though she did say

she was not altogether a slave there yet, and had certain

rights; so, h'm! Damn it all, she will come, she is sure to

come!

„Па неће њу, ,гадуру', ни пустити", мислио сам.

„Изгледа да њих не пуштају често у шетњу, поготово

увече. (Мени се однекуд стално чинило да она мора

доћи увече.) Додуше, она ми је рекла да се још није

сасвим продала, да је тамо под нарочитим условима,

значи, хм! Ђаво да је носи, доћи ће, обавезно ће

доћи!"

It was a good thing, in fact, that Apollon distracted my

attention at that time by his rudeness. He drove me beyond

all patience! He was the bane of my life, the curse laid upon

me by Providence. We had been squabbling continually for

years, and I hated him. My God, how I hated him! I believe

I had never hated anyone in my life as I hated him,

especially at some moments.

He was an elderly, dignified man, who worked part of his

time as a tailor. But for some unknown reason he despised

me beyond all measure, and looked down upon me

insufferably. Though, indeed, he looked down upon

everyone. Simply to glance at that flaxen, smoothly brushed

head, at the tuft of hair he combed up on his forehead and

oiled with sunflower oil, at that dignified mouth,

compressed into the shape of the letter V, made one feel one

was confronting a man who never doubted of himself. He

was a pedant, to the most extreme point, the greatest pedant

I had met on earth, and with that had a vanity only befitting

Alexander of Macedon. He was in love with every button on

his coat, every nail on his fingers -- absolutely in love with

Добро је било што ме је у то време Аполон

разонођавао својим грубим испадима. Просто ме је

изводио из стрпљења! То је била моја рак-рана, бич

који ми је провиђење послало. Ја и он се пецкамо већ

неколико година и ја сам га мрзео. Господе боже, како

сам га мрзео! Чини ми се да никога у животу нисам

тако мрзео као њега, нарочито у извесним тренуцима.

То је био средовечан човек, уображен, који се помало

бавио кројачким занатом. Не знам зашто ме је

презирао, и то преко сваке мере, и гледао на мене са

висине, што никако нисам могао поднети. Додуше, он

је на све гледао са висине. Доста је било само да

погледате његову белу, глатко зачешљану главу,

тршаву ћубу коју је правио на челу и мазао зејтином;

озбиљна уста, увек у облику ижице — па да одмах

осетите да пред собом имате створење које је увек

било самоуверено. То је био страшан педант, највећи

од свих које сам икад срео у животу; и то педант са

сујетом која би, ваљда, приличила само Александру

Македонском. Био је заљубљен у свако своје дугме, у


them, and he looked it! In his behaviour to me he was a

perfect tyrant, he spoke very little to me, and if he chanced

to glance at me he gave me a firm, majestically self-

confident and invariably ironical look that drove me

sometimes to fury. He did his work with the air of doing me

the greatest favour, though he did scarcely anything for me,

and did not, indeed, consider himself bound to do anything.

There could be no doubt that he looked upon me as the

greatest fool on earth, and that "he did not get rid of me"

was simply that he could get wages from me every month.

He consented to do nothing for me for seven roubles a

month. Many sins should be forgiven me for what I suffered

from him. My hatred reached such a point that sometimes

his very step almost threw me into convulsions. What I

loathed particularly was his lisp. His tongue must have been

a little too long or something of that sort, for he continually

lisped, and seemed to be very proud of it, imagining that it

greatly added to his dignity. He spoke in a slow, measured

tone, with his hands behind his back and his eyes fixed on

the ground. He maddened me particularly when he read

aloud the psalms to himself behind his partition. Many a

battle I waged over that reading! But he was awfully fond of

reading aloud in the evenings, in a slow, even, sing-song

voice, as though over the dead. It is interesting that that is

how he has ended: he hires himself out to read the psalms

over the dead, and at the same time he kills rats and makes

blacking. But at that time I could not get rid of him, it was

as though he were chemically combined with my existence.

Besides, nothing would have induced him to consent to

leave me. I could not live in furnished lodgings: my lodging

was my private solitude, my shell, my cave, in which I

concealed myself from all mankind, and Apollon seemed to

me, for some reason, an integral part of that flat, and for

seven years I could not turn him away.

сваки свој нокат — несумњиво заљубљен, то се одмах

видело. Понашао се према мени сасвим деспотски;

невероватно ретко је говорио са мном, а кад би се

десило да ме погледа, онда ме је гледао нетремице,

величанствено самоувереним и вечито

подсмешљивим погледом, који ме је понекад доводио

до помаме. Вршио је своју дужност тако као да ми

чини велику милост. Уосталом, он скоро ништа није

радио за мене, чак није ни сматрао да нешто треба да

ради. Нема сумње да ме је држао за последњу будалу

на овоме свету, а што ме је „држао код себе", то је

било само зато што је од мене добијао сваког месееца

плату. Пристајао је да „ништа не ради" код мене за

седам рубаља месечно. Понекад је моја мржња према

њему ишла тако далеко да сам сав цептео од беса само

кад бих га видео како хода. Али, нарочито ми је било

одвратно његово шушкетање. Језик му је био нешто

дужи но што треба, или нешто слично, и због тога је

стално шушкетао и врскао, и тиме се, изгледа,

необично поносио, уображавајући да му то даје много

важности. Говорио је тихо, одмерено, са рукама на

леђима и погледом обореним у земљу. Нарочито бих

побеснео кад би он почео да чита псалтир у свом куту

иза преграде. Много сам борби издржао због тог

читања. А он је страшно волео да чита, увече, тихим,

уједначеним гласом, отежући, баш као да чита опело.

Занимљиво је да је тако и завршио: сад за плату чита

псалтир над покојницима и, поред тога, треби пацове

и прави крем за обућу. Али, ја га нисам могао отерати,

као да се хемијски сјединио са мојим бићем.

Уосталом, он не би ни за шта на свету пристао да оде

од мене. Ја нисам могао да живим у намештеној соби:

мој стан је био моја засебна кућа, моја љуштура,

футрола у коју се скривам од целог човечанства, а

изгледало ми је, ђаво би знао зашто, да Аполон

припада том стану, и читавих седам година нисам

могао да га отерам.

To be two or three days behind with his wages, for

instance, was impossible. He would have made such a fuss,

I should not have known where to hide my head. But I was

so exasperated with everyone during those days, that I made

up my mind for some reason and with some object to punish

Apollon and not to pay him for a fortnight the wages that

were owing him. I had for a long time -- for the last two

years -- been intending to do this, simply in order to teach

him not to give himself airs with me, and to show him that

if I liked I could withhold his wages. I purposed to say

nothing to him about it, and was purposely silent indeed, in

order to score off his pride and force him to be the first to

speak of his wages. Then I would take the seven roubles out

of a drawer, show him I have the money put aside on

purpose, but that I won't, I won't, I simply won't pay him his

wages, I won't just because that is "what I wish," because "I

am master, and it is for me to decide," because he has been

disrespectful, because he has been rude; but if he were to

ask respectfully I might be softened and give it to him,

otherwise he might wait another fortnight, another three

Било је сасвим немогуће, на пример, задржати његову

плату два или три дана. Он би направио такво чудо да

просто не бих знао куда да се денем. Али тих дана сам

био на све толико озлојеђен да сам одлучио да казним

Аполона и да му две недеље не дам плату. Одавно

већ, још од пре две године, каним се да то урадим —

само да бих му доказао да се не сме правити тако

важан са мном, и да могу увек, само ако хоћу, да му

не издам плату. Одлучио сам да му не говорим о томе

и нарочито сам ћутао да бих победио његову гордост

и натерао га да први поведе реч о плати. А кад

затражи, ја ћу извадити из фиоке седам рубаља,

показаћу му да их имам и да сам их нарочито одвојио,

али ето „нећу, просто нећу да му издам плату, и нећу

зато што ја тако хоћу", зато што сам господар и што је

то „моја воља"; зато што је грубијан; али ако ме

учтиво замоли, онда ћу се, можда, смилостивити и

дати му новац; иначе ће још две недеље чекати, три

недеље, па и читав месец дана...


weeks, a whole month....

