Dejvid MorelLEŠINAR

Preveo s engleskog Dragan Stijelja-Jovanović

Naslov originala:David Morell The Scavenger

PRVI NIVO

GROBNICA CIVILIZACIJE

1.

VIŠE JE NIJE ZVAO imenom svoje preminule supruge, iako je sličnost bila tolikovelika da je bolelo. S vremena na vreme, kad bi se probudio i zatekao je kako sedipored njegovog bolničkog kreveta, pomislio bi da halucinira.

„Kako se ja zovem?“, upitala ga je.„Amanda“, pažljivo bi odgovorio.„Izvrsno“, rekao je doktor. Ovaj pažljivi čovek nikad nije pomenuo šta mu je

specijalnost, ali Belindžer je pretpostavljao da je psihijatar. „Mislim da ste spremnida vas otpustimo.“

2.

TAKSI JE ZAŠAO U SLOUP PARK, deo Bruklina. Trudeći se da ne zuri u Amandinudugu plavu kosu i nežne plave oči, koje su ga neodoljivo podsećale na Dijanu,Belindžer je pokušao da gleda kroz prozor. Video je ogroman kameni luk sa statuomna vrhu: ženu s krilima u lepršavoj odori.

„Grand Armi Plaza“, objasnila je Amanda. „Pošto voliš istoriju, sigurno će tibiti interesantno da čuješ da je luk podignut u znak sećanja na kraj Građanskog rata.“

Čak ga je i njen glas podsećao na Amandin.„A ono drveće tamo - to je Prospekt park“, nastavila je ona.Skrenuvši u jednu usku ulicu, taksi se zaustavio negde na sredini ispred niza

četvorospratnica s fasadom od braon kamena. Dok je Amanda plaćala taksisti,Belindžer je pokušao da izađe. Osetio je kako ga probija hladan oktobarski vetar.Noge su mu podrhtavale, osetio je pulsiranje u grudima kao i ogrebotine na rukama.

„Moj stan je na trećem spratu.“ Pokazala je rukom Amanda. „Onaj s kamenomogradom na terasi.“

„Mislio sam da radiš u knjižari na Menhetnu. Ovo je deo grada za one boljesituirane. Kako možeš sebi da priuštiš...“ Ubrzo se setio odgovora. „Otac ti pomaže.“

„Nikad nije prestao da se nada, nikad nije prestao da plaća kiriju, sve ovovreme od kad sam nestala.“

I dok se Belindžer penjao uz osam stepenika, koji su se činili kao osamdeset,kolena su počela da mu klecaju. Iako su drvena vrata bila sveže ofarbana u braonboju, ostavljala su utisak starosti. Amada je gurnula ključ u bravu.

„Sačekaj“, rekao je Belindžer.„Ostao si bez daha?“U stvari, jeste, ali to nije bio razlog što ju je zaustavio. „Jesi li sigurna da je

ovo dobra ideja?“„Imaš li gde drugde da odeš, nekoga da se brine o tebi?“U oba slučaja odgovor je bio „ne". Prethodnih godinu dana, dok je Belindžer

tragao za svojom nestalom suprugom, odsedao je u jeftinim motelima i mogao je sebida priušti samo jedan obrok dnevno, uglavnom sendviče iz restorana brze hrane.Njegova ušteđevina bila je potpuno potrošena. Bio je bez igde ikoga i ičega.

„Jedva me poznaješ“, rekao joj je.„Rizikovao si svoj život za mene“, odgovorila je Amanda. „Bila bih mrtva da

nije bilo tebe. Šta drugo treba da znam?“Nijedno od njih dvoje nije dodalo da je u to vreme Belindžer verovao kako je

žena koju je spasao njegova supruga.„Probaćemo na nekoliko dana.“ Amanda je otključala vrata.

3.

STAN JE IMAO JEDNU SPAVAĆU SOBU, dnevni boravak i kuhinju. Plafon je biovisok, s ukrasnim gipsanim radovima na ivicama. Pod je bio od drveta. Iako je sveizgledalo svetio i u dobrom stanju, Belindžer je ponovo imao osećaj starosti.

„Dok smo ležali u bolnici, moj otac je napunio frižider i ostavu“, rekla jeAmanda. „Hoćeš nešto da pojedeš?“

Belindžer se zavalio u kožnu sofu. Umor ga je svladao pre nego što je stigao daodgovori.

Kada se probudio, napolju je bio mrak. Bio je pokriven ćebetom. Amanda mu jepomogla da ode do kupatila i da se vrati do sofe.

„Podgrejaću supu“, rekla mu je.Posle ga je previla i presvukla.„Dok si spavao, izašla sam i kupila ti pidžamu. Pomogla mu je da obuče gornji

deo, mršteći se na njegove rane.

4.

RUŽAN SAN GA JE PROBUDIO, pucnji i vrisak. Uplašenim očima, video jeAmandu kako žurno dolazi iz spavaće sobe. „Ovde sam“, pokušala je da ga smiri. Pribledoj svetlosti lampe iz ugla još više je ličila na Dijanu, što ga je nateralo da pomislinemoguće, kako se možda Dijanin duh sjedino s Amandinim. Držala ga je za ruku doksrce nije prestalo da mu lupa. „Ovde sam“, ponovila je. Ponovo je utonuo u nemiran

san.Vrisak iz spavaće sobe prenuo ga je iz sna. Trgavši se od bola, nekako je skupio

snagu da ustane sa sofe i dovuče se do vrata gde je video Amandu kako se trese ispodpokrivača dok se i sama borila sa svojim košmarima. Pomilovao ju je po kosigovoreći joj da je sigurna od mraka i nasilja i straha, sigurna od hotela Paragon.Klang. Negde u dubini njegovog zastrašujućeg sećanja parče metalne ploče udarilo jeu zid napuštene zgrade, klang, tužni, ritmički zvuk zla.

Zaspao je pored nje, držali su u zagrljaju jedno drugo. Sledeće noći bilo je isto.I sledeće. Svetio nisu gasili. Vrata od spavaće sobe držali su stalno otvorena. Uzatvorenim prostorijama odmah bi počeli da se znoje. Dve nedelje kasnije postali suljubavnici.

5.

POLAZILO MU JE ZA RUKOM da izdrži sve duže šetnje. Jednog sivogdecembarskog popodneva, dok se vraćao iz pravca snegom prekrivene Grand ArmiPlaze, dva muškarca su izašla iz automobila parkiranog ispred zgrade. Nosili su crnekapute. Imali su upala lica, dok im se dah od hladnoće pretvarao u beličastu paru.

„Frenk Belindžer?“, upitao je onaj viši.„Ko pita?“Izvukli su legitimacije: MINISTARSTVO FINANSIJA SJEDINJENIH

AMERIČKIH DRŽAVA.„Potpišite ovde.“ Kada su stigli do stana, onaj deblji agent dao je Belindžeru

olovku i papir.„Bilo bi lepo kada bih prvo mogao da pročitam.“„Piše da se odričete svih navoda u izjavi koju ste dali policiji u Ejzburi parku.“„Dvostruki orao“, rekao je onaj viši agent.Belindžeru je sve bilo jasno. Mrzeo ih je još više.„Aktom o zlatnim rezervama iz 1933. stavlja se van zakona korišćenje zlatnika

kao platežnog sredstva“, rekao je deblji agent. „Građanima je dozvoljeno da ihposeduju kao deo kelekcije, ali ne možete biti vlasnik nečega ako ste ga ukrali.“

„Nisam ukrao.“ Belindžer je osetio kako mu vrelina udara u lice. „Prvi vlasnikje umro 1939. Zlatnici su bili skriveni u hotelu Paragon. Sve te godine, niko nije biovlasnik tog zlatnika dok ga ja nisam stavio u svoj džep.“

„Jedini zlatnik koji je preživeo požar. Da li ste ga malo bolje pogledali?“Belindžer se trudio da snizi ton svog glasa. „Bio sam malo zauzet, pokušavajući

da preživim.“„Potiče iz 1933. Pre nego što je vlada proglasila zabranu korišćenja zlata kao

platežnog sredstva, kovnica je proizvela dvostruke orlove za tu godinu. Sve zlatnike jetrebalo uništiti.“ Viši agent je na trenutak zastao. „Ali neki su ukradeni.“

„Uključujući i onaj koji ste vi stavili u svoj džep“, dodao je onaj drugi agent.„Što znači da je to vlasništvo vlade SAD. Toliko su retki da, poslednji put kada smonašli jedan, on je dat na aukciju u Sotebiju.“

Prvi agent je dodao: „I izlicitiran na skoro osam miliona dolara.“Suma je bila tako velika da je Belindžer ostao bez reči.„Zbog pravnih tehnikalija deo novca smo dali osobi koja ga je našla“, nastavio

je agent. „Spremni smo da i vama ponudimo sličan dogovor. Nazvaćemo to nagradomza nalazača. Nešto prilično veliko što će privući dovoljno publiciteta i navesti drugekolekcionare da predaju novčiće koje su stekli na sličan, nelegalan, način, bezpostavljanja ikakvih pitanja.“

Belindžer je pokušao da zvuči normalno. „O kolikom iznosu mi to pričamo?“„Ako pretpostavimo da će zlantik biti prodat po ceni kao onaj prethodni? Vama

ostaju dva miliona dolara.“Belindžer je morao da se podsteti da udahne.

6.

PREDIVNA SUBOTA U MAJU. Oznojani posle dugog trčanja oko Prospekt parka,Belindžer i Amanda su otključali ulazna vrata zgrade i prelistavali poštu koju jepoštar ubacio kroz otvor na vratima.

„Nešto interesantno?“, upitala je Amanda dok su se penjali uz stepenice.„Još finansijskih savetnika koji bi da mi kažu šta da radim s novcem koji smo

dobili od zlatnika. Molbe za dobrotvorne priloge. Računi.“„Sad ih bar možemo platiti.“„Čudno“, rekao je Belindžer.„Šta je bilo?“„Pogledaj.“Belindžer joj je dao jednu kovertu ispred njihovog stana. Činila se starom i

krhkom pod prstima, što je zbunilo Amandu. Pomirisala ju je.„Oseća se na plesan.“„I treba. Pogledaj marku.“„Dva centa? Nemoguće.“„A sad pogledaj pečat.“Bio je izbledeo od starosti, ali ipak je bio čitljiv.„Trideset prvi decembar?“„Nastavi da čitaš.“

„Hiljadu osamsto devedeset devete? Šta...“ Amanda je klimala glavom. „Je liovo neka šala?“

„Možda je reklamni trik“, rekao je Belindžer.Kada su ušli u stan, Amanda je otvorila kovertu i izvadila papir iz nje.„Čini se da je krhak kao i koverta. Oseća se isto na plesan.“Poruka je bila rukom napisana debelim linijama. Isto kao i pečat, mastilo je bilo

bledo od starosti.

G. Frenku BelindžeruPoštovani gospodine,Oprostite što vas ometamo. Znajući za vašu opsednutost istorijom, bio sam

slobodan da iskoristim stari pečat kako bih vam privukao pažnju. Pozivam vas i gđuEvert da se pridružite meni i grupi gostiju prve subote u junu u jedan posle podne uIstorijskom klubu Menhetn (adresa u prilogu). Posle osveženja, održaću predavanje oporukama za budućnost, koje otvaramo u sadašnjosti da bismo razumeii prošlost.Ovde pre svega mislim na one buduće-prošle artefakte poznatije kao vremenskekapsule.

Vaš,Adrijan Merdok

„Vremenske kapsule?“ Amanda je bila zbunjena. „Kog đavola...?“„Prva subota u junu?“ Belindžer je bacio pogled na kalendar u kuhinji. „To je

sledeće nedelje. Istorijski klub Menhetn?“„U pravu si. To mora da je neki reklamni trik.“ Amanda se malo bolje zagledala

u papir. „Čini se da je stvarno star. I trebalo bi, imajući u vidu da je iz istorijskogkluba. Verovatno traže nove članove. Ali, kako su došli do naših imena i adrese?“

„Prošle jeseni, kada se sve desilo, u novinama je pisalo da živiš u Sloupparku“, rekao je Belindžer.

„U klubu su čekali prilično dugo da bi nam se obratili.“ Belindžer je razmislio otome. „Kada je zlatnik dat na aukciju prošlog meseca, bilo je još više publiciteta.Mediji su iskopali šta se dogodilo u hotelu Paragon. Pomenuli su moju opčinjenostistorijom. Možda ovaj tip misli da će me ubediti da klubu dam donaciju.“

„Naravno. Isto kao i oni finansijski savetnici koji su računali na proviziju odtebe“, dodala je Amanda.

„Vremenske kapsule.“ Belindžerov glas zvučao je setno.„Zvučiš kao da si stvarno u iskušenju da odeš tamo.“„Kada sam bio mali...“ Zastao je na trenutak a sećanja su ga vratila u prošlost.

„Moj otac je predavao istoriju u jednoj srednjoj školi u Bufalu. U njegovoj školi,rušili su jednu staru zgradu da bi napravili prostor za novu. Kružile su glasine o

vremenskoj kapsuli - da su pre mnogo godina maturanati stavili jednu u temelje zgradekada je bila još nova. Kada bi radnici koji su radili na rušenju završili posao za tajdan, ja i još nekoliko klinaca tragali smo za kapsulom po ruševinama. Naravno, nismoimali pojama kako bi nešto tako izgledalo. Trebalo mi je nedelju dana, ali najzad samugledao veliki kameni blok u jednom razrušenom uglu zgrade. Na njemu je bila pločana kojoj je pisalo: GENERACIJA 1942. DA SE NIKAD NE ZABORAVI. NA PRAGUNAŠE BUDUĆNOSTI. Šta se u stvari desilo jeste da je tokom godina prašina prekrilaploču. Zarasla je u žbunje. Ljudi su zaboravili.“

Amanda mu je mahnula da nastavi.„Na bloku se nalazila rupa, objasnio je Belindžer. „Unutra sam video metalnu

kutiju. Kada sam otrčao kući i rekao ocu, prvo je bio ljut na mene što sam se igraomeđu ruševinama gde sam se mogao povrediti. Ali kad sam mu rekao šta sam našao,morao sam da ga odvedem tamo. Sutradan ujutru zamolio je radnike da otvore blok.„Za ime boga, nemojte oštetiti ono što je unutra“, sećam se da im je rekao. Radnici subili fascinirani koliko i mi sami. U stvari, mnogi nastavnici i učenici čuli su šta sedešava, pa su i oni došli. Jedan radnik je uzeo čeličnu polugu i najzad izvadio metalnukutiju otprilike veličine telefonskog imenika. Bila je sva zarđala da se nije moglaotvoriti. Učenici su molili radnike da je otvore, ali moj otac je predložio da od toganapravimo ceremoniju i iskoristimo za skupljanje dobrovoljnih priloga. Ljudi bikupili karte da vide otvaranje vremenske kapsule. Prikupljeni novac bi se iskoristio zakupovinu knjiga za biblioteku. ‘Izvrsna ideja’ svi su se složili. I tako je direktor školepozvao novine, radio i TV stanice da najave ovaj događaj, a veliko otvaranjezakazano je u nedelju poslepodne u školskom amfiteatru. TV kamere su bile prisutne.Hiljadu ljudi je platilo po dolar da prisustvuje događaju.“

„Šta je bilo unutra?“, upitala je Amanda.„Niko nikada nija saznao.“„Šta?“ Amanda je bila iznenađena.„Vremenska kapsula bila je zaključana u ormaru u kancelariji direktora škole.

Noć uoči velikog otvaranja, neko je provalio u kancelariju, razvalio bravu na ormaru,i ukrao kutiju. Možeš zamisliti koliko su svi bili razočarani. Uvek se pitam šta su tiučenici iz 1942. smatrali važnim da se sačuva za budućnost.“

7.

ZGRADA SE NALAZILA jedan blok južno od Gramersi parka, u 19. istočnoj ulici,u delu koji je bio pod zaštitom kao istorijski spomenik. Subotnji saobraćaj bio je tih.Oblačno nebo ohladilo je vazduh dovoljno za lagane jakne. Belindžer i Amandastajali su ispred zgrade od fasadne cigle i posmatrali izbledelu bronzanu ploču na

kojoj je pisalo 1854. Na drugoj ploči iznad ulaza pisalo je ISTORIJSKI KLUBMENHETN.

Popeli su se uz stepenice i ušli u senovito predvorje koje kao da se nijepromenilo tokom vek i po postojanja. Na slikarskom stalku nalazio se plakat s likomotmenog, sedokosog muškarca, s isto tako sedim brkovima. Bio je mršav, s borama uuglovima očiju. Nosio je odelo konzervativnog kroja i u ruci držao metalni cilindar.

ISTORIJSKI KLUB MENHETNŽELI DA POZDRAVI

ADRIJANA MERDOKAPOROFESORA ISTORIJE

UNIVERZITETA OGLTORP U ATLANTI„SVET I VREME:

PSIHOLOGIJA VREMENSKIH KAPSULA“2. JUN, 13.00

Belindžer je čuo glasove iz predvorja.Iz sobe sa desne strane izašla je žena u četrdesetim godinama, strogog izgleda,

odevena u ravnu crnu haljinu. Kada je spazila Belindžera i Amandu, nasmešila se.„Drago mi je što ste došli.“

„Pa, pozivnica je bila tako pamento pripremljena da nismo mogli da odolimo“,odgovorio je Belindžer.

Žena se zacrvenela. Sve primetnije rumenilo njenih obraza bilo je još višenaglašeno usled nedostatka šminke na njoj. Njena smeđa kosa bila je zategnuta upunđu. „Plašim se da je to bila moja ideja. Naša predavanja nisu uvek baš najboljeposećena, pa sam pomislila da bi malo uzbuđenja bilo dobrodošlo. Nisam mogla ni dapretpostavim koliko je truda potrebno da se dostave pozivnice. Usput, ja sam KarenBejli.“ Pružila je ruku.

„Frenk Belindžer.“„Amanda Evert“„Pa naravno. Vi ste par koji je imao onaj zlatnik. U novinskom članaku o aukciji

pomenuto je i vaše zanimanje za istoriju. Mislila sam da bi ovo predavanje biloidealno za vas.“

„Niste kojim slučajem organizovali dobrovoljno prikuplanje priloga?“, upitalaje Amanda.

„Pa...“ Karen se ponovo osećala neprijatno. „Donacije su uvek dobrodošle, aliovde nemate nikakvih obaveza.“

Belindžer je ignorisao Amandin dobro poznat pogled. „Ali biće nam drago akomožemo da pomognemo“, rekao je.

„Na pozivnici se pominjalo i osveženje. Čime mogu da vas ponudim? Čaj?Kafa? Sok?“

„Kafa“, odgovorio je Belindžer.„Isto“, rekla je Amanda.Pošli su za Karen niz hodnik u kome su bile okačene izbledele fotografije

Gramersi parka s natipisima na kojima je stajalo da su fotografije načinjene tokom1890. Na slikama su se mogle videti kočije s konjskom zapregom, muškarci koji sunosili šešire, odela, kravate, prsluke, i žene u haljinama koje su se spuštale donjihovih zakopčanih cipela.

Stari tepisi upijali su zvuk Belindžerovih koraka. Vazduh je i dalje imaoplesnjiv miris prošlosti. Skrenuvši desno, Karen ih je povela u dugačku prostoriju ukojoj su bili poredani redovi stolica na rasklapanje. Izbledele fotografije ukrašavalesu i ove zidove.

Belindžer je bacio pogled na ekran. Na stolu se nalazio laptop povezn zaprojektor. Pažnju mu je privukla mala grupa ljudi koja je pila piće iz plastičnih čaša ijela sendviče.

Karen ga je prekinula:„Dozvolite mi da vas upoznam s profesorom Merdokom.“Povela ih je ka sedokosom muškarcu, sedih brkova, koji je držao parče

sendviča u ruci i pričao s muškarcem i ženom u tridesetim godinama. Izgledao jemršavije nego na fotografiji. Iako je on bio u odelu, par s kojim je razgovarao nosio jefarmerke, isto kao i Amanda i Belindžer.

„... izraz nije korišćen sve do 1939. Pre toga su ih zvali kutijama, sefovima iličak kovčezima. A tu je naravno onda i poznati...“ Muškarac je zastao i klimnuoglavom Amandi i Belindžeru.

„Profesore, dozvolite mi da vas upoznam sa...“ Karen se ponovo zacrvenela.Bilo je očigledno da je zaboravila njihova imena.

„Frenk Belindžer.“„Amanda Evert.“Rukovali su se.„Upravo sam pričao o Grobnici civilizacija“, rekao je profesor.„O čemu?“ Belindžer nije bio siguran da li je dobro čuo.„Tako se zove verovatno najpoznatija vremenska kapsula. Naravno, malo sam

pristrastan jer se nalazi na Univerzitetu Ogltorp gde predajem.“„Da li ste rekli Grobnica civilizacija?“, upitao je Belindžer.„Zaimljivo ime, zar ne? Grobnica je upravo razlog zašto je Međunarodno

udruženje vremenskih kapsula u Ogltorpu.“„Postoji udruženje vremenskih kapsula?“ Amanda je bila zbunjena.Još ljudi je ušlo u salu.

„Izvinite me“, rekao je profesor. „Moram se postarati da sve bude spremno zamoje predavanje.“

I dok je on odlazio ka bini, Karen Bejli donela je njihovu kafu.„Mleko i šećer su na stolu. Sendviči su pripremljeni po porudžbini. Morate ih

probati.“ Otišla je do prednjeg dela sale i navukla zavese na prozore.Belindžer je pažljivo gledao u sendvič. Kora je bila odsečena. Uzeo je jedan i

zagrizao. „Obično ne volim salatu od tunjevine, ali ovo nije loše.“„To je zelena salata“, rekla je Amanda.„Zelena salata?“„Hrskava je. Majonez deluje kao da je domaći. Hleb je još vruć.“ Amanda je

zagrizla još jednom.I Belindžer je uradio isto.„Nadam se da će pričati o toj Grobnici civilizacija.“

8.

PROFESOR JE STAJAO U SENCI za katedrom i pritiskao po tastaturi laptopa. Naplatnu se pojavila slika dugačke sjajne metalne cevi koja je Belindžera podsećala natorpedo. Pored nje je stajala grupa muškaraca ozbiljnih lica, odevena u belo.

„Iako ova praksa datira još iz antičkih vremena, ovo je prvi predmet koji jenazvan vremenskom kapsulom“, rekao je profesor Merdok. „Napravljena je zaSvetsku izložbu u Njujorku 1939. Sponzor je bio Vestinghaus, kompanija koja jeproizvodila kućne aparate poznate po kvalitetu. Pošto je bilo predviđeno da sevremenska kapsula otvori za pet hiljada godina, poruka je trebalo da bude da suVestinghausovi proizvodi predviđeni da traju. Zašto pet hiljada godina? Zato što sesmatra da pisana istorija traje pet hiljada godina. Prema tome, Svetska izložba je bilana pola puta između prošlosti i budućnosti. Konstruktori kapsule su izjavili: „Želimoda verujemo da će ljudi rešiti probleme u svetu, da će ljudski rod prevazići svojaograničenja, da će budućnost biti svetla.“ Naravno, strahote Drugog svetskog rataubrzo su ih naterale da promene mišljenje.“

Kada je profesor dodirno kompjuter, pojavila se druga slika. Na njoj je bilazgrada futurističkog izgleda, koja je verovatno bila deo Svetske izložbe 1939. Upozadini je bio natpis ‘SVET SUTRAŠNJICE’. Pred ulazom su stajali ljudi u redu.Belindžer je primetio da, iako bi poseta sajmu treblo da bude kao odmor, većina ljudije nosila odela, kravate i šešire.

„Kapsula je bila napravljenja od izuzetno jake legure aluminijuma otporne navlagu“, rekao je profesor. „Pošto je napunjena, spuštena je niz okno za vreme jesenjeravnodnevice u skoro religioznoj atmosferi, s kineskim gongom. Na otvoru je bio

poklopac na kome se nalazio periskop koji je omogućavao posetiocima da videvremensku kapsulu zakopanu pedeset metara ispod njih. Kada se sajam završio, oknoje napunjeno i zapečaćeno, a potom pokriveno betonskim markerom. „Neka vremenskakapsula počiva u miru“, rekao je predsednik Vestinghausa. Pošto je više kapsulaizgubljeno nego što je nađeno, Vestinghaus je pripremio Zapisnik o vremenskojkapsuli. Odštampano je na hiljade primeraka na posebnom papiru mastilom koje nebledi, i razaslato bibliotekama i manastirima širom sveta, čak i na Tibet. Od mnogihinformacija u knjizi se nalazila geografska dužina i širina lokacije kapsule, mudarpotez jer se betonski marker u Flešing Medouzu, gde se održala izložba, smanjiotokom vremena.“

Pojavila se još jedna slika na kojoj se nalazio niz različitih predmeta.„A šta se nalazilo u kapsuli?“, upitao je profesor Merdok. „Koji su to bili tako

vredni predmeti za koje su inženjeri verovali da će predstaviti društvu za pet hiljadagodina u budućnosti šta je to bilo važno 1939? Budilnik. Otvarač za konzerve. Turpijaza nokte. Četkica za zube. Miki Maus kačket.“

Neko u publici se nasmejao.„Bilo je i drugih predmeta, ali ovi primerci ilustruju koliko je teško odrediti šta

je vredno u jednom društvu. Da li će u budućnosti postojati otvarači za konzerve?Budilnici ili turpije za nokte? Možda stvari koje uzimamo zdravo za gotovo jesu neštošto svet u budućnosti neće nikako razumeti. U stilu s naslovom knjige koja je stavljenau kapsulu, sve kulture na kraju prolete s vihorom. Svetska izložba 1939. bila jepočastvovana što može pričati budućnosti kakav je svet bio u tom trenutku istorije.Ali, postoji izvesna doza oduševljenja posvećenošću s kojom je kapsula pripremljena,kao da su se konstruktori plašili da će biti zaboravljeni.“

Usledio je novi slajd i nešto što je ličilo na neobičan zamak.„Ovo je Univerzitet Ogltorp u Atlanti gde predajem“, rekao je profesor Merdok.

„Ideja o Vestinghausovoj kapsuli potekla je odavde 1936. Tadašnji predsednikOgltorpa, Tornvel Džekobs, isušio je pokriveni bazen i napunio ga hiljadamapredmeta, uključujući mikrofilmovane enciklopedije pored svakodnevnih predmetakao što su četka za vece solju, karmin, cediljka za grejpfrut, lopatica za ubijanjekomaraca, drvene igračke, i ampula badvajzer piva. Projekat je bio tako ambiciozanda ga Džekobs nije završio do 1940, godinu dana nakon Svetske izložbe. Na kraju,Vestingahusu je pripisano kreiranje prve vremenske kapsule, iako je idejapozajmljena. Džekobs je upotrebio metaforu sahrane i svoj projekat nazvao Grobnicacivilizacija.“

Belindžer je čuo glasove iza sebe. U tami je video muškarca i ženu koji suodlazili. Na izlazu su šapnuli nešto Karen Bejli. Muškarac je pokazao na svoj sat.Karen je klimnula glavom u znak razumevanja.

Svetlost nove slike naterala je Belindžera da pogleda napred. Video je

nacističke vojnike smrznute u strojevom koraku. Slika je bila deo niza na kome su bileruševine bombardovanih zgrada, tenkovi s kukastim krstovima, gomile mrtvih tela ulogorima smrti, i pečurka od eksplozije atomske bombe.

„Kad je Džekobs pokrenuo ideju o Grobnici civilizacija, moguće je da su gastrahote Velike depresije učinile skeptičnim u pogledu budućnosti civilizacije. Moždanjegov cilj nije bio da se hvali budućnosti, kao kapsula Vestinghausa, već da sačuvanešto što se bojao da će izgubiti. Sigurno da je do 1940, kada je Grobnica zapečaćena,pesimizam prevladao dok je nemačka armija harala Evropom. U dokumentu koji jeDžekobs ostavio u Grobnici napisno je: „Svet se posvetio uništenju naše civilizacijezauvek, a u ovoj grobnici mi je ostavljamo vama.“

Belindžer je ponovo čuo neko komešanje iza sebe. Okrenuvši se još jednom,primetio je još jedan par koji napušta zatamljenu sobu. Namrštio se.

„Grobnica je preživela, ali većina nije te sreće“, nastavio je profesor Merdok.„Nisu otporne na vodu, ili u njihovom sadržaju ima organskih materija koje istrunu.Štaviše, ljudske greške prevaziđu i najbolje namere.

U jednom ambicioznom gradu u Kalifomiji ostavljeno je ukupno sedamnaestvremenskih kapsula i sve do jedne su izgubljene. U jednoj srednjoj školi u Virdžinijišest maturanata napravilo je vremensku kapsulu i zakopalo je negede u dvorištuuniverziteta. To je bilo 1965. Škola se sada ruši, i tih šest bivših učenika uopšte nemogu da se sete šta su stavili u kapsulu i gde su je zakopali. Kao da im se ništa odtoga nikad nije ni desilo. Cele zajednice se danas angažuju u nečemu što bi se mogloopisati kao potraga za izgubljenim blagom.“

Beilindžeru je već bilo neprijatno kad je još dvoje ljudi napustilo salu. Šta seovde dešava?, zapitao se.

„Od hiljada izgubljenih vremenskih kapsula“, rekao je profesor Merdok, „njihpet se smatra najtraženijim. Prva je kapsula iz konvoja dvestote godišnjice.“

Profesorov glas kao da je postao tiši. Belindžer se nagnuo da bi bolje čuo.„Na Dan nezavisnosti 1976...“Senke kao da su postale tamnije.u Veli Fordž, u Pensilvaniji, u konvoju vozila, tako nazvanom povodom dvestote

godišnjice SAD, odvezena je kapsula u kojoj se nalazilo dvadeset dva milionapotpisa. Bilo je predviđeno da predsednik Džerald Ford vodi ceremonijukomemoracije povodom rata za nezavisnost.“ Profesorov glas postao je još tiši.

„Ali pre same ceremonije, neko je ukrao kapsulu iz napuštenog kombija.“Belindžeru su kapci bili teški.„Druga najtraženija vremenska kapsula nalazi se u Tehnološkom institutu u

Masačusetsu. Inženjeri iz Tehnološkog instituta u Masačusetsu zapečatili su 1939.godine u kapsulu razne predmete i stavili je pod veliki ciklotron koji su gradili.Ciklotron je bio...“

9.

KLANG.Belindžer je polako dolazio svesti.Oštar i postojan zvuk kao da je poticao od napuklog zvona.Klang.Poklapao se sa bolnim pulsiranjem u njegovoj glavi.Klang.Uspeo je da otvori oči, ali mrak je i dalje bio oko njega. Zadrhtao je na hladnom

vetru. Čuo je talase. Vetar je nosio tragove nagorelog drveta i pepela.Odjednom se pojavila svetlost. Stenjući, podigao je ruku da bi zaklonio oči.

Nadlaktica ga je bolela.„Hej, drugar, ovde ne bi trebalo da budeš“, rekao je hrapavi glas. „Ustaj.“Jedino što je Belindžer mogao jeste da stenje.„Čuješ li me. Diži se.“„Gde...“ Belindžeru je grlo bilo suvo. Jedva je mogao da izusti reč.„Neću ti ponovo govoriti. Pokret.“„Gde sam?“ Belindžer je žmirkao ka svetlosti. Ubrzo je shvatio da leži na

pesku.„Za ime boga, toliko si se upropastio da ne znaš ni gde si?“, upitao je drugi

hrapavi glas. „U Ejzburi parku, druže. Na istom mestu gde si se i onesvestio.“Klang.Belindžer je pokušao da ustane.Zaslepljujuća svetlost osvetlila je ruševine zagrade. Miris spaljenog drveta bio

je sve jači.„U Ejzburi parku?“Klang.Belindžer je bio dovoljno svestan da bi prepoznao zvuk iz svojih košmara:

metal koji je udarao u zid napuštene zrgade. Obuzeo ga je hladan šok od straha koji gaje potpuno blokirao.

Klang.„Grad radi na rekonstrukciji ovog dela. Ljudi kao ti nisu dobrodošli ovde.“„Ne“, rekao je Belindžer. „Da li je to...“ Potpuno izbezumljen, uperio je rukom

u dugi niz ruševina i šuta. „Nemojte mi reći da je to...“Klang.„Hotel Paragon“, objasnio je glas. „Ono što je ostalo od njega. Kada su se

desila sva ona ubistva i požar, rekli smo 'Dosta je bilo!’. Vratićemo život ponovo na

ovu plažu. I zato vrišti pre nego što te zatvorimo!“Belindžer je drhtao. Hotel Paragon? Panično je razmišljao. Kako sam dospeo

ovamo?„Samo trenutak. Edi, ovaj momak mi se čini poznatim. Hej, pa zar ti nisi...“„Belindžer“, rekao je drugi muškarac. „Frenk Belindžer. Da, to je on. Čoveče,

šta ti radiš ovde? Mislio sam da je ovo poslednje mesto na svetu koje bi ponovo želeoda vidiš.“

„Amanda“, prošaptao je Belindžer.„Jedva te čujem.“„Amanda.“ Rekao je Belindžer promuklim glasom.„Ko je Amanda? Neko je bio s tobom?“„Stani, Edi. Mislim da... Amanda... Prošle jeseni kad je hotel izgoreo. Kako se

prezivala? Evert. Amanda Evert. Na nju si mislio, Frenk? Na ženu koju si spasao?“Klang.„Amanda!“ Viknuo je Belindžer. „Gde si?“ Glasne žice samo što mu nisu

popucale. Posrtao je kroz spaljene ruševine tražeći je.„Frenk, pričaj. Za ime boga, šta ćeš ti ovde?“

10.

„ISTORIJSKI KLUB MENHETN?“ Džef Kokran se namrštio. Krupan muškarac,ridokos s pegama, bio je šef policije Ejzburi parka. Dve godine ranije, pre nego što jenapustio policiju da bi tragao za svojom nestalom ženom, Belindžer je radio za njega.„Vremenske kapsule?“

„To je poslednje čega se sećam.“ Belindžer se češkao po glavi pokušavajući daublaži glavobolju. „Slušajte, morate nastaviti da pretražujete plažu. Amanda može bitijoš tamo.“

„Već drugi put pretražuju to područje. Obaćevam da ću učiniti sve što mogu. Biosi u tom istorijskom klubu, kada?“

„Danas je subota?“, svetliljka na plafonu bila je nesnosno jaka.„Više nije. Prošla je ponoć„Subota je bila...“ Belindžer je pokušavao da se koncentriše, da se seti pravog

datuma. Leva nadlaktica ga je i dalje bolela. „Drugi jun?“„Tako je. Čoveče, ne znam šta su ti dali, ali sigurno ti je poremetilo pamćenje.

Možda neku vrste droge koja urniše pojam o vremenu.“„U kafi i sendvičima.“ Belindžer je klimao glavom, što je pojačavalo

glavobolju. „Ali svi ostali su pili i jeli... Žena... Kako se zvala? Hajde, hajde. Karen!

Tako se predstavila. Karen Bejli. Ona nam je donela kafu. Tada se to i desilo.“„Rekao si da je navukla zavese i ugasila svetio.“„Da.“ Belindžer je osetio mučninu u stomaku. „Kako bi profesor... Merdok.

Tako se zvao. Kako bi profesor Merdok mogao da održi predavanje i pokaže slike naplatnu. Posle nekog vremena, ljudi su počeli da odlaze. Soba se činila tamnijom.“

„Zašto stalno masiraš levu nadlakticu?“, upitao je Kokran.„Boli me.“ Belindžer je skinuo sportski sako i zasukao rukav na košulji. Sredina

njegove nadlaktice bila je crvena i otekla. Bio je uboden nečim.„Izgleda da ti je neko dao injekciju“, rekao je Kokran. „Još droge da bi te

održali uspavanim dok su te vozili ovamo.“Drhtavom rukom Belindžer je opipao svoje džepove. „Novčanik mi je tu. Nisu

mi uzeli sat. Ovo nije bila pljačka.“„Tvoj mobilni telefon?“„Nisam ga poneo sa sobom. Amanda je skoro jedina osoba koju zovem. Pošto je

bila sa mnom, mislio sam da mi neće trebati.Kokran je gurnuo kancelarijski telefon preko stola.„Da li ona ima mobilni telefon kod sebe?“Belindžer je okrenuo broj. Oznojanog dlana, prineo je slušalicu uvetu.Snimljeni glas mu je rekao: „Broj koji ste tražili isključen je“.Glas mora da je bio dovoljno jak da ga je i Kokran čuo. „Probaj kućni broj“,

rekao je šef policije. „Možda te čeka zabrinuta gde si.“„Ali nema smisla da nas neko drogira, ostavi mene u Ejzburi parku, a Amadnu

odvede kući.“„Zasada, ništa od ovoga nema smisla. Probaj kod kuće“, insistirao je Kokran.Belindžer je brzo okrenuo drugi broj. Dlanovi su mu bili toliko vlažni da je

ostavio pečat na telefonu.„Halo“, začuo se Amandin glas.Hvala bogu, pomislio je Belindžer. Njegovo oduševljene momentalno je

splasnulo kada je shvatio šta je čuo.„Posle zvučnog signala ostavite poruku.“ Amandina snimljena poruka se

završila.Belindžer je morao da natera sebe da nastavi da priča. „Ne znam šta se desilo“,

rekao je u slušalicu, uznemiren drhtavošću svog glasa. „Ako čuješ ovu poruku, pozovipolicijsku stanicu u Ejzburi parku.“ Izdiktirao je broj preko telefona. „Traži šefastanice, Kokrana “

„U tom slučaju...Kokran je mahnuo Belindžeru da mu doda slušalicu, hajde davidimo šta stanica na Menhetnu može da sazna

11.

BELINDŽERU JE GLAVA PULSIRALA dok je Kokran skretao u 19. istočnu ulicu.Subotnje jutro, bez uobičajenog smoga radnim danima, bilo je tako čisto da suBelindžera neispavane oči bolele od sjaja. Sat na instrument tabli pokazivao je 8.11.

„Sledeći blok“, rekao je Kokranu. „Tamo. Kuća u sredini onog niza.“Belindžer je video visokog Latinoamerikanca, tridesetak godina starog, u

sportskom sakou sa kravatom, koji je stajao ispred zgrade. Pored njega je stajalaizuzetno mršava žena u odelu sašivenom po poslednjoj modi. Kosa joj je bilaplatinaste boje. Preterano nanesen karmin i šminka oko očiju nisu dozvoljavali da seodredi koliko je stvarno stara.

Kokran je uspeo da nađe parking mesto na kraju bloka. Belindžer je požurio kazgradi.

„Šef Kokran?“, upitao je Latinoamerikanac.„Ja sam“, rekao je Kokran, sustigavši Belindžera.„Inspektor Ortega.“ Rukovali su se. „Ovo je Džoan Dandridž.“„Frenk Belindžer. Ova tabla nije bila ovde juče.“ Dok je strepnja u njemu bila

sve veća, Belindžer je pokazao na vrh stepeništa gde se nalazila tabla NA PRODAJUokačena na vrata. Na tabli je pisalo KIKERBOKER NEKRETNINE i broj telefona.

„To je moja firma“, rekla je Džoan. Bacila je cigaretu na trotoar i zgazila je.Belindžer je zurio u prazan prostor iznad vrata. „Gore je bila bronzana ploča.“„Šta?“ Glas joj je postao oštar.„Iznad vrata. Pisalo je ISTORIJSKI KLUB MENHETNDžoan se popela uz stepenice, izvadila naočare iz tašne, i pogledala cigle iznad

vrata. „Oh, bože, vidim rupe gde je ploča bila prčvršćena. Obećao je da neće oštetitizgradu.“

„On?“, upitao je Kokran.„Vlasnik je kupio ovu zgradu da bi zaradio, i mnogo traži za nju“, požalila se

ona. „Stalno mu ponavljam da je navala prošla i da je cena suviše visoka. Zato, kad sume pozvali nudeći da iznajme zgradu na dan, ubedila sam vlasnika da prihvati.Ugovorila sam i dobru cenu.“

„Da iznajme zgradu?“ Belindžeru sa zavrtelo u glavi. Amanda pomislio je,nestrpljiv da uđe u zgradu.

„Za prijem. Muškarac je ispričao kako je živeo ovde dok je roditelji nisuprodali kad je on bio tinejdžer negde tokom 80- ih. Slučajno je prolazio i primetio daje na prodaju, i odlučio da iznenadi oca za rođendan, jer je uvek žalio što je prodaozgradu. Našalila sam se sa njim ‘Pustite iznajmljivanje na jedan dan. Ubedite oca daje ponovo kupi’. Nasmejao se i rekao mi ‘Nostalgija ne vredi četiri miliona dolara’.“

Belindžer je nestrpljivo upitao. „Kako je izgledao?“

„Nikad ga nisam upoznala.“„Nikad...?“„O svemu smo se dogovarali preko telefona. Ugovor je poslat poštom. Ček nije

odbijen u banci. Dobila sam depozit i proviziju. To mi je jedino bilo važno. Ipak,saznala sam ko je bio vlasnik 80-ih. Viktor Evans. Muškarac koji je potpisao ugovor onajmu bio je Filip Evans. Isto prezime. Što se mene tiče, sve je bilo ispravno.“Izvadila je ključ iz tašne i ponovo bacila pogled na rupe iznad vrata. „Ovo jeistorijski deo grada. Depozit možda neče biti dovoljan da pokrije troškove opravke “

Otključala je vrata.„Sačekajte ovde“, rekao je Ortega.„Ali moram da vidim da li je još nešto oštećeno.“„Tek kad utvrdimo da nikog nema unutra.“Ortega, Belindžer i Kokran su ušli. U holu se osećalo na buđ.„Ovde je bio stalak“, rekao im je Belindžer. „Na njemu je bio plakat sa

fotografijom profesora.“Krenuli su niz hodnik. Nijedna stara fotografija Gramersi parka više nije bila tu.Belindžer je pokazao nadesno. „Predavanje je bilo ovde.“Ušli su u dugačku prostoriju. Stolica na rasklapanje više nije bilo. Kao ni

fotografija, zavesa, bine, platna, i stolova za kafu, čaj i sendviče.Ortega je oprezno otvorio vrata u dnu i pogledao unutra.„Prazno“Belindžer je osetio tišinu zgrade. „Amanda!“, povikao je.Odjek se izgubio. Niko nije odgovorio.Masirajući svoju nadlakticu, vratio se u hodnik i uperio pogled u stepenice.

Tamna staza na njima gubila se među senkama.„Amanda!“I opet bez odgovora.Stepenice su zaškripale dok se Belindžer žurno penjao uz njih.„Idem s tobom“, rekao je Kokran.„Bolje da mene pustite prvog.“ Ortega ih je sustigao.„Znam kako se ovo radi“, rekao je Belindžer. „I ja sam bio policajac.“„Ali, da li si naoružan?“„Nisam.“„Kokrane?“„Ja sam van područja moje nadležnosti. Nisam poneo svoj pištolj.“„Onda, ja idem prvi“, rekao je Ortega. Proverio je jednu mračnu sobu na vrhu

stepeništa, i onda nastavio niz hodnik.Belindžer je ušao u sobu. Na tepihu su bili pečati gde su nekad bili krevet,

ormar i stolica. Vrata plakara bila su otvorena a nekoliko vešalica bilo je u njemu.

U drugoj sobi bile su dve prazne kutije.Jedino što su našli na sledećem spratu bilo je još nekoliko vešalica i papir od

žvakaće gume.Ortega je otvorio i poslednja vrata. „Tavan.“Svi su zastali na trenutak. Odmah su se povratili i krenuli da se penju uz usko

stepenište, gde je škripanje bilo glasnije nego na glavnom stepeništu. Belindžer jepratio Ortegu, uz prašinu koja mu je iritirala nos. Čuo je Kokrana iza sebe.

Sunčevi zraci probijali su se kroz zaprljani prozor. Plafon je bio toliko nizak daje Belindžer morao da se sagne. Pažljivo je gledao neravni drveni pod i strunjaču čijije jedan ćošak bio pocepan. „Nekada davno, ovo je verovatno bila prostorija zaposlugu.“

„Kao neka pećina“, rekao je Ortega. „Kladim se da deca ne bi uživala u igriovde.“

Kokran je pokazao na nešto. „Šta je ono tamo u ćošku?“„Liči mi na nekoliko kutija od CD-a“, rekao je Belindžer.Ortega je izvukao rukavice od lateksa iz džepa na sakou, sagnuo se u ćošku i

uzeo kutije. „Nisu kutije od CD-a. Već od video-igrica. Nikad nisam čuo za ovu prvu,ali ova druga je Grand Theft Auto. Moja deca je igraju. Zabranio sam im da je igraju- deca policajca igraju igricu u kojoj se kradu automobili i tuku prostitutke - alisiguran sam da oni to rade kad mene nema kod kuće.“ Ortega je otvorio kutije. „Nijeni čudo što su ostavljene ovde. Prazne su.“

Belindžera je nadlaktica i dalje bolela. Ova neobavezna konverzacija nije muolakšala patnju. „Nismo završili s pretraživanjem.“

„Znam“, rekao je Ortega. „Tu je uvek i podrum.“Silazeći, Belindžer je osetio bol u grudima da je jedva mogao da diše. Tama je

bila svuda oko njega. Podrum je bio jedna dugačka prostorija, loše osvetljena, sazidovima od cigle i mnoštvom ispretpletanih cevi. Na betonskom podu bilo jepukotina. Peć je bila prekrivena peskom. Rđa je ležala ispod grejača za vodu.

„Četiri miliona dolara za ovo?“, promrmljao je Kokran. „Ovo mora bitiproglašeno opasnim po život.“

Pokušaj da se priča o nekim lakšim temama nije pomagao Belindžeru da sesmiri. Bez obzira na to koliko je bio temeljit u pretraživanju, nije bilo nikakvog tragaod Amande.

„Kad ste poslednji put proverili u vašem stanu?“, upitao je Ortega.„Kokran me je odvezao prvo tamo. Poneo sam fotografiju.“ Belindžer ju je

izvadio iz džepa na jakni. Uzeo ju je iz kutije za cipele koju je Amanda držala napolici u plakaru. Na njoj je bila ona dok se igrala sa irskim seterom u dvorištu kućesvojih roditelja u Konektikatu.

Ortega je pažljivo pogledao. „Koliko je visoka?“

„Sto sedamdeset. Pedeset pet kilograma.“ Belindžeru se grlo steglo. Kada ju jespasao iz hotela Paragon, bila je kost i koža. Bilo je potrebno mnogo ubeđivanja daponovo počne da jede kako bi se vratila na normalnu težinu.

„Boja očiju? Teško je odrediti sa fotografije.“„Plave. Nežne. Kao da su providne.“„Kosa. Da li biste je opisali kao smeđu?“Belindžer je klimnuo glavom prepun emocija. Čežnjivo je gledao u veseli

osmeh na fotografiji. Kosa do ramena. Prelepa brada i elgantne jagodice na obrazima.Imao je mučno sećanje na sličan razgovor s inspektorom kada je nestala njegova žena.

„Moram vam reći nešto“, rekao je Belindžer.„Oh?“„Ovo mi se već jednom dogodilo.“„Supruga mi je već jednom nestala.“Slaba svetlost u podrumu nije uspela da sakrije Orteginu iznenađenost.„Ličila je na Amandu.“ Belindžer je drhtao od tame koja ga je obavijala.

„Kokran vam je ispričao o hotelu Paragaon kad vas je pozvao.“Ortega je klimnuo glavom.„Tamo sam našao svoju suprugu. Mrtvu.“ Suočavajući se sa svojim sećanjima,

Belindžer nije osećao ni ruke ni noge. Od ubrzanog disanja vrtelo mu se u glavi.„Tamo sam našao i Amandu.“

Ortegin pogled postao je još ozbiljniji.„Fizička sličnost nije slučajna.“ Belindžer je ubrzano pričao, ne mogavši da

kontroliše svoje reči. „Znali smo ko je kidnapovao moju suprugu. Isti čovek koji jekidnapovao Amandu pre godinu dana. Bio je opsednut mladim ženama s plavomkosom, plavim očima i slične građe. Da ne znam ono što znam, pomislio bih da je onovo uradio. Video sam kad ga je Amanda ubila debelom daskom. Kada se slomila,iskoristla ju je kao koplje i zabola ga ludaku u srce. Posle toga imao sam more onjemu. Ali on nije mogao da uradi nešto ovako.“ Belindžer je bio očajan, okrenuo seprema Kokranu očekujući potvrdu od njega.

„Tako je. To je jedino što može biti - košmar“, rekao je Kokran. „Video sam telona plaži. Video sam ga i u mrvačnici. Video sam ga i na autopsiji. Kasnije samrazgovarao i sa svedocima koji su bili prisutni prilikom kremacije.“

Belindžerov glas odjeknuo je u podrumu. „Pa koji onda drugi ludak želi daponovi sve to po drugi put?“

DRUGI NIVO

DOBRO DOŠLI.OVO JE LEŠINAR

1.

ALI PRE SAME CEREMONIJE, neko je ukrao kapsulu iz napuštenog kombija“, glaskoji je govorio zvučao je monotono.

Amanda se osećala kao da izranja iz dubokog bazena.„Druga najtraženija vremenska kapsula nalazi se u Tehnološkom institutu u

Masačusetsu.“Amanda je isplivala na površinu.„Inženjeri iz Tehnološkog instituta u Masačusetsu zapečatili su 1939. godine u

kapsulu razne predmete i stavili je pod veliki ciklotron koji su gradili. Ciklotron je nakraju deaktiviran, a vremenska kapsula je bila zaboravljena više od pedeset godina.“

Otvorila je oči.„Možda je i zaboravljena. Otpad pri rušenju zgrade, niko ne zna...“Amanda je shvatila da leži na krevetu.„... kako da izvadi kapsulu ispod gomile od osamnaest tona “Osetila je slabost i mučninu. U glavi joj je bubnjalo. A to bubnjanje se nije

podudaralo s iznenadnim, zastrašujućim lupanjem srca.„Treća kapsula je MASH kapsula.“Amanda se uspravila. Gde je Frenk?, pomislila je. Posmatrala je prostoriju,

potiskujući bol. Plafon od drvenih greda, kameni kamin, drveni zidovi i podovi.Sunčeva svetlost koja je dopirala kroz prozor terala ju je da zažmuri. U daljini jeugledala planinske vrhove, pokrivene snegom. Obuzeo ju je strah da je počela da ludi.

„Godine 1983. glumačka ekipa popularnog televizijskog programa MASH ukapsulu je stavila kostime, neke od ličnih stvari i ostale predmete iz serije; kapsula jezakopana na mestu gde se vrši filmska produkcija kompanije Tventiet senčeri foks.“Glas je pripadao predavaču i činilo joj se da dopire iz svih pravaca.

„Ali, studio se tokom narednih godina toliko izmenio da više niko nije mogao daodredi gde se kapsula nalazi. Verovatno se nalazi ispod hotela, sagrađenog nazemljištu koje je studio nekada posedovao.“

Amanda se skotrljala s kreveta. Shvatila je da glas dopire iz zvučnika skrivenihu plafonu i zidovima.

„Četvrta kapsula je kod kamena temeljca koji je postavio Džordž Vašington.Džordž Vašington je, u masonskom obredu, tokom 1793, nadzirao postavljanjevremenske kapsule u kamen temeljac zgrade Kapitola.“

Amanda je pogledala svoju odeću. Nosila je iste farmerice, belu bluzu i siviblejzer; setila se da je baš njih i obukla. Trudeći se da usredsredi svoje smušenemisli, imala je osećaj da je neko vreme bila u besvesnom stanju. Ali bešika je nijebolela zbog potrebe da se olakša, što je značilo da je droga koju su joj dali, a koja jebila nalik na drogu za silovanje, omogućavala da se potčini komandama. Neko ju je

morao doneti do kupatila, skinuti joj pantalone i nagovoriti je da mokri.„Kapitol je značajno izgrađen od polaganja kamena temeljca, a nepoznanice u

njemu nikada nisu bile otkrivene.“Ruke i noge su joj podrhtavale. Osećala je težinu u stomaku. Imala je osećaj

savladanosti koji je osetila godinu dana ranije, kada se vratila iz nesvesti i našla se uhotelu Paragon. „Ponovo“, pomislila je. „Bože, ponovo se dešava“

„Peta je kapsula Gramofonske kompanije. Godine 1907. u Midleseksu, uEngleskoj, Gramofonska kompanija je stavila zvučne zapise u vremensku kapsulu,koja je položena u kamen temeljac nove fabrike.“

Glas je odzavanjao. Uprkos omamljenosti, pretpostavljala je da i dalje čujegovor profesora Merdoka koji je ovaj držao u Istorijskom klubu Menhetn. Ali glasnije bio profesorov.

„Među ovim zvučnim zapisima nalazila se muzika tadašnjih operskih zvezda.Kapsula je pronađena šezdeset godina kasnije, tokom rušenja. Ali pre nego što suzapisi bili pušteni publici, neko ih je ukrao i nezamenljive glasove sa tih diskova nikonikada nije našao.

Amanda se borila da kontroliše disanje. Frenk? Gde si? pomislila je. Krenulaje ka vratima, ali je jauknula kada je počeo da se ponavlja prvi deo predavanja.

„Od hiljada izgubljenih vremenskih kapsula...“Amanda umalo nije vrisnula.„... njih pet se smatra najtraženijim.“Stezalo ju je u grudima; shvatila je da je glas snimljen. Verovatno se ponavljao

u nedogled dok je bila u nesvesti. Zato joj se činilo da su joj reči poznate, iako se nijesećala da ih je čula. „Prva je kapsula iz konvoja dvestote godišnjice.“

U paklu sam, pomislila je Amanda. Potrčala je ka vratima i zgrabila kvaku,plašeći se da je neće otvoriti.

„Na Dan nezavisnosti 1976...“Kvaka se pomerila kada ju je pritisla. Povukla je vrata ka sebi, dok joj je srce

sve brže lupalo.„... u Veli Fordž, u Pensilvaniji, odvezena je kapsula u kojoj se nalazilo

dvadeset i dva miliona potpisa.“Kada je otvorila vrata, našla se u hodniku čiji su zidovi bili obloženi drvetom.

Pogledala je levo i desno; ugledala je vrata i nacrtane kauboje.„Bilo je predviđeno da događaj vodi predsednik Džerald Ford.“ Polako je

izašla u hodnik i zatvorila vrata; jedini zvuk koji se čuo bio je prigušeni zvuksnimljenog glasa.

Sredinom hodnika prostirao se dugačak tepih. Sa desne strane, Amanda jeprimetila završetak hodnika. Tiho je krenula nalevo kada je začula slabašni glas izavrata pored kojih je prolazila.

„Ali pre same ccremonije, neko je ukrao kapsulu iz napuštenog kombija.“

2.

PRIŠLA JE STEPENIŠTU. Svež miris drveta i laka ukazivao je da je zgrada nova. Uprizemlju, veliki otvoreni hol vodio je do vrata, sa čije strane se nalazio po jedanprozor.

Požurila je niz stepenice, došla do vrata i zgrabila kvaku.Protresla ju je struja i odbacila. Na trenutak je izgubila svest. Narednog trenutka

je pala na leđa, udarivši glavom o pod. Bol je prostrujao kroz nju. Jauknula je i uspelada usredsredi pogled.

„Isuse!“, rekao je neko.Okrenuvši se u pravcu iz kojeg je došao glas, ugledala je muškarca koji je trčao

niz stepenice. Bio je dvadesetih godina, kratke tamne kose, mršave i žilave figure,čekinjave brade.

Podigla je ruke da se odbrani, a onda je shvatila da je on ne napada.„Jesi li povređena?“, pomogao joj je da ustane.„Sve me boli.“ Teturala se, ošamućena, zahvalna što nije sama.„Gde se nalazimo?“, upitao je.„Nemam pojma.“ Amanda je posmatrala svoju ruku, koja je bridela. „Ali ti ne

preporučujem da se hvataš za onu kvaku...“„Glas u mojoj sobi... Poslednje čega se sećam...“ Muškarčeve preplašene oči

posmatrale su prostor oko njih. Borio se da ostane usredsređen. „Bio sam u baru uSent Luisu.“

„Ja sam bila na predavanju na Menhetnu.“, odgovorila mu je zbunjeno Amanda.„0 vremenskim kapsulama.“

„Vremenskim kapsulama? O tome govori i snimljeni glas u mojoj sobi. Šta se to,do đavola, dešava?“

„Plašim se i da pomislim.“„Mora da postoji neki izlaz.“Pažnju im je privukao zasvođeni prolaz. Prošli su kroz njega i došli do

dugačkog stola za ručavanje, oko kojeg su bile poređane stolice. I sto i stolice su biliizrađeni u starinskom stilu. Kroz prozor su se mogle videti planine. Prošavši kroznaredni zasvođeni prolaz, Amanda je primetila starinsku peć na drva, frižider, jošprozora i vrata.

Njen poznanik je požurio da se uhvati za kvaku.„Ne diraj je“, rekla mu je Amanda. „Treba da pretpostavimo da je kroz sva

vrata puštena struja.“

„Onda ćemo razbiti prozor.“Na ulazu u trpezariju pojavila se senka. Amanda se osvrnula.

3.

IZ ZASVOÐENOG PROLAZA ih je posmatrala žena. Nosila je pantalone od kamiljekože i svetlosmeđu bluzu koju su naglašavali skupa oglica, sat, narukvica i nekolikoprstenova. Bila je tridesetih godina, viša od Amande i mršava, što je ukazivalo da jeprisiljavala sebe da drži dijete. Riđa kosa joj je bila iza oba uha. Njena preplanulakoža bila je više dopadljiva nego lepa. Bila je ukrućenog držanja.

„Kakvo je ovo mesto?“Amanda je iznervirano reagovala. „Ne znamo.“„Kako sam dospela ovamo? Recite mi ko ste vas dvoje.“„Rej Morgan.“„Amanda Evert “„Ko nas je drogirao? Bila sam na koktelu, na brodu u Njuport Biču. Iznenada

sam se našla u onoj sobi na spratu.“ Žena je odmahnula glavom. „Čula sam taj snimak.Vremenske kapsule? Nije... Ko bi mogao da uradi tako nešto?“

„ Ja odoh odavde pre nego što to otkrijem.“ rekao je Rej.Zgrabio je stolicu i bacio je na prozor.Amanda je podigla ruke kako bi zaštitila lice od razbijenog stakla, ali sve što je

mogla da čuje bilo je lomljenje drveta. Drugi put. Treći put. Sve glasnije. Rej jestenjao od napora. Kada je lomljenje prestalo, Amanda je spustila ruke i primetila daje na stolici slomljena noga, ali da se prozoru nije ništa dogodilo.

„Ovo je neprobojno staklo“, posmatrao ga je Rej. „Debelo je skoro kao staklona prozorima aviona.“

„Staklo na prozorima aviona?“ Činilo se da je poređenje čudno.„Bio sam pomorski avijatičar u Iraku.“Delovalo je kao da želi da ostavi utisak na nju, ali samo pominjanje Iraka

izazvalo je u njoj novi nalet straha. Strah za Frenka. Podsetilo ju je na užase koje je ontamo preživeo. Frenk. Bila je sigurna da su i njega drogirali. Jer, da je bio svestan, nebi dopustio da joj se bilo šta dogodi. Gde je on?

„Nisi nam rekla kako se zoveš“, Rej se obratio ženi.„Betani Lejn.“ Namrgođeno je pogledala u svoju narukvicu i sat. „Šta god da je

u pitanju, nije pljačka.“„To mi nimalo ne deluje ohrabrujuće“, odgovorila je Amanda.Iza žene su se, u zasvođenom prolazu, pojavile još dve figure.Rej je, da bi se odbranio, podigao slomljenu nogu stolice.

„U redu je“, obratio mu se muškarac. Podigao je ruke kako bi pokazao da unjima nema ništa. „Čuo sam šta ste rekli. Nije mi poznato ništa više nego vama.“

S njim je bila žena. „I mi smo preplašeni.“Muškarac je bio crnac. Bio je dvadesetih godina; imao je gustu crnu kosu i bio

je mršav. Žena je bila belkinja, istih godina, kratke smeđe kose. I ona je bila mršava.Nosili su pantalone smeđe boje sa mnogo džepova na nogavicama. Odeća za kampere.

„Derik Montgomeri“, predstavio se muškarac.„Viv Montgomeri“, rekla je žena. Nosila je burmu. „Poslednje čega se sećam

bilo je da smo pili čaj kraj šatora i spremali se za spavanje.“„U Oregonu“, dodao je Derik. „Ali ovo ovde nije Oregon. Ovo liči na Kolorado

ili Vajoming.“„Pomerite se.“ Rej je zgrabio još jednu stolicu, prošao pored njih i išao ka

ulazu gde je stolicu bacio na prozor s leve strane vrata. Neprekidno je udarao ponjemu. Prozor se samo malo zatresao od udara, ali se ništa značajnije nije dogodilo.

„Prokletnik“, rekao je Rej.Derik je posegnuo rukom za kvakom.„Ne“, upozorila ga je Amanda. „Povezana je sa strujom.“Derik je povukao ruku.„Nađite razvodnu tablu“, dodala je Betani. „Prekinite dovod struje.“„Sviđa mi se kako razmišljaš“, rekao je Rej dok je prolazio kroz dnevnu sobu

ka kuhinji.„Ne bi trebalo da se razdvajamo“, rekla je Amanda.Požurili su za Rejom; bio je u kuhinji i posmatrao ručicu za otvaranje vrata od

podnima.„Možda je i ona povezana sa strujom“, rekao je.„Imam ideju.“ Amanda je iščupala dlaku s glave, nakvasila ju je pljuvačkom i

prinela je ručici. Kada je dodirnuh metal, osetila je kako joj ruka bridi i povukla ju je.„Jeste, povezana je.“

„Da isprobamo ručicu na vratima ispod sudopere“, rekla je Viv Amandi.Amanda je poslušala, pitajući se zašto je sudopera bitna. „Ne osećam struju.“Viv je otvorila vrata ispod sudopere i počela da pipka ispod nje. Odgurnula je u

stranu četku sa dugom drškom, bocu deterdženta za pranje posuđa i kutiju sasunđerima za pranje sudova. „To!" Ustala je, držeći u rukama par dugih, žutih rukavicakoje se koriste za pranje posuđa.

Rukavice od gume, pomislila je Amanda.Viv je stavila rukavice na ruke i krenula pravo ka kuhinjskim vratima. Oklevala

je, a onda je blago udarila rukom po kvaki. Ništa se nije dogodilo. „Izlazimo odavde.“Ali kada je gurnula kvaku, vrata se nisu ni pomcrila.

„Nema ključaonice“, rekla je Betani. „Mora da ima elektronsku ključaonicu.“

„Što nas ponovo vraća na vrata podruma i pokušaj da nađemo razvodnu tablu“,rekao je Rej.

Viv je otvorila vrata podruma. Zurili su u tamu ispod njih.„Ne vidim prekidač za svetio.“ Amanda se okrenula ka radnoj površini s

fiokama pored sudopere i pramenom kose koji joj je bio u rukama dodimula brave nanjoj. Pošto nije osetila struju, otvorila je fioke.

U jednoj su se nalazili čekić, šrafciger, šrafovi i baterijska lampa.Derik je uperio svetlost baterijske lampe kroz otvorena podrumska vrata; pred

njima su se ukazale male drvene merdevine i prljavi pod. „Nije dovoljno duboko dabi bio pravi podrum.“

„Da bi se neko mogao dole okrenuti, potrebno je da na zemlju bude oslonjenkolenima i rukama“, dodala je Betani.

„Ima li dobrovoljaca?“Niko se nije javljao.„Do đavola, ja ću.“ Rej je čučnuo. „Učiniću sve samo da izađem odavde. Dajte

mi baterijsku lampu.“„Čekaj“, rekla je Amanda.„U čemu je problem?“Amanda je proučavala merdevine. „Uperi lampu tamo.“Svetlost je otkrila električnu žicu koja je bila prikačena za prečagu na

merdevinama.„Menjamo plan“, rekla je Viv. „Vraćamo se na ulazna vrata. Dok imam na

rukama gumene rukavice, mogu pomoću čekića i šrafcigera da izvučem šrafove izbrave.“

„Odlično.“Ali to nije izgovorio niko od njih.„Ko...“ Derik je podigao pogled.Glas s plafona je nastavio. „Zaista sam zadivljen.“

4.

AMANDI JE SRCE POČELO SNAŽNO DA LUPA.„Isuse!“, rekao je Rej.Svi su se naglo uputili ka kuhinji i tamo otvorenih usta gledali iznad sebe.„Nisam očekivao da ćete tako brzo iskazati svoje talente za rešavanje

problema.“ Glas je pripadao muškarcu. Bio je dubok, zvučan, kao kod TV prezentera.Amanda je prepoznala glas, bio je to isti glas koji ju je probudio.

„Zvučnik je sakriven u plafonu“, rekla je Betani.

„Ali kako zna šta mi...“ Rej je proučavao uglove plafona. Zaškiljio je. „Kamere.Male su, ali kada shvatite u šta gledate...“

Amanda se usredsredila i ugledala male uređaje u svakom uglu, blizu plafona.Prošla je u dnevnu sobu kroz lučni prolaz i namršteno pogledala gore. „Kamere su iovde.“ Činilo joj se da joj se nešto okreće u stomaku. „Kuća mora da ih je puna.“

„Dobro došli u Lešinara“, objavio je glas.„U Lešinara?“, upitao je Derik. „Šta bi to trebalo da znači?“„Molim vas da pređete u trpezariju i ugodno se smestite. Objasniću vam.“„Do đavola s time.“ Viv je zgrabila čekić i šrafciger iz fioke. Dok su joj

rukavice i dalje bile na rukama, zabila je šrafciger ispod šarke i udarila čekićem ponjemu. Dok je metal odzvanjao, odbila je jednu šarku.

„Molim vas, idite u trpezariju“, ponovio je glas.Viv je odvalila još jednu šarku. Počela je da udara po trećoj.„Ovo nikud ne vodi. Imate samo četrdeset sati“, rekao je glas. „Ne troši svoje

vreme, Vivijan.“„Ja sam Viv! Niko me ne zove Vivijan! Mrzim to ime!“„Odmakni se od vrata!“Amanda je osetila nalet hladnoće. „Mislim da je bolje da uradimo onako kako

kaže.“„Poslušaj je, Vivijan“, govorio je glas.„Prestani da me zoveš Vivijan!“„Ostavi vrata“, rekla joj je Amanda. „Imam loš predosećaj. “„Ako izbiješ i treću šarku i pokušaš da otvoriš vrata...“, govorio je glas.„Da? Ako učinim to, šta će se dogoditi?“, pitala je Viv.„Zgrada će eksplodirati.“„Ne verujem ti.“Glas se više nije čuo.„Lažeš!“, vikala je Viv.Tišina s druge strane zvučnika bila je još dublja.„Da, što ne bismo otišli u trpezariju?“, predložio je Rej.Viv je i dalje gledala u plafon.Derik joj je prišao i dodirnuo je po ramenu. Pogled joj je samo na trenutak

postao blaži.„Neće nam biti ništa ako nam kaže o čemu se ovde radi“, rekao je. „Ako

pomislimo da nemamo rezervno rešenje, uvek možemo pokušati da otvorimo viata"Glas se ponovo začuo. „O, garantujem vam da ćete imati rezervno rešenje.“

5.

OPREZNO SU UŠLI U TRPEZARIJU i seli za sto, nervozno gledajući, prvo jedni udruge, a onda u plafon.

Rej je iz džepa izvadio zipo upaljač. Uznemireno je podizao i spuštao hromiranipoklopac upaljača. „Ima li neko cigaretu?“

Amanda i ostali odmahnuše glavama.„Izgleda da sam se previše nadao.“„Dozvolite mi da vam ispričam nešto o Rejmondu Morganu“, rekao je glas.Rej je prestao da podiže i spušta poklopac upaljača.„Bivši poručnik. Avijatičar u mornarici Sjedinjenih Država. Rejmond je junak.“„Ne“, rekao je Rej.„Mediji su naširoko propratili njegovu priču“, nastavio je glas. „Bio je u

izviđanju u sklopu letačkog zadatka, kada je njegov avion pogodio projektil iz ručnogbacača. Ovo se dogodilo u planinskoj oblasti Iraka, gde su pobunjenici imali jakouporište.“

Amandu je ponovno pominjanje Iraka nateralo da pomisli na Frenka. Gde se onnalazi? Šta mu se dogodilo? Molila se da je živ.

„Napad projektilom se dogodio u sumrak. Pri slaboj dnevnoj svetlosti, Rejmondse domogao tla padobranskim skokom. Ovo je bilo i dobro i loše. Sumrak je sprečiopobunjenike da pogode jasnu metu. Ali, slaba svetlost je onemogućila Rejmonda davidi gde se prizemljio. Spustio se na kamenitu padinu odakle je padao kotrljajući se,ozbiljno se povredivši i uganuvši zglob leve noge. Ne obazirući se na bol, hramao jecele noći kako bi umakao pobunjenicima. Pred samu zoru prekrio se kamenjem.Tokom dana se nije kretao pod teretom, iako ga je pržila vrelina sunca. Prosuđujući naosnovu zvukova, procenio je da se pobunjenici nalaze na oko petnaest metara odnjega. Dok god su ga tražili, Rejmond se nije usuđivao da aktivira lokator koji bi donjega doveo spasilački helikopter. Ipak bi signal naveo spasioce pravo napobunjenike. Tako je započela surova igra ‘sakrij se i hvataj’ u kojoj je Rejmondsvake noći hramao od grebena do grebena i zakopavao se u kamenje svakog dana.Održavao je zalihe za slučaj opasnosti što je duže mogao. Nakon toga, jeo je bube.Kada je pojeo sve insekte, pio je ustajalu vodu. Od toga je dobio temperaturu, ali nijeodustajao. Upornošću i dovitljivošću, disciplinom i oslanjanjanjem na samoga sebe,izdržao je deset dana, dok naposletku nije uspeo da umakne svojim progoniteljima.Izvori tajnih službi SAD kasnije su dobili informaciju da su pobunjenici prihvatiličinjenicu da je mrtav, jer niko ne bi mogao da preživi toliko dugo. Tek kada je došaodo teritorije koja je bila bezbedna za spasilačke helikoptere, aktivirao je lokator.Izgubio je petnaest kilograma i bio odlikovan Srebrnom zvezdom. To je bilo pre trigodine. Rejmond je sada pilot regionalne avio-kompanije u Misuriju.“

Rej je spuštenog pogleda zurio u svoj upaljač i poklopio ga. „Nisam junak“,

izgovorio je ogorčeno. „Moje prijatelje su pogodili i oni su poginuli. Oni su junaci.“

6.

„BETANI LEJN“, izgovorio je glas.Betani se uzvrpoljila.„I tvoja je priča poznata široj javnosti. Betani prodaje luksuzne brodove. Živi u

Njuport Biču, gde je među svojim klijentima stekla i prijatelje. Pre godinu dana,pozvali su je da se pridruži grupi koja je plovila na Bali. Njen bivši muž ju je podržaoda uživa u dužem odmoru. Četvrtog dana puta, oluja je prevmula brod. Betani idvanaestogodišnja devojčica jedine su preživele. Pošto su ih na površini vodeodržavali pojasevi za spasavanje, uspele su da se domognu ivica čamca za spasavanjesve dok se more nije dovoljno smirilo da bi mogle da se ukrcaju u njega. U čamcu suimale kompas i rezerve hrane. Na sebi su, pored pojaseva za spasavanje, imale iodeću koja se već isprljala tokom oluje. Betani je iz vode izvukla štap i napravilaprimitivnu zaštitu od sunca. Nije imala pojma gde se nalaze, ali je znala da seotvorene vode nalaze uglavnom na zapadu, što je značilo da, ako krene na istok, nemože promašiti obalu Sjedinjenih Država ili Meksika. Trik je bio kako doći tamo.Zato je upotrebila svoju jaknu, koja je bila oštećena tokom nevremena, i napravila jejedro, a od drugih dasaka iz mora je napravila krmu; kada joj vetar nije išao naruku,veslala je. Reci svojim poznanicima Betani kako si rasporedila rezerve hrane.“

Betani su pocrveneli obrazi od stida.„Ne budi skromna“, govorio je glas. „Ovo je pravo vreme da se međusobno

upoznate. Ispričaj im o rezervama hrane.“„Pa, ja...“„Učini to“, isticao je glas. „Ispričaj im.“„Nikada nisam mnogo jela.“„To je potcenjivanje. Ti, Betani, patiš od anoreksije.“„Proklet da si!“„Bez tajni“, rekao je glas.„U redu“, povikala je. „Patim od anoreksije. Pa šta? Kao dete sam bila debela.

