Malo poznati roman Rastka Petrovića "DANŠESTI"

NAJBOLJE LITERARNO SVEDOČENJEALBANSKE GOLGOTE

Pišući o samom sebi, Rastko Petrović, 1942. godine, u trećemlicu, kaže: "Bežao je kroz Albaniju, gde je jeo hleb od buđi i gdese grejao o tuđe pleći... Mogao si ubiti čoveka a da ne odgovaraš,mogao si umreti a da se niko na tebe ne obazre... Video je ljudekoji su od gladi, mučenja, očajanja, prestali pripadati ljudskomrodu, one koje su bacili u reku i one koji su većtruleli. Video jehiljade svojih vršnjaka kako besciljno promiču kroz maglu, i kakosvaki čas ostavljaju za sobom iznurene drugove da umiru nadrumu..." Albanije se, izgleda, oslobodio tek kad je ispisao roman"Dan šesti", nazvavši ga po biblijskoj rečenici: "I bi veče, i bijutro, dan šesti." Milan Dedinac seća se kako mu je Rastko"jednog jutra, s kraja 1935." doneo rukopis, kako je Rastkočekao da pročita poslednje redove rukopisa, da bi ga ostavio GeciKonu, onog, poslednjeg dana pred odlazak u Ameriku, iz koje seneće vratiti... Roman će izaći tek 1961. a Rastko Petrovićveććepočivati na grčkom groblju u Vašingtonu, ravnodušan premaovoj i drugim nepravdama koje su mu činjene.Ovaj roman-epopeja, koji u svemu prevazilazi i Nušićeve zapise iz Prvogsvetskog rata, i čuvenu "Srpsku trilogiju"

Rastko Petrović: Odlomak iz romana "Dan šesti"

POLJUBAC SA KUJOMSVETA ZAUVEK, ZAUVEK, ZAUVEK

Stevana Jakovljevića, mnogi smatraju jednom od najvećih knjiga naše celokupneknjiževnosti, a gotovo svi koji su je čitali - najboljim literarnim svedočenjem albanskegolgote. Izgleda da je za predratne cenzore (među njima je bio i Slobodan Jovanović)

roman bio suviše "drastičan", a posleratnim cenzorima, u ubeđenju da od njih počinjeistorija, tema nije odgovarala, a nije im odgovarao ni pisac, "kraljev diplomata"u

Americi

Sa jutrom vetar, mnogo jače no juče, brisao je prostore. Brz i jak vetar, skoro studen.

Put je išao pored rečice. Male crkve i yamije s ove ili s one njene strane. Volovskedvokolice su s mukom sebi krčile put kroz odbačene kante u mulju, polomljene točkove,životinje koje su se raspadale, otečenih trbuha, glatkih, ljubičastih i smradnih. Psi grozni,ubrljani, izletali su iz ogromnoga vola i, lajući, gonili jedan drugog. Strašni, teški zadahtruleži. Vetar je čas odnosio taj smrad u prostore, u baruštine sa one strane rečice, čas jeobavijao njim sav ovaj zakrčeni put. I taj smrad je postajao sad jedan drugi prostor, krozkoji se trebalo probijati.

Sada je značilo nešto biti zao i gnevan, biti jogunast, opak. Reći sebi: neću da sednem, ine sesti! Iako od juče ništa nije okusio a noge su mu bile otečene, bolne, a udovi opijeni,

iako je vetar bio jači od njega, Stevan je stajao. Povijen napred, da bi se odupro, nijehteo da padne i onda nije padao. To su bile njegove poslednje naslage snage: sryba na

samog sebe, na sve, mržnja. Da, da, ogromna mržnja što je sve tako u svetu.

Stevan se uzalud trudio da se što pre izvuče sa ovog mesta. Toliko je bio izmoren, da bijedva po-srnuo nekoliko koračaja i opet stao. Nije hteo da sedne. Uporno, jogunasto nijehteo da sedne. Možda se više ne bi digao. Stisnutih usana, namršten, hteo je da stoji nanogama i stajao je na nogama. Vetar ga je njihao, a ljudi koji su prolazili pogledali su ga.Smrad trulih leševa uporno ga je obavijao.

Velika, mršava kuja stajala je na razdaljini i gledala ga. Sa obe strane puta ležali suStevanovi vršnjaci. Oni su bili regrutovani, pa pušteni, i sad su zastali tu da se odmore.Ležali su iznemoglo. Išli su pojedinačno ili u grupicama, poslednjom snagom. Od onih izprethodnih dana ostali su, s mesta na mesto, samo leševi, koji su se odmah raspadali.Prolaznici su ih pokrivali krpama, ukoliko je bilo krpa oko njih. Vikali su na pse kada suse okolo šunjali. Niko to ipak nije bio u stanju da gleda. U blizini svojih domova, Arnautisu zagrtali ljudske leševe zemljom, ali dalje... Neće se, valjda, čitava sela ba-vitigrobarstvom!

Stevan je zapušio oči i nos rukama: taj grozni zadah koji je ulazio čak do dna trbuha! I tagrozna, grozna truleždo dna trbuha! Ceo je taj prostor bio ogroman leš, utroba koja seraspada, kroz čije rupčage fijuču vetrovi. Povraćao je, ali se pritom nije ni saginjao, niskretao glavom, ni spuštao ruke s lica. Samo malo ljutog jeda i kiselina stomačnih, odkojih su metalna dugmad odmah pozelenela, i malo zelenog jeda preko većizedenog iskorelog jezika, preko usana, koje su se sve više povlačile sa zuba.

Mladići su se držali jedan drugom za rame, nemilosrdni, bezočni, uplašeni, glavauvučenih u ramena. Bednih glava smanjenih kao pesnice. iscerenih, sprženih glavica.Pokušavali su da joškoračaju. Čvrsto, čvrsto, ljutito, rasrđeno. Držati se jetkošću izlobom. Tako samoživi i nemilosrdni. Nemilosrdniji no što je i najnemilosrdniji čovek zavreme mira! O, da su se, onda, pojavili dečaci, takvi kakvi se Stevanu činilo da su sadaon i njegovi vršnjaci, pa da su tako pošli drumom, i tako sebično, tako svesno gledalinesreću oko sebe, tako se mučili da sve iskoriste za sebe, seljaci bi ih valjda, kao gadnebesne pse, pretukli batinama. Ali da su, pritom, jošimali i ovakva lica, seljaci se ne biusudili ni da im priđu, većbi, bacajući batine i bežeći preko poljana, vikali preneraženo.

Sada je povraćao skoro stalno. Niz jedan ugao usana curila mu je pena pomešana sajedom. Nešto kao rastopljena, ljuta mesečina-tako mu je ostala uspomena iz snova. I suze

su mu tekle, ali bez ikakve veze sa tugom.