But angry as I was, yet he got the better of me. I could not

hold out for four days. He began as he always did begin in

such cases, for there had been such cases already, there had

been attempts (and it may be observed I knew all this

beforehand, I knew his nasty tactics by heart). He would

begin by fixing upon me an exceedingly severe stare,

keeping it up for several minutes at a time, particularly on

meeting me or seeing me out of the house. If I held out and

pretended not to notice these stares, he would, still in

silence, proceed to further tortures. All at once, à propos of

nothing, he would walk softly and smoothly into my room,

when I was pacing up and down or reading, stand at the

door, one hand behind his back and one foot behind the

other, and fix upon me a stare more than severe, utterly

contemptuous. If I suddenly asked him what he wanted, he

would make me no answer, but continue staring at me

persistently for some seconds, then, with a peculiar

compression of his lips and a most significant air,

deliberately turn round and deliberately go back to his

room. Two hours later he would come out again and again

present himself before me in the same way. It had happened

that in my fury I did not even ask him what he wanted, but

simply raised my head sharply and imperiously and began

staring back at him. So we stared at one another for two

minutes; at last he turned with deliberation and dignity and

went back again for two hours.

Али упркос мом бесу он је ипак победио. Ни четири

дана нисам издржао. Почео је онако како је увек

почињао у сличним случајевима, а сличних случајева

је већ било, пробао сам и то (да вам кажем: знао сам

све унапред, знао сам напамет његову подлу тактику);

почињао је тиме што би уперио у ме веома строг

поглед и гледао ме нетремице по неколико минута, и

то нарочито кад ме дочекује или испраћа из куће. Ако

бих ја, на пример, издржао његов поглед, или бих се

правио да га не примећујем, он би, као и увек, ћутке

приступао даљим мучењима. Изненада тек, без икакве

потребе, ушао би у моју собу, тихо и лагано, кад ја

шетам или читам, стао би крај врата, ставио једну

руку иза леђа, испружио ногу и уперио на мене свој

поглед, али сада не строг, већ пун презрења. Ако бих

га запитао изненада шта жели, не би ми ништа

одговорио, и даље би ме гледао нетремице још

неколико тренутака, некако нарочито стиснутих усана

и значајна изгледа, па би се онда полако окренуо у

месту и лагано отишао у своју собу. После два сата

опет би изишао, и појавио се преда мном. Дешавало

се да га од беса и не питам шта хоће. Тада бих просто,

оштро и заповеднички, и ја дигао главу и почео исто

тако да га посматрам нетремице. Гледали бисмо се

тако минут-два; и најзад би се он окренуо, лагано и

достојанствено, и опет отишао на два сата.

If I were still not brought to reason by all this, but

persisted in my revolt, he would suddenly begin sighing

while he looked at me, long, deep sighs as though

measuring by them the depths of my moral degradation,

and, of course, it ended at last by his triumphing

completely: I raged and shouted, but still was forced to do

what he wanted.

Ако ме ни то не би уразумило, већ бих и даље терао

инат, он би одједном почео, гледајући ме, да уздише

дуго и дубоко, као да тим уздахом тачно мери дубину

мог моралног пада. И, наравно, свршавало се најзад

његовом потпуном победом: ја сам беснео и викао,

али оно око чега се водила борба морао сам да

испуним.

This time the usual staring manoeuvres had scarcely

begun when I lost my temper and flew at him in a fury. I

was irritated beyond endurance apart from him.

Овога пута, тек што је почео уобичајени маневар

„строгих погледа", ја одмах побеснех и насрнух на

њега. И без тога сам већ био и сувише раздражен.

"Stay," I cried, in a frenzy, as he was slowly and silently

turning, with one hand behind his back, to go to his room.

"Stay! Come back, come back, I tell you!" and I must have

bawled so unnaturally, that he turned round and even looked

at me with some wonder. However, he persisted in saying

nothing, and that infuriated me.

— Стој! — викнух у наступу беса кад он полако и

ћутке поче да се окреће, са једном руком на леђима,

да би отишао у своју собу. — Стој! Врати се, кад ти

кажем! — Мора да сам тако неприродно дрекнуо да се

он окренуо и почео да ме гледа са извесним чуђењем.

Али је и даље ћутао, и то ме је нарочито љутило.

"How dare you come and look at me like that without

being sent for? Answer!"

— Како смеш да улазиш к мени без питања и да ме

гледаш тако? Одговарај!

After looking at me calmly for half a minute, he began

turning round again.

Пошто ме је гледао мирно једно пола минута, он

поново поче да се окреће.

"Stay!" I roared, running up to him, "don't stir! There.

Answer, now: what did you come in to look at?"

— Стој! — заурлах ја и притрчах му. — Да се ниси

макао с места! Тако. Сад одговарај: зашто си улазио и

зашто тако гледаш?

"If you have any order to give me it's my duty to carry it

out," he answered, after another silent pause, with a slow,

measured lisp, raising his eyebrows and calmly twisting his

head from one side to another, all this with exasperating

composure.

— Ако имате сад нешто да ми наредите, моје је да

извршим — одговори он пошто поћута, тихо и

одмерено врскајући, подиже обрве, и мирно климну

главом лево и десно — све то са страховитом

мирноћом.

"That's not what I am asking you about, you torturer!" I

shouted, turning crimson with anger. "I'll tell you why you

came here myself: you see, I don't give you your wages, you

— Не питам те, не питам те за то, џелате! — повиках

дршћући од беса. — Рећи ћу ти сам, џелате један,

зашто долазиш овамо: видиш да ти не издајем плату, а


are so proud you don't want to bow down and ask for it, and

so you come to punish me with your stupid stares, to worry

me and you have no sus... pic ... ion how stupid it is --

stupid, stupid, stupid, stupid! ..."

сам из гордости нећеш да се покориш и да замолиш

— ето, због тога долазиш, да ме тим својим глупим

погледима кажњаваш и мучиш, а не слутиш, џелате,

колико је то глупо, глупо, глупо, глупо, глупо!

He would have turned round again without a word, but I

seized him.

Он опет покуша да се ћутке окрене, али ја га ухватих.

"Listen," I shouted to him. "Here's the money, do you see,

here it is," (I took it out of the table drawer); "here's the

seven roubles complete, but you are not going to have it,

you ... are ... not ... going ... to ... have it until you come

respectfully with bowed head to beg my pardon. Do you

hear?"

— Слушај! — викао сам. — Ево пара, ево видиш

(извадио сам новац из сточића); тачно седам рубаља,

али их нећеш добити, нећеш их добити докле год не

дођеш и учтиво, признајући кривицу, не замолиш од

мене опроштај. Јеси л' чуо?

"That cannot be," he answered, with the most unnatural

self-confidence.

— То не може бити! — одговори он са неким

неприродним самоуверењем.

"It shall be so," I said, "I give you my word of honour, it

shall be!"

— Биће! — викао сам. — Дајем ти часну реч — биће!

"And there's nothing for me to beg your pardon for," he

went on, as though he had not noticed my exclamations at

all. "Why, besides, you called me a 'torturer,' for which I

can summon you at the police-station at any time for

insulting behaviour."

— И немам за шта да молим опроштај, — продужи он

као да уопште не примећује моје викање — јер, ето,

ви сте мене назвали „џелатом" и ја за то могу увек да

вас тужим полицији за увреду.

"Go, summon me," I roared, "go at once, this very minute,

this very second! You are a torturer all the same! a

torturer!"

— Иди! Тужи! — урлао сам. — Иди одмах, овог

тренутка! А ипак си џелат! Џелат! Џелат!

But he merely looked at me, then turned, and regardless of

my loud calls to him, he walked to his room with an even

step and without looking round.

Али, он ме само погледа, затим се окрену и, не

слушајући више моје дозиве, лагано изиђе и оде у

своју собу не окрећући се.

"If it had not been for Liza nothing of this would have

happened," I decided inwardly. Then, after waiting a

minute, I went myself behind his screen with a dignified and

solemn air, though my heart was beating slowly and

violently.