Ljudi su me zadirkivali, a moja majka nikada nije prestajala da mi prebacuje zbogmoje težine. Muka mi je od samog pogleda na hranu. U tom prokletom gumenomčamcu rekla sam sama sebi ‘Hej, nema problema sa rezervama hrane. Ja ionako nejedem mnogo’. Zato sam podelila hranu u dnevne porcije, a devojčici sam dala većidco. Pre nego što bih sebi dozvolila da jedem, osetila bih strahovitu nesvesticu.“

„Sada im ispričaj za vodu.“Betani je zurila u ruke.

„Ne budi skromna.“Betani je ćutala.„Dobro“, rekao je glas. „Meni će pripasti ta čast. Kada su nestale oskudne

zalihe vode, suočile su se s većom opasnosti nego što su zalihe hrane koje su sepolako topile. Čovek može preživeti tri nedelje bez hrane, ali samo tri dana bez vode.Betani i devojčica su, naravno, imale ogromne količine vode oko sebe, ali bi ih slanavoda na kraju ubila. Njihova jedina nada bila je kiša, međutim, sunce je nemilosrdnosijalo. Betani jc skinula pojas za spasavanje i stavila ga oko glave, da se zaštiti odsunca, dok je devojčica ležala ispod platna koje je Betani postavila. Na kraju, Betaninije imala snage da vesla. Slabašno veslo bilo je njihova jedina nada. Dve nedelje suplovile pre nego što ih je primetio brod koji je prevozio velike metalne kontejnere uLos Anđeles. Ali kako si preživela tako dugo, Betani? Kako si rešila problemsnabdevanja vodom?“

„Vidim da si upućen. Zašto im ti ne kažeš?“„Siguran sam da bi to radije čuli od tebe “Betani je posmatrala grupu; glas joj je zvučao umorno, kao da ponovo prolazi

kroz nesreću. „Upotrebila sam namočenu devojčicinu odeću da napravim posudu. Unju sam sipala morsku vodu. Onda sam posudu pokrila njenim pojasom za spasavanjeiz kojeg sam ististnula vazduh. Rukama sam čvrsto stezala ivice. Bože, kako je tobolelo. Nakon što bih to držala celog dana, na kraju bi me ruke toliko bolele da sam seplašila da voda ne iscuri.“

„A zašto je bilo važno da voda ne iscuri?“„Ne želim da govorim o tome?“„Zato što zbog toga imaš noćne more, Betani? Ali razgovor bi mogao da ti

pomogne. Razmišljaj o ovome kao o terapiji.“„Ko si ti, do đavola?“„Neko ko ima moć da te pusti da izađeš iz ove zgrade. Zašto je bilo bitno da

voda ne procuri?“Betani je nešto promrmljala.„Reci tako da ostali mogu da te čuju, Betani. Vidiš da ih zanima.“„Zbog isparavanja.„Tako je.“Betani je glasno izdahnula vazduh. „Sunce je zagrevalo posudu i pojas za

spasavanje, što je dovodilo do isparavanja morske vode. Voda koja je isparavalaskupljala se na pojasu za spasavanje, na mestima gde je pojas za spasavanje prekrivaoposudu. Dugo sam čekala. Onda bih skinula pojas za spasavanje. Obično bi sunutrašnje strane bilo oko deset kapi. Morala sam pažljivo da okrećem pojas kako nebih izgubila kapi. Stvar je u tome da voda koja je isparavala nije sadržala so.Devojčica i ja smo na smenu lizale kapi. Još uvek osećam grubu površinu pojasa za

spasavanje na jeziku. Još uvek osećam tu gorčinu.“„Ko te je naučio da tako dođeš do vode?“„Niko.“„Sama si došla do toga?“Betani nije odgovarala.Glas je zvučao kao da se čudi. „A to si radila danima.“

7.

„DERIK I VIVIJAN MONTGOMERI. Izvinjavam se. Mislim, Viv. I oni su sepojavljivali u vestima u velikoj meri. Činjenica da su različitih rasa samo daje pričiširu dimenziju.“

Na Derikovom licu nije bilo emocija. Trudio se da obuzda svoj bes.„Njih dvoje su među najboljim planinarima na svetu. U stvari, tako su se i

upoznali, pre tri godine - u ekspediciji na Himalajima. Čudno je što su morali da odutako daleko da bi se upoznali - jer su oboje odrasli u državi Vašington. Od svogdetinjstva mnogo puta su se popeli na iste planine. Poznati planinari mogu dobrozaraditi tako što će staviti svoj potpis na opremu, držati časove obuke u školama zaplaninare i organizovati ekspedicije za bogate avanturiste. Odista, Derik i Viv su većbili poznati u planinarskom svetu pre prošlogodišnjeg incidenta koji ih je učiniosvetski poznatima, sa, bez sumnje, značajnim efektima na njihove prihode.“

„A što ne bi ti otišao do đavola?“, rekao mu je Derik.„Primer nezavisnosti koji je karakterističan za vašu grupu. Dobro. Razočaraćete

me ako ne pokažete duh. Da ti odgovorim na pitanje, ne mogu otići do đavola. Ja samveć kod njega.“

U trpezariji je zavladala tišina.„Derik i Viv su bili unajmljeni da predvode ekspediciju na vrh Mont Everesta“,

glas je sažimao priču. „Kompanija koja je organizovala ekspediciju odredila je cenuod šest stotina hiljada dolara za svaku osobu koja je želela da se pridruži. Osamavanturista je bilo spremno da plati cenu. Svaki dolar im se isplatio u ovojekspediciji. Potrebno je skoro dve nedelje da se dođe do baznog logora. Nakon toga,penjanje od kampa do kampa postaje sve sporije. Visina, vetar, hladnoća. Everest jeviši od osam i po hiljada metara. Kada je ekspedicija došla na visinu od sedamhiljada i šest stotina dvadeset metara, preostala su samo dvojica avanturista koji suotpočetka bili sa njima. Ostali su poklekli od umora i elemenata i vratili su se u baznilogor. Derik i Viv su ostali sa dvojicom preostalih planinara. Na visini od sedamhiljada i devetsto dvadeset pet metara počela je oluja - a onda je krenula lavina.Planinari amateri su bili zatrpani. Derik i Viv su uspeli da ih iskopaju iz snega, ali su

planinari bili ozbiljno povređeni da bi mogli da se kreću sopstvenim snagama. Radio-stanice koje komuniciraju u dva smera nestale su u lavini. Nije bilo nijednog načinada se pošalje po pomoć. Povređenim planinarima je bila potrebna medicinska nega. Ubici, koja je trajala dvanaest sati, Derik i Viv su se pobrinuli za oba ranjenika,spustivši ih prvo konopcem, potom su i sami sišli, a onda ih vukli duž zaleđenihgrebena i ponovo ih spuštali. U jednom trenutku, na određenoj visini, Derik je smogaosnage da nosi jednog od povređenih planinara zapanjujućih šest metara, koji mora dasu bili kao kilometri. Kada su došli do šatora u logoru koji su pre uspona napustili,Derik je ostao sa ranjenicima, a Viv je sišla po pomoć. Naišla je druga oluja, ali jeViv uspela da dovede spasioce do šatora, dok je Derik učinio sve što je mogao dapreživele održi u životu. To je zapanjujuće delo, a opet, Derik i Vivijan su se osećalineprijatno dok sam pričao o tome.“

Viv je mrgodno pogledala u kamere, napućivši usta kada je čula ime koje jemrzela.

„Ni oni, ni Rej, ni Betani nisu ponosni na ono što su učinili. Zar nije zanimljivoda iskustvo koje na druge ostavi utisak kao zadivljujuće ponašanje potcenjuju oni kojisu to iskustvo preživeli? Tada nisu bili junaci. Samo su očajnički pokušavali daprežive. Strah je užasna emocija. Niko ne želi da ga se seća.“

8.

„AMANDA EVERT.“Dok je otkrivao priče o drugima, Amandi je srce ubrzano lupalo. Svaki put kada

se njeno ime nije pomenulo, osetila bi olakšanje, a onda bi strah u njoj porastao kadagod bi glas završio priču o jednom članu i pravio pauzu pre nego što bi započeodrugu.

„Ne“, rekla je Amanda.„Ali tvoja priča je jedina koju nisam ispričao.“„Molim te, ne pričaj o tome.“„Kako onda da objasnim svoj cilj?“„Ne pričaj o hotelu Paragon.“Ali, glas je nastavljao. “Oko deset uveče, Amanda je izašla iz voza u Bruklinu,

dok se vraćala kući, nakon što je do kasno radila u knjižari na Menhetnu.“„Ne.“ Amanda je prekrila uši. Ali, čak i tada je slabo čula glas.„Amandin otmičar se krio u jednoj uličici i upotrebio je tkaninu natopljenu

opijatom da je onesposobi. Osvestila se na krevetu u hotelu Paragon“Sećanje na strah koji je preživela nateralo je Amandi suze na oči. Tekle su joj

niz obraze.

„Ta građevina u Ejzberi parku sagrađena je 1901. godine, ali je, nakon što jenekoliko gostiju nestalo, zatvorena 1971. Amanda je bila zatvorena pet meseci, svedok grupa urbanih avanturista nije provalila u hotel kako bi istražila istorijskeprolaze. Ubrzo su otkrili da su neke zgrade s razlogom bile napuštene. Samonekolicina je preživela odmazdu Amandinog otmičara.“

Amanda je osećala slanoću svojih suza dok je glas govorio o FrenkuBelindžeru, njenom spasitelju, i agoniji koju je pretrpeo da bi je spasao.

Frenk, pomislila je. Gde si?U njoj je rastao gnev.„Belindžerovo junaštvo je bilo zapanjujuće“, oduševljeno je saopštavao glas.

„Teško je zamisliti kako čovek može sebe naterati da trpi tako dugo i tako mnogo daprevazide tolike prepreke i da uspe da preživi - ne samo da preživi, nego i da spaseAmandu i još jednog učesnika. Shvatate li temu? Odvažnost i dovitljivost, disciplina ioslanjanje na sopstvene snage. To su vrline koje su vam zajedničke. Zato sam vasdoveo ovamo.“

„Frenk“, prošaptala je Amanda. Oči su joj bile natečene od plača. „Frenk“,ponovila je glasnije. Ustala je silovito da je oborila stolicu na kojoj je sedela.Stisnutih pesnica, povikala je ka plafonu. „Šta si uradio s njim, prokletniče? Frenk jebio junak! Ja nisam učinila ništa, samo sam bila izbavljena!“

„Skromnost je precenjena vrlina. Te noći si učinila mnogo više nego što i samatome daješ značaja.“

„Prokletstvo, gde je Frenk? Zašto on nije ovde?“„Hoćeš da se menjaš s njim?“, pitao se glas. „Da li bi želela da on bude ovde,

umesto tebe?“„On mi je spasao život! Ponosna sam što sam na njegovom mestu! Ali Frenk je

junak! Postoji samo jedan razlog zašto mislim da ga nisi doveo ovamo! Ubio si ga,kučkin sine!“

Čulo se jedino disanje.„Priznaj!“, povikala je Amanda.„Ovaj razgovor nisam uključio u vaših četrdeset sati. Ali vreme će uskoro

krenuti. Predlažem vam da se kontrolišete ili nećete biti od koristi grupi.“Rej je spustio poklopac na upaljač. „Četrdeset sati? To je več pomenuo.“„Molim vas da svi posegnete ispod stola.“„Zašto?“, pitala je Betani.Oprezno su gledali jedni u druge. Zatim su polako poslušali.Amanda je to učinila poslednja. Emocije su je toliko iscrple da joj je sve ostalo

izgledalo daleko. Osetila je predmet sa žicama, zakačen spajalicama. Izvukla ga je.„Slušalice?“, upitala je Viv.Svi setovi su bili identični. Tanka, zakrivljena metalna vrpca je na svakom kraju

imala po slušalicu. Iznad leve slušalice je izvirivao mali komad metala.„Mikrofon“, objasnio je glas. „Moram da ostanem u kontaktu s vama kada

izađete odavde.“„Pustićeš nas da odemo?“, upitala je Viv.Glas nije odgovorio na ovo pitanje. „Baterije u ovim uređajima dugo traju.

Potrajaće potrebnih četrdeset sati.“„Četrdeset sati? Zašto stalno pričaš o...“„Pod stolom se nalazi još nešto.“Zbunjen, Derik se spustio na kolena i zavirio pod sto. Dok je nešto vukao, začuo

se zvuk paranja metala. Pokazao je grupi mali predmet.Amanda je pomislila da je reč o mobilnom telefonu. Pošto je bila emotivno

iscrpljena, nije ni primetila da je to izgovorila glasno, sve dok je Derik nije pogledao.„Nije.“ Namrštio se. „Reč je o satelitskom prijemniku za globalno

pozicioniranje - GPS. Koristimo ih kada organizujemo planinarske ekspedicije.“„I za jedrenje“, dodala je Betani.„I za letenje“, rekao je Rej. „Ali GPS uređaji u avionima su mnogo

prefmjeniji.“„I neki novi automobili ih imaju“, rekla je Viv. „Ali zašto nam treba...“„Po jedan uređaj je namenjen svakome od vas“, obratio im se glas.Amanda je posmatrala kako svi za stolom posežu ispod stola. Puna zebnje,

učinila je isto. Predmet koji je držala u rukama bio je srebrnosive boje. Imao je ekransličan mobilnom telefonu, ali nije bilo ni traga od dugmića. Umesto toga, na svakojstrani uređaja nalazilo se nekoliko tastera. Na vrhu je bila slika globusa, a onda rečETREX. Naziv određenog modela?, pitala se Amanda. U dnu uređaja, nalazila se jošjedna reč koja je, po njenom mišljenju, otkrivala proizvođača: GARMIN.

Viv je primetila njenu zbunjenost. „Nikada nisi koristila GPS prijemnik?“„Nisam.“„Sadrži mape, visinomer i kompas. Kada ga uključiš, orijentiše se prema

signalima koje dobija od satelita za globalno pozicioniranje. Zatim uneseš koordinatemape kako bi odredila put ili našla određeno mesto. Hej!“ Viv je viknula ka plafonu.„Šta treba da radimo s ovim?“

Glas se nije obazirao na ovo pitanje. „Idite u svoje sobe. U svakom ormanu ćetepronaći novu odeću. Vratite se do ulaznih vrata za deset minuta.“

„A šta onda?“„Počinje četrdeset sati.“

9.

„EVO ŠTA SAM SAZNAO DO SADA“, rekao je detektiv Ortega. Mučen osećanjima,Belindžer je ukočeno sedeo na stolu u Odeljenju za nestala lica Prve policijskestanice Plaža na Menhetnu. Iz hodnika je dopirala zvonjava telefona i razgovor ljudi.

„Prvo, pozvao sam Univerzitet Ogltoip u Atlanti“, rekao je Ortega. „Nikada nisučuli za profesora po imenu Adrijan Merdok. On nije sa Katedre za istoriju. Ne predajeni na jednoj katedri. (Opisao sam muškarca sa kojim si razgovarao: sedokos, sedihbrkova, mršav. Taj opis odgovara velikom broju profesora. Univerzitet je pristao daelektronskom poštom pošalje fotografije profesora kako bi ih ti pogledao.“

„Muškarac kojeg sam ja video neće biti kao oni“, rekao je Belindžer.„Znaš i sam kako ovo funkcioniše - nastavi da postavljaš pitanja, da skupljaš

informacije, čak i ako je mogućnosti sve manje. Stupio sam u kontakt s kancelarijomgradskih službenika. Sve do 1983. tu zgradu je posedovao neko po imenu ViktorEvans. Proverio sam sa telefonskom kompanijom i dobio telefonske brojeve svih ljudis tim imenom koji žive u oblasti grada Njujorka. Za jednog od njih se ispostavilo da jemuškarac koji je bio vlasnik te zgrade. Ali on ne poznaje Filipa Evansa i nikada nijeimao sina.“ Belindžer je sumorno gledao kartonsku solju s mlakom kafom koju jedržao u ruci.

Ortega je proverio svoje beleške. „Juče, posle podne, moj partner i ja smorazgovarali sa ljudima koji žive u tom bloku u 19. ulici. Kažu da je u nedelju ujutrustigao kamion i istovario stolice i stolove. Kasnije, posle podne, kamion se vratio iodneo taj nameštaj.“

„Tada smo Amanda i ja udaljeni iz zgrade“, rekao je Belindžer.„Verovatno. Ako su koristili drogu za silovanje, niko nije morao da vas odnese.

Bili biste jedva svesni i mogli biste da hodate. Mada, teturali biste se. Ali kamion bizaklonio vidik s druge strane ulice, a prenošenje stolica i stolova skrenulo bi pažnjusvakome ko bi gledao iz zgrada sa suprotne strane ulice. Ti i tvoja prijateljica bistesamo izgledali kao dve osobe kojima pomažu da uđu u kola.“

„Više je nalikovalo na kombi. Bilo je bez prozora.“ Belindžer je osetiohladnoću u rukama. „Uključeno je mnogo ljudi. Žena po imenu Karen Bejli.“

Ortega je pročitao opis iz beleški. Krupna žena, četrdesetih godina.Nenašminkana, smeđe kose, skupljene u punđu. Obična haljina, marinskoplave boje.

Belindžer je klimnuo glavom. „Plus ljudi koji su se pojavili na predavanju.“„Rekao si da je njih nekolicina otišla tokom prezentacije?“„Jeste.“ Belindžer se usredsredio i prisećao. „Mnogo ljudi“, istakao je,

„previše da bi se sačuvala tajna. Možda publika nije shvatala šta se stvarno dešava.Možda su im platili da ostanu odredeno vreme. Raznosači. Sve što je trebalo bilo jeda im kažu kako je muškarcu i ženi pozlilo i da im pomognu da ih unesu u kombi.Moguće je da su samo profesor i Karen Bejli znali šta se dešava.“

„Dostavljači.“ Ortega je pokazivao na svojoj listi. „Moj partner i ja smo u

kontaktu sa svim kompanijama u gradu koje iznajmljuju stolove i stolice za okupljanja.Naposletku ćemo pronaći kompaniju koja je dostavila stolove i stolice na ovu adresu.Možda će nam moći dati opis osobe koja ih je unajmila.“

„Da se kladimo da su angažovani putem telefonskog poziva a da im je plaćenočekom koji je poslat poštom?“, upitao je Belindžer.

Ortega ga je posmatrao sa zabrinutim izrazom lica.„A da se kladimo i da je bankovni račun otvoren samo za potrebe plaćanja

trgovaca nekretninama i kompanija za iznajmljivanje i možda nekolicine koja sepojavila na predavanju?“, dodao je Belindžer. „Taj bankovni račun više neće biti uupotrebi, a ko god da ga je otvorio, dao je lažno ime, lažnu adresu i lažni brojsocijalnog osiguranja.“

„Znaš, ovo je nešto sasvim novo za mene“, rekao je Ortega.„Šta si time hteo da kažeš?“„Nikada nisam imao slučaj u kojem je neko ko je imao radnog iskustva u

policijskoj službi prijavio nestanak voljene osobe. Osećam se kao čarobnjak kojipokušava da radi sa drugim čarobnjakom. Upoznat si s procedurama. Shvataš šta sedešava iza zavesa. Dok sam se ja raspitivao na Univerzitetu Ogltorp, u gradskojkancelariji i među žiteljima 19. ulice, čuo sam da im je još neko postavljao sličnapitanja. Da to nisi, kojim slučajem, bio ti ?“

„Nisam mogao samo da sedim i da čekam.“„Nadam se da tim ljudima nisi nagovestio da si još uvek u policijskoj službi?“„Nisam uradio ništa nezakonito.“„Najbolje što sada možeš da uradiš jeste da sedneš i još malo sačekaš. Previše

si emotivno uključen da bi išao naokolo i ispitivao ljude. Ne pokušavaj da obavljašmoj posao.“

„Stvar je u tome“, rekao je Belindžer, „da sam shvatio koliko ti je ovo teško. Tii tvoj partner imate mnogo slučajeva, a dan je kratak. Kada govorimo o čarobnjacima,znaš i sam da magija ne postoji.“

„U redu, pokaži mi kako da radim svoj posao. Da si na mom mestu, gde bi seraspitivao da bi pronašao ljude koji su prisustvovali predavanju?“

„Taman sam hteo da kažem da su svoj deo odigrali toliko uverljivo da moždatako zarađuju. Možda su glumci“, rekao je Belindžer.

10.

„EVO KUČKINOG SINA.“ Belindžer je pokazao na zastakljenu fotografiju. „Samobez brkova i s tamnijom kosom.“

On i Ortega su stajali ispred igraonice u ulici Bliker u Grinič Vilidžu.

Prethodnih sat vremena su proveli telefonirajući agencijama za talente i udruženjimaglumaca, raspitujući se da li su angažovali nekoga za subotnju popodnevnu predstavuu Istočnoj 19. ulici.

Ostavivši za sobom saobraćajnu buku, ušli su u mali prljavi hodnik gde suzastali kako bi bolje sagledali mesto na koje su došli. Iza njih se nalazila blagajna.Belindžer je na levoj strani uočio garderobu, a na desnoj šank. Flekavi tepih je biootrcan, iako se i nije mnogo primećivalo zbog savijenog platna, nagomilanih skela,kofa sa bojom, praznih kofa i četki. U vazduhu se osećao miris terpentina.

„Ovde je definitivno potrebno veliko spremanje“, promrmljao je Ortega,gledajući u fleku od vode na plafonu.

„Mrzim stare zgrade“, rekao je Belindžer.Pravo ispred, pored dvokrilnih vrata, čuli su se glasovi koji su izgovarali

nerazumljive reči.Ortega je otvorio jedna vrata i ušao. Trenutak kasnije se vratio i pokazao

Belindžeru da ga sledi. Vrata su se zatvorila za njima. Stajali su u prolazu koji sepružao pored redova sedišta, ka dnu sale, koja su osvetljavala svetla s plafona.Zavese na pozornici bile su razdvojene. Dva para, jedan sredovečni, a drugi mladi,držala su tekst i recitovala stihove. Visoki, mršavi muškarac stajao je ispredpozornice, pokazujući im pokazivačem kada da zastanu.

Iako je izgledala mala na sceni, mlada žena je pogledala ka zadnjim redovima.„Ovde su“, izgovorila je dok joj je glas odzvanjao.

Visoki, mršavi muškarac okrenuo se ka Belindžeru i Ortegi. „Molim vas, siđite ipridružite nam se.“

Prikrivajući svoju uznemirenost, Belindžer je bio svestan zvuka svojih koraka upraznom prolazu. Pozorište je izgledalo sumorno, stara sedišta bila su neprirodnoprazna, očajnički žudeći da budu ispunjena aplauzima.

Ortega se predstavio i pokazao svoju policijsku značku. „Verujem da vam jegospodin Belindžer već poznat.“

Belindžer ga je prepoznao. Visoki, mršavi muškarac bio je profesor Merdok.Četvoro ljudi na sceni bilo je na subotnjem predavanju.

„Vas se sigurno sećam“, rekao je muškarac sa pokazivačem, „kao i mlade žene skojom ste bili. Njeno ime je...“ Pogledao je nagore, prisećajući se. „Amanda Evert.“

„A tvoje ime je Adrijan Merdok, iako sam sada siguran da se ne zoveš tako.“„Roland Peri. Profesorovo ime su mi dodelili.“„Je l’ nešto nije u redu?“, upitao je mladić koji je stajao na sceni.Ortega se obratio Periju. „U telefonskom razgovoru ste mi rekli da je vaša grupa

unajmljena da bude u kući u Istočnoj 19. Ulici.“„Tako je. Opisali su nam događaj kao umetničko izvođenje.“ Perijev glas je

imao blagi britanski akcent. „Dali su mi govor koji je trebalo da predstavim. Naši

glumci su dobili uputstva kako da se ponašaju i opis gospodina Belindžera i njegoveprijateljice. Rekli su mi da će ovo biti praktično šala. Publika je trebalo da, tokommog predavanja, postepeno napušta salu. Onda bih ja prestao da govorim. Dok sevizuelna prezentacija nastavljala, nestao bih u senkama, a onda napustio zgradu.Nakon toga, slike bi prestale da se emituju, a gospodin Belindžer i njegovaprijateljica bi se zatekli sami u prostoriji.“

„Ne zvuči mi baš kao šala“, rekao je Ortega.„Trebalo je da predstavlja iznenađenje za rođendan. Dok bi se gospodin

Belindžer i njegova prijateljica pitali šta se dešava, njihovi prijatelji, koji su bilisakriveni na spratu, povikali bi ‘Srećan rođendan!’. Spustili bi posluženje i počela biproslava.“

Ortega je pogledao Belindžera, a onda upitao Perija. „Koliko su vam platili zato?“

„Cela grupa je za jednočasovni rad dobila dve hiljade dolara. To je bilaneophodna suma za naše pretvaranje.“

„Kako su kontaktirali s vama?“, upitao je Belindžer.„Telefonirala nam je žena i dogovorili smo se da se nađemo ovde, u pozorištu.“„Da li se predstavila?“„Karen Bejli. Žena koju ste sreli na predavanju.“„Imao sam utisak da je deo tvoje grupe“, rekao je Belindžer.„Ni najmanje.“„Imate li ugovor?“, upitao je Ortega. „Adresu ili potpis koji bih mogao da

pogledam?“„Nemam. Činilo mi se da nema potrebe za time. Dogovor je bio neobičan,

priznajem, a te dve hiljade dolara nisu mogle doći u boljem trenutku. Bili smozahvalni zbog tog neočekivanog dobitka.“

„A zašto ste ovde?“, upitala je starija žena. „U čemu je problem?“„Ništa zbog čega bi trebalo da brinete.“ Ortega je pružio Periju svoju posetnicu.

„Ako ponovo bude kontaktirala s vama, pozovite me.“„Karen Bejli je ostavila fotokopiju nečega“, rekao je Peri. „Rekla mi je da to

dam gospodinu Belindžeru ako dođe u pozorište “„Fotokopiju?“ Belindžer se namrštio. „Čega?“„Ostavio sam je u torbi sa svojim tekstovima.“ Peri je potapšao pokazivač

ispod ruke, prišao iznošenoj platnenoj torbi pored sedišta i pretraživao je. „Evo je.“Pružio je Belindžeru smotani papir.

„Sačekaj“, rekao je Ortega pre nego što ga je Belindžer i uzeo. Uzeo je rukaviceod lateksa iz svog sportskog sakoa. Kada ih je stavio na ruke, otvorio je papir.

Belindžer je stajao pored njega i gledao u papir. Na papiru su bile pruge odmašine za fotokopiranje. Na njemu je bila stranica knjige na kojoj je sve bilo

prebrisano osim jednog pasusa i otiska pečata: NJJB, BIBLIOTEKA NAUKE OČOVEKU I DRUŠTVENIH NAUKA. Pečat je bio izbledeo.

Ortega je naglas pročitao pasus.„Močvara je divno mesto“, govorio je, gledajući po lelujavoj niziji, dugačkim,

zelenim valovima, s vrhovima kao od nazubljenog granita, čija se pena predivnomreškala. „Močvara ti nikada ne dosadi. Ne možeš ni da zamisliš predivne tajne kojeona taji. Tako je ogromna, tako pusta i tako tajanstvena.“

Tekst je bio tako zbunjujuć da se Belindžeru zavrtelo u glavi. „Karen Bejli ti jerekla da mi to daš ako dođem u pozorište?“, upitao je Perija.

„Tako je.“„Je li rekla zašto?“„Nije. Mislio sam da je to đeo šale.“ Peri je lako udario svojim pokazivačem

po podu. „U čemu je problem? Zašto nam ne kažete zašto...“„Osećam dim“, rekao je Belindžer.

11.

BELINDŽER JE UGLEDAO TRAGOVE DIMA koji su se lagano spuštali ka zadnjemdelu pozorišta, kroz otvor koji je razdvajao dvokrilna vrata.

„Ne“, jauknuo je Peri.Belindžer je čuo kako četvoro glumaca trči sa scene niz stepenice, ali je pogled

usmerio ka mestu gde se sve više kovitlao dim. On i Ortega su potrčali kroz prolazizmeđu sedišta, a onda zastali, kada su ugledali odsjaj vatre u procepu izmeđudvokrilnih vrata. Na drugoj strani sale je nešto puklo.

Peri i ostali glumci su potrčali ka njima.„Zalihe farbe.“ Nakon što je izdahnuo, Peri je udahnuo dim i počeo da se guši

od kašlja. „Nekako ih je zahvatila vatra. Krpe u kantama. Neka vrsta spontanog...“„A možda im je neko i pomogao da se zapale“, rekao je Belindžer.„Pomogao? Šta pobogu...“Svetla koja su osvetljavala pozornicu iza njih su se ugasila. Dok ih je obavijala

tama, jedna od glumica je vrisnula. Odjednom, u uglovima su se upalila svetla zaslučaj opasnosti koja je pokretao generator.

„Daj mi svoj pokazivač.“ Ortega je uzeo pokazivač od Perija i debljim krajemotvorio vrata.

Kroz otvor je počeo da kulja dim. Iza vrata, među sivim oblacima dima, videlisu se narandžasti vatreni jezici, dok je vatra napredovala ka pokazivaču.

Ortega je povukao pokazivač, pustivši vrata da se zatvore. Dok je Peri uzmicao,naleteo je na jednu od glumica koja se presavijala od kašlja.

„Gde je izlaz za slučaj požara?“, upitao je Belindžer.„Jedan je tamo.“ Peri je pokazao ka vratima koja su se nalazila na sredini

prolaza s desne strane. Pored vrata se nalazila mala crvena kutija za slučaj požara.Belindžer je, u dimu koji je postajao sve gušći, pomogao ženi koja je kašljala da

se ispravi i poveo je duž prolaza među sedištima. Ispred njih, glumci su udarali onaslone za ruke na sedištima i došli do prolaza između redova na desnoj strani sale,gde je Ortega gurao polugu za otvaranje na izlazu za slučaj požara.

Vrata se nisu pomerala. Ortega je udarao ramenom o vrata, ali ona nisupopuštala. „Ko ih je, do đavola, zaključao?“

„Niko! Uvek se mogu otvoriti!“, uveravao ga je Peri. „Vrata su sigurnozaglavljena s druge strane!" Direktor je otvorio poklopac na upozorenju za slučajpožara i povukao polugu; uzdahnuo je kada se alarm nije oglasio. „Alarm bi trebaloda bude povezan sa vatrogasnom službom, ali ako ga mi ne čujemo, onda se signal nemože preneti do vatrogasaca!“

U zadnjem delu pozorišta dim je bio toliko gust da se od njega vrata više nisu nividela. Vatra, od koje su do tada čuli samo pucketanje, sada je besnela. Farba iterpentin su je samo pojačavali, zaključio je Belindžer. „Raspršivači za vodu? Da lipozorište ima...“

„Ima! Ne shvatam zašto ne rade!“Jedan od glumaca je pokazivao ka zadnjem delu pozorišta. „Vatra je probila

vrata!“Belindžer se okrenuo; naježio se kada je video kako se dim i vatra uspinju ka

balkonu. U jednom trenutku užasa, setio se da je ovo već doživeo kada je biozarobljen u paklu hotela Paragon. Ponovo se dešava, pomislio je. „Gde je drugi izlazza slučaj opasnosti?“

„Iza scene!“, povikao je Peri.Belindžer je počeo da kašlje od dima koji je bio opor i mastan. Činilo se da je

dvoje glumaca oduzeto od straha. I Belindžer je na trenutak osetio da ga je strahsavladao, jer su ga obuhvatili već proživljeni užasi. „Pokret!“, našao je snage davikne.

Glumci su potrčali, žureći ka stepenicama koje su vodile na scenu. Iza zavese,koja se nalazila u uglu, iznad drugih vrata za izlaz svetlela je lampica. Ortega jegurnuo polugu za otvaranje i iz sve snage gurnuo vrata, ali ona se nisu otvorila.Belindžer mu se pridružio, udarajući ramenom o njih.

Neko je uperio prstom ka zadnjem delu pozorišta. „Vatra je zahvatila plafon!“Dok se dim širio ka njemu, Ortega je primetio spiralne, metalne stepenice. „Šta

je na gornjem spratu?“„Izlaz za slučaj opasnosti za garderobu!" Peri je potrčao ka spiralnim

stepenicama. Dok je žurio uz njih, one su vibrirale. Ali, iznenada je stao, čvrsto se

uhvativši za gelender koji je podrhtavao. Kada je Belindžer došao do stepenica, videoje zbog čega je Peri zastao. Vrh stepeništa se nije video od dima.

„Gore ne bismo mogli da dišemo“, rekao je neko. „Ne bismo videli kudaidemo.“

Stepenište se spuštalo u prolaz u podu.„A podrum?“, upitao je Belindžer.„Ima tri prozora!“„Idemo!“Dok su im koraci odzvanjali po metalu, Belindžer je zurio u tamu i oklevao.

Podrum, pomislio je. Uvek je tu nekakav podrum. Čelo su mu orosile kapi znoja,delimično i zbog sve veće toplote. Ugledao je baterijsku lampu zakačenu za policu nazidu. Zgrabio ju je i naterao se da krene niz stepenice.

Vazduh je postao hladniji. Kada je došao do kamenog poda, osećao je lakuvrtoglavicu jer se, dok je silazio niz stepenice, vrteo ukrug. Svetlost se jedvaprobijala kroz tri uska prozora, poredana duž desnog zida. U blizini plafona upodrumu, kroz prašnjava okna se mogao nazreti zid od cigala u uskoj uličici.

Začula se škripa nogu od stola, kada ga je Ortega zgrabio i dovukao do prozora.Belindžer je uključio baterijsku lampu i uperio je u podrum; njena svetlost je otkrilaoslikana platna koja su služila kao pozadina u pozorištu; na njima je bilo naslikanobrdo, drveće i nebo. Platna su bila naslonjena na zid.

„Neće da se otvori!" Ortega je udarao po prozoru. „Skroz je zatvoren!“„Razbij staklo!“, povikao je Peri.„Otvor je isuviše mali!“, jadikovao je stariji, puniji glumac. „Ja neću moći da

prođem kroz njega!“Belindžer je nastavio da osvetljava podrum baterijskom lampom, tražeći još

jedan izlaz. Video je stolove, stolice i ostali nameštaj koji se koristio na sceni. Načivilucima su visili kostimi. Perike su bile nehajno ostavljene na glavama plastičnihlutaka. Sve je bilo zaštićeno čistim, plastičnim zastorima. Ali ne zadugo, pomislio jeBelindžer.

Čuo je kako se lomi staklo i ugledao Ortegu kako razbija prozor štapom koji muje dodao Peri.

„Kažem ti da neću moći da se provučem kroz toliko uzan prolaz!“, bio je uporanpunački glumac.

„Neću moći ni ja!“, rekao je drugi.Svetlost baterijske lampe je osvetlila zid koji se nalazio ispod scene. Naslagane

kutije su delimično zaklonile stara vrata.Belindžer je zgrabio Perija. „Kuda vode ova vrata? U drugu zgradu?“„Ne! Vode u nivo ispod podruma!“„Nivo ispod podruma? Šta će ovoj zgradi...“

„Ne treba joj! Ne sada!" Peri je drhtao od straha, od vreline i zvuka požara kojisu im se bližili.

„Šta ti to znači ‘ne sada’? Ne gledaj u vatru! Pričaj o nivou ispod podruma!“„To je od prethodne zgrade! Nekada davno, ovuda je proticao potok!“„Šta?“„Nekada davno, Grinič Vilidž je bio bogat potocima.“ Peri je nastavio da brzo

priča. „Odvodni tuneli su sprečavali da zgrade potonu. Potok je presušio, ali ranije stemogli iz njega da izvlačite vodu.“

Belindžer je potrčao ka vratima, razbacao je kutije u stranu i zgrabio zarđalukvaku.

„Nemoj!“, upozorio ga je Ortega. „Pogušićemo se ovde!" Iako je kroz razbijeniprozor dopirao vazduh, detektiv se presavio i kašljao od dima.

Drvena vrata su strugala po kamenom podu dok ih je Belindžer sve jače vukao.Zarđale šarke su se opirale. Otvorio ih je dovoljno da može da kroz otvor uperisvetlost baterijske lampe.

Ugledao je paučinu po kamenim zidovima i stepenicama pokrivenim prašinom.„Vatra će izvući sav kiseonik odavde!“, vikao je Ortega.Osvrnuvši se, Belindžer je video da je Ortega u potpunosti razbio staklo na

jednom prozoru. Detektiv je pomogao starijoj glumici da se popne na sto i podigao jeka otvoru. Provukla se dopola, a onda se zaglavila.

„Uvucite stomak!“, vikao je Ortega.„Zaglavila sam se!“Ortega je pogurao njene kukove, a onda se odjednom glumica pokrenula,

izvukavši se kroz prozor.Dok je Ortega pomagao drugoj glumici da se popne na sto, uskomešani plameni

zid se sve više primicao.„Neću uspeti da se provučem!“, neprekidno je ponavljao stariji glumac.Užasavajuće uspomene na hotel Paragon skoro su u potpunosti obuzele

Belindžera. Provukao se kroz otvor na vratima. Uperivši baterijsku lampu uprostoriju, čuo je odjek svojih koraka i skinuo je paučinu; požurio je niz neravnostepenište.

Došao je do komore s kamenim zidovima. Pacov je zaskičao i pobegao mu izvidokruga. Belindžer je ustuknuo. Slušao je svoje otežalo disanje, borio se dakontroliše situaciju; upotrebio je baterijsku lampu kako bi proučio svoje okruženje.Grubo zidana, zasvodena dodatna prostorija bila je duga, visoka i široka skoro dvametra. Morao je da se sagne. Kanal u stenama je pokazivao kuda je tekao potok. Sleve i desne strane, lukovi sazdani od krhkih cigala imali su otvore kroz koje je vodadoticala i oticala. Čak i posle stotinu i pedeset godina, u vazduhu se i dalje osećaosmrad vlage.

Belindžer je iznad sebe čuo povike. Slušao je buktanje vatre, osećao je kakovazduh, koji vatra isisava, struji kraj njega. Naslonio je ruku na kameni zid shvativšikoliko je nestabilan.

„Neću uspeti da se provučem!" Glas koji je čuo iznad sebe bio je sve višeuspaničen.

Belindžer je klekao i usmerio svetlost baterijske lampe, koja mu je drhtala urukama, kroz lučni prolaz na desnoj strani. Na metar i po od njega nalazio se urušenideo plafona od kojeg su ga delili hrpa smeća i slomljenih cigala. Svetlost baterijskelampe se odbijala o nekoliko parova crvenih očiju.

Belindžeru su se grudi grčile od straha. Okrenuo je baterijsku lampu na levustranu, ka drugom lučnom prolazu. Prolaz je bio slobodan dokle god je dopiralasvetlost. Podigao se na noge, uz osećaj lake vrtoglavice; osećao je kako vazduh hujipored njega ka podrumu.

Jedan od muškaraca je počeo da vrišti.Belindžer je naterao sebe da prikupi snagu i potrčao je uz stepenice; video je

kako vazduh titra od vreline požara. Više mu nije bila potrebna baterijska lampa. Prisvetlosti plamena koji se približavao video je izbezumljenog Ortegu kako guravisokog, mršavog muškarca - Perija - kroz razbijeni prozor. Uz Ortegu i Belindžera,ostala su još dvojica muškaraca.

„Možemo li da se provučemo?“, povikao je Belindžer.„Mislim da ne možemo!" Iznad Ortege su letele varnice.„Ovuda!“, rekao im je Belindžer. „Postoji mogućnost da se izvučemo!“Vrelina požara bila je tako blizu da nisu oklevali. Sva trojica su projurila pored

Belindžera. On je zatvorio vrata pokušavajući da spreči isticanje vazduha i potrčaoniz stepenice za njima.

„Levo!“Mladi glumac je oklevao. „Mora da se šališ!“„Na kolena!“„Upravo sam ugledao pacova!“„Što znači da postoji izlaz! Puzi! Ja ću ići poslednji i osvetljavaću vam put

baterijskom lampom!“Niz stepenice je počeo da se spušta dim.„Nemamo izbora!“, povikao je Belindžer.„Ja ću prvi!" Ortega je izvukao pištolj.Punački glumac je zurio otvorenih usta. „Šta će ti pištolj? Koliki su ti pacovi?“Ortega se spustio na kolena, a potom legao na stomak. Dok se detektiv provlačio

kroz dugački zasvođeni prolaz, Belindžer je govorio drugima: „Idemo, idemo, idemo,idemo!“ Gurao je ljude na tlo, terajući ih da krenu napred. „Pokret!“

Osećajući kako vazduh nadire, Belindžer je legao na stomak i puzao po

kamenju. Upirući svetlost baterijske lampe napred, puzao je ka zasvođenorn prolazu.Činilo se da senke postaju sve teže. Kameni svod nad njim se pretvorio u smeće. Čuoje kako mu se cepa odeća, svoje teško disanje i muškarca ispred sebe koji je mrmljaonešto nalik na molitvu.

Paukove mreže su se zakačile za Belindžerovu kosu. Lučni prolaz od cigalapostajao je sve niži. Osećao ga je na leđima, dok su mu grudi bile u smeću.

„Mislim da ni ovde ne mogu da se provučem“, stenjao je muškarac ispred njega.„Odgurni smeće u stranu“, Ortega je naređivao sa čela. „Tako će kanal biti

dublji.“Zastali su. Vazduh je strujao pored njih, ka vatri.„U čemu je problem? doviknuo je Belindžer. Nozdrve im je ispunjavala

prašina. Strah od zatvorenog prostora mu je u tolikoj meri stezao grudi da se plašio daće se onesvestiti.

„Mislim da sam ugledao...“„Da si ugledao - šta?“ Belindžer se naslonio na bok i usmerio svetlost

baterijske lampe ispred sebe što je dalje mogao.„Da se nešto kreće.“„Ako je pacov, upucaj ga!“, rekao je stariji glumac.„Ne!“, upozorio je drugi glumac. „Zvuk bi mogao srušiti cigle!“„Zašto onda ne prestaneš da vičeš?“„Cigle“, rekao im je Ortega. „Došao sam do slomljenih cigala.“Belindžeru je za vrat kapala prljava voda. Teško je disao. Nakon kraćeg zastoja

čuo je kako neko odlaže cigle u stranu.„U redu, krećem napred“, rekao je Ortega.Niz Belindžerov vrat je teklo sve više prljavštine. Brže, pomislio je.Muškarac ispred Belindžera je ponovo krenuo napred. Dok mu je srce sve brže

tuklo, Belindžer ga je sledio, osećajući bol.„Stani!“, viknuo je muškarac ispred njega.„Šta je sad?“„Zakačio sam se kaišom za ciglu iznad mene.“Belindžer je bio napet. U polutami je čuo kako se neko isteže.„Gotovo“, rekao je muškarac. „Oslobodio sam se.“Kad je muškarac ispred njega nastavio da puzi. Belindžer je začuo grebanje.„Došao sam do nekih starih stepenica!“, doviknuo je Ortega.Hvala bogu, pomislio je Belindžer, boreći se da dođe do daha. Nastavio je da

puzi napred, dok su mu usta bila puna prašine, a stomak pritisnut o tlo.Srce mu je zastalo od straha kada ga je nešto povuklo unazad. Jakna mu se

zakačila za ciglu iznad njega.„Ne pomeraj baterijsku lampu!“, doviknuo je Ortega.

„Najzad, stepenice!“, radosno je povikao muškarac iza Ortrege. „Vidim ih!“Belindžer je osetio kako mu cigla iznad njega pritiska leđa.„Uskoro ćemo izaći odavde.“ Glumac koji se kretao ispred Belindžera nastavio

je da puzi napred.Cigla se odvalila i pala na Belindžera. Po njemu je palo još više prljavštine.„Frenk!“, doviknuo mu je Ortega. „U čemu je problem?“Belindžer se nije usuđivao da progovori, plašeći se da će vibracije srušiti još

cigala.„Zašto si zastao?“, odjekivao je Ortegin glas.Još jedna cigla se srušila na Belindžera.„Bože, nikada mi nije bilo tako drago što mogu da podignem glavu“, rekao je

glumac ispred Belindžera. „Vidim vrata!“„Frenk?“, pozvao ga je Ortega.Dok ga je obuzimala panika, Belindžer umalo nije počeo da vrišti. Pala je i

treća cigla. Nozdrve mu je ispunila prašina. Sporo je napredovao. Ramena mu jepritiskala prašina.

„Frenk?“Svod ga je pritisnuo. Trebalo mu je još snage da se izvuče. Cigle su popadale

po njemu. Iznenada, više nije mogao da podnese njihovu težinu. Vazduh je bio tolikoustajao da se plašio da će se ugušiti. Tiho ječeći, puzao je sve brže; odjednom je nanjega ponovo pala prljavština. Bio je izbezumljen dok je puzao, dok su mu ciglepritiskale noge, a prljavština padala; sada je počeo glasno da jauče, trzajući kolenima,oslanjajući se na laktove, potom se sagnuo, jer je osetio da su mu noge zgnječene;zvuk rušenja je nadjačao njegove jauke. Nečije ruke su ga zgrabile i povukle uvis.Baterijska lampa mu je podrhtavala u rukama. Prašina je letela naokolo. Osećao sekao da se ugušio.

Ječeći, došao je do kamenih stepenica, popeo se uz njih i udario po drvenimvratima. Zadrhtala su. Ponovo je udario po njima. Drvo je bilo toliko staro da su se iznjega izvalile šarke. Ali, ni to nije pomoglo da se otvore vrata. Nešto ih je blokiralo sdruge strane. Ortega mu se pridružio; obojica su udarala po vratima koja su se ujednom trenutku nakrivila; s druge strane vrata su zvečali predmeti.

Usred prašine koja ga je gušila Belindžer je iza vrata ugledao svetlost. Kada suon i Ortega poslednji put, očajnički udarili po vratima, ona su se srušila, oborivši jošpredmeta. Boreći se da se iskašlje, Belindžer je prepuzao preko vrata i našao se upodrumu ispunjenom starim nameštajem. Na drvenim stepenicama, muškarac u odelu is naočarima na očima otvorenih usta je zurio u njih.

12.

BELINDŽER JE TETURAJUĆI SE prošao pored muškarca. Na vrhu stepenica jenaleteo na ostatak nameštaja kojeg je bila puna prostorija; i dalje je osećao pritisak.Sunčeva svetlost koju je ugledao kroz prozor ispred sebe naterala ga je da požuri kavratima. Napolju je skoro naleteo na nekoga na trotoaru. Savio se u struku i kašljao.Tek kada je grčenje prošlo i kada je podigao glavu, ugledao je natpis na vratima:STILSKI NAMEŠTAJ, GRINIČ.

Izašao je i Ortega, držeći maramicu na ustima. Spustio je maramicu s usta iprstom pokazao na unutrašnjost prodavnice. „Vlasnik kaže da voli da odvodi svojekupce u prostoriju ispod podruma. Očigledno da susret s istorijom doprinosi da ovajnameštaj izgleda posebno staro i vredno.“

Belindžer je udario po banderi. „Bogu hvala na starinarnicama.“„Da, ali on tvrdi da smo uništili staritete u vrednosti od oko trideset hiljada

dolara, jer smo ih srušili prilikom provaljivanja vrata.“„Sada znamo koliko nam životi vrede.“ Belindžer je pogledao u prodavnicu, u

kojoj je ugledao namrštenog muškarca sa naočarima. „Primate li čekove?“„Na trideset hiljada? Mislim da neće prihvatiti šalu“, promrmljao je Ortega.„Ozbiljan sam. Jednom prilikom ću ti ispričati priču o zlatniku koji sam našao.“

Belindžer se okrenuo ka vlasniku. „Ja ću platiti sve ono što Vam osiguranje ne budepokrilo.“

Belindžer je začuo sirene. Kroz krovove je prodirao dim. Ljudi su trčalitrotoarom, ka plamenu.

„Treba da odemo tamo i kažemo vatrogascima šta znamo“, rekao je Ortega.„Ali proći će sati pre nego što završe ispitivanje! Znaš isto koliko i ja. Reci im

da nisam mogao da ostanem.“„Nisi mogao da ostaneš? O čemu govoriš?“„Imam toliko toga da uradim. Ispričaj im sve za obojicu. Ako i dalje budu imali

pitanja, porazgovaraću sa njima kasnije“„Jesi li tako vodio slučajeve i kada si radio u policiji? Dopuštao si svojim

svedocima da sami sebe ispituju?“„U redu, u redu, čujem te.“ Belindžer se borio da dođe do daha. „Jesi li uspeo

da sačuvaš onaj papir?“„U džepu mi je.“„Možemo li da se poslužimo Vašom mašinom za fotokopiranje?“, upitao je

Belindžer vlasnika.Činilo se da je muškarac to prihvatio kao najlogičnije pitanje na svetu. Klimnuo

je glavom.Belindžer je obrisao prljavštinu sa farmerki i sportskog sakoa. Odeća mu je

smrdela na dim. „Imamo papir koji treba da fotokopiramo kako bismo mogli da ga

pročitamo, a da pri tome ne ostavimo otiske prstiju.“Ortega ga je posmatrao. „Izgledaš iscrpljeno. Bar ćeš se malo odmoriti ako

porazgovaraš sa vatrogascima.“„Odmoriću se tek kada nađem Amandu “Bio je potreban jedva minut da se načine fotokopije i da se vrate na ulicu, ali se

u tom kratkom vremenskom periodu broj ljudi na ulici dramatično uvećao, Belindžerje savio jednu od fotokopija i stavio je u džep svog sakoa. On i Ortega su se probijaliizmeđu okupljenih, bučnih posmatrača. Ispred njih se čuo zvuk sirena jedinica koje sudolazile.

„Policija“, rekao je Ortega. „Pustite nas da prođemo “Nekoliko posmatrača se razmaklo, ali nakon tri koraka naišli su na druge koji su

im preprečili prolaz. Belindžer se osećao iscrpljeno. Nemam vremena za ovo,pomislio je.

„Policija!“, povikao je Ortega dok su ga ljudi gurali.Nemam vremena, Belindžer je doneo odluku. Ispred njega, jedan odlučan

muškarac se probijao kroz gomilu, što je Belindžeru dalo prostora da zaostane. Kadasu kraj njega prošla još trojica, Belindžer je iskoristio priliku i, sagnuvši se, izašao izgomile.

„Frenk, gde si?“ čuo je Ortegu kako viče.

TREĆI NIVO

SRKRIJ SEI POČNI DA LOVIŠ

1.

IAKO SE JEDVA DRŽALA NA NOGAMA, Amanda je poslušala uputstva koja im jeuputio glas iz zvučnika i popela se stepenicama na sprat. Ušla je u svoju sobu u istovreme kad i Rej, Betani, Derik i Viv u svoje. Rečeno joj je da ode do ormara i daobuče odeću koju će tamo naći; prvo je otišla u kupatilo i malo se osvežila. Nijemarila da li ima kamera. Nužda zakon menja. Sumnjajući da će proći mnogo vremenadok ponovo ne ode u kupatilo, skinula je toalet-papir sa rolne i nagurala ga u džep.

Sada kada su dejstvo droge koju su joj dali i mučnina polako prestajali, Amandaje osetila koliko je gladna. Usta su joj bila suva. Kada je povukla vodu na toaletnojšolji, otišla je do lavaboa, a onda zastala, namrgođeno pogledavši toalet. Voda iz šoljeje oticala, ali se nije čuo zvuk kojim vođokotlić dopunjava vodu. Plašila ju jepomisao šta bi se moglo dogoditi ako bi pustila vodu da teče u lavabo - ili pre, šta sene bi dogodilo - ali je morala da pokuša. Iz cevi nije potekla voda.

Amanda je, dok je prilazila ormaru i otvarala ga, imala utisak da su joj usta jošsuvlja. Na čiviluku se nalazio plavi radni kombinezon s mnogo džepova, koji ju jepodsetio na pilotske kombinezone koje je videla u filmovima o vojnim pilotima. Napodu su se nalazile cipele za planinarenje, debelog đona. I one su bile plave, kao ivunene čarape i kapa za bejzbol pored njih. Sada se osećala skromno. Pokušavajućida izbegne kamere, ušla je u ormar i brzo skinula farmerke. Žurno je navuklakombinezon i zakopčala ga preko svoje bele bluze. Kombinezon je, sa spoljašnjestrane, bio sačinjen od čvrstog najlona, otpornog na vodu. Ukratko, materijal joj jehladio noge. Nakon što je prebacila toaletpapir u kombinezon, stavila je čarape icipele na krevet, a zatim ih obula. Sve je bilo po njenoj meri.

Na brzinu je pogledala po sobi, tražeći bilo šta što bi mogla da upotrebi ubekstvu.

„Ovde nećete naći ništa što vam može pomoći“, javio se glas sa plafona.Trgla se. Čula je korake u hodniku i izašla iz sobe; ugledala je Reja, Betani,

Derika i Viv kako izlaze iz svojih soba. Svi su nosili kape, kombinezone, vunenečarape i cipele za planinarenje. Rejova odeća je bila zelena, Betanina siva, Derikovacrvena, a Vivina braon. Pošto je Rej bio pilot, on je jedini izgledao kao neko ko selagodno osećao u ovom odelu.

„Pa sad mogu da kažem da se možemo razdvojiti“, rekao je Derik, jedinitamnoputi član grupe, pokušavajući da se našali.

„Mislim da mu je to cilj“, rekao je Rej, pokazujući prstom na plafon. „On želida nas razdvoji, naročito kada se udaljimo.“

Gledajući nervozno oko sebe, sišli su niz stepenice u veliki hol ispred ulaznihvrata. Rej je izvukao svoj upaljač, podižući i spuštajući poklopac. Amanda jepokušavala da ne obraća pažnju na zvuk upaljača koji joj je išao na nerve.

„Šta sad?“, Viv je upitala nepoznatog.„Idite u trpezariju“, naredio im je glas. „Uzmite svoje radio-setove. Uključite

ih.“„Čekaj malo“, besno je rekla Betani. „Na lavabou u mojoj sobi nema vode!

Žedna sam!“„Ja sam gladan“, rekao je Rej. „Bogzna koliko je prošlo otkako...“„Ponedeljak je“, rekao je glas.„Ponedeljak?“ Betanin glas se stišavao.„Ali poslednje čega se sećam...“ Derik je odmahivao glavom. „Bože, izgubio

sam...“„Dva dana.“ Viv je bila zapanjena.„Naravno da ste gladni i žedni. Činjenica da ste bili neaktivni tokom ovog

perioda sprečila vas je da trošite energiju. I dalje imate snage. Kako sam vam većrekao na osnovu Betaninog iskustva na okeanu, bez hrane možete da preživite i do trinedelje.“

Amanda je osetila kako joj se ponovo vrti u glavi.„Nasuprot široko rasprostranjenom mišljenju, nije toliko opasno po život da

ostanete bez hrane dva-tri dana“, uveravao ih je glas. „Poznato je da su ljudiprevaljivali velike razdaljine za to vreme.“

Pokoravajući se uputstvima, Viv je otišla u trpezariju, ali je produžila, ukuhinju.

Shvativši je, Amanda i ostali su je sledili, posmatrajući Viv kako navlačigumene rukavice koje je ranije upotrebila. Otvorila je frižider. Bio je prazan. Otvorilaje sve ormariće, ali i oni su bili prazni. Pokušala je da odvrne vodu na sudoperi. Nijebilo vode.

Uzdahnula je.„Post pročišćava“, rekao je glas. „Sada idite u trpezariju i stavite slušalice. U

suprotnom, neću vas pustiti napolje.“Nemajući drugog izbora, učinili su kako im je rečeno.Amanda je podesila set, a onda vratila kapu na glavu. Dok je provlačila svoju

plavu kosu kroz zadnji deo kape, glas koji je začula kroz slušalice postao jeuznemirujuće blizak. „Stavite GPS prijemnik u džep. Postarajte se da ga zaštitite.Trebaće vam.“

Grupa je ponovo poslušala.„Sada ću vam ispričati o Lešinaru“, rekao je glas. „Godine 2000, predsednik

Klinton je potpisao zakon kojim je omogućio široj javnosti da raspolaže satelitskimprijemnicima za globalno pozicioniranje, s preciznošću do tri metra, koja je skoroidentična vojnim GPS prijemnicima. Pre toga, obični građani mogli su da primajuGPS signale čija je preciznost bila do sedam metara, dok je veća preciznost bila

rezervisana isključivo za vojsku. Skoro odmah, neko je u Oregonu postaviokoordinatnu mapu na internet-stranicu, objašnjavajući da će svako ko koristi GPSuređaj u pretrazi te oblasti moći da pronađe skriveno blago. To blago bila je metalnakutija puna novih proizvoda iz neke bedne prodavnice. Nije stvar bila u tome. Ciljnije bio šta je u kutiji, nego samo zadovoljstvo potrage. Bilo je teško pronaći kutiju,uprkos tome što su koordinate bile date s preciznošću do tri metra

Amanda se toliko navikla da čuje glas s plafona da se sada, kada je glas čula ‘uglavi’, osećala malo dezorijentisano.

„Iz Oregona, ova verzija ‘lešinarske potrage’ brzo se proširila po svetu.Sadržala je sličnost s identičnom ‘lešinarskom potragom’ koja se zvala ‘poštanskisandučići’; GPS verzija je dobila naziv ‘geosklonište’. Igrači koriste internet-stranicukako bi se upoznali sa koordinatama nečeg skrivenog - skloništa - u oblasti koju želeda istraže. Ubace koordinate u svoje GPS prijemnike, a onda puste da ih prijemniknavodi do mesta koje treba da pretraže. Često se u oblasti od tri kvadratna metra,pokrivenoj drvećem i stenama, nalazi predmet koji je toliko mali ili je tako prikrivenda ga je nemoguće pronaći. Skladište može ličiti na insekta, kao što je skakavac, naprimer. Potrebno je vrlo vešto oko da se primeti da je skakavac napravljen od gume.Predmet može nalikovati na stenu, ali kada bolje pogledate, ispostavi se da je upitanju plastika u kojoj se nalazi jeftin prsten ili predmet na kojem je označenavrednost. Igrač koji pronađe predmet zauzvrat ostavlja nešto odgovarajuće, ponekadsamo poruku, a onda objavi pobedu na stranici kao što je, na primer, geocaching.com.Igrači se rangiraju prema broju skloništa koja otkriju. Samo nekoliko godina pre negošto je predsednik Klinton potpisao Zakon o GPS uređajima, u dve stotine i devetnaestzemalja nalazilo se četvrt miliona ‘skloništa’“

Rej ga je besno prekinuo. „Skakavci? Jeftino prstenje? Šta, do đavola, želiš dauradiš sa nama?“

„Nema razloga da vičeš, Rej. Mikrofon pored tvog obraza prenosi zvukdovoljne jačine. Šta želim? Priđite ulaznim vratima.“

Amanda je postala napeta kada je čula elektronski zvuk kojim su se otvaralavrata. Brava je kliknula, a reza s vrata je glatko kliznula. Pošto nije bilo struje,pogurala je bravu nadole i gurnula vrata.

Obasjalo ih je sunce, praćeno prijatnim povetarcem.„Prokletstvo, ovo je odlično“, rekao je Derik. Izašao je, a za njim Viv i Rej.Oklevajući, Amanda i Betani su ih sledile.

2.

SUNCE JE PRIJATNO GREJALO. Travnato polje, posuto komoljikom{1}, bilo je

najširi prostor koji je Amanda ikada videla. Ceo svoj život je provela u gradovimagde su zgrade zaklanjale najveći deo neba. Drveće u parkovima stvaralo je identičnoograničenje. Ali ovde, pogled je pucao na sve strane. U daljini su se izdizale planinečiji su vrhovi bili pokriveni snegom, ali one nisu zaklanjale nebo. Baldahinsko plavonebo bilo je ogromno.

„Kao što možete videti, nalazite se u dolini okruženoj planinama“, Amanda ječula glas u svojim slušalicama. Primetila je da su se svi usredsredili na slušanje. „Svaše desne strane, daleko, nalazi se prolaz kroz planine. To je jedini izlaz. Ne savetujem vam da krenete u tom pravcu “

Amanda je sa čežnjom pogledala u tom smeru.Grupa je krenula od zgrade koja je Amandu podsetila na lovačku kuću

sagrađenu od stabala drveta, kakvu je jednom videla u časopisu. Primetila je da je Vivstavila gumene rukavice u džep svog kombinezona. Odlično, pomislila je Amanda.Treba ih sačuvati za stvari koje ćemo morati da uzimamo u ruke. Ali, što se višeudaljavala od zgrade, sve se beznačajnije osećala u širokom predelu oko sebe.

„Molim vas da uzmete svoje GPS prijemnike i da ih uključite“, rekao je glas.Svi su se povinovali.Osim Amande koja je bila zbunjena nepoznatim predmetom koji je izvadila iz

džepa. „Gde...“„S desne strane“, rekao je Derik. „Imaš dva dugmeta. Pritisni donje. Ima oblik

sijalice.“Amanda je pritisnula dugme i začula pištanje aparata. Ekran aparata je

zasvetleo, prikazujući sliku globusa na kome se nalazila ikonica sa satelitom.„Uglavnom zbog potreba Sjedinjenih Država i njihovih vojnih zahteva, postoji

veliki broj satelita za globalno pozicioniranje; vlada je do sada priznala postojanjedvadset i šest“, nastavljao je glas. „A vašem prijemniku je potrebno da uspostavi vezusa tri. Veza s više satelita bila bi dobra zbog preciznosti, ali tri su dovoljna. U ovojdolini, obično se uspostavi veza s pet satelita. Sateliti se nalaze na visini od četrdesetosam kilometara iznad nas, emitujući signale na pedeset vati, a iznenađujuće suprecizni.“

Amanda je posmatrala kako se u dnu njenog ekrana formiraju vertikalne linije.Pet ih je potamnelo.

„Ovi prijemnici najbolje rade na otvorenom prostoru“, govorio je glas. „Zgradei guste šume blokiraju signale. Ali, sada kada ste napolju, uređaji registruju vaštrenutni položaj. Obratite pažnju na sledeće koordinate. One ukazuju na vašeodredište. Severno...“ Glas je izdiktirao nekoliko brojeva. „Zapadno...“ Glas jesaopštio preostale podatke.

Amanda je bila zbunjena, dok su Rej, Betani, Derik i Viv pritiskali tastere nasvojim uređajima.

„Ne tako brzo“, protestovala je Betani, podešavajući mikrofon. „Ponovi midrugu grupu brojeva.“

Glas ih je ponovio.„U redu“, rekla je Betani.Amanda je i dalje bila zbunjena.„Lako je.“ Viv je, zvučeći kao da se nervira, uzela Amandin prijemnik. „Tasteri

na svakoj strani uređaja prelistavaju glavne stranice i pristupaju menijima koji su dati:kompas, visinomer, mapa.“

„Na mom uređaju nema mape“, rekao je Rej.„Ni na mom“, dodala je Betani.„Sjajno. Znači, i dalje ne znamo gde se nalazimo.“ Viv je pokazivala Amandi

kako uređaj radi. „Uz malo vežbe, nećeš imati problema da zapamtiš kako radi. Evo,ubaciću ti koordinate.“

Viv je pokazala Amandi kako se unose koordinate, a onda joj je vratilaprijemnik.

„Odlično“, rekao je glas. „Timski duh.“„Urađiću bilo šta, samo da izađem odavde“, rekla je Viv.„To će zavisiti od toga kako se ko pokaže. Četrdeset sati počinje...“ Glas je

zastao na temu tak, kao da je proveravao nešto. „... sada.“Svi su se namrštili.„Savetujem vam da ne gubite vreme“, upozorio ih je glas.I dalje su stajali u mestu.„Na koordinatama koje sam vam dao pronaći ćete nešto.“„Vodu?“, upitala je Betani. „Hranu?“Glas joj nije odgovorio.„Do đavola, ako ima vode i hrane, hajdemo.“ Derik je pogledao na svoj GPS

prijemnik.Amanda je učinila isto. Na ekranu, strelica je bila okrenuta suprotno od mesta

na kojem je stajala. Iznad strelice nalazio se označeni kvadratić sa tekstom DODEST{2}, kod kojeg je pisalo kilometar i po.

„U ovom modu, kompas ne pokazuje sever, nego koordinate koje smo uneli“,objašanjavala je Viv. „Izgleda da treba da krenemo ka onoj grupi drveća, u daljini.“

Amanda je primetila da se drveće nalazi na suprotnom kraju od izlaza iz doline.Pretpostavila je da su i drugi to pomislili. Kad bude bila dovoljno daleko od zgrade ikada je izgubi iz vida, pokušaće da pobegne.

Oprezan izraz u očima ostalih govorio joj je da i ostatak grupe ima isti plan.Počeli su da hodaju. Suva trava je krckala pod Amandinim čizmama. Sunčeva

svetlost je smetala njenim očima. Drhtala je uprkos toploti. Kako se nalazila na krajukolone, nije mogla a da ne primeti kako neprirodno izgleda kombinacija njihovih

kombinezona - plava, zelena, siva, crvena i braon. Kada je pogledala oko sebe,nebesko prostranstvo je obuhvatalo sve.

Iznenada, nešto joj je privuklo pažnju. Ispred njih, nešto je poletelo iz grmlja.Zec. Skakao je cikcak i odskakutao u pravcu planina.

Odjednom se pojavilo nešto drugo. Bila je to veća životinja koja se pojavila izotvora u tlu i koja je pojurila za zecom. Na trenutak, Amanda je pomislila da je vuk,ali je shvatila da izgled životinje ne odogovara nijednom vuku kojeg je videla. Ovo jenemački ovčar, shvatila je. Pas i uplašeni zec su nestali ispod skrivene padine.

Niko nije progovarao. Amandi je bilo čudno da, kada su bili u zgradi, nisuoklevali da razgovaraju, ali sada, kada su bili na otvorenom, svi su ućutali, a tu tišinuje prekidao samo zvuk njihovih koraka.

„Jeste li ikada gledali Hičkokov film Sever-severozapad?“, neočekivano jeupitala Betani.

Njen glas je dopirao s dva mesta - od same Betani i iz Amandinih slušalica.Šizoidan efekt. Amanda nije znala koliko će dugo moći ovo da podnese. Frenk, gdesi? Bože, samo da nije mrtav. Poludeću ako je mrtav.

Jesi li već poludela? Bila je neverovatno svesna činjenice da se sama sebiobraćala u drugom licu, što je takođe bilo šizoidno.

I ostali su izgleda bili iznenađeni Betaninim pitanjem. Bilo je vrlo nepodesnokako su Betaninina skupa ogrlica, prstenje, narukvica i sat bili u suprotnosti sa njenimkombinezonom.

Rej je odgovorio, skoro nesvestan da ih prisluškuju. „Je li to onaj film saKerijem Grantom na planini Rašmor?“

„Da, s likovima četiri predsednika urezanim u planinu.“ Derik je zvučao kao dase prepustio. „Gledao sam Sever-severozapad za vreme predavanja na koledžu. Lošimomci jure Kerija

Granta i, kako se ono zvaše, Evu Mari Sent, preko lica urezanih u planini.“„A nešto pre toga on silazi na autobuskoj stanici u polju kukuruza“, rekla je Viv.Amanda je osetila promenu u tonu, glasovi su im bili manje napeti, kao da su se

nadali da će im razgovor o nečemu poznatom pomoći da se osećaju normalno.„U polju kukuruza“, rekla je Betani. „Da. Grant izlazi iz autobusa usred polja.

Javili su mu da treba da se sretne sa osobom koja će mu saopštiti informaciju onekome ko želi da ga ubije.“

Iznad njih su kružile dve velike ptice.„Lešinari“, rekao je Derik.Dok su senke ptica prelazile preko njih, Betani je pronašla sigurnost u

razgovoru o filmu. „Nakon dužeg vremena, prolazi automobil, a Grant i dalje čeka.Situacija postaje još čudnija jer Grant stoji na pustom poljskom putu, odeven uodelo.“

Dok je hodala kroz krtu travu, Amanda je ispred grupe ugledala jarugu.„Onda s druge strane polja nailazi kamion“, nastavila je Betani. „To se dešava

minut nakon što Grant samo stoji tamo. Iz kamiona, kojim upravlja žena, izlazi farmer.Kamion odlazi. Farmer i Grant klimnu glavom jedan drugom. U pozadini se čujebrujanje aviona; to je zaprašivač koji leti iznad polja. Onda se pojavljuje još jedanautobus, farmer ulazi u njega, ali pre toga kaže Grantu da je čudno da zaprašivač letitamo gde nema žita. Grant razmišlja o tome. Autobus odlazi. Grant još malo razmišlja,posmatra zaprašivač koji leti ka njemu, a onda iznenada, Grant trči ka polju kukuruza.Neko iz aviona puca na njega.“

„U pravu si!“, rekao je Derik. „Grant se baca među kukuruze. Pilot ispuštađubrivo ili herbicid, šta god da avion nosi, skoro gušeći Granta.“

Približili su se jaruzi.„Negde sam pročitala“, rekla je Betani, „da je Hičkok snimio nekoliko filmova

s mnogo scena u zastrašujuće malom prostoru, na primer, ona jeziva zgrada u Rebeki,ali je u Sever-severozapad želeo da učini suprotno, da prikaže kako i otvoren prostormože biti opasan.“

Zastali su na vrhu jaruge.„Tako je tiho.“ Rej se okrenuo ukrug, razgledajući veličinu doline i planine koje

su ih okruživale. „Navikao sam na buku aviona, automobila i gradova. Da je sve upokretu. Da se dešava mnogo stvari.“

„Ovo je kao da sam na onom prokletom gumenom čamcu Betani je zvučala kaoda joj je jezik natekao u ustima. „Ništa sem neba i okeana oko mene. Prokleto tiho.“

„To ne važi za Derika i mene“, rekla joj je Viv. „Mi uglavnom provodimo vremena ovakvim mestima. U drugačijim okolnostima, ovo bi bio raj.“

„Da, raj“, naglasila je Betani. „Šta pretpostavljate, koliko su daleko planine?“„Teško je reći“, odgovorio je Derik. „Možda oko dvadeset i pet kilometara.

Možda i više. Kada je sve ovako široko i otvoreno, oko zna da zavara.“Rej je pritisnuo dugme na svom GPS prijemniku. „Visinometar pokazuje da se

nalazimo na visini od hiljadu šest stotina sedamdeset i šest metara.“ Pogledao jeBetani. „Više od kilometar i po iznad nivoa mora. Ako nisi navikla na to, visina bimogla biti drugi razlog zašto si žedna.“

„Ne, žedna sam jer nam ovaj kučkin sin nije dao vodu.“„Tiho“, upozorila je Viv. „On čuje sve što kažemo.“Betani je namestila zaklon za oči na svom kačketu, štiteći oči od sunca. „Sunce

je baš jako, imam osećaj kao da mi se kontaktna sočiva kuvaju u očima. Hej, ti tamo!Slušaš li?“

Nije bilo odgovora.„Mogao si nam bar dati naočare za sunce!“I dalje nije bilo odgovora.

„Možda nas kopile i ne sluša.“ Betani se osvrnula. „Mislite li da ovde imakamera?“

Amanda je pretpostavila da ih zasigurno ima. Ali pre nego što je i stigla da tokaže, Betani je upitala: „Gde? U drveću ka kojem se krećemo? Ili je reč o kameramakoje iz kuće mogu da dosegnu dovde? Ili na nekim mestima odakle razgledaju dolinu?“

Skliznuli su niz jarak. Čizmama su podizali prašinu. Jarak je bio širok oko metari po i bio je viši od njih. Senka na dnu jarka ih je rashlađivala.

„Nekada sam volela da plovim, jedva sam čekala da budem na vodi i da meništa, osim horizonta, ne okružuje.“ Betani je slegla ramenima. „Činilo mi se da neštou meni seže za bogom ili več čime. Ali nakon dve nedelje u onom gumenom čamcu,sav onaj otvoreni prostor je iz mene izvukao dušu. Od tada nisam bila u blizini vode.Teško je nagovoriti ljude da kupe jahte kada mene užasava i pomisao da budem najednoj.“

Amanda je zarila čizme u kosinu ispred sebe, podižući prašinu. Prašina joj jeprekrila usne i imala je gorak ukus. Izašavši na vrelinu sunca, osvrnula se i ugledalaBetani kako izviruje iz senke jaruge.

„Ovde dole je lepo i hladno“, rekla je Betani.„Ovo nije okean“, naglasio je Derik. „Bar je stabilno pod nogama. Ne talasa

se.“„Možda se ne talasa tebi. Ali noge mi nisu stabilne otkako sam ustala. Bar sam u

onoj kući imala zidove oko sebe.“„Razmišljaj o planinama kao o zidovima.“Betani je izgledala sumorno. „Usta su mi sve suvlja “„Glas nam je rekao da se voda nalazi na koordinatama koje nam je dao.“„Nije!“, protivila se Betani. „Glas je rekao da ćemo pronaći nešto što nam je

potrebno. Šta god to značilo. Nije pomenuo vodu. Dodali smo ono što smo želeli dačujemo.“ Izvukla je slušalice ispod kačketa.

