Branislav Nusic - Autobiografija

Download Branislav Nusic - Autobiografija

Post on 12-Nov-2014

49 views

Category:

Documents

11 download

TRANSCRIPT

Branislav Nui

AUTOBIOGRAFIJA

PIEV PREDGOVOR

Ja mislim da uopte nema smisla pisati predgovor autobiografiji. Ako ivot oveji i ima kakav predgovor, on je tako intimne prirode da se o njemu uopte i ne pie. Ali se meni predgovorom valja opravdati to sam preduzeo ovaj posao pisanje biografije kojim se obino bave propali politiari, prognani vladari, besposleni penzioneri, bive dvorske dame i lanovi Akademije nauka. I, eto, toga opravdanja radi ja moram ovu prvu glavu posvetiti predgovoru. U jedno doba nastala je bila itava hajka na mene. Sve to je dobilo svrab za pisanje uzelo je da se ee o mene, tako da sam bio postao neka vrsta pismenog zadatka za sve one koji su to se ve razume poinjali kritikom svoja literarna vebanja. Svi su oni i na sav glas tvrdili: da ja nemam ni duha ni talenta. Kako su mi na taj nain stvorili donekle reputaciju oveka bez duha i talenta, poe se aputati da mi ta reputacija daje dovoljno kvalifikacija za lana Akademije nauka i umetnosti, te sam svakoga asa mogao oekivati da budem i izabran. Pa kako svaki akademik mora da izradi svoju autobiografiju, i kako je naim akademicima za taj posao potrebno po nekoliko godina, pa ih ima koji su i umrli a taj toliko veliki i vaan posao nisu dovrili, te se ni dan danas nita ne zna ni o njihovom ivotu ni o njihovom radu na nauci, to sam odluio da za vremena piberem grau za svoj ivotopis. Eto to me je uglavnom rukovodilo kada sam seo da piem ovu knjigu. Opis ovoga ivota otpoeo sam sa roenjem, nalazei da je to najprirodniji poetak. Polazei od toga fakta, ja se nisam uputao u stvari koje su prethodile mome roenju, poto o tome verovatno i nema nikakvih podataka. Autobiografiju sam zavrio enidbom, nalazei da posle enidbe ovek i nema autobiografije2

Uostalom, vreme od roenja do enidbe i jeste jedan period (sa mnogo potperioda) u istoriji ovekovoj. Onako otprilike kao to u istoriji Srba vreme od doseljenja na Balkansko Poluostrvo do propasti carstva na Kosovu ini jedan veliki period sa mnogo potperioda. ak bi se i u ivotu ovekovom taj period od roenja do enidbe mogao, kao i u istoriji, zvati period "od doseljenja do propasti". Kao to bi se i period koji zatim nastaje mogao tako lepo i u ivotu, kao i u istoriji, nazvati: period "robovanja i patnji". Stoga sam se ja i zadrao samo na prvome periodu: od doseljenja do propasti. Dalji opis moga ivota poverio sam jednome svome prijatelju, vrlo talentovanome i otmenome gospodinu, za kojega sam se uverio da nijednu stvar ne kazuje onako kako je ona bila, ve je uvek dopunjuje, nameta i zamazuje, ne bi li je ulepao. Takvi su ljudi neobino podesni za biografije knjievnika i umetnika, jer je kod tih biografija pravilo da se svaka stvar tako ulepa kako bi veliki pokojnik potomstvu izgledao to uzvieniji i to plemenitiji. Biografi knjievnika i umetnika imaju u tome pogledu neobinu slinost sa maamodama i krojaicama. I kod njih postoji onaj krojaki ukus: "Ovo vam lepo stoji!", te biografiju tako kroje i doteruju kako bi to lepe stojala onome o kome piu. Ako je dami ruan struk, krojaica e napraviti hiljadu manica da ga pokrije; ako je knjievniku runa prolost, biograf e izmisliti hiljadu anegdota da je zamae: ako dama ima malo grbava lea, krojaica e joj izmisliti takav kroj da se to i ne opazi; ako umetnik ima malo grbav moral, biograf e izmisliti takva objanjenja da e takav moral izgledati kao vrlina Seam se, na primer, jednog sluaja kojega sam ja savremenik i svedok, a koji sam zatim preraen itao u biografiji. Lirski pesnik N. N. jedno jutro, treten pijan, sreo se sa svojim buduim biografom. Veliki pokojnik bivao je esto puta u ivotu svinja, ali je ovom prilikom naroito bio zabrljavio, tako da nije umeo ak ni kuu da nae.

3

Sluaj, prijatelju, rei e on, posrui i naslanjajui se svom teinom na budueg biografa oni to su pili sa mnom napustili su me, stoke boje, pa nema ko da me odvede kui. A ja, vidi, znam na nebu da naem velikog medveda, ali svoju kuu ne mogu nikako da naem! Ta je epizoda u biografiji ("Uspomena na pokojnog N. N.") glasila ovako: "Jednog jutra sreo sam ga sumorna i brina; elo mu je bilo mutno, a oi one oi kojima je on tako duboko ponirao u duu ovekovu bile su pune nekog udnog izraza bola i prekora. Kada sam mu priao, on se osloni na mene i ree mi: Posrem, posrem kroz ivot, jer su me svi prijatelji napustili. Ah, lake mi je nai pute nebeske no staze ivota. Oseam se usamljen, povedi me, povedi me!" I na to je biograf nadovezao svoj opiran komentar, objanjavajui dubinu misli u ovim reima pokojnikovim. U biografiji jednog slikara itao sam kako je u ivotu imao tekih neprilika, usled sukoba zastarelih pogleda naega drutva sa njegovom uzvienom umetnou. Ove su neprilike ak imale uticaja i na sam pravac rada njegovog. Dotle portretista Rembrantovih boja i manira i kompozitor zamanih invencija, preao je odjednom na "plener" pun sunca i svetlosti Meutim, meni je poznat jedan od tih sukoba njegove uzviene umetnosti sa zastarelim pogledima drutva. On je sedeo kod jednog krojaa, koji mu je za etrdeset dinara meseno, sem sobe, davao svako jutro po jednu kafu i uz to mu besplatno peglao pantalone. Iz blagodarnosti prema toj panji, on je izradio portret krojaev i njegove ene. Verovatno tom prilikom nastalo je i malo blie poznanstvo izmeu njih, te mu je od toga doba krojaeva ena sluila kao model. I krojaa nije nimalo bunilo kada bi zatekao svoju enu sa pozorinim lemom na glavi i kopljem u ruci, u poloaju Palade4

Atine, ali su u njemu pobunili zastareli pogledi naega drutva, kada ju je jednom zatekao u poloaju spartanske kraljice Lede, a slikara kraj nje kao labuda. Tom prilikom je kroja, bez obzira na to to e doi u sukob sa uzvienom umetnou, tako isprebijao labuda kako moe samo jedan ovek zastarelih pogleda uiniti. Onom istom utijom, kojom mu je svako jutro peglao pantalone, ispeglao mu je ovom prilikom rebra, a ivaom iglom sistema "Singer i komp.", toliko ga izbo da je slikar morao est nedjelja leati u bolnici, i od toga doba je sasvim napustio portrete i kompozicije, a odao se "pleneru", iskoriujui kao modele krave, koze i drebad, uveren da na taj nain nee doi u sukob niti sa zastarelim pogledima naega drutva, niti pak sa ljubomornim krojaima. To isto, samo malo drukije, i sa jednim kompozitorom. itao sam mu biografiju, po kojoj je u njegovoj aktivnosti posle prvih snanih i emotivnih kompozicija, nastala bila izvesna stagnacija, posle koje je komponovao liturgiju. Biograf tu stagnaciju objanjava nedaama branog ivota, jer ga njegova biva supruga nije umela dovoljno da razume. Kompozitor je imao da spremi jednu sopranistkinju za izvesno "solo" u jednoj svojoj kompoziciji. To je spremanje neto podue trajalo, i na kraju sopranistkinja izgleda da je dobro shvatila "solo", ali ga kompozitorova ena nije shvatila. I mesto aplauza i kite cvea, to je sopranistkinju oekivalo na koncertu, kompozitorova je ena, na glavnoj probi, razbila o njenu glavu nov novcat kiobran. I posle toga sluaja, a usled toga to ga nije supruga dovoljno razumela, nastala je ona stagnacija u kompozitorovoj aktivnosti, posle koje je komponovao liturgiju, i to ne toliko iz oseanja pobonosti, koliko to je sudijama duhovnog suda, prilikom brakorazvodne parnice, dao re da e komponovati novu liturgiju ako spor u njegovu korist ree. Eto tako se kroje haljine velikih ljudi, eto tako se piu biografije u krojakim radnjama za izradu biografije. I to je dobra strana tih biografija, koju istorija knjievnosti prilino iskoriuje,5

ali ti biografi imaju i jednu ravu stranu, koju poto poto treba suzbiti ili je bar onemoguiti. Ti biografi naime imaju obiaj da se posle smrti koga poznatijeg oveka uvuku u njegovu kuu i sa jednom policijskom revnou ispreturaju mu fijoke i sve hartije i hartijice koje se po kui nalaze. No i to im je malo, ve razviju pravu sudsku istragu, te ponu po celome svetu pribirati pokojnikova pisma, kolske svedodbe, priznanice i sva druga dokumenta, pa ih zatim sa istrajnou jednog pasioniranog islednika, deifriraju, komentariu, objanjavaju, obru rei, premeu reenice i na kraju krajeva, na osnovu novih podataka, tako izmoluju pokojnika, i tako prevrnu biografiju, koja je dotle bila napisana, da biva biografija lii prosto na prevrnut kaput, sa drugim depom koji je s leve strane grudi preao na desnu, sa novom somotskom jakom i sa novom postavom. Jer, valja znati da te biografske krojake radnje ne kroje samo nove biografije, ve vre i sve ostale poslove: prerauju stare, peglaju, vade fleke, prevru ih i krpe tamo gde se na kojoj biografiji pojavila rupa. Ja se, na primer, seam biografije jednoga naeg zaslunog oveka, poznatog naunika, profesora Stojana Antia, koja je u svoje vreme bila sasvim uljudno napisana i koja je, kao to sam uo, i sam pokojnik, dok je bio iv, proitao u jednome kalendaru i nije se bunio protiv nje. Po toj biografiji, pokojnik se rodio 1852. godine u Petrovcu, od majke Angeline i oca Miljka, koji je bio svinjski trgovac. Stojan je svrio osnovnu kolu u Petrovcu, niu gimnaziju u Poarevcu, viu i veliku kolu u Beogradu. Kako je po struci bio prirodnjak, to mu je odmah im je postao nastavnik dodeljeno da predaje jezik i gimnastiku, i u tom pravcu je razvio toliko svoju delatnost da je ak i izradio jednu iscrpnu naunu studiju o tragovima srpskih rei u sanskritskom jeziku. No dvadeset godina docnije, poto su se biografi doepali raznih njegovih privatnih pisama, ja sam na osnovu "novih podataka" itao sasvim drugu i drugaiju njegovu biografiju. Po toj novoj biografiji, pokojnik se nije zvao Stojan nego Spira; on je6

pogreno nosio prezime Anti, jer njegovo je prezime u stvari Nikoli. Njegova se majka nije zvala Angelina, jer mu je to bila maeha, ve Marija; njegov se otac nije zvao Miljko, ve Mijat, i nije bio svinjski trgovac, ve pop. Pokojnik se Spira nije rodio u Petrovcu, u Poarevakom okrugu, ve u Rekovcu, Jagodinskom okrugu; niu gimnaziju nije uio u Poarevcu, ve u Jagodini; Veliku kolu, nije uio u Beogradu, jer je svrio ratarsku kolu u Kraljevu. Kao nastavnik nije predavao nemaki jezik i gimnastiku, ve hransku nauku i notno pevanje. Pokojnik nije pisao studiju o tragovima srpskih rei u sanskritskom jeziku, ve o uticaju uma na klimatske odnose. Mene, verujte, ne bi iznenadilo kada bi ti biografi, na osnovu podataka koje su sabrali iz pisama i drugih svojerunih napisa koji bi zaostali iza smrti koga velikog oveka, utvrdili da pokojnik uopte nije ni postojao. Jer moete misliti ta su sve ti biografi kadri pronai u privatnim pismima pokojnikovim a naroito u onima koje je pisao dok jo ni sam nije slutio da e biti veliki pokojnik. Jer, kad ve neko postane Veliki ovek, on onda, razume se, i svoja privatna pisma udeava tako da bi se mogla objaviti, otprilike kao to se ena koja je stekla priznanje da je lepa udeava da bi tome i odgovorila. itao sam tako, na primer, pismo jednog velikog oveka, akademika, koji je od svoga kirajdije traio neplaenu kiriju. Veliki je ovek u pismu svome kirajdiji pisao kako je ivot sa svoje materijalne strane odista odvratan, kako dnevne brige zamaraju velike due i jo puno drugih aforizama o ivotu, a sve s obzirom na eventualno tampanje toga pisma. Kad je tako napisao puno runih stvari o ivotu, preao je na frazu: "ali postoji izvestan red stvari u ivotu koji se ne da izbei", i na osnovu te fraze traio je od kirajdije tromesenu dunu kiriju. Razume se da je kiriju dobio tek kad je sreo lino kirajdiju i usmeno (to se ne moe tampati) mu opsovao sto bogova i popratio da e ga kao maku isprebijati.

7

Drugi jedan veliki ovek, iz obazrivosti da mu se ne tampaju pisma posle smrti, zavravao ih je uvek frazom: "Molim da mi po proitanju ovaj list hartije vratite." To mu je postala takva navika da je jednom, izdavajui priznanicu za izvestan honorar, zavrio ovu: "Molim da mi po proitanju ovaj list hartije vratite" Znao sam i jednog uglednog naunika naega kod kojega je bojazan da ostavi pismene tragove posle smrti postala prava manija, tako da se odrekao uopte pisanja i umro je kao priznat nauni knjievnik. Eto uglavnom, svih dobrih i ravih strana toga kada ovek dozvoli da postane rtva biografa. I zar onda nije bolje napisati autobiografiju, te na taj nain izbei sve eventualnosti? Ali ja bih bio neskroman kad bih rekao da su gornji razlozi jedini koji su me rukovodili da napiem autobiografiju. Pre svega, nisu ni stoga to ja sebe ne smatram velikim ovekom, te sam sa te strane bezbedan i miran, uveren da e moja privatna pisma izvesno korisnije posluiti piljarima za fieke no biografima za vaenje kakvih podataka. A to sam i pored toga napisao ovu knjigu, to je samo zato to sam njome hteo da obeleim ezdesetogodinjicu ivota, te osvrui se u ovom trenutku za sobom i prelazei preko jueranjega i prekjueranjega dana da dogledam ak daleku mladost, najdragoceniji deo ivota. I mada mi je poznata mudra re francuskog pisca Gi de Mopasana, po kojoj "nema niega stranijeg do kad ovek ostari pa zabada nos u svoju mladost", ja ipak to inim, po onome nagonu koji kod davljenika, za ono nekoliko trenutaka rastajanja od ivota, izaziva pred oima sliku prolosti, pa ak i daleke mladosti. Ali ne osvrem se ja za sobom zato da zaplaem za onim to je prolo. Naprotiv, osvrem se da se nasmejem smehom za koji se ovde, pre no ma kad inae moe rei: "Ko se naposletku smeje, najslae se smeje!"

8

Nas trojica smo iz jedne due krenuli u svet, jo odmah po mome roenju. im sam se prvi put u krilu majinom nasmeio, iz toga osmeha ponikao sam ja i poao svojim putem u svet; im sam se prvi put u krilu majinom zabrinuo, namrgodio i uozbiljio ponikao sam opet ja i poao svojim putem u svet, i im sam se prvi put u krilu majinom zaplakao, iz tog plaa ponikao sam opet ja i poao svojim putem u svet. Putevi su nam bili razliiti. Ono to je poniklo iz mog prvog plaa, prolo je kroz ivot zahvaljujui suzama. Ono je u svetu videlo samo zlo i nevolju; sve mu je bilo mrano, sve turobno, sve sumorno. Nebo veito zastrto oblacima, zemlja veito oroena suzama. Ono je saosealo svaiji jad, bolela ga je svaija nevolja, titala ga je svaija beda. Ono je plakalo sa tuih nedaa i busalo se na tuim grobovima. Ono ja to je niklo iz trenutka moje zbilje, polo je u ivot pod tekim teretom i posrtalo je pod brigom. Ono se brinulo o suncu da li pravilno hodi; njega je muilo to se zemlja drugaije ne okree, to su reke krive; to su mora duboka i to su gore visoke. Sa dubokim brazdama ispisanim na elu, ono se zadravalo pred svakom pojavom i ulagalo sve svoje napore da je rei; ono se zarivalo u svaki problem, zastajalo pred svakom tekoom, i tako hodilo kroz ivot pregibajui se pod teretom briga. Ono ja to je niklo iz prvoga moga osmeha, prolo je kroz ivot sa osmehom na usnama, gledajui sve oko sebe veselim pogledom i vedre due. Ono se smejalo slabostima kao i vrlinama, jer su ljudske vrline esto vee slabosti od njihovih mana. Ono se smejalo uzvienome kao i unienome, jer uzvieni je esto manje due od onoga koga on sa visine pogleda. Ono se smejalo ludosti kao i mudrosti, jer mudrost je ljudska esto puta zbir ljudskih ludosti. Ono se smejalo nepravdi kao i pravdi, jer pravda je esto puta tea ljudima od nepravde. Ono se smejalo istini kao i zabludi, jer istina je esto puta nepostojanija od zablude. Ono se smejalo9

ljubavi i mrnji, jer ljubav je esto puta sebinija od mrnje. Ono se smejalo tuzi kao i radosti, jer tuga esto puta ume biti i lana, dok radost retko kad. Ono se smejalo srei kao i nesrei, jer srea je gotovo uvek varljiva, a nevolja ne. Ono se smejalo slobodi kao i tiraniji, jer sloboda je esto fraza, a tiranija uvek istina. Ono se smejalo znanju kao i neznanju, jer znanje ima granice dok neznanje ih nema. Ono se smejalo svemu, smejalo se svaemu, smejalo se, smejalo, smejalo... A kad je prolo est punih decenija, vele to je prosean oveji vek sastala su se tri putnika, sabrala su se u istu duu iz koje su krenula u svet i svela su raune o onome to su videla u svetu na svome dugome putu. Uze re prvi, onaj to je brinuo brigu celoga sveta: Izmorio sam mozak i izlomio duu brinui ljudske brige! A jesi li ih bar zbrinuo te olakao oveanstvu? Ne, jer briga je nerazdvojna od oveka. U brizi je uslov za napredak oveanstva. Uvideo sam da je greh prema oveanstvu oduzeti oveku brigu. A jesi li bar poznao ivot kroz koji si proao? Ne, jer od brige nisam mogao dii glavu. Uze re, zatim, onaj to je plakao: Iscedio sam enice plaui, istoio sam duu jadajui nad ljudskim bolovima! A jesi li bar iskupio ljudske bolove? Ne, bolovi su i dalje ostali meu ljudima, jer, vele, ivot je bol i bez bola nema ivota.10

A jesi li bar poznao i video ivot taj? Ne, jer nisam kroz suze mogao nita poznati i nita videti. Uze re i onaj trei to se smejao: Razglavio sam vilice smejui se, jer toliko je smenoga meu ljudima i u ivotu ljudi. Sve to sam vie upoznavao ivot, to sam blie upoznavao ljude, sve sam se slae smejao. I sada jo kada sam stigao na odmorite, te se osvrnem za sobom, ne mogu da ne prsnem od smeha! Tome treem, koji je smejui se kroz ivot i ivotu, proao svoju stazu, poveravam da ispie ove listove moje jubilarne knjige, jer on je jedini video ivot.

11

OD ROENJA DO PRVOG ZUBA

Mada je smrt jedini i najpouzdaniji fakat u ivotu svakoga oveka, ipak piui autobiografiju, svako obino izbegava da pone sa tim faktom. Moram se dakle i ja izmiriti sa tim ve usvojenim nainom pisanja i poeti sa roenjem, mada je ba roenje esto puta sporan fakat u ivotu ovejem. Kod mene se, na primer, dugo i dugo nije bilo na isto sa godinom moga roenja, te se najzad jedva uspelo utvrditi, da sam se rodio 8. oktobra 1864. godine. Ranije tvrdnje mojih biografa da sam se rodio 1866. godine, otpale su blagodarei briljivom ispitivanju profesora g. Milenkovia. Ti raniji biografi izvodili su svoju tvrdnju na osnovu pronaenih podataka po kojima sam ja prvi razred gimnazije zavrio 1878. godine. Pretpostavljajui da sam u kolu poao u sedmoj godini, to sam po njima, etiri razreda osnovne kole i jedan razred gimnazije svrio u dvanaestoj godini, to znai da sam se rodio 1866. godine. Da spor rei, g. Milenkovi se upustio u istraivanje po starim arhivama, preturajui sve kolske protokole, gde je najzad utvrdio nesumnjiv fakat: da sam ja prvi razred gimnazije uio pune tri godine, iz ega se d izvesti jasan zakljuak: da sam se morao roditi 1864. godine. Hvala g. profesoru i sa moje strane to je to pitanje rasvetlio, te nam je stvar sad ve svima jasna i nee nas vie dovoditi u zabunu. Kao uzgred pominjem ovde da je iste godine kad sam se ja rodio umro Vuk Karadi. To je jedna oevidna sluajnost, jer ja nisam imao tih pretenzija da se kakav literat na taj nain skloni da bi mi napravio mesta u literaturi. Pa ipak me je ta sluajna veza izmeu mene i Vuka nekada ispunjavala ponosom, te sam i u mladosti eznuo za tim da mi ko prebije nogu, smatrajui da je12

dovoljno biti opav pa biti Vuk. Jednom ak, mal' mi se nije desilo da mi prebiju obe noge, ali ne u tenji da se zadovolje moje literarne ambicije. Jo jedna uzgredna napomena. U doba kada u se ja roditi i neto pre, zaela se meu narodima Balkanskoga Poluostrva ideja o zblienju i zajednici, te da udrueni pregnu na zajedniko delo osloboenja. Kao prvi eksperimenat toga zblienja izgleda da sam bio ja, predstavljajui u neku ruku personifikaciju balkanske zajednice. I da nije neto srpska narodnost bila ta koja me je u prvim danima detinjstva snabdevala mlekom, ime me je neobino obavezala, ko zna ne bih li ja sad ve bio streljan kao grki ministar, ili ne bih li kao lani rumunjski knez troio u svetskim banjama novac matorih francuskih udovica, ili ne bih li se, subveniran od raznih drava, krvavio po planinama kao ef albanskih bandita, oekujui zgodan trenutak da od svoje hajduke ete obrazujem ministarski savet. Kod moga roenja nije samo datum bio sporan, ve i samo mesto. Jedni su biografi beleili Beograd kao mesto moga roenja, a drugi Smederevo. Celu zabunu u tom pogledu nainilo je to to me se oba pomenuta grada odriu i nijedan ne priznaje da sam se u njemu rodio, ve me potura onome drugome. U pogledu toga pitanja, ja ne mogu da se oslonim na svoje seanje, ali sam u porodici saznao za izvesne okolnosti koje stvar objanjavaju. Naime, moj je otac bio imuan trgovac u Beogradu, i ba kada sam ja trebao da se rodim, on bankrotira pa pokupi svu svoju bankarsku imovinu u koju sam i ja spadao i pree u Smederevo da ivi. Taj postupak nikad u ivotu nisam mogao oprostiti mome ocu. Naterati me da se rodim pod pretpostavkom da sam bogatog oca sin i onda, kada sam ve roen, kada se ve ne moe natrag, staviti me pred fakat da sam puki siromah. To ocu nisam mogao da oprostim utoliko pre to je imao dosta dece, pa nije meu njima morao ba mene izabrati da napravi tako pakosnu alu.

13

Kad je ve re o mome ocu kao aljivini, moram pomenuti da su, kako po svemu izgleda, i moji dalji preci bili u neku ruku aljivine. Ja to samo pretpostavljam, jer o mojim precima vrlo malo to znam, sem fakta da nisu nosili isto porodino ime koje Ja nosim. Ni dan danas se ne zna kako je moje pravo prezime, a ije je ovo to ga ja nosim, bog e ga sveti znati. Nastaje dakle interesantno pitanje: ko je taj od mojih predaka koji je sam svoje prezime zaboravio i pod kakvim je okolnostima on to mogao uiniti? Znam da je jedan moj roak zaboravio svoje prezime kad je napunio dvadesetu godinu i kad se okruna komanda neto o njemu raspitivala. Dobro, to jo razumem; ali takav razlog nije mogao postojati u doba kada je dotini moj predak zaboravio svoje prezime. Ostaje mi, za reenje ove zagonetke, jedina pretpostavka: da je taj moj predak morao umreti gdegod u inostranstvu, i to pod tuim imenom, to e rei pod lanim pasoem. Kad god sam o toj okolnosti iz moje biografije razmiljao, uvek mi je padalo na pamet kako to odista mora biti dobra ala: umreti pod tuim imenom. To mora biti jedno naroito zadovoljstvo za mrtvaca koji bi uspeo da zavede okolinu da ga pod tuim imenom sahrani. I koliko i kakvih sve zanimljivih komplikacija moe tu nastati! Zamiljajui pogdekad sebe u tome poloaju, ja sam ve unapred uivao u zabludi mojih poverilaca, koji bi me i mrtva smatrali za dunika, iako sam ja i za ivota bio za njih uvek mrtav, pa onda, u poloaju moje ene koja, i pored toga to bi odista bila udovica, ne bi nikako mogla biti udovica; pa onda, u razoarenju profesora Sime Mitrovia, koji sa izvesnim pakosnim zadovoljstvom ve nekoliko godina belei fraze za posmrtni govor koji namerava da mi odri pred crkvom, i najzad, u mnogim i mnogim drugim zamrenim i nerazreivim odnosima. Rodio sam se u jednoj staroj kuici, u blizini beogradske saborne crkve. Ta je kuica docnije zbrisana sa zemlje i namesto nje se sada die velika palata Narodne banke, tako da su danas banini trezori tano tamo gde je bila soba u kojoj sam se ja rodio.14

I sad, kad bi nailo jedno blagorodno pokolenje i htelo, recimo, da oznai spomen-ploom mesto gde sam se ja rodio, ta bi se ploa, sa natpisom "Ovde se rodio" itd., morala uzidati u Narodnu banku tano iznad onih suterenskih prozora, sa debelim gvozdenim ipkama, gde su trezori u kojima poiva banina zlatna podloga. Zamislite samo u kakvu bi to zabunu moglo dovesti kakvoga poznijega moga biografa, koji bi moe biti, na osnovu ovakvih fakata, dokazivao da sam ja vanbrano dete iz divljeg braka izmeu guvernera Narodne banke i portirove udovice. Portirova udovica, da bi prikrila guvernerovu bruku, koja bi mogla imati uticaja na banin kredit u inostranstvu, sakrila se, po reenju upravnog i nadzornog odbora baninog, izmeu kasa u kojima je banina zlatna novana podloga. Tu je mene rodila i strpala me u jedan trezor, gde me je zatim pronala komisija kad je prebrojavala dravnu gotovinu, i uvela i mene u bilans na strani primanja. Razume se, izii u ivot iz trezora Narodne banke i nositi na sebi potpis guvernera Narodne banke, lako mi je bilo odrati se na dobrome kursu, tako bi otprilike zavrio svoje rezonovanje taj budui moj biograf. Ali, hvala bogu, kod nas nema izgleda da e uskoro naii kakvo blagorodno pokolenje, to daje dovoljno garancije da se takva zbrka u mojoj biografiji nee ni desiti. Rodio sam se u ponoi, prema emu se ne bi moglo u biografiji rei: "On je ugledao svetlost dana 8. oktobra 1864. godine", ve "On je ugledao svetlost milikerc-svee 8. oktobra 1864. godine." Odmah na prvome koraku po roenju, no bez mojega uea i krivice napravio sam zbrku u kui. Babica, koja je bila kraj postelje moje majke, krepei se rumom, objavila je da je dete koje se rodilo ensko. Na glas da sam ensko, moj otac pljunu, poee se iza uva i opsova neto runo, to ja onda nisam razumeo ne poznavajui dovoljno materinji jezik. Docnije sam saznao da je moj otac bio jedan od naprednijih ljudi, te uasno mrzeo onaj ostatak varvarskog obiaja: davanje miraza uz devojku.15

Ja nisam nikada, ni docnije, raspitivao kako se to mogla babica zbuniti oglaujui me za ensko, ali mislim da e to biti usled rasejanosti. Babica je bila stara, usedelica devojka, a kod ovih, vele, nije nemogua takva rasejanost da muko smatraju za ensko, i obratno: ensko za muko. Moete misliti kako smo se svi u kui iznenadili kad smo sutradan, jo rano ujutro, saznali da sam muko. Babica se za svoju pogreku izvinjavala slabim osvjetljenjem koje je prole noi bilo u kui; ocu je neobino prijatno godila ova ispravka, a ja sam se u stvari ljutio na babicu to zabada svuda svoj nos, te mi je otkrila pravi pol, ubeen da bi za mene mnogo bolje bilo da sam ostao ensko. Kako sam danas plodan pisac, verovatno bi bio i plodna ena, te bi u tom sluaju dosad ve imao kompletno izdanje svojih celokupnih dela, dok ih ovako, kao pisac, jo nemam. Babica je tom prilikom konstatovala i to da sam sa roenjem zadocnio punih sedam dana. Ja ne znam po kome sam redu vonje ja trebao da stignem sedam dana pre, ali znam da sam u tom pogledu celoga svoga ivota ja video jednu tragediju. Zamislite, molim vas, debi, prvo stupanje na pozornicu, prva pojava u ivotu, pa zadocnjenje od sedam dana, i to u doba kad nisu postojale nae dravne eleznice. Pa onda, ja sam negde napred to pomenuo da je moj otac sve do moga roenja bio bogat ovek i da je nekako ba tih dana bankrotirao, to znai: da nisam imao zadocnjenje od sedam dana, ja sam se jo mogao roditi kao bogatoga oca sin. Ovako izgledam sebi kao onaj koji, pozvan na bogat i raskoan ruak, stigne itav sat kasnije, kad je sav ruak pojeden, pa mu ponude da mu obare tri jaja i jo ga ljubazno pitaju eli li rovita ili tvrdo skuhana? Smatrajui to zadocnjenje kao jednu teu tragediju u svome ivotu, ja sam se uvek i docnije raspitivao moe li se nekako od sudbine dobiti satisfakcija, drugim reima: moe li se nekako naknaditi taj gubitak od sedam dana koje mi je nanelo zadocnjenje.

16

Moe, kamforom! teio me je moj kuni lekar. Kako kamforom? Pa kad budete umirali, moemo vam utrcati malo kamfora, te da vam produimo ivot za jedno sedam dana, koliko ste izgubili pri roenju. Od toga asa, kada mi je lekar ovu utehu saoptio, ja sam postao najodaniji potovalac medicinske nauke, oaran njenim napretkom, koji joj je dao mogunosti da prui ljudima tako obilnu moralnu satisfakciju. No ono to me je, i pored ove utehe, jo uvek uznemirivalo, bila je pomisao da je moje zadocnjenje od sedam dana, koje me je spreilo da se rodim kao sin bogata oca, moda kakav neodoljivi fatum koji lebdi nada mnom; tako da predoseam da mi se pred kraj ivota moe jo i to desiti da na sedam dana posle moje smrti moj loz dobije glavni zgoditak. I tada e se rei, ne samo da sam pri roenju sedam dana zadocnio, ve i da sam sedam dana ranije umro, a to bi ve bila strahovito bezduna igra sudbine. Krtenja se ne seam dovoljno, jedva pogdeto od toga obreda ako sam upamtio. Tako, seam se kad je pop sruio na mene, onako gologa, itav bakra hladne vode, da sam mu u dui opsovao tako nehrianski, da to ne bi ni u kom sluaju moglo posluiti kao moja izjava prilikom stupanja u hrianstvo. Kako sam tada, prilikom ovoga lepoga hrianskoga obreda, dobio kijavicu, ja je se vie nikad nisam oprostio, i evo je kroz ceo ivot vuem, te mogu slobodno rei da sam ja svoju religiju iskijao. Interesantna je pojava da sam se ja, doav na svet, ubrzo svikao na novu okolinu. Majka, otac, braa i sestre bili su mi nekako, ve od prvog poznanstva sa njima, vrlo simpatini, i oseao sam se meu njima kao kod svoje kue. im sam se, prva dva tri dana, upoznao sa kunim prilikama, nastojao sam energino da uinim izvesne izmene u nainu ivota i redu koji je dotad17

vladao. Tako na primer, moja je majka dotle spavala po celu no, to sam ja smatrao za nehigijenski i poeo sam je buditi po pet i est puta nou. Oca sam pustio do ponoi da spava, odmarajui se od svojih dnevnih briga, ali je od ponoi on morao uzimati svoj pokriva i ii ak u treu sobu, legati na divan i pokrivati se preko glave, ako je rd bio da spava i dalje. Inae je moje prvo detinjstvo bilo vrlo monotono. Ne seam se niega vanijeg iz toga doba, izuzimajui izvesnih sitnijih avantura. Tako, na primer, jednom sam pao pod krevet i nisu mogli itav sat da me nau; jedanput sam progutao cvancik i zbog toga sam morao da ispijem sto grama ricinusa (od tada mi ni danas ne valja stomak), a jednom sam opet pao u fras, i to bez ikakvog naroitog razloga, ve vie iz pakosti prema doktoru, koji me je na po sata pre toga pregledao i rekao da sam zdrav kao tresak. Jedina stvar koja me je u to doba naroito nervirala, to su bile porodine konferencije, koje su redovno odravane oko moje kolevke. Tema razgovora koji se u tim prilikama vodio bila je uvek pitanje: na koga liim? Ja lino bio sam duboko ubeen da ne liim ni na koga i ni na ta; ja sam imao utisak da liim na testo naraslo u navama, koje e tek docnije veliki pekar, gospod bog, modelirati. Ali, oni koji su se okupljali oko moje kolevke, pronalazili su uvek poneto novo na svakome mome delu tela, i uzvikivali: Ju, ju! Gledaj molim te: oevo elo, tetkin nos, tea Simine ui, ujina usta, i tako redom dalje. I u tom se pogledu tako daleko ilo da sam sluajui svakodnevno to pa to, poeo najzad sticati uverenje da sam ja u stvari neka nakaza, skrpljena iz raznih delova tela cele moje mnogobrojne porodice. U to doba pada i moje dobijanje prvih zuba. Oh, to vam je bila itava komedija, tako da smo svi popucali od smeha. Ja lino nisam bio toliko pretenciozan da to pre dobijem prvi zub, ali mi je18

otac dosadio zavlaei mi neprestano kaiprst u usta i pipajui me po desnima. to se tie zuba, ja sam se na njima uverio da nauka o poznavanju oveka nije tana, jer ja nikad nisam uspeo da imam trideset i dva zuba, koliko ta propisuje, sve dok nisam platio zubnom lekaru dve hiljade dinara. Patio sam veito od zubobolje, moda i sa prokletstva koje je otac bacio na mene kada sam ga, iz blagodarnosti, svojim prvim zubom ujeo.

OD PRVOG ZUBA DO PANTALONA

Razume se da nisam ostao samo na prvome zubu, ve sam ubrzo iskitio vilice jo nekolikim, to mi je dalo mogunosti da izustim po koju re. Ja sam dodue, ve ranije putao neke ivotinjske glasove od sebe, u kojima je majka nalazila izvestan smisao i gostima tumaila ta sam ja time hteo rei, to mi neobino lii na sluaj sa zelenim papagajem gospoe Mile apotekarice, koju sam docnije u ivotu poznao. Gospoa je imala jednoga zelenog papagaja koji je, po njenom uverenju, govorio, i kad god bi on zakreao: "La-ra-ro-ra-ro-ra!", gospoa bi nam objanjavala da on to kae: "Dobar dan elim!", to mi, napreui do najvee mere i panju i sluh, nismo mogli nikako da razumemo. Tako i moje prve izraze: "Du, mu, gu, do, po" itd. moja je majka prevodila i tumaila kao da tim hou da kaem: tata, mama itd. Stoga ja ne beleim ta kretanja kao prve rei. Prva re koju sam, svestan njenoga znaaja, rekao, bila je: "Daj!", i od toga doba pa

19

kroz ceo ivot tu re kad god izgovorim, izgovaram je svestan njenog znaenja. No vanije nego to je da sam ja, posle prvih zuba, i na kraju prve godine, ve stao na svoje noge i prohodao. Moram priznati da sam u prvi mah iao etvoronoke. Vele: da bi se stalo na dve noge, potrebno je najpre ii na etiri, ili, drugim reima, da bi se ovek u ivotu mogao ispraviti, potrebno je najpre da puzi, kao to mora najpre poklecnuti onaj koji hoe da skoi. Ja ne znam odista nije li to puzenje, kojim ovek poinje svoje prvo kretanje u ivotu, izvesna veba za praktian ivot, ili je to moda tako sudbinom odreeno da ovek u doba kada je najiskreniji, u doba kad jo ne ume da se pretvara, kad je najblii oveku, ue etveronoke u ivot? U to doba kada sam prohodao, najvaniji dogaaj je bio: postupaonica. To je onaj lepi na obiaj da se detetu kad prohoda lomi pogaa nad glavom. Ali pre to e se pogaa prelomiti, na nju se stavljaju razni predmeti i stavlja pred dete, te se pusti da se samo mai, i ono ega se mai tako se tumai bie mu poziv u ivotu. Na pogai koja je pred mene bila stavljena, bila je jedna knjiga, novac, pero i klju, kao atributi: nauka, bogatstvo, knjievnost i domainstvo. Ja sam, razume se, bacio oko na paru, i od tada pa sve do sada taj mi je ukus ostao neoslabljen. Ali u trenutku kad sam koraio da uzmem paru, nje nekom maijskom silom nestade sa pogae. Traili smo je i traili, ali je ne naosmo. Docnije smo tek saznali da je moj stariji brat, u momentu kada sam ja poao pogai i kada su svi pogledi i sva panja bila upravljena na moje podvige. ukrao paru, iako za to nije imao opravdanih razloga, jer je on davno ve bio prohodao. Morali su metnuti drugu paru, jer sam ja udario u takvu pisku i dreku kao da mi je toga asa menica bila protestovana. Predvianja koja se za ovaj in vezuju ispunila su mi se odista u ivotu: od tada pa sve do danas, za koju god se paru ja maim, izmakne mi nekako.

20

To doba kad ovek prohoda, pa sve do prvih pantalona, izgleda da je najinteresantnije u ovjejem ivotu. To je doba kada ovek nije ni muko, a nije ni ensko, te mu je naa gramatika velikoduno obezbedila pribeite u naroitome, srednjem, rodu, to su propustile uiniti gramatike mnogo veih i kulturnih naroda. Glavne odlike ovoga gramatikog oblika su: a) imenice toga roda prilagoavaju se zamenici"ono"; b) imenice toga roda, bez obzira na pol, sve nose suknjice, i v) imenice toga roda nose obino takva neka, budite bog s nama imena, da ni iz njih ne moe saznati koja je od tih imenica muko, a koja ensko. Takva su imena na primer: Dudu, Bibi, Lulu, Lili, Popo, Coco, Koko i tome podobna. Ne seam se kako su me zvali kad sam bio u srednjem rodu, ali vam mogu rei da sam se u suknji neobino dobro oseao i tako navikao da me ni docnije u ivotu suknja nije mogla zbuniti. I to je glavno, moda i pod sugestijom babiine zablude prilikom moga roenja, a da bi se tovie prilagodio zbrci koju srednji rod pravi u polovima, ja sam tada dugo vremena verovao da sam ensko. Iz te zablude me je izvelo jedno stvorenje, koje smo zvali Lulu. Kako je Lulu dolo do tog otkria, to ni dan danas ne znam; seam se samo da mi je jednoga dana apnulo: "Ti si muko!", na to sam se ja strahovito zastideo. I dugo jo zatim, kad god bi sreo Lulu, ja sam se, ne znam zato, stideo toga to sam muko. Vele: kad ovek ostari da se njemu ponovo javljaju nekadanji detinji oseaji, i to vie stari, sve sa vie vraa u deji mentalitet. Ja to donekle primeujem na sebi, bar u pogledu oseaja. Biva, na primer, i danas pogdekad da me obuzme oseanje stida to sam muko, kao nekada kada sam bio dete. No itave dve decenije, od onoga doba kada sam se izvukao iz suknjice, sreo sam se sa onim malim stvorenjem Lulu,21

nekadanjim mojim drugom u srednjem rodu, i uvidevi da je Lulu lepa i prijatna dama, sa ushienjem sam joj uzviknuo: Vama imam da zahvalim to sam saznao da sam muko! Jo sam jedan tako prijatan susret imao. Upoznao sam se sa jednom neobino lepom i interesantnom mladom gospom, i iz dueg razgovora saznali smo da smo vrnjaci i da smo u detinjstvu zajedno pripadali srednjem rodu i drugovali. Zvali smo je Bibi. Slatko smo se smejali seajui se svih pojedinosti iz toga doba. I ona mi ree da je tad verovala da sam ensko Mada sam ja sad ve imao duge ispeglane pantalone i neto neispeglanih brkova pod nosom, te oigledno pretpostavljao imenicu mukog roda, ipak mi je stalo bilo do toga da kod mlade gospe razbijem potpuno eventualnu zabludu. Kako su utisci iz ranog detinjstva obino vrlo duboki i trajni, uloio sam bio naroiti trud da mladu gospu ubedim da sam muko. Ja sam se u svojoj brbljivosti upetljao u suknje mladih dama, dok je ova glava autobiografije namenjena samo onim suknjicama koje slue kao uniforma srednjem rodu u gramatici. Vratimo se dakle u tu malu suknjicu, u doba posle prvoga zuba, posle prvih rei i posle prvih koraka u ivot. To je doba kada se kod oveka javljaju prvi instinkti koji zatim ni ivot, ni vaspitanje, ni obrazovanje ne mogu suzbiti niti unititi. Jedan od najosnovnijih je sujeta, koja je utoliko uoljivija to se javlju naporedo sa onom prostosrdanom iskrenou koja je tako slatka u detinjstvu, da je prava teta to se i osobina gubi odmah posle prvih detinjskih dana. Vi nesumnjivo poznajete svi onoga maloga tiranina koji, tek to ste doli gdegod u posetu i otpoeli vrlo prijatan razgovor sa njegovom mladom mamom ili najstarijom sestrom, strpa vam se meu kolena, osloni se rukom prljavom od pekmeza na vae pantalone, digne noicu u vis i drekne: "Ja imam nove pipe!" Vi22

mu, razume se, utivo i koliko je mogue slae, odgovorite: "Au, kako su lepe pipe!" i time mislite zavrili ste razgovor sa njim, te moete nastaviti onaj interesantniji razgovor sa njegovom mladom mamom ili najstarijom sestrom. Ali se varate, jer mali tiranin sad tek poinje svoju uporna akciju. On naslanja ruku namazanu pekmezom i na drugu nogavicu vaih novih pantalona i opet die noicu sa uzvikom: "Ja imam nove pipe!" Vama se ve prevre u stomaku, ali iz obzira prema mladoj mami ili najstarijoj sestri, vi i dalje pravite ljubazno lice, milujete malu nakazu po kosii i odgovarate joj: "Jeste, jeste, duo, video sam, vrlo lepe pipe, osobito lepe pipe!" Ali se vi i drugi put varate ako mislite da je to njemu dovoljno i da e vas sad ve jednom pustiti da nastavite razgovor sa njegovom mladom mamom ili najstarijom sestrom. Ne, ne, ono (srednji rod) vam nee dozvoliti ni re vie da progovorite, ono e se uspuzati uz vae koleno, see vam u krilo, dii akrobatski noicu, podmetnue vam je pod nos i zahtevae od vas da govorite o njegovim cipelama, i samo o njegovim cipelama, i ni o emu drugom do samo o njegovim cipelama. Uostalom, samo bez te prostosrdane deje iskrenosti, zar se ta ista sujeta ne javlja uvek i docnije kod oveka? Mlada gospoa Olga dobila je o roendanu brilijantske butone i zadela ih je u rumene une rupice. Vi doete da joj estitate dan, a ona u razgovoru okree vam as jednu, as drugu stranu profila, neete li opaziti butone i neete li joj se diviti. Ako ste vi toliko nesmotreni pa ne opazite, ona e ma kako, ma na koji nain izvesti razgovor koji e vam svratiti panju. Ona ne moe dii nogu uvis i rei vam: "Ja imam nove pipe!", ali e, recimo povesti razgovor o posljednjoj premijeri: govorie vam o dubokom znaaju problema koji komad tretira i o snanoj kreaciji nae protagonistkinje, i im uspe da vas uvue u taj razgovor, ona e prei na toaletu koju je imala protagonistkinja, i da vidite kako e smiljeno, lukavo, izdaleka, povui liniju koja se svrava na njenim butonima.