Sada je sve to bilo strašno daleko. Predratni seljaci bili su i sami ili mrtvi, ili izgladneli ilisu ostali, skriveni po ambarima, na svojim imanjima; a njihovo dečaštvo, provedeno uludoj trci preko Batal-yamije, mekušno, zlo, anemično, nije ostavilo traga za sobom. Sadaje značilo nešto biti zao i gnevan, biti jogunast, opak. Reći sebi: neću da sednem i nesesti! Iako od juče nije bio ništa okusio, i noge mu bile otečene, bolne, a udovi opijeni,iako je jed navirao u grlo, iako je vetar bio jači od njega. Stevan je uporno stajao. Povijennapred, da bi se odupro, nije hteo da padne, i onda nije padao. To su bile njegoveposlednje naslage snage: sryba na samog sebe, na sve, mržnja. Da, da, ogromna mržnjašto je sve to tako u svetu. Načinio je jedan korak, dva, i onda je postojao stisnutih zuba,do bola, i do bednog i kratkog daha.

Mršava se kučka nalazila jošbliže. Gledala je. Gledala je čoveka koji stoji, pravo,iskolačeno, koji svakih pet-šest minuta načini korak-dva. Nije vrtela repom. Nije davalanikakvog znaka od sebe. Izdužene šije, nepomična, gledala je Stevana pravo u lice.Osećao je neki užas i neku mržnju prema njoj. Životinja tako ružna i tako malo umiljata.

Do podne jedva je prešao nekoliko stotina metara. Otkako je svanulo, teško da je bioprevalio i pola kilometra. Nalazio se na pola puta od Bušatija do Barbalušija. Video jestalno, isto toliko jasno, poslednje kuće prvoga sela kao i prve kuće drugog. Dalje višenije mogao. Sve njegovo jogunasto bilo je pobeđeno. Seo je, čak ni očajan, tolikoizlomljen i uništen. U stvari nije bio seo, većlegao po jednom busenu. Jedino je glavudržao uspravno. U njoj se jošzadržala upornost da ne klone.

Zatim je poznao ispod ruke oblik, čvrstinu i rapavost. Samo što je dotakao rukom, i većsu u sve delove tela navalili talasi ushićenja. Skoro nije mogao da sastavi prste od

ushićenja. Hleb!

Sada je povraćao skoro stalno. Niz jedan ugao usana curila je pena izmešana sa jedom.Nešto kao rastopljena, ljuta mesečina - tako mu je ostala grozna uspomena iz snova iliodnekud jošdalje od snova. I suze su mu tekle, ali bez ikakve veze sa tugom. Mislio jesamo kako da nađe nešto za jelo. Stomak bi mu se tako malo smirio a snaga se povratila.Mogao bi treznije da misli i da prelazi više prostora.

Pas je legao blizu njega i nije ga ispuštao iz očiju. To je bio neki drugi, prašnjavi pas,ugasito siv, potpuno upalih slabina i vidnih rebara, kuja koja se više nije negovala; nije sečistila od trnja i korova. Naročito joj je rep bio sasvim otrcan. Oči su joj bile vlažne,krmeljive, crvene u uglovima. Kada bi se spuštala radi odmora, ne bi polegla svim telom,ni polagala glavu među noge, nego se stalno držala uspravno, na prednjim nogama, injena glava, puna sasušenog blata i trave, ostajala bi uspravljena, uprtoga pogleda.

Stevan je najzad zadremao. Najpre je to neka ogromna voda u koju tone. Onda, ispod nje,jedna druga, pa treća... Neka riba svojom dugačkom rukom hvatala je za njegovo srce istezala ga. Nije mogao više da diše i to ga je bolelo. Riba je imala dugu i strašnu bradu.Trulila je samo s jedne strane, i to je smrdelo. Ipak se on trudio da primakne tome barusta. Odjednom, srećno je zahvatio zubima.Žvakao je. Ne, to ježvakao samo jošneispečenu ciglu. Glinu. Izbljuje se. Čak i u snu!

Probudio se. Jošse tresao i znoj mu je curio niz lice. Sav je bio iskvašen suzama. Pas jeskočio i pobegao napred, kao da je bio uhvaćen u nečem što je smerao. Stevan je pokušaoda se digne i da načini nekoliko koraka. Dvaput je pokleknuo, ali se opet digao. Ipak jeprešao oko sto koračaja i seo. Oni što su prolazili pored njega nisu mogli da mu pomognučak i kada bi ih zamolio, čak i kada bi na to pristali, pošto su se vukli isto tako iscrpenikao i on. Zatim je koračao još.

Dalje su stajale neke volovske dvokolice, a ljudi i žene vrteli su se oko njih. Jošpedesetkoraka donde! Stići do njih pre nego što opet krenu. Možda bi se tu nešto i moglo dobiti,od ljudi koji, sigurno bogati i snabdeveni, idu kolima. Sada je koračao kao da ide pokonopcu. Brzo, sav uperen napred, s nogom pred nogu, jedva održavajući ravnotežu. Akobi pao, znao je da se neće moći da digne.

Dalje nije mogao. Prešao je bio, od ujutru, tri iličetiri kilometra. Više od trideset satinije ništa okusio. Stavio je kapu na lice. Nije mogao ništa da sanja, toliko je to njegovospavanje bilo blisko smrti. Odjednom, bol ga je probudio. Čupavi, sivi pas razdirao jenjegovu nogavicu i besno mu trzao, čas levo,čas de-sno, raščupane krpe. Komad kože

mu je zderao sa cevanice."

Pošto su ga otoci na nogama toliko boleli, najzad su utrnuli. Video je jasno da su kolicarastovarena, da je jedan točak, valjda, ispao. LJudi su radili okolo, kovali nešto nekomdrvenom prečagom.Žene, uvijene u marame, samo su im smetale. Stvari su im ležalepored jarka: dve-tri omanje bale uvijene u pirotske ćilime, yačići sa brašnom ilikukuruzom, kotarice u kojima je, svakako, hrana, čuture sa rakijom ili vodom. Gla-sovitih ljudi i žena bili su piskavi i nesnosni.

Stevan je gledao sve to, procenjivao i drhtao. Bio je u zanosu, u pravom nekomushićenju. Dvojica su jošpristigla, ali su gledala samo kako se radi oko kola. Papa-Katić

je zaobišao onda u blatište i dovukao se pobaučke do korpi. Bio je sav umazan blatom.Uvukao je ruku unutra i napipao razne vlažne krpe i posuđe. Zatim je poznao ispod rukeoblik, čvrstinu i rapavost.

Samo je dotakao tom rukom i većsu u sve delove tela navalili talasi ushićenja. Skoro nijemogao da sastavi prste od drhtavice. Hleb!

Cela se utroba odjednom zatresla. Trebalo je da to u njemu prestane, inače nikako nećemoći da sklopi prste. Usredsređivao je svu pažnju na to, svu svoju volju. I pre nego što jeuspeo da zapovedi sebi: "Smiri se, smiri se, stegni prste... tako, tako!" opet se nalazio ublatu. Držao je čvrsto hleb u rukama. Nije mu video boju, toliko ga je ublatnjavio.

Onda je seo i jeo lagano, lagano. Zalogajićpo zalogajić. Mučio se da sažvaće. Zglavcivilica su mu odmah utrnuli. Nije imao dovoljno pljuvačke u ustima. Posle nekolikozalogaja bio je većpremoren.

Ali i pas je bio tu, sasvim blizu, Stevan ga je, najpre, zaboravio, međutim, ovaj je oštrozarežao i pokušao da lane. Hteo je da mu čovek da svoj plen ili bar da ga podeli s njim.Drhtao je od ljutine, ali ipak nije smeo da priđe. Gledao je samo u njegove ruke, ičim biih ovaj prineo ustima, rasrđeno bi zarežao. Stevan je pokušavao da ga otera, bednimzamahom ruke, i to je bilo sve. Pas se nije ni micao.