„Izlazi odatle“, rekla joj je Viv.„Bićemo samo slabiji.“ Betani je zurila u slušalice u svojoj ruci. Bacila ih je s

gađenjem.„Nemoj“, rekao je Derik.„Šta mi kopile može?“ Betani je raširila ruke, stvarajući metu od sebe.

„Upucaće me? Kako? Ne može me videti ovde dole!“Amanda se osvrnula i osetila ogoljeno mesto između svojih ramena. Van jaruge,

snajperista se mogao sakriti bilo gde: u žbunovima komoljike, u redovima drveća kakojima su se kretali, pored stena koje su bile pored drveća. Shvatila je da je naotvorenom sve laka meta.

„Iskoristite priliku sada“, požurivala ih je Betani. „Ako svi potrčimo urazličitim pravcima, kako će moći da nas sve sledi? Kako će biti na svim mestima

odjednom da nas zaustavi? Ne može.“Logično i iskušavajuće, pomislila je Amanda. Dok smo zajedno, nemamo

šanse. Skoro da je rekla Betani da je u pravu, skoro da je skliznula u prašinu da joj sepridruži, ali ju je nešto teralo da okleva; bila je to paklena sumnja da stvari nisu takojednostavne kao što je verovala Betani, da beg petoro ljudi u pet različitih pravacanije toliko lak.

Amanda je tada skliznula u jarak, ali ne da bi se pridružila Betani, nego da bipokušala da je odgovori. Stavila je ruku Betani na rame. „Imam loš pređosećaj.Nemoj ovo da radiš.“

„Hej, glas nam je rekao da želi da se oslonimo na svoje snage, zar ne?“ Betanije odgurnula Amandine prste s ramena, duboko udahnula i krenula jarkom koji ju jeprikrivao. Koraci su joj se ubrzavali. Amanda je primetila da, ako se jarak budeneprekidno pružao u pravcu u kojem je Betani krenula, odvešće je ka izlazu iz doline.

Potrčavši, Betani je, podižući za sobom prašinu, nestala iza krivine. Amanda ječula kako se zvuci Betaninih koraka u prašini utišavaju, a onda je podigla pogled kaReju, Deriku i Viv ne znajući šta da radi.

„Hoćete li joj se vi pridružiti?“, odjednom ih je upitao glas.Amanda se, usled blizine glasa u slušalicama, trgla.„Uvek postoji mogućnost da će uspeti“, rekao je glas. „Želite li i vi da

preuzmete isti rizik?“Niko nije odgovorio.„A ti, Amanda?“„Kako, do đavola, zna šta Betani radi?“, promrmljao je Rej.„U tom slučaju, nastavite da se krećete“, naredio je glas. „Ne gubite malo

vremena koje imate.“Amanda se okrenula ka krivini iza koje je nestala Betani.„Nažalost, skinula je svoje slušalice“, rekao je glas. „To me sprečava da

pokušam da je urazumim.“„Kako zna da je skinula slušalice?“, pitao je Rej.Osetivši jezu, Amanda je podigla set i oduvala prašinu sa njega. Prinela ga je

očima, istražujući prednju stranu, slušalice i mikrofon. „Mikrofon.“ Reči su joj bilepune očaja.

„Bravo“, začuo se glas.„Mikrofon?“, upitao je Derik s vrha jaruge. „Šta sa njim?“Amanda je jedva govorila. „Nije samo...“Viv je skinula svoj set i posmatrala mikrofon. „Bože, ovo je kamera.“Ispustila je set i ustuknula.„Derik, reci svojoj ženi da podigne set“, rekao je glas.Derik je izgledao kao oduzet.

„Reci svojoj ženi da podigne set“, istakao je glas.„Viv, on hoće da podigneš set.“„Neću.“„Neka svi odstupe od nje“, rekao je glas.Crte Derikovog tamnog lica su se ukočile. „Šta ćeš uraditi?“„Naučiću vas da me ne terate da vam više ponavljam. Odstupite.“U žurbi, Derik je zgrabio set sa zemlje i naterao Viv da ga uzme. „Stavi ga na

glavu.“Ugledavši strah u Derikovom pogledu, Viv je zadrhtala i učinila ono što je

tražio.„Amanda, izađi iz jarka“, naredio je glas. „Pridruži se ostalima. Pogledajte ka

istoku.“„Ka istoku?“„Ka izlazu iz doline“, rekao je Rej.Amanda je osetila kao da joj nešto hladno steže srce. „To je pravac u kojem je

otišla Betani.“ Amanda se uspela uz ivicu jarka. Prašina se trunila pod njenimčizmama, ali ona je klekla i na kolenima se uspela do vrha jarka. Uspravila se,usmerivši pogled ka pravcu u kojem se pružao jarak.

Usred trave i komoljike jarak je blago krivudao ka dalekom prolazu. Amanda jeugledala obrise Betaninog sivog kačketa i sivu boju kombinezona na njenim ramenima.

Amanda je zaključila da joj glas zvuči spokojno. „Čekaj! Rekao si da je žalosnošto je skinula svoj set. Rekao si da želiš da se dogovoriš s njom. Ako je stignem...“Amanda je, imajući loš predosećaj, ubrzano disala. „Ako je zaustavim...“

„Da?“„Hoćeš li mi dopustiti da je vratim?“Glas nije odgovorio.Amanda je potrčala pre nego što je shvatila šta radi. „Betani“, vikala je.

„Stani!" Njene reči su se izgubile u ogromnom prostranstvu.Amanda je potrčala preko sasušene trave. Prošla je komoljiku, stenu koja joj je

bila do kolena i zakržljalo borovo stablo.„Betani!“Ali, Betani je nastavila da trči duž jarka. Sivi kačket i ramena su se sada bolje

videli. Nije se ni osvrnula.„Stani!“Amanda je ubrzala i pružila korak. „Slušaj me!“, uspela je da izgovori između

dva promukla, duboka udisaja koja su joj razdirala grlo.Ispred nje, jarak je bio plići. Betani se videla do struka; i dalje je trčala ka

udaljenom prolazu u planinama.„Stani!“, vikala je Amanda. Koža joj je blistala od znoja, usled čega se

kombinezon pripio uz nju. „On zna!“Jarak je sada bio toliko plitak da su se videli Betanini kukovi. Nedostatak

zaštite je povećavao njenu izbezumljenost. Trčala je ka peščanoj depresiji, gde se,tokom kišnih perioda, verovatno zadržavala voda. S druge strane depresije započinjaoje novi jarak.

„Ne uspevaš da je zaustaviš“, govorio je glas Amandi.„Pokušavam.“ Amanda se borila da prikupi snagu, čak i da brže trči. Pod njenim

nogama se pomerio kamen, zbog čega se spotakla. „Betani! Stani! Molim te!“Amandina upornost se najzad isplatila. Činilo se da je Betani izgubila energiju

kada je dosegla do polovine depresije. Zateturala se i okrenula. Dok su joj se grudinadimale, posmatrala je Amandu.

„Može te uhvatiti!“, vikala je Amanda. „Ne znam kako, ali može!“Betanino lice se presijavalo od znoja. Pogledala je ispred sebe, ka drugoj strani

depresije i nastavku jarka. Odjednom je potrčala ka tom delu jarka.„Nemoj!" Amandin glas je bio usmeren i ka glasu, ali i ka Betani.„Ona ne voli otvorene prostore“, rekao je glas. „Bilo je samo pitanje vremena.“Amanda se napinjala da ubrza, ali bezuspešno. Baš kao i planine u daljini,

činilo se da se Betani udaljava.„Bolje da se to dogodi što pre“, rekao je glas Amandi. „Na taj način, ostatak

grupe će naučiti da ne gubi vreme i snagu na uzaludne stvari.“„Nemoj!“„Ali razočaran sam što me nije iznenadila.“U trenutku kada je Betani došla do nastavka jarka, Amanda je osetila udarni

talas eksplozije. Od udara, Betanin sivi torzo je postao crven. Ruka joj je odletela ujednom, a glava u drugom pravcu. Kapi krvi su zamaglile vazduh dok su delovi njenogtela padali na tlo.

Amanda se zateturala i stala; uši su je bolele od eksplozije. Trgla se od prizorakrvi koja se raspršivala na iznenadnom povetarcu. Onda je krv pala na tlo, poprskavšipesak.

Amanda je osetila kao da joj je neko izmakao tlo pod nogama. Pala je na kolena.Niz lice su joj tekle suze i pekle je po obrazima.

3.

MOČVARA JE DIVNO MESTO.Zavaljen na zadnjem sedištu taksija, Belindžer je proučavao fotokopiju koju je

držao u rukama, pitajući se šta znači napisana rečenica. Izbledela kopija pečata nakojoj je pisalo JBGNJ, BIBLIOTEKA NAUKE O ČOVEKU I DRUŠTVENIH

NAUKA. Izvlačeći iz konteksta, zaključio je da NJJB znači Njujorška javnabiblioteka. S mobilnog telefona je pozvao Službu informacija i saznao da seBiblioteka nauke o čoveku i društvenih nauka nalazi u 42. ulici i Petoj aveniji.

Avenija Amerika bila je najbliži put iz Grinič Vilidža. Popodnevni saobraćaj ustilu kreni-stani usporio je taksi. Iznerviran zvucima sirena i naglim skretanjimavozača, Belindžer je rekao taksisti da ga ostavi kod 40. ulice. Platio je vožnju ipotrčao; bilo mu je drago što se kreće, jer je to bio način da iz sebe izbaci napetost.

Ali nestrpljenje nije bilo jedini razlog zbog kojeg je izašao iz taksija. I dalje jebio u šoku zbog požara. Neko je želeo da ga spreči da pronađe Amandu i skoro jesigurno da će ta osoba nastaviti da ga ometa.

Ubrzao je. Osećao se izloženim na punom trotoaru; osvrnuo se jer je želeo daproveri da li je još neko izašao iz taksija i pojurio za njim. Nikoga nije primetio.Pogledao je ispred sebe taman da izbegne sudar sa muškarcem koji je nosio aktovku.Osvrćući se, projurio je kroz raskrsnicu 41. ulice. Začuo je sirenu kamiona koji jeprošao toliko blizu da je Belindžer osetio strujanje vazduha.

Ispred sebe je video ljude kako sede na klupama među drvećem parka Brajant.Ponovo se osvrnuo; i dalje nije bilo nikoga ko ga je pratio. Saobraćaj je i dalje biozagušen.

Skrenuvši desno, pojurio je ka Petoj aveniji i došao do biblioteke, ogromnekamene zgrade čije su široke stepenice i ulaz, oivičen stubovima, čuvala dvamermema lava.

Žurno je prošao kroz pokretna vrata i ušao u ogromni hol gde su ljudi čekali daim obezbeđenje pregleda torbe, rančeve i aktovke. Dok je brisao znoj sa čela,primetio je da ga neki ljudi iz reda radoznalo posmatraju. Krenuo je napred, osvrćućise. Osetivši da mu vreme izmiče, borio se da dođe do daha. Visoki plafon i kamenipod su stvarali odjek kao u crkvi, ali on se na to nije obazirao. Jedino je obraćaopažnju na ljude koji su ulazili u biblioteku.

Radnik obezbeđenja mu je pokretom ruke pokazao da prođe. Nakon što seraspitao, Belindžer se popeo uz dva uspona širokih stepenica. Kada je prošao jošjedan veliki hodnik, došao je do Informacija.

„Mogu li Vam pomoći?“, upitala ga je žena s naočarima.„Nadam se da možete.“ Belindžer joj je pružio fotokopiju. „Imate li pojma

odakle je ovo?“Bibliotekarka je gledala preko naočara, proučavajući pasus.„Močvara je divno mesto“, govorio je, gledajući po lelujavoj niziji, dugačkim,

zelenim valovima, s vrhovima kao od nazubljenog granita, čija se pena predivnomreškala. „Močvara ti nikada ne dosadi. Ne možeš ni da zamisliš predivne tajne kojeona taji. Tako je ogromna, tako pusta i tako tajanstvena.“

Bila je zbunjena. „Sve ostalo je prebrisano korektorom.“

Pokušavajući da joj da jednostavno objašnjenje, Belindžer je rekao: „Reč je ojednoj igri.“

Bibliotekarka je klimnula glavom. „Da, povremeno nam se to dešava. Prošlenedelje je neko došao s listom za igru Lešinar. Žena je htela određeni roman, ali joj jejedina vodilja bila rečenica ‘Sunce zalazi’. Na kraju smo shvatili da je u pitanjuHemingvejev roman Sunce se ponovo rađa“

Belindžeru je sinulo da pasus, odista može biti deo igre, jedne od najokrutnijih.„Problem je što, iako nas često nazivaju glavnim ogrankom bibliotekarskog

sistema grada Njujorka, mi, u stvari, predstavljamo istraživačku ustanovu“, rekla ježena. „Mi ne pozajmljujemo knjige. Posetioci ih mogu koristiti samo u našimprostorijama. Trebalo je da pošaljem tu ženu u naš ogranak u Petnaestoj ulici.“Bibliotekarka je nastavila da proučava pasus. „Močvara je divno mesto. Zanimljivo.“Neko vreme je razmišljala, a onda je mahnula muškarcu koji je sedeo kraj nje.

Prišao je.„Bronte ili Konan Doji?“, upitala je žena.Nakon što je pročitao pasus, muškarac je klimnuo glavom. „To su dve rečenice

koje se urežu u pamćenje.“„Mislim da nije u pitanju Bronte“, rekla je žena.„Tačno. Njen način pisanja je osećajniji.“Belindžer je upitno pogledao ženu.„Kod pominjanja močvare kao mesta dešavanja. izdvajaju se dva romana.

Orkanski visovi Emili Bronte dešavaju se u močvarama Jorkšira u severnojEngleskoj. Opis je veoma snažan, kada Hitklif govori Ketinom duhu dok lutamočvarama, tako nešto. Nasuprot tome, ovde je sav opis sabijen u jednu rečenicu: ‘...lelujava nizija, dugački, zeleni talasi s vrhovima kao od nazubljenog granita...’ Opissavršeno odgovara, ali je poenta u tome da pisac insistira na ‘predivnim tajnama’ kojemočvara sadrži ‘... tako tajanstvena’. Pisac je na to usredsređen. Veoma bi meiznenadilo kada ova osoba ne bi pisala kriminalističke romane. Mislim da je ovo serArtur Konan Doji. Baskervilski pas.“

„Baskervilski pas?“„Dartmur u Devonu, u Engleskoj. Tamo se dešava radnja većine romana. U

stvari, to je najpopularnije mesto dešavanja radnje u bilo kojem romanu. Kao što samveć rekla, ne dozvoljavamo iznošenje knjiga, ali ako odete u čitaonicu...“, pokazala jeiza sebe, „neko će Vam doneti primerak.“

Vreme, Belindžer je i dalje razmišljao. Naterao je sebe da ostane miran kada sezahvaljivao. Njegovo iskustvo s detektivskom pričom Konana Dojla do sada seodnosilo na stari crno-beli film, u kojem je neravni, ponekad močvarni, predeo biopokriven gustom maglom.

Prostrana čitaonica bila je u bogatim, toplim tonovima drveta koje je tokom

decenija postalo izlizano. Na ulazu je stajao čuvar. Pored njega nalazio se znak koji jeupozorio Belindžera da isključi svoj mobilni telefon.

Belindžer je učinio tako i otišao do stola, gde je zamolio za primerak romana.Smirio se malo tek kada je primetio deo čitaonice opremljen računariina. Kada jedobio pristupnicu, pronašao je odeljak sa slobodnim računarom. Usredsredio se na toda kontroliše disanje, osećajući uporno želju da izmasira levu podlakticu u kojoj je idalje osećao bol. Kada je zavrnuo rukav jakne i košulje, primetio je da je povređenomesto crveno i natečeno. Činilo se da se inficiralo.

Ali to mu je bio najmanji problem. Dok je zurio u tastaturu računara, prsti su muzadrhtali. Amanda, pomislio je. Kuda su te odveli?

Nije znao zašto mu je Karen Bejli ostavila citat iz knjige, niti kako će mu čitanjeromana u kojem se nalazi citat (odista je bio iz Baskervilskog psa) pomoći dapronađe Amandu. Naprezao se da razmišlja, da se usređsredi na to šta je citat trebaloda mu poruči.

Možda se tiče ser Artura Konana Dojla, očajnički je razmišljao.Zašto je onda sve ostalo na stranici, uključujući i piščevo ime i naziv knjige,

bilo uklonjeno? Zašto je naglašeno samo ovo? Šta je toliko posebno u njemu?Močvara.Belindžer je posegao za tastaturom. Dok su mu se ruke tresle, izašao je na sajt

Gugla i ukucao Dartmur. Pojavilo se nekoliko termina.

NACIONALNI PARK DARTMUROTKRIJTE DARTMUR

ŠETNJA DARTMUROMSPASILAČKA GRUPA DARTMUR

Belindžer je saznao da se Nacionalni park Dartmur prostire na 647,50kvadratnih kilometara niskih, stenovitih brda koja su uglavnom opisivana kaovetrovita, zastrašujuća i prastara. Veći deo nenaseljenog područja je uglavnomprekrivala izmaglica. Učestala vlaga se skupljala u močvarnoj kaljuzi, što jeobjašnjavalo potrebu za postojanjem spasilačke grupe u Dartmuru.

Treba li da zaključim da je neko odveo Amandu u Dartmur, u Englesku? -pomišljao je. Zašto? U čemu je stvar? Ovo me ne vodi nikuda.

Zašto se Karen Bejli postarala da dobijem ovo parče papira?Ta pomisao ga je naterala da se uspravi. Mogla mi je poslati poštom, ali je

samo doprinela komplikovanju. Ne bih ni saznao za prolaz da nisam otišao upozorište. Rekla je muškarcu koji se pretvarao da je profesor da mi da ovaj papirsamo ako se ja pojavim.

Dok mu je u slepoočnicama udaralo, Belindžer je pogledao preostale Guglove

ispise u vezi s Dartmurom. Sada je shvatio da će morati da detaljno istražuje. Mogaoje da pretpostavi da ništa nije nevažno.

SOKOLARSTVO DARTMURDARTMURSKI FESTIVAL FOLKLORA

‘POŠTANSKI SANDUČIĆI’ U DARTMURU

Isuviše obuzet ovim problemom, želeo je da pogleda drugu temu, kada mu jepodtekst kod ‘POŠTANSKIH SANDUČIĆA’ privukao pažnju.

Istorijat igre skrivanja i traženja predmeta započeo je 1854. godine u Dartmuru,kada je...

Opis mu je sevnuo u sećanju. Odjednom se prisetio predavanja o vremenskimkapsulama tokom kojeg je lažni profesor rekao da su zajednice koje su izgubilevremenske kapsule bile angažovane u igri skrivanja i traženja - ‘Lešinar’.

Belindžer je žurno kliknuo na link. Tekst koji se pojavio, praćen fotografijamaniskih brda okićenih granitnozelenim vrhovima, potpuno ga je uspaničio.

Poštanski sandučići je igra skrivanja i traženja, izmišljena 1854. godine, kada jevodič iz Dartmura, Džejms Perot, odlučio da izazove planinare da istraže teškopristupačnu oblast močvare poznatu pod imenom Kranmer Pul. Kako bi nateraoplaninare da dokažu da su odista i došli do tog udaljenog mesta, Perot je ostavio ćupispod keltske kamene humke, na obali močvare. Planinari su dobili uputstvo da, akodođu do ćupa, ostave u njemu poruku. Planinar koji bi pronašao tu poruku, imao jezadatak da poruku koju je pronašao zameni svojom, a zatim da vlasniku pošaljepronađenu poruku.

Tokom godina, ova aktivnost - slična potrazi za blagom - postala je tolikopopularna da su i druga mesta u močvari dobila svoje ćupove. Kasnije, ćupove suzamenile metalne, a potom plastične posude koje su postale poznate kao poštanskisandučići, zbog poruka koje su ostavljane u njima. Više od jednog i po veka nakon štoje Džejms Perot postavio svoj ćup pod kamenu humku, pretpostavlja se da po celom,zadivljujućem terenu Dartmura ima 10.000 poštanskih sandučića.

Posude su vešto skrivene. Putokazi vode igrače ka glavnoj lokaciji. Ponekad suputokazi brojevi koji ukazuju na koordinate na mapi. U drugim slučajevima, oni suzadaci i zagonetke čija rešenja vode igrača.

Nakon članka u časopisu Smitsonijan, 1998. godine, popularnost ove igreskrivanja i traženja odjednom se proširila po svetu. Samo u Americi, u svakoj državiimate skrivene poštanske sandučiće. Naravno, nisu svi pronađeni. Ponekad, uDartmuru, igrači bivaju nagrađeni jezivim otkrićima davno izgubljene posude u kojojse nalazi poruka koju je ostavio neko pre mnogo godina.

Belindžer je dugo zurio u monitor. Referenca koja se odnosila na ‘davno

izgubljenu posudu u kojoj se nalazi poruka koju je ostavio neko pre mnogo godina’vratila ga je na predavanje o vremenskim kapsulama. Jedna od poslednjih stvari kojese sećao pre nego što se onesvestio bila je da je lažni profesor rekao da je viševremenskih kapsula izgubljeno nego što je pronađeno.

Belindžeru se činilo da mu je srce stalo, a onda ponovo počelo da kuca.Slučajnosti? - pitao se. Ili je Karen Bejli nameravala da otkrijem ovaj članak? Zaštobi želela da pročitam pasus o Dartmuru?

Ruke su mu se i dalje tresle, ali sada je delimično razlog bila rastuća sumnjazašto su ga odvojili od Amande. Razmišljao je o onome što je rekla bibliotekarka oputokazima u igri ‘Lešinar’. Igra? - pomislio je. Je li ovo zaista prokleta igra?

Ubrzano dišući, prišao je prijavnici.„Da, gospodine?“, upitala ga je žena šatirane kose..„Zovem se Frenk Belindžer. Tražio sam Baskervilskog psa.“„Naravno, gospodine. Samo da pogledam da...“ Nasmešila se. „Evo ga.“Knjiga je imala stare, plesnive tvrde korice, savijene na uglovima. Belindžer je

pronašao praznu stolicu za jednim od mnogih stolova. Otvorio je knjigu i na brzinu jepregledao, usredsredivši pažnju na prvu rečenicu u svakom pasusu, tražeći Močvaraje divno mesto.

Belindžer je glasno izdahnuo kada je pronašao. Četrdeset šesta strana. Naposlednjoj trećini stranice. Ali nije to bilo jedino što je pronašao. Neko je koristiopečat da bi na marginama ispisao reči: GROBNICA SVETSKIH ŽELJA.

Činilo mu se da se prostorija zaljuljala. Belindžer se sa jezom prisetioneobičnog imena jedne od vremenskih kapsula koju je pomenuo ‘profesor’ koji jedržao predavanje: Grobnica civilizacije. Grobnica. Kripta. Još jedna slučajnost? -pitao se. Morao je da se uveri da ne uobražava. Jedan od načina da se uveri bio je dapogleda sve primerke Baskervilskog psa koje je biblioteka imala. Ovaj ogranak nijedozvoljavao da se knjige iznose. Pošto Karen Bejli nije mogla da kontroliše kojiprimerak će mu dati. jedini siguran metod koji je garantovao da će Belindžer dobitiporuku bio je da otisne pečatom tekst GROBNICA SVETSKIH ŽELJA na svakiprimerak koji je biblioteka posedovala.

Belindžer je ustao tako brzo da je škripa njegove stolice naterala ostale čitaocekoji su sedeli za istim stolom da ga pogledaju. Ali kada je požurio ka prijavnici, imaoje čudan osećaj da ga neko posmatra. Okrenuo se ka ulazu u čitaonicu.

Neko ga je, zaista, posmatrao.Krupna žena, četrdesetih godina u jednobojnoj haljini plave boje. Smeđa kosa

joj je bila skupljena u punđu.Karen Bejli.

4.

U TRENUTKU KADA JU JE BELINDŽER PRIMETIO, potrčala je ka hodniku koji senalazio ispred ulaza u čitaonicu. Belindžerovi ubrzani koraci privukli su pažnjučitalaca za ostalim stolovima. Protrčao je pored čuvara koji je mrgodno posmatraoovakvo slobodno ponašanje.

Našavši se u hodniku, Belindžer je prvo pogledao na jednu, pa na drugu stranu.Ni traga od Karen Bejli. I drugi ljudi su ga mrgodno posmatrali dok je trčao kastepeništu. Ponovo, ni traga od nje.

„Hej“, obratio se muškarcu s najlon kesom za knjige, „jesi li video ženu umarinskoplavoj haljini? Krupna? Oko četrdeset godina? Kosa joj je vezana u punđu?“

Muškarac je pogledao u Belindžerovu sumanutu pojavu i ustuknuo, sumnjajućida je opasan.

„Svi vi!“ Belindžer se obratio šestorici muškaraca u hodniku. „Je li neko videoženu u marinskoplavoj haljini?“

Iz čitaonice je izašao stražar. „Tiše!“Belindžer je protrčao hodnikom, gledajući po izložbenim prostorijama. Došao

je do ženskog toaleta i nije se premišljao da li da uđe, otvorio je vrata i ušao. Ženakod lavaboa se okrenula i pogledala ga otvorenih usta. Belindžer je provirio ispodvrata kabina. Farmerke. Pantalone. Niko u marinskoplavoj haljini.

Izjurio je iz ženskog toaleta i izbegao čuvara koji je pokušao da ga uhvati.„Karen Bejli!“, vikao je Belindžer. „Stani!“Dok ga je jurio čuvar, Belindžer je stigao do stepenica i počeo da silazi,

preskačući po dve stepenice. Na narednom spratu su sva vrata bila zatvorena, jer su upitanju bile kancelarije. Čuo je čuvara koji ga je jurio; Belindžer je trčao nizstepenice, a onda je stao kada je ugledao Ortegu kako se penje ka njemu.

„Video sam je!“, vikao je Belindžer. „Karen Bejli! Nalazi se u zgradi!“Čuvar ga je sustigao. „Gospodine, moram Vas zamoliti da odete.Ortega je izvukao svoju policijsku iskaznicu.„On je sa mnom.“„Video sam je na ulazu u čitaonicu“, rekao je Belindžer. „Ista marinskoplava

haljina. Kosa skupljena u pundu. Onda je potrčala.“„Kada sam ušao u zgradu, nisam primetio nikoga ko tako izgleda.“ Ortega se

okrenuo ka čuvaru. „Recite svom obezbeđenju da blokira sve izlaze. Budite oprezni.Ona je možda opasna.“ Uzeo je svoj mobilni telefon. „Pozvaću pojačanje.“

Dok su Belindžer i Ortega trčali niz stepenice, Ortega je davao uputstva prekotelefona. Onda je pogledao Belindžera. „Iskrao si se od mene u gužvi. Ostavio si meda sam dam izjavu vatrogascima. Možda bi hteo da te uhapsim zbog ometanja istrage.“

„Nisam imao izbora. Rekao sam ti da nema vremena. Nisam mogao da čekam.“

„Morao sam da lažem i tvrdim da si otišao kod lekara.“„Hvala. Ako ikada budem mogao da ti se odužim...“„Naterao si me da se osećam kao budala. Ne igraj se s nekim ko pokušava da ti

pomogne.“„Mislim da se upravo to dešava. Igra“„O čemu ti to?“„Karen Bejli ostavlja u pozorištu komad papira za mene, ali potrebno je da, pre

nego što pročitam šta je na papiru, pronađem pozorište. Pečat na papiru me vodi doogranka biblioteke gde moram da prođem još jedan test i saznam odakle dolazi pasus.Ispostavlja se da je u pitanju Baskervilski pas. Kada dobijem primerak romana,pronalazim reči koje su odštampane pored samog pasusa.“

„Reči?“„Grobnica svetskih želja.“„Šta?“„Mislim da je trebalo da otkrijem šta je u pitanju. Ovaj ogranak biblioteke ne

pozajmljuje knjige, kako bi bila sigurna da ću pronaći poruku na stranici. Korak pokorak, vodili su me kroz nekakvu igru. Močvara na koju se pasus odnosi jeste Dartmuru Engleskoj. Kada sam u Gugl pretraživač ukucao Dartmur, saznao sam o igriskrivanja i traženja koju su tamo izumeli pre mnogo godina. Igra se zvala ‘poštanskosanduče’, zvuči kao igra koju me teraju da igram - skrivene poruke koje vode dodrugih skrivenih poruka. Neki aspekti igre ‘poštansko sanduče’ več zvuče kaovremenske kapsule. Sve je povezano.“

„Ali zašto bi se neko bavio time? Imaš li neprijatelje? Nekoga ko te toliko mrzida bi te naterao da prođeš kroz ovo?“

„Već sam ti rekao, jedina osoba na koju mislim i koja bi bila dovoljno luda dauradi ovako nešto mrtva je.“ Belindžer je oklevao. „Vremenske kapsule.“

„Nešto ti je palo na um?“„Kada sam bio mali, pronašao sam vremensku kapsulu u delu škole koji je

srušen. Lokalne novine su tome dale veliki značaj. Moja slika je bila na naslovnojstrani. Na njoj sam ja dok držim zarđalu metalnu kutiju.“

Ortega je zaškiljio očima.„Misliš da je neko odlučio da se upusti u istraživanje tvoje prošlosti do tvog

detinjstva? Da pronađe nešto što bi te nateralo na predavanje u toj kući?“„Na tavanu smo pronašli dve kutije sa video-igricama“, rekao je Belindžer.

„Jedna je bila Velika automobilska prevara. Rekao si mi da za drugu nisi nikada čuo.Sećaš li se njenog imena?“

Ortega je malo razmišljao. „Lešinar“

ČETVRTI NIVO

AVALON

1.

DOK JE ZVUK EKSPLOZIJE ODZVANJAO po udaljenim planinama, Amanda je idalje klečala. Grudi su joj se nadimale od jecanja. Pred njom je krvava izmaglica idalje lepršala na povetarcu. Peščana depresija se crvenela od delova tela. Osetila jeoštar miris od kojeg joj je pripala muka. „Betani“, promrmljala je. Bila je potpunoobuzeta šokom da je bila skoro nesvesna oštrog kamenja pod svojim kolenima.

„Vrati se kod ostalih“, obratio joj se glas kroz slušalice. Reči su bile iskrivljeneusled neprekidnog bolnog zvonjenja koje je eksplozija izazvala u Amandinim ušima.

„Betani“, rekla je glasnije. Nije žalila samo za svojom drugaricom, nego i zasobom i ostalima u grupi. Svi ćemo umreti, pomislila je.

Ne, rekla je sebi. Preživela sam hotel Paragon, i ako bog da, preživeću i ovo.Ali u hotelu Paragon ti je pomogao Frenk. Shvatila je da se ponovo udaljila od

sebe, jer se sebi obraćala u drugom licu.Želela je da vrisne.„Prijatelji te očekuju“, rekao je glas. „Sigurno ne želiš da ih lišiš svoga

društva.“ Glas je zastao. „Kao što je to učinila Betani.“Amanda je klimnula glavom. Teško je ustala, odgovarajući na pretnju. Frenk,

pomislila je. Ponovo je imala predosećaj da je mrtav. Bila je sve sigurnija da, akoželi da preživi ovaj košmar, što će biti skoro nemoguće, onda će to morati da uradisama.

Suze su joj ispunile oči. Kada ih je obrisala, još jednom je pogledala šta jeostalo od Betani, a onda je krenula.

Na stotinak metara od nje, pored stena, komoljike i sasušenog borovog stabla,Rej, Derik i Viv su sve zaprepašćeno posmatrali. Uprkos udaljenosti, Amanda jeprimetila da su im lica zgrčena od bola i bleda. Kombinacija njihovih kombinezonazelene, crvene i braon boje delovala je još neprirodnije.

Amanda se kretala ka njima, vukući noge. Grlo joj je bilo iziritirano od vikanja.Stomak joj se stezao od gladi. Ali je u najvećoj meri osećala žeđ od koje joj je jezikoticao i usta se sušila.

Dok im se približavala, njeno troje prijatelja je usredsredilo svoju pažnju samona predeo obojen u crveno, iza Amande. Tek kada im je prišla, usudili su se daprogovore.

„Jesi li dobro?“, uspeo je da izgovori Derik.Najviše što je mogla da uradi bilo je da klimne glavom.„Kako je...“, Viv je zvučala zapanjeno. Okrenula se ka Reju. „Ti si vojni

ekspert. Je li to bila raketa? Kako je to moguće?“„Ne“, rekao je Rej. „Nije raketa. Videli bismo je i čuli.“„Bomba na koju je stala?“

„Ne. Tlo nije eksplodiralo“„Onda...?“Rej je pogledao svoj kombinezon. „Plastični eksploziv. Mislim da je u našoj

odeći.“Trenutak se odužio, dok su ostali shvatili značaj izrečenog.„U našoj odeći?“ I Derik je pogledao odeću.„Isuse!“, rekla je Viv.„Ili u našim cipelama“, dodao je Rej. „Ili u našim setovima za komunikaciju.“„Ili je možda u ovome.“ Dok su joj se ruke tresle, Amanda je izvukla GPS

prijemnik iz džepa.Viv je odskočila unazad kao da ju je nešto udarilo.„Mi smo bombe? Može nas dići u vazduh kad god poželi?“„Kad god me ne poslušate“, rekao je glas.Glas koji se odjednom ponovo začuo u slušalicama iznenadio je Amandu.„Kad god ne budete igrali po pravilima“, nastavio je glas.„Pravilima? O kakvim to prokletim prvilima govoriš?“, povikao je Rej. „Nisam

čuo ništa o...“„Dok budete napredovali, otkrivanje prirode pravila predstavlja osnovu svake

dobre igre.“„Misliš da je ovo neka jebena igra?“„Rej, nema potrebe da psuješ.“„Igra?“ Rej se osvrtao oko sebe kao da se plašio za svoje mentalno zdravlje.

„Prokletnik misli da se igramo.“„Pri čemu je jedan sat već prošao. Ostalo vam je još trideset i devet sati.

Nemojte ih uludo potrošiti.“„Kakav je značaj svega toga?“ Viv je govorila tako glasno da su joj se tetive na

vratu zategle kao konopci. „Ionako ćeš nas ubiti!“„Znam za samo jednu igru u kojoj su pobednici ubijeni. Bila je to igra s loptom,

koju su igrale Stare Maje. To nije moja namera. Pobednici će dobiti nagradu. Drugo jepitanje šta će se desiti sa gubitnicima“

„Kako onda da pobedimo?“, pitao je Rej.„To morate otkriti.“„Koordinate koje nam je dao.“ Amanda je obrisala suze. Imala je osećaj da su

joj obrazi izranavljeni. „Moramo da dođemo do te oblasti.“Derik je klimnuo glavom.„Ne činimo ništa dobro time što samo stojimo ovde. Moramo da krenemo.“„I da otkrijete pravila“, rekao im je glas.Rej je posmatrao monitor na svom GPS prijemniku. Zbog dlaka na neobrijanom

licu izgledao je ispijeno. Činilo se da je potpuno svestan da ga prijemnik može dići u

vazduh svakog trenutka. „Ovuda. Ka drveću.“Amanda je prisiljavala sebe da korača. Dok su je noge bolele, a pluća bila

gladna kiseonika, približavala se drveću.„Severnoameričke topole“, rekao je Derik. „Potrebno im je mnogo vode.“Viv se osvrnula.„Mora da postoji podzemni potok.“„A sve što nam treba jeste đeram da bismo stigli do njega“, rekao je Rej.Senke su im pružile utočište od vrućine. Amanda je ponovo izašla na osunčani

deo. Predeo se uspinjao. Penjala se okupana znojem.Rej je proverio svoj GPS prijemnik.„Uspon je strmiji nego što izgleda. Nalazimo se na visini od hiljadu osainsto i

četrdeset metara.“ Zvučao je kao bez daha.„Kreći se dijagonalno“, rekao je Derik.„Tako je. Koristite način na koji se kreću vozovi“, rekla im je Viv. „Više

energije se troši direktnim penjanjem nego kada se krećete cikcak.“„Veoma dobro“, rekao je glas. „Iskoristite svoje mogućnosti.“Amanda je osetila pritisak u kolenima od napornog kretanja. Polako, pred njima

se ukazao preostali deo doline u svoj svojoj širini.„O, bože...“ Amanda se ispravila od strahopoštovanja.

2.

JEZERO. Blistalo se na suncu, ispred njih, dugačko oko stotinu metara. Amandaje pomislila da izgleda kao da se svetlost odbija o dragulj. Dok je grupa gledala nizbrdo, ka jezeru, čula je njihove uzdahe ushićenja.

„Glas nam je rekao da ćemo pronaći ono što nam treba“, rekao je Derik.„Videla sam svet s vrha Everesta“, promrmljala je Viv. „Ali ono što sada

gledam nešto je najlepše.“„Šta onda čekamo?“ Rej je krenuo niz brdo. „Nakon deset dana tokom kojih su

me jurili u Iraku, obećao sam sebi da nikada više neću biti žedan.“Derik i Viv su krenuli za Rejom niz padinu; njihovo hodanje je postalo trčanje.

Amanda se osvrnula oko sebe, osećala je pretnju u širokom prostoru koji ju jeokruživao. Činilo se da su planine bliže, ali i dalje su bile daleko, zavaravajući njenosećaj udaljenosti. Setila se časova psihologije na koledžu, eksperimenta u kojem sudomoroce koji su živeli u džungli doveli na nepregledno polje. Domoroci su tolikobili naviknuti da im drveće zaklanja vidik da ih je otvoreni prostor nadvladao. Kodmnogih se javila agorafobija.{3}

Pošto nikada nije bila na mestima gde horizont nije zaklonjen zgradama ilidrvećem, Amanda je sada shvatala strah domorodaca. Ali, u njenom slučaju, strah jebio uzrokovan shvatanjem da sve u ovoj nepreglednosti predstavlja moguću pretnju.Za razliku od hotela Paragon, gde se opasnost svodila na sobe u zgradi, ovde je smrtimala nepregledan prostor u kojem se mogla skriti.

„Zar im se nećeš pridružiti?“, upitao je glas.Amanda je ugušila svoje iznenađenje. „Samo se divim pogledu.“„Stvarno? Na trenutak se činilo da te je vidik paralisao. Pogledaj monitor svog

GPS prijemnika. Da li koordinate koje sam vam dao odgovaraju jezeru?“Amanda je još uvek učila da koristi uređaj, ali je čak i njoj bilo jasno da crvena

strelica koja je pokazivala odredište bila okrenuta u suprotnom smeru od jezera, kavrhu brda. Pogledala je udesno i ugledala plato na kojem su se nalazile ruševine nekezgrade. „Je l' tamo treba da idemo?“

„Da bi igrala igru, moraš naučiti pravila.“„Rej“, Amanda je izgovorila u mikrofon. „Krećete se u pogrešnom smeru.“Grupa je i dalje trčala ka jezeru.„Derik! Viv! Ne treba da idemo ka jezeru. Ovde gore se nalazi srušena kuća.

Tamo treba da idemo“Grupa se nije ni osvrnula.„Zar me ne čujete?“, upitala je Amanda glasnije. „Ne treba da idemo ka jezeru!“„U stvari, ne mogu da te čuju44, rekao je glas. „Ja pričam samo sa tobom.“„Zašto? Ne razumem. Šta to radiš?“Kada glas nije odgovorio, Amanda je imala još jedan loš predosećaj.

„Stanite!“, povikala je grupi.Ili njen glas nije dopirao do njih, ili su bili isu više usredsređeni na vodu da bi

obraćali pažnju na bilo šta drugo.„Ne! Ne idite ka jezeru!“ Amanda je potrčala niz padinu, izbegavajući stene i

komoljiku. „Čekajte!“Viv se, mršteći, okrenula ka Amandi.„Stanite!“Viv je rekla nešto Deriku i Reju, koji su zastali i osvrnuli se. Hvala bogu,

pomislila je Amanda. Grupa je čekala dok im se ona trčeći približavala.„Šta nije u redu?“, upitao je Derik.Amanda ga je sada čula kroz svoje slušalice. Veza je sada radila u oba smera.

„On može da odvojeno razgovara sa svakim od nas. Rekao mi je da koordinate kojenam je dao ne odgovaraju ovom jezeru.“

Rej je pogledao strelicu na svom GPS prijemniku. „Istina je. Pokazuje nešto nabrežuljku.“

„Srušenu zgradu“, objasnila je Amanda.

„Ali zašto to nije rekao i nama?“„Želi da nas psihički slomi“, s gađenjem je rekao Derik.„Lepo.“ Rej je prešao jezikom preko suvih usana. „Istražićemo zgradu. Ali voda

je bliže. Ne idem a da je ne popijem malo.“

3.

POVETARAC JE DUVAO PO POVRŠINI JEZERA, stvarajući penu na vrhovima talasa.„Je li bezbedno?“, pitao se Rej.Amanda je gledala duž obale. „Ne vidim ni skelete, a ni mrtve životinje.“„Pogledaj kako je jezero čisto“, pokazivala je Viv. „Ribe.“„Da je jezero otrovano, ubilo bi ih“, rekao je Rej.„Ne mora da bude“, usprotivio se Derik. „Pomislite samo na živu i druge otrove

koji se nalaze u drugim jezerima. Ribe nekako žive u njima, ali to ne znači da je vodaza piće. Na Everestu čak i otopljeni sneg sadrži otrove. Sve što pijemo tretiramotabletama joda.“

„Da, a ako nisi primetio, nemamo načina da pročistimo vodu.“ Rej je izvadioupaljač, podigao je i spustio poklopac dok je pričao sam sa sobom. „Kada sam bio uIraku, dok sam bežao pred pobunjenicima, pio sam veoma prljavu vodu. Od nje samdobio groznicu. Ali sam preživeo.“ Odložio je svoj upaljač i klekao; video je svojodraz u vodi. „Usta su mi tako suva, a jezik mi je kao otekao.“

Skupio je šake i spustio ih u jezero.„Nemoj.“, rekla je Amanda.Rej je rasprskao vodu po licu.„Čoveče, kako dobar osećaj..“ Uzeo je još vode i rasprskao je, trljajući šakama

obraze i vrat. „Tera me da pokvasim noge.“ Počeo je da odvezuje pertlu na čizmi. „Neskidaj čizme“, rekao mu je glas.

„Ah“, odgovorio je Rej. „Dobro nam se vratio. Mislio sam da si moždazaspao.“

„Neću spavati narednih četrdeset sati.“„Tako je. Želiš sa nama da podeliš bol. Čizme. Je l’ se tu nalazi eksploziv?“Nije bilo odgovora.„Ako nije tu, možda te neće biti briga ako pokvasim noge, čak i ako su mi Čizme

na nogama.“„Ne savetujem ti to.“„Onda ću još jednom pokvasiti lice.“ Rej je spuštao ruke ka vodi. Na površini

vode su se pojavili zmijski zubi i ustremili se na Rejove prste. On je vrisnuo,odskočio unazad, i pao na leđa. „Bože, bože, bože“, neprekidno je ponavljao, bežeći

od vode.Amanda je osetila kako je obuzima obamrlost. Talasanje nije u potpunosti

uzrokovao vetar. Bile su to zmije. Jezero je vrvelo od zmija. Voda se odjednomuskomešala od njih.

Rej je izbezumljeno gledao. Podigao je ruke ka licu, zureći u njih. „Je li meujela? Je li me ujela?“

„Zmije. Ne mogu da podnesem...“ Viv se zgađena sagla.„Kučkin sine“, Derik je vikao ka nebu. „Izgledaju kao otrovne vodene zmije!

One ne pripadaju planinama! Ti si ih ovde smestio!“„Trka s preprekama i lov lešinara“, rekao je glas.„Lov lešinara?“„Zimi, kada se jezero smrzne, ljudi iz obližnjeg mesta sekli su blokove leda i

nosili ih u rudnik. Leti bi led čuvao meso od kvarenja.“„Rudnik? Ljudi iz obližnjeg mesta? Led? O čemu ti govoriš?“, vikao je Rej.

„Skoro da me je ujela zmija, a ti brbljaš o ledu, pobogu!“„Samo trenutak“, umešala se Amanda. „Kojeg mesta?“„Avalona. Ali to ćete uskoro saznati.“Viv je obrisala povraćku sa usta.„Srušena zgrada koju je pomenula Amanda. Želiš da odemo tamo.“„Što pre. Trošili ste uludo vreme i preskočili jedan korak.“„U trci s preprekama i lovu lešinara.“ Amanda je gledala zmije koje su plivale

po površini vode.

4.

POPELI SU SE UZ BRDO, napuštajući jezero. Penjući se uz proplanak, obilazećikomoljiku i stene, čuvali su energiju hodajući cikcak kao što su i ranije činili.

„Morate mi dati ime“, rekao je glas. „Od sada mi se obraćajte kao Gospodaruigre.“

Amandi je ime zvučalo kao osuda.Došli su do platoa i prišli ruševinama zgrade. Zidovi su joj bili kameni. Leva

strana je bila srušena. Krov je bio napravljen od drveta, a podupiruće grede srušene.Drvo je posivelo tokom godina.

„Sama samcata ovde. Dugačka. Uska. Čini se da bi mogla biti crkva“, rekla jeAmanda.

„Sigurno je bila.“ Viv je pokazala nalevo, gde je, među razbacanim kamenjem,ležao veliki drveni krst.

Grupa je oprezno prišla nečemu što je ličilo na ulaz.

„Pogledajte. Oltar je još uvek nedirnut“, čudio se Derik.Pomno osmatrajući srušenu građevinu, Amanda je ugledala horizontalnu kamenu

ploču postavljenu na dve vertikalne ploče.„Odakle su kamene ploče?“, upitala je Viv. „Ovi kameni zidovi...“„Rudnik“, rekao je Rej. „Glas je govorio o...“ Rej je zastao i ispravio se.

„Gospodar igre je govorio o rudniku.“„I o gradu po imenu Avalon.“ Derik se okrenuo ka dolini. „Tamo. Pogledajte.

Ispod nas. Pre suženja jezera.“Uprkos zaštiti za oči na kapi, Amandi je smetala sunčeva svetlost. Škiljeći,

ugledala je srušene zgrade koje su delimično zaklanjale komoljike. Ruševine su bilepostavljene u pravougaonike. Veliki prostor među njima nekada su bile ulice,pretpostavljala je.

„Avalon. Zvuči mi poznato“, rekao je Derik.„Jednom sam se probudio u odmaralištu po imenu Avalon u Nju Džersiju“,

rekao mu je Rej. „Bio sam veoma mamuran i bez ijedne pare koju sam osvojioigrajući blekdžek u Atlantik Sitiju.“

„Kralj Artur“, rekla je Amanda.Svi su zurili u nju.„Vitezovi Okruglog stola?“ Viv je zvučala zbunjeno. „Kako se zove onaj

Diznijev film? Mač u kamenu? Kamelot?“„Kada je Artur ubijen u svojoj poslednjoj bici, grupa žena je odnela njegovo

telo na mesto zvano Avalon. Prema legendi, on je tamo živ, uspavan i čeka da se vratikada bude potreban svetu.“

„Povratak iz mrtvih.“ Viv je ušla u crkvu, koraknuvši na gomilu kamenja.„Pažljivo.“ Derik je ušao sledeći. „Nakon onoga što se dogodilo na jezeru,

imam osećaj da su zamke deo igre.“Amanda je posmatrala kamenje, nije primetila ništa što bi joj bilo sumnjivo, a

onda je ušla za njima.Ispred njih, zaškripala je daska koju je Viv oprezno odvojila. „Šta ako i ovde

ima zmija?“„To ne bi bile vodene otrovnice. Ovde bi to bile zvečarke“, rekao je Derik.

„Njih bismo čuli u znak upozorenja.“„To i ja znam. Nevolja je u tome što moram da uverim sebe da u to poverujem.“

Viv se popela iza kamene ploče koja je činila oltar. Posmatrala je odozgo svojeprijatelje. „Verujem da sam prva žena koja je ovde stala.“

„Vidiš li nešto što bi nam moglo pomoći?“, upitao je Derik.„Nešto je ugravirano na oltaru.“ Viv je obrisala prašinu sa stene. „Teško se

čita.“ Usredsredila se. „Grobnica svetskih želja.“„Šta bi to trebalo da znači?“, upitao je Rej.

Grobnica svetskih želja. Amanda je osetila da su joj uspomene navrle; bila je tofraza koja ju je podsetila na reči s oltara. Ali pre nego što se mogla prisetiti, Viv jepogledala monitor svog GPS prijemnika i skrenula joj pažnju.

„Prema ovome, nalazimo se na koordinatama koje nam je glas...“ Viv seispravila. „... koje nam je Gospodar igre dao. Prijemnik je precizan do udaljenosti odtri metra. Šta bi onda trebalo da primetimo?“

Derik se osvrnuo.„Seti se šta smo rekli za geosklonište. Predmeti mogu biti sakriveni sve dok nije

praktično nemoguće naći ih. Pomenuo je nešto što je ličilo na skakavca, ali da to nijeskakavac “

„Pomenuo je i stenu za koju se ispostavilo da u sebi ima nešto.“ Rej je bio sveglasniji od uzbuđenja. Pretraživao je mnogobrojno kamenje oko sebe, onda je zastao iupitao Derika. „Nema zmija?“

„Pravimo mnogo buke, već bismo ih čuli “„Samo ti tako pričaj. A na koliko si zvečarki naišao na Mont Everestu?“ Pre

nego što je Derik odgovorio na ovu zajedijivost, Rej je isuviše oprezno podigaokamen i protresao ga. „Ne čini mi se da je šupalj.“ Protresao je još jedan. „Ni ovaj.“

Amanda se sagla, sakupila hrabrost i podigla kamen. Ispod njega nije bilonikakve opasnosti. „Ovo je pravi kamen.“

„I ostali su.“ Derik je oprezno podizao kamen za kamenom. „Svi su pravi.“„Nastavi da tragaš!“, rekao mu je Rej.Žeđ im je nadvladavala moć shvatanja. Svuda oko Amande kamenje je letelo i

čegrtalo.„Previše ga je. Ovo bi moglo potrajati ceo dan.“ Amanda je pokušala da

nadvlada očajanje u svom glasu. „Nemamo vremena. Ako je sakrio nešto u kamenu,zašto bi ga koristio, kao primer kada je opisivao igru? Isuviše logično. Želeo je da naszavede.“

„Isuviše sam žedan da bih mogao ispravno da razmišljam“, Rej se osvrtao uočajanju. „Ako nije u pitanju šupalj kamen, šta bi drugo bilo prosto, a opet bi mogloda krije nešto?“

„Drvene grede s krova“, brzo je rekla Viv.„Tako je!“ Rej je zgrabio slomljeni deo grede. „Preteško Zgrabio je drugu.

„Nije šuplja.“ Zgrabio je treću. „Isto sranje kao i kamenje. Nećemo... Čekaj.“ Podigaoje četvrti deo oborene grede. „Ovo liči na plastiku.“

Amanda je posmatrala kako Rej razdvaja dva dela lažnog drveta. Razdvojio gaje i ugledao plastičnu bocu sa vodom. Rej je pobedonošrio uzviknuo i. odvrnuo čep sboce. Podigao je vrh boce ka usnama.

Amanda je pokušala da kaže: Stani! Ali, njen suvi jezik je bio kao oduzet.Videla je kako voda otiče iz boce u Rejova usta. Grlo mu se brzo pomeralo, a

Adamova jabučica poskakivala dok je pohlepno gutao.Viv je uspela da vikne.„Nemoj!" Ali voda je iz boce i dalje tekla u Rejova usta; nešto vode se prosulo

preko njegovih usana i teklo mu niz bradu. Čulo se kako glasno guta vodu. Crven ulicu od zadržavanja daha, izdahnuo je vazduh iz pluća i spustio praznu bocu. Grudi sumu se nadimale. Izgledao je zaneto od zadovoljstva sve dok nije primetio Amandu,Derika i Viv kako ga zaprepašćeno posmatraju.

Trebalo mu je malo dok nije shvatio kako se osećaju. „Izvinite.“Amanda je počela da se oseća beznadežno.„Nisam razmišljao. Stvarno mi je žao.“Viv je uzdahnula.„Nisam bio pri sebi.“Derik je seo na gomilu kamenja, naslonivši glavu na kolena.„Hej, mora da ima još. Pomoći ću vam da ih potražite.“ Rej je podigao parče

drveta. Podizao je jedno za drugim. „Nema smisla da sakrije samo jednu bocu za svenas.“

„Osim ako nije hteo da vidi kako ćemo se ponašati“, rekla je Amanda.Rej je bacio praznu bocu i ona je udarila o zid. Plastika je tupo odjeknula. „Šta

ste očekivali? Rekao sam vam da nisam prokleti heroj.“„U redu, u redu“, Viv je podigla ruke. „Neće nam pomoći ako se svađamo. Šta

je urađeno, urađeno je. Ne možemo izmeniti ono što se dogodilo.“Derik je ustao i rekao Reju: „Ali ako pronađemo drugu bocu, kloni je se.“„Kako god kažeš, šefe.“ Rej je izvadio upaljač iz džepa i počeo da podiže i

spušta poklopac.„Prekini da praviš tu buku!“„U redu, šefe.“Amanda ih je prekinula, pokušavajući da razbije napetost. „Hajde da vidimo

možemo li pronaći još vode.“

5.

BOCA SE NALAZILA U drugom lažnom parčetu drveta, koje je bilo pokrivenokamenjem u blizini oltara. Amandi se ubrzao puls kada ju je pronašla. Njene žedneusne su želele da je očajnički ispiju kao što je to uradio Rej. Ali je uspela da kažegrupi: „Ovde je.“

Ona, Derik i Viv su naizmenično pili iz boce. Kao i ostali, postarala se da nikone popije više nego što je trebalo. Rej ih je namrgođeno posmatrao.

Amanda je poslednja pila. Osećajući kako joj je jezik ponovo postao vlažan,

posmatrala je praznu bocu.„Gde je korpa za otpatke?“Niko se nije nasmejao na ovu šalu.„U planinama, obično sakupimo svoje smeće i ponesemo ga sa nama“, rekao je

Derik.„Je li ti iko rekao kako si sjajan momak?“, upitao je Rej.„Taman sam hteo da kažem kako briga o smeću nije među mojim trenutnim

prioritetima.“„To je deo opreme koju do sada nismo imali“, rekla je Amanda. „Ja ću se

postarati za to.“ Počela je da stavlja bocu u džep svoga kombinezona, ali joj je neštodrugo privuklo pažnju. „Brojevi.“

„Gde?“ Viv joj se primakla.„Na traci. Na dnu. Neko je napisao tri grupe brojeva.“„Da vidim.“ Derik je uzeo bocu. „Ispred brojeva se nalaze slova LG.“Rej im se pridružio. „Dužina{4}?“„Izgledaju kao brojevi koji označavaju geografsku dužinu. Sate, minute i

sekunde.“„Gde je boca koju je bacio Rej?“ Amanda je prešla preko kamenja i približila

se zidu. Našla je bocu pored ostataka klupe. „Tri grupe brojeva. Ovoga puta slovaispred njih su LT{5}.“

„Širina“, rekao je Rej. „Otkrićemo kuda dalje treba da krenemo.“„Čekaj. Nešto nije u redu.“ Amanda je bila napeta.„Naravno. Cela ova prokleta igra nije u redu, ali...“„Ne. Zar ne osećate.“ Kamenje na kojem je stajala Amanda je vibriralo. Ostaci

greda su se tresli.Viv je ustuknula. „Moj bože, šta se dešava?“„Nisam siguran, ali mislim da bi bilo bolje da...“ Uspaničen pojačanim

vibracijama, Derik je uzviknuo: „Bežimo odavde!“Zid se zanjihao.„Idemo! Idemo!“, vikala je Viv.Dok su preskakali preko većeg kamenja, Amanda je izgubila ravnotežu. Zid se

nagnuo. Nemajući vremena da pobegne, dopuzala je do stena koje su vibrirale,izbegavajući da zid padne preko nje. U očajanju, snažno je prionula uz osnovu zida ipokrila glavu rukama. Zid se srušio uz tresak, a kamenje iz njega se rasulo na svestrane. Jauknula je kada je zid pao.

Tutnjava je utihnula. Vibracije su prestale. Uskoro je sve bilo mirno, osimlupanja Amandinog srca. Gušila se od prašine. Ne mogu da dišem, pomislila je,boreći se da očisti nozdrve i da udahne. Gomila stena pala je na sredinu crkve. Na njuje palo samo kamenje koje je bilo odmah iznad nje, dok je veće pratilo putanju zida i

palo podalje. I pored toga, osećala se slomljeno.Čula je povike i korake koji su se približavali; čula je kako sklanjaju kamenje.„Jesi li povredena?“, vikao je Derik.„Sve me boli“„Mogu da zamislim.“„Ali uspela sam da zaštitim glavu.“Viv i Derik su joj pomogli da ustane.„I sačuvala sam ovo.“ Trzajući se od bola, Amanda je pružila Viv praznu bocu s

koordinatama koje su bile odštampane na njoj.Nije mogla a da ne primeti da se Rej izdvojio. Nije se ni potrudio da im

pomogne da je izvuku. Ne možemo preživeti ako se grupa podeli, pomislila je. Alionda je primetila da Rej pokazuje ka tlu.

„Evo još boca s vodom!“, rekao je.Derik i Viv su se okrenuli.„Rušenje stena je razbilo neke od ovih lažnih greda.“Kao privučena magnetom, grupa je krenula u Rejovom pravcu. Boce su blistale

na suncu, a njihov sadržaj je mamio.„Ima dovoljno vode da obiđemo celu dolinu“, rekao je Rej. „Hej, Derik, je l’ ti

neće smetati ako podignem jednu bocu?“Derik ga je kratko posmatrao. „Samo napred.“„Hvala, šefe. Samo kad imam tvoju dozvolu.“Da, grupa se podelila, pomislila je Amanda. Podigla je jednu bocu, odvrnula

zatvarač i ispila je; divna tečnost je očistila prašinu iz njenih usta. Bila je tolikožednada je želela da je halapljivo ispije kao Rej, da je slije niz grlo, ali se plašila dabi joj mogla pripasti muka.

U međuvremenu, Rej je ispijao drugu bocu; i dalje je izgledao ljutito.Viv su krčala creva. „ Ako uskoro ne nađemo hranu...“„Uvek se žališ“, rekao joj je Rej. „U Iraku sam živeo na bubama.“„Lakše malo, čoveče“, rekao je Derik. „Svi smo gladni“„Šta god želite.“„Ovo je zabavnije nego što sam očekivao“, začuo se glas.Kada ga je začula, Amanda se zgrčila.Derik je mrgodno gledao u nebo.„Je li ovo deo igre? Nadaš se da ćemo se boriti jedni protiv drugih?“„Ovde je pronađeno zlato 1885. godine.“„Zlato?“„Hiljade rudara su naselile dolinu. Grad je praktično iznikao preko noći. Jedan

Englez, špekulant nekretninama, kupio je zemljište od rančera koji je shvatio da ćedolina biti preplavljena šta god da se desi; što onda ne bi prihvatio darežljivu ponudu

i pustio nekom drugom da se nosi s haosom koji je dolazio? Kako se ispostavilo,rančer je bio lukav.“

„Zlato?“ Rej se narugao. „Malopre si govorio o ledu!“„Englez koji je izgradio grad bio je zaluđen pričama o kralju Arturu. Kao što ste

već mogli pretpostaviti, grad je nazvao po mestu gde je sahranjen Artur u snu nalik nasmrt, čekajući da ga sudbina pozove. Ali nakon osam godina, iz doline je iscrpljenosve zlato. Većina rudara je otišla. To je bilo 1893. godine, kada se finansijskadepresija proširila Amerikom i postala poznata kao Panična kriza. Ljudi u gradiću suodlučili da ni u ostatku države nema mnogo mogućnosti za bolji posao, pa su ostali.Englez je bio primoran da ponovo proda dolinu rančeru, čiji je platni spisak održavaoposao u gradu. Ali to nije pomoglo Englezu. Pošto je računao da će privredni bumpotrajati duže, bio je finansijski iscrpljen, pa je, suočavajući se s propašću, odšetao uprvu mećavu te zime. Mesecima kasnije, ljudi koji su sekli blokove leda iz jezerapronašli su njegovo telo.“

„I dalje nam govoriš da imamo samo četrdeset sati, a sada nam ti trošiš vreme“,rekao je Rej. „Budi jasniji.“

„Mislim da je jasan“, rekla Amanda. „Daje nam putokaze za igru. Je li tako?“,upitala je glas. „Rekao si nam da smo u igri s preprekama i u lešinarskom lovu.“

„Ti mi postaješ omiljeni igrač.“„Čuvaj se sada“, rekao je Rej. „Ona sada ima prednost.“„Ipak, u pravu sam, zar ne?“ Amanda se obratila Gospodaru igre. „Na svakom

nivou, daješ nam problem koji treba da resimo i opasnost koju treba da izbegnemo.Onda nas nagradiš informacijama koje su nam potrebne da bismo pobedili u igri. Jesili na to mislio kada si pomenuo učenje kako da igramo igru dok smo zajedno?“

„Morate igrati da biste saznali pravila.“„Ali kako da pobedimo?“, povikao je Rej.„Zašto nam to ne bi rekla Amanda?“, upitao je glas.Ona je protrljala ruku pokrivenu modricama.„Amanda, jesi li uspela da shvatiš?“„Reči na oltaru.“„Da?“„Grobnica svetskih želja.“„Da?“ Gospodar igre je zvučao neobuzdano.„Ovde ništa nije slučajno. To je drugi trag.“„Ali šta to znači?“„Grobnica? Zvuči kao grob“, rekao je Derik.

6.

POLICAJCI SU TRČALI UZ STEPENICE.„Imate li pojma kolika je ovo zgrada?“, upitao je administrator biblioteke.

„Trebaće vam sati da je pretražite.“„Ne mogu toliko da čekam“, rekao je Belindžer.„Je li ta žena opasna? Nije terorista, zar ne? Ne mislite valjda da ima eksploziv

ili oružje?“„Nemam pojma da li je naoružana.“ Belindžer je razmišljao o svemu što se

dogodilo. „Ali, da, jeste opasna.“Policijsko pojačanje je protrčalo kroz veliko predvorje i otišlo uz stepenice.Ortega je požurio ka Belindžeru. „Ni traga od nje.“„Možda je napustila zgradu pre dolaska policije“, rekao je Belindžer. „Ili se

krije na trećem spratu. To bi objasnilo zašto je niko nije video da trči niz stepenice.“Uz njih je ponovo bio čuvar iz čitaonice. „Do đavola, ni ja je nisam video.“„Ali bila je baš na ulazu u čitaonicu“, uporno je tvrdio Belindžer.„Mora da sam joj bio okrenut leđima. Kada ste skočili i potrčali od stola, bili

ste jedina osoba koju sam primetio. Napravili ste pravu zbrku. Mogla se jednostavnoiskrasti.“

„Ali zašto bi se otkrila, a onda potrčala?“„Dobro pitanje“, rekao je Ortega.„Možda je želela da je pratim. Ali ako je tako, zašto se krije? Zašto mi nije

ostala u vidokrugu, kako bih mogao da je sledim?“

„Još bolja pitanja.“„Nešto te muči?“, upitao je Belindžer.„Još uvek ne znam. Još čekam odgovore iz drugog dela istrage“„Iz drugog dela?“„O tome ćemo kasnije porazgovarati.“Zbunjen odgovorom, Belindžer je pogledao na sat. Bilo je skoro četiri po

podne. Vreme, mislio je. Uzeo je mobilni telefon i pozvao Službu informacija.„Koga zoveš?“, upitao je Ortega.U isto vreme, snimljeni glas je upitao Belindžera koji grad želi da pozove.

Odmaknuo se od buke koju su stvarali užurbani policajci.„Atlantu.“„Koji broj?“, upitao je glas.

7.

UNIVERZITET OGLTORP“, javila se sekretarica.„Želeo bih da razgovaram s nekim s Katedre za istoriju“, rekao je Belindžer u

slušalicu.Dok je čekao, srce mu je sve jače lupalo.„Katedra za istoriju.“Belindžer se setio da je lažni profesor pomenuo nešto o udruženju ljubitelja

vremenskih kapsula na Univerzitetu Ogltorp. Molio se da to nije laž. „Ne znam da lisam usmeren na pravo mesto. Da li tamo neko zna bilo šta o vremenskim kapsulama?“Upravo je to bio pokazatelj koliko se drastično njegov svet promenio, jer je osetio danjegovo pitanje ima pravo značenje.

„Povezaću vas.“Belindžeru se ruka znojila.„Međunarodno društvo za vremenske kapsule“, javio se muški glas. „Ja sam

profesor Donovan.“„Pokušavam da dobijem informaciju o predmetu o kojem imate dosije.“ Da bi

izbegao buku koja je vladala u biblioteci, Belindžer je izašao. U istom trenutku, bukasa Pete avenije naterala ga je da pritisne slušalicu na uvo. „Njeno ime me podseća naGrobnicu civilizacije.“

„Koja se, naravno, nalazi ovde, na Ogltorpu“, oduševljeno je odgovorio glas.„Samo trenutak. Ja zovem s Menhetna, a saobraćajna buka je velika.“ Belindžer

se vratio u predvorje biblioteke. „Jeste li ikada čuli za Grobnicu svetskih želja?“„Naravno.“„Jeste?“„Verovatno je u pitanju legenda. Ali ako pretpostavimo da je stvarna, nalazila bi

se na listi najtraženijih vremenskih kapsula.“„Ispričajte mi sve o tome.“„Bojim se da će nam to oduzeti mnogo vremena. Grobnica predstavlja misteriju,

ali ima mnogo istorijskog konteksta. Proveriću dosije. Ako me pozovete sutra...“„Nemam vremena! Moram danas to da otkrijem!“„Gospodine, ja se upravo spremam da krenem iz kancelarije na sastanak. Ovo

će morati da sačeka do... Rekli ste da zovete s Menhetna? Možda ćete moći daotkrijete danas. Osoba koja najviše zna o Grobnici svetskih želja predavač je naUniverzitetu u Njujorku.“

8.

JUŽNI VAŠINGTONSKI TRG. Senke univerzitetske zgrade bile su u suprotnosti sa

sunčevom svetlosti na travi i arkadama u parku. Osetivši ubrzan nalet vremena,Belindžer je izašao iz lifta na sedmom spratu i pojurio hodnikom, sve dok nije došaodo vrata na kojima je bila pločica sa tekstom: PROF. GREJAM, KATEDRA ZAISTORIJU.

Iza vrata se čula pucnjava iz pištolja. Kada je pokucao, niko mu nije odgovorio.Ubrzano je disao; ponovo je pokucao, a ovoga puta je iz daljine ženski glas rekao:„Uđite.“

Otvarajući vrata, Belindžer je jasnije čuo pucnje iz pištolja. Ugledao je ženušezdesetih godina; bila je niska, kratke sede kose i uzanog izboranog lica. Nosila jebledoplavu bluzu, na kojoj su dva gornja dugmeta bila otkopčana. Sedela je za svojimstolom, a pažnju joj je privlačio monitor računara. Pucnji su dopirali iz zvučnikanjenog računara.

„Profesorka Grejam?“Nije odgovarala.„Ja sam Frenk Belindžer.“Klimnula je glavom, ali nije znao da li je to bio njen odgovor na njegovo ime ili

je klimnula ka monitoru. Za njene godine, upravljala je mišom i tastaturomzadivljujućom brzinom. Pucnji su se ubrzano ponavljali.

„Telefonirao sam pre pola sata“, nastavio je Belindžer.I dalje je pritiskala tastere.„Ono o čemu moram da porazgovaram sa Vama veoma je važno.“Pucnji su odjednom prestali.„Sranje“, rekla je profesorka Grejam. Tresnula je miša o sto i namrštila se.

„Slomio se. Ovo je drugi miš kojeg sam uništila ove nedelje. Zašto ih ne prave maločvršće? Koliko snage imam u ovim starim prstima?“ Pokazala je svoje prsteBelindžeru. Bili su koščati, s opuštenom kožom i čvornovati od artritisa. „Rekli ste daste policajac?“

„Bio sam. U Nju Džersiju.“„Jeste li nekada igrali video-igrice?“Belindžer je očajnički želeo da dođe do potrebnih informacija, ali ga je

detektivsko iskustvo upozoravalo da uspostavi odnos i da ne požuruje osobu s kojomrazgovara. Morao se potruditi da izgleda smireno. „Nikada me nisu privlačile.“

„Zato što mislite da su glupe?“Belindžer je slegao ramenima.„Imala sam istu predrasudu“, rekla je profesorka Grejam, „sve dok me, pre

nekoliko godina, jedan od mojih studenata nije učinio vatrenim poklonikom. Ponekadsu studenti pametniji od svojih profesora. Taj student mi je promenio život. Zaboravitesadržaj video-igrica, od kojih su mnoge zaista glupe. Usredsredite se na svoje veštinekoje su potrebne da pobedite. Ove igrice razvijaju naše reflekse. Podučavaju naš

mozak da radi brže i da usavršava paralelno razmišljanje. Neki ljudi tvrde da je radna više stvari u isto vreme loš, ali ako mogu da u isto vreme naučim da radim mnogostvari i da ih pri tome dobro uradim, kolika je šteta?“

„Ono dvoje dece koje je upucalo studente u srednjoj školi Kolambajn uKoloradu bilo je ovisno o nasilnim video-igricama.“

„Baš kao i mnoga druga deca. Ali od miliona njih...“„Miliona?“„Video-industrija zaradi više novca nego filmska industrija. Polovina

stanovništva ove zemlje su igrači. Od miliona dece koja vole nasilne video-igrice,samo nekolicina ode u provod. Očigledno da ih drugi faktori pretvaraju u ubice. Biliste policajac u Nju Džersiju? Gde?“

„U Ozberi parku.“„Nekada sam se tamo takmičila u umetničkom klizanju, kada sam bila dete.“

Činilo se da sedokosa žena gleda u nešto što se nalazilo iznad Belindžerove glave.„Davno je to bilo.“ Njen pogled je bio usmeren na njega. „U svakom slučaju, pošto stebili u snagama reda, iznenađena sam da ne igrate video-igrice. Ova koju sam upravoigrala zove se Uništenje 3. U pitanju je jedna od verzija o kojoj su bile ovisne ubiceiz škole Kolambajn. Reč je o vrsti igre u kojoj igrač ‘lično puca’. U osnovi, igrač uigri vidi sve iz pozadine puške. Ja sam svemirski marinac na Marsu u bazi kojom supreovladali demoni. Kada se pojavi opasnost, ja je razorim. Često iskaču i veoma subrzi. Osećam se kao zarobljena u lavirintu. Plafoni se ruše. Nikada ne znam kakviužasi čekaju iza zaključanih vrata.“

Belindžer nije mogao a da ne pomisli na hotel Paragon.Profesorka Grejem je razmišljala. „Čula sam da policajci igraju ovakvu vrstu

igara kao način za održavanje svojih refleksa kada nisu u streljani i da ih često igrajukako bi se pripremili pre nego što krenu u raciju.“

Belindžer je sigurno pokazao svoje nestrpljenje.„Oprostite. Moje oduševljenje često iznese sve najbolje iz mene. U telefonskom

razgovoru ste rekli da Vam je profesor Donovan rekao da bih Vam mogla pomoći.Moja uža specijalnost su američke granice, ali sam fascinirana vremenskim kapsulamaskoro kao i on. Šta želite da znate?“

Belindžer je bio svestan koliko mu je srce brzo lupalo dok joj je pričao šta sedogodilo tokom predavanja u 19. ulici s kućama u redovima.

„Istorijski klub Menhetn“, rekla je kada je završio priču. „Nikada nisam čula zanjih.“

„Zato što ne postoji.“„U kafi je bila droga?“„Tako je. Kada sam došao sebi, prijateljica mi je nestala.“„Vaša leva podlaktica. Šta je s njom? Neprekidno je masirate.“

Belindžer je spustio pogled. Nagon je bio refleksan. „Dok sam bio u nesvesti,neko mi je ubrizgao sedativ. Mesto gde je igla probila kožu crveno je i natečeno.“

„Čini se da je inficirano. Trebalo je da posetite doktora.“„Nemam vremena.“ Belindžer se nagnuo napred. „Profesor Donovan kaže da

znate mnogo o nečemu što se zove Grobnica svetskih želja.“Izgledala je iznenađeno. „Gde ste, pobogu, čuli za to?“„Ko god da je kidnapovao moju prijatlejicu, ostavio mi je te reči kao neku vrstu

putokaza. Mislim da je u pitanju deo igre, veoma smrtonosne.“ Belindžer nije mogao,a da ne pogleda u računar.