23

Pa ipak, rei e vam ima neega to nije uvek u skladu u prikazu protagonistkinje. Ja ne bih umela rei ta je to, ne bih umela odmah nai, ali oseam taj nesklad. Moda je to i toaleta. Glumice esto puta oblae haljine one boje koja odgovara njihovome licu, ali je pitanje da li ta boja uvek odgovara i onome psihikom raspoloenju koje ona u toj haljini preivljuje. Zamislite veselu, raskalaenu enu u crnini, ili razoaranu, prokazanu, ivotom satrvenu enu u kakvoj leptirastoj haljini otvorene boje. Je l' te da tu moe biti nesklada? Pa razume se! odgovarate vi najljubaznije i ne slutei da ste sad ve zavukli nos u miolovku i poeli da liete smrtonosnu slaninicu. Pa onda i frizura; zar ne nalazite da je protagonistkinja imala u drugom inu suvie sreenu, zalizanu, nekako domaiku frizuru. Zar tu nije trebalo malo vie nereda, malo nemirnija frizura, malo neureenih vlasi, meu kojima bi, recimo, u uima sjala dva brilijantna butona? Zar ne, zar ne bi to glavu inilo interesantnijom? Ako vi ni pri tim recima ne primetite butone u njenim uima i ne zadivite se, radi ega se ceo ovaj razgovor i vodi, onda, razume se, ona e nastaviti: Moda bi to bilo preterano, ja ne znam, ja nisam kompetentna. Ima ih, na primer, koji nalaze da je minua ostatak varvarstva... moda... ali se ipak mora priznati da je lep ukras? Zar ne nalazite? I zar vam, posle ovih poslednjih rei, ne izgleda kao da je mlada gospoa digla nogu do samoga vaeg nosa, govorei vam: "Ja imam nove pipe!" To mlada gospa; ali e to isto initi i njena gospoa mama, koja svakojako eli da izazove od vas bar ovu frazu: "O, gospoo,24

koliko je mladih koje bi vam mogle pozavideti!" Pa to isto hoe i njena stara majka, koja je rada bar da joj se kae da se jo vrlo dobro dri. No nemojte misliti da je ova ljudska slabost, koja se meu prvima javlja jo u najranijem detinjstvu i prati oveka sve do smrti, pa esto i pole smrti, svojina samo enskoga roda. Poeta koji vam ita svoj proizvod, molei vas za "iskreni sud", pretpostavljajui, razume se, da on bude povoljan; dravnik koji u plaenim novinama pie lanke o svojim uspesima; dendi koji se sebi divi u ogledalu i namee se da mu se i vi divite; vojnik koji se isprsava ne bi li mu spazili medalju na grudima, koju je, ni sam ne zna zato dobio, i svi drugi i mnogi drugi. Zar svi oni ne diu nogu uvis i ne kazuju vam: "Ja imam nove pipe!" Ja sam u tom pogledu, tako bar priaju moji roditelji i ostali koje se moje mladosti seaju, bio ak i agresivan. Ako je doao gost u kuu, pa sam mu se pohvalio novim cipelama, a on ne bi ni obratio dovoljno panje, ja sam ga, vele, gaao papuama, etkom, vatraljem i svim to bi mi dolo do ruku i to bi se moglo sa poda skupiti. Meni ak nije bilo dovoljno ni to da ekam hoe li gost naii ili nee, te da im se pohvalim novim cipelama, ve bih seo pred kuna vrata, na ulici, i ko god bi od prolaznika naiao, ja bih dizao nogu i oajno vriskao: "Ja imam nove pipe!" No to nije bio jedini moj podvig u doba kada sam u suknjici gegucao po kui i zabadao nos u sve. Ja sam zatekao itavu generaciju lutkica moje sestre, koje su sve u drutvu, kao o kakvome uru, sedele u jednome prozoru. Seam se dobro toga odvratnog buroaskog drutva. Na jednome plavome jastuetu, u levom krilu prozora, sedela je ostarija dama, sede kose, u irokoj cicanoj haljini. Ona u svoje vreme nije bila tako seda, ali sam joj ja, jo kad sam joj prvi put bio predstavljen, poupao crne vlasi, te da bi umirio sestricu, stariji je brat brzo iupao pamuk iz postave oevog zimskog kaputa i nalepio ga po lutkinoj glavi. Iako

25

pokrivena sedom kosom, ova matora dama bila je nafrkana lica kao da je nalepila dve krike kuvane cvekle na obraze. Na grudima je nosila jedan pokvaren bro, iz kojega je ispao kamen, a u kosi udenutu jednu staklenu perlu. I po toaleti i po izrazu lica liila je na enu kakvoga bogatoga zajmodavca, za kojega se apue da je na vrlo misteriozan nain doao do bogatstva i za kojim sa ne apue, no se zna, da je dva puta odleao u hapsu, jedanput za lano bankrotstvo i drugi put za zlonamernu paljevinu prethodno osigurane radnje. Druga dama, koja je sedela do nje, imala je travu plavu kosu, sa crvenom manom u frizuri i vrlo jako navuene obrve. Kad je kupljena, ova je lutka sklapala oi kad bi se poloila, te je "umela da spava", ali kako sam joj ja jo prvoga dana, im sam joj bio predstavljen, sipao punu au vode u oi, mora da joj se u oima neto pokvarilo, te ih je od toga doba uvek drala poluotvorene, te je izgledalo kao da miga ili bar kao da koketira. Liila je nekako na strankinju iz bolje porodice, rasputenicu kakvoga direktora banke koji je uhvatio na delu i odjurio iz kue. Trea je bila devojka od porculana, vrlo svetlih oiju i sa osmehom na usnama. Ona je uvek stajala, uspravljena, naslonjena na zid. Devojka od porculana imala je jednu lepu osobinu: kad se uprlja, moe se ubrisati ili ak i vodom oprati. Otuda i dolazi valjda da se kod tih porculanskih devojaka nikada i ne vide mrlje u ivotu. Meni se nisu nikako sviale njene svetle oi, a jo manje onaj njen porculanski osmeh. Nekako su isuvie osealo da je taj devojaki osmeh napravljen u fabrici. etvrti je u tome drutvu bio jedan bajaco sa iljatom kapom na glavi, jednom utom, a drugom crvenom nogavicom i rairenim rukama koje dre male, metalne tasove. Mada je prezren leao na zemlji, on je jedini u ovome drutvu imao duu. Seam se, dok je bio nov, kad bi mu pritisnuo grudi, iz grudi mu se izvijao glas, i ivo je kretao rukama te udarao tasovima. Razume se da smo mi

26

deca, uostalom kao i ljudi, hotei da vadimo ega to ima u umetnikovoj dui, razdrli mu grudi i iupali duu. Od toga doba, otkako ne moe vie da d glasa od sebe, preziru ga i moja sestrica i njene drugarice, a izgleda da ga prezire i ona buroazija u prozoru, zajmodaveva ena, rasputenica direktora banke i porculanska devojka. U meni se javio neki revolucionarni instinkt i tu sam besposlenu buroaziju u prozoru strahovito mrzeo. Oseao sam potrebu da joj se, uime prezrenoga umetnika, osvetim. I kada sam se jednog dana naao sam u sobi, izveo sam pravu Bartolomejsku no. Pootkidao sam im glave, noge, ruke, poupao kose, pocepao odela, i uopte izveo krvoprolie dostojno jednog krvolonog pivara Santera ili nemilosrdnog glumca Kolo Debroa, posle ega je, razume se, nastalo u istim srazmerama suzoprolie. No, razume se, to nije jedini moj podvig kojim sam zaradio batine. Bilo ih je jo vrlo mnogo. Koliko sam puta, na primer, nove novcate oeve cipele vezao kanapom za uicu, napunio vodom i vukao kao kolica. Jednom je majka mesila, i metnula testo u karlicu, pokrila maramom i stavila kraj pei da joj testo naraste. Ja sam, igrajui se oko karlice, seo u to testo i dao mu takav oblik kakav se nijednom "modlom" ne moe postii, nastranu jo to su jedva posle odlepili testo sa mene. Drugi put sam opet doepao kutiju "fiksa" za cipele i namazao hlebac za uinu, te su mi posle pet dana ispirali stomak. Jednom sam opet, kad sam ostao sam u sobi, bacio kroz otvoren prozor saksiju sa cveem, jedne makaze, jedno vezeno jastue i majkin kurjuk koji umee u kosu, te radoznao da vidim gde lee ti predmeti, nagao se pa i sam strmeknuo kroz prozor na ulicu. Mogla bi se ak napraviti i statistika tih mojih podviga. Tako, na primer, zna se ovo: esnaest puta sam prevrnuo tanjir i prosuo supu sebi u krilo; tri puta sam upadao u kazan, u kome je bila spremljena voda za pranje rublja; jedanput sam ispao kroz prozor; jedanput turio sestri prst u oko; dva puta sam pao niz stepenice gornjeg sprata i otkotrljao se na donji.27

Povodom ovih podviga, roditelji moji i svi ukuani utvrdili su da sam "vrlo ivo dete", te se majka ak i prilikom poseta brino vajkala: "Ja ne znam ta u, moram otvoriti etvore oi, ovaj moj mali je neobino ivo dete!" Meni je naroito godilo to sam u tako ranim svojim godinama stekao izvesnu reputaciju koju sam se, u svima prilikama, revnosno starao da odrim, te sam zatim jo ee razbijao sebi nos, upao sestri kosu, uganuo jedanput palac na ruci, a drugi put nogu u lanku, dok najzad nisam jednoga dana prosuo ar iz pei te upalio prostira na podu, zatim arav na stolu i zavesu na prozoru, tako da je to, moe se rei, bila jedna iluminacija veega stila, iako toga dana nije bio nikakav dravni praznik. No nisu ovakvi podvizi jedina karakteristika deleta u doba dok nosi suknjicu. Podjednako su radoznala i podjednako nesnosna tom svojom radoznalou i muka i enska deca u to doba. Time bi se zar dalo objasniti to u to doba i muka i enska deca nose suknje. Ja ni u tom pogledu nisam izostajao iza ve steene reputacije. Zasipao sam pitanjima roditelje, sve ukuane i sve goste koji bi u kuu dolazili; zasipao sam ih toliko da sam ve bio postao prava napast, od koje im je valjalo spaavati se. Ja nisam vie bio samo mali radoznalac, ve prava maina za pitanja, koja se u jutru navije i jedva uvee prestane raditi. Razume se, mene nisu interesovala prosta i jednostavna pitanja, ve sam se starao da ona budu to komplikovanija, i inilo mi je naroito zadovoljstvo da onoga kome postavljam pitanje dovedem u to veu zabunu. Jesu li sunce i mesec mu i ena? Zato ene nemaju brkove? Ui li magarac kole? Ko je natakao volu rogove?28

Zato gospa Stanka ima nadut trbuh? I jo masa takvih pitanja kiptila je iz mene, tako da je sasvim razumljiv onaj oglas u novinama koji je dao jedan nesrean otac, a koji je glasio: "Stan, hranu i dobru nagradu dau onome ko se primi da odgovara na pitanja moga trogodinjeg sina". I mada takva deja pitanja izgledaju besmislena i smena, ja ipak nalazim da ona nisu bez izvesne logike, koja je detetu jasna, jer gleda na stvari i pojave nepomuenim pogledom, a koja je starijima nejasna, jer to dublje ulaze u ivot, sve vie gube sposobnost da stvari i pojave logiki shvataju. Uzmimo ba kao primer ovih etiri-pet pitanja koja sam ja gore sluajno nabacao, pa emo videti da su ona ne samo za mene ve i za svako drugo dete bila sasvim logina. Tako, na primer, ja sam morao postaviti pitanje jesu li sunce i mesec mu i ena verovatno na osnovu toga to sam zapazio da mu sunce nije nikad nou kod kue, a ena mesec nije opet nikad danju kod kue. Pa onda pitanje: zato ene nemaju brkove, moralo se u mojoj detinjoj dui javiti kao daleko predoseanje poznijeg, feministikog pokreta koji bi, to nema sumnje, daleko bre napredovao, i moda ve pobedio, kada bi ene imale brkove. Pa onda, ne samo tada, ve i dan-danas, toliko je magaraca na visokim poloajima u dravnoj slubi, da sam ja bio prosto prinuen postaviti pitanje: da li i magarci ue kolu. A pitanje: ko je volu natakao rogove, jedno je od redovnih pitanja koje sva deca postavljaju i na koje obino dobiju odgovor kad odrastu i malo dublje poznadu ivot. Ono poslednje pitanje: zato gospa Stanka ima nadut trbuh, ve je pitanje uega, porodinog znaaja, koje mi je uz odgovor donelo i batine. Gospa Stanka je bila jedna mlada, otmena gospoa, prijateljica nae kue, koja nam je ee dolazila. Jednoga dana, kada sam zapazio na njoj izvesnu promenu, postavio sam materi pitanje:29

Zato gospa Stanka ima nadut trbuh? Majka da bi izbegla pravi odgovor, jer je pitanje dovelo u zabunu, odgovorila mi je: Tako, kaznio je bog. Bila valjda nestana? dodao sam ja svoje rezonovanje, a mati je pobegla iz sobe da bi izbegla odgovor na ovo naknadno pitanje. I da je ceo razgovor ostao samo na ovome, nikome nita. Ali sam ja nastojao svima silama da svoje novo saznanje i primenim. Ve kad je pred podne dola tetka, ja sam joj rekao da znam zato nema nadut trbuh, a kad je posle podne dola gospoica Savka, protina erka, ja sam joj rekao: Pazi da ne bude nestana, jer e da ti se nadme trbuh! Razume se da mi je na to odgovorila mati, i papuom izjurila iz sobe, to meni nije bilo nikako jasno. A nije to jedini sluaj kod kojega je moja radoznalost bila nagraena batinama. Ta se radoznalost nije ispoljavala samo u beskonanim pitanjima, ve u jo jednoj osobini koja je takoe odlika suknje koju sam tada nosio. Ja sam za rukom, veerom, pa i inae, sa osobitom panjom pratio svaku re koja bi se izmeu oca i majke vodila, ma da su oni pogdekad i aptali, oevidno zato da ja ne bih uo. Ali, u pohvalu sebi, moram rei da sam imao neobino dobar sluh i da sam svaku re koju sam uo uvek vrlo korisno upotrebio. Tako, na primer, gospoi Milki udovici, koja je uvek lepo obuena i jako namirisana dolazila k nama u posetu, rekao sam jednom: Jesi li ti rod sa Prokinom kobilom? Iju! Kakvo je to pitanje? zgranula se namirisana udovica. Pa mama kae da si ti matora kao Prokina kobila.30

Tako isto, okrunog naelnika kad je o slavi doao pitao sam: Da l' ima ti, iko, rupu na glavi? Ne! Pa odakle ti je izvetrio mozak? Kako? Tata kae da je tebi izvetrio mozak. Razume se da su mi posle ovakvih mojih, inae vrlo iskrenih izjava, odmah zadigli suknju, bilo otac ili majka, esto ak otimajui se ko e pre to uiniti. To esto zadizanje suknje kompromitovalo je u mojim oima njen ugled, to uostalom i u ivotu biva. I jednoga dana, uinio sam prvi muki korak u ivotu. Stao sam odluno pred majku i izjavio da neu vie da nosim suknju. Ja ni sam ne znam kakav je neposredan povod toj mojoj odluci, da li ba to esto zadizanje suknje, nalazei da je lake zadii suknju, no svui pantalone, prema emu pantalone garantuju vie bezbednosti izvesnom delu tela koji roditeljima i uiteljima obino slui kao sredstvo za vaspitavanje. A moe biti da su moju odluku diktovali i drugi motivi. Tako, na primer, jedna od mojih tetaka, kako se od mog roenja navrzla na mene dokazujui da na nju liim, tako je neprestano terala. Ja sam naravno u tome da uopte liim na tetku gledao itavu tragediju i verovatno hteo sam da skinem suknju kako bi i taj trag slinosti otklonio. A moda sam i zato poeleo pantalone jer se u meni poeo javljati nagon za preskakanjem tuih plotova. Taj nagon se u ivotu ovekovom svega dva puta javlja, jedanput kad oseti potrebu da krade tue kruke, orahe i jaja, i drugi put: kad oseti potrebu da krade tuu ast. Dakle, kao to vidite, moe se radi suknje preskakati plot, ali se to ni u kom sluaju ne moe initi u suknji.31

Razume se, majka je moj zahtev da skinem suknju posmatrala sa druge take gledita. Preda mnom je bila sestra, i ja sam nosio sve suknjice koje su njoj okraale; ako ih napustim, nema ko da ih nosi. Ali sam ja, i pored tih materinskih razloga, odluno ostajao pri svome zahtevu, derao sam se, plakao, pitao, vritao i valjao se po patosu, sve dok majka nije najzad donela jedne ovetale pantalone moga starijeg brata i natakla mi ih, proklinjui me: Da bog da, sinko, poeleo suknju! I odista, uklela me je.

OVEK U PANTALONAMA

Neverovatna je ali istinita pojava koja se uostalom kroz ceo oveji ivot javlja da ovek postaje odmah odluniji i muanstveniji im se oslobodi suknje. Suknja se nekako preplie, uvija, zatee i smeta odlunome koraku, dok u pantalonama ovek slobodno i nesmetano koraa u ivot. Moj jedan prijatelj, seam se, napravio je u mladosti jedan korak u ivot bez pantalona, i vrlo je ravo proao. Pantalone su ne samo izraz pola, ve i izraz vrste, jer tek kad obue pantalone vidi se jasno da si dvonoac. Pantalone su nekako i moralnije, ne zato to su zakopane, ve to je ovek u njima obuen pa stojao na nogama, ili na glavi. Pa onda, pantalone su i izdrljivije, otpornije, ne zato to bi suknja bila izraz popustljivosti, ve zato to ona oveka nekako raznei i omeka. Zato ima ak i istorijskih dokaza. Svi klasini narodi koji su nosili32

suknje propali su i izumrli. No tragedija oveanstva ne lei toliko u njihovoj propasti koliko u tome to su ti narodi propali a suknje su ostale. I jedna jo udna okolnost u toj pojavi: ako je suknja odista simbol popustljivosti i mekustva, zbog kojega su narodi koji su je nosili propali, otkud da nju i danas jo zadre kao nonju predstavnici sile: vladari, popovi i ene? Ne izlaem ja sve ove dobre osobine pantalona kao neprijatelj suknje, naprotiv: ja mislim da u se time ba deklarisati kao prijatelj suknje to budem vie dobrih osobina pantalona pronaao. Istiui naroiti znaaj pantalona, ja niti mislim da potcenim znaaj suknje, niti mislim da ih zavadim i pomutim dobre susedske odnose koji vladaju izme suknje i pantalona. Ja sam ovim hteo samo sam pred sobom da opravdam onaj ponos koji sam oseao kada su mi prvi put navukli pantalone. Meutim, nisam imao mnogo razloga da budem toliko ponosan na te pantalone koje su mi navukli. To su bile pantalone moga starijega brata, na kojima je bila ispisana cela njegova kratka ali burna biografija. Kolena su bila izlizana od kleanja u koli, a od oevih batina toliko se istanjio i prosenuo tur, da sam stalno oseao neku promaju koja mi je pogoravala onu kijavicu to je ve od krtenja vuem. Ja ne znam da li je u tim pantalonama bilo kakve tradicije kojoj sam se ja potinio, ili je u meni bilo kakvih nagona koji su samo ekali pantalone pa da se ispolje, tek ja sam, poto sam ih navukao, za no postao takav odmetnik i razbojnik da mi nisu mogle, dosaditi ni hajke, ni potere, ni ucene. Dok sam imajui na sebi suknju sve svoje delanje razvijao u sobi, sada sam ve svu akciju preneo u dvorite nae i svih susednih kua. Ja sam zamiljao da su pantalone upravo zato i izmiljene da bi se lake mogli preskakati plotovi, te za mene nikad nije bilo granice izmeu nae i ostalih suseda bate.

33

Jedna od prvih mojih veba u pantalonama bilo je penjanje uz drvo, to se u praksi pokazalo vrlo korisno, jer sam tako dospevao na susedne orahe, trenje i kruke. Ta veba mi je donela i druge koristi. Kada god bi me poterala kakva organizovana porodina hajka, ja bih se kao maka gonjena psom uspeo na visoki orah, seo bih gore na grane i gaao bih orasima svoje gonioce. Pa ipak se vlast doselila kako da mi dosadi. Kada bi na sve pozive mojih gonilaca da siem, radi predaje, ja uporno ostajao gore, oni bi doneli pun tanjir kolaa, metnuli bi ga pod orah i svi se povukli u kuu i prikrili. I ja bih, kao svaka nevina ptica, mislei da nikoga nema, siao polako da se doepam kolaa, dok bi me ujedanput potera iznenadila, opkolila, obezoruala, i sprovela u kuu na isleenje. Tada sam ve stekao uverenje da ljudi sa sitnim slabostima nisu podobni za krupne podvige. A imao sam i drugih nevinijih zabava. Tako, na primer, jedanput sam belu, kolmovanu, istu, maltene pudrovanu pudlicu gospoe Vujike, prema kojoj sam pudlici oseao neku naroitu odvratnost, namazao tako mastilom da je gospoa Vujika pala u nesvest i godinu dana nije mogla estito da ispere svoje ljubimce. Drugi put sam nalio u novu novcatu cipelu moga starijega brata katran, tako da su morali sei cipelu da bi mu je skinuli s nogu. Jedanput sam opet, za vreme veere, na kojoj su bili okruni prota i sve moje tetke upalio pod stolom raketu te se napravila takva jedna guva da bi se ovek morao prosto zaplakati od alosti. Sto se prevrnuo i sruio sve posue u krilo moje najstarije tetke i pretrpao pod sobom moga najstarijeg brata; jagnjea orba izlila se u krilo moje srednje tetke (one to ja liim na nju); okrunome proti uletela cela celcata sarma od kisela kupusa u dunik; majka mi je dobila lupanje srca, a najmlaa tetka ubola se viljukom u jezik. Jedini koji je sreno proao, bio je moj srednji brat (onaj to mi je u svoje vreme uzeo novac sa postupaonice), koji je sa jednim tanjirom kolaa ujedanput nestao i dugo zatim niti su mogli da pronau njega niti kolae. Razume se da sam lepo bio nagraen za ovo duhovito preduzee.34

U moje nevine zabave spadalo je i to, na primer, da se uvlaim u kuhinju kad tamo nikoga nema i da bacim pet-est aka soli u ono jelo koje ne volim, a zatim, za rukom, da uivam u izrazima lica kad okuse presoljeno jelo. Pa onda, nabavljao sam odnekud lisije repove, zakaio ih iodom i ovu iskrivio, pa stao pred vrata na ulici sa rukama na leima i ekao ujutru i po podne sudsko i sresko inovnitvo, koje je kraj nae kue prolazilo, te im kaio rep odostrag. inovnici bi otili s repom u kancelariju, izazivajui usput silan smeh kod prolaznika. Razume se da se ubrzo saznalo ko ta odlija deli, i ja sam zato nemilostivo isprebijan, premda ja jo uvek nalazim da je mnogima i mnogima taj rep odlino pristajao. Imao sam i jedno originalno zadovoljstvo kad nam dou gosti na veeru da im preturim depove zimskih kaputa i izmenim stvari koje naem po depovima. Koliko je puta gospodin sudija odneo kui kutiju sa puderom gospoe naelnikovice, a gospoa Stana, udovica, futrolu od mutikle profesora srpske istorije; pa onda, gospoa popadija kutiju sa burmutom sreskog naelnika, a sreski naelnik zapoetu arapu sa etiri igle i klupetom gospoe Mare, ene carinikove. Razume se, sutradan je nastala jurnjava oko razmene stvari, razna sumnjienja i porodine neprilike, to se sve svravalo na mome turu, na kome je ve bila ispisana tradicija prolih vremena. Vrlo bih se rado zavlaio i pod sto za vreme veere ili ruka kad je bilo gostiju. Boe, da sam tada razumeo emu li sam se sve mogao nauiti prilikom tih svojih ekskurzija. Jer ja sam znao da postoji govor brojeva, pa govor cvea, ali nisam znao da postoji i govor nogu pod stolom. Ja tada nisam ni obraao panju na nogu apotekariinu i nogu sudijinu, koje su se tako prijateljski ophodile kao roeni brat i sestra. Pa onda, protina noga koja je virila ispod mantije, i za koju sam ja u prvi mah drao da je noga moje tetke, te sam se udio to se toliko natura nozi uiteljice treeg razreda osnovne kole, kad sam znao da moja tetka i ova uiteljica nisu35

inae na dobroj nozi. teta to sve to to se deavalo pod stolom ja tada nisam razumeo, a docnije, sasvim docnije kada sam razumeo, nisam ve vie mogao da se zavlaim pod sto. No sve su to bile moje zabave manjega znaaja; one irega znaaja razvijale su se napolju, van sobe. Tamo je mene oekivala uvek itava eta odmetnika od roditeljske vlasti, sa kojima sam izvodio ekskurzije po tuim batama, tavanima i krovovima i sa kojima sam izvodio sve mogue igre, poevi od igranja piljaka pa do igranja vlade. Razume se da smo najradije igrali ono to se oko nas deavalo. Ako bi naiao kakav cirkus, odmah sutradan mi smo se prevrtali, krhali stolice, sekli konopce razapete za suenje rublja, izvaljivali burad iz podruma i hiljadu drugih teta inili da bismo mogli izvoditi cirkuske vetine. Ako bi nailo pozorite, stradale bi, razume se, hartije iz oeve kancelarije, ilimi i jastuci iz kue, daske iz upe, brano iz kuhinje, vuna iz jastuka (za brkove i brade), pa onda suknje, stari kaputi, kurjuci od kose i svi drugi predmeti koje mali odmetnici poberu i donesu iz svojih kua. Tako isto, ako se u varoi vri rekrutacija, mi emo igrati rekrutaciju; ako se u planini pojave hajduci, mi emo igrati hajduke. Seam se, na primer, da smo jednom igrali i krize. Kriza je pojava koja traje od samog postanka ove drave i trajae sve dok drava ustraje, kao ono kad se dete rodi "s falinkom" pa je vue celog ivota. I politika deca najradije igraju tu igru, pa zato je ne bismo i mi igrali? Razume se da sam ja bio uvek taj koji je obrazovao kabinet. Ta moja misija nije imala za sobom poverenje nikakve skuptine, ali to nije nimalo neobina pojava u naem politikom ivotu. Poto smo igrali u mojoj avliji, to sam ja, opravdanije no Ljudevit XIV mogao rei: "L'tat s'est moi!" i na toj osnovi prigrabiti svu vlast u svoje ruke. Svi koliko god nas je bilo hteli smo da budemo ministri to uostalom nije samo deja slabost i onda, razume se, poto nismo36

imali podanika, jer to niko nije hteo da bude, nije ni moglo biti skuptine. Sve i kada bi raunali u svoje dravljane guske, urke, plovke i druga dobroudna stvorenja, kojih je bilo puno dvorite i koji bi sa svoje lojalnosti bili vrlo podesni podanici, ta bismo uinili sazivom njihovim u skuptinu? Oni bi izvesno obrazovali poslanike klubove, tj. klub uraka, klub gusaka i klub plovaka. Ti klubovi ne bi nimalo uticali da se promeni poverenje koje smo, mi, vlada, sami sebi prisvojili, jer, kao to je poznato, politiki klubovi su ustanove u kojima se lanovi discipliniu da ne misle svojom pameu i da ne trapaciraju svoju savest. Gusan, uran i plovan, koji bi recimo bili efovi klubova, dobili bi od nas poverljivo obeanje da e im se, njima lino, poboljati hrana, i eto ti veine, eto ti poverenja. Dodue, u dvoritu je meu domaim ivotinjama bio i jedan je, koji je, s obzirom na svoju spoljanost, mogao eventualno predstavljati opoziciju, ali je on po ceo dan spavao, a opozicija koja spava nije nikad opasna. A najzad, ni ta njegova spoljanost nije predstavljala bogzna kakvu opasnost, jer ne treba se nikad plaiti opozicije kojoj bodiljke slue samo kao nakit. Prema tome, mi smo za sebe imali sve uslove koji su nam dozvoljavali da budemo neustavni, a neustavnost, kad to nema ko da sprei, izgleda da je jedno nae tradicionalno zadovoljstvo. Imajui dakle sve povoljne uslove za to, ja sam ubrzo reio krizu i obrazovao sam vladu. Sebi sam zadrao portfelj spoljnih poslova. Tada jo niko od nas nije znao za onu lepu i tako korisnu ustanovu ministra bez portfelja. Mi smo dodue znali za portfelje bez ministra, ali ministar bez portfelja izgleda da je docniji pronalazak. Da je toga tada bilo, ja bih, razume se, na sebe primio tu teku brigu da upravljam ministarstvom bez portfelja, bez resora i bez kancelarije. Ovako sam primio na sebe spoljne poslove s obzirom na to to sam bio "dete iz bolje kue" i vrlo sam ravo37

uio strane jezike, to je takoer jedna od kvalifikacija nae diplomatije. Sem ovoga, vladu su inila jo svega etiri ministarstva: policije, finansija, prosvete i vojske. U to doba kada smo se mi kao deca igrali vlade, nisu postojala ministarstva. Tako, na primer, nije postojalo ministarstvo narodnog zdravlja, jer izgleda da tada nije ni postojalo narodno zdravlje. Pa onda nije postojalo ni ministarstvo saobraaja. Drumovi su dodue postojali, ali smo mi ve uveliko pevali uz gusle: "Drumovi e poelet' Turaka, jer nee imati ko da nas natera da ih opravljamo". ume su dodue (postojale, ali su njima upravljali hajduci, a tek u najnovije vreme hajduke su smenili ministri, te je obrazovano i umsko ministarstvo. Rude kau takoe da su postojale, ali kako se tada uredno plaao porez nije postojala nikakva potreba da se kakve druge rude istrauju. Vode su takoe postojale i sluile su, kao i danas, kao sredstvo za poplave, samo se nije oseala potreba da poplavama upravlja naroiti ministar. Lista moje vlade ovako je otprilike izgledala: spoljnih poslova, kao to rekosmo, ja; za ministra prosvete uzeo sam nekog edu Matia stoga to je ponavljao i prvi i drugi razred gimnazije, pa se due bavio na kolovanju no mi ostali; pa onda bio je i dva puta iz kole otputen te znao u prste kolske zakone, a najzad i zato to je pismenost smatrao kao luksuz, to je uostalom bilo miljenje i tadanjih odistinskih ministara. Za ministra policije uzeli smo Simu Stankovia, sina jednog sreskog pandura pretpostavljajui da je policijska struka u njegovoj porodici jedna tradicija i da je vaspitanje koje mu je njegov otac pandur mogao dati sasvim dovoljno da moe biti ministar policije u Srbiji. No sem svega toga, on je imao i drugih osobina. Tako, na primer, on je tako goropadno umeo psovati, poevi od gospoda boga pa do najmanje buvice u ebetu, a umeo je, bogami, potegnuti i pesnicu, pa i perorez potrgnuti iz depa. Sve to nekako davalo mu je dovoljno kvalifikacija za ministra policije i svi smo smatrali da smo njime38

uinili srean izbor linosti za taj poloaj. Za ministra finansija uzeli smo nekog Pericu iz treeg razreda osnovne kole, koji je jo natrag nosio razrezane pantalone, kroz koji je razrez stalno visio rep koulje, koji je samo nedeljom dopodne mogao biti neto ist. Taj Perica nije imao nikakvih kvalifikacija, kako za resor koji je primio, tako ni za ma koji drugi resor, ali to nikad nje bila smetnja ni kod sastavljanja izistinskih ministarstava. Onaj prljavi rep, koji mu se vukao odostrag, ne samo da nije bio smetnja, ve je bio i izvesna kvalifikacija, i to tako karakteristina kvalifikacija da bi mogao posluiti kao stalna uniforma svih ministara finansija. Za ministra vojnog uzeli smo naeg druga jevrejske veroispovesti, Davida Meulama. To nije bilo bez izvesnih razloga. Na taj nain hteli smo najpre da izbegnemo svaku mogunost da zaratimo sa kojom drugom stranom dravom, a drugo: da bi svome drugu Davidu dali neposredne prilike da uestvuje u licitacijama koje raspisuje ministarstvo vojno, znajui da bi on to i inae inio. Tako sklopljeno ministarstvo dralo je sednice gdekad na drvljeniku, ali mnogo ee ak gore na orahu, na kome bi svaki ministar uzjahao po jednu granu. Ovo bi drugo mesto bilo za preporuku uopte vladama, jer samo gore, na kakvom orahu ili na krovu etvorospratne kue, mogli bi biti obezbeeni od radoznalih novinara. Imajui Davida Meulama na elu vojske, mi smo slobodno smeli davati izjave o miroljubivosti svojoj i ne slutei ta se tamo u dubini due naega ministra vojnog krije. A jednoga dana, ba kada je na dnevnom redu ministarske sednice bilo pitanje da celokupna vlada preskoi plot Miloa pekara i da mu iz bate pokrade trenje, koje su ve bile zrele, rumene i tako sone da bi primamile i svaku drugu vladu, David Meulam iznese jedan sluaj meunarodnog znaaja, pri kome je jedan na podanik teko stradao, radi ega moramo, ugleda naega radi, pribaviti satisfakciju.

39

Sluaj koji nam je Meulam izneo, a koji je uostalom i svima nama bio poznat, bio je ovaj: na plovan provukao se jednoga dana ispod plota i otiao u susedno dvorite u trenutku kad susedni plovan nije bio meu svojim plovkama. U kakvoj je nameri na plovan otiao meu tue plovke, vladi nije bilo poznato, ali je na njega tamo krvniki nasrnuo plovan-domain i tamonji gusani i tako isprebijali i raskrvarili naeg plovana da se ovaj sa pola repa i polugole glave jedva iv vratio u otadbinu. Ministar vojni je predlagao da oglasimo susedima rat, i to sutra, u etvrtak posle podne. Toga dana iz dva razloga: prvo, to u etvrtak popodne nemamo kole, a drugo: to je Meulam, na osnovu poverljivih dostava, obaveten da e susedi sutra posle podne ii u vinograd te nikoga nee biti kod kue. On je svoj predlog zavrio Mojsijevim naelom: "Zub za zub, oko za oko!", tj. traio je da mi za poupano pola repa i neto malo perja na glavi naega plovana oupamo potpuno sve guske susedove. On je naroito insistirao da se guskama osvetimo, jer najzad, rekao je on, susedov plovan imao je donekle i razloga da napadne naega, u odbranu svoje domae asti, ali su se guske bez ikakvoga naroitog razloga u tu stvar umeale. Poto je predlog bio primljen, Meulam je izradio i strateki plan. Po tome planu, ministar finansija, kao mali i nejak, ne bi sudelovao aktivno u ekspediciji, ve bi ostao gore, na vrhu plota i uvao strau, te da nas izvesti ako bi ko naiao. Ja, ministar prosvete i ministar policije imali bismo za dunost da upamo guske, i on, ministar vojni, skupljao bi perje Plan je bio usvojen, i sutradan po podne ministar vojni doao je na ureeno mesto sa jednim praznim jastukom. To nam je ujedno bila i cela ratna sprema. Tano u 2 asa i 17 minuta otpoeo je napad. Ne znam ba da li je toliko sati bilo, ali kad je na crkvi izbilo dva, krenula su u vinograd kola sa susedovom porodicom i odmah, malo zatim, mi

40

smo preskoili plot, poto je ministar finansija ostao na plotu. Stavljam u 2 asa i 17 minuta jer obino tako poinju raporti sa bojnih polja. U 2 asa i 20 minuta, ve sam ja upao jednu gusku, ministar policije drugu i ministar prosvete treu. Guske su oajno pitale, ali smo mi, drei se onoga: "Zub za zub, oko za oko i perje za perje!" nastavili posao sve dok guske ne bi ostale gole kao da su se toga asa iz jajeta izlegle. Ministar je vojni, meutim, revnosno kupio perje u jastuk. U 2 asa i 32 minuta izvrili smo napad na druge tri guske. Borba se vrlo pravilno razvijala i klonila se naoj pobedi, ali kao to to obino u strategiji biva u takvim prilikama ministar vojni nije predvideo savezniku pomo neprijatelju. Ujedanput i sasvim iznenada, pojavi se s boka naem razvijenom frontu domai pas, koji je dotle spavao negde u kuhinji. Taj iznenadni napad unese donekle zabunu u nae redove, i ministar policije, na kojega je pas prvo nasrnuo, napusti pola oupanu gusku, dohvati jednu kamenicu i primi na sebe otvorenu borbu sa psom, branei na bok. Da je na takvoj situaciji ostalo, mi bismo iskoristili pobedu do kraja, ali je dolo jo jedno iznenaenje. Lave psa probudio je i momka koji je spavao u kuhinji i ovaj se pojavi na bojitu sa jednom motkom u ruci. Pod tako tekom artiljerijskom vatrom posrnula bi i svaka druga mnogo iskusnija vojska. Ja ne znam ta je dalje bilo, seam se samo da sam uo udarac motke o lea ministra prosvete i uo njegovo oajno: "Jaoj!" Ministar policije ispuzao se kao maka uz jedno drvo i odvano skoio sa ovoga na krov, jer ga je momak kamenicama gaao, a ja sam sreno preskoio plot, poto sam i sam osetio na leima dejstvo teke artiljerije. Ministar finansija udario je u takvu vrisku i pla kao da se nalazi pred skuptinskom anketom, i potegao je da pobegne s plota, ali se onim repom koji mu odostrag visi zakai za jedan ekser i ostade visei na plotu. Ja sam znao da e mu taj rep, koji se za njim vue, smetati ma kad tad u ivotu, i evo gde se to i ispunilo. Momak je susedov, razume se, priao, skinuo ga s plota, kao kad bi uzabrao zrelu kruku, i propustio ga kroz ake kako ni krajnji opozicionar sa levoga krila41

ne bi uinio, i kad je taj posao zavrio, on je ministra finansija, jednim zgodnim udarom, prosto prebacio preko plota kao futbalsku loptu. Ministra vojnog niko nije video gde se u toj guvi deo, niti smo dugo i dugo mogli saznati ta je s njim. Kada smo se, posle ovoga tekoga poraza, jedva mogli pribrati od straha, sakupili smo se na mome tavanu da utvrdimo stanje nae vojske. Utvrdili smo ovo: moralno stanje vrlo ravo, brojno stanje: svi na licu mesta, jedan teko ranjen i jedan mrtav. Ministra vojnog smatrali smo kao mrtvog, i ja sam zato odluio da se o dravnom troku sahrani, to je bilo nemogue izvesti samo stoga to nije mogao le da mu se pronae. Tek docnije smo saznali da se ministar vojni, im je opazio momka, sreno sakrio iza drvljanika, i tek kad se sve stialo izvukao se i odneo kui pun jastuk gujeg perja. Prema poverljivim saznanjima koja je docnije ministar policije pribrao, mi smo ceo ovaj rat i vodili zato to je majci Davida Meulama trebalo da napuni jedan jastuk guijim perjem. Tako se jo jednom potvrdila ona istorijska istina da esto mali uzroci nose velike posledice. Razume se, na se poraz nije samo na ovome zavrio. Posledice velikih svetskih sudara oseaju se tek posle rata. I mada mi, prema nainu na koji je obrazovana, inimo utisak jedne neustavne vlade, ipak vas uveravam da smo mi jedina vlada u Srbiji, koja je u ovome sluaju gorko osetila svu teinu ministarske odgovornosti.

SUAJE42

Razume se da su ti moji podvizi u spoljnjem svetu imali odjeka ne samo na mome turu, ve i u dui mojih roditelja i cele moje porodice. Zavladala je meu njima nekakva neopravdana briga o mojoj budunosti, kojoj je otac davao izraza esto ponavljanim uzvikom: "Taj e na vealima svriti", a majka uzvikom: "Bolje da sam ga roenim rukama zadavila im je zapitao, nego to sam zadojila razbojnika!" Ja se nisam slagao sa takvim roditeljskim miljenjem, a nisu bile istog miljenja sa njima ni moje tetke, koje su me branile naroito ona to je uvrtela u glavu da ja liim na nju i tvrdile da sam ja vrlo napredno i bistro dete. Kako je ve poznata stvar da obino napredna i bistra deca zadaju roditeljima glavobolje, nije ni udo to su moji roditelji pitanje moje budunosti smatrali kao jednu od najteih briga. Tu brigu pokuala je moja tetka da ublai time to bi zavirivala u moju budunost, i stoga je jednoga dana otkinula koni sa moje koulje, dala ga vraari, ova ga bacila u pun tanjir vode, promeala vodu tapiem i zadubila se duboko, itajui moju sudbinu: Preleae teku bolest, ali e se spasti; pae u jednu teku bedu, ali e se spasti; pae u ruke ljudi koji bi da ga ubiju, ali e se spasti; doivee teku buru na moru, ali e se spasti; oenie se, ali se nee spasiti! Izgleda da su bile prorone rei vraarine koje su se sve odista i obistinile u mome ivotu. Bie bogat, te e mu se prelivati, bie srean te e mu ceo svet zavideti izgleda da su bile proroke rei vraarine koje se nisu obistinile u mome ivotu.

43

Ako je majku takvo proroanstvo i umirilo, oca nije moglo, i zbog toga su u porodici vrlo esto voeni razgovori o toj temi. Time se uostalom svi roditelji vrlo rado zanimaju, odreujui unapred sudbinu detinju. Seam se jednoga moga kuma koji je imao tri sina, moje drugove, kako je vrlo esto govorio: Ovaj mi je mudrica, njega u u profesore ukazujui na najstarijega; ovoga drugoga u u trgovce, a ovoga najmlaega, idu, u oficire! Da li sudbina nije ula te njegove elje, ili je doao u kakav nesporazum sa sudbinom, ne znam, tek znam da je onaj najstariji, profesor, postao bakalin, onaj mlai, trgovac, postao podnarednik u vojnoj muzici a trei je dodue obukao uniformu, samo ne oficirsku ve onu sa dvadesetim slovom iz azbuke na leima. A kao god to roditelji imaju svojih elja za budunost svoje dece, imaju ih tako isto i deca, samo to su deca mnogo skromnijih pretenzija od roditelja Tako, na primer, dvadeset od sto dece eli da bude; vatrogasac, odaar, andar, kolaar i muzikant, dok istovremeno devedeset od sto roditelja ele da im deca budu: ministri, enerali, mitropoliti, direktori banaka i tome podobno. I moete misliti kako se u svakoj porodici nezgodno sretaju elje: otac eli da mu sin bude mitropolit, a sin eli da bude odaar; otac eli da sin bude ministar, a sin eli da bude andar; otac eli da mu sin bude eneral, a sin eli da bude kolaar. Sudbina, meutim, obino ide po sredi, izmeu elja djejih i roditeljskih i retko kad zadovoljava roditeljske elje, a vrlo esto deje. Biva, razume se, da se u sukobu roditeljskih i dejih elja sudbina prosto zbuni, te ispunjavajui pogdekad roditeljske elje ne propusti da zadovolji bar donekle i deje elje. Otuda esto sretate u ivotu ministre koji potpuno lie na andarme, mitropolite koji potpuno lie na muzikante, i enerale koji potpuno lie na kolaare.

44

Pa jo kad roditelji sami dosuuju sudbinu svojoj deci, to se da nekako trpeti. Ali se stvari esto komplikuju to se u reavanju obino upletu i oni koji su najmanje nadleni za to. Najpre sve tetke, i strine, a zatim i oni besplatni porodini savetnici od kojih gotovo svaka porodica pati. Razume se da je kod mene stvar komplikovala i okolnost to sam u detinjstvu imao tako raznolike sklonosti da je to moralo dovoditi u zabunu kako roditelje, tako i sve one koji su hteli da se unesu u to pitanje svojim savetom. O mojoj sudbini voen je naroito jedan opiran razgovor, posle jednoga burnoga dana, kada me je optinski pandur, zbog neke sitnice, doveo za ui kui, pa majka tri puta oajno uzviknula: "ta ga nisam zadavila im je zapitao, nego sam jo zadojila razbojinka!" To je, razume se, bio straan udar za sve u kui kad je ve i policija poela da se mea u moje vaspitanje, te poto sam dobio propisne batine i poto su me i bez veere strpali u krevet, iskupili su se, kako moji tako i mnogi gosti, u drugu sobu, da provedu ne znam iji roendan. Dok su oni mislili da ja uguen suzama spavam, dotle ja nisam mogao mirno zaspati sve dok se ne osvetim zato to sam iskljuen sa veere na kojoj ima i kolaa. I dok je gospodin prota drao zdravicu, a znajui koliko je on uvek opiran izvukao sam se ja iz kreveta, uvukao se neopaen u kuhinju i zamazao akama sve are i ukrase na torti, koju je ona tetka to liim na nju celo posle podne strpljivo arala, pa poto sam jo i prstom napravio etiri rupe u torti, poto sam sruio pola kile soli u sladoled, poto sam sipao sire u ve skuvanu kafu, i poto sam petroleumom iz lampe zalio salatu, vratio sam se mirne due i savesti, kao ovek koji je neki vaan posao svrio, i legao u krevet murei, kao da najdubljim snom spavam. Razume se da je za mene to bila sjajna satisfakcija i neobino zadovoljstvo kada sam zatim iz druge sobe sluao oajne vriske:

45

"Iju! Iju! Iju!" pa zatim objanjenja i izvinjenja, i najzad padanje u nesvest one tetke to je celo posle podne arala tortu. Odmah zatim, to sam uostalom ja i oekivao, ula je itava komisija u moju sobu da se uveri da li ja spavam. I tu, kraj moga kreveta, otpoela je komisijska polemika o pitanju, da li me treba ovako u snu istui, ili treba stvar odloiti za sutra ujutru. Ja sam se slagao sa veinom u komisiji da je bolje istui me sutra, raunajui, razume se, na to da se ujutru pre zore izvuem iz kreveta. Na taj nain stavio sam ja svoje pitanje na dnevni red pred suaje, te je u onoj drugoj sobi gde se veeralo prekinut svaki dalji razgovor o udaji jedne moje sestre od tetke, koji je dotle voen. Diskusiju su otvorili moji roditelji na taj nain to je otac ponova izjavio: "Taj e na vealima svriti!" i to je majka ponova rekla: "to ga nisam zadavila im je ciknuo, nego sam jo zadojila razbojnika!" Gosti su, razume se, kao to je i red, uteili sa nekoliko rei ojaene roditelje. Tako, na primer, na komija, inae bakalin, rekao je: "Malo je nestaan, ali to ne mari. Eto ja, na primer, dok sam bio mali, krao sam gde sam to stigao, pa evo danas sam gazda i nita mi ne fali. Sve je to u bojoj ruci!" Prota je sa svoje strane potvrdio to navodei kao primer svoga mezimca: "Nema mu vie od tri i po godina, tako psuje boga kao da je svrio potkivaku kolu. A ja, eto to kau, nisam opsovao boga sve dok nisam stupio u bogosloviju. I molim vas, to je sveteniko dete, pa eto tako. Al' takva su dananja deca, napredna su i bistra, pa moramo s tim da se izmirimo!" I poto su se svi sloili s tim da su dananja deca "napredna i bistra", otpoelo je reavanje o tome ta bi najprobitanije bilo da budem. Sednici je predsedavao sam prota, a u kraju jednom sedele su tri tetke, kao tri mitoloke parke koje predu sudbinu, i meale su46

se u svaije miljenje. Klota, ona parka koja dri povesmo, bila je moja najstarija tetka, koja je imala neega mitolokog na sebi i ve po tome to je pod nosem imala brkove kao devetnaestogodinji mladi; Hezis, ona to ispreda konac, neobino je odgovarala mojoj srednjoj tetki, jer je ona i u ivotu umela ne samo da ispreda no i da mrsi konce, a Atropa, ona to dri makaze da odsee duinu veka, moja najmlaa tetka, bila je kadra i inae skratiti oveku vek, te su joj makaze bile sasvim izlino orue. Debatu je otpoeo moj otac izjavom: Ja u njega u kovake egrte, pa kad previje lea, smirie se! Na tu izjavu vrisnue sve tri parke i odmah iznee svaka svoje miljenje: Ja mislim, najbolje je da ide u oficire, izjavila je Klota. Ima lepu platu, ima posilnog i ima oficirsku ast. Komanduje, svira mu muzika i ide na parade. A rat? uzvikuje komija bakalin sa izvesnim uroenim oseanjem odvratnosti prema ratovima. Pa ako i bude rata, zato je oficir nego da se zavue u kancelariju i ita depee sa bojita. A posle, rat je prilika da dobije i orden! brani svoje gledite Klota. Ja mislim da bi bolje bilo kad bi bio inovnik! stavlja svoj predlog Hezis. Ne mora se bar muiti da svri kole. Da, ali kakav inovnik, ima svakojakih struka, a nisu sve jednake! upada komija bakalin. Eto na primer, carinik, a, to, ast i potovanje. To je struka za moj raun. Pregleda tue stvari, hvata verc i zadri sve to se njemu dopada. Posle tek vidi: on nosi eir uhvaen u vercu, a njegova ena svilenu haljinu opet uhvaenu u vercu. To priznajem, to je dobra struka, a dobro je i potar.47

Oh, to nije nita, primjeuje Hezis po ceo dan lepi marke, pa mu se jezik utirka kao kragna. To jeste, lepi marke i guta tutkalo brani svoje miljenje bakalin priznajem, ali mu, brate, prolaze kroz ruke tolika novana pisma. Jes' ali zatvorena pisma, upada moj tea a ako pismo otvori, oni onda tebe zatvore. Pa biraj, hoe pismo da bude zatvoreno ili da bude zatvoren. Neko mora biti zatvoren, onda bolje da radi s otvorenim parama, na primer blagajnik. Eto, to je dobro da bude blagajnik. Blagajnik ne moe! dodaje odluno prota. Za to treba da se rodi, to je naroiti dar. Po ceo dan pipa tuu paru, a ne moe da je uzme. To je, boe me prosti, kao kad neko po ceo dan pipa tuu enu a ne moe... i tu prota prekine svoje tako sretno uporeenje, jer sve tri parke, Klota, Hezis i Atropa, povikae jednoglasno: "Iju!" pre no to je ovek mogao i zavriti misao. Trea parka, ona to skrauje oveku vek, bila je za to da ja budem profesor: Nita lepe od toga! uzvikivala je ona. Pa jest! dodao je na to prota, sa tradicionalnom pakou crkve prema prosveti. Jest, to je dobro, jer to je glavno ako si profesor, ti ne mora ni da zna predmet koji predaje. Ja, na primer, ne mogu prilikom venanja da pevam posmrtno opelo, je l'? A profesor moe; doe na as raunice pa govori o hrianskoj nauci, doe na as crtanja pa govori o pomraenju sunca, i nikakva vlast ne moe tome stati na put. A onako, lepo je biti profesor, to priznajem; deca mu skidaju kapu; roditelji ija deca ue kolu, ljubazni s njime, a kakav god odbor da se bira, mora i profesor da bude lan odbora. Pa onda, ima ferije; deset meseci ne brine nita, ne misli nita i dva meseca se odmara. ta e lepe!48

Majka je moja bila za to da budem ili doktor ili mitropolit. Doktor je odista zgodna stvar, dodaje tea. Isplazi mu jezik, naplati ti tri dinara; zavue ti drku od kaike u usta, uzme ti pet dinara; pipne te za ruku, uzme ti deset dinara, i to gleda na sat da ne bi due drao ruku no koliko treba za deset dinara; a ako ti nasloni uvo na lea, uzme ti petnaest dinara, a ako napie dve-tri rei, koje niko pod bogom ne moe proitati, on ti uzme dvadeset dinara. I onda, to je glavno, ako bolesnik ozdravi, on veli: ozdravio od njegovih medecina, a ako umre, on veli: umro od prirodne smrti. I pored ovih primamljivih rei za lekarsku profesiju majka je u stvari vie naginjala da budem mitropolit. Potuje ga ceo svet i svi ga ljube u ruku, govorila je ona. Pa onda, ne radi nita, zapeva koji put o velikoj nedelji "amin", i to mu je sav posao. Bojim se, mnogo je iv, a mitropolit treba da je smeran! rei e prota, kao najnadleniji da o tome da svoje miljenje. Pa ako! tei se majka. Ba ako i pogrei to, mantija sve to pokrije! Moj tea, onaj to o doktorima ima dobro miljenje, bio je odluio za to da budem ministar. Nita lepe od toga, tvrdio je on. Ima vlast u rukama pa radi ta hoe, a ne odgovara nikome. Lake je biti ministar no berberin. Berberin prvo mora znati brijati, a drugo: mora paziti da koga ne posee, a ministar, brate, niti mora znati brijati, niti mora paziti hoe li koga posei, jer i ako posee, nije kriv. Komija bakalin, koji je dosad govorio samo o tuim predlozima, tek sad stie da iznese svoje sopstveno miljenje:

49

Ja bih njega u trgovce, ali ne da bude bakalin kao ja. To su sitna posla; kilo pirina etiri groa, zakine muteriji na meri nekoliko grama, pa ta, jedva mu zakine deset i dvadeset para. A tako ti je i eer i brano i sve ostalo. Metne u brano malo peska, pomea sa pirinom malo ovsa, doda u kafu malo sitnih ljunaka, sipa u petroleum malo vode, to je sve to, ne zaradi ni nekoliko dinara dnevno. A ne vredi mu ni galanterista da bude. Jer meri na metar, a muterija ovolike oi. Kad se na kantar meri, moe pogdeto i da se zajede, ili zadeblja olovom onu stranu na kantaru gde stavlja espap, ili udari malim prstom, ili... ali na metar ne moe ba nita, ne moe skratiti metar. Nego ako e da bude trgovac, da bude angro, pa kad zakine, da zakine angro. A po mome miljenju, od svih trgovina je najbolja apoteka. Eto, neka bude apotekar! Ah, apotekar! uzdahnu Atropa. To je odista divno! ivi meu samim parfemima! Dabome da je divno! nastavi bakalin osetivi se potpomognut. Prodaje: prainu, suvo lie, pauinu i sve tako neto. Niko mu ne razume espap, moe ti dati to hoe. Napie ti doktor neto budibogsnama, salvatus purtatus ili porkalija omalija, a ti ode kod apotekara i on ti da ta hoe, meri kako hoe i naplati poto hoe. ta mu moe! Ne poznajem espap pa, recimo, da mu primeti: "Ovaj vam salvatus purtatus kao da je malo prokisao" ili recimo: "Ova vaa porkalija omalija kao da se uegla". Jok, ne moe da mu primeti. A ne moe mu ni ceni zameriti; otkud mu ti zna ta kota. Ne moe tek rei: "Sluajte, vi ste skupi, Mita bakalin prodaje mnogo jevtinije salvatus purtatus!" Bakalinova tirada naila je manje vie na opte odobravanje. Jedino je moj otac vrteo glavom, bavei se uporno svojom prvanjom idejom: da bi me trebalo dati na kakav zanat koji bi me smirio.

50

Ja ne znam dokle je cela ta debata trajala, jer me je, posle velikih dnevnih napora, uhvatio bio san i zaspao sam slatko, kao to ovek mirne savesti, svestan da je sve svoje dunosti ispunio, moe zaspati. Razume se da sam te noi sanjao udnovate snove. Sanjao sam kao da sam ministar, pa dohvatio naega okrunog naelnika, uglavio mu glavu meu kolena i brijem ga. On vrei kao jare, prte mu varnice iz obraza, ali ja, svestan svoje ministarske neodgovornosti, brijem i dalje. Pa onda, sanjao sam kao dalje, kako sam mitropolit, pa uhvatio protu za bradu i psujem sto bogova, kao da sam svrio potkivaku kolu, pa onda kao sipam brano u pesak, a u petroleum vodu, i uopte sanjam takve neke udnovate snove, kao ovek koji je zaspao pod utiscima najlepih perspektiva za budunost, a koga e probuditi oeve batine.