„Да није Лизе, свега тога не би било!" закључио сам у

себи. Затим, пошто постојах минут-два,

достојанствено и свечано, али са ретким и јаким

лупањем срца, одох сам к њему иза преграде.

"Apollon," I said quietly and emphatically, though I was

breathless, "go at once without a minute's delay and fetch

the police-officer."

— Аполоне, — рекох мирно и разговетно, али ипак

гушећи се — иди одмах, без оклевања, по полицајца.

He had meanwhile settled himself at his table, put on his

spectacles and taken up some sewing. But, hearing my

order, he burst into a guffaw.

Он је у то време већ био сео за свој сто, метнуо

наочаре и узео нешто да шије. А кад чу моју наредбу,

одједном прште у смех.

"At once, go this minute! Go on, or else you can't imagine

what will happen."

— Иди одмах, овог тренутка! Иди, јер и не слутиш

шта ће иначе бити.

"You are certainly out of your mind," he observed,

without even raising his head, lisping as deliberately as ever

and threading his needle. "Whoever heard of a man sending

for the police against himself? And as for being frightened -

- you are upsetting yourself about nothing, for nothing will

come of it."

— Ви заиста нисте при здравој памети — примети он

полако шушкајући и не дижући главу, и удевајући

конац у иглу. — И ко је то чуо да човек сам против

себе иде по полицију? А што се тиче застрашивања,

само се бадава кидате, зато што — ништа од свега

неће бити.

"Go!" I shrieked, clutching him by the shoulder. I felt I

should strike him in a minute.

— Иди! — вриштао сам ја хватајући га за раме.

Осећао сам да ћу га одмах ударити.

But I did not notice the door from the passage softly and

slowly open at that instant and a figure come in, stop short,

and begin staring at us in perplexity I glanced, nearly

swooned with shame, and rushed back to my room. There,

clutching at my hair with both hands, I leaned my head

against the wall and stood motionless in that position.

Нисам ни чуо да су се у том тренутку, изненада, врата

из предсобља тихо и полако отворила, и да је неко

ушао, зауставио се и у недоумици почео да нас

посматра. Ја погледах, претрнух од стида, и пожурих

у своју собу. Тамо се ухватих обема рукама за косу,

прислоних главу на зид, и обамрех у том ставу.

Two minutes later I heard Apollon's deliberate footsteps.

"There is some woman asking for you," he said, looking at

me with peculiar severity. Then he stood aside and let in

Liza. He would not go away, but stared at us sarcastically.

После минут-два зачуше се Аполонови спори кораци.

— Тамо вас некаква жена тражи — рече гледајући ме

нарочито строго, затим се склони и пропусти Лизу.

Није хтео да иде, и посматрао нас је са подсмехом.


"Go away, go away," I commanded in desperation. At that

moment my clock began whirring and wheezing and struck

seven.

— Одлази! Одлази! — наређивао сам му сав

изгубљен. У том тренутку мој зидни часовник се

натеже, прошишта и откуца седам сати.

IX IX

"Into my house come bold and free, Its rightful mistress there to be."

И у дом мој, смело и слободно, Као права домаћица уђи!

(Из исте песме)

I stood before her crushed, crestfallen, revoltingly

confused, and I believe I smiled as I did my utmost to wrap

myself in the skirts of my ragged wadded dressing-gown --

exactly as I had imagined the scene not long before in a fit

of depression. After standing over us for a couple of

minutes Apollon went away, but that did not make me more

at ease. What made it worse was that she, too, was

overwhelmed with confusion, more so, in fact, than I should

have expected. At the sight of me, of course.

Стајао сам пред њом као убијен, запрепашћен,

одвратно збуњен, и изгледа да сам се смешио,

настојећи свим силама да се покријем пешевима

дроњавог памучног халата у длаку онако како сам ту

недавно, душевно клонуо, замишљао. Пошто је

одстојао пред нама једно два минута, Аполон изиђе,

али мени није било лакше. Најгоре је било то што се и

она одједном необично збунила, што ја нисам могао

очекивати. Наравно, збунила се гледајући мене.

"Sit down," I said mechanically, moving a chair up to the

table, and I sat down on the sofa. She obediently sat down at

once and gazed at me open-eyed, evidently expecting

something from me at once. This naivete of expectation

drove me to fury, but I restrained myself.

— Седи — рекао сам махинално и примакао јој

столицу уза сам сто, а ја седох на диван. Она одмах

послушно седе гледајући ме разрогаченим очима, и

сигурно је нешто очекивала од мене. Та наивност

очекивања доводила ме је до беса, али се уздржах.

She ought to have tried not to notice, as though everything

had been as usual, while instead of that, she ... and I dimly

felt that I should make her pay dearly for all this.

Уместо да се прави да ништа не примећује, као да је

све то обично, она... — И осетих нејасно да ће ми за

све то скупо платити.

"You have found me in a strange position, Liza," I began,

stammering and knowing that this was the wrong way to

begin.

"No, no, don't imagine anything," I cried, seeing that she

had suddenly flushed. "I am not ashamed of my poverty....

On the contrary, I look with pride on my poverty. I am poor

but honourable.... One can be poor and honourable," I

muttered. "However ... would you like tea?...."

— Затекла си ме, Лизо, у чудноватом положају —

почех ја муцајући, знајући да тако управо не треба

почети.

— Али немој случајно помислити — повиках видећи

како је одједном поцрвенела — да се ја стидим своје

сиротиње!... Напротив, ја са поносом гледам на њу.

Сиромах сам и племенит... Јер може човек бити

сиромах и племенит — мрмљао сам. — Него... хоћеш

ли чаја?

"No," she was beginning. — Не... — заусти она.

"Wait a minute." — Причекај!

I leapt up and ran to Apollon. I had to get out of the room

somehow.

Скочих и отрчах до Аполона. Требало је некуда се

изгубити.

"Apollon," I whispered in feverish haste, flinging down

before him the seven roubles which had remained all the

time in my clenched fist, "here are your wages, you see I

give them to you; but for that you must come to my rescue:

bring me tea and a dozen rusks from the restaurant. If you

won't go, you'll make me a miserable man! You don't know

what this woman is.... This is -- everything! You may be

imagining something.... But you don't know what that

woman is! ..."

— Аполоне, — почех да шапућем брзо и грозничаво

бацајући пред њега седам рубаља, које сам стално

држао у песници ево твоје плате, дајем ти је; али зато

ме мораш спасти: одмах трчи и донеси из кафане чаја

и десет двопека. Ако нећеш да идеш, просто ћеш ме

унесрећити! Ти не знаш каква је то жена... То је све!

Ти можда нешто мислиш... Али не знаш каква је то

жена!...

Apollon, who had already sat down to his work and put on

his spectacles again, at first glanced askance at the money

without speaking or putting down his needle; then, without

paying the slightest attention to me or making any answer,

he went on busying himself with his needle, which he had

not yet threaded. I waited before him for three minutes with

Аполон, који је већ био сео за рад и метнуо наочаре,

не остављајући иглу, прво погледа попреко новац, а

затим, не обраћајући на мене никакву пажњу и не

одговарајући ми, продужи да петља с концем који је

удевао. Чекао сам близу три минута, стојећи пред

њим са рукама скрштеним à la Napoléon.


my arms crossed à la Napoléon . My temples were moist

with sweat. I was pale, I felt it. But, thank God, he must

have been moved to pity, looking at me. Having threaded

his needle he deliberately got up from his seat, deliberately

moved back his chair, deliberately took off his spectacles,

deliberately counted the money, and finally asking me over

his shoulder: "Shall I get a whole portion?" deliberately

walked out of the room.

As I was going back to Liza, the thought occurred to me on

the way: shouldn't I run away just as I was in my dressing-

gown, no matter where, and then let happen what would?

Слепоочнице су му биле мокре од зноја, осећао сам да

бледим. Али се, хвала богу, сигурно сажалио кад ме је

погледао. Пошто је свршио с концем, он полако

устаде с места, полако одмаче столицу, полако скиде

наочаре, полако преброја новац и, пошто ме најзад

запита преко рамена да ли да узме целу порцију,

полако изиђе из собе.