„Grobnica svetskih želja.“ Profesorka Grejam je klimnula glavom. „Opčinjenasam njome godinama. Trećeg januara 1900. godine, muškarac po imenu Donald Rajkdoteturao se do mesta po imenu Kotonvud, u blizini planinskog lanca Vind River ucentralnom Vajomingu. Bio je deliričan. Ne samo da je napolju temperatura bila ispodnule, nego je i sneg padao nekoliko dana. Odveli su ga kod lokalnog lekara, koji jedijagnostikovao da su mu nos, uši, prsti na nogama i prsti na ruci promrzli i morao jeda ih amputira pre nego što mu se telom proširi gangrena. U nekoliko lucidnih periodakroz koje je prošao, Rajk je ispričao neverovatnu priču o tome kako je putovao peškeod mesta po imenu Avalon. Gradić koji se nalazio u dolini ispod planinskog lancaVind River nekada je bio rudarsko naselje. Ali kada se rudnik ugasio, u Avalon sustigla teška vremena. Nalazio se oko stotinu šezdeset kilometara od Kotonvuda; Rajkje tvrdio da je krenuo noć uoči Nove godine; putovao je po najgorem vremenu kakvose godinama ne pamti.“

Belindžer je napeto slušao.„Rajk nije pričao potpuno povezano“, nastavila je profesorka Grejam, „ali lekar

je mogao da sazna da je bio sveštenik u Avalonu, a da svrha njegovog očajničkogputovanja nije bila da sakupi pomoć za gradić. Nije tražio ni lekove da se izbore saepidemijom, niti je tražio hranu za izgladnelo stanovništvo. Ne, Rajkov motiv bio jeda pobegne.“

Belindžer se ispravio. „Od čega da pobegne?“„Rajk je neprekidno govorio o novom veku. Setite se datuma koji sam Vam

rekla. Treći januar, 1900. godine. Tri dana pre toga, devetnaesti vek je kliznuo kadvadesetom. Užasavao ga je početak novog veka. Neprekidno je brbljao o tome kakoje kukavica, kako je trebalo da ostane i pomogne, kako je osudio svoju dušu napropast time što se predao svome strahu i pobegao.“

Belindžer je osetio nervozno stezanje u stomaku.„Ali šta ga je, pobogu, toliko prepalo đa je napustio svoju pastvu i prešao sto

šezdeset kilometara, po smrtonosnoj zimi?“„Grobnica svetskih želja.“

9.

BELINDŽEROVI PRSTI STEZALI SU NASLONE ZA RUKE stolice na kojoj je sedeo.Amanda, pomislio je. Moram te pronaći. „Moja knjiga, Američki Zapad i krajdevetnaestog veka, ima poglavlje posvećeno histeriji koja je vladala na prelazuizmeđu dva veka.“ Profesorka Grejam je otišla do police s knjigama, izvadila tomknjige i prelistavala je dok nije pronašla deo koji je želela. „Pogledajte zarezanimaterijal. Rajkov je. Odeća mu je bila puna rukom ispisanih stranica.“

Belindžer je pročitao tekst koji mu je pokazala.

31. decembar 1899.Godina juri ka kraju. Baš kao i vek. Bojim se da gubim razum. Pod time ne

podrazumevam da ‘gubim osećaj za realnost’. Savršeno dobro znam šta se dešava. Alisam bespomoćan da sprečim ono što će doći na kraju. Svakog dana imam sve manjeumne snage da se suprotstavim.

Ovog, poslednjeg dana trebalo bi da je napolju sumrak, ali vidi se samo tamazastrašujuće mećave. Kovitlaci škriputavog snega su identični mojoj zbunjenosti.Molim se da mi ispisivanje ovih strana podari jasnovidost. Ako ne bude tako i akosvet na neki nemoguć način preživi još stotinu godina, onaj ko bude našao ovo uGrobnici, možda će razumeti ono što ja ne mogu.

Belindžer je spustio knjigu.„Zvuči kao da je bio lud.“„Lekar je pronašao na desetine naškrabanih stranica u Rajkovoj odeći. Ono što

ste pročitali na početku je rukopisa.“Belindžer je pokazao poslednju rečenicu.„Rajk pominje Grobnicu.“„Ali ne i njeno puno ime. Ono se javlja kasnije u rukopisu.“„O čemu se radi ovde... ‘ako svet na neki nemoguć način preživi još stotinu

godina’ ?“Profesorka je raširila svoje ostarele ruke.„Apokaliptična strahovanja često su deo histerije koja se javlja na kraju veka.“„Znači, u odumirućem gradiću u dolini, u pustari, ovaj sveštenik je dopustio da

mu mašta nadvlada razum. Ali zašto je pobegao? Rajk sigurno nije mislio da možeizbeći kraj sveta tako što će pobeći na drugo mesto?“

„Tokom svojih istraživanja ponekad naiđem na apokaliptična strahovanja u vezisa određenim mestima: poplava koja će uništiti određenu oblast ili brdo kada sedogodi drugi dolazak“, rekla je profesorka Grejam. „Ali mislim da se Rajk nije

plašio da će svetu doći kraj. Kako se rukopis nastavlja, postajalo je jasnije da sestvarno plašio Grobnice svetskih želja - i jedne osobe. U stvari, drugog sveštenika.Muškarca po imenu Oven Pentekost.“

„Pentekost?“„U Bibliji, kada se Sveti duh spustio na Hristove apostole, oni su imali vizije.

Ovo transcedentno iskustvo je nazvano Duhovi{6}.“„Dobro ime za sveštenika. Isuviše dobro da bi bilo i tačno, kladim se. Zvuči mi

kao da ga je sam izmislio.“„Rajkov rukopis opisuje kako je prečasni Oven Pentekost, koji je bio visok i

izuzetno mršav, odeven u crno, duge kose i sa bradom s kojom je izgledao kaoAbraham Linkoln, došao u Avalon devet meseci ranije, u aprilu. Vladala je strahovitasuša. Vetrovi su izazivali peščane oluje. Činilo se kao da se Pentekost materijalizovaoiz jednog od peščanih oblaka. Prvi ga je primetio muškarac koji je tražio kravu koja jepobegla iz štale, a prve reči koje je Pentekost izgovorio bile su ‘Približava se krajveka’.“

„Zvuči kao da se obučavao za glumca“, rekao je Belindžer.„Ili je bio lud. Kada je došao u Avalon, prvo je prošao glavnom ulicom i popeo

se na brdo, do crkve. Rajk nije bio tamo. Brinuo se o bolesnom detetu. Sledeći koji susreli Pentekosta bili su muškarac i žena koji su vodili prodavnicu i nadgledaliodržavanje crkve. Zatekli su Pentekosta kako se moli ispred oltara. Nosio je sa sobomvreću koja se uvijala.“

„ Uvijala se?“„U narednom delu rukopisa saznajemo zašto se uvijala. Narednih nedelja i

meseci, Rajk je razgovarao sa svima koji su bili u kontaktu s Pentekostom. Ukratkosažima razgovore. Kada je par u crkvi upitao Pentekosta mogu li mu pomoći,pridošlica im je objasnio da je prešao dug put. Mogao je da koristi hranu i vodu. ali jepre toga morao da sazna da li je neko u gradu bolestan. Rekli su mu da je bolestandečak i da ima oštre bolove s donje, desne strane stomaka. Dečak je imao temperaturui povraćao je.“

„Zvuči kao zapaljenje slepog creva“, rekao je Belindžer.„Tako je. U to vreme, zapaljenje slepog creva se obično završavalo smrću.

Nekoliko lekara opšte prakse je imalo hirurška znanja da ukloni oboleli organ. Čak ida je lekar znao kako da izvede operaciju, na ovoj ivici sveta bilo je teško pronaćianestetik u obliku etra. Operacija bez anestetika mogla bi ubiti pacijenta usled šokaizazvanog bolom. U Avalonu nije bilo nimalo etra.

Kada je Pentekost došao kod bolesnog dečaka, zatekao je Rajka kako se moli sadečakovim ocem. Pošto je lekar iz Avalona otišao godinu dana pre toga, Rajk je bioneka vrsta muške medicinske sestre, zbog medicinskog znanja koje je stekao tokomgodina kada je pomagao bolesnim članovima svoje crkve. Ali, zapaljenje slepog

creva bilo je izvan Rajkovih mogućnosti. U osnovi, Rajk i dečakov otac su samomogli da posmatraju dolazak smrti. Pentekost je upitao da li se u blizini nalazi šuma.U planinama, odgovorio mu je Rajk, ali kako će to pomoći dečaku? Da li je postojalaneka bliža šuma? Da, pored jezera se nalazio jasikov šumarak. Rajk, koji sezainteresovao za pridošlicu, pridružio se Pentekostu na putu do jasikovog šumarka; alitamo mu je Pentekost rekao da sačeka i sam je ušao u šumarak. Malo kasnije,Pentekost se vratio s biljkama koje je ubrao. U dečakovom domu je napravio čaj odbiljaka i podstakao dečaka da ga popije. Dečak je pao u obamrlost. Pentekost ga jetada operisao.“

„Operisao?“„Ne samo da ga je operisao“, rekla je profesorka Grejam, „nego je dečak

preživeo. Pentekost je tada zatražio dozvolu od Rajka da obavlja crkvenu službu ijavno se zahvali Gospodu što je spasao dečaka. Tokom svoje službe, otvorio je vrećui prosuo njen sadržaj na pod. Pitali ste šta se u njoj nalazilo. Zmije. Ljudi su vrištali ipočeli da beže ka izlazu, a Pentekost je smrskao glavu svakoj zmiji a da ga pri tomenijedna nije ujela. Rekao je okupljenima da moraju biti oprezni i smrskati zlu glavuonako kako je on smrskao zmijama.“

„Momak je imao osećaj za dramu“, rekao je Belindžer. „Biljke koje je našao.Veoma je zgodno da je sve sastojke koji su mu trebali našao u šumarku a da niko druginije znao za njih. Mislite li da je već imao sedativ sakriven u odeći i da ga je sipao učaj kada niko nije gledao?“

„Kao bivši policajac, vidite manipulaciju s razdaljine od više od jednog veka,ali u to vreme, u izolovanoj planinskoj dolini, bilo bi teško odupreti se čaroliji koju jePentekost tkao. Ne mogu da objasnim operaciju. Možda je rizikovao i dogodilo se daje uspeo ili je možda bio medicinski obučen.“

Belindžer je osećao kako se sekunde ubrzavaju. Amanda, neprekidno je mislio.„Pričajte mi o Grobnici svetskih želja.“

„Nismo sigurni šta je to, ali nam zvuči kao vremenska kapsula. Naravno, tajtermin nije postojao sve do Svetskog sajma održanog u Njujorku 1939. godine, ali jekoncept isti. Pentekost je svakog dana naglašavao da dolazi novi vek. Upozoravao jeda će njihove duše uskoro biti iskušane, da dolazi apokalipsa. Kako se bližila jesen,terao je sve stanovnike da sakupe fizičke stvari do kojih im je najviše stalo. Udecembru im je naredio da sve te predmete stave u Grobnicu svetskih želja. „Taština.Sve je taština“, govorio im je. „Kada dođe novi vek, materijalne stvari više neće bitivažne.“

„Kako je izgledala Grobnica?“„Niko ne zna.“Belindžer nije mogao da prikrije svoje razočaranje.„Šta?“

„Rajk je brzo pisao. Skakao je s teme na temu, pokušavajući da navede što jemoguće više informacija u malo vremena koliko mu je preostalo pre nego što je ponoćstigla - ponoć onoga što se činilo kao poslednji dan sveta. Pasus koji ste pročitaliukazuje da je planirao da te stranice stavi u Grobnicu. Ali ga je onda izdala hrabrost,pobegao je, ispunivši svoju odeću nedovršenim stranicama.“

„U redu, u rukopisu nema opisa Grobnice“, rekao je Belindžer. „Ali Rajk jemogao reći lekaru šta je u pitanju.“

„Rajk nikada više nije povratio punu svest. Povrede koje je zadobio inficiralesu se i infekcija ga je u potpunosti obuzela. Pao je u komu i umro narednog dana.“

„Grobnica bi trebalo da sadrži sve vredne predmete koji su postojali u gradu,pa mora biti velika“, rekao je Belindžer. „Zar je niko nije kasnije pronašao? Ljudi izKotonvuda su sigurno bili zainteresovani. Sigurno su, kada je došlo proleće i sneg seotopio, otišli u Avalon da saznaju šta se tamo dogodilo “

„I jesu.“„Onda...?“„Nikada nisu pronašli ništa što bi, po njihovom mišljenju, bila Grobnica.“„Ali ljudi iz Avalona su im mogli pokazati gde se nalazi Grobnica. S obzirom na

ime, verovatno je sve bilo zakopano na groblju.“„Grupa koja je iz Kotonvuda došla da istražuje zatekla je napušten grad. Kuće

su bile prazne. Nije bilo ni traga od nasilja, niti da je neko na prepad napaostanovništvo. Na stolovima nije bilo napola pojedenih obroka. Na podovima nije bilopredmeta koji su mogli ispasti u iznenadnom naletu straha. Baš suprotno, sve je biločisto i uredno. Kreveti su bili uređeni. Odeća uredno okačena. U sobama je bilo stvarikoje su nedostajale, na mestima gde je nameštaj bio pomeran ili na mestima s kojih suodnete slike i vaze. Čak nije bilo ni sitnih kućnih životinja. Što se tiče većih kućnihživotinja - svinja, ovaca, krava i konja - njih su pronašli mrtve na pašnjaku, uginule iliod hladnoće ili od gladi.“

„Nema nikakvog... Koliko je ljudi živelo u Avalonu?“„Preko dve stotine.“„Ali toliko ljudi ne može nestati tek tako, bez traga. Mora da su otišli u drugi

grad.“„Nema zapisa o tome“, rekla je profesorka Grejam. „Kako se priča o ovoj

misteriji širila, neko iz Avalona ko je spakovao svoje stvari usred zime i otišao udrugi grad, objasnio bi šta se desilo. Od dve stotine ljudi neko bi progovorio.“

„Kuda su onda otišli? Toliki ljudi, pobogu.“„Neki religiozni zeloti iz okolnih gradova počeli su da veruju da se u Avalonu

zaista dogodio drugi dolazak i da su svi odatle uzneti na nebo.“„Ali to je izopačeno! Isuse!“Profesorka se nasmejala. „Vidite kako je lako prebaciti se u religioznu tematiku

kada se dogodi nešto naizgled nemoguće.“Belindžer je utučeno zurio u pod.„Ovo mi nije pomoglo. Ne znam nimalo više nego u trenutku kada sam započeo

potragu.“ Glas mu se stegao. „Ne znam kako da pronađem Amandu.“

10.

BELINDŽER JE ČUO kako mu se iza leđa otvaraju vrata lifta. Okrenuo se premavratima iz kojih su se začuli glasni, teški koraci muškarca.

Ortega je stao na prag.„Počeo sam da mislim da sam u pogrešnoj zgradi.“ Nije izgledao srećno.Belindžer ga je predstavio profesorki Grejam.„Razgovarali smo o Grobnici svetskih želja, ali o njoj nema mnogo pouzdanih

informacija. Jesi li pronašao Karen Bejli?“„Nisam.“Još jedno razočaranje. Belindžer je imao osećaj da su mu ramena sve teža.„Šta je s kutijom u kojoj se nalazila igra? Jesi poslao patrolu u onu uličicu?“„O tome možemo kasnije.“„Vidi, shvatam tvoje odbijanje da o tome razgovaraš pred trećom osobom, ali

profesorka Grejam se naročito interesuje za tu temu. Mogla bi da nam pomogne.“„Ti se i dalje ponašaš kao da si glavni u ovom slučaju?“, upitao je Ortega.Vazduh u prostoriji je postao teži.„Ponašam se kao neko ko je uplašen“, odgovorio je Belindžer. „Je li kutija s

igrom i dalje na tavanu?“Ortega je oklevao, a onda posegao u džep svog sakoa. Uklonio je plastičnu

vrećicu u kojoj se nalazila igra. „Lešinar. Ime mi i dalje ne zvuči poznato.“Belindžer je uzeo kutiju. Ispod naziva igre ugledao je sliku peščanog sata. Pesak

u gornjem delu sata bio je bele boje. Dok je propadao kroz prolaz, postajao jeskerletno crven, kao krv.

„Mogu li da pogledam?“, upitala je profesorka Grejam. Na licu su joj se videlitragovi umora.

Belindžer joj je dodao kutiju s igrom. Pogledala je poklopac i otvorila kutiju.„Ovogodišnje izdanje. A ja čitam sve blogove o igricama na internetu. Za ovu nikadanisam čula.“

„Čitate sve blogove o igricama?“, iznenađeno je upitao Ortega.„Ljudi misle da su video-igrice napravljene za tinejdžere. Ali prosečne godine

igrača su tridesete, a mnogi ljudi mojih godina pravi su zaljubljenici u video-igrice.“Podigla je uvis čvornovate prste. „Zapanjili biste se kako video-igrice održavaju

bistar um i sprečavaju artritis.“„Čak i da je tako“, rekao je Ortega.„Profesorka istorije koja igra video-igrice, od kojih su neke i nasilne?“

Sedokosa žena je naterala sebe da se osmehne. „Pretpostavljam da bih mogla da igramigricu istraživanja svemira koja se zove Izmaglica, koja više nije popularna, ili igricuu kojoj bih imala svoju ulogu, kao što je Anarhija onlajn, u kojoj igram lik uizmenjenoj stvarnosti. Ali iskreno da vam kažem, one su isuviše spore za mene. One soružjem i vozilima - to su one od kojih mi prostruji krv, a u ovom dobu moga života,to nije mala stvar. Verujte mi, upoznata sam sa svim igricama, a ova nikada nijeprivukla publicitet, što me iznenađuje, imajući u vidu da je pakovanje prvoklasno.Znam da koristite ovu plastičnu kesu jer brinete zbog otisaka prstiju, ali ako postojinačin da se to učini bezbedno, volela bih da izvadim disk i da zaigram igricu.“

„I ja bih to voleo“, rekao je Belindžer. „Ali kada smo pronašli kutiju u kući ukojoj je lažni profesor držao predavanje, ovaj disk se nije nalazio u njoj.“

„Ovo ste pronašli tamo gde ste slušali predavanje?“, profesorka Grejam jevirila kroz plastičnu vrećicu i čitala tekst na pozadini kutije. „Lešinar je najslikovitijaakciona igra koja je do sada napravljena. Ima zapanjujuće realne prikaze koji vamomogućavaju da se poistovetite s likovima zarobljenim u tajanstvenoj sredini idokazuje da otvoren prostor može biti podjednako opasan kao i bilo koja ukleta kuća.Likovi se nalaze u trci skrivanja i traženja, u kojoj se suočavaju s preprekama ilešinarskim lovom; koriste uređaje visoke tehnologije da bi u sadašnjosti otvoriliporuku koja će im otvoriti put za budućnost i kako bi razumeli prošlost.“

Belindžer je osetio hladnoću.„Deo toga je bio u pozivnici koju smo Amanda i ja dobili za predavanje. To mi

je privuklo pažnju i nateralo me da odem tamo.“„Cilj je pronaći vremensku kapsulu koja je izgubljena već stotinu godina“,

nastavila je da čita profesorka Grejam. „U tom procesu, i igrač i likovi otkrivaju da jevreme jedini pravi lešinar, koje isisava naše živote, čak i kada mi i likovi provedemonezamenljivih četrdeset sati igrajući ovu igru.“

Profesorka je spustila kutiju i posmatrala ih. Tamni kolutovi ispod njenih očijunaterali su Belindžera da se zamisli nad tim da profesorka nije bolesna. Ali pre negošto je stigao da je to upita, Ortega je postavio pitanje. „Je li ovo tipičan opis koji senalazi na kutijama za video-igrice?“

„Nikako. Obično se govori o akciji od koje će prostrujati krv, spektakularnojgrafici i borbama s paklom. Efekti su naglašeniji od sadržaja. Ovo je toliko detaljnoda zvuči kao da je stvarno. ‘Vreme je pravi lešinar koji isisava naše živote?’ Pomislilibiste da je Kjerkegor ovo napisao u jednoj od svojih najcrnjih noći.“

„Na šta se odnosi pomenutih ‘četrdeset sati’?“, upitao je Ortega.„To je vreme koje je potrebno da bi se svaka video-igrica mogla odigrati“,

odgovorila je profesorka Grejam.Belindžer je protrljao ruku.„Treba li mi toliko vremena da pronađem Amandu?“ Obespokojeno je pogledao

na sat. „Prošlo je pet. Juče nešto posle ponoći probudio sam se u parku Ozberi. To jebilo pre više od četrdeset sati. Bože, pomozi mi, izgubio sam je.“

PETI NIVO

TVORČEV UM

1.

JE LI KO OD VAS ČUO ZA DOROTI L. SEJERS?“, upitao je Gospodar igre.Amanda je podesila svoj set, ubeđena da nije mogla dobro da čuje.„Za koga?“, upitala je Viv.Derik je, stojeći među ruševinama crkve, posmatrao blistavo nebo. Iz srušenih

zidina je izbijala vrelina. „Prvo želiš da saznaš možemo li da pretpostavimo šta jeGrobnica. Sada nas pitaš...“

„Amanda“, rekao je glas, „trebalo bi da znaš i ispričaš nam o gospođi Sejers.“„A što bi ona znala?“, pitao je Rej. „Već si nam rekao da ti je ona omiljena. Da

li joj daješ prednost tako što postavljaš pitanja na koja samo ona može da odgovori?“„Ja radim u knjižari“, odgovorila je Amanda. Odlučila je da se služi sadašnjim

vremenom jer je želela da ubedi samu sebe da ponovo može voditi normalan život.„Da, znam ko je Doroti L. Sejers.“

„Dokaži to“, rekao je glas.„Ona je britanska spisateljica detektivskih romana koja je stvorila lik

amaterskog detektiva po imenu lord Piter Vimsej. Najpoznatiji roman joj je,najverovatnije, Devet krojača, koji govori o zvonima u crkvenom tornju i telu koje jetamo pronađeno.“

„Još veće sranje.“ Rej je rukavom obrisao čelo. „Sat nam otkucava, trošimovreme, a mi blebećemo o spisateljici detektivskih romana.“

Zakrčala su mu creva; zvuk je bio toliko glasan da su svi primetili.„Pobogu, Rej“, rekao je glas. „Jesi li gladan?“Pocrvenivši u licu, Rej je smrknuto posmatrao ostale.„Pričajte s ovim tipom o čemu god hoćete. Trošite svoju snagu i svoje vreme.“Uzeo je prazne boce u kojima je stajala voda od Viv i Derika, a onda uneo

podatke o geografskoj širini i dužini u svoj GPS prijemnik. „Dok se vi pajtate, ja ćuotkriti kako da pobedim u ovoj igri i izvučem se odavde.“

Podigao je sa zemlje dve boce vode koje su virile iz srušenog zida. Kada ih jestavio u džepove, pojurio je niz brdo.

„U pravu je“, rekla je Viv. „Moramo da stignemo do narednog mesta kojepokazuju koordinate.“

Viv je otišla do kamenja i uzela dve boce. Derik je učinio isto. Kada se Amandasagla, otkrila je da je preostala samo jedna boca.

Potrčala je, besna, za ostalima. Crvena strelica na njenom GPS prijemnikupokazivala je ka uskom kraju jezera, pred kojim su se prostirale ruševine Avalona.Trudeći se da ne izgubi ravnotežu dok je trčala niz brdo, osetila je senku na svomlevom ramenu i pogledala je na zapad. Iznad planina su se skupljali oblaci.

„Dolazi oluja“, rekao je Derik. „U pitanju su sati.“

„Amanda“, obratio joj se Gospodar igre, „nisi pomenula da je Doroti L. Sejersprevela Danteov Pakao.“

„Hoćeš li ućutati?“, vikao je Rej.„Pokušavam da vam svima olakšam“, rekao je glas. „Pokušavam da vam

pomognem da razumete igru. Sejersova je napisala Tvorčev um.. Jesi li je pročitala,Amanda?“

„Nisam!“ Amanda je teško disala. Žureći da stigne u podnožje, jurila je zaDerikom, Viv i Rejom ka napuštenom gradu.

„Razočaran sam.“„Ne radim u velikoj knjižari, pobogu!“„Ali si magistrirala engleski jezik na Univerzitetu Kolumbija.“Viv se, trčeći, osvrnula i uputila Amandi pogled pun besa.„Nismo proučavali pisce detektivskih priča!“‘, povikala je Amanda.Glas je razočarano uzdahnuo.„Sejersova je bila odana anglikanka. Ali, zbunjivalo ju je protivrečje između

božjeg sveznanja i slobodne volje koju bi ljudi trebalo da imaju. Ako Bog sve zna, Onje svestan kada će svako od nas zgrešiti. Što znači da je naša budućnost zaključana najednom mestu i da nemamo slobodnu volju.“

„Umukni!“, vikao je Rej koji je skoro stigao u napušteni grad.„Zato je Sejersova napisala Tvorčev um“, objašnjavao je Gospodar igre.

„Shvatila je da je Bog poput pisca. Bog postavlja vreme i mesto priče. On stvaralikove i generalno zna šta će ko od njih učiniti. Ali, kao što će vam bilo koji pisacreći, likovi često uzmu život u svoje ruke i odbijaju da se uklope u priču. Oni postojeu piščevom umu, a opet su nezavisni. Skoro su poput metodičnih glumaca. ‘Mislim dabi ovo trebalo da uradim’, kaže jedan. ‘Moj lik će reći istinu u ovoj sceni.’ Drugi kaže‘Mislim da sam motivisaniji da odbijem unapređenje, nego da radim s nekim koga nevolim’. Sejersova je na osnovu ličnog iskustva shvatila da likovi u romanima imajuslobodnu volju. Na isti način, mislila je, ljudi imaju slobodnu volju. Radnja jepostavljena za nas, ali ponekad odlučimo da je ne sledimo. Ponekad iznenadimo čak iBoga. Tako zadobijamo spasenje, verovala je Sejersova. Pokazujući koliko smodovitljivi i iznenađujući Boga.“

Ispred njih, Rej se iznenada zaustavio, trudeći se da dođe do daha dok jeproučavao monitor na svom GPS prijemniku.

„To je to“, rekao je. „Koordinate.“Derik, Viv i Amanda su ga stigli. Dok mu je znoj curio niz neobrijanu bradu,

Derik je izvukao bocu vode iz džepa i počeo da pije.„Potrudi se da ti potraje što duže“, rekla je Viv.Nalazili su se u ostacima ulice. Iz prašine je rasla komoljika; na svakoj strani

ulice su se pružale prave linije srušenih zgrada.

Za razliku od crkve, koja je uglavnom bila sagrađena od kamena, ovde su kućebile sagrađene od drveta, zidovi i krovovi su im ležali u gomilama iz kojih jeprobijala trava. Grede su bile sive i rascepljene od starosti.

„Pogledajte oko sebe!“, naređivao je Rej. „Ovi prijemnici su precizni doudaljenosti od tri metra! Negde u blizini nalazi se nešto što bi trebalo da pronađemo!“

Rej je pretraživao ruševine s leve strane, dok se Derik sagnuo ispod komoljike,a Viv pretraživala ruševine s desne strane.

Od nepreglednosti neba Amanda se osećala patuljasto. Zurila je uvis, iako joj sevrtelo u glavi. „Hoćeš da nam kažeš da si bog?“

Derik je prestao da pretražuje i namrštio se.„Rekao sam ti da sam Gospodar igre“, rekao je glas.„Hoćeš da nam kažeš da smo mi likovi u tvom umu?“Viv je takođe prestala da radi i namrštila se.„Mi nismo u tvom umu!“, povikala je Amanda. U očaju, setila se Frenka koji joj

je rekao da su kriminalci skloniji tome da uznemiravaju svoje žrtve ako ih smatrajupredmetima, a ne ljudima. Po svaku cenu je morala naterati Gospodara igre da joj seobraća kao ličnosti, osobi, ljudskom biću.

Frenk. Od pomisli na njega je zadrhtala. Kroz nju je prošao bol, praćenobnovljenom pomisli da je Frenk mrtav. Znala je svim srcem da bi Frenk, da je živ,bio ovde i pomogao joj.

„Imam dvadeset i šest godina! Moja omiljena hrana su špagete i ćufte, iakougljeni hidrati goje! Volim filmove Breda Pita! Volim da gledam televizijski kanalHistori! Volim da se igram sa tatinim irskim seterom! Volim da trčim Prospekt parkom.Volim..“

„Prestani da trošiš dah!“, povikao je Rej. „Pomozi nam da nađemo šta je kopilesakrilo na ovim koordinatama!“

„Mogao sam da pomislim da će Betani potrčati“, objašnjavao je Gospodar igre.„I bilo je u redu, jer mi je bio potreban neko za primer. Stvar je u tome što je moglodrugačije da ispadne. Sada je mogla biti s vama. Iskreno, sve što je trebalo bilo je dame iznenadi“

„Kao da Bog želi da ga iznenadimo?“„Prokletstvo“, rekao je Rej, „pomozi nam u pretraživanju!“U ruševinama s desne strane, Viv je povikala:„Pronašla sam nešto!“„Šta?“ Derik je, spotičući se, dotrčao do nje.„Deo znaka.“„Da vidim.“ Rej je došao i zgrabio delić. Ispisana slova su bila nejasna: VNA

PROD „Ovo bi moglo da znači bilo šta.“„Glavna prodavnica“, bubnuo je Derik. „Kladim se da to znači. U prodavnici se

prodaje pomalo od svega, uključujući i hranu.“„Hranu?“ Rej je na trenutak izgledao optimistično. „Ali nakon svih godina, tamo

neće biti ničega.“„Boce s vodom su nedavno stavljene u crkvu. Možda je ovde tako i sa hranom.“Rej je pokazao prstom na Derika.„Ti bi trebalo da se pokažeš kao stručnjak za preživljavanje na otvorenom

prostoru. Zar ne možeš da nam pokažeš kako da pronađemo hranu kao što su orasi ilibobice? Pojeo bih bilo šta.“

„Traganje troši više energije od oraha ili bobica koje bi pronašao. Na kraju biostao gladan.“

„Da, mogao sam da pomislim da ćeš se izvući.“ Rej je cimnuo staru dasku itražio ispod nje. Zgrabio je još jednu dasku koja se u njegovim rukama slomila. Bacioje ono što je ostalo od daske. „Ovamo! Kopajte!“

Amanda mu se pridružila. Iverci su joj se zarivali u ruke.„Našao sam konzervu!“, povikao je Derik. Podigao ju je, pokazujući nalepnicu

na kojoj je pisalo BRESKVE.„Još jedna!“, trijumfalno je povikala Viv. Na konzervi koju je podigla pisalo je

KRUŠKE.Amanda i Rej su odvalili još nekoliko dasaka.„Gde su ostale?“ Rej je kopao po trulom, drvenom podu. „Nastavi da tražiš!

Gde su ostale?“Amanda je, izranavljenih prstiju, bacila još jednu dasku na ulicu.„Upotrebiću oštriji kamen da otvorim konzerve“, rekao je Derik.„Nećeš ništa uraditi dok ne pronađemo druge konzerve!" Rej je preturao po

ostacima.„Bojim se da nema drugih konzervi“, rekla je Amanda.Derik se okrenuo ka ulici. „Tamo sam šutnuo kamen.“ Požurio je ka kamenu.

„Tako je! Nije baš oštar, ali će poslužiti!“„Nećeš ništa otvarati“, naglasio je Rej, „dok ne smislimo kako će svako uspeti

da dobije svoj deo.“„Kao što si ti popio prvu bocu vode koju smo pronašli?“„To se više neće dogoditi.“Baš tako, pomislila je Amanda. Svi su uzeli dve boce vode, a meni ostavili

jednu.„Da znaš da se više neće dogoditi“, rekao je Derik. „Svako će uzeti po gutljaj

soka iz konzerve. Onda ćemo izbrojati koliko komada voća ima i podjednako ihpodeliti

„Kako god hoćeš. Sad kada si ti glavni, hajde da pronađemo još jedan kamen.“„Nisam ja glavni“, rekao je Derik. „Samo želim da sve bude fer.“

„Sigurno. Tako je. Naravno.“„Ovamo.“ Viv se nadala da može da promeni temu. Podigla je kamen koji je

ličio na klin. „Možemo ga iskoristiti da otvorimo rupu na vrhu.“Derik je stavio konzervu na dasku. Stavio je kamen u obliku klina na vrh i

spremao se da ravnim kamenom udari po njemu.„Stani.“ Rej je obrisao usta. „Tako ćeš prosuti sok. Ne želimo da se prospe ni

kap.“„Nemoguće je sprečiti prosipanje soka“, besno mu je odgovorio Derik.„Ne“, rekla je Viv. „Gumene rukavice koje sam uzela iz zgrade.“ Izvukla je

jednu žutu rukavicu iz džepa svog braon kombinezona. „Stavićemo konzervu urukavicu. Ako se sok prospe, ostaće u njoj.“

Viv je držala konzervu u rukavici, Derik je uzeo prvi kamen i po njemu udariodrugim.

Začuo se tup udarac. Poklopac na konzervi se ulubio, ali je i dalje ostaozatvoren.

„Udari jače“, rekao je Rej.„Ne želim da zgnječim voće.“„Udari“, rekao je Rej.Derik je udario toliko jako da je i sam zastenjao. Uz zvuk lomljenja metala, iz

probijenog otvora je potekao sok, ali je ostao u rukavici.„Popićemo sok“, rekao je Rej. „Kada ga više ne bude bilo, otvorićemo skroz

konzervu i izvadićemo voće.“„Stvarno ćemo to uraditi?“ Derik je pružio konzervu Viv.Drhteći, prinela je konzervu usnama i otpila gutljaj.Rej joj se približio i posmatrao je.„Kakav ima ukus?“„Toplo je.“ Viv je pružila konzervu Amandi.„Ali nije pokvareno?“„Slađe je nego što ja volim, ali je u redu.“„Isuse, zato se nisi bunio što sam dao Viv da pije prva?“ Derik je od

zaprepašćenja odmahnuo glavom. „Hteo si da vidiš da li će joj pozliti?“Od pomisli da je sok možda pokvaren, Amanda je oklevala da pije. Polako je

prinela konzervu usnama. Gusta, slatka, topla tečnost bila je nešto najukusnije.Sada je Derik uzeo konzervu.„Ne“, rekao je Rej. „Ja sam sledeći.“„Misliš?“ Derik je zurio u Reja.„Pusti ga“, rekla je Viv. „Možda će se smiriti.“Dok je Rej primicao konzervu usnama, Derik ga je pažljivo posmatrao. Rejova

Adamova jabučica se pomerala.

„Dosta je“, rekao je Derik.Činilo se da sunce jače greje. Rej je spustio konzervu. „Nisam hteo da pijem

nakon što ti staviš svoja usta na konzervu, šefe.“Derik je zaurlao. Skočio je na noge, zamagljenog pogleda, zamahnuo kamenom.Rej nije očekivao napad. Zateturavši se unazad, jauknuo je kada ga je kamen,

koji je trebalo da ga udari u glavu, udario u rame. Urlajući, Derik je ponovo napao.Rej je podigao ruku da se zaštiti, ječeći od udarca u rame.

„Prekinite!“, vikala je Viv.Derik je ponovo zamahnuo i skoro udario Reja u vilicu.„Nemoj!“, vrištala je Viv.Rej je izgubio ravnotežu i pao u prašinu. Dok je stajao iznad njega, Derik je

zamahnuo, želeći da ga kamenom udari u glavu.„Nemoj!“, jauknula je Viv.Rej je udario Derika po nogama. Dok je Derik padao, Rej se brzo bacio u

njegovom pravcu. Derik je bacio kamen, udarivši Reja u grudi, ali Rej je već unarednom trenutku bio na Deriku i udarao mu glavom o tlo.

Amanda nije mogla da se pokrene. Znala je da ono što je trajalo samo nekolikosekundi ličilo na večnost. Odjednom, činilo se da je oslobođena snažna opruga koja juje naterala da se pokrene. Potrčala je i zgrabila Reja s leđa, pokušavajući da ga skines Derika. Osetila je miris znoja. Rejov dah je bio kiseo od teškog disanja.

„Prestanite“, rekla je.Viv se pridružila Amandi i borila se da skloni Reja s Derikovog vrata. Amanda

je mahnito udarala Reja po ramenima. Deriku je jezik ispao iz usta. Lice mu jedobijalo plavu boju.

„Ubićeš ga!“, vrištala je Viv.Rej je popustio stisak.Hvala bogu, pomislila je Amanda.Rej je sklonio ruke s Derikovog vrata.„Tako je!“, rekla je Amanda. „Pusti ga!“Rej se sklonio.„Tako je!“, rekla je Viv.Amandine lađe kao da su ponovo počele da tonu kada je videla Reja kako

podiže kamen kojim ga je Derik udario u grudi.„Stani!“Amanda ga je ponovo zgrabila, ali Rej je zamahnuo, udarivši je sa strane u

glavu. Pogled joj se zamaglio od udarca. Osetivši nesvesticu, pala je u prašinu. Rej jeodgurnuo Viv. Ruka mu je poletela ka Derikovoj glavi. Kada je udario kamenom,začuo se zvuk lomljenja. Derik je jauknuo. Kamen je bio krvav. Rej je ponovozamahnuo, a ovoga puta je udarac probio lobanju.

Amanda je dotrčala do Reja u isto vreme kada i Viv. Svaka ga je zgrabila zaruku i mahnito su ga vukle. Rej se migoljio, želeći da se oslobodi. Odvukle su ga, i onje krenuo za njima; sve troje su pali na zemlju. Uz povik, Rej se podigao preko njih,uspevši da oslobodi ruke. Krenuo je ka Deriku. U ruci mu je i dalje bio kamen. Udarioga je. Udario je još jednom. S kamena je curila krv.

„Nijedan crni kučkin sin“, udarao ga je, „neće mi govoriti“, udario je još jače.Osim krvi, na kamenu je sada bilo i kose: „... šta da radim!“

Derikovo smrskano lice bilo je neprepoznatljivo. Viv je vrisnula i potrčala kanjemu, ali Derik je drhtao i ležao mirno.

Ni Viv se nije mogla pokrenuti; klečala je pored muža. Bila je kao oduzeta odšoka. Amanda se osećala kao da ju je metalna opruga stegla i stiska je.

Rej je posmatrao okrvavljeni kamen u svojoj ruci, a onda ga je bacio.

2.

POVETARAC JE PODIGAO PRAŠINU. Neko vreme je to bilo jedino što se kretalo.Klečeći kraj Derika, Viv ga je gurkala laktom. Nije odgovarao. Kapa mu je bila

natopljena krvlju. Oči i nos su mu bili uništeni.„Hajde, dušo. Probudi se.“ Jecala je.Rej je, teturajući se, otišao do konzerve s breskvama. Ležala je u prašini, tamo

gde ju je Rej bacio kada ga je Derik napao. Nešto soka se prosulo. Rej je podigaokonzervu i obrisao pesak s otvora. Prineo ju je ustima, u potpunosti ju je podigao iispio ostatak tečnosti. Stavio je konzervu u gumenu rukavicu, osvrnuo se, podigao jošjedan kamen i udarao njime po konzervi dok je nije razbio.

„Probudi se“, mrmljala je Viv Deriku.Roj je izvukao breskvu iz konzerve i stavio je u usta. Žvakao je i zurio u

Amandu, tiho je izazivajući da ga zaustavi.„Biće ti dobro čim se probudiš“, mrmljala je Viv.Rej je uzeo još jednu breskvu iz konzerve i nagurao je u usta, sporo je žvaćući

pre nego što ju je progutao. „Nisam kriv. On me je napao.“„Izazvao si ga“, rekla je Amanda.„Nije trebalo da mi naređuje.“ Rej je iz konzerve uzeo poslednju breskvu i

pojeo je. Niz bradu mu je curio sok.„Sećate li se kada je Rej neprekidno insistirao da nije junak?“, upitao je glas;

Amanda se trgla. „To je istina.“Viv se polako okrenula ka Reju. Oči su joj bile pune suza.„O, njegov avion su oborili onako kako sam opisao“, rekao je Gospodar igre. „I

preživeo je deset dana jedući bube i pijući ustajalu vodu, dok su ga tražili irački

pobunjenici. Ali razlog zašto nije upotrebio svoj lokator nije bio da spreči helikoptereda ulete u zasedu. Ne, nije ga upotrebio zato što je lokator bio razbijen. Istina je da bion uradio sve i rizikovao svačiji život samo da preživi.“

„To sam i uradio!“, povikao je Rej ka nebu. „Preživeo sam!“„Dva meseca pošto je izbavljen i vratio se u Sjedinjene Države, Rej se pobio u

baru. Ovo nije bio prvi takav incident, ali je bio prvi put da je ubio nekoga vandužnosti vojnog pilota. Grozna narav, Rej. Štaviše, bilo je dovoljno dokaza koji suukazivali da je žrtva bila pijana, pala i udarila glavom na nešto što je jedva ličilo nalopatu. Incident se dogodio u bazi. Vojska ga nije tužila. Rej je otpušten iz medicinskihrazloga. Njegova narav je sada postala problem civilnog sveta.“

Crte Vivinog lica bile su ukočene.„Nije da ni Amanda i Viv nisu ubile“, rekao je glas.„Šta?“ Rej ih je pogledao.„Amanda je morala da ubije da bi preživela hotel Paragon“, nastavio je

Gospodar igre. „Što se tiče Viv i Derika, ispričao sam vam o njihovom junaštvu naMont Everestu. Nisam objasnio zašto su bili toliko odlučni. Na prethodnojekspediciji, vodili su planinare preko glečera. Svi su hodali jedni iza drugih, povezanikanapom. Odjednom se stvorila pukotina koja je vodila u provaliju. Planinari koji subili na začelju propali su i povukli su ostale za sobom. Sve se dogodilo brzo, nije bilovremena da se iskoriste sekire i da se njima zakače za ivicu provalije. Otvor se širio.Ljudi su i dalje padali i svojom težinom su vukli osobu do sebe. Viv i Derik su klizilipo glečeru, očajnički se trudeći da ne budu odvučeni u provaliju. Njih dvoje su biliposlednje dvoje. U poslednjem trenutku, Viv... ili je to možda bio Derik... presekla jekanap. Planinari koji su bili zakačeni za taj kanap propali su hiljadu metara. Niko odnjih nije preživeo. Istraga je veoma brzo zaključena. Nakon svega, da li je trebalo daViv i Derik dozvole da budu odvučeni u provaliju i da poginu zajedno s ostalimaumesto da učine bilo šta i da se spasu? Kada je u pitanju opstanak, nekada je potrebnonapraviti teške izbore - i to učiniti brzo. To nema veze s junaštvom. Je li tako, Viv?“

„Jeste.“ Viv je mrgodno pogledala Reja. „Nema veze s junaštvom.“Rej je uzeo konzervu s kruškama.„Dalje ruke od toga“, upozorila ga je Viv. „Kamenovaćemo te do smrti, ako

bude bilo potrebno, ali nećeš pojesti ono što je u toj konzervi.“Rej se nije obazirao. Okretao je konzervu, ispitujući je. Kada je pogledao dno

konzerve, nešto mu je privuklo pažnju. Istog trenutka je izvukao svoj GPS prijemnik iukucao brojeve u njega. Pogledao je prezrivo Viv i bacio konzervu. Onda je podigaopraznu konzervu u kojoj su bile breskve i pogledao njeno dno. Ponovo je ukucaobrojeve u svoj GPS prijemnik, a onda krenuo niz ulicu punu komoljike.

Amanda je požurila do konzervi. Uspravila ih je i ugledala niz brojevaoznačenih s LT na jednoj i s LG na drugoj konzervi. „Dobili smo nove instrukcije s

geografskom dužinom i širinom.“Viv je gledala Reja koji je sve brže išao ulicom.„Pomozi mi“, rekla je Amanda. „I dalje učim da koristim svoj prijemnik. Moraš

mi uneti ove brojeve.“Viv nije ni trepnula, i dalje je posmatrala Reja koji je gledao svoj prijemnik i

skrenuo nalevo, krenuvši niz ostatke druge ulice. Kada je trepnula, suze su joj potekleniz lice.

„Potrebna mi je tvoja pomoć“, Amanda je bila uporna. „Moram da otvorim ovukonzervu, ali to ne mogu da uradim dok mi ne uneseš brojeve. A mogu ih oštetiti kadaje budem otvarala.“

Viv se okrenula ka Deriku i pomilovaia ga.„Žao mi je, dušo“„Pomozi mi!“, rekla je Amanda. „Zar ne želiš da mu uzvratiš?“Besno gledajući u Rejovom pravcu, Viv je ustala i doteturala se do Amande.

Osveta je bila efikasan motiv da je pokrene, Amanda je to znala, jer je i sama želelanekome da se osveti više nego Reju. Gospodaru igre, pomislila je.

„U redu, programirani su“, Viv je posmatrala Rejovu figuru koja je postajalasve manja.

Amanda je stavila konzervu s kruškama u gumenu rukavicu. Uzela je dva kamenai počela da udara. Jednom. Drugi put. Žešće. Poklopac je popustio.

„Prvo ti“, obratila se Viv.„Nisam gladna.“„Nećeš onda imati snage da mu uzvratiš.“Ledenog pogleda, Viv je odlučno klimnula glavom, zgrabila konzervu i otpila.

„Uzela sam dva gutljaja.“„U redu.“ Amanda je prinela konzervu usnama i okusila topao, slatki sok od

krušaka.Konzervu su razmenjivale dok nisu ispraznile tečnost iz nje. Amanda je vratila

konzervu u rukavicu i ponovo koristila kamenje dok je nije otvorila. Četiri kruške. Podve svakoj.

„Polako ih žvaći.“ Viv je loše zvučala.Amanda je shvatala. Mogla bi se razboleti ako ih prebrzo po jede.Viv se okrenula ka svom mrtvom mužu.Vetar se pojačavao. Olujni oblaci su zaklonili planine na zapadu; njihova senka

je polako ispunjavala dolinu.

3.

HOĆEŠ LI MI REĆI ŠTA NIJE U REDU?“, upitao je Belindžer. On i Ortega su stajaliispred zgrade fakulteta na kojem je predavala profesorka Grejam. Preko puta sevidelo drveće na Vašington skveru.

„Nije u redu?“„Skoro smo se posvađali kada si ušao u kancelariju. U biblioteci si govorio o

drugom delu istrage. Nisi mi precizno rekao, ali po tvom tonu bih rekao da ti nisambaš omiljen. U čemu je problem?“

„Misliš osim toga što se ponašaš kao da ti vodiš istragu? Jutros sam pomenuoda smo se moj partner i ja juče raspitivali o svemu. Možda se pitaš zašto ga još nisiupoznao.“

„Pretpostavio sam da on danas ima slobodan dan.“„Proverava te.“Belindžer je bio iznenađen.„Ranije si mi rekao da si već bio u ovakvoj situaciji. Žena ti je bila

kidnapovana. Isti čovek je kidnapovao i ženu koja je ličila na tvoju ženu.“„Amandu. U čemu je stvar? Psihopate se često usredsrede na žene koje liče

jedna na drugu. Žrtve obično podsećaju ubicu na ženu ili majku, ili na drugu ženskuosobu zbog koje su preživeli traume i s kojom su provodili vreme.“

„A po čemu si ti toliki stručnjak?“„Ako tvoj partner proverava moj dosije, odgovor već znaš. Kada sam radio u

policiji, moja specijalnost je bila istraga zločina iz strasti.“„Jesi li nekada bio kod psihijatra?“Belindžer je osetio nalet vreline u licu.„Pretpostavljam da ti je partner rekao šta mi se dogodilo u Iraku.“ Pored njih je

prošao automobil. Belindžer je sačekao da se utiša zvuk motora, koristeći to vreme dase smiri. „U Prvom zalivskom ratu... Pustinjskoj oluji... bio sam rendžer.“

„Hiljadu devet stotina devedeset i prve. Provereno“, rekao je Ortega.„Počele su glavobolje. Bolovi u mišićima. Groznica.“„Sindrom Zalivskog rata. Provereno.“„Neki ljudi kažu da je sve to uzrokovano bolešću koju su raširile pustinjske

buve. Drugi kažu da je u pitanju osiromašeni uranijum koji smo koristili uartiljerijskim napadima. Vojni lekari su isprobali različite metode. Kada nisu pomogli,preporučili su mi da porazgovaram s vojnim psihijatrom, da proverim da bolest nijepsihološka, kao forma poremećaja posttraumatskog stresa.“

„To je bio prvi psihijatar“, rekao je Ortega.Belindžer umalo nije otišao, ali je u sebi ponavljao da je jedino Amanda važna.

Sve ću učiniti samo da je vratim, mislio je. „Nakon rata, postao sam policajac uOzberi parku.“

„Gde si pohađao časove psihologije o zločinima iz strasti.“

Belindžer se trudio da mu glas bude miran.„Tada mi je nestala žena i nakon godinu dana, kada je vlasti nisu mogle pronaći,

dao sam otkaz kako bih je ja mogao potražiti. Na kraju mi je bilo potrebno mnogo nabrzinu zarađenog novca, te sam se prijavio za mesto operatera u privatnomobezbeđenju u drugom ratu u Iraku. Dvadeset i pet hiljada dolara mesečno. Bilo jepotrebno da nekoliko meseci obezbeđujem konvoje i imao bih dovoljno novca danastavim da tragam za svojom ženom. Mogao si me i sam pitati.“

„Ispričaj mi šta ti se dogodilo drugi put u Iraku.“Belindžer je osetio da ga ponovo obuzima stari nalet panike.„Znaš šta se dogodilo. Ubrzo pošto sam došao tamo, konvoj koji sam

obezbeđivao bio je napadnut. Od eksplozije sam se onesvestio. Kada sam seprobudio, video sam da me je zarobila grupa Iračana koji su krili lice, od kojih jejedan pretio da će mi odseći glavu ako ne budem pogledao u video-kameru i optužioSjedinjene Države. Nakon napada jedinice rendžera na skrovište u kojem sam biovezan, uspeo sam da pobegnem, ali čak i kada sam bio na sigurnom u Americi, nisamse osećao bezbednim. Imao sam košmare. Nisam mogao da podnesem da budem uzatvorenom prostoru. Budio bih se u znoju.“

„Poremećaj posttraumatskog stresa“, rekao je Ortega.„Provereno“, rekao je Belindžer, rugajući se ranijem Orteginom izrazu. „Kao

što znaš, otišao sam kod drugog psihijatra “„Koji je imao neobičnu terapiju.“„Savetovao mi je da uradim sve što mogu da bih se udaljio od sadašnjosti. Da

proučavam istoriju. Da čitam romane o prošlosti. Da pokušam da zamislim da senalazim u vremenu od pre sto godina i više. Bio je to pokušaj da prenesem sebe udrugo vreme.“

„Šta se dogodilo kada si otišao u hotel Paragon, pronašao svoju ženu mrtvu iizbavio Amandu?“

Belindžer se nije usuđivao da progovori.„Pesnice su ti stisnute“, rekao je Ortega. „Hoćeš da me udariš?“„Probudio sam se u bolnici, gde su psihijatri želeli da znaju zašto sam zvao

Amandu imenom svoje pokojne žene.“„Psihijatar broj tri. Jesi li do kraja uspeo da ispraviš tu grešku? S imenima?“Belindžer je bio isuviše besan da bi odgovorio.„Ti i Amanda. U noći, u senkama, jesi li ikada pomislio da si možda video

duha?“Belindžer je osetio nezadrživ nalet besa.„Prestani.“„Rekao si da se psihopate često usredsrede na ženu koja ih podseća na neku

drugu. Žrtve treba da podsete ubicu na ženu, majku ili na koga već.“

„Ne mislim da živim sa svojom mrtvom ženom! Ne mislim da spavam sasvojom mrtvom ženom!“

Ortega nije odgovorio.„Misliš da sam odgovoran za Amandin nestanak?“„To je teorija“, rekao je Ortega. „Možda si se prestravio kada si shvatio u šta si

se upetljao. Možda si se toliko zgrozio sobom da si učinio nešto zbog čega si sepokajao. Nekada si bio policajac. Mogao si predvideti kako će se istraga odvijati.“

„Pazi šta govoriš“, upozorio ga je Belindžer.„Rekao sam ti da je to teorija. Moram razmotriti sve mogućnosti. Napravio si

diverziju. Iznajmio si kuću u 19. ulici. Unajmio si ženu da se postara da tamo buduglumci. Pojavio si se s nekim ko je trebalo da predstavlja Amandu. Po uputstvima,glumci su napuštali salu tokom razgovora. Kada su svi otišli, zahvalio si ženi koja jezamenjivala Amandu. Bila je zbunjena, ali si joj dobro platio, pa je pomislila ‘Jošjedna budala’ i otišla kući. U međuvremenu, svi su mislili da su videli pravu Amandu ida ju je neko oteo.“

„Uz sve to bi trebalo da budem odgovoran i za požar u pozorištu. Ali, ti i ja smostalno bili zajedno.“

„Osim kada si čekao u hodniku, dok sam ja razgledao po pozorištu. Mogao sitada da podmetneš požar. Ne bih ni primetio.“

„Skoro smo poginuli. Zašto bih sebe doveo u opasnost?“„Da me ubediš u opasnost. U svakom slučaju, prema ovoj teoriji, ti nikada nisi

bio u opasnosti.“„Šta misliš time?“ Belindžer je osećao da će mu podlaktica eksplodirati.„Trebalo je da odeš sa mnom da razgovaraš s vatrogascima, a trudio si se svim

silama da ih izbegneš. Razgovor je sve otkrio. Čini se da je žena koja je unajmilaglumce želela da pozorište krene na turneju. Bila je veoma zainteresovana kada jesaznala za podzemnu prostoriju. Zamolila je da je odvedu tamo, kako bi mogla dapogleda. Pre nekoliko nedelja, žena koja odgovara njenom opisu posetila je trgovine uulici. Jedna od njih je bila i antikvarnica. Dok se pretvarala da razmišlja da neštokupi, pomenula je da je načula nešto o presušenim izvorima ispod Grinič Vilidža iprolazima kojima je voda nekada tekla. Kako se ispostavilo, prodavač u antikvarnicibio je oduševljen što može o tome da razgovara jer mu upravo taj podatak iz istorijepomaže da prodaje stvari u svojoj prodavnici. On je u jedinoj zgradi u celoj oblastikoja ima podzemnu prostoriju koja odgovara onoj u pozorištu.“

„Misliš da sam podmetnuo požar, nadajući se da bih mogao puzeći da pobegnemkroz prolaz za koji nisam bio siguran da je otvoren? To je suludo!“

„Je li to luđe od tvoje tvrdnje da si istu ženu video u biblioteci danas popodne?Ženu koja je nekim čudom nestala i koja nije ni imala razloga da se pokazuje i kojuniko, osim tebe, nije video.“

„Zašto bih lagao?“„Da bi me naterao da nastavim da verujem da je situacija opasna. Da me udaljiš

od traga. Iskoristio si svaku priliku da preuzmeš kontrolu nad istragom.“Belindžer je gledao pored Ortege, ka kraju ulice; ugledao je ženu koja je nosila

tamne pantalone i belu bluzu i koja mu je mahala.„Grešiš“, rekao je detektivu.„Ima smisla isto kao i tvoja teorija da je neko oteo Amandu da bi te naterao da

igraš neku bolesnu igru.“„Grešiš i mogu to da dokažem.“„Veruj mi, voleo bih da dobijem dokaz o bilo čemu u ovom slučaju.“„Žena koju sam video u biblioteci, žena koja je unajmila glumce i predstavila se

kao Karen Bejli na predavanju...“„Šta je sa njom?“„Stoji dole, niz ulicu, i maše nam.“

4.

DOK SE ORTEGA OKRETAO DA POGLEDA, Belindžer je već trčao. Na trenutak,Karen Bejli se nije pomerala. Onda je zamakla za ugao na desnoj strani.

Belindžer je jurio. Bilo je skoro pola šest. Predavanja su bila završena, studentisu se vraćali u studentske domove ili išli kućama u grad. Nekoliko pešaka se našloBelindžeru na putu. Došao je do ugla i video kako bela bluza, koju je nosila KarenBejli, nestaje za narednim uglom.

Izbegao je automobil i skrenuo za naredni ugao, taman na vreme da je vidi kakoulazi u stambenu zgradu. Cipele su joj bile od prevrnute kože, niskih peta, skoro kaomuške, i brzo se kretala zahvaljujući njima.

„Stani!“, povikao je.Čuo je iza sebe Ortegu kako teško diše. Ortega je zatim trčao pored njega, a

onda su zajedno pojurili ka zgradi.„Veruješ li mi sada?“Ograda od žice se izdizala pored trotoara. U kanti za otpatke su se nalazili

slomljeni malter i daske.Teško dišući, Belindžer je došao do ograde. Nikoga nije bilo u okolini.

Posmatrao je kapiju koja je, čini se, bila zaključana. Onda je video da je katanacotključan. Gnevno je otvorio kapiju.

Ortega ga je zgrabio za rame.„Pobogu, sačekaj da pozovem pojačanje. Ne znamo šta je tamo.“„Ti čekaj.“ Belindžer je potrčao preko ostataka ruševina ka stepenicama

pokrivenim šljunkom, koje su vodile ka komadu furnira koji je ukrivo stajao na ulazukao pomoćna vrata.

„Ti nisi policajac!“, vikao je Ortega. „Nemaš ovlašćenje!“„Znači da ne moram da brinem zbog posla!“, doviknuo je Belindžer preko

ramena. „Mogu da uradim šta god hoću!“Oprezno je provirio kroz otvor iza furnira, a onda se provukao unutra. Mesto se

osećalo na prašinu, buđ i stari malter. Dok su mu se oči privikavale na slabo svetio,ugledao je ogoljene daske na podu i zidove ogoljene sve do poprečnih greda. Hodnikje vodio u manje ulaze, na kojima nije bilo vrata, a koji su, po njegovom mišljenju,bile prazne prostorije. Desno, na stepenicama, nije bilo ograde. Sa plafona su, njišućise, visile trake stare boje.

Još jedna stara, napuštena zgrada, pomislio je Belindžer. Senke. Uski zidovi.Male prostorije. Probio ga je znoj, ali ne zbog toga što je utrčao u zgradu. Svimsvojim bićem je želeo da se okrene i pobegne.

Amanda, pomislio je. Začuo je bat koraka po podu na spratu. Popeo se uzstepenice, preskačući mesta gde nije bilo stepenika. Buka koju je čuo iza sebe nateralaga je da zastane. Okrenuo se i video Ortegu kako ulazi u zgradu.

„Pojačanje dolazi“, rekao je Ortega.„Siguran si da ovo nije još jedna diverzija u mojoj režiji.“„Jedino u šta sam siguran jeste da želim da razgovaram s tom ženom.“Ortega mu se pridružio. Dok su se penjali, pod njima su škripale daske.

Postepeno su mogli da vide sprat: s plafona je visilo još više traka oguljene boje,zidovi su bili ogoljeniji, ugledali su još jedno neograđeno stepenište. Na vrhu suosluškivali da li će čuti korake, ali sve što je Belindžer čuo bilo je brujanje udaljenihautomobila u saobraćaju.

„Izgleda da je ovo jedino stepenište. Ne može izaći“, rekao je Ortega.„Misliš? Možda postoji put do susedne zgrade.“Zvuk s leve strane naterao je Belindžera da se okrene. Preskočio je rupu i

krenuo kroz prašnjavi hodnik. Pod nogama mu je škripao šljunak. Pogledali su u svakuotvorenu prostoriju pored koje su prolazili; sve što su videli bile su opustošene sobe.

Pod sivom svetlosti, Ortega je posmatrao nazubljene ivice s obe strane prolaza.„Čini se da je ovde nekada bio zid, a oni koji su renovirali protrčali su kroz njega.Ovo je veoma dug hodnik za jednu zgradu.“

„Ali nije za dve“, rekao je Belindžer. „Ovo je niz zgrada povezanih u jednu.“Skrenuli su u hodnik s desne strane. On se protezao jož dublje u zgradu.„Možda čak i tri zgrade“, rekao je Ortega. „Možda ih je Univerzitet povezao u

jedan veliki kompleks za predavanja.“Zaustavilo ih je škripanje. Dolazilo je iz dela zgrade koji se pružao daleko

ispred njih. Daska se nalazila na dva kozlića za testerisanje drva. Preostale daske su

bile naslonjene na zid, a pored njih su bile poredane kutije. Na podu se nalazio ter-papir u gomili s komadima drveta i iverja. S gornjeg nivoa je visio kanap.

„Na ovom kozliću se nalazi nešto“, rekao je Ortega.Mali pravougaoni objekat bio je srebrno-crne boje, s tasterima i monitorom.„Mobilni telefon“, rekao je Ortega. „Mora da ga je ostavio jedan od radnika.“„Razlikuje se od standardnog telefona.“Ortega se primakao za korak.„U pitanju je blekberi.“Iako Belindžer nikada nije koristio telefon ove marke, znao je da se pomoću

blekberija može povezati na internet i proveriti elektronska pošta. „Zar oni nisuskupi?“

„Koštaju nekoliko stotina dolara“, rekao je Ortega.„Da li bi radnik na građevini, koji bi uspeo da sebi priušti ovakav telefon, bio

dovoljno nemaran da ga zaboravi?“Stali su kod drugog kozlića. Belindžer je uzeo aparat marke blekberi.„Bolje nemoj“, upozorio ga je Ortega. „Ako si u pravu da neko pravi smicalice

s igricama, onda bi ovo mogla biti bomba.“„Ili je ovo možda nešto kao kutija za video-igru, i ona će me odvesti negde

drugde.“ Belindžer je podigao blekberi.„Jednog od narednih dana ćeš me poslušati“, rekao mu je Ortega.Belindžer je primetio da je blekberi malo teži i deblji od mobilnog telefona.

Imao je veći monitor i mnogo više tastera na kojima su bili i slova i brojevi.„Čuju se glasovi“, Ortega se okrenuo. „Izgleda da dolaze s ulaza. Mora da je u

pitanju pojačanje.“ Izvukao je svoj mobilni telefon. „Reći ću im gde smo.“Belindžeru je pažnju privukao iznenadni pokret. Na drugoj strani radnog

prostora, u hodniku, pojavila se bela bluza. Pojurivši iz svog skrovišta, Karen Bejli jepotrčala.

Belindžer je stavio blekberi u džep i dao se u poteru za njom. Stao je na ter-papir i odjednom je propao kroz rupu koju je ter-papir pokrivao. Propao je do kolena.Do struka. Zgrabio je kanap koji je visio sa sprata. Ter-papir je i dalje propadao.Propao je u rupu do grudi. Kanap u njegovoj ruci se zategao i Belindžer je sada visio.

Ortega je požurio da zgrabi Belindžera za ruku.„Oprezno“, upozorio ga je Belindžer. „Zbog ter-papira ne znam gde je kraj ove

rupe.“Držeći Belindžerovu ruku, Ortega se toliko nagnuo da je i on morao da se uhvati

za kanap.Kanap je popustio. Ortega je izgubio ravnotežu. Belindžer je ponovo osetio da

nema oslonac; zastenjao je kada je Ortega pao na njega. Obojica su propala kroz rupu.Kanap je pao s njima, povukavši za sobom još nešto, nešto što je Belindžer zahvatio

samo krajičkom oka - kolica s jednim točkom za koja je, na spratu iznad njih, kanapbio vezan.

„Ne!“, povikao je Belindžer dok je padao s Ortegom.Ter-papir je zagrebao ivicu rupe. Kada je Belindžer pao sprat niže, udarac mu

je izbio vazduh iz pluća, baš kao i Ortegi koji je tresnuo na njega. Čuo je lomljavu,pogledao uvis i video olovna kolica s jednim točkom kako padaju u rupu. Slomila sudaske i propala kroz otvor.

„Pazi!“Nisu imali vremena da reaguju. Kolica su pala Ortegi na leđa. Nešto u njemu je

puklo. Krv mu je pokuljala iz usta. Lice mu se opustilo. Oči su gledale u prazno.Belindžer se trudio da odgurne kolica s Ortege, da učini nešto da ga oživi, ali nijemogao da pogreši kada je u pitanju bila smrt.

Jaučući, prestao je da traži Ortegi puls. U daljini je čuo pometene glasove ljudikoji su trčali ka mestu nesreće. Pojačanje, pomislio je, pokušavajući da se prilagodionome što se upravo dogodilo. Ispitivače me u stanici. Biće mi potrebni sati da imobjasnim. Koraci su bili sve bliže.

Borio se da se pridigne na noge. Dok je šepao niz hodnik, osetio je težinublekberija u svom džepu; skrenuo je za ugao trenutak pre nego što je začuo glasove izasebe. Vukao se niz drugi hodnik, pa još jedan; osećao se kao zarobljen u lavirintu.Prošao je pored još nekoliko kozlića za testerisanje drva, kutija i dasaka. Došao je doprozorskog okvira na kojem još nije bilo stakla. Bez daha je preskočio ivicu, zaljuljaose i pao na tlo.

Bolela su ga rebra i noge. Leva nadlaktica je pulsirala. Nekoliko koraka ješepao. Onda je uspeo da stabilizuje korak. Krećući se duž upletene ograde, počeo jeda se udaljava od zgrade koja se renovirala. Sunce je tonulo sve niže. Saobraćajagotovo da i nije bilo. Kraj njega je prošlo nekoliko studenata koji ga nisu ni pogledali.

U daljini je čuo zavijanje sirena. Kada je Belindžer došao do druge kapije uogradi, shvatio je da je zaključana. Dok su se sirene približavale, pronašao je parčeter-papira, popeo se na kontejner i stavio ter-papir preko bodljikave žice na vrhuograde. Zvuk sirena se zaustavio u ulici iza ugla. Preskočio je ogradu, skinuo ter-papirs bodljikave žice, bacio ga u kontejner i krenuo niz ulicu.

Primoravao je sebe da potrči. Budi miran, govorio je sebi. Samo hodaj.Studenti su izašli iz kafeterije. Mladić s rancem je upitao prijatelja: „Hoćeš da

odemo dole da vidimo šta se dešava?“„Držim se podalje od ratnih zona.“Mudro, pomislio je Belindžer.Iz kafeterije je izašlo još nekoliko studenata. Nadajući se da će se sakriti među

njima, Belindžer je skrenuo za ugao. Ugledao je njihov odraz u izlogu, potrudio se dakosu dovede u red i skine prašinu s jakne.

Kada je čuo nove sirene, znao je da neće moći još dugo da hoda. Kada sepročuje da je ubijen detektiv, policija će zatvoriti ceo kraj u dužini od nekolikoblokova. ČSvi restorani i barovi u okolini bili su mesta za studente. Uđe li u bilo kojiod njih, biće sumnjiv.

Pokušao je da otvori vrata koja su mu ličila na ulaz u zgradu administracije.Bila su zaključana. Moram se skloniti sa ulice, rekao je sam sebi.

Nije mogao da prestane da razmišlja o Karen Bejli. Kada je pobegla s mestagde se skrivala, pretpostavio je da ju je uspaničio. Ali sada je bilo očigledno da ježelela da on juri za njom i da stane na ter-papir. Još jedna zamka. Ne, još jednaprepreka, ispravio se.

Reči koje su se nalazile na poleđini kutije igre Lešinar proganjale su ga. Trka spreprekama i lešinarski lov. Preživeo sam prepreku i šta sam dobio? - pomislio je.Telefon blekberi.

Ali kako je Karen Bejli znala gde da me potraži?Odgovor mu je sinuo u trenutku. Tako je shvatio gde treba da se sakrije.

5.

ČINILO MU SE DA JE HODNIK DUŽI nego kada je tu bio prošli put. Došavši dokancelarije, Belindžer je ponovo čuo pucnjavu. Duboko je udahnuo i pokucao. Nijebilo odgovora. Otvorio je vrata.

Profesorka Grejam je sedela za monitorom računara, žustro udarajući po mišu itastaturi. Tamni podočnjaci bili su joj naglašeni.

„Mislio sam da ste slomili miša“, rekao je Belindžer.„Uvek imam rezervne.“ Starica je udarala po tasterima ne gledajući u njih, a

onda je mršteći se pogledala u monitor. „Prokletstvo, opet su me ubili.“Belindžer je čuo zvuk sirena koji je dopirao spolja.„Šta ti se dogodilo?“, profesorka Grejam ga je pogledala. „Tvoje pantalone.“Belindžer je pogledao nadole i primetio prljavštinu koja mu je promakla.

Skinuo ju je s pantalona. „Natrčao sam na nekoliko prepreka.“„A detektiv koji je bio s tobom?“Belindžer je dao sve od sebe da ne pokaže emocije. „Iste prepreke.“„Imaju li te prepreke veze s gužvom napolju?“Belindžer je klimnuo glavom.„I sa svime o čemu smo razgovarali. Drago mi je što ste još uvek ovde.“ Nije

joj rekao da bi, kada ne bi bila u kancelariji, on učinio sve što može da pronađe gdeživi.

„Ostala sam jer su moji lekovi prestali da deluju.“

„Lekovi?“„Oni koje sam tek popila još nisu počeli da deluju.“ Činilo se da je izraz umora

oko njenih očiju postao dublji. „Neću ti dosađivati detaljima.“Belindžer je sada shvatio zašto mu se činilo da može da primeti njeno starenje

dok je prošli put razgovarao s njom. Njegova sumnja o bolesti pokazala se tačnom.„Žao mi je.“

Slegla je ramenima kao da se radi o nečemu neizbežnom.„Pre nekoliko godina me je student, koji me je naučio tome da video-igrice

produžuju vreme, naterao da shvatim da je realnost koja je ovde “, pokazala je kamonitoru, „aktivnija nego stvarnost koja je ovde. Zašto ste se vratili? Ne želim dabudem bezobrazna, ali htela bih da krenem s igrom iz početka.“

„Sinulo mi je.“ Belindžer se molio da je u pravu. „Ako dobijam tragove, ko godda je kidnapovao Amandu, morao je znati da ću na kraju doći ovamo i razgovarati sVama o Grobnici. Vi ste ekspert za to. Podsetio sam se i da ste stručnjak za video-igrice.“

„Oduševljena sam njima. Moj student je pravi stručnjak za video-igrice “ Liceprofesorke Grejam se zgrčilo, a zatim opustilo; bolni grč je prestao.

Belindžer je prikrivao očaj. „Je li on u kontaktu s Vama?“„Elektronskom poštom. Telefonskim pozivima. Bio je uznemiren kada sam mu

ispričala za svoj zdravstveni problem. Zato mi je poslao novi kompjuter. Imasposobnost da igricu veoma realno prikaže, kao umetničko delo. Veliki monitor jenajbolji koji sam imala do sada.“

„Vrlo je darežljiv.“„On to može da priušti. Zato nisam odbila.“„Kako se zove?“ Belindžer se trudio da njegovo pitanje zvuči što neformalnije.„Džonatan Krid. Vidim da ti je poznato.“„Nije.“„Ali reagovao si kada sam ga izgovorila.“„Samo zato što se razlikuje od drugih.“„Prepoznaju ga čak i oni koji nikada ne igraju igrice.“„Zašto?“ Belindžer je sve teže prikrivao svoju napetost.„Postoji nekoliko ljudi koji su prave legende u svetu igrica, ljudi koji su stvorili

igrice s takvom genijalnošću da su postavili gotovo nemoguće visoke standarde. Ili suu pitanju marketinški genijalci. Klifi Bi, za jednu od igrica. Njegova igrica se zoveNestvarno putovanje.“

„Nestvarno? Vrlo značajno za naziv, ako uzmem u obzir da ste rekli da je snagaigrica u tome da nas povede u alternativnu stvarnost.“

„Tu je onda Šigeru Mijamoto, koji je stvorio igricu Super Mario Bros. On jeprvi liku u igrici dao motiv da postane heroj. Mario se kreće kroz podzemni lavirint,

bori se protiv monstruma dok pokušava da izbavi otetu devojku.“„Otetu devojku?“„Shvatam zbog čega ste reagovali na sličnost.“„Ispričajte mi malo više o tvorcima igara.“„Džon Romero i Džon Karmak su razvili prvu igricu s pucnjavom u kojoj igrač

ima utisak da je na licu mesta. To je igrica kao jedna od onih koje sam danas igrala:Osuda. Nasuprot tome, Vil Rajt je razvio igrice Bog.“

„Igrice Bog?“„Nešto kao SimGrad. U pitanju je nacrtana verzija grada. Sa svim problemima

koje jedan grad ima. Zagađenost. Propadanje infrastrukture. Siromašni krajevi grada.Siromaštvo. Problemi zaposlenih. Cilj igre je načiniti podešavanja u gradu u namerida se situacija poboljša. Ali igrač uskoro shvati da se činjenjem promena s dobromnamerom ponekad mogu dogoditi užasne stvari. Zato se zove igrica Bog. Dok igrač uigrici s pucnjavom ima vidik iz ograničene perspektive svog oružja, igrač u igrici Bogima svevideći pogled na sve - i potpunu kontrolu.“

„Ali za razliku od Boga, igrač ne zna kako će sve na kraju ispasti, zar ne?“,upitao je Belindžer. „Za razliku od Boga, igrač može da čini greške.“

„Ko kaže da Bog ne može da pravi greške?“ Lice profesorke Grejam se zgrčilo.„Ne shvatam zašto ovi lekovi ne deluju.“

Belindžer je ponovio njen prethodni komentar.„Svevideći pogled na sve.“ Pogledao je u gornji ugao prostorije.„Šta to radiš?“„Razmišljam o Bogu.“ Osećajući jezu, Belindžer je razgledao police s

knjigama.„Šta tražiš?“Belindžeru je srce ubrzano tuklo. „Kada Vam je Džonatan Krid poslao ovaj

kompjuter?“„Pre dve nedelje. Zašto?“Belindžer se nagnuo blizu nje i prešao rukama preko monitora, detaljno ga

istražujući. Odjednom je izgubio ravnotežu, kao da je ušao u alternativnu stvarnost okojoj su razgovarali. „Znam da želite da nastavite da igrate Osudu. Ali zašto ne bismootišli nekud na kafu?“

„U pravu si. Želim da nastavim da igram.“„Mislim da bismo slobodnije mogli da razgovaramo ako bismo otišli nekud.“Profesorka Grejam je bila zbunjena.„Na monitoru se nalazi mikrofon za prisluškivanje.“„Šta?“„Pogledajte u rupice ispred sebe i u uglove sa zadnje strane računara.