KOLOVANJE

Kad sam dostigao za kolu, svi su u kui danuli duom, uvereni da je kola kalup u koji se dete, kao prokislo testo, metne, pa mu kola da formu i vrati ga roditeljima peeno. Moje kolovanje, to je upravo moja borba za opstanak i samoodravanje. Ta se borba javlja najpre u sukobu izmeu mene i moga oca, koji se neobino ponosio time to mu sin ide u kolu, dok ja, posmatrajui stvar sa realnije take gledita, nisam nalazio da otac ima dovoljno razloga ponositi se. Zatim se ta borba razvila i u borbu sa famulusom koji me je, na molbu moga oca, prosto odvukao u kolu i kojega sam ja tom prilikom ujeo. On mi ree da51

je tako isto celu moju porodicu morao vui u kolu. Ali se glavna borba razvila u toku samog kolovanja, kojom su se prilikom sukobile dve teke i nepomirljive okolnosti: pizma pojedinih profesora na mene i moja pizma na pojedine predmete. To je upravo bila neprekidna i dugotrajna borba, u kojoj su s jedne strane bili profesori i nauka, a s druge ja sam. Razume se da sam u tako neravnoj borbi gotovo ja morao da popustim, teei se pritom i onom mudrom narodnom izrekom: da pametniji uvek poputa. Uostalom, morao sam poputati ve i stoga to su se profesori u borbi sa mnom kao svojim protivnikom uvek sluili jednim, u njih omiljenim ali vrlo neasnim sredstvom, a to je: da svoga protivnika, bilo na asovima bilo na ispitu, uvek pitaju ono to ovaj ne zna. Na taj nain oduzeli su mi mogunost da u ovoj borbi za samoodravanje postignem ma kakav uspeh. A ta borba, to je upravo tradicionalna borba u mojoj porodici, u kojoj su toliki moji preci, a naroito njihovi potomci, uestvovali. Jedan moj roak, na primer, kako je uao u prvi razred gimnazije, nije ga pune etiri godine naputao; otprilike, kao kad ovek ne naputa njivu ili livadu koju je posle dugih i munih parnica dobio. On je, tako isto, prvi razred gimnazije smatrao kao nasledstvo i kao posed sa kojega ga niko ivi nema prava da krene. Badava su ga profesori ubeivali da se gimnazijski razred ne moe smatrati kao nepokretno imanje; uzalud su ga uveravali da on i na osnovu samoga zakona kolskoga mora jednom napustiti taj razred, on je ostajao dosledan svome miljenju i upravo i dalje odlazio u isti razred. Najzad su profesori digli ruke i strpljivo oekivali da moj roak doraste za enidbu, te e ga valjda to izvui iz kole. Drugi moj roak opet, toliko je zavoleo kolu da se ak primio za famulusa. No jedan je ipak doveo u nepriliku i same profesore. Tri godine svoga kolovanja on je uporno utao. Bilo je profesora koji52

su bili radoznali da mu uju glas, bilo ih je koji su izali iz strpljenja te ga preklinjali da kae ma ta. Profesor matematike, na primer, pokuavao je ak da ga oajno vue za ui, ne bi li pustio glas, onako otprilike kao kad se pritisne u dugme da bi zvono zazvonilo. Ali je on i na to uporno utao, a profesora gledao drskim pogledom koji je svojstven mojoj porodici. Zbog toga njegovoga utanja profesori su bili utoliko vie u neprilici to nisu nikako mogli saznati prema kojoj grani nauke on ima sklonosti, a on je, vidi se, utanjem to vrlo veto prikrivao. Ne naputajui ovako svetle tradicije, ja sam se kroz osnovnu kolu provukao nekako blagodarei ne toliko mojoj priljenosti koliko oevoj panji prema uiteljima. Kroz etiri godine kole, ja sam revnosno hvatao muve, pravio na propisima ogromne krmae, rezao perorezom kolske klupe i vraao se svakoga dana kui tako ubrljanih prstiju od mastila kao da sam izuavao farbarski zanat a ne kolu. Na kraju etvrte godine, obukla me je majka u nove haljine, zakopala me paljivo odostrag, strpala mi u dep istu i lepo savijenu maramu za nos, oeljala me sa razdeljkom na sredi i odvela lino u kolu, gde sam pred mnogobrojnim gostima deklamovao neto rodoljubno iz lire, zbog ega me je prota poljubio u elo, okruni naelnik pomilovao, a otac se zaplakao. To je bio in koji je oznaio da sam od toga asa gimnazijalac. Pre no to u poi u gimnaziju, otac mi je odrao jednu duu re, ubeujui me da sad ve moram biti ozbiljniji i misliti na svoju budunost; majka me je blagoslovila, a tetke su potresene plakale, sauestvujui valjda u muenitvu koje mi predstoji. Otac je naroito u svojoj rei naglaavao kako sad treba da mu osvetlim obraz, i ja sam to vrlo svesrdno primio k srcu i verovatno bih i ispunio oeve elje da su samo i profesori na to pristali. Jedanput sam samo, seam se, na asu gimnastike osvetlio ocu obraz a sebi razbio nos, inae je sa drugim predmetima ilo da bog sauva. to

53

ono kae prota za profesore: da na asu raunice govore o hrianskoj nauci, a na asu crtanja o pomraenju sunca, to se kod mene obratno deavalo: ako me je profesor pitao iz hrianske nauke, ja sam odgovarao o pomraenju sunca, a ako me je pitao iz raunice, ja sam odgovarao iz katihizisa. Da je kod profesora bilo malo dobre volje, oni bi ba u tome to nikada ne odgovaram na ono o emu me pitaju zapazili kod mene izvestan politiki talent, ali oni to nisu opaali, i tu je leao zametak svima nesporazumima izmeu profesora i mene. Prema tome, samo se po sebi razume da sam na kraju prve godine pao na ispitu iz tri predmeta i ostao da ponavljam prvi razred. Seam se lepo toga svoga uspeha u ivotu. Kada sam to jutro polazio na ispit, majka mi je opet obukla nove haljine sa tirkanom kragnom od ipke, podsekla mi nokte, oeljala me sa razdeljkom, stavila mi u dep istu maramicu za nos i poljubila me u elo, uz rei: Osvetlaj mi, sine, obraz! A otac kad sam priao da mu poljubim ruku, rekao mi je: Sinko, ovo je u stvari tvoj prvi ozbiljni ispit i prvi korak u ivotu, te elim da ti uspeh nagradim. Kad se vrati sa ispita i javi mi da si ga poloio, dobie ovaj zlatan dukat, i pokaza mi nov novcat zlatan dukat a ako ne poloi, slobodno mi nemoj ni dolaziti kui jer u te isprebijati na mrtvo ime. Kada sam sreno pao na ispitu stao sam pred gimnazijska vrata i ovako razmiljao: Batine mi ne ginu, a dukat neu dobiti, to su dve tete. Kako bi bilo kad bih ja to sveo na jednu tetu. Neka dobijem batine, kada ve tako mora biti, ali neka dobijem i dukat!

54

I odmah mi sinu srena misao kroz glavu, pa se otisnuh niz ulicu sve skaui s noge na nogu; doleteh veseo i ushien ocu i majci izljubiv im ruke i uzviknuh: Poloio sam, odlino sam poloio! Majci i ocu skotrljae se niz obraze suze radosnice, te otac spusti ruku u dep, izvadi onaj nov novcat dukat i predade mi ga ljubei me u elo. Ja sam, razume se, pojeo zatim batine, ali sam bar pojeo i dukat. To je uostalom sitnica koju uzgred pomijnem, koliko da konstatujem da sam Jedan put u ivotu i batinama zasluio honorar. Drugom jadnom prilikom, a to je bilo ve u treem razredu, do kojega sam se ipak nekako dokoturao, saoptio sam ocu da mi je potrebno i privatno uenje iz raunice, koja mi je, kako tada tako i kroz ceo ivot, zadavala glavobolje. Radi toga uzeo sam "najodlinijeg" aka iz razreda da me pouava i otac mu je za to plaao trideset groa meseno. Razume se da je to bio moj drug koji je bio jo gori ak no ja i sa kojim sam ja, za vreme privatnih asova, igrao mice, a na kraju meseca delio honorar. Na taj nain sam ja za ravo uenje obezbedio sebi platu od petnaest groa meseno, sa kojom sam sumom mogao lepo urediti svoj ivot. I to bi moglo jo vrlo dugo da traje da se o ispitu nije stvar otkrila time to ja i moj uitelj nismo podjednako znali ni rei da odgovaramo iz predmeta kome me je on poduavao. Eto tako je to nekako ilo, pa ipak se guralo iz razreda u razred. Kako, to ni dan danas ne znam da objasnim. Jedino to mogu rei, to je da se u stvari nije prelazilo iz razreda u razred, ve se osvajao razred po razred. Svi mi koji smo uili jedan razred izgledali smo kao eta dobrovoljaca kojoj je stavljeno u zadau da osvaja rov po rov neprijateljski. I mi smo odista, stopu po stopu, korak po korak, sa tekim naporima i neuvenom hrabrou,55

osvajali rov po rov. Borbe su bile oajne, bivalo je i ranjenih, bivalo je i mrtvih, koji su usput ostajali; ali mi ostali, koje je nekako mimoilo smrtonosno tane, nadirali smo dalje predoseajui da to blie pobedi, tim blie sve veoj i veoj opasnosti. Jer kad smo ve osvojili nekoliko rovova nie gimnazije, pred nama se uzdizalo ogromno utvrenje vie gimnazije, naoruano najmodernijim spravama za unitavanje aka. Na bedemima i kulama toga utvrenja bili su naikani razni sinusi, kosinusi, hipotenuze, katete, koreni, logaritmi, deklinacije, konjugacije i razne smrtonosne nepoznate koliine. Moete misliti koliko je tu trebalo hrabrosti i koliko portvovanja da se udari golim grudima na ovakvo jedno utvrenje kakvo je predstavljala via gimnazija. Ali mi nismo malaksavali; padali smo, ali smo se ipak dizali; bili ranjavani, te po itave ferije leili se i pribirali snagu za ponovne napade; bili zarobljavani i ostajali po dve godine u ropstvu, u istome razredu, ali, nas je ipak naa istrajna sedmogodinja vojna dovela najzad do odlune bitke, do mature. Ako vi zahtevate od mene da vam kaem i to kako sam ja mogao poloiti maturu, onda znajte da mi postavljate pitanje na koje je nemogue odgovoriti, onako kao kad bi me upitali: na koji je nain mogue nauiti slona da udara u tamburicu? Na takva se pitanja obino ne odgovara. Po zdravoj pameti, po logici, po mome linome dubokome uverenju, po svima zakonima i bojim i ljudskim, i po svima pravilima, ja sam trebao da padnem na maturi, ali eto nisam pao. Znai odista, dakle, da svako pravilo ima izuzetaka. To je toliko mudra re da se njome, seam se, pravdala i opravdala preda mnom i jedna mlada devojka koja je obratno mome sluaju pala, a po svima pravilima nije trebala pasti. Ona dodue nije pala na maturi, ve na onome ispitu pred koji ivot tako esto stavlja mlade devojke, ali i ona je za svoje opravdanje upotrebila gornje mudre rei: "Ja znam da nisam trebala, trebala

56

sam sauvati svoj ugled, ast, da, znam, to je pravilo, ali svako pravilo ima izuzetaka!" A stei maturantsku svedodbu nije tako obina i tako mala tekovina. Ta je svedodba, zvanian dokumenat, izdat od nadlene dravne vlasti, kojom se oveku priznaje zrelost. Poznat je onaj beogradski tip, kavgadija Dragoljub Avramovi-Bertold, kojega su izvesni reimi trpali ak i u ludnicu, a drugi oslobaali. Kako su se u nas reimi esto menjali, te Bertold as odlazio u ludnicu as izlazio, jednoga dana kada mu je to dosadilo prijavi se vlastima i zatrai zvanino uverenje da je pametan, te se od tad Bertold, imajui takvo uverenje, busa u grudi tvrdei da je on jedini ovek u Srbiji kome je zvanino priznato da je pametan. Slino tome izgleda mi i maturantska svedodba, koja priznaje zrelost. Kada sam je dobio, ja sam predoseao da je ta diploma zrelosti dokumenat na osnovu kojega mogu u ivotu initi svakojake lakomislenosti. Mojoj radosti, razume se, nije bilo kraja. Odjurio sam kui te zagrlio i poljubio majku, sestru, a mlaemu bratu od uzbuenja opalio amar, poto sam prethodno, jo pred kolom, zagrlio i poljubio famulusa, koji mi nikakav predmet nije predavao i koji nimalo nije bio kriv za to to sam stekao diplomu zrelosti. Terao sam i dalje u tome oduevljenju: zagrlio sam i poljubio komiju bakalina; pa sam zagrlio i poljubio i jednu udovicu, majkinu prijateljicu, uzvikujui: Gospoo, ja sam zreo, ja sam zreo! To sam isto posle dokazivao i naoj kuvarici. A zagrlio sam i poljubio i berberina. Jer, posle prvih manifestacija radosti i uzbuenja, setio sam se i prve maturantske dunosti, brijanje. Ja za to nisam imao nikakve naroite potrebe, ali je brijanje nekako u mojim oima i u oima svih tadanjih maturanata bio kao neki spoljni znak zrelosti.57

Mladi gospodin eli da se ia? predusreo me je berberin, sa pakou svojstvenom tome zanatu. Ne. elim da se brijem! odgovorio sam ja gordo i seo u stolicu, derui se u sebi to ne mogu nogama bar da dohvatim pod, no mi vise u vazduhu. Tim reima: "elim da se brijem!" meni je izgledalo kao da sam u tome asu neto vrlo krupno kazao, kao da sam izvrio izvestan prelom u ivotu; kao da sam, posle munih napora, otvorio teka gvozdena vrata, kroz koja u sada stupiti u nove, nepoznate predele, kao da sam zakoraio prag iza kojega nastupa ivot. Meni su u tome asu rei: "elim da se brijem!" izgledale znaajnije i sudbonosnije od Cezarovih rei: "Jacta est alea!" Meutim, kad je berberin svrio brijanje i isprao me od sapuna, niti je bilo kakve promene na mome licu, niti u mojoj dui. To neoekivano, to nepoznato koje je bilo preda mnom, taj ivot u koji sam ja trebao da stupim, izgleda kao da je bio jo daleko, vrlo daleko. I jedino oseanje koje sam imao kada sam izaao od berberina bilo je to: da sam obrijan i da imam dokumenat o zrelosti u depu. Ovim dovde nisam kazao sve o kolovanju. Preda mnom je jo bio univerzitet, ali univerzitet nekako nismo smatrali kao kolu u kojoj se ui, ve samo "studira", a to nam je izgledalo neto lake, neto to se da prebroditi. ak i ako bi se ostalo na univerzitetu koju godinu vie, to ne bi bilo zazorno, jer ovek stupanjem na univerzitet postaje "graanin", a biti "graanin" koju godinu vie ili manje nije nimalo teka stvar. esto puta ak, bolje je biti graanin univerziteta no policijski pisar u Arilju ili suplent u Brzoj Palanci. No ni o onome kolovanju u srednjoj koli, gde ovek skrha najlepe svoje godine, ja ovim nisam kazao ni sve ni dovoljno. kola i brak predstavljaju dva najvanija perioda u ivotu58

ovejem, jer, veli se, dobro svri kolu i sreno se oeni, taj je zbrinuo ivot. ak tavie, kola i brak imaju i puno zajednikih osobina. Tako, na primer, u koli, kao i u braku, ui se dogod si iv bez nade da e to nauiti; i u braku, kao i u koli, ima strogih i blagih profesora, tekih i lakih predmeta; i u braku kao i u koli, moe dobiti dobru, a moe i ravu ocenu; ne sme zadocniti na as i belei ti se svako otsustvo. I u braku, kao i u koli, ocenjuju ti vladanje; i u braku, kao i u koli, moe pasti na ispitu; i u braku, kao i u koli, raduje se ferijama. Jedina bi razlika bila ta to brakorazvodna parnica sa enom traje vrlo dugo, a brakorazvodna je parnica sa kolom jedna od najkraih procedura na svetu, kao i ta razlika to ovek kad dogura jedanput do kraja sa kolom, on tek onda vredi neto, a kad dogura do kraja brakom, onda tek ne vredi nita. Prema svemu tome ja moram jo mnogo strana ove knjige posvetiti kolovanju. U jednome trenutku mislio sam da idem redom od razreda do razreda, ali kad sam se setio koliko sam napora ja uloio provlaei se kroz razrede, izgubio sam svaku volju da se jo jednom vraam u njih. Radije u uiniti pregled kolovanja po predmetima. Tako e mi se bar dati prilika da se pojedinim predmetima sa kojima sam bio u neprijateljstvu osvetim za sve one muke koje su mi nekada zadali. Ali da poemo redom, od osnovne kole.

OSNOVNA KOLA

59

Dete u osnovnu kolu polazi sa izvesnim predoseanjem da e izvlaiti batine. Badava su sva ubeivanja roditelja da to ne mora biti: predoseanje je tako duboko usaeno u detinju duu da gotovo uvek ono postaje stvarnost, a roditeljska uveravanja zabluda. Pa ipak, uitelj osnovne kole kome sam ja dopao aka bio je dobar kao dobar dan, tako da je onaj tap to je visio ispod ikone Svetog Save bio vie jedna pedagoka dekoracija, a jedva pogdekad instrument za vaspitanje. Kada smo uli u razred, uitelj nas je povrstao po veliini i tako uterao u klupe. Najmanji su zauzeli mesta u prednjim klupama, a sve vei i vei u zadnjim. Docnije e nas tek klasificirati po znanju, te e najbolji aci sesti u prve klupe, loiji za ovima, a najgori u poslednjoj, koja se zvala magarea klupa. Tada kada sam ja uio osnovnu kolu postojala je kao vaspitno sredstvo i ta magarea klupa, u koju bi uitelj upuivao one koji odista nita ne bi znali. Ja nalazim da je to bila vrlo dobra ustanova, jer su se neznalice na taj nain navikavale na to da su magarci. Otkako je to ukinuto, neznalice se nekako nee da izmire s tim faktom, te i u ivotu obino magarci sede u prvim klupama. Poredani tako u klupe po veliini, izgledali smo kao semenke u lubenici. Svi jednaki, svi bezizrazni, i svi balavi, pa ipak ko bi to tada rekao! tu su, jedan kraj drugoga, sedeli: budui ministar i budui razbojnik, budui episkop i budui zajmodavac, budui robija i budui berzanski milijarder. Koliko bi sree po oveanstvo bilo kada bi se jo kod tako male dece znalo ta e ko biti, pa ako nita drugo a ono bar dok smo deca da se siti natuemo budueg ministra, episkopa i berzanskog milijardera. U poetku nismo nita uili, uitelj nas je samo propitivao o naim imenima, ali radije nego to o zanimanju naih oeva. ta je tvoj otac? Koija.60

Dobro, sedi! A tvoj! Kobasiar. A, tako, kobasiar? E pa pozdravi oca! A tvoj! Piljar. Piljar, je li? Pozdravi i ti oca! Mi u poetku nismo razumeli te pozdrave. Jedva neto docnije, kada smo ve svi upamtili jednu priu o dobrom i ravom detetu i kada smo zapazili da pri svakom novom prianju uitelj menja poreklo junaka prie, prema tome kako su dotini roditelji otpozdravljali na njegove pozdrave. Tako na primer, kada mu je kobasiarev sin jednoga dana doneo etiri para kobasica, ta je pria glasila: Bila dva deaka. Sima i Nenad. Sima je bio sin jednoga koijaa, neposluan, glup i nevaljao, a Nenad je bio sin jednoga kobasiara, vrlo estitoga oveka, valjanog i primernoga graanina, pa je, razume se, i sin bio na oca, valjano i dobro dete... Ako, recimo, piljarev sin ne bi znao lekciju, a doneo mu je danas, jue ili tih dana, dvadeset glavica kupusa i tri venca luka, onda bi ga ovako savetovao: Vidi sinko, ti ima estita i valjana oca, pa bi trebalo na njega da se ugleda. Danas ti ne zameram to ne zna, ali gledaj za sutra da naui. Pozdravi oca! A ako grobarev sin ne bi znao lekciju, onda bi uiteljev prekor ovako glasio: Od tebe sinko nee nikad nita biti. Ni tvoj roeni otac nee uspeti da ti iskopa grob, jer e na vealima svriti!

61

Prema zanimanju oeva bio nam je odreen i rang u uenju i vladanju. Tako, na primer, najbolji je ak bio kobasiarev sin, a odmah za njim kasapinov, zatim sin jednoga bakalina, a piljarev (i to otkako je, sem zeleni, poeo slati pilie i urke), a tek u poslednjoj klupi sin grobarev, svirev, koijaev i uopte sinovi oeva neproduktivnih zanimanja. U neproduktivna zanimanja spadao je u poetku i moj otac, kao trgovac, i prema tome i ja sam bio rav ak. Ali kad sam jedno dva tri puta (o Boiu, Uskrsu i Novoj godini) doneo uitelju neto zavijeno u maloj, beloj koverti, ja sam preao u prvu klupu, i ona je pria glasila: Bila jednom dva deka, Sima i Nena. Sima je bio sin jednoga koijaa, rav, neposluan, glup i nevaljao, a Nenad sin jednoga trgovca... Mogli smo ak, po svretku osnovne kole, i izraunati ta je koga od nas kotalo to to je nauio itati i pisati... Tako, na primer: Simu Jankovia kotalo je: 380 jaja, Peru Vukia: dva para gusaka, pet pari pilia i 140 jaja; Milenka Puria: 100 glavica kupusa, sedamnaest venaca crnog luka i deset pari teleih nogu za piktije; Janka Popovia 294 pari kobasica, etiri unke, etiri vargle, dve slanine i jedanaest pari suvih rebara, To bi bila na neki nain vrednost pismenosti izraena materijalnom vrednou. teta je to se danas izgubio taj idilski odnos uitelja i aka, pa na taj se nain izgubila i mera kojom bi se dala ceniti pismenost, te je otuda valjda i dobila nepismenost tako veliku cenu. U osnovnoj koli nauili smo: "oena", azbuku i brojeve do sto. "Oena" smo nauili napamet i izgovarali smo ga kao neke tajanstvene rei, otprilike kao to gatara govori rei kojima niti zna62

smisao ni znaaja. Tom molitvom, koju nismo razumevali, obraali smo se, svi u jedan glas, svaki dan bogu. Ali to je jo najmanje to je mi nismo razumevali, no ja sam uveren da je ni sam gospod bog, kome smo je upuivali, nije razumeo, i da mu je to bilo mogue, izvesno bi policijski zabranio onu dernjavu koju smo mi smatrali kao molitvu. to se tie azbuke, tu se desila izvesna pometnja. Kada sam ja poeo uiti osnovnu kolu, zatekao sam trideset i dva slova u azbuci. Nekako ubrzo zatim, nestalo je dva slova, i seam se da se uitelj grdno ljutio to su mu ta dva slova nestala.* Mi nismo bili naisto da nije ko od nas ukrao i, recimo, progutao ta dva slova; da li nisu moda pala sa uiteljevog stola te ih famulus poistio i bacio na ubre, ili ih moda uitelj dri zakljuane u fijoci pa nee da nam ih pokae. *Primena Vukove reforme kojom su otpali iz azbuke debelo i tanko jer.

Izmirili smo se sa tim faktom na jedan udan nain. Uitelj nam je jednom prilikom objanjavao da ovek ima trideset i dva zuba, to se poklapalo sa trideset i dva slova u azbuci, pa se nama, u dejoj mati, inilo kao da svako slovo visi okaeno o jedan zub. Izgledali su nam zubi kao dirke od klavira, i ak neki Sreten Aleksi koji je sva jotovana slova (, , , i d) izgovarao kao jedno jedino, ne mogui da ih razlikuje, pravdao se uitelju da su mu ispala tri zuba, kao da bi time hteo rei da su mu iz klavijature ispale tri dirke, te jednu koja mu je ostala upotbeljava za sva tri slova. Kad nam je jo uitelj dodao da ovek u stvari ima trideset zuba, a da dva umnjaka tek mnogo docnije, u punoj zrelosti dobija, onda smo doli do punoga uverenja da je uitelj ona dva slova sklonio u fijoku, poto za njih nema zuba.

63

Inae smo azbuku dosta lako savladali, blagodarei metodi kojom nas je njoj uitelj privikao. On bi poeo ovako: Milane, jesi li video koji put abu! Jesam, gospodine! Jesi li je upamtio? Jesam! Je l' ima ovako: gore glavu, dole rep, a sa strane etiri noge, dve unapred pruene, a dve unazad: Jeste, Eto ovako! i napie kredom na tabli slovo K, koje nam je u tome asu odista svima izgledalo kao aba sa glavom, repom i etiri noge. I odista, mi smo na taj nain slovo 3+1 dobro upamtili. Tako je on za sva ostala slova naao uporeenja: na primer, bila je buda kojom cigani udaraju u bubanj; T veala; O rupa; plot kojim je ograen ljivak; X nogare za struganje drva; Y rakije za raanj; T iviluk za veanje odela; turski nunik; a tetka Persa famulusova ena, koja je odista nesnosno ziparala po kolskom hodniku, naslanjajui uvek ruke na kukove, te liila na slovo . I kako smo mi sve to upamtili, to se on vrlo lako spomagao kada bi nas izveo na tablu. Napii, Ivane re bog! Ivan bi se, razume se, najpre zbunio, a uitelj bi tada dodao: Buda, rupa, veala. I re bi odmah bila napisana.64

Deder ti, Pero, napii re dud! Razume se da bi se i Pera zbunio, dok mu ne bi uitelj rekao: Zamisli jagnje na ranju izmeu dva turska nunika. I Pera bi se odmah setio te re napisao. Tako nekako uili smo mi i nauili najzad azbuku. Sa ciframa takoe nije bilo velikih tekoa. Za pojam jedan uitelj bi nam pokazao jedan svoj prst, za pojam dva dva prsta, i tako redom, dok nije upotrebio pet sa jedne i etiri sa druge ruke. Ali je nastala prava pometnja, koja je i samoga uitelja dovela u zabunu, kada je trebalo da nam objasni znaaj nule. Pokuao je na razne naine, ali mu to ili nije polazilo za rukom ili ga mi nismo dovoljno mogli da razumemo. Nula, deco nije nita, a opet moe da bude neto. Kad je sama nije nita, ne vredi ni pola lule duvana, a kad je metne uz jedan, onda je deset, a kad je metne uz dva, onda je dvadeset. Zato, bog e sveti znati, ali tako je! Nije to lako ni objasniti! Al' eto, na primer, moja ena... recimo moja ena dok se nije udala za mene, bila je niko i nita, je li, a kad je stala uz mene, ona je gospoa uiteljica. Je li tako? Tako je! odgovara ceo razred. I razume se da smo od trenutka ovoga objanjenja svi smatrali nulu kao supruga, a svaka desetica izgledala nam je kao brani par. U naoj dejoj mati su sad ve sve gospoe u varoi liile na nule, a sve cifre kraj njih na njihove mueve. ak su nam pojedini ljudi izgledali slini dotinim ciframa. Tako, na primer, okrunoga naelnika i njegovu suprugu, smatrali smo kao broj 90. Ali to nije bilo proizvoljno smatranje, niti smo mi tako visoku cifru uzeli iz obzira na visoki inovniki poloaj naelnikov, ve stoga to je gospodin naelnik odista liio na deveticu. Imao je kratke i tanke65

noge, a iznad ovih trbuh, grudi i glava, sliveni jedno u drugo, izgledali su kao bure koje je svojom teinom preteglo unapre. Doktor sa gospoom bio je za nas broj 70, jer se iz cele njegove tanke figure, kao ona kuka kod sedmice, izdvajao jedan od onih noseva koje su njegovi praoci preveli negde neokvaen preko Crvenoga mora, a zatim preli preko Jonskog mora u Evropu i odomaili ga. Direktor gimnazije sa gospoom liio nam je na 10, ne zato to je jedan bila njegova omiljena beleka koju je obilato darivao acima, ve zato to je, suv i trkljast, odista liio na telegrafski direk. Tako isto, direktor banke sa gospoom liio nam je na broj 50, po tome to je on tako nekako izgledao kao da mu je trbuh odnatrag, te je potpuno liio na peticu. Tako smo u svakoj drugoj desetici nali odgovarajui par i jedino nas je dovodio u zabunu prota, koji se zbog mantije nije izdaleka razlikovao mnogo od svoje ene, te su nam izgledali kao dve nule. Mi smo se ovim uporeenjima neobino lepo koristili, jer kad bi nas uitelj izveo na tablu i rekao, recimo, da napiemo 70, mi smo se samo setili doktorovog nosa i odmah umeli da napiemo zadati broj. I stvar je sve dotle lepo ila dok jednoga dana uitelj ne ispisa na tabli broj 100. To nas dovede u uasnu zabunu, jer tu poligamiju nismo mogli nikako da razumemo. Ne razumete, dabome! rei e uitelj, predviajui svu tekou objanjenja. Znao sam ja da to neete razumeti. A ta bi vi kazali kad bih vam rekao da postoji i ovakva cifra! i on uze kredu pa na tabli ispisa 7,000.000. Mi se zgranusmo. Zamislismo grenoga doktora sa ogromnim haremom i nedovoljno upoznati sa dobrim i ravim stranama ovejeg ivota svima nam je u tome asu bio odvratan. Uitelj uvide da nam ipak na neki nain mora da objasni cifru 100, koju smo morali nauiti i uze ovako da je tumai:

66

Jedan je, recimo, mu. Je l' tako? Tako je! odgovara razred horom. Ova prva nula, to je recimo njegova ena, je l' tako? Tako je! E, ova druga nula, to mu je svastika, koju po koji put izvede sa enom u etnju. Je l' razumete sad? Razumemo! Derali smo se iz glasa da razumemo, iako nismo razumeli, jer najposle, ako se i dopusti da se jedna svastika pridrui eni, ali kakav bi izgledao, na primer, greni direktor banke, sa trbuhom odnatrag, u onoj cifri gde se uz enu prikljui jo pet svastika? Zar ne bi liio na remorker koji sa nadoveanskim naporom plovi uz vodu vukui est lepova? Sve su to stvari koje su nau deju matu neobino zanimale, ali moramo priznati, i pomogle da kraj azbuke nauimo i cifre i da tako svrimo i osnovnu kolu. Hajdemo dakle u gimnaziju!

HRIANSKA NAUKA

Uei hriansku nauku, meni je neobino omilela neznaboaka vera. To dolazi verovatno otuda to nas je katiheta,67

koji nam je taj predmet predavao, tako nehrianski tukao da se ja i dan-danas u crkvi kad sluam propoved o hrianskom milosru, osvrem na sve strane zazirui da me ne zvizne mitropolit pataricom ili akon kadionicom. Ta je pojava jedan dokaz vie da utisci iz rane mladosti ostavljaju vrlo dubok trag u dui. Seam se, na primer, da sam, zbog sedam mravih krava izeo sedam tako debelih batina da o debelim kravama nisam smeo ni govoriti. Pa onda, Marija i Magdalena mal' mi nisu dole glave. Zbog ove poslednje, to jest zbog Magdalene, morao sam jedanput da svlaim pantalone pred celim razredom, da se povalim po klupi i da izdrim dvanaest udaraca po golome telu. Od toga doba uhvatio sam takav strah da ni docnije u ivotu, kad god bih sreo ensku koja se zove Magdalena, ja ne bih smeo pred njom da svlaim pantalone. Bilo je i lekcija koje mi nisu pravile tekoe. Tako, na primer, Adam i Eva, bili su mi vrlo simpatini, verovatno sa svoje naivnosti, a moda i stoga to je prvi greh jedne ene uopte simpatina stvar. Ali, dok su mi Adam i Eva bili simpatini, dotle su mi njihova deca pravila uasne malere. Zbog poznate firme "Kain & Avelj" izvukao sam triput batine. Jedanput zato to sam kazao da je Avelj ubio Kaina, drugi put to sam kazao da su Kain i Avelj bili apostoli, a trei put, ne seam se, a ini mi se zato to sam kazao da je Kain prodao Avelja misirskirn trgovcima za trideset srebnika. Na godinjem je ispitu, razume se, bilo grdne smejurije. Predsedavajui profesor hvatao se rukama za trbuh i uzvikivao: "Idi, dete, doavola, nisam se ovako slatko nasmejao ve toliko godina!" a ispitujui profesor, odnosno katiheta, triput je stezao pesnice i zaletao se na mene, ali se uvek uzdravao s obzirom na sveanost trenutka. Jedva to mi je onako kroz zube pomenuo neto oca i majku.

68

Razume se, kad sam se ve jedanput zbunio da je posle sve ilo naopako. Tako, na primer, kad mi je katiheta postavio pitanje o Adamu i Evi, ne bi li me tom najlakom i meni inae najsimpatinijom lekcijom pomogao da se izvuem, ja sam poeo ovako: Adam i Eva bili su ljudi... prvi ljudi... Adam je bio prvi ovek, a Eva je bila prva ena. I oni su, kao prvi ljudi, iveli u raju. I oni su vrlo lepo iveli, ali jednoga dana Adam zagrize Evu... zagrize Evu, i zbog toga mu gospod bog prebije jedno rebro... I zatim je, na zadovoljstvo predsedavajueg, sve u tome tonu ilo. Ja sam na ispitu jednostavno izmeao stari i Novi zavet tako veto kao to bi dobar kockar izmeao dva pakla karata. Katiheta me je dvaput zaustavljao da ne govorim, ali me je predsedavajui hrabrio i terao da nastavim, obraajui se katiheti reima: "Ama pustite ga, molim vas, da se bar slatko nasmejemo!" Ja sam, kao to rekoh, strpao dvanaest Kristovih apostola u Nojev koveg; za Sodomu i Gomoru rekao sam da su to dva sveta hrama u kojima je Isus sa uspehom propovedao svoj nauk: "Ljubi blinjeg svog!"; za Hrista sam jo rekao da je etrdeset dana proveo u kitovoj utrobi pripremajui se za svoju boansku nauku; za deset zapovedi bojih sam rekao da ih je Juda prodao na gori Araratu, i najzad sam celu stvar zavrio time to sam, na pitanje ta znam o Pilatu, rekao da je Pilat sin Mojsijev, da je izrodio veliko pleme i, kad je taj posao svrio, da je oprao ruke. Uostalom, ja ni danas ne razumem ega u svima ovim mojim odgovorima ima smenoga i emu se upravo predsedavajui profesor tada onako slatko smejao? Hrianska nauka za mene je kao to je to za vrlo veliki broj hriana i dan-danas bila jedna zbirka raznih udnovatih i neverovatnih pria, i ja ne vidim da je to bio neki strahoviti greh izmeati sve te prie kao to sam to ja uinio. Ne vidim, naime, ta bi vie o hrianstvu znao onaj koji bi sve prie ispriao onako kako su, one u knjizi zapisane?69

Ali, ruku na srce, nije se na katiheta zadravao samo na biblijskim priama; ulazio je on i u sutinu Kristove nauke, i upravo zbog te sutine mal' ne izgibosmo svi do jednoga. Tako, na primer, on nam je govorio dugo i opirno o osnovnim naelima Kristove nauke. Mi smo vrlo paljivo pratili njegova predavanja, to jest vrlo paljivo smo posmatrali svaki pokret njegovih ruku bojei se da ne zvizne koga. Iduega asa, razume se, nastalo bi propitivanje onoga to smo prologa asa sluali. Koje je prvo osnovno naelo Kristove nauke? pita gospodin katiheta prvoga meu nama sa kojim mu se sretne pogled. Onaj grenik die se sa mesta i uti kao zaliven. Katihetu ve podilazi gnev i ponavlja pitanje. ak uporno uti, sa istrajnou prvih hriana pred sudom mnogoboakih tirana. Koje je prvo osnovno naelo Kristove nauke, zvekane jedan! ponavlja gnevno katiheta, i ve mu se steu prsti u pesnice. Pa kad ak ipak ne odgovara, on rukne: Milosre! i tako nemilosrdno zvizne aka po glavi da ovome pokulja mlaz svetlaca iz oiju. Tad se katiheta okree drugome: Reci mi ti: koje je drugo osnovno naelo Kristove nauke? Onaj se grenik ee iza uveta i vrdara pogledom da po pokretu ruke katihetine vidi s koje li e ga strane da fljisne drugo osnovno naelo Kristove nauke.

70

Ljubav prema blinjem, magarino jedna! dere se katiheta kad ne dobije odgovor, a onaj grenik pipa se po nosu da vidi nije li naelo ljubavi prema blinjem obojeno crvenom bojom. Trei ak, razume se, takoe uti na pitanje: koje je tree osnovno naelo Kristove nauke. Velikodunost, utvo jedna, ali za tebe je velikounost! dere se katiheta i tegli greniku ui kao da se doepao krajeva hozentregera. Mi ostali premrli ivi. Ima nas trideset i etvoro u razredu, i ako Kristova nauka ima sluajno trideset i etiri osnovna naela, vidimo da emo izginuti svi kao prvi hranski muenici baeni u arenu na milost i nemilost divljih zverova. Eto u takvim prilikama ja sam zavoleo mnogobotvo i alio sam to nismo ostali u toj veri. Prvo: to vie bogova, to manje osnovnih naela; drugo: mnogi bogovi ne mogu nikada biti tako opasni kao jedan jedini bog, i tree: kad bi bili u mnogobotvu, ne bi se u gimnazijama uila hrianska nauka.

SRPSKI JEZIK

Bee li ti ono magare to ni prologa puta ne znaae lekciju? Jest, ja sam taj! odgovaram ja ushien zadovoljstvom to me se profesor tako dobro sea.71

A naoh li ja kanda na tvome pismenom zadatku onu mastiljavu mrlju, koju vi aci krmaom nazivate? Da, da! tvrdim ja, sav ushien to me se profesor tako dobro sea. Ja tada rekoh tebi: "Ako bude bio i dalje tako nemarljiv i nebriljiv da u te kazniti". Ja i to potvrujem, ali bez ushienja, a on uzima pisaljku i meni, "bude bio" belei jedinicu i upuuje me, jednom isto gramatikom reenicom, da kleim iza table. Ostae kleei do kraja ovog asa, uei za to vreme sklanjanje zamenice sebe ili se. Bude li bio kadar nauiti to sklanjanje, javie mi se i ispraviu ti beleku a dalju kaznu oprostiti. Kako ni do kraja asa nisam "budem bio" nauio to prokleto sklanjanje, ostao sam na kolenima sve dok nije zakucalo zvonce. To sklanjanje nam je zadavalo naroite glavobolje. Seam se, na primer, mojih muka da nauim peti pade od imenice pas. Svi ostali padei ili su kojekako ali peti pade jednine, pokojni zvatelni nikako mi nije iao u glavu, niti sam umeo da ga pogodim. I ne samo meni, ve i svima u mojoj okolini zadao je taj pade glavobolju. Moj najstariji brat koji je ve bio u starijim razredima, izgleda da se provukao i nije u ivotu imao posla sa tom imenicom; moj mlai brat mi ree da je od imenice pas peti pade: kue. Otac mi nije umeo kazati nita, poto gramatika nema nikakve veze sa trgovinom, ve izgleda da tu ak vai pravilo: to manje gramatike, to vie zarade. Pitao sam i bakalina, naega komiju, poto sam mu prethodno objasnio ta se petim padeom zove, i on mi ree:

72

Ja kad vabim kue, ja mu kaem: kuc, kuc, kuc; a kad teram, ja mu kaem: ibe! A bog e ga sveti znati koji je to pade! Pitao sam najzad i gospodina protu, jednom prilikom kada je bio na veeri kod nas, verujui neobino u njegovu uenost, pa se i on zbunio i nije umeo da me naui. Peti pade, peti pade! uze da zamuckuje prota, brinui se da pred mojom porodicom sauva autoritet uena oveka. Pa koliko padea vi uite? Sedam. Sedam? zgranu se prota. E, to je mnogo, to je ba mnogo! Mnogo! uzdiem i ja. Ja ne znam samo okree se prota mojim roditeljima, to e im toliki padei. To je prosto, profesorski bes. Uzmite samo: jedna Nemaka, koliko je to prostrana i silna carevina, pa nema vie nego etiri padea; pa onda Francuska, pa Engleska, sve velike i mone drave, pa nemaju vie nego etiri padea. A ta smo mi, jedna takorei mala zemlja, tek nekoliko okruga, pa sedam padea. Pa zar to nije, molim vas, bes kad se ne prostiremo prema svome guberu? Te su protine misli bile u stvari vrlo utene za mene, ali mi pred profesorom nisu mogle nita pomoi. On je odluno traio od mene da mu kaem peti pade od imenice pas, emu sam se ja odluno odupro beskrajnim utanjem, jednom od onih mojih osobina kojom sam se esto u koli odlikovao. A koliko je ovaj profesor imao pik ba na padee, pokazae i sluaj nekoga Stanoja Stambolia. Jedno popodne, za vreme velikoga posta, on die ruku i zamoli:

73

Molim, gospodine, da idem u avliji. Reci, Stamboliu, tu reenicu pravilno, pa u te pustiti odgovori mu profesor. Stamboli se zbuni, uzvrda se pa oajno ponovi: Molim, gospodine, da idem u avliji! Reci pravilno pa u te pustiti. Stamboli poe da se znoji i previja, koje zbog padea a koje zbog nevolje radi koje je molio da izae. apu mu drugovi i dobacuju, a Stamboli se oznojio, pocrveneo, digao jednu nogu i uvio je oko druge, pa dreknu: U avliju! Tako, sad je pravilno, sad moe ii! veli profesor. E, sad je dockan! odgovara Stamboli sav oputen i otromboljen. A nisu to samo padei sa kojima smo se borili. Bilo je u gramatici i puno drugih kukica i eksera, i ako ne pazi dovoljno mogao si se svaki as ne samo ogrebati ve i nabosti. Ima, na primer, rei koje su tako kapriciozne i prevrtljive kao histerina ena; javljaju se u svima moguim toaletama. Ovo nije sluajno uporeenje, jer sam ja, uei gramatiku, zapazio da ova nauka ima mnogo enskih osobina, ili ako hoete, ene imaju mnogo gramatikih osobina. Ne mislim ja na neodreeni i zapovedni glagolski nain, za koji bi se moglo rei da je iskljuivo enski nain, ali mislim na ono to se oko svake ene, kao oko imenice u gramatici, vrzma po jedan lan po kome moe poznati kog je pola ena, a mislim i na to to i ene, kao i (imenice u gramatici, uvek imaju nastavak i to taj nastavak vrlo rado menjaju pri svakom novom padeu.

74

Ima meu reima i takvih koje se pojavljuju, la Fregolli, u svim moguim oblicima. Izie profesor na tablu i napie re: crno, pa onda pone da razvija neku matematiku formulu, pratei je nerazumljivim objanjenjima: "Staroslavensko on pred muklim jus pretvara se u novoslavensko... itd."; ili: "Jus se pretvara u cis, cis se pretvara u bis itd ...", i na kraju krajeva, re crno sad glasi belo. Seam se jednoga predavanja iz istorije Srba, koje je profesor ovako zavrio: "U bici na Velbudu 1330. godine, u kojoj je poginuo bugarski car Mihajlo, odlikovao se naroito mladi srpski kralj Duan. Grad Velbud, gde se ta bitka desila, danas se zove ustendil. Kako je od reci Velbud postala ustendil, to istorija ne ume da objasni, ali je gramatika kadra i to objasniti". Profesori u tom pogledu idu tako daleko da su oni ve pre Voroncova, kadri bili pretvoriti petla u kokoku, i obratno, i onda nikakvo udo nije to sam ja, kao i mnogi moji drugovi, vraao se sa table gde sam govorio lekciju sa uverenjem da sam dobio etvorku, a ona se jus u on, on u debelo jer, debelo jer u tanko jer na kraju tromeseja pretvorila u dvojku. Koliko su nam jada zadavale te prevrtljive rei u gramatici, toliko jo vie i razni znaci koji su, izgleda, zato izmiljeni da naprave to veu zbrku. Take, zapete, pitanja, divljenja i jo itava gomila raznih znakova, koje je greni ak morao znati gde da postavi, bez obaveze da ih i docnije, u ivotu, upotrebljava. Ja i danas poznajem jednoga inovnika koji je uio gramatiku kad i ja i koji mi se alio da ga ona samo buni u ivotu. Uzmi, molim te, samo one znake, alio mi se on. Ja sam pre pisao, pisao, pisao, pa napiem rei kao enski tepeluk. Pa eto, molim te, sam reci: da l' bi na enskom tepeluku lepo stajale take i zapete? Razumem jo znak divljenja, to se jo i moe upotrebiti. Kad god piem nekom starijem po inu od sebe, ja metnem znak divljenja. Ali na sekretar ide tako daleko da stavlja znak divljenja ak i kraj fraze: "Ti si magarac!" E pa zar to ne znai75

kompromitovati ne samo taj znak, ve i celu gramatiku, jer ako je ko magarac, on ne mora biti ba gramatiki magarac. A poznat je i onaj sluaj gde komandiru jedne pogranine ete vraa komandant raport da stavi take i zapete, jer je ovako napisan raport potpuno nerazumljiv, tako da se nikako nije moglo razabrati da li je u pograninom sukobu koji se desio poginuo ef krijumarske bande, ili je poginuo sam komandir koji raport podnosi. Komandir, koji se nikad u ivotu nije druio sa takama i zapetama i, moglo bi se rei, bio ak i njihov protivnik, doao je ovim komandantovim zahtevom u veliku zabunu. Njemu bi mnogo lake bilo voditi celu no borbu sa dvadeset i pet pograninih bandita, no razmestiti u svome raportu toliki broj taaka i zapeta. Da se izvue iz teke situacije, a i da odgovori zahtevu komandanta, on previ jedan ist tabak hartije i na njemu ispisa deset taaka i petnaest zapeta, pridrui to svome raportu i vrati ga komandantu s molbom da komandant, svojom naredbom, izvri raspored priloenih taaka i zapeta i svaku od njih uputi odgovarajuoj jedinici, dodajui jo i molbu da komandant take i zapete koje bi pretekle, te ostale neupotrebljene, nadleno rashoduje. Ja ne mogu da razumem zato su nam te take i zapete pravile toliko neprilika, kad se vrlo dobro seam da nam je profesor neobino jasno objasnio njihovu upotrebu. Ovakvo nam je govorio: Jedan elezniki voz, na primer, ima da proe put od Beograda do Nia. Lepo. Kad izvede taj put, to jest kad stigne u Ni, on je onda svrio ono to je hteo; njegova je misao bila da otputuje iz Beograda u Ni i on je tu misao ispunio. A jedna misao izvedena i iskazana, to je reenica. Voz je na kraju svoje misli stao i ne ide dalje, a to znai: i na kraju reenice treba kazati: stani, ne dalje! E, to "stani i ne dalje" belei se takom. Na kraju reenice, dakle, belei se taka. Da, ali voz ne moe da potegne iz Beograda

76

pa pravo u Ni a da se nigde usput ne zaustavi, jer to je vrlo dug put. Ima usput da se ukrsti s drugim vozovima, pa mora maina uzeti vodu, pa se mora negde ustaviti da siu putnici i da nove primi, da se togod istovari ili utovari. Mora se dakle voz zaustaviti gdegde due a gdegde krae, koliko samo da iskoi ili uskoi putnik. Zato, vidite, na putu ima veih i manjih stanica, takozvanih postaja. Svaka takva velika stanica gde se, recimo, ukrtaju vozovi, gde ima i restoracija te se putnik moe i potkrepiti, to vam je taka i zapeta, a postaje gde se voz zaustavi samo za trenutak, to su vam zapete. Dakle, jedna velika reenica moe biti sastavljena iz vie manjih reenica od kojih je svaka odvojena takom i zapetom, kao to u jednoj reenici moe biti vie ili manje zapeta kod kojih se predahne. Je li vam sad jasno? Razume se da smo svi kazali da nam je jasno, iako sad tek nismo nita razumeli, jer smo posle profesorovog objanjenja vodili meu sobom ovakve razgovore: Da li ona niska taka, sasvim na kraju puta, mora biti krupnija od mladenovake ili uprijske? pitao je ivko Janji. A da li tamo gde je taka i zapeta moe da rua supu, govedinu i peenje, ili ima vremena samo da pojede perecu? domiljao se Steva Radoji. E pa dobro, ako se tamo gde je taka i zapeta ukrtaju vozovi, to i onaj drugi voz ima svoju taku i zapetu, i onda tu se sretnu dve take i dve zapete, od naeg i od onog drugog voza! rezonovao je Jovica Stankovi. Znak divljenja i znak pitanja profesor nam je sa manje tekoa objasnio, ali smo docnije, u ivotu, videli da to objanjenje nije tano. Po profesoru, na primer, znak pitanja bi trebalo uvek staviti na kraju upitne reenice, dok u ivotu, znak se pitanja moe staviti iza rei: potenje, ljubav, rodoljublje, plemenitost, dobroinstvo, vernost, prijateljstvo i tako dalje, pa bile te rei u sredini ili na77

kraju reenice. Ili, ako hoete, znak pitanja u ivotu moete staviti svud gde vam je volja i, verujte, uvek e biti na svome mestu. Poev od roenja pa sve do smrti, svakoj pojavi u ivotu pristaje znak pitanja. to se tie znaka divljenja, on je u ivotu najvie u upotrebi na proklamacijama, partijskim zborovima i pri izjavama ljubavi, pa zato smo njegovo znaenje vrlo lako shvatili. Dve take, kao gramatiki znak, nauili smo tek kad smo poeli uiti fiziku, jer se cela ta nauka sastoji iz raznih a, b, v. Svako pravilo, svaka definicija, ima svoje a, b, v. Stane profesor na katedru pa izgovori pravilo: tako i tako, tako i tako, pa onda doda: prema tome: a) to i to; b) to i to; i v) to i to. Tako smo nekako shvatili da posle onoga "prema tome", treba uvek staviti dve take. Taka i zapeta je neki hermafroditski znak koji nije ni taka, a nije ni zapeta. Moe ga metnuti gde god ti je volja, nita ne menja stvar. Jedan od mojih drugova, neki Ilija Sui, stavljao je pri potpisu taku i zapetu na kraju prezimena i, da vidite, vrlo je lepo stajala i tu. Vie taaka je znak koji oznaava nezavrenu misao. Nije nam nikako ilo u glavu kako moe biti nezavrenih misli: kad si je ve poeo, zavri je. Da smo pitali profesora, on bi nam verovatno rekao: Poe voz iz Beograda za Ni, ali kod Stalaa se desi sudar vozova, tri mrtva i jedanaest ranjenih, i voz ne moe da nastavi put. To je eto nesvrena misao, i tu doe nekoliko taaka! A takvih iznenaenja kao to je sudar vozova ima esto u ivotu, te prema tome znak vie taaka odista moe da bude vrlo koristan. Tako, na primer, lopov zavue ruku u tuu kasu, a naie iznenada policija; to je onda odista nedovrena misao, koja se oznaava sa nekoliko taaka... Pa onda, deko izjavljuje ljubav78

svojoj koleginici, studentkinji, iza kapije, i pri prvom zagrljaju naie njen otac. I to je nedovrena misao, koja se oznaava sa nekoliko taaka... Ili, uvue se gospodin kod mlade ene, kad joj mu nije kod kue, i taman mlada gospoa sela u krilo razneenome ljubavniku, a neoekivano nailazi mu. I tu je misao nedovrena, i ta se reenica u ivotu svrava sa nekoliko taaka, a gdekad moda i sa nekoliko udivitelnih. Eto, to je znanje koje smo o znacima izneli iz kole i dopunili ga u ivotu. Ali, da bi nam dali prilike da nam ti znaci zadadu to veu glavobolju, profesori su, osim predavanja o njima, zadavali nam jo i pismene zadatke, da bismo se navikli da iskazujemo svoje misli i da primenjujemo ove znake. Ti stilistiki zadaci, koji tako esto slue profesorima kao zabava, da bi se izme asova, u profesorskoj kancelariji, slatko smejali, obino su slini po stilu ljubavnim pismima koje odaari piu kuvaricama; molbama koje piljari piu optinama, i raportima koje none patroldije podnose komandama. I profesori srpskoga jezika, moda ba zato, zadaju vrlo esto takve zadatke kako bi to vie upotpunili svoje kolekcije akih gluposti. A da bi te gluposti bile to deblje, da bi se profesori to slae smejali, oni obino zadaju takve pismene zadatke na koje mnogi od njih ne bi umeli ni sami odgovoriti. Seam se samo koliko nam je nevolja doneo pismeni zadatak: "Ispeci pa reci!" Profesor je prosto, zavravajui as, rekao: "Deco, za iduu nedelju pismeni zadatak: "Ispeci pa reci!", to nam je bilo tako isto jasno kao da nam je kazao: "Deco, za iduu nedelju pismeni zadatak: "Bifurkacija Patoganaca u odnosu prema oscilaciji Eskima". Pitao sam starijega brata, koji je zamakao ve u koli, ta je to: "Ispeci pa reci", ali mi ni on nije umeo objasniti. Veli:

79

Re moe biti peena, moe i kuvana, moe prena, a moe i pohovana. Moete misliti ve kako su glasili ti pismeni zadaci na temu: "Ispeci pa reci". Neki ivko Sredojevi napisao je ceo pismeni zadatak u nekoliko rei. Taj je zadatak glasio: "Najzdravija je re kad je peena, i onaj se moe smatrati za mudra koji govori samo peene rei!" Drugi opet, neki Sima Jagodi, ko zna gde se inspirisao tom filozofijom, ovako je reio zadatak: "Re ne treba izvaditi iz usta sve dok ne bude sasvim peena. A re moe da se ispee ako se zagreje stolica kod kue, pa se na toj stolici sedi sve dok se ne ispee re, i za to vreme se ui srpska gramatika kao najvaniji predmet, poto bez jezika ovek ne moe iveti!" Trei opet, neki Ostoja Popovi, sin seoskog svetenika, ovako je narodski objasnio stvar: "Sve to ulazi u usta treba da bude peeno. Tako u usta ulazi pogaa, pa ulazi rakija, pa ulazi jagnje s ranja, i zato i sve to izlazi iz usta treba da bude peeno. Kako iz usta, osim ostaloga, izlazi i re, to i re treba da bude peena!" Drugi put opet profesor bi nam zadao temu: "Poznaj samoga sebe!" Na tu temu seam se samo jednog odgovora, koji je glasio: "Kad ovek nema prilike da pozna koga drugoga, nije ravo, od dugoga vremena, da pozna samoga sebe. Najlake ovek moe poznati samoga sebe na ogledalu. Ako je dobro ogledalo, ovek moe tom prilikom da vidi svoje dobre strane, a ako je ravo ogledalo, ovek moe da vidi svoje rave strane!"

