Садржај

УВОД...............................................................................................................................................................2

1.ЕКОНОМСКА ТЕОРИЈА КАО ПОДЛОГА НЕОЛИБЕРАЛИЗМА...............................................3

1.1. (НЕО)ЛИБЕРАЛИЗАМ КАО ТЕОРИЈСКА И ПРАКТИЧНА ОСНОВА ДРЖАВЕ НОЋНОГ ЧУВАРА.................41.2. НЕОЛИБЕРАЛИЗАМ И ГЛОБАЛИЗАЦИЈА................................................................................................6

1.1.1. Неолиберално одбацивање социјалне државе и социјалног дијалога...................................71.3. ИМПЛИКАЦИЈЕ НЕОКЛАСИЧНЕ ШКОЛЕ НА ЕКОНОМСКУ ПОЛИТИКУ..................................................81.4. ТРИЈУМФ И ПОСРТАЊЕ НЕОЛИБЕРАЛИЗМА..........................................................................................91.5. БУДУЋНОСТ НЕОЛИБЕРАЛИЗМА.........................................................................................................12

2.РЕАФИРМАЦИЈА КЕЈЗИЈАНСКЕ ДРЖАВЕ БЛАГОСТАЊА...................................................14

2.1. ДРЖАВНИ ИНТЕРВЕНЦИОНИЗАМ СА ТЕОРИЈСКОГ АСПЕКТА..............................................................152.2. ДРЖАВА И ПРИВРЕДА-ИДЕОЛОГИЈА ИНТЕРВЕНЦИЈЕ.........................................................................152.3. КРИТИКЕ НЕОЛИБЕРАЛНЕ ДОГМЕ.......................................................................................................16

3. ГЛОБАЛНА ЕКОНОМСКА РЕЦЕСИЈА..........................................................................................18

3.1. ОСВРТ НА ФИНАНАНСИЈСКЕ „ИНОВАЦИЈЕ“.......................................................................................183.2. НЕОЛИБЕРАЛНИ КОРЕНИ СВЕТСКЕ ЕКОНОМСКЕ КРИЗЕ.....................................................................203.3. НЕОЛИБЕРАЛИЗАМ ВС ДРЖАВНА ИНТЕРВЕНЦИЈА..............................................................................23

3.3.1. У свету.......................................................................................................................................243.3.2. У Србији.....................................................................................................................................26

3.4. ДРЖАВНИ ИНТЕРВЕНЦИОНИЗАМ КАО ОДГОВОР НА ГЛОБАЛНУ КРИЗУ.............................................28

4. Г20-НОВА СВЕТСКА КРИЗНА ВЛАДА И НЕИЗБЕЖНА ДОКТРИНА....................................29

4.1. МАКРОЕКОНОМСКА ИНТЕРВЕНЦИЈА..................................................................................................294.2. Г20 У УСЛОВИМА КРИЗЕ....................................................................................................................31

ЗАКЉУЧАК.................................................................................................................................................32

Литература:....................................................................................................................................................34

1

Увод

У овом раду биће описан утицај неолиберализма на кризу у свету, као и ставови који доказују да ли је оправдано мешање државе у регулисању тржишта или пак, треба пропагирати саморегулишуће тржиште. Затим, биће описани корени и почеци неолибералне догме, која се заснива на либерализму, као и импликације неокласичне школе на економску политику. Као битан део ове економске теорије, тј. њена подршка јавља се Кејнз, његова држава благостања, а и саме критике неолибералне догме.

Затим, ћемо обратити пажју на скору глобалну економску кризу, упоредити је са кризом 1923. године, и повезати са неолибералном догмом као узрока исте. Упознаћемо се са Г-20 И њеном интервенцијом у условима кризе. Па, почнимо:

Неолиберализам се, као најновија варијанта економског либерализма, у последњих тридесетак година, наметнуо свету као доминантна економско политичка доктрина друштвеног развитка, осмишљен првенствено са стајалишта интереса и слободе деловања приватно-власничког капитала, нудећи се као пројект економске организације света на тржишним основама. Он заговара приватизацију и дерегулацију економских активности, либерализацију међународних економских токова и смањивање државних функција у области економије.

Економска стварност је једини судија у погледу правилности економских доктрина. Финансијска и економска криза десила се, рекло би се, изненада, брзо се раширила и по својој природи постала глобална, а борба са кризом је постала саставни део живота појединаца, бизниса и држава. Како већина економских теорија настаје као решење на изазове економских криза, тако је и ова осим негативних макроекономских показатеља унела дилеме и нове идеје међу економским теоретичарима.

У савременој глобалној финансијској кризи главну улогу има државни интервенционизам а сама криза је условила огромну државну помоћ која се мери стотинама милијарди долара и еура. То је једини могући начин којим се покушава зауставити ланчана реакција неповерења у финансијски систем, настао због дефицита ликвидности. Кејнзијанство на одређени начин и у одређеним модалитетима продужава да живи, макар циклично и у новом руху. Новонастала панична ситуација урушава мистичну веру у чаробну саморегулишућу моћ тржишта, односно прозирни и интересно оријентисани ентузијазам неолибералних рецепата економске политике.

Последична и очекивана снажна привредна рецесија ће такође захтевати разне облике државне интервенције, који ће бити усмерени и на очување социјалне стабилности. Размере кризе захтевају брзе,одлучне и синхронизоване државне мере у глобалним и локалним размерама.

2

Решавање кризе дало је право кејнзијанском приступу интервенције стимулацијом (фискализам) и показало да неокласика (монетаризам) значи опасност за настанак кризе и импотентност у њеном решавању. Али,кејнзијанизам се није показао адекватнијим од неокласике само за решавања кризе, већ и у спречавању њеног настанка.

Да је било интервенције (регулације и надзора) не би ни дошло до креације и злоупотребе нових финансијских инструмената, дакле до надувавања балона на тржишту некретнина и финансијског балона, базираног на дерегулацији, као и недостатку надзора од стране водеће идеологије неолиберализма (неокласике).

У овом раду полази се од хипотезе да је потребно хитно превазилажење свих догматских монизама и примјена институционалног плурализма као једине разумне алтернативе у конципирању економске политике и привредног развоја.

1.Економска теорија као подлога неолиберализма

“У процесу привређивања економска теорија има огроман значај, јер омогућује људима да схватају суштину тог процеса И да доносе рационалне одлуке приликом решавања конкретних економских питања.”1

Неолиберализам се ослања на економску теорију која се најчешће назива неокласична економија. Њен најснажнији центар или бар идеолошка комисија (у терминима социјализма), налази се на чувеном Чикашком универзитету. Утицај ове академске институције је без преседана и превазилази моћ било које сличне светске институције.

“Идеје Чикашке школе које представљају основ су биле у томе да држава треба да отклони све баријере које стоје на путу остварења профита, продавање сваке имовине која поседује корпорацијама, како би исте оствариле профит и да драматично смањи социјална давања, односно давања која су везана за образовање, здравство и пензије. Једном речју, остварење максималних услова за разигравање тржишних снага које ће захваљујући својим предностима довести до опште равнотеже и све већег раста профита.”2

Чикашка школа економије је неокласична “контрареволуција” против:3

1. институционализације у економској методологији;2. кејзијанске макроекономије и интервенционизма.

Предводници ове школе, који имају највећу улогу, су М. Фридман, Џ. Стиглер, и Г. Бекер. Неолиберализам који је настао на идејама Милтона Фридмана, које су затим артикулисане у Вашинтонском консензусу је минимизирао улогу 1 Др Стојадиновић Драгић, Макроекономска анализа, Економски факултет, Зубин Поток, 2003., стр. 5.2 Вртарић Маја, Милтон Фридман и Чикашка економска школа, Факултет Политичких наука, Београд, 2010., стр. 9.3 Др Миомир Јакшић, Развој економске мисли, Центар за издавачку делатност Економског факултета, Београд 2005., стр. 267.

3

државе због величања значаја тржишних снага. Дерегулација је постала једна од кључних циљева неолиберализма.

1.1. (Нео)Либерализам као теоријска и практична основа државе ноћног чувара

Либерализам као идеологија настаје упоредо са Француском револуцијом из 1789. године. Либерализам је индивидуалистичка идеологија, што значи да полази од појединца насупрот осталим идеологијама холистичког карактера, какав је нпр. конзервативизам. “Либерали верују у могућност човека да мења као и потребу за тим променама. Једна од кључних поставки либерализма јесте она о минималној држави, о држави која је јака али јој је домен деловања мали и своди се на обезбеђење мира и сигурности. Она се држи ван економије и зато је либерална економија слободна тржишна економија, а не централистичка државна економија.”4 Либерализам се залагао за владавину права и правну државу, чиме није успостављена социо-економска једнакост. Зато је као реакција на либерализам настала теорија о социјалној држави и држави благостања, а као реакција на ту мисао настаје неолиберализам који рехабилитује идеје класичног либерализма. Главни представници либералне политичке мисли су: Џон Лок, Дејвид Хјум, Џошуа Такер, Адам Фергусон, Адам Смит и други.

Историјски гледано либерализам је први историјски покрет чији је циљ био благостање за све, а не само за посебне групе људи.То што постоји сиромаштво и оскудица на свету није аргумент против либерализма, истичу његове присталице, чак и ако би свет следио ту политику. Либерализам управо жели да одстрани сиромаштво и оскудицу и препоручује средства која ће му то омогућити. У осталом, чињеница је да сиромаштво и оскудица нису били превазиђени ни тада када су слеђене друге политике.

Присталице ове идеологије тржиште посматрају као саморегулишући систем у којем потпуна конкуренција води систем ка равнотежи. Тржишна равнотежа и равнотежне цене не постоје само на глобалном нивоу већ и на сваком парцијалном тржишту.

Колевка економског либерализма је била Енглеска, а у осталим европским земљама идеја слободне трговине у јавном мњењу никада није имала тако снажну подршку као у Енглеској, коју су наметали државна бирократија или владари. Енглеска индустрија је тада била без премца у светским оквирима, а јефтине сировине и храна само су могли повећати надмоћ енглеске индустрије. Либерализам класичне сколе брзо се раширио Енглеском, Француском, Белгијом, Италијом, Америком и многим другим земљама. Једини изузетак је представљала Немачка, која је била под утицајем историјске школе, оправдавајући протекционизам општом привредном неразвијеношћу и заштитом младе индустрије. Међутим, средином XIX века и немачка царинска унија је у циљу прикључења северо западних покрајина знатно либерализовала свој систем.

4 Вујачић И.,  Мијатовић Б.,  Маринковић Т., Појмовник либералне демократије, ЈП Службени гласник, Београд 2008., стр. 118.

4

Међународни економски односи, уређени Бретонвудским споразумом након I светског рата, у смислу промоције и регулације растуће отворене медународне размене (ГАТТ и WТО), међународни монетарни систем (ИМФ) и економски развој (лБРД иии Wорлд Банк), представљају такође међународни економски либерализам. Фактички се послератни систем, тзв. 'embedded liberalism',5 сводио на повезаност међународног економског либерализма са америчким либерализмом (као и европском социјалном демократијом), посредством кејнзијанске макроекономске политике и државе благостања.

Употреба израза неолиберализам, изведено је из европског континенталног концепта либерализма, тј. класичног либерализма, примарно фокусирано на економском либерализму, иако се не могу занемарити ни политичке и социјалне импликације.Такво схватање неолиберализма темељи се на ставу да је тржиште кључна институција савремених капиталистичких друштава, односно, на претпоставци да су и домаће и међународне политике заинтересоване превасходно за обезбеђење услова за адекватно функционисање тржишта.