Док сам се враћао Лизи, успут ми је пало на памет:

како би било да побегнем, овако у халату, куд ме очи

воде, па куд пукло да пукло?

I sat down again. She looked at me uneasily. For some

minutes we were silent.

Седох поново. Она ме је гледала узнемирена. Ћутали

смо неколико минута.

"I will kill him," I shouted suddenly, striking the table

with my fist so that the ink spurted out of the inkstand.

— Убићу га! — викнух одједном и снажно лупих

песницом о сто, да је мастило пљуснуло из

мастионице.

"What are you saying!" she cried, starting. — Ах, шта говорите! — узвикну она и уздрхта.

"I will kill him! kill him!" I shrieked, suddenly striking

the table in absolute frenzy, and at the same time fully

understanding how stupid it was to be in such a frenzy.

"You don't know, Liza, what that torturer is to me. He is my

torturer.... He has gone now to fetch some rusks; he ..."

— Убићу га, убићу! — вриштао сам ударајући по

столу сасвим помахнитао, мада потпуно свестан како

је глупо бити у таквом наступу.

— Ти не знаш, Лизо, како мене тај џелат мучи. Он је

мој џелат... Отишао је сад по двопек; он...

And suddenly I burst into tears. It was an hysterical attack.

How ashamed I felt in the midst of my sobs; but still I could

not restrain them.

И одједном бризнух у плач. Био је то наступ. Како ме

је било стид због тога јецања. али нисам могао да се

уздржим.

She was frightened. Она се уплаши.

"What is the matter? What is wrong?" she cried, fussing

about me.

— Шта вам је! Шта вам је! — узвикивала је вртећи се

око мене.

"Water, give me water, over there!" I muttered in a faint

voice, though I was inwardly conscious that I could have

got on very well without water and without muttering in a

faint voice. But I was, what is called, putting it on, to save

appearances, though the attack was a genuine one.

— Воде! Дај ми воде! Ено тамо! — промрмљах

слабим гласом, потпуно свестан у себи да бих могао и

без воде, и без мрмљања слабим гласом. Али ја сам

изигравао, што се каже, да бих спасао образ, мада је

наступ био стваран.

She gave me water, looking at me in bewilderment. At

that moment Apollon brought in the tea.

It suddenly seemed to me that this common-place, prosaic

tea was horribly undignified and paltry after all that had

happened, and I blushed crimson. Liza looked at Apollon

with positive alarm. He went out without a glance at either

of us.

Она ми даде воде, гледајући ме сва изгубљена. У том

тренутку Аполон унесе чај.

Мени се одједном учини да је тај прозаични чај

страшно непристојан и мизеран после свега што се

десило, и поцрвенех. Лиза је гледала у Аполона са

страхом. Он изиђе и не погледавши нас.

"Liza, do you despise me?" I asked, looking at her fixedly,

trembling with impatience to know what she was thinking.

— Лизо, ти ме презиреш? — рекох ја гледајући је

нетремице, дршћући од нестрпљења да дознам шта

она мисли.

She was confused, and did not know what to answer. Она се збуни и не умеде ништа да одговори.

"Drink your tea," I said to her angrily. I was angry with

myself, but, of course, it was she who would have to pay for

it. A horrible spite against her suddenly surged up in my

heart; I believe I could have killed her. To revenge myself

on her I swore inwardly not to say a word to her all the time.

"She is the cause of it all," I thought.

— Пиј чај! — рекох јој љутито. Љутио сам се на себе,

али, наравно, она је имала да извуче. Страшна злоба

против ње узавре одједном у мом срцу, чинило ми се

да бих је просто убио. Како бих јој се осветио, заклео

сам се у себи да нећу проговорити с њом ни једне

речи за све време. „Она је узрок свему", мислио сам.

Our silence lasted for five minutes. The tea stood on the table; we did not touch it. I had got to the point of purposely

refraining from beginning in order to embarrass her further;

it was awkward for her to begin alone. Several times she

glanced at me with mournful perplexity. I was obstinately

silent. I was, of course, myself the chief sufferer, because I

was fully conscious of the disgusting meanness of my

Наше ћутање трајало је већ једно пет минута. Чај је стајао на столу, нисмо га ни окусили: толико сам био

бесан да за инат нисам хтео да почнем да га пијем, да

бих је тиме још више довео у неприлику; а њој је

ионако незгодно било да она почне. Неколико пута ме

је погледала у жалосној недоумици. Ја сам упорно

ћутао. Главни мученик био сам, наравно, ја, зато што


spiteful stupidity, and yet at the same time I could not

restrain myself

сам био потпуно свестан колико је одвратно ниска

моја злобна глупост, али у исто време никако нисам

могао да се савладам.

"I want to... get away ... from there altogether," she began,

to break the silence in some way, but, poor girl, that was

just what she ought not to have spoken about at such a

stupid moment to a man so stupid as I was. My heart

positively ached with pity for her tactless and unnecessary

straightforwardness. But something hideous at once stifled

all compassion in me; it even provoked me to greater

venom. I did not care what happened. Another five minutes

passed.

— Ја хоћу... отуда... сасвим да одем — заусти она, да

би некако прекинула ћутање, Али, јадница, управо о

томе није требало говорити у том ионаком глупом

тренутку, и то и без тога глупом човеку као што сам

ја. Срце ми се стеже од жалости због њене

неумешности и непотребне отворености. Али, нешто

одвратно угушило је у мени ту жалост; чак ме је још

више наоштрило: ех, нека пропадне све на свету!

Прођоше још пет минута.

"Perhaps I am in your way," she began timidly, hardly

audibly, and was getting up.

— Да вам не сметам ја? — поче она плашљиво, једва

чујно, и поче да устаје.

But as soon as I saw this first impulse of wounded dignity

I positively trembled with spite, and at once burst out.

А ја, чим сам видео ту прву варницу увређеног

достојанства, просто задрхтах од беса и одмах планух.

"Why have you come to me, tell me that, please?" I began,

gasping for breath and regardless of logical connection in

my words. I longed to have it all out at once, at one burst; I

did not even trouble how to begin.

"Why have you come? Answer, answer," I cried, hardly

knowing what I was doing. "I'll tell you, my good girl, why

you have come. You've come because I talked sentimental

stuff to you then. So now you are soft as butter and longing

for fine sentiments again. So you may as well know that I

was laughing at you then. And I am laughing at you now.

Why are you shuddering? Yes, I was laughing at you! I had

been insulted just before, at dinner, by the fellows who

came that evening before me. I came to you, meaning to

thrash one of them, an officer; but I didn't succeed, I didn't

find him; I had to avenge the insult on someone to get back

my own again; you turned up, I vented my spleen on you

and laughed at you. I had been humiliated, so I wanted to

humiliate; I had been treated like a rag, so I wanted to show

my power.... That's what it was, and you imagined I had

come there on purpose to save you. Yes? You imagined

that? You imagined that?"

— Реци ми, молим те, зашто си дошла к мени? —

почех гушећи се и не обраћајући пажњу на логични

ред у својим речима; хтео сам све одједном да

искажем, надушак, и зато нисам пазио од чега да

почнем.

— Зашто си дошла? Одговарај! Одговарај! — викнух,

скоро ван себе. — Онда ћу ја теби рећи, драга моја,

зашто си дошла. Дошла си зато што сам ти оне ноћи

говорио тужне речи. Разнежила си се и опет

пожелела тужпе речи. Е, онда знај да сам ти се тада

просто ругао. И сад ти се подсмевам. Шта дрхтиш?

Да, ругао сам се! Мене су пре тога увредили, за

ручком, они што су пре мене тамо к вама дошли. Ја

сам дошао тамо к вама с намером да изударам једног

од њих, официра, али ми није пошло за руком, нисам

га затекао. Требало је, дакле, искалити увреду на коме

било, ти си се нашла ту и ја сам на теби искалио своју

љутњу и исмејао те. Мене су други понизили, па сам и

ја хтео да понизим. Мене су као крпу згазили, па сам

хтео да неком покажем снагу... Ето шта је у ствари

било, а ти си мислила да сам дошао нарочито да тебе

спасавам, је ли? Ти си то мислила? Јеси ли то

мислила?