80

Ja na tu temu: "Poznaj samoga sebe!" nisam podneo nikakav odgovor, jer nisam umeo da ga naem. Kako tada, tako evo sve do danas ja na tu temu ne umem da naem odgovor.

ISTORIJA

Istorija je nesumnjivo na prvome mestu korisna i stoga to se aci kod nje vebaju da izgovaraju strahovite rei, te se tako, poto tu prelome jezik, osposobe da mogu izgovarati razne vratolomne definicije iz hemije, fizike i vie matematike. Jer odista vladaoci staroga veka nosili su tako strahovita imena da je oveku bila potrebna fakirska mo da ih izgovori. A ne samo to su bila strahovita, ve nalazim da ta imena nisu bila nimalo vladalaka. Kakav je to kralj, molim vas, koji se zove: Uzprtezen, andragupta, ili moda Kudurnagupta? Zamislite oduevljeni narod koji ovako pozdravlja svoga kralja: "ivelo njegovo velianstvo Uzprtezen i njeno velianstvo Uzprtezenovica!" Ja mislim da su ovakva imena dovoljan razlog da u narodu klone ak i dinastiko oduevljenje, jo kad se uzme u obzir da nije bio samo jedan, no su ti Uzprtezeni usprtili na lea misirskome narodu i vladali nekakvih dve stotine godina pod tim odvratnim imenom. I da je to jedan ili dvojica, ali ceo stari vek pun je tako strahovitih imena da je oveku lake proi kroz neprohodna amerike dungle no kroz stari vek. Seate se svi moda onoga nesrenoga Artakserksesa na kome su tolike generacije lomile jezik? Sve dok nismo prvi put uli za re Artakserkses, mi smo lomili jezik onim narodnim: "Pop poseja bob" ili: "Ture bure valja,81

bula Ture gura, niti Ture bure valja, niti bula Ture gura!" Ali otkako smo uli ime Artakserkses, napustili smo sve narodne brojanice, pa se doepali Artakserksesa, a na njemu smo jezik lomili i kladili se. Sednemo nas pet-est u krug, uloi svaki po jedno dugme kao vizu, pa ko izgovori re Artakserkses, nosi njur. Pomagali smo se, razume se, i na druge naine, kako bismo savladali i sva ostala imena koja su nam zadavala tolike nevolje. U nae doba nije bila poznata igra futbala, tenisa, niti ma kojega od dananjih sportova. Mi smo tada igrali mete, robova i jenidajes. Za mete bi se i moglo rei da je gotovo sportska igra, dok robove smo igrali ciglama i gotovo redovno svravali tu igru po kojom razbijenom glavom. Ona trea igra, jenidajes, ostala nam je zajedno sa alvom, bozom i doldrmom od Turaka i igrala se na taj nain to bi jedan od nas na koga bi pala kocka, povio se, a ostali ga preskakali, starajui se da ga ne dodirnu nogama niti kojim drugim delom tela. Iskupili bi se nas pet i est i stali u krug, a jedan bi odbrojavao, govorei ove nerazumljive rei: Igis, Ipik, Uur, Topiduur, Sojle, Manojle itd. ili ove rei: Endem, dinu, sarakatinu, sarakatika, taka, elem, belem, buf! Na koga bi pala poslednja re "buf", taj bi morao zauzeti tursku pozu, a mi ga ostali preskakali, izgovarajui pri svakom skoku opet neke nerazumljive rei, koje su koliko ih se seam, glasile: jenidajes, mandebirgebirgovac, bir mamuzlari, bir kapaklari, bir topuzlari itd. Da bi dakle mogli nauiti ona udna istorijska imena, mi smo pali na srenu misao da njih upotrebljavamo u igri jenidajesa, i tako smo mesto dosaanjih rei u brojanici upotrebili ova vladajaka imena: Kleombrot, Kijaksar, Aserhedon, Senoharib, Sezostris, Taharku, Karakala, Artakserkses! I na koga bi pala ova poslednja re Artakserkses taj je morao poviti lea, a mi smo ga ostali preskakali i tom prilikom izgovarali ova vladarska imena: Kudurnagunta, andragupta, Asurbanipal, Navukodonosar, Tiglatpalisar, Nabopolasar, Agezilaj, Amenemhat, Uzprtezen!

82

Na taj nain mi smo spojili korisno sa lepim. Nali smo nain da nauimo ova kraljevska imena, zamenili smo u igri one nepoznate rei ovim novim i vrlo milozvunim reima i dali prilike ovim silnim kraljevima da se i od njih moe kakva korist videti. Kad smo na taj nain skrhali jezike, osetili smo se isto osposobljeni da uemo i u samo izuavanje istorije, koja inae spada u najzanimljivije od svih gimnazijskih predmeta. Istorija se, kao to je poznato, deli na stari, srednji i novi vek. Ispred staroga veka, kao neki predgovor istoriji, postoji predistorijsko vreme, a na kraju istorije, posle novoga veka, kao pogovor ili moda kao "ispravka tamparskih greaka", to se obino i stavlja na kraju knjige, dolazi najnoviji vek. Uostalom, ovaj najnoviji vek, koji poinje revolucijom, i jeste u stvari ispravka tamparskih ili, bolje rei, politikih greaka prolih vekova. Kad ovek, ovako udaljen od obaveze da zna lekciju, posmatra istoriju, ona mu ovako otprilike izgleda: Stari vek: zidanje piramida, duge i krasnoreive besede, filozofiranje, oboavanje mnogih bogova i mnogih ena. Srednji vek: vera u jednoga boga i stalni ratovi i pokolji zbog toga jednoga boga. Oboavanje ena i stalna borba i ubistva zbog ena. Novi vek poinje jednim istorijskim falsifikatom, a svrava se falsifikovanjem istorije. Istorija belei poetak novoga veka velikim dogaajem otkria Amerike; meutim, sudei po svima posledicama ovoga dogaaja, izgleda da je Amerika nas pronala. Amerikanci bar stoje na tome gleditu i tvrde da je to jedan istorijski falsifikat da smo mi njih pronali. Ja sam se pre vie godina upoznao sa jednim, inae vrlo83

simpatinim Amerikancem, gospodinom Markom Tvenom, prodavcem limunade, no koji se jo bavio i farbanjem, brijanjem i spravljanjem esencije za stavljanje krastavaca u turiju. Vodili smo razgovor o toj temi, pronalasku Amerike, jednom prilikom kad mi je nudio tu istu esenciju kao ameriki pronalazak. Ne gospodine! odgovorio sam mu. Ne vidim nikakva razloga da kupim esenciju iz Amerike. Mi smo Evropljani pronali kisele krastavce, prema tome mi smo obavezni da pronaemo i esenciju. Tako? odgovori on. A vi ste tako isto pronali i Ameriku, ini mi se? Da, gospodine, mi smo Evropljani pronali kisele krastavce, a mi smo pronali i Ameriku. Jest, jest, seam se toga odgovori gospodin Tven ljubazno. Ah, da znate kako je to bilo prijatno iznenaenje za nas Amerikance kad ste nas pronali. Kako?! uinih ja iznenaeno. Da. Mi smo, znate, hiljadama godina oekivali, bili smo ve nestrpljivi i jednako smo se pitali: "Hoe li ti ljudi doi ve jednom da nas pronau?" Seam se ba kad je jednoga dana naiao Hristofor Kolumbo, da ga je moj deda predusreo reima: "No, jeste li uli, vi ste se dali dugo oekivati!" Ali kako je, zaboga, va deda mogao doekati Kolumba? I ja sam se uvek to pitao, ali, znate, u istoriji se mora raunati sa tim neobjanjivim pojavama, koje e istoriari verovatno objasniti. To znai, vi ne priznajete veliko delo Kolumbovo?

84

Ah. Kako da ne! Tu uskoro jedan moj prijatelj, gospodin Don Bovters, pokuao je na amcu da pree iz Amerike u Evropu, i nije uspeo, to samo uveliava Kolumbov uspeh. A kako vi smatrate akciju panskog kralja Ferdinanda koji je novano potpomagao otkrie Amerike? O, ja je neobino cenim, utoliko pre to je u tome preduzeu uestvovao i ameriki kapital. Ja i sad jo imam sedam akcija "Preduzea za pronalazak Amerike" koje je kralj Ferdinand organizovao, ali mogu vam poverljivo rei da te akcije kod nas u Americi stoje vrlo ravo. Zato? Pa zato. Verovatno to smo mi Amerikanci vrlo razoarani pronalaskom Amerike. Razoarani! Da, jer sve vie dolazimo do uverenja da je Evropa pronala Ameriku samo zato da bi imao ko da joj daje zajmove, i ja poinjem verovati da Marsovci, koristei se naim iskustvom, vrlo revnosno izbegavaju mogunost da ih Evropa pronae. Ja mislim da je ovaj gospodin Tven potpuno u pravu, i zato rekoh da je Novi vek poeo jednim istorijskim falsifikatom, pronalaskom sveta koji je ve postojao. A taj se vek, kao to rekoh, svrio falsifikovanjem istorije. Krajem novoga veka rodio se jedan udnovat pisac istorije. Zvao se Napoleon Bonaparta. On nije pisao istoriju kao to je to red, ve ju je pravio. Razvalio dravne granice, poobarao dinastije, izmislio nove narode i stvorio nove drave. Bio je genijalni falsifikator istorije, to mi Balkanci moemo najbolje posvedoiti, i napravio je takav istorijski darmar da se svet poeo plaiti da mu odnekud ne sune u glavu da izmeni

85

oblik globusa. Iako sva njegova radnja pripada najnovijem veku, ipak on svojim roenjem zavrava novi vek, i on je njegov dar. Od svih tih istorijskih vekova, moramo priznati da se nama acima neobino svialo preistorijsko doba. Niti je bilo drava, niti vladara, niti su se brojale godine, niti je bilo pismenosti da se zapie ono to bi zatim morali uiti. Da se istorija oveanstva i dalje razvijala u tome pravcu, danas ne bi ni postojala kao kolski predmet. No ne bi ona ni inae postojala kao kolski predmet da se meu narodima nije pojavila jedna naroita sekta ljudi, takozvanih istoriara, koji su se, kao oni nesnosni insekti, poeli naglo mnoiti. Ti ljudi, sagraeni od radoznalosti i strpljenja, poeli su se kao moljci uvlaiti u stare knjige i meu pranjave listine; poeli su prevrtati kamelije i grebati zidove, uzeli su se peti po bedemima, lutati po razvalinama, kopati temelje i raskopavati grobove, i od istorije, koja se nekada tako prijatno dala sluati uz gusle, praviti kolski predmet, koji se s dana u dan proiruje kao harmonika. U starome ih je i srednjem veku manje bilo, te nije, hvala bogu, sve ni zapisano, to ini da je stari i srednji vek dosta prijatna lektira. Kako su nam, na primer, bile mile one lekcije u starome veku koje su poinjale sa: "Malo se ta zna o dogaajima toga doba", ili moda ovako: "Druga polovina menfijskog perioda, vreme od nekoliko stolea, pokriveno je tamom i skoro bez ikakvih spomenika". To "pokriveno tamom" tako je prijatna i zgodna fraza za ake da bi i u interesu aka i u interesu dotinih naroda, mnogi dogaaji iz poznate i zapisane istorije bolje bilo da su "pokriveni tamom". Ali se u zapisivanju dogaaja novoga veka otilo veoma daleko, svaki profesor istorije smatrao je za dunost da potogod zapie, a moete misliti koliko ima profesora istorije na svetu! Pa ne samo to svaki dogaaj opirno zapisuje, ve se istorija sve vie i vie prostire i na one delove sveta o kojima se dosad nije vodilo rauna. Pre se istorija razvijala samo na najuem delu istoka, ali se zatim poela sve vie i vie prostirati na sve kontinente, sve dok86

nije obuhvatila ceo svet i doprla i u naj zabaenije kutove sveta. E sad, zamislite vekove koji su pred nama, kada e istorici poeti da belee i to kako je njegovo velianstvo prestolonaslednik Njukanuka ispekao na ranju njegovo velianstvo kralja oca Putafutu i zajedno ga, sa svojom kraljevskom vladom, pojeo da bi mu mogao naslediti presto, ili kako je njeno velianstvo kraljica Paparuka odsekla glavu svome sedamnaestom muu i uzela osamnaestog, te ga nainila kraljem pod imenom Sisogora I. Zamislite, drugim reima, kakva e izgledati istorija kroz pet stotina godina, koliko e tu tomova biti, koliko imena, koliko datuma i kakvih sve dogaaja. I zamislite one grene ake koji e tada, kroz etiri i pet stotina godina, morati da ue istoriju! Kad god mi, grenici, padnu na pamet, a ja im se sudbini pakosno nasmejem, kao onaj Ciganin u prii o Mitad-painom pravosuu. Mitad-paa kao valija niki, neobino je surovo kanjavao krae i otimaine. Veao bi lopova za par pilia, a kraj obeenog stavljao bi predmet koji je ukrao, kako bi svako video zato je onaj kanjen. Jednom dovedoe preda nj tri Ciganina, od kojih je prvi krao drenjine, drugi jaja, a trei lubenice. On ih postroji u red i dade prvome jednu drenjinu, drugome jedno jaje, a treem jednu lubenicu, te im naredi da svako mora progutati, ne vaui, ono to je krao. Prvi Ciganin lako proguta drenjinu i udari u glasan smeh. to se smeje, bre? pita ga paa. Smeno mi, milostivi pao, za onog treeg: kako e taj da proguta lubenicu? E, tim smehom nasmejem se i ja uvek kada se setim onih aka koji e kroz etiri ili pet stotina godina uiti istoriju. Mi smo progutali drenjinu, ali kako e oni grenici da gutaju lubenice? No mi nismo uili samo istoriju sveta, ve i istoriju Srba, to bi za nas imalo da bude od veeg znaaja. Taj nam je predmet

87

lake iao, jer smo se valjda oseali kod svoje kue, a i zato moda to nam je profesor toga predmeta bio simpatian. Tada je, ne znam kako je sada, profesor srpske istorije samim tim morao biti veliki rodoljub. On bi drao posmrtne govore na svima pratnjama, zdravice na svima svadbama i pozdravne besede na svima koncertima, i sve te govore, bez razlike, poinjao je sa: "Pet stotina je punih godina kako srpsko pleme stenje pod tuim jarmom..." Na asovima, kada bi govorio o Duanovoj pobedi na Velbudu, kao i o pobedama ostalih Nemanjia, on bi se tako busao u grudi kao da nas je izazvao na megdan, a kada bi se doepao Ustanka i njegovih junaka, Sinelia, Rajia, Zeke i Konde, onda bi toliko lupao pesnicama o sto da bi se turska vojska, kad bi odnekud opet naila, morala preplaiti i razbei. Razume se da nam je ovaj deo istorije vie gudio no to je predavao. Malomalo pa bi se doepao narodnih pesama, koje je tako nekako itao kao da su mu gusle bile na kolenima, pa se tako nekako uneo u tu naviku da bi pogdekad u desetercu poeo i da govori sa nama: Deder, Ziko, iz etvrte klupe Ako li si junak od megdana, Reci meni, moj sokole sivi, Ko to bee Lazarevi Luko? Zivko, koji je inae uz Uike nahije, iako nije voleo da deli megdan sa profesorima, prevukao bi u dui gudalom po strunama i poeo takoe desetercom, kao svojim domaim dijalektom: Malo bjee takijeh junaka Ko to bjee Lazarevi Luko. Iz abake rodom je nahije,

88

Iz pitoma sela Svileuve. Otac Todor, majka Jevrosima Rodie ga, diku roda svoga. U hiljadu i sedam stotina Sedamdeset etvrtoj godini. Tako je, ivko! oduevio bi se profesor i beleei peticu, dodao bi: Tvoje lice svijetlo na divanu, Tvoja sablja sjekla na megdanu! Ali to to je ivku bilo mogue, nije nama ostalima. Tako sam ja jedanput kad me je zapitao o Kondi bimbai, pokuao da se napravim Uianin, pa mi nije ispalo za rukom. Poeo sam: Netko bee Kondija bimbaa, Bee Konda iz malene Maedonije, Iz male Maedonije kraj Polomlja, Pa on gde god doe vodi, Tu su njemu brodi. Razume se da ovim divnim stihovima nisam uspeo odueviti profesora. Ali, to je tako ilo samo sa lekcijama, koje su se odnosile na Ustanak; sve ostale periode i sve ostale lekcije morali smo uiti napamet, od rei do rei, kao definicije iz fizike ili geometrije. Nauili smo ih tako da bi nas i u sred noi mogao probuditi i mi bi89

ih naizust kazivali. Ja i dan-danas posle tolikog niza godina, pamtim od rei do rei pojedine mudre zakljuke naega profesora istorije. Tako, primera radi, naveu ih nekoliko, onako kako ih je on kazivao: Kralj Milutin se etiri puta enio, ali se to ne smatra kao jedina istorijska zasluga toga vladara. On je jo, sem enidaba, proirio i granice srpskoj dravi itd. Danas je ve istorijski nesumnjivo da je car Duan silni otrovan. Za to ima vrlo mnogo dokaza, a jedan od njih je i taj to nije umro prirodnom smru. Kralj Vukain je poginuo u bici na Marici 1871. godine. Taj fakat meutim to je poginuo uinio je da je prestao njegov lini uticaj na dravne poslove. Stevan Deanski je u mladosti bio oslepljen. Ali se desilo neto udnovato, neto to kod drugih vladara obratno biva: Deanski je, im je seo na presto, progledao. Stevan Prvovenani je umro 24. septembra 1228. godine, ali valja imati na umu da se sva politika radnja toga vladara razvija pre njegove smrti. Ali, mada su nam i predmeti i profesori bili simpatini, mada sam instiktivno oseao izvesnu graansku obavezu prema ovome predmetu, ipak nisam nikako uspeo podesiti da budem na dobroj nozi sa njom. Profesor nam je dodue govorio: "Samo onaj koji se oslanja na prolost kadar je graditi budunost", ali ja, valjda stoga jo nisam imao nikakve prolosti, te nemajui na ta da se naslonim, nisam nikako bio kadar da gradim sebi budunost. Ba zbog istorije, "uiteljice ivota", ja sam ponavljao razred, i to sa jedne dosta udne okolnosti. Pao sam na ispitu to sam zbrko godine smrti cara Uroa, tako da je po meni izalo kao da se to90

desilo posle Marike bitke. Moete misliti kako se epao za kose profesor, koji nam je bar sedam puta proitao pesmu: "Marko kazuje na kome je carstvo", i koji je u svojim lekcijama bacao teka prokletstva na Vukaina. A je l' tebi poznato da je Vukain ubio Uroa? Jeste? E pa kako je on mogao potegnuti mrtav sa Marice, gde je poginuo, i doi pa ubiti Uroa! Ne znam! E, kad ne zna, a ti itaj za vreme ferija, pa doi naknadno da poloi ispit. I itao sam odista, a kad je doao naknadni ispit, ja sam ne samo kazao da je Vukain ubio Uroa, no sam iao korak dalje, te sam tvrdio da ga je dvaput ubio: jedanput pre, a drugi put posle Marike bitke. Ja sam iao i dalje u koncesijama; pristajao sam uz Pantu Srekovia da je "i po trei put kralj Vukain ubio Cara Uroa", ali izgleda da mi sva ta moja pomirljivost nije pomagala nita, i morao sam ponavljati razred. Samo, sad nastaje jedno zanimljivo i isto pravniko pitanje, koje sve do danas nisam pokretao, dok nisu dole na dnevni red naknade ratne tete. Docnije, kada sam ja ve izaao iz kole, istorijski se utvrdilo i danas se to smatra kao nesumnjiv fakat, da Vukain nije ubio Uroa, ve da je ovaj umro posle Marike bitke. To sam ja i tvrdio na ispitu i zbog toga sam ponavljao razred i izgubio godinu dana. Sad nastaje dakle pitanje: ko je nadlean da meni taj gubitak od godinu dana, koji mi je nanet time to drava, u svoje vreme, nije znala svoju sopstvenu istoriju?91

GEOGRAFIJA

Kao knjige za izuavanje geografije slue korisno bedekeri i red vonje na eljeznicama. Svi oni koji su propustili da ovaj predmet savladaju u koli, slue se ovim korisnim knjigama, iz kojih se mogu saznati ne samo granice drava, veliine gradova, brda, reke, no i mnoga druga korisna znanja. Tako, na primer, iz tih se knjiga mogu saznati cene fijakerske vonje, cene hotela, pa ak i to gde se nalaze granine carinarnice, kako bi putnik mogao za vremena skloniti predmet koji ima nameru da vercuje. Sva ta znanja meutim nedostaju geografiji koju uimo u gimnaziji. Ali, da se ovek moe pravilno koristiti ovim lepim knjigama, valja mu izneti iz gimnazije bar ona prva, osnovna znanja, koja e mu sluiti kao osnova za razumevanje pojedinih pojava. U ta osnovna znanja spada, na primer, to: da reke uvek teku od izvora ka utoku svome; da je zemlja udaljena od meseca toliko isto koliko je mesec udaljen od zemlje; da su planine uvek vie no doline; da jezera, bila ona plitka i duboka, moraju sa svih strana biti opkoljena zemljom, i mnoga druga korisna znanja. U ta osnovna znanja spada i to da je zemlja okrugla, u to je na profesor na sve mogue naine pokuavao da nas ubedi. Deca su blia bogu, pa tim samim blia i religiji. A deca i religija ispleli su zajedno divnu bajku o beskrajnosti sveta, koju nije bila kadra da razbije ak ni ona pria o oveku koji je stigao na kraj sveta, stao na ivicu, spustio noge u nita i zadovoljno pljucnuo u to nita. I sad, i onu veru u beskrajnost sveta i ovu bajku na jedan92

mah zameniti time da je zemlja okrugla kao lopta, da se vrti kao luda, premeui se akrobatski na sve mogue naine! U to nas je profesor pokuao da ubedi, pozivajui se na veliki broj dokaza, koje smo mi ipak s nepoverenjem primali. Prvi je dokaz ubeivao nas je profesor da je zemlja okrugla taj to su sunce, mesec i sva ostala nebeska tela okrugla, te prema tome i zemlja mora biti okrugla. Nema sumnje da u tome dokazu ima nepokolebljive logike, ali je nama, deci, to izgledalo kao kad bi nam ko rekao: "Poto su laa, amac i krika od lubenice duguljastog oblika, to i cipela na nozi mora biti duguljastog oblika". Drugi i trei dokaz o okruglini zemljinoj takoer su nam bili vrlo jasni. Kad putuje laom morem, ti na dogledu kopna prvo sagleda vrhove planina, i obratno: kad stoji na obali pa zapazi lau na moru, ti e prvo sagledati njenu katarku, a tek e se docnije javiti i njen trup. Jeste li videli, deco, more? otpoeo bi profesor objanjavanje tih dokaza. Nismo! odgovaramo mi jednoglasno. E, vrlo dobro! Zamislite, dakle, more, i zamislite na velikoj daljini lau koja se jo ne vidi. Jeste li zamislili more? Jesmo! odgovaramo, a bog e sveti znati kako smo ga zamislili. A jeste li zamislili lau koja se vidi? Jesmo! odgovaramo mi iako nam nikako nije ilo u glavu da zamislimo lau koja se ne vidi. E sad, reci mi ti, Milane, ta e prvo sagledati od te lae?93

Dim, gospodine! odgovara Milan pouzdano. Dim, dobro... recimo, videe dim nastavlja profesor pomalo zbunjen. Videe, recimo dim kad se laa dimi, ali ta e da vidi ako se laa ne dimi. Ajde, reci ti meni: kad se laa iz daljine pribliava a ne dimi se, ime e se prvo javiti? Zvidanjem! odgovara Milan jo uvek pouzdano. Ni sa etvrtim dokazom o zemljinoj okruglini nismo proli srenije, iako je oigledno taj dokaz najjai. Prema njemu, kad bi neko poao sa jednog mesta i iao, iao, iao neprestano u istom pravcu, on bi na kraju krajeva opet doao na isto mesto sa kojega je poao. Mi smo taj dokaz ovako zamiljali; poem ja, na primer, iz prvog razreda gimnazije i idem, idem, idem, i posle nekoliko godina se opet vratim u prvi razred gimnazije, dok moji drugovi ue ve etvrti. Nekako, po naoj dejoj logici, to nije bilo dovoljno rei: "kad bi neko poao", jer to znai: kad ne bi poao da ne bi bilo dokaza i okruglini zemljinoj. Druge stvari pojmili smo nekako lake, blagodarei tome to je profesor geografije rado primenjivao oiglednu nastavu. U naoj gimnaziji postojao je jedan globus, koji je godinama stajao na ormaru u direktorovoj kancelariji, ali je taj globus izgledao tako bedno da ga je alost bila pogledati. Osovina mu se tako bila iskrivila da bi se, prilikom eksperimenata, uvek drukije okretao no to je profesor tvrdio da se zemlja okree. Severnu Ameriku pokrivala je jedna ogromna mrlja od mastila, tako da smo mi bili ubeeni da je, to upravo Crno more: a tamo gde treba da lei Afrika bila je velika rupa te nisi znao da li su to Englezi iskopali Afriku da nau faraonske grobnice, ili je kakva amerikanska ekspedicija, po uputstvima ila Verna, sila u utrobu zemljinu. Meutim, verovatnije no obe ove pretpostavke, bie da su se profesori izmeu asova objanjavali o dnevnoj politici, pa upotrebili i globus kao argumenat.94

Profesor je u nedostatku globusa upotrebljavao glavu jednog naeg druga, nekoga Sretena Jovia, koji je odista bio tako glavat da je predstavljao pravi pokretni globus. Izii, Sreto, ovamo! otpoeo bi lekciju kojom bi, recimo, hteo da nam objasni dan i no. Izii i stani ovde kraj prozora, da te dohvati sunce. Globus izae iz tree klupe i stane kraj prozora. E, vidi, kad ovako desni obraz okrene suncu, onda ti je cela ova polovina glave osvetljena, a ova druga nije. Je li? E, sad okreni levi obraz suncu, i, eto, sad je ova druga strana osvetljena, a ona nije. Tako bi nam isto objanjavao i polove na Sretenovoj glavi. Evo ovde, vidi? i tu bi upro kaiprst u teme. Tu je severni ledeni pol. Tu je veita zima, nikad nita ne cveta, sve je izumrlo, a i ako ima ega to je zakrljalo. To su uostalom neispitani prostori. Drugi put opet objanjavao nam je na Sretenovoj glavi putanju onoga putnika koji bi, za ljubav geografije, da bi potvrdio etvrti dokaz o okruglini zemljinoj, krenuo sa jedne take i idui uvek u istom pravcu stigao opet na tu taku. Profesor je poao od Sretenovog nosa, kao taka koja je vrlo jasno markirana. To je objanjenje otprilike ovako izgledalo: Uzeemo dakle nos kao polaznu taku, i tu nasloni svoj kaiprst na Sretenov nos, pa ga zatim uputi, vukui noktom po licu, ka levom uvu i krenuemo na istok, to jest na onu stranu sveta sa koje sunce istie. Zatim emo... Sretene, da ispere ui, pune su ti blata kao da si sad iz svinjca izaao... zatim emo obii zemljinu kuglu i doi na suprotnu stranu sveta... ja sam ti, Sretene, jo prolog asa kazao da oia tu kosu. Iako na toj suprotnoj strani95

sveta ive divljaci, ja ipak neu vie da provlaim prste kroz tu tvoju prljavu kosu... To je ta strana gde je no kad je kod nas dan, i obratno: gde je dan kad je kod nas no. Zatim emo ii sve dalje i dalje, prei emo preko Sretenovog desnog uveta pa opet dalje i dalje i dalje, i evo nas na Sretenovom nosu odakle smo poli! Sreten je nama acima neobino imponovao to se profesor njime sluio. Izgledao nam je kao odistinski kolski instrument, i na to smo se toliko bili navikli da nam je njegova glava odista izgledala kao globus koji predstavlja kuglu zemaljsku. Njegova upava kosa izgledala nam je kao prauma u kojoj stanuju divlje zveri, njegovo elo liilo nam je na uzorane misirske ravni; nos na nedostiivi vrh Himalaja, a dve reke, koje su se izlevale iz nosa, na Eufrat i Tigar koji su se pred svojim utokom u usta spajale u jednu reku. Nae ubeenje da je njegova glava pravi globus bilo je toliko da je, kad mu je jednom u igri neki Stanko Mili razbio glavu, na pitanje profesorovo zato je to uinio, odgovorio: Uio sam geografiju! Razume se da je profesor tada pustio u saobraaj glavu ovoga Stanka Milia, ali ne radi oigledne nastave, ve radi toga da nam zada strah kako ne bismo ubudue oteivali kolske instrumente, jer tek ne bi mogao Sretu, sa razbijenom glavom, metnuti na orman u direktorovoj kancelariji, tamo kraj onoga biveg globusa. A valja znati da je na profesor geografije imao dosta teku ruku i da se vrlo rado njome sluio. Dok bi govorio o zemaljskim stvarima, o rekama, planinama, jezerima i morima i kojekako, ali kad bi se doepao neba i nebeskih predmeta, tako bi se razmlatarao rukama i tako bi nas ni za ta oamario, da nam je izgledalo kao da se na nebu meu planetarna deavaju katastrofalni sudari.

96

Tako, na primer, jednom kad nam je objanjavao pomraenje, izveo je nas trojicu ispred klupe. Najpre je pozvao nekoga ivka, najveega aka meu nama, kome su ve i brkovi probili i koga su svi profesori savetovali da se eni. Prozavo ga i postavio ga tako da ga svi moemo videti: Iako si ti inae, ivko, pravi magarac, ali u ovoj prilici predstavljae Sunce! Zatim se okrenuo ostalim acima: Pazite dobro, glava ovoga ivka je Sunce, i ona osvetljava i Zemlju i Mesec. Zemlja e kao i dosad biti Sretenova glava, a za Mesec uzeemo ovoga maloga iz druge klupe. E sad, vidite deco: kad Sunce stoji ovde gde je sad ivko, a Zemlja ovde gde je Sreten, i Mesec ovde gde je ovaj mali, onda Sunce alje svoje zrake i obasjava i Zemlju i Mesec. Je li tako? Svi ute, jer ne mogu da zamisle kako to ivko obasjava i ime obasjava. Ali nastavlja profesor Zemlja na svome putu oko Sunca u jednome trenutku nae se izmeu Sunca i Meseca... eto ovako i tu nas povrsta u jednu liniju, ivka, Sretena i mene I onda, kao to vidite, glavati Sreten zaklonio je ovoga maloga, i svetlost ivkova ne moe da ga obasja, te usled toga nastaje pomraenje Meseca. Je l' razumete? Ja ne razumem! proguna ivko, iz kojega ima sva svetlost da potee. I ba ta okolnost to mu onaj koji svetlost treba da pozajmi drugima, ne razume, razgnevi profesora i zviznu mu takav amar koji je kod grenoga ivka morao izazvati pravu predstavu pomraenja, te on mirkajui dodade brzo: Sad razumem!

97

I ne samo to je on razumeo ta je to pomraenje, nego smo i mi svi ostali toga trenutka razumeli zato se ovaj deo geografije zove fizika geografija. Jo gore bi bilo kada bi nam objanjavao planetni sistem. Neka izau one planete od prolog asa! rekao bi. Te planete bili smo ivko, Sreten i ja. Ti Zivko, kao to se zna, ti si Sunce. Stani ovde i tiho, mirno okrei se oko sebe! Ti e se, Sretene, takoe okretati oko sebe, a okretae se oko sebe da tri i oko ovoga ivka koji predstavlja, kao to zna, Sunce. Zatim stavi mene u red. Ti si Mesec. Ti e se okretati najpre oko sebe, pa okreui se oko sebe, okretae se i oko ovoga Sretena, i s njim zajedno okretaete se oko Sunca, odnosno oko ivka. On to nama tako objasni, pa onda uzme tap i stane sa strane kao ukrotitelj zverova, kako bi nas kvrcnuo po glavi ako ko pogrei, i onda, na njegovu komandu, stane jedno okretanje i tranje da te bog sauva. Okree se ivko u mestu, okree se greni Sreten oko sebe i oko ivka, okreem se ja oko sebe, pa oko Sretena i s njim zajedno optravamo ivka. Ne napravimo ni prvi krug estito, a mi se sva trojica sruismo onesveeni od vrtoglavice. Najpre padnem ja kao Mesec, na mene se srui Zemlja, a na nju Sunce. Napravi se jedna gomila, niti zna ko je Mesec, ko Sunce, a ko Zemlja. Vidi samo: viri jedna noga Suneva, ili nos Zemljin, ili tur Meseev.

98

A profesor ponosito stoji nad tom gomilom, dok mi stenjemo, on objanjava ostalim acima planetni sistem i kretanje nebeskih tela kroz vasionu. A moete misliti kakvu je paniku taj profesor proizveo kada nam je, polazei sa toga asa, rekao: Iduega asa objasniu vam ta je to vulkan! S obzirom to je tako revnosno primenjivao oiglednu nastavu, bili smo ozbiljno zabrinuti: ko li e od nas da bljuje vatru iduega asa?

JESTASTVENICA

U jestastvenicu, ili kao to drukije zovu: prirodne nauke, spadaju: mineralogija, botanika i zoologija. Sve ostale nauke, kao: matematika, istorija, zemljopis, hrianska nauka, spadaju verovatno u neprirodne nauke. to se mineralogije tie, svima su nam se dopadale one pregraene kutije sa lepo poredanim i numerisanim kamenicama, koje je profesor unosio u razrede za vreme asova i iz kojih bi kutija uvek nestao po jedan egzemplar u toku predavanja. Botanika je jo i mogla biti simpatian predmet, da nisu profesori i tu, bez ikakve potrebe, utrpali latinski jezik. Po ceo dan ui napamet: Spinacia olaracea, Raphanus sativus, Curcubita mole, i kad ih izgovara, a ono izgledaju u najmanju ruku kao99

natpisi Horacijevih epistola, dok te rei ne znae nita drugo ve: spana, rotkva, bundeva. Badava su nam objanjavali da je to nauno ime toga zelja, to nas je objanjenje jo vie bunilo. Okruni naelnik pa se zove prosto gospodin Jakov Markovi, i nema nikakvo nauno ime, a jedna rotkva pa da ima nauno ime. A okruni naelnik, to e svako priznati, predstavlja ipak neto vie od jedne rotkve. Naroito je mene lino bunilo pitanje: to e mi to da znam kako se rotkva zove latinski? Ja ne mogu doi na pijacu pa rei seljaku: "Poto, prijatelju, jedna pila raphanus sativus?", a ne mogu ni u restoraciji traiti da mi se donese jedna porcija raphanus sativus, jer kad bih tako traio, restorater bi tu porciju naplatio etiri puta skuplje no kad bi mu potraio rotkve. Ne bi mogao te rei upotrebiti ni kao citat u kakvom politikom govoru, kao to je to red da se u politikim govorima navede kakav latinski citat, jer kad bih rekao, na primer: "Gospodo, vama koji verujete da u demokratiji lei moralna snaga jednoga drutva, raphanus sativus..." onda bi to jo moglo znaiti: "Gospodo, vama koji verujete da u demokratiji lei moralna snaga jednoga drutva, rotkve vam strugane!" Dakle, kad su te latinske rei toliko neupotrebljive, ne razumem zato ih uiti. Moda samo zato da acima omrzne tako simpatian predmet kao to je botanika. Uostalom i sam profesor, koji nam je predavao jestastvenicu, kao da nije bio naklonjen botanici, a jo manje mineralogiji. On je bio pasioniran za zoologiju, te smo stoga taj predmet najpredanije uili, i mogu slobodno rei: iz zoologije sam pobrao mnoga korisna znanja. Tako, na primer, iz zoologije sam izneo kao pouzdano znanje: da ovek ima dve noge, a ivotinja etiri, to ipak ne znai da je uran ovek. Zatim sam nauio ta su to debelokoari, koje sam saznanje tek docnije u ivotu razumeo. Saznao sam jo: da je100

magarac strpljiv, jagnje pitomo, konj plemenit, tigar krvoedan, lisica lukava, pas veran, zec plaljiv, tvor podao, majmun smean i da ovek ima sve te osobine sabrane u sebi, te se stoga i smatra viim biem od ivotinje. A kad sam ve poneo toliko korisnih znanja iz toga predmeta, pravo je da ovde, seanjem na njega, odam i dostojnu potu profesoru zoologije. Jeste li primetili da je ovek esto puta svojom fizionomijom, ponaanjem, dranjem i pokretima, ve opredeljen za izvestan poziv u ivotu? I te se osobine, koje opredeljuju oveka za dotini poziv, opaaju kod njega jo od malena, jo od ranog detinjstva. Tako, na primer, ako je neko opredeljen da bude kaluer, on ve od malena ima pritvornu fizionomiju, dobar apetit i naviku da meri tue zalogaje; ako je opredeljen da bude policijski inovnik, ve od malena prislukuje tue razgovore i optuuje drugove uitelju, ili ako je opredeljen da bude profesor, on ve od malena zaboravlja da ponese knjige u kolu, uzima u rasejanosti tu nov mesto svoga staroga eira, i ravo ui predmet koji e docnije u ivotu predavati. Otuda se u ivotu i smatra kao najvea komika obrnuta situacija, to jest kad je neko predestiniran da bude poeta, a on postane kasapin, ili to je kod nas mnogo ei sluaj, kad je neko predestiniran da bude kasapin, a on postane poeta. esto je komika tu, ak i kad neko ima sve podobnosti za poziv kome se odao ali ne i fizionomiju, dranje ili pokrete. Zamislite, na primer, jednoga krojaa enskog odela, sa svim manirima koje ta profesija namee, pa vam kau da je to komandant puka u penziji, ili zamislite oveka s dobrim apetitom i ovome odgovarajuim trbuhom sa mesnatim, klempavim uima, zadriglim vratom i kasapskim rukama, pa vam kau da je to kompozitor.

101

Moj profesor zoologije, bio je bogom opredeljen da bude to i nita drugo. Kao da je usud onoga trenutka kad se rodio spustio ruku na nj i rekao: "Ti e biti profesor zoologije!" Bio je krupan, koat, uznetih ramena i unapre oputenih dugakih ruku, te je izgledao kao da je dosad iao na etiri noge i maloas se propeo, kad je govorio, podvriskivao je nekako, te je izgledao kao da, boe me prosti, re, a kad se smejao, on je prosto njakao. Jednom reju, pljunuti konj sa cvikerom. Kada nam je predavao o pojedinim ivotinjama i njihovim osobinama, plemenitostima konja, marljivosti mrava, vernosti psa, otroumnosti lisice, filozofskoj strpljivosti magarca, on je sve to sa takvim oduevljenjem govorio, toliko nam je gustirao, da ovek isto dobija volju da postane ivotinja. Uostalom mi smo aci to i bili za njega. Nikoga od nas on nije zvao krtenim imenom: svakome je pridenuo po jedno ime iz zoologije i tim nas je imenom i zvao i prozivao, tako da za njega nije ni postojao prozivnik sa naim krtenim imenima. On bi dodue zagledao u prozivnik i povlaio pisaljkom po imenima, ali kada bi se na kome ustavio rekao bi: Izai ti, vepre, i odgroki nam to zna o...! A vepar bi se digao iz klupe, oputena repa, izaao bi pred tablu i poeo groktati lekciju. Drugome bi opet rekao: Ja u tebi, orangutanu moj, zabeleiti jedinicu: neka ti bude malo dui rep, da moe njome pokriti revolucionarnu zadnjicu! Orangutan bi trepnuo i zamirkao oima, poeao bi se hitro iza uveta, iskezio se na nas i uvukao se na svoje mesto. Ovakav profesorov nain ophoenja sa nama imao je tu korisnu stranu to smo se, gotovo mimogred, mnogo emu nauili. Tako, na primer, nauili smo da svinja groke, da orangutan ima102

crveno zadnje lice, da krava teli ("Jedva si otelio trojku!"), da tvor smrdi, da kukavica podmee jaja i mnoge druge korisne stvari. No taj njegov nain ophoenja sa acima imao je i drugi uticaj na nas. Svako od nas poeo je polako, neosetno i postepeno da se privikava imenu koje je nosio, pa ne samo imenu, ve i svima osobinama dotine ivotinje. U poetku se, razume se, svako bunio, ali se zatim navikao, pa onda izmirio i najzad podao, dok nije navika ve postala tako jaka da je poela da prelazi u prirodu. Tako, na primer, Ljuba Slon, koji je u poetku kolske godine bio ivahan i okretan deko, poe polako, neosetno i postepeno da prima slonovske manire, da se kree tromo, da leno misli i da dobroudno mirka oima, pa ak poe i koa da mu postaje neosetljiva, a nos da mu se puta u surlu. Jovica Orangutan poe takoe da stie neke udne pokrete koje dotle nije imao. Svaki as bi se eao rukom po leima, mirkao bi oima i kezio bi se na drugove, pa ak poe, naroito pri tuama, da upotrebljava nogu mesto ruke, da sa izvesnom lakoom preskae kolske klupe, iskae kroz prozor, da se prevre preko stolica tako da ti je sve izgledalo kao da bi mu trebalo metnuti lanac oko vrata. Sredoje Tvor nije ba morao da ulae neki naroiti trud da bi se prilagodio osobinama ivotinje ije je ime nosio; a Jova Magarac, koji je dodue, dolazei u kolu, ve bio doneo izvesne magaree osobine, neobino se izvebao u strpljenju. Ne samo ceo profesorski kolegijum, ve ga je i ceo razred tukao, i dok je ranije donekle i reagirao, docnije se potpuno izmirio sa sudbinom i odista je stoiki podnosio. Taj uticaj zoolokih imena koje smo nosili bio je opti, te smo mu se svi, voljno ili nevoljno, potinjavali i prilagoavali se karakteru koji tome imenu odgovara. A interesantno je: docnije kad smo ve uli u ivot, ma koliko da smo se starali da te utiske izgladimo i unitimo, ipak smo sauvali neto od onoga karaktera i onih navika i potraili sebi u103

ivotu puteve i pozive koji su nam odgovarali i kojima smo mogli da posluimo osobinama steenim u detinjstvu. Tako, na primer, Sima uran je otiao u diplomatiju i postigao je tamo lepe i znatne uspehe; Jova Magarac je postao ministar prosvete, i izvrio je mnoge i mnoge korisne reforme u toj struci; Pera Som je postao lan Akademije nauka gde i danas uti kao riba; Spira Preivar je postao okruni prota i ve je odavno odlikovan crvenim pojasom; Toa Kameleon se bacio sav na politiku i neobino je uspeno vodi; Sredoje Tvor uvukao se u policiju, i gde god je bio sa slubom, oseao se njegov trag; Andra Krokodil je, kao tutor, progutao itavu jednu masu, veliku dvospratnu kuu i sedam hektara zemljita. I svi redom tako: svako je poao jo u detinjstvu odreenim putem. Stoga to sam bio najmanji u razredu, profesor zoologije mi je dao ime: mi. To je ona domaa ivotinja koju ene kad spaze vrite i zadiu suknje uvis, i to je ona domaa ivotinja to gricka mrvice baene sa tueg stola. I najzad, da mi je sudbina dodelila u ivotu samo to da ene kad me spaze vrisnu i zadiu suknje, to bi se jo dalo trpeti, ali izgleda da je sudbina iskoristila samo onu drugu osobinu ove ivotinjice. Na osnovu toga to ivotinjica gricka mrvice baene sa tuega stola, sudbina mi je odredila da budem srpski knjievnik.

STRANI JEZICI

Nekako u to doba je uveden francuski jezik kao nastavni predmet u nae srednje kole, te je bila velika oskudica u104

nastavnicima koji bi ga predavali. Ali ta okolnost nije nimalo bunila niti kolsku upravu niti nas ake. kolska je uprava odreivala jednoga grenika iz nastavnikog vea, kome je stavila u dunost da sa nama zajedno ui, francuski, a nama je to dobro dolo, jer nam na taj nain predmet nije zadavao nikakve tekoe. Naprotiv, as francuskog jezika sluio nam je kao prijatan odmor od ostalih asova i na njemu smo se vrlo lepo zabavljali. Kada bi profesor nauio lekciju, i bilo je jo povuci-potegni, ali kad je ni on ne bi nauio, onda je lako ilo, jer se i on sam snebivao da govorimo o francuskom jeziku, ve bi zaveo govor na sasvim druge stvari. Priao nam je, na primer, kako Mitridat VI, kralj pontski, koji je vladao itav vek pre Hristova roenja, znao dvadeset i dva jezika, pa nam je priao kako je on lino znao jednoga Crnogorca koji je mnogo lutao po svetu i znao pet stranih jezika da govori, ali ih je sve govorio crnogorskim narejem. A kad bi znao lekciju, otvarao je as naroitom besedom, koju bi uvek poinjao ovako: Deco, francuskom jeziku treba da poklonite naroitu panju. On vam nije neophodno potreban ako e, recimo, ko od vas biti ministar spoljnih poslova, ali ako ko ima ambiciju da bude portir u hotelu, onda znajte da bez francuskog jezika to ne moete biti. Zatim bi, posle ovako mudre besede, stavio preda se poznatu knjigu "Olendorfova metoda za uenje francuskog jezika", koja je kao jedini udbenik tada postojala, i iz koje smo i mi i profesor uili francuski, i tada bi izmeu nas otpoeo ovakav dijalog od rei do rei, po Olendorfovoj metodi: Pitanje: Brat vae ene, ima li on jednu pticu koja lepo peva? Odgovor: Da, brat moje ene ima jednu pticu koja lepo peva?

105

Pitanje: Nije li vaa sestra od tetke rod sestri od tetke mojega neaka? Odgovor: Da, moja je sestra od tetke rod sestri od tetke vaega neaka! Pitanje: Jeste li videli noi moga strica? Odgovor: Da, video sam noi vaega strica na klupi u bati moje tetke, koja je jue pojela jednu jabuku. Pitanje: Va stariji brat, govori li on francuski? Odgovor: Moj stariji brat ne govori francuski, ali on ima jedan perorez. Pitanje: Jede li vaa sestra rado sira? Odgovor: Da, moja sestra jede rado sira. Kao to se iz ovo nekoliko primera moe videti, ova je Olendorfova metoda neobino podesna i dobra za uenje francuskog jezika, a ja se seam jednoga naeg mladog diplomate koji je po Olendorfu nauio francuski i koji je, prilikom jedne diplomatske posete, vodio ovakav razgovor: Vaa drava, nije li ona voljna biti u dobrim susedskim odnosima sa naom zemljom? Vaa drava, nije li ona voljna uiniti izjavu naoj dravi da je ona, vaa drava, voljna iveti u dobrim susedskim odnosima sa naom dravom? Razume se da se mladi diplomata koristio znanjem francuskoga jezika po Olendorfu i prilikom diplomatskih veera. Tako je, jednom prilikom, papskome nunciju, koji je sedeo s njegove desne strane rekao:

106

Jede li vaa sestra rado sira? A kada ga je markiza Ines od Herera, ena panskog poslanika zapitala: Govorite li engleski? Diplomata joj je opet po Olendorfu odgovorio: Ne, ja ne govorim engleski, ali ja sviram u flautu! Nemaki jezik ve nam je iao neto tee, a savladali smo ga jedino blagodarei okolnosti to smo imali profesora koji nam je neobino lepo umeo da objasni mnoge stvari koje bi nam inae bile nejasne. Primera radi samo, da navedem kako nam je lepo i razumljivo objasnio ta znai u nemakom jeziku: pomoni glagol. Pomoni glagol, deco, to je onaj glagol koji pomae glavnom. Na primer, ja kopam vinograd, i onda ja sam glagol graben, dakle: ich grabe. Jest, al' graben ne moe da stigne da okopa sam vinograd, kratak dan pa ne moe da stigne. ta e, kako e, nego ajd' da pozove svoga komiju habena. Veli mu: "Uini mi toliko, komija haben, pomozi mi da okopamo vinograd!" Haben, kao dobar komija, pristane, i onda zapnu na rad zajedno, i to je onda: ich habe gegraben. Haben je dakle u ovom sluaju pomoni glagol, to jest, glagol koji je pritekao u pomo grabenu. Jest, ali nije bio onda samo kratak dan kad je graben okopavao vinograd; ima jo kratkih dana u godini. Tako opet jednom prilikom, ima graben da okopa kukuruz, pa zapeo, zapeo, ali ne moe da stigne. Kratak dan pa ne moe da stigne. ta e, ta e, domilja se on, jer ne biva da opet zove habena, poto mu je on ve jedanput uinio ljubav i pomogao mu okopati vinograd. Tad se seti graben da zovne drugog komiju werdena. A werden, neki dobar ovek, pa se i on odazove molbi i doe svome komiji u pomo, i zapnu zajedno da rade, i to je onda ich werde graben. Werden je dakle u

107

ovome sluaju tako isto pomoni glagol. Jeste li sad razumeli, deco? Razumeli smo! odgovaramo mi jednoglasno, jer odista smo neobino dobro razumeli ovo objanjenje. Kada je, na primer, iduega asa profesor zapitao Sretena Jovia: ta su to pomoni glagoli u nemakom jeziku, on je sa dubokim uverenjem da je objanjenje potpuno razumeo, odgovorio: Pomoni glagoli, to su komije. Kad neko ne moe sam da svri okopavanje vinograda, to on zove komiju pa ga zamoli i ovaj pristane, te zajedno okopaju vinograd. Drugi put kad opet ne moe da svri okopavanje kukuruza, a on zovne drugog komiju pa mu on pomogne. Prema tome, svaki pomoni glagol na nemakom jeziku jeste komija. Pa dobro, Sretene, kai ti meni veli mu profesor koga e ti da zove u pomo kad ne zna lekciju? Komiju ivka! odgovara Sreten. Ovoga ivka to sedi do tebe u klupi? Jeste! A kako ti on moe pomoi? Da mi apne. ta da ti apne? Ono to ne znam. I onda bi ivko bio tebi pomoni glagol? Jeste.108

E pa hajde ti, pomoni glagole, ustani i apni da ujemo svi. Reci, dakle, ta je ono glavno to je Sreten zaboravio da kae? Zaboravio je, ustaje ivko zaboravio je da kae da je bio kratak dan i zato onaj ovek nije mogao da stigne da okopa vinograd. Razume se da mi nismo uili samo pomone glagole. Bilo je i drugih muka i nevolja. Profesor bi nam, na primer, zadavao svake nedelje po dvadeset rei koje smo morali nauiti napamet, i da smo to uspeli postii, svaki od nas bi morao postati ivi depni renik. Moete misliti kakvi su izgledali onih etvrt sata odmora ispred asa nemakog jezika. Nastala je jedna paklena dreka, zujanje i mumljanje, jer bi tada ceo razred zapeo da naui zadatih dvadeset rei, kako bi ih odmah po svrenome asu zaboravio. Kroz tu optu dreku, zujanje i mumljanje, ule bi se milozvune nemake rei: Cerkveen, entvurceln, rikzihtslozigkajt, rikrilpartaj, margkrafaft, itd. U znaenje tih rei nismo se ni uputali, jer smo bili duboko uvereni da ovakve rei ne mogu nita znaiti i da su ih izmislili profesori samo da bi oteali lekciju, acima. Mora se ipak priznati da je bilo nemakih rei koje bi se i dale nauiti, stoga to su vrlo mudro i praktino smiljene. Nemci su, verovatno iz ekonomskih razloga, jednoj rei dali po dva i tri znaenja, i uz to jo, valjda radi toga da bi se lake nauile, udesili da ta znaenja imaju izvesne veze meu sobom. Tako, na primer: zamak se kae nemaki Schloss, a tako se isto kae i brava kojom se taj zamak zatvara. Ili na primer: pad, runiranje, kae se Verfall, i tako i tako se isto kae nemaki i rok, to je u tesnoj vezi sa padom. Tako isto versetzen znai zaloiti, a versetzen se kae isto i premestiti stvar iz kue u zalonu banku. Unterhalten znai zabavljati se, a znai i izdravati, to, je takoer u vrlo tesnoj vezi, jer onaj ko se zabavlja s devojkom sasvim prirodno treba da izdrava dete. Najvie jada i nevolja su nam zadavali izuzeci, koji su prosto bili grobnica u koju je legao itav jedan razred, ako ne i itavo

109

jedno pokoljenje. Ono i u drugim gramatikama ima izuzetaka, ali su nekako uljudni i pristojni, ali ovi u nemakom jeziku prosto oseate da su ih Nemci izmislili kao jedno od svojih militarnih sredstava za unitavanje neprijatelja. Ili ako ne to, a ono kao bodljikavu icu kojom je nemaki jezik ograen, kako se ne bi moglo olako prodreti u znanje istoga. Znoji se, znoji i znoji dok ne skuha jezik i naui izvesno pravilo, te sav srean stane pred profesora, pa sve liui prste od zadovoljstva govori to si nauio oekujui da e ti sad profesor rei: "Dobro, vrlo dobro, idi na mesto!" A on tek, mesto toga, ree ti: "E sad, reci ti meni, ima li ovo pravilo svojih izuzetaka i koji su to?" A to mu doe kao kad sa najveom slau posre kompot od bresaka, a onaj koji te slui kae ti: "E ajde sad da proguta i ovu zelenu oskoruu!" Zbog tih izuzetaka u nemakom jeziku, ak sa dobrom ocenom iz toga predmeta u naem razredu bio je pravi izuzetak.