Дати неолиберални концепт структуриран је из неколико кључних елемената:

Дизајнирање и успостављање институција и праксе темељене и руковођене посредством тржишта. Ово је нарочито било значајно у већини развијених капиталистичких земаља у којим је тржиште било угрожено, због социјално демократских принципа и америчког стила 'либерализма', сто је водило у тзв. 'цреепинг социалисм', као и периоде стагфлације и рецесије седамдесетих година прошлог века. У земљама бившег социјалистичког блока иИи транзицијским економијама институционална уређеност на тржишнирн принципима била је од есенцијалне важности по правац, ток и динамику трансформације.

Поспешивање културе индивидуализма путем тржишног понашања припадника свих друштвених класа. Намера се своди на спречавање ширења 'депенденцy цултуре' коју је производила кејнзијанска држава благостања, избламирана током криза из седамдесетих, као и на веома важну одредницу дерегулације тржишта. Потржиштавање држава и међународних институција подразумева приватизацију друштвених и јавних сервиса, промоцију међународне компетитивности, дерегулацију и либерализацију специфичних тржишта или сектора. Концепт државе замјењује се филозофијом управљања (говернмент вс говернанце).

Прогресивно укидање баријера у међународној размени и капиталним токовима. Теоријски, најефикаснија су она трзишта на којима је присутан велики број актера са обе стране, и продаваца и купаца. Отуда, ефикасним ценама (по којима је све што је понуђено на тржишту продато по заједнички прихватљивим ценама) се обезбеђује 'чишћење тржишта'. Рец је о теоријама иманентним не-кејнзијанским теоријским школама, пре свега монетаристичкој и новој класичној макроекономији, премда је рудимент

5 ‘embedded liberalism’ – уграђени либерализам ( Друштвени односи су уграђени у привредни систем).

5

настао у форми економије понуде, с краја седамдесетих и почетка осамдесетих година двадесетог века.6

1.2. Неолиберализам и глобализација

Глобализација је најфасцинантније дело људског ума. То је процес који носи низ погодности. Свет је постао доступнији. Глобализација је уједно и процес који носи једнако тежак терет одговорности. Велика депресија није била криза која је у мањој мери погодила светску економију од садашње, већ је у мањој мери погодила само америчку економију. У једнакој или чак већој мери, глобална финансијска криза је оставила значајније негативне последице на остатак света. Разлог је глобализација, висок степен међуповезаности на глобалном нивоу како појединца тако и финансијских и економских система, држава, а тиме и одлука, потеза, активности. То је она компонента која треба да представља неизоставну базу за све садашње и будуће економске теорије.

“Глобализација економских токова можда је данас највише изражена и то је управо оно прво на шта се помисли када се о самој глобализацији говори. Ограничење некад суверене улоге националне државе, ширење тржишта преко целе планете без видљивог изгледа да им неко стане на пут, гомилање богатства у све мање земаља, а и унутар тих земаља, све је већа диспропорција између богатих и сиромашних. Оно што је изгледало извесно током неколико деценија након II светског рата – истакнута улога тзв. социјалне државе, брига о слабије покретном, мање здравом и старијем становништву, бесплатно школство и здравство – као да све више одлази у историјски заборав. На делу је све израженији прастари принцип јачег, који се и не труди превише да своју улогу замаскира, тобоже, хуманим циљевима.”7 Далековиди економисти су још пре двадесетак година предвидели стварање нове, глобалне економије, која ће бити нешто различито од до тада познате и нашироко прихваћене, интернационалне економије.

Све или скоро све што је повезано с глобализацијом почива, почиње и завршава се на тржишту као економском институту (регулатору) и конкуренцији као његовој основној полузи. Формирање власти националне и наднационалне елите постао је нови (неолиберални) оријентир развоја. Реализује се четврти Друцкеров тип економије: послије нације, региона и транснационалних корпорација, наступа тип привређивања у којем доминирају новац, кредит и инвестиције, омогућен либерализацијом и денационализацијом робних и финансијских токова на свјетском тржишту, као и претварањем институционалних инвеститора (пензиони, осигуравајући и инвестициони фондови) у кредиторе.

Велики број аутора сматра да је глобализација теоријски заснована на схватањима транснационалних тржишних либерала, глобалиста и геополитичких

6 Јосифидис Коста, Неолиберализам-судбина или избор начина живота у транзицији, “Привредна изградња”, Београд 2004., стр 12.7 Видојевић Зоран, Демократија на заласку, Службени гласник, Београд 2010., стр. 235.

6

економиста, који само реторички намећу принцип конкуренције као доминантан и свеобухватан кључ глобализације. Они указују да реалност праксе крајње сурово редукује прокламовани принцип, јер се по потреби лобира између коришћења неолиберализма (према богатој мањини) и протекционизма (према сиромашној већини). Репрезентативно је упозорење Н. Цхомског (1999) да је глобализација идеологија богатих (развијених), која изазива кризе суверенитета и дерегулације код неразвијених земаља, али не и код развијених земаља као иницијатора глобализације. Луцидна анализа неолиберализма је тематски директно повезана с феноменом глобализације. Он дефинише неолиберализам као:

a) темељну политичку парадигму нашег времена,која у глобалним размерама служи за доминацију,

b) глобални политичко-економски тренд,c) “капитализам без рукавице”,d) нову верзију старе борбе неколицине богатих против већине сиромашних и e) идеологију и доктрину слободног тржишта које је 'изнад свега'.

1.1.1. Неолиберално одбацивање социјалне државе и социјалног дијалога

Неолиберални догматици у покушајима разрачунавања са концептом социјалне државе указују на неуспехе интервенционистичких влада држава благостања, које, сматрају неолиберали, преузимају све више задатака са све мање успеха. Према њима државна интервенција у привреду кривац је за економске кризе западних друштава. Централна преокупација „свемогућим тржиштем“ и на тржишту заснованом систему од пресудног је значаја за раумевање неолибералне критике.

Наиме, за неолиберале, тржиште је а приори добро, као што је државна интервенција а приори лоша. Државни интервенционизам у спонтани економски поредак је лош јер изазива непредвидиве последице, а то значи да је за неолиберале неутемељен став по којем држава интервенише да би исправила непредвидиве последице тржишних механизама. Фридман (Friedman Milton) у том смислу и пише: „Доказ да је тржиште несавршено не представља довољан аргумент за државну акцију која може бити још несавршенија.“ 8 Заправо у неолибералном дискурсу интервенција социјалне државе је увек лоша јер је тржиште супериорно. Једино би друштва која се ослањају на тржишне механизме, достигла свеукупни ниво богатства који би средства за издржавање свих чланова заједнице подигао на задовољавајући ниво. Аутентична либерална демократија може се остварити само на темељу слободног тржишта.

8 Недовић Слободанка, Држава благостања, ЦУПС и ЦеСИД, Београд 2005., стр. 264.

7

Према професору Стојиљковићу четири су основне критичке примедбе које заговорницима социјалног дијалога упућују неолиберали:

1. основна теза је да социјална давања „дрогирају систем“ и дестимулишу запошљавање стварајући културу зависности и живљења од социјалне помоћи;

2. друга надопуњујућа теза сматра да су просиндикално радно законодавство и „презаштићеност“ актуелно запослених, кривци за незапосленост, неефикасност тржишта рада и поделу на формалну и неформалну сиву економију;9

3. према неолибералима унутар трипартитног дијалога увек се ради о договору присутних и то на рачун одсутних трећих, рецимо незапослених и самозапослених;

4. на основу претходних теза извлачи се закључак о антитржишној и антидемократској логици социјалног дијалога.

Према Бошку Мијатовићу у либерално-демократском поретку којем, по њему , и Србија тежи, одлуке се доносе на два начина. Прво на тржишту слободним уговарањем слободних грађана на основу понуде и тражње о њиховим приватним пословима из економске области. Други начин доношења, сада, колективних одлука је у парламенту.

1.3. Импликације неокласичне школе на економску политику

Неокласична школа је изградила теоријски кохерентан систем који почива на претпоставци да се рационални економски актери могу прилагодити свакој ситуацији, под условом да их нико не омета. Само су државно уплитање, њени закони и регулатива, сметња тржишном успостављању економске равнотеже. Држава је та која спречава да се тржишни актери понашају рационално. Неспутано тржиште и његови рационални учесници би имали довољно знања, флексибилности и моћи да постигну стање економског оптимума и пуне запослености, или да бар достигну стопу коју Фридман назива стопом природне незапослености. Сметња савршеном функционисању тржишта су такозване стицкy цене или наднице. Реч је о нефлексибилним ценама и надницама које онемогућавају да се тржиште врати у равнотежу и да се понуда и тражња поново изједначе. Све оно што омогућава опстанак оваквих цена наноси штету економији. Отуда неолиберални повик на синдикате, или на законску регулативу која, на пример, фиксира минималне наднице и тиме отежава деловање тржишта.

9 Према Мијатовићу радно законодавство треба да промовише идеју слободних уговорних односа између запослених и послодаваца супротно државној регулацији радних односа ради заштите запослених.

8

На истој линији је и захтев да се токови новца и роба либерализују, и тиме укине сметња конкуренцији. Процес глобализације само је екстензија исте идеје.

“Свако државно уплитање у привредне токове је узалудан и јалов посао. Тржишни учесници муњевито „читају“ намере државе и томе се прилагођавају, неутралишући сваку меру коју држава покушава да спроведе.”10 Када држава повећава буџетско трошење да би се подстакао привредни раст, тржишни актери ће закључити да их сутра чекају високи порези како би се покрио буџетски дефицит који се данас прави. То ће их навести да мање троше, чувајући новац за такву будућност. Раст потрошње изазван повећаним буџетским трошењем државе, биће неутралисан падом приватне потрошње грађана. У складу са теоријом, буџет мора бити уравнотежен, а приходи морају покривати расходе. Сваки дефицит подразумева штампање обвезница и задуживање државе. Тиме се држава појављује на тржишту новца и капитала и конкурише привреди, одузимајући јој део средства и гушећи је. Како је приватник увек рационалнији од државе, све што држава узима и троши, удаљава систем од оптимума.

Када је о монетарној политици реч, она мора бити неутрална и њен једини задатак мора бити очување ценовне стабилности. Свака другачија политика је погрешна. Повећавање новца у оптицају како би се стимулисала економија резултираће неуспехом. Рационални актери ће пожурити да подигну цене и заштите своју позицију, знајући да то и сви други чине. Инфлација ће порасти и никаквог ефекта на реалне токове неће бити.

1.4. Тријумф и посртање неолиберализма

У емпиријској равни, неолиберална вера у моћ тржишта је морала одавно бити упокојена. Ако су искуства Велике светске економске кризе била заборављена, свежа искуства са неолибералним експериментом у државама у развоју током деведесетих морала би још бити жива. Упркос искуству, упркос трагичном посрнућу држава источне Европе на пример, инсистирање на дерегулацији и свеопштој либерализацији је и даље снажно.У корак са тим, па чак и испред тога, наставило се све агресивније потискивање државе и редефинисање њене улоге.