I knew that she would perhaps be muddled and not take it

all in exactly, but I knew, too, that she would grasp the gist

of it, very well indeed. And so, indeed, she did. She turned

white as a handkerchief, tried to say something, and her lips

worked painfully; but she sank on a chair as though she had

been felled by an axe. And all the time afterwards she

listened to me with her lips parted and her eyes wide open,

shuddering with awful terror. The cynicism, the cynicism of

my words overwhelmed her....

Знао сам да ће се, можда, збунити и схватити

појединости, али сам исто тако знао да ће врло добро

разумети суштину. Тако је и било. Лиза побледе као

крпа. хтеде нешто да каже, усне јој се болно

искривише, али као да су је секиром посекли — паде

на столицу. И све време после тога слушала ме је

отворених уста, разрогачених очију и дршћући од

ужасног страха. Цинизам, цинизам мојих речи ју је

сатро...

"Save you!" I went on, jumping up from my chair and

running up and down the room before her. "Save you from

what? But perhaps I am worse than you myself. Why didn't

you throw it in my teeth when I was giving you that sermon:

'But what did you come here yourself for? was it to read us

a sermon?' Power, power was what I wanted then, sport was

what I wanted, I wanted to wring out your tears, your

humiliation, your hysteria -- that was what I wanted then!

Of course, I couldn't keep it up then, because I am a

wretched creature, I was frightened, and, the devil knows

— Да те спасавам? — наставио сам скочивши са

столице и шетајући горе-доле по соби; — чега да те

спасавам? Па ја сам, можда, гори него ти. Што ми

ниси скресала у лице онда кад сам ти држао придику:

„А зашто си ти дошао овамо к нама? Да држиш

моралне придике?" Власти, власти сам тада био

жедан, била ми је потребна сцена, твоје сузе,

понижење, хистерија твоја — ето шта ми је онда

требало! А после, нисам ни сам то издржао, зато што

сам ништавило, уплашио сам се као будала, и ђаво би


why, gave you my address in my folly. Afterwards, before I

got home, I was cursing and swearing at you because of that

address, I hated you already because of the lies I had told

you. Because I only like playing with words, only dreaming,

but, do you know, what I really want is that you should all

go to hell. That is what I want. I want peace; yes, I'd sell the

whole world for a farthing, straight off, so long as I was left

in peace. Is the world to go to pot, or am I to go without my

tea? I say that the world may go to pot for me so long as I

always get my tea. Did you know that, or not? Well,

anyway, I know that I am a blackguard, a scoundrel, an

egoist, a sluggard. Here I have been shuddering for the last

three days at the thought of your coming. And do you know

what has worried me particularly for these three days? That

I posed as such a hero to you, and now you would see me in

a wretched torn dressing-gown, beggarly, loathsome.

I told you just now that I was not ashamed of my poverty;

so you may as well know that I am ashamed of it; I am more

ashamed of it than of anything, more afraid of it than of

being found out if I were a thief, because I am as vain as

though I had been skinned and the very air blowing on me

hurt. Surely by now you must realise that I shall never

forgive you for having found me in this wretched dressing-

gown, just as I was flying at Apollon like a spiteful cur. The

saviour, the former hero, was flying like a mangy, unkempt

sheep-dog at his lackey, and the lackey was jeering at him!

And I shall never forgive you for the tears I could not help

shedding before you just now, like some silly woman put to

shame! And for what I am confessing to you now, I shall

never forgive you either! Yes -- you must answer for it all

because you turned up like this, because I am a blackguard,

because I am the nastiest, stupidest, absurdest and most

envious of all the worms on earth, who are not a bit better

than I am, but, the devil knows why, are never put to

confusion; while I shall always be insulted by every louse,

that is my doom!

And what is it to me that you don't understand a word of

this! And what do I care, what do I care about you, and

whether you go to ruin there or not? Do you understand?

How I shall hate you now after saying this, for having been

here and listening. Why, it's not once in a lifetime a man

speaks out like this, and then it is in hysterics! ... What more

do you want? Why do you still stand confronting me, after

all this? Why are you worrying me? Why don't you go?"

знао зашто сам ти дао адресу. Касније сам те, пре него

што сам дошао кући, грдио на пасја кола због те

адресе. И већ сам те мрзео, зато што сам те слагао.

Зато што волим само на речима да се поиграм, да

посањарим, а у ствари, знаш ли шта желим: да вас све

ђаво однесе! Ето то желим! Мени је мир потребан. И

ја бих цео свет продао за копејку, само да ме не

узнемирава. Кад бих био у дилеми да ли свет да

пропадне или да ја чај не пијем, ја бих казао, нека свет

проладне, само да бих ја увек чаја пио! Јеси ли то

знала? Ја знам да сам ја хуља, подлац, себичњак и

ленштина. Дрхтао сам ево три дана од страха што ћеш

ти доћи. И знаш ли шта ме је за ова три дана нарочито

узнемиравало? То што сам онда изигравао јунака пред

тобом, а после ћеш ме видети у поцепаном оделу,

убогог, одвратног.

Малочас сам ти рекао да се не стидим своје сиротиње;

е, сад знај да се стидим, више од свега, и бојим се ње

више од свега, више него крађе; зато што сам толико

сујетан да се осећам као да су ми кожу одрали па ме и

сам додир ваздуха боли. И зар је могуће да још ни

сада не схваташ да ти ја никад нећу опростити што си

ме затекла у овом подераном халату и у тренутку кад

сам налетао на Аполона као зло псето. Чудотворац

који васкрсава посрнуле, бивши јунак, насрће као

шугаво псето на свог слугу, а овај му се подсмева! Ни

оне сузе које малопре као постиђена жена нисам

могао пред тобом да задржим, ни њих ти никад нећу

опростити. Ни ово признање ти никад нећу

опростити! Да — ти, ти ћеш ми за све то платити, зато

што си се нашла поред мене, зато што сам хуља, и

најгаднији, најсмешнији, најситничавији, најглупљи и

најзавидљивији од свих земаљских црва, који уопште,

ни по чему, нису бољи од мене, али који се, ђаво ће их

знати како, никада не збуњују, а ја ћу ето целог

живота добијати зврчке од сваке гњиде, то је моја

судбина!

И шта се мене тиче што ти ништа од свега овога

нећеш разумети? И шта је мени стало до тебе и до

тога да ли ти тамо пропадаш или не? Схваташ ли ти

колико ћу те мрзети сад пошто сам ти све ово казао,

зато што си ту била и све чула? Јер човек се само

једном у животу тако исповеда, и то само у

хистерији!... Шта хоћеш још? Зашто. после свега, још

увек ћутиш ту преда мном, мучиш ме и не одлазиш?

But at this point a strange thing happened.

I was so accustomed to think and imagine everything from

books, and to picture everything in the world to myself just

as I had made it up in my dreams beforehand, that I could

not all at once take in this strange circumstance. What

happened was this: Liza, insulted and crushed by me,

understood a great deal more than I imagined. She

understood from all this what a woman understands first of

all, if she feels genuine love, that is, that I was myself

unhappy.

И тада се изненада десила чудновата ствар.

Ја сам толико навикао да мислим и замишљам по

књигама и да све на свету видим онако како сам то

раније, у сањарењу измислио, да нисам у први мах ни

разумео ту чудновату околност. А ево шта се десило:

увређена и згажена, Лиза је разумела више него што

сам ја замишљао. Она је из свега тога разумела пре

свега оно што жена увек пре свега схвати, ако искрено

воли, наиме: да сам и ја несрећан.