Ostatak hleba Papa-Katićje strpao u nedra i odmarao se. Potom se vratio na put.Dvokolice su bile većotišle.

Sat docnije, otprilike, jedan austrijski aeroplan leteo je iznad puta sasvim nisko. Oni kojisu se vukli nisu načinili nijedan pokret da bi se sklonili.

Papa-Katićje samo mislio kako bi bilo dobro kad bi našao kakvu batinu protiv pasa. Aligde?

Dva sata docnije dovukao se do crkve u Kuklidu. Crkva je bila ispod brega. Podotvorenom strejom ležalo je većpuno drpavaca i gladnica. Izgledalo je da će noćbiti

sveža. Stevan se najzad uvukao gde je bilo najviše sveta i najtešnje. Noge su ga žigale odumora. Izuo se, ali su otoci onda jošviše boleli, kao da hoće sami da ispune sobom savprostor, a da je sav on samo jezgro tih yinovskih otoka.

Probudio se zatrpan prnjama i udovima ostalih ljudi koji su tu spavali. Proverio je prvimpokretom da li je na njemu jošuvek komad hleba. Odbauljao je do česmice, iz koje jecurio mlaz. Oprao je malo ruke i oči. Oči su mu bile sasvim podnadule, a ivice očnihkapaka otekle. Nokti ispucali i plavi. Natopio je hleb u vodu i sakrio se da ga pojede.

Proveo je celu tu noćmeđu ljudima, ali nikome nije uputio nijednu reči niko se njemunije nijednom reči obratio. Znao je da ima da prevali jošdvadeset i šest kilometara domora: osam kilometara u pravoj liniji, kad bi se išlo preko brda i baruština. Sve je to sadaznačilo ogromnu daljinu.

Išao je posustajući na svakom koraku. S jedne strane puta se dizalo brdo, a s druge jetekla rečica i širila se neprekidna blatišta preko nje. Razrušene yamije, rasklimatanearnautske kolibe, deca umazana u blato do očiju, leševi bačeni u blatište, utopljenisasvim. Jedna ruka ili noga samo iz gliba...

Kiša. Velika teška zavesa kiše bez kraja. Bio je sakriven ispod nekih vrba. Noge su muipak bile mokre i zaglibljene. Odeća natopljena do kože. Nije više bio čovek, ni kokošničovek. Đubre!

Pored njega se nalazio neko isto tako prokisao kao i on skoro zakopan u rupe ispodkorenja. Zadnji deo tela bio je ukopao i samo je glavom i mokrom kosom virio napolje.Gledao je u Papa-Katića i smešio se, bolno, ponizno, sa nekim izvinjenjem. Skoro vodenaživotinja. Kiša mu se slivala niz lice. Sanjao je san psa koji ga je pratio, ili san bilo kogpsa.

Seno ispod kola, u dnu dvorišta obraslog korovom; kuhinjska vrata od kafane i gosti kojinoću izlaze začas u dvorište; jedan veliki točak od kola, yinovskoga izgleda, i mesecizmeđu paoca. To, da je mali pas sa grdnim ušima, na uleglom, vrućem i uba-lavljenomsenu, i da su pored njega druga tri mala psa, došla na svet u isti dan kad i on kroz istiizlaz. Njegova braća, punoglavci koji mile jedan preko drugog, ćuškaju se, njuškaju seno,dlaku, meko i svileno krzno. Pijani od toplote, zbunjenosti i mekoće, jednako seprevaljuju jedan preko drugog, cijuču i sanjaju. Kroz donju polovinu džinovskog točkavide oni, noću, mesečinu, strašnu, tajanstvenu, razurlanu, opasnu i čarobnu mesečinu, adanju dve grdne kokoške koje kljucaju. Vide ljude takođe. Naročito noge velikih ljudi, tenoge što se previju u kolenima dok ruke barataju po njihovim malim psećim telima,gladeći ih.

Onda jedna velika kučka, njihova majka. Leže svom silinom na njih, pere ih svojimprostranim rapavim jezikom, odnoseći s njihovog trbuha brljež, buve i slamke. Ona imatako odlučan zadah noćne životinje. Ćuška ih njuškom, gladi. Velika životinja! Puzajuvrućim izvorima mleka. Zver sa hiljadu izvora hrane, hiljadu izvora noći, mesečine, tajnikroz te tople svršetke, tela, kroz te vruće tek početke tela. To ih vezuje za nju, za

mesečinu, a naročito za noć, to mleko što nije dugo do reke koja potiče s meseca. Njihovamati, izvor meseca, čuvarica mesečine. Zato je tako smeona, razurlana, u režanju. Jedandečak dolazi i, čučeći kod točka, govori zaljubljeno. Govori njegovoj majci, njihovojmajci, kao ljubavnik. Ona ga gleda svim svojim likom. Plamen bije iz njenih očiju i dlakesu joj uspravne. Reži. Ali on govori i njegova ruka se primiče i trza natrag, govori nežnonjihovoj majci. Onda ona polaže glavu na šape i, ne obzirući se na njih, svojimprostranim jezikom liže dečakove ruke, te ruke punačke, rumene ruke, uprljane od traveali koje mirišu jošdobro. Na pekmez i na slaninu. Ona mu liže ruke i gleda ga očimapunim suza. On vrišti. On je udara smelo, pobedno, po njenom tvrdom, čupavom čelu.Gura joj prst u nozdrve i vuče je za uvo. Ona je luda od uzbuđenja. Ona skače od bola, alije luda od uzbuđenja i od pokornosti. On je udara svojim malim pesnicama počelu, igovori joj kao ljubavnik, a onda je vređa i plazi joj se. Ali je ona verna i maše repom, kojije pun slamki i prašine i krpelja. Ona je ogromna, ogromna, mati noći, čuvarica meseca,izvor noći. Na njih više ne misli, čuvarica mesečine i izvor i reka noći. Dečak uzima njenporod za uši i izvlači ga iz toplog skrovišta, ispod točka, i vuče ga po dvorištu. Ona, matimesečine, trči za njima, vrti se okolo, skiči, moli za milost, vuče se po prašini, po korovuižđikljalom iz kaldrme. Ona plače gledajući svog sina, ali ne zbog sina, većsebe radi, onaskače i vrti se po korovu. Ali ga dečak odnosi. Njen sin, njen sin, njen sin! U treću kuću,u četvrtu, u petu, u kujnu, odvlači sina noći, daje mu mleko iz čanka, ispod peći, vuče gaza rep. Tako je pobedan, a on, mali pas, tako ga se boji. Onda počinje da ga voli, Katić-pas da voli Katića-dečaka, i ne može da živi bez njega i strah ga je da mati ne naiđe i dase ne vrti oko njega i ne trese svojim glomaznim prašnjavim repom. I taj je mali dečaktakođe Katić. On je i mali pas i mali dečak koji se s njim igra. Voli kuče, vuče ga za rep, ivoli, kao kuče, tog dečka, i to je sve ukupno on. Stalni opticaj ljubavi i jedinstva izmeđunjega-dečaka i njega-psa. On je dva, i njegove su ličnosti odvojene i različite, a ipak sujedno. Kao pas boji se ove svoje majke, jer će voleti njega-čoveka i kada ne bude višehtela da zna za njega-psa.