Hm! Hm! razmilja zabrinuto doktor, i dodaje: Dovedite vi meni mladoga pacijenta da ga lino ispitam. Ulazi bled i ispijen mladi, lekar ga pipa, kuca po grudima, zagleda mu jezik i prevre mu one kapke. A ravo spava, je li? ak potvruje. Bi li mogao rei kakvi su to snovi, ta je to tako strano to sanja?

110

ak se prestravljeno obzire levo i desno, pa onda poinje poverljivo: Sanjam neku grdnu enturinu, sa otrim, gvozdenim zubima, sa zmijama mesto kose, topovskim uletom mesto. srca, rukama u vidu gvozdenih vila i fosfornim oima koje se u mraku svetle kao maje oko, i sa stomakom od govee koe, punim raznih cifara koje ta nakaza bljuje na usta. To je matematika! Da, to je matematika! vrti brino glavom lekar, seajui se svoje mladosti. Poznam tu bolest, vrlo je dobro poznajem, preleao sam je i sam. A kakvoga si duevnoga raspoloenja, mladiu, kad si budan? Jesi li sauvao pamenje, zna li, na primer, da mi recituje togod? Znao sam, ali sam zaboravio. Moda si upamtio kakvu narodnu pesmu? Znao sam, ali sam zaboravio. Ili ma ta drugo, ma kakvu pesmu, reci ta zna? Deko se domilja, domilja, pa tek zapne: Kvadrat od hipotenuze, To zna svako dete, Ravan je kvadratima Od obe katete. Lekaru se muti elo brigom i obraa se roditeljima, kao ovek koji je ve postavio dijagnozu, ovim savetom: Dajte mu da jede kuvane suve ljive, upiite ga u kakav sportski klub i budite izmireni s tim da ove godine padne na ispitu.111

Eto takvi smo pacijenti bili svi koje je ova boljka, opasnija i od tetanusa i od koenja vrata, zahvatila. Svi smo mogli jesti kuvane suve ljive i biti izmireni s tim da emo pasti na ispitu. Svima nam je matematika bila vrsta aveti od koje se nou trzamo iza sna, u mraku je se plaimo i usred dana dremo kad

se isto kae nemaki rok, to je u tesnoj vezi sa padam. Tako isto versetzen znai zaloiti, a versetzen se kae i premestiti stvar iz kue u zalonu banku.

MATEMATIKA

Ja bih vas molio, gospodine doktore, da dete svestrano pregledate, jer poinje ve da me brine njegovo stanje. ta je to, dakle, to vas brine; kakve ste promene zapazili na njemu? Dete je bilo vedro, veselo, raspoloeno, pa odjednom postalo sumorno i utljivo. Nekako mi je rasejano, ne ume ni da razgovara kao pre, ne uje kad ga pitam i vrlo ravo spava. Sanja, veli, neke strane snove i u snu se tako pogdekad prepadne da esto skae sa kreveta, pa ga jedva moemo umiriti. Hm! Hm! razmilja zabrinuto doktor i dodaje: Dovedite vi meni mladoga pacijenta da ga lino ispitam.

112

Ulazi bled i ispijen mladi, lekar ga pipa, kuca po grudima, zagleda mu jezik i prevre mu one kapke. A ravo spava, je li? ak potvruje. Bi li mogao rei kakvi su to snovi, ta je to tako strano to sanja? ak se prestravljeno obzire levo i desno, pa onda poinje poverljivo: Sanjam neku gadnu enturinu, sa otrim, gvozdenim zubima, zmijama mesto kose, topovskim uletom mesto srca, rukama u vidu gvozdenih vila i fosfornim oima, koje se u mraku svetle kao maje oko, i stomakom od govee koe, punim raznih cifara koje ta nakaza bljuje iz usta. To je matematika! Da, to je matematika! vrti brino glavom lekar, seajui se svoje mladosti. Poznajem tu bolest, vrlo dobro poznajem, preleao sam je i sam. A kakvoga si duevnoga raspoloenja, mladiu, kad si budan? Jesi li sauvao pamenje, zna li, na primer, da mi recituje togod? Znao sam, ali sam zaboravio. Moda si upamtio kakvu narodnu pesmu? Znao sam, ali sam zaboravio. Ili ma ta drugo, ma kakvu pesmu, reci ta zna? Deko se domilja, domilja, pa tek zapne: Kvadrat od hipotenuze, To zna svako dete,

113

Ravan je kvadratima Od obe katete. Lekaru se muti elo brigom i obraa se roditeljima, kao ovek koji je ve postavio dijagnozu, ovim savetom: Dajte mu da jede kuvane suve ljive, upiite ga u kakav sportski klub i budite izmireni s tim da ove godine padne na ispitu. Eto, takvi smo pacijenti bili svi koje je ova boljka, opasnija i od tetanusa i od koenja vrata, zahvatila. Svi smo morali jesti kuvane suve ljive i biti izmireni s tim da emo pasti na ispitu. Svima nam je matematika bila vrsta aveti od koje se nou trzamo iza sna, u mraku je se plaimo i usred dana dremo kad nam se samo pomene njeno ime. Matematika nam je svima izgledala nekako kao more bez horizonta i bez dna, u koje su nas bacili te se davimo ili oajnim i bezumnim naporima spaavamo; liila nam je na zamreni lavirint, u koji su nas ugurali te se zbunjeno teturamo, udarajui as u jedan, as u drugi zid, i liila nam je na neprohodnu dunglu, punu krvoednog zverinja, u koju smo zalutali i ne znamo nai izlaza, pa smo stoga valjda i verovali da je ona kazna koju je gospod bog izrekao prilikom izgnanja iz raja, kada je za prvi greh enu kaznio poroajnim mukama a oveka matematikom. I onda, zar je udo to smo se u snu trzali, to smo zaboravili i narodne pesme i oena; pa esto i svoje sopstveno ime i prezime, i mesto roenja, i imena svojih roditelja. Odakle si rodom, Spiro? pita profesor matematike Spiru Najdanovia. Spira uti, trepe i gleda u tavan. Odakle si rodom, Spiro? ponavlja profesor. Spira uti, trepe i gleda u tavan.114

Zar ne zna, pobogu brate, odakle si rodom? Zaboravio sam. Pa ta onda zna? 'Ajde reci mi da ujem ta ti zna, kad ve ne zna ni odakle si rodom? A plus b na kvadrat ravno je a na kvadrat plus ab plus b na kvadrat! odgovara Spira kao iz topa. I dok se profesor zgranjavao pred pojavom to je Spira zaboravio svoje mesto roenja, dotle smo se divili Spiri to je tako lepo znao ovaj binomni obrazac, jer mi nismo ni toliko znali. Ako smo i znali to, znali smo samo ono to su ranije generacije, one koje su pre nas lupale glavu sa matematikom, stavljale u stihove. Jer valja znati da smo se mi vratili onome lepom obiaju srednjega veka, stavljanju nauke u stihove, kao jedinome nainu da pojedine teoreme, principe i zakone nauimo napamet. ta biva sa zagradom kad se pred njom stavi plus? pita profesor. ak odmah proape u sebi stih: "Kad je pred zagradom znak vie, zagrada se brie!" i izvri tu radnju. Tako isto i Pitagorino pravilo glasilo je u stihu: Kvadrat od hipotenuze, To zna svako dete, Ravan je kvadratu Od obe katete. A nesrena Karnova teorema glasila je:

115

Kvadrat nad jednom stranom Veli Karno, orava mu strana Jednak je kod trougla Sa zbirom kvadrata drugih dveju strana itd. A, dopustite, da nije ovih lepih i vrlo glatkih stihova, ko je taj koji bi se smeo poduhvatiti da naui napamet taj isti Karnov princip, koji u prozi glasi ovako: "Kvadrat nad jednom stranom trougla jednak je sa zbirom kvadrata drugih dveju strana smanjenim za dvostruki proizvod iz tih drugih dveju strana i kosinusa ugla koji zaklapaju." Ali, ma koliko da smo se spomagali stihovima, te su nam teoreme ipak zadavale ogromne glavobolje. Seam se, na primer, one Pitagorine hipotenuze, koja me je toliko izmuila i sa kojom sam se toliko rvao, pa ipak, evo, ni dan-danas ne znam ta je to hipotenuza, sem to mi je ostalo u pameti da je to neto to je ravno zbiru kvadrata obeju kateta. Meni je uvek izgledalo kao da je ta hipotenuza sestra od tetke hipopotamusu. Seam se da sam jedanput, na asu opte istorije, dobio pitanje: Deder, reci ti meni imena devet mitolokih muza? Ja sam prema boginjama lepih vetina imao naroitih sklonosti i trudio sam se, vie no inae, da tu lekciju dobro nauim, pa ipak nisam upamtio ime jednoj od njih i moj je odgovor glasio: Erata, Kaliopa, Klija, Melpomena, Polimnija, Talija, Terpsihora, Uranija i Hipotenuza. Uostalom, nisam ja jedini bio kome su hipotenuza i katete poremetile normalno rasuivanje. Bilo je i drugih koji su, uei116

matematiku, potpuno zabrljavili. Jedan moj drug, neki Nenad Proti, nazvao je osnivaoca francuske dinastije Ljudevitom Katetom i uporno je ostajao pri tome da su svi francuski Lujevi katete. Ta hipotenuza postala mi je toliko odvratna da sam je poeo smatrati kao re koja, baena nekome u lice, moe znaiti samo uvredu i nita drugo. Tako sam je ja jedanput i primenio i zbog te primene imao tekih neprilika u porodici. Dola nam je bila u goste neka strina, jedna zrela devojka od etrdeset godina, koja se nije udala jer "nije smela da se odvai na to". A ta neodvana strina bila je inae neobino dosadno stvorenje, koja je zasipala pitanjima kao meava i koja se interesovala za sve, poevi od pitanja: ko svlai mitropolita uvee kad hoe da legne, pa do pitanja: da li kokoka osea izvesnu prijatnost kad snese jaje? I takva jedna strina i sa takvim navikama pala mi je u kuu ba kad sam se spremao za ponovni ispit iz matematike i kad mi je glava vrela od raznih sinusa, kosinusa, konusa, paralelopipeda, segmenata, tangenata itd. Podnosio sam, dokle se dalo podnositi, da me zasipa smetovima pitanja, ali kad mi dosadi, kad neodvana strina prevri svaku meru, prekipe neto u meni i, da bih je kakvom tekom uvredom uutkao, ja dreknuh: Vi ste hipotenuza! Juh! vrisnu i inae vrlo osetljiva strina i zaklati se da padne u nesvest. Na njen krik dotra iz druge sobe majka i strina joj se uze gorko jadati:

117

Ja, ja, koja tvoju decu volim kao oi u glavi, ja to da doivim! jecala je strina i, razume se, iz oiju je lila kia suza kao iz reetke za tuiranje kad se povue onaj lani. Crni sine, ta si joj kazao? pita oajno majka. Rekao sam joj da je hipotenuza. Ju, a ta je to? to ga pita ta je; to je izvesno kakva stonoga, ako nije jo i gadnije piti strina. ta je to, kai mi odmah ta je to? navalila majka na mene, ne bi li izgladila uvredu. Nemoj da uti, nego, reci ta je to? Kvadrat od hipotenuze ravan je zbiru kvadrata od obe katete! Eto, eto, kaem ja da je to neka stonoga! piti i dalje strina, koja zbog te teke uvrede sve do svoje smrti nije govorila sa mnom, ivei u dubokome uverenju da je hipotenuza neka odvratna ivotinja. I to je samo jedan, jedan jedini pojam iz matematike koji je mojoj strini liio na stonogu, a zamislite na ta bi joj liila tek cela matematika, koja je i nama izgledala kao najkrvolonija ivotinja. I, ako bismo joj traili slinosti u ivotinjskom carstvu, ona bi najpre bila slina odvratnome oktopodu koji je pruio osam krakova sa sisaljkama na vrhu, od kojih svaki posebice pije krv nesrenoj rtvi koja bi upala meu krakove te opasne ivotinje. Tih osam krakova predstavljaju: aritmetika, algebra, geometrija, trigonometrija, stereometrija, goniometrija, planimetrija i analitina geometrija. Pa izvolite sad sami izabrati koji od ovih pipaka elite da vam se zarije u mozak, pa izvolite sad sami rei: da li je mogue izbei smrt kad ovek zapadne u kande ovoga odvratnoga oktopoda?118

Zamislite, na primer, neka takav oktopod prui samo jedan od svojih pipaka i kljucne vas u glavu. Jauknuete, verujte, kao da vam se u mozak arilo pedeset zmijskih aoka, a ako zapitate ta je to to vas je tako teko ozledilo, dobiete odgovor da je to nepoznata koliina. Ah, te nepoznate koliine, koliko li su nam one samo jada zadale! I, kako tada tako i docnije u ivotu, uvek su to nepoznate koliine koje oveku zadaju nevolje i brige! Jer odista, u ivotu, to ste izvesno svi zapazili, te nepoznate koliine igraju esto vrlo veliku ulogu. Tako, na primer, u politici nepoznate koliine imaju pogdekad presudnu re; u javnome ivotu nepoznate koliine dostiu pogdekad vrlo veliki ugled; u literaturi nepoznate koliine uznose gdekad visoko glavu, pa najzad i sam brak, kao osnovica ovejeg ivota, nije nita drugo do zajednica nepoznatih koliina. To u ivotu biva i, kad ve ovek zagazi u ivot, on se, hteo ne hteo, miri s tom okolnou, ali se mi u koli nismo mogli da izmirimo sa tim nepoznatim koliinama, a jo manje s tim da itava jedna nauka poiva na nepoznatim koliinama. Kad sam jedanput, u svojoj naivnosti, zapitao na to te nepoznate koliine, kad ve postoje poznate i kad one vrlo lepo i korisno slue, jedan profesor matematike mi je rekao: Kad bi sve koliine bile poznate, onda matematika ne bi bila nauka. A bar da su samo nepoznate koliine u matematici, pa ovek i da joj oprosti nekako. Ali je tu takva guva i takva zbrka raznorodnih i svakojakih koliina da je oveku lake okom sagledati ceo planetni sistem u vasioni no mozgom shvatiti sve te koliine u matematici. Tako, na primer, sem poznatih i nepoznatih, ima jo i pozitivnih i negativnih koliina, pa ima koliina beskonanih (beskonano malih i beskonano velikih), pa ima imaginarnih (uobraenih) i najzad kompleksnih koliina, a to su one koje nisu ni realne a nisu ni uobraene, nego neto otprilike119

kao pola riba a pola devojka. I to je najgore, sve se te koliine meu sobom sabiraju, oduzimaju, mnoe, dele, stepenuju i uopte su u tako srdanim odnosima da ne moe nikad znati koje kome rod a ko nije. I iz te meavine poraaju se takve nekakve odvratne nakaze, tako neki udnovati zakoni i principi, da bi u svakoj drugoj prilici, kad bi ih ko postavio, trebalo u najmanju ruku da bude upuen u bolnicu na posmatranje. Iz te meavine i odnosa meu ovim raznolikim koliinama, kao ono kad pomea sodu, loj i kinicu pa dobije sapun, dobijate na primer ovako udnovata pravila, udaljena hiljadama kilometara od zdravoga razuma: "Nula podeljena sa nulom moe da bude nula, a moe da bude i jedan, moe dva i tri, etiri i pet i moe da bude sve to god hoete", ili: "etiri podeljeno nulom daje beskonano veliki broj", ili: "Uobraena koliina stepenovana uobraenom koliinom daje realnu koliinu." A kad ve u toj nauci nema nemogunosti, kad ona iz poznatih koliina iznalazi nepoznate a iz uobraenih dobija realne, onda po emu bi u matematici bio nemoguan i ovakav zadatak, na primer: "Kad je ofer gospodina ministra socijalne politike star 40 godina, 3 meseca i 12 dana, a most je u varoi Kvibeku, u dravi Kanadi, dug 577 metara, onda koliko umanaca treba razmutiti u supi od rezanaca spravljenoj za etiri osobe raznolike starosti, s obzirom na to to je irina uskoga koloseka bosanskih eleznica 0,70 m?" Ili zar je onda nemogue i reenje jednoga zadatka iz vie matematike koji sam tu skoro itao u nekim novinama, a koji glasi: "Kad pomnoim datum mog roenja sa brojem moga telefona, dobijam iz kvadratnog korena od toga, minus godine moje tate, tano broj moje kue." Vi ete se moda ovim zadacima nasmejati, smatrajui ih kao izmiljene toga radi da bi se persiflirala matematika kao nauka, meutim, kao potvrdu da ovakve stvari, kad je re o matematici, ne spadaju u oblast izmiljenoga, priite prvome matematiaru koga sretnete i zamolite ga da vam objasni Zenonov zakon. Ali, toplo120

vam preporuujem, pre nego to uinite da uzmete jednu dozu broma za umirenje ivaca, jer e vam taj matematiar dokazivati takve stvari da e sasvim nesvesno vaa ruka traiti u okolini kakav predmet, pivsku kriglu, stolicu ili u najmanju ruku kakvu ciglu, sa eljom da ga klepnete u glavu. Taj Zenon, kao bajagi znameniti grki filosof, bio je neki matematiki luak, koji je iveo nekoliko stotina godina pre Hrista. On je jo tada, pre dvadeset i etiri veka, izmislio jednu matematiku zagonetku, koju su svi oni koji ne znaju matematiku davno i davno reili i sa kojom svi oni koji znaju matematiku jo i dan-danji lupaju glavu. Zenon je, naime, matematiki utvrdio da zec nikad ne moe da stigne kornjau. Po njemu, ako kornjaa sa jednoga mesta poe, a zec recimo, na sto metara za njom potegne u istom pravcu, onda dok zec uini polovinu puta od sto metara, dotle kornjaa izmakne dve-tri stope i time je produila prvanje rastojanje: dok zec savlada polovinu novoga rastojanja, dotle je kornjaa uinila dva ili tri koraka, te opet postavila novo rastojanje. I to tako ide u beskonanost. U ivotu, razume se, jasno je kao dan, dok vi dlanom o dlan, da e zec stii, pretei i ostaviti daleko za sobom kornjau, ali u matematici to ne moe nikako da se desi. Imam jednoga prijatelja matematiara, pa sam ga u ime prijateljstva, u ime zdravoga razuma i u ime ovenosti molio i preklinjao da prizna da je zec kadar stii kornjau, ali je on uporno ostajao pri svome tvrenju: U ivotu moe, ali matematiki ne moe! Kada sam ve pao u oajanje, a poto sam popio dve doze broma, ja sam ga prosto ucenio prijateljatvom, pa je najzad jedva pristao da neto malo popusti: Pa ono, moglo bi! Moglo bi se moda i matematiki dokazati da bi zec jednoga dana, posle viegodinjega tranja, stigao kornjau, samo to je to jedan beskonano dug i vrlo komplikovan121

raun, tako da bi pre crkli i zec i kornjaa, i ak kome bi taj zadatak bio zadat, i profesor koji bi ga zadao, no to bi se taj raun mogao dovriti! A nije to jedini sluaj, taj Zenonov zec i kornjaa, gde matematika ne priznaje neto to je inae oigledno. Ona uzme, na primer, loptu pa vas pita: Je li ova lopta okrugla? Potpuno okrugla! odgovarate vi ubeeno. E nije! odgovara vam matematika. Matematiki ona nije okrugla. Tako isto za liniju pravu kao strela rei e vam da je ne priznaje za pravu; tako isto za povrinu ravnu kao staklo rei e vam da ne priznaje da je ravna, pa e najzad, u toj svojoj negativnoj upornosti ii tako daleko da e i ono emu vas je sama ona uila sporiti. Dok ste u geometriji uili da su paralelne linije one koje podjednako odstoje i nikad se ne seku, dotle e via matematika rei da se paralelne linije u beskonanosti seku. Kada sam toga moga prijatelja, matematiara, pitao kako je to mogue da matematika ne priznaje ono to se tako jasno moe i okom videti i rukom opipati, on mi je odgovorio: Matematika ne veruje ulima! Nisam mogao u poetku da se izmirim s tim da jedna nauka ne priznaje ula, te da za ono to oima vidi tvrdi da ne postoji, ali sam se setio da to esto biva i u ivotu. Seam se, na primer, jedne takve matematike ljubavi doajena beogradskih boema, moga prijatelja ia-Ilije Stanojevia. On je imao jednu prijateljicu, koja je s obzirom na njegove godine i na umetnike napore, kojima je122

istroio svoje namueno telo bila isuvie mlada. Ta okolnost, verovatno, dovela je do toga da je ia-Ilija, vraajui se jedne noi posle ponoi kui, zatekao pred vratima svoje sobe jedan par narednikih izama. Moete misliti kako su te izme potresle umetnikovu duu. Banuo je gnevan u sobu i tamo je video svojim roenim oima narednika bez izama. On se jo jednom zatrese celim telom od gneva, i pred umetnikovim oima zaigrae krvavi koluti. Za asak samo, za trenutak, promiljae kako da odmazdi uvredu. On u tome trenutku vide svega dva naina: ili da izae u hodnik, unese izme i zamoli narednika da ih navue i da mu napravi mesto, kako bi on mogao lei, ili, ne uznemirujui narednika, da se vrati u kafanu i potrai sebi utehe. On izabra ovaj drugi nain kao teu i suroviju kaznu za nevernicu i ode ne bacivi ni poslednji pogled na svoj roeni jastuk, na kome su poivale njihove dve glave. Ode i nastavi da pije tri dana i tri noi, oseajui stalno nezasienu e. On je menjao kafane, ali svoju nameru da i dalje pije nije menjao. etvrtoga dana, on dobi potom jednu kartu adresiranu: "Gospodinu Iliji Stanojeviu, glumcu, Beograd, Kafana Ruski car. Postrestante." Karta je bila njena i ona mu je pisala: "Dragi ia, ono to si video nije istina" itd. Kao to vidite, matematiki princip ignorisanja ula naao je u ovoj ljubavi svoju najbolju primenu i, kako je ia-Ilija ovek koji duboko ceni nauku, kao i sve grane njene, nije imao gde no da, posle ovako matematiki ubedljivoga razloga, ode kui. Ali sem tih poznatih i nepoznatih koliina, sem konanih, beskonanih, uobraenih i poluuobraenih koliina koje su, kao to vidite, do temelja zaljuljale nae zdravo rasuivanje, bilo je u matematici i drugih bauka, adaja, stonoga, psoglava, gutera, krokodila, gvozden-zuba, meduza, korpija, kerbera, punoglavaca, ajkula i, vrh svega toga, kao zmaj sa sedam glava i sa sedam plamenova, koje svaka glava bljuje iz eljusti, bila je: rektifikacija kruga. Taj se zadatak uzdizao nad nama kao, recimo, nepristupani vrh Himalaja, do kojega su razne ekspedicije teile da dopru, ali su123

propadale, strmoglavljivale se u ponore, bivale zatrpavane usovima i umirale od gladi u smetovima, a vrh Himalaja ostajao i dalje neispitan i nepoznat oveanstvu. I sada se tek moe zamisliti koliko to mora biti natoveanski napor: preko svih ovih tekoa i nepogoda prebroditi i dopreti do maturantske svedodbe? Zar vam ceo taj napor, taj podvig i taj trud ne lii na jednu ogromnu trkaku stazu sa pobednim stubom na kraju i sa nama, grenim uenicima matematike na poetku, odakle e nas pustiti te emo nekoliko godina trati ka stubu, zapliui se, padajui, prevrui se, lomei usput noge, ruke i rebra ili ostajui nasred puta onesveeni od iscrpenosti snage? I kad jo na toj stazi zamislite sve one silne prepone, nametene i udeene iskljuivo da trka skrha vrat? Zar vam, na primer, izvlaenje korena ne predstavlja ve prvu strahovitu preponu na toj trkakoj stazi? Nama bar, acima, to izvlaenje korena bila je operacija sasvim slina izvlaenju kutnjaka iz korena, i to zdravog kutnjaka nespretnim, kovakim kletima. Ako ne verujete, onda izvolite vi da izvuete kvadratni koren iz minus etiri, pa ete se zgranuti kada vam profesor ree da kvadratni koren iz minus etiri niti je pozitivan, niti je negativan, niti je uopte broj. A to je samo prva prepona, a gde su tek ostale? Zamislite jedan irok i dubok rov, iz kojega viri itava uma opasnih i smrtonosnih iljaka, sinusa, kosinusa, logaritama, radiksa, dijametara, segmenata, sektana, sektora, normala, konusa, piramida, paralelopipeda, tangenata, hiperbola, parabola, diferencijala, integrala itd. I tu umu smrtonosnih iljaka u rovu treba po cenu ivota preskoiti. Pa onda, kad ste ve i taj napor postigli, vi nailazite na treu preponu: jedan irok prostor i po njemu rasuto ogromno stenje i kamenje beskonanih i uobraenih koliina, a preskoiti jednu beskonanu ili uobraenu koliinu tee je mnogo nego neuobraenu. Pa kad ste i taj natoveanski napor

124

uinili i tu preponu savladali, onda tek nailazite na jedan ogroman zid, koji se niti moe obii, niti preskoiti, niti glavom razbiti. To je: rektifikacija kruga, raun koji moe pisati celoga ivota, predati o smrti kredu sinu da on nastavi, s tim da on preda svome sinu, pa ipak da se to beskonano pisanje beskonanih kolina ne svri ni u sedmom kolenu. I onda, kad tako stoji stvar, nastaje odista zanimljivo pitanje: kako smo se mi mogli provui, kako preko svih tih prepona dospeti do mature, a kako tek doepati se maturantske svedodbe? To je pitanje utoliko zanimljivije to i ja sam tu udnu pojavu ne mogu ni dan-danas da objasnim, a verovatno je ne ume objasniti ni svako drugi iz moje generacije, kao ni iz generacije koja nam je prethodila, niti pak iz one koja nam je sledila. Ima odista pojava u prirodi koje su, kraj svih napora nauke, ostale neobjanjene oveanstvu. Takve su izvesne svetlosne, pa izvesne psihike i mnoge druge pojave. I verovatno u red tih pojava, koje e oveanstvu ostati zauvek neobjanjene, spada i ta: kako sam ja, i kraj svih tih prepona, prebrodio matematiku i doepao se maturantske svedodbe. Pa ipak, matematici kao nauci ja bih eleo da odam ovde i jedno duboko priznanje. Ona je ta koja je naoj mladoj knjievnosti dala mnogi i mnogi dragoceni talenat i ona je ta koja je mladoj naoj pozorinoj umetnosti dala mnogog i mnogog velikana, kojim se ta umetnost i danas ponosi. Da nije bilo matematike, ti bi dobri ljudi, dananji pesnici i glumci, nastavili svoje kolovanje i bili bi moda veliki i estiti inovnici. Jedan od tih, lirski pesnik, nije umeo u koli da rei ni ovaj najobiniji raunski zadatak iz nie matematike: "Kad ti dnevno zarauje pet dinara a troi dvadeset, kolika je to razlika na kraju meseca?" I kako taj zadatak nije umeo tada da rei, nikad ni docnije u ivotu nije uspeo reiti ga.

125

A jedan na veliki tragiar, koji je dogurao bio do viih razreda gimnazije te okusio i viu matematiku, eno ga jo i dandanas vodi jednu traginu borbu sa nepoznatim i uobraenim koliinama. Kao to vidite, dakle, matematika ima i svojih dobrih strana.

FIZIKA I HEMIJA

Ja ne znam mogu li se ta dva predmeta, fizika i hemija smatrati kao ortaci, te da l' bi im firmu trebalo tako zajedniki ispisivati, mada se jo seam neke definicije po kojoj one ine zajedniku grupu prirodnih nauka, kojoj je cilj ispitivanje prirodnih zakona. No i bez toga, ta dva predmeta bila su mi uvek tako nerazumljiva i tako su mi podjednako zadavala muke da sam ih ja jo tada smatrao kao dve sestre usedelice, pakosne na sve to nastaje da ivi, te upravo stvorene zato da zagoraju mladost. Meni je izgledalo da je fizika nauka kojoj je zadaa da zdrave pojmove o poznatim i jasnim pojavama, koje ak donese u kolu, tako zbrka i komplicira da ak, koji je po zdravome razumu znao i razumevao izvesnu stvar, tu istu stvar vie ne razume im mu je fizika objasni. Ja sam, na primer, vrlo lepo, kao i svi moji drugovi to su, znao ta je to svirala; cev od drveta koja svira kad se u jedan njen kraj duva. Eto, to je i tprosto i lepo i jasno. Meutim, po fizici to nije tako. Po fizici: "Duvanjem u jednu duu ili krau cev proteruje se vazduna struja kroz uzani kanal u gornjem delu svirale, i126

udarajui na otru ivicu otvora, ova se vazduna struja cepa na dva dela. Jedan deo izlazi iz svirale na mali otvor, a drugi ulazi u cev i tu proizvodi zgunjavanje vazduha. Ovako zgusnut vazduh e za neko vreme spreavati oticanje nove struje u cev. Kad pak ova zgusnuta partija ode du cevi, onda e na tom mestu nastati razreivanje vazduha, posle ega e neprekidnim duvanjem opet nastati zgunjavanje. Na ovaj nain proizvedeni longitudinalni talas reflektovae na kraju svirale. Ovi reflektovani talasi sa novima, koji postaju neprekidnim duvanjem, obrazovae u svirali, interferencijom, talase to stoje. Ovi e talasi imati neku izvesnu duinu i vreme treptaja, pa e prema tome biti odreena i visina tonova". E, eto, molim, pa sami iskreno priznajte: je l' te da posle ovoga objanjenja sad ve niko ne zna ta je to svirala? Ali, veli se: pred naukom se moramo pokloniti i njenu re smatrati kao stariju, jer, vele, oveanstvo ima nauci da blagodari za svoje velike napretke, a primenom u ivotu i praksi donela je ona mnoge i velike koristi. Stoga, dakle, nauku treba ne samo potovati, ve je i popularisati, kako bi doprla u najire krugove naroda te suzbila neznanje. To je sve lepo, i tako je, ali zamislite jednog profesora fizike, koji, pun ideala da popularie nauku u to ire krugove, sie u, selo i zatee tamo, recimo, nedeljom po podne, kolo koje se vije oko svirale. Profesor, recimo, prilazi momku koji duva u frulu, koju je sam gradio, pa joj poznaje ne samo svaki usek ve i samu duu, prie mu i veli: Sluaj, na tvojoj svirali longitudinalan talas ne reflektuje dovoljno! ta veli? pita ga mome. Mislim da talasi obrazovani interferencijom nemaju dovoljnu duinu.

127

Ja ne znam ta bi mome i oni oko njega okupljeni na to odgovorili, ali znam da bi kmet pozvao dva pandura da veu ovoga begunca iz ludnice. A nemojte misliti da je to samo svirala tako objanjena. Boe sauvaj! Objanjava nam fizika na isti nain i sve drugo, o emu smo mi dotle imali iste, jasne i zdrave pojmove. Eto, na primer: igra s kojom smo se mi deca tako lepo i krasno zabavljali, pa i ona mi je, posle objanjenja fizike, toliko omrzla da je docnije nisam hteo ni da pogledam. Ja sam dotle znao da je igra naprava od drveta, na dnu zailjena, a u vrhu proirena, koja se pod udarcem bia divno okree, a ako je ne udara, klone na zemlju kao pijan ovek. I taj tako prost i jasan pojam o igri fizika mi je prosto zbrkala time to sam o njoj morao na pamet da nauim "da e takva tela biti u indiferentnoj ravnotei kad bude momenat konusne zapremine ravan momentu polukugle, oba momenta raunata od oslonca". I seam se, kad god sam docnije, kao ak koji ve ui fiziku, viao deicu gde igraju sa igrom, kako sam ih saaljevao. Ah, deice, mislio sam u sebi kako vas alim, kako vas alim! I sve me je kopkalo da im reem jo: Kako li e ta nevina igra da vam presedne, mila deice, kad budete saznali da je igra u indiferentnoj ravnotei onda kad bude momenat konusne zapremine ravan momentu polukugle! Ili, molim vas, ima li to prostije na svetu nego to je klatno? O klatnu stie dete pojam jo u kolevci. Najpre mu nad kolevkom obese o kanap kakvu stvaricu, te se ona ljulja, a dete je prati pogledima i zabavlja se. Kad malo odraste, dete tom napravom zabavlja maku; obesi o bravu od vrata pare papira o kanapu, pa se od svakoga dodira makine ape ljulja tamo i amo. Pa onda,128

koliko smo se mi deca u staro, dobro doba zabavljali "kretanjem klatna na tadanjim zidnim satovima, a zabavljali smo se i pokretima sunera koji je na kanapu visio o kolskoj tabli. A ve i da ne govorimo o dobu kada bi se doepali crkvenog tornja, obesili se o ue i po ceo dan ljuljali crkveno zvono. Sve je to u nama utvrdilo pojam o klatnu. Taj pojam je dodue bio vrlo jednostavan: klatno je ono to visi pa se klati, ali je za nas on bio jasan i pojmljiv. I sad, da bi tu tako jasnu predstavu pobrkala, dolazi fizika i natera vas da o klatnu nauite ovo: 1) Vreme klaenja nekoga klatna izvrgnuto je srazmerno kvadratnom korenu iz ubrzanja zemljine tee; 2) Ubrzanja na raznim mestima imaju se kao duine sekundnih klatna; 3) Za jedno isto klatno koje se klati na raznim mestima, proizvod iz kvadrata vremena klaenja i ubrzanja tee stalna je koliina ili proizvod iz vremena klaenja i kvadratnog korena iz ubrzanja; 4) Energija klatna u svakoj taki putanje je stalna koliina, i 5) Amplituda oscilacije opada u geometrijskoj razlici kad njihov broj raste u aritmetikoj. E, izvolite, molim vas, pa recite sami: zar vam posle ovoga nee postati odvratno ne samo klatno, nego uopte sve to se klati? A varate se ako mislite da je to sve ime se fizika postarala da vam objasni pojam o klatnu. Da bi zbrku komplikovala ona jo i deli klatno na razne vrste. I kad bi vas ko zapitao, kakvih sve klatna ima, vi biste, je l' te, odgovorili: Klatna ima na duvarskom satu, na uskrnjem zvoncetu, na crkvenim zvonima itd. Ali fizika kae: ne, nije tako! Klatna se dele najpre na matematiko i fiziko klatno, pa zatim postoji: reverziono klatno, pa konino, pa bifilarno, pa torsiono, pa diferencijalno i, najzad, cikloidno klatno.

129

I onda, ono to nam je najvie omrzlo fiziku, to je ono to se cela sastoji iz a, b, c. Ne moe nijedno pravilo da naui a da ti ne natovari na vrat i a, b, c. I onda, razume se, ako i naui glavno pravilo ti se mora skrhati ili na a, ili na b, ili na c, tako da su nam a, b i c, izgledali kao zasede mimo kojih ne moe proi. ta je to klin? pita profesor. Klin je trostrana prizma koja se jednom svojom ivicom zavlai izmeu dva otpora koje hoemo da savladamo! odgovara ti od rei do rei kako si nauio. Ali to nije dosta, profesor te sad tek navlai na zasede i postavlja ti pitanje: Kakvi mogu biti sluajevi to se tie dejstva otpora na klin? Mogu biti ovi sluajevi odgovara, ako zna a) otpori dejstvuju upravno na strane klina; b) otpori dejstvuju upravno na visinu klina, i c) otpori dejstvuju ma kojim pravcem. Eto, to a, b i c provlai se kroz celu fiziku, i nas je profesor toliko muio tim trima latinskim slovima da smo ga ak i prozvali: profesor Abeca. Njemu je to a, b, c prelo toliko u naviku da bi, kad bi me prozvao da govorim, posle postavljenih pitanja na koja ja, recimo, ne bih odgovorio, ovako zavravao: Ti brajko: a) ne zna dananju lekciju; b) nisi znao nijednu lekciju do sada, i c) po svemu sudei, nee znati ni ubudue nijednu lekciju. Iz svega toga da se izvesti kao zakljuak da tebi treba dati dvojku i da ti moe ii na mesto. to se tie one roake fizike, hemije, koja se u srednjem veku drukije zvala, pa poto se kompromitovala a ona promenila ime, ni za nju. iako sam daleko od namere da ogovaram, nemam mnogo pohvalnih rei. Evo otprilike ta iz nje ovek moe da naui i korisno u ivotu da primeni:

130

Heksoze su derivati manita koji je esthidroksilni alkohol: CH2 (OH), CH (OH), CH (OH), CH (OH), CH (OH) CH2 OH i to, groani je eer manitov aldehid: CH2 (OH) CH (OH), CH (OH), CH (OH) CH (OH) CHO, a voni je eer manitov keton: CHa (OH), CH (OH) CH (OH), CH (OH), CO, CH2 OH; diheksoze su anhidriti heksoza: C6 H11 O5 OH + HO, C6 H11 O5 H2 O = C6 H11 O5 . C6 H11 O5 i to obian je eer anhidrit groanog i vonog eera: CH2CH (OH) CH (OH), CH(OH)CH(OH)CHO C CH2CH (OH), CH (OH), CH(OH). CO. CH2 OH,

maltoza je anhidrit groanog eera i galaktoze:

CH2CH(OH)CH(COH)CH(OH)CH (OH) CHO C C6 H11 O5.

Da su diheksoze anhidriti, tvrdi to to se pri kuvanju u zakiseljenoj vodi u dva heksozna molekula hidrolizuju: C6 H11 O5 O C5 H11 O5 + H2O = C6 H12 O + C6 H12 O6. I poliheksoze su anhidriti heksoza: nC6 H12 O6-nH2O = (C6 H10 O5)n i zato se i one hadrolizuju u heksozu (C6 H10 O5) + nH2O = nC6 H12 O6. Vodei rauna o zdravlju mojih italaca, ja ne smem nijedan vie primer iz hemije da im navedem, ali mislim da je dovoljan i ovaj da ih ubedi kako je hemija korisna nauka, jer ja mislim da bi se ova mala131

lekcija mogla vrlo korisno da upotrebi u ivotu, na primer, kao vrlo praktino sredstvo za redukciju inovnika. Fakat stoji da se inovnitvo jako namnoilo, i fakat stoji da je teko nai nain kako da se drava toga tereta oslobodi. Dok uredbe i zakoni jedne reduciraju, dotle narodni poslanici, efovi klubova, tetke i metrese uvlae druge u slubu, te redukcija lii na ono ienje dravnih vagona od stenica: dok direkcija jedne uniti, dotle putnici, koji su noivali po hotelima, unose nove u vagone. Mora se dakle upotrebiti kakva drastinija dezinfekcija za unitavanje inovnika, a to bi verovatno moglo biti ova lekcija iz hemije koju sam naveo. Moglo bi se narediti inovnitvu da ovu lekciju naui napamet i da je objasni; ko to ne uspe, gubi sve kvalifikacije za dravnu slubu. Na taj bi nain izvesno devedeset od sto dravnih inovnika silo sa dravnog budeta. Ali greni inovnici imaju i inae dovoljno nevolja na grbai, pa bi grehota bilo jo i ovu im tovariti. Pre bih ja ovu lekciju iz hemije upotrebio kao kvalifikaciju za narodnog poslanika, ili za dravnog savetnika, a na prvome mestu moda i za episkopa. Da vidimo ko bi se onda pograbio za ta mesta kad zna da mora ovu napast od lekcije da naui. Ako ne to ali bi u svakome sluaju zahtevao da svi lanovi Prosvetnog saveta, oni to kroje nastavne programe, moraju znati ovu lekciju napamet. Kada nam je tu lekciju profesor izgovorio on je polazei sa asa pruio prst na mene i rekao mi: Spremi se, ti e iduega asa govoriti. Mene proe kroz telo groznica, kao optuenoga jer sam ja ve unapred znao i dan i as kad u poginuti, dok osueni na smrt to ne zna, pa se zavarava nadom. Teke i sumorne misli su me spopale, ali nisam ni pokuavao da pristupim uenju ove lekcije, jer zato bi se uputao u tako vratolomne nemogunosti. Domiljao sam se da li da se javim132

policiji traei zatitu, ili da se javim Drutvu za zatitu ivotinja, ili moda da se odmetnem u hajduke. Doao sam bio i na misao da napiem profesoru Abeci jedno vrlo utivo pismo i napisao sam ovako:

"Potovani gospodine profesore, Lekciju o heksozama koje su derivati manita, koji je esthidratni alkohol, i o manitovom aldehidu i ketonu, kao i diheksozi koji su anhidriti heksoza, nisam nauio jer CO64 (OH) CO (OH), O72 H112 OH + HO, C36 H606 O17 = C14 CH (OH) O46 OC52 H343. Vi ete to razumeti i pojmiti, jer CH (OH) CH (OH) CH (OH), OH + CH2 O5 = C18 H27 O72 + C32 H17 O9. Stoga molim da me izvinite. Va nesreni ak CH (OH) CH (OH) + C14 O72 = O19 H32 OH."

Mislio sam, ovo bi pismo moglo profesora tronuti, a ako ne to, a ono da mu njime zadam glavobolju, kao to je i on meni zadao lekcijom. Ali, pismo nisam poslao. Resio sam se da odem na as, i kao pravi partanac, da mirno, bez uzbuenja, ne govorei ni rei poginem. I tako je i bilo, poginuo sam a rei nisam izustio.

MRTVI JEZICI

133

Kao ostaci izumrlih naroda, rimskoga i jelinskoga, ive i danas, rasuti po raznim gimnazijama, profesori latinskoga i grkoga jezika. Da nisu Ciceron i Tacit, Omir i Demosten, Tit Livije, Seneka, Marko Avrelije, Ovidije i drugi napisali nekoliko kolskih zadataka, kojima se vekovima ubijaju u glavu mlade generacije, ovi ostaci starih Rimljana i Jelina, profesori, sasvim bi izumrli. Latinski i jelinski smatraju se i danas kao mrtvi jezici. Meni ni danas jo nikako ne ide u glavu taj pojam: mrtav jezik. Ja razumem da izumre jedan jezik a da ivi narod, ali da izumre narod a da ivi jezik, to nekako ne razumem. I jo, da taj jezik ivi pod imenom mrtav jezik! Zamislite, molim vas, kakvo je to zanimanje: profesor mrtvog jezika? Jer, ja mislim da mrtav jezik i ne moe za to drugo biti upotrebljen do kao profesorska profesija. Ne moete ga, na primer, upotrebiti u slubenoj konduiti kao kvalifikaciju, jer ne bi mogli u dotinoj rubrici napisati: "Sem maternjeg, slui se jo i mrtvim jezicima". A ne moete ga ni u praktinom ivotu upotrebiti, jer ja mislim da vam ne bi nita vredeo ovakav oglas, recimo: "Mlad i sposoban ovek, koji sem maternjeg zna i jedan mrtav jezik, nudi se itd." Pa i kraj svega toga, profesori ovih mrtvih jezika, to ste izvesno i sami primetili, ive u dubokom uverenju da su deca data u kolu iskljuivo zato da te jezike naue. Sve su druge nauke sporedne za njih, sve je drugo suvino, a jedina i neminovna potreba za ivot, to je znanje grkoga i latinskoga jezika. ta ti vredi itati i pisati, ta sabirati, oduzimati, mnoiti i deliti, ako ne zna besedu Antonijevu, filipiku Demostenovu ili filosofiju Demokrita, takozvanog smenog filosofa! Imami, uitelji korana u Aja Sofiji i na bagdadskoj teologiji, mnogo su milostiviji u tom pogledu. Tamo, kad mladi softa ne zna koju suru napamet, ueni imam pogleda u nebo i progovori: "Neka te alah umudri da naui!" A profesor latinskoga jezika, kad te uhvati da ne zna Cicerona od rei do rei, sa odvratnim zadovoljstvom trlja ruke to134

mu se dala prilika da ti sto i etrdeset esti put, u toku tekue kolske godine kae: "Quosque tandem abutere, Risto Janjiu, patientia nostra". Jer valja znati da ti profesori latinskog jezika ne umeju vie ni o najobinijoj stvari da govore bez latinskog citata. Kada bi nas, na primer, na profesor opominjao i savetovao da priljenije uimo njegov predmet, taj bi njegov savet ovako otprilike glasio: Pazi ta radi, jer qui llibet fortunae suae. Mora zapeti, uiti, raditi jer non volet in buccas tuas assa columba. I onda mora misliti ta govori, a ne tek quidquid in buccam, jer valja znati i upamtiti da e ti sve to u ivotu trebati. Non scholae sed vitae discimus! Drugi put, kad bi nam govorio o vladanju, rekao bi nam: Na to ti dobra beleka kad si inae nevaljalac. Qui proficit in literis et deficit in moribus, plus deficit quam proficit! Otuda valjda i dolazi da mu ni jedan savet nismo posluali, jer ga nismo razumeli, a tek nije se moglo zahtevati od nas da se zarijemo u renike zato da bi prevodili profesorske savete. A valja posmatrati te profesore i videti sa kakvim sadistikim zadovoljstvom uvlae polako ake u sve dublje i dublje virove i matice, pruajui im pogdekad i ruku ne bi li ih samo doveli do sredine reke, gde su ogromne dubine i gde e ga doepati evrntija i okretati u mestu, a profesor se sa zadovoljstvom izmai i posmatrati davljenika. Jer valja videti kakvim se zadovoljstvom ozari lice tih profesora kada vas jednom uvuku do druge deklinacije ili do tree konjugacije. A trea konjugacija, to je smrtonosno mesto u latinskoj gramatici, koje je tee preplivati no kanal Laman. To je ta konjugacija zbog koje su verovatno i izumrli narodi koji su se morali sluiti latinskim jezikom. Kao to ima naroda koji su izumrli od kuge ili od ume, tako je latinski135

narod i umro od accusativ cum infinitivo i konjugacije perifrastine, aktivne i pasivne. U srednjem veku, za vreme znamenite inkvizicije, consecutio temporum je sluio kao jedna od najopasnijih sprava u muilitu. Doe, na primer, velikom inkvizitoru kaluer-tamniar da mu referie o stanju stvari, i ovaj ga pita: Je li iv Don Miguel Fernandes, graf od Sakramenta? Jeste! A priznaje li da se zanimao bezbonim mislima? Ne priznaje. Jeste li ga razapinjali na toak? Jesmo. Jeste li mu stavljali eravicu pod tabane? Jesmo. Jeste li mu udarali klince pod nokte? Jesmo. Jeste li mu sipali vrelo ulje u grlo? Jesmo. Pa ipak ne priznaje? Ne! Tad grmi veliki inkvizitor neka mi bog oprosti to moram upotrebiti i poslednje sredstvo da isteram demona uporstva iz toga bezbonika. Dajte mu konstrukciju akuzativa cum infinitivo136

u konjugaciji perifrastinoj, pasivnoj, iz tree konjugacije. Ako zna perfektum i supinum, prata mu se, oslobodite ga! Tako je izgledalo u srednjem veku, ali i u nae dane pokuavano je neto u tom smislu. Kada je Nemakoj, u toku dugotrajnog rata, zapretila oskudica hrane, kada su se nemaki naunici ozbiljno bacili na to da izmisle i hlebac od hartije, tada je jedan nemaki ekonom predloio da se zarobljenicima, kojih je bilo vrlo veliki broj, zada da menjaju treu perifrastinu konjugaciju kako bi se proredili. Taj predlog nije usvojila nemaka vrhovna komanda iz razloga to bi se tada neprijateljska vojska upornije borila, jer bi svaki neprijateljski vojnik radije poginuo no to bi dozvolio da bude zarobljen, znajui da bi morao menjati treu perifrastinu konjugaciju. A tome je predlogu bila protivna i sama carska vlada, bojei se da bi tom varvarskom merom izazvala celu svetsku tampu protiv sebe. A koliko je to odista bezduna mera, ta trea konjugacija, najbolje se vidi po tekim posledicama koje uenje latinskoga jezika ostavlja na naoj omladini. alosno je po koji put pogledati tu decu osuenu da ue latinski. Sa njihovih se usana obino izgubi osmeh mladosti, sa obraza im iezne rumenilo, u oima ugasi sjaj i mlado im se elo izbrazda. Kreu se blesavo, rasejana pogleda, bez volje su i bez apetita, i po cele noi, od mrkla mraka pa do rane zore oni u snu apu: falio, felelli, falsum, i tango, tetigi, tactum. Takva su deca prava napast u roditeljskoj kui, jer ue latinski naglas; iz dana u dan, iz noi u no, i to mesecima, mesecima, mesecima, tako da, hteli ne hteli, svi po kui naue latinski. Otac naputa nae lepe nacionalne psovke, koje su nas kroz toliko vekova odravale, i pone psovati latinski, a tako isto pri igri "ansa" u kafani, umesto maternjeg, pone upotrebljavati latinski, naroito ako mu ravo ide; majka, potpletajui arape peva Ovidijeve Eksponte na glas guslarskih pesama, a sluavka perui

137

rublje, dri takt u klasinome heksametru ili, seckajui crni luk, izvodi nenija mesta iz "Pirama i Tizbe". Pa onda, treba videti ono uzbuenje koje obuhvata celu kuu kad naiu ispiti. Roditelji ne spavaju ni dan ni no, i sklanjaju revolvere, kuhinjske noeve, sodu, kre i sva smrtonosna sredstva, jer poznata su ve aka samoubistva zbog latinskog jezika, sa oprotajnim pismom koje glasi: "Dragi roditelji, Voleo sam ivot, ali me latinski jezik otera u grob. Bog ubio Latine, i neka im nikad nije prosto to su svoj jezik izmislili. Oprosti, majko, i uvaj ostalu decu od latinskog jezika!" Tako oni koji padnu, ali nisu nimalo bolje sudbine ni oni koji poloe ispit iz latinskog jezika; izgledaju kao da su preboleli najtee zapaljenje, od kojega se godinama ne mogu da oporave. Bilo bi odista i opravdano i oveanski ustanoviti jednu naroitu banju za ake koji su poloili ispit iz latinskog jezika; jednu, tako rei latinsku banju, sa hladnim tuevima i dobrom, snanom hranom, da se takva deca povrate u ivot. Kad god sam razmiljao o tome, uvek sam se pitao: zato "Drutvo za zatitu naputene dece" ne bi uzelo pod svoje okrilje i ovu decu koja su osuena da polau ispite iz latinskog jezika? To bi drutvo moglo, na primer, da izda naroito ilustrovane plakate sline onima protiv alkohola. Na tim plakatima bi mogao biti nacrtan mlad ovek, ispijena lica, ugaslih oiju i povijene grbae; jednom rukom upa kosu, a drugom dri revolver. Pod slikom bi se moglo krupnim i uoljivim slovima napisati: "Ne ui latinski!" I takve bi se plakate mogle lepiti svud po javnim mestima, na eleznikim stanicama, po restoracijama, na trgovima, po vestibilima i foajeima javnih zgrada, i uopte svud gde bi palo u oi, te skrenulo panju svetu da se uva ove smrtonosne opasnosti.