Наравно, ни државе нису безгрешне и бесмислено их је глорификовати. Разлика је само у томе што се државама грешке не опраштају, нити се пред њиховим грешкама жмури. Све што се може критиковати, може се и поправити. Управо су ексцеси државе, њено превелико трошење, корупција и повлађивање интересима моћних лобија (били они пословни, или синдикални), вратили неолиберализам на сцену током седамдесетих година прошлог века. Исте слабости државе се и данас користе у промоцији неолибералне идеје у источној Европи .Долазак на власт Маргарет Тачер (1979) и Роналда Регана (1981) –

10 Јосифидис Коста, Неолиберализам-судбина или избор начина живота у транзицији, “Привредна изградња”, Београд 2004., стр 10.

9

званичан почетак неолибералне ере – био је логичан одговор на проблеме у којима су се нашле пре свега англосаксонске земље. Када је дошло до великог скока инфлације током седамдесетих, када је незапосленост почела да расте а привредни раст да се успорава, преобучена стара идеја била је једина „нова“ идеја у економском интелектуалном театру.

Економска политика која је базирала на неолибералним премисама успела је значајно да обори инфлацију која је бујала седамдесетих.” Инфлација која је на свом врхунцу у појединим годинама била двоцифрена, у периоду после седамдесетих, сведена је у оквир који се кретао у просеку између 2 и 4 одсто годишње. Истовремено, та иста политика је сузбила или сломила снагу синдикалних покрета у англосаксонском свету и увела нови концепт такозваног флексибилног тржишта рада.”11 По том концепту, лако и некомпликовано отпуштање радника је предуслов и за њихово брзо запошљавање. У коначном исходу, оваква политика би требало да смањи стопу незапослености.

Моћна пропагандна машина се усијавала од похвала новој економској политици. Међутим, мало пажљивија анализа би открила пеге на неолибералном сунцу. Глорификовано флексибилно тржиште рада дало је лошије резултате од оних које су западне економије имале у „нефлексибилном“ периоду од 1950. до 1973. Подаци се разликују од земље до земље, али је у свим великим економијама стопа незапослености много већа од 1980. године до данас, но што је била у претходно поменутом периоду.12

Расподела новостворене вредности је драстично погоршана на штету највећег дела становништва.У Америци, у епицентру данашње економске кризе, плате запослених у последњих четрдесетак година стагнирају, упркос великом расту продуктивности. Истовремено, профити су толико порасли да је њихово учешће у националном дохотку последњих година на највишем нивоу у последњих педесет година. Огроман дио новостворене вредности преливен је или у профите, или у плате танког слоја пословне елите. Примјера ради, у 2005. само један проценат најбогатијих Американаца својим примањима учествује у националном дохотку са 22 процента. У таковом моделу расподеле, грађани су морали интензивно да се ослањају на кредите како би у условима стагнантних реалних примања повећали своју куповну моћ. Дужнички балон је надуваван и морао је пући. Овај узрок финансијске кризе данас многима измиче.

Сумрак неолиберализма је почео крајем деведесетих година прошлог века кризом југоисточне Азије, најважнијом од свих економских криза,до ове данашње. Динамичан регион у великом успону, поведен новим економским мантрама, доведен је на руб пропасти. Капитални токови су либерализовани, али су државе у региону, упркос одговорној буџетској политици, изгубиле контролу над својим финансијским системима и једна за другом улазиле у валутну и финансијску

11 Видојевић Зоран, Демократија на заласку, Службени гласник, Београд 2010., стр. 123.12 Са изузетком рецесије половином 1960их, привреда државе је знатно напредовала. Незапосленост је била ниска, а образовни ниво радничке класе је полако растао. Због неутралности Југославије и водеће улоге у Покрету несврстаних, југословенска предузећа су извозила и на западна и на источна тржишта. Југословенске компаније су вршиле грађевинске радове у бројним великим инфраструктурним и индустријским пројектима уАфрика, Европи и Азији.

10

кризу.Голгота кроз коју је југоисточна Азија прошла крајем деведесетих претворена је у отрежњавајуће искуство. Државе су промениле економску политику, схватиле значај капиталне контроле, важност суфицита текућег биланса и девизних резерви изграђених на здравој основи. Али пре и изнад свега, регион је схватио погубност неолибералних идеја, за разлику од источне Европе, која до данас као да ништа није схватила.

Следећи жесток ударац неолибералној идеји стигао је у првој половини 2008. године, када је Комисија за раст и развој (председавао је нобеловац Мајкл Спенс) саопштила своје резултате. Ова комисија је била основана са циљем да лидерима земаља у развоју понуди препоруке у вези са оптималном и одрживом стратегијом развоја.

Комисија је проучила искуства и развојне моделе 13 економски најуспешнијих држава у последњих шест деценија. С изузетком Боцване, Бразила, Малте и Омана, све остале земље су из региона југоисточне Азије и са Далеког истока. На бази њихових искустава, формулисане су и препоруке у извештају. Анализа је обухватила период од 1950. до 2005. године. Свака од поменутих 13 држава је успела да оствари просечну годишњу стопу раста од 7 одсто у неком континуираном периоду од најмање 25 година. С таквом просечном стопом држава удвостручује свој бруто домаћи производ сваких десет година. Комисија је закључила да нема јединственог рецепта за развој, али да постоји најмањи заједнички садржалац економског успеха. Сви успешни модели базирају се на интегрисаности у светску економију, имају велику покретљивост радне снаге, високу стопу штедње и инвестиција и имају способне владе које су посвећене економском расту.

Констатује се и да земље-шампиони нису превише наклоњене слободном тржишту. У спровођењу развојне политике, оне су често прибјегавале потцењивању вредности домаће валуте, селективној контроли прилива капитала и политици акумулирања високих девизних резерви. Указује се и на опасност од пребрзог отварања економије спољној конкуренцији. Даје се и пример земаља које су се најпре концентрисале на супституцију увозне робе да би се тек у следећем кораку окренуле инотржиштима. У извештају се наглашава да активна и прагматична влада, која је спремна да храбро али разумно експериментише, има кључну улогу у развоју економије. Управо оваквим наглашавањем улоге државе начињено је радикално одступање од економских доктрина које су владале последњих деценија. То је можда и кључно место извештаја.

Суштински, у налазу Спенсове комисије нема ничег сензационалног. Она је само потврдила оно што је одавно било јасно свакоме ко је теоријске економске закључке желео да изводи из емпирије, а не из метафизике. Ауторитет Комисије која је имала 21 сталног члана (из 18 земаља) и приближно 300 угледних сарадника дао је потребан стручни кредибилитет њеним налазима. Захваљујући томе, лондонски ‘’Финанциал тимес’’  је свој уводник од 22. маја 2008. започео реченицом „Вашингтонски консензус – стабилизуј, приватизуј и либерализуј – је мртав”. По провереном методу убијања ћутањем, извештај Комисије полако је гуран под тепих. Сва је прилика да би извештај под тепихом и остао да средином

11

септембра 2008. није дошло до пропасти финансијске куће ‘’Lehman brothers’’.13

Светска криза је тиме званично почела, а постулати неолиберализма су дошли под удар у њеним најјачим центрима, у САД и Великој Британији. Да је „цар го“, више није могло бити дилеме. Било је кристално јасно да су у самом темељу економске кризе управо неолибералне заблуде и да систем не функционише онако како је то тврдила неокласична школа. Као и у социјализму, грађани и привреда су неувиђавно изневерили теорију. Ниједан неолиберални интелектуалац са грамом памети није стао у одбрану неодбрањивог система.

Шта се догодило, и гдје су фундаментални узроци кризе било је тако јасно, да је и Ален Гринспен, председник Федералних резерви САД (1987–2006), крајем октобра 2008. наједном прогледао. У исказу пред комисијом америчког Конгреса, Гринспен је признао да је имао превише вере у моћ тржишта и да је открио грешку у идеологији слободног тржишта. Човек који је две деценије суверено владао светском монетарном политиком жестоко је закаснио, и његов исказ у најбољем случају звучи фарсично, а у најгорем цинично.

Уместо рационалних и одговорних тржишних учесника, систем је открио неодговорне кредиторе и милионе неодговорних и наивних дужника. Све што се догодило, догодило се у оквиру приватног сектора. Уместо ефикасних финансијских тржишта, дерегулација је створила моралне хазардере, аморалног кова. За њих ниједан ризик није превелик, ако се може превалити на државу. Као и много пута до сада, показало се да они сјајно познају унутрашњу логику система и да ће губици финансијског сектора бити социјализовани и преваљени на буџете и пореске обвезнике.

1.5. Будућност неолиберализма

Моћ неолибералне идеје није ни у њеном квалитету, ни у универзалности, већ у томе што је у стању да контролише економску политику,истовремено блокирајући сваку критику.Снагу јој дају силе које стоје иза ње, које је инспиришу, промовишу и подржавају.Велики бизнис, био он везан за финансијски сектор или фармацеутску индустрију на пример, има готово неограничену финансијску моћ да политички, интелектуални и медијски простор обликује по својој вољи. Управо је

13  Банка Lehman Brothers објавила је банкрот 15. септембра године 2008. То је догађај који је готово уништио цели светски финансијски систем. Пар дана након проглашења банкрота, Бен Бернанке, председник америчке централне банке Federal Reserve Systems, изјавио је: „Можда у понедељак нећемо више имати економију“. Ово је највећи банкрот у историји Сједињених Америчких Држава. Фирма која је током 164 године била један од најбитнијих актера на глобалном финансијском тржишту, нестала је у краткомвременском периоду и за собом повукла цели финансијски систем. Последице овога банкрота осетиле су се широм света. 

12

велики бизнис инспиратор и извор снаге неолиберализма и та симбиоза ефикасно функционише.

“Због свега тога неолиберална политика тријумфује и онда када је идеја потучена до ногу. Актуелна криза није промијенила равнотежу снага. Напротив, финансијски сектор, кључни генератор кризе је спасен, додатно укрупњен и ојачан. При томе је демонстрирао запањујућу моћ – и када је најслабији успева да изнуди онакву економску политику,каква му одговара.У тржишним економијама неолибералног типа сви су једнаки, али је финансијски сектор „једнакији“ од других. Све док су интервенције државе искључиво у монетарној сфери, све док се новац упумпава у привилеговани финансијски сектор,а управо се тако данас ради, неолиберали немају разлога за бригу. Тај модел изласка из кризе није кензијански како се често и погрешно сугерира.Он је у складу са неокласичном школом и Фридман би га свесрдно подржао.”14

Државе ће, наравно, појачати финансијску регулативу,банке ће ту и тамо бити кажњене, али то је компромис који ће неолиберали прихватити без буке,а потом ће га годинама, тихо, разграђивати. Када би с друге стране, државе одлучиле да уведу неку од радикалних и једино ефикасних мера, да опорезују шпекулативне трансакције на пример, или да „уситне“ финансијске институције, то би био наговештај озбиљног заокрета. У констелацији снага каква је данас, за тако нешто има мало шансе. Неће проћи пуно времена, а свет ће вероватно добити нову, преименовану инкарнацију лаиссез-фаире идеје. Компромитовани термин „неолиберализам“ биће замењен неким новим и свежијим, али ће у њега бити упаковане исте или сличне, старе идеје. Како се буде одмицало од кризе, испрва тихо, а потом све гласније, могли би се појављивати стручни радови у којима ће се прво објаснити да су сви неолиберални постулати без мане,али да су математички модели били недовољно развијени и зато непоуздани. Други ће аутори (за очекивати је), доказивати да је суштина кризе била у недовољној капитализацији банака и да је подизањем капиталног рација криза могла бити избегнута.