I mesečina je silazila u to svojom čarobnošću. Hteo bi da iziđe i da joj zavapi, njoj,groznoj, besomučnoj, kuji svetova. Igrajući sa malim psom opasnu igru detinjstva inemilosrđa, ljubeći ga u vlažne nozdrve, a onda udarajući ga drškom od metle doiscrpljenja. Kao mali čovek više ne može da udara, kao mali pas više ne može da podnosiudarce. Njegova majka Marica plače. Ona je davno umrla, ali dolazi jecajući: "Eto" šta siti sa jadnom životinjom učinio!" Vuče ga u mračnu sobu, zatvara ga u niz mračnihhodnika. "Ja sam mesečina, ja sam mesečina, ja sam noć, Kasiopeja!" viče ona umračnim hodnicima. Marica. I on je ne vidi, a oseća je svuda oko sebe, i viče kao lud,izbezumljen, onesvešćuje s od užasa. Zatim je opet svetlo. Seljaci zovu Maricu da iziđe uavliju: "Gospoja, gospoja!"

Ona ga izosi da ga pokloni, dok on vrti svojim malenim repom, dok liže njene ruke, rukesunca i svetlosti, i tragove sira i sunca po njihovim rukama. Nestaje. Mali Papa-Katić,plačući trči za njima ulicom. Bole ga noge, ali on joštrči i trči za njima, tražeći da muvrate životinjicu, koju odnose...

Proveo je celu noćmeđu ljudima, ali niko nije uputio nijednu reči niko se nije njemu nijednom rečju obratio. Znao je da ima da prevali jošdvadeset i šest kilometara do mora:osam kilometara kad bi se išlo u pravoj liniji, preko brda i baruština. Sad je to značiloogromnu daljinu.

Bole ga noge, ali on, pas trči i trči po sivome korovu, po sasušenim potocima u Resniku,provlačeći se između poleglih taraba, ispod krupnih seljačkih psovki i gvozdenih poluga.I beži satima i satima, preko poljana, sa podvije-nim repom, arlaučući. I raste, u isti mah,kao čovek u varoši i kao pas u korovu, a svet ljudi i svet životinja rascepan je u njemu, iono što predstavlja istinskog njega, tu ljubav za životinju u čoveku i za čoveka uživotinji, za Maricu, za jedinstvo i ginjenje u prirodi, mora da prelazi grdne prostore kroznoć. Kroz ovu veliku, vlažnu, blatnjavu...

Sada je drukčije video ovoga psa, toliko se san umešao u njegovo bunilo. Vreme je bilorđavo i Stevan se jedva vukao. Beskrajno sporo je odmicao.

Pas je, spuštene glave i pravih očiju, ponekad odlazio napred i čekao, ili je lutao poljemokolo, zavlačeći se u vlažne rupe i tražeći nešto. Ali je stalno bio duhom u njemu. Istotoliko bivao je pas u njemu koliko i on čovek u sebi. Osećao je precizno pseću glad,upornost, privrženost i mržnju.

Zatim se opet sve mutilo, i Stevan je dugo ležao, ćuteći, smušen i bez misli, pored puta.

Oko tri sata zaspao je, naslonjen na jedan brežuljak. Dalje nije mogao. Prešao je bio odujutru tri ili četiri kilometra. Više od trideset sati nije ništa bio okusio. Stavio je kapu nalice. Nije mogao ništa da sanja, toliko je njegovo spavanje bilo blisko smrti.

Odjednom ga je bol probudio. Čupavi, sivi pas razdirao je njegovu nogavicu i besno jetrzao čas desnočas levo raščupane krpe. Komad kože mu je zderao sa cevanice. Slabmlaz krvi klizio je niz nogu. Stevan se zagrcnuo od užasa, zamahnuo je naglo na psa, neusuđujući se da ga dodirne rukama, da ne bi i na njih nasrnuo.

Načinio je jedan korak i smušeno, smejući se smeteno, opet pao. LJudi su seli oko njega.Jednom uzicom uvezali su mu krpe oko nogu, a zatim nisu više znali šta da čine. Iz nekog

zavežljaja izvadili su komadićpeksimita i parče šećera. Nije imao snage da zagrize.Stavili su mu među zube šećer, koji je ostajao čitav.Čak nije bilo ni dovoljno pljuvačke

da ga rastvori.

Pas je onda video da ga mladićgleda, da maše rukama, i ne iznenađujući se, ostavljajućiza trenutak sve, iskezio je samo dugačke, oštre zube, između kojih je zapahnuo težak

pseći dah. Ali se ipak udaljio i legao sasvim blizu Stevanove noge, na domakuStevanovog oka, koje ga je, silom, besno gledalo. Drugo oko mladićviše nije imao snageda otvori. On je gledao psa što je mogao bešnje, iako nije nikad osećao toliki užas.

Pas nije odvajao svoj zlobni pogled od Papa-Katića: režao je oštro i rasrđeno. Bio jespreman da skoči, a istovremeno se bojao. Jošse pomalo bojao. Papa-Katićje čas kružnogledao oko sebe, neće li videti koga, čas je opet pogledao na psa. Nije razumevao zašto sevećtoliko dana taj pas na njega okomio. Bojao se njegovih, oštrih zuba. Neki zvuk lagan,pištav, kao u snu, kad ne može da vikne u pomoća muči se, peo mu se uz grlo. Smešan,glup, očajan, cijuk neke unutarnje ptičice, koji je jasno mogao čuti možda jedino on.

Usredsredivši svu volju, svoju poslednju snagu, u nemogućnosti inače i da se pomeri,uspeo je Papa-Katićda krikne. Slabo, oštro šištanje vinu mu se iz sasušenog grla.Neljudsko, ogorčeno i ozlojeđeno, pakosno i ponizno režanje, u pravcu psa koji se laganopripremao na skok. Veliki seoski pas, vrlo mršav, izgladneo, neka skitnica, režao jetakođe. Mogao je lepo da ode odatle. Put je pokazivao grdno bogatstvo hrane za njega, aliga je ovo suparničko gledanje, iz dana u dan, oči u oči, vraćalo možda u divljinu. I on jevoleo lov, a ne lešine. Nije smatrao više za poluboga tog čoveka, nije hteo više da musluži, kad se čovečanstvo, uistinu, toliko srozalo.

Svet životinja i ljudski rod bili su jedan prema drugom. Čovek je hteo da uplaši psa, aovaj se sve manje plašio. Nikada neprijatelji nisu bili izgladneliji i zločestiji. Nikada nijebilo manje života u onome koji je smerao da napadne, ni manje u onome koji je imao dase brani.

Ostajali su tako pakosni, ogorčeni, napregnuti, motreći pažljivo jedan na drugog.

Docnije su naišli ljudi. To su bili tri mladića i dva starijačoveka. Nijedan od njih nijeimao batine i svi su bili u bedi. Oterali su psa, koji se leno i pogledajući iza sebe udaljio.Legao je opet, neprijateljski je gledao u sve njih.