Minijaturne kamere. Verovatno su mikrofoni. Mi smo njegov privatni TV šou! Gubimo

se odavde.“

ŠESTI NIVO

AVATAR

1.

OBLACI SU SE ZGUŠNJAVALI, a u dolini je bilo sve tamnije.„Nemamo mnogo vremena. Radi ono što ti kažem.“ Viv se okretala kako bi

pretražila ruševine. Pogled joj se zadržao na muževljevom telu i njegovomsmrskanom, krvavom licu. Onda se ponovo pokrenula.

„Tamo.“ Pokazala je ka srušenoj zgradi gde su zidovi i krov bili srušeniunakrsno, što ju je podsetilo na piramidu.

Amanda je požurila za njom.„Pomozi mi da izguram daske iz sredine“, rekla je Viv. „Moramo da napravimo

udubljenje.“Amanda je izvlačila daske, a iverje joj se zarivalo u prste.„Stavi daske na vrh. Postavi ih jednu preko druge, kako bi prekrile otvore.

Pokušavamo da napravimo krov.“Amandu je udario nalet hladnog vetra. Drhteći, pogledala je preko ramena u

zlokobne oblake koji su se valjali nad dolinom.„Brzo.“ Viv je dodala još dasaka.Amanda se veoma trudila. Napravile su otvor. Vukla je i slagala daske iako joj

je nalet vetra umalo skinuo kapu s glave.Stenjući od napora. Viv je dubila udubljenje.„Znaš li šta je hipotermija?“„Pad telesne temperature.“„U planinama se vreme brzo menja. Osećaš li kako je ovaj vetar hladan.“ Viv je

postavila još nekoliko dasaka unakrsno. „Ako pokisnemo i prehladimo se, imaćemo trisata pre nego što nam temperatura bude toliko niska da ćemo umreti. U stvari,smrznućemo se.“

Amanda je ponovo pogledala preko ramena, ali ovoga puta nije gledala ka oluji,nego ka Roju. Videla ga je na otvorenom prostoru van ruševina, njegov zelenikombinezon se isticao u odnosu na tamno nebo. Zurio je u nešto i to ga je izgledauznemirivalo, ali nije mogla da vidi šta je u pitanju.

Viv se okrenula ka ruševini.„Ona vrata. Pomozi mi.“Pod delom krova su bila vrata. Izgledala su rasklimano, s tri daske koje je

pričvršćivala jedna poprečna daska. Kada su ih oslobodile i podigle, Amanda jepomislila da će se raspasti. Vetar ili je skoro istrgao iz njihovih ruku. Boreći se svetrom, Amanda je pogledala ka otvorenom prostoru, dve ulice niže, gde je Rej uleteou oluju. Činilo se da ga uznemiruje nešto što je reagovalo na oluju koja se primicala.

Ušle su u sklonište. Amanda je videla Reja kako trči ka ruševinama. Onda ga jeoblak prašine zaklonio. Kiša je počela da pada. Pored nje su proleteli ostaci drveta.

Amanda je držala vrata tačno iznad glave. Kiša je sve jače padala. Osetila jekako kapi padaju po njoj dok su se ona i Viv sklanjale u uđubljenje. Udubljenje jesmrdelo na buđ i prašinu. Ona i Viv su zgrabile i povukle vrata u pravcu u kojem su sekretale, nakrivivši vrata i postavivši ih na ulaz. Ostavile su otvore kako bi mogle sastrane da drže vrata.

Vetar je zviždao kroz te otvore. Hladna kiša je počela da dobuje po Amandinimprstima.

„Ne puštaj!“, rekla je Viv; njen povik se pojačao u ograničenom prostoru. Ipored toga, vetar je bio toliko jak da ju je Amanda jedva čula. „Šta god da se dogodi,ne puštaj!“

Nečija ruka je zgrabila vrata i povukla ih.„Pustite me unutra!“, povikao je Rej.„Nema mesta!“, vrištala je Viv.„Morate me pustiti unutra!“„Idi do đavola!“Rej je zgrabio vrata i drugom rukom. Vukao je toliko snažno da je uspeo da

napravi mali otvor na vrhu. Sagnuo se i pogledao unutra: smrknut, neobrijan, očijupunih besa. Po njemu je lila kiša. Kraj njega su proletali prašina i ostaci drveta.Pogled mu se suzio od besa, kao da je nameravao da izvuče Amandu i Viv i zauzmenjihova mesta.

Činilo se da sam sa sobom raspravlja o tome. Neočekivano je pustio vrata. Rejje počeo da beži, dok se vetar pojačavao; sticao se utisak da ga je oduvao u oblakuprašine.

Amanda je snažnije stegla vrata samo trenutak pre nego što joj se učinilo da ćeih vetar zgrabiti i odneti niz ulicu. Ona i Viv su navukle vrata na ulaz u sklonište. Kišaje dobovala po ivici vrata, kvaseći Amandine prste.

„Verujete li u snagu istovremene molitve?“, upitao ih je glas.„Umukni!“, viknula je Viv.„Pretpostavimo da je neka žena ozbiljno bolesna, a ljudi koji s njom idu u crkvu

mole se za njeno ozdravljenje. Stotine vernika, svi se mole odjednom. Šta ako bipastor kontaktirao sa crkvama širom zemlje, pa se i te crkve uključe u molitvu u istovreme. Stotine hiljada molitvi istovremeno. Verujete li da će te molitve delovati?“

Kiša je tako jako pljušiala po krovu skloništa da je Amanda jedva čula rečiGospodara igre u svojim slušalicama. Prstima je pridržavala vrata sa strane.

„Neka proučavanja su pokazala da, ako je bolesna osoba upoznata s molitvama,pshiološki uticaj je toliko snažan da može doći do izlečenja. Sada zamislite snaguvideo-igre na internetu koju igra više igrača u isto vreme.“

„Više čega? Lupaš gluposti! Umukni!“, rekla je Viv dok je pridržavala vrata.„Jedna od najmasovnijih igara u kojima istovremeno učestvuje više igrača zove

se Anarhija onlajn. Igrač plaća mesečnu članarinu kako bi u alternativnoj stvarnostiimao pravo da preuzme identitet lika na planeti Rubi-Ka. Planeta je nastanjenaegzotičnim stvorenjima u spektakularnom okruženju, u kojem obitava i humanoidnakultura.“

Kiša je postala ledeno hladna. Kada više nije mogla da mrda prstima, Amandaje sklonila desnu ruku s vrata i prinela je ustima, pokušavajući da je ugreje.

„Nemoj!“, rekla joj je Viv. „Ne puštaj!“„Amanda, znaš li šta je avatar?“, upitao je glas.„Ostavi me na miru!“ Amanda je zamenila ruke, duvajući sada u prste leve ruke,

dok je desnom držala vrata.„Neko ko je magistar književnosti mora da zna šta je avatar.“Viv je ponovo besno pogledala Amandu.„Avatar je bog u telesnom obliku“, odgovorila je Amanda.„Nisi se uzalud školovala. U masovnim igrama u kojima učestvuje više igrača

lik koji preuzima igrač naziva se avatar. Alternativni identitet. Ponekad igrač želi dapreuzme drugi identitet jer mu identitet u takozvanom stvarnom životu nijezadovoljavajuć. Možda ima problema s viškom težine i ima bubuljice, ima tridesetgodina, a i dalje živi s majkom, dok zarađuje minimalnu platu u restoranu brze hrane.Ali kada se pojavi kao svoj avatar na planeti Rubi-Ka, nijedan igrač ne zna kako onizgleda ili koliko je neuspešan u životu. Na planeti Rubi-Ka mora da dobije posaokako bi mogao da nađe mesto gde će živeti, kupovati hranu i jesti. Ali tamo je važansamo njegov um. Ima priliku za potpuno nov početak, jer ga ništa ne koči. Koristećisvoj um, može poboljšati život svoga avatara. Odista, zapanjujuće je kako neuspešniljudi u ovom životu postaju dobitnici u svetu Rubi-Ka, a zanimljivo je da polovinamuških igrača bira da se u tom svetu krije iza drugog pola i bira avatare sa ženskimlikom.“

Duvajući u svoje utrnule prste, Amanda je osetila kako se osećaj utrnulosti širidublje. Sada je shvatila šta je hipotermija i kako bi mogla da umre od nje.

„Anarhiju onlajn poseduje kompanija po imenu Fankom, koja ima čitave nizoveračunara u Oslu, u Norveškoj“, govorio je glas. „Potreban im je ogroman kapacitetračunara, jer u svako doba dana ovu igru igra oko dva miliona igrača. Sirom sveta. Usvakoj zemlji koja bi vam mogla pasti na pamet. Milioni ljudi u isto vreme preuzimajuidentitete u alternativnoj stvarnosti, igrajući igru danju i noću, samo zato što surazočarani svojim životima.

A to je samo jedna masovna onlajn igra s više igrača. Ako proučavanjapotvrđuju da masovne molitve u isto vreme imaju uticaja na psihološko stanje, kakavtek uticaj ima snaga masivne igre u kojoj učestvuje više igrača? Šta je privlačnije? Daimate bubuljičavo lice, da vam majka bude u susednoj sobi, da ste usamljenik kojimasturbira jer nijedna žena ne želi da izađe s njim? Ili alternativna stvarnost u kojoj

imate avatara sa ženskim likom u virtuelnom svetu, gde svi imaju iste mogućnosti?“Dok je vetar urlikao, nekoliko kapi kiše je kanulo s krova i palo na Amandin

kombinezon, u predelu kuka.„Na Rubi-Ka“, govorio je Gospodar igre, „avatari prikupljaju dobra kao što i

mi to činimo u stvarnom životu. Neka od tih dobara su i dragoceni predmeti. Tu su ikorisni alati ili skupi stanovi. Igrači ih strasno žele. Ako njihovi avatari ne uspeju dasteknu ove predmete na Rubi-Ka, igrač ih ponekad kupi na I-beju. U teoriji, u pitanjusu nepostojeći predmeti koji nastavljaju da žive i u stvarnosti. Na I-beju možete čak ida kupujete i prodajete avatare, preuzimajući nove identitete ako vam stari neodgovaraju. Jedna stvarnost se prepliće s drugom.“

Drhteći, Amanda je primetila još jednu kap vode koja je visila iznad njeneglave. „Prokišnjava.“

„Bitno je da nas voda ne natopi“, odgovorila je Viv.Amanda se obratila Gospodaru igre:„Imam novosti za tebe. Ovo je realnost “„Kako ti kažeš. Možda je pravo vreme da vam ispričam priču o prečasnom

Ovenu Pentekostu.“„O kome?“„O geniju koji je stvorio Grobnicu svetskih želja. Preživeli ste još jednu

prepreku. Zaslužujete da dobijete još informacija. Rej, čuješ li me?“Nije bilo odgovora.„Rej?“„Čujem te“, Rej je zvučao ogorčeno.„Kako ti je tamo?“„Baš odlično.“„Nije ti previše hladno?“„Bilo je i gorih trenutaka.“Amanda je kroz slušalice mogla da oseti Rejov bes.„E, pa, samo kad vam je ugodno“, rekao je Gospodar igre. „Prečasni Oven

Pentekost. To mu nije bilo pravo ime, a nije bio ni sveštenik. Otac mu je bio sveštenik,a kada su Pentekosta izbacili s Medicinskog fakulteta na Harvardu, preuzeo je mantijui otišao iz Bostona, krećući se ka tadašnjim granicama, šireći dobru reč. Stigao je uAvalon u aprilu 1899. godine. Vladala je užasna suša, ali Pentekost je znao da onaneće trajati večno, pa je ohrabrivao stanovnike da se neprekidno mole. Pošto nije bilokiše, rekao im je da je to jer se odistinski nisu pokajali za svoje grehe. Trebalo je dase mole iskrenije. Kada je kiša, najzad, pala u junu, stanovnici nisu imali reči da muzahvale što im je pomogao da okončaju sušu. Ali to je bila jedina dobra stvar koja sedogodila. Prvi znak onoga što je dolazilo uključilo je trgovca po imenu Piter Betjun,kojeg je pogodio i ubio grom dok je trčao iz svoje zaprege ka prodavnici“

Nešto je udarilo u vrata.Amanda se trgla. U početku je mislila da je u pitanju Rej i da ponovo pokušava

da uđe. Ali udarac je pratilo ubrzano, grleno disanje. Čula je kako šape šljapkaju pobaricama i setila se nemačkog ovčara koji je jurio zeca. Ali nemački ovčar sada nijebio sam.

S desne strane vrata se pojavila njuška.„Ako ih sruše...“, upozoravala je Viv.Amanda je čula režanje.„Ne možemo rukama pridržavati vrata. Izgrišće nas po prstima.“Njuška se ukazala s leve strane vrata, iskeženih zuba.„Guraju vrata i tako ih drže na mestu. Ali ako počnu da vuku...“„Kaiševi“, rekla je Viv. „Zakačićemo ih za vrata “Amanda je potegla svoje kaiševe. „Moji su zašiveni za kombinezon.“„Pokidaj šavove.“„Ne. Bolje da ne cepamo odela. Pertle na našim čizmama.“ Amanda je

oslobodila jednu ruku i savila se da dosegne čizme.Petljajući hladnim prstima, izvukla je pertlu iz jednog otvora na čizmi, potom i

iz drugog.Rezanje je postajalo žešće. Od narednog udarca, vrata su se zatresla.„Oslobodila sam jednu“, rekla je Amanda.„I ja sam.“ Viv je povezala krajeve pertli, stvarajući krug.Pored vrata se ponovo ukazala njuška.Amanda je komadom drveta udarila životinju. „Gubi se odavde!“Pas je odskočio unazad.Viv je obavila pertle oko srednje daske na vratima. Dok se pas oporavljao od

iznenađenja i dok nije bio u blizini, Viv je zategla pertle i tako pričvrstila vrata.Amanda je čula sebe kako teško diše. Zvučim kao jedan od onih pasa,

pomislila je. Uvezala je krajeve svoje pertle, provukla prste pored ivice vrata iobavila pertlu oko srednje daske. Povukla je prste taman na vreme da je pas ne ujede.

Kandže su grebale po vratima. Psi su pokušavali da ih sklone s mesta. Pertla sezarila Amandi u ruku. Molila se da pertla ne pukne. Onda se uplašila da će vrata pući.

„Biće nam dobro neko vreme, Viv je pokušavala da je ohrabri.„Tako je, vrata su tamo gde treba da budu.“ Amanda se čudno nasmejala;

obuzimala ju je histerija. „Neće nas pojesti.“„Bože, pomozi mi“, rekla je Viv, „šta bih sve dala samo da nešto pojedem.“Amanda je prestala da se smeje, postavši potpuno svesna situacije. „Hrana ti je

napolju.“„Šta?“„Ako treba, ubiću jednog od onih pasa i nateraću Reja da upali vatru upaljačem

kako bismo ga skuvali.“Viv je zurila u nju.„Šta nije u redu?“„To mi nikada ne bi palo na pamet“, rekla je Viv.Režanje je prestalo. Šape su ponovo zašljapkale po baricama. Psi su odlazili.„Kuda će?“, osluškivala je Amanda.„Možda su krenuli na Reja. Rej? Čuješ li me?“, govorila je Viv u mikrofon.Nije bilo odgovora.„Rej, jesi li na sigurnom?“ Viv je zvučala ljutito. „Pazi da ti se nešto ne dogodi.

Treba nam samo tvoj prokleti upaljač“Jedini zvuk koji se čuo bilo je padanje kiše. Iznenada, psi su luđački počeli da

kevću. Činilo se da se bore jedan protiv drugog, odlučni da svaki od njih dobije svojdeo plena, mahnito lajući.

„Rej?“Jedan po jedan, psi su se utišali.Osećajući mučninu, Amanda je popustila pertlu. Nekoliko minuta su joj dlanovi

pulsirali. Oprezno je provirila kroz otvor na vratima, ali sve što je mogla da vidi bilaje kiša.

„Onda se dete udavilo u poplavi“, rekao je Gospodar igre, „pa je farmer pao sasenjaka i nabo se na vile, zatim je jedna porodica umrla od...“

2.

„SKRIVENE KAMERE?“, profesorka Grejam nije mogla da dođe sebi odiznenađenja. „Džonatan me je uhodio?“ „Uhodio je nas.“ Belindžer je seo naspramnje u kafeteriji u Donjem Brodveju, nekoliko ulica udaljenoj od Univerziteta. „Kučkinsin je hteo da vidi kako napredujem s igricom.“

„Igricom?“„Ako je imao kamere u Vašoj kancelariji, logično je da zaključimo da ih je

postavio svuda. U pozorištu. Izvan biblioteke. Izvan zgrade fakulteta. U zgradi koja serenovira.“

„Ali neko bi primetio.“„Ne nakon 11. septembra. Ne ispituju ljude koji nose uniformu na kojoj piše

OBEZBEÐENJE. Tako unosimo video-kamere bez problema. Nalaze se krajsemafora, iznad ulaza u zgrade, u prodavnicama i hotelskim hodnicima - bukvalnosvuda. Tu naravno ne spadaju mobilni telefoni s kamerama, od kojih mnogi imaju ivideo-komunikaciju. Skoro je nemoguće kretati se ulicom a da vas pri tom ne snimajukamere. Uz pažljivo planiranje, mogao je videti kako napredujem.“

Konobarica im je donela čaj, kafu i sendvič sa šunkom za Belindžera.Profesorki Grejam se nije jelo. Očaj je razarao Belindžera, ali se podsećao da nije odkoristi Amandi ukoliko ne očuva snagu. „Recite mi kako ste upoznali DžonatanaKrida?“

„Pojavio se jednog popodneva, stajao je na hodniku ispred otvorenih vrataučionice u kojoj sam držala predavanja. Izgledao je saosećajno, da sam samo želelada mu pomognem.“

„Saosećajno?“ Belindžer je znao da neće biti saosećajan prema DžonatanuKridu.

„Nizak, mršav, nedruželjubiv. Slabašnog glasa. Slabe kose. Podsetio me naTrumana Kapotea kada je bio mlad. Ima trideset pet godina, to sam saznala, a opet jeizgledao kao dečak. ‘Hoćete li nam se pridružiti?’ upitala sam. Klimnuo je glavom,ušao i seo pozadi. Na moje predavanje ga je privukla tema: Grobnica svetskih želja.“

Kada je ponovo čuo taj naziv, Belindžer se stresao.„Na kraju sam saznala da je imao nervni slom zbog nove igre koju je imao na

umu. Čini se da je šest meseci bio katatoničan, pri čemu mu je um bio zarobljen namestu koje je on zvao Zlo mesto. Nikada nije opisao o čemu se radi, osim da se nemože rečima iskazati. Rekao je da je, kada se oporavio, odlučio da nađe istinu u biločemu, samo ne u igricama.“

„Tako je govorio?“„Činilo se prirodnim da takva izjava dolazi od osobe čiji je koeficijent

inteligencije stotinu i devedeset. Rekao mi je da želi da stekne znanja za koja nikadanije imao vremena ni strpljenja.“ Zastala je, pričekavši da prođe još jedan bolni grč.

Belindžer je pogledao nadole, pokušavajući da joj na taj način da maloprivatnosti.

Udahnula je, a zatim nastavila.„Džonatan je prvo išao na Katedru za filozofiju, pretpostavljajući, kako mi je

rekao, da će tamo pronaći istinu. Proučavao je Heraklita, Parmenida, Sokrata, Platonai Aristotela. Koliko dobro poznajete filozofiju?“

„Malo, iz knjiga koje sam pročitao.“„Neki filozofi tvrde da su zgrade, drveće i nebo oko nas nestvarni, kao senke u

pećini. Drugi veruju da je realnost čvrsta kao kamen koju neko šutne po lepom danu.Džonatan je mislio da se o tome diskutuje bez razloga. Za njega je bilo očigledno dasu u pravu oni koji smatraju da je svet samo san. Po njemu, svet mašte je vidljivijinego takozvana fizička realnost, što zna svaki tvorac i igrač video-igrica.

Potom je otišao na književnost, ali je smatrao da većina predavača književnostiveruje da je prirodno povezana s Katedrama za filozofiju ili političke nauke. Nigdenije čuo za hipnotički način na koji bi ga priče vratile u realnost koja je živopisnija odfizičkog sveta koji ga je okruživao.

Potom je došao na istoriju. Shvatite, on se nije upisao da studira. Samo je lutaohodnicima i stajao ispred bilo koje od učionica gde se predavalo o nečemu što ga jezanimalo. Rekao je da je prisluškivao predavanja o ubistvu Julija Cezara, invazijiNormana na Englesku, princezinom ubistvu u Londonskoj kuli, Stogodišnjem ratu i oskoro milionskim žrtvama u Američkom građanskom ratu. Ništa od onoga što je čuonije smatrao činjenicama. Svaki opis događaja ‘iz prve ruke’ mogao se smatratiiskrivljenim, a što se događaj više opisivao, to je bilo više i iskrivljenja. Govorio mije da su to sve bile samo priče. Senke. Nije bilo mogućnosti dokazati da se todogodilo. Ali splet okolnosti oko njih bio je fascinirajuć i izvodio ga je iz njegovihkošmara.

Bio je spreman da i dalje šeta hodnicima i sluša priče o ubistvu nadvojvodeFerdinanda, napadima hlornim gasom tokom Prvog svetskog rata i o logorima smrti uDrugom svetskom ratu, kada je zastao ispred moje učionice i čuo za Grobnicu svetskihželja. Rekao je da mu se život u trenutku izmenio. Nikada nije objasnio zašto, ali jenaredna tri meseca pohađao moja predavanja i posećivao me tokom vremenapredvidenog za konsultacije. Nekada bismo imali radni doručak, ili bismo se šetaliposle podne Vašingtonskim skverom.“

Lice joj je poprimilo sivlje tonove; morala je da zastane zbog bolova.„Muž mi je nedavno umro. Nikada nisam imala dece. Uglavnom sam se prema

Džonatanu odnosila kao majka. On mi je pokazao da svet mašte u video-igricamamože biti stvarniji od bola od kojeg sam želela da pobegnem. Tada sam preživljavalaprvi strah nakon što mi je dijagnostikovan karcinom, a on mi je pokazao da igre netroše vreme, nego ga samo produžavaju. Brzina kojom morate napraviti bezbroj izborazahteva od vas da podelite sekund na više delova i da ih ispunite do maksimuma. Nakraju, nakon što je okrenuo leđa igricama, on im se ponovo vratio. Ušao je u nešto štoje zvao narednom evolucijom i shvatio da su igrice bile metafizika koju filozofi nisuusvojili. One su bile istina.“

Profesorka Grejam je još jednom uzdahnula i posegla za svojom torbicom kakobi iz nje izvadila bočicu s lekovima. Progutala je dve uz čaj, a onda pogledala uBelindžera. „On i njegova sestra...“

Belindžer se ispravio. „Čekajte malo. On ima i sestru?“„Ona je viša, smeđe kose, a Džonatan je plavokos.“Belindžer je brzo govorio.„Da li skuplja kosu u punđu? Snažne pojave? Ne šminka se?“„Srela sam je samo nekoliko puta, ali da, trudi se svim silama da izgleda

jednostavno. Poznajete li je?“Trenutak kada je sreo opisanu ženu ispunio je Belindžera besom.„Rekla mi je da se zove Karen Bejli.“„Njeno ime jeste Karen. Ona i Džonatan izgledaju različito, jer nemaju istog

oca. Majka im je bila promiskuitetna. Čovek koji ih je odgajao nije bio njihov otac,ali je živeo s njihovom majkom neko vreme. Kada ga je njihova majka ostavila,ostavila je i decu. Držao ih je kao mamac, jer se nadao da će se majka vratiti da ihvidi i da će je on ubediti da ostane.“

Profesorka Grejam je sakupila svu snagu da bi mogla da nastavi.„Očuh je bio pijanica. Nasilnik. Džonatan mi je rekao da nikada nije skidao oči

s očuha jer nikada nije mogao da oceni kada će očuh početi da besni. Očuh se ineprirodno zanimao za Karen, koja je ličila na majku, da se nije mogla osećatibezbednom u očuhovom prisustvu. Zato se toliko trudila da izgleda jednostavno, iakoje naslućivala da bi mogla biti privlačna ako bi se doterala. Bila je odlučna daizbegava pažnju muškaraca.

Karen je Džonatanu postala zamena za majku, a on ju je za uzvrat štitio tako štobi razbesneo očuha i skretao mu pažnju s Karen. Sakrivali su se kad god su mogli. Izinata, kada bi ih očuh pronašao - na primer, u ormaru ili podrumu - zaključavao bi ihna tom mestu. Džonatan kaže da su on i sestra jednom proveli tri dana u kabini koju jenjihov otac zakovao ekserima i nisu mogli da izađu. Bez hrane, vode i toaleta. U tamije Džonatan izumeo maštovitu video-igricu, koja se može porediti s Tamnicama izmajevima. On i Karen su pobegli u alternativnu stvarnost koju je on stvorio.“

Belindžera je podlaktica sve više bolela. Dok je pažljivo slušao, nije mogao daprestane da je masira.

„Jedina dobra stvar koju je očuh učinio bilo je to što je deci nabavio uređaj zavideo-igrice. To je bilo kasnih sedamdesetih godina kada su se uređaji povezivali zatelevizijske aparate. Džonatan je bio tek dete, ali je rastavio uređaj, saznao na kojemprincipu radi i unapredio ga. Na kraju je očuh umro od bolesti jetre, a deca su bilasmeštena u hraniteljsku porodicu, ali nikada se ni u jednoj porodici nisu zadržali dužeod šest meseci. Nešto u vezi s Džonatanom i Karen je uznemiravalo njihove hranitelje.U suštini, deca su mogla da komuniciraju samo jedno s drugim i to kroz igrice koje jeDžonatan osmišljavao.

U vreme kada se pojavio Nintendo, 1985. godine, on je bio jedan odprogramera te igrice; koristio je računarske laboratorije u brojnim srednjim školamakoje su on i Karen pohađali. Posebno mu je zadovoljstvo bilo što je znao da su školskinasilnici, koji su mu zagorčavali život u školi, verovatno odlazili kući da igraju igricekoje je on stvorio a da nisu ni sanjali ko ih je stvorio. Bio je među prvima koji suunapređivali tehnologiju video-igrica. Na primer, u ranijim igricama mogli ste da sekrećete samo gore, dole, desno i levo. Džonatan je prvi koji je uveo kretanje napred inazad. Takode, bio je prvi koji je umetnuo pejzaže u pozadinu igrica. Obe tehnike sudoprinele tome da igrice dobiju trodimenzionalni izgled.“

Zastala je zbog bolova.„Znam da Vam je ovo naporno“, rekao je Belindžer.

„Ali želim da pomognem. Morate da shvatite Beskonačnost.“„Šta?“„U prethodnim igricama, uvek je postojalo ograničenje u broju varijacija u

kojima se igrač mogao kretati. Akcije su se dešvale u predvidljivom, zatvorenomprostoru. Ali Džonatan je stvorio igricu po imenu Beskonačnost, u kojoj dvasvemirska broda jure jedan drugi kroz svemir. Rekao mi je da je stvorio tu igricu kaoodgovor na to što su on i Karen proveli tri dana zatvoreni u kabini. U igrici imateutisak da se svemirski brodovi kreću beskrajno u svim pravcima i da stalno otkrivajunova čudesa. Šalio se sa mnom da je želeo da igrači mogu da iznenada skrenu izakomete i ugledaju Boga.“

„Beskonačnost.“ Od koncepta igrice Belindžeru se zavrtelo u glavi. „Čini sekao da bi igrač mogao da nestane u toj igrici.“

„To se dogodilo Džonatanu.“ Profesorka Grejam je na trenutak sklopila oči.„Ljudi koji dizajniraju igrice su opsesivni. Za njih nije neobično da rade i po četiridana i četiri noći bez spavanja. Žive na brzoj hrani. Da bi uveo nešto novo, Džonatanmi je rekao da je pio jaku kafu zaslađenu klasičnom koka-kolom.“

„Ali od tolikog nespavanja, osoba može postati psihotična“, rekao je Belindžer.„Sestra je vodila računa o njemu kada je imao te četvorodnevne vizije. To je i

prostor u kojem oni obitavaju: vizije. Džonatan je stvarao računarske kodove kao dasu bili automatski napisani. Njegovo kraljevstvo mašte i patenti su mu doneli stotinemiliona dolara. Ali njemu nikada nije stalo do novca. Samo su igrice bile važne. Uindustriji stalno postoji izazov da stvorite nove nivoe i nivoe nakon tih nivoa.Džonatan je bio odlučan u nameri da stvori igricu koja će doći do granica koje nijedandizajner igrica neće moći da pređe. Uz Karen, koja je vodila računa o njemu, ušao jebez sna u svet novih vizija koje su trajale još duže. Pet dana. Šest. Dok na kraju nijedoživeo slom zbog kojeg je Karen uvek bila zabrinuta.“

Belindžer više nije mogao da trpi vrelinu i oteklinu na svojoj ruci. Zavrnuo jerukave na jakni i košulji. Prepao ga je čir na ruci oko kojeg se tkivo veoma crvenelo.

Prefesorka Grejam je uznemireno pogledala ranu.„Bolje bi bilo da odeš u bolnicu. Liči na trovanje krvi.“„Osećam kao da mi je nešto...“„Šta?“Ispod kože, pomislio je užasnut. „Sačekajte me na trenutak.“Prošao je pored stolova i otišao do vrata na kojima je pisalo TOALET ZA

MUŠKARCE. Unutra je, u jednoj od kabina, čija su vrata bila zatvorena, ugledaopatike muškarca koji je tamo stajao. Kod lavaboa je skinuo sako i okačio ga na svojedesno rame. Zavrnuo je levi rukav košulje sve do ramena, udahnuo duboko i stisnuootečeno mesto.

Od žestine bola je zaječao. Iz rane je potekla žuta tečnost. Nastavio je da stiska.

Žuta tečnost je curila neprekidno, praćena krvlju. Dobro je, pomislio je Belindžer.Potrebno mi je da ovo počne da krvari. Moram da otkrijem šta se to zagnojilo.

Od bolova se ugrizao za usnu. Pojavilo se nešto crno. Malo. Tanko. Četvrtasto,metalnog oblika. Stiskao je dok taj predmet nije došao na površinu. Stavio ga je nakažiprst i podigao ga kako bi ga bolje video.

Kučkin sin, pomislio je. Nije poznavao elektroniku, ali je mogao da zamislisamo jedan razlog zašto je ovaj predmet ubačen u njega. Da prati njegovo kretanje.

Besan, stavio je predmet u maramicu, a nju je stavio u džep. Počeo je dasapunom ispira rupu na ruci. Zatim ju je obrisao. Ponovo ju je nasapunao. Mislio je dase više nikada neće osećati čistim.

3.

PROFESORKA GREJAM JE SEDELA SPUŠTENE GLAVE kada se Belindžer vratio zasto. Podigla je pogled, umornog izraza lica. „Kako ti je ruka?“, upitala je.

Pokušavajući da zvuči smireno, Belindžer je izvadio blekberi iz džepa. „Ispraosam je, ali zbog toga infekcija izgleda još gore. U pravu ste. Čim završimo, otići ću ubolnicu.“

Proučavao je blekberi. Bio je srebrne boje, a deo s monitorom bio jeolovnosive boje. Monitor mu je bio veći od standardnih mobilnih telefona. Poreddugmića na kojima su bili brojevi i slova, na vrhu se nalazilo jedno dugme, a s desnestrane su se nalazili navigator kružnog oblika i još jedno dugme. Bio je siguran da jeopremljen uređajem za prisluškivanje. Možda i uređajem za praćenje, pomislio je, kaonaknadu za ono što mi je prokletnik stavio u ruku.

„Kako da ga uključim?“Pokušao je s dugmetom na vrhu. Istog trenutka monitor je zasvetleo. Zbog svetla

koje je sijalo na plafonu kafeterije, ikonice na monitoru bile su slabo vidljive, ali jeotkrio da, ako skloni blekberi od sjaja svetla, monitor postaje vidljiviji. U gornjemdesnom delu monitora zasvetlela je crvena strelica. Nekoliko trenutaka kasnije,zasvetlela je zelena lampica.

„Izgleda da mogu da primam pozive.“Blekberi je zazvonio.Belindžer je bio napet. Dva dugmeta su na sebi imala ikonicu telefona, jedno je

bilo crvene, drugo zelene boje. Zeleno je za pokretanje, pomislio je Belindžer ipritisnuo zeleno dugme.

„Gde je Amanda?“, odmah je upitao kada se javio.„Znaš li šta je avatar?“, odgovorio je muški glas, zvanično, kao da je

objavljivao nešto.

Bes skoro da je prevladao Belindžerom. Nakon toliko prepreka, najzad jerazgovarao sa čovekom koji je oteo Amandu i koji je bio odgovoran za toliko bola istraha. Razmišljao je o Ortegi kome je iz mrtvih usta tekla krv kada ga je poslednji putvideo. Želeo je da se glasno ispsuje, da se zakune na najokrutniji način. Ali vojnička ipolicijska obuka mu je ukazivala da će sve biti izgubljeno ako se ne bude kontrolisao.

„Avatar?“ Belindžer je ogorčeno upitao. „Bojim se da ne znam.“„Amanda zna.“Belindžer je i dalje bio napet.„Je li povređena?“Glas je zamukao i nije se oglašavao toliko dugo da je Belindžer pomislio da se

veza prekinula.„Nije.“„Gde je ona?“„To moraš da otkriješ “„Da bih pobedio u igrici? Onda ćeš je osloboditi?“„Moraćeš da uradiš mnogo više da pronađeš Amandu i da pobediš u igrici.“Iako mu je skoro bilo muka od brzine kojom mu je srce udaralo, Belindžer je

shvatio da bi profesorka Grejem mogla da identifikuje glas i potvrdi da pripadaDžonatanu Kridu. Držao je telefon između sebe i nje.

„Pomenuo si avatara,“ rekao je Belindžer. „Reci mi šta je to.“„Bog u telesnom obliku.“Profesorka Grejam je slušala.„Ti si moj avatar“, objavio je glas.„Znači li to da si ti bog?“„Ja sam Gospodar igre.“Belindžer je osećao kako mu u glavi tutnji. „Scavengerthegame-tačka-com“,

rekao je Gospodar igre.„Šta s tim?“„Znaš li da blekberi ima izlaz na internet? Upotrebi navigator kružnog oblika i

tako se spusti do ikonice koja ima oblik sveta. Pritisni taj navigator i izaći ćeš nainternet. Tvoj blekberi ima veoma visoke performanse. Trebalo bi da veoma brzoizađeš na tu veb-stranicu “

„Internet? Veb-stranica? O čemu pričaš? Šta ću videti?“ Razgovor je zamukao, aveza se prekinula. Belindžer je pritisnuo crveno dugme kako bi na svom aparatuprekinuo vezu. „To nije Džonatanov glas“, rekla je profesorka Grejam.

„Ne. To mora biti njegov glas. Sve ukazuje na...“„Rekla sam ti da je Džonatanov glas slabašan. Ovaj glas zvuči kao da pripada

nekome ko na televiziji čita večernje vesti.“Belindžer nije mogao da veruje da je pogrešio. „Možda je iskrivljen. Uređaji i

filteri mogu učiniti mnogo da bi izmenili glas.“Sledio je uputstva koja je dobio i otišao na internet. Bilo mu je potrebno

nekoliko frustrirajućih minuta da se upozna s kontrolama. Blekberi je koristio ikonicuu obliku peščanog sata kako bi pokazao da procesira informaciju koja je ukucana upretraživač. Simbol ga je podsetio na peščani sat koji je dopola bio napunjen krvlju, akoji se nalazio na prednjoj strani kutije za igricu Lešinar.

Kutija koja je pripadala toj igrici ukazala se na monitoru. Odjednom, peščanisat na njoj je postao niz fotografija koje su prikazivale Amandu kako juri za drugomženom. Od pritiska, Belindžer je imao utisak da su mu vene nabrekle. Ni u šta nijezurio s tolikom napetošću.

Amanda je nosila plavi kombinezon i kapu za bejzbol. Druga žena je bilaodevena u sivo. Bile su na otvorenom, a iza njih su se videle planine. Amandina ustasu bila otvorena, kao da je vikala u očajanju.

Crvenilo je prekrilo monitor. Belindžera je bio potreban trenutak da bi shvatioda je fotografija prikazivala eksploziju. Na slici su se videli ostaci drveta kako letekroz vazduh. Delovi tela. Ruka. Deo lobanje. Krv. Efekat je bio još realniji jer nijebilo zvuka.

Činilo mu se da mu je santa leda u stomaku. Bože, da li je to na fotografijiAmanda rastrgnuta u paramparčad? - pomislio je. Na narednoj fotografiji je videoAmandu kako otvorenih usta zuri u eksploziju. Obuzeo ga je osećaj olakšanja, iako jeužas na njenom licu postao i njegov užas.

Šta ja to gledam? - pomislio je.Slika je nestala s monitora. Trenutak kasnije pojavile su se reči. Na monitoru je

pisalo - OVA STRANICA VIŠE NIJE DOSTUPNA.Belindžera su zaboleli prsti od stezanja blekberija.„U čemu je problem?“, upitala je profesorka Grejam.„Šta si video?“„PakaoBlekberi je zazvonio.Pritisnuo je zeleno dugme. Želeo je, više nego ikada, da iskaže svoj bes. Ali,

prisilio je sebe da ostane smiren.„Zahvaljujući tehnologiji koja se zove Nadzor UŽIVO, mogao si da vidiš te

fotografije snimljene veb-kamerom. Snimljene su pre nekoliko sati“, rekao je glas.Balindžer je osetio kako mu ponestaje daha.„Sati? U tom slučaju nema načina da saznam da li je Amanda i dalje živa?“„Jeste.“„Pretpostavimo da mi ne govoriš istinu.“„Onda bi igra bila poništena. Pravila su bezuslovna. Jedno od njih je da ja ne

lažem. Evo još jednog pravila. Veoma je važno. Od sada - bez policije, jesi li

razumeo?“Na trenutak, Belindžer nije mogao da natera sebe da izgovori:„Da.“„Bez FBI-ja, bez snaga reda, bez prijatelja iz vojske, ništa te vrste. Na početku,

bilo je prirodno da se obratiš policiji. Ali više nećeš. Sada smo na drugom nivou igre.Sada si sam. Jesi li razumeo? Da čujem.“

Reči su mu se stegle u grlu. „Razumem.“„Ti si moj avatar. Preko tebe, učestvujem u akciji. Navijam za tebe. Želim da

pobediš.“„Ne seri.“„Ali to je tačno. Želim da izbaviš otetu devojku i da se boriš za završni nivo,

gde ćeš otkriti tajnu.“„Grobnicu svetskih želja?“„I sve ono što ona predstavlja. Ne preterujem kada kažem da ona daje značaj

životu. Ako izbaviš devojku i pronađeš Grobnicu, bićeš dostojan da saznaš tajnu. Ja jeveć znam, ali želim da osetim njeno otkrivanje još jednom. Preko tebe.“

„Mislio sam da je igra završena. Mislio sam da je trajala četrdeset sati i da sezavršila u pet sati posle podne.“

„Nije. Lešinar je za tebe počeo jutros u deset sati. Preostalo ti je još manje odtrideset i jednog sata.“

„Lešinar.“ U reči se osećala hladnoća smrti. „Šta će se dogoditi ako ne uspemda spasem Amandu i otkrijem tajnu u preostalom vremenu?“

Veza se prekinula.

4.

IZVAN KAFETERIJE. zgrade su se gubile u zalasku sunca. Nebo je bilo narandžasteboje, ali je Donji Brodvej bio značajno zaklonjen senkom, a na automobilima su biliupaljeni farovi.

Belindžer je stavio blekberi u džep pantalona i poklopio ga rukom, sprečivšiGospodara igre da čuje šta je upitao profesorku Grejam.

„Kako da pronađem dolinu koju ste pomenuli? Gde je Avalon? Gde bi trebaloda bude Grobnica svetskih želja? Pomenuli ste Vajoming i planinski lanac Vind River“

Profesorka Grejam je izgledala iscrpljeno.„Avalon više ne postoji. Čak bi mu i nazivanje napuštenim gradom dalo

određeni oblik. Ni Kotonvud više ne postoji. I uz pomoć Istorijskog društvaVajominga bilo mi je potrebno mesec dana da pronađem dolinu koju je posetio

prečasni Oven Pentekost.“ „Gde se nalazi?“„Lander je najbliže veće naselje. Dolina se nalazi osamdeset kilometara na

severu, duž istočnog planinskog grebena.“ Belindžer je i dalje držao ruku na džepupantalona. „Kako ću znati da sam pronašao pravo mesto?“

„To je jedina dolina s jezerom u toj oblasti. Svaka prodavnica za planinare ililovce ima mape terena okolne oblasti. Naći ćeš je bez problema.“

„Jeste li išli tamo?“„Pre sedam godina. Provela sam ceo juli pokušavajući da pronađem Grobnicu.

Ponekad se pitam da li je postojala samo u pomućenom umu Donalda Rajka. IDžonatan je pokušavao da je pronađe.“

„I?“„Sigurna sam da bi mi rekao da je uspeo.“Možda, pomislio je Belindžer.Nežno joj je spustio ruku na rame.„Hvala Vam.“Setno je slegla ramenima.Poljubio ju je u obraz.Možda je i pocrvenela, ali bilo je teško reći.„Dugo to niko nije učinio“, rekla je.„Onda sam ponosan što sam bio toliko slobodan.“ Mahnuo je rukom i pozvao

taksi; pružio je vozaču dvadeset dolara. „Pobrinite se za moju prijateljicu.“Posmatrao je taksi kako nestaje u gustom saobraćaju Donjeg Brodveja. Ulica je

imala brojne prodavnice nabijene jedne pored drugih. Otišao je do bankomata, ubaciosvoju karticu i dobio maksimalnu količinu gotovine koju je mogao: pet stotina dolara.

Krenuo je ulicom, ka prodavnici telefonske opreme. Unutra je ponovo poklopiotelefon u džepu kako ga Gospodar igre ne bi čuo. „Prodajete li blekberi telefone?“

„Naravno.“ Prodavčeva kosa bila je vezana u konjski rep i imao je minđušu u uvetu. „Ovamo.“

Belindžer je izabrao model koji je bio istovetan onome koji mu je Gospodarigre ostavio.

„Dobar izbor“, rekao je prodavač. „Poslednji model. Košta tri stotine dolara,ali na njega dajemo stotinu dolara popusta.“

„Nije me briga ako možeš odmah da ga aktiviraš.“„Nema problema.“Nema problema? Na koji se to univerzum odnosilo? - čudio se Belindžer.„Moram se uveriti da može da podrži program po imenu Nadzor UŽIVO.“„Taj progam se mora posebno ‘skinuti’ s interneta. Plaćate ga dodatno. To ćete

uraditi na svom kućnom kompjuteru, a onda ga preneti na blekberi.“„Ali krećem na put na kojem nemam pristup računani“, rekao je Belindžer.

„Platiću još stotinu dolara da ga sada ‘skineš’.“„To nije problem. Zašto stalno držite ruku na džepu?“„Loša navika.“Deset minuta kasnije, prodavač je doneo Belindžera novi blekberi.„Potpuno napunjen. Uskoro ćete morati da napunite bateriju. Čim ga izvadite iz

kutije, baterija je na samom kraju. Ovde je kabl za punjenje baterije, futrola, a ovde jepreostala oprema.“

„Evo i tvojih stotinu dolara. Lepo je sresti nekoga ko zna svoj posao.“Belindžer mu je dao ček za opremu, a onda je izašao. Tek tada je sklonio raku sblekberi telefona. Izvadio ga je iz džepa.

„Hej, slušaš li? Zapamti ovaj broj telefona.“ Izdiktirao je telefonski broj novogblekberija.

Onda je bacio blekberi koji mu je dao Gospodar igre u kantu za smeće,pokušavajući da ne udahne miris ustajalog pomfrita. Izvadio je maramicu u kojoj senalazio čip za praćenje koji je izvadio iz ruke. Primetio je beskućnika kako potrotoaru gura kartonsku kutiju s torbama i starom odećom.

„Evo ti dvadeset dolara“, rekao mu je Belindžer. „Kupi sebi nešto da jedeš.“„Ne treba mi tvoja milostinja.“„Dobro, ali ipak uzmi. Sačuvaj za crne dane " Ubacio je novčanicu od dvadeset

dolara beskućniku u džep od košulje, zajedno s minijaturnim uređajem za praćenje.„Laka ti noć.“

„Da, kladim se da će mi sačuvati apartman u hotelu Šeri Nederland.“Belindžer je zaustavio taksi i ušao.„Aerodrom Teterboro“, rekao je.„Ne znam gde se nalazi“, rekao mu je vozač s turbanom na glavi.„Ne znam ni ja. Ako je od pomoći, nalazi se u Nju Džersiju.“Vozač je gunđao.„Platiću ti duplo ako me brzo odvezeš.“Vozač je uzeo mikrofon svoje radio-stanice.

5.

TETERBORO JE TAKOZVANI AERODROM koji služi da se na njega prenesu letovikoji bi stvarali dodatni pritisak na glavne, komercijalne aerodrome u okolini; ovajaerodrom je nudio piste i hangare državnim i privatnim avionima. To je bilo sve što jeBelindžer znao o ovom aerodromu, ali je, tokom devetnaest kilometara, koliko jetrajala vožnja, upotrebio blekberijevu internet konekciju kako bi se dodatnoinformisao.

Sumnjao je da s aerodroma ‘Džon Ficdžerald Kenedi’, ‘La Gvardija’ ili‘Njuarka’ sada ima direktnih komercijalnih letova do Landera u Vajomingu. Veb-stranice nekoliko avionskih kompanija potvrdile su da je bio u pravu. Moraće dapreseda u gradovima kao što su Čikago ili Denver, ali na tim letovima nije biloslobodnog mesta sve do jutra. Štaviše, Lander nije imao pistu za komercijalne letove.Najbliži aerodrom koji je prihvatao letove kompanija kao što je bila ‘Junajted’nalazio se u Rivertonu, oko pola sata vožnje od Landera. U Lander će doći najranije urano popodne, možda i kasnije. Previše izgubljenog vremena. Veći deo od preostalogtrideset i jednog sata - ispravka: sada već trideset sati - bilo bi izgubljeno.

Postojao je samo jedan izbor. Taksi je prošao bezbednosnu kontrolu i ostavioBelindžera kod terminala Džet avijacije, gde su kontrolisali velike čarter avione naTeterborou. Nebo je bilo mračno kada je vozaču isplatio obećani bonus i krenuoosvetljen lučnim svetlima ka obasjanoj petospratnici.

Blistavi enterijer podsećao je na ložu prve klase nekog od glavnih aerodroma.Prišao mu je muškarac prijatnog izgleda, odeven u odelo.„Gospodin Belindžer?“Rukovali su se.„Erik Grej. Let je plaćen kreditnom karticom čiji ste mi broj dali tokom

telefonskog razgovora. Avion upravo pune gorivom. Samo da razjasnimo, cena je trihiljade dolara po satu.“

„Tako smo se dogovorili.“ Belindžer je očekivao pitanja o tome zašto mu jetako brzo bio potreban avion, zašto nema prtl jag, ali sada je shvatio da ljudi koji sebimogu da priušte ovu vrstu luksuza nisu naviknuti na objašnjavanje.

„Proverili smo Vaše ime iz bezbednosnih razloga.“ Erik se nasmešio. „BićeVam drago da znate da Vas ne smatraju teroristom, niti osobom za kojom tragaju snagebezbednosti.“

Belindžer je uspeo da mu uzvrati osmeh.„Baš lepo.“Prošli su kroz staklena vrata i naišli na sloj izdrobljenog kamena pomešanog sa

katranom, postavljenog sa svake strane hangara. Erik je pokazao nadesno. „Vaš avionse nalazi ovde. Lir 60.“ Bio je mali i gladak. „Skoro su spremni za Vas.“

„Hvala.“Blekberi je zazvonio. Zvonio je nekoliko puta dok je Belindžer bio na putu ka

aerodromu, ali on nije odgovarao. Sada je, obasjan svetlima, izvadio telefon iz futrolezakačene za kaiš. Erik je izašao na terminal, omogućujući mu privatnost.

„Baš kao što si ti meni dao jedan minut kada si mi dao link za onu veb-stranicu,tako i ja tebi sada dajem jedan minut“, rekao je ogorčeno Belindžer u telefon.

„Uspelo ti je nemoguće - da ostaneš na jednom mestu, a opet da napreduješ“,rekao je glas.

„Blekberi s uređajem za praćenje i prisluškivanje koji si mi dao nalazi se usmeću. Uređaj za praćenje koji si mi ubacio u ruku u džepu je beskućnika koji se krećeBrodvejom “

„Ali kako možeš da mi budeš avatar ako ne mogu da pratim tvoje napredovanje?Želim da znam gde si.“

„A ja želim da znam ovo. Zašto Amanda? Zašto mi?“„Hotel Paragon.“„Nismo dovoljno patili? Rešio si da nas izložiš još većim patnjama?“„Bili su mi potrebni igrači dostojni igre, ljudi koji su dokazali da znaju kako da

prežive. Ti i Amanda imate izuzetnu snagu i izvore. Prototip Lešinara ne može uspetibez vas.“

„Prototip? Pobogu, ne misliš valjda da ćeš moći da izdaš licencu za to?“„Godine 1976. postojala je igra po imenu Trka smrti. Igrači su se vozili do

ukletog groblja. Na putu su se ukazivala krvoločna stvorenja. Trebalo je da to bududuhovi, a cilj igre je bio da se osvoje poeni tako što bi ih ubijali, pri čemu bi se namonitoru ukazao krst. Jedna žena je uhvatila sina kako igra tu igricu i bila je takozgrožena da je pokrenula kampanju protiv nasilja u video-igricama. 60 minuta i drugiglavni programi koji emituju vesti pridružili su se njenom apelu. Lokalne vlade suusvojile zakone o tome gde takve igre mogu biti postavljene, samo zbog krvoločnihlikova koji su se pretvarali u krstove. Kakav je bio rezultat? Video-igrice su postalejoš popularnije.

Do 1993. godine, igrica po imenu Smrtonosna borba bila je toliko krvoločna daje dozvolila pobedniku da posegne ka grlu u liku pobeđenoga i da mu kroz grlo izvučekostur. Kongres je obavio istragu u industriji video-igrica, insistirajući na kritkovanjusvih igrica i pokušavajući da uvede cenzuru. Nije da nije bilo važno. Necenzurisanaverzija igre Smrtonosna borba prodata je u tri puta većem tiražu nego cenzurisana.Danas su akcione igre pune grafike. Igrači mogu ukrasti automobil, udariti pešake,ubiti policajce i prebiti prostitutke. Vojska SAD je poručila dve živopisne borbeneigre, jednu za regrutovanje, a drugu za obuku.“

„Tvoj minut je istekao“, rekao je Belindžer.„Jesi li gledao film Mreža? Godine 1976, publika je mislila da je u pitanju

satira s prenaglašenom pričom. Piter Finč igra osobenjaka po imenu Hauard Bil kojičita vesti na jednoj televizijskoj mreži. Njegova gledanost je bila veoma loša. U očajuje zapretio da će izvršiti samoubistvo tokom emitovanja vesti i odjednom su svi bilizainteresovani da ga gledaju. Prešao je sa čitanja vesti na urlanje i buncanje.Gledanost mu raste. U međuvremenu, odeljenje za zabavu te televizije preuzimaodeljenje vesti i počinje da njima manipuliše da bi bile što dramatičnije. Televizijapostaje puna brbljivaca koji viču jedno na drugo u ‘živim’ emisijama.“

„U redu, shvatio sam. Upravo si opisao većinu emisija koje prezentuju vesti na

kablovskoj televiziji.“„Mislim li da ću dobiti licencu za Lešinara? Neću danas, a ni sutra. Ni naredne

godine, ni godinu dana posle toga. Ali ti garantujem da ću je jednoga dana dobiti. Jerlinija između realnosti i alternativne realnosti postaje sve zamagljenija, a stvari uvekodu u jedan od ekstrema.“

U pozadini se čulo brujanje motora.„Šta se to čuje?“, upitao je glas.„Ja, dolazim po tebe.“Belindžer je prekinuo vezu.

6.

BRZINA KOJOM JE AVION LIRDŽET JURIO PO PISTI naterao je Belindžera dapomisli da se nalazi u sportskom automobilu. Buka koju su stvarali motori bila jeprigušena. Virio je kroz prozor sa svoje desne strane i video svetla u delu NjuDžersija zvanom Midoulends. Na srednjoj udaljenosti od aviona, svetla su obasjavalareku Hadson. Još dalje se video sjaj horizonta na Menhetnu. U drugačijimokolnostima, ovaj prizor bi ga oduševio, ali sada je samo isticao koliko je Amandadaleko. Kada je avion skrenuo na zapad, uključio je kabl za punjenje baterija nablekberiju u posebno napravljenu utičnicu i zavalio se u sedište. Osetio se malim iusamljenim.

Iako nije bio gladan, naterao je sebe da uzme zalogaj-dva sendviča sa ćuretinomkoji je poneo s terminala. Jedi kad god možeš, podsećao se.

I pokušavaj da se odmoriš. Svetla u avionu su bila prigušena. Osećao je kao daje uvek bio u pokretu. Dozvoljavajući sebi da prizna da je iscrpljen, izuo je cipele ispustio naslon svog sedišta. Pogledao je na sat: 9.14. Rekli su mu da let do Landeratraje nešto manje od pet sati. To znači da će u Lander doći u 2.14 po njujorškomvremenu, odnosno u 12.14 po vajominškom vremenu.

Vreme je podsećalo na tekst na pozadini kutije video-igrice, neprekidno jerazmišljao. Vreme je pravi lešinar. Ako je igra počela u deset ujutro, kao što je rekaoGospodar igre... Zove se Džonatan Krid! - mislio je Belindžer. Zovi ga po imenu. AliBelindžer se nije mogao odupreti a da ga ne zove Gospodar igre... onda je već prošlojedanaest sati. Još dvadeset i devet. Kraj igre će biti preksutra, u dva ujutro.

Ne, rekao je Belindžer u sebi. Užasavajuća simetrija pravog roka odjednom muje postala jasna. Razmišljao je po njujorškom vremenu. Ali u Vajomingu, gde je bilodva sata manje, kraj igre će biti sutra u ponoć.

Sklopio je oči, znajući da mu je san neophodan. Ali nije mogao da razbistri umod užasavajućih slika koje je video na monitoru blekberija - žena u sivom

kombinezonu, eksplozija, krvava izmaglica, raskomadani delovi tela, Amandin užasnutlik.

Uskoro ću biti tamo, mislio je, boreći se da u mislima bude uz nju. Ne odustaj.Nastavi da se boriš. Stići ću. Pomoći ću ti.

Pošto mu je bilo hladno, prekrstio je ruke preko grudi. Nije mogao da prestaneda drhti, pošto ništa više nije mogao da uradi, osim da čeka.

SEDMI NIVO

IGRAČ - UBICA U PRVOM LICU

1.

VETAR JE UTIHNUO. Amanda više nije osećala da treba da drži vrata. Tokomnoći, kiša je nastavila da pada, udarajući po daskama koje su im bile iznad glava.Dopustila je sebi da se opusti, ali je ponovo postala napeta kada je Viv promrmljala.

„Magistar engleskog jezika? Na Univerzitetu Kolumbija? Čula sam da je toškola za uobražene.“

Je li to Viv pokušavala da počne da ćaska i tako se malo udalji od onoga što sedogodilo Deriku? - pitala se Amanda. Ili je taj prigovor bio uvod u sukob? Prisetila segnevnog pogleda koji joj je Viv uputila kada je Gospodar igre pomenuo njenoobrazovanje.

„Želela sam da odem na koledž, ali nisam mogla da platim školarinu“, rekla jeViv.

Amanda je brinula da će započeti nova svađa. Je li to način na koji će Vivpodneti bol, tako što će se posvađati s osobom koja joj je u blizini?

„Do đavola, ne znam zašto sam se naljutila na tebe.“ Neočekivana izjava učinilaje da se Amanda ne oseća neprijatno. „Verovatno ne bih uspela. Ono što sam stvarnoželela bilo je da planinarim s Derikom.“

Jedna kišna kap je pala kroz krov.„Hladno je“, rekla je Viv. Nevoljno je otvorila bocu s vodom. „Potrošile smo

mnogo energije. Zato se postaraj da piješ dovoljno vode.“Amanda je podigla jedinu bocu s vodom koju je imala, uživajući u svakom

gutljaju.„Nema više.“„Skini zatvarač s boce i ostavi je napolju. Nakupiće se kišnica. U međuvremenu

ćemo deliti moju drugu bocu. Ako želimo da izađemo odavde, potrebno je dapomažemo jedna drugoj.“ Pomisao na pomaganje zvučala je ohrabrujuće, sve dokAmanda nije pomislila na Reja. Onda joj je na pamet palo nešto drugo, iako jeoklevala da pokrene razgovor. „Postoji još jedan izvor vode.“

„Gde?“„Teško mi je da o tome govorim“„Reci.“„Kod Derika su dve boce.“„Oh.“ Reč je bila malodušno izgovorena.„Popio je veći deo iz prve boce, ali je u džepu svog kombinezona imao još

jednu bocu.“Viv nije odgovorila.„Potrebna nam je ta voda“, rekla je Amanda.„Jeste“, Viv je zvučala promuklo. „Potrebna nam je.“ Imala je utisak da se guši.

„Imao je i košulju ispod kombinezona. I čarape. I čizme. Sve što možemo daiskoristimo. Ako naiđe druga oluja...“

Prigušivala je jecaj.„Najzlokobnija video-igrica svih vremena prva je kućna verzija igrice „E.T.“,

bez upozorenja se oglasio Gospodar igre. „Umukni!“, povikala je Amanda.„Mali, slatki vanzemaljac upadne u rupu. Cilj igre je da upravljate kontrolnom

tablom tako da on može da izađe. Ali bez obzira na to šta radi igrač, vanzemaljac nemože da izađe iz proklete rupe. Uskoro, igrači se osećaju kao da su oni u rupi. Milionikopija su vraćeni ili su ostali na policama. Ni prva kućna verzija Pek-mena nijeprošla mnogo bolje. Funkcionisala je tako bedno da je dvanaest miliona kopijavraćeno u skladišta. Prizvodač je bio toliko zgađen da je iskopao veliku rupu upustinji u Novom Meksiku. Ironično, ako uzmemo u obzir da su problemi u igrici E.T.podrazumevali izlazak iz rupe. Kompanija je bacila obe igrice, pregazila ih valjkom izalila betonom. Šta kažete za tu vremensku kapsulu? Jednoga dana, u budućnosti,možda nakon nuklearnog rata ili kada katastrofalne vremenske promene otkrijubetonski kovčeg, neko će pronaći milione video-igrica i pitati se šta je toliko važno unjima da su ih sačuvali za potomstvo. Pek-men. Jeste li se ikada pitali zašto se igrazavršava smrću Pek-mena? Nasmejanog momka neko pojede ili se smežura. U stvari,mnoge igre se završavaju smrću. Ali igrači pokušavaju iznova, dajući sve od sebe daspreče ono što je neizbežno. Taster SAČUVAJ im dopušta formu besmrtnosti. Igrači seprobijaju kroz prepreke u igri sve dok se od njih ne zahteva da donesu opasnu odluku.Čuvaju sve ono što su postigli. A onda krenu dalje s igricom. Ako njihov avatar umre,vraćaju se na poziciju koju su sačuvali i pokušavaju iznova. Ili plate da dobiju kodovekojima će varati, što im omogućava da izbegnu pretnje i dobiju novi život u igrici.Kako bilo, avatar se uvek može iznova roditi. Igrači postižu u igrici ono što ne mogu uživotu. Besmrtnost.“

„Kopile jedno, misliš da možeš pritisnuti taster SAČUVAJ ili iskoristiti kodoveza varanje da bi oživeo mog muža?“, vrisnula je Viv.

„Ili Betani!“, povikala je Amanda. „Misliš da je možeš oživeti?“„U svojim igricama nikada nisam dozvoljavao kodove za varanje. Sever-

severozapad“, rekao je glas.„Šta?“ Od iznenadne promene teme Amanda je imala utisak da joj se vrti u

glavi.„Kada ste ranije pomenuli planinu Rašmor, mislio sam da vam ispričam priču o

Dvorani zapisa.“Odjednom, Amanda je shvatila da joj se u glavi ne vrti zato što je Gospodar

igre promenio temu. Teško je disala. Vazduh u malom otvoru je postao ustajao, bio jepun ugljen-dioksida.

„Izgradanja spomenika na planini Rašmor započela je tridesetih godina, tokom

Velike depresije“, objašnjavao je Gospodar igre. „Urezivanje likova četvoricepredsednika imalo je za cilj da predstavi solidarnost Sjedinjenih Država u vreme kadase činilo da će se država i svet raspasti.“

Amanda je primetila da i Viv ubrzano diše. „Potreban nam je svež vazduh.“Odgumule su i otvorile vrata. Amanda je udisala hladan, sladak vazduh. Kiša je

počela da pada unutra; pokrile su ulaz.„Neki od organizatora izgradnje spomenika na Rašmoru bili su toliko zabrinuti

za opstanak nacije da su za sebe stvorili prostoriju po imenu Dvorana zapisa. Plan jebio da sagrade prostoriju ispod spomenika i da je iskoriste da u nju pohraneDeklaraciju o nezavisnosti i druge važne dokumente iz američke istorije. Ako binaciju uništili sukobi, ta blaga bi bila zaštićena.“

Amanda je spustila glavu. Od straha, hladnoće i umora osećala se iscrpljeno.Nije mogla da drži oči otvorene.

„Ali kako se privreda oporavljala, socijalni nemiri su se stišavali i na kraju sunapustili projekat.“

Dremajući, Amanda je jedva i primetila da su kapi vode prestale da padaju krozkrov. Zvuk kiše je postajao sve tiši.

„Najzad, 1998. godine, grupa istoričara je zapečatila dokumenata o planiniRašmor i ostavila ih u Dvorani zapisa, sagrađenoj pre pola veka.“

Kiša se više nije čula.„Još jedna vremenska kapsula“, prošaptao je Gospodar igre.

2.

AERODROM LOVAČKO POLJE, Lander, Vajoming, deset minuta posle ponoći.Kada se avion prizemljio, Belindžer je kroz prozor posmatrao svetla na pisti

koja se presijavala od nedavne kiše. Nestrpljivo je čekao da se ponovo pokrene. Prenego što je krenuo s aerodroma Teterboro, obavio je nekoliko telefonskih poziva imolio se da rezultati tih razgovora budu obećavajući.

Motori aviona su usporavali, a onda su se i ugasili. Kada su otvorili vrata, sišaoje niz stepenice, ugledao osvetljeni prozor i krenuo kroz barice ka vratima.

Unutra je video muškarca s brkovima, koji je na glavi imao kaubojski šešir;muškarac je stajao za pultom i na malom televizoru gledao film s temom iz Drugogsvetskog rata. „Ti si Frenk Belindžer?“, upitao je muškarac.

„Tako je.“„Tvoja iznajmljena kola su napolju. Momak koji ih je dovezao iz grada rekao je

da te podsetim da, ako prekoračiš planirano vreme iznajmljivanja, plaćaš dodatnetroškove.“

„Tako smo se dogovorili.“„Potpiši ova dokumenta. Daj mi da pogledam tvoju kreditnu karticu i vozačku

dozvolu.“Belindžer je izašao iz zgrade i našao tamni džip čiroki, poprskan kapima kiše.

Kao što su mu i obećali, na suvozačevom mestu nalazile su se mape. Proučio ih jepomoću svetla u automobilu.

„Možeš li nas povesti do grada?“, upitao je jedan od pilota.„Usput mi je.“„Ko bi mogao da pomisli da će ovako mali aerodrom biti prometan u ovo doba

noći“, rekao je drugi pilot.Belindžer je skoro prečuo ovu primedbu. Ipak, upozoravajuća pomisao ga je

naterala da upita: Šta si hteo da kažeš?“„Onaj momak unutra nam je rekao da je avion tipa galfstrim sleteo pet minuta

pre nas. Baš kao i u tvom slučaju, bio je samo jedan putnik. Interesantno je da je i tajlet krenuo s aerodroma Teterboro.“

„Šta?“ Belindžer je spustio mape na sedište i vratio se u zgradu. „Neko je uavionu galfstrim doleteo sa aerodroma Teterboro?“, upitao je muškarca s kaubojskimšeširom.

„Pre pet minuta. Jedna žena. Upravo se odvezla.“„Kako je izgledala?“„Nisam obratio pažnju.“„Četrdesetih je godina? Kosa skupljena u punđu?“„Tako je, setio sam se sad kad si ti to pomenuo.“

3.

PILOTI SU IZAŠLI U GLAVNOJ ULICI u Landeru kod motela Vind River, a Belindžerje nastavio putovanje. Gume su prosto šaptale na mokrom kolovozu dok je posmatraodugi niz niskih zgrada. Zaustavio se na parkingu kod bara, kako bi se upoznao srasporedom okolnih prodavnica, a onda je otišao u prodavnicu sportske opreme. Dotada je ponoć već prošla. Izlozi su bili mračni, a prodavnica zatvorena. Ali je barznao gde se nalazi i mogao ju je lako pronaći narednog jutra. Odvezao se do parkingagde kamiondžije ostavljaju kamione, uzeo jednu jaku kafu ‘za poneti’, vratio se u džip,podesio indikator pređene kilometraže i krenuo ka severu, autoputem br. 287. Prošaoje znak na kojem je pisalo ŽIVOTINJE NA PUTU. S leve strane, na vrhovimaplaninskih masiva video se sneg. Samo bi se povremeno svetla farova kretala kanjemu. Većina je pripadala kamionetima i sportskim vozilima. Jedno od njih bio jepolicijski automobil.

„Osamdeset kilometara“, rekla mi je profesorka Grejam. Kada je indikatorpredenih kilometara pokazao da je prešao 64 kilometra, Belindžer je počeo da tragaza putevima koji su od autoputa vodili ka planinama. Smanjio je brzinu i posmatraoprvo odvajanje. Bilo je primitivno i blokirala ga je kapija. Pod svetlima džipa videlose da u blatu nema tragova točkova drugih vozila. Na narednom odvajanju nije bilokapije, ali ni tamo Belindžer nije uočio tragove vozila. Tako se vozio sve dok meračpredenih kilometara nije pokazao da je prešao 96 kilometara. Na preostala četiriodvajanja tragovi točkova su se mogli videti samo na dva. Proverio je na mapi.Nijednog od ta dva puta nije bilo. Na mapi nije bilo topografskih pokazatelja, pa nijemogao da proceni da li put vodi u planinu ili u dolinu. Ali je put na 93. kilometru biou ravni sa svetlima zgrada, dok je put na 77. kilometru pred sobom imao samo tamneplanine.

Bilo je 1.52 posle ponoći. Kada se Belindžer vratio u Lander, na kontrolnojtabli u džipu je bilo 2.48. Iscrpljen, prijavio se u motel, legao na pokrivače na krevetui možda je čak malo i odremao. Kao što je tražio, recepcioner ga je pozvao i probudiou osam sati. Istuširao se i upotrebio žilet i pastu za zube koje je kupio prethodne noćina stajalištu za kamiondžije. Jedva da je našao vremena za jutarnju toaletu i pri tomese sećao starog filma po imenu Maher, u kojem Pol Njumen igra epsku partiju bilijarasa Džekijem Glisonom. Lik koji igra Njumen ne brije se i izgleda potpuno neuredno,dok Glison pere ruke i umiva se, čisti jaknu i stavlja svež cvet u džep sakoa. Glisonpobeđuje.

Belindžer se odvezao do Mekdonaldsa i uzeo sok od pomorandže, kafu, dvaviše pečena tosta i dva mafina s jajima. Jeo je u kolima dok je čekao da se, u devet,kao što je pisalo na vratima, otvori prodavnica sportske opreme.

U prodavnici se prodavalo i vatreno oružje. Prošao je pored blagajne koja muje bila s leve strane i zastao kod poluautomatskih pušaka.

„Tražite li nešto posebno?“ Prodavač je bio krupan, nosio je farmerke, kariranukošulju i imao kaiš s kopčom u obliku sedla.

„Imate li pušku od Bušmastera?“ Belindžer je mislio na civilnu verziju puškeM-16 koju je nosio u Iraku.

„Nedavno su stigle.“„Dajte da pogledam i ruger mini-14.“„Pušku za stočare? Naravno.“Prodavač ju je izvadio iz grupe pušaka koje su bile poredane na vertikalnom

postolju. Izvadio je ležište za metke i povukao zatvarač unazad, pokazujući Belindžeruda je prazna.

Belindžer je gledao oružje. Kao što mu je i ime govorilo, bila je to skraćenaverzija vojne puške M-14, prethodnika puške M-16. Ali za razliku od grubog,osobitog, vojnog izgleda većine ovakvih pušaka, zbog plavog čelika i drvenog

kundaka koji je imala mini-14, bila je nalik standardnoj lovačkoj pušci. Odista, njenblag izgled je doveo do toga da bude izuzeta iz zakona koji je važio u periodu od1994. do 2004. godine, po kojem je bilo zabranjeno prodavati poluautomatskoofanzivno oružje u Sjedinjenim Državama, iako je mini-14 ispaljivala isti kalibar .223i mogla da stvori paljbu isto kao i civilna verzija puške M-16.

Dok je Belindžer radio za policiju, upoznao je policajce koji su nosili puškumini-14 u svojim automobilima; taj model su izabrali zato što je bio kompaktan.

„Odlična je za lov na loše momke“, rekao je prodavač.„Imate li metke vinčester sa 55 zrna i srebrnim vrhovima?“„Siguran u gađanju udaljenih meta. Odlična fragmentacija. Vi znate šta je

municija. Koliko kutija?“Belindžer je znao da se u svakoj kutiji nalazi po dvadeset redenika. „Deset.“„Verovatno imate mnogo loših momaka u okruženju“„Nova puška. Moram da je uvedem u formu. Neka bude petnaest kutija.“„A sve to ide uz ležište za metke u koje može da stane pet metaka“, rekao je

prodavač, skoro se izvinjavajući.„Imate li neki s dvadeset?“„Nekoliko.“„Uzeću ih. Imate li i nišan?“„Bušnelov holografski nišan.“Belindžer je znao da nišan koji ima baterijsko napajanje koristi holografsku

tehnologiju da podesi crvenu, nišansku tačku na metu. Ali ovu tačku nije projektovaolaser, jer je laser odavao položaj s kojeg se puca. Kod ove puške nije se mogao videtinapadač, samo tačka koja je predstavljala nišan. Postavljanje tačke na metu bilo jelako i obezbeđivalo je precizan pogodak.