У том смислу, тврдиће се да узроци кризе не леже у логици дерегулисане казино економије и доктрини, већ да је грешка у техници. Нешто касније, могли би се појавити и радови у којима ће се држава, а не приватни сектор, директно оптужити за изазивање кризе. Некакав разлог ће се већ наћи. Укратко, могле би се појавити анализе које ће по својој суштини бите сличне оној, какву је о узроцима кризе из 1929. године дао Милтон Фридман (са Аном Шварц) у свом чувеном делу „Монетарна историја САД, 1867–1960“. По њему, за Велику кризу није био одговоран приватни сектор и бесомучне, сумануте берзанске шпекулације које су кулминирале 1929. године,већ је кривица на Централној банци која није штампала новац и обезбедила довољну ликвидност систему.За све то време, у економским и интелектуалним недођијама попут наше, бакља неолиберализма ће поносно горети као да се ништа није догодило, као да свет није дошао на ивицу финансијске катастрофе поводећи се за метафизичким конструктима (како би то Кејнс рекао).

14 http://filozofijainfo.com, Милутиновић Владимир, Неолиберална догма, Београд , март 2011.

13

2.Реафирмација кејзијанске државе благостања

Држава благостања рађа се у суочавању са економским и политичким кризама. Прве масовне јавне интервенције, кључни програми или јавне институције државе благостања увек су везани за системске кризе. Неки програми настају превентивно, док се већина, ипак, креира као реакција на последице различитих структурних поремећаја, док се многе интервенције претачу у трајне институције које обезбеђује стабилно функционисање установљених пост-кризних економских и социјалних поредака. , главни програми социјалног осигурања настају у Немачкој и то као политички инструмент да се предупреди победа Социјал-демократа на изборима у 1870-тим. Њу дил (New Deal) у Америци је прагматичан и тешко изнуђен одговор на велику економску кризу 1930-тих. Чувени Бевериџов План у Енглеској зачиње се као део ратне стратегије у Другом светском рату. Важне међународне институције (Црвени Крст, МОР, Светска здравствена организација) експлитно настају као одговори на глобалне сукобе и кризе. Суштина је, међутим, да једном успостављени програми, аранжмани и институције настављају да функционишу, шире се и разграњавају и тако постају окосница једног новог политићког, економског и социјалног поретка у Европи (и свету), који ће бити назван златно доба државе благостања (1945-1970). Кључни печат држави благостања дала је европска социјал-демократија, а теоријско и економско утемељење Џон Мајнард Кејнз у суочавању са Великом економском кризом из 1930-тих.

“Ставови Кејнза и његових истомишљеника, што је уосталом случај са свим економским доктринама, настали су под огромним утицајем збивања у тадашњем капиталистичком друштву, а поготово токова повезаних да највећом економском кризом (1929-1933), која је била озбиљна манифестација опште кризе капитализма као друштвено економског уређења.”15

Кејнс је оспорио тезу неокласицне економске теорије да слободно тржиште аутоматски ствара пуну запосленост и макроекономску равнотежу, да колебање тржишних цена и надница доводи до равнотеже понуде и тражње и да је сваки поремецај равнотеже привремен. Кејнс истице да у условима кризе, због очекиваног пада профита и повецаних каматних стопа, долази до смањења инвестиција. Кризе су последица опадања маргиналне ефикасности капитала. Његова главна теза је била да је једино држава способна да извуце привреду из дубоке економске кризе, да мерама експанзивне монетарне и фискалне политике стимулише агрегатну тражњу и запошљавање.

Након Велике економске кризе, у економској теорији долази до развоја кејнзијанизма. Кејнзијанска теорија је доминирала све до 70-их година XX века и

15 Др Стојадиновић Драгић, Макроекономска анализа, Економски факултет, Зубин Поток, 2003., стр.179.

14

током дугог низа деценија доминације, инсистирала је на нестабилној природи привреде. Кејнзијанци се фокусирају на економску политику која је усмерена на постизање кејнзијанског идеала - стања пуне запослености. И заиста, реална економска кретања средином XX века, која карактеришу, како истице Самјуелсон “дуже послератне експанзије и краце рецесије”, упуцивала су на закљуцак о успешности кејнзијанске економске политике и оправданости одустајања од политике либерализма.

2.1. Државни интервенционизам са теоријског аспекта

Од либералног концепта државе као ноћног чувара чије се шире мешање у привредни живот сматрало великом препреком остваривања богатства народа, грађанска економска теорија је еволуирала до идеје о држави благостања (социјална држава или wелфаре стате) која истиче интервенционистичку улогу државе у привредном зивоту.

Према Мирдалу и Пигоу најкарактеристичнија одлика државе благостања је присуство ингеренција државе у привредни живот. Ова концепција претпоставља постизање извесног степена социјалне, економске и политичке једнакости у циљу ликвидације беде и обезбеђивања минимума животног стандарда за читаво становништво. Држава благостања је држава у којој заједница прихвата колективну одговорност за слабе и мање срећне своје чланове и предузима одредјене мере са циљем да им се пружи помоћ.

Концепција дрзаве благостања налазила се у центру дискусије капиталистичких земаља у другој половини 20-ог века. Проблематика државе благостања заокупљала је представнике политичких наука, економисте, правнике, социологе, историчаре па чак и представнике природних наука. Ова еволуција ишла је преко њених еминентних представника: Џ.С.Мила и Алфреда Маршала. Ипак, посебна заслуга за усмеравање активности државе у правцу остваривања благостања припада Кејнсу.

У периоду Велике економске кризе 1929-1933.године долазе до изражаја основне противуречности капитализма и поставља се питање његовог даљег опстанка. Као производ кризе настаје Кејнсово дело ‘’Опста теорија запослености, камате и новца’’ која руши основно полазиште лаиссез фаире да сваки појединац тежећи побољшању сопственог положаја, цини добро и друштву. Кејнс раздваја појмове приватне тежње ка профиту и општег добра. Тачно је да мотив профита пружа бољи механизам расподеле од било ког другог за деловање економског система, али он не води најбољем могућем коришћењу расположивих ресурса, због цега Кејнс истиче нужност државне интервенције.

15

2.2. Држава и привреда-идеологија интервенције

Држава може бити успешан привредник. Економска ефикасност сама по себи није директно повезана са обликом власништва, о чему говоре бројне студије и пракса многих земаља, успешност је више детерминисана другим параметрима, квалитетом менаџмента, организацијом, технологијом и сл. Држава посебно успешно може вршити алокацију економских ресурса и подстицати развој одређених економских активности, што је од одлучног значаја у условима кризе. Држава/јавни сектор треба да препусти тржишту оне активности које ће оно обавити на ефикаснији и јефтинији начин.

Као први повод за изразитије мешање државе био је Први светски рат, у коме је државни апарат у зараћеним земљама усмеравао привреду у правцу остварења ратних циљева.Ипак, стална и систематска активност капиталистичке државе у погледу јачања економских функција настаје практично тек после највеће економске кризе 1923-1933. године, па се обично сматра да од тада почиње јачање и ширење државне интервенције у привредном животу.”16

“Кејнз главну пажњу посвећује функцији потрошње и штедње, мултипликатору инвестиција и факторима који одређују обим инвестиција.”17 Тамо где држава задржава предузетничку улогу у облику власништва у предузећима, треба повући јасну границу између државе као предузетника и њених осталих функција (законодавца, носиоца економске политике и извршне власти) – ове улоге и њихови инструменти се не смеју мешати.

2.3. Критике неолибералне догме

Неолиберализам заступају елите које су придобиле предност (богатство) и у таквим условима желе га згртати на рачун неелита. Држава им треба само да заштити њихову предност ( 'лаиссер фаире', 'лаиссер пассе', 'ле монде ва а суи меме')18.

У ситуацији губитка због кризе коју су својом идеологијом проузроковале неолибералне елите, оне траже интервенцију државе у своју корист, да их заштите

16 Др Стојадиновић Драгић, Макроекономска анализа, Економски факултет, Зубин Поток, 2003., стр.273.17 Др Стојадиновић Драгић, Макроекономска анализа, Економски факултет, Зубин Поток, 2003., стр.189.18 Порекло ‘лаиссер фаире’ концепције се везује за XВИИ век и протесте француских предузетника против државне интервенције. Ова концепциа означава неповерење према интервенционизму, односно антиинтервенционизам.

16

пред пропашћу. Када, међутим, помоћу државе и њеног новца криза прође, опет траже за себе слободно тржиште-док не створе следећу кризу. Њихов мото јесте-социјализација губитака, приватизација профита. Зато доказују да су кризе нормална појава тржишта на које је потребно навикнути се и рјешавати их.Стога се финансијски богаташи решавају ,док су сиромашни радници у реалном сектору препуштени властитој судбини. Први су системски важни, други не, а о њиховој индивидуалној људској судбини елита не брине. Ако се ипак интервенише и у корист радника, то је само зато да би се задржао социјални мир и уређење које користи богатој елити.

Слабост неолиберализма је у томе што он полази од модела потпуне конкуренције,који у стварности није могуће никада остварити. А претендовати на његово постојање и ако нема услова, значи само искористити систем ради стварања профита елите спредностима у старту. Наиме, она истовремено значи две ствари: Чисту конкуренцију на тржишту производа и услуга (бесконачан број актера на тржишту који тргују хомогеним производом и услугом, улаз и излаз с тржишта је слободан за све и сви актери на тржишту су слободни у избору купца, односно продавца, служећи се код избора само економским критеријумом квалитета и цене). Просту конкуренцију на тржишту производних фактора (природних ресурса, рада, капитала, предузетништва, изума) која значи да сви актери располажу једнаким количинама производних фактора истог квалитета. У питању су једнаке способности,урођене и стечене радом.

Такви услови, свакако, никада и нигде нису и неће бити испуњени, неједнакости постоје већ у старту, урођене и стечене. Али то се игнорише, и тражи се неинтервенисање на тржишту, које би требало да буде саморегулаторни механизам, као да постоје идеални услови за непристрасну утакмицу претендујући тако на слободну конкуренцију, онима који су у старту у предности, дата је могућност да искористе свој привилегован стартни положај да би себи приграбили добит, не независно, већ често на штету оних који су је фактички произвели .Замислите од чега би преживио финансијски сектор, да постоји сам без реалног сектора, као основе?

3. Глобална економска рецесија

Настанак и решавање финансијске и економске кризе директно је повезано са економским доктринама које су у позадини креације економског система (с финансијским) и вођења економске политике. Почетак глобалне економске рецесије означио је промене у вођењу економске политике за већину привреда. Ове промене тичу се одустајања од слободне тржишне економије и повећање државне интервенције у привреди. Иако је реч о већ виђеним и примењиваним инструментима, ипак је присутан страх о дефинитивно напуштању неолибералне парадигме. За боље разумевање узрока настанка кризе и путева изласка из кризе потребно је осветлити теоријску позадину збивања у економији, и нарочито у

17

финансијском систему. У питању је економска мисао која прати развој ситуације у привреди и финансијама,како теорије,тако и њихову употребу у пракси у облику економских доктрина, па и идеологија.

