Прве писани трагове о Богородици Градачкој налазимо у Студеничком типику Светог

Саве који он пише као игуман тог манастира између 1207-1215. године. Градачки

манастир био је једна од најзначајнијих светиња тог времена, о чему сведочи

помињање његовог игумана који је учествовао, са шест игумана најзначајнијих

манастира, у избору старешине манастира Студенице: „А када треба овај да се

постави, овако да бива: да се скупе иконом и еклисијарх са најстаријом братијом, и да

иду к самодржавном господину све српске земље, и да му молбу узашљу, да дође у овај

манастир. И да узме са собом епископа и игумане Светога Ђурђа у Расу и Свете

Богородице Градачке и Светога Николе у Топлици и другога Николе у Казновићима и

другога Светога Николе у Дабру и Светога Георгија у Дабру, и када дође са овима, да

скупља иконома и еклисијарха овога места и друге старце који су подобни у савет. И

када владар уђе у цркву и ови сви са њим, да учине савет и да изаберу преподобна

мужа, који ће бити архимандрит међу овима игуманима и пастир овоме стаду.“ Неки

од манастира поменутих у Студеничком типику у блиској будућности постали су

седишта епископија (Свети Никола у Топлици и Свети Никола у Дабру), а неки су

потиснути из списка најугледнијих. У самом зачетку Немњићке династије централни

догађаји државног живота збивају се при седишту Рашке епископије. Затим се тежиште

државног живота преноси у манастир Студеницу као задужбину и гробно место

оснивача династије, Стефана Немање, касније преподобног Симеона. При владавини

светог Стефана Првовенчаног је центар у Жичи. Српска краљевина и аутокефална

црква представљале су оквир у коме је оживљено културно стварање добило особена

обележја. То се може запазити на црквеним споменицима Рашке школе (Студеница,

Жича, Милешева, Сопоћани, Градац, Ариље и др.) и на замаху преписивачке и

књижевне делатности. Наслеђени језик књижевног изражавања добија црте

карактеристичне за говорни језик народа, док обогаћена "библиотека" преведених и

преписаних дела и жанрова добија и оригиналне српске саставе. Као и у градитељству

и опремању цркава и манастира, стварању нове црквене организације оличене у

стварању нових епархија итд. У сваком случају и овде предњаче чланови династије:

Стефан Првовенчани и Сава.

На територији земље Немањићке државе пре самосталности српске цркве 1219.

године постојале су само четири епископије: Рашка, Призренска, Липљанска и

Дабарска. Свети Сава се изборио за аутокефалност Српске цркве, а након тога

приступио унутрашњем уређењу Архиепископије, које је пре свега подразумевало

оснивање нових епархија и постављање нових епископа. Списак нових епархија и

епископа у Летопису гласи: „Овај преосвећени први архиепископ Сава поставља по

свим пределима својег отачаства у божанственим црквама изабране часне мужеве.

Њих поставља за пастире црквене и епископе - Својим рукоположењем поставља

првог епископа у Хумској земљи у Стону ... другога епископа поставља у Зети

диоклитијског Поморја... трећега у Дабру ... четвртога у Будимљу.. петога у Расу ...

шестога у Хвосну у малој Студеници ... седмога у Призрену ... осмога у Грачаници ...

деветога поставља у Топлици ... десетога у Браничеву ... једанаестога постави у

Београду ... дванаестога у Моравицама.“ Нове епархије углавном настају деобом

затечених. У погледу величине оне су мање од епископија у Охридској

архиепископији, али су веће од оних у саставу Цариградске патријаршије. Богородица

Градачка је имала статус ставропигијалног манастира, дакле манастира који је био под

директним надзором архиепископа а морао се налазити у епархији која је управљао

епископ моравички са седиштем у Ариљу при цркви св.Ахилија.

Богородица Градачка се следећи пут помиње у Жичкој повељи (1224-1227),

првог српског краља Стефана Првовенчаног, која је касније исписана на зиду жичког

звоника. У повељи се поменути манастир изједначава са три најзначајнија краљевска

манастира: Студеницом, Св. Ђорђем у Расу и Хиландаром: “А четири манастира

краљевска: Света Богородица Студеничка и Свети Ђорђе у Расу и Светогорски

манастир и Света Богородица Градачка - над ова четири манастира или где су им

села под којим епископијама, да над њима епископи немају никакве власти; а што се

тиче постављања попова у овим манастирским областима и сваког духовног

исправљања, све то преносим на архиепископа. А што се тиче постављања игумана,

што по праву припада краљевству, да га архиепископ благослови божанствено, а

краљ да му дâ жезло и да га целовом својим постави за игумана.