„Hoćeš da mi prikačiš taj nišan na pušku? Dobro. Uzeću i nož Emerson CQC-7.Remen za pušku. Ranac. Odeću i čizme za kampovanje boje kože. Pribor za prvupomoć. Čuturicu. Vunene čarape. Baterijsku lampu. Šešir širokog oboda u boji kože.Naočare za sunce. Kremu za zaštitu od sunca. Kutiju energetskih čokoladica. I naočares vizirom za noćno osmatranje.“

„Volim kada imam kupca koji zna šta hoće.“Belindžer mu je pružio kreditnu karticu.„Potpišite ovde za municiju“, zamolio je prodavač.Sećajući se obuke za rendžera, Belindžer je dodao: „Potreban mi je i kompas i

topografska karta istočnog dela Vind Rivera.“„Kog dela?“Belindžer je otišao do mape na zidu i pokazao.Stavio je kupljene predmete u zadnji deo džipa, onda se odvezao do parkirališta

za kamiondžije na autoputu 287, gde je napunio čuturicu i kupio paket s vodom i

papirne ubruse. Ubrusi su bili zamena za nešto što je zaboravio da kupi u prodavnicisportske opreme, a bilo je podjednako ključno kao i voda. Uzeo je i rolnu lepljivetrake s police pored cevi za radijatore.

Kada se vratio u džip, proučavao je topografsku mapu. Nije bilo teško pronaćidolinu. Kako mu je rekla profesorka Grejam, bila je to jedina dolina u oblasti u kojojse nalazilo jezero. Većina puteva koju je obilazio prethodne noći bila je naznačena namapi, ali ne i onaj put gde je primetio neobjašnjive tragove automobilskih guma;verovao je da put vodi u dolinu, kao što je i verovao da je Karen Bejli bila u vozilukoje je ostavilo tragove. Verovatno je otišla da se sretne s bratom. Ali, da jeBelindžer krenuo putem, Gospodar igre bi... Zašto ne želim da ga zovem DžonatanKrid? - pitao se Belindžer... Gospodar igre je bio virtuelno siguran da ga je primetio.Virtuelno siguran. Te reči su pogodile Belindžera kao da su bile smrtonosne. SvetGospodara igre bio je virtuelan. Proučavajući mapu, primetio je da malo severnije putvodi kroz dolinu, a onda prestaje na mestu gde ga je zaustavljalo podnožje planina.

Krenuo je.Po prvi put, od kada je poleteo s Teterboroa, uključio je blekberi telefon. Skoro

u istom trenutku telefon je zazvonio. Javio se.„Pokazao si mi pukotinu u igri“, rekao je duboki glas. „Pošto testiram prototip,

pretpostavljam da bi trebalo da ti budem zahvalan.“Ponovo je Belindžer želeo da poviče od besa, ali je uspeo da se odupre

iskušenju. Nije ništa rekao da bi prikrio emocije.„Ne možeš mi biti avatar ako ne mogu da pratim tvoje napredovanje u svakom

trenutku“, rekao je Gospodar igre.„Da si se poistovetio sa mnom, vratio bi Amandu.“„Reci mi gde si. Možda ideš u pogrešnom pravcu.“„Sumnjam. Razmišljaj pozitivno. Igra je upravo prešla na novi nivo.“„Kako?“„Sada si igrač, a ne samo posmatrač. Pokušaj da proceniš moje kretnje.“„Gledaš li nekada rijaliti šou Survajver?“„Gledam samo kanal Histori“.„Privlačni ljudi iz različitih okruženja okupe se u neprijateljskom okruženju - na

primer, u džungli.“Belindžer je gledao ispred sebe, nestrpljivo očekujući da mu u vidokrug dođe

sporedni put.„Program pokušava da stvori iluziju da su učesnici osuđeni na kaznu na pustom

ostrvu i primorani su da prežive svim mogućim sredstvima“, nastavio je Gospodarigre. „Ali svaki razuman gledalac vidi kroz iluziju i shvata da kamere, uglavnomručne, moraju biti pod kontrolom kamermana i da su skriveni mikrofoni povezani stehničarima za zvuk, da se iza scene nalaze članovi tima i producenti koji nisu u

opasnosti iako se takmičari, navodno, bore da prežive.“Belindžer se mimoišao s policijskim automobilom. Na trenutak, Belindžer je bio

u iskušenju da zaustavi džip i zamoli za pomoć, ali je u glavi stalno imao slike koje jevideo preko monitora blekberija na kojima je žena bila razneta eksplozivom. Čak ikada bi policija nekako prodrla u dolinu bez otkrivanja svog prisustva, nije se činilomogućim da se organizuju pre ponoći, a Belindžer nije sumnjao da će, ako ne spaseAmandu do ponoći, ona umreti.

„Šta ako bi se u šou, kao što je Survajver, dogodila fatalna nesreća?“, upitao jeGospodar igre. „Šta ako bi, uprkos svim predostrožnostima, neko, na primer, pao svodopada i ostao mrtav? Da li bi producenti izbacili nesreću iz programa? Da li birekli ‘Ovo je tragedija i ne možemo dozvoliti da to vidite’? Ili bi rekli ‘Moramo uprogramu da prikažemo ovu tragediju kako bismo se odužili hrabrom učesniku koji jerizikovao svoj život za program’? To bi dokazalo da je program uistinu opasan. Zatobi gledaoci ostatli da žive u poimanju da se događaji sa smrtnim ishodom mogudogoditi bilo kada. Ljudi neće propustiti ni jednu jedinu epizodu.“

Belindžer je vozio pored puta koji je vodio u dolinu, puta na kojem je prethodnenoći video tragove točkova u blatu.

„Uz postavljeni presedan“, nastavio je glas, „ostali progami bi uveli sličnatakmičenja visokog rizika. Nije teško zamisliti neizbežan razvoj koji podrazumevaovakva vrsta mamca: ‘Gledajte večerašnju epizodu. Neko bi mogao umreti'.“

„Kako si ranije rekao, stvari se uvek razvijaju ka ekstremnim rešenjima“,Belindžer je jedva prikrivao gađenje.

Pred njim se ukazivao sporedan put.„Da, ali to je samo televizijski šou, dok je Lešinar igranje boga u kombinaciji s

igricom u kojoj je igrač taj koji puca. Iznad igrača se nalazi Gospodar igre koji možeda se obraća takmičarima, da im daje smernice ili da ih uklanja, postavlja životnelekcije koje igrači nauče.“

„Igranje boga“, kiselo je rekao Belindžer. „Ali koji to bog ne dozvoljavaučesnicima da pobede?“

„Ko je rekao da niko ne pobeđuje? Svaka superiorna igra mora imati vredancilj. Da bi preživeli, učesnici samo treba da pronađu Grobnicu svetskih želja.“

4.

AMANDA JE PODIGLA GLAVU S DASAKA na kojima je ležala. Svetlo se probijalokroz otvore s obe strane vrata. Ona i Viv su se pribile jedna uz drugu, pokušavajući datako razmene telesnu toplotu. Iscrpljena, uprkos snu, borila se da otvori teške kapke.Namrštila se kada je provirila kroz otvor na desnoj strani vrata. Napolju je sve bilo

belo.Odgurnula je vrata. Kada su vrata pala, ona se trgla od blistavog neba.Viv je podigla glavu i treptala. Bol joj se urezao u crte lica. Bilo joj je potrebno

nekoliko trenutaka da se pri vikne na ono što je videla.„Pao je sneg“, rekla je zbunjeno Amanda. „U junu.“Viv je oklevala, boreći se da se privikne na ponovo oživeli šok od Derikove

smrti. „U Stenovitim planinama sam videla sneg i u julu“, rekla je naposletku, utrnulaod spavanja. „Koliko je sati?“ S mukom je usredsredila pogled na svoj sat. „Mora danas je opio ugljen-dioksid. Skoro je devet sati.“

Strah je nadvladao bol koji je Viv osećala. Uplašena zbog vremena koje suizgubile, ona i Amanda su požurile da sklone pertle s vrata i da ih vrate u čizme.

Amanda je podigla praznu bocu koju je ostavila napolju. Sneg se uhvatio navrhu boce. Unutra je bilo nekoliko kapi.

„Sipaj sneg u bocu“, rekla je Viv. Još jedna emocija, bes, osećala se u njenomglasu i samouverenost da zna kako da preživi u divljini. „Neće nam škoditi zasada.Snežne buve se još nisu pojavile.“

Amanda je osetila kako ju je obuzeo svrab.„Snežne buve?“„Izlegu se u proleće. Izgledaju kao prljavština u snegu. Još ih ne vidim.“Sneg nije bio debeo, oko tri centimetra. Amanda ga je posmatrala da bi se

uverila da nema mrlja. Onda je uzela malo snega u šaku i prinela ga ustima.„Nemoj“, upozorila ju je Viv. „Toplota koju tvoje telo koristi da istopi sneg u

ustima izvući će ti energiju.“Amanda je smatrala da je čudno Što je više osećala žeđ nego glad. Možda su

voćni sok i kruške koje je pojela prethodnog dana bile od veće koristi nego što senadala. Ili možda moj probavni sistem lagano otkazuje, pomislila je. Neka vrstazaštitnog mehanizma. Osetila je laku nesvesticu.

Ispunila je pluća hladnim jutarnjim vazduhom - i još nečim.„Dim“, rekla je Viv.Okrenule su se nadesno. Oko pedeset metara od njih, Rej je uspeo da na ulici

upali vatru. Plamenovi su pucketali. Uzdizao se dim. Zurio je u njih, podižući ispuštajući poklopac svog upaljača.

„Vidim da te psi nisu stigli“, rekla je besno u mikrofon Viv.Rej je pokazao ka prostoru koji se nalazio ispod dasaka, horizontalnog položaja.

Podsećao je na mrtvački sanduk. Ispred prostora su se nalazila vrata. „Žao mi je štosam te razočarao.“

Viv je stavila ruku preko mikrofona kako bi sprečila Reja da čuje šta je zatimrekla. Okrenula se prema Amandi, zabrinutog izraza lica. „Ne osećam potrebu dapiškim. Ne unosimo dovoljno vode kako bi nam bubrezi radili.“ Popila je polovinu

tečnosti iz svoje boce i pružila je Amandi. Motiv je bio jasan - ne mogu se osvetitiako ne prežive. „Popij ostatak. Pokušaću da nateram svoju bešiku.“

„Evo, trebaće ti ovo.“ Amanda je izvukla toalet-papir iz kombinezona i podelilaga.

Viv je dodirnula papir kao da je bilo u pitanju nešto što nikada nije videla i nijemogla da zamisli zašto Amanda želi da podeli tako nešto. Krenule su u suprotnimsmerovima od Reja, dok su im čizme škripale po snegu; zatim su se razdvojile, poštoje svaka pronašla gomile ruševina iza kojih su mogle da čučnu.

Dok je Amanda otkopčavala svoj kombinezon, izgovorila je u mikrofon:„Gospodaru igre, ako ovo gledaš, možda bi bilo bolje da umesto ovoga pogledašporno-filmove.“

„Seks mi nikada nije bio važan“, odgovorio je glas. „Ne gledam.“„Kako da ne.“„Čak vas ni Rej ne gleda.“Amanda je provirila preko srušene stene i videla da Rej odista gleda u

suprotnom pravcu, ka oblasti prema kojoj su ga prethodnog dana vodile koordinate. Izprofila, činilo se da se namrštio.

Amanda je stisnula mišiće u stomaku. Mokraća je potekla, narandžaste boje,jakog mirisa. Nije dobro, pomislila je. Kada je pokrila toalet-papir daskama, vratilase do Viv. „Moramo uzeti onu bocu s vodom od Derika.“

Viv je klimnula glavom i prebledela. „Uzmi je ti. Ja ne mogu.“Amanda je krenula ulicom. Dok je sunce postajalo sve toplije, sneg je postajao

sve tečniji pod njenim čizmama. Približila se Derikovom telu, čije su se konturenazirale pod snegom.

„Stani“, rekao je Rej.Amanda je pomislila da joj govori da se drži podalje od njega. Ali ona se nije

obazirala na njegove želje. Želela je tu bocu s vodom. Približila se još više.„Nemoj!“, povikao je Rej.Tada se zaustavila, jer linije tela nisu izgledale isto kao i poslednjeg puta kada

je videla Derikovo telo. Imalo je čudan oblik. Otopljeni sneg je kliznuo s njega. Dajoj stomak nije bio prazan, Amanda bi povratila.

Kada je čula Viv kako hoda za njom, okrenula se pokuša vajući da je spreči dapogleda. „ Vrati se! “

„Šta nije u redu?“„Ne gledaj!“Ali Viv je pogledala. Razrogačila je oči od onoga što je ugledala.Derikov leš - ne samo njegovo smrskano lice, nego celo telo - bilo je

neprepoznatljivo. Creva su mu bila izvađena. Ruke i noge su mu bile pojedene dokostiju. Nedostajale su mu ruke.

Psi, shvatila je Amanda. Prošle noći, kada su ih čule kako se bore, mislile su dasu psi napali Reja. A sada je shvatila da su se, u stvari, tukli oko Derikovog tela.

„Hej, kuda će ona?“, upitao je Rej.Amanda se okrenula. Viv se teškim koracima udaljavala od njih. „Viv?“Viv se zateturala. Pogled joj je bio usmeren ka prolazu između planina na kraju

doline.Amanda je požurila do nje.„Ovo je previše“, promrmljala je Viv.„Stani.“ Amanda je držala korak s njom.„Dovoljno mi je“, mumlala je Viv, gledajući ka izlazu iz doline. „Ne mogu više

ovo da podnesem.“„Seti se šta se dogodilo s Betani“, rekao je glas Amandi u slušalice.Kako se ne bi setila? Strahovita eksplozija, krv koja se raspršila na sve strane i

delovi tela koji su svuda leteli urezali su se Amandi u sećanje.„Niko ne napušta igru“, upozoravao je glas.Amanda je zagrlila Viv.„Moraš da staneš.“„Neću više.“Viv je došla do izlaza iz grada i teško se kretala po travi pokrivenoj otopljenim

snegom.„Skloni se od nje, Amanda“, upozoravao je glas.„Viv, okreni se. Vraćamo se.“„Ne mogu.“„Poslednja prilika“, rekao je glas.„Viv, poslušaj ga. Vrati se.“Viv su zgrabile nečije ruke i povukle je ka gradu. To je bio Rej, koji ju je snažno

uhvatio terajući je da hoda ka ulici.„Beži od mene!“„Nateraj me.“ Rej ju je i dalje terao da hoda ulicom. „Pokušaj da me udariš.

Samo napred. Neće mi biti važno. Ne možeš me povrediti.“Viv je oslobodila ruku i zamahnula, udarivši ga u rame.„Je l' to najbolje što možeš?“, zadirkivao ju je Rej.Zamahnula je ka njegovoj vilici.Izbegao je udarac pomerivši se unazad.Udarila ga je u grudi. On ju je povukao još više u grad. Ponovo ga je udarila,

pogodivši usta i nos. Potekla je krv. Sa svakim udarcem on je uzmicao unazad. Stiglisu do središnjeg dela grada i približili se skloništu gde su Amanda i Viv provele noć.Kada je Viv ponovo zamahnula, Rej ju je zgrabio za ruku. Kada je zamahnula drugomrukom i nju je zgrabio. Uvijala se pokušavajući da se oslobodi. Polako je izgubila

snagu i pala na kolena. Grudi su joj se nadimale. Činilo se da joj jecaji dopiru izdubine duše.

„Žao mi je“, rekao je Rej.Amanda je podigla Viv na noge.„Hodi. Moraš da prilegneš.“ Pomogla je Viv da dođe do skloništa i spustila je

tamo. Sneg koji je ostavila u boci istopio se. „Uzmi. Popij malo vode.“Kada Viv nije reagovala, Amanda joj je prinela bocu usnama. Voda je potekla

Viv niz bradu, ali je Amandi bilo drago što vidi da je Viv popila veći deo.Moramo da dopunimo boce pre nego što se sneg istopi, pomislila je Amanda.

Uzela je bocu u obe ruke i držala je ispod dasaka s kojih je kapala voda. Rej jeiznenada stao pored nje, radeći isto što i ona.

Bila je zbunjena promenom u njegovom ponašanju. Da li je osećao krivicu? Je lipokušavao da se iskupi za to što je ubio Derika? Ali nekako, činilo se da osećajkrivice nije bio deo Rejovog karaktera. Jedino objašnjenje koje joj se činilo logičnimbilo je da je Reja ličnost alfa mužjaka naterala da napadne bilo kojeg muškarca nakojeg bi naišao, ali kada su mu saputnici bile žene, morao je da pokuša da im sedopadne. Ako sam u pravu, iskoristiću to, pomislila je.

Uz Rejovu pomoć, napunila je sedam boca i ponovo došla do gumenih rukavica.„Moram da porazgovaram s tobom“, rekla je. Dok je Viv ležala, zureći u krov

skloništa, zaobišli su Derikovo telo i otišli do vatre. „Ne znam kako ćemo ovo dauradimo, ali...“ Imala je problema da izgovori ono što je želela. „Moramo da gasahranimo. Ako se psi vrate...“

„Našao sam pravo mesto za to.“ Rej je obrisao krv s usta i pokazao ka mestuizvan grada gde je bio prethodnog dana.

„Šta se tamo nalazi?“„Upotrebi svoj GPS prijemnik i sama otkrij. Možda nije pravo mesto. Proveri i

vidi da li sam pogrešio.“„Više znaš o ovim uređajima nego ja.“„Proveri u svakom slučaju.“Izvukla je prijemnik iz svog kombinezona. Uključila ga je i unela koordinate

koje su se nalazile na konzervama s voćem. Crvena strelica je pokazala ka oblastiizvan grada.

„Čini mi se da pokazuje isto mesto kao i tvoj uređaj“, rekla je Amanda.- Ona i Rej su hodali ulicom koja se nadovezivala na onu u kojoj su bili i prošli

pored ruševina. Dok su se približavali oblasti, Amanda je ugledala predmete koje suruševine skrivale.

,Izgledaju kao...“„Krstovi na grobovima“, odgovorio je Rej.Srušena drvena ograda obeležavala je područje groblja na pedesetak metara od

grada. Suva trava i komoljika rasle su među drvenim krstovima. posivelim, napuklim;neki su bili i slomljeni.

Imena i datumi na krstovima bili su urezani u trulo drvo. Amanda je išla odgroba do groba, uspevajući da protumači reči. „Više je žena i dece nego muškaraca.“

„Zato što je mnogo žena tada umiralo na porođaju“, rekao je Rej. „A mnogo jedece umiralo od bolesti koje sada s lakoćom lečimo.“

Amanda je čula klepet i okrenula se. U gradu je Viv vukla daske sa skloništa istavljala ih preko Derikovog tela.

„Jaka je“, rekao je Rej.„Zato nas je onaj prokletnik i izabrao“, rekla je Amanda. „Juče, kada si video

ovo mesto, nešto ti je zasmetalo. Šta je to bilo?“„Ovaj red krstova.“Amanda je pročitala ono što je bilo urezano u drvo. „Piter Betjun. Umro 20.

juna 1899.“ Hodala je od krsta do krsta. „Margaret Logan. Umrla 21. juna 1899.Edvard Bejker. 30. juni 1899. Svi su umrli u junu “

„Dženifer Mors. 4. juli 1899“, čitao je Rej. „Amold Rajan. 12. juli 1899,Sedamnaest grobova u nizu. Svi su pomrli između juna i oktobra 1899. godine.“

„Sedamnaest? Dragi bože“, rekla je Amanda.„Posle toga se tlo zamrzio. Možda je bilo i više smrti te godine, ali je zemlja

bila isuviše stvrdnuta da bi ljudi iz grada mogli da kopaju grobove.“„Mesto ove veličine. Toliko smrti u tako kratkom vremenu. Zajednica je sigurno

bila u šoku.“„Zaista jeste“, oglasio se glas kroz Amandine slušalice.Bila je napeta.„Rej je dobro pretpostavio“, nastavio je Gospodar igre. „Bilo je još smrti pre

kraja godine. Osam. Tih dana, kada bi ljudi umrli, a zemlja bila smrznuta, stavljali suih u sanduke i smeštali u nečiji ambar. U proleće 1900. godine, kada je došlaizvidnica iz grada po imenu Kotonvud, udaljenog oko stotinu šezdeset kilometara,pronašli su sanduke i tela u njima. I to je bio jedini znak nečijeg prisustva. Tokomzime, verovatno tokom novogodišnje noći, ljudi iz Avalona su nestali“

„Nestali?“, upitao je Rej.„Kasnije su organizovane još neke istraživačke grupe, ali ni one nisu ništa

saznale. Ljudi iz grada su nestali s lica zemlje. Niti su te istraživačke grupe pronašleGrobnicu svetskih želja. Neki religiozni ekstremisti su teoretisali da su u noći dolaskanovog veka ljudi iz Avalona uzdignuti u nebo.“

„Ali to je ludo“, rekla je Amanda.„Ne u kontekstu. Pogledajte grupu umrlih u junu. Piter Betjun je poginuo kada ga

je pogodio grom dok je trčao od svog vozila do svoje prodavnice. Ljudi iz grada subili zaprepašćeni. Ali, nakon duge suše, kiša je bila dobrodošla, tako da su, u vezi s

ovom smrti, njihove emocije bile različite. Odnosili su se prema njegovoj smrti kaoprema ceni koju je trebalo platiti. Tako je prečasni Oven Pentekost govorio o tome.Ali onda se Margaret Logan, koja je imala dvanaest godina, udavila u naletu bujice.Igrala se u blizini nabujalog potoka. Tlo je popustilo i voda ju je odnela. Onda suEdvard Bejker, njegova žena i dva sina poginuli kada je njihovu kuću zahvatila vatra.Jednog farmera je ubio konj. Još jedno dete se udavilo u istom jezeru. Jednu ženu jeujela zvečarka. Jedna porodica je greškom pojela otrovne pečurke. Niz nesreća sečinio beskrajnim. Nad dolinom se nadvila senka smrti.“

Amanda je posmatrala red grobova, zastrašena patnjom koju su predstavljali.„Prečasni Pentekost je rekao ljudima iz grada da je Bog blagoslovio one koji su

Njemu služili, a da je kaznio one koji nisu. Nešto u srcima i dušama meštana jeokretalo Boga protiv njih. Bilo im je potrebno da pogledaju u sebe i da istraže svojusavest. Morali su da uklone svaku mrlju i greh koji ih je doveo u božju nemilost. Sasvakom smrti, meštani su se molili usrdnije i duže.“

„Taj pritisak bi bio skoro nepodnošljiv“, rekla je Amanda.Rej je pogledao ka nebu, u pravcu u kojem su se instiktivno obraćali Gospodaru

igre.„A oni su pretpostavljali da je Bog odgovoran? Zar im nije palo na pamet da

postoji drugo objašnjenje?“„Kakvo?“, upitao je Gospodar igre. „Neumitna nesreća nije bolje objašnjenje

od božje nemilosti.“„Kao da je možda prečasni Pentekost bio umešan. Grad se izmenio kada je on

došao.“„Hoćeš da kažeš da je prečasni Pentekost ubio neke od ovih ljudi?“„Koliko bi bilo teško gurnuti nekoga sa senika ili podmetnuti otrovne pečurke

umesto zdravih? Sve što je trebalo da Pentekost uradi bilo je da čeka priliku.“„U svetlu jučerašnjih događaja, znamo kako si ti to lako obavio“, rekao je glas.„Derik me je napao! Branio sam se!“„Naravno. Zašto ne bismo ostavili ovaj razgovor za neku drugu priliku? Sada

obratite pažnju na tragove. Prečasni Pentekost je najzad upozorio meštane da seoslobode taštine i gramzivosti, da ponesu svaki predmet koji im nešto vredi i da gastave u nešto što je on nazvao Grobnica svetskih želja. Rekao im je da će Grobnicapredstavljati primer za budućnost.“

„Primer?“, upitala je Amanda.„Pentekost se usredsredio na dolazak novog veka i zaključio da su stalne smrti

znak dolazeće apokalipse. ‘Sve je taština’, govorio im je. ‘Dok počinje novi vek,materijalne stvari više neće biti važne.’ Ali oni koji su živeli izvan doline možda nisuvideli istinu. Kada Grobnica najzad bude pronađena i otvorena... možda za stotinugodina, kada naiđe nova apokalipsa... pokazaće put spasenja onima koji su zalutali.“

„Vremenska kapsula“, shvatila je Amanda. „Prokleta vremenska kapsula. Zato sidrogirao Frenka i mene tokom predavanja o vremenskim kapsulama.“ Sećanje jenaišlo kao šok. Razmišljajući o Frenku, borila se da ne dozvoli bolu da je nadvlada.Preživeću, mislila je. Naći ću način da izađem odavde i vratim mu za sve što je učinioFrenku.

U besu je izvukla dasku iz srušene ograde i bacila je u blato.„Logično mesto gde će smestiti Grobnicu bilo je groblje. Verovatno stojimo na

njoj. Meštani su ovde zakopali đragocenosti.“„Pazite na svoje vreme“, rekao je glas.Koristeći dasku kao lopatu, Amanda je kopala mokru zemlju.„Pomozi mi!“, rekla je Reju. Ponovo je zarila dasku u blato, ali ovoga puta je

daska pukla. „Prokletstvo, pomozi mi!“„Ostalo je još petnaest sati“, rekao je glas.Dok je Rej uzimao dasku sa srušene ograde, pažnju mu je privukao grob na kraju

reda.„Zašto mi ne pomažeš?“, povikala je Amanda.„Ovaj krst. Brojevi na njemu se razlikuju.“Amandi je bio potreban trenutak da reguje na ovaj zbunjeni ton. Bacila je

slomljenu dasku i pridružila mu se kod krsta.„Nije naveden mesec“, naglasio je Rej. „Umesto toga, ovde se nalaze samo

brojevi.“„Ali ovi brojevi nisu za mesec, dan i godinu“, rekla je Amanda.„Ne. Ovde su dve grupe brojeva. LT je ispred jedne, a LG ispred druge grupe

brojeva. To su koordinate.“ Rej ih je uneo u svoj GPS uređaj.„Odvešće nas do jezera“, Amanda je u slušalicama neočekivano čula glas.

Pripadao je Viv i naterao je Amandu da se okrene ka njoj. Ona je dovršila slaganjedasaka preko Derikovog tela i preko ruševina gledala u nju i Reja. „Šta god da je taGrobnica, nisu je mogli zakopati, iz istog razloga zašto nisu mogli zakopati mrtve.Zemlja je bila smrznuta. Koje je drugo mesto? Grobnica je u vodi.“

„Ali i jezero bi bilo zaleđeno“, rekao je Rej.„U tome je stvar“, Amanda je odjednom shvatila. „Meštani su mogli otići do

jezera, stati na sredinu, iseći rupu u ledu. Onda su možda bacili Grobnicu, kako god daje izgledala, kroz tu rupu.“

„Mora da je bila velika ako je sadržala sve ono što su voleli. Ogromna rupa“,rekao je Rej.

„Možda je Grobnica bila dovoljno velika da kroz rupu nije propala samo ona.“Viv se kretala ka njima kroz ruševine. „Možda je pukao led. Možda je ceo gradpropao u vodu.“

„Ali u proleće bi ih istraživačka grupa potražila u vodi, u slučaju da su se svi

nekako podavili“, usprotivio se Rej.„Kako je istraživačka grupa mogla da pregleda vodu?“ Viv se približavala.

„Sredina jezera se čini duboka. To nije isto kao kada bi istraživači imali ronioce ilikuke.“

„Tela bi isplivala na površinu u proleće“, bio je uporan Rej. Odjednom jezastao. „Osim ako...“

„Osim ako, šta?“, upitala je Amanda.„Možda nije u pitanju nesreća.“ Izgledao je uznemireno. „Zar to nije moglo biti

masovno samoubistvo? Ako su za tela bili vezani tereti, onda ona ne bi mogla daisplivaju na površinu kada se led istopio. Nikada ih ne bi pronašli, osim ako jezero nebi bilo isušeno.“

Činilo se kao da je i povetarac utihnuo. Dolina se umotala u tišinu.„Jezero.“ Rej je namršteno posmatrao strelicu na svom GPS prijemniku, a onda

je zurio u pravcu koji je strelica pokazivala. „Tamo bi trebalo da pokazujukoordinate.“

„Da, jezero.“ Amanda je osetila kako u njoj raste uzbuđenje. „Zato su tamozmije. Da nas spreče da tamo tragamo.“ Pogledala je u Reja. „Rekao si ‘osim akojezero ne bi bilo isušeno’. Ne vidim kako je moguće isušiti ga.“

„Moguće je kada shvatiš da to i nije jezero“, rekla je Viv. Stigla je do njih.„O čemu to govoriš?“, pitao je Rej.„Kada se ovo završi, nateraću te da platiš za ono što si učinio mom mužu.

Kunem ti se, neću ti ostati dužna.“Rej je sreo njen pogled.„Možeš pokušati.“„Ali neću ovde da umrem zato što sam ti dopustila da mi skreneš pažnju.

Trenutno je najbitnije pobediti.“„Naravno. Kasnije“, rekao je Rej. „Moramo odavde da izađemo živi. Onda

možeš pokušati da mi se osvetiš.“Amanda je osetila blagu napetost između njih dvoje. Prekinula ih je.„Viv, šta si mislila time da to nije jezero?“„Zar nisi primetila oblik?“„U njemu je voda. To sam primetio“, rekao joj je Rej. „Pravougaonog je

oblika.“„Nije. Ima oblik klina. Vrh pokazuje ka zapadnim planinama, odakle dotiče

potok. Na širem kraju su stene koje se spuštaju ispod jezera. Oblik je simetričan.Isuviše simetričan. Ovo nije jezero. Ovo je veštačko jezero.“

Reju je bio potreban samo trenutak da razmisli o tome.„Isuse!" Počeo je da trči.

5.

SUNCE JE PRŽILO PO BLATU. Dok je Belindžer upravljao džipom uskim,blatnjavim putem, čuo je paprat kako pucketa. S obe strane puta pružale su sekomoljike i sasušena trava. Ispred njega, podnožje se uzdizalo ka snegom pokrivenimplaninskim vrhovima. Na putu nije bilo tragova da je neko tuda prolazio. Nije videonijednu zgradu. Dozvolio je sebi da se nada.

Put se spuštao u potok. Zahvaljujući visokoj šasiji džipa uspeo je da ga pređe ičetvorotočkaš se uspeo na klizavu površinu na drugoj obali. Neravnine su udarale uvozilo, što ga je sprečilo da vozi brže od trideset kilometara na sat. Vreme,neprekidno je mislio. U blizini podnožja naišao je na stoku koja je pila vodu što jeproticala pored vetrenjače.

Put se završavao. Prošao je pored vetrenjače i između grmlja i krenuo kanepoznatoj oblasti koja se pružala pred njim. Stene i rupe su ga primorale da vozicikcak. Predeo je postajao strmiji. Izbegavao je stene i komoljiku. Uspon je postajaosve strmiji. Kada je došao do vrha grebena, ugledao je strmu padinu na drugoj strani,koja je bila isuviše stenovita i strma da bi mogao dalje da vozi. Vratio je džip dojasika i zaustavio se kod mesta gde je drveće moglo da zakloni vozilo.

Presvukao se, obuo je čizme boje kože i obukao lovačku odeću koja se uklopilau teren. Osećajući snagu sunca, namazao je lice kremom za zaštitu od sunca, stavionaočare za sunce i šešir i otpio vodu iz jedne od boca koju je uzeo na parkingu. Kadaje postavio nož Emerson u džep, napunio je okvire za metke i ubacio jedan u mini-14.Stavio je kompas i paket papirnih ubrusa u džep od košulje, zakačio je čuturicu zapojas i napunio ranac preostalom opremom. Prisetio se kako je pakovao opremu predput u Irak; kakvo poređenje, pomislio je, jer se spremao da uđe u ratnu zonu.

Kada je stavio ranac na ramena, procenio je da teži oko osamnaest kilograma.Nosio sam i više, pomsilio je. Povukao je zatvarač, ubacio metak, zakočio pištolj iokačio pušku na rame. Šta još treba da uradim? - pomislio je. Uvek još nešto trebauraditi.

Blekberi, shvatio je. Uzeo ga je iz džepa i postavio na mod vibracije, kako zvukne bi odao njegov položaj. Onda je krenuo uz proplanak. Osećao je olakšanje što nijeosećao nervozu, dlanovi mu se nisu znojili, niti je ubrzano disao, kao posledicaposttraumatskog stresa od kojeg je dugo patio. Nakon što je Amanda nestala, očekivaoje da će mu se slabosti vratiti da ga muče. Umesto toga, njegova odlučnost da je spaseispunila ga je, te nije bilo prostora za drugačije emocije.

Dok se penjao, prolazio je pored stabala jasika, ali uprkos njihovoj senci, znojmu je oblio čelo i zalepio košulju za kožu. Najzad je uspeo da dođe do vrha grebena ido stene koja je štrčala iz jasikovog šumarka. Kada je skinuo ranac i pušku, seo je na

stenu, dobro se prikrio i proučavao dolinu ispod sebe. Jutarnje svetio se odbijalo odpovršine jezera, usled čega su talasi na jezeru blistali. Jezero je bilo šire na jednomkraju i podsećalo ga je na dugački trougao.

Uzeo je dvogled iz ranca. Koristeći šešir kao štit da bi sprečio sunce da seodbije od sočiva u dvogledu, usredsredio se na vodu. Nasip od stena ličio je na branu.Odjednom je shvatio da je u pitanju veštačko, a ne prirodno jezero. Pažnju mu jeprivukao jedan pokret. Usmerivši dvogled, ugledao je male figure na nasipu i ushićenose pitao da li je Amanda jedna od njih. Radili su nešto na nasipu. Bacaju kamenje,shvatio je. To nije imalo smisla. Šta pokušavaju, da sruše branu? Zašto?

Stavio je šešir na glavu i vratio dvogled u ranac. Kada je dopuzao do stabalajasika, stavio je ranac na leđa i vratio pušku na rame. S leve strane, greben se spuštaosve do uskog ulaza u dolinu. To je očigledno put kojim Gospodar igre očekuje da ćeon krenuti. Ali nije mogao da očekuje da će se Gospodar igre osloniti na ono što jebilo očigledno. U svakoj ulici je mogao očekivati zasedu. Svaki predmet duž puta bimogao biti bomba. Isto je i ovde, pomislio je. Ništa ne izgleda onako kako se čini.

Trudeći se da ima dobar oslonac, krenuo je niz neravni proplanak ka dolini,tražeći u drveću i stenama tragove moguće zamke.

6.

AMANDA JE BACILA JOŠ JEDAN KAMEN U STRANU. Bio je velik kao fudbalskalopta. Nije se obazirala na posekotine na ruci i uzela je još jedan. Činilo se da je tooduvek radila. Ona, Rej i Viv bili su oko četiri i po metra ispod vrha preliva. Olujaod prošle noći prelila je veštačko jezero. Voda se preli vala preko ivice, tekla je nizstene, rasprskavajući se, i prijatno joj hladila lice. Da bi videli šta je u veštačkomjezeru, morali su da sruše branu i puste vodu da isteče.

„Pažljivo!“, vikala je Viv dok je voda oko nje hučala. „Ne zaboravite na zmije!“Amandu nije bilo potrebno podsećati. Već dva puta je videla vodene otrovnice

koje su prošle pored nje; vodena struja ih je odnela.„Ova stena je isuviše teška!“, povikao je Rej. „Pomozi mi da je oslobodim!“Amanda je, spotičući se, došla do njega i zgrabila stenu. Dlanovi su joj bili

klizavi od krvi koja je bila na njima, ali je stegla stenu što je jače mogla i povukla je.Stena se oslobodila. izbacivši Reja i nju iz ravnoteže dok je padala na dno kodpreliva. Ona je pala i udarila desnu ruku.

„Jesi li dobro?“, upitao ju je Rej.Amanda se nije obazirala na bol i posegnula je za drugom stenom.„Najzad vidim mulj“, rekla im je Viv. „Četiri sloja stena dok ne dođemo do tog

dela.“

Amanda je posmatrala nasip.„Imamo još mnogo da uradimo.“ Grabila je stenje, vukla ga i bacala u vodu.

Disala je s naporom. „Ovo predugo traje. Moramo da uđemo u vodu. Ako odatleizbacimo mulj, vodena struja će ga odneti i potkopati ostale stene.“

„Zmije“, upozoravala je Viv.„Nemamo izbora.“Mlaz je sprao pesak Amandi s lica kada je ona spustila ruke u vodu i povukla

veći kamen. Snaga vodene struje joj je pomogla da je oslobodi. Povukla je još jednustenu koja je takođe otišla nošena strujom. Ponovo je krenula da uhvati kamen, ali jepovukla ruke. Nešto nalik na parče kanapa prošlo je pored nje.

Na trenutak nije mogla da se pomeri. Zurila je u vodu, osećala je kao da jezmija u njoj i da se koprca. Kada je ponovo prikupila hrabrost i posegla za drugomstenom, vodena struja joj je snažno zahvatila ruke. Morala je da se nasloni na njih dabi zadržala oslonac. Onda je stena popustila i uz huk vode je otišla.

Rej je sledio njen primer, ali Viv se usredsredila na stene koje su bile udaljeneod vode, jer se isuviše plašila zmija.

Slap je izvlačio mulj ispod stena, koji se rasuo nošen strujom.„Tako je!“, po vikao je Rej.Amanda je pronašla energiju u sebi i prionula je još više na posao. Ledena voda

joj je kočila prste. Povukla je još jednu stenu. Trenutak kasnije, kraj nje je prošla jošjedna zmija.

Rej je povikao: „Sve više mulja odlazi niz vodu!“Veliki trag mulja se širio jezerom.„Kada bismo mogli da produbimo i proširimo otvor...“, rekao je Rej dok je

vukao stenu.Amanda mu je pomagala, povukavši još jednu stenu. I još jednu. Trag mulja se

proširio. Stena se sama pomerila. Dok je stenje nosila vodena struja, voda je postalaboje zemlje.

„Bežite!“Stari nasip nije bio održavan više od stotinu godina. Amanda je shvatila da stoji

na mestu koje se može urušiti. Šest stena se oslobodilo u isto vreme. Voda je spralazemlju ispod njih, noseći još stena koje su oslobađale još više zemlje. Snaga vodenestruje bila je nemilosrdna. Vrh brane se sabijao, otvarajući kanal, usled čega je nizproplanak poteklo još više vode, odnoseći zemlju. Dok su stene ispod Amande pretileda će se odvojiti, ona se okrenula i pokušala da potrči preko neravne površine nasipa.Ali on se pokretao kao da je ispod njega bilo nešto živo. Morala je da se bori da biodržala ravnotežu dok se kretala ka ivici nasipa. Rej je bio ispred, a Viv iza nje.

Čula je Viv kada je vrisnula. Kada se okrenula, videla je Viv kako se ljulja nadelu nasipa gde su stene popuštale. Amanda je ispružila ruku ka Viv, uhvatila je za

levu ruku i osetila trzaj od težine Vivinog tela. Počela je da pada zajedno s njom.Rej ju je uhvatio rukom oko stomaka, boreći se da ih izvuče na sigurno. Nasip je

i dalje padao, nalet vode je odvlačio sve ispod Vivinih čizmama. Viv se izvila isnagom svoje slobodne ruke otvorila Amandinu šaku. Dok je Amanda padala unazad,Viv je propala i nestala u vodi.

„Ne!“, jauknula je Amanda.Vrh brane je popustio, vodeni zid je svom silinom udario o dno. Amanda je

pogledom po vodi tražila kombinezon braon boje koji je nosila Viv. Jedan od virovaju je izbacio na površinu.

„Moramo da je izvučemo!“Amanda je potrčala ka ivici preliva i posegla rukom nadole. Čula je Rejove

užurbane korake kraj sebe i videla Viv kako se bori da se održi na površini; Viv jeudahnula vazduh i opet nestala pod vodom.

„Njene čizme!“, povikao je Rej. „Neće moći da pliva!“Ali Viv se borila. Isplivavši još jednom na površinu, raširila je ruke,

pokušavajući da zapliva. Struja ju je nosila.Amanda i Rej su trčali duž ivice vode, pokušavajući da održe korak s brzinom

vode.„Ne bori se protiv struje!“, vikala je Amanda. „Pusti neka te nosi! Uhvatićemo

te tamo gde tok vode bude sporiji!“Preskakala je komoljike i stene, očajnički se trudeći da ostane u blizini Viv.

Zaobišla je krivinu, iz vidokruga joj je nestao braon kombinezon; jauknula je, a ondaga je ponovo ugledala i nastavila da trči. Viv je držala glavu iznad vode, ubrzanodišući.

Voda se prelivala preko obala koje su do pre pet minuta bile korito. Voda jestvarala dva zvuka koja su se preplitala, šuštala je i bučala. Kupila je ostatke drveća istena. Povukla je Viv ispod površine. Bilo je teško napraviti razliku između njenogbraon kombinezona i vode boje zemlje.

Dok se voda širila po pašnjacima, Amanda je uletela u nju i shvatila da ju jevodena struja umalo odgurnula. Rej ju je izvukao na čvrsto tlo.

„Viv!“, vikala je Amanda.Voda se i dalje širila. Amanda je videla Viv kako se bori da drži glavu iznad

vode dok ju je vodena struja i dalje vukla. Udarila je u nešto - u stenu, shvatila jeAmanda - i zadržala se na njoj.

„Tako je!“, povikala je Amanda. „Drži se!“Dok se bujica širila, lagano je usporavala. Nivo vode je pao na nivo od

tridesetak centimetara. Petnaest centimetara. Viv je pustila stenu za koju se držala ipala kraj nje.

„Drži glavu iznad vode!“, vikala je Amanda. Uletela je u vodu. Iako je voda

bila plitka, struja je i dalje bila snažna. Ona i Rej su morali da se pridržavaju da ne bipali. Onda je nivo vode pao ispod deset centimetara. Amanda je požurila da stigne doViv. Podigavši pogled, ugledala je ogroman otvor u nasipu, iza kojeg je ostalapraznina, a samo je mali mlaz vode curio kroz njega. Ubrzala je i došla do stene.

Viv je ležala na leđima s glavom iznad vode. Amanda je stigla do nje. Rej jepovukao Amandu za ruku.

„Pusti me! Moramo joj pomoći!“„Ne možemo! Mrtva je!“„Ma nemoj! Vidim da joj se grudi pokreću! Skidaj svoje proklete ruke...“ Reči

su joj zastale u grlu. Iz Vivinog kombinezona je izašla zmija, čije je tamno telokliznulo preko Vivinog ramena. Rep druge zmije je izvirivao iz njene leve nogavice.Zbog zmije se činilo da joj se noga pokreće. Treća je bila na polovini njenog desnogrukava.

„Vodena sila“, rekao je Rej. „Skinula joj je čizme. Tako su zmije ušle u njenuodeću.“

Zmije su se svuda uvijale, mogle su se videti sada kada je voda bila dubokasamo nekoliko centimetara.

„Moramo da odemo odavde“, rekao je Rej, povukavši je.„Ali... Viv... možda još možemo da pomognemo.“„Ne možemo. Pogledaj joj oči.“Uprkos sunčevoj svetlosti, Viv nije treptala.„Hajdemo. Ove zmije su veoma razjarene“, rekao je Rej.Jedna zmija je zasiktala.Ponovo ju je povukao, a ovoga puta, Amanda je pošla za njim. Utrnula od bola,

osvrtala se sve dok stena nije zaklonila Vivino telo.Došli su do suvog tla. Zmije su ostale tamo gde je tlo bilo vlažno. Amanda je

pomislila na Vivine iskolačene oči i zadrhtala.„Sećaš li se šta nam je rekla Viv kada je videla kako su psi rastrgli Derikovo

telo?“, upitala je Amanda.„Rekla je da više ne može ovo da podnese.“„Tačno.“ Ophrvana tugom, Amanda je sela na tlo. „Ni ja više ne mogu ovo da

podnesem.“

7.

BELINDŽER SE KRETAO NIZ PROPLANAK. Skoro da se okliznuo na mokrom,uvelom lišću, ali se uhvatio za stablo, povratio ravnotežu i nastavio da se spušta.Ponegde bi ugledao delove na kojima se sneg zadržao, gde sunce nije moglo da

dosegne i shvatio da je oluja od prošle noći ovde donela više od kiše.S desne strane, podnožje se izdizalo u planinu. Na oko kilometar i po ulevo,

podnožje se spuštalo i spajalo s ulazom u dolinu. Znajući za sklonost Gospodara igreza uređaje za nadziranje, očekivao je da će ugledati neki od alarma za uljeze. Ali kadaje video četiri jelena kako trče između stabala, shvatio je da takvi alarmi ovde ne bibili praktični. Životinje bi neprekidno pokretale alarme koji rade na principu senzora iinfracrvenih zraka. U ovakvim uslovima, pouzdanije su bile video-kamere, a zasada,blizina stabala jasika ukazivala je da ovo nije mesto gde bi Gospodar igre sakrioijednu kameru. Vidik bi mu bio ograničen. Bolje je usmeriti kamere ka otvorenomprostoru gde bi mali broj kamera postigao mnogo veći cilj.

Belindžer je nastavio da se spušta nadesno, želeći da dosegne što većuudaljenost od ulaza u dolinu. Došao je do podnožja proplanka. I dalje okružendrvećcm, izvadio je kompas i mapu terena. Planina koju je video iznad krošnji drvećaposlužila mu je kao orijentir na mapi. Izračunao je da će se za kilometar i po naći upravcu sever-jug s veštačkim jezerom.

Naterao je sebe da popije malo vode i pojede komad energetske čokolade inastavio je da se kreće između stabala, sledeći ivicu doline. Posmatrao je sve okosebe, podsećajući se da razmišlja kao da se nalazi u Iraku i da traži bilo kakav znakzasede ili bombe. Shvatio je da zakopani eksploziv povezan sa žicama ili eksplozivkoji je delovao na pritisak ne bi bili praktični za ovo mesto. Životinje bi ganeprekidno aktivirale. Staviše, eksplozivi bi morali biti kontrolisani pomoću radija, amorala bi ih pokrenuti vizuelna potvrda mete. Baš kao što je to slučaj s bombama uIraku koje postavljaju kraj puteva. Iako je i dalje bio uveren da će kamere bitiusmerene ka otvorenom prostoru, a ne ka mestima u šumi, gde će im biti sužen vidik,bio je oprezan i izbegavao je očigledne staze između stabala - staze koje su koristileživotinje - ili čistinu.

Zastao je kada je čuo tutnjavu. Zvučalo je kao da u daljini grmi. Buka je trajalajedno vreme, a onda je utihnula. Eksplozija? - pitao se. Ne, predugo je trajalo. Moždasu ljudi na nasipu uspeli da sruše branu. Iako nije mogao da shvati zašto im je tolikostalo da je sruše, i dalje se nadao da je Amanda među njima. Zbog brige za njom želeoje da požuri, ali se obuzdavao, znajući da joj neće biti od koristi ako dopusti sebi dabude neoprezan.

Kada su mu kompas i mapa pokazali da se nalazi ispred veštačkog jezera,skrenuo je ulevo i oprezno se kretao između stabala. Šuma se proređivala, otkrivajućiširinu doline i planina koje su je okruživale. Isticanje vremena ga je dodatnoopterećivalo. Bilo je skoro jedan posle podne. Jedanaest sati do kraja igre, u ponoć.Držao je pušku na gotovs i posmatrao, zaklonjen drvećem. Ništa mu se nije činilosumnjivim.

Oprezno je izašao na otvoreno. Nakon zaštite koju je imao u šumi, otvoreni

prostor pred njim bio je obeshrabrujuć.Blekberi je zavibrirao. Izvadio ga je iz maskimog odela i pritisnuo dugme

zelene boje.„Dobro došao u Lešinara“, rekao je glas.Belindžer je pogledom istraživao široki prostor ispred sebe. Komoljike,

nekoliko borova, poneka stena. Uprkos kiši od prethodne noći činilo se da je ovde tlosuvo.

„Kada sam saznao za Grobnicu svetskih želja, kupio sam ovu dolinu“, rekao jeGospodar igre.

„Lepo je kad možeš sebi da priuštiš sve što želiš.“ Belindžer se okrenuo ulevo iposmatrao red stabala iza sebe, usmerivši pažnju na gornje grane.

„Šetao sam dolinom dok je nisam upoznao kao da smo stari prijtelji.“„Ti imaš prijatelje?“ Belindžer se okrenuo udesno i posmatrao gornje granje na

drveću koje se pružalo u tom pravcu.„Koristio sam detektor za metal kako bih pretražio groblje, u slučaju da je

Grobnica zakopana tamo. Ali jedini metal koji je detektor otkrio jeste nakit s kojim suneki meštani sahranjeni.“

„Iskopao si ih da bi to otkrio?“„Upotrebio sam detektor da bih skenirao grad, što je bio mučenički posao. Kao

što znaš, uređaj reaguje na sve vrste metala, od eksera i šarki za vrata, pa do zarđalihnoževa i viljuški. Ali nijedna reakcija nije bila dovoljno snažna da pokaže da jeGrobnica zakopana ispod Avalona“

„Ti misliš da je Grobnica velika?“ Belindžer je i dalje posmatrao drveće dok jepritiskao telefon na uvo. „Možda je mala, možda ima mesta samo za Bibliju i nekolikomolitvi ispisanih rukom.“

„Ne“, rekao je Gospodar igre. „Velika je. Unajmio sam avion i opremio gainfracrvenom kamerom koja snima temperaturne razlike na otvorenom prostoru. Tloupija toplotu, na primer, dok je stene odbijaju. Tlo na vrhu stene ima različitu bojunego tlo u dubini ili tlo u kojem se nalazi metal. Zagrejana mesta izgledaju kao dablistaju na snimcima kamere.“

Belindžer je ugledao ono što je tražio i klimnuo glavom u znak male pobede.„Kamera je napravila hiljade fotografija. Dokumentovala je toplotu u svakom

delu doline. Fotografisanje je trajalo danima. Proučavanje rezultata je trajalonedeljama. Nekoliko neuobičajenih fotografija mi je ulilo nadu, ali kada sam obavioiskopavanja u tim oblastima, nisam pronašao ništa.“

„Možda je Grobnica samo mit. Možda nikada nije postojala. Ako se ne možepronaći, postoji još jedna greška u igri. Opozovi je.“

„O, Grobnica postoji i to kakva. Vratio sam se originalnim dokumentima inapokon shvatio da su tragovi bili svuda postavljeni. Nisam ih samo posmatrao na

pravi način.“„Pronašao si Grobnicu?“„Baš tako.“„I ona je ovde, u dolini?“„Apsolutno.“„Gde je?“„Bilo bi glupo da ti kažem. Na tebi je da je pronađeš. Ako to uradiš, pobedio

si.“„I oslobodićeš Amandu?“„Ako uspe da pređe preostale prepreke.“„Onda nemam vremena da razgovaram s tobom.“Belindžer je prekinuo vezu i vratio telefon u džep. Izvadio je paket ubrusa iz

džepa košulje i uzeo komad. Pocepao ga je napola, napravio je dva smotuljka i stavioih u uši. Onda je podigao mini-14, nanišanio i poravnao crvenu tačku s predmetomkoji je otkrio u gornjim granama jasikovog stabla: s video-kamerom. Nije pucao izpuške od kada je bio u Iraku, godinu i po dana ranije. Pucanje je veština koja može dase izgubi. Preciznost zavisi od vežbanja. Nadajući se da će holografski nišankompenzovati nedostatak prakse, zadržao je dah i povukao obarač.

Čak i s papirnim ubrusima u ušima, zvuk pucnja bio je vrlo jak. Puška jeodskočila, izbacivši prazno zrno. Pogledao je ka kameri među granama drveta koje jebilo oko pedeset metara udaljeno od njega. Kamera je bila postavljena na visinu oddvadeset metara. Taman otvor u kori drveta ispod kamere upozorio ga je da jepovukao obarač, ali da je spustio cev.

Ponovo je nanišanio. Ovoga puta je stegao pušku, umesto da je trgne. Krak.Ustuknuo je. Delovi kamere su poleteli u vazduh. Ostatak je visio na električnoj žici.

Hodao je pored drveća i uočio još jednu kameru na stablu jasike, oko pedesetmetara dalje. Dolina je verovatno bila ispunjena kamerama. Koliko kamera, toliko imonitora za praćenje. Belindžer je znao da Gospodar igre ne može da nadzire svemonitore. Neka vrsta senzora za detektovanje pokreta verovatno je aktivirala monitoreako bi joj u vidokrug ušla ljudska figura.

E, pa evo još jedne slike koju više nećeš videti, pomislio je Belindžer. Podigaoje pušku, usmerio crveni nišan, povukao obarač i razneo kameru u komade. Blekberimu je zavibrirao u džepu. Nije se obazirao na njega.

Nastavio je da hoda, posmatrajući prostor oko sebe. Širina neba ga je podsetilana Irak. Amanda, pomislio je. Amanda, neprekidno je ponavljao. Amanda, viknuo jena sav glas. Ponavljanje njenog imena ulivalo mu je snagu.

Video je još jednu kameru, ovoga puta skrivenu među stenama. Razneo ju je.Ponovo mu je blekberi zavibrirao u džepu. Ali nešto drugo mu je privuklo

pažnju - jarak koji ga je sprečavao da krene dalje. Bio je širok i dubok. Dnom jarka je

tekla voda koju je donela jučerašnja kiša. Činilo se da je u pitanju prirodno koritopotoka, ali jedino na šta je Belindžer mogao da pomisli bilo je da ga ne može izbeći.Sve je predstavljalo moguću zamku.

OSMI NIVO

KRIPTA SUDNJEG DANA

1.

AMANDA JE OSTALA KAO POSRNULA NA ZEMLJI, zureći u stenu iza koje je Vivležala mrtva.

„Hajdemo“, požurivao ju je Rej.„Mislila sam ono što sam rekla. Ne mogu više ovo da radim.“„Niko ne napušta igru“, upozorio ju je glas preko slušalica.„Ko je pominjao napuštanje?“ Izmorenost je gušila Amandin glas. „Samo više

ne igram.“„Nemamo vremena za ovo“, rekao je Rej. „Moramo da vidimo šta je u

veštačkom jezeru.“Amanda je pogledala u tom pravcu, ka otvoru u nasipu i praznini koja je zvrjala.

„Nije važno.“„Jedva čekam.“ Rej je krenuo ka veštačkom jezeru.„Neaktivnost je vrsta igranja“, rekao je Gospodar igre Amandi. „Daje izbor da

se ne pobedi. Šta bi rekao Frenk?“„Frenk?“ Amanda je podigla pogled. Njegovo ime je bila iskra za njen nervni

sistem. „Njega ostavi na miru! Prokletstvo, ostavi ga po strani iz svega ovoga? Kakavsi bolestan način smislio da ga ubiješ?“

„Da ga ostavim po strani? Ne želim. U stvari, ne mogu“„O čemu ti govoriš?“„Frenk dolazi da se igra s nama.“Reči za nju nisu imale nikakvog smisla. Frenk dolazi da se igra?Trgla se kada je čula pucanj. Odjeknuo je u celoj dolini, ali kako se Amandi

učinilo, zvuk je dopirao iz oblasti koja se nalazila nasuprot poplavljenom području, izpravca planina na severu. Usledio je drugi pucanj. Da, sa seveme strane.

Dolazi da se igra?S mukom, Amanda je ustala. Čula je još jedan pucanj. Frenk? Jesi li to ti?

Dolaziš da se igraš? Kakva je to pucnjava? Čekala je, napeto osluškujući, ali nijebilo četvrtog pucnja.

Frenk?Pogledala je Reja. I on se okrenuo, stojeći kraj provaljenog nasipa; gledao je

preko slabog toka vode, ka planinama na severu. Kada se vazduh utišao, njegovamršava figura je izgledala napeto. Pod surovim suncem, ponovo je pokušao da sepopenje uz proplanak koji je vodio ka ispražnjenom veštačkom jezeru.

Amanda je krenula za njim. Noge su je bolele zato što je, dok je odvajala stenekoje će srušiti nasip, morala da čuči, ali joj je nagon govorio da Gospodar igre nijelagao, morala je da učini sve što je mogla kako bi pomogla Frenku.

Došla je do proplanka i popela se krećući se cikcak, čuvajući energiju onako

kako ju je Viv naučila. Viv. Šok zbog njene smrti pogodio je Amandu još jače. Nastavida se krećeš, rekla je sebi Amanda. Učini ono što je Viv želela. Osveti se.

U blizini vrha, došla je do boca s vodom koje su ona, Rej i Viv napunili snegomkoji se topio. Od žarke želje da sruše branu toliko su ožedneli da su skoro popili svuvodu. U jednoj od boca ostalo je tek nekoliko gutljaja vode. Amanda ju je sasula uusta i produžila; voda je bila neprijatno topla, jer se ugrejala na suncu.

Našla je Reja kako razgleda blatnjavo korito veštačkog jezera. Uprkos snazibujice neki predmeti su ostali zaglavljeni u mulju. Trula stabla. Ostaci prikolice.Kravlji skelet. Nešto što je nekada bio splav.

Korito jezera bilo je dugo oko stotinu metara, deset metara široko u najužemdelu, a četrdeset metara široko kod nasipa, gde je ona stajala. U baricama su sepraćakale ribe. Nekoliko zmija se kretalo po vodi koja je polako oticala po blatu.

„Ne vidim ljudske kosti“, rekao je Rej.„Možda su ispod blata.“„Ali kravlji skelet nije. Nema nikakvog dokaza koji ukazuje da je ovo mesto gde

su meštani nestali. Ne vidim ništa što liči na sarkofag, ako je to ono za čime tragamo.“„Izgleda da je duboko dvanaestak metara. Velika površina. Ono za čime tragamo

može biti bilo gde.“ Amanda je razgledala blato koje se pružalo ka planinama naseveru, ponovo se pitajući zašto je došlo do pucnjave. Frenk, dolaziš li? - pitala se,očajnički se nadajući. Onda je shvatila koliko greši što gleda u tom pravcu. Niježelela da Gospodar igre ima Frenka na umu. Želela je da se usredsredi na to kako onai Rej igraju igru.

Rej je izvadio svoj GPS prijemnik i uneo koordinate koje su dobili na groblju.Crvena strelica je pokazivala preko korita jezera. „Moramo da se razdvojimo. Idiobalom. Pogledaj u kom pravcu pokazuje strelica na tvom prijemniku.“

Amanda je prešla desetak metara i stala, posmatrajući prijemnik. Strelica jepokazivala iza rogova kravljeg skeleta ka nečemu što je nekoliko centimetaraizvirivalo iz blata.

„Šta je to?“, upitao je Rej.„Nisam sigurna. Liči na metal“, odgovorila je Amanda. „Ivica nečega.“Činilo se da je predmet, šta god da je, bio dugačak oko metar i dvadeset i širok

oko devedeset centimetara.„Taštine sveta“, rekao je Rej. „To bi trebalo da bude u Grobnici. Ali mi se ne

čini da ovde može da stane mnogo.“„Pođseća me na nešto, ali se ne sećam gde sam ga videla.“ Uprkos tome što su

je uspomene izjedale, Amanda je počela da se spušta u korito jezera. Tlo je bilosunđerasto, ali je bilo dovoljno čvrsto. Kada je prešla oko šest koraka, postalo jeblatnjavo, ali je i dalje bilo dovoljno čvrsto. Nakon još šest koraka noge su joj većuronile u blato.

„Ne znam koliko ću još moći da idem.“Predmet se nalazio na oko devet metara ispred nje. Čekala je dok jedna zmija

nije otpuzala na bezbednu udaljenost od nje, a onda je napravila još jedan koraknadole. Desna noga joj je upala u blato.

Nastavila je da se kreće. Dahćući, Amanda je posmatrala kako joj čizma upotpunosti tone u blato, sve do zgloba. Potom je utonula još dublje, izbacivši je izravnoteže. U panici je zabila levo stopalo u blato kako bi uspostavila ravnotežu, aliono se ponašalo kao usta, jer je usisavalo njenu desnu nogu, preteći da je poguranapred. Skoro joj je bilo do kolena. Okrenula se oslonivši se na levi lakat. Blato jepoletelo. Zmija je zasiktala. Pokušala je da puzi postrance, međutim, ruke i lakat su jojupali u blato i s mukom ih je izvukla. Težina njenog tela sprečavala je ostatak tela dapotone, ali ona je sada bila zarobljena.

Bespomoćna, okrenula se ka Reju koji ju je posmatrao s ivice korita jezera.Njegovo mršavo lice, zaraslo u bradu, nije odavalo nikakve emocije; to je nateraloAmandu da shvati da je njegov predašnji napor da povuče nju i Viv s nasipa koji serušio bio vrhunac njegovog herojstva za taj dan.

Ugao pod kojim je njena noga bila zarobljena u blatu izazivao je takav bol da jeAmanda mislila da je iščašila koleno ili da je istegla tetivu. Teško je disala. Oslonilase svom težinom na rame i iskoristila ga kao oslonac da pokuša da izvuče desnu rukuiz blata. Blato se opiralo, kao da je živo. Povukla je jače i osetila nalet adrenalinakada je uspela da oslobodi ruku. Nekoliko puta je duboko udahnula i zatekla sebekako zuri u kravlji skelet i shvatila zašto životinja nije mogla da pobegne iz vode.Kravlja lobanja je bila okrenuta ka njoj. Protegla je desnu ruku, naprežući rame.Prstima je zgrabila kravlji rog. Nastavila je da opipava tlo i, ječeći od bola u zglobu ilaktu, pokušavala da zgrabi rog. Bilo joj je potrebno nešto čvrsto za šta bi mogla da seuhvati i da se oslobodi iz blata, ali kravlja lobanja se odvalila od ostatka skeleta iAmanda se vratila.

Amanda je uzdahnula. U očaju, povukla je lobanju ka sebi. Rogovi su joj daliideju. Okrenula je lobanju naopačke i snažno izdahnula vazduh iz pluća kada je zarilarogove u blato. Uz tresak, dotakli su nešto čvrsto. Stavljajući desnu ruku na korenlobanje, napravila je polugu koja joj je bila potrebna i nastavila da se oslanja na nju,izdižući lakat. Zvuk koji je blato stvaralo dok je izvlačila levu ruku bio je nalik nausisavanje. U istom trenutku je stavila levu ruku na koren kravlje lobanje, gurnula je, aonda sela s naporom, dok je blato visilo s nje.

Pritisak na njeno desno koleno se smanjio. Upotrebila je ruke da raskopa blatooko desne noge, odbacujući šaku po šaku blata u stranu. Blato koje se nalazilo okonjene noge vratilo se u rupu koju je pokušavala da stvori, ali ona je i dalje kopala. Jošjedan trzaj i oslobodila je levu nogu. Znala je da će, ako pokuša da ustane, ponovopropasti u blato. Okrenula se i zgrabila koren pričvršćene lobanje i na stomaku se

vukla po blatu. Izvukla je lobanju i zabila je u blato, bliže ivici korita jezera. Izvlačilaje telo sve više, a uspela je da stane tek kada je došla do tla koje je bilo meko kaosunđer.

Rej je netremice gledao. „Nema smisla da se oboje zaglavimo“, rekao je.„Naravno.“„Da sam mislio da mogu da ti pomognem, učinio bih to. Ali ja sam teži od tebe.

Čizme bi mi uronile u blato dublje od tvojih.“„Naravno.“„Želim da razumeš.“„Veruj mi da razumem„Nije da nije važno“, rekao je Rej. „U svakom slučaju smo kao mrtvi. Nema

načina da se domognemo onog predmeta, šta god da je to, i da saznamo o Grobnici.“„Nisi u pravu.“ Amanda se nadala da će njena naredna izjava, pomešana s

njenim problemom u blatu, odvratiti Gospodara igre od Frenka. „Znam kako da sespustimo.“

2.

BELINDŽER JE ZURIO U JARAK. Dnom jarka je tekla voda. Bio je dubok metar ipo i širok tri metra - previše da bi ga mogao preskočiti.

Pogledao je levo i desno i primetio da se korito jarka pružalo ka svakom krajudoline. Trebalo bi mu previše vremena da pronađe način da ga zaobiđe. Ali sviinstikti su ga upozoravali da ne silazi u jarak.

Možda jeste ono što vidim, pokušavao je da u veri sam sebe.Ali se nije usudio da rizikuje. Morao je da pretpostavi da je u pitanju zamka. Da

li je u jarku bilo eksploziva? Ako jeste, nije se mogao aktivirati pritiskom. Pokrenulebi ga životinje koje su ovamo dolazile da piju vodu. Gospodaru igre je jedinaalternativa bila da ga detonira elektronski, kada kamere otkriju da je ušao u jarak.

Još jedan dobar razlog da se unište kamere, pomislio je Belindžer.Vreme, pomislio je. Primoravajući sebe da donese ispravnu odluku, zaključio je

da bi skrivanje mina duž korita jarka zahtevalo ogromnu količinu eksploziva. Nije biloteško zaključiti. Postojao je preveliki rizik da snage reda primete isporuke. Da li biGospodar igre pristao na takav rizik?

Ako nije eksploziv, šta je onda dole? - pomislio je Belindžer. Šta je jošpodjednako smrtonosno, a lako se može sakriti u jarak?

Nešto u vezi s mišlju ‘elektronski detonirati’ palo mu je na pamet. Čim mu sejavila sumnja, pogledao je ka šumi, udaljenoj oko osam stotina metara, iza njega.Pitao se da li je moguće dovući suvo stablo do jarka i iskoristiti ga kao most, ali

shvatio je da, čak i kada bi uspeo, to bi ga iscrpilo i oduzelo mu mnogo vremena.Ponoć se približavala.

Primetio je kamenje na tlu; podigao je jedan i bacio ga u jarak. Bacio je jošjedan, pa još jedan, gradeći prelaz preko vode. Morao je brzo da dela, jer je kamenjestvorilo prelaz nalik na branu, pa je nivo vode porastao i prelivao se preko kamenja.Nije mogao da dopusti da mu se čizme pokvase, jer je duboko verovao da se ispodnalazi električni kabl. Gospodar igre bi ga veći deo vremena držao isključenim,sprečavajući da životinje uginu kada dođu na pojilo. Ali čim bi kamere pokazaleGospodaru igre da je Belindžer u dolini, on bi uključio struju.

Belindžer je delao brzo, bacajući sve više kamenja u vodu. Ali nivo vode je idalje rastao i ona se prelivala preko prepreke. Ništa nije postigao.

Amanda, pomislio je.Video je mnogo veći kamen i zgrabio ga. Nenaviknut na visinu, zastenjao je od

napora. Požuri! - pomislio je. Poslednji put je gurnuo kamen i posmatrao ga kako sekotrlja u jarak gde se zaustavio u plitkoj vodi ispod brane koju je neplanirano stvorio.

Ali voda se prelila preko vrha kamena. Ako je Belindžer bio u pravu što se tičeelektričnog kabla, neće se usuditi da stane na vlažan kamen. Morao je da sačeka da seosuši. Primetivši da je jako sunce osušilo obalu posle jučerašnje kiše, spustio se nizpadinu pazeći da se ne osloni svom težinom kako ne bi izgubio ravnotežu i upao uvodu. Vrh kamena je počeo da se suši. Prijatan miris vode bio je lažan.

Da bi popunio minute koje su ga ispunjavale frustracijom, razgledao je zidovekorita jarka i postao napet kada je shvatio da je u jednu od stranica ugrađena kutija.Oko petnaest metara od njega, kutija je bila pažljivo smeštena kako ne bi mogla bitiprimećena odozgo. U kutiji se nalazila video-kamera. Nije bilo sumnje da je bilo idrugih koje su se u određenom razmaku nalazile duž jarka.

Belindžer je ponovo stavio čepiće od papirnatih ubrusa u uši. Podigao je pušku,uperio crveno nišansko svetio u metu i razneo kameru. U džepu njegovih pantalonazavibrirao je blekberi. Nije se trudio da odgovori na poziv.

Kamen je već bio dovoljno suv. Okačio je pušku na rame, napravio velikiiskorak i položio desnu nogu na kamen. Zastenjao je kada je osetio elektricitet. Čak ibez vode koja bi ga sprovela, elektricitet je bio dovoljno jak da se probije krozkamen. Nije bio jak da bi ga ubio, ali je bilo tako bolno da je skoro izgubio ravnotežui pao u vodu, gde bi sigurno umro. Istegao je levu nogu sa svoje strane obale, prekovode, i preskočio na drugu stranu. Kada se odgurnuo od stenu, ona mu se prevrnulaispod čizme, skoro ga ubacivši u vodu, ali on je ispružio ruke napred i, potpomognuttežinom ranca, uspeo je da se domogne druge obale. Ali umalo se skotrljao u vodu.Teško dišući, zario je prste u zemlju i zaustavio se.

Pažljivo se podigao na noge, dosegao vrh jarka i podigao se, klekavši u prašinu.Dok je dizao glavu preko ivice, izbegao je ujed psa čija ga je pljuvačka isprskala po

licu. Dahćući, pustio se i skliznuo niz ivicu jarka.Gore se nalazio pas koji je izenada skočio na njega.Belindžer se skotrljao u stranu, osetivši nalet vazduha kada ga je pas ujeo za

desno koleno; Belindžer je zamahnuo kolcnom i odbacio psa dole. Pas je pao u jarak,ali ne i u vodu, zarežao je i napao ga ponovo. Dok je zbog težine ranca ležao naleđima, Belindžer je zamahnuo nogom i udario psa u njušku. Nije imao vremena daskine pušku s ramena. Čak i da je uspeo u tome, pas je bio isuviše blizu da bi mogaoda nanišani. Ponovo je udario psa, zgrabio nož koji mu je bio sklopljen u džepupantalona, izvukao oštricu i dao sve od sebe da se pridigne kako bi mogao dazamahne.

Začuo je i drugog psa kako reži; pomaljao se s ivice jarka, zgrabivši ga. U istovreme je projurio pored Belindžerovih čizama, krenuvši mu zubima ka preponama.Belindžer je zamahnuo nožem i udario psa po njušci, malo iznad nosa. Potekla je krv,pas je odskočio, pao u vodu i počeo da cvili; telo je počelo da mu se grči od silineelektriciteta. Skočio je iz vode, međutim, šok koji su mu pretrpeli nervi oduzeo mu jemnogo snage. Pas je ponovo pao u vodu, ovoga puta celo telo su mu zahvatilismrtonosni grčevi. Njegovo cviljenje se pretvorilo u mahniti ropac koji je na krajuutihnuo; pas je ostao da nepomično leži.

I drugi pas je ućutao, iznenađen onim što se dogodilo. Belindžer se okrenuo izamahnuo naviše, zasekavši ga ispod vilice. Skičeći, pas je pobegao, nestavši negdeispod ivice jarka.

Belindžer je ustao i potrčao nalevo, duž obale, suprotno od smera u kojem jepas otišao. Osetivši oštar bol u levom kolenu, spustio je pogled i ugledao krv.Prokletnik me je ujeo! - pomislio je. Bože, da li je besan?

Došao je do mesta odakle mu se činilo da se može lako popeti uz jarak, ali jeustuknuo kada je začuo psa. U vidokrugu su mu se pojavila dva psa, s penom nanjuškama. Jedan je ispod vilice imao posekotinu. Drugi je bio veći, velik kao nemačkiovčar.

Belindžer je bacio nož, skinuo pušku s ramena i rizikovao dovoljno da proverida prašina nije upala u cev. Oba psa su počela da beže. Nanišanio je, spreman da pucaako se ponovo pojave. Čak i s paprnim ubrusima uspeo je da čuje njihovo režanjeispod vrha jarka.

Krenuo je nalevo, pored vode, ne ispuštajući vrh jarka iz vida, nadajući se da ćeuspeti da zaobiđe pse. Režanje koje je čuo iznad glave upozorilo ga je da ga prate.

Možda bih mogao da ih zastrašim, pomislio je. Opalio je, nadajući se da će ihjačina pucnja oterati.

Na trenutak je sve bilo tiho.A onda je ponovo čuo režanje.Psi su bili veliki, ali mršavi. Belindžer se pitao da li su poludeli od gladi.

Skinuo je ranac. Držeći pušku u jednoj ruci, otvorio je ranac i izvadio dve energetskečokoladice. Bacio ih je preko ivice jarka. Kada je začuo komešanje, zgrabio je ranac,potrčao udesno, i uzeo nož; sklopio ga je i stavio u džep dok je žurio. Prošao je poredmrtvog psa u vodi i nastavio da trči.

Popeo se uz blagi uspon, provirio preko ivice jarka, i pošto nije primetionikakvu pretnju, izašao je. Dva psa su sada bila daleko, režala su jedan na drugog,boreći se oko čokoladica. Veći pas je zgrabio čokoladicu, progutao ju je celu, spapirom u koji je bila umotana, i napao drugog psa pre nego što je stigao da uhvatidrugu čokoladicu.

Blekberi je počeo da mu vibrira u džepu. Ne obazirući se na poziv, krenuo je kaveštačkom jezeru.

3.

„POREÐAJ IH!“, Amanda je požurivala Reja. Stajala je među ruševinama,ispruženih ruku, dok je Rej slagao letvu po letvu.