3.1. Осврт на финанансијске „иновације“

Према мишљењу многих аутора, до Велике светске економске кризе 1929-1933. дошло је због масовних злоупотреба на фондовском тржишту и претераних спекулација на тржишту акција, што је довело до колосалног разбуктавања фиктивног капитала и вештачког раскорака између курсне вредности акција и њихове рачуноводствено-билансне вредности. Епицентар кризе су биле САД (као и данас), које су имале најразвијеније фондовско тржиште. Тржиште вредносних папира (акција и облигација) испуњава своју основну макроекономску функцију предаје новчаних ресурса од штедиша према корисницима. Интернализација фондовских тржишта,19 која је почела 70-их година прошлог века, омогућила је безгранично премештање капитала, па је пре 15-так година његов обим везан за куповину акција износио 188 млрд УСА$, а обим емисије облигација размештених на иностраним тржиштима 481 млрд УСА$, док је општи обим фондовских тржишта у свету износио 39 трилиона УСА$ (мисли се само на дугорочне хартије од вредности, тј. акције и облигације).

Ако се томе додају краткорочни платежни документи (чекови и менице) и производне хартије од вредности (деривати – опције и фјучеси), онда се не могу чак ни замислити њихови статистички параметри. Финансијске иновације су омогућиле доминацију огромне виртуалне суме спекулативног капитала, који је у економском смислу постао анационалан, јер има своју сопствену егзистенцију и логику развоја, оригиналну структуру и унутрашње циљеве, велику слободу премештања и слабу могућност контроле. Он се скоро тренутно у трилионским обимима може преместити с једног на друго тржиште – много брже него што инвеститори могу добити информацију о његовом кретању. Либерализација услова на финансијским тржиштима омогућила је да се на валутна средства не примјењују захтјеви централних банака у погледу обавезних резерви, а одговарајуће камате нијесу биле оптерећиване порезима, што је довело до стварања значајне конкурентске предности. Брзо се развијао механизам хеџирања20 и управљања ризицима. Појавили су се деривати као ризичнији и непредвидљивији облик финансијског инструмента. Они су створили нове могућности спекулација заснованих на промени валутних курсева, акција и других финансијских актива.

19 Фондовска берза је организовано тржиште вредносних папира (акције и облигације). Посебно место у функционисању фондовског тржишта припада шпекулативним операцијама, усмереним ка брзом богаћењу. У том смислу неки појединци (шпекуланти) покушавају погодити кретање цијена вредносних папира у будућности, па купују акције не ради добијања дивиденде, већ ради њихове продаје по већој цени (наравно, ако цене скоче), или их продају ако очекују пад њихове цене на берзи. Шпекулације су најизраженије у периодима великих колебања курсева вредносних папира.20 Хеџирање представља профитирање на нетржишним потезима државе.

18

Појава деривата је убрзала процес осамостаљења финансијских тржишта, који су почели све више сами себе да опслужују, независно од реалног сектора привреде. То је довело до незапамћене нестабилности финансијских тржишта у свету.

Средином 80-их година, Дрaкер је писао да су финансијска тржишта почела играти независну улогу од тржишта роба и услуга. Почело се трговати новцем као класичном робом, па су валутне шпекулације постале најуноснија тржишна операција. Према давним оценама „Харвард Бусинесс Ревиеw”, на сваки долар који се обрће у реалном сектору светске економије отпада око 50 USA$ у финансијској сфери. Дужничка криза и многе финансијске кризе у свету су докази за наведену тврдњу. Стално се појачавала тенденција одвајања финансијских токова од реалне сфере производње и трговине, захваљујући првенствено валутним спекулацијама, које су стволиле својеврсну “казино економију”. У свету је расла количина виртуалног кредитног новца, које су емитовале приватне банке с емисионом лиценцом. Проценат резервног обезбеђења емитованог кредитног новца је био веома низак, па маса “фантомског новца” у случају истовремене тражње њихових кредитора не може бити исплаћена, што доводи до финансијског колапса.

Вероватно су финансијске кризе у југоисточној и источној Азији својеврсна најава могућности наведене претње. Последњих деценија XX века направљен је заокрет према економској денационализацији и глобализацији света по производним, финансијским, институционалним, политичким и многим другим одредницама. Томе су допринеле експоненцијалне промене у области информационих технологија, компјутерских мрежа, телекомуникационих и транспортних система. Дошло је до,до сада невиђеног повезивања тржишта на свим растојањима и у свим областима, као и бума интернационалног кретања капитала, роба, услуга и људи.

“Мрежна пословна повезивања и савремени финансијски инструменти омогућили су фантастичне размере виртуалних пословних аранжмана, који у појединим осетљивим секторима, као што је банкарски, нису за то имали реалног и разумног покрића. Поред технолошких иновација, “смањивање” растојања и “скраћивање” времена (макар у делу волшебног богаћења), на одређени начин, допринело је и вештачко напумпавање финансијских »балона«. Изазвана је глобална финансијска криза несагледивих размера, која је кулминирала после бројних мањих криза и која наговештава бурну и тешку будућност човечанства, а чији је корен, несумњиво, у недостатку економске институционализације.”21 Поред толиког форсирања институционализације у делу економске теорије (неколико добитника Нобелове награде за економију припада том респективном правцу економске мисли), у пракси се догодило игнорисање институционалног плурализма. Тржишна дисциплина и »саморегулација« показала се безуспешном у спречавању стварања “ирационалног богатства” и домино механизом еруптивног скока и пада цена имовине.

21 Видојевић Зоран, Демократија на заласку, Службени гласник, Београд 2010., стр. 95.

19

3.2. Неолиберални корени светске економске кризе

Данашња економска криза је вероватно највећа коју је свет видео, како по географском обухвату, тако и по дубини. Половина губитака финансијског сектора још увек је скривена, криза није окончана, нити је сачињен њен завршни рачун. Као последица огромних интервенција, буџетски дефицити држава драстично су нарасли, па је и буџетска драма Грчке, на пример, само најава онога што долази. Иако су готово све државе пред озбиљним искушењима, економије источне Европе би могле бити најтеже погођене у том драмском расплету.

Видљиве последице данашње кризе мање су тешке од оних из 1929. године. Разлози су пре свега везани за другачију социјалну и економску структуру модерних држава. Оне су данас финансијски много моћније него што су биле пре осамдесет година, а тиме је и њихов капацитет да интервенишу далеко већи. Економска координација између држава на глобалној сцени је знатно боља него што је била некада, а међународне финансијске институције имају значајна средства којима могу помоћи слабим државама. Коначно, али не последње, у економским мерама је данас садржано и вишедеценијско искуство управљања кризама.

У последњих осамдесет година свет се променило, али су неке ствари остале исте. У темељима свих економских криза, од глобалних попут кризе из 1929. или 2008. године, до регионалних (Латинска Америка, југоисточна Азија, источна Европа), препознаје се економска политика утемељена на идејама и заблудама са краја 18. века. Те темеље чини веровање у апсолутну ефикасност саморегулишућег лаиссез-фаире тржишта.

Тешко је наћи идеју која у судару са стварношћу увек губи, и која се упркос томе, непрекидно одржава и изнова појављује у некој новој инкарнацији. Ако чињенице не одговарају теорији, тим горе по чињенице – овај исказ који се приписује Хегелу, на најбољи начин осликава модус операнди неолиберализма, те последње лаиссез-фаире инкарнације.

Финансијске кризе су учестале последњих 25. година: светска дужничка криза 1982-1983, слом америчког фондовског тржишта 1987, јапанска 1990, мексичка 1994-19955, пад америчког долара 1995, азијска 1997-1998, руска 1998, савремена криза, која је фактички почела у пролеће 2007, када су банкротирали Неw Центурy Финанциал (водећа америчка компанија за давање субстрандардних кредита), хеџ-фонд Диллон Реад Унитед Банк оф Сwитзерланд, два хеџ-фонда америчке банке Беар Стеарнс, три хеџ-фонда француске банке БНП Парибас.

Да ли се заиста ради о одвојеним, појединачним феноменима, или су они узрочно-последично повезани? Постоји ли ту нека закономерност? Диригује ли се кризама из неког глобалног центра? Извлачи ли неко корист у облику екстра-профита из тих криза? Хипотетички се не сме искључити могућност постојања неког заједничког именитеља, који је генерисан у систему глобалних финансија, а који је на овај или онај начин изазвао све наведене кризне таласе. Савремена берзанска криза је по неким показатељима чак премашила Велику светску кризу. Кретање фиктивног капитала пре кризе увећавало је јаз с реалним сектором привреде, а када је тај раскорак постао превише велики, тај “надувани мехур”

20

фиктивног капитала, у облику разних виртуалних финансијских пирамида, нагло је пукао. Замагљене илузије су се претвориле у јасну, катастрофалну и прете у кризну стварност. Независно од своје спекулативне природе, продуктивности и секундарности у односу на реални сектор привређивања, сфера обрта фиктивног капитала може (а то се најчешће догађа) имати повратно дејство на производњу. Један од примера таквог бумеранга је када се велики број уговора потпише у време када су цијене на тржишту високе, а фондовске вредности служе као орјентациона гаранција посла. Нагла редукција фиктивног капитала аутоматски условљава неплаћања, која за собом повлаче нова неплаћања и резултирају масовним банкротствима.

“Државна подршка финансијском сектору у САД, за почетак, коштала је буџет око 700 млрд УСА$. Размере почетне државне помоћи у Европи су у В. Британији 500 млрд фунти стерлинга, у Шпанији 100 млрд €, Португалија 20 млрд €, у Француској 360 млрд €, у Норвешкој 55,4 млрд €, у Немачкој 500 млрд €, у Аустрији 85 млрд €, док за Италију подаци није објављен.22. Новац је уложен у државни откуп лоших банкарских актива.

Основни узрок се мора тражити у неоправдано ризичној кредитној политици финансијских магната због могућности остварења високих профита. Али, то је само једна страна медаље. Друга је компактибилна с првом, а реч је о хипертрофисаној потрошњи и прављењу „мехура од сапунице”, на бази хипотекарних, финансијских, трговачких, грађевинских и фондовских надувавања цена, до астрономских висина. Финансијска криза је јасно оцртала сва та рањива и виртуелна места и најавила болни процес оздрављења. Фондовско тржиште се годинама надувавало лажним новцем до величине гигантског вешташког балона, који је био одвојен од сфере реалне економије, а који сада експлодира од обичне сламке.

Могу се навести следећи узроци савремене кризе: ризични финансијски инструменти (коришћени због могућности остварења високих и брзих профита, који су заслепљивали учеснике), потцјењивање реалних ризика и потребе државне контроле и регулације, јефтини кредити за хипертрофисану потрошњу и прављење „мехура од сапунице”, на бази хипотекарних, финансијских, трговачких, грађевинских и фондовских надувавања цена приликом куповине некретнина и разних других луксузних и скупих добара, финансирање прецењених хипотека од стране инвестиционих и комерцијалних банака, пензионих фондова и других нестандардних зајмодаваоца, бесконачни раст реосигурања кредита и тржишта свопова,23 претеране самовоље берзанских спекуланата на фондовским тржиштима, колосално разбуктавање фиктивног (виртуалног и спекулативног) капитала, осамостаљење финансијских тржишта у односу на реална тржишта и енорман раскорак са реалном сфером привреде, низак проценат резервног обезбеђења емитованог кредитног новца, надувавања финансијског балона преко релативно простих “шема” као што је нпр. “цредит дефаулт сwап”24 и брзо ширење спирале кредити-потрошња-нови кредити.