Pokušali su da dignu Papa-Katića, želeli su da ga povedu sa sobom. Izgledalo im jeneljudski da ga ostave samog sa tom životinjom. Papa-Katićje, međutim, bio unezveren inije mogao da govori. Bio je kao omađijan jednom jedinom mišlju. Video je ljude okosebe kako se trude da ga dignu, da ga poduhvate ispod miške, psa koji je otišao dalje iprodužavao da ga gleda režeći. Video je naročito to, tog psa da je jošuvek tu, da leži, dagleda u njih i da reži. Nisu imali ništa čime bi ga ubili, a oterati ga nije bilo mogućno.

Više od trideset sati Stevan nije ništa okusio. Načinio je jedan korak i smušeno, smešećise smeteno, opet pao. LJudi su seli oko njega. Jednom uzicom uvezali su mu krpe okonoge, a zatim nisu više znališta da čine. Iz nekog zavežljaja izvadili su komadićpeksimita i parče šećera. Nije imao snage da zagrize. Stavili su mu između zuba šećer,koji je ostajao čitav. Čak nije bilo dovoljno pljuvačke da ga rastvori.

Onda je jedan od njih otišao da goni psa, a ovaj se povlačio pred čovekom bez volje, bezžurbe, tačno onoliko koliko ga je čovek pratio, uz zamahe ruke i uz psovke. Zatim, kada

se čovek vratio, životinja je ostala samo nekoliko trenutaka u nedoumici, pa je onda opetdošla na isto mesto gde je do malopre ležala. To je bila najupornija životnja koja semogla zamisliti!

Ljudi su sedeli oko Papa-Katića ne znajući više kako da mu pomognu. On se malopovratio i progutao šećer koji su oni polomili. Nisu mogli ostati tako večito. Tada im jeStevan rekao da idu, jer bi, očigledno i inače, i oni sami morali da pođu. Našli su mu,mesto kamenja, dva-tri tvrda busena zemlje i ostavili ih kraj njega. Sve to, nažalost, nijemoglo da zameni batinu.

Stevan je zatvorio oči i odmah je video kučku kako sedi nad njim: grdnaživotinja, kojadiše spokojno velikim prostranim ritmom. Oči su joj bile crvene, zapaljeneneuporedljivim plamenom. Telo crno. Samo su oči bile zapaljene plamenom i čeljusti, skojih je kapala zapaljena pena, kao da se tek najela mesečine. Grozna i grdobna životinja!Tako ogromna, zaklanjala je celu noćsobom. Stevan se nje bojao, toliko se bojao i tolikoje teško disao. Kučka je sedela uporno nad njim, njene su oči blistale same u pomrčini. Sanjenog seksa, takođe, slivala se mesečina.

- Ostavi me, hoću da spavam, - rekao je on, napregnuvši svu snagu. - O, kako sam grdnoizmoren. Povređen, strašno povređen.

- Ne mogu da te ostavim! - rekla je ona i njen je glas bio jasan, tako ljud-ski, takočovečanski - glas te životinje...

- Zašto ne možešda me ostaviš?

- Volim te, - reče ona mirno.

Nešto beskonačno poznato bilo je u tome odlučnom glasu. Negde u životu takav je glasgovorio nad njim. U jednoj vrućoj sobi, nad poljanom. Tako nešto...

- Treba da ideš... odatle ... neću da me voliš.

- Ne mogu da te ne volim, - govorila je ona, - ja ne mogu da te ne volim. Kako ne vidišda ne mogu više da te ne volim! Kako ne vidišda je to zauvek, zauvek, zauvek...

Onda on pokri lice rukama, i, drhteći, jošjoj je govorio:

- Pogledaj, pogledaj, vidi kako mi dršću ruke. Od onoga dana još, od onoga dana onedršću. A to je samo ono što možešda vidiš! Ti ne znaškako je u meni! Ostavi me, ostavime!... Pogledaj kako sam bedan, nesrećan. Tako sam strašno umoran! I te ruke, strašno jekako neprestano dršću te ruke!...

- Volim te, - govorila je ona očajno, - zauvek, zauvek, zauvek...

Pogledao je ponovo i video dva strašna plamena u noći i ogromnu tamnu priliku nadsobom. Seks koji je natopljen mesečinom i dah koji ga je palio.

- Neću više da me voliš, - viknuo je ogorčeno i uzbuđeno. - Ja te se bojim sada. Ja nećuviše da me voliš!

Svim svojim telom tresao se.

Kao da je razmišljao: "Kada me je to većjednom volela? Kada sam joj to, u užasu,pokazivao ruke i kad sam je čekao da dođe a ona nije došla?" I ceo život, koji je mogaovideti do dna, izgledaše mu grozan. Osećao je užas, grdan bol, grdan bol što se sve takozbiva! To samo da se iščupa iz njega, samo da se spase od njega!

Životinja je bila tu. Samo njeno prisustvo bilo je nešto grozovito i bolno. "O, izići iz toga,izići!" mišljaše u sebi, neprestano. I nikako nije mogao da se iščupa.

Životinja se nagla nad njim. Osećao je njen dah nad sobom. NJene čeljusti počivale su nanjegovom grlu, a to je bilo toplo, i vlažno od bala, od onih mesečastih bala, plamenih,vrelih... Osećao je oštrinu zuba na grlu... Gušio se.

- Šta činišsa mnom? - pitao je.

- To je poljubac, to je poljubac, - go-vorila je ona zagušeno, uzbuđeno, u očajanju. - zarne vidišda je to poljubac, da je to moj poljubac, poljubac, poljubac...

I bale ženki, žute, vrele, mesečina, palile su mu grlo.

- O! - reče on. - Ja te se bojim, sada! ... rastrgnućešme, a ja hoću da živim, sada; sadahoću da živim!...

"Kada to nisam hteo da živim?" mislio je grozničavo u sebi. "Kada to nisam nikako hteoda živim?"

Zubi životinje bili su mu na grlu.

- O, pa ja moram da te rastrgnem, ja moram, ja moram da te zadavim, - reče ona grcajući.- Sada to mora, to mora, mora, mora! To mora!...

Hteo je da krikne, ali nije imao snage - čak ni da se probudi... Probudio se.Životinja je sedela nedaleko od njega. Oči su joj fosforisale u noći i njena pogrbljenaprilika, toliko smanjena, najednom, stvarnošću, izgledala je tužno i tamno u pomr-čini.

Šta je ta životinja, uporna kao kob i tako bolna, izgledalo mu je posle sna o njoj, imala daznači u njegovom životu? Jošdrhteći, jošnesrećan, nije znao da odgovori na svojepitanje. Tražio je unazad po životu, koji je tek počeo, gde se skrilo to grozno, nesrećno,čemerno i očajno što je ona predstavljala za njega. Dodirnuo je svoje ruke, koje su jošdrhtale. Gde su to u životu jošdrhtale te ruke? Ili je to sećanje na ono što je tek imao damu donese život, na nešto što je tek imalo da uđe u život, i čime je on većsadaobogaćen?

Oglodan je bio i poslednji delićpeksimita, a nebo je nad Stevanom ostajalo i dalje tamnoi nisko. Nijedno ljudsko stanište nije se nalazilo u blizini. Ostajalo je jošosam kilometarado Lješa. Rublje se na njemu sasvim iscepalo i žuljilo ga međnogama. Pojedina mesta suzebla. Pregledajući se, našao je narode vašiju, a cela mu je koža bila pokrivena njihovimsitnim ujedima.