Како се Немaњићка држава ширила и јачала, број манастира се умножавао, јер

је сваки владар из лозе Немањића подизао по неку светињу, па је природно ранг

Богородице Градачке опадао. Светостефанска хрисовуља помиње игумана Моравског

Градца Јефрема који је 1317. године у избору Никодима за архиепископа заузео шесто

место међу четрнаест старешина. Међутим, ипак је то још увек врло високо место у

хијерархији игумана Српске православне цркве, што указује на важност ове светиње у

унутрашем уређењу цркве у Србији. Претпоставља се да је Богородида Градачка

постала средеште епархије у периоду владавине краља Милутине и нове организације

СПЦ за време архиепископовања Никодима (1317-1324). Следећи помен ове светиње

се везује за период 1372-1389. године, тј. за време владавине св. кнеза Лазара. Запис на

једном минеју за децембар сведочи: „Ова света и божанствена књига...записа се у

цркви светињи Богородице градачке написа се старањем последњег међу иноцима

игумана Градца јеромонаха грешног Варлама у дане великог кнеза Лазара.“ Већ 1454.

године манастир се помиње као седиште митрополије- односно седиште црквене

јединице која ужива још већу част. О овој чињеници сведоче натписи на звонима које

је цркви даровао градачки митрополит Никифор која су откривена 1875. године

приликом копања темеља за зграду Окружног начелства у Чачку. На једном од њих

стоји запис: Ово звоно приложи преосвећени митрополит градачки Никифор

пресветој чудотворци градачкој у дане благоверног господина деспота Ђурђа. Немамо

поуздане податке који би нам расветлили тачну годину када ова црква постаје седиште

митрополије, али постоји податак из 1433. године, тачније Повеља челника Радича, из

које се јасно види да је седиште митрополије још увек у Ариљу. Године 1456. имамо

помен још једног митрополита градачког, Венедикта. Постоји писан траг да му деспот

Ђурађ у јурисдикцију ставља и манастир Враћевшницу. Овим записима који дефинишу

црквиште у Чачку као врло битно место у средњовековној Србији додајемо и натпис са

надгробне плоче откривене 1987. године приликом замене мермерног пода у цркви

Вазнесења Господњег у Чачку. Реч је о надгробној плочи највероватније Ђурађа

Жугровића војводе цара Душана: Овде лежи у гробу покров смртни примивши

године......а војевах и бејах са царем Стефаном (Душаном), његов надвојвода, ја Ђурађ

Жугровић. Овде лежи моја друга....владика (жена властелина). Опрости Боже.

Постоји предање да је у средњем веку у манастиру постојала чудотворна икона

Богородица Градачка која је била стециште великог броја ходочасника. Никакви

поузданији подаци о тој светињи не постоје, и данас јој нема трага.

Турско освајање српских земаља у XIV и XV веку било је праћено

уништавањем и разарањем цркава и манастира, пљачком црквених имања и покретне

црквене имовине и претварањем цркава у џамије. Посебно су страдале цркве и

манастири у приступачнијим пределима: поред друмова, у градовима и око градова.

Зато се у борбама против турског надирања у XIV и XV веку и свештенство повлачи

заједно с народом и властелом према северу узмичући испред Турака. Покрет је ишао

најпре у правцу долина Велике Мораве, Саве и Дунава, а после прелази преко ових

река у јужну Угарску. Тамо се пре и после пада Србије 1459. са народом и властелом

насељава и српско свештенство и организује Српска црква. У то доба окићена је

Фрушка Гора многобројним српским манастирима. Тамо ће се под деспотима у другој

половини XV и почетком XVI века да изгради нова црквена организација. Међутим,

према северу је надирао и освајач. После пада Смедерева 1459. покорене су српске

земље до Саве и Дунава, 1496. пада Зета, а после битке на Мохачу 1526. подлеже и

Угарска. Тако је цео српски народ са својом црквом дошао под турску власт.

Период који је уследио баца сенку на историјске податке о Моравском Градцу,

и они су прилично штури. Какво је било стање након пада деспотовине можемо само

да нагађамо. Претпоставља се да је Српска патријаршија престала да постоји и да су

све епископије потпале под духовну власт Охридске архиепископије, која је скупа са

Васељенском патријаршијом представљала легитимну црквену јединицу. Ова

архиепископија је прва православна црква на Балкану, која је дошла под Турке. Зато су

је они помагали кад су се ширили преко Балканских земаља да своју јурисдикцију

прошири и преко историјских граница старе Охридске архиепископије. Када после

пада Цариграда 1453. и седиште Васељенске патријаршије долази под турску власт,

Охридска архиепископија и даље задржава своју аутокефалност. Историчар Б. Ђурђев

инсистира да је 1508/09. године сигурно постојао архиепископ Јован који је седео на

трону Светог Саве и чију јурисдикцију је признавало свештенство све до Требиња.

Монаси Богородице Градачке су се турским освајањем сигурно разбежали, ако нису

поубијани како мисли историчар Драгомир С. Поповић, а митрополија је изгледа

премештена у манастир Враћевшницу, где налазимо спомен „митрополита рудничког“

Диомидија већ 1579. године.

Број верника и манастира се након турског освајања рапидно смањивао, тако да је

тешко говорити о некој црквеној организацији у тадашњој северној. Србији. Према

дефтеру из 1540. у поречју Западне Мораве чинодејтвује само пет свештеника.

Најближе Чачку: у Јежевици и Вапи. Од манастира се помињу само Врело у Трнави са

два монаха и манастир Илић код Виљуше са монахом Проданом. Попис из 1540

напомиње да у поречју Западне Мораве постоји 2878 одраслих мушкараца.

Чачак је постао значајнији центар турске администрације и војске, што је довело до

тога да Страцимирова задужбина буде искоришћена за потребе Турака. Манастир

Богородице Градачке је претворен у џамију. Не знамо тачно када је Богородица

Градачка претворена у исламски сакрални објекат, али је то свакако после 1516. јер

турски попис из исте године, наводи Чачак као мало село са само три хришћанске

породице тзв. „влашким“ становништвом, које обраћује манастирско имање и заузврат

плаћа 400 акчи годишњи порез. Седиште кадилука постао је вероватно 1541, што

подстиче већу исламизацију насеља. Друга граница је помињање у турском попису из

1560. године, где се ово црквиште помиње као царска фехтија (победнилчка,

освајачка), џамија. То је тек први од укупно три пута колико је ова хришћанска

богомоља претварана у џамију. У наредним годинама смедеревски санџакбег Турали-

бег гради минаре и мектеб. Он је и своје поседе увакуфио 1572. године и део прихода

наменио задужбини у касаби Чачку. Претварање цркве у џамију архитектонски и није

био претежак подухват. Крстообразним црквама су углавном уклањани слободни

стубови који су носили куполну конструкцију, како би се добио већи једниствени

централни простор. Западни део Страцимирове задужбине, срушен је. Такође, горњи

део централне апсиде је био президан и она је са спољне старне била снижена. Розете и

арховлти су покидани и убачени у темељ минарета који је касније сазидан.

Оваква несреће којаје заседила овај крај је верни народ сигурно окренуо ка светињама

овчарско-кабларске клисуре. Настанак и почетак ових манастира пада по свој прилици

у период када је у Богородици Градачкој било седиште епископије. Прилив монаха

исихаста, од којих је најпознатији био свети Јован стејенички, чини од клисуре важан

сегмент црквеног живота западног Поморавља. У контексту везе са Богородицом

Градачком нама је најзанимљивији манастир Ваведње. Предање овај манастир

директно везује за лозу Немањића. Драгомир Поповић писац монографије о Ваведењу

помишља на могућност да га је основао неки од Страцимирових потомака.

Истовремено сматра да је Ваведење можда било метох Богородице Градачке. Може са

претпоставити да након претварања у џамију Страцимирове задужбине, манастир

Ваведење постаје стециште сабирања верног народа. Иако овакво запажање нема

писану потврду, врло је занимљиво и има доста логике. У сваком случају

премештањем духовног седишта из чачанске цркве у овчарско-кабларску клисуру,

овдашњи манастири постају центри богослужења, преписивачке активности и

сликарско-уметничке делатности.