22 Проф. Др Ристић Жарко, Глобални финансијски менаџмент, ЕтноСтил, Београд 2010., стр. 473.23  Суштина свопова лежи у замени, а не трајној продаји неке активе или обавезе.24 Банка осигурава кредит који даје.

21

Рецепт надувавања финансијског балона направљен је у САД, када је у периоду 2003-2004. почела политика јефтиног новца и доступних кредита ради стимуисања привредних активности. Потрошачи су узимали јефтине кредите и трошили их на некретнине, скупе аутомобиле и јахте итд. , чије су цене вртоглаво расле. Спирала кредити-потрошња-нови кредити се брзо ширила. Надуване цене некретнина и луксузних ствари стварале су привид о вредности залога.” Тако је нпр. 2005. године у САД издато цца 750 млрд УСА$ кредита, од којих је, како се сматра, 75% усмерено на потрошњу.25 Онда су банке давале све више и више кредита под већим каматним стопама – све мање сигурним клијентима. Профити су расли и заслепљивали учеснике наведеног ланца.

Паралелно је надуваван још један опасни финансијски „мехур од сапунице”: банке су давале кредите, емитовале хипотекарне вредносне папире с нереално високим рејтингом и продавале их инвеститорима, којима су они били примамљиви због високих каматних стопа које су остваривали као нестандардни зајмодаваоци. А финансијски балон је као и сваки други балон: пре или после пукне и покаже сву своју илузорност. Посебно када почне криза ликвидности и ширење општег неповерења. Овога пута се као пукотина показала инфлација, која је условила да власти нагло повећају каматне стопе.

Пошто су каматне стопе за кредите нестандардних зајмодавалаца пливајуће, исплате су се аутоматски повећале за неколико пута. Тако је балон пукнуо, а с њим се и спирална пумпа, која је коришћена за његово надувавање, одмах сломила и показала сву своју виртуалност. Тражња за некретнинама је опала, последично и цене, а нестандардни зајмодаваоци (инвестиционе компаније које су се бавиле нестандардним кредитима) су доживели колапс. Отворила се нова спирала, коју карактеришу две потпуно супротне карактеристике: реалност и обратни (опадајући) смер који води у снажну привредну рецесију. Опасност од парализовања финансијског система је стална претња. Драстични пад цена акција и узлет облигација јасно сведочи о великом недостатку живог (реалног) новца у финансијском свету. Проблем увек настаје када се финансијски обрачун мора спровести реалним новцем, а не акцијским активама. Тада зазвони тзв. маргин цалл 26 и почне продаја акција по падајућим ценама, уз стварање нових и нижих нивоа маргин цалл. Каматне стопе почињу брзо да расту, редукује се или чак престаје кредитирање банака и предузећа.

Тотална распродаја неликвидних банака се продужава. Системске грешке су деценијама служиле за кредитно богаћење једних и накнадно масовно сиромашење других. У стилу познате теорије о доминацији организоване мањине над неоргнизованом мањином. Кризни процес ће се развијати, све дотле док се не плати за фиктивне финансијске пирамиде и одговарају у непокривену потрошњу. 25 http://www.savezenergeticara.org.rs/wp-content/uploads/2011/11/Energija-Ekonomija-Ekologija-1-2-2006.pdf26 РЕПО посао је кредит у којем дужник залаже своје акције. Дужник узима новац а банци даје хартије од вредности. Али, када вриједност заложених акција пада, дужник је у великим проблемима, јер долази до ефекта маргин цалл. Нпр. у банци се налази залог од 100€ у акцијама. Банка обично даје за то кредит на мањи износ, нпр. 60€. Када цена акција пада и смањи вредност залога за 10%, почиње дејство првог маргин цалл-а, је је вредност залога опала на 90€. Даље смањење за 10% проузрокује друго „звоњење“ маргин цалл-а, итд. Али када се цена пакета акција дупло смањи, банка га по правилу одмах продаје по било којој цени, а дужник остаје без својих акција.

22

Може се поставити питање кривице оних који су требали (и морали) да контролишу разматран процес. Очигледно је да је институт контроле заказао.

3.3. Неолиберализам вс државна интервенција

Тешко постизање консензуса међу макроекономистима о начину на који економски систем функсионише, а из тога и о улози државе и њене економске политике, инструментима које треба користити, али и циљевима које треба утврдити и реализовати, чини макроекономију најкомплекснијом и најдинамичнијом економском дисциплином. Значајно место у сталним дебатама макроекономиста имају питања везана за монетарну економију и монетарну политику. Двадесети век, са свим економским и друштвеним променама које је донео, био је посебно револуционаран за монетарну економију. Током њега је дошло до напуштања златног стандарда, развоја финансијских тржишта, инструмената и деривата, формирања монетарне уније и заједничке монете, што је наметнуло нову улогу, али и захтеве, како централној банци и креаторима монетарне политике, тако И макроекономистима и макроекономској теорији.

“Кејнз јесте прихватио потребу увођења државе, уједначавања доходака, подстицање тражње, али је с друге стране указивао и на: занемаривање транзиционих трошкова у периоду преласка од капитализма ка социјализму, прекомерно ослањање на репресију и занемаривање креативности и интуиције појединца класном борбом, примат разграничења добро и зла, на место уважавања достигнутог нивоа развоја производних снага.”27

3.3.1. У свету

Економска наука има лош публицитет данас, чак и међу самим економистима. Стандардна неокласична макроекономска теорија, која је превладавала у последњим деценијама, није помогла у предвиђању кризе, а не помаже ни у проналажењу решења. Међу макроекономистима целог света створена је пометња.

Глобална финансијска криза, са којом се цели свет суочава данас, сматра се најгором финансијском кризом после Велике депресије из 1930-их година. Кривце је могуће тражити на свим странама, међу појединцима, компанијама, економским теоријама. Могуће је кривити: банкаре, кредитне агенције, регулаторна тела, централне банке или владе, па су само неки од појединаца који се најчешће

27 Др Миомир Јакшић, Развој економске мисли, Центар за издавачку делатност Економског факултета, Београд 2005., стр. 232.

23

помињу: Алан Греенспан, Пхил Грамм, Георге W.Бусх и Берние Мадофф, а неретко и амерички потрошачи.

У жељи да пронађу неко решење, добитник Нобелове награде за 2008.годину, Паул Кругман и Брад Де Лонг, професор на Берклеy, враћају се Кејсовим доктринама, па их многи оптужују да њихово понашање сугерише да ништа није научено у протеклих 70 година. Они с друге стране оптужују економисте попут Роберта Луkаса (добитник Нобелове награде за економију 1995.године) због тога што се не враћају Кејнзијанској економији-као да је све заборављено у протеклих 70 година. По Кругману, ми живимо у мрачном добу макроекономије, у којем је мудрост старијих заборављена. И тако се макроекономисти деле у две највеће школе: неокласичаре и (нео) кејнзијанце. Неокејнзијанци оптужују неокласичаре да живе у мрачном добу, а ови њих да су економисти из доба пре Коперника. Ове две школе полазе углавном с истих теоријских модела, а разликују се у највећој мери у мишљењу како се оне могу примењивати у реалном свету.

Према професору Роберту Скиделском, данас треба размишљати о три кључне Кејнсове идеје. Прва је да је будућност непозната, па стога економске олује, посебно оне које потичу из финансијског система, нису екстерни шокови ,већ део тржишног система који нормално функционише.Друга идеја јесте да економије рањене овим шоковима могу, ако су препуштене саме себи, остати у депресији веома дуго. То је разлог због кога владе морају имати и употребити фискалне мере како би спречиле прелазак из финансијске кризе у економску депресију. Трећа је морална критика друштава која подстичу и славе потрагу за новцем и ефикасност изнад свих осталих циљева којима људи теже. “Револуционарност Кејнса у теорији и политици је стављање тржишта рада у функцији агрегатног нивоа производње. Поред запослености одређене на тржишту производа у зависности од величине ефективне тражње, слично је и са инвестицијама и надницама.”28

Светска финансијска криза покренула је праву пометњу и неслагања међу економистима, али код Алана Греенспана, бившег председника америчких федералних резерви (ФЕД), изнудила је и признање да се у неке од његових процена и потеза биле погрешне. Греенспан је 23.октобра 2008.године пред Конгресом признао да је ‘’након што је финансијски цунами виђен једном у сто година погодио финансијска тржишта, пронашао мане у својој идеологији слободног тржишта која се заснивала на што мање регулације’’.

Ова криза је највисе уздрмала економисте либералног усмерења, с обзиром на то да постоји велико неслагање око узрока и решења кризе, већина економиста се слаже у једном-недовољна регулација на финансијским тржиштима покренула је цунами о којем је Греенспан говорио. Он је пред Конгресом рекао да је шокиран тренутним стањем на тржишту јер је имао озбиљне доказе да систем који се ослања на идеје слободног тржишта функционисе добро, а између осталог је додао да није био у праву када је очекивао да ће банке саме створити механизме заштите од хаоса на финансијском тржишту.

28 Др Миомир Јакшић, Развој економске мисли, Центар за издавачку делатност Економског факултета, Београд 2005., стр. 243.

24

Греенспан је према његовим критичарима, медју којима је најутицајнији Георге Сорос имао можда и кључан утицај на стварање прве претпоставке светске финансијске кризе- креирање балона на тржишту некретнина, јер је сугерисао да би власници некретнина требало да искористе повољности које носе хипотекарни кредити са варијабилном каматном стопом, при којима се каматна стопа коју би плаћали аутоматски усаглашава са оном на тржишту која је у том тренутку износила 1%. Решење кризе Греенспан данас види и даље у слободном тржишту, верујући да чак и они финансијски инструменти који су довели до кризе не треба да буду забрањени, већ да управо тржиште треба да буде коначни судија у вези с тим који инструменти у ствари делују.

“Бен Бернанке, савремени монетариста, сматра да је недоступност кредита узрок успоравања економске активности и настанка кризе. Управо зато он је и заговорник ниских каматних стопа, које види и као метод превазилажења кризе. Као и његови монетаристишки учитељи, предвођени Фридманом, Бернанке сматра важним доступност новца. Када је реч о ниским каматним стопама, он нема ништа против и види их као инструмент избегавања уласка у његов финансијски акцелератор .”29 И док његови критичари сматрају да континуирана политика ниских каматних стопа ствара предуслове за инфлацију у дугом року, више је оних који сматрају да би управо изостанак оваквих каматних стопа много више допринио рецесији. Један од таквих је и Ларрy Суммерс, који тренутно служи као први човек Натионал Ецономиц Цоунцила. Он сматра ‘’да одржавање агрегатне тражње мора бити најважнији економски приоритет. То значи да ФЕД мора ићи испред криве агрегатне тражње и схватити као што је то већ урадило тржиште да нивои каматних стопа који су били неутрални по финансијски систем док је он радио нормално, сада постају контрактивни по економију’’.

Паул Кругман, добитник Нобелове награде за економију 2008.године, као основни узрок кризе види недовољну регулацију финансијских тржишта. Он је директно окривио Алана Греенспана за настанак кризе на финансијским тржиштима, наглашавајући разарајући ефекат који је остављање финансијских тртжишта, деривата и инвестиционих банака недовољно регулисаним имало на економију. Као један од основних циљева за решавање економске ситуације Кругман издваја питање запослености. Сматра да је погрешно да САД имају ''ГДП политику'' а немају јасну политику очувања запослености. Он се залаже за немачки модел, који је успео да сачува посао радницима различитим иницијативама, од оних које дестимулишу отпуштања у приватном сектору, до оних које користе финансијске иницијативе компанијама које запошљавају нове раднике или смањују број радних часова да би избегле отпуштања. С обзиром на то да себе сматра кејнзијанским економистом, залаже се за наставак програма под називом Америцан Рецоверy Анд Реинвестмент Ацт, који је познатији под именом Обамин стимулус. Он пориче тврдње да је овај програм погрешан зато што намеће већи терет будуђим генерацијама, зато што ће се касније трошење морати покрити већим порезима у будућности.