I zatim je video i svoje noge. To nisu bile noge čoveka. Koža je bila sva u sitnimnaborima a pod njom su ostale jošsamo cevanice.

Odmarao se dugo. Imao je svoj pojas preko kolena. Najpre je mislio da ga ponudi nekomArnautinu, onda je zaključio da ništa za njega ne bi dobio, a i da ne bi imao posle čime dastegne svoje prnje. Pojas je bio star. Postepeno je na njemu bušio rupu do rupe, kako jemršaveo. U gimnaziji je taj pojas jošmirisao na novu kožu i kopča je bila od blistavognikla.

Sada mu je ležao preko kolena. Dok ga je gledao, postepeno se jedna ideja objavljivala.Počeo je da se pretvara kako jede. Prinosio je ruke ustima i onda mrdao vilicama kao dažvaće. Činio je to što je moguće vidnije iako su ga ti pokreti zamarali. Pas se, međutim,odmah podigao na prednje noge, načuljio uši i gledao ga, iz razdaljine, pažljivo i žudno,kao i uvek kad bi Stevan jeo. Mršavo telo psa podrhtavalo je od uzbuđenja. Stevan jeodvraćao od njega glavu, koliko se god moglo, ali ga je i dalje motrio ivicom očiju.

Počeo je da se pretvara kako jede. Prinosio je ruke ustima i onda mrdao vilicama kao dažvaće. Činio je tošto je moguće vidnije, iako su ga pokreti zamarali...

Pas se zaista digao i približio. Gledao je mladića, režeći jedva čujno. Očevidno da pas nisam nije bio svestan svoga glasa i da je želeo da ostane neprimećen. Tako je ostao deset-petnaest minuta. Nije dolazio jošbliže: mora da je toga jutra ipak nešto jeo, jer je sav bioulepljen. Bilo je toliko životinjskih i ljudskih lešina usput.

Stevan se stalno pretvarao da žvaće, prinosio je nevidljivu hranu ustima. Zatvorio je oči,najzad, i činio se kao da je sasvim zadremao, ali je žvakao jošuvek. Čekao je jošnekoliko minuta. Ruka mu se kao slučajno, u snu, otvorila i ostavila na grudimazamotuljak krpica. Drhtao je gledajući u krpice. Ipak je hteo da vidi koliko je čvrsto tospavanje. Podigao je glavu prema njemu i lanuo. Lanuo je jošjedanput. Slabo.

Stevan se nije pokretao, nije otvarao oči. To je bilo i strašno i uzbudljivo.

Ali se životinja odjednom zaletela. Pala je iznenada i svom težinom po mladiću. Jednimjedinim pokretom Stevan joj je obavio kaišoko šije i zategao ga. Ne razumevajući najprešta se događa, životnja je ujela Stevana kroz odelo,tamo gde su stajale krpice. Uvidevšiodjednom da je guši, odbacila se svom silinom i pala za čitav korak dalje na leđa. Bila jejoštoliko jaka da je i čoveka povukla za sobom. Usplahiren, on više nije smeo da popusti.Krajeve pojasa nije ispuštao, bio je svom snagom za njih prikopčan.

Samim tim što ga je ponela, kada je odskočila, životinja ga je sada imala na sebi. Podbesnom težinom njegovog tela, ona se besno otimala. Stevana je obuzeo nepojmljiv strah,od huktanja ispod njega, kao od ciklona koji ne može da zadrži. Onda je stegao kaišivukao što je mogućno jače, svom snagom. Zemlja, prašina i blato praštali su oko njega.

Video je namah oči toga psa, iskolačene, panične oči ži-votinje koja se divlje bori za svojživot. Mučeći se da diše snažno, ona ga je zasipala balama. Lice Stevanovo bilo jeumazano njenim vrelim balama. Jednom nogom, koja se isprečila, krutom kao od drveta,razderala mu je čelo i ruku. Bio je i sam bez daha. Šake samo što se u poslednjem naporunisu same otvorile. Me-đutim, Stevan je njima jošstezao i stezao.

Ponovo je trpeo od gladi. Želudac je sam sebe vario. U roku od dva sata prevalio jekilometar. Razvedravalo se. I tada, u daljini, između bregova, video je more. Činilo mu seda vidi more: jedna svetla prugica na horizontu pre nego što je svetlost počela da se gasi.Načinio je nekoliko koraka još, i izgubio tu tračicu između svoda i zemlje.Čas bi je videojasno, čas nimalo. Nije, uopšte, bio siguran da nešto postoji, a ako postoji, ko znašta je

bilo.

Tada se životinja smirila. Nije davala više nikakvog otpora. NJeno se telo trzalo jošsamood sebe. Tanak mlaz crne krvi curio joj je sa ivice čeljusti. Tada se Stevan spustio prekonje, savršeno iscrpen, i tako ostao, ne mogući da se pokrene, dugo vremena na tom mestu.

Kad je pokušao najzad da ustane, dva su čoveka prolazila. Oni su ga videli nad mrcinomi, razumevši pogrešno, rekli mu sa gađenjem:

- Ne treba to da jedeš, ima ih mnogo koji su skapali jedući crkotine.

Stevan je ćutao. Jednom rečju ne bi mogao da objasni šta se dogodilo. Ne osvrćući se nanjih, skidao je, dršćućim rukama, pojas sa životinje. Ljudi, kao da shvatiše nešto, bivahusve radoznaliji:

- Ti si ga sam ubio?... Pritegao si mu gušu i stegao ... Bio si jači?... To ti je čitav lov, a?!...

Mučio se da se obavije pojasom i da ga udene u kopču. Podigao je, posle, na njih oči.Mora da je grozno izgledao, ubrljan blatom, balama i krvlju, ovako avetinjski izmršaveo.Ona dvojica mora da su videla u njemu nekakvog krvoloka i ludaka, jer, zgroženi, nerekavši više nijednu reč, produžili su put. Bilo je valjda većpodne. Dovukao se do rečice,koja je bila samo desetinu koračaja dalje, klekao je u blato, i, koliko je umeo i vladaosvojim rukama, oprao lice. Onda je izgo-vorio, automatski, toliko automatski da se i samiznenadio na svoj glas, ono što je maločas name-ravao da odgovori onoj dvojici:

- Bio mi se isuviše nakačio i hteo je jednako da ide za mnom, a ja sam se bojao da nepobesni. Nekakav zavidljiv pas!...

Palo mu je opet na pamet da mu je ta životinja možda bila i privrženija nego što je onmislio. Zašto bi, inače, neprestano išla sve za jednim istimčovekom. "Ali kakva zla izavidljiva životinja! Koliko izgladnela i zavidljiva životinja!" ponavljao je Stevan u sebi.

Ponovo je trpeo od gladi. Želudac je sam sebe vario.

U roku od dva sata prevalio je jedan kilometar. Razvedravalo se. I tada je u daljini,između bregova, video more.Činilo mu se da vidi more: jedna svetla prugica nahorizontu pre nego što je svetlost počela da se gasi. Načinio je nekoliko koraka još, iizgubio tu tračicu između svoda i zemlje. Onda se vratio na isto mesto i ležeći gledao uto. Čas bi je video jasno, čas nimalo. Nije, uopšte, bio siguran da nešto postoji, a akopostoji, ko zna šta je to bilo.