138

Ali nemojte misliti da ja ovako govorim sa one opravdane srdbe svih onih kojima je latinski jezik zagorio mladost. Ne, ja tako govorim sa uverenjem, koje sam dodue stekao u mladosti, ali koje je docnije u ivotu, nalo puno potkrepljenje. Ja sam paljivo pratio one koji su sa poloenim ispitom iz latinskog jezika uli u ivot da svoje znanje korisno primene na osnovu onoga non scholae sed vitae discimus. Mene je naroito interesovalo ta je ko od znanja latinskog jezika sauvao i koliko je toga sauvanoga znanja primenio u ivotu. Jedan bivi sreski naelnik, koji je triput iz slube isteran, a etiri puta krivino optuivan, kazivao mi je da je u svojim protestima zbog isterivanja, i odbranama protiv optuaba preko javnosti, vrlo korisno upotrebljavao jednu jedinu frazu koju je upamtio: Fiat justitia, pereat mundus! Jedan advokat mi je priznao da je upamtio i da je uvek kad bi advokatskim nagradama punio depove, aptao rei iz Persiusovih satira: O, quantum est in rebus inane! Jedan bivi ministar, koji je u politikoj borbi pao kao kosovski junak, poto je zadobio sedam tekih afera, rekao mi je, uzdiui, da je iz latinskog upamtio samo frazu: Sic transit gloria mundi!, a jedan vii oficir, kome su oduzeli komandu i bacili ga u nekakvo ekonomska odeljenje, aptao je stalno frazu: Quintile Vare, redde mihi legiones!, dok jedan vladika Hristovu re "Ljubi blinjega svoga!" izgovarao je na latinskom jeziku ovako prevedenu: Proximus sum egomet mihi! A jedan novinar mi ree: Sve sam drugo pozaboravljao, ali dve latinske fraze vrlo dobro pamtim, jer ih vrlo esto upotrebljavam u svojim napisima. Jedna je: De gustibus nihil nisi bene!, a druga: De mortuis non est disputandum! Meutim, ipak ima profesija koje odista znanje latinskog jezika primenjuju u ivotu, ili, takorei ive od latinskog jezika. Takvi su, sem profesora latinskog jezika, jo i doktori i apotekari.139

Poznata je stvar, na primer, da obino ak koji u petom razredu gimnazije padne iz latinskog jezika, ako ne izvri samoubistvo, ode u apotekarske pomonike, gde posle kratkog vremena naui toliko latinski da ak i istucati pirina zove Pulveris risense i prodaje ga skupo pod tim imenom. to se tie lekara, seam se da je moja pokojna majka tvrdila: "im uje da doktori kraj bolesnika govore meu sobom latinski, znaj da e skuplje naplatiti vizitu!" I ja sam, pravo da vam kaem, to donekle i iskusio. Bio sam ozbiljno bolestan i moji su se neobino zabrinuli. Na kuni lekar prepisivao mi je neke prakove, pilule i slane vode; oblagali su me mokrim zavojima i vrili su na meni neke odvratne operacije, i sve i sva inili, ali se bolest sve na gore razvijala. Najzad, doao je i dan krize, i lekar toga jutra ree: "Ako se mali danas oznoji, svaka je opasnost prola!" Toga radi on propisa i nove lekove, ali se ja, uprkos tih lekova, nikako nisam znojio, i na licima se mojih roditelja od asa do asa, ispisivala sve vea zabrinutost. Najzad se odlue da sazovu konzilijum i predvee se skupie tri lekara oko moje postelje. Poto su me svestrano pregledali, oni ponovie miljenje naeg domaeg lekara: "Dajte mu i dalje ove lekove koje je lekar prepisao. Ako se mali oznoji, onda je svaka opasnost prela!" Ali, da bi konzilijumu dali to vei znaaj, i stekli pravo i na naplatu pojaane takse, oni progovorie meu sobom i latinski: Volete ire, colleguae, ad bibendum pivae? Ego praefero ante vesper bibere aquam slivovensem. Cum cucurbitis aegris ex aqua. Sve su to govorili tajanstveno i poverljivo, tako da je pravilo utisak kao da se razgovor odnosi na moju bolest. A kad onaj trei pomenu "cucurbitis aegris ex aqua", oni odobravajui klimnue glavom, kao da su toga asa doneli odluku po kojoj treba da se oznojim.140

Ali, i uprkos te njihove odluke i uprkos svima prakovima koje sam jednako gutao, ja se nikako nisam znojio. Najzad, pokojna majka, strepei pred opasnou pred kojom sam bio, pozva neku tetka Nastu, enu Steve sapundije, da mi gasi ugljevlje. Tetka Nasta doe, sede kraj moje postelje, donese joj jedan zemljani sud pun vode, i ona pone bajati i aputati: Trak, natrak, protrak. Protr', groznice Kraj glogove kuice... itd. Nisam je dalje ni sluao. Osetio sam samo da mi je ovlaila akom elo, slepoonice i obraze, a zatim me prekrstila i pokrila preko glave. Tako, pod pokrivaem a od duga vremena i dosade, pokuah da ponovim u sebi rei tetka-Nastine, ali od svih ostade mi u pameti samo re natrak, i ta se re strahovito okomi na mene. Pokuavao sam da je se otresem, pokuavao sam da mislim to drugo, da govorim razne stihove, da itam "oena", da brojim do pet stotina, ali sve to nije pomagalo; re natrak mi je lebdila na usnama i jednako sam je aputao. Prevrtao sam se, smejao sam se bez ikakva razloga, ne bi li samo odagnao od sebe napast, ali se ona kao konjska muva navrzla na mene i nisam mogao da je se odbranim. Da bi se stvar jo vie komplicirala, meni pade na pamet najlua misao na svetu: kako li bi se ta re menjala po drugoj deklinaciji? A kad me i to ve osvoji, ja zapadoh u jedan natoveanski napor, s obzirom i na to to ja drugu deklinaciju nikad nisam znao. I ja poeh pod pokrivaem da apem: Nominativ: natrkus, genitiv: natrkusi; dativ: natrkuso... i u tome oajnome naporu spopae me teak znoj.141

Majka die pokriva sa mene i sinu joj lice sreom. Sutradan poto je bilo utvreno da je kriza ve prola, svi smo bili zadovoljni. Doktor je verovao da su to prakovi koji su doneli uspeh, a tetka-Nasta je verovala da je to njeno gaenje ugljevlja. Ja jedini sam znao da sam se oznojio od druge deklinacije, i to je ujedno bila i jedina prilika kojom sam ja korisno primenio svoje znanje latinskoga jezika.

PRVA LJUBAV

Ja sam o prvoj ljubavi trebao ve ranije da piem, jer i ona ide uporedo sa kolovanjem, i moglo bi se ak rei da i ona spada u kolske predmete, ali nisam hteo da prekidam onaj niz kolskih predmeta koji tek tako u grupi izloen daje jasnu sliku onoga bezizlaznoga labirinta kroz koji smo se u mladosti provlaili, nazivajui taj muni put kolovanjem. O ljubavi sam ja imao prve osnovne pojmove ve za ranoga detinjstva. Tada smo ja, naa sluavka i jedan praktikant iz naelstva svako predvee razgovarali iza kapije o ljubavnim stvarima. tavie, ja sam taj koji je i dao povoda ovoj ljubavi, jer se praktikant prvo sa mnom upoznao, a ja sam ga tek predstavio naoj sluavci. To je poznanstvo bilo sasvim sluajno. Ja sam bio pred kunim vratima u naruju kuvariinom. Praktikant, prolazei ulicom, priao je meni, pomilovao me je i rekao: Kako je slatko ovo dete, je l' to vae?

142

Iju! ciknula je sluavka otkud bih ja mogla imati dete kad nisam ni udata! Na osnovu toga pitanja da li moe ili ne moe imati dete iako nije udata, oni uu u dublji razgovor, koji sutradan nastave, a prekosutra su ve bili u najtenjem prijateljstvu. Od tada smo se nas troje svako predvee sastajali iza kapije. O, kakvih ti tu sve razgovora nije bilo, da me je koji put bilo sramota pogledati u oi naoj sluavci. A bivalo je da sam se po koji put i ja umeao u razgovor, za koji sluaj praktikant je imao spremne bombone u depu, te im bih ja zinuo da to kaem, on bi mi strpao eer u usta, iako nisam ja ve on imao nameru da govori slatke rei. Moe se smatrati kao teta za literaturu to sam ja tada bio jo nepismen, te nisam bio u mogunosti da zabeleim pogdekoje razgovore koje smo vodili iza kapije. Joco rekla bi naa sluavka praktikantu doi posle veere, kad polegaju moji, ostaviu ti niclu od veere. Oh, duo moja, odgovorio bi on zar je meni u ovome trenutku do nicle, al' ako je bude ostavila, ostavi i malo salate. Meni je do tebe, samo do tebe, samo do tebe. Jedva ekam da te pritisnem na grudi, pa makar se nicla i ohladila. Bilo je i drugih, jo nenijih razgovora. Tako se seam kad je praktikant jednom pitao: Julo, hoe li se skoro kod vas u kui prati ve? Hoe, a to? Pa ako bi mogla da poturi i moj, da ne bih plaao pranje. Donesi! odgovorila je ona ljupko.143

Oh, duo moja, kako si dobra. Doneu tri koulje i etiri para gaa, anele moj! Najzad, ti su me razgovori mogli i zanimati i pruati izvesnu praktinu pouku, koja e mi docnije u ivotu trebati, ali je bivalo i drugih stvari, naroito nedeljom popodne kad nikoga od mojih nije bilo kod kue. Tada bi mi svi troje uli u kuvariinu sobu; mene bi metnuli na klupu, a oni bi seli na krevet. U takvim prilikama ja sam smatrao za najprobitanije da murim, starajui se samo briljivo da ne padnem sa klupe. Ja sam, dakle, tako praktino izveban i oiglednom nastavom o ljubavi opremljen, uao u ivot potpuno spreman, te nije nikakvo udo to sam se ve u prvom razredu gimnazije zaljubio. Nisam ja to naroito odredio da se zaljubim ba kad preem u gimnaziju. Prema spremi koju sam iz najranijeg detinjstva izneo, mogao sam to i ranije uiniti. Ali sve do gimnazije nosio sam pantalone natrag razrezane, pa mi nikako nije ilo u glavu da budem zaljubljen sa natrag razrezanim pantalonama. Tek kad sam u prvom razredu gimnazije dobio pantalone koje se napred zakopavaju i otkopavaju, osetio sam da je vreme da se zaljubim. Zaljubio sam se u Persu, nau komiku, jer ona mi je bila najblia. Persa je bila pegava, nosila je ute arape i uvek su joj bile iskrivljene tikle na cipelama. Dok se nisam zaljubio, nisam ni obraao panju na nju, ali od asa kad sam se zaljubio, izgledala mi je boanstveno lepa, i dovoljno mi je bilo da je vidim, ma i iz daleka, da vidim samo njene krive tikle, pa da se odmah uzbudim i pohitam joj u susret, ne bi li to presreo osmeh na njenome pegavome licu. Ona je bila erka profesora koji nam je predavao raunicu i koji o meni, ne znam zato, nije imao tako dobro miljenje. Bilo joj je devet godina i uila je trei razred osnovne kole. Ljubav sam joj iskazao na jedan neobino romantian nain. Jednom prilikom kada smo igrali murke, mi se zajedno sakrijemo u jedno bure, u144

kome je moja majka zimi kiselila kupus. Tu, u tome buretu, ja sam joj iskazao ljubav, i zbog te mile mi uspomene, i danas me jo trone kad god proem kraj kakvog bureta. Jedanput se naemo posle kole i poemo zajedno kui. Ja joj dam jednu kiflu, koju sam joj svakog petka kupovao, jer sam etvrtkom posle podne zaraivao na krajcaricama bar toliko da sam mogao po jednom nedeljno kiflom da joj izrazim simpatiju i panju. Tom prilikom sam je ozbiljno zapitao: ta misli, Perso, hoe li mi te dati tvoj otac ako te zaprosim? Ona pocrveni, obori oi i u zabuni prebi legitar na tri pareta. Ne verujem! odgovori mi poluglasno. A zato? zapitah je uzbueno i pooe mi suze na oi. Zato to si kod njega rav ak! Zakleo sam joj se da u i nou i danju uiti raunicu samo da popravim beleku. I uio sam, ali zar sam ja mogao savladati ono na emu su toliko i njih slomili svoju snagu, zar sam mogao izmiriti ljubav i raunicu? Imajui da biram izmeu ljubavi i raunice, izabrao sam kao laku ljubav, i iduega asa, mesto dvojke koju sam dosad imao, dobio sam jedinicu. Iduega etvrtka nisam nita dobio na krajcaricama, zato se u petak ujutru uvuem u ifoner i poodsecam sa oevih zimskih haljina dvadeset dugmeta te ih prodam u koli za deset para, koliko mi je trebalo za kiflu. Na podne saekam Persu pred njenom kolom i, pratei je, priznam joj da sad jo gore stojim jer sam dobio jedinicu iz predmeta njenog oca. Ona bolno ree: Onda, nikad neu biti tvoja!

145

Ti mora biti moja, pa ako ne na ovome, a ono na onome svetu! uzviknuh ja ove rei koje sam nekoliko dana ranije uo na pozorinoj predstavi. Kako to moe da bude? upita ona radoznalo. Otrovaemo se, ako pristaje. A kako emo se otrovati? Tako! nastavih ja sve odlunije, popiemo otrov! Dobro! odgovori ona reena pristajem! A kad? Sutra, posle podne. E, sutra posle podne imamo kole priseti se ona. To jeste pade i meni na pamet. Ne mogu ni ja sutra, jer bi mi zabeleili otsustvo, a imam ih ve dvadeset i etiri, pa bi me mogli isterati iz kole. Nego, ako hoe u etvrtak posle podne, onda nemamo kole ni ja ni ti. Ona pristade i sporazumesmo se da ja pripremim sve za trovanje. Iduega etvrtka posle podne, ja ukradem od kue kutiju palidrvaca i poem na ureeni sastanak sa Persom, gde emo zajedno otii na onaj svet. Sastali smo se u naoj bati i seli na travu, a iz dua nam se otimao duboki uzdah bola i enje. Ja izvadih iz depa kutiju sa palidrvcima. ta emo sad? pita Persa. Da jedemo palidrvca.

146

Kako da jedemo? Eto ovako! odgovorim ja, pa otkinem glavi i bacim ga, a ono drvce pojedem. A to to baca? Pa to je gadno. I ona se rei i prui odluno ruku. Ja otkidoh glavi sa palidrvca i dadoh joj drvce. Ona uze i poe odvano da ga jede. Pojela je tri, pa joj udarie suze na oi. Ja ne mogu vie! Nikad u ivotu nisam jela drva, ne mogu vie. Onda, ti mora da si ve otrovana. Moe biti! odgovori ona. A oseam da me neto grebe u gui. E, to je. Ti si ve otrovana! Ja nastavih istrajno i pojedoh devet drvaca, pa i ja izgubih apetit i osetih da me grebe u grlu. Svreno je! I ja sam otrovan! rekoh sveano, kao to u takvome trenutku treba rei. Nastade zatim jedan trenutak mukle tiine, pri kome sam ja razmiljao koliko je etiri puta sedam, i nikako nisam mogao da se setim, a ona ne znam ta je mislila, ali znam da je akala zube, jer joj se bilo zaglavilo izmeu zuba jedno drvce. Najzad, ona prekide tu sveanu tiinu pitanjem: Pa ta emo sad? To me pitanje dovede u uasnu zabunu, jer odista, poto smo trovanje kao glavni posao zavrili, ja nisam znao ta bi sad drugo imali da radimo. Najzad, pade mi srena misao na pamet.147

Zna ta, poto smo ve otrovani, 'ajde prekrsti se! Ona se prekrsti, a to isto uinih i ja. A sad nastavih ja da idemo svojoj kui da umremo. Sramota je, zna, da umremo ovde, u bati. Mi smo deca iz boljih kua, pa je sramota da umremo u bati! Jeste! ree ona i poosmo. Cela se stvar, meutim, svrila ovako: Ona je otila kui i zamolila majku da joj spremi postelju da umre. Tom prilikom joj je priznala da se otrovala, odnosno da je jela drva sa mnom. Majka njena, bez ikakva obzira na njen poloaj i na njene oseaje, ree: E, kad si mogla da jede drva u bati, jee ih i ovde u sobi!... Zadigla joj je zatim suknjicu i poela joj s te strane isterivati one oseaje koji su Persi duboko u srcu bili usaeni. Zbog tih batina Persa me je omrzla i tako se svrila moja prva ljubav.

PRVA I POSLEDNJA PESMA

Napisao sam svega dve pesme u ivotu i sa obema sam toliko stradao da sam se zarekao ak i da ne itam vie stihove, a kamoli jo i da ih piem. O, koliko me je puta gonilo i golicalo neto u

148

dui, koliko puta me je draila inspiracija, koliko puta mamila kakva prilika, ali sam se uvek junaki uzdravao. Zar moe, na primer, biti uzvieni je inspiracije do kad vam kakva gospoa, sanjalaka pogleda i topla osmeha, podnese svoju lepo ukorienu "spomenicu", na kojoj zlatnim slovima pie: "Poesie", a koja predstavlja tako raskonu kolekciju ljudskih gluposti. Ah, ta knjiica, koja je ispunjena sa bezbroj lepih elja i nakaznih stihova, u kojoj kipte "ah" i "oh", i u kojoj se ritmovi tako milozvuno slikuju na rei: mojim tvojim, neu sreu i rujna bujna. Koliko sam puta bio ve i zamoio pero u mastilo, pa se ipak uzdrao. Ali zapiite, molim vas, zapiite makar jedan stih! apu vam njena usta "rujna". Ja ponovo umaem pero u mastilo i ponova se uzdravani. Molim! ponavlja ona. Izvinite, ali ja sam na dijeti! pravdam se. I odista, to je bila jedna vrsta dijete koju sam ja izdravao. Dodue, ja nisam odlazio lekaru da mu isplazim jezik i da mu se poalim na ravo varenje, jer bi mi on u tom sluaju najpre prepisao da ne itam stihove naih poeta; ve sam izdravao sasvim suprotnu dijetu, nisam pisao stihove, to je neobino dobro inilo i meni i mojim itaocima. Napisao sam svega dve pesme u ivotu, i obe su mi toliko kodile da sam morao pribei merama koje bi me okrepile i oporavile. Moja prva pesma bila je uvreda jedne ene, a moja poslednja pesma bila je uvreda jednoga kralja, a kad se uzme u obzir da su kraljevi i ene najosetljivija i najosvetljivija stvorenja, onda ve moete misliti kako sam proao. Moj jedan drug, koji je149

takoer napisao svega dve pesme u ivotu, mnogo je bolje proao, ali je on prvom pesmom estitao sedamdesetgodinji roendan jednoj svojoj vrlo bogatoj tetki i poeleo joj je jo "mnogo, mnogo leta", a drugom pesmom estitao je jednome ministru naimenovanje, zavravajui stihove sa: "Takvi sinci ponos su roda svoga". Taj moj drug nije morao izdravati nikakvu dijetu, ve je uspeno nastavio pisanje stihova, te eno ga i danas jo pie stihove za nadgrobne spomenike i natpise na optinskim slavolucima prilikom velikih sveanosti. Prvu sam pesmu napisao jo vrlo rano, jo kad sam ponavljao prvi razred gimnazije. Ja ne znam kako se kod mene javio taj nagon da piem pesme. Jedni vele da se to javi kod oveka kao svrab, to kod mene nije bio sluaj, jer sam ja osetio svrab i eao sam se tek poto sam napisao prvu pesmu i shvatio njene posledice. Drugi kau da je poetski nagon jedna vrsta kijavice koja je vrlo prilepiva. Moda, samo to kod obine kijavice kad kine, a ti izvadi maramicu i ubrie nos, a kad iskija ravu pesmu, onda ti kritiari tako izbriu nos, da ti kijanje nikada vie i ne pada na um. A uo sam da vele i to kako mladi poeta oseti u dui neko nadahnue, otprilike kao to ena osea zaee u etvrtom mesecu. Stvar se i dalje, izgleda, razvija kao i kod porodilje. Bremeni mladi pone oseati izvesne tekoe, gaenje, pa zatim i bolove, i najzad lee u postelju i poraa se. Uporeenje bi moglo biti tano s obzirom na pojedine pesme u naoj literaturi, pa ipak nee biti da tako postaju prve pesme. Pisanje pesama se javlja kao kolektivna bolest itavih razreda gimnazijskih, koji se na prvom mestu inspiriu onim stihovima koje su njihovi prethodnici napisali na zidovima skrivenijih odeljenja. O, kolika i kolika zbirka nenih lirskih pesama, izdanih docnije u ivotu, ima svoj zametak u toj dalekoj, u toj prvoj inspiraciji. Taj se trag od pojedinih pesama u naoj literaturi ak i

150

osea. Pa onda te se mlade poete inspiriu takoe i sa korica starih knjiga, jer tradicionalni je obiaj u naim kolama, im svri jedan razred, ti prodaje knjige onima koji u taj razred stupaju, a ti kupuje knjige od onih koji su stupili u stariji razred. A na koricama tih knjiga, pa esto i na unutarnjim listovima, gde ima samo malo vie mesta, lee dragoceni tragovi nekolikih generacija. Ima tu stihova, ima mudrih izreka, ima aforizama i ima vrlo korisnih zapisa. Ima kraj pojedinih lekcija, iz kojih je nekoliko prethodnika, imalaca dotinih knjiga, palo na ispitu, i vrlo korisnih opomena, slinih onim tablicama na ulici koja je raskopana zbog kanalizacije, na kojima pie: "Pazi, ne idi levo!" Eto, tu lee prve inspiracije, koje zaraze ceo gimnazijski razred te propeva. Razume se ima ih koji se ve kod prvog pokuaja zaustave, ima ih koji araju stihovima ne samo svoje no i tue knjige, a ima ih i koji se navrzu pa uporno nastave pisanje stihova i onda kad ve svi ostali te zaludice napuste, te aci dotinoga proglase za pesnika svoga razreda. Ako ovaj u upornosti ustraje i dalje, on postaje pesnik dotine gimnazije, i onda ve puta dugu kosu, pone se aljkavo nositi, simulira rasejanost i tako postaje poeta sa svim kvalifikacijama. Interesantno je ipak da se jo kod tih prvih pojava gimnazijskog pevanja esto naglaava kako pravac kome e dotini, ako ostane pesnik, pripadati, tako i sredina koja pesmu inspirie. Zar, recimo, ovaj stih, kojega se tako dobro seam, ne ukazuje jasno i precizno kako na poetski pravac tako i na sredinu koja je mladoga poetu, moga tadanjega druga, inspirisala: Volem i sutlija i kiselo mleko, A volem i kiseo kupus sa slaninom. Volem i rezance a i pitu s mesom.151

Al' najvie volem uve s govedinom. Na unutranjoj strani korica jedne latinske gramatike koja je po svoj prilici pripadala nekome popovskome sinu sa sela, seam se da sam proitao ovakav stih: Gospode nebeski, koji vlada svetom, Milou okrepi celu nau naciju, I pomozi meni u nevolji tekoj Da nauim treu konjugaciju. Tako isto seam se moga druga, sviraevog sina, koji je pred kraj kolske godine esto puta pevao: Opa cupa, kolo igra, Momak do devojke. Opa cupa, ispit ide, A ja imam dvojke. Oni koji su ponavljali razred, obino su pevali guslarskim desetercem. Ne znam da li zato to se njime bolje izraava nacionalni bol. Tako je, na primer, onaj ivko, inae Uianin, saznavi da mora ponavljati trei razred, ovako zacvileo: Lele mene otsad pa doveka e pogibo, za boga miloga, Ni u boju niti na megdanu, Nit od puke, niti ljuta noa, Ve od ruke profesora Luke,152

Sa prokleta latinska jezika! I ja sam svoju prvu pesmu napisao desetercem. Ne znam samo da li sam je zato napisao desetercem to sam ponavljao razred, ili sam ponavljao razred zato to sam napisao tu prvu pesmu. I kao to se onaj to ga maloas navedoh inspirisao kuhinjom kao svojom sredinom, jer je verovatno gdegod posluivao; kao to se onaj popov sin inspirisao psalmima, a sviraev poskoicama, izvesno sam se i ja morao inspirisati ogovaranjem, kao sredinom u kojoj sam se kretao izmeu mojih tetaka i strina. Moja prva pesma, koje se ja ne seam dovoljno, rekonstruisana bi otprilike glasila:

Poranila gospoa Anica U nedjelju prije jarka sunca, Na kui je otvorila prozor, Na prozor se mlada isturila, Glavom eta i levo i desno, Oekuje Paju sekretara, Jer e tuda u Naelstvo proi.

Pesma je napravila senzaciju, kao to je uostalom i red kad se jedan nov i mlad talenat javlja. Najvie su se u mojoi kui zgranuli i poeli uzvikivati: "Iju, iju, iju!" Ti uzvici nisu znaili divljenje, ve pre jednu preneraenost, kao kad bi, recimo, razbio veliko ogledalo u sali.

153

Kako si mogao tako to napisati! uzvikivale su sve tri tetke u jedan glas. to da ne piem kad je istina? branio sam se ja. Iju, a otkud ti zna da je to istina? Pa vi ste govorili. Ali, zaboga dete, ono to mi govorimo ne mora biti istina! brani se srednja tetka. Iju, iju! Sad e jo izii da smo mu mi kazali da napie pesmu! uzvikuje najstarija tetka, koja je inae u dui bila zadovoljna pesmom i koja e izvesno tu pesmu pustiti u cirkulaciju, starajui se da dopre i do ruku same gospoe Anice. I, odista, pesma je doprla do gospoe Anice pre no to sam ja i slutio, i nainila itav lom u dotle mirnoj apotekarovoj kui. Gospoa je vriskala i valjala se po podu, upala je kose, prevrnula je divan, razbila lampu, gaala je cipelom kunog momka, ujela je apotekarskog pomonika i, najzad, ispila je itav sifon sode da bi se otrovala. Apotekar je morao da se zakune pred ikonom svetoga Arhanela Mihajla, svoje kune slave, da e me kao maku isprebijati. Znajui da su apotekari uopte krvoedni, a imajui pritom na umu da je gospodin Sima jo i zakletvom na to vezan, ja sam morao uloiti sav trud i sve napore da izbegnem ove batine. Zaobilazio sam ulice odlazei u kolu, preskakao plotove da bih izbio na drugu ulicu, provodio po itave sate skriven na tavanu, i uopte inio sve ime bi se mogao spasti nevidovne bede. Sedei tako pogdekad satima na tavanu, razmiljao sam o zloj sudbini literata kod nas. Mesto da jednoga mladoga poetu okolina podri i ohrabri, a ono, eto, ta ista okolina ga juri da ga bije. Zamislite, kada bi to bila opta pojava, kada bi poete za svaku svoju pesmu154

morali izvlaiti batine! Verovatno bi u tom sluaju bilo vrlo malo pesama, ali ono to bi bilo, bar bi vredilo batina. Kada je apotekar iscrpeo sve mogue naine da otkupi svoju zakletvu, kada je ve poeo bio da postavlja i zasede, da se krije u razne kapije, da se iznenadno pojavljuje po ulicama koje nikako ne vode njegovoj kui, i kada je, najzad, uvideo da ja svaku njegovu poteru veto izbegavam, da mu svaku zasedu paljivo obilazim, reio se on na druge i drukije korake. Optuio me je direktoru gimnazije. Izveli su me pred itavo profesorsko vee, kao da sam u najmanju ruku spalio aleksandrijsku biblioteku. Svi ozbiljni, natmureni i brino oborili glave, tako da sam ja dobio utisak kao da e me osuditi da budem iv spaljen na lomai, i ve sam video masu sveta kako se skupila oko lomae, video sam moje tri tetke kako lee onesveene na zemlji, video sam Maricu, potarevu erku, kako gorko plae, i video sam apotekara kako asti narod sirupom za pokoj due moje. Uze najpre re direktor, obraajui se ostaloj gospodi profesorima oko zelenog stola: Gospodo, u naoj se koli zacarila jedna runa pojava, kojoj treba svim silama stati na put. aci su poeli da piu stihove, i to ih piu gde stignu, po knjigama, po kolskim tablama i po zidovima. Naroito su ispisani stihovima od vrha do dna zidovi u intimnim odeljenjima ove zgrade i ti su stihovi esto bezobzirni. Eto, pre neki dan naredio sam famuluzu da izgrebe jedan stih koji se odnosio na vas, gospodine profesore, obrati se direktor profesoru latinskog jezika i u kome se odvratno govori o vaoj ve poznatoj navici da popijete koju rakiju vie no to vam dostojanstvu odgovara.

155

A bove maiori discit arare minor! guna u sebi latinac, hotei kao da prebaci kolegama da su aki stihovi posledica njihovih ogovaranja. Pa onda, nastavi direktor, ve sam ove godine dvaput kreio ta odeljenja zbog stihova koji se odnose na vas, gospodine katiheto, i na neku Rosu udovicu. To su oni iz treeg razreda, da im... i sasvim zaboravljajui da sam i ja prisutan sednici profesorskog vea, katiheta opsova kolektivnu majku treem razredu gimnazije. Pa onda nastavlja direktor i fiksira profesora zemljopisa ne mogu da se setim, ali bilo je stihova i o drugoj gospodi nastavnicima... Ja ih se seam priskae profesor zemljopisa, oseajui ta je direktor hteo. Bilo je, na primer, i ovakvih stihova: kola hladna k'o tenara. Pei nikad tople nisu, Mrznemo se na hemiji, istoriji, zemljopisu. Mrznemo se isto tako i na matematiki, A direktor kolska drva alje svojoj svastiki. Pre svega, to nije pravilno, moralo bi biti: matematici i svastici, jer slovo k pred i pretvara se u c, objanjava profesor srpskog jezika. A zatim, dodaje gnevno direktor nije ni istina, niti je uopte bilo takvih stihova na zidu, no ste ih vi sami izmislili. Bilo je, i zbog tih stihova ste i naredili da se okree ona odeljenja.156

Dabome, dobacuje katiheta, a ne zbog Rose udovice. I nastaje jedna paklena guva i podvikivanje, i lupanje pesnicom o sto, i jedva se na kraju krajeva setie da sam i ja prisutan sednici i izgurae me iz kancelarije. Bura je i dalje trajala, kroz optu larmu ule su se pogdekad rei: drva, Rosa, rakija, a po svemu sudei, izgleda da je i onaj globus silazio sa direktorovog ormana i uzimao uee u objanjenjima. Najzad, kad se bura stiala, pozvan sam ja opet unutra, gde sam zatekao ozbiljna sva lica, kao da su do maloas raspravljali o nastavnim metodama. Direktor opet poe: Gospodo, u naoj se koli zacarila jedna runa pojava ... ali njegov uvod sad ve nije bio dug, ve je odmah preao na samu stvar ... I pred nama je, evo, jedan od tih to piskaraju pesme, a koji je inae, prema kolskom dnevniku, vrlo traljav, ili, bolje rei, rav ak. Svi profesori digoe glave, pogledae me i svima im se razvukoe usne, kao da bi hteli rei: "Jest, znam ga, i kod mene je rav ak" Jesi li ti napisao ovu pesmu? otpoe isleenje direktor i pokaza pare hartije, koje mu je verovatno apotekar dao. U meni se toga trenutka pojavi oajna borba izmeu dva bia, oveka i poete. ovek me uze savetovati da se prosto odriem pesme, da kaem da nije moja, ve sam je od drugog uo, recimo od moje najstarije tetke, i da izjavim svoju odvratnost prema tako runim pojavama: poeta uze da golica moju sujetu, uze me savetovati da se ne odriem svog prveneta, jer preda mnom lei velika budunost. I kao to uvek u borbi izmeu oveka i sujete, ova druga pobeuje, tako je i ovde bilo, te ja priznadoh direktoru da sam pisac pesme.

157

Eto, gospodo, on priznaje! okrete se direktor profesorskom kolegijumu. To mu moe posluiti kao olakavajua okolnost! rei e profesor geografije, koji ve etiri godine tera brakorazvodnu parnicu sa enom, te pretenduje da je uao u duh naega zakonodavstva. Pred nama je dakle jedan autentian sluaj, i prema njemu treba primeniti to stroiju kaznu, kako bi ista posluila kao primer i svima ostalima anonimnim piscima stihova po anonimnim mestima! ree direktor, i ja ponovo sagledah lomau i osetih plamen kako me lie, i videh tri onesveene tetke prostrte po zemlji, i videh Maricu uplakanu, i videh apotekara kako slui narod sirupom, za pokoj due moje. Ja bih eleo da ujem i miljenja gospode nastavnika po ovoj stvari! nastavi direktor, i poee da se niu profesorska miljenja, koja su otprilike ovako glasila: Katiheta: Treba ga isterati iz kole, nek ide u tamburae, pa nek izmilja pesme! Ili, ako ne to, onda ga bar osuditi na jednonedeljni post. Istoriar: On je uinio dva zloina. Jedan, manji, to je uvredio jednu apotekarsku porodicu, i drugi, vei: to je stih kojim je opevan Kraljevi Marko, Sineli i Hajduk Veljko, oskrnavio opevajui Paju sekretara. Za ovo drugo ga treba kazniti. Prirodnjak: ovek se uzvienou oseaja razlikuje od ivotinje. Otuda, na primer, kod oveka svih stupnjeva poezije, dok je magarac nema. Kao to je poznato magarci ne piu pesme. Ali biva pogdekad da ljudi piu takve pesme da bi se moglo pomisliti da su ih magarci pisali. Prema takvim poetama treba primeniti iste metode koje se prema magarcima upotrebljavaju, tj.

158

treba im izvui ui. To bi se moglo i prema ovome mladome poeti uiniti. Matematiar: Ja bih iz ove pojave izvukao koren, odnosno ne koren, nego bih ja izvukao jednu korist. Mi imamo ovde dve poznate koliine: uvreenu apotekarsku porodicu, i pisca pesme, plus samu pesmu. Mi bismo iz tih poznatih mogli dobiti nepoznatu koliinu, tj. saznati koji su oni ostali to piu pesme o svojim profesorima. Geograf: Ja bih njega u apsu, u kolski podrum, pa da se potpuno uveri o pomraenju sunca. Jer takve su pesme kadre da bace ugarak u domai ivot, i onda nije nikakvo udo to kod nas ima toliko brakorazvodnih parnica. Latinac: Mada Horacije veli: Pictoribus atque poetis quidlibet audendi semper fuit aequa potestas, ipak ovaj aki bezobrazluk premaa sve granice. Ja sam za vrlo strogu kaznu. Nastavnik srpskog jezika: Njega na prvome mestu treba kazniti to nije zapetama odvojio sporedne reenice koje se nalaze u glavnoj, a zatim: to nije na kraju druge strofe stavio taku. Inae je stih, moe se rei, dosta tean; misao je u svemu izraena, i s obzirom na to, mogla bi se na njega primeniti i blaa kazna. Posle ovako pribranih strunih miljenja, direktor mi se okrete, i posle nekoliko roditeljskih saveta, doepa se mojih uiju i poe ih tegliti (prirodnjakovo miljenje), a zatim mi izree kaznu: tri dana kolskog zatvora (geografovo miljenje). Tako me je prva pesma oterala u aps, a to e me isto postii i sa poslednjom pesmom. Punih sedam godina ja sam se, mada me je to grdnih muka stalo, uzdravao da piem pesme, pa ipak sam jednog dana podlegao onome nagonu po kome se ovek rado vraa svome prvom grehu. Kada sam ovu drugu, odnosno poslednju pesmu napisao, ponovilo se gotovo isto to je bilo i kod prve. Nije159

me dodue jurio nikakav apotekar, ali su me jurili andarmi; nisu me izveli pred direktora gimnazije, ali su me izveli pred predsednika prvostepenog suda. Jeste li vi pisac ove pesme? pitao je predsednik onako isto kao i direktor. Jesam! odgovorio sam, poto je u meni opet sujeta pobedila oveka. Ali, molim vas, to je jedna aljiva pesma, nema smisla shvatiti je tako ozbiljno. To je tano, veli predsednik ali, vidite, krivini zakon za optubu, odgovara mi predsednik. Pa onda, branim se ja dalje ta pesma i ne odgovara potrebnim uslovima za jednu pesmu. Ali ona potpuno odgovara uslovima koje trai krivini zakon za optubu, odgovara mi predsednik. Pa onda, vidite, gospodine predsednie, ja se u neku ruku oseam nevin, jer tu mi pesmu nije diktovala nikakva namera, ve vie jedan nagon. Da, da, razumem vas ja, prekide me predsednik ali krivini zakon, vidite, ba taj nagon kanjava. udnovato! iznenaujem se ja. Poto me je na taj nain predsednik upoznao sa svima dobrim stranama krivinog zakona, izjavio mi je da me taj isti krivini zakon kanjava sa dve godine tamnice za uvredu "Velianstva". Eto, tad sam se zarekao da nikad vie ne napiem pesme, i od tada pa do danas uporno odravam tu dijetu i da vidite, dobro mi zdravlju uni!

160

DRUGA LJUBAV

Prva je ljubav onaj poar za koji policijski raport veli da mu je uzrok nepoznat. Ona se pali im se ukree, kao palidrvce, i gasi se sama, kao dogoreo alkohol u piritusnoj lampi. Prva ljubav lii na onaj svrab kod mladog ovna, koji nabada prvi predmet koji sretne ne bi li poeao rogove koji mu se pomaljaju. Prva je ljubav ujed komarca, koji ne inficira krv, ve te samo natera da se poee. Prva je ljubav jedna vrsta regrutacije, pri kojoj se neko oglasi za sposobna, s tim da odslui rok kad bude pozvan. Prva ljubav je opasna samo kada je ujedno i poslednja. Druga ljubav je u stvari prva. U drugoj ljubavi ovek se osea kao da ponavlja razred, poznati su mu svi predmeti, a ipak nema pouzdanja da e ispit poloiti. Druga je ljubav nedoleena bolest, koja se sa nepanje rekonvalescenta povratila. Druga je ljubav odsluenje roka u stalnom kadru, obaveza za sve koji misle da stupe u dravnu slubu.

161

Ali, i bez obzira na sve ove mudre rei o prvoj i drugoj ljubavi, kod mene se prva ljubav javila kao pokuaj a druga ve kao navika. Posle tragedije kojom se zavrila moja prva ljubav, ja sam oseao potrebu da se opet u nekog zaljubim. Traio sam na sve strane u koju bih se zaljubio, i kada sam jednoga dana sreo pred kolom jedno plavo devoje koje gorko plae, odluio sam da se u nju zaljubim. Kae se: devojka koja plae ima oseaja, ena koja plae nema ih. To me je opredelilo da se zaljubim u devoje sa oseajima. Plavo devoje zvalo se crnomanjastim imenom Marica, i ja ga upitah: Zato plae, Marice? Ona bolno zajeca i ispovedi mi se: Gospoica me pred celim razredom nazvala guskom... rekla mi je da sam glupa guska... i sve se smejale... i... Pa to nije nita! Zbog toga ne vredi plakati. ta je to guska, nita! O, koliko puta je meni profesor, pred celim razredom, rekao da sam glupi magarac, a magarac je mnogo krupnija stvar nego guska. Pa eto, nita. I tvojoj uiteljici, kad je bila mala rekla je njena uiteljica da je glupa guska, pa eto, ona je danas uiteljica. Izgleda da su moje rei utehe blagotvorno delovale na duu plavog devojeta. Ona die uplakane oi i pogleda me sa puno pouzdanja, tako da sam ja u tome trenutku osetio dunost da nastavim teiti je. Pa onda... guska... nastavih, traei ta bih jo mogao kazati Guska ba nije nita tako... to nije uvreda. Eto, ja, na primer... ja volim gusku.

162

Ona me pogleda znaajno, hotei valjda da pronikne nije li to izjava ljubavi. Jest, ja volim gusku, nastavih, ne bih li iskoristio i sam to kao izjavu ljubavi. Naroito volim batak. Kako batak? upita plavo devoje iznenaeno. Pa tako, kad majka ispee gusku na pirindu, ja uvek traim batak. Sutradan sam opet sreo plavo devoje, i zatim gotovo svakoga dana. Mi smo se voleli i bez izjave ljubavi. Ona je moje rei utehe kojima sam joj prvi put priao, smatrala ve kao izjavu ljubavi. Ta se pojava javlja i kod udovica, koje esto puta rei utehe smatraju ve kao izjavu ljubavi. A u plavoga je devojeta bilo ve udovike sentimentalnosti, jer kao to mi je docnije priznala, ona je pre mene volela jednoga aka prvoga razreda gimnazije. Iako smo se sastajali svaki dan posle kole, i ja je pratio do kue, oseali smo ipak potrebu da se sastanemo nasamo. Ljubav samo onda ima prave drai kad se zaljubljeni sastanu nasamo. Ugovorili smo da se sastanemo u etvrtak posle podne, na starom groblju. Groblje je, kao mesto sastanka, nekako odgovaralo zaljubljenoj plavoj devojci s oseajima i zaljubljenome mladom momku koji voli batak od guske. Sastali smo se i razgovarali, razgovarali dugo i mnogo. Govorili smo o ispitima, o njenoj gospoici kako je stroga. Kazivala mi je zatim da je njena mama danas za ruak pravila punjene tikvice, a ja sam joj se hvalio da smo mi sino imali trudlu sa sirom. Razgovarali smo jo o nekim stvarima, a zatim smo se rastali.

163

Sastanak nam je, kao to se vidi, bio sasvim uzaludan, jer na takvim sastancima treba govoriti ljubavne rei, a mi smo razgovarali ono to smo mogli i ulicom kad je pratim do kue. Ali je tekoa leala u tome to ni ja ni ona nismo znali ljubavne rei. Lupao sam glavu nekoliko dana kako li bih doao do ljubavnih rei, i najzad mi pade na pamet jedna knjiga koju moja tetka ita svako vee, i pri itanju uzdie i plae, a kad svri itanje, stavlja knjigu pod jastuk. U toj knjizi mora da ima ljubavnih rei, jer samo pri itanju takvih knjiga matore devojke plau. Ukrao sam dakle jedno popodne tu dragocenu knjigu, zavukao se u upu i poeo je briljivo prelistavati, zaustavljao sam se naroito na stranama koje su ovlaile tetkine suze, i na takvoj jednoj strani naoh odista puno ljubavnih rei, i, to je jo mnogo zgodnije, govorili su ih jedno drugom dvoje zaljubljenih koji su se sastali na groblju. Ovako je otkrilike glasio taj razgovor u knjizi, izmeu Don Rodriga Montega i Huane, sirote devojke, grobareve pastorke: Don Rodrigo: Devojko! Ispovedam ti se ovde, pred ovim mrtvim svedocima, da je moja ljubav iskrena i duboka, kao to je tuga koja na ovim mrtvim poljima poiva. Huana: Ah, kad bih smela tim reima verovati! Don Rodrigo: Te rei teku sa usana i iz due jednoga plemia, kome je re svetinja, a zakletva ravna veri. Huana: Toliko je za mene sree u tvojoj ljubavi, da ja nemam dovoljno hrabrosti toj srei da se podam. Don Rodrigo: Al' imaj bar hrabrosti rei ono to ti dua osea... Huana: Volim te!164

Don Rodrigo: Ah, draga moja Huano! Huana: Slatki moj Rodrigo! Sve, su to bile rei kao napisane za nas. Prepisao sam lepo u dva egzemplara i knjigu ostavio opet pod tetkin jastuk. Zatim sam jedan prepis dao Marici, a drugi zadrao sebi, da do idueg etvrtka nauimo napamet kako bismo i mi mogli na groblju govoriti ljubavne rei. Kada smo se iduega etvrtka sastali, prvo to sam je zapitao bilo je: Jesi li nauila ono? Jesam! Daj da te sluam! Divno je znala, od rei do rei napamet. Zatim sam ja njoj dao moj prepis da me slua, i mada sam po navici, koju sam u koli stekao, mucao malo, ipak sam znao dosta dobro. I onda, kad smo ve obezbedili da sve glatko ide, poeli smo kazivati jedno drugome ljubavne rei, isto onako kao Don Rodrigo Montega i Huana, sirota devojka, grobareva pastorka. Cela stvar je neobino uspela, izgledali smo kao odistinski ljubavnici. Ona je vrlo slatko izgovarala ono: "Volim te!", a i ja nisam mucao kad sam kazao: "Oh, draga moja Huana!" I meni se i njoj dopalo i odluili smo da stvar u tom smislu nastavimo. Odmah dakle posle ovoga sastanka, ja sam prepisao iz ove knjige drugo mesto, koje je bilo jo mnogo bolje, i dao ga Marici da ga za idui etvrtak naui. Ah, kako bi tek taj etvrtak uspeo, ali ja nisam otiao na groblje, gde me je plavo devoje oekivalo vie od jednog sata.165

Nisam mogao da nauim ljubavnu lekciju napamet i postupio sam isto onako kao to bi u koli u takvome sluaju postupio, izostao sam sa asa. Bolje je dobiti otsustvo, no jedinicu, mislio sam ja, zaboravljajui da su otsustva u ljubavi najopasnija stvar. No drugaije nije moglo ni biti, im su se u nau ljubav uvukle lekcije. ak i ljubavi koje se brakom svravaju, lekcije su kadre upropastiti, te nee zar moju, kad se zna da sam ja prema lekcijama imao istu odvratnost kao i prema kininu, i kad se zna da su mene uvek silom terali da progutam lekciju kao god i kinin. A teta je velika to nisam mogao otii na sastanak, jer u ovoj drugoj lekciji, koju smo imali da izgovorimo jedno drugom prilikom sastanka, bilo je mnogo slaih ljubavnih rei. Don Rodrigo je svoju re zavravao ovim: "Odi, 'odi, ljubljena Huana, na moje grudi, nasloni tvoje usne na moje, neka nam se kroz prvi poljubac sliju due jedna u drugu!" i zatim su se, iza jednoga nadgrobnoga spomenika, dugo grlili i ljubili. Ali, kao to bi mi to mesto bilo neobino slatko, bilo je i jedno smrtonosno mesto u toj lekciji, koje mi je bilo nemogue nauiti napamet. Naime, Don Rodrigo, da bi uverio Huanu u svoju ljubav, dovodi je do spomenika, na grobu svoga dede, i ovako joj se zaklinje: "Kunem ti se imenom Don Alguacila od La Fuente, koji vodi poreklo od znamenitoga Kastilijanca Don Hiacinta Huneca de Korkuele, koji je lino svojim maem odsekao glavu Muhamed abu-Sahibu Barbarosi, a iji je unuk, Don Pelazio od Mondoneda, sa pancima iz Kastilje, opkolio Grenadu i proterao preko Gibraltara Abu-Abdalu Boabdila!" Moete misliti ta je za mene bilo nauiti tako vratolomnu lekciju, za mene koji sam est meseci lomio jezik da nauim re Artakserkses i koji sam, zbog misirskog kralja Uzprtezena triput dobio dvojku.

166

Razume se, kad sam izostao na zakazani sastanak, poeo sam da izbegavam plavu devojku, a kada sam se jedanput ipak odvaio da joj izaem na oi, bilo je dockan. Plavo devoje zaljubilo se u drugoga.

OD TREE DO ZAKLJUNO DVANAESTE LJUBAVI

Ljubav je jedna vrsta pijanstva. Kad ovek prevali prvu i drugu au, otvori mu se apetit i javi e i onda sruuje au za aom. Tako je otprilike bilo i kod mene, i mogu rei da sam postao pravi alkoholiar. Jo se ne bih otreznio od prole ljubavi, a ja bih ve prihvatio au koja bi bila preda mnom. Ili se moda time potvruje moja slutnja da je ljubav navika, kao to je, na primer, puenje. Ima ih koji nikako ne pue, a ima ih koji ne mogu bez cigarete; ima ih koji odmereno pue, a ima ih koji ne isputaju cigaretu iz zuba; ima ih koji esto menjaju duvan, zbog ega ih mui teak kaalj, a ima ih koji su kadgod puili pa, uviajui da im kodi, napustili duvan da bi povratili apetit. Ja sam spadao u strasne puae koji rado menjaju duvan, i koji odmah pale novu im bi se ugasila dopuena cigareta. Tako sam ja svoju mladost ispunio itavim nizom ljubavi sve dok se nije desilo ono to narod veli: krag koji esto ide na vodu mora se jednom razbiti. Moja trea ljubav sadravala je ve izvesne realne tenje, koje su bile daleko od toga da jedem palidrvce ili da uim panska imena napamet da bih se sliavao iza nadgrobnih spomenika.167

Zaljubio sam se u nau sluavku, koja je na vazi teila osamdeset kila i koja mi je svom tom teinom pritiskivala srce. Ta ljubav probudila se u meni kao reminiscencija iz prve mladosti, kada sam na rukama nae tadanje sluavke sricao azbuku ljubavi, vaspitavajui se oiglednom nastavom. I odista, kada sam Fani (tako se zvala) izjavljivao ljubav, meni je treperilo navrh jezika da uzviknem: Ah, duo, zar je meni ovoga trenutka do nicle, al' ako je bude ostavila, ostavi i malo salate. Meni je do tebe, samo do tebe. Jedva ekam da te pritisnem na grudi, pa makar se nicla i ohladila! Seam se i jedne svoje neobjavljene pesme iz toga doba: Ja te, Fani, ljubim Jer ti je stas golem Pa tu barem mogu rei: Imam ta da volem. Ti si pravi teret Na mom srcu bednom; Da l' me vole, Fani, Ah, reci mi jednom? Tu moju lepu i idealnu ljubav razruila je tua intriga, kao to to esto kod ljubavi biva. im su roditelji osetili da se ja unjam po kuhinji vie no obino, otpustili su je iz slube, i tako, u nedostatku predmeta, i sama se ljubav morala ugasiti.