Он сматра да висока незапосленост не кажњава економију само данас. У економији депресије компаније смањују инвестициону потрошњу- на опреме и

29 Недовић Слободанка, Држава благостања, ЦУПС и ЦеСИД, Београд 2005., стр. 348.

25

машине за рад, с једне стране, и неопипљиву имовину са друге стране, попут развоја нових производа и усавршавања запослених. Смањивање финансирања ових категорија засигурно штети економији у дугом року.

Георге Сорос сматра да је тренутна криза илустрација рефлексивности из стварног живота. Тржишта нису одражавала објективну истину, већ су то била убеђења учесника на тржишту-да ће цене некретнина увек расти, или да ће комплексни финансијски инструменти засновани на секундарним хипотекарним кредитима имати трипле-А рејтинг. Сорос сматра да је за опоравак економије важно да се стимулус настави, јер је опоравак економије финансиран дефицитима које прави влада и који би, уколико престану да се користе, допринели двоструком паду економије. Сорос признаје да дефицити нагомилавају дуг за будуће генерације, али је мишљења да би алтернатива била још једна рецесија која би овог пута дуже трајала.За разлику од Греенспана, који сматра да би захтеви за повећањем адекватности капитала требало да добију на снази одмах. Сорос сматра да је за овакву одлуку потребан феедбацк од самог банкарског сектора и да варирају од времена до времена. Наиме, ако је тржиште кредита еуфорично,рацио адекватности капитала мора се повећати.Ако то није случај, онда по том питању треба бити флексибилнији. А када економија стане на здраве ноге, тада ће и кредитирање кренути снажније напред. То ће бити и тренутак за увођење јасно дефинисаних рација адекватности капитала.

3.3.2. У Србији

Директни ефекти светске економске кризе оставиће дубоке последице на земље које највише учествују у међународним токовима капитала и међународној трговини. За разлику од ових земаља, земље у развоју и земље које пролазе кроз процес транзиције осетиће индиректне ефекте кризе по финансијски сектор, које ће се манифестовати кроз пад ликвидности, отежану изградњу и реформу финансијских институција, као и по реалан сектор кроз успоравање привредне активности. У ову групу земаља спада и Србија, земља која је у поодмаклом процесу транзиције.

Србија прве ударе кризе осетила је на свом најосетљивијем делу финансијског тржишта – берзи. С обзиром на карактеристике и недовољну развијеност тржишта капитала у Србији, сматра се да ће утицај светске економске кризе на тај сектор бити ограничен. Нестабилна политичка ситуација почетком 2008. године додатно је повећала неизвесност инвеститора и проузроковала је веће повлачење страног капитала, што је утицало на смањење ликвидности тржишта капитала и неповољно је деловало на будућа дешавања на Београдској Берзи. Индекси берзе у Београду губили су вредност много брже него индекси на развијеним тржиштима.

Почетком 2008. године, под утицајем збивања на домаћем и великим светским финансијским тржиштима, евидентно је дошло до знаĉајнијег повлачења

26

страних инвеститора са тржишта Србије. Услед лошег кредитног рејтинга Србије и повећаног ризика улагања у земљу, улазак капитала из иностранства кроз нове портфолио инвестиције мало је вероватан. Домаћи инвеститори услед страха од будућих дешавања на берзи и недовољне понуде берзанских производа одлучују се за штедњу у банкама или за држање новца у “сламарицама“.

Ни банкарски сектор није остао имун на светску финансијску кризу. Један од првих индикатора који је указивао на све озбиљније размере кризе јесте раст каматних стопа банака. Разлика између каматних стопа под којима су банке пласирали своја средства и референтних каматних стопа европских централних банака постала је све израженија. Како се криза продубљивала и слободног капитала било све мање, узимање нових кредита и рефинансирање постојећих обавеза према банкама је постајало знатно скупље. Интересантно је да каматне стопе банака нису пратиле тренд смањивања референтних каматних стопа европских центраних банака и међубанкарске каматне стопе еурибор.30

С обзиром на недовољну развијеност финансијског тржишта у Србији, банке су додатна средства за финансирање кредитне активности углавном добијале од својих централа. Тренд кредитне зависности Србије од иностранства је смањен у односу на претходне године, али у време глобалног пада поверења у банкарски систем свака пословна веза са европским банкама које су доживеле губитке на тржишту улагајући у хов које су у себи садржале субприме хипотеке, може додатно утицати на преливање финансијске кризе. Под претњом кризе ликвидности, банке настоје да повећавају свој депозитни потенцијал, што подразумева повећану тражњу за дугороĉним депозитима као стабилним извором средстава, о ĉему сведоĉе повећање пасивних каматних стопа. С тога је Народна Банка Србије реаговала укидањем обавезне резерве и пореза на девизну штедњу.

Смањењу утицаја финансијских шокова на банкарски систем Србије највише су допринеле рестриктивне мере НБС и снажна капитална база, која је кроз показатељ адекватности капитала (капитал у односу на квалитет активе банке), Србију вредновала знатно већим просеком него друге европске земље.У периоду заоштравања финансијске кризе банкама је отежано задуживање у иностранству, па су кредити постајали све неприступачнији због повећаног систематског ризика, повећаних трошкова и опште несташице капитала у свету што је довело до смањења броја издатих кредита.

3.4. Државни интервенционизам као одговор на глобалну кризу

30 Еурибор или Европска међубанкарска стопа (енгл. Еуро Интербанк Офферед Рате) представља дневну референтну каматну стопу по којој банке једна другој нуде новац за посуђивање на међубанкарском тржишту.

27

Мере влада широм света које имају за циљ борбу против економске кризе, ношене су глобалним таласом државног интервенционизма, а доносе се у више међусобно повезаних пакета економских мера: помоћ финасијском сектору, гранама и предузећима у кризи; боље управљање државом и јавним финасијама; подстицај запошљавања и развоја, извоза, јачања конкурентности; помоћ социјално угроженим слојевима становништва и слично.

У помагању појединим предузећима или привредним секторима држава треба да се руководи принципом да је државни подстицај оправдан ако води уклањању тржишних неуспеха, као и да економске и друштвене користи одобрених подстицаја морају бити веће од директних и индиректних трошкова њиховог давања (не пуко санирање губитака, већ економски оправдани подстицаји који дају ефекте). Политике државних подстицаја морају се усмеравати тако да повећавају ефикасност употребе укупних друштвених ресурса, јачају стабилности и одрживости јавних финансија, као и да јачају конкурентске тржишне механизаме. Са субвенционирања неуспешних предузећа треба прећи на субвенционирање економски исплативих активности. Подстицаје, који су намењени за покриће трошкова пословања (покриће губитака) треба заменити системским подстицајима који су намењени подстицању запошљавања, производње и извоза.

Повећање ефикасности државних подстицаја захтева јачање механизама планирања, контроле и надзора над трошењем јавних средстава. Примена ОЕЦД-ових31 начела корпорацијског управљања за предузећа у државном власништву добар је инструмент за побољшање квалитета управљања у државним предузећима, а истовремено је и инструмент за деполитизацију и професионализацију управљања у том сектору. Потребно је и формирање посебне управе у оквиру Министарства финансија која би била задужена за праћење резултата јавних предузећа и утицала на побољшавање управљања јавним предузећима.

Целовитим и транспарентним системом државних подстицаја привреди, сходно препорукама европског већа, треба да се подстиче запошљавање и економски раст.

4. Г20-нова светска кризна влада и неизбежна доктрина

31 ОЕЦД- ’Органисатион фор ецономиц цооператион анд девелопмент’ - Организација за економску сарадњу и развој

28

Г20 је настала као одговор на финансијске потресе касних 90-их прошлог века и због повећане забринутости и признања да земље у развоју нису адекватно заступљене у управљању и разговорима о глобалним економским питањима.То је неформални форум који промовише отворени и конструктивни разговор између индустријски најразвијенијих земаља и неколико највећих земаља у развоју о кључним питањима везаним за глобалну економску стабилност.

Г20 је формирана са циљем да помогне одржавању међународног финансијског система, привредног система као и побољшању раста и развоја светске привреде. Ова група проучава, анализира, и промовише дискусију међу кључним играчима развијених индустријских земаља и земаља економија које су у развоју о питањима које се тичу помоције међународне финансијске стабилности и тражи начин да се позабави питањима која превазилазе одговорности било које појединачне организације. Економије поменутих земаља представљају 85% светског националног производа, 80% светске трговине (укључујући трговину унутар ЕУ) и више од две трећине светске популације.

Земље које чине Г20 су: Аргентина, Аустралија, Бразил, Кина, Канада, Француска, Немачка, Индија, Индонезија, Италија, Јапан, Мексико, Русија, Саудијска Арабија, Јужна Африка, Јужна Кореја, Турска, Велика Британија, САД и Европска Унија, коју представља земља која председава Унијом те године.

4.1. Макроекономска интервенција

Светску привреду не осликава једно тржиште али очигледно је да једно тржиште може да је доведе у колапс. Уздрману светску привреду и економију не можемо регулисати само законима понуде и потражње, исто као што је не можемо регулисати само фискалним или само монетарним мерама. Једно од главних питања јесте шта свет очекује од интервенције Г20. Може ли се од 20 председника влада, очекивати да припадају једној макроекономској школи и да сви имају исто мишљење .Међу њима седе и кејнзијанци и монетаристи, као и неокласичари.

Ако анализирамо економску филозофију коју подржавају три главне школе (монетаристи и неокласичари одбацују интервенционистичку политику,32 једино је заговарају кејнзијанци), стичемо утисак да наступа ново доба кејнзијанизма. Ако сагледамо данашњу ситуацију у свету јасно је да је неопходна интервенција државе, јер ниједно тржиште није у могућности да само реши насталу ситуацију. Међутим, кејнзијанске мере су неуспешне да контролишу појаву инфлације, а да претходно не успоре привредни раст. Основни инструмент кејнзијанске апаратуре је убрзани привредни раст и стално стимулисање потрошње, што доводи до инфлације чега је и сам Кејнс био свестан. Са монетаристима им је заједнички акценат на регулисању тражње, а са неокласичарима неутралност новца.

32 Неокласичари и монетаристи су присталице либералне економске филозофије

29

Решење ове привредне рецесије, или депресије, и економске кризе лежи у комбинацији све три економске политике. Истина је да ни кејнзијанска ни монетаристичка теорија не дају целокупну теоријску основу за решавање актуелних проблема, односно не дају решења којима би се истовремено смањила стопа незапослености, спречила појава инфлације и повећала стопа привредног раста и развоја. Јасно је да је најбоље користити комбинацију различитих мера економске политике.