,.Previše ih je!“, rekao je.„Stavi još!“ Trgla se od napora. „U redu, dovoljno je!“ Amanda je krenula ka

ispražnjenom jezeru. Čula je još jedan pucanj. I on je dolazio sa seveme strane, alizvučalo je kao da dolazi iz veće blizine. Frenk? pomislila je. Jesi li to stvarno ti? Ušta to pucaš? Odjednom, uplašila se da to pucaju na Frenka. Ne razmišljaj tako! -upozoravala je samu sebe. Frenk dolazi! Moram da verujem u to!

Od težine letava bolele su je ruke, zateturala se unapred, ali je naposletku stiglado korita veštačkog jezera. Ispustila je letve i one su pale, udarivši jedna o drugu.Osećala je kako su joj usta suva, kao da su bila ispunjena pamukom.

Rej se dogegao do nje i ispustio letve koje je poneo. Pogledao je na sat.„Dvadeset do dva.“„Vreme brže prolazi kada se zabavljaš“, rekla je Amanda. Zgrabila je dve letve

i postavila ih jednu pored druge na blatnjavoj padini.„Ili sporije“, rekao je Gospodar igre u slušalice. „Vreme je relativno u video-

igrama. Sve zavisi kako je raspoređeno.“„Idi do đavola!“, rekla mu je Amanda. Ona i Rej su žurili kako bi što više letvi

poredali po blatu.„Mnoge igrice imaju merače vremena, a u igricama u kojima se radi na razvoju

virtuelnih civilizacija merači vremena pokazuju mesece i godine umesto sekundi iminuta. U igri, jedan mesec traje jedan minut. Nasuprot tome, u nekim igrama se vrememeri na konvencionalan način, ali na njihovim meračima vremena jedan minut možetrajati dva minuta u takozvanom realnom vremenu. Igrač završava igru i shvata da je

proteklo dva puta više vremena nego što je pokazivao merač. Efekat može bitizbunjujuć.“

Amanda je nastavila da slaže letve, pokušavajući da ga ućutka.„Onda, kao što ste mogli da vidite, subjektivno vreme trajanja jedne igre može

se razlikovati od uobičajenog vremena. Jedan prijatelj, koji umire od karcinoma,saznao je da velika brzina kojom se donosi više odluka, koje zahtevaju mnoge igre,daje punoću igri i stvara osećaj da vreme prolazi sporo. Za neke igrače četrdeset sati,koliko traje prosečna igra, može biti jednako dužini života.“

Daleko od isušenog veštačkog jezera odjeknuo je još jedan pucanj. Amanda jepogledala na sever, ka planinama.

„Možeš se kladiti da ih Frenk doživljava kao dužinu života“, rekao je Gospodarigre.

„Ne veruj mu. Pokušava da ti pomrsi konce“, rekao je Rej. „Verovatno lovcipucaju. Ako budemo imali sreće, možda će nas pronaći.“

Ali šta lovci mogu da učine da nam pomognu? - pitala se Amanda. Mi smohodajuće bombe. Iz tog razloga, šta može Frenk da uradi da bi nam pomogao?

„Ja nikada ne lažem“, rekao je Gospodar igre. „Ako vam kažem da ti pucnjiukazuju da dolazi Frenk, onda možete da me držite za reč “

„Ti nikad ne lažeš? Teško da ću ti poverovati.“ Rej je pogledao u nebo. „Aliisto tako, ne govoriš ni potpunu istinu.“

Ne razmišljaj ovako! - upozoravala je Amanda samu sebe. Frenk dolazi. Tomora da je on. Samo se trudi da skreneš pažnju Gospodaru igre. Stavila je još jednudasku u blato i pohitala da doda još.

4.

BELINDŽER JE STIGAO DO USAMLJENOG BORA, jedinog uspravnog predmeta uokolini, i našao je, kako je i očekivao, video-kameru zakačenu za stablo. Nanišanio je,usmerio crveno nišansko svetio i razneo kameru.

Gasimo svetla, pomislio je.Stavio je nov okvir za metke i dopunio okvir koji je bio delimično ispražnjen.

Sve vreme je gledao desno od sebe, u pravcu odakle su ga posmatrala dva psa, sudaljenosti od tridesetak metara. Nastavio je da hoda. Psi su ga sledili. Ponovo jestao. Stali su i psi.

Zbog bola u kolenu spustio je pogled. Nogavica mu je bila natopljena krvlju.Zubi psa su pocepali tkaninu. Video je ranice i zabrinuo se zbog pene koju je video nanjušci psa.

Koliko vremena imam da bih mogao da primim vakcinu protiv besnila? - pitao

se.Spustio je ranac i naslonio pušku na njega, vodeći računa da se cev ne napuni

prljavštinom. Dok je sunce sve jače sijalo, izvadio je pribor za prvu pomoć i lepljivutraku. Pogledao je pse. Pogledi su im bili prikovani za njega.

Ubij ih, pomislio je.Ali iako mu je ranac bio pun municije, morao je umereno da je troši. Bilo je

bolje razneti kamere... ili ubiti Gospodara igre, pomislio je... a onda ubiti dva psakoja možda i ne mora da ubije. Kasnije će možda poželeti sve da učini da su mu ta dvametka ostala.

Da vidimo koliko su pametni.Podigao je pušku i nanišanio u većeg psa, onog što je ličio na nemačkog ovčara.Pobegao je, a drugi pas ga je sledio. Pratio je većeg psa u iskušenju da povuče

obarač, ali nije bilo lako pogoditi metu koja se sve više udaljavala i postajala manja uvidokrugu; na kraju je spustio pušku.

Otvorio je bocu vode, otpio neprijatno toplu tečnost i isprao njome koleno,uklonivši krv i prljavštinu. Mesto ujeda se crvenilo; verovatno je već bilo inficirano.Otvorio je pribor za prvu pomoć. izvadio zavoj s antiseptikom i otvorio ga. Zavoj jemirisao na alkohol. Prebrisao je njime rane i jauknuo od bola. Otvorio je kutiju santibiotičkom kremom, naneo je na mesto gde su zubi probili kožu i prekrio ranugazom. Naposletku je upotrebio nož i odsekao nekoliko komada lepljive trake,pričvrstivši gazu za koleno, stvarajući tampon, koji će, kako se nadao, zaustavitikrvarenje. Lepljiva traka. Prisetio se kako su je neki ljudi s kojima je radio uobezbeđenju u Iraku zvali. Prijateljica mitraljezaca.

Kada mu je ponovo zavibrirao blekberi, izvadio je tampone od papirnih ubrusaiz ušiju i pritisnuo zeleno dugme na telefonu.

„Prestani da uništavaš kamere“, rekao mu je glas.„Mislim da mi je to bila jedna od boljih ideja.“„Osim što ih uništavaš, radiš sve onako kako sam zamislio da bih ja mogao.“„Zašto onda ne siđeš ovamo i sam zaigraš ovu prokletu igru?“Nije bilo odgovora.„Hajde!" Belindžer je viknuo u telefon. „Budi heroj!“„Ali neko mora da bude Gospodar igre.“„Zašto?“Ponovo nije bilo odgovora.„Misli malo drugačije o tome“, nastavio je Belindžer. „Razgovarali smo o

greškama u igri, činjenici da me nisi mogao u potpunosti pratiti. Šta misliš o greškamau svemiru?“

„Igra i svemir. Isto su. O kakvim greškama govoriš?“„Bog se osećao usamljenim i stvorio je druga bića, predivna, kao što su anđeli;

tako se začelo zlo jer su ga neki anđeli izdali. Onda je Bog ponovo bio usamljen, alise prisetio da je naučio lekciju, pa je stvorio niža bića, ljude, toliko beznačajna dajednostavno nisu imala ponosa da ga izdaju. Ipak, izdala su ga. Je li to tvoj problem?“

„Što me ljudi izdaju?“„To što si usamljen? Potreban ti je neko da se s njim igraš?“U daljini je zakliktao soko, a odgovora nije bilo.„Biće nam drago da se igramo s tobom“, rekao je Belindžer Gospodaru igre,

„sve dok ne odlučiš da nas pobiješ.“„Ponekad“, rekao je glas.„Da?“„Zbunjuješ me.“Belindžer je osetio nalet nade.„Kako bih mogao da siđem i da se igram s tobom? Niste stvarni.“Veza se prekinula.„Meci u miniju-14 su stvarni“, promrmljao je Belindžer. Vratio je blekberi u

džep, potražio još nekoliko kamera koje je uništio i krenuo dalje.

5.

OKRVAVLJENIH RUKU, Amanda je podigla vrata s jednog kraja, a Rej s drugog,pomogavši joj da ih odnese iz zaklona koji su ona i Viv sagradile prethodne noći.Prisećala se kako je Viv podelila vodu s njom i kako joj je govorila da moraju raditizajedno ako žele da prežive.

A Viv je sada mrtva.Bila je kao otupela od bola dok je s Rejom nosila vrata. Počela je da hramlje,

čizme su joj bile teške. Od gladi je postajala sporija, ali nije želela da dopusti sebi dase preda slabosti. Pre nekog vremena je ponovo čula jedan pucanj, koji je, činilo se,došao iz blizine, a ako Frenk dolazi, kao što je rekao Gospodar igre, neće dopustiti daFrenk vidi da je zabušavala. Učiniće sve što može da mu pomogne. Radiće sve dok nepadne.

To se umalo dogodilo. Čizmom je udarila u stenu. Skoro je pala s vratima, ali jeuspela da održi ravnotežu i produžila je, došavši do staze koju su ona i Rej napravili ublatu.

„Ovo bi trebalo da nam obavi zadatak“, rekao je Rej.Krenuo je leđima okrenut koritu jezera, držeći jedan kraj vrata u rukama.

Amanda je išla za njim, praveći male korake koji su joj omogućavali da ostaneuspravno u odnosu na daske koje su bile iskrivljene nadole.

Kada su došli do nesigurnog dna jezera, spustili su vrata na stazu, okrcnuvši ih

prvo na stranu kako bi Rej mogao da prođe pored njih i dođe do Amande. Letve podnjima su se ljuljale na blatu. Oko njih smrad truleži je terao na povraćanje. Podigli suvrata tako da su stajala na svojoj donjoj ivici. Hodali su, noseći ih tako do poslednjeletve koju su postavili, spustili ih, a zatim bacili u blato. Mulj je poleteo na sve strane.Šest metara od njih zasiktala je zmija.

Vrata su se spustila pored tajanstvenog predmeta čija je ivica bila jedinividljivi deo.

Letve ispod njih su se mrdale. Amanda i Rej su ispružili ruke u stranu kako biodržali ravnotežu.

„Preteški smo.“ Amanda je savila kolena, pokušavajući da umanji silugravitacije. „Ne možemo biti oboje u istom delu.“ Stala je na vrata koja su ulegla ublato, ali ne i potonula. „Lakša sam. Logično je da ja ovo uradim.“

Rej je otišao do letvi koje su postavljene na višim delovima.Postepeno je podloga na kojoj su stajali postala stabilna.Amanda se okrenula ka ivici predmeta zakopanog u blatu. Bio je dimenzija

metar i dvadeset centimetara s devedeset centimetara. U njemu se nalazo mulj. „I daljenemam pojma šta je ovo.“

Klekla je i pažljivo zavirila, da bi se uverila da unutra nije zmija. „Šta bitrebalo da uradim? Da izvadim blato i proverim da li je nešto zakopano?“

Izvadila je iz džepa jednu gumenu rukavicu. Navukla je na desnu ruku, oklevala,a onda zavukla ruku u blato. Nije napipala ništa, pa je zavukla ruku dublje. Pritisakblata je porastao skoro do njenog lakta, došavši do gornje ivice gumene rukavice.

„Jesi li napipala nešto?“, upitao je Rej.„Mnogo smrada.“ Plašeći se da će upasti u blato, odmakla se od ivice vrata na

kojima je klečala. „Čekaj malo.“ Prsti su joj napipali nešto tvrdo i okruglo. Ivice sumu bile grube. Uhvatila ga je prstima.

„Pažljivo“, rekao je Rej. „Znamo samo da je unutra zamka. Nešto oštro.“„Ne, izgleda kao...“Povukla je ruku kako bi izvukla predmet. Usisavanje blata joj je skoro skinulo

rukavicu.„Kamen“, rekla je gledajući predmet u svojoj ruci. „Samo kamen.“ Ali znala je

da su naizgled nebitni predmeti često važni u igri, pa ga je odnela na obalu. „Napipalasam još kamenja tamo.“

„Možda se nešto nalazi ispod njega“, pretpostavio je Rej.„Ali ne znam kako da dođemo do onoga što je ispod njega.“Rej je pogledao na sat. „Dva i dvadeset. Ostalo nam je manje od deset sati do

kraja. Potrošili smo mnogo vremena.“ Namrgođeno je pogledao nešto ispod nje. „Naivici ispred tebe blato se suši. Da li ti liči na nešto ugravirano na metalu?“

Amanda je pogledala tamo gde joj je pokazao. Obrisala je osušeno blato.

„Brojevi.“ Iako je pokušavala da zvuči pobednički, glas joj je zvučao kao skoren.„Dve grupe brojeva. LT je ispred prve, a LG ispred druge.“

„Koordinate na mapi“, rekao je Rej.Amanda je obrisala blato s ivice predmeta.„Isto je i ovde. Kladim se da se i na suprotnoj ivici nalaze brojevi - kako bismo

bili sigurni da smo ih videli, bez obzira na to s koje im strane priđemo.“„Pročitaj mi ih.“ Rej ih je uneo u GPS prijemnik. Posmatrao je strelicu na

prijemniku. „Pokazuje ka zapadu. Ali ne znam gde tačno. Ivica veštačkog jezera miblokira vidik.“

Amanda je ustala s dasaka. „Hajde da proverimo.“

6.

BELINDŽEROVA RANIJA SUMNJA BILA JE OPRAVDANA - buka koju je čuopredstavljala je rušenje brane na jezeru. Dok je išao ka koritu jezera i gledao mestorušenja, bio je zbunjen zašto mu se čini da se mulj pomera, sve dok nije shvatio da suu pitanju zmije. Zaprepašćeno je usmerio pogled ka najdubljem delu jezera i bioiznenađen što vidi dve osobe. Bile su na veštačkoj stazi koja je vodila dopravougaonog metalnog predmeta u blatu.

Jedna osoba je bila mršavi, u bradu zarasli muškarac u tamnozelenomkombinezonu. Druga je bila niska, u plavom kombinezonu i s kačketom umrljanimblatom. Ta osoba mu je bila okrenuta leđima, ali je, uz nalet oduševljenja, Belindžerodmah znao ko je u pitanju.

Presrećan, otvorio je usta da povikne ‘Amanda!’. Ali od emocija koje su gaobuzele nije mogao da otvori usta. Zavrtelo mu se u glavi od samog pogleda na nju.

Na suprotnom kraju, muškarac je primetio Belindžera i nešto rekao Amandi.Ona se okrenula. Lice joj je bilo blatnjavo kao i kombinezon. Ali nije bilo greške.Belindžerovo srce je tuklo toliko snažno da je mislio da će doživeti srčani udar.

Amandi je bio potreban trenutak, kao da se nije usuđivala da se nada da jeosoba koju je ugledala stvarna. Onda se uspravila, a njen osmeh je - među blatnjavimobrazima - bio zadivljujuć.

Belindžer je povratio glas i postavio joj najhitnije pitanje. „Jesi li povređena?“„Malčice, ali se još uvek držim!“ Pokazala je na koleno. „Tvoja noga! Krvari!“„Ujeo me pas!“„Šta?“„Zaustavio sam krvarenje. Tvoje ruke!“„Malo sam izgulila kožu. Slomila nekoliko noktiju. Ionako mi ruke nikada nisu

bile najjača strana!" Belindžer je shvatio koliko je zaljubljen u nju.

Muškarac je viknuo: „Jesi li doneo hranu? “„Jesam. I vodu!“„Hvala bogu!" Muškarac je krenuo stazom.Belindžer je video Amandu kako ide za tim muškarcem. Krećući se preko letvi,

neprekidno je gledala preko muškarčevog ramena, odlučna da gleda Belindžera štoduže može.

Ni Belindžer nije skidao oka s nje dok je žurio ka plitkom kraju korita jezera.„Mislila sam da si mrtav!“, povikala je Amanda, krećući se paralelno s njim.„Ja sam mislio da si ti mrtva!“, doviknuo je Belindžer.„Šta ti se dogodilo?“„Nemamo vremena!“, povikao je Belindžer. „Ispričaću ti kada budem imao

priliku!“Približavajući se, Belindžer je primetio da i Amanda i njen saputnik imaju

setove sa slušalicama i mikrofonima. Stigli su do mesta gde se korito jezera sužavalo,do mesta gde je stari most premošćavao zaliv kroz koji se jezero snabdevalo vodom.Na suprotnoj strani mosta, Amanda mu je požurila u susret.

„Stani!“, upozorio ju je Belindžer jer su ga instikti upozoravali. „Drži sepodalje od mosta! Mogla bi biti zamka!“

Amanda i njen saputnik su se kolebali.„Hrana!“, povikao je muškarac. „Umiremo od gladi!“Belindžer je skinuo ranac s leđa, izvadio dve energetske čokoladice i dobacio

im ih preko mosta. Bio je zaprepašćen očajanjem s kojim su Amanda i njen saputnikpotrčali ka njima. Pocepali su papir u koji su čokoladice bile upakovane i nezasito sužvakali. Setio se dva psa koja su ga napala i kako su ih dve čokoladice potpunoizludele. Bacio je dve boce vode u travu s druge strane zaliva.

Amanda i njen saputnik su posegli za njima i otvorili ih.„Polako!“, povikao je Belindžer.„Znamo!" U muškarčevim očima se videlo upozorenje, kao da je mrzeo da mu se

govori šta da radi.„Posleđnji put smo jeli juče poslepodne“, rekla je Amanda. „Nekoliko komada

konzerviranog voća.“Znajući da su kamere uperene u njega, Belindžer se trudio da ne pokaže koliko

je besan. Džonatane, pomislio je, po prvi put koristeći ime Gospodara igre, platićešza ovo.

Provirio je ispod mosta. Senke su bile gušće. Uzeo je baterijsku lampu iz ranca,približio se mostu i klekao, upirući svetlost u most. Za tamni, četvrtasti predmet bio jeprikačen drugi, manji predmet; bili su vezani za kamen.

„Bomba“, rekao je Belindžer.Amanda i njen saputnik su prestali da jedu čokoladice. Odstupili su.

„Prokletnik“, rekao je muškarac. „Trebalo je da znam.“„To je zbog gladi“, rekao je Belindžer. „Čokoladice će vam pomoći.“ Sišao je

do zaliva i shvatio da u vodi nema elektriciteta, jer zmije ne bi preživele. Prošao jekroz plitki deo i popeo se na drugu obalu.

Amanda je pojurila ka njemu, ispruživši ruke. Belindžer je jedva čekao da jezagrli. Ali ona ga je iznenadila tako što je iznenada stala.

„Drži se dalje od nas“, rekla je.„Šta nije u redu?“, upitao je.„Na nama se nalazi eksploziv.“„Šta?“„Ne znamo da li je u našim čizmama, setovima ili GPS prijemnicima.“ Izvukla

je uređaj iz džepa i pokazala mu ga.Sada je Belindžer razumeo sliku koju je video na blekberiju: žena koja je

eksplodirala.„Mikrofon na setu je ujedno i video-kamera“, objasnio je muškarac.„Da“, kiselo je rekao Belindžer, „Gospodar igre voli kamere.“Muškarac je spustio bocu vode s usta.„Čuo si za njega?“Belindžer je klimnuo.„Mislim da nas neće razneti sada kada nas je spojio.“Belindžer je krenuo ka Amandi, dodirnuo joj blatnjavo lice i nasmešio se.„Ne mogu ti reći koliko si mi nedostajala.“Kada su se poljubili, nisu mogli da se razdvoje. Nije želeo da prestane da je

ljubi. Iako se ponoć približavala, želeo je da je drži u naručju celu večnost. Ali, ona jeodjednom prekinula i oslonila svoj obraz na njegov, drhteći.

On se odmakao, ne trudeći se da obriše blato koje je s njenog obraza prešlo nanjegov. „Možemo mi ovo. Možemo da izađemo odavde.“

Oči su joj gledale ko zna gde, kao da je slušala neki udaljeni glas. „Gospodarigre kaže da upotrebiš Derikov set. Želi da razgovara s tobom.“

„Derik?“ Belindžer se namrštio. „Koliko vas još ima?“„Bilo nas je petoro na početku.“ Na trenutak, Amanda nije mogla da natera sebe

da govori. „Troje je mrtvo.“„Troje?“ Belindžer je bio zaprepašćen. „Gde je set?“„Nisam sigurna“, odgovorila je Amanda. „Mora da je tamo...“ Pogledala je u

saputnika koji je skrenuo pogled. „Mora da je tamo " Pokazala je iza sebe, karuševinama grada.

„Pokaži mi.“Dok su hodali, muškarac se predstavio: „Ja sam Rej Morgan.“„Frenk Belindžer.“

Rukovali su se.„Da, Gospodar igre te je pominjao“, rekao je Rej.„Siguran sam da mi je laskao.“„Pretpostavljam da nemaš cigarete.“„Bojim se da nemam.“„Nisam iznenađen.“ U Rejovom glasu se osećala oštrina. „Pojeo sam energetsku

čokoladicu polako, baš kako si rekao. Imaš li ih još?“Belindžer je otvorio ranac i izvadio još dve čokoladice i još dve boce vode.Ovoga puta, Amanda i Rej su polako otvarali čokoladice.„Bio sam siguran da smo izgubili toliko snage od gladi i žeđi da nećemo moći

da pobedimo u igri“, rekao je Rej.„U Lešinaru“„I za to znaš?“, iznenađeno je upitala Amanda.„Gospodar igre i ja smo vodili srdačne razgovore“, odgovorio je Belindžer.„Kada sam te ugledao, pitao sam se da li haluciniram“, Rej je pokazao na

Belindžerovo kamuflažno odelo boje kože. „Izgledaš kao da si stigao iz Iraka.“Nešto u Rejovom nastupu nateralo je Belindžera da upita: „Bio si tamo?“„Ja sam pilot u mornarici.“„Bio sam rendžer u prvom ratu u Iraku. Drago mi je što sam te upoznao,

marinče, iako bih više voleo da je bilo u drugačijim okolnostima.“„Slažem se s tim.“Amanda je pritisnula rukom svoj set. Zvučala je zbunjeno kada se okrenula ka

Belindžeru.„Gospodar igre želi da zna jesi li čuo za Grobnicu sudnjeg dana.“„Nisam, ali se kladim da će mi ispričati.“Ušli su u razrušeni grad. Belindžer je ugledao gomilu dasaka na sredini ulice

obrasle travom. Smrad koji je dopirao odatle govorio mu je da se ispod dasaka nalazinešto mrtvo.

Kada je pogledao Amandu, očekujući objašnjenje, ona ga je obazrivopogledala. Reju je bilo neugodno. Belindžer nije ništa pitao.

„Gde je njegov set?“, upitao je.Amanda je dobijala informacije preko svojih slušalica. „Gospodar igre kaže...“

Pokazala je prstom. „Tamo.“Belindžer je došao do ivice srušene zgrade i pronašao set među daskama.

Podigao ga je i istražio. Na njemu su bile kapi sasušene krvi. Prisetivši se zabrinutogpogleda koji mu je Amanda uputila, nije se raspitivao o krvi. Čvrsti set je bio tanak.Slušalice i mikrofon s kamerom bili su kompaktni. Otvorio je malu kutiju s baterijamana levoj strani uređaja.

„Ne vidim prostor za detonator“, rekao je. „Ne čini mi se da u uređaju ili

slušalicama ima mesta za plastični eksploziv. Možda u kameri s mikrofonom. Alimislim da je bomba pre u vašim čizmama ili u GPS prijemnicima.“ Spustio je pogledna Amandine, blatom pokrivene čizme. „Jesi li se pokvasila?“

„Natopljena sam vodom.“„Detonator bi morao da bude veoma otporan na vodu da ne bi prestao da

funkcioniše. Možda grešim, ali mislim da se bombe nalaze u GPS prijemnicima.“Amanda je slušala glas koji joj je govorio u slušalice. „Gospodar igre kaže da

staviš set.“Belindžer je skinuo šešir. Dok je sunce nemilosrdno peklo, podesio je slušalice

na uši, a onda vratio šešir.„Šta je Grobnica sudnjeg dana?“, upitao je Gospodara igre. Posmatrao je

gomile dasaka i kamenja, tražeći kameru.„Trebalo bi da patiš od posttraumatskog poremećaja“, rekao je glas.„Patim. Imam ceo klub obožavatelja sastavljen od psihijatara koji to mogu da ti

dokažu.“„Ali ne pokazuješ slabost.“„Usredsređen sam na postizanje ciljeva. Daj mi zadatak i ja ću se na njega

usredsrediti s takvom pažnjom da ću zaboraviti da imam problem psihološke prirode.“Belindžer je nastavio da pogledom pretražuje gomilu. „A veruj mi da imam problem.Ne mogu da spavam bez upaljenog svetla. Ne mogu da podnesem zatvorena vrata.Imam košmare u kojima je momak koji želi da mi odseče glavu. Drhtim bez razloga.Budim se uz krike. Čaršavi su mi natopljeni znojem. Kada ovo bude završeno, kadapobedimo, garantujem ti da ću ‘pući’.“

„Uveren si da ćete pobediti?“„Svako ko igra igru i nema nameru da pobedi već je izgubio. Imam pitanje za

tebe. Kako si znao gde se nalazi set?“Primetivši ono što je tražio, Belindžer je izvadio slušalice iz uveta i stavio

čepiće od papirnih ubrusa. Podigao je pušku.„Šta radiš?“, uspaničeno je upitao Rej. On i Amanda su se brzo pomerili u

stranu.Kamera je bila sakrivena ispod gomile kamenja. Belindžer je usmerio

holografski nišan u vidu crvene tačke u sočivo kamere i povukao obarač. Krak. Malose trgavši unazad, jedva da je bio svestan razbijenog uređaja koji je leteo kroz vazduh.Dok se u vazduhu još osećao miris spaljenog baruta, spustio je pušku i sazadovoljstvom pozdravio neverovatnu štetu koju je njegov metak naneo kameri.

Izvadio je čepiće od papirnih ubrusa iz ušiju. „To je još jedan voajer zbog kojegviše ne moramo da brinemo.“

„Sada me pažljivo slušaj“, rekao je Gospodar igre. „Ovo je poslednji put dauništavaš važan dao igre.“

„Je li?“„Ako to ponoviš, detoniraću eksploziv u GPS prijemniku gospođice Evert“U pravu sam, pomislio je Belindžer. Bombe se nalaze tamo. „Čak i po cenu toga

da okončaš igru?“„Bez kamera, nema igre. Veruješ li da ću to uraditi?“Belindžer se okrenuo ka Amandi koja je izgledala prestravljeno. „Verujem.“„Onda se okani kamera i igraj prokletu igru.“„U redu, igraćemo prokletu igru.“Napetost u Amandinom telu se smanjila.„Ima li još nekih ograničenja?“, upitao je Belindžer. „Kažeš da želiš da budemo

dovitljivi, a kada pokažemo dovitljivost, žališ se. Ako nemamo šanse, reci nam odmahi poštedi nas nevolja.“

„U Lešinaru se može pobediti. Ne stvaram igrice u kojima se ne možepobediti.“

„Tako je“, rekao je Belindžer. „Zakasnio sam na ovaj nivo. Neka me neko nabrzinu obavesti.“

„Otkrili smo mapu s koordinatama koje su ugravirane na onoj stvari koja je bilazakopana u koritu jezera.“ Rej je pokazao na GPS prijemnik koji mu je pružio saznačajnom slutnjom. „Strelica pokazuje u onom pravcu. Ka zapadu.“

„Ka onim planinama“, odgovorio je Belindžer.„Ili ka bilo čemu što se nalazi između planina i nas“, rekla je Amanda. „Našla

sam i kamenje u toj stvari u blatu.“„Kamenje?“„Jedan kamen sam bacila na obalu.“Belindžer ju je dodirnuo po ramenu na način na koji je, verovao je, predstavljao

ohrabrenje.„Pokaži mi gde je.“

7.

PROŠLI SU GOMILU DASAKA s koje se na popodnevnom suncu izdizao mirissmrti. Amanda je posmatrala Reja. Belindžer ponovo nije ništa rekao.

„Grobnica sudnjeg dana“, rekao je u mikrofon. „Ništa mi nisi rekao o tome.“„Poslednja vremenska kapsula“, odgovorio je Gospodar igre. „U pitanju je

komora u planini na ostrvu u arktičkom krugu. Ostrvo se zove Špicbergen. PripadaNorveškoj.“

Došli su do rubova ruševina Avalona; Avalon iz kojeg kralj Artur nikada nijeustao, pomislio je Belindžer, prisećajući se mita.

„Zašto je to poslednja vremenska kapsula?“ Ispred sebe, Belindžer je videoivicu isušenog jezera.

„Zato što i bukvalno sadrži vremensku formu. Komora je ogromna: veličine jepolovine fudbalskog igrališta.“

„Vremensku formu? Šta je unutra - atomski sat? Šta god da je, mora da jeogromnih razmera.“

„U stvari, obratno je. Većina predmeta je veoma mala.“Belindžer je zastao na ivici isušenog korita jezera. „Mala?“„Ima ih na milione “Belindžer je posmatrao metalnu ivicu četvrtastog predmeta skrivenog u blatu.„Šta im daje vremensku formu?“„U pitanju je semenje.“„Ne razumem.“ Belindžer je osetio zebnju.„Seme svake vrste jestivih biljaka na zemlji“, rekao je Gospodar igre. „To seme

sadrži deset hiljada godina eksperimentalnog uzgoja. Kada su ljudi počeli da se bavepoljoprivredom, proces je bio proban i pokazao se kao pogrešan. Koristili su divljevrste i pokušavali su da ih uzgajaju kao domaće. Mnogi plodovi i biljke bili su mali inisu mogli da uspeju u blizini đubriva koja sada koristimo. Kukuruz, na primer, bio jedivlja trava čiji su listovi bili dugački tek nekoliko centimetara i bilo je tek nekolikoredova zrna na klipu. Nekoliko milenijuma pažljivog uzgoja dovelo je do velike biljkekakvu imamo danas.“

„Zašto je to semenje sklonjeno u komoru u planini u arktičkom krugu?“„Zato što je veliki broj naučnika i zemalja zabrinut za sposobnost ljudske vrste

da preživi“, odgovorio je Gospodar igre. „Ne plaši ih samo globalno zagrevanje.Postoji veliki rizik od nuklearnog uništenja. Ili pretpostavimo da zbog nekog virusasemenje postane sterilno? Ili šta ako na Zemlju padne asteroid? Postoje zapisi i otome, a da za njih nikada nismo znali. Ovih dana, nažalost, ne treba da se bojimoprirode, nego nas samih. Ako grupa ljudi uspe da preživi globalno uništenje, Grobnicasudnjeg dana će im dati seme koje će im biti neophodno za uzgajanje hrane.“

„Prvo, ljudi bi morali da znaju gde se ona nalazi“, rekao je Belindžer. „Za tugrobnicu, očigledno, ne znaju svi.“

„Mesto gde se ona nalazi treba da bude tajna, kako bi se grobnica zaštitila.Prepreke i vakuumski zatvorena vrata sprečiće da grobnica bude pokradena.“

„Znači, čak i kada bih znao gde se ona nalazi, ne bih mogao da uđem.“„Samo vlasti znaju gde se nalazi i kako da se otvore vrata.“„Recimo da i oni poginu u katastrofi od koje strahuju.“„Bolje se nadaj da neće biti tako. Bez Grobnice sudnjeg dana, katastrofa na

globalnom nivou naterala bi ljude da se unazade za deset hiljada godina, u sam osvitpoljoprivrede, i morali bi da iz početka pokrenu proces odvojenog uzgajanja semena.

Zato je to vremenska kapsula. Zaštićena ledenim snom Arktika, ona šalje deset hiljadagodina u nesigurnu budućnost.“

„Ledeni san?“ Belindžer se namrgodio. „Ako je globalno zagrevanje činjenica,arktički krug će se otopiti, temperatura u grobnici će porasti i seme se neće sačuvati.“

„Ako je globalno zagrevanje činjenica? Ništa nije činjenica.“„Ova igra je činjenica. Ujed psa na mom kolenu je činjenica. Amandine

posekotine na rukama su činjenica.“ Belindžer je pogledao Amandu. „Gde je kamenkoji si uzela ispod predmeta koji si pronašla u koritu jezera? Gde si ga bacila?“

„Ovamo.“ Amanda ga je podigla. Obložen osušenim blatom, kamen je bioveličine pesnice, nejednakih površina.

Belindžer je osetio težinu kamena. Otišao je do potoka i skinuo blato spredmeta. Kamen je bio sive boje.

„Vidi se još jedna boja“, rekla je Amanda.„Svetske želje, svetske taštine.“ Belindžer je tiho govorio.„Moj bože, je li to...“ Rej je uzeo kamen od Belindžera i okretao ga u rukama.

„Zlato! Bože... vidi se kako zlatna žila prolazi kroz kamen.“Žuta boja zlata bila je bleda i prljava. Ali i pored toga je imala praiskonsku

draž. Belindžerov pogled se zadržao na njoj. Onda je pogledao po dolini, u pravcukoji je pokazivala strelica na Rejovom GPS prijemnuku, ka planinama na severu.

„Rudnik“, rekao je Rej.Amanda je pokazivala predmet zakopan u blatu korita jezera. „Najzad mislim da

znam šta je Grobnica svetskih želja. U pitanju je vagon u rudniku.“„S rudom u sebi“, dodao je Belindžer.Rej je promrmljao.„Dvorana zapisa.“„Šta?“ Belindžer je bio zbunjen iznenadnom promenom teme razgovora.„Gospodar igre nam je dao smernicu, ali nismo prepoznali šta je to. Planina

Rašmor. Dvorana zapisa.“„I dalje ne razumem.“Amanda je objasnila: „Gospodar igre nam je rekao da je, kada su započeti

radovi na urezivanju likova predsednika u planinu Rašmor, Velika depresija bila navrhuncu. Tvorci spomenika bili su zabrinuti da će neredi uništiti zemlju, pa su ispodspomenika sagradili komoru. Ideja je bila da se ključna dokumenta, kao što jeDeklaracija o nezavisnosti, zaštite na tom mestu. Ali, onda je zemlja izašla iz krize,rizik od društvenih nemira je nestao, a jedina dokumenta koja su tamo eventualnopohranjena opisuju istorijat spomenika.“

„Ispod planine“, Rejov glas je bio sve jači. „Prokletstvo, dao nam je odgovor, ami ga nismo znali. Grobnica je u jednoj od onih planina! U rudniku!" Rej je brzopogledao na svoj sat. „Skoro je pola četiri.“ Posmatrao je strelicu na GPS prijemniku,

pretrčao preko potoka i pojurio preko osušene trave ka planinama.Belindžer je sačekao dok se nije uverio da ih Rej više ne može čuti. Onda je

skinuo šešir, obrisao znoj s obrva i sklonio slušalice. Skinuo je i Amandine slušalice iprislonio mikrofone na nogu kako Rej ne bi mogao da čuje njihov razgovor.

„Šta si htela da mi kažeš?“„Ona gomila dasaka“, odgovorila je Amanda.„Šta s njom?“„Ispod nje se nalazi leš.“„Oseti se.“„Pomenula sam muškarca po imenu Derik. Rej ga je pretukao na smrt.“„Pretukao na...?“ Belindžeru je zastala reč u grlu.Blekberi je zavibrirao u njegovom džepu. Odgovorio je iako su mu se emocije

preplitale.„Vrati slušalice ili ću aktivirati detonator“, naređivao je glas.Balindžer je odgovorio u pravcu neba. „Džonatane, jesi li uživao u tom delu

igre?“„Ne zovi me Džonatan. Ja sam Gospodar igre.“Amanda je bila iznenađena što Belindžer zna ime Gospodara igre.„Jesi li uživao kada su muškarca prebili na smrt?“, upitao je Belindžer.„Ništa u igri nije isplanirano. Niko nije mogao da predvidi da će doći do tuče.“Belindžer je pritisnuo blekberi na uvo.„Jesi li uživao kada je došlo do tuče?“Nije bilo odgovora.„Jesam“, odgovorio je Gospodar igre. „Uživao sam. Vrati slušalice.“„Stojim tako blizu Amande. Ubićeš nas oboje ako aktiviraš detonator. Ne

zaboravi da ti navijaš za mene. Ja sam tvoj avatar. To će biti kao da ubijaš sebe.“„Da ubijam sebe? Šta si ti sada, analitičar? Samo zato što si posetio tolike

psihijatre ne znači da si ti postao dovoljno stručan“„Imaš interesantan koncept za ljudski karakter. Pitam se jesi li ti ikada bio kod

psihoanalitičara.“„Jednom. Vrati slušalice.“ Glas je bio ispunjen besom.Belindžer je sklonio mikrofone s pantalona. Vratio je Amandi slušalice, a onda

stavio i svoje.Rejov glas ih je odmah prekinuo. „O čemu ste to pričali kad niste hteli da ja

čujem?“ Stajao je na oko stotinu metara od njih u travi i posmatrao ih.„Samo smo raspravljali o malo finijim trenucima igre“, rekao je Belindžer.„Kao?“„U stvari, u pitanju su lične stvari, naš lični odnos, kojim nismo hteli da te

opterećujemo.“

„Ne seri. Rekla ti je šta se nalazi ispod hrpe dasaka.“„Hej, svi smo zajedno u ovome. Nema svrhe da skrivamo tajne“, rekao je

Belindžer.Rej nije odgovorio. Njegov bes se mogao primetiti čak i s udaljenosti. Okrenuo

se i nastavio da se kreće ka zapadu, u pravcu koji je pokazivala strelica na njegovomGPS prijemniku.

8.

DOK SU IŠLI ZA REJOM, Amanda je jela čokoladicu. Ispričala je Belindžeru štase događalo od trenutka kada se probudila u sobi. Briga koju je osećao Belindžermogla se uporediti s njenom kada joj je ispričao šta se dogodilo kada se probudio uruševinama hotela Paragon. Dok su hodali, neprekidno je gledao na desnu stranu, gdesu se dva psa kretala paralelno s njima na udaljenosti od pedeset metara. Podigao jepušku. Psi su pobegli.

Ispred njih, Rej je posmatrao nešto u travi. Šta god da je pronašao, oduševilo gaje toliko da se još brže kretao ka planinama.

Kada je Belindžer došao do mesta gde je stajao Rej, stao je u duboki šanackojim su se nekada kretali vagoni.

„Za rudnik“, rekla je Amanda.Krenuli su duž šanca, primetivši kako su, što su bili bliže planini, šanci postajali

sve širi. Belindžer je skoro mogao čuti klopot točkova i topot bezbroj kopita koja suvukla vagone što su ulazili i izlazili, dopremajući namirnice u rudnik i odnoseći zlato.Činilo se da put vodi ka sredini planine. Nakon sata hoda, ukazao se vrh. Psi su sevratili, držeći se na bezbednoj udaljenosti.

Rej je zastao i sačekao ih. Izvadio je upaljač iz kombinezona i podizao i spuštaopoklopac. „Zašto zaostajete? Je l' te boli koleno?“

„Nije to ništa.“„Ako imaš problema, moram da znam. Ne mogu da gubim vreme čekajući da me

vas dvoje stignete.“„Uspeću.“„Mislio sam da mi, ako ne možeš da držiš korak sa mnom, daš pušku, da ti ne

predstavlja dodatan teret.“„Puška nije teška.“„Mogao bih da ponesem vodu.“Belindžer mu je dao bocu. „Ostalo je još pet boca.“„Nedovoljno.“„Možemo se potruditi da potraju do ponoći. Najvažnije je zadržati pozitivan

stav.“„Čuo sam dovoljno o pozitivnom stavu kada sam bio u mornarici.“ Rej je

ponovo podizao i spuštao poklopac na upaljaču. „Amanda ti nije ispričala pravupriču.“

„Pravu priču?“„Ono što se tamo dogodilo bila je samoodbrana.“„Ne znam. Nisam video.“„Krenuo je na mene kamenom.“Rej nije nazivao leš imenom, primetio je Belindžer. „Čovek se mora braniti.“„Tako je.“ Rej je vratio upaljač u džep.Pratili su stari put kojim su išli vagoni ka planinama. Belindžer je imao

predosećaj i pitao se zašto grad nije sagrađen bliže svojim osnovnim kupcima.Amanda je uprla prstom. „Mislim da vidim rudnik.“Dok su padine s obe strane bile travnate, strana koja je bila okrenuta njima bila

je ogoljena. Samo su komadi stena pokrivali kosinu. Belindžer je u podnožju primetiošine, postavljene pored puta; šine su nestajale iza stena.

U vidokrug su im dospele ruševine, razbacane daske od nekoliko srušenih kuća.Povetarac je nosio prašinu.

„Nema trave. Nema čak ni korova“, rekao je Belindžer.„Zlato je napravilo pustoš.“ Nakon perioda u kojem se nije čuo, glas Gospodara

igre ih je iznenadio. „Zlato je iskopavano, vađeno iz stena bušilicom i eksplozivom.Iscrpljeni ljudi su punili vagone i gurali ih po šinama. Kada bi izašli na svetlost dana,koristili su kočnice na vagonima kako se ne bi sjurili niz padinu. U onome što jenekada bila zgrada s vaše leve strane, parni mlinovi su mrvili rudu na komadiće. Prahse mešao s tečnim otrovom, mešavinom natrijum-cijanida koja je razdvajala zlato odsmrvljene stene. Ali cijanid nije jedini razlog pustoši oko vas. Sumporna kiselina bilaje još jedan od dodataka koji su se koristili u razdvajanju zlata od stene.“

„Je li zato grad udaljen od rudnika?“, upitao je Belindžer.„Isparenja kiseline mogla su se osetiti kilometrima unaokolo“, odgovorio je

Gospodar igre. „Mnogi rudari su umrli od bolesti pluća.“Sunce je zalazilo za planinu. Senka je donela zahlađenje.„Gde je ulaz?“, pitala se Amanda. „Mora biti u istoj ravni kao i šine.“Otišli su do mesta gde su šine kretale uzbrdo. Odron zemlje je zatrpao taj deo

šina.Belindžer se penjao uz padinu, Amanda mu je bila s jedne, a Rej s druge strane;

kako se penjao, čizme su mu odronjavale kamenje sa stene. Zaustavio se na jednomuzvišenju i ugledao čitav zid od stena.

„Ovde je verovatno bio ulaz“, rekao je Rej. „Ovde gde stojimo.“„Tunel se sigurno urušio“, dodao je Belindžer. Sumnja ga je naterala da doda:

„Ili je urušen za potrebe igre.“Amanda je posmatrala svoje isečene prste. „Nema šanse da rukama raščistimo

prolaz.“Senka u kojoj su stajali izdužila se; postajalo je hladnije.Belindžer je razmišljao o svim mogućnostima.„Gospodar igre nam ne bi postavio prepreku da ne postoji okolni put.“„Možemo ga raščistiti eksplozivom“, odgovorila je Amanda.„Gde ćemo ga, do đavola, pronaći?“, razdražljivo je rekao Rej. „Da je

gospodin Pozitivni razmišljao, poneo bi eksploziv koji se nalazio ispod mosta. Alisada je prekasno da se vratimo po njega.“

„Da li bi ti rizikovao i poneo ga sa sobom?“, upitao ga je Belindžer. Rej jeizbegavao da ga pogleda. „Nemamo ni radio, niti znamo frekvenciju koja bi aktiviraladetonator.“

Amanda ga je posmatrala. „Ne možeš da aktiviraš eksploziv bez detonatora?“„Nitroglicerin je toliko nestabilan da ga možeš aktivirati ako ga ispustiš. A

eksplozivima koji su bezbedni za rukovanje potreban je spoljašni detonator.“„A samo radio-signal može aktivirati detonator?“„Ili pritisak na taster, ili upaljač koji je spojen s eksplozivom. Postoji nekoliko

načina, ali čini se da Gospodar igre voli radio-signale. Šta ti je palo na pamet?“„A šta misliš o udaru?“, upitala je Amanda.„O udaru ?“„Metak. Da li bi on pokrenuo detonator?“„Bi.“ Rej je govorio kao da se obraća detetu. „Metak bi aktivirao detonator. U

Iraku bismo ponekad razneli neeksplodirane bombe tako što bismo ih udarili nečimprilikom iskopavanja. Ali to ne menja činjenicu da su eksplozivi i detonatorikilometrima daleko iza nas, u gradu.“

„Nisam mislila na to“, rekla je Amanda.„O čemu onda, za ime boga, govoriš?“Amanda im je pokazala GPS prijemnik.Zurili su u njega.„Nikada nam ne bi dopustio da tako nešto isprobamo“, rekao je Rej.„Ako ne probamo, u ponoć ćemo i dalje biti na ovoj padini, a verovatno

Gospodar igre koristi ovaj uređaj da nas uništi“, rekla im je Amanda.Nisu se ni pomerili. Činilo se da ne dišu.Belindžer je upitao Reja. „Imaš li neko dopunsko rešenje?“„Nemam.“„Gospodaru igre, želiš li da zaista budemo dovitljivi?“Gospodar igre nije odgovarao.Belindžer je spustio pušku i počeo da podiže kamenje.

„Ali nemamo vremena da prokopamo prolaz!“, rekao je Rej.„Stvaram otvor za GPS prijemnik. Što ga dublje postavimo, eksplozija će biti

jača.“Amanda i Rej su mu odmah pomogli.„Neka otvor bude postavljen ukoso, tako da bude usmeren ka padini“, rekao jf*

Belindžer. „Moram da vidim prijemnik odavde.“Amanda i Rej su napravili otvor dubok oko šezdeset centimetara. Belindžer je

primetio da su Amandi ruke počele ponovo da krvare. Primetio je da je počela dadrhti od nervoze kada su stavili njen GPS prijemnik u otvor.

Belindžer je još jednom podigao pogled ka nebu. „Gospodaru igre, ako imašproblem zbog ovoga, reci nam odmah.“

Nije bilo odgovora.„Ovo bi mogao biti poslednji trenutak da znamo da smo živi“, rekao je Rej.„Više mi se sviđa moj pozitivan stav.“ Belindžer je ponovo govorio okrenut ka

nebu. „Veoma si usamljen kada si bog, a nemaš nikoga s kim bi mogao da popričaš. Tiuživaš u razgovoru s nama. Zašto da prekinemo zabavu kada se igra približava kraju?“

Glas i dalje nije reagovao.Belindžer je podigao pušku. „Onda, hajde da to uradimo.“Kamenje je zazvečalo kada je počelo da se obrušava. Tražeći zaklon, pobegli su

do najvećih ruševina.Belindžer je čekao dok Rej i Amanda nisu potpuno legli na zemlju. „Stavi ruke

preko ušiju“, rekao joj je. „Otvori usta da bi izjednačila pritisak.“Stavio joj je u uši čepiće od papirnih ubrusa, potom je klekao na nepovređeno

koleno i naciljao puškom. Kundak mu je čvrsto nalegao na rame. Ali bilo je teškovideti GPS prijemnik, bio je siv, kao i kamenje. Senka planine mu nije bila odpomoći.

„Problemi?“, upitao je Rej.„Samo proveravam “„Pusti mene da pokušam.“Belindžer je povukao obarač.Silina eksplozije ga je uzdrmala, a udarni talas eksplozije oborio ga je na leđa.

Pao je na tlo, dočekavši se na desni bok, držeći pušku iznad zemlje. Oko njega jeletelo raskomadano kamenje. Osetio je kada je komad jednog kamena pao u blizininjegove glave. Uprkos čepićima od papirnih ubrusa, zvonilo mu je u ušima. Po njemuje padala prašina, miris joj je bio oštar i pomešan s mirisima detoniranog eksploziva.

Tutnjava je utihnula. Pogledao je ka Amandi; laknulo mu je kada je video danije povređena. Čučnula je i pogledala ka padini. Rej je ustao. Ustao je i Belindžerkoji je pogledom pretraživao padinu; bilo mu je drago što vidi veliki otvor. Izvadio ječepiće iz ušiju i izašao iz skloništa.

Amanda je pojurila ka padini.„Vidim vrata!“Popeli su se uz stene i došli do otvora. Prepreka u vidu starog, posivelog drveta

videla se na drugom kraju; od eksplozije je bila oštećena.Belindžer je ugledao šarke na vratima i kvaku.„Da, vrata.“Sila eksplozije je iskrivila vrata. Prešli su preko šljunka i pogurali vrata. Počeli

su da kašlju od prašine.Amanda i Rej su provirili.„Ne vidi se mnogo“, rekao je Rej. „Hajde da proširimo otvor.“ Odvalio je

nekoliko dasaka.Sunčeva svetlost se probila nekih šest metara u tunel. Kroz sredinu tunela su se

pružale šine. Stubovi su podupirali tavanicu.„Izgleda čvrsto“, rekla je Amanda.Belindžer je uperio svetlost baterijske lampe, otkrivši još jedan deo tunela. Ali

duboko unutra bilo je toliko mračno da se ništa nije naziralo. Zatvoren prostor,pomislio je i zadrhtao.

Rej je oklevao. „Misliš li da je bezbedno da uđemo?“„Imamo li izbora?“, upitala je Amanda.Belindžer je posmatrao zidove i ugledao malu video-kameru prikačenu za gredu

na tavanici. „Na pravom smo mestu. Tunel je pod video-nadzorom “„Ne vidim nikakavu posudu, bilo šta što bi moglo biti vremenska kapsula“,

rekao je Rej.Belindžer je pružio Amandi baterijsku lampu. „Hodaj iza mene i drži baterijsku

lampu. Ja ću ići napred.“Izbacio je okvir za metke iz puške, izvadio kutiju s municijom iz ranca i ponovo

ga napunio.

DEVETI NIVO

GROBNICA SVETSKIH ŽELJA

1.

BILO JE SVE HLADNIJE. Vazduh se osećao na ustajalo. Belindžer je vukao čizmepo kamenitom tlu dok se probijao kroz senke.

„Kad sam bio mali“, rekao je Rej, „nekoliko prijatelja i ja smo istraživalipećinu.“ Činilo se da pokušava da odvrati misli.

„Jeste li pronašli nešto zanimljivo?“, upitala je Amanda.„Zaglavio sam se.“„Šta?“„Moji prijatelji su se odvezli biciklima po pomoć. Bio sam tamo deset sati pre

nego što me je ekipa za hitne intervencije oslobodila.“„Nisam siguran da to doprinosi mom pozitivnom stavu“, rekao je Belindžer.„Hej, izašao sam, zar ne? Ne može biti pozitivnije od toga. Prestani da se žališ.

Čekaj! Stani! Okreni svetlost nalevo! Tamo. Na podu.“Amanda je usmerila svetlost u tom pravcu; svetlost je otkrila dva okrugla

prašnjava predmeta.Rej je pojurio ka jednom i podigao ga. „Svetiljka.“ Oduvao je prašinu s nje, a

zatim obrisao zakrivljeno staklo svojim rukavom. Kada je zatresao svetiljku, nešto seu njoj zaljuljalo.

„Bože, u njoj još ima ulja.“Belindžer se namrštio. „Ulje koje nije isparilo nakon više od stotinu godina?“„Kako je moglo da ispari? Poklopac na otvoru za ulje je pričvršćen“, odgovorio

mu je Rej.„Ulje je moglo da ispari preko fitilja.“Rej je podigao stakleni poklopac i pogledao fitilj. „Možda je fitilj poslužio kao

čep da vazduh ne dođe do ulja. Kakve to veze ima? Stvar je u tome da možemo daiskoristimo ovu lampu.“ Izvadio je svoj upaljač.

„Nemoj“, rekao je Belindžer.Rej je spustio palac na zupčanik upaljača.„Nemoj!" Belindžer je zgrabio Reja za ruku.Na Rejovom licu, obasjanom baterijskom lampom, video se bes. „Pusti.“„Skloni upaljač.“„Upozoravam te.“ Rejov glas je zvučao hrapavo.„Pusti.“Belindžer je sklonio ruku.„Samo me saslušaj.“Rej je vratio upaljač u džep.„Gospodar igre se nije bunio što smo upotrebili GPS prijemnik da se probijemo

dovde. To ne liči na njega“, rekao je Belindžer.

Rej je spustio lampu.„Treba li da pretpostavimo da smo ga oduševili svojom snalažljivošću? Mislim

da ne treba“, nastavio je Belindžer.Uz gnevni urlik, Rej je zgrabio pušku za kundak i cev. Belindžer je osetio trzaj

kada ga je Rej pritisnuo puškom preko grudi i saterao uza zid. Belindžer je zapeočizmom za šinu. Dok je padao, povukao je sa sobom Reja, koji mu je i dalje pritiskaogrudi puškom. Belindžerove ruke su takođe bile na pušci. Borio se da ga odbije odsebe; pritisak puške otežavao mu je disanje.

„Sklanjaj svoje jebene ruke s mene!“, vikao je Rej.Belindžer se naprezao.„Ne govori mi šta da radim!" Rejovo lice je bilo iskrivljeno od besa. Bio je

iznenađujuće snažan, pokreti su mu bili mahniti; istiskivao je vazduh iz Belindžerovihpluća.

„Prestani!“, vrištala je Amanda.Uvijajući se na hladnom podu tunela, Belindžer nije mogao da oslobodi ruke.

Pokušavao je da kolenom udari Reja u prepone, ali ga je Rej svojim nogama prikovaoza tlo. Iznenada, Rej je čelom udario Belindžera po nosu.

Belindžer je osetio kako mu je kost pukla. Potekla je krv. Smračilo mu se predočima.

„Proklet bio, prestani!“, vikala je Amanda.Iako mu se činilo da vidi duplo, Belindžer je video Amandu kako mu ulazi u

vidno polje i vuče Reja.„Skidaj se s njega! Zar ne shvataš šta pokušava da ti kaže?“Rej je ponovo udario čelom Belindžera po nosu. Belindžer je jauknuo; vid mu

se zamaglio. Borio se da dođe do daha.„Svetiljke su zamka!“, vikala je Amanda. „GPS prijemnik! Zašto se Gospodar

igre nije žalio?“Rejov pogled je bio pun besa. Celom težinom se oslonio na pušku preko

Belindžerovih grudi. Amanda ga je vukla za ramena.„Želeo je da uđemo u tunel! Želi da se osetimo sigurnima i da se opustimo!“Amanda je obavila lakat oko Rejovog vrata. Zamahnuo je glavom unazad,

udarivši je u lice. Zateturala se unazad.„Svetiljke bi mogle da eksplodiraju!“, vrištala je Amanda. „Ili bi plamen

zapalio gas u tunelu!“Belindžer je osetio nesvesticu, nos mu se ispunjavao krvlju, pluća nisu mogla da

udahnu vazduh.Iza Reja se pojavila senka. Zbog pomućenog uma, mislio je da halucinira. Senka

je držala kamen s obe ruke. Zamahnula je kamenom tako jako da je Belindžer osetiokako mu je udar prostrujao kroz telo. Iz Rejove glave je prsnula krv. Senka je ponovo

udarila. Zvuk lomljenja kosti čuo se zajedno sa zvukom prosipanja mozga.Belindžer je video da je Rej iskolačio oči i prevrnuo ih. Senka ga je udarila i

treći put; ovog puta, zvuk udarca je bio potmuo.Rej je zadrhtao u ropcu. Izgledalo je kao da je neko presekao konce lutki koja je

visila na njima. Odjednom je pao na Belindžera svom težinom, pritisnuvši još jačeBelindžerove grudi.

Belindžer je izgubio svest. Dok mu je krv zatvarala natečene nosnice, osetio jekao da ga je nešto teško bacilo duboko u vodu. Težina mu je odjednom nestala s grudi.Nečije ruke su uklanjale Rejovo telo i okrenule Belindžerovo lice ka tunelu. Krv jepočela da mu ističe iz nosa.

„Diši!“, povikala je Amanda.Nakašljao se i uspeo da udahne. Niz grlo mu je potekao vazduh. Na hladnom tlu,

čuo je odjek Amandinog glasnog disanja. Polako je uspeo da sedne. Na slabomosvetljenju koje je dopiralo s ulaza u tunel, video je Amandu kako sedi naspram njega,leđima oslonjena na zid. Sedela je pored baterijske lampe. Od svetlosti baterijskelampe, Amandino lice je izgledalo ukočeno.

„Je li...“ Nije mogla da dovrši pitanje.„Jeste.“„Kučkin sin“, rekla je.„Jeste.“„Muka mi je.“„To se dešava u ovakvim situacijama.“Neko vreme, jedini zvuk koji se čuo bio je neprekidan odjek njihovog disanja.„Nisam imala izbora.“„Tako je“, složio se Belindžer. „Nastavi tako da se hrabriš. Nisi imala izbora.

Da ga nisi zaustavila, verovatno bi me ubio.“ Ali je znao da, bez obzira na to koliko jepokušavao da je ohrabri, to neće imati značaja. Imala je još jednu stavku da dodasvojim košmarima. „Jesi li mnogo povređena?“

„Otekla mi je jagodica tamo gde me je udario glavom. A ti?“„Slomljen mi je nos.“Belindžer je skinuo ranac. Leđa su ga bolela od useka koje su mu na leđima

napravile kutije s municijom kada je pao na njih. Uzeo je čuturicu i sipao vodu u dlan,a zatim se umio, pokušavajući da spere krv. Onda je uzeo pribor za prvu pomoć iotvorio antiseptički zavoj.

„Pusti mene.“ Amanda je dopuzala do njega i pažljivo mu isprala lice.Belindžer se trudio da ne reaguje na bol. „Nadam se da ti ne smetaju ofucani

ljudi.“„Oduvek sam želela da živim s muškarcem koji izgleda kao bokser.“Pri svetlosti baterijske lampe, Belindžer je gledao modrice na njenom levom

obrazu.Zagrlili su se.„Hvala ti“, prošaptao je Belindžer.Nije želeo da je pusti iz zagrljaja. Onda je pogledao preko njenog ramena, u

Rejovo telo. „Tunel. Grobnica. Ponoć.“Amanda je klimnula glavom. „Ako ne ispunimo zadatak do ponoći, Gospodar

igre treba samo da raznese tunel i žive nas sahrani. Nikada nećemo izaći odavde.“Belindžer se okrenuo ka kameri na stubu. „Gospodaru igre, jesi li uživao

gledajući kako Rej umire?“Očekivao je odgovor, a onda je shvatio da su mu set i šešir pali tokom borbe.

Vratio ih je, čekajući odgovor Gospodara igre.„Možda radio-signal ne može da se probije do ovog tunela“, rekla je Amanda.„Oh, probija se“, rekao je glas iznenada. „Ne brini za to.“Belindžer je pružio Amandi tri aspirina da popije, a tri je i sam popio. Progutali

su lekove s vodom. Belindžerov nos je i dalje krvario. Ugurao je vatu u nos, neobazirući se na bol.

„Spremna?“, upitao je Amandu.„Spremna sam.“Podigla je baterijsku lampu.Stavio je ranac na leđa i uzeo pušku.Nastavili su da se kreću kroz tunel. Iznenada, Belindžer se vratio, krećući se

kroz senke. Zgrabio je jednu od lampi i pružio je Amandi.„Zašto?“ Sumnjičavo je gledala.„Nisam siguran.“ Prevazišao je osećaj mučnine; posegao je u Rejov džep i

izvadio upaljač. „Nikada ne znaš šta nam može zatrebati.“Nastavili su da se kreću kroz tunel; baterijska lampa je delimično razbijala

tamu.„Postaje hladnije“, rekla je Amanda.Skrenuli su za ugao.„Moj omiljeni citat pripada Kjerkegoru. Odgovara vremenskim kapsulama“,

rekao je glas Belindžeru.Približavali su se maloj komori.„Koji je to citat?“ Samo ga teraj da priča, mislio je Belindžer. Neka nam se

obraća.„Najbolnije stanje bića jeste sećanje na budućnost, naročito na onu koju ne

možeš imati.“„Ne razumem.“„Odnosi se na nekoga ko umire i kako je to zamišljati budućnost koju on ili ona

nikada neće iskusiti.“

Vazduh je postajao sve hladniji. Amandina ruka je drhtala dok je baterijskomlampom osvetljavala uglove komore. „Čini se da smo je pronašli“, promrmljala je.

2.

U TAMI SU NAIŠLI NA MUŠKARCA. Bio je visok i vitak, s bradom koja jepodsećala na bradu Abrahama Linkolna. Tamna, duga kosa padala mu je po ramenima.Nosio je crno odelo, sako je davno izašao iz mode i dosezao mu je do kolena.

Belindžer umalo nije opalio iz puške, ali muškarčev stav nije odavao pretnju;Belindžer je primenio svoje iskustvo s obuke za policajce. Kako mu je instruktor naPolicijskoj akademiji govorio: „Bolje da imaš dobar razlog da povučeš obarač.“

Muškarac je stajao uspravno i držao nešto blizu svojih grudi.„Ruke uvis! Ko si ti?“, povikao je Belindžer.Muškarac se nije bunio.„Prokletstvo, podigni ruke!“Jedini zvuk je bio odjek Belindžerove zapovesti.„On se ne kreće“, rekla je Amanda.Oprezno su koraknuli napred, osvetlivši ga baterijskom lampom.„O, gospode bože“, rekla je Amanda.Muškarac nije imao oči. Obrazi su mu bili uvučeni. Prsti kojima je pridržavao

predmet na grudima bile su kosti pokrivene osušenom kožom. Bio je prekrivenprašinom.

„Mrtav je“, promrmljala je Amanda.„Odavno“, rekao je Belindžer. „Ali zašto nije istrulio?“„Negde sam pročitala da u pećinama skoro i da nema insekata i mikroba.“

Amanda je tiho govorila. „A ovaj tunel je duboko u planini. Led.“„Šta hoćeš da kažeš?“„Još jedan trag koji nam je dao Gospodar igre, ali nismo shvatili šta je to.

Rekao je da su zimi meštani sakupljali led s jezera i smeštali ga u rudnik. Tunel je biodovoljno hladan da sačuva led tokom leta. Meštani su ga koristili da sačuvaju hranuod kvarenja.“

„Hladnoća ga je mumificirala“, zaprepašćeno je rekao Belindžer.„Predmet koji drži na grudima liči na knjigu. Ali šta ga drži u uspravnom

položaju?“ Amanda se približila.Bilo je jasno da je leš blago nagnut na dasku koju je, pri tlu, podupiralo

kamenje. Oko kolena, stomaka, grudi i vrata mumija je bila vezana kanapom za dasku,kako ne bi pala.

„Ko je uvezao kanap?“ Belindžer je drhtao, ne samo od hladnoće.

„Čvorovi se nalaze napred. Možda je to sam učinio.“ Amanda je pomeralabaterijsku lampu gore i dole. „Možda su mu ruke bile slobodne dok nije vezaoposlednji čvor na grudima. Onda je mogao da ubaci desnu ruku ispod kanapa, kako bipritisnuo knjigu na grudi. Pored njega vidimo kako deluje iluzija, ali na ulazu uprostoriju izgledalo je kao da nas pozdravlja.“

„Upoznajte se s prečasnim Ovenom Pentekostom“, rekao je Gospodar igre. Aliovoga puta, glas nije dopirao iz slušalica, nego iz zvučnika na zidovima. Odjek je bioobeshrabrujuć.

„Kopile ima osećaj za dramu“, rekao je Belindžer.„Ti nemaš ideja“, odgovorio mu je Gospodar igre.„Pretpostavljam da mu je u rukama Biblija.“ Amanda je iskrivila glavu kako bi

pročitala naziv knjige. Kada nije uspela, spustila je lampu, oklevala, a onda ispružilaprst ka knjizi, protiv svoje volje, nameravajući da je gume i da pročita naziv knjige.

Belindžer ju je zgrabio za ruku. „Moguće je da je u pitanju neprijatna zamka.“Pri svetlosti baterijske lampe, modrica na Amandinom obrazu bila je u

suprotnosti s iznenadnim bledilom.„Pobunjenici u Iraku obožavali su da sakriju bombe osetljive na dodir ispod

leševa američkih vojnika“, objašnjavao je Belindžer. „Čim bismo podigli ili okrenulitela, eksplozivi bi se aktivirali.“

Amanda je povukla ruku.„Nije Biblija“, rekao je Gospodar igre. „Zove se Jevanđelje Grobnice svetskih

želja.“„Naslov baš i nije neki“, odgovorio je Belindžer.„Pentekost ga je napisao kao opširno štivo. Predviđa zla dolazećeg veka i

potrebu ljudi da razumeju istinu.“„Šta je, onda, istina?“„Pogledaj sam.“Amanda je usmerila baterijsku lampu u otvor na zidu iza Pentekosta. Držeći

pušku na gotovs, Belindžer je krenuo napred, dok ga je Amanda navodila uz svetlostbaterijske lampe. Prošli su kroz otvor i ušli u mnogo veću prostoriju.

Amanda je uzdahnula.Belindžer je osetio gorak ukus u ustima. „Da, ovo je Grobnica svetskih želja.“

3.

PROSTOR U PEĆINI SE TEK NAZIRAO. Stalaktiti i stalagmiti su delimičnozaklanjali ono u šta su gledali Belindžer i Amanda. Zbog ograničenja baterijske lampenije bilo moguće videti sve odjednom. Amanda je pomerala svetlost od predmeta do

predmeta, od mesta do mesta, od ploče do ploče.Od leša do leša.Čekali su ih građani Avalona. Bili su obučeni u nešto što je nalikovalo na odeću

koja se nosi nedeljom u crkvu; odeća je bila prašnjava i prljava nakon više od jednogveka. Kao i kod Pentekosta, i njihova lica su bila sasušena, jagodice na obrazima bilesu istaknute pod sasušenim tkivom. Izgledali su mršavo, mumificirani u tunelu u kojemje stalno bilo hladno. Odeća im je visila na telima kao pokrov.

Grupu ljudi blizu Belindžera i Amande činila su četiri muškarca koji su sedeliza stolom i igrali karte.

„Ne zaboravi, nemoj ništa da diraš“, upozoravao je Belindžer.Bili su vezani za stolice, ali za razliku od Pentekosta čiji su se kanapi videli,

ovi su bili prikriveni. Karte su im bile zalepljene za ruke. Podlaktice su im bilezakucane za sto. Pred njima je ležala gomila novca.

Za drugim stolom je sedeo muškarac ispred koga je bila boca viskija i čašeprekrivene prašinom. Kanapi i ekseri su držali tela na svojim mestima.

„Gresi“, promrmljao je Belindžer.Za trećim stolom, koji je bio dugačak, ugledao je muškarce, žene i decu kako

sede pred tanjirima na kojima je nekada verovatno stajala gomila hrane.Neprepoznatljiva sasušena masa bila je sve što je ostalo od hrane. Usta su im bilapuna nečega što je nalikovalo na kosti od svinjskih rebara i pilećih bataka.

Na krevetu, dve nage mumificirane žene ležale su ispod nagog muškarca. Udrugom krevetu je jedan muškarac dodirivao dva naga deteta, muško i žensko. Nadrugom mestu, nag muškarac bio je licem okrenut ka stolu, dok je preko njega ležaodrugi muškarac. Malo dalje odatle, muškarac je imao odnos sa psom.

„Izgleda da je prečasni Pentekost imao seksualne fantazije“, rekla je Amanda.Ispred prašnjavog ogledala sedela je žena, dok su ispred nje stajali četka za

kosu i kutijice sa šminkom. Jedan muškarac je licem na stolu, s rupom u slepoočnici irevolverom u ruci. Mumija je svirala violinu dok su žena i muškarac plesali pripijenijedno uz drugo; njihov zagrljaj se činio nemogućim Belindžeru dok nije shvatio da suzakovani za dasku koja se nalazila između njih i koju je podupiralo kamenje.

Gde god da je uperila baterijsku lampu Amanda je videla slične prizore.„Muzika i ples? Pentekost je mnoge stvari smatrao grehom“, rekao je Belindžer.

Baterijska lampa je osvetlila kameru zakačenu za zid. Krenuvši besno ka njoj, upitaoje Gospodara igre: „Osim muškarca s rupom od metka u glavi, kako su ovi ljudiumrli? Šta je ovo bilo, masovno samoubistvo kao kada je Džim Džons naterao svojeljude da popiju otrovani kul-ejd?“

„Flejvor ejd“, ispravio ga je Gospodar igre. „Otrov koji je koristio Džons bioje cijanid. Njegova crkva bila je Narodni hram. Više od devet stotina njegovihsledbenika je počinilo samoubistvo. Na Džonsov nagovor, tvrdili su da protestuju

protiv ‘uslova nehumanog sveta’. U poslednje vreme, to je jedno od mnogih masovnihsamoubistava koje je motivisano religijom. Krajem devedesetih, članovi redaSunčevog hrama ubili su se da bi izbegli zla ovog sveta i pronašli utočište nanebeskom mestu nazvanom po zvezdi Sirijus. Pripadnici kulta Nebeska kapija ispili suotrovanu votku kako bi mogli da odu u raj, u koji će ih odneti svemirski brod skriveniza Hejl-Bopove komete koja je dolazila. Ali meni omiljeni su pripadnici Pokreta zapovratak deset božjih zapovesti. Imali su vizije Bogorodice i verovali su da će svetprestati da postoji 31. decembra 1999. godine, u noći kada je proticao prethodnimilenijum. Kada nije došlo do apokalipse, preračunali su i shvatili da je 17. martpravi datum za kraj sveta. Više od osam stotina ljudi je umrlo u očekivanju onoga zašta su verovali da će biti kraj svetskog vremena.“

„Znači, ja sam u pravu“, rekao je Belindžer. „Ovo jeste bilo masovnosamoubistvo.“

„Nije. Čak ni muškarac s metkom u glavi nije počinio samoubistvo. Upucan jekada je već bio mrtav.“

„Onda..,?“„Masovno ubistvo“, odgovorio je Gospodar igre. „Pentekost je pobio svih dve

stotine i sedamnaest meštana, od kojih su osamdeset i petoro bila deca. Da bi uvećaobroj, dodao je i porodične kućne ljubimce.“

„Toliko ljudi protiv jednog čoveka.“ Belindžer jedva da je mogao da govori.„Sigurno su ga mogli zaustaviti.“

„Nisu ni znali šta se dešava. Pentekost ih je ubedio da dođu ovamo unovogodišnjoj noći 1899. jer su verovali da će biti uzneti u nebo. Verovali su takosnažno da su se probili kroz oluju da bi došli ovamo. Rudnik je, kako ih je uveravaoPentekost, bio dogovoreno mesto. Bila mu je potrebna ova pećina. To je bilo jedinomesto gde je mogao pobiti sve odjednom.“

„Kako?“, bila je uporna Amanda. „Otrovom? Je li bilo dovoljno hrane i vodeda pobije svih dve stotine i sedamnaestoro? Kako ih je mogao potrovati a da niko odnjih ne primeti?“

„Nije ih otrovao ni hranom ni vodom.“„Ako ih nije upucao, ne vidim kako je mogao pobiti toliko ljudi odjednom.“„Arsenik je interesantna supstanca. Kada se zagreje, ne pretvara se u tečnost,

već se pretvara u gas.“„Pentekost ih je ugušio gasom?“„Miriše na beli luk. Dolazio je iz zapečaćene komore sa skrivenim

ventilacionim oknima, tako da nisu mogli da spreče širenje gasa po rudniku. Kada jePentekost upalio vatru koja je zagrejala arsenik i oslobodio gas, izašao je i zaključaoulaz u rudnik. U to vreme, zgrade u podnožju padine bile su cele. Sklonio se od oluje ujednu od njih. Onda je otvorio vrata rudnika i pustio da ventilaciona okna rasteraju

gas. Kasnije ih je postavio u položaje koje je planirao. Želeo je da Grobnica svetskihželja bude nauk za budućnost. Kada je ispunio svoj zadatak, stavio se u željenipoložaj, otrovao se i otišao u ono za šta je verovao da je raj. Kao što ste ranije moglida primetite, u rudnicima i pećinama nema mnogo insekata i mikroba. Pored hladnoće,to je jedan od razloga zašto su tela mumificirana. Ali u ovom rudniku bilo je nekihinsekata. Razlog zašto ti insekti nisu mogli da obave svoj posao jeste taj što ih je ubioarsenik koji se zadržao na telima.“

Belindžer je s gađenjem posmatrao položaje u kojima su bili mrtvaci. „Dok samdolazio ovamo, rekao si mi da će mi Grobnica pokazati značenje života. Ne vidim štaje ovo, osim da je istina da svi umiremo.“

„Ali ne i mi“, naglasila je Amanda. „Bar ne ove večeri. Pronašli smo Grobnicupre ponoći. Pobedili smo! Imamo pravo da odemo!“

Gospodar igre nije odgovorio na njenu primedbu, ali je rekao Belindžeru:„Značenje života najvećim se delom svodi na to da ljudi veruju u ideje u svojoj glavi.Što je još gore, ponašaju se u skladu s tim idejama. Pogledaj velika masovna ubistva uprošlom veku. Hitler. Staljin. Pol Pot. Milioni i milioni ljudi su pomrli zbog njih. Jesuli ti ljudi sebe smatrali mrtvima? Teško. Verovali su da je agonija koju su izazvali bilavredna rezultata sprovođenja njihovih vizija. Drevni narodi su verovali da je nebokupola s otvorima kroz koje isijava nebeska svetlost. To je bila njihova stvarnost.Kasnije su ljudi verovali da se Sunce kreće oko Zemlje, za koju su verovali da jecentar univerzuma. I to je bila uvažena realnost. Potom je Kopernik tvrdio da seZemlja okreće oko Sunca i da je Sunce centar univerzuma. I to je postalo stvarnost.Stvarnost je u našim mislima. Kako se inače može objasniti šta se dogodilo u ovojpećini? Prečasni Pentekost, Džim Džons, red Sunčevog hrama, kult Nebeske kapije iPokret za povratak deset božjih zapovesti. Njihove misli su kontrolisale njihovu svest.Svemirski brod skriven iza Hejl-Bopove komete? Hej, ako možeš da je zamisliš, onaje stvarna. Da otruješ dve stotine sedamnaestoro ljudi kako bi oni bili nauk zabudućnost? Za Pentekosta, to je bila najočiglednija ideja koju je mogao da zamisli.‘Mi stvaramo sopstvenu stvarnost’ rekao je jedan od pomoćnika predsednika DžordžaBuša Mlađeg. Istina Grobnice svetskih želja jeste da ideje kontrolišu sve, a sve jevirtuelno.“

„Što znači da tvoja ideja nije bolja od bilo čije!" Belindžer je podigao glas.„Tvoj način razmišljanja je podjednako pogrešan kao i Pentekostov! Kao i tvoja igra!Ali sada je gotovo! Pobedili smo! Odlazimo!“

Gospodar igre nije odgovorio.Belindžer je pokazao Amandi da krene ka izlazu. Krenuli su ka komori u kojoj

je prečasni Pentekost stajao više od stotinu godina, čekajući da pozdravi budućnost.Belindžer je osetio udarac udarnog talasa. Mišići su mu se skupili kada je talas

eksplozije stigao do njega. Zidovi su zadrhtali. Kamenje je počelo da pada. Skoro da

je izgubio ravnotežu.„Ne!“, povikao je dok je odjek zamirao. On i Amanda su potrčali u tunel, ali im

je put preprečila gusta prašina. Vratili su se, kašljući i teturajući se.Amanda se okrenula, tražeći kameru. „Kučkin sine, rekao si nam da ne lažeš!