168

etvrta moja ljubav bila je jedna uenica Vie enske kole, arkih oiju i nestana osmeha. Al' to je bila neka vrsta pismene ljubavi, jer mi nikad nismo ni rei progovorili, ve smo, posle prvih izmenjenih osmeha, jedno drugome pisali, neprestano pisali. To je opet imalo tu korisnu stranu to sam ja u toj prepisci mnogo vie vebao iskazivanju misli no u pismenim zadacima: "Ispeci pa reci!" i "Poznaj samog sebe!" I ne samo to sam se vebao u iskazivanju misli, ve i u upotrebi svih sintaksikih znakova, jer sam ih ja sve od reda netedimice upotrebljavao, kako ni jedan znak ne bi mogao poaliti da sam ga manje upotrebio od ostalih. Takvo jedno moje ljubavno pismo glasilo je, na primer: Duo!!! Ja, te ljubim?... svom duom i; svim "Srcem", bia, mog?! Ja te molim. da mi, na ovo Pismo! odgovori to pre? ... Tvoj ljubei te, ah; do Groba? Njena su pisma bila bez ikakve interpunkcije, to znai da je bila slaba iz srpske gramatike kad se nije, kao ja, sluila sintaksikim znacima. Ljubav se ova nije svrila, ona se prosto ugasila. Ona je jednog dana prestala da mi odgovara na pisma i ja sam jednog dana prestao da joj piem. I tako smo polako i neujno zaboravili jedno drugo. Moja peta ljubav bila je jedna glava sentimentalnog romana, koji nije ni zavren. Zaljubio sam se u jednu gospou koja je bila dvadeset godina starija od mene, ali je imala toliko primamljive jamice na obrazima, tako sitne, bele zube i tako sona usta da bih ja celim telom zadrhtao kada bi prola kraj mene. Ja joj tu ljubav nisam smeo da izjavim, bojei se da me ne bi ismejala, a bojei se donekle i njenoga mua, koji mi je bio169

neobino odvratan. Izgledao mi je kao divlja zver, koja je kandama epala jagnje, pa ga kolje, i zamiljao sam sebe kao svetoga ora na belome konju, koji spaava devicu. Nisam ni slutio tada da se te bedne device neobino prijatno oseaju u kandama takvih divljih zverova. Ta ljubav moja ostala je i veita tajna moja, koju nikome nisam ispovedao do jednome jastuku, koji sam grlio i ljubio kad god bih sam ostao kod kue, i kome sam upuivao puno slatkih rei koje su se odnosile na lepu gospu sa jamicama na obrazu i sonim ustima. Kod este ljubavi doterao sam do poljupca. To je ujedno bio moj prvi poljubac, a prvi poljubac doe mu kao neka mala matura, posle koje dete prelazi u vie razrede, gde se ui via matematika ljubavi sa svima poznatim i nepoznatim koliinama. Dok ga nisam okusio, ja sam o poljupcu mislio da je to samo jedna slaa bonbona, ali im sam naslonio usne na usne, ja sam iz osnova promenio miljenje. Meni se prvi poljubac uinio kao aa penuavog ampanjca, od koje na usnama oseti neku slast, zatim ti uzavre i uzbudi se krv, zasjakte ti oi i zamuti glava. I, udnovato, im sam odvojio usne sa usana, ja sam se osetio naoruan iskustvom, koje je ljubavi isto tako potrebno kao i u svima drugim pojavama ivota. I kao to iskustvo uvek donosi razoarenje, tako se to i kod ove moje ljubavi desilo. Uostalom, razoarenje je najobiniji i obligatan kraj svih ljubavi. Moje sedme ljubavi, za divno udo, ne seam se. Znam da sam je voleo, i znam da je ona mene volela, znam da smo se jedno drugom zaklinjali da emo se i iza groba voleti, pa ipak, eto, ne mogu da se setim koja je to bila.

170

Sreo sam jednom jednu lepu gospu koja se prijatno nasmeila na mene, i meni sinu kroz glavu: da nije to sluajno ona koju sam zaboravio. Pribrao sam svu odvanost i priao joj: Gospo, da li se vi seate, jesam li ja koji put vas voleo? A otkud u ja to znati? Morali biste znati, jer ja izvesno nisam propustio da vam to kaem. Niste mi nikad kazali. teta! Drugu jednu gospou sam ak i uveravao da je to ona ali se ne sea moda, nato mi je ona vrlo pouzdano odgovorila: Ne, gospodine, ja imam taan spisak svih s kojima sam se pre svadbe volela, i vi niste u tome spisku! I tako se, eto, i kraj svih napora, ne mogu da setim moje sedme ljubavi. Osma mi je ljubav od poetka do kraja bila po receptu koji je uopte usvojen za ljubav. Ona je imala bogatu, plavu kosu i sjajne crne oi, i volela me je vrlo iskreno. Ona je ak zahtevala od mene da joj se zakunem na vernost, a zaklela se i ona meni. A jednoga dana malo vremena posle zakletve zaljubila se u drugoga. Deveta ljubav bila je, kao ono u Vukovoj zbirci narodnih pesama, to isto samo malo drukije, te je inila utisak podgrejanoga jela. Ona je imala bogatu, crnu kosu i tople, plave oi, i voleo sam je vrlo iskreno. Ja sam ak zahtevao od nje da mi se zakune na vernost, a zakleo sam se i ja njoj. A jednoga dana malo vremena posle zakletve zaljubio sam se u drugu.

171

Deseta moja ljubav, to vam je jedna vesela tragedija, koja e vas moda i interesovati. Upoznao sam se najpre sa njenim muem, koji je bio neobino ljubazan prema meni. On me je odveo i svojoj kui i predstavio me svojoj eni, jednoj vragolastoj, maloj dami, koja je bila govorljivija oima no jezikom. Ja sam ve, od prvog susreta, bio zaljubljen u tu enicu, i bio sam neobino srean kad god bi me mu pozvao da ih posetim. Izgledalo mi je da i ona mene rado gleda, jer kad god bi ostali trenutak dva sami, ona je bivala mnogo ljubaznija prema meni no kad je mu bio prisutan. No ni mu nije bio manje ljubazan; naprotiv, on mi je poklanjao naroito poverenje i pokazivao mi se vrlo iskren prijatelj. Jednom smo prilikom, on i ja, etali vrlo dugo usamljenim stazama parka, i tada se meu nama vodio ovaj udan razgovor: Koliko sam mogao primetiti, vama se dopada moja ena? poe on sasvim mirno i hladno razgovor. Ja se uasno zbunih i pocrvenee mi ui kao arhimandritski pojas. Ja... ovaj poeh da mucam da... gospoa je vrlo ljubazna... ja je osobito potujem. Ta idite, molim vas; nato to ustruavanje! Mi smo ve toliko prijatelji da smemo i otvoreno govoriti. U vaim godinama se mlada ena ne potuje, no se voli. Zar ne? Ali... ovaj... kako to... ako vi sumnjate togod... Ama ne sumnjam, ovee, apsolutno ne sumnjam, no sam prosto uveren da ste vi zaljubljeni u moju enu. Samo, da bih vas umirio, izjavljujem vam odmah da se ja ne ljutim na to. Nimalo, verujte mi, nimalo!

172

???!!! Porazile su me njegove rei. Zinuo sam i gledao ga. Ceo sam se pretvorio u znak pitanja i divljenja. Vi ne moete da me razumete! nastavlja on. Pa da, malo udno izgleda da ja kao mu, ali... Meni u tom trenutku pade na pamet da me je ovaj naroito zaveo na usamljene staze, da hoe da izazove moju ispovest i da mi skree u grudi pet revolverskih metaka, te uzeh vrlo odluno da se branim. Ali, gospodine, ja odbijam od sebe to da ja gajim prema gospoi takve oseaje. Ja nju samo potujem. On razumede moj strah i odmah pohita da me ohrabri: Vi moda zebete da ja imam kakve zle namere prema vama. Boe sauvaj! Ispovediu vam se i tada ete ve razumeti. On poe zatim jednim prijateljskim, poverljivim tonom: Vidite, mladi prijatelju, ja i moja ena smo u ravim odnosima. Jo vie nego to, mi smo i pred brakorazvodnom parnicom. Vi? zgranuh se ja. Vi ne verujete zar? Ali to je nemogue! To je mogue, prijatelju, i neka vas nimalo ne vara okolnost to se ja i moja ena inae lepo odnosimo. To dolazi otuda to se mi sporazumno rastajemo. Ona nee mene, a ja neu nju; zato, nemojte pitati. Za vas je, meutim, ovakva situacija vrlo povoljna.173

Ako uspete sa svojom ljubavlju kod moje ene, imaete je jednoga dana slobodnu i potpuno vau. Samo, da bi to bilo, ja i vi treba zajedniki da radimo, treba da se prijateljski ispomaemo... Zajedniki? Da, da! Ja u sa svoje strane sve uiniti to bi vam moglo pomoi, a vi bi, sa svoje strane, mogli meni pomoi. Ja sam jo uvek sa uenjem posmatrao ovoga udnovatoga mua, koji nastavi: Da bi lake dobio brakorazvodnu parnicu, i da bi se ova reila u moju korist, meni bi neobino bio potreban jedan dokaz, koji zasad jo nemam. Taj dokaz mogli biste biti vi! Ja?... Kako?... Vrlo prosto. Meni je potreban dokaz da je moja ena nemoralna... Ali... ekajte, molim vas. Moe ona biti moralna ili nemoralna, to je za mene indiferentno, ali je meni potreban jedan takav dokaz, a taj dokaz mogli biste mi vi dati ako uloite samo malo dobre volje. Ne razumem! Razumeete. Jeste li ve izjavili ljubav mojoj eni? Ali... Sluajte, vi morate s tim pouriti, ja u vam ve dati prilike. Izjavite joj to pre. Ako bi se ona opirala i bunila, vi nemojte poputati, navalite. Devedeset od sto ena buni se protiv izjave ljubavi samo zato to je to red. Dakle, pourite i navalite! im pristane, vi se nemojte zaustavljati samo na izjavi; najgore prolaze174

kod ena oni koji se zaustavljaju na pola puta, navalite, dakle, i traite sastanak, tajni sastanak. Ona e se izvesno jo vie buniti, rei e vam: "Ah, tako daleko ne, to ne!" ali je to fraza koju ene kau sa onoliko isto iskrenosti sa koliko vam se trgovac kune govorei vam: "Verujte mi, toliko mene to kota!" Na kraju krajeva, ako ste ustrajni, vi morate uspeti. Ona e pristati na sastanak, ali u biti smetnja ja. Mi emo se, ja i vi, sporazumeti i ja u, recimo, otputovati. Sve sa veim divljenjem sluao sam ovoga udnovatnog mua. E, sad dolazi ono to je najglavnije. Vi ete otii na sastanak, a ja meutim neu otputovati, kao to sam eni kazao, ve u ostati i sa dva graanina, kao svedocima, banuu u kuu ba kad se ni vi ni moja ena ne nadate. Ako biste vi uspeli da u tome trenutku budete bez pantalona utoliko bolje. Moja e ena, razume se, ciknuti i pasti u nesvest, a ja u skoiti na vas, oboriu vas na zemlju, izgaziu vas nogama, zatim u vam razbiti pesnicom nos i iupati vam pramen kose, koliko otprilike u besu jedan pravedan mu moe iupati; uzeu vae pantalone kao korpus delikti, a vas, onako u gaicama izbaciti iz kue. Sve to, razume se, pred dvojicom graana. Eto, razumete li sad? Ali gospodine... Znam, vi se bunite zbog batina. E pa, gospodine moj, ljubavi neto morate rtvovati; ljubav trai rtve. U srednjem su veku riteri ginuli da bi izabranici svoga srca dokazali ljubav; zato ne biste dakle i vi bili jedan takav riter i pristali da izvuete batine. Da, ali kakav bih ja izgledao u oima gospoinim?... U momentu kad ste bez pantalona, izgledali biste vrlo dobro. Zatim, kad biste izvukli batine, vi biste izvesno izazvali saaljenje, a ne zaboravite da je saaljenje esto puta izvor najdublje ljubavi.

175

Da, ali ta runa uloga koju mi nudite? Ama, ovee, recite mi kakav ste vi ak bili iz matematike? Rav! To se vidi. Ovde vi imate pred sobom jedan ist i jasan raun. Moja ena dobija brakorazvodnu parnicu kao moralna, ista, ispravna ena, a meutim mlada i lepa. ta e biti onda? Grabie se za nju i uzee vam je ispred nosa. A obrnite stvar pa ete videti kako stoji. Moja ena gubi parnicu kao nemoralna, kompromitovana sa vama, i ta joj ostaje onda! Ostajete vi, razumete li, vi! Ovaj je ovek imao odista silnu logiku, teta samo to je ta logika poivala na batinama. Pri rastanku zvao me je da mu doem popodne, a kada sam otiao, nisam ga zatekao kod kue. Oigledno je da je ovaj ovek smatrao da smo ve zakljuili pogodbu i poeo je ve da mi daje prilike za ove korake. Meutim, ja sam bio doneo drukiju odluku. Kazau gospoi ceo svoj razgovor sa njenim muem, ona zasluuje da prema njoj budem iskren. Gospo, ja bih imao sa vama neto da govorim, imao bih mnogo da vam kaem, otpoeo sam ja uzbueno. Tako? uini ona. Da... zamucah ne znajui kako da ponem.. vi vidite valjda, vi ste uvideli... ovaj, da... koliko vas ja potujem. Hvala vam, gospodine!

176

Samo to se taj oseaj koji zovem potovanjem, drukije zove u ovim godinama u kojima smo vi i ja. E, zar drukije, to nisam znala! Pa kako se drukije zove? upita ona smeei se vie oima no usnama. Ja se za jedan trenutak domiljah, najzad prelomih i odvaih se: Taj oseaj se zove: ljubav! Tako, dakle! ree ona mirno Uostalom, ja sam to ve oekivala. Oekivali ste? preplaih se ja da joj nije togod mu govorio. Da, proitala sam ja to iz vaih oiju, iz vaeg ponaanja, iz svega. A?... A odgovor, hteli ste da pitate? Da! jedva i preplaeno proaptah. Budite samo strpljivi. To vam mogu rei tek kad se uverim koliko ste mi odani. Oh, kad bi mi dali prilike da vam to pokaem. Razume se da u vam je dati, i to odmah. Ona pouta malo, a zatim nastavi: Vidite, dragi prijatelju, ja i moj mu smo u ravim odnosima. O, vie nego to, mi smo pred brakorazvodnom parnicom. Isti poetak kao i kod njenog mua.

177

Verujem nastavi ona da vas to iznenauje, jer vas buni to to se ja i moj mu inae lepo ophodimo. To dolazi otuda to se mi po sporazumu rastajemo. Ja neu njega, a on nee mene; a zato, nemojte pitati. Ako su vai oseaji, koje ste mi iskazali, iskreni, onda je sve ovo to sam vam rekla samo povoljno po vas, ali vi mi morate u ovoj borbi sa mojim muem pomoi. O?... Vi biste mi mogli neobino mnogo pomoi. Meni bi trebalo to vie dokaza o mome ispravnome dranju u braku. Ja ih imam, ali bi mi trebao i jedan eklatantan dokaz, jer moj mu bi eleo o meni obratno da dokae. Da, poznato mi je, to sam hteo i da vam kaem... Evo dakle kakav je moj plan: vi ete doi k meni jednoga dana i asa koji vam budem odredila... Ja u u tome trenutku imati u drugoj sobi spremna dva graanina kao svedoke; oni e tu biti sluajno, i ne znajui zato su tu. Vi ete mi izjavljivati ljubav glasno, to glasnije; ja u vas odbiti reima da sam ja udata i asna ena, ali ete vi navaliti, pa ak pokuati i da me poljubite. Ja u tada dii uasnu dreku, tako da e ona dva graanina morati dojuriti u moju sobu; tada u vam ja, pred njima, opaliti amar, poupau vam kosu i naleteu na vas noktima i grebati vas nemilosrdno po licu. Zatim u zamoliti ona dva graanina da vas i oni propuste kroz ake i da vas izbace iz kue. Moete misliti kako mi je bilo. Kakav je ovo brani par sa nagonom da mene tue? I otkuda dolazim ja da se na mojim leima raspravlja njihov brani spor? Jer, kao to vidite, pristao ja uz mua ili uz enu, predstoje mi uvek jedne batine. Sva je razlika u tome to bi jedne batine izvukao u pantalonama, a jedne bez pantalona.

178

Posle dueg razmiljanja, naao sam da je najsreniji izlaz iz ove situacije, kao i izlaz iz ove ljubavi, da se ja nekako neujno i nevidljivo izvuem. Tako sam nekako i uinio. Tek posle nekoliko meseci sreo sam se jedanput na ulici s njima. Mladi par, ije meusobne tube lee pred konzistorijem, iao je pod ruku, a sa njima i jedan mladi. Gde ste vi, gde ste vi? povikae i jedno i drugo u jedan glas, kao da bi svako za sebe hteo rei: A to mi izmae kad smo tako lepo udesili stvar! Ja se izvinih nekako i sa saueem pogledah onoga grenoga mladia, kojega, izvesno, mesto mene hvataju za dokaz. Posle ove burne, moja dvanaesta ljubav bila je vrlo tiha, jo malo pa pobona. A ona je odista i liila na ikonu. Bila je izduena i bleda lica, glatka ela i crne, duge kose, sa svetlim razdeljkom na temenu; malih, purpurnih usana i blagih oiju koje su skrivale duge trepavice. Bila je neobino nena i tiha, skromna i srameljiva. Kada sam joj izjavio ljubav, ona je najpre oborila pogled, porumenela, zamurila i dugo utala. Najzad je digla glavu i rekla: To ste mi sad kazali, pa nikad vie! Kad sam joj jednom stisnuo ruku, ona je najpre oborila pogled, pocrvenila, zamurila i dugo utala. Najzad je digla glavu i rekla: To ste sad uinili, pa nikad vie! Pa, lepo recite, na koji nain da vam iskaem svoju ljubav? Meni je dovoljno da vas vidim samo, i ja vas molim zadovoljite se i vi time da me vidite samo.

179

I tako se cela ljubav sastojala u gledanju. Gledao sam je, i ona mene; viao sam je, i ona mene. A jednoga dana nisam je video, ni ona mene, a zatim je nisam vie viao, ni ona mene. Izgleda da je ova ljubav bila neka vrsta dijete ili posta, tako potrebnog stomaku pokvarenom od ljubavi kao to je bio moj. I ja sam taj post sasvim hrianski izdravao. Trebalo je dijetom okrepiti stomak da budem kadar svariti trinaestu ljubav. Q. b. f. f. f. s. Q.b.f.f.f.s. pie u vrhu doktorskih diploma (Quo bonum, felix, faustum, fortunatumque sit!) to u slobodnom prevodu znai: "U dobri as!", ili "No, hvala bogu, jedanput!" Izgleda da je to zajedniki uzvik i univerziteta koji se oprata studenta koji mu je dosadio uenjem i studenta koji se oprata univerziteta koji mu je dosadio muenjem. Na mojoj diplomi, koju sam dobio po svrenom univerzitetu, nisu bila ispisana gornja slova, ali sam ja, kad sam je se doepao, iz dubine due uskliknuo: Q. b. f. f. f. s! Na vrhu moje diplome, najvie ako bi se mogle ispisati rei naega profesora krivinoga prava: "Ima kanjivih dela koja se na izvesnome mestu i u izvesnoj sredini ne proganjaju, jer ih je drutvo legalisalo putem predrasuda, zablude, obiaja, navike, ili pogdekad i putem zakona." itaoci valjda ne oekuju da sa njima proem ceo ovaj put kojim sam ja dospeo do univerzitetske diplome, i to moda da preem svo univerzitetsko kolovanje po predmetima, onako kao to sam to uinio kod srednje kole. Ja bih od ove knjige, u tom sluaju, nainio vrstu enciklopedije, nauke koja prua sva znanja, sa svima uslovima da nijedno ne naui. I ko zna ne bi li to, kada bih govorio o svakome predmetu posebice, natovarilo i meni i itaocima jednu mnogo veu opasnost na vrat. Moglo bi se desiti180

da izazovem profesorsku polemiku, a poznata je stvar kako su profesorske polemike opirne i dosadne. Seam se jednoga urednika povremenog asopisa, koji se prevario te pustio profesora da napie "re dve" o udbeniku drugoga profesora. Nije ni slutio kakva ga je guja toga trenutka ujela, jer kad je pustio ve napad, morao je i odgovor, pa zatim odgovor na odgovor, pa odgovor na odgovor odgovora, i tako dalje redom, u beskonanost. Ta dva profesora zauzela su grenom uredniku pola lista i terali su se godinama iz broja u broj. itaoci su poeli javno da negoduju, pretplatnici da vraaju list, a urednik oajno da upa sebi kose. Najzad kao jedini nain da se spase ove profesorske bede, prestao je sa listom i odselio se u jednu varoicu gde nema profesora, poto je prethodno, lino od ministra presvete, dobio garantiju da se u toj varoici nee uskoro otvarati gimnazija. Jedan ameriki urednik je u tom pogledu bio mnogo praktiniji. Da bi se obezbedio od slinih eventualnosti, on je u zaglavlje lista stavio ovakav podnaslov: "List za sve javne interese, kao i za svaku javnu re, izuzimajui profesorske polemike". Da bi dakle sve te mogunosti izbegao, bolje je da preskoim univerzitet, kao to sam ga u stvari i preskoio, i da se jednoga dana naem sa Q. b. f. f. f. s. diplomom pred vratima univerzitetske zgrade. Izlazei jo iz rektorove kancelarije, gde sam diplomu primio, i silazei niz stepenice, mislio sam: "Sad su sve staze ivota preda mnom otvorene, moj je ceo svet, u ruci mi je onaj klju to svaka gvozdena vrata otvara; u ruci mi je Aladinova lampa pred kojom se stene otvaraju; u ruci mi je samo da pomislim, pa e me diploma odvesti tamo gde sam poeleo". Ali kad sam se jednom naao na ulici, pred vratima univerziteta, ja sam stao zbunjen pred pitanjem: hou li levo ili desno?

181

Razvio sam jo jednom i proitao jo jednom diplomu, tu na ulici, i tek sad sam uvideo da mi ona ne nudi nita vie do biti ili inovnik ili, od slobodnih profesija, advokat, novinar ili glumac. inovnik? Odista primamljiv poziv. Zahteva se da ne misli i zato dobija urednu mesenu platu. Dovoljno je znati previti tabak i previti lea, imati visoko miljenje o svome pretpostavljenome, a vrlo ravo miljenje o onome koji je pre nego on bio na tom mestu: laskati starijem od sebe i natresati se nad mlaim od sebe; izvebati uho da ne uje sve, a oko da ne vidi sve; umeti prema potrebi, u onome to je crno nazreti i pogdeto belo, a u onome to je belo pogdeto crno; umeti itati izmeu redova, zamuriti na jedno oko, zadrati zubima jezik, ljupko se smeiti kad si uvreen, blagodariti kad si izgren i biti obavezan kad si nagraen. Ako sve to savlada i sve preivi, ivee sto godina i doekati punu penziju. Advokat? Odista primamljiv poziv. U teoriji, brani nevinoga i progoni krivoga, a u praksi: brani krivoga a progoni nevinoga; jer kad bi se ostalo pri teoriji, advokatski bi poziv postao iluzoran. Nevinoga, ako je ve nevin, nije potrebno ni braniti, krivoga ako je kriv, progoni sam zakon i bez advokata. Stoga je najbolje nemati posla ni sa nevinima ni sa krivima, utoliko pre to je vrlo teko znati ko je nevin a ko kriv, pa se baviti samo prodavanjem saveta, jer to je jedina srena profesija koja prodaje savete, sve ostale, kao to su roditelji, uitelji, profesori i kuni prijatelji, daju ih besplatno. I to je najglavnije, kada kao muterija ode advokatu, ti nema prava ni da pipne savet pa da kae: "Imate li vi na lageru kakav bolji kvalitet?" Nema prava ni da mu vrati savet, pa da mu kae: "Sluajte, gospodine, ovaj vam je savet neto prokisao i zaudara na buu!" Nema nikakva prava, pa sviao ti se savet ili ne sviao.

182

I zamislite kakva bi to pakosna ala sudbine bila: ja koji nisam nikad u ivotu posluao niiji savet, sad da prodajem savete. Novinar? Odista primamljiv poziv. Re koja je inae kod nas jeftina, koja se ne tedi, baca se, rastura, rasipa, ti pretvori u trgovaki artikl i prodaje je po skupe novce. Ne mora nita znati, pa ipak vai za oveka koji sve zna: ne mora biti mudriji od onih koji ute, pa ipak ti govori u njihovo ime. I koliko arobnitva u tom pozivu! Dotakne li se samo tajne, ona prestaje biti tajna; dotakne li se samo ijeg ugleda, to prestaje biti ugled; dotakne li se samo ijeg mira, taj prestaje biti miran. Pretvara vino u vodu i vodu u vino; crno zamazuje belim, a belo crnim; die mrtve Lazare iz groba, a ive Lazare sahranjuje. Kadar si izmiti bez sapuna; obrijati bez brijaa i oprati ve bez cea. Glumac? Odista primamljiv poziv. Poziv uzvien, van dnevnoga, daleko od svega to je profano izuzimajui pozorinog blagajnika. Poziv koji najdrskije i najoitije utvruje fakat da se velika re, re istine, re pravde, re ljubavi, re svega uzvienoga, moe samo onda rei javno ako se pokrije i okiti laima. Hramovi, palate, gradovi, ume od namolovanog platna; krune od hartije, odelo od lanoga zlata, maevi od drveta; i lane suze, lani uzdasi, lana uzbuenja i lane radosti, a sve to da bi se rekla ona velika, ona veita re. Gde je ono sreno detinjstvo kome je prevrnute korito sluilo kao presto, na kome je sedeo car izlizanih kolena na pantalonama i pocepanih laktova na kaputu, sa jednom guijom perukom za kapom? Pa ipak deja je mata umela da zamisli na njegovim pleima hermeline, na glavi krunu i da veruje da na koritu sedi miropomazanik i da mu sa strahopotovanjem ape: "Vae velianstvo!" Ljudi to nazivaju dejom naivnou a koliko je183

neiskrenije naivnosti i lane spoljanosti potrebno da bi se ljudima prikazalo to to deca sebi matom stvaraju. I zato, valjda, to glumci kazuju veliku re istine pod arenim i lanim ornatima, nazvali su ih svetenicima Talijinim. Kad sam prvi put, kao dete, uo da glumce nazivaju svetenicima, ja sam se ovako domiljao: onaj to igra ljubavnika mora da je arhimandrit, onaj to igra intriganta, mora biti da je okruni prota, onaj to igra komine uloge, mora biti da je predsednik konzistorije, a onaj to igra Kraljevia Marka i razmahuje buzdovanom, mora da je akon, jer i na akon tako kadi o slubi kao da mu je buzdovan u ruci. Docnije sam pojmio i priznao da su glumci odista svetenici, samo bez svetenikih prihoda, bez inova i bez crvenoga pojasa, jer bi im ovaj spao sa mrava trbuha. Ono to je u glumakom pozivu naroito prijatno, to je to on svoju javnu re, svoj posao, svoju zadau vri maskiran. To ine, dodue, i svi ostali u ivotu, samo je razlika izmeu njih i glumaca u tome to glumac uzima na sebe pravu masku, masku koja odgovara roli koju izvodi: sebinost maskira kao sebinost, zlobu kao zlobu; a pakost kao pakost, dok u ivotu to drukije biva: tamo se jedna rola igra, a druga maska stavlja. Politiar, na primer, na svoju sebinost stavlja masku rodoljuba; nasilnik na svoje nasilje stavlja masku pravde; bogata na svoje zelenatvo stavlja masku dobroinstva; rasputenica na svoje iskustvo stavlja masku naivnosti, a zlobnik na svoje savete stavlja masku prijateljstva. I kad su svi ovi pozivi, sa svima svojim dobrim stranama, proli kraj mene, ja sam jo uvek, sa diplomom pod pazuhom, stajao nereen kuda u i na koju stranu: u advokate, novinare, glumce ili inovnike? Kau dobro je u nedoumici obratiti se iskustvu, iako ja lino o iskustvu nemam tako odlino miljenje. Veli se: iskustvo je majka mudrosti. Moda, ali je lakomislenost majka iskustva, jer da nema lakomislenosti, ne bi bilo ni iskustva.184

Raspitao sam se gde je biro iskustava i u koje doba prima klijente i obratio sam mu se: Imam diplomu univerziteta koja mi daje mogunosti da budem advokat, novinar, glumac ili inovnik. Za ostale su mi profesije zatvorena vrata ovom diplomom. U nedoumici sam na koju e stranu? Idi u dravnu slubu! odgovori mi iskustvo. Ja bih radije kakvu slobodnu profesiju. Koju? Advokat, na primer. Advokat? uini iskustvo i uznese obrve na elo. Ako e mimo zakona, onda ne mora, brate, u advokate. Otii u umu pa presrei putnike, tako e bre stei, a nikakve ti kolske kvalifikacije nisu potrebne. Il' ta drugo: da brani nevine ili moda krive? Nevini malo plaaju, a krivci nemaju para. Ili da daje moda savete enama kako da se razvode sa muevima, ili kirajdijama kako da ne plaaju kiriju, ili seoskim predsednicima optina kako da se izvuku od suda zbog pojedene poreze. Sve su to sitna posla. Drugo je to da ti padnu aka braa koja su nasledila bogatoga oca, pa jo da uspe da ih zavadi! Jer braa kad se zavade, teraju parnicu kroz ceo ivot, pa ti kao advokat u stvari postane naslednik onoga velikog imanja i na raun toga nasledstva ivi kao mali bog. Jest, al' takve su prilike retke, na to ne moe pouzdano raunati. A novinar? Novinar? uini iskustvo i ponovo mu se uznese obrve na elo. Odista, voditi javnu re vrlo je muanstven poziv, pa ipak taj tako muanstven poziv sastoji se iz enskih osobina. Dobar novinar mora najpre biti neobino radoznao, mora zavlaiti nos u185

stvari koje ga se nita ne tiu, mora biti lajav na peru i mora, to naroito, umeti da preuveliava stvar. A to preuveliavanje stvari donosi mu naroita i svakodnevna zadovoljstva: jure ga andarmi sa pozivima; jure ga uvreeni sa revolverima; naleu na njega ene sa ambrelima, piu mu anonimna pisma, grde ga, i za sve to satifikacija mu je to ga visoko cene i to je nisko nagraen. A slava? Zar glumac? Da! Odista, uini iskustvo i uznese mu se opet obrve na elo. Odista, mnogo istine i laljivosti toga poziva, i mnogo lai u istini toga pozira. A slava? I zaborav! Aplauzi, ovacije? I zvidanje. Venci? I prazan stomak! Pa ipak, glumac je bar ljubimac publike... Koje i do kojih granica? Ima dve publike: jedna koja simpatie tvojoj umetnosti, i druga: koja joj simpatie dok si mlad. Ona prva zaboravlja te im sie sa pozornice, a ona druga im ti se prva bora ispie na elu. I onda... ta onda dakle?

186

Svi putevi vode u dravnu slubu. Obrati se majci dravi, i podojie te. Svakog dvadeset i estoga pruie ti dojku, a ti samo nasloni usne i sre, i ni o emu ne brine. Ali, bunim se ja zar se ba mora u dravnu slubu? Pa, brate, drava te je kolovala, pa je pravo da ti ona i plati to tvoje kolovanje. Ne misli valjda da ova tvoja diploma ima kakvu vrednost za Zalonu banku, ili moda da predstavlja kakvu vrednost koja bi se mogla na berzi kotirati. Ne, brate, to samo za dravu moe imati vrednosti. Iskustvo je iskustvo, i valja mu se potiniti. Zakucao sam jednog dana na dravna vrata. Doekao me je, u ime drave, ovek sa obezbeenim godinama slube i podvaljkom koji je kao dravno sisane stekao. Podneo sam moju diplomu, i on baci nemaran pogled na nju, pa poto me odmeri ree: Nema potrebe. Imamo dovoljno inovnika! Vratih se oajan, ali mi rekoe, to do tada nisam znao, da na dravi ima nekoliko vrata, a ne samo jedna kao to sam ja do tada mislio. Zaredah na sva vrata redom i svud zatekoh ljude sa obezbeenim godinama slube i sa obezbeenim podvaljkom, i svud ti ljudi nemarno zavirie u moju diplomu i svud mi rekoe: Nema potrebe. Imamo dovoljno inovnika! Razoaran, ja se setih opet iskustva, te pooh njemu: Drava me nee! Kucao si? Jesam! Na sva vrata?187

Na sva! Pa ta vele? Nita. Ja imam utisak kao da im ova diploma smeta. Moda, vrlo je mogue! uini iskustvo kao razmiljajui o neem. Odista, zaboravio sam rei da bi to mogla biti smetnja. Pismenost kod drave ne predstavlja najveu vrednost; naprotiv, nepismenost je vrlo cenjena. Univerzitetska je diploma najvei luksuz u Srbiji. Nego, poi ti opet na ista vrata, ali posluaj me: krij kao zmija noge da si svrio univerzitet. Reci da si nepismen, da si samo omirisao neku kolu, i videe, svud e te lepo doekati, svud prihvatiti, svud ponuditi. Ohrabren ovom nadom, ja strpah univerzitetsku diplomu u postavu od kaputa i zakucah opet na dravna vrata. Gospodine naelnie, poeh vrlo obazrivo, kako ovek sa obezbeenim dravnim podvaljkom i godinama slube ne bi ni iz jedne jedine rei naslutio da sam svrio univerzitet doao sam da vas zamolim za slubu. ta si svrio? Pa... nekih etiri razreda gimnazije, ali nisam poloio ispit. A jesi li pismen? Nisam ba kako treba, ali pouiu se! Sasvim, sasvim! odgovori naelnik. Ako bude vredan, pouie se. Eto, ja sam svrio dva razreda gimnazije, pa ta mi fali. I tako dobih prvu neukaznu slubu, u kojoj sam se svojski starao da ispoljim to vie nepismenosti, to mi je obezbeivalo188

sjajnu karijeru. Tu bi karijeru ja odista i napravio da moje kolege, inovnici, ne prokljuvale odnekud, da sam svrio univerzitet i denuncirae me kod pretpostavljenih. Pretpostavljeni me odmah uzee toga radi na zub, naelnik ak ree da sam ja falsifikator koji univerzitetsku svedodbu prepravlja u svedodbu etvrtog razreda gimnazije; poee me proganjati i najzad izagnae. Ali ja, od trenutka kad sam saznao za puteve kojima se dobija sluba, nisam se ve tako olako podavao oajanju. Pustio sam da proe izvesno vreme, dok se u vladinim krugovima zaboravi da sam svrio univerzitet, i uputio se naelniku drugog ministarstva. Gospodine naelnie, otpoeh snishodljivo i izjavih elju i molbu. ta si bio dosada? Pa... bio sam podnarednik. A jesi li to uio? Neto malo... u vojsci. Dosta, brate, sasvim dosta. I ja sam bio andarmerijski porunik, pa eto, hvala bogu! Da su Karaorevi ustanici bili pismeni, ne bi se nikad ova drava oslobodila! Sasvim! kliknuo sam ja ushien. I ja opet dobijem neukaznu slubu, u kojoj bi moda daleko doterao, ali otpoe odnekud strahovita kampanja protivu mene. Najpre poee da stiu ministru anonimna pisma, u kojima mu se dostavlja da sam svrio univerzitet, pa onda struni "Glasnik" slubenika istoga resora u kome sam i ja poeo otvoreno da piem: "Ne moe biti napretka ovoj struci dogod se u nju uvlae i ljudi koji su svrili univerzitet!" Zatim ovaj pokret uze i ire razmere, te u skuptini pade i jedno kratko pitanje: "Zna li gospodin ministar i189

vodi li o tome rauna to se u dravnu slubu uvukao i jedan ovek koji je svrio univerzitet?" Posle toga, razume se, nije mi bilo vie opstanka, i ja sam se jednoga dana opet naao na ulici sa Q.b.f.f.f.s. Da bih umirio savest, dao sam da mi se urami ta diploma i obesio sam je kraj uramljene diplome kojom sam primljen za redovnog lana nekog pevakog drutva. Kad sam i taj posao obavio, te diplomi odredio njeno pravo mesto, ja sam opet stao pred pitanjem: levo ili desno? Advokat? Novinar? Glumac? Pa ipak, drava je kao i roena majka; uini ti nepravdu, ali ti uini i ljubav te zagladi nepravdu. Takav je sluaj bio i kod mene. Videi me da sam se o svojoj sudbini zamislio, i pretpostavljajui da u se ja jo dugo misliti, drava mi je pritekla u pomo. Da bi mi dala mogunosti da mislim ta u, uputila me je u poarevaki kazneni zavod, sa presudom koja mi je obezbeivala dve pune godine razmiljanja izmeu etiri tamnika zida. Odista, retka panja od jedne drave.

TAMNICA

Meu prvima u mome novome drutvu priao mi je jedan vaarski kesaro, mignuo okom na mene, kao da bi hteo rei: "Poznajemo se sa aranelovakog vaara!" i pruio mi prijateljski ruku.190

Dobro doao, novajlija! Bolje te naao, prijatelju! A uhvatie braa, a, uhvatie? Uhvatie! A ti drugi put pazi kad zavlai ruku u tui dep. Ono, i mene su uhvatili, ali ja sam hteo da otseem kesu, a to je malo tei posao. Ama nisam ja za to osuen. Nisi? iznenadi se kesaro. Nego? Moda za zlonamernu paljevinu? Ne, brate! Ili kao maloletni sauesnik u ubistvu? Nije ni to! Nego? Napisao sam jednu pesmu. Pesmu? nasmeja se kesaro. Priaj ti to, prijatelju, drugome kome. Odista ti kaem. udo ne kae: osuen si to si iao u crkvu na slubu boju. Ako hoe veruj mi. O, maj, to sad prvi put ujem. A je l' svako koji napie pesmu treba da bude osuen na robiju?

191

Trebalo bi, ali zna kako je, mnogi se izvuku. I obino se izvuku oni koji napiu ravu pesmu. A tvoja je pesma bila dobra? Sve sudije prvostepenoga suda i sudije kasacije tvrde da je dobra. A koliko su te osudili? Dve godine. Ajaoj! A mene za krau godinu dana. Mora da je to neki gadan posao pisanje pesama. Razume se, da je gadan. Mui, prvo sebe dok je napie, pa mui urednika da ti je tampa, pa onda mui one koji je itaju, pa dravnog tuioca da te optui, i najzad sudiju da te osudi. A zar nisi imao olakavne okolnosti? Ama, zar se ti i u tome razume? Kako da se ne razumem, zar je meni ovo prvi put. Znam ceo krivini zakon napamet. Nisi, dakle, imao olakavne okolnosti? Imao sam ih. Koje? Dobro vladanje. To je, brate, oteavna okolnost. Kod nas ako si dobrog vladanja, to ti je sigurno da e stradati, a ako si sumnjivoga vladanja, moe jo nekako i da se izvue. Zauzme se za tebe i advokat, i sreski naelnik i predsednik sreske partijske organizacije, pa proe. Eto, meni je ba sumnjivo vladanje

192

pomoglo te sam osuen samo godinu dana. A imao si valjda i priznanje. Jest! Eto ti, znao sam! A i to ti je oteavna okolnost. Kad te uhvate na delu, priznaj. To razumem, to se mora priznati, ali ako ti prizna i kad te ne uhvate na delu, onda je to oteavna okolnost. Jest, u presudi pie da ti se to rauna kao olakavna okolnost, ali te zajedno s tom okolnou teraju na robiju, pa ta ti onda vredi. To jest! A kad izae odavde, hoe li opet da pie pesme? Neu vie! Pa dabome. Nikakve hasne nema, a lei badava robiju. Nego, ako hoe da me poslua, kad se pusti odavde, da otponemo zajedno posao. Kakav posao? Pa da eemo kese po vaarima. Zna, kad smo udvoje, onda lake ide. Ti ga zavara ili mu prie da pripali cigaretu, a ja mu odseem kesu. Posle delimo. Nije to posao za mene. Nego ta je? Ja sam svrio univerzitet. Univerzitet? Obesi ti to maku o rep. Ovaj univerzitet ovde to ga sad svrava ako ti donese togod u ivotu, a onaj to si ga ti svrio obesi maku o rep. ta moe ono da ti donese? Mogu da postanem veliki inovnik.193

Pa utoliko pre izvebaj se da see kese. Mogu biti i ministar. Moe, ama i to ti ne vredi ako se ne naui da see kese. Misli ti, tako se to prolazi kroz ivot sa univerzitetom i sa pesmama. Ajd' ti pii pesme, a ja u da kradem, pa emo se sresti kroz jedno dvadeset godina. Upamti, sreemo se. Ja ako ne doguram da budem narodni poslanik, ono dogurau sigurno da budem predsednik upravnog ili nadzornog odbora kakve banke. Ti e tad proi kraj mene izlizanih pantalona i izlizane pameti, i skinue mi duboko kapu i izjavie mi svoje potovanje i ponudie mi da mi, za pedeset dinara, napie estitku u stihovima za moj roendan. Javie se verovatno dotle i jedna ili dve knjige tvojih pesama, sa tvojim potpisom, ali e se javiti dotle i stotine hiljada akcija sa mojim potpisom. Tvojim e knjigama svaki dan padati cena, a mojim akcijama rasti; tvoju e knjigu ceniti dvojicatrojica takvih kao to si i ti, a moje e akcije imati cenu i na samoj berzi; tebi e se smejati kad proe kroz ariju, a o meni e se s potovanjem govoriti. Je li tako? Sa zaprepaenjem sam sluao kesaroa kojega u odista sresti kroz dvadeset godina. E pa, kad eto priznaje da je tako, a ti mi reci sam: koji je univerzitet bolji za ivot, da li ovaj to si ga ti svrio ili onaj to ga ja sad svravam? Razmisli dobro, razmisli! I razmiljao sam, dugo sam razmiljao o tome, jer ako nita drugo, tamnica je bar za razmiljanje neobino pogodna ustanova, a razmiljanje je jedina i besplatna i bezopasna zabava oveka. Samo, treba umeti razmiljati, jer ima ih koji ni to ne umeju. Moja dananja kuvarica, gospa Lenka, tvrdi, na primer, da ne ume da razmilja, onako isto kao to ne ume da pravi knedle od sira i pitu sa orasima.194

Pa dobro, gospa Lenka, kad ste bili mlai, jeste li onda umeli da razmiljate? Nisam. Vi ste udovica, prema tome ste bili udati. E pa zar prilikom udaje, kad ste se imali odluiti hoete li poi za pokojnika, zar niste onda razmiljali? Nisam. Kako to? Pa ja i pokojnik smo se ranije poznavali, i kad sam ula u sedmi mesec naega poznanstva, ja sam se bez razmiljanja udala. Lepo, to je odista vrlo mogue na taj nain. Ali kada ste se upoznali sa pokojnikom i kad vam je to poznanstvo imalo da donese onaj sedmi mesec poznanstva, zar ni onda niste razmiljali? Nisam. Kako to? Pa, u takvim se prilikama obino ne razmilja. Vi ste posle godinu dana branog ivota ostali udovica; nali ste se bez zatite, bez potpore, a ivot je tako teak. Jeste li bar onda razmiljali? Nisam ni tada. Zato? Pa bila sam mlada i lepa.

195

Sasvim, sasvim! Ali, gospa Leno, otad je prolo mnogo vremena; prola je i mladost i lepota, i vi ste po svoj prilici imali esto prilike da razmiljate. Imala sam; ali nisam razmiljala. Ne umem, nisam se vebala pa ne umem. Kako to ne umete? Pa eto tako! Prekodan sam u poslu, pa mi i nije do toga da razmiljam, ve ostavljam za uvee. A uvee legnem, prebacim pokriva preko glave i kaem sama sebi: E, ajd' sad, Leno, misli o toj i toj brizi. I ponem lepo, a tek misli najedanput pou u raskorak, skrenu i odu na dvadeset i devetu stranu. Eto tako, ne umem da razmiljam, pa to vam je. A nije to sluaj samo sa gospa Lenom. Meni se i jedan naelnik ministarstva alio da ne ume da misli, u to me je neobino lako ubedio. Pa ipak sam mu iz utivosti rekao: Ali kako, zaboga? Tako, gospodine, ne umem. Ponesem ja kui akta, kakav vaniji predmet o kome mi treba dobro razmisliti pre no ga referiem ministru. Kaem sam sebi: e, o ovome u ozbiljno promisliti, i razvijem akta na sto, i naslonim glavu na ruke i ponem misliti. Ali se red misli kod mene ovako otprilike razvija: ovo potraivanje deoniarskog drutva nije ni u kom sluaju administrativni spor, prema tome... Onaj mladi inenjer opet je danas prolazio kraj moje kue, a moja ena ini mi se da je bila na prozoru; uostalom... Da mi je samo znati ta se sludovao Antonije orevi te nazidao trei sprat na kui, jer ako uzme ovek u raun da... Morau da opomenem sutra gospodina Pania da ne dovodi vie svog lovakog psa u kancelariju, jer gde bi nas to dovelo ako svi inovnici ponu dovoditi svoje domae ivotinje u kancelariju, to uostalom... Ba mi se prijeo neto pilei paprika sa noklicama,196

morau ujutro da kaem Nati da mi spremi, a mogla bi... Pa dobro, zato je Petkovi predao kljueve trgovakom sudu kad mu je posao iao neobino dobro, ili je to moda... Pa se najedanput trgnem i setim se da su preda mnom akta i da sam ja o njima uzeo razmiljati, te se priberem, vratim se sebi i uzmem ponova razmiljati: ovo potraivanje deonikog drutva nije ni u kom sluaju administrativni spor, te prema tome... Niko drugi nije mogao napisati ministru ono anonimno pismo o nabavci drva za ogrev ministarstva nego onaj Arsa pisar iz treeg odeljenja, a taj isti Arsa... Ba, teta to mi se razbila ova ilibarska mutikla, a tako sam je voleo... Kako bi bilo da saekam onog inenjera na prozoru pa da mu prospem bokal vode na glavu... Eto, tako to ide redovno. Prosto ne umem da mislim, pa to ti je! A kako bi spasonosan sanatorijim za te koji ne umeju da misle bila tamnica, iako je nju drava ustanovila, bar u pogledu politikih krivaca, ba za one koji umeju da misle. Odvojen potpuno od huke ivota i od dogaaja, odvojen od vreve i komeanja svetskog, kao robinzonski usamljen uvar kule svetilje, koji posmatra bure na puini koje ne dopiru do njega, ovek se izmeu etiri tamnika zida povlai u sebe, zbere sve misli, te one kao reflektorska ia obasjavaju predmet na koji se prostiru. I kako je to prekrasna panorama kada se iz usamljenosti posmatra svet kroz takvo jedno staklo na dogledu kao to je apsanski prozor! Kao nabujala reka tee ivot irokim stazama; tee i rui prepone, razriva obale, krha brane, plavi doline i odnosi sobom sve, sve to nae, sve to zbere. itav korzo ljudskih vrlina i ljudskih slabosti defiluje ispred stakleta na ovome udnovatome dogledu. O, koliko novina, koliko zanimljivosti i koliko istine koja se golim okom ne opaa!

197

Ja sam sve te slike poznavao dok sam i sam bio na toj stazi, ali odavde uveliavane stakletom, one sasvim drukije izgledaju. Eno je nevinost, na primer, sa kratkim suknjicama vie kolena, sa azur arapama kroz koje se vide rumeni listovi, u providnoj haljini koja joj ocrtava sve arobne ugibe na telu i sa dekolteom iz koje vire nabrekle dojke. Eno ga potenje, obuklo dugaku koulju, nataklo na glavu arenu kapu sa praporcima i poskakuje pelivanski i histerino se cereka. Eno ga i dobroinstvo, isturio mu se siti trbuh kao u porodilje, diglo glavu uvis osvrui se levo i desno u oekivanju da mu svet skida kapu i klanja mu se. Eto odmah zatim i sujete, pre gola no obuena, te joj se kroz tanku kou isturaju kosti i sagleda svako bedro; pokvarenih zuba i usahlih dojaka, nafrakana i navuenih obraza kao one enske to ih none patrole zbiraju sa ulice. Eno i gordosti, obesila tri lisija pera pozadi, zadela nekoliko obojenih gujih peruaka u kapu, uznela glavu i staje na ulj svakom treem prolazniku. Eno i zlobe, ukusno i lepo odevena, ljubazna i predusretljiva, sa jednim toplim osmehom na usnama i majim pogledom. Eno je i matora usedelica pravda, zamenila lanim poispadale zube, zadigla suknju te joj se vidi donji prljavi ve: metnula mutne naoare na nos da bi sakrila razroki pogled; podmetnula itava povesma vune u grudi da bi formirala usahnule dojke iz kojih jo i danas doji oveanstvo. I za njima jo mnogi, jo vrlo mnogi: rodoljublje, licemerstvo, sebinost, vrlina, porok, la i istina i svi drugi, svi koji izbliza, kada si meu njima, niti izgledaju tako odeveni niti su takvoga ponaanja kakvo se kroz ovo staklo na dogledu sagleda. A ovaj dogled, tamniki prozor, ima i onu drugu poznatu osobinu istinskog dogleda. Kad gleda kroz malo staklo na veliko, onda se predmet koji gleda uvelia, i obratno: kad obrne dogled i gleda kroz veliko staklo na malo, tada se predmet umanji. Taj je eksperimenat neobino zanimljiv i daje se neobino lepo izvesti ba kroz dogled koji predstavlja apsanski prozor.

198

Vidi, na primer, kroz veliko staklo uvelianoga politiara, velikog dravnika, ija svaka re belei epohu u razvitku drave, iji svaki korak predstavlja korak istorije; ijoj se mudrosti gomile klanjaju i koji masama zamenjuju olimpijske bogove koji su iveli meu ljudima. A obrne li onu drugu stranu dogleda te pogleda kroz veliko staklo na malo, ti vidi umanjenog dravnika; vidi sebinjaka ija je svaka re sraunato licemerstvo; iji je svaki korak grabljivi potez; kome se klanjaju i koga oboavaju plaene gomile i koji je kao starozavetski saraf uao u hram gospodnji radi pazara. Ili: na veliko staklo vidi uvelianu plemenitost glasovitoga mecene i dobrotvora. Njegova dareljiva ruka blai svaku bedu i jad; njegovo plemenito srce sauestvuje u svakoj nevolji. On je ve mnogu suzu utro, mnogi bol olakao, mnogu bedu ublaio; njega nevoljnici za ivota smatraju svecem i njegova je dua, po smrti, obezbedila sebi mesto u raju. A obrni sad staklo na dogledu, pa e videti okorelog zlikovca, koji je itav niz sirotinje oglobio, koji je mnoge i mnoge kue do temelja razorio; koji je blinjemu zalogaj iz usta otimao, a sad, sitnim dobroinstvima, proglaava kroz novine svoju plemenitost ne bi li uspavao savest i ne bi li uspavao vlasti koje mimoilaze ove bezdunike skrivene iza maske dobroinstva. Pa onda, kroz ovo veliko staklo vidi uvelianoga knjievnika ili naunika za kojega se veli da kazuje poslednju re; ije se ime ispisuje uvek u vrhu i sa potovanjem izgovara; kojemu se oni koji ga opkoljuju stalno dive, kako onome to je napisao, tako i onome to e napisati; nad kojim visi venac slave i pred kojim su panteonska vrata irom otvorena. A kad okrene onu drugu stranu, staklo koje umanjuje, ti vidi jedan obian profesorski tip kakvi se u velikih naroda broje na bataljone; vidi oveka koji svoje akove znanja celoga ivota pretae; vidi naunika koji kao kakva modistkinja svakih est meseci reklamira novu robu kojom se snabdeo za tu sezonu, napominjui uzgred da rasprodaje staru po199

snienoj ceni, i vidi oveka koji na naoj naivnosti zida svoju lanu veliinu. I koliko drugih i koliko drukijih slika kad posmatrate svet kroz stakla koja uveliavaju i koja smanjuju. A to i jedno i drugo staklo tamniki je prozor pre no ma kako usavreni ameriki dogled.