Светске силе су повукле следеће потезе: САД -По одобрењу америчког Конгреса, из Федералних резерви саниране су две највеће хипотекарне банке, Фани Меј и Фреди Мек, са 700 милијарди долара. Одобрен је и оквирни кредит од 300 милијарди долара за санирање Сити Гроуп банака. С друге стране економисти сматрају да је неопходно повећати домаћу тражњу, како би се обезбедио раст ГДП-а, међутим, нису предложене конкретне мере. ЕУ је успела да 200 милијарди долара одвоји за санирање банака и највећих предузећа. Међутим када је у питању ЕУ, у њеним чланицама се осећа различит обим и интезитет кризе. Ресурси који би се могли искористити за сузбијање кризе такође су различити, те не постоји релација између обима средстава потребних за савладавање кризе и расположивих ресурса за прибављање тих средстава за сваку земљу појединачно. Поред Еу као заједнице, и поједине земље саме реагују на кризу, као што су: Влада Француске (издвојила 26 милијарди долара за помоћ производњи), Влада Немачке (усвојила подстицајни пакет од 31 милијарда еура). Русија -Свесни да ће даља неконтролисана емисија долара довести до краха целокупоног светског монетарног система, у Русији сматрају да треба увести регионалне резервне валуте, те је и одлучено да рубља прерасте у јаку регионалну валуту.У Русији сматрају да треба: систематизовати националне и међународне регионалне институте, отклонити велики дебаланс између обима емитованих финансијских инструмената и реалне доходовне моћи инвестиционих програма, онемогућити финансијски настанак ценовних мехура, ојачати систем управљања ризицима, обелоданити све податке о предузећима, повећати одговорност агенција за оцену кредитног бонитета, пооштрити захтеве ревизора.Русија је иначе трећа земља у свету по девизним и златним резервама.

Кина има највеће девизне резерве на свету, 22% девизних светских резерви. Остварила је најбржи економски раст и развој од 1979.године. Утицај кризе у Кини прво се одразио на смањење извоза. За превазилажење негативних утицаја светске кризе кинеска влада је припремила пакет од 586 милијарди долара за финансирање инвестиција у инфрастуктури, социјална давања и развој малих и средњих предузећа. Због смањеног извоза, влада се одлућује на повећање тражње на домаћем тржишту.

На основу досадашњих потеза водећих економских сила и остале државе које су покушале опоравити своју економију, инвестирајући у своје гиганте и покушавајући да се бар колико толико спаси стопа запослености, указују на комбиновање економских филозофија и доктрина. Подршка стимулативним политикама од стране Г20 је јака и позитивна порука за светско тржиште. Поред интервенције појединих влада очекује се и интервенција Г20.

30

4.2. Г20 у условима кризе

Г20 почиње са одржавањем самита 2008. године. На почетку свог рада док криза још није достигла размере које је имала у 2009.години, лидери су били окренути мерама које би спречиле будуће економске невоље и оживели економију након кризе настале поремећајима на америчком тржишту некретнина. Поље деловања се са спречавања економске кризе, преко тражења мера заустављања и изласка из ње, шири на преузимање значајних корака како би се обезбедио економски опоравак и прелазак на снажан, одржив и уравнотежен економски раст.

На самиту у Вашингтону 15.новембра 2008 године, инсистирало се на обнови глобалног раста и постизању потребних реформи финансијског система у свету. Предузете су снажне и значајне активности које треба да стимулишу економије, да се обезбеди ликвидност, ојача капитал финансијских институција, заштити штедња и депозити. Заложили су се за строжа ограничења у исплати огромних банкарских бонуса како би се зауставило ризично пословање банака, које су један од криваца за тренутно стање светске економије. Утврђују се правила која треба да повећају контролу финансијског тржишта, смање ризик приликом инвестирања и спрече будуће финансијске кризе. Предлажу се нове ефикасније мере за регулисање међународног финансијског система и усвајају одлуке о томе када би владе требало да смање потрошњу у оквиру пакета за стимулисање привреде.

Увидела се и велика важност Кине, као једне од две најмоћније земље света. Од ње се очекује да не буде само велики извозник, него и велики потрошач. Кина пристаје на мере којима ће повећати своју унутрашњу потрошњу, и тиме се подржава нова глобална економска политика: потрошња се подстиче у земљама у развоју, а штедња у развијеним земљама, што је преокрет у односу на досадашњи поредак. На крају даје се подршка социјалној заштити од 50 милијарди долара, као и мере за повећање трговине и обезбеђивање развоја у земљама са ниским приходима.

Утврђивање нових ефикаснијих мера за регулисање међународног финансијског система и усвајање одлуке о томе када би владе требало да смање потрошњу у оквиру пакета за стимулисање привреде велики су изазови са којима се Г20 суочила на трећем по реду самиту у Питсбургу, 24.септембра 2009.године. На истом самиту иницирана је и расправа о новим правилима, која би требало да повећају контролу финансијског тржишта, смање ризик приликом инвестирања и спрече будуће финансијске кризе. Процес опоравка остаје још непотпун, незапосленост у неким земљама је још неприхватљиво висока, али се осећа прелаз из кризе ка опоравку. Да би се постигао снажан , одржив и уравнотежен глобални раст потребан је трајан опоравак који обезбеђује добар посао људима.Треба ићи на повећање тражње у домаћим привредама путем смањења пореза. Препоручује се строжије праћење агенције за кредитни рејтинг.

‘’Пошто нема опште прихваћене економске теорије у погледу настајања и решавање финансијских криза, због тога су различите и стратегије и политике које

31

примењују владе и централне банке приликом решавања финансијских криза и њима проузрокованих реалних рецесија’’33

Закључак

Неокласична теорија је доминирала све до појаве Велике економске кризе 1929. године, јер су се теоријски ставови подударали са реалним друштвеним

33 Штиблар Ф., Утицај глобалне кризе на Западни Балкан, ЦБЦГ, 2009.године, str 138.

32

кретањима. У тадашњем друштву као целини постојао је својеврсни аутоматизам, тзв. Смитова невидљива рука, која је обезбедивала да појединци радеци у сопственом интересу, раде и оно што је у интересу друштва као целине. Слободна конкуренција је обезбедивала праведну награду за лицни напор и доприносила општем интересу. Држава је имала законодавну и извршну власт и требало је да спреци сваку врсту и облик ограницавања слободне конкуренције. Велика економска криза је нарушила идеале неокласицне теорије и проузроковала две битне последице. Прва последица коју је иницирала управо криза, јесте интелектуални напредак у оквиру макроекономије и појава новог, кејнзијанског концепта, који је означио настанак модерне макроекономије.

Друга последица се односи на промену улоге државе и промену улоге коју има економска политика државе. У економској историји, Велика економска криза се сматра једним од најважнијих економских догадаја, па се узроци кризе и грешке креатора економске политике још увек истражују. Та истраживања су интензивирана са појавом садашње економске кризе и потребом креатора економске политике да примене ефикасне мере. Излазак изВелике економске кризе 30-их година XX века означио је одустајање од најважнијих начела либералне економске политике.

Све империје су се историјски урушавале и смењивале, као и идеологије, формације, тоталитаризми, доминације и форме експлоатације. Али, њихови остаци су и даље остајали да живе (или животаре), мање у чистим а много више у рекомбинованим облицима. Зато није реално да ће неолиберална освајачка идеологија, економија, политика и филозофија ишчезнути. Она ће се мимикријски модификовати, негде пре а негде касније, негде више а негде мање, и прерасти у неки другачији и савременији, опет рекомбиновани облик, начин испољавања и методологију доминације моћних. Да ли и колико ће бити хуманији и друштвено одговорнији – остаје да се види.

Глобална економска криза довела је до крупних промена у међународном економском систему, монетарној политици и расподели моћи. Људска похлепа, која се још једном показала као незајажљива, произвела је сложене кредитне деривате који су били иницијална каписла прво за прецењивање, а касније за стрмоглави пад свих облика финансијске имовине. Ово је уједно и потврда да хипотеза о ефикасности тржишта није одржива, односно да је потребна јача улога државе у појединим кључним тачкама привредног живота земље. Мере које се предузимају само су почетак и још постоји дилема да ли ће њихов ефекат бити довољан да залечи последице.

Од тога ће зависити степен реалних људских слобода и демократије. Сигурно је да ће се човечанство морати вратити производњи (уместо финансијског инжењеринга и меркантилизације свега и свачега), одрживом развоју (уместо беспоштедне експлоатације природе), екологији (уместо неконтролисаног загађивања) и институционалном плурализму (уместо тржишног фундаментализма). Излаз се мора тражити у индустријским иновацијама, примјени алтернативних извора енергије, оживљавању производње, строгој контроли финансијских операција, формулисању нове развојне парадигме, много већој институционализацији, решавању глобалних проблема и повећаној економској дисциплини (рационалности).

33

Овим није исцрпљен списак потребних мера, јер се, поред осталог, излаз мора тражити и у промени размишљања и понашања богатих и моћних, у свођењу економског понашања на реалне, моралне, цивилизацијске и институционализоване оквире, у стварање компетентне економске теорије и одговарајуће економске политике, која ће искрено (а не реторички) фаворизовати тржишну конкуренцију, уз уважавање датих оквира и релативизовање тржишних ограничења. Без митологије, идеологије, догматике засноване на интересној реторици двојних аршина. Такође је сигурно да ће се економија услуга морати свести на производне услуге и да ће бити драстично смањена за сектор виртуалних финансијских услуга. Велико је питање да ли ће се и колико смањити војни буџети појединих земаља, којима се финансирају империјализам и ратне авантуре у разним крајевима света. То ће много више зависити од цост-бенефит анализе и потребе активирања агрегатне тражње, него од неких утопијских геостратегијских планова.

Треба веровати у тврдњу да ће се смоћи снаге да се призна грешка и дозволи новим идејама да се опробају и заузму место на међународној сцени.

Литература:

34

1. Др Стојадиновић Драгић, Макроекономска анализа, Економски факултет, Зубин Поток, 2003.године

2. Др Миомир Јакшић, Развој економске мисли, Центар за издавачку делатност Економског факултета, Београд 2005.године

3. Видојевић Зоран, Демократија на заласку, Службени гласник, Београд 2010.године

4. Недовић Слободанка, Држава благостања, ЦУПС и ЦеСИД, Београд 2005.године

5. Ракчевић-Глишевић Н., Развој и основе савремене економске мисли,Економски факултет Подгорица,2004.године

6. Димитријевић,Б.,Фабрис,Н.,Теорија и анализа економске политике, Економски факултет Београд,2009.године

7. Сорос,Џорџ (Сорос Георге), Криза глобалног капитализма, Фонд за отворено друштво,Београд 2004.

8. Штиблар Ф., Економске доктрине за вријеме кризе у Црној Гори и свијету, Економски факултет Подгорица,2010.године

9. Штиблар Ф., Утицај глобалне кризе на Црну Гору и Западни Балкан, ЦБЦГ,2009.године

10. Стиглиц, Џозеф (2008), Кризу су изазвали сукоб интереса и похлепа, Магазин бизнис бр. 34, Год. ИИИ, 28-31.

11. Економска криза и њен утицај на привреду Србије, Влада Републике Србије, Кабинет преседника, децембар 2008.

12. Светска економска криза и последице по привреду Србије, ФЕФА, април 2009.

13. www.ipn.fpn.bg.ac.rs14. www.blic.rs/ekonomija;15. www.ekof.bg.ac.yu;16. www.cb-mn.org17. www.gov.me18. www.psee.edu.cg.yu;19. www.vbcg.vbcg.me20. www.nb.rs21. www.scholar.google.com

35