Zakleo si se da nikada nisi stvorio igru u kojoj se može izgubiti! Obećao si da ćemomoći da odemo ako pobedimo!“

Gospodar igre je i dalje ćutao.Postepeno, prašina se slegla. Belindžer i Amanda su oprezno krenuli napred,

usmeravajući svetlost baterijske lampe u nastavak tunela. Došli su do mesta gde suostavili Rejovo telo. Bio je prekriven hrpom kamenja koje se srušilo.

„Džonatan je sigurno detonirao Rejov GPS prijemnik“, rekao je Belindžer.„Ne zovi me Džonatan“, naređivao mu je glas.„Zašto da ne? Više ne igraš po pravilima. Kog đavola bismo te zvali

Gospodarom igre?“„Ko je rekao da je igra završena?“Belindžer i Amanda su posmatrali jedno drugo pri svetlosti baterijske lampe.„Ne znam koliko će nam baterije potrajati. Jesi li poneo rezervne?“, upitala je

Amanda.„Nisam.“Nakon duge, očajničke tišine, Amanda je rekla: „Možda možemo da napravimo

baklje od odeće u Grobnici.“ Pokušala je da zvuči optimistički, ali joj je glas bio sveslabiji. „Loša ideja. Plamen bi mogao pokrenuti zapaljivi gas.“

Belindžer je uzdahnuo pri pomisli na tu mogućnost.„Da je bilo gasa, zar nas ne bi do sada oborio? Zar eksplozija ne bi sve

raznela?“„Možda. Ali sada kada mislim na to, plamen baklji bi mogao da isisa kiseonik

odavde. Ugušili bismo se brže nego da smo čekali u tami.“Ućutala je.Umesto njenog glasa začulo se režanje. Kada su se Belindžer i Amanda

okrenuli, baterijska lampa je osvetlila dva psa koja su pratila Belindžera od jarka.Izgledali su veće. Od svetlosti lampe, oči su im izgledale crvene. Sa zuba im seslivala pljuvačka. Bože, sledili su nas i unutra.

Režeći, psi su krenuli napred. Belindžer je podigao pušku, a oni su odmahreagovali. Pre nego što je stigao da zapuca, okrenuli su se i pobegli u tamu.

„Zarobljeni su ovde, kao i mi. Nemaju šta da jedu. Kada ova baterijska lampaprestane da svetli...“ Amanda nije mogla da dovrši rečenicu.

„Da, postaje sve teže da održimo dobro raspoloženje.“ Belindžer se i daljekretao ka tami.

„Svetiljka“, rekla je Amanda.

„Šta s njom?“„Ako je bomba, mogli bismo da je iskoristimo da raznesemo ove stene i

raščistimo prolaz.“ Svetlost baterijske lampe koju je držala Amanda zatreperila je.„Možda. A možda bi eksplozija raznela tunel.“„A ventilaciono okno koje je pominjao Gospodar igre?“„Da.“ Belindžer je osetio nalet nade. Činilo se da prašina, zahvaćena svetlošću

lampe, počinje da se razilazi, kao da reaguje na slabu promaju.“Oprezno su se kretali napred. Amanda je usmeravala baterijsku lampu s jedne

strane tunela na drugu. Belindžer je osluškivao pse. Usta su mu bila suva. On iAmanda su u širokom luku zaobišli ugao i suočili se s nastavkom tunela. Bio jeprazan.

„Psi su sigurno otišli u Grobnicu“, rekla je Amanda.Nišaneći, Belindžer se približio ulazu u prvu komoru. Amanda je usmerila

baterijsku lampu u taj prostor. Prečasni Pentekost ih je pozdravio s rukom na knjizi,koja mu je počivala na grudima.

Belindžer se približio ulazu u Grobnicu. Amanda ga je sledila, ostavljajućiPentekosta u tami. Odjednom je tamna mrlja skočila iz tame pećine. Jureći ispodpuške, jedan od pasa je skočio Belindžeru na grudi. Belindžer je povukao obarač, alije puška već bila podignuta previsoko. Zvuci pucnja i rikošeta odjekivali su uzatvorenom prostoru. Poleteli su komadi stena. Od težine psa, Belindžer se zateturaounazad. Udarili su o Pentekosta i srušili dasku koja ga je pridržavala. Belindžer je paona mumiju i osetio kako pod njim pucaju suve kosti.

Pas se nalazio na Belindžeru i zubima je pokušavao da ga uhvati za vrat.Belindžer je ispustio pušku i napinjao se da odgurne psa, ali pas ga je grčevito držao.Pokušavao je da stegne psu vrat, međutim, pas ga je ujeo za ruke; poletela jepljuvačka. U očajanju, Belindžer je posegao za nožem koji mu je bio u džepu.Pritisnuo je dugme na oštrici koje mu je omogućilo da ga otvori jednom rukom. Zarioga je u psa, ali je pogodio rebro. Pas je i dalje kidisao na Belindžerovo grlo. Ponovozamahnuvši, Belindžer je zario nož psu ispod rebara i isekao ga. Potekla je krv.Oštrica je sigurno zahvatila neki vitalni organ. Pas je zadrhtao i uginuo.

Belindžer ga je odgurnuo i stao na noge, pokazujući ka ulazu u Grobnicu. Odbrzine kojom mu je tuklo srce, pripala mu je muka. Povikao je: „Pazi na drugog psa!“Amanda se okrenula, usmerivši baterijsku lampu u tom pravcu.

Jedini zvuk koji se čuo bilo je Belindžerovo ubrzano disanje. Pogledao jePentekostovo telo; mumija je bila slomljena na deliće. Oštar smrad mu je zagolicaonozdrve.

„Je li te pas ujeo?“, upitala je Amanda.„Iznenadio bih se da nije.“ Prednji deo Belindžerovog kombinezona bio je

iscepan. Izgrebana koža visila je na njemu. Ogrebotine je prekrila Belindžerova krv i

krv psa.„Čak i da te nije ujeo, curila mu je pljuvačka. Biće ti potrebna vakcina protiv

besnila“, rekla mu je Amanda.„Što ukazuje na to da ćemo izaći odavde. Sviđa mi se tvoj optimizam.“

Belindžer je primetio da se prašina, koju je njegova borba s psom izazvala, razvejala.„Da li mi se čini ili iz Grobnice dopire vazduh?“

„Primetila sam tek sada, kada si pomenuo.“„Ventilaciono okno.“ Ušli su u Grobnicu.Drugi pas je bio veći od ovog s kojim sam se borio, pomislio je Belindžer. Ako

me napadne, biće veoma teško odbraniti se.Mora da je to izgovorio glasno, jer mu je Amanda odgovorila. „Pa, ako je veći,

lakše ćemo ga videti. To je naša prednost.“„Da, jaka prednost. Procene govore u našu korist. Ne shvatam kako to nisam

shvatio.“ Belindžer je bio zadivljen njenom odlučnošću.Prebacivala je svetlost baterijske lampe s jednog kraja na drugi, bacajući senke

s grotesknih figura u potrazi za psom. Kada je Belindžer zgrabio prašinu s poda ibacio je, na svetlosti je primetio da laka promaja protiče pored njega. Krenuli sunapred, pokušavajući da otkriju odakle dopire promaja. Sve vreme, Belindžer senadao da će čuti režanje ili grebanje kandži. On i Amanda su prošli poredmumificiranog muškarca koji je bio zavaljen u stolici s rukom na preponama.

Došli su do zida i pretražili ga, tražeći prepreku ili zid od naslaganog kamenja.„Izgleda da se ovde nalazi još jedna pećina“, rekao je Belindžer.

Amanda je osvetlila otvor na vrhu zida. „Odatle dolazi vazduh.“S osećajem nelagode, Belindžer je okrenuo leđa pećini i psu. Spustio je pušku i

pokušao da se uspne na zid da vidi šta se nalazi u otvoru, ali ugao je bio isuviše oštar,a kamenje pod njim je klizilo. Jedan trenutak nesmotrenosti pojačao mu je bolove odogrebotina na grudima.

„Misliš li da možemo ovo da raščistimo rukama?“, upitao je.„Pre nego što se isprazne baterije u baterijskoj lampi?“ Amanda je odmahnula

glavom. „Ruke su mi užasno izranavljene. Radiću što više mogu, ali to neće biti brzo.“„Ako sagradimo platformu od stena, možemo stati na nju i proširiti otvor na

vrhu.“ Pazeći da ih ne napadne pas, Belindžer je uzeo kamen i počeo da gradiplatformu. Odjednom je zastao. „Osećaš li nešto?“

„Šta?“ Amanda je gledala ka otvoru na vrhu zida. „Sada osećam. Miriše na...“„Beli luk.“ Belindžer je koraknuo unazad.„Arsenik.“ Amandi je glas drhtao.Dok se miris gasa pojačavao, Belindžer je počeo da kašlje, osećajući mučninu u

stomaku. Potrčali su kroz pećinu, gledajući nameštene figure i pazeći da ne nalete napsa. Stigli su do komore u kojoj prečasni Pentekost više nije pozdravljao posetioce.

Amanda je zastala, jer je morala da dode do daha.Belindžer je lagano udisao vazduh. „Ne osećam ovde miris belog luka.“„Uskoro će biti drugačije.“ Amanda je usmerila svetlost baterijske lampe u

mesto iza Pentekostovih rasutih ostataka. Osvetlila je svetiljku koju je ranije ostavila.„Ako je ovo bomba, možda je možemo upotrebiti da raznesemo kamenje i dopremo dokomore. Onda možemo ugasiti vatru koja zagreva arsenik.“

„Isti problem kao i ranije. Eksplozija bi mogla srušiti tavanicu“, odgovorio jeBelindžer.

„Radije bih umrla tako. Bar ćemo umreti pokušavajući.“Belindžer ju je gledao s divljenjem. Skupljajući snagu, isekao je jednu traku s

Pentekostove odeće.„Fitilj?“, upitala je Amanda.Belindžer je klimnuo glavom. Odvrnuo je poklopac na rezervoaru za ulje na

svetiljki i ubacio komad odeće u otvor. „Moraćemo da je pokrijemo kamenjem“,rekao je. „Koliko dugo možeš da zadržiš dah?“

„Koliko god treba.“Belindžer je pružio svetiljku Amandi. Udahnuo je, potom izdahnuo, pa još

jednom udahnuo, uvlačeći vazduh u pluća. Držeći dah u plućima, potrčao je u pećinu,spreman da zapuca ako pas napadne. Amanda je trčala za njim. Prošli su pored figurai stigli do zida od kamenja. U grudima je osećao pritisak od vazduha. Dok je Amandadržala baterijsku lampu, spustio je još nekoliko kamenova. Pluća su ga bolela, ali je idalje radio. Kada je otvor bio dovoljno dubok da može da drži lampu, postavio ju jeunutra i naneo kamenje na nju, ostavljajući prostor za fitilj. Onda je izvukao Rejovupaljač i trgao zupčanik.

Ranije su on i Amanda brinuli da će plamen pokrenuti zapaljivi gas u tunelu, alibi i eksplozija koja je zatvorila izlaz iz tunela mogla zapaliti takvu vrstu gasa.Belindžer je odlučivao. Iako ga ‘možda’ nije ispunjavalo poverenjem, nije bilo drugogizbora - morao je da preuzme rizik. Kada je upaljač kresnuo, Belindžer se trgao,očekujući eksploziju. Nije je bilo. Zapalio je komad odeće, zgrabio pušku i požurio sAmandom u susednu komoru.

Bol u plućima ga je primorao da udahne pre nego što su stigli tamo. Od mirisabelog luka je osećao mučninu u stomaku. Osećajući da mu je plamen na tkanini zaleđima, stigao je do susedne komore, čuo Amandu kako udiše i povukao je ka sebi,pronašavši zaštitu iza ugla.

„Stavi ruke na uši!“, podsetio ju je. „Otvori usta!“Ponovo je zadržao dah, očajnički se boreći da ne udahne vazduh. Jedan, dva,

tri. Uprkos lupanju srca, činilo mu se da vreme sporo prolazi, kao u video-igrici ukojoj jedan minut, u stvari predstavlja dva minuta u realnom vremenu. Četiri, pet,šest.

Da se fitilj nije ugasio? - pitao se uspaničeno. Da se plamen nije ugasio međustenama. Ne znam hoću li moći da zadržim vazduh dovoljno dugo i ponovo gaupalim.

Možda svetiljka nije bomba, brinuo je.Taman je hteo da proviri u Grobnicu kada je eskplozija razaslala udarni talas

koji je bio nalik na udarac. Prašina i kamenje su poleteli s tavanice. UprkosBelindžerovim upozorenjima, u ušima mu je bolno odjekivalo od eksplozije. Buka jeuzdrmala komoru. Srušiće se, pomislio je, privukavši Amandu bliže k sebi. Tutnjavaje i dalje trajala, preteći da ga baci na pod. Čvrsto je zagrlio Amandu, zaklonivši jesvojim telom, odlučan da je brani. Vibriranje je polako prestalo. Stenje je prestalo dapada. Pošto je morao da udahne, osetio je prašinu i miris belog luka. Amanda jeskrenula iza ugla i osvetlila lampom Grobnicu.

Pećina je bila ispunjena izmaglicom. Uprkos tome, Belindžer je primetio da sufigure raznete. Gomile kamenja i ostaci drveta ležali su na podu. Mumije su sepretvorile u gomilu kostiju. On i Amanda su pretrčali preko njih i ponovo zadržavalidah dok je baterijska lampa osvetljavala otvor iza zida. Belindžer je očekivao da ćeugledati sofisticirani uređaj koji zagreva arsenik, ali u pitanju je bila obična peć naugalj koja se prevrnula, a ostaci zagrejanog uglja bili su na podu. Komad žutesupstance, koji je ležao pored uglja, bio je arsenik, pretpostavio je Belindžer. Šutnuoje taj komad s puta.

Dok mu se vrtelo u glavi od mirisa belog luka, pronašao je vrata koja se nisuvidela od zida. Eksplozija ih je otvorila, otkrivši tunel. Na kraju tunela sijalo jesvetio. Uzevši Amandu za ruku, potrčao je kroz tunel, želeći očajnički da umakne odmučnog, smrtonosnog mirisa.

Stigli su do još jednih vrata iznad kojih je sijala sijalica. Ali vrata nisu biladrvena, ni posivela od starosti. Bila su sjajna i metalna.

Belindžer je posegao za kvakom, ali je shvatio da je Amanda ovoga putazgrabila njega za ruku.

„Nemoj“, rekla je.Izvadila je gumenu rukavicu iz svog kombinezona i objasnila mu: „Tamo gde

sam se juče probudila, vrata su bila naelektrisana.“Stavila je rukavicu i okrenula bravu koja je škljocnula. Kada su se otvorila

vrata, sklonila se u stranu kako bi Belindžer mogao nanišaniti puškom.Otvorenih usta su zurili u ono što su ugledali.

4.

VELIKA, JAKO OBASJANA PROSTORIJA u kojoj se čulo zujanje elektronike pružala

se ispred njih. Tavanica joj je bila zasvođena stena, dok su se na levoj straniprostorije nalazile brojne metalne police na kojima su se pružali nizovi monitora.Svaki monitor je bio osvetljen. Prikazivali su dolinu, isušeno veštačko jezero, ulaz urudnik, tunel, uništenu Grobnicu i osvetljenu prostoriju u kojoj su stajali Belindžer iAmanda. Dok je Belindžer hodao između monitora, primetio je da jedan od njihprikazuje snimak kamere zumirane na njegov set. Drugi monitor je prikazivaoAmandin set. Primetio je svoj profil udaljen šest metara od Amande, dok se na snimkumonitora video samo iz profila. Od višestrukih nivoa opažanja zavrtelo mu se u glavi.

Ali ono što ga je zaprepastilo više od monitora i svevidećeg nadzora bila ječinjenica da ni na jednom od brojnih monitora slika nije imala konvencionalan prikaz.Dolina, jezero, ulaz u rudnik, tunel, Grobnica, osvetljena kontrolna soba, Belindžer iAmanda - ništa nije bilo predstavljeno takozvanom realnom slikom. Sve je bilourađeno kao crtani film.

„Bože, izgleda kao da smo u video-igrici“, rekla je Amanda. „Dobro došli uLešinara.“ Duboki glas, koji je odjekivao, čuo se u njihovim slušalicama.

Belindžer se okrenuo nadesno. Tamo se na brojnim policama nalazio veliki brojračunarske opreme koja se prostirala u dužini od oko pedeset metara. Iznad njih, prekostaklenog zida mogli su da posmatraju monitore.

„Preživeli ste završni test“, rekao je Gospodar igre. „Dokazali ste da ste vrednitruda.“

„Za šta, lažljivo govno?“, viknuo je Belindžer. Obasjan bojama crtanog filma,delimično je imao uvid u prostoriju iza staklenog zida koji se prostirao iznad njega.Gore, blizu staklenog zida, nalazila se stolica. Nasloni za ruke bili su opremljenibrojnim tasterima i polugama. Osoba koja je sedela u stolici bila je niska, mršava ivitka, izboranog lica koje je Belindžera podsetilo na dečaka koji je iznenada ostario.Naočare za ispravljanje razrokosti pojačavale su utisak da je dete.

„Frenk!“, povikala je Amanda. „Ovaj monitor! Pogledaj kako nas on vidi!“Belindžer se okrenuo ka mestu koje mu je pokazivala. Na monitoru je video

sliku koju je Gospodar igre dobijao kroz naočare. Slika je bila iz ptičije perspektive,iz kontrolne sobe zaštićene staklom. Prikazivala je Belindžera i Amandu kako zure umonitor, na kojem se opet videla njihova slika kako zure u monitor. Belindžeru seponovo zavrtelo u glavi. Vrtoglavica je bila jača zato što su na tom monitoru on iAmanda prikazani kao crtani film. Nije bila u pitanju samo kamera koja je sveprikazivala kao grafiku za video-igricu. Naočare koje je Gospodar igre nosiopretvarale su sve što je video u scenu iz video-igrice. Da bi stvari izgledale gore,Amandin natečeni, pomodreli obraz i Belindžerov slomljeni nos izgledali sunedosledno u crtanom filmu. Boja krvi na njegovim izgrebanim grudima i kolenuzalepljenom lepljivom trakom bila je mnogo intenzivnija.

,.Mi nismo likovi iz crtanog filma!“, povikao je Belindžer dečaku čoveku u

kontrolnoj stolici iza staklenog zida.Podigao je mini-14 i uperio holografski, crveni nišan u malo izborano lice koje

je nosilo naočare. Kada je opalio, osetio je šok od buke u pećini; metak je udario ustaklo, ali je na zemlju palo samo nekoliko trunčica stakla. Belindžer je znao da sestakla otporna na metke mogu slomiti ako se u njih ispali pet metaka u krugu od okodvanaest centimetara. Ispaljivao je metak za metkom, patrone su izletale, meci suudarali u staklo, ali osim manjeg oštećenja nije bilo drugog efekta.

Besan, okrenuo se ka monitorima koji su prikazivali grafike njega i Amande.Pucao je u te monitore, uništavajući slike video-igrice na kojima se video on kakouništava monitore. Poletele su vamice, delovi plastike su leteli na sve strane.

Prestao je da puca.„Amanda, u spoljnom džepu mog ranca nalazi se još jedan okvir za metke!“

Amanda mu ga je dodala. On ga je ubacio u pušku, otpustio zatvarač koji je propustiometak u cev i razneo još pet monitora u delove.

Monitori se mogu lako zameniti, pomislio je Belindžer. Okrenuo se ka policamas računarskom opremom ne bi li izazvao još veću štetu. Metak za metkom ih jerazbijao u komadiće, varnice su postale dim i plamen. U povezanoj reakciji, monitorza monitorom je prestajao da radi.

Krenuo je ka metalnim stepenicama koje su vodile u kontrolnu sobu.„Stani!“, molio ga je glas.Ali glas nije pripadao Gospodaru igre. Bio je ženski. Belindžer je iznenađeno

stao. Karen Bejli.Pojavila se iz donjeg dela stepenica. Na nekim monitorima su se još uvek videli

nacrtani likovi. Boje su bile u suprotnosti s njenom jednoličnom odećom, sličnoj onojkoju je Belindžer video na predavanju o vremenskim kapsulama. Lice joj je izgledalobleđe, a kosa skupljena u pundu bila je raščupana.

„Pobedili ste! Sada se gubite odavde! Odlazi!“, povikala je.„Nakon svega što ste nam učinili?“, povikala je Amanda. „Očekujete da tek

tako odemo?“„Molim vas, iskoristite priliku! Idite! Ovuda!“ Karen je pokazala ka metalnim

vratima iza sebe. „Ja ću vas izvesti!“„Još jedna zamka!“„Nije! Naći ćete moje vozilo napolju!“ Karen je bacila ključeve kroz vrata.

Zazvečali su na kamenom podu.„U auto je podmetnuta bomba, zar ne?“, pitao je Belindžer.„Dokazaću ti da nije! Ja ću prva ući i pokrenuću motor!“„Kada završimo, možda ćemo ti i dozvoliti da to uradiš!“, vikala je Amanda.

„Trenutno imamo neka neobavljena posla!“„Idite sada! Pustite ga!“

„Da ga pustimo? Do đavola, ima da ga ubijem!“ Belindžer je krenuo napred.„Nemoj!“ Karen je stala na stepenice. „Nije u redu! Nije trebalo da pobedite!“„Stekli smo taj utisak. Izvinite što smo vam pokvarili zabavu.“„Nisam ni sanjala da će bilo kome dopustiti da dođe dovde.“„Nije on nama ništa dopustio!“, vikala je Amanda. „Sami smo ušli!“Glas Gospodara igre koji je odjekivao bučao je u pećini. „Istina je. Njihove

mogućnosti za preživljavanje bolje su nego što sam očekivao. Iskreno, iznenadili steme. Na početku sam rekao Amandi da će za spasenje biti dovoljno - da me iznenade.“

„Želiš iznenađenje?“, upitao je Belindžer. „Čekaj da dođem gore.“„Ako ga ubiješ, on će pobediti!“ Karen je zvučala očajno.„Šta?“„On će pobediti. Kakvo će ti zadovoljstvo pružiti da mu daš ono što želi?

Prevario je vas isto onako kako je prevario i mene!“„Prevario tebe?“„Da sam znala istinu o igrici, nikada mu ne bih pomogla! Tek nedavno sam

otkrila njenu pravu svrhu!“„Istinu o igrici? Da je on bog, a da mi postojimo samo u njegovom umu? To nije

istina! Ovo nije istina!" Belindžer je ispalio još tri metka. Meci su razneli još trikonzole, raspršujući vamice i dim.

Pojurio je ka Karen.„Stani!“, povikala je Karen, isprečivši se na stepeništu.„U redu je da on ubija ljude, ali nije u redu da bude kažnjen?“„Ne na ovaj način! On je lud! Treba da bude u bolnici!“„Zašto ga onda nisi tamo smestila ranije? Mogla si ovo da sprečiš, a umesto

toga, ti si mu pomogla! Ljudi su stradali! Briga me šta je vama dvoma uradio očuh!Briga me za komoru u koju vas je zakovao na tri dana!“

„Znaš za to?“, zapanjeno je pitala Karen.„I kako vas je majka ostavila pijanom perverzanjaku. To vam ne daje pravo

da...“„Njega majka nije napustila.“„Šta?“„Ja sam njegova majka. Nikada ga nisam napustila! Neću to učiniti ni sada!“,

vikala je Karen.Snaga njene zaluđenosti navela je Belindžera da je skoro sažaljeva. Ali ono što

su on i Amanda preživeli nije dozvoljavalo nijednu drugu emociju, osim besa.„Komora je bila toliko mala da nismo mogli ni da se protegnemo“, rekla je

Karen. „U tami smo ga čuli kako zakiva eksere i blokira bravu. Cimali smo je, ali onase nije pomerala. Udarali smo pesnicama po vratima, ali ni to nije upalilo. Nije bilodovoljno mesta ni da zamahnemo pesnicama. Jedini vazduh nam je dopirao iz rupa

koje su se nalazile oko brave. Molili smo ga da nas pusti napolje, ali on to nije učinio.Tri dana bez hrane i vode. Sedeli smo u svojim govnima i pišaćki. Od smrada sampovraćala. Bila sam sigurna da ćemo umreti, ali nisam mogla da dopustim Džonatanuda shvati koliko sam uplašena. Počeo je ubrzano da diše; rekla sam mu da imamodovoljno vazduha ako dišemo polako i smireno. Milovala sam ga po glavi. Rekla sammu koliko ga volim. Stavila sam mu ruku na svoje grudi da bi mogao da vidi kakopolako dišem. U tami mi je šaputao priče - o zamišljenom svetu po imenu Peregrin,gde su ptice mogle da misle, pričaju i izvode čarolije. Stavili smo sebe u umovesokola i leteli ka oblacima. Skakali smo, uzletali i leteli iznad vodopada. Komora ukojoj smo bili nestala je. Kasnije sam shvatila u kakvom sam delirijumu bila. Prvaigrica koju je Džonatan stvorio bila je o tom svetu.“

Karenine oči su gledale u drugom pravcu, kao da se vratila s drugog mesta.„Vodila sam računa o njemu od kada se rodio. Žena koja ga je napustila nije bilanjegova majka. Ja sam jedina majka za koju zna, jedina osoba koju je voleo. On jejedina osoba koju sam ja volela.“

„Sklanjaj mi se s puta.“Karen je posegla za nečim iza sebe. „Neću ti dopustiti da ga povrediš. Neću ti

dozvoliti da povrediš mog sina.“„On ti je brat.“„Nije!“, vrisnula je Karen.„Frenk!“ Amanda koja je stajala iza njega upozorila ga je. Karen je podigla

oružje. Uprkos nedostatku svetiosti, Belindžer je prepoznao oblik puške koju jedržala. On i Amanda su čučnuli u stranu kada su meci počeli da udaraju po stenamakraj zida koji se nalazio kod vrata na koja su ušli. Karen nije mogla da kontrolišeoružje. Cev je išla uvis i pucala je iznad vrata. Belindžer je ustao, nanišanio i ispaliojoj dva metka u glavu. Pala je, a puška je uz tresak pala na pod.

Belindžer je pohitao pored konzola koje su se dimile. Stigao je do stepenica,prešao preko Kareninog tela i počeo da se penje. Metalna vrata su bila delimičnootvorena, iza njih se videlo svetio. Šutnuo je vrata i ušao u kontrolnu sobu, gde jemaleni Gospodar igre sedeo u stolici nalik na one iz svemirskih brodova, okruženkontrolama. Naočare koje je imao na očima krile su izraz njegovih očiju, ali jenjegovo izborano, skoro detinje lice izgledalo jadno.

„Pa, šta znaš? Ovo je prokleti Čarobnjak iz Oza“, rekao je Belindžer. „Momakiza zavese.“

„Znači li to da si ti Doroti?“ Nakon štete koju je Belindžer izazvao nakompjuterima, uređaji za pojačavanje glasa Gospodara igre više nisu funkcionisali.Više nije zvučao kao da objavljuje vesti. Glas mu je bio tih i piskav. „Ovo verovatnoukazuje na seksualnu zbunjenost. U igrama u virtuelnim svetovima, polovina muškihigrača bira uloge ženskih.“

Belindžer je podigao mini-14.„Doroti me je razočarala“, rekla je slabašna figura. „Nakon bezbroj živoposnih

čuda koja je pronašla u Ozu, ne može da dočeka da se vrati u svoju muzgavu kuću uKanzasu. Odbija čuda alternativne stvarnosti. Kakva budala.“

Setivši se krvi koja je potekla iz Orteginih usta kada su mu kolica slomilakičmu. Belindžer je nanišanio.

„Je l’ hoćeš da te tamo pošaljem - u Oz? A šta kažeš na Sirijus, kuda su budaleiz Sunčevog hrama mislile da će otići? Ili možda želiš da stigneš do leteće šerpe sdruge strane komete?“

„Svako drugo mesto je bolje od ovoga. ‘Najbolnije stanje bića jeste sećanje nabudućnost’“, rekao je piskavi glas.

Belindžer je ponovio ostatak citata. „Naročito na tvoju budućnost, koju nećešimati. Ko je rekao da je Platon pogrešio kada je rekao da je sve iluzija?“

„Aristotel.“„Pa, onda pozdravi Aristotela.“ Belindžer je stavio prst na obarač.„Neće ti značiti ništa ako ne saznaš šta si dobio.“Setivši se kroz kakvu je patnju prošla Amanda i kako je malo nedostajalo da je

izgubi, Belindžer je viknuo: „Dobili smo svoje živote!“„Ni približno tome“, rekao mu je Gospodar igre. „Nakon svih prepreka koie ste

savladali, dokazali ste se vrednima “„Za šta?“„Da imate pravo da ubijete boga.“„Da ubijemo boga? O čemu ti govoriš?“„Ubij me.“Belindžer je bio zaprepašćen za kakvu je veličinu Gospodar igre sebe smatrao.„Samo ovako se to može dogoditi“, objašnjavao je Gospodar igre. „S velikim

naporom, lik mora da preuzme kontrolu nad igrom kada, u teoriji, jedino stvaralac imamoć da je kontroliše. Lik postaje junak, pobeduje boga.“

„Želiš da te ubijem?“, s gađenjem je pitao Belindžer. „Je li na to mislila tvojasestra kada je rekla da je najzad shvatila pravu svrhu igre?“

„Potreban mi je neko ko je dostojan“, ponovila je krhka figura. „Grobnicasudnjeg dana.“

„Šta s njom?“„Ako postoji konvencionalna stvarnost, pretnje zbog kojih je Grobnica sudnjeg

dana neophodna pokazuju koliko loše doživljavamo svet. Nuklearno uništenje.Globalno zagrevanje. Sve druge košmare. Bolje da Tvorac nikada nije ništa stvorio.Čak i bog očajava.“

„Samoubistvena igra“, rekao je zapanjeno Belindžer.„Sada ću poleteti i vinuti se u beskonačnost.“

Belindžer se setio da je i Karen Bejli koristila slične reči. „Kao soko?“Muškarac s licem dečaka je klimnuo. „Čuo sam da ti je Karen ispričala za

komoru.“ Zadrhtao je. „Je li mrtva?“„Jeste.“Gospodar igre je ućutao na trenutak. Kada je progovorio, njegov piskavi glas je

podrhtavao. „Bilo je neizbežno. Kada je saznala kako je igra trebalo da se završi,zabranila ju je. Trebalo je da je zaustaviš. Ali ona i dalje postoji u mom umu. I ona ćesa mnom poleteti i vinuti se u večnost.“ Ispod naočara Gospodaru igre su tekle suze.„Ostala je sa mnom svih šest meseci u bolnici.“

Belindžer se prisetio kako mu je profesorka Grejam ispričala o nervnom slomukoji je Džonatan Krid preživeo.

„Bio sam odlučan da dovedem igre do krajnjeg savršenstva, tako sam se snažnousredsredio da sam provodio sve više i više vremena bez sna, četiri, pet, šest dana, asedmog dana um me je odveo negde drugde.“ Zgrčio se. „Pola godine sam biokatatoničan. Nisam to ni znao, ali Karen je sedela pored mene sve vreme, šaputalamoje ime, pokušavajući da me vrati. Nikada joj nisam rekao gde sam bio.“

„Profesorka Grejam mi je rekla da si to nazvao Zlo mesto.“ Kepec je klimnuo.„Bilo je neopisivo. Tih šest meseci, um mi je bio zatočen u komori.“

Belindžer je shvatio da je ostao bez daha. Košmar koji se odnosio napominjanje komore ostavio ga je bez reči.

„Sedeo sam skupljen u tami, prestravljen, bez hrane i vode, dok me je smradmojih govana gušio. Ali ovoga puta sam bio sam. Nisam imao kraj sebe Karen da memiluje po glavi i da mi govori kako me voli. Pokušavao sam da ubedim sebe dakomora nije stvarna. A kako sam mogao da znam da li jeste? Moje zgrčeno telo, tama,glad i žeđ su bili stvarni. Moj strah je bio stvaran. Moja govna su bila stvarna. Rekaosam sebi da mogu da se usredsredim na bilo šta i ako bih to činio dovoljno snažno, tobi postalo stvarno. Zato sam se usredsredio na Karen. Zamišljao sam je kako šapućemoje ime. Uskoro sam, duboko u tami, začuo njen slabašni glas kako me doziva‘Džonatane’. Povikao sam. Glas joj je postao jači, dozivao me je po imenu, a moj umje krenuo njoj u susret. Probudio sam se u bolnici, a ona me je grlila.“ Suze su mu idalje tekle niz lice. „Ali, naravno, ni ovo nije bilo stvarno. Nikada nisam napustio tukomoru. Ona je još jedna igra u mom umu. Nikada nisam ni napuštao tu komoru. Jošuvek sam dečak, zatvoren u toj komori, zatvoren u zamku uma u komori. Povuciobarač.“

Bol izazvan patnjama, za koji je upravo čuo, nadvladao je Belindžera.„Pomisli samo koliko je Amanda propatila zbog mene“, rekao je Gospodar igre.

„Kazni me. Kazni boga. ‘Udario bih na sunce kada bi me uvredilo.’ Odakle je taj citat,Amanda?“

„Iz Mobi Dika“, odgovorila je. „Ahab juri belog kita po svetu. Ali Ahab misli

da je sve iluzija koju je stvorio bog. U stvari, Ahab juri samog boga.“„Ti me nemoj razočarati. Samo napred“, rekao je čovečuljak BelindžerU. „Imaš

moju dozvolu. Uništi svog tvorca. Udari na sunce.“Belindžer nije mogao da se pokrene..„Šta čekaš?“Belindžer je postao svestan da ne može da pomeri prst na obaraču.„‘Pakao, to sam ja.’ Odakle je to, Amanda?“, upitao je Gospodar igre; bilo mu

je nemoguće uočiti emocije na licu zbog naočara koje je imao.„Iz Izgubljenog raja. Lucifer opisuje šta znači biti odbačen od Boga.“„Pretpostavimo da je bog u svom ličnom paklu. Učini to!“, naredio je

Belindžeru.„I da te nagradim?“„Ubij me!“„U igri si se poistovetio sa mnom. Rekao si da sam ja zamena za tebe. Tvoj

avatar. Ja sam ti.“„Visok i snažan. Bog u telesnom obliku.“„Ako te ubijem, to je kao da ti pucaš na samog sebe. Neću to učiniti.“Gospodar igre je pokušao da se ispravi, da izgleda više. „Prkosiš mi?“„Ako želiš da počiniš samoubistvo, onda stisni petlju i učini to sam. U

suprotnom, ja ću lično dovesti hitnu pomoć. Odvešće te u psihijatrijsku bolnicu.“„Izdaješ me?“„Staviće te u izolovanu sobu, koja je druga verzija komore, i pružiće ti pravi

osećaj pakla.“„Ne“, rekla je Amanda Belindžeru. „Mora da plati. Ali potrebna mu je i

pomoć.“„Jedino što mi može pomoći jeste puška u tvojim rukama“, rekao je kepec.„Ne.“ Belindžer je spustio pušku.„Kao Lucifer i Adam, ne želiš da me poslušaš.“ Gospodar igre je posmatrao

Belindžera. Iako su mu naočare zaklanjale oči, Belindžer je mogao da oseti bol izanjih. „Imaš još jednu priliku da se predomisliš.“

Belindžer nije odgovorio.„U tom slučaju“, čovečuljak je najzad progovorio.Krenuo je da pritisne jedno dugme.„Hej.“ Instinkt je naterao Belindžera da pokuša da ga zaustavi. „Šta to radiš?“„Svi ćemo otići u pakao.“ Pritisnuo je dugme.Belindžer je osetio kako mu iskra zebnje prolazi nervima. „Kakvo je to dugme?

“„Dokazao si da ne vrediš ništa.“„Šta si hteo da kažeš onim ‘svi ćemo otići u pakao’? Šta si sad uradio?“

„Imaš li hrabrosti da ja dovedem stvari do kraja? Veoma dobro. Ako nećeš daprihvatiš svoju sudbinu, ja ću dovršiti igru umesto tebe.“

Belindžer je zurio u dugme dok je strah u njemu rastao.„Za minut“, rekao je Gospodar igre, „svet će se završiti onako kako je počeo.“Skoro sva preostala svetla su se pogasila. Jedina svetlost dolazila je od konzole

ispred stolice Gospodara igre: digitalni tajmer na kojem su brojke odbrojavale odšezdeset.

„Uz eksploziju“, rekao je Gospodar igre.„Kučkin sine, dići ćeš ovo mesto u vazduh?“„Igra nije uspela. Baš kao ni univerzum“, rekao je slabašni glas iz tame.Amanda je uključila bateriju, ali njena svetlost je bila slaba, a baterije su se

skoro ispraznile. Belindžer je otvorio ranac i izvadio naočare s vizirom za noćnoosmatranje. Kroz njih je ugledao zelenkasto obojenog dečaka čoveka kako sedi ustolici za video-igrice i gleda kroz svoje naočare u tajmer. Ka beskonačnosti. Krozvizir za noćno osmatranje izgledao je kao lik iz video-igrice.

„Pedeset sekundi“, rekao je Gospodar igre.Činilo se nemogućim da je tek deset sekundi prošlo, ali Belindžer nije imao

prilike da o tome razmišlja. Okrenuvši se ka Amandi, povikao je: „Uhvati me zaruku!“

Rane su ga bolele dok je vodio Amandu niz stepenice. Kada su sišli, prekoračilisu preko tela Karen Bejli; njena krv je pod zelenkastom svetlošću naočara za noćnoosmatranje izgledala nestvarno. Potrčali su ka metalnim vratima iza nje.

„Četrdeset sekundi!“, vikao je piskavi glas iz kontrolne sobe.Ponovo mu se činilo da odbrojavanje nije dobro. Belindžer je osećao da im je

bilo potrebno više od deset sekundi da siđu niz stepenice i dođu do vrata.Amanda je upotrebila gumenu rukavicu da okrene bravu na vratima.Vrata nisu htela da se otvore.Nešto je zarežalo iza Belindžera. Iznenađen, shvatio je da je drugi pas ušao kroz

otvorena vrata na drugoj strani pećine.S udaljenosti od tri metra pas je gledao u njega.„Trideset i pet sekundi!“Nemoguće, pomislio je Belindžer. Toliko stvari se nije moglo dogoditi u tako

kratkom roku.„Gospodaru igre!“, povikala je Amanda. „Bog drži svoju reč!“Belindžer je shvatio šta Amanda pokušava.„Tako je, dokaži da je tvoja igra poštena!“, povikao je.„Trideset i četiri sekunde!“„Otvori vrata!“, Amanda je bila uporna. „Pronašli smo Grobnicu. Zakleo si se

da je to sve što treba da uradimo da bismo pobedili! A sada si promenio pravila!“

Tišina je trajala, trenuci su postali duži.„Pokaži nam da bog nije lažov!“Pas je zarežao.Iznenada, vrata su zazujala i otključala se; Gospodar igre ih je puštao.Amanda je kao pomahnitala okrenula bravu. Kada je otvorila vrata, pas ih je

napao. Ili im se bar činilo. Pretpostavljajući da je motiv uspaničenog psa bio dapobegne, Belindžer je gurnuo Amandu dole. Osetio je kako ih je životinja preskočila ipobegla u tamu. Onda su i on i Amanda potrčali.

Našli su se u još jednom tunelu. Trčeći, Belindžer je osećao da je preostalovreme sigurno isteklo. Činilo se da je tunel neizmerno dug. Dok je trčao, u sebi jebrojao sedam, šest, pet, četiri i čekao udar eksplozije. Tri, dva, jedan. Ali, ništa senije dogodilo. Kroz naočare je ugledao svetliju nijansu zelene u prostoru ispred njih,dok se tama tunela prelivala u tamu doline. Nije obraćao pažnju na bol u kolenu iterao je sebe da trči brže.

Više se nije čuo bat njihovih koraka. Izašavši iz tunela i osetivši vazduh okosebe, Belindžer je čuo Amandu kako trči pored njega i odjednom se osetio lakim.Tresak eksplozije ga je podigao. Tresnuo je o zemlju i skotrljao se niz blagu padinu.Za razliku od razrušenog predela ispred rudnika, padina je bila pokrivena travom.Vazduh mu je bio izbijen iz pluća. Nastavio je da se prevrće i iznenada se zaustavio.Amanda je pala pored njega, ječeći. Na travu je padalo kamenje. Jedan kamen jeudario Belindžera u rame. Izmrcvaren, dopuzao je do Amande.

„Jesi li povređena?“, uspeo je da upita.„Sve me boli“, jedva je odgovorila. „Ali mislim da ću preživeti.“Izgubio je pušku i naočare za noćno osmatranje. Pri svetlosti meseca, okrenuo se

i video prašinu i dim kako šikljaju iz tunela iznad njega.„Server je pao. Igra je završena“, promrmljao je.„Je li?“ Amandin glas je zvučao žalosno. „Kako ćemo zaista znati da li se igra

zaista završila?“Belindžer nije imao odgovor. Pokret mu je privukao pažnju; pas je trčao duž

grebena obasjanog mesečinom.Amanda je legla pored Belindžera. „Gospodar igre je održao reč. Pustio nas je.

Dokazao je da nije lažov.“„Bog je pokušao da se iskupi“, složio se Belindžer.Drhtao je.Kao i Amanda.„Šta je sledeće? Misliš li da je Karen Bejli govorila istinu kada je pomenula

kola?“„Da li bi ti poverovala u to?“, upitao je.„Ne bih. Kola koja odlaze u vazduh predstavljaju jednosmeran završetak igre.“

„Alternativa je da se smežuramo kao Pek-men.“ Belindžeru je nešto palo napamet. „Ili kao meštani u pećini. Jednu stvar me je Gospodar igre naučio - u mnogimvideo-igricama nikada nema pobednika. Igrač uvek umire.“

„Da, svi umiru. Ali ne večeras“, rekla je Amanda. „Večeras smo mi pobedili. Upećini, kada je brojao, činilo mi se da minut traje mnogo duže nego uobičajeno.“

Belindžer je shvatio šta se dogodilo. „Odbrojavanje je bilo u maniru video-igrice. Jedan minut u njegovoj stvarnosti trajao je dve minute u našoj.“

Ta misao ga je naterala da začuti. Pas je zavijao u daljini.„Zašto nam je pružio priliku?“, pitala se Amanda.„Možda nije hteo da nam pruži priliku“, odgovorio je Belindžer. „Možda je

znao samo za virtuelno vreme.“„A možda je znao za razliku, a odbrojavanje je bio završni nivo igre. ‘Vreme je

pravi lešinar’ govorio nam je. Na kraju ove trke pune prepreka i lešinarskog lova, daonam je nešto dragoceno: jedan minut.“

„Naš bonus.“ Belindžer je imao osećaj da će od sada ovo biti način na koji ćerazmišljati, kao da nikada nije umakao, kao da je i dalje u igri.

Amanda je pokušavala da sedne.„Čeka nas pešačenje.“„Kada se malo odmorimo.“ Belindžer je obuhvatio svoje grudi, pokušavajući da

suzbije drhtavicu.Amanda je ponovo legla.„Da, kratak odmor je dobra ideja“, priznala je.„Daje nam mogućnost da planiramo svoju budućnost.“„Ne“, rekla je Amanda. „Ne budućnost.“„Ne razumem.“„Vremenska kapsula je poruka budućnosti koju otvaramo u sadašnjosti da bismo

naučili nešto o prošlosti, je li tako?“, upitala je.„Tako nam je on rekao.“„U igri sam shvatla da prošlost i budućnost nisu važni. Ono što je važno jeste

sadašnjost.“Belindžer se prisetio profesorke Grejam.„Postoji jedna starija žena koja je isto to naučila iz video-igrica. Odvešću te da

je upoznaš. Svideće ti se. Smrtno je bolesna, ali kaže da bezbrojne odluke i aktivnostikoje pravi u video-igrici ispunjavaju svaki sekund i drže je u večnom trenutku.“

„Da“, rekla je Amanda. „Volela bih da je upoznam.“Belindžer je uspeo da se nasmeši. Pogledao je u nebo, u blistave zvezde. „Bili

su u pravu.“„Ko?“„Stari narodi. Nebo liči na kupolu s otvorima. Kroz njega se u stvari probija

nebeska svetlost.“„Sve postoji u božjoj mašti“, rekla je Amanda.Belindžer ju je dotakao po ramenu.„Ti nisi izmišljena.“„Nisi ni ti“, Amanda je posegla za njegovom rukom. „Hvala bogu.“

PIŠČEVA NAPOMENA

DOVOLJNO PROSTORA I VREMENA

Kada dobijem ideju za novi roman, postajem kao svraka. Police u mojojkancelariji su prepune dosijea starih nekoliko decenija. Ispisani zaključci radio-izveštaja i intervjua datih za televiziju uvijeni su u žute stranice iscepane iz časopisa idnevnih novina. Ima ih na gomile. Kad god nešto privuče moju pažnju, deo moje maštese pita zašto. Po teoriji, ako mi neka tema privuče pažnju, možda će privući i pažnjumojih čitalaca. Tokom godina, sakupio sam toliko dosijea da nikada nisam imaovremena da ih razvrstam po kategorijama, da dozvolim da se sami razviju u romane.

S vremena na vreme, moja me radoznalost natera da ih istražujem. Uz velikaočekivanja, neke dosijee spustim na pod, skinem prašinu s njih i čitam ih. Ali skorouvek, krte stranice u mojim rukama odnose se na probleme i događaje koji su bilivažni u vreme kada je o njima pisano, a danas su potpuno beznačajni. Teme i situacijeo kojima govore više nisu bitne mojoj mašti. Ubuđale činjenice mi pokazuju čitav jazgodina između osobe koja ih je sakupila u dosijee i sasvim drugačiju osobu koja ihčita.

U retkim prilikama, neka tema mi momentalno zaintrigira maštu i ja joj sevraćam, pokušavajući da pronađem put da dramatizujem emocije koje je pričaprobudila u meni. Na primer, moj prethodni roman Uljezi inspirisan je člankom iz LosAnđeles tajmsa o urbanim istraživačima: poklonicima istorije i arhitekture koji ulazeu stare zgrade, zapečaćene i napuštene decenijama. Stranica o tome nalazila se ispodhrpe podataka, ali je uspela da ispliva na površinu moje mašte, a ja nisam mogao a dase ne zapitam zašto je to tako. Sam proboj romana u mojoj mašti nastao je kada sam seiznenada prisetio napuštene stambene zgrade koju sam istraživao kada sam bio dete.Koristio sam je da pobegnem od nemilosrdnih svađa između majke i očuha, zbog kojihsam se plašio da ostanem kod kuće. Sećanje na strah i potreba da se vratim u prošlostnaterali su me da napišem roman u kojem grupa urbanih istraživača, opčinjenaprošlošću, otkriva da ih takvi podvizi više ne umiriju, nego užasavaju.

Sličan članak, koji me je podsvesno ‘grickao’, naveo me je da napišemLešinara. U stvari, nalazio se osam godina u sakupljenoj gomili dosijea, tiho medozivajući, sve dok se na kraju nisam predao. Ovoga puta, u pitanju je bio Njujorktajms. Datum izdavanja bio je 8. april 1998. godine, a mesto događanja ZapadniNjujork, država Nju Džersi. Sviđa mi se činjenica da je gradić, koji se zove ZapadniNjujork, toliko daleko na zapadu da se nalazi u susednoj državi, u Nju Džersiju. Meneje poljuljao sadržaj članka. Naslov je bio „Od vremenske kapsule do zakopanogblaga“. „Negde u Zapadnom Njujorku mogao bi biti delić gradskog života iz 1948.“

Saznao sam da je, dok je Zapadni Njujork planirao proslavu svoje

stogodišnjice, neko predložio da zakopaju vremensku kapsulu. „Odlična ideja“, svi suse složili. Zatim se jedan penzioner setio da se nešto slično dogodilo tokom proslavepedesetogodišnjice grada. Šta se dogodilo s tom kapsulom? - pitali su se. Gde je bilazakopana? U gradu su započele potrage. Pažljivo su pregledane paučinom prekrivenegradske knjige i pokušano je da se stupi u kontakt s ljudima koji su imali dovoljnogodina da bi mogli da prisustvuju proslavi pola veka, 1948. godine. Naposletku sunaišli na mogući odgovor u gradskoj biblioteci, gde se jedan napisan tom, koji jenapisao lokalni istoričar, odnosio na „bakarnu kutiju koja sadrži dokumenta isuvenire“.

Ta kutija je, navodno, spuštena ispod bronzanog zvona za slučaj opasnosti izvanGradske skupštine, ali potraga se tamo završila razočaranjem, jer je zvono bilopostavljeno u čast oblasnih vatrogasaca koji su poginuli dok su branili ZapadniNjujork; niko nije želeo da bude kažnjen zbog skrnavljenja spomenika. Staviše, zvonoje bilo prikačeno za granitnu ploču tešku nekoliko tona. Pomeranje ploče bilo bi teškoi koštalo bi mnogo; šta ako, nakon skrnavljenja spomenika, vremenska kapsula ne bibila ispod ploče? Na kraju, ništa nisu učinili.

To je moralo biti frustrirajuće, govorio je izveštač Njujork tajmsa, jer je gradimao snažnu potrebu da ga inspiriše poruka iz slavnih dana od pre pedeset godina.Naime, godine 1948, oblast je napredovala, uglavnom zbog Glavne njujorškeželezničke stanice i proizvoda koji su se tuda transportovali iz obližnjih krojačkihfabrika. Ali, do 1998. pruga i fabrika više nije bilo, ulice su bile tihe i puste. Ukontekstu priče o poruci iz prošlosti, stavljenoj na pogrešno mesto, nisam mogao a dane primetim da izveštač nije dobio naslovnu stranu.

Pokrenut motivima koje nisam razumeo dodao sam ovaj članak svojoj haotičnojzbirci. Zaboravio sam na nju, setio je se, pa ponovo zaboravio, ali ne zadugo.Napokon, nakon osam godina, pročešljao sam svoje dosijee, ponovo pogledao članaki pokušao da razumem zašto me privlači da napišem roman o vremenskim kapsulama.Ideje da će vremenska kapsula biti stara stotinu godina, da će potraga za prošlošćuuključiti savremene instrumente kao što su prijemnici za globalno satelitskopozicioniranje, blekberi telefon s mogućnošću korišćenja intemeta i holografskenišane na pušci tada mi nisu pale na pamet. Morao sam da sprovedeni uobičajenoistraživanje i saznam sve što sam mogao o temi.

Moj prvi korak bio je da odem na internet. Kada sam istraživao za svojprethodni roman, Uljeze, ukucao sam u Guglov pretraživač „urbani istraživači" i biozapanjen što sam dobio 300.000 rezultata. Isto sam učinio i s temom „vremenskekapsule“. Zamislite moje zaprepašćenje kada sam dobio 18 miliona rezultata. Ovo je,očigledno, bila tema koja je zaokupljala pažnju mnogih ljudi, i sa čijim je otkrivanjemmoja fascinacija postajala veća. Saznao sam (kako profesor Merdok opisuje uLešinaru) da, iako su predmeti koje znamo kao vremenske kapsule stari koliko i

istorija, sam termin „vremenska kapsula" nije postojao do 1939. kada je korporacijaVestinghaus napravila kontejner u obliku torpeda i napunila ga predmetima toga doba,za koje su njihovi dizajneri mislili da će biti interesantni u budućnosti. Uz udare ugong, kapsula je zakopana u Flešing Medouzu, u državi Njujork, gde se održavaoSvetski sajam. Pošto je namera bila da se otvori nakon pet hiljada godina, kapsula je idalje zakopana petnaest metara ispod zemlje, ali su na nju uglavnom svi zaboravili.Ako imate GPS prijemnike, kao što su oni korišćeni u Lešinaru, možete unetikoordinate ove kapsule i pustiti crvenoj strelici da vas vodi do mesta gde se kapsulanalazi. A da biste saznali te koordinate, morate da nađete primerak Knjige zapisi ovremenskim kapsulama. Godine 1939, primerci ove knjige poslati su svakoj većojbiblioteci u svetu, uključujući i dalaj-laminu biblioteku. Ovih dana, da bi se knjigapronašla, potrebno je sprovesti pravi lešinarski lov.

Saznao sam da je vremenska kapsula kompanije Vestinghaus inspirisana jezivimnazivom - Grobnica civilizacije, koja je započela 1939. godine na UniverzitetuOgltorp u Atlanti. Uznemiren narastajućom dominacijom nacizma u Evropi, dekanOgltorpa verovao je da se civilizacija nalazi na ivici propasti. Da bi sačuvao što semože, isušio je zatvoreni bazen i napunio ga predmetima za koje je verovao da će bitivažni za razumevanje kulture tridesetih godina dvadesetog veka. Među tim predmetimaje i primerak knjige Prohujalo s vihorom, roman podjednako čudan kao i Grobnicakoju bi trebalo da otvore posle šest hiljada godina; i ova kapsula je, kao iVestinghausova, skoro potpuno zaboravljena. Da nije bilo studenta Pola Hadsona kojije 1970. istraživao podrum zgrade u krugu Univerziteta, Grobnica bi iščezla izsećanja. Kada se svetlost njegove baterijske lampe odbila o vrata od nerđajućegčelika, student se raspitivao za mogućnost da se podrum pretvori u javni prostor, gdebi bila otvorena knjižara i gde bi ljudi mogli svakog dana da prolaze poredzapečaćenih vrata Grobnice. Na kraju je Pol Hadson postao beležnik na Ogltorpu ipredsednik Međunarodnog udruženja ljubitelja vremenskih kapsula.

Ovaj podatak me je toliko fascinirao da nisam mogao da prestanem da pričamprijateljima o njemu. Obično bi, kod ovoga dela, pitali: „Grobnica civilizacije?Međunarodno udruženje ljubitelja vremenskih kapsula? Izmišljaš!" Ali nije tako.Grobnica sudnjeg dana na Arktiku takođe postoji, baš kao i Dvorana zapisa ispodplanine Rašmor i milioni kopija nesrećne igrice s E.T. vanzemaljcem, koji su zakopaniispod betona u pustinji u Novom Meksiku. Čudne stvari se tu ne završavaju. Doznaosam podatak o gradu koji je zakopao sedamnaest vremenskih kapsula i zaboravio ihsve... i o studentima koji su zakopali jednu kapsulu, a zatim pretrpeli grupno ispiranjemozga, kao da se to nikada nije dogodilo... i o članovima gradske skupštine koji suzakopali vremensku kapsulu u čast stogodišnjice grada, a koji su umrli pre nego što jebilo ko mogao da napravi zapis o tome gde su stavili kapsulu.

Ko bi mogao da pomisli da je postojao spisak najtraženijih vremenskih kapsula

ili da je hiljade vremenskih kapsula zaboravljeno, a većina njih nikada nije nipronađena? Čak i kada bi bile locirane, one bi stvarale dodatnu misteriju, jer bikontejneri najčešće propuštali vlagu i insekte, a rezultat svega toga bi bio da poruke zabudućnost koje otvaramo u sadašnjosti da bismo naučili nešto o prošlosti nisu ništadrugo nego gomila brljotina koja se ne može pročitati.

Dok sam pokušavao da razumem svoje oduševljenje vremenskim kapsulama,razmišljao sam o ponosu koji motiviše ljude da ih stvore, pod pretpostavkom da jesvaki trenutak posebno važan da bi bio zamrznut u vremenu i da bi se mogao videti ubudućnosti. Nasuprot informacijama o Grobnici sudnjeg dana u kojoj bi trebalo da sumilioni semenki zaštićeni od globalne katastrofe, optimizam u vezi s vremenskimkapsulama nastavlja da me zapanjuje. Nije u pitanju samo ponos ili optimizam. Kakojedan od likova u Lešinaru kaže, opsesivna detaljnost kojom se neke kapsulepripremaju ukazuje na to da se njihovi tvorci plaše da će biti zaboravljeni.

„Dovoljno prostora i vremena.“ To je naziv predavanja o vremenskimkapsulama koje u Lešinaru drži profesor Merdok. U pitanju je citat iz poeme po imenu„Njegovoj smernoj ljubavnici“ iz sedamnaestog veka, koju je napisao Endru Marvel.Poema iskazuje emocije mladića koji oseća kako vreme sve brže prolazi i želi daubedi družbenicu da mu pomogne da u potpunosti prigrle život dok mogu. Akoizbacimo neke stihove i umetnemo druge, poema se odnosi na motivaciju za sačuvanjevremenskih kapsula.

Jesmo li imali dovoljno prostora i vremena...Al’ iza leđa stalno čujem

Kako mi se približavaju krilate kočije vremena;A pred nama se prostiru

Pustinje ogromne večnosti?{7}

Možda to nije budućnost koja nas požuruje da stvorimo vremenske kapsule.Možda je u pitanju pritisak samog vremena, brzina kojom ono prolazi, svesnost onašoj smrtnosti. Pre 1939. godine, vremenske kapsule su se nazivale kutije ili sanduci- kao metafore za sahrane. Ista metafora se nalazi i u nazivu Grobnica civilizacije.Možda emocije koje se odnose na stvaranje vremenskih kapsula nisu nada, optimizamili čak strah, nego tuga zbog toga što sve umire? Ponovo me na to podseća Marvelovapoema:

Grob je lepo i skriveno mesto,Al’ tamo se, mislim, niko ne grli?{8}

Jedna zajednica zakopava ono što u tom trenutku smatra važnim za taj trenutak,

esenciju svog sveta. Mnogo godina kasnije druga zajednica iskopaće kapsulu, ako jepronađe. Ljudi će se okupiti sa znatiželjom. „Koja je tajna?“, želeće da znaju. „Kojaje to važna poruka koju prošlost želi da nam pošalje?“ Otvaraju sanduk, ili grobnicuili, ako želite, kapsulu i otkrivaju da je sadržaj istrulio, ili da su predmeti toliko čudnida su beznačajni. „Teško je pomisliti da su verovali da je ovo važno“, neko ćepromrmljati. Na kraju, to bi mogla biti poruka svake vremenske kapsule. Od dalekeprošlosti nas upozoravaju da ono što je ovde i sada ne opstaje, da predmeti u našemokruženju nisu toliko važni, kao što mislimo, da nije važno obećanje budućnosti, negovrednost svakog proteklog trenutka. Kao što kaže Gospodar igre u ovom romanu:„Vreme je jedini pravi lešinar".

Pretpostavljam da su moje gomile dosijea vremenske kapsule koje predstavljajuinteresovanja osobe koja ja više nisam. To su i moji romani koji čuvaju podatke otome kako sam se osećao i razmišljao u prošlosti, baš kao što su vremenske kapsule iromani mojih omiljenih pisaca, koje me vraćaju u Dikensov London, obavijenmaglom, ili stari Njujork iz doba Edit Vorton, ili Pariz Emesta Hemingveja izdvadesetih godina. Ove knjige ne samo da me prenose u prošlost s kojom su se suočiliovi pisci, nego i u moju prošlost; daju mi podatak kako mi je bilo da se suočim s ovimknjigama po prvi put.

Istražujući za Lešinara, hodao sam po lokacijama na Menhetnu kako bihproverio fizičke detalje. Kada sam stigao na Vašington skver, bio sam siguran da samdošao na pogrešno mesto. Poslednji put sam na ovom mestu bio sredinom osamdesetihgodina. Tih dana, svod na Vašington skveru bio je pokriven grafitima, a narkomani sukupovali drogu u parku, u kojem skoro da nije bilo drveća tako da su se jasno videlezgrade u okolnim ulicama. Sada su ove zgrade zaklonjene ogromnim stablima ispodkojih se roditelji igraju sa svojom decom, dok se - u parku psi igraju sa svojimvlasnicima. Zadivljen sjajem čistog svoda iznenada sam se podsetio da je prošlopunih dvadeset godina i da sam ostario. Umesto da upadnem u depresiju zbog toga, tajtrenutak je oživeo u mom sećanju. Ništa ne prestaje da postoji dok god se togasećamo. Svako od nas je vremenska kapsula.

IZVORI

Osim Grobnice svetskih želja, svaka pomenuta vremenska kapsula u Lešinaru jestvarna. Esej nad kojim sam najviše razmišljao o ovoj temi zove se „Istorija kapsula“,koji je napisao Lester A. Rajngold (novembar 1999.). Možete ga naći na stranici

www.americanheritage.com.Ukucajte naziv eseja u pretraživač na stranici i kliknite na link.Drugi važan izvor o vremenskim kapsulama jesu „Priče o budućoj prošlosti"

koje je napisao Dejvid S. Zondi. Kliknite na link na stranici www.davidszondy.comgde ćete pronaći i fotografije Vestinghausove vremenske kapsule zajedno s listom nakojoj se nalazi sadržaj kapsule. Na ovom sajtu ima mnogo više informacija koje ćevas zadiviti na ovom putovanju kroz buduću prošlost.

Kako sam naveo u svojoj autorskoj belešci, Grobnica civilizacije je stvarna.Idite na stranicu

www.oglethorpe.edu/about_us/crypt_of_civilization. Pronaći ćete linkove kojiće vas odvesti na fotografije Grobnice i njen sadržaj. Pronaći ćete i informacije oMeđunarodnom udruženju ljubitelja vremenskih kapsula, o najtraženijim vremenskimkapsulama (uključujući i kapsulu MASH), tajne vremenskih kapsula i druge podatkekoji će vam otvoriti oči.

Skrivena komora ispod planine Rašmor takođe postoji. Idite na „Tajne crnihbrda“ na stranici www.rosyinn.com/5100b19.htm. Kliknite na ‘more link’ da bistevideli fotografiju.

Što se tiče informacija o ‘geoskloništu’ i ‘poštanskim sandučićima’ idite nawww.geocaching.com i www.letterboxing.org. One su postale toliko popularne damnoga odmarališta, čija je delatnost rekreacija na otvorenom, prihvataju i‘geoskloništa’ i ‘poštanske sandučiće’ podjednako kao i jahanje konja i plivanje.Stranice posvećene ovim igrama sadrže informacije o skloništima u vašem susedstvu.Bio sam zapanjen kada sam saznao za sklonište skriveno na kilometar i po od mogadoma u Santa Feu, u državi Novi Meksiko.

Lešinar se odnosi na virtuelnu stvarnost i metafiziku video-igrica. U Medijumuvideo-igre Marka J. P. Volfa, eseji o prostroru, vremenu i naraciji u video-igricamabili su od velike pomoći. Stiven L. Kent, Rošel Slovin, Čarls Bemštajn, Rebeka R.Tjuz i Ralf H. Baer (tvorac kućnog sistema video-igara Odiseja Magnavoks iz 1972.godine) takođe su dali zanimljive eseje. U dodatku, Kent je napisao Vrhunska istorijavideo-igrica, čiji naslov dovoljno govori.

Pametna bomba, koju su napisali Hiter Čaplin i Aron Rubi, pruža odličan‘insajderski’ pogled u svet video-igrica. Između ostalog, pruža odličnu analizu igriceBog i igrica u kojima igrač koristi pušku kao da je na licu mesta. Zahvaljujem sesvojoj prijateljici Dženet Elder što me je upoznala s tom knjigom i knjigom S ti vena

Džonsona Sve ono što je loše, dobro je za vas. Džonsonova analiza video-igricanaterala me je da poverujem u podnaslov: Kako nas današnja popularna kultura, ustvari, čini pametnijiiia.

* * *

Dok mnoge video-igrice imaju nesvrsishodne nasilne sadržaje koji verovatnoigrača lišavaju emocija na nasilje u njihovim životima, u međuvremenu su se odigralidogađaji koji imaju dokazane veze s video-igricama, Najdokumentovaniji primerdogodio se 1999. godine u srednjoj školi Kolambajn u Koloradu, gde su dva učenikaubila nastavnika i dvanaest svojih vršnjaka i ranila još dvadeset i četvoro, pre negošto su počinila samoubistvo. Napadači su bili opsednuti video-igricom s nasilnimsadržajem po imenu Osuda. Oni su takođe bili žrtve nemilosrdnog zlostavljanja kojeje rezultiralo nekontrolisanim besom. Je li igrica pod grevala bes, ili je igrica bilaventil za bes i odloženu nasilnost? Pošto su se dečaci ubili, nemamo odgovore, aproblem nije toliko jednostavan kao što ga predstavljaju neki društveni komentatori.

U Lešinaru, profesorka Grejam primećuje da polovina ljudi u SjedinjenimDržavama igra video-igrice. Iako sve te igrice nemaju nasilnu tematiku, mnoge je ipakimaju; još uvek nismo videli masovnu provalu nasilja koju bi te igrice mogleizazavati. Mislim da je, umesto da se usredsredimo na nasilje, mnogo važnijeposmatrati igrice iz druge perspektive - posmatrati formu, umesto sadržaja. Nivoitežina, uključujući mnogobrojne odluke i pokrete koji zahtevaju svaki sekund akcije,teraju igrača da brže razmišlja i ubrzava reflekse. Mentalna usredsređenost koju jednaigrica zahteva jeste veština preživljavanja u složenom društvu. To je posebna vrstausredsređenosti, jer to znači usredsređivanje na mnogo stvari u nizu, da se čini da sepojavljuju istovremeno. Na pamet mi pada i paralela s radom na više različitih stvariistovremeno. Neki društveni kritičari potcenjuju ovaj fenomen kao formu koja vodi kapovršnom razumevanju i ograničenoj pažnji. Slažem se s knjigom Stivena DžonsonaSve što je loše, dobro je za vas: moguće je da igrice obučavaju naš um da seusredsredi na mnoge stvari odjednom i da dobro izvršava više zadataka. Ukratko,video-igrice nam mogu pomoći da iskusimo kako naši mozgovi mogu funkcionisati nanov način. Ako nas vremenske kapsule uče da stvari nikada nisu ono što supredstavljale, video-igrice nam pokazuju da se stalno menjamo, često i na načine kojene poimamo.

O PISCU

Dejvid Morel je nagrađivani autor romana Prva krv, po kojem je snimljenRambo. Rođen je 1943. godine u Kičeneru, u Ontariju u Kanadi. U sedamnaestojgodini postao je ljubitelj klasika među televizijskim serijama - Puta 66, o dvamladića koji u korveti putuju Sjedinjenim Državama, istražujući Ameriku i sebe.Scenario Stirlinga Silifanta toliko je oduševio Morela da je odlučio da postane pisac.

Godine 1966. rad drugog pisca (Hemingvejevog učenika, Filipa Janga) nateraoje Morela da se preseli u Sjedinjene Države, gde je studirao s Jangom na Državnomuniverzitetu u Pensilvaniji i gde je magistrirao i doktorirao na temu američkeknjiževnosti. Tamo je sreo i cenjenog pisca naučne fantastike, Vilijema Tena (pravoime mu je Filip Klas), koji je Morela podučio osnovama pisanja. Rezultat je bila Prvakrv, roman o veteranu povratniku iz Vijetnama, koji pati od posttraumatskogporemećaja i koji dolazi u konflikt sa šefom policije u malom gradu, a zatim se bori usopstvenoj verziji Vijetnamskog rata.

Ovaj ‘otac’ savremenih akcionih romana štampan je 1972, dok je Morel bioprofesor na Katedri za engleski jezik na Univerzitetu u Ajovi. Tamo je predavao od1970. do 1986. godine, u isto vreme pišući druge romane, od kojih su mnogi postalimeđunarodni bestseleri, kao što su Bratstvo ruže (koje je poslužilo kao osnova zavisoko ocenjenu mini-seriju na televiziji NBC). Na kraju je, umoran od dve profesije,odustao od mesta predavača kako bi se posvetio pisanju.

Nedugo zatim, njegovom petnaestogodišnjem sinu Metjuu postavljena jedijagnoza retkog raka kostiju; dečak je umro 1987, što je bio gubitak koji nije samoprogonio Morela kroz život, nego se provlači i kroz njegove romane, kao što jeuspomena na Metjua Svici i roman Očajničke mere čiji je glavni lik izgubio sina.

„Umereni profesor s krvoločnim vizijama“, kako ga je nazvao jedan kritičar,Morel je napisao dvadeset i devet knjiga, uključujući trilere visoke akcije Petaprofesija, Ukradeni identitet i Krajnje poricanje (čija se radnja dešava u Santa Feu,u Novom Meksiku, gdc sada živi sa svojom ženom Donom). U Lekcijama o pisanjuMorel analizira ono što je naučio tokom trideset godina pisanja. Njegov pretposlednjiroman, Uljezi, pojavio se na nekoliko lista najprodavanijih knjiga i dobio cenjenunagradu Brem Stoker.

Morel je suosnivač Organizacije međunarodnih pisaca trilera. Cenjen po željida istražuje, dobio je diplomu Nacionalne škole za vodiče u prirodi, kao i diplomuAkademije za društvenu bezbednost ‘G. Gordon Lidi’ za preživljavanje u divljini.Takođe je doživotni počasni član Udruženja za specijalne operacije i Udruženja bivšihoficira tajne službe. Prošao je obuku za vatrogasca, pregovore u krizama s taocima,krađe identiteta, izvršne zaštite i napadačko-odbrambene vožnje, što su samo neke odveština koje opisuje u svojim romanima. S osamnaest miliona odštampanih primeraka,

njegove knjige su prevedene na dvadeset i šest jezika. Posetite veb-stranicuwww.davidmorell.net.

Scan i obrada: BABACEPUB, MOBI: ikamisic

{1} Komoljika - lat. Artemisia tridentata - vrsta srebrnastosivog žbuna žutih cvetova kojiraste u sušnim predelima zapadnog dela Sjedinjenih Američkih Država (prim. prev.){2} U originalu je data skraćenica DIST TO DEST (od DISTANCE TO DESTINATION, tj.RAZDALJINA DO ODREDIŠTA). Za potrebe lakšeg razumevanja, u prevodu je korišćenaskraćenica DO DEST (DO DESTINACIJE).(prim. prev.){3} Agorafobija - strah od otvorenog prostora{4} LG - longitude, geografska dužina, longituda. (prim. prev.){5} LT - latitude, geografska širina, latituda (prim. prev.){6} U engleskom jeziku se praznik Duhovi (Trojice) naziva Pentekost (prim. prev.){7} Slobodan prevod (prim. prev.){8} Slobodan prevod (prim. prev.)