The frightened and wounded expression on her face was

followed first by a look of sorrowful perplexity. When I

began calling myself a scoundrel and a blackguard and my

Осећање бојазни и увреде на њеном лицу сменио је

израз тужног чуђења. А кад сам почео да називам себе

подлацем и хуљом, и кад ми потекоше сузе (ја сам


tears flowed (the tirade was accompanied throughout by

tears) her whole face worked convulsively. She was on the

point of getting up and stopping me; when I finished she

took no notice of my shouting: "Why are you here, why

don't you go away?" but realised only that it must have been

very bitter to me to say all this. Besides, she was so crushed,

poor girl; she considered herself infinitely beneath me; how

could she feel anger or resentment? She suddenly leapt up

from her chair with an irresistible impulse and held out her

hands, yearning towards me, though still timid and not

daring to stir.... At this point there was a revulsion in my

heart too. Then she suddenly rushed to me, threw her arms

round me and burst into tears. I, too, could not restrain

myself, and sobbed as I never had before.

целу ту тираду изговорио са сузама), њено лице се

искриви од грча. Хтела је у једном тренутку да устане

и да ме заустави; а кад сам завршио, није обратила

пажњу на моје узвике „шта ћеш овде, зашто не

одлазиш" — већ на то да је мени морало бити врло

тешко да све то кажем. А била је тако уплашена и

јадна, и сматрала је себе бесконачно нижом од мене.

И откуд је онда смела да се љути и вређа? Одједном је

скочила са столице и у неком неодољивом осећању,

целим бићем жудећи да ме загрли, али још увек не

смејући да се макне с места, пружи ми руке... Тада се

у мени све преокрену. Тада она полете к мени, обисну

ми се о врат и заплака. Ни ја више не издржах, и

зајецах као што још никад нисам...

"They won't let me ... I can't be good!" I managed to

articulate; then I went to the sofa, fell on it face downwards,

and sobbed on it for a quarter of an hour in genuine

hysterics. She came close to me, put her arms round me and

stayed motionless in that position.

But the trouble was that the hysterics could not go on for

ever, and (I am writing the loathsome truth) lying face

downwards on the sofa with my face thrust into my nasty

leather pillow, I began by degrees to be aware of a far-away,

involuntary but irresistible feeling that it would be awkward

now for me to raise my head and look Liza straight in the

face. Why was I ashamed? I don't know, but I was ashamed.

The thought, too, came into my overwrought brain that our

parts now were completely changed, that she was now the

heroine, while I was just a crushed and humiliated creature

as she had been before me that night -- four days before....

And all this came into my mind during the minutes I was

lying on my face on the sofa.

— Не могу бити... добар! Не дају ми... — једва

изговорих; затим се одвукох до дивана, падох ничице

и четврт сата сам грцао у правој хистерији. Она се

привила уз мене, загрлила ме, и обамрла у том

загрљају.

Али, цела ствар је у томе што хистерија мора да

прође. И гле (ја пишем најодвратнију истину), лежећи

ничице на дивану, чврсто загњурена лица у отрцани

кожни јастук, почео сам помало, издалека, некако

нехотице, али неодољиво да осећам како ће ми бити

незгодно да опет дигнем главу и погледам Лизу право

у очи. Чега сам се стидео? — Не знам, али ме је било

стид. Сииуло ми је у мојој узрујаној глави да су се сад

улоге коначно промениле, да је сад она јунакиња, а ја

оно унижено и згажено биће какво је она била оне

ноћи пре четири дана. И све ми је то пало на памет

још док сам лежао ничице на дивану.

My God! surely I was not envious of her then. Боже мој! Је ли могуће да сам јој тада позавидео?

I don't know, to this day I cannot decide, and at the time,

of course, I was still less able to understand what I was

feeling than now. I cannot get on without domineering and

tyrannising over someone, but ... there is no explaining

anything by reasoning and so it is useless to reason.

Не знам; ни до данас још не могу то да решим, а онда

сам, наравно, још мање могао да схватим. Знао сам

само то да без власти и тираније над било ким не могу

да живим... Али резоновањем се ништа не може

објаснити, према томе не треба ни резоновати.

I conquered myself, however, and raised my head; I had to

do so sooner or later ... and I am convinced to this day that it

was just became I was ashamed to look at her that another

feeling was suddenly kindled and flamed up in my heart ... a

feeling of mastery and possession. My eyes gleamed with

passion, and I gripped her hands tightly. How I hated her

and how I was drawn to her at that minute! The one feeling

intensified the other. It was almost like an act of vengeance.

At first there was a look of amazement, even of terror on her

face, but only for one instant. She warmly and rapturously

embraced me.

Ипак се савладах и подигох главу — морао сам је

једном дићи... И до данас сам убеђен да је, баш зато

што ме је било срамота да погледам Лизу, у мом срцу

тада одједном плануло и букнуло друго осећање...

осећање господарења и поседовања. У очима ми сину

страст и ја чврсто стисиух Лизине руке. Како сам је

мрзео, и како ме је нешто вукло к њој у том тренутку!

Једно осећање је појачавало друго. То је скоро личило

на освету!... На њеном лицу прво се појави

недоумица, чак и страх, али само за тренутак. Она ме,

сва усхићена, ватрено загрли.

X X

A quarter of an hour later I was rushing up and down the

room in frenzied impatience, from minute to minute I went

up to the screen and peeped through the crack at Liza. She

was sitting on the ground with her head leaning against the

bed, and must have been crying. But she did not go away,

Четврт сата касније трчкао сам горе-доле по соби

лудо нестрпљив, сваког часа прилазио паравану и

кроз рупицу посматрао Лизу. Она је седела на поду,

главу наслонила на постељу, и мора да је плакала.

Али, није одлазила, а то ме је и љутило. Сад је већ све


and that irritated me. This time she understood it all. I had

insulted her finally, but ... there's no need to describe it. She

realised that my outburst of passion had been simply

revenge, a fresh humiliation, and that to my earlier, almost

causeless hatred was added now a personal hatred, born of

envy.... Though I do not maintain positively that she

understood all this distinctly; but she certainly did fully

understand that I was a despicable man, and what was

worse, incapable of loving her.

знала. Ја сам је коначно увредио, али... нема потребе

да причам. Досетила се да је плима моје страсти била

управо излив освете, њено ново понижење; и да се

мојој ранијој, скоро безразложној мржњи, сад

придружила и лична, завидљива мржња... Додуше, не

тврдим да је она све то јасно схватала; али је потпуно

разумела да сам ја одвратан човек и, главно, да нисам

кадар да је волим.

I know I shall be told that this is incredible -- but it is

incredible to be as spiteful and stupid as I was; it may be

added that it was strange I should not love her, or at any

rate, appreciate her love. Why is it strange? In the first

place, by then I was incapable of love, for I repeat, with me

loving meant tyrannising and showing my moral

superiority. I have never in my life been able to imagine any

other sort of love, and have nowadays come to the point of

sometimes thinking that love really consists in the right --

freely given by the beloved object -- to tyrannise over her.

Знам, људи ће рећи да је то невероватно —

невероватно је да човек може бити тако зао и глуп као

ја. Можда ће још додати да је исто тако било немогуће

не заволети Лизу, или у најмању руку не оценити

њену љубав. Зашто да је невероватно? Прво, ја нисам

могао да заволим зато што је, понављам, љубав за

мене значила тиранисати неког и бити морално изнад

њега. Целог живота нисам могао ни да замислим

другачију љубав и сада чак понекад мислим да се

љубав и састоји у праву које вољена жена

добровољно даје мушкарцу да је тиранише.

Even in my underground dreams I did not imagine love

except as a struggle. I began it always with hatred and

ended it with moral subjugation, and afterwards I never

knew what to do with the subjugated object.

And what is there to wonder at in that, since I had

succeeded in so corrupting myself, since I was so out of

touch with "real life," as to have actually thought of

reproaching her, and putting her to shame for having come

to me to hear "fine sentiments"; and did not even guess that

she had come not to hear fine sentiments, but to love me,

because to a woman all reformation, all salvation from any

sort of ruin, and all moral renewal is included in love and

can only show itself in that form.

Ни у својим подземним сањарењима нисам другачије

замишљао љубав него као борбу која увек почкње

мржњом, а завршава се моралним покоравањем, а

после нисам могао да замислим шта да ради човек са

покореним бићем.