Ljudi su prolazili ravnodušni i dronjavi kao uvek. Najzad je rekao jednome, pokazujućiprstom:

- More!

Ovaj je zastao, zagledao se u daljinu i, odjednom, ne rekavši ni reči, zaleteo se vičući. Taje prugica zaista strahovito ličila na osvetljenu vodu. I za druge je ona bila more!

Sanjao je krofne. Vruće krofne. Ništa drugo, samo to. Čak ni tanjir na kome su. Jedandug, veliki san o vrućim krofnama, o njihovom osve-tljenom, žutom, zračnom obliku,okruženom nekim oreolom, o njihovom mirisu, o žudnji da i unutrašnjošću usta osetinjihov ukus...

Zaspao je nemajući pojma o vremenu i mestu na kome je. Najpre je gubio svest. Gubio jesvest nekoliko puta u toku toga dana. U takvom je stanju i zaspao. Noćje bila hladna ihladnoća ga je najzad u zoru rastreznila. Ipak je za sve vreme sanjao vruće krofne.

Čarape su mu se toliko bile raspale, a parčad od njih se tako usađivala u meso, da ih jemorao odbaciti. Iščupao je postavu yepova na odelu i njom je obavio stopala.

U prkos nemogućnosti da stoji na nogama, na ranjavim stopalima, iznemogao, on jeposlednja tri kilometra do Lješa prevalio u nedelju, od jutra do večeri. Nije video predeo,ni ljude, ni blatišta, pošto je bez prestanka bio u bunilu. Jedna jedina misao blistala je izačitavih zavesa njegovog košmara: stići u Lješ, naći tamo nešto za jelo, bilo šta, zadvadeset dinara, koje je jošuvek nosio u nedrima.

I onda bi opet koračao nasumce, posrćući, sudarao se sa izvesnim predmetima, ljudima,padao na kolena i na ruke. Ne osećajući pri padu veće bolove nego inače, ne dižući sesasvim sa zemlje, ne spuštajući se sasvim na nju, gubio je svest, i došavši zatim sebi,uzalud pokušavao da se digne. Skoro stalno, ako je bilo koga u blizini, pomagali bi mu daustane a posle ga napuštali. Pokrenuo bi se. Pogledao ispred sebe: velika purpurnazavesa, talasasta, ogromna, ispred celog prostora, išla je pravo na njega, kao kakvouspravno more. Znao je da to ne odgovara ničem, a ipak ga je bilo strah. Išao je, kako jeumeo, pravo u to.

I ne osećajući pri padu veće bolove nego obično, ne dižući se sasvim sa zemlje, nespuštajući se sasvim na nju, gubio je svest i došavši zatim sebi, uzalud pokušavao da sedigne... Pogledao bi ispred sebe: velika, purpurna zavesa, talasasta, ogromna, ispred

celog prostora, išla je pravo na njega kao uspravljeno more.

Dugački oblici poluživotinja, poluljudi odletali su desno i levo. Onda se neka grdnausijana kugla rasprsla usred toga purpura. Bezvučno... Beskrajni svetli zraci, jasno žuti ifosforni, pođoše na sve strane i rascepaše sav prostor. Videlo se bučno strčavanjeogromne gomile ljudi, na konjima, pešice, na topovskim karama i topovskim cevima. Svese to survavalo u brljavu, mutnu rečicu i, uz neiskazanu galamu, nestajalo u njoj. Nijebilo kraja svoj toj vojsci, koje je nestajalo i nestajalo, voda je rasla, prelivala se prekoobala, preko druma. Vetar je zviždao, nosio ga preko same razlivene vode. Samo su

njegova stopala, uvijena u postavu od yepova, kao krma, ostavljala brazdu za sobom.Zatim, nasred te vode, blizu mesta gde je u nju silazila tišma sveta, bilo je jednousamljeno drvo. Njegove gole grane štrčale su tužno. Stevan je raširio ruke i vetar ga jenaneo među njih. Ostao je razapet, prilepljen vetrom, krećući jošuvek nogama. Onda jedrveta nestalo, jer je negde u dnu, daleko ispod sebe, video sićušnuženu, od koje seužasnuo. Ispustio je sve, u užasu, i počeo da pada, da pada, pada. Voda se sužavala,smanjivala, sve dalje i dalje ispod njega. Padao je! Kretao je nogama kao da korača. Nekomu je davao da jede. To je bila jedna divna, visoka plava devojka, sa teškom kosom naglavi. Smešila se samo za trenutak, zatim se njenočelo nabralo a lice joj je postalosnuždeno. Zalogaj mu je neprestano ispadao, a ona mu ga je vraćala. Ko je bila ta visokadevojka sa oblim grudima? Izgledala je crvenija od purpura. NJene kose su, takođe, bilepurpurne. Onda sve, oko i iza nje, postalo je prozirno i puno sjajnih zrakova, kao rubin ikao vino. Sve je slivalo svoje crvenilo jedno u drugo. I on je najzad živeo u konačnompurpuru.

- Pokušajte da žvaćete! - govorila mu je ona, ali on više nije mogao da je izdvoji odostaloga. Čuo je kako mu govori kod uveta:

- Pokušaj da žvaćeš!.. Kako ne vidišda je to zauvek, zauvek. Razumeš, zauvek!...

I njeni zubi stezali su mu grlo. Pena mesečine i ogorčenja slivala mu se niz grudi. Učinioje nešto usnama, zatim se sve ugasilo...

Po potpunoj pomrčini stigao je Stevan Papa-Katiću Lješ. Noge su ga toliko bolele, i totako izvanrednim, naročitim bolom, da su one, u njegovoj svesti, postale dve yinovskemase, mekane, ranjave, koje je teško bilo odlepiti od zemlje. I kost na leđima, više plećki,ona ispupčena kost, tištala ga je uporno. Celo telo odjednom je bilo samo dva yinovskastopala i ta jedna jedina kost hrptenjače.

Kada je došao do prvih kuća varošice, držao se njenih zidova. Pridržavao bi se jednogazida i onda, saplićući se, dohvatio se drugog. Jošjedna varošica zakrčena, mračna inemilosrdna!... Sedeo je, nije mogao da se pomeri, da misli, da zna šta hoće. Nije znaotačno zašto je došao tu, ni šta bi trebalo jošda učini. LJudi koji su se kretali oko njegaizgledali su mu kao utvare, u grimasama, izduženi i haotični. Iako su to bile samo mračneprilike, iako je noćoko njih, on ih je video potopljene u neko crvenilo. Stršljeni što sevuku kroz crveni med. Spustio je glavu u ruke. Ječao je. Opet je gubio svest.