VOJSKA

oveku dvaput u ivotu uzimaju meru duine i irine tela: jedanput kad stupa u vojsku i drugi put kad umre. to ga mere kad umre, to razumem, to ima i svoje praktine primene, ali zato ga mere kad treba da stupi u vojsku, to ne razumem. Vele: zato to se u vojsku ne primaju ljudi uzanih grudi, a ja ni kod jedne profesije nisam sreo toliko uzanih grudi kao u vojsci. To premeravanje oveka kad stupi u vojsku zove se: komisijski pregled. Takav komisijski pregled vri se takoe dva puta u ivotu, jedanput kad se osigurava ivot od kakvog osiguravajueg drutva, a drugi put kad se osigurava smrt, stupanjem u vojsku. I kao to vam okretni agent osiguravajueg drutva veli: "Osigurajte se na ivot da bi spokojni mogli umreti!", tako vam i oduevljeni vojnik veli: "Umrite spokojno da bi mogli veito iveti!" Razume se, ne mislim ja da upisati se u vojsku znai pretplatiti se na smrt. Zlo bi bilo kad bi tako bilo. Naprotiv, to vam je kao kod lutrije: ee je sluaj da ne izvuete zgoditak no da ga izvuete, te200

prema tome upisati se u vojsku pre bi znailo kupiti samrtni loz, od kojih tek jedan mali procenat izvlai zgoditak. Samo to se za te zgoditke moe rei da su u bukvalnom smislu rei zgodici. U tome smislu nam je vrlo mudra i primamljiva objanjenja davao i na kaplar Ljuba, koji nas je svesrdno hteo da ubedi o lepoti vojnikog poziva: "U ratu se nikad ne zna ko e poginuti, a ko nee. esto puta ba onaj pogine koji misli da nee poginuti, a ne pogine onaj koji misli da e poginuti. Dabome da bi za odravanje reda i discipline mnogo bolje bilo kad bi se unapred znalo ko e poginuti. Toliko i toliko njih treba da poginu, kae meni komandir, a ja lepo odredim: ti, ti, ti, ti i ti, i rashodujem te, i ti lepo pogine pa ista stvar i uredni spiskovi, pa oveku isto milo da radi. Al' ne zna se, nego kako se desi, jer svaki metak ne pogaa. Tvoja je dunost da pogine; ako ne pogine, ti nisi kriv!" Stoga moda meni i izgleda ona komisija koja vri pregled regruta vrlo slina onoj komisiji na klanici koja odabira ono to je za klanje, a odbacuje ono to nije. Jer, odista, regrutna komisija ima jednu udnu logiku: ono to nije sposobno za ivot ona proglaava da nije sposobno ni za smrt, a ono to je sposobno za ivot ona proglaava da je sposobno i za smrt. Poto vas komisija pregleda i oglasi za sposobna, oiaju vas i obuku vam uniformu, a od toga asa postajete jednoobrazan. Vi stupate u vojsku sa dva obraza, ali vojne stareine nalaze da u vojsci nije potrebno imati tako mnogo obraza, i zato vam, odmah u poetku slube, svedu obraze na jedan. Jednoobraznost u vojsci sastoji se u ovome: biti oian do glave, biti obuen u uniformu i ne misliti nita. Naroito ne misliti, to je jedan od najhitnijih uslova jednoobraznosti. Vojnik nije zato tu da misli! objanjavao nam je kaplar. ta bi onda radio gospodin major kad bi svi mi mislili. Ima da slua, eto ti, a ne da misli!201

Ne zna ovek uopte ta da radi na kraju krajeva u ivotu: da li da misli ili da ne misli. U koli ti kau: "Ui se, sinko, da misli, jer teko tebi ako ue u ivot a ne zna da misli!" A kad svri kolu, ti stupa u vojsku, kau ti: "Nemoj misliti, nisi doao ovde da misli!" Oeni li se, ena ti kae: "Moje je da ivim i gledam kuu, a tvoje je da misli!" A drava, opet, otera te na dve godine tamnice, zato to si mislio. E pa, ko sad tu da mu pogodi ta je bolje: misliti ili ne misliti? Oni koji misle tvrde da je bolje ne misliti, a oni koji ne misle tvrde da je bolje misliti. "Dok sam ja mislio i razmiljao, dotle onaj brat krckao paru po paru, pa eno ga on sad bogat ovek, a ja duvam u prazne pesnice" veli jedan koji je promaio ivot. "Kad god sam o emu dugo mislio ispalo mi je naopako, a to god sam oravaki uradio, dobro se svrilo" veli iskusan ovek. Tako vele oni koji se kaju to su mislili, a tako vele i oni koji nisu mislili. "Da sam ja samo malo mislila, ne bi odista pola za tebe," veli mlada ena svome postarijem muu. "Nisam, brate, mislio, a da sam mislio ne bi mi se desilo to i to" ali se onaj koji ne moe da povrati ono to je izgubio. Sluajui ove albe, ovek se odista mora pitati: ta je bolje, misliti ili ne misliti? Izgleda, ipak, da to ide po profesijama; ima profesija kod kojih se mora bezuslovno misliti, a ima ih koje ne trae to ba kao neophodan uslov. Tako, na primer, u one prve, koji bezuslovno moraju misliti, spadaju: oferi, koniari, piloti, mainovoe i krmari na laama; sve ostale profesije, kao: dravnici, profesori, knjievnici, inovnici vii i nii, svetenici i oficiri, spadaju u onaj drugi red. Kad si obukao uniformu i prestao da misli, ti si onda vojnik, i stavljaju te u front, gde te prvo ue ravnanju. Tome ravnanju, na koje se u vojsci vrlo mnogo polae, cilj je da sve ljude stave pod konac i da ih naviknu da ne istravaju jedan ispred drugoga. Vojnike stareine troe vrlo mnogo i snage i vremena na to

202

korisno znanje, tako da kod vojnika ravnanje postane prava navika, pa ipak, kad izae u ivot ne ume da sauva tu lepu naviku. Moda i zato to se u ivotu vie ceni istravanje ispred fronta. Drugo emu te ue u vojsci, to je: da ide u korak. Ne sme izostati, niti sme pretei, ve ii istim korakom kao i onaj do tebe, kao i onaj ispred tebe i kao onaj iza tebe. Ne vredi ti nita tvoja univerzitetska diploma, niti ti ona daje prava da naini kakav krupniji korak, ve mora da ide uporedo, korak u korak sa ovekom koji se u vojsci oiao prvi put u ivotu i koji u vojsci saznaje kako mu je prezime. Seam se da sam jednom u Makedoniji video konja i magarca upregnute u ista kola, te su morali ii u korak. I koliko je puta siromah konj pokuavao da napravi vei korak, da poe bre, ali se svi ti pokuaji razbijali o magarevu upornost, koji nije hteo da mie bre, ili koji bi ak i stao u mestu, a pogdekad, u svojoj filozofskoj rasejanosti, poao i na sasvim suprotnu stranu od konja. Da je u vojsci slobodno misliti, o ovoj bi se slici dalo razmiljati i mogla bi moda da poslui kao zgodno uporeenje. im ste nauili da idete u korak, ponu vas uiti da treskate nogom o zemlju. To je treskanje nogom o zemlju tako vana stvar, da onaj vodnik iji vod tako treska da prti kaldrma pod cokulama, dobija naroite pohvale. Zato je potrebno da vojnik u maru tako treska nogom, to ni dan danas ne znam, sem ako to ne odgovara onome propisu u egzecirnim pravilima, po kome je "kretanju cilj da se izvestan prostor pree za izvesno vreme sa to manje umora", ili je moda to usluga koju vojska ini optini i dravi nabijajui u varoi kaldrmu, a van ove drumove. To treskanje nogom o zemlju ostalo bi meni i dalje nejasno da mi tu skoro nisu objasnili da su ga, kao vrlo vanu vojniku potrebu, izmislili i proturili u egzecirna pravila liferanti cokula za vojsku.

203

Kad si nauio da se ravna i da koraa, onda te ue kako e pozdravljati stareinu. Ne pozdraviti u drutvu, to je neutivost, ali ne pozdraviti u vojsci, to je itav zloin. Stoga se toj obuci posveuje naroita panja i stoga su vojnika pravila u tom pogledu vrlo iscrpna i vrlo jasna. Iz tih pravila e vojnik najpre nauiti: kad sretne stareinu koga treba da pozdravi, on treba pri pozdravu da okrene glavu na onu stranu s koje stareina prolazi, a ne na suprotnu, to se mora smatrati kao vrlo razloan propis. Zatim, vojnik mora nauiti i taj vaan propis da je duan pozdraviti stareinu kad prolazi kraj njega, a ne recimo, kad ga je ve proao. "U izvesnim prilikama primeuju pravila vrlo mudro moe vojnik pozdraviti stareinu i ranije nego to je propisano, ako primeti da ga stareina pogleda a ima izgleda da ga docnije nee pogledati." Odista je to lepa i pohvalna pojava koliko ovakvi propisi daju slobodne inicijative vojniku. Inae, to vebanje za pozdravljanje ne spada u teka vebanja u vojsci, pa ipak su mene pojedini propisi bunili. Jasno mi je bilo kako treba da pozdravi prost vojnik, ali u egzecirnim pravilima ima i propis o doboarima i trubaima, kako su oni duni pozdraviti stareinu. Pa i to bi se dalo razumeti, ali za muzikante pravilo propisuje da su duni odati pozdrav "prema svojstvu njihovih instrumenata". To nisam mogao nikako da razumem. Recimo, onaj to svira u pikolo, ako hoe da pozdravi stareinu "prema svojstvu svoga instrumenta", duan je, im mu se priblii oficir, da zvidi. Lepo, to razumem. Recimo, i bubnjar, ako hoe da pozdravi stareinu "prema svojstvu svoga instrumenta", duan je, im mu se priblii oficir, da grune pesnicom u lea prvoga koji se pred njim nae. Lepo, i to razumem, ali kako bi "prema svojstvu svojih instrumenata" imali pozdraviti svoje stareine oni to duvaju u helikone, plehane basove? Takav bi pozdrav, ako bi se izveo "u svojstvu njihovih instrumenata" mogao biti ak i neutivost. Kada si i tu vanu obuku, pozdrav, svrio, onda ti dadu puku, i od toga trenutka ne pripada puka tebi, ve ti pripada puci, tj.204

(puka je glavna stvar, a ti mu doe kao neki pribor uz puku. Ti moe, na primer, biti i prljav, ali puka mora biti ista; tebi slobodno moe da se okrnji nos, uvo, prst, ali ma puci ne sme biti pokvaren nijedan raf; ti moe i da se izgubi, moe ak i da pogine, ako ti to ini zadovoljstvo, jednom rei: moe ne biti na broju, ali puka mora biti na broju. Kad se ti pokvari, dobije, recimo, vruicu, ili ugane nogu, ili ti se veu creva, ili ti se odvoji bubreg od rtenjae, oni te poalju u ambulantu; tamo ti dadu nekoliko grama kinina, zuje ti po nekoliko dana ui, pa se opet vrati u front, a ako se puka pokvari, obrazuje se komisija, pregledaju je sa svih strana, prouava se stvar, pie se referat, paljivo se pakuje i alje na opravku, pa se zdrava zdravcata vraa u front. Tebe uzme iz kue u vojsku i ne daju tvojim roditeljima nikakav revers, a posle dve godine ili te vrate ili ne vrate, pa nikom nita. Dok puku moraju da uzmu na revers i u reversu da naznae da su primili u ispravnom stanju, pa tako i da vrate. Ne vrate li je, nastaju istrage, referati, komisija, odgovornosti i ta ti ja sve znam. Kad dobije puku, prvo ui da puca iz prazne puke; i kad bi se ostalo pri tome, ovek bi odista izneo iz vojske jedno vrlo korisno znanje. Pucanje iz prazne puke ima svoje vrlo iroke primene u ivotu. Najvie, u politici, ali tako isto esto i u nauci, literaturi, a najee jo u privatnom, mislim naroito domaem ivotu. Ali se u vojsci ne ostaje samo pri pucanju iz prazne puke, ve ti jednoga dana dadu metak u ake, a na izvesnom odstojanju nameste neku nakazu, oveka od krpa, i ti se ui da ga gaa. Taj ovek od krpa vrlo hrabro i hladnokrvno stoji ispred puanih cevi, verujui naivno da e ovekoljublje ipak uticati na veinu vojnika da ga promae, to obino i biva. Ja sam uvek bio miljenja, koje ni danas nisam promenio, da bi tog oveka od krpa trebalo obui u uniformu sreskog naelnika. Na taj nain postiglo bi se dvoje, prvo: velika veina naih vojnika

205

iz naroda gaali bi paljivo i mnogo preciznije, a drugo: ti bi vojnici izneli iz vojske jedno vrlo korisno znanje koje im je tako esto potrebno u ivotu kada se odmeu od vlasti. A to je valjda i smisao egzecirnih pravila, po kojima: "cilj je jedinake streljake obuke da se svaki pojedini vojnik vaspita i naui da ume i moe samostalno, s razumevanjem i vrstom voljom da vri sve svoje dunosti u borbi i onda kad nije pod nadzorom vlasti". Kad naui vojnik da se ravna, da ide u korak, da treska nogom o kaldrmu, da pozdravlja, da puca u oveka i da nita ne misli, onda je to pola vojnika. Druga je polovina teorija. Vojnik je sastavljen iz teorije i prakse! kazivao bi nam kaplar, koji tu mudru re nije mogao nai negde zapisanu, ali koji je ipak to morao negde i nekad uti. Ja ne znam kako bi se dao zamisliti ovek, ili ako ba hoete i vojnik, sastavljen iz teorije i prakse, ali vojnici verovatno to ovako zamiljaju: regrut, doveden od kue onakav kakav je, nije nita vie nego samo teorija, ali taj isti regrut kad naui da se ravna, da ide .u korak i da treska nogom o kaldrmu, to je ve spojena teorija i praksa, i to je onda vojnik. Puka u ruci regruta koji ne zna da puca, to je samo teorija, ali kad taj regrut ve naui da ubija ljude, to je onda praksa, i ta praksa u zajednici sa teorijom ini celoga vojnika. Uostalom, teorija je neto to je odista i najpraktinije u vojsci, jer smo od nje izneli najira i najkorisnija znanja. Tako, na primer, na teoriji smo od kaplara nauili ta je otadbina, i ta je to etka, pa onda smo nauili ta je to drava, i ta je porcija; pa smo nauili ta je to pobeda, a ta eagija, i mnoga druga korisna znanja koja je nemogue ovde izredati. Izmeu ostaloga, na teoriji smo saznali od kaplara da je svaki Srbin vojnik celoga ivota, sve do smrti.

206

Ti odslui rok i ode kui, ali opet si vojnik. Nemoj ti da misli da te vojska izbrie iz svoga spiska. Jok, brate, nego te kroz ceo ivot zivka kad god otadbini zatreba. Ja sam se tek mnogo docnije uverio da je ova teorija kaplarova vrlo tana, i da se ovek odista celoga svog ivota ne moe da otkai od vojske, ve da ga jednako zivkaju. Jednoga dana, nekoliko godina poto sam odsluio vojsku, dobijem ja akt preko policije, kojim mi se saoptava da prilikom izlaska iz vojske nisam pri predaji stvari predao eagiju, te se pozivam da prestanem toj i toj jedinici, magazin broj 3, i da odnesem eagiju. Ja previjem akt i napiem jasno i razgovetno, irilicom, da sam ja sluio u peadiji, te prema tome nikakvu eagiju nisam ni mogao imati, a i da sam je imao, ja bih je redovno predao. Mislio sam: dovoljno je to i tako napisati pa biti miran. Ali nije tako bilo. Prolo je dodue godinu dve dana na miru, ali se jednoga dana opet pojavi akt kojim se od mene trai eagija. Odgovorio sam kao i pre nekoliko godina, ali mi to nije nita pomoglo; gde god sam se makao iao je za mnom akt kojim mi se trai eagija. Menjao sam ministarstva, menjao struke, i svuda je doao akt kojim mi se trai eagija. Otiao sam sa slubom u inozemstvo, doao je za mnom i akt; otiao sam u banju na leenje, doao je za mnom i akt; pokuao sam da se nastanim u selu da ivim, doao je za mnom i akt kojim mi se trai eagija. Kad sam ve uvideo da u zbog te eagije izgubiti ivce, da bih se oslobodio napasti, uzmem jednog dana akt sa sobom i potraim lino dotinu jedinicu i njen magacin br. 3, gde me vrlo ljubazno primi jedan rashodovani kapetan. Objasnim mu stvar; kaem da sam sluio u peadiji te da prema tome nisam ni imao potrebe od eagije, te to mora da je kakva zabluda.

207

Druga je stvar da traite ebe, to razumem, svaki vojnik prima ebe, ali eagiju! ta e, molim vas, jednome peaku eagija? Sasvim, sasvim! ree kapetan ubeen, i uze pero te zapisa moje objanjenje i isprati me umirujui me: Dobro ste uradili to ste doli lino da se objasnimo; to ste trebali ranije uiniti, pa vas ne bi toliko uznemiravali. Otiao sam mirne due i umirenih ivaca, ali, to rekao onaj kaplar: "Nemoj ti da misli da te vojska izbrie iz spiska. Jok, brate, nego te kroz ceo ivot zivka!" tako i kod mene, posle godinu dana pojavi se kod jednog kvarta akt kojim se sad u mene trai eagija i ebe. I taj se akt navrze na mene i poe me goniti iz kancelarije u kancelariju, iz drave u dravu, iz godine u godinu. Poeh ponova da gubim ivce; poeh se nositi milju: ili da se ispiem iz podanstva srpskog, ili da izvrim samoubistvo. Najzad, opet kao pre, uzeh akt, odoh u dotinu jedinicu, magacin br. 3, ali ne zatekoh tamo vie onog rashodovanog ve jednog prekobrojnog kapetana. Razume se! ree on kad mu rekoh sve po redu sva je pogreka u tome to je moj prethodnik pogreno zapisao vae objanjenje. I otkud kod vas eagija? Kojeta, peak i eagija, a i ebe, molim vas, morali ste vratiti. ebe se ne moe pojesti, morali ste ga vratiti. Druga je to stvar, recimo, porcija. Vojnik odista porciju ee puta izgubi, ili mu ukradu. Da, porcija, to je druga stvar! odobravam mu ja, i odlazim veseo to sam najzad stvar objasnio te zauvek otklonio napast koja me je ve poela i u snu goniti. Kako sam se lepo i prijatno oseao nekoliko godina, sve dok jednoga dana ne pade u jednome varokome kvartu akt kojim me komanda poziva da vratim: eagiju, ebe i porciju. I od to doba, a tome je ve nekoliko godina, taj me akt neprestano goni, goni,208

goni, goni do istrage, tako da budan stalno apem, a u snu stalno sanjam: eagiju, porciju i ebe. Ta su mi se tri predmeta tako prikaila, tako prilepila da, kada bi neto, ne daj boe, u nas bilo plemstva, ja bih slobodno mogao iz njih kombinovati svoj plemiki grb. Na razvijenom polju koje bi predstavljalo ebe, ukrtena eagija i porcija. Ali na taj sam se nain bar i uverio da je istinita re kaplareva: da Srbin mora celoga ivota biti vojnik, ili bar odravati veze sa vojskom. Da sam to znao, mogao sam i ostati u vojsci, utoliko pre to sam imao vrlo lepih izgleda za brzo napredovanje. Evo, na primer, sad je ve etrdeset godina kako sam ja kaplar u srpskoj vojsci, i ako bih se u svakome inu toliko zadrao, mogao bih jednoga dana, za sto dvadeset godina slube doterati do narednika. Uostalom, moj vojniki poloaj ima jednu naroitu dra. Najpre tu to sam doajen srpskih kaplara, a zatim tu to smo Napoleon i ja dva najznamenitija kaplara u evropskim vojskama. Napoleon je znamenit po tome to je svoju kaplarsku titulu zamenio carskom, a ja po tome to svoju kaplarsku titulu punih etrdeset godina nisam nikojom drugom zamenio.

BRAK

Moja trinaesta ljubav, to je moja ena. Ja sam odavna znao da je broj trinaest malerozan, ali nisam znao da to u ljubavi vai. Da sam znao, ja bih trinaestu ljubav preskoio i odmah bih se etrnaesti put zaljubio, ili bih moda trinaestu ljubav uveo u spisak pod 12a.209

Ali, i to 12a kadro je gdekad da napravi velike zbrke. Seam se jednoga hotela u banji gde je hotelijer, hotei da ugodi predrasudama gostiju, preskoio sobu broj 13, pa je obeleio dve sa dvanaest: 12a i 12b, koje su zauzele dva brana para i poela u poetku pogreno da ulaze jedno drugom u sobu, a zatim se tako izmeali, tako meu sobom banjski zbrkali, da se najzad morao i sam policijski komesar umeati da raspravi ko od njih pripada sobi a, a ko sobi b. Ali, najzad, to jo i razumem: zbog sobe koja nosi broj 13 upasti u tu brak, ali zbog tog fatalnog broja upasti u svoj sopstveni brak to se moglo samo meni desiti. Upao sam tek to sam se oslobodio tamnice, tako da ja nisam ni osetio ono zadovoljstvo koje osuenik oseti kad se doepa slobode. Iz kole u vojsku, iz vojske u tamnicu, a iz tamnice u brak. Izgleda kao da bi to i imalo biti red stvari u ivotu: u koli pribira potrebna znanja za ivot, a u vojsci i tamnici se veba za brak. U vojsci se naui disciplini i bezuslovnoj poslunosti prema komandi, a u tamnici se naui da kroz prozor, iza reetaka, posmatra ivot, ali ti da ne uestvuje u njemu. To uporeenje braka sa vojskom i tamnicom, koliko je pakosno toliko je jo i netano. Najzad, moglo bi se jo i dopustiti da izmeu vojske i braka moe biti i neke slinosti, ali ne i izmeu tamnice i braka. U vojsci, na primer, sem bezuslovne poslunosti, ui jo da ide u korak, to je neobino vano za brak; pa onda, ui da se na komandu okree levo i desno, to takoe ima svoje primene u braku; pa se ui da uva strau, to moe vrlo esto da ti zatreba u braku; ui se jo da bude hrabar prema neprijatelju, to ti ipak ne smeta da mu okrene, i lea, to takoe biva i u braku, i ui se, najzad, ta je to arkanje, ta sukob, prepad, a ta otvorena borba, ta iznenaenje, ta brza obrana, boni napad, uzbuna, i ta nona sluba. A sve su to pojave tako este i u braku. Za tamnicu se ve ne moe rei da ima toliko slinosti sa brakom, jer, na primer, za tamnicu ne bi mogla da vai ona re

210

koja vai za brak: "To je kavez kod kojega bi ptica koja je unutra volela da je napolju, a ono koja je napolju volela bi da je unutra". Pa ipak, izmeu tamnice i braka ima jedno uporeenje koje bi moglo donekle, ali samo donekle, da se primeni. To je ono po kome je brak robija, i to: prvih pet godina robovanja u tekom okovu, drugih pet godina u lakom okovu, treih pet godina robije bez okova, dok etvrtih pet godina osuenik postaje slobodnjak, koji se inae slobodno kree, a samo uvee dolazi u tamnicu na noivanje. Ima jo jedna vea razlika izmeu braka, tamnice i vojske, pa i izmeu kole i braka, i prema toj razlici oigledno je da se brak ne moe ni uporeivati niti traiti u njemu kakve slinosti sa ovim ustanovama. I kola i vojska i tamnica imaju svoj odreeni rok slube, dok ga brak nema. U koli se zna, na primer, koliko godina ima da ui, i ti zapne pa je svri, i kad se doepa diplome, ti nema vie posla sa kolom. To isto i kod vojske, kod koje je jasno i zakonom propisano otsluenje roka, a to isto najzad i kod tamnice. Osude te, izreknu ti presudu, pa makar ona glasila i na dvadeset godina, tek ti zna rok i dogleda kraj svojoj nevolji ma koliko dalek on bio. Kod braka toga roka nema, i samo se tako moe razumeti onaj grenik koji je, o dvadesetpetogodinjici branog ivota, dakle prilikom srebrne svadbe, ovakvu prigodnu re odrao svojoj eni: "Vidi, eno, da sam ja tebe pre dvadeset i pet godina, na dan nae svadbe ili, recimo, sutradan, ubio, ja bih odleao svojih dvadeset godina robije i sad bih ve pet godina bio slobodan, a ovako... !" I odista, ako bi budunosti bilo namenjeno da izvede kakvu reformu braka, onda bi prva briga te reforme bila da u braku odredi rok. Ako je brak neka vrsta duga oveanstvu, dug je samo onda dug kad ima odreen rok. I to je glavno, kada bi imao odreen rok, brak bi se moda mogao i urediti na bankarskoj osnovi. Svake

211

godine bi se izvrilo inventarisanje, izveo bilans, utvrdila aktiva i pasiva, i ako je pasiva vea od aktive, predali bi se kljuevi trgovakom sudu i gotova stvar. Dok tako ne bude, brak odista lii na akcionarske drutvo gde dividendu vuku gdekad punice, svekrve i svastike, a gdekad i kakav kuni prijatelj. Ako je ipak brak jedna dunost prema otadbini, onda bi ga bar trebalo tako udesiti da se drava odui priznanjem za dobro i savesno vrenje te dunosti. Ne mislim da bi drava imala darivati medalje za hrabrost, za graanske zasluge i za revnosnu slubu, iako bi takva odlikovanja bila vrlo podesna i u braku, ali da nae moda koji drugi nain kojim bi se oduila onima koji do kraja ivota ispune svoje dunosti. Jedan moj prijatelj, bavei se mislima o odnosu drave prema braku, doao je bio na srenu ideju kako bi se na taj nain ak dala izvesti i najkonkretnija reforma braka kada bi se zaveli ukazni brakovi. Ja ne znam kako bi, po njemu, izgledali ti ukazni brakovi, ali svakako da bi tada vailo ne samo ukazno sklapanje brakova, ve i premetaji, unapreenja, stavljanje u penziju, otputanje iz slube zbog nesposobnosti, pa moda ak i pomilovanja od daljeg izdravanja braka. Bili bi to neobino zanimljivi ukazi kojima bi se muevi premetali po potrebi slube, ime bi se bar ozakonila pojava koja se i inae u ivotu tako esto deava; pa ukazi kojima se muevi, na osnovu 70. stavljaju u stanje pokoja, ime bi se takoe ozakonila pojava koja se i inae u ivotu esto deava, i najzad, otputanje iz dravne slube, ime bi se takoe ozakonila pojava koja se i inae u ivotu tako esto deava. Ja lino nisam se nikada bavio mislima o reformi braka, ubeen da je on ve davno i reformisan i deformisan. Po mome miljenju, najvie ako bi se moglo to uiniti za brak, to je potreba da se pristupi njegovoj reparaciji. Da se odri jedna zgrada koja je zidana na kamenim temeljima, mora se opravljati, prepokrivati,212

kreiti, dograivati i zamazivati, a brak koji je nazidan samo na meusobno datoj rei, pred svetenikom, pa se nikad ne reparira. O ovome bi morali povesti ozbiljno rauna svi pobornici odravanja dananjega braka i postarati se da se i brak ponekad prepokrije, dogradi, okrei i zamae. Uostalom, tekoa reforme braka lei i u tome to niko ni do danas nije naisto s tim ta je to brak. Malo je pojava u ivotu o kojima je tako mnogo razmiljano i tako mnogo kazano kao to je brak, i malo je pojava o kojima postoje tako raznolika i protivrena miljenja koja jedno drugo potiru i iskljuuju. Poevi od onoga banalnoga: da je brak pakao, i protivnog mu miljenja da je brak raj zemaljski, i sva ostala miljenja kreu se izmeu takvih krajnosti. Zavisi, izgleda, od toga ija su to miljenja: neenjenih ili oenjenih, oaranih ili razoaranih. Pokuaj nauke da se i ona uplete u objanjenje braka kao pojave, sveo se na gole rei i prazno filozofiranje. Ili se zar moe smatrati za reenje problema jedno ovakvo miljenje jednog filozofa: "Brak je moralna zajednica zasnovana na nemoralnim odnosima; tenja za odravanjem svoga ja zasnovana na odricanju svoga ja; udvostruavanje svojih dunosti na bazi prepolovljenih svojih prava". Ili vi, moda, mislite da bi druge nauke, svaka sa svoga gledita, umele to pouzdanije rei od filozofije? Ja mislim, kada bi ih konsultovali, da bi njihovi odgovori glasili ovako otprilike: Istorija: Brak je jedna od retkih istorijskih pojava kod koje se osvaja potinjava pobeenome. Matematika: Brak je zbir dveju nepoznatih koliina iz kojih treba izvui koren. Rezultat bi imao biti minus, a ako se ipak u braku pojavi jedno plus, onda se takva jednaina svrava brakorazvodnom parnicom.

213

Literatura: Brak je interesantna pria, gdekad i roman, sa neobino lepim poetkom koji lii na lirsku pesmu, ali esto sa ravom sadrinom i jo ee sa neoekivanim svretkom. Gramatika: Brak je imenica mukoga roda koji se ivotu potinjava zakonima enskoga roda. U gramatici ima, ali u ivotu nema jednine, a mnoina se samo onda da podneti kad je ne ine vie od dva lica. Geometrija: Brak ine dve paralelne linije koje polaze uporedo u ivot i nikad se ne mogu da sretnu. Fizika: Brak je pojava kod koje dva tela imaju za odravanje ekvilibriteta zajedniki, no zamiljeni, oslonac, te usled toga vrlo lako gube ravnoteu. Hemija: Brak je jedinjenje dva elementa, od kojih ipak svaki zadrava svoje osobine. Jedna kap strane kiseline, kanuta u to jedinjenje, vrlo ga lako nagriza i razdvoji u sastavne delove. Geografija: Brak su dva pola koja zbliena dostiu tropsku, a udaljena vraaju se svojoj ledenoj temperaturi. Kao to vidite, ni ovi odgovori nisu nas nimalo pribliili reenju pitanja, te bi moda opravdanije bilo da se okanemo nauke i da se obratimo ljudima. Brak je ipak ustanova koju ovek stvara, a ovek i preivljuje, pa zato on ne bi imao i najpreega prava da o njemu da svoje miljenje. Razume se, teka je to stvar obratiti se svakome pojedincu, ali kada bi se obratili pojedinim profesijama, ja bar mislim da bi njihovi odgovori ovako izgledali: Trgovac: Brak je ortako preduzee koje moe uspevati samo onda kada ga ne potkradaju mlai. Vojnik: Brak je osvojena varo koja nikad nije dovoljno obezbeena od upada neprijatelja.

214

Svetenik: Brak je svakodnevno "oe na" kod kojega treba izgovarati samo rei: "No izbavi nas od lukavoga", a biva ipak da mnogi dodaju i jo: "I ne navedi nas vo iskuenije". Lekar: Brak je zaraza, koja ve sama u sebi sadri antitoksin. Bolesnici se najbolje oseaju pri velikoj temperaturi, a naprotiv ravo pri normalnoj. Dijeta nije za preporuku, jer ona samo pogorava bolest. Sudija : Brak je privremeno poravnanje dveju parninih strana. Apotekar: Brak je pilula spravljena po jednom zastarelom receptu: uvaljana u eer da bi se lake mogla progutati, pa ipak esto zasedne u grlu. Novinar: Brak je lep samo kao uvodni lanak, kad je, to je neminovno, bez tamparskih greaka koje mu kvare smisao. Knjiar: Brak je knjiga koja se rado ita u prvome izdanju, ree u drugome, a kad zastari i postane klasina, onda gubi svaku vrednost. elezniar: Brak je u prvi mah, dok prolazi kroz tunel, prijatan voz za etnju; neto docnije, on postaje putniki voz, a jo docnije nesnosni, teretni voz. Sudari se gotovo redovno deavaju na skretnicama. Potar: Brak je preporueno pismo, obino pogreno adresovano, koje je interesantno samo dok je zatvoreno. Telefonistkinja: Brak je spoj dveju numera koje se sve dotle dobro razumeju dok kakav dodir spolja ne prekine vezu, ili, to je jo ee, dokle se neko trei ne umea. Sportista: Brak je skok kod kojega nije vano do koje si visine skoio, ve kako si se doekao na noge. Ima ih koji se doekaju215

snano i vrsto, ima ih koji poklecnu na jednu ili obe noge, ima ih koji posrnu, ali je najei sluaj da se doekaju onim delom tela koji je propisan za sedenje. Glumac: Brak je komad koji se ne igra pred publikom, a kad ipak doivi aplauz, to znai samo da je ravo igran. Ravoj igri su najee krivi reditelj, koga publika i ne vidi, ili sufler, koji gdekad suflira i rei kojih nema u tekstu. Glavne role u komadu protivno svima literarnim pravilima u prvom inu su emotivne, i pune izraza, i zahtevaju svu snagu i talenat glumev; u daljim inovima malaksavaju i zavravaju se bez ikakvog efekta, pa je stoga i bolje ne igrati komad do kraja. Eto samo nekoliko miljenja, pa koliko raznolikih pogleda i koliko malo odgovaraju na postavljeno pitanje ta je to brak. Vele da je ipak najbolje obratiti se iskustvu, da je ono jedino kadro dati odgovor najblii istini. Otiao sam dakle jednoga dana iskustvu i upitao ga: ta je to brak? Brak, da bi bio ono to se eli, treba da ima troje... Znam; mu, ena i kuni prijatelj. Ne prekidaj me! izbrecnu se na mene iskustvo. Brak ini troje: ljubav, poverenje i strpljenje. Jesi li, dakle, imao ljubavi? Imao sam je prema svim enama. To je vie no to treba. A poverenje? Kod moje ene nisam uspeo nikad da ga steem. Uostalom, ljubav i poverenje i jesu neto sporednije stvari, vie dekor braka. Glavno je strpljenje.

216

To sam imao! E pa eto ti odgovora: brak je strpljenje. Ja sam strpljenje odista imao, ali moram ovde uiniti priznanje da su me tome strpljenju nauili i privikli moji kritiari. Naime, mene su kritiari uvek tako enski grdili da sam u braku stupio sa ve utvrenom navikom da podnosim grdnje. Na taj nain i doiveo sam da, gotovo jednovremeno, proslavljam jubilej rada na literaturi i na braku, samo ne i sa istim rezultatima.

217

NEISPISANA GLAVA

Ja sam u predgovoru rekao da u svoju autobiografiju zavriti enidbom, nalazei da posle enidbe ovek i nema autobiografije, a ja nisam rad da piem biografiju. Rekao sam jo da sam dalji opis moga ivota poverio jednome svome prijatelju, i ovu neispisanu glavu, evo, ustupam njemu.

218

POGOVOR

Ja sam u stvari zavrio svoju autobiografiju, ali je l' te da vam izgleda kao da neto nedostaje, kao da nije pravi kraj? Onako otprilike kao to u pozoritu ima komada tako nekako nedovrenih da publika, i kad se poslednji put spusti zavesa, jo uvek sedi i eka nastavak. Ja ne bih eleo da svoje itaoce stavim u taj poloaj da ekaju nastavak. Napisau jo i ovu poslednju glavu. Uostalom, ja sam se nekako ve izmirio s onim to treba u poslednjoj glavi jedne biografije napisati. Moda na malo udan nain, ali sam se ipak izmirio. U poslednje vreme, jedan mladi poduzetnik nekoga novog pogrebnog preduzea, kojega i ne poznajem, poeo je neobino srdano da mi se javlja. Koliko god puta proem kraj njegove radnje, pa ma to bilo i po nekoliko puta dnevno, on uvek ljubazno skida kapu i srdano me pozdravlja: "Dobar dan elim!" Samo to mi ne kae: "Izvol'te, molim vas, izvol'te svratiti. Imam robu osobitog kvaliteta i vama u, verujte, uiniti naroite cene!" U poetku me je bunila ta njegova ljubaznost i dolo mi je vie puta, kad me tako ljubazno pozdravi da ga brutalno napadnem, ali sam se polako, polako poeo da navikavam. I poeo sam da se mirim, tako da sam najzad uzeo da zastajem pri prolasku pred njegovim izlogom i da merkam mrtvake sanduke. Zatim je to bivalo sve ee i ee, gotovo svakodnevno, sve dok mi to nije postala prava navika. I ne samo to sam zastajao pred izlogom, ve sam poeo da se uputam i u prijateljske razgovore sa mladim poduzetnikom, koji je uvek stajao na vratima svoje radnje.

219

ta mislite, rekao bih mu, stojei tako pred izlogom ta mislite vi o ovome sanduku? Oh, gospodine, taj bih vam mogao naroito preporuiti! odgovorio bi ushieni mladi poduzetnik. Nije li neto mali? Molim, dozvolite, rekao bi on i izmakao bi se od mene trietiri koraka, te me premerio od glave do pete, uveravam vas, gospodine, da e vam taj tako dobro stajati kao da je mera na vama uzimana. Ne mislite da je malo tesan? Moda neto pasent, ali to samo u poetku, kao, na primer, nova cipela, ali docnije, verujte, oseaete se sasvim komotni. Da, verovatno... a to se tie kvaliteta? O, molim! presekao bi mi on re. to se toga tie, mogu vam dati pismenu garanciju za pet godina. Razume se, kad smo se blie upoznali, upustili smo se i u detaljnije razgovore, i on mi je ak, pun oduevljenja i ponosa, izloio jednog dana i svoj nacrt programa za pogreb. Na elu pratnje jastue sa ordenima, pa onda venci, pa ripide, pa pevaka drutva... itd., i, razume se, odmah me je uveo u duan da mi pokae jastue za ordenje i pekire za lanove pevakih drutava. Samo, molim, dodao bi uz to stvar treba tako udesiti da umrete leti, dok je dui dan, te da se ceo program moe izvesti! Kao to vidite, dakle, blagodarei jednoj tako srenoj sluajnosti, ja sam se ne samo izmirio sa sadrinom ove poslednje glave moje biografije, ve sam unekoliko uinio i sve potrebne pripreme. Sad ostaje jo samo da umrem, kako bi publika, koja220

eka kraj predstave, mogla ii kui. Ja u ve i u tom pogledu uiniti sve to zavisi od mene. Ali kad se bude ulo da sam umro, vi ete videti: svet mi to nee verovati. Ja sam toliko puta terao alu sa ovim svetom da e verovatno i tom prilikom mnogi misliti da je to samo neka nova ala. Neto slino onome to se desilo Taljeranu, iji su politiki trikovi tako esti bili da se svet i prilikom njegove smrti pitao: "ta je hteo s tim?" Zato pri objavljivanju moje smrti treba biti obazriv. Prvoga dana treba doneti u novinama beleku: "Kao to se uje, gospodin Nui je jue umro". Drugoga dana, ve bi se mogla doneti ovakva beleka: "Sve vie i vie se potvruje naa jueranja vest da je gospodin Nui umro". Pa tek treega dana rei: "Kao to iz vrlo pouzdanih izvora saznajemo, gospodin Nui je odista umro". Da bi se kod publike odagnao i poslednji trag sumnje, mogao bi, tom prilikom, doi k meni i ko od novinara da me intervjuie. A kako bi se moglo vrlo lako desiti da mu ja tom prilikom ne bi mogao na postavljena pitanja odgovoriti, to je, mislim, najbolje da ja jo sad spremim taj intervju. To uostalom nije tako neobina pojava: intervju sa jednim mrtvacem. Naprotiv, u politici se to vrlo esto deava da ba oni koji su mrtvi piu intervjue sa sobom i nude ih raznim redakcijama. Taj intervju, u ovom sluaju, ograniie se samo na to da utvrdi fakat da sam ja umro, bez ikakvih drugih ambicija ili pretenzija. Taj bi intervju ovako otprilike izgledao: Novinar: Poslat am od direktora "Svetlosti" i molim vas da budete dobri rei mi koju re o vaoj smrti? J a: (utim, kao to je i red da mrtav ovek uti). Novinar: Mogu li dakle oekivati?221

Ja: (utim i dalje, ne bi li se novinar, na taj nain, uverio da sam odista mrtav). Novinar: Mislio predusretljivost? sam da mogu raunati na vau

Ja: (Najzad i mrtav prolajem): Sasvim, kao to i ja raunam na novinarsku nasrtljivost, koji ni mrtvom oveku ne daju mira. Dakle, ta ste radi? Novinar: Napolju se govori da ste vi umrli? Ja: Ne treba, znate, nikad polagati mnogo na te uline glasove, premda u ovome sluaju ima u njima i dosta istine. Novinar: Moe se dakle smatrati da ste vi mrtvi? Ja: Raunajte s tim kao sa jednim faktom koji vam moe sluiti kao polazna taka za intervju. Novinar: Mogu li znati pobude koje su vas rukovodile na taj korak? Ja: Odavna se nosim milju da se povuem iz ivota. Novinar: Jeste li imali kakav naroiti razlog to ste izabrali ba ovaj momenat da umrete? Ja: Mogu vam rei da sam ja u stvari pomiljao na to da celu stvar odloim na due vreme, ali stvar se i protiv moje volje drukije svrila. Novinar: Zanima me jako taj detalj. Bi li bili tako ljubazni da mi ga ispriate? J a: Zato ne! Stvar se, vidite, ovako desila. Lekari koji su se pre neki dan iskupili oko moje postelje, doneli su, na latinskom jeziku, odluku da ja treba da umrem. Kako sam ja jo iz rane222

mladosti poznat kao vrlo rav latinac, to sam se ovom prilikom koristio tom svojom lepom osobinom i prosto ih nisam razumeo. Sutradan, kada su ponova doli, iznenadili su se kada su me zatekli iva. "To prosto nije mogue!" uzvikivali su oni. Poee ponova da me kucaju, pipaju, oslukuju, i onda se podelie u dva tabora: moj domai lekar bio je miljenja da ja moram u roku od dvadeset i etiri sata umreti, dok je drugi, njegov kolega i inae moj dobar prijatelj, uzbueno uzvikivao: "Taj je kadar jo mesec i dva da se vue ovako!" Ja sam pokuavao, ali bez svakog uspeha, da izmirim njihova gledita, ali su oni padali u sve veu vatru. Najzad poee da secuju na mene: moj domai lekar poloi novu novcatu hiljadarku, tvrdei da u ja umreti za dvadeset i ejiri sata; onaj drugi poloio je na to svoju hiljadarku, tvrdei da u se ja "vui tako jo due vremena". Opkladili su se, pruili jedan drugome ruke i zamolili me da ja preseem. Sutradan izjutra doe mi domai lekar i ve iz prvih rei koje je izmenio sa mnom uvide da sam ja pristalica onoga drugoga. "Ah, to nije lepo od vas! prebacivao mi je on. Vi u ovome sluaju treba da ste potpuno neutralni, ili ako ve nalazite da treba simpatisati ijem miljenju, onda sam vam ja valjda prei i blii!" Pravdao sam mu se da ja nikako ne elim da budem pristrasan i da nemam nikakvih naroitih razloga radi kojih bi pristao uz miljenje onoga drugoga lekara, do jedino taj to mi on doputa da neto due ivim. To naroito uvredi moga lekara, on planu i ree mi otvoreno da je onaj njegov kolega jedna obina neznalica, da je on tako tvrenje postavio samo zato da demantuje njega kao kunog lekara. "Ali, gospodine, dodao je on uzbuen, ne dam se ja demantovati; ne mogu ja dozvoliti da budem olako demantovan. Vi treba da umrete, gospodine, jo u toku dananjega dana!" Pokuao sam da mu iznesem izvesne protivrazloge, ali je on ostao pri svome, tvrdei kako to nije lepo od mene, kao kulturnoga oveka, to oevidno idem na to da omalovaim medicinsku nauku, koja je u ovome veku nainila vei progres no sve ostale pozitivne nauke. Najzad, primakao je stolicu, seo je kraj moje postelje, uzeo me za ruku i poeo sasvim prijateljski da razgovara! "Znai, vi223

pretpostavljate da ivotarite tako jo mesec i dva dana, a u stvari vi ste ve izmireni s tim da ete umreti!" "Da!" "Ja velim, dragi prijatelju, nastavi doktor prijateljski to e biti jesenas, neka bude veeras. Na narod je mudar i njegova filozofija je zdrava, pa je treba posluati!" I na kraju krajeva, poto je apelovao i na moje dobro srce, morao sam mu popustiti, i tako je eto dolo do toga da sam umro. Novinar: To je odista zanimljivo! (Belei). Ja: Da, vrlo je zanimljivo. Novinar: A smem li vas zamoliti da mi kaete jo i vae miljenje o smrti? Ja: Odgovoriu vam rado i na to, ali mogu vam rei da sam promenio svoje miljenje. Sve dok nisam umro, imao sam sasvim drugo miljenje o smrti: otprilike onako kao to ljudi, sve dok se ne oene, imaju drukije miljenje o braku. Novinar: Mene interesuje naroito vae miljenje, jer bi se ono moglo smatrati kao autentino? J a: Odista je tako, i vi ste pali na vrlo srenu misao da mrtvog oveka pitate ta misli o smrti. To je jedini nain da se doe do autentinog miljenja o toj pojavi. Novinar: (Vadi nov list hartije). Ja: Vi znate vrlo dobro da ima raznolikih miljenja o smrti, ali su sva ta miljenja ivih ljudi, koja oni, dodue, kad umru, podvrgavaju izvesnoj kontroli, samo nam naalost ta svoja kontrolisana miljenja ne objavljuju. Prema najstarijem miljenju, koje se provlai gotovo kroz sve religije, postoje dva ivota: jedan je zemaljski, a drugi valjda inozemni, i prema tome ja bih sad trebao da sam u inozemstvu; meutim, ja imam predoseanje da u tek sad biti u zemlji. To zastarelo miljenje preparirano je docnije224

tvrdnjom da postoje dva ivota, od kojih je jedan telesni, a drugi duhovni. Prema tome, kad ovek umre telesno, ivi duhovno, i onda verovatno i obratno; kad umre duhovno, on ivi telesno. Ovaj je drugi sluaj u svetu mnogo ei i mogu vam rei da se taj telesni ivot pretpostavlja duhovnom, verovatno i zato to je duhovni ivot, mislim onaj posle smrti, strano monoton. Duh oveji posle smrti, uasno besposlii i jedina mu je zabava da poseuje svoje drage na snu i da se javlja enama na spiritistikim sednicama. Inae, mogu vam rei da je moje duboko uverenje da je i smrt navika. tavie, ovek se bre i lake navikne na smrt no na ivot. I verujte da je ta navika tako uporna da mrtav ovek vie i ne misli na ivot, obratno ivom oveku, koji uvek misli na smrt. iv ovek ak i oduzima sebi ivot, dok mrtav ovek ne oduzima sebi nikad smrt. Da ue u ivot, treba ti bezbroj priprema: mora uiti da hoda, da govori, onda, docnije, mora stei izvesne kvalifikacije: dok smrt sve to ne trai, ne trai vam ni da hodate, ni da govorite, niti vam trai kakvih kvalifikacija. Ono to optina deli grobnice na grobnice prve, druge i tree klase, to mrtvi ne uzimaju u obzir, oni svi smatraju sebe za mrtvace prve klase. O smrti i njenim lepim stranama postoji vrlo mnogo fraza koje su izrekli oni filozofi koji su voleli da ive. Tako po njima: smrt je pribeite mira; tihi odmor posle ivotnih bura; smrt je filozofija ivota, rezultanta svih napora, krajnji cilj svih puteva, i vazdan jo lepih rei, koje se obino upotrebljavaju u posmrtnim besedama. Jedna od tih fraza je i ona: da je bolje biti mrtav lav no iv magarac, koju re mrtvi lavovi priznaju ali je ne priznaju ivi magarci, a kad veina neto ne priznaje, onda to ostaje samo mrtva knjika mudrosti. to se mog linog miljenja tie, mogu vam rei da ja o smrti imam neobino dobro miljenje, kao o jednoj od najpouzdanijih situacija koju ovek moe postii i prema tome, uveravam vas da bih ja voleo da sam jo iv. Novinar: ta bi se jo dalo zabeleiti o vaoj smrti?

225

Ja: Ja mislim da je za vas, kao i za mene, glavna stvar da sam umro; sve ostalo je od sporednog znaaja. Novinar: Pa ipak, rado bih hteo znati: koje su bile vae poslednje rei? Ja: Kakve poslednje rei: Novinar: Pa znate, red je kad ovek umre da kae neku poslednju re, koja se posle zgodno da upotrebiti u biografiji. Ja: Ah da, seam se. Ja sam pred smrt pitao enu: poto su dinje na pijaci? Novinar: Ali, zaboga, to se tek ne moe zabeleiti kao poslednja re jednoga knjievnika. Vi znate dobro da je, na primer, Torkvato Taso uzviknuo: "U tvoje ruke, gospode!" Vilijam Skot je rekao: "Tako mi je kao da sam se ponovo rodio!" Bajron je rekao: "Hajde da se spava!" Rable: "Spustite zavesu, komedija je svrena!", a Gete: "Vie svetlosti!" Dakle, jeste li i vi tako to uzviknuli umirui? Ja: Nisam, a ne verujem ni ti estiti ljudi, koje ste vi citirali, da su to slino kazali. Sve su to biografi izmislili, ili bar doterali. Ja znam, na primer, jednog mog prijatelja, glumca, koji je pred smrt rekao: "Ja tropa!", a napravio lice kao da je u ajncu na sedamnaest izvukao deseticu. U novinama sam posle itao da su mu poslednje rei bile: "Ja svravam!" Novinar: No, pa da, to se mora malo doterati. Ja sam, na primer, to skoro, opisivao smrt jednoga naeg politiara, koji je pri samrtnim mukama stenjao kao magarac, ali ja sam u opisu rekao da je duboko uzdahnuo i na samrtnikom elu mu se ispisala briga za otadbinom. J a: E, ako pristajete da stvar tako doterate, onda u vam priznati da su moje poslednje rei bile u stvari jedan dijalog226

izmeu mene i doktora koji me je leio. "Recite mi doktore, pitao sam ga kad su ve nastali poslednji asovi recite mi ta e me otprilike kotati smrt?" Mislite li zajedno sa trokovima oko sahrane? Ne, ne, za te trokove imam ve predraun. No rad sam da znam ta ete me vi kotati. Vae posete? Pa, imao sam deset poseta po pedeset dinara i jedan konsilijum, svega est stotina dinara. Jeftino, odista jeftino. Mog prijatelja, pokojnog Andriju Jankovia, kotala je smrt pet hiljada dinara, a nita bolje nije proao no to u ja proi. To je, znajte, zato tako jeftino to je moj princip u radu: mala zarada, ali to vei obrt. Jer, najzad, lekar koji je leio vaeg prijatelja, pokojnog Andriju, zaradi na njegovoj smrti pet hiljada dinara, a za to vreme ja na desetorici pokojnika zaradim tu istu sumu! Odista, odista, divan princip: to vei obrt, makar i manja zarada. A ovaj... ja u skoro, je l' te?! Da, da, tu ste... Onda, molim vas, ispunite menicu na est stotina dinara, koliko vam dugujem, da vam je potpiem, Eto, to su otprilike bile moje poslednje rei. Kao to sam pre toliko godina, posle preivljenoga detinjstva a stupajui u ivot rekao: "Ispunite mi menicu da je potpiem!", tako sam, eto, i zavravajui ivot, izrekao istu misao. To bi, razume se, u biografiji moglo glasiti: "Dajte mi ivota, ja jo nisam kazao poslednju re!"

227

Novinar: Pa hou li to zabeleiti kao vae poslednje rei? J a: Nemojte. Napiite: "Zbogom i hvala na panji!" Novinar: Zato to? J a: Jer sam tim reima rad i ovu knjigu da zavrim. Zbogom i hvala na panji!

BILJEKA O PISCU

BRANISLAV NUI je roen u Beogradu 1864. godine. Knjievni kritiari smatraju ga jednim od najveih srpskih komediografa (pisaca komedija). uvene su njegove komedije: "Sumnjivo lice", "Narodni poslanik", "Gospoa ministarka", "Oaloena porodica", "Pokojnik" i dr. Osim brojnih komedija pisao je i pripovijetke, memoare, putopise, novinske feljtone, kao i roman za djecu: "Hajduci". Jedan dio svoga ivota proveo je i u Sarajevu radei u Narodnom pozoritu. Umro je u Beogradu 1938. godine.

228