И шта ту има невероватно, кад сам се већ толико

морално покварио, толико се одвикао од „живог

живота", да ми је малопре пало на памет да је корим

што је дошла к мени да слуша „тужне речи", — а

нисам се досетио да она уопште није дошла да слуша

тужне речи. већ да ме воли. Јер за жену се у љубави и

састоји васкресење и спасење од сваке пропасти, и до

препорода другојаче уопште не може ни доћи, до само

преко љубави.

I did not hate her so much, however, when I was running

about the room and peeping through the crack in the screen.

I was only insufferably oppressed by her being here. I

wanted her to disappear. I wanted "peace," to be left alone

in my underground world. Real life oppressed me with its

novelty so much that I could hardly breathe.

Уосталом, нисам је више тако ни мрзео док сам

шпартао тамо-амо по соби и провиривао кроз рупицу

на паравану. Мени је само неподношљиво тешко било

што је она ту. Желео сам да ишчезне. Желео сам

„мира", желео сам да останем сам у подземљу. „Прави

живот" ме је, услед ненавикнутости, био тако

пригњечио да сам једва дисао.

But several minutes passed and she still remained, without

stirring, as though she were unconscious. I had the

shamelessness to tap softly at the screen as though to

remind her.... She started, sprang up, and flew to seek her

kerchief, her hat, her coat, as though making her escape

from me.... Two minutes later she came from behind the

screen and looked with heavy eyes at me. I gave a spiteful

grin, which was forced, however, to keep up appearances,

and I turned away from her eyes.

Међутим, прошло је још неколико минута а она се

никако није дизала, као да је била у бунилу. Био сам

тако бездушан да јој тихо куцнух у параван, да је

опоменем... Она се одједном трже, скочи с места и

полете да тражи мараму, шешир, капут, као да је

хтела некуд да бежи од мене... Тренутак касније изиђе

иза паравана и баци на мене тежак поглед. Ја се

злобно осмехнух, додуше силом — из пристојности,

и окренух се од њеног погледа.

"Good-bye," she said, going towards the door. — Збогом! — рече она и пође вратима.

I ran up to her, seized her hand, opened it, thrust

something in it and closed it again. Then I turned at once

and dashed away in haste to the other corner of the room to

avoid seeing, anyway....

Ја одједном притрчах, зграбих је за руку, отворих

шаку, метнух... и опет је стегох. Затим се брзо

окренух и одскочих журно у други утао, да бар не

видим...

I did mean a moment since to tell a lie -- to write that I did

this accidentally, not knowing what I was doing through

foolishness, through losing my head. But I don't want to lie,

Хтео сам, ето, овог тренутка да слажем и напишем

како сам то учинио нехотице, несвесно, изгубивши

главу, из глупости. Али нећу да лажем и признајем


and so I will say straight out that I opened her hand and put

the money in it ... from spite. It came into my head to do

this while I was running up and down the room and she was

sitting behind the screen. But this I can say for certain:

though I did that cruel thing purposely, it was not an

impulse from the heart, but came from my evil brain. This

cruelty was so affected, so purposely made up, so

completely a product of the brain, of books, that I could not

even keep it up a minute -- first I dashed away to avoid

seeing her, and then in shame and despair rushed after Liza.

I opened the door in the passage and began listening.

отворено да сам јој отворио шаку и метнуо у њу... из

злобе. Пало ми је на памет да то урадим док сам трчао

горе-доле по соби, а она седела иза паравана. Али ево

шта могу одређено рећи: иако сам ту свирепост

учинио намерно, ипак нисам срцем, већ својом лудом

главом. Та свирепост је била толико извештачена,

толико из главе, нарочито измишљена, књишка, да ја

сам нисам издржао чак ни тренутка: прво сам побегао

у угао, да је не видим, а после сам са стидом и

очајањем полетео за Лизом. Отворио сам врата од

предсобља и почео да ослушкујем.

"Liza! Liza!" I cried on the stairs, but in a low voice, not

boldly.

— Лизо! Лизо! — викао сам на степеницама, али

бојажљиво, полугласно...

There was no answer, but I fancied I heard her footsteps,

lower down on the stairs.

Одговора није било. Учинило ми се да чујем њене

кораке доле на степеништу.

"Liza!" I cried, more loudly. — Лизо! — викнух јаче.

No answer. But at that minute I heard the stiff outer glass

door open heavily with a creak and slam violently; the

sound echoed up the stairs.

Одговора није било. Али истог тренутка сам чуо како

се тешко и са шкрипом отворише тешка, спољна

стаклена врата која воде на улицу и опет се снажно

затворише. Тресак врата одјекну по степеништу.

She had gone. I went back to my room in hesitation. I felt

horribly oppressed.

Отишла је. Вратио сам се у собу замишљен. Страшно

ми је било тешко на души.

I stood still at the table, beside the chair on which she had

sat and looked aimlessly before me. A minute passed,

suddenly I started; straight before me on the table I saw ....

In short, I saw a crumpled blue five-rouble note, the one I

had thrust into her hand a minute before. It was the same

note; it could be no other, there was no other in the flat. So

she had managed to fling it from her hand on the table at the

moment when I had dashed into the further corner.

Стао сам поред столице на којој је она седела и

бесмислено гледао преда се. Прође минут. Одједном

се сав стресох: преда мном. на столу, угледао сам...

једном речју, видео сам згужвану плаву банкноту од

пет рубаља, ону коју сам јој малопре тутнуо у шаку.

То је била та банкнота; друга није могла бити,

пошто друге није ни било у кући. Значи, она ју је

бацила на сто у тренутку кад сам ја побегао у други

угао.

Well! I might have expected that she would do that. Might

I have expected it? No, I was such an egoist, I was so

lacking in respect for my fellow-creatures that I could not

even imagine she would do so. I could not endure it. A

minute later I flew like a madman to dress, flinging on what

I could at random and ran headlong after her. She could not

have got two hundred paces away when I ran out into the

street.

По души речено, ја сам могао знати да ће она то

урадити. Јесам ли могао знати и очекивати? Нисам. Ја

сам био толико егоист, толико сам мало ценио људе

да нисам могао ни замислити да ће она то урадити. То

нисам могао поднети. Тренутак касније пожурио сам

као луд да се обучем, навукао сам на себе у журби

шта сам стигао и, као без душе, потрчао за њом. Није

могла за то време одмаћи ни две стотине корачаја.

It was a still night and the snow was coming down in

masses and falling almost perpendicularly, covering the

pavement and the empty street as though with a pillow.

There was no one in the street, no sound was to be heard.

The street lamps gave a disconsolate and useless glimmer. I

ran two hundred paces to the cross-roads and stopped short.

Било је тихо. Снег је падао скоро вертикално и

застирао меком белином тротоар и пусту улицу.

Пролазника није било, никакав звук се није чуо.

Невесело и непотребно су светлуцали фењери.

Претрчах једно двеста корака до раскрснице и

зауставих се.

Where had she gone? And why was I running after her? — Куд је отишла? И зашто трчим за њом?

Why? To fall down before her, to sob with remorse, to

kiss her feet, to entreat her forgiveness! I longed for that,

my whole breast was being rent to pieces, and never, never

shall I recall that minute with indifference. But -- what for?

I thought. Should I not begin to hate her, perhaps, even

tomorrow, just because I had kissed her feet today? Should I

give her happiness? Had I not recognised that day, for the

hundredth time, what I was worth? Should I not torture her?

Зашто? Да паднем пред њу, да зајецам од кајања, да

јој љубим ноге и молим је за опроштај! Ја сам то

заиста и желео; груди су ми се кидале, и никад, никад

се нећу равнодушно сећати тог тренутка. „Али —

зашто?" помислио сам. „Зар је нећу, можда још сутра,

опет омрзнути, управо зато што сам јој данас љубио

ноге? Зар је могу усрећити? Зар нисам и данас опет, и

по стоти пут, видео колико вредим? Зар је нећу

намучити? "

I stood in the snow, gazing into the troubled darkness and

pondered this.