Pomagali su mu da se ispne uz stepenice. Pokrenuo je noge, ali u kolenima nije mogao daih učvrsti. Čim bi olabavio ruke pod miškama, skljokao bi se. Uvodili su ga u nekuprostoriju, koja se njihala pod njim. Svetiljka je čkiljila nad ljudima koji su se razmicali.Sedeo je i misao ga je neprestano napuštala. Bilo je očito da mu pomažu, da će mu dati dajede. Neki katolički sveštenik, dugačak, mršav, prolazio je s praznim čankom u rukama.Stevan je gledao u taj čanak i u te ruke. Ono što je jedino video, to su bile te njegoveruke, kada je prilazio da mu pomogne. Te ruke su bile prazne. Ničega nije bilo u timrukama. Zamišljao je da se užasno dere od nestrpljenja. Video je sveštenikove prazneruke kako prolaze kroz vazduh.

Usiljavao se i zatvarao oči. Morao je da se pomogne rukama da bi oba oka zatvorio. Rukesu mu drhtale i bile su nespretne. Dok nađu kapke od očiju, celo lice najpre opipaju.Najzad je mrak: žmuri.

Sveštenik ga dodiruje za rame i, pridržavajući mu glavu rukom, prinosi mu ustima čašučaja. Odmah odmakne čašu, koja mora da je suviše vrela. Sad prinosi čaj kašikom, alinajpre duva u nju kao pred detetom.

Pola sata docnije daje mu kašu od gorkog divljeg kestena. Neopisani strah da li će tomoći da zadrži. Nije spavao, mislio je samo da liće uspeti da zadrži. Treba da zadrži,apsolutno, treba!

Da bi zaboravio na to, da bi se zavarao, prelistavao je svoj dnevnik. Sveščicu je teškodržao u prstima, i nije video slova, i nije mogao da razazna redove.

Ako čitav sat zadrži kašu u sebi, opasnost je većprošla.

GLAS S ONE STRANE GROBA

Rastko Petrovićna karikaturi Pjera Križanića: Rukopis romana Geca Kon je poslao u

Ameriku "na povratku", a posle Rastkove smrti, sudbina rukopisa bila je neizvesna,sačuvao ga je njegov prijatelj, francuski diplomata Arnold Vapler

Pesnik, romansijer, putopisac i esejista, Rastko Petrović(Beograd, 1898. - Vašington,1949.) se povlačio sa srpskom vojskom kroz Albaniju. Oko trideset hiljada Rastkovihvršnjaka umrlo je na tom putu "Srpske golgote". Od 1923. godine nalazio se udiplomatskoj službi Kraljevine Jugoslavije. Sa Milošem Crnjanskim, StanislavomVinaverom, Momčilom Nastasijevićem i drugim srpskim piscima preobrazio je srpskuknjiževnost: iz njene realističko-naturalističke oveštalosti uzdigao je u krug svetskeknjiževnosti posle Prvog svetskog rata. Posle Drugog svetskog rata njegov povratak uotaybinu osujetio je njegov najbolji prijatelj, Marko Ristić, koji je taj svoj sramni činpokušao da opravda u eseju "Tri mrtva pesnika". Glavna dela: "Afrika" (1930), putopis;"Otkrovenje" (1922), knjiga pesama; "Burleska Gospodina Peruna Boga Groma" (1921),proza, slobodna interpretacija sveta praslovenske mitologije; "LJudi govore" (1931),poetska proza ocenjena kao datum u razvitku moderne srpske proze; "Dan šesti" (napisan1935. a objavljen više od četvrt veka kasnije, 1961), roman, do danas najpoetskiji inajdramatičniji roman o stradanju srpske vojske prilikom povlačenja kroz Albaniju uPrvom svetskom ratu. Godine 1974. beogradska izdavačka kuća "Nolit" objavila jenjegova dela u šest knjiga: Burleska Gospodina Peruna Boga Groma, Staroslovenske idruge priče; Poezija, Sabinjanke; Sa silama nemerljivim, LJudi govore; Dan šesti;Putopisi; Eseji i članci. Nedavno su u Beogradu objavljeni i njegovi diplomat-ski spisi uzasebno štampanoj knjizi.

Porodica Mite Petrovića: Rastko stoji kraj majke, okružen sestrama (s leva na desno)LJubicom, Nadeždom, Dragom, Jelom i Zorom (Beograd, 1908)

Za relativno kratkoga svog veka, koji je trajao nešto više od pet decenija, RastkoPetrović, kao diplomata po pozivu, uspeo je da sačini delo koje stoji u samom vrhu novijesrpske književnosti. Tek kad se zaroni u arhiv Ministarstva spoljnih poslova KraljevineJugoslavije može se steći uvid koliko je bio svakodnevni trud naših tada vrlo malobrojnihdiplomatskih službenika. Pa ipak, pored svakodnevne predanosti poslu, Rastko Petrovićje uspeo za nepune tri decenije da napiše delo koje iznosi nekoliko tomova, ne ubrajajućiu njegov opus veliki broj novinskih napisa, osobito u "Politici" između dva velika rata.

Roman Dan šesti, napisan i završen do 1935. godine, pesnik nije doživeo da ga vidiobjavljenog. Objavljen je tek desetak godina posle njegove iznenadne smrti uVašingtonu, kobnog petnaestog avgusta 1949. godine. I danas, posle brojnih dela otragediji srpskog naroda u Prvom svetskom ratu, njegov roman stoji u samom vrhu našeknjiževnosti. Pesnik Milan Dedinac, Rastkov prijatelj, napisao je: "Mnogima koji budučitali Dan šesti učiniće se sigurno kao da im pesnikov glas dopire s one strane groba.Roman je završio u tridesetsedmoj godini svogživota.

Pesnikov prijatelj iz davnih predratnih dana, Marko Ristić, nazvao je Rastkov roman1961. godine roman-epopeja. Napisao je da je to delo gromadno, "široko zamišljeno kaošto se komponuju freske i monumentalna platna", naglašavajući da je rečo "jednoj odnajmarkantnijih pojava naše literature u periodu između dva rata", da je reč"o jednojumetničkoj tvorevini koja je do današnjeg dana sačuvala svu svoju svežinu i svu dražnovine, kao o nečem što je i dandanas moderno i novo kako po sadržini, tako i poumetničkom postupku".

Niko danas od nebrojenih naših književnih poslenika ne može da objasni zašto je Danšesti ostao zatomljen u onih šest knjiga "Nolitovog" izdanja Dela Rastka Petrovića, zatoga do dana današnjeg prekriva tama zaborava.

Sva dela, počev od pre rata popularne Trilogije Stevana Jakovljevića u redakciji ŽivkaMilićevića, pa do danas nisu uspela da nadvrhunu Dan šesti.

Aleksandar Deroko, njegova kasnija supruga Ivanka, i Rastko Petrović: "Ja jošmislimda je taj roman bolji nego ja, i da je šteta što je njegova sudbina vezana za moju", pisao

je iz Amerike

"Srpsko nasleđe", uoči pedesetogodišnjice pesnikove smrti, objavljuje jedan dramatičanodlomak iz romana Dan šesti, kao detalj iz neopisivog stradanja srpske vojske i narodapri povlačenju preko albanskih gudura 1915. godine, koji su na tom pogubnom putumasovno stradali od gladi, zime, arnautskog krvološtva i savezničke nebrige, opštegrasula pred navalom nemačko-austrijsko-bugarskih progona.

S pravom je rečeno da u evropskoj književnosti o Prvom svetskom ratu nemadramatičnijeg i, rekli bismo, fantastičnijeg štiva.