beli bogovi raznih naroda - ivantic.info · beli bogovi raznih naroda uvod u skoro svim zemljama,...

BELI BOGOVI RAZNIH NARODA


1


SADRŽAJ:

UVOD -------------------------------------------------- 3

1. BELI BOGOVI NA BLISKOM ISTOKU ---------------------- 4

2. BELI BOGOVI CENTRALNE I JUŽNE AMERIKE ------------- 27

3.BELI BOGOVI KINE ------------------------------------ 42

4. VELIKI KINESKI ZID ---------------------------------- 64

5. ZMIJSKI BEDEMI U ISTOČNOJ EVROPI ------------------ 86

6. MUMIJE BELIH LJUDI U KINI -------------------------- 97

7. BELI BOGOVI GRČKE ----------------------------------115

2


UVOD

U skoro svim zemljama, koje imaju drevnu kulturu, postoje legende, koje tvrde, da su im znanje doneli beli bogovi koji su došli sa severa. U Egiptu je bilo 9 belih bogova, koji su tamo vladali neko vreme. U Indiji, tamo je bilo 6 belih rišija (mudraca), koji su došli sa severa ... u Kini takođe, znanje su doneli beli ljude. Ništa čudnog u tome nema! Ovi ljudi su bili slaveno-ariji, koji su kolonizovali ovu planetu pre više od pola miliona godina ...

Autori: Dmitrij Bajda i Elena LjubimovaPreveo – Dušan Mitrović https://www.facebook.com/dusanmitrovic11Beograd, 2016.

3

https://www.facebook.com/dusanmitrovic11


1. BELI BOGOVI NA BLISKOM ISTOKU

Ortodoksalna istoriografija smatra teritoriju Bliskog istoka, na kojoj se zasnivaju savremena Egipat, Irak, Liban, Sirija, Izrael, Jordan, kolevkom najstarijih civilizacija na planeti. Sve istorijske knjige jednoglasno daju prvenstvo pronalaska točka, pismenosti, politike i zakonodavstva, nauke i poljoprivrede drevnim Sumerima i Egipćanima. Međutim, ni u jednoj od ovih knjiga nije napisano, da su sve znanje, počev od tehnike pečenja cigli, sistema za navodnjavanje i završavajući sa matematikom, astronomijom i medicinom, ovim i drugim narodima, doneli beli bogovi koji su došli uglavnom sa severa.

Prema jednoj od drevnih egipatskih legendi državu Egipat stvorilo je devet belih bogova. Ove beli bogovi su bili prvi njihovih vladari, a ljudi koji su došli sa njima su postali prva aristokratija. Činjenica, da su vladajuća kasta Egipta bili beli ljudi, dobro je poznata istoričarima, zahvaljujući neuništenim materijalnim dokazima, koji se nalaze u različitim muzejima širom sveta. Tako, u Kairskom muzeju se nalaze statue faraona iz 4 dinastije (2575-2467 pne.), i njihove žene, koje imaju jasne znake bele rase.

Faraon Menkor i njegova supruga, Hemerernebti 2., 4. dinastija (2575-2467 pne.) .

4


Faraon Rahotep i njegova žena Nofret, 4. dinastija, kairski Muzej

5


faraon Rahotep. Nofret (2575-2467 pne.).

6


žena faraona Rahotepa

Važno je napomenuti da su oči većine statua izrađene ili od lazurita, plavog kamena, kao što je bista jedne egipatske plemenite dame iz 4. dinastije, ili odkamenog kristala, koji menja boju od plave do sive, u zavisnosti od svetlosti, kao kod statue faraona Horusa. Kraljica Hetop Heres 2., ćerka faraona

7


Keopsa, graditelja Velike piramide na zidovima svoje grobnice je predstavljena kao crvenkasta blondina sa svetlom kožom. Na jednom mestu, egipatska knjiga mrtvih opisuje oči boga Horusa, kao "sijajuće" ili "svetleće", a na drugom Gora opisuje kao "plavookog". Tamo, u 140. poglavlju takođe opisuju amajliju, takvano "Oko Horusa", koje uvek mora biti napravljeno od lazulrita, plavog poludragog kamena. Grk Plutarh, u 22. poglavlju svoje knjige "O Izidi i Ozirisu", tvrdi da su egipćani verovali, da je bog Horus bio svetle kože, a Set - roze kože i crvenokos. Drugi izvori tvrde, da su sve ljude crvenekose ljudi drevnog Egipta obožavali. Na zidovima starih piramida tekstovi kažu da bogovi imaju plave ili zelene oči. I Diodor sa Sicilije je tvrdio, da je egipatska boginja lova i rata, Neit bila plavooka.

Faraon Šepsekaf, poslednji car 4. dinastije (2575-2467 pne.).

8


Bista jedne egipatske plemenite dame iz 4. dinastije, oko 2600 pne.

Oči od lazurita Senusret 1. iz 12. dinastije (1937-1759 pne.), Kairski muzej.

9


Faraon Sesostris 2. u 1840 pne.

Faraon Hor 1783-1633 gg. p.n.e.

10


Kraljica Hetop-Herez 2. ćerka Keopsa, 4. dinastija (2575-2467 BC.), kairski Muzej.

11


Svetlokoži i plavooki su takođe bili ljudi iz egipatskog plemstva, kao što svedoči mumija egipatskog dvorjanina 1400 pne pod imenom Juja (Yuya). On je bio otac Tije (Tiye), koja je bila žena faraona Amenhotepa 3.. Zajedno sa njim, leži njegova plava žena Tuija (Thuya), prababa Tutankamona (Tutankhamen). Kada je engleski arheolog Hauard Karter (Howard Carter) iskopao grob faraona Tutankamona 1922. godine, između ostalog, našao je mali sanduk u kome je bila zlatno-braon kosa njegove bake, kraljice Tije (Tiye). Tijina mumija otkrivena je 1905. godine. Imala je dugu svetlo smeđu kosu.

Hatsepsut, iz Deir el-Bahari, iz 18. dinastije, oko 1485 pne, Metropoliten Muzej Umetnosti, Nju Jork.

12


Faraon Tutmosis 3. oko 1450 pne.

13


Juja (Yuya), egipatski plemić 1400 pne, otac Tije (Tiye), žene faraona Amenhotepa 3.

14


Plava žena Tuija Juji (Thuya), prababa Tutankamona (Tutankhamen).

15


Merit, žena Maija. 18. dinastija, oko 1345 pne Muzej u Lejdenu, Godandija

16


Francuski egiptolog Kristijana Deroš-Noblekur (Christiane Desroches-Noblecourt) opisuje najpoznatiju egipatsku lepoticu, kraljica Nefertiti: "... Njena lepota je takozvani Tivanski tip, predstavljen na freskama u grobnicama ... Njena oslikana bista, koja se sada čuva u muzeju u Berlinu, pokazuje ružičastu kožu, što ukazuje da je morala da je štiti od sunca, i pripadala je severnoj rasi ... ". Majku faraona Amenhotepa 4. (18. dinastija) su prikazivali kao plavooku blondinu sa ružičastim licem.

Princeza Ranofri, ćerka faraona Tutmosa 3. (18 dinastija) je takođe prikazana kao plavuša. Godine 1929., arheolozi su otkrili mumiju 50-godišnje kraljice Merit-Amon (Meryet-Amun), druge ćerke Tutmosa 3. sa talasastom svetlo smeđom kosom. Američki egiptolog Donald Rajan (Donald P. Ryan) je 1989. otvorio jednu od grobnica u Dolini kraljeva, gde je ležala mumija sa crvenkastom kosom, verovatno kraljica Hatšepsut (18. dinastija).

Manefon, grčko-egipatski sveštenik koji je živeo u 3. veku pre nove ere, napisao je u svojoj Istoriji Egipta da je poslednji vladar 6. dinastije bila kraljica Nitokris, svetlokoža plavuša. Prema grčkim i rimskim autorima, PlinijuStarijem, Strabonu i Diodoru sa Sicilije, treću piramidu je izgradila kraljica Rodopis, čije ime na drevno grčkom znači "roze boje kože".

20 psalam iz 141. glave egipatske Knjige mrtvih posvećen je "voljenoj Boginji sa crvenom kosom", a u grobu faraona Merenptaha (19 dinastija, 1213-1204 pne.) prikazana je crvenokosa boginja. Naučnicima je takođe dobro poznato da je najpoznatiji faraon Ramzes 2. (1292-1225 pne) bio crvenokos.

17


Bista kraljice Nefertiti, oko 1350 godine pre nove ere, egipatski muzej, Berlin.

18


Faraon Mer-en-Ptah (Siptah), 19. dinastija (1295-1186 pne.), kairski muzej.

19


Faraon sa crvenom kosom Ramzesa 2. (1292-1225 pne.).

20


Crvenokosa boginja iz groba faraona Merneptaa (Merneptah)

21


egipatska maska, kairski muzej.

Egipatsko plemstvo nižeg ranga, kao i egipatska inteligencija, kao što su pisci - ljudi sa vrlo dobrim u to vreme obrazovanjem i vaspitanjem, od kojih su postajali rukovodioci, graditelji i upravitelji, su predstavljeni sa nekim znacima bele rase , bilo to svetle oči ili kosa. To se može videti na steli na Abidosu, koja datira iz Srednjeg Kraljevstva (približno 2040-1640 pne.) i na grobu jednog poznatog čoveka po imenu Kuj (Khui), koja datira iz 12. dinastije (1976-1947 gg pne. ).

22


Egipatski pisac Stela od Abidos, Srednje Kraljevstvo (2040-1640 pne.).

23


Grob egipatskog plemića po imenu Kuj.

Belokoži saputnik iz groba Džehutihopte (Djehutihotpe), Deir el-Berša, Srednje Kraljevstvo.

24


Egipatski zvaničnik i njegova žena, Luvr

25


Odkuda su se, kada i sa kojim ciljem u zemljama severoistočne Afrike, naseljene ljudima crne rase, pojavili beli bogovi, a sa njima i beli ljudi, veoma detaljno je opisano u drugom tomu knjige akademika Nikolaja Levašova "Rusija u zakrivljenim ogledalima" u glavi 2.1. Mi ukratko pominjemo samo najvažnije.

Prvi nuklearni rat između Antlanja (Atlantida) i Velike Asije (slaveno arijevske Imperije), od pre više od 13 000 godina, završio se porazom antskihsveštenika, planetarnom katastrofom i propašću Antlanja. Beli Jerarsi su kaznili krivce sveštenike, a preživelih devet sveštenika Antlanja i sa njima ostale beli "pravedne ljude" preveli na afrički kontinent, gde su stvorili državu koja će kasnije dobiti ime Egipat. Ovi sveštenici su učili ljude sa kožom boje mraka, kako nazivaju ljude crne rase u "Slaveno-Arijevskim Vedama," onome, što pre toga nikada nisu nikada znali. Naučili su ih kako se uzgajaju žitarice i povrće, grade gradovi i hramovi, grobnice u obliku piramida, i dali im deo svetog znanja. Četiri roda Bele rase jeupravljalo, njimastvorenom državom, - Zemljom Gora Rukotovrenih. U Vedama, je o ovome napisano na sledeći način:

6. (71). LJudi sa kožom boje Mraka smatraćepotomke Roda Nebeskog Bogovima...i od njih će učiti mnoge nauke.LJudi iz velike Rasesagradiće nove Gradove i Hramove,i naučiće ljude s kožom boje Mrakada uzgajaju žitarice i povrće...Četiri Roda Rase Velikesmenjujući jedan drugog,obučavaće nove Žrece Drevnoj Mudrosti...i gradiće Trirani- Grobnice,u vidu Planina rukotvornih, četvorostranih...

Na taj način, čak i skromne informacije koje smo ovde objavili, nedvosmisleno potvrđuju ono što je rečeno u Vedama o tome, da su Egipat stvorili beli ljudi! A jedini beli ljudi na planeti u to vreme bili su Slaveno-Arijevci.

26


2. BELI BOGOVI CENTRALNE I JUŽNE AMERIKE

"Oni su mogli da urade sve, jer ništa teško ne postoji za njih; oni su sekli žad, topili zlato, sve to im je dao Kuecaljkoatl ... umetnost i znanja. " Franjevac-hroničar Bernardino de Sagun (Bernardino de Sahagun).

Takvim epigrafom počinje knjigu "U potrazi Belog Boga, misteriozno nasleđe civilizacije Južne Amerike» (In Quest of the White God: the mysterious heritage of South American civilization). Napisao ju je 1963. poznati naučnik i diplomata Pjer Onore (Pierre Honore). On je radio u Brazilu kao direktor istraživačkog instituta i vladin savetnik, organizovao je dugačka putovanja širom Latinske Amerike i imao priliku da vidi ostatke velike civilizacije, studiju kojoj je on posvetio 15 godina svog života. Kako je vidno iz naslova knjige, Onore je tražio i našao dokaze toga, da su mnogo pre Kolumba beli ljudi, došli sa istoka, doneli u zemlju Centralne i Južne Amerike civilizaciju, i da su bili prvi vladari naroda Crvene Rase, a njihovih saputnici - vladajuća kasta. Ovde ćemo predstaviti prevod nekih odlomaka iz knjige.

"... Drevne legende indijanaca Centralne i Južne Amerike, gotovo su izgubljene u magli vremena, govore nam o tome, da su nekada na obale njihove zemlje stigli beli bradati ljudi. Oni su indijancima doneli osnovna znanja, zakone, pisani jezik, kompletnu civilizaciju. Oni su stigli na velikim čudnim brodovima sa labudovim krilima koji su svetleli tako sjajno da su izgledali kao ogromne zmije klizeći po vodi. Približavajući se obali, iz brodova su izlazili ljudi - plavooki i plavokosi - u odeći od grubog crnog materijala sa kružnim otvorom na vratu i kratkim širokim rukavima."

Sačuvane su do današnjih dana takođe i legende o jednom jedinstvenom belom bogu, koji se smatra začetnikom svih civilizacija drevnih indijanaca u obe amerike. Tolteci i Asteci Meksika nazivali su belog boga Kuecaljkoatl, Inke - Kon-Tiki Virakoča, za Čibče on je bio Bočika, a za Maje - Kukuljkan. Peruanci, koji i dan danas tvrde da su bogovi imali plavu kosu i plave oči, zvali su ga Hustus. Indijanske hronike kažu, da su se beli ljudi sa bradama pojavili na obalama jezera Titikaka, gde su izgradili veliki grad, i naučili lokalno stanovništvo da živi na civilizovan način, 2.000 godina pre Inka ...

"Kada sam pitao lokalne indijance, ko je gradio ove drevne spomenike - napisao je španski hroničara Cieza de Leon 1553. - rečeno mi je, da je to

27


uradio drugi narod, bradati i belokoži, kao što smo mi Španci. Ti ljudi su došli tu mnogo pre Inka i naselili se ovde. Oni su takođe rekli - nastavlja Leon - da su na jezeru, na ostrvu Titikaka u prošlim vekovima živeli ljudi, beli kao što smo i mi, a jedan lokalni vođa po imenu Kari i njegovi ljudi su došli na to ostrvoi započeli rat protiv tog naroda, i mnoge ubili. .. Pitao sam meštane da li su ove strukture sagrađene u vreme Inka. Smejali su se na moje pitanje i naveli,da im je potpuno poznato, da je to izgrađeno mnogo pre vlasti Inka. Oni se videli na ostrvu Titikaka bradate muškarce. Bili su to ljudi finog uma, pridošli iz nepoznate zemlje, a bilo ih je malo i ubijeno ih je mnogo u ratu ... "

Enoh Garsiljiaso de la Vega, sin kraljice Inka, pitao je svog kraljevskog ujaka o ranoj istoriji Perua. On je odgovorio: "rado ću odgovoriti na tvoje pitanje, ati, onda rečeno zauvek sačuvaj u svom srcu. Ovo znaj, takođe, da je u davna vremena celo područje, bilo prekriveno šumom i zaraslo, a ljudi su živeli kao divlje životinje - bez religije i vlasti, bez gradova i domova, bez obrađivanja zemlje i bez odeće, jer nisu znali kako se pravi tkanina i šiju haljine. Oni su živeli po dvoje ili troje u pećinama ili u rascepljenim stenama, u rupama ispod zemlje. Oni su jeli kornjače i korenje, voće i ljudsko meso. Tela svoja su prekrivali listovima i životinjskim kožama. Oni su živeli kao životinje a žene sutretirali isto kao i životinje, jer oni nisu znali kako da žive sa jednom ženom ... "

De Leon Garsiljiaso dodaje: "Odmah nakon toga pojavio se beli čovek visokograsta i ovladao je velikim autoritetom. Kažu da je učio u mnogim selima ljude da žive normalnim životom. Svuda su ga zvali isto - Tiki Virakoča. I u njegovu čast, sazidali su oni hramove i podigli na njih kipove... "

Pizaro je pisao o Inkama: "Vladajuća klasa u peruanskom kraljevstvu su bili svetlkoži ljudi, boje zrelog žita. Većina plemića iznenađujuće je ličilo na Špance. U toj zemlji, upoznao sam indijansku ženu tako svetle kože, da me je to porazilo. Susedi zovu te ljude - deca bogova ... "

Oni se nisu mešali sa indijancima, imali su mnogo bolje obrazovanje od svojih podanika i govorili su posebnim jezikom. Takvih članova kraljevske porodice bilo je pri dolasku Španaca 500. Hroničari navode da su osam dinastija vladara Inka bili beli i bradati, a njihove žene - "bele, kao jaje." Garsiljiako jeostavio impresivan opis, kako su ga jednog dana, kada je bio dete, drugi velikodostojnici odveli u kraljevsku grobnicu. Ondegardo (to je bilo njegovo

28


ime) je pokazao dečaku jednu od prostorija palate u Kuskou, gde je duž zida ležalo nekoliko mumija. Ondegardo je rekao, da su to bivši Inka carevi, i on jespasio njihova tela od propadanja. Slučajno se dečak zaustavio ispred jedne od mumija. Njena kosa bila je bela kao sneg. Ondegardo je rekao da je to mumija Belog Inka, osmog vladara Sunca. S obzirom da je poznato, da je on umro u mladosti, to se njegova bela kosa ne može objasniti kao seda ...

Mumija belog čoveka, nađena u Peruu.

29




30




31


... Godine 1925., arheolozi su otkrili dve velike nekropole na poluostrvu Parakas u južnoj centralnoj peruanske obale. Tamo su ležale stotine mumija starih velikodostojnika. Radiokarbonska analiza identifikovala je njihovuu starost - 2200 godina stare mumije ... Kada su otkrili mumije, pronašli su njihovu značajnu razliku od osnovnog fizičkog tipa drevneperuanskog stanovništva. Evo šta je napisao tada američki antropolog Stjuart: "To je bila velika grupa ljudi, apsolutno netipičnih za stanovnike Perua" ... "

Dakle, Španci nisu bili prvi belci koji su kročili na američki kontinent, kao i što Kolumbo nije bio prvi njen pronalazač. Više iznenađujućaa za njih je bila reakcija lokalnog stanovništva zbog njihovog izgleda.

Indijanci su pozdravili špance

Onore citira pismo Kolumba. "6. novembra 1942, on je napisao, da su posle 12milja marša njegovi glasnici našli selo, u kojem je živelo oko 1.000 ljudi. Meštani (koje je Kolumbo nazvao indijancima) su ih dočekali sa počastima, smestili ih u najlepše kuće, brinuli o njihovom oružju, nosili ih na rukama i ljubili noge, pokušavajući da im da daju do znanja na bilo koji način da su oni -beli ljudi koji su došli od bogova. Oko 50 stanovnika je tražilo od glasnika da ih povedu sa sobom na nebo večnim bogovima ...

32


... Vladar asteka Montezum poslao je jednog od svojih velikodostojnika (istorija je sačuvala njegovo ime - Tendile ili Teutlile) Kortezu sa poklonom - šeširom napunjenim zlatom. Kada je glasnik prosuo nakit pred španacima i kada su se svi nagnuli da ga vide, Tendile je primetio među konkvistadorima čoveka sa šlemom, ukrašenog najfinijim zlatnim pločama. Šlem je porazio Tendila. Kada mu je Kortes ponudio da uzme poklon za Montezuma, Tendile gaje molio da mu da samo jednu stvar - šlem tog vojnika, "Moram da pokažem vladaru, jer ovaj šlem izgleda potpuno isto kao onaj koji je nekada nosio beli bog". Kortes mu je dao šlem sa željom, da ga vrati ispunjenog zlatom ... "

Kortes i Montezum

33


U svojim memoarima Kortez citira reči Montezuma: "Mi znamo iz spisa, koje smo nasledili od predaka, da ni ja niti bilo ko drugi, ko je naseljavao ovu zemlju, nismo njeni izvorni stanovnici. Mi smo došli iz drugih zemalja. Znamo, takođe, da vodimo svoj rod od vladara, kojem smo bili podređeni. On je došao u ovu zemlju, i on je ponovo hteo da ode sa svojim narodom. Ali oni su se ženili lokalnim ženama, izgradili kuće i nisu želeli da idu sa njim. Ali on je otišao. Od tada očekujemo da će se ponovo vratiti. Otišao je tada na tu stranu odakle si ti došao, Kortez ... "

Asteci su mislili da su se njihova očekivanja obistinila, da su se bogovi vratili, kao što su obećali. I da su se vratili u "specijalnoj" godini, koju su izračunali i sveštenici, i koja se ponavlja svake 52 godina. Odeća konkvistadora je bila veoma slična odeći dugo očekivanih bogova. Zato indijanska civilizacija sa moćnim vojnim organizacijama i mnogo miliona stanovnika nije pružala gotovo nikakav otpor španskim konkvistadorima, čiji broj je jedva dostizao 1000. Ni Asteci ili Inke skoro ništa preduzimali, kada su Španci upadali u njihove hramove i razbijali zlatne i mermerne statue belih bogova .

U hramu Kusko, sravnjenim sa zemljom, bila je ogromna statua čoveka u dugoj odori i sandalama, "potpuno isto kao što su crtali španski umetnici kod kuće", podseća Francisco Pizarro. U hramu, podignutom u čast Virakoče, takođe je bio veliki bog Kon-Tiki Virakoča - čovek sa dugom bradom u dugoj haljini. Savremenik zbivanja napisao je da kada su španci videli tu statuu, da su mislili da je Sveti Vartolomej stigao indijancima Perua i da su mu oni napravili spomenik u znak sećanja na taj događaj.

Konkvistadori su bili toliko zapanjeni čudnom statuom, koju nisu mogli odmah da unište, a hram je doživeo sudbinu drugih sličnih objekata. Ali samo privremeno. Španci su uništili sve što su mogli da unište. Jedina stvar koja ih je zanimala je bilo zlato. Oni su istopili u poluge od zlata neobičnu lepotu, koja predstavlja veliku umetničku vrednost i koja bi koštala mnogo više, da suih uzeli netaknute.

Dovoljno je pogledati neke od eksponata iz muzeja zlata u Peruu, koji se povremeno ažuriraju sa novim, i kojih je tamo skupljeno više od 20 hiljada. Taj zlatni nakit je mali deo čuvenog "zlata Inka" iz polu-mitske zemlje El Dorado. Verovatno je nepotrebno reći da su umetnosti obrade i prerade zlataindijance takođe naučili beli bogovi.

34


Zlato Inka, muze zlata u Peruu

Zlato Inka, muze zlata u Peruu

35


Zlato Inka, muze zlata u Peruu.


36



A ipak, uprkos varvastvu "civilizovanih" evropljana pre više od 500 godina, ostalo je barem nekih arheoloških dokaza boravka u Americi belih bogova? Ispostavilo se da su neke mrvice ostale, pa čak i nešto što se može uloviti na Internetu.

37


Bradati Itkama, bog Maja

38


Bradati Kukuljkan.

Bradati Itkama.

39


Bradati Kuecaljkoatl.

40


Bradati Kuecaljkoatl.

Na početku 20 veka, arheolozi su pronašli statue i slike bradatih bogova u Centralnoj i Južnoj Americi - Ekvadoru, Kolumbiji, Gvatemali, Meksiku, El Salvadoru, njihove slika se mogu videti na slikama starih rukopisa u bibliotekama evropskih prestonica, ali, avaj, za širu javnost one još nisu dostupne ...

41


3. BELI BOGOVI KINE

Vede govore da u svemiru postoje mnoge napredne civilizacije. Te veoma razvijene civilizacije, koje su na Svetlom putu, putuju kosmičkim prostranstvom i pomažu u razvoju civilizacija onih planeta na kojima je nastaointeligentni život. Evo kako to opisuje "Knjiga svetla":

"I evo, visoko u vrhovima, na Listićima-Realnostima, pod zaslepljujućim sjajem duginih bojaVelikih Sunaca i Zvezda, bile su rođene nove Naseobine Životau kojima su se Drevni Bogovi-Zaštitnicinaših Velikih Rodova pojavili. Oni su naseljavali Nove Naseobine Životadonoseći bićimašto su se tamo rađala i živelaLepotu, Stvaranje sa Skladom. Tako su Zemlje preobražavaneu Nove Životne Naseobineu cvetne mirisne Vrtovepod jarkim raznobojnimSuncima i Zvezdama.... Naseobine Života u sjajnome Sveturazvile su se u Skladu i Savršenstvu. U svim odnosima,u delovanju i u životu samo Savesti Mudrost bile su merila, a dopunjavale su ih Ljubav i Verakoje do savršenstva dovode Svest (saznanje).Mudrost i Trud nadahnjuju Svesti ušvršćuju slavna dela. ... ".

Po uzoru na drevne Bogove - pokrovitelje, Slavjano Arijevci su delovali na isti način na planeti Zemlji. Poslali su svoje predstavnike na manje razvijenu "susednu" planetu, kako bi pomogli bržem razvoju. Oni su ih učili različitim naukama, zanatima i umetnosti, dali im zakone i pismenost. Oni su postali prvi upravitelji njihove civilizacije. Ovo se događalo svuda po zemljama Crvene,

42


Crne i Žute rase na Midgard Zemlji. U mnogim drevnim legendama naroda tih rasa preživeli su dokazi da su ih Beli Bogovi koji su došli sa severa, naučili svešto znaju, pa čak i živeli među njima neko vreme.

Tu nije izuzetak ni Kina, ili, kako su je u davna vremena zvali Slavjano-Arijevci Arimija. Sada, međutim, veoma je teško naći dokaze da su kinesku civilizaciju stvorili beli bogovi - Slavjano-Arijevci pre nekoliko hiljada godina. Osim toga, veoma je teško naći slike tih bogova. Na svim dostupnim javnosti prikazima, svi drevni kineski bogovi imaju čisto kineski izgled. Razlog za ovakvo stanje stvari je jedan - svi pravi dokazi o tome ko je zapravo stvorio kinesku civilizaciju, potpuno su uništeni, a oni, koji su slučajno ostali, su sa ne manje revnosti potisnuti i ignorišu se i dalje do danas.

U članku "Poslednja Noć Svaroga" Nikolaj Levašov baca svetlo na to, kako je tekao proces postepenog ponovnog pisanja kineske istorije, kojoj je više hiljada godina. U Kini, bilo je tri revizije kineskih hijeroglifa, koji inače i nisu kineski izum. Prema jednom drevnoj kineskoj takvoj legendi kineska civilizacija je počela sa time, da je na nebeskoj kočiji njima došao Bog Huang Di, i naučio ih svemu: da gaje pirinač, grade brane, brodove i kola, kopaju bunare, proizvode muzičke instrumente, da se leče akupunkturom, šiju odeću,itd. Dao im je kalendar i pismenost, naučio ih da pišu znakove. Slavjano-Arijevski simbol - svastiku - kinezi koriste do danas.

U drugim kineskim hronikama pominje se i uticaj belih ljudi sa severa koji su došli u zemlju Podnebesnu, i u kojima su tvrdili, da oni direktno komuniciraju sa bogovima. Pored toga, Car u drevnoj Kini se smatrao obdaren snagom "CaraKosmosa", koji je živeo na "Nebeskom Severnom polu."

Tako, predani kinezima hijeroglifi su tri puta menjani, knjige napisane starim hijeroglifima su uništene, a istorija Kine se prepisivala tim novim hijeroglifima i iz nje su povučene neprihvatljive i neugodne pisane informacije o ulozi belih bogova u kineskoj istoriji. Trenutno, neke nagoveštaje ovoga je moguće naći u drevnoj kineskoj mitologiji i folkloru, kojustručnjaci rekonstruišu od fragmenata istorijskih i filozofskih dela, "Shucin," drevno delo 14-11 vek pne.; "Ji Đing", drevno delo 8-7 vekova pne.; "Chzhuantszi" 4-3 centi. Pne.; "Liezi" 4. BC- 4. Pne.; "Čuainanci" 2 pne.; "Ključna prosuđivanja" Vang Čun, 1 pne). Najveća količina informacija o

43


mitologiji sadržana je u starom spisu "Šan Haj Jing" ( "Knjiga planina i mora" 4-2 vek pne), kao i u poeziji Kju Juana (4 v. pne).

Iz njih je moguće videti, da Kinezi imaju mitove o postanku planine (Kunlun), na vrhu koje se nalazi manji glavni grad - palata vrhovnog Gospodara neba, drveta sveta (Fusan), od potopa i druge planetarne katastrofe koja se dogodila pre 13 026 godina (2016), kada je Nij uništio mesec Fatu. Različite kineske legende govore o ovom događaju na različite načine. Neki govore o strelama koje su pogodile luk 9 sunca. Druge o Velikom Zmaju Kun Kun, koji jeuništio stubove, koji su pridžavali nebo, a nebo je palo na zemlju i poplavilo je vodom. Treće, opet, kažu da je podrška Zemlji bila porušena, nebo je počelo da pada ka severu, a sunce, mesec, zvezde i planete su promenile putanju kretanja. Još jedna zanimljiva činjenica je da je po legendama totemska životinjama Huang Di bio medved.

Međutim, najstariji od ovih radova datiraju se samo do 14. veka pre nove ere,a u stvari pre više od 7 500 hiljada godina, Slavjano - Arijevci su se borili protiv drevne Kine (Arimije), koja je, dobivši znanja od Belih Bogova, iskoristila pomoć koju im je dao Huan Di i došavši sa njim "Sinovi neba" posle planetarne katastrofe, dovoljno je ojačala i uzvratila crnom nezahvalnošću. Evo, kako Vede to opisuju u knjizi "Izvor života" vest treća:

"Nekada je Slava živela među Arimima i Bogovi su boravili u zemlji podnebesnoj .Dok njihov Vladar nije Zakon narušiorešivši da preotme tvorevine Rase"

t.j. kada je odlučio da počne osvajački rat protiv Velike Rase. O tom ratu pripoveda Drevna A-Vesta (Prva Vest). Ali, treba razlikovati tu A-Vestu od izvitoperene Zend-Aveste, u tumačenju Zaratustre (Zoroastra). Jer on je Drevnu Vest i rat između Svetlokožih (Rasa) i Tamnokožih (Arima) koja se odigrala na Midgard-Zemlji pretvorio u nebesku bitku između Svetla i Tame, u kojoj je Bog Svetla Ahura-Mazda (Asur) pobedio Tamnoga Boga Ahrimana (Arimana).

I.S. Lisevič (1932-2000) - orijentalista i sinolog - je posvetio svoj život prevođenju sa kineskog. Zajedno sa delima drevne kineske proze i poezije, onje preveo i studirao Tao-kanonsku Daodecin - Knjigu Puta i Blagodati. U njoj,

44


u delovima, opisuju se aktivnosti "sinova neba" na čelu sa Huang Diom. On je imao neverovatan tronožac, koji ponekad može biti poput "zmaja, letećeg u oblacima." Aparat može da "legne i ode", "da postane lak i težak." Pročitajmo komentare Liseviča o ovom "Zmaju".

"Leteća kamena korpa (tj napravljen od neke vrste nemetalnih materijala), verovatno je mogla uzleteti veoma visoko. Ali postojala je kod došljaka još jedna letelica. Drevni stanovnici doline Huanhe, naravno, nazvali su je "zmaj" ... Ali isti ti drevni kinezi samouvereno su ukazali na ... neobičnosti i različitost tog zmaja sa svim ostalim, koji se tako često nalaze u kineskom folkloru. Oni mogu biti plavi, crveni, beli i crni, sa ili bez rogova, ali samo onaj na kome je leteo Huang Di, imao je krila i metalni sjaj. A najzanimljivija stvarje, da on nije bio ravnodušan prema vremenskim uslovima. Naime, zbog nepovoljnih vremenskih uslova jednom je Huang Di bio primoran da odloži veoma važan let, mada, kako je navedeno u originalnom izvoru, "sve je spremno, i zmaj je prikupio vodu." To, što se plašio kiše i vetra je veoma smešno, jer u kineskoj mitologiji, zmaj je gospodar kiše! Ali ako je zmaj bio realni tehnički prototip, onda njegovo ponašanje postaje jasno ... "

Leteći bogovi Kine.

45




46


Leteći bogovi Kine


Pored "Zmaja" Huang Di je imao "leteću kornjaču", "nebesko srebrno vozilo" inekakvu "kamenu korpu": "... jaku, ali ekstremno laku, po vetru je ona slobodno plutala iznad peska." "Sinovi neba" takođe su koristili niz tehničkih

47


aparata. Na primer, oni su imali "12 velikih ogledala i koristili ih." Kada je na ogledala padalo svetlo "sve slike i znaci sa zadnje strane bili su jasno vidljivi u senkama ogledala."

On je napravio leteći "tronožac" sa kotlovima, koji su napravljeni od "metala, koji se proizvedio na planini Šoušan". Visina aparata je bila "jedan saženj i tri koraka" (oko 3,5 m), 2/3 visine zauzimala su tri stuba, a ovenčan je strukturom od pola metra "ključajućeg lonca punog životinjskih duhova i čudovišta", u kojem je "sličan Veliki jedini" i "skriven motor univerzuma Dao."Zanimljivo je da kotao "nije imao pregrade u prošlosti i budućnosti."

Takođe su opisani, i drugi uređaji, čija je svrha bila nerazumljiva drevnom autoru. Evo kako on opisuje, na primer, sletanje letelice: "Ogromna zvezda, sela je na cvetajuće ostrvo."

"U nekim starim kineskim izvorima -"Kritička pitanja "Van Čuna (1. vek nove ere.) "Istorijski zapisi" Sim Ćina (2. veknove ere ...), i drugim se sasvim realnoprikazuje scena odlaska Huan Dia i njegovih saputnika "HuanDi, proizvodivši bakar na planini Šoušan, pravio je tronožac u blizini podnožja planine Cinšan. Kada je tronožac bio spreman, Huan Di je spustio zmaja sa opuštenim brkovima na dole, Huang je stao na zmaja, svi njegovi pomoćnici i njihove porodice stali su iza njega, svih sedamdeset lica. Drugi podanici nisu mogli i uhvatili su mu se za brkove. Brkovi su se prekinuli a oni su popadali (na zemlju). "

Zar to nije helikopter sa visećim merdevinama?

Car Šun (oko 2258-2203 pne.), po legendama, nije samo izgradio letelice, već je stvorio i "padobran". Car Čeng Tang (1766 pne) je naredio Ki Kunšiju da izgradi leteću kočiju. Drevni konstruktor je ispunio ovaj zadatak i sproveo probni let: odleteo je u provinciju Hunan. Tokom vremena, brod je po naredbi cara bio uništen, da ne padne u ruke neprijatelja.

U drevnim kineskim rukopisima nalazimo reference u vezi činovnika Vang Gua,koji je izgradio dva velika zmaja sa sedištima u njima. Kod sedišta je priložio 47 "raketa". 47 pomoćnika su morala u isto vreme da proizvedu vatru u svim "raketama". Međutim, jedna od njih je iz nekog razloga eksplodirala ranije

48


nego što je bilo potrebno, i proizvela vatru drugih "raketa". U vatri je umrla i mašina, i sam graditelj ...

Zar nema u ovom opisu "letećih kočija" racionalnog mesta, ne pokazuje li ono stvarne događaje koji su se desili u davna vremena i došlo do nas u iskrivljenom obliku kroz bezdan vekova? .. "

Ipak, nedavno se pojavilo nekih opipljivih dokaza o prisustvu na teritoriji Kinenapredne civilizacije, koja nije stvorena od strane Kineza! Jedan od opipljivihdokaza o tome su Kineske piramide, o kojima je svet čuo nedavno.

U centralnoj Kini, oko 100 kilometara od grada Ksi'an (Xi’an) u provinciji Šenksi (Šenksi) nalazi se oko 400 piramida različitih oblika i veličina. Na mapi piramida, koje se nalaze u blizini grada Ksijan, postoje piramide više od 30-40 metara. Oko svake od ovih piramida u radijusu od jednog kilometra nalazi se 5 do 20 malih piramida. Njihov ukupan broj nije poznat nikome. Ove piramide su veoma stare, ali prvi put se pominju u novijoj istoriji samo 1912. udnevnicima australijskog trgovca Freda Šredera i Oskara Memana.

Piramide u Kini. Lokacija grada Ksijanj (Xi’an)

49


Mapa piramida, koje se nalaze u blizini grada Ksijanj u Kini.

Piramide u Kini

50


Piramide u Kini.

Piramide u Kini.

Piramide okružuju grad Ksijan sa svih strana. One su čak u samom gradu! U severnoj oblasti susednog grada Sanjana je takođe velika dolina piramida, a

51


na severo-zapadu od njega nalazi se druga dolina piramida, starijih i većih. O njima se ništa ne zna u svetu, a tamo se nalazi i legendarna Bela piramida. Na severoistoku Ksijana je još jedna dolina sa neistraženim piramidama.

Visina piramida, koja se nalaze u ravnici provincije Šensi, kreće se od 25 do 100 metara. Jedini izuzetak je ona koja se nalazi severnije od drugih, u dolinireke Ca Lin. Ona se zove Velika Bela piramida. Ona je ogromna! Može se zvati majkom svih kineskih piramida. Godine 1945., američki vojni pilot Džejms Osman napravio je let preko teritorije centralne Kine. Preleteo je preko doline i video belu ogromnu piramidu, čiji oblik ga je potresao do srži. Prema njegovim proračunima, visina piramide je oko 1.500 fita (457,2 m). Za poređenje, visina najveće egipatske piramide, piramida u Gizi, od osnove do vrha je 480 fita (146,3 m).

"Preletevši planinu, ja sam skrenuo levo i našao se nad ravnom dolinom, usred koje je bila bela gigantska piramida. Izgledalo je kao nešto iz bajke, neopisivo, odražavala je veoma svetlu belu svetlost. To je moglo biti od metala ili posebne vrste kamena koje zrači čistu belu svetlost sa svih strana. Mi nismo hteli nigde drugde da letimo, želeli smo da sletimo do nje ... "

Piramide u Kini. Velika Bela piramida. Foto grafija1945. godine piramida u Kini.

52


Velika Bela piramida u Kini.

Piramide u Kini.

53


Piramide u Kini.

54


Piramide u Kini.

Ova priča je obletela svet 1947.godine, ali je ubrzo zaboravljena decenijama do 1994. godine, dok nemački trgovac Hartvig Hausdorf nije posetio Ksijansku dolinu piramida. On je napisao knjigu o kineskim piramidama i nazvao je "Bela piramida", u kojoj je o samoj beloj piramide bilo rečeno malo.

Do sada, kineski naučnici nisu sproveli detaljno proučavanje piramida. Osim toga, ne tako davno, kineska vlada je proglasila područje u blizini Velike Bele piramide, zatvorenom oblasti, s obzirom da se tu gradi baza za lansiranje raketa koje odnose satelite u orbitu.

Sve Kineske piramide su građene od lesa - ilovače, peščanog zemljišta, koje se pretvorilo u kamen. Većina piramida je strogo orijentisana na četiri stranesveta i imaju kvadratnu osnovu, ali ima ih i pravougaonog oblika. Najčešći oblik je piramida sa skraćenim vrhom, gde piramide sa visinom od 40-50 metara imaju osnovu od 50 puta 50 metara. Ima i piramida sa oštrim vrhom, kao egipatskih, a tu su i sa šupljim vrhovima, a ima ih i sa potpuno pravilnim sfernim udubljenjima.

55


Kineski piramide su takođe stepenaste - jednostepene i više stepene. Stepenici piramida su visine 1-2 metara. Ponekad stepenik dostiže centar piramide, a zatim nestaje i pojavljuju se na samom vrhu.

Zanimljivo otkriće je napravio ruski istraživač kineskih piramida Maksim Jakovenko. On je pronašaou blizini jedne od piramida neverovatno veliki brojmalog kamenja sa ostacima raznih ukrasa, na kojima se vide kvadrati, romboidi i prave linije. Bilo ih je toliko mnogo, da je, idući gore i dole po terenu, mogao da napuni nekoliko kamiona. Istraživači su zaključili da ovi fragmenti nisu fragmenti starih posuda, već da je moguće da su njima bile popločane piramide, i naneseni na njih ukrasi - odraz jezika i kulture graditelja piramida.

I postoje interesantni momenti i pitanja u tom smislu. Činjenice pokazuju da Kinezi nisu bili graditelji piramida. Poznato je da strukture ovog tipa apsolutno nisu svojstvene ni jednom od poznatih perioda u istoriji kineske kulture i arhitekture. Da, i Kinezi ih veoma pažljivo sakrivaju i to dugo vremena, a ni sada ne žure da ih otvore i pripreme ih za masovni turizam, dok su ostale istorijske znamenitosti, kao što su brojne pagode, pažljivo obnovljene u svom izvornom obliku i u odličnom su stanju. Osim toga, Kinezi pažljivo zasađuju piramide zimzelenim drvećem i trnovitim žbunjem, kao da su obična brda.

Piramide u Kini.

56


Piramide u Kini.

Piramide u Kini.

57


Piramide u Kini.

Piramide u Kini.

Uzgred, Jakovenko je utvrdio da je Velika Bela piramida bila obložena sa masivnim belim kamenim blokovima, a ona sama je izgrađena od sabijene gline.

58


I u stvari, to ne bi bilo ništa posebno, ako ne znamo jednu stvar: u radijusu od30 km od piramida ne postoji ništa, odakle se možete dovući kamen. Postavlja se pitanje: gde su drevni graditelji piramida uzimali materijal za proizvodnju ovih blokova i kako su ih isporučivali? I uopšte, šta su bile, kada i zašto su gradili ove kolosalne strukture i u tolikom broju?

Što se tiče svrhe piramida, kineska ortodoksalna nauka pokušava da kaže nešto o "grobnicama careva." Zaista, u nekim piramidama, pronađeni su grobovi, pa čak i sa kineskim carevima. Međutim, ovi grobovi su bili mnogo mlađi od samih piramida. Na primer, car Gao-Cun iz dinastije Tan je sahranjen u specijalno napravljenoj za njega grobnici unutar Velike Bele piramide tek u kasnom 7. veku

Koliko ima drevnih kineskih piramida?

Istražujući snimak iz vazduha grupe piramida istočno od Ksijana, istraživač drevnih kultura i autor Graham Henkok došao je do zaključka iz avionu da onečine sazvežđe Blizanaca. Zaista, kompjuterska analiza je pokazala da je tako sazvežđe Blizanaca izgledalo na dan prolećne ravnodnevice 10.500 pre nove ere.

Pored toga, Hartvig Hausdorf je uspeo da pronađe dnevnike dva australijska trgovca koji su uspeli da odu u Šensi 1912. godine. Imali su tada priliku da sretnu starog budističkog monaha, koji je rekao da se ove piramide pominju uveoma drevnim zapisima koji se čuvaju u manastiru. Evidencija je o 5 hiljada godina, ali postoje piramide pod nazivom "veoma stare, izgrađene još kod drevnih careva, što govori da potiču od "sinova neba", koji su se spustili na zemlju u svojim bljujući vatru, metalnim zmajevima ..."

Sinovima neba, kao što već znamo, kinezi su nazivali Huang Dia - belog jerarha, predstavnika Stare Rase, i pristigle sa njim Slavjano-Arijevce. Drevni književni izvori, hronika "Junae dadjan, svitak 11956" govori o putovanju Huang Dia kroz svemir, za šta je koristio neko transportno sredstvo sa nazivom "Zmaj Čen Huan." Prema kineskim hronikama, on je stigao sa zvezde Sju - Jau - Joan - zvezde Alfa u sazvežđu Lava (sazvežđe Rasi).

59


Piramide na platou Giza u Egiptu.

Piramide u Jasen parku u Kini.

60


"Sinovi neba", koji su opisani u drevnim kineskim tekstovima, kao što Tao kanon "Tao Ci" i "Zapisi o pokolenjima careva i kraljeva", nisu samo o učenju ljudi žute rase o raznim naukama i zanatima. Oni takođe sprovode temeljno posmatranje efekata planetarne katastrofe, koja se dogodila pre nešto više od 13 000 godina, i preduzimanje koraka da se stabilizuje stanje na planeti, i sama planeta, takođe. Jedna od metoda stabilizacije je bila izgradnja objekata kolosalnih struktura - piramida - na pojedinim mestima na Zemlji.

U tom smislu primećena je sledeća neverovatna činjenica: lokacija tri piramide u Gizi u Egiptu i tri piramide u Kini, u Jasen parku, je slična. Piramide su raspoređene šematski identično, orijentisane po stranama sveta, odnos rastojanja između egipatskih piramida i Jasen parka potresaju svojom sličnošću.

Odlomak iz “Poslednje Noći Svaroga” N. LevašovaSlaveno-arijevske rune sadrže nekoliko nivoa informacija, od kojih se svakа "otvara", u zavisnosti od toga koje rune stoje pre ili iza. Zbog toga se značenje teksta, prilikom prevoda na narodni jezik, menja, u zavisnosti od položaja runa u rukopisu. Značenje Slaveno-Arijevskih runa se veoma razlikuje od značenja kineskih i egipatskih hijeroglifa. I pored toga, moramo da se setimo tri "revizije" kineskih znakova, kada su sve knjige napisane "starim" znakovima, potpuno uništene, a sva kulturna baština prošlosti Kine ponovo napisana sa novim hijeroglifima. I to se dogodilo tri puta! S tim u vezi,postavlja se pitanje: ko je i zbog čega "izbrisao" prošlost Kine?! Zašto je bilo potrebno da se unište stare knjige, i šta je bilo u ovim starim knjigama da se tako uradi tri puta, sve sve više i više se udaljavajući od izvornog oblika hijeroglifa? Čak i posle tri promene kineskih znakova oni nastavljaju da podsećaju na slaveno-arijevske rune, jer su te rune bile osnova za kineske znakove? I to je činjenica, da su stare knjige potpuno uništene tri puta, i sve je moralo biti ponovo prepisano u novoj verziji i sa promenjenim hijeroglifima,što potvrđuje primat slaveno-arijevskih runa nad kineskim znakovima. Isto tako je i sa egipatskim hijeroglifima.Prema Kineskoj legendi, kineska civilizacija je započela time, da je njima, sa severa stigao u nebeskoj kočiji (Vajtmanu) Beli Bog koji se zove Huan Di, kojiih je naučio svemu: od gajenja pirinčanih polja i izgradnji brana na rekama, dohijeroglifskog pisma. Ispostavlja se, da kineski hijeroglifi nisu došli sa

61


Kinezima, već su im oni bili predati od belog čoveka visoko razvijene civilizacije, koja se nalazila severno od drevne Kine. A sada - malo objašnjenje. Huan je staro arijevski ime, koje je još uvek prilično uobičajeno u zemaljama španskog govornog područja. "Di" su plemenabele rase, koja su živela na severu stare Kine. Plemena Di - Dinlini, su bila poznata stanovnicima drevne Kine. Teškoća kineskog izgovora reči "dinlini" je dovela do skraćene varijante Di. U starim kineskim hronikama ima mnogo referenci o plemenima Di, koje su Kinezi pokušali temeljno da očiste sa svojihzemlji. Još u 3. milenijumu pre nove ere, plemena Di su pominjana u kineskim analima, kao starosedeoci te zemlje.U toku tri hiljade godina deo Dinlina je zbrisana od strane Kineza, neki su pobegli, a često su se mešali sa Kinezima.I zar nije čudna "slučajnost", da je poslednji stil pisma - kaišu,koji je stigao do današnjih dana bez većih promena, konačno formiran u periodu Tri carstva (220-280 godina pre nove ere) praktično u isto vreme, kada su Kinezi konačno "rešili" problem sa Di plemenima na svojoj teritoriji ? To je vrlo lepa manifestacija duboke "zahvalnosti" ljudima, koji su im doneli znanja i kulturu.Tri hiljade godina je trajalo ratovanja između kineskih plemena, predstavljajući žutu rasu i mnogo manje brojnih Dinlinina, plemenima bele rase. I ovaj trihiljadugodišnji rat, zasnovan na genocidu Dinlina, išao je u nekoliko etapa. I svaka prekretnica tog sukoba bele i žute rase označena je promenom u kineskom stilu pisanja. Takozvano Jin pismo je dobilo dalji grafički razvoj u vidu golovastičkog pisma, koje je korišteno u početnom periodu Džou dinastije (1066-771 godina pre nove ere ...). Pismenost u eri Džango je nazvano dačžuan stil - rukopis velikih pečata. I nakon što je spojio Cin Šihuan, razorena carstava u jedno carstvo, car je naredio svom prvom ministru, Li Si-u da sprovede "standardizaciju" pisma. Novi stil pisanja nazivasjačžuan - rukopis malih pečata. I svaka