Стојао сам у снегу, гледао у густу маглу и мислио о

томе.

"And will it not be better?" I mused fantastically, „Зар неће бити боље", фантазирао сам касније, већ код


afterwards at home, stifling the living pang of my heart with

fantastic dreams. "Will it not be better that she should keep

the resentment of the insult for ever? Resentment -- why, it

is purification; it is a most stinging and painful

consciousness! Tomorrow I should have defiled her soul

and have exhausted her heart, while now the feeling of

insult will never die in her heart, and however loathsome the

filth awaiting her -- the feeling of insult will elevate and

purify her ... by hatred ... h'm! ... perhaps, too, by

forgiveness.... Will all that make things easier for her

though? ..."

куће, угушујући фантазијама оштар срчани бол „зар

неће бити боље да она сад понесе са собом заувек ту

увреду? Јер увреда је очишћење; то ;је најљуће и

најболније сазнање! Још колико сутра ја бих упрљао

њену душу и измучио њено срце. А увреда неће у њој

никада ишчилети; и ма како било одвратно блато које

Лизу очекује увреда ће је узвисити и очистити...

мржњом... а... можда и опроштајем... Међутим, хоће

ли јој бити лакше од тога?

And, indeed, I will ask on my own account here, an idle

question: which is better -- cheap happiness or exalted

sufferings? Well, which is better?

Него, да ја сада са своје стране поставим једно доконо

питање: шта је боље — јевтина срећа или узвишене

патње? Дакле, шта је боље?

So I dreamed as I sat at home that evening, almost dead

with the pain in my soul. Never had I endured such

suffering and remorse, yet could there have been the faintest

doubt when I ran out from my lodging that I should turn

back half-way? I never met Liza again and I have heard

nothing of her. I will add, too, that I remained for a long

time afterwards pleased with the phrase about the benefit

from resentment and hatred in spite of the fact that I almost

fell ill from misery.

То питање мучило ме је док сам, те вечери, седео код

куће, једва жив од душевног бола. Никад још нисам

подносио толико патње и кајања. Али, зар је могло

бити и најмање сумње да се ја, пошто сам истрчао из

стана за Лизом, нећу с пола пута вратити натраг!

Никад је више нисам видео нити ишта чуо о њој.

Додајем још: да сам дуго био задовољан фразом о

користи од увреде и мржње, иако се тада замало

нисам разболео од туге.

Even now, so many years later, all this is somehow a very

evil memory. I have many evil memories now, but ... hadn't

I better end my "Notes" here? I believe I made a mistake in

beginning to write them, anyway I have felt ashamed all the

time I've been writing this story; so it's hardly literature so

much as a corrective punishment. Why, to tell long stories,

showing how I have spoiled my life through morally rotting

in my corner, through lack of fitting environment, through

divorce from real life, and rankling spite in my underground

world, would certainly not be interesting; a novel needs a

hero, and all the traits for an anti-hero are expressly

gathered together here, and what matters most, it all

produces an unpleasant impression, for we are all divorced

from life, we are all cripples, every one of us, more or less.

We are so divorced from it that we feel at once a sort of

loathing for real life, and so cannot bear to be reminded of

it. Why, we have come almost to looking upon real life as

an effort, almost as hard work, and we are all privately

agreed that it is better in books.

And why do we fuss and fume sometimes? Why are we

perverse and ask for something else? We don't know what

ourselves. It would be the worse for us if our petulant

prayers were answered. Come, try, give any one of us, for

instance, a little more independence, untie our hands, widen

the spheres of our activity, relax the control and we ... yes, I

assure you ... we should be begging to be under control

again at once. I know that you will very likely be angry with

me for that, and will begin shouting and stamping. Speak

for yourself, you will say, and for your miseries in your

underground holes, and don't dare to say all of us -- excuse

me, gentlemen, I am not justifying myself with that "all of

us." As for what concerns me in particular I have only in my

Чак и сад, после толиких година, ја се тог и сувише

нерадо сећам. Сећам се нерадо још много чега, али...

како би било да овде завршим „Записе". Чини ми се да

сам погрешио и што сам почео да их пишем. Све

време сам се стидео док сам писао ову приповетку; то, онда, значи, није више литература, већ васпитно-

поправна казна. Јер, причати, на пример, дугачке

приче о томе како сам промашио живот услед

моралног распадања у буџаку, издвојености од

друштвене средине, одвикавања од живог света и

услед брижљивог потхрањивања злобе у подземљу —

богами, није занимљиво. У роману треба дати јунака,

а овде су хотимично скупљене све црте антијунака и,

што је најглавније, све ће овде изазвати

најнепријатнији утисак, зато што смо се сви одвикли

од живота и сви храмљемо, сви, неко више, неко

мање. Толико смо се одвикли да према „правом

животу" осећамо често извесну одвратност и зато не

можемо поднети кад нас нешто подсети на живот. Јер

смо дотле дотерали да прави, „стварни живот"

сматрамо скоро за муку, за труд, и сви се у души

слажемо да је у књигама боље.

А што се копрцамо, што фантазирвмо и за шта

молимо? Ни сами не знамо за шта! Нама ће бити горе

ако нам се глупе молбе испуне. Покушајте, ето, дајте

нам, на пример, више самосталности, одрешите руке

било коме од нас, проширите круг делатности,

смањите туторство, и ми... ћемо, уверавам вас, ми

ћемо одмах опет молити да се вратимо под туторство.

Знам да ћете се вероватно због овог на мене

наљутити, викнућете, залупати ногама о под:

„Причајте о себи самом и о својим мизеријама у

подземљу, али се не усуђујте да говорите: ,сви ми'."

Дозволите, господо, ја се тим „сви ми" уопште не

оправдавам. Што се лично мене тиче, ја сам у свом


life carried to an extreme what you have not dared to carry

halfway, and what's more, you have taken your cowardice

for good sense, and have found comfort in deceiving

yourselves. So that perhaps, after all, there is more life in

me than in you. Look into it more carefully! Why, we don't

even know what living means now, what it is, and what it is

called? Leave us alone without books and we shall be lost

and in confusion at once. We shall not know what to join on

to, what to cling to, what to love and what to hate, what to

respect and what to despise. We are oppressed at being men

-- men with a real individual body and blood, we are

ashamed of it, we think it a disgrace and try to contrive to

be some sort of impossible generalised man. We are

stillborn, and for generations past have been begotten, not

by living fathers, and that suits us better and better. We are

developing a taste for it. Soon we shall contrive to be born

somehow from an idea. But enough; I don't want to write

more from "Underground."

животу доводио до краја оно што се ви нисте усудили

да доведете ни до половине — и тај свој кукавичлук

сте још сматрали за разборитост и тешили сте се

њиме, обмањујући самог себе. И тако онда испада да

сам ја виталнији од вас! Погледајте мало пажљивије!

Јер ми чак не знамо ни где сада живи то живо, ни шта

је оно, ни како се зове. Ако останемо сами са собом,

без књига. ми ћемо се одмах заплести, изгубити —

нећемо знати коме да се придружимо, чега да се

придржавамо, шта да волимо, а шта да мрзимо, шта да

поштујемо и шта да презиремо. Нама је чак тешко и

да будемо људи, прави људи од крви и меса. Стидимо

се, сматрамо то за срамоту и упињемо се да будемо

неки нереални „свечовек". Ми смо мртворођенчад,

одавно се већ и не рађамо од живих очева, и то нам се

све више и више свиђа. Прилагођавамо се укусу.

Ускоро ћемо измислити да се рађамо некако од идеје.

Али доста — нећу више да пишем „из подземља".

[The notes of this paradoxalist do not end here, however. He could not refrain from going on with them, but it seems

to us that we may stop here.]

[Овим се, додуше. још не завршавају ,,Записи" овог парадоксалног човека. Није издржао, и наставио је

даље да пише. Али нама се чини да се овим могу и завршити „Записи из подземља".]

dostoyevsky notes from underground dostojevski zapisi iz podzemlja englesko-srpska paralelna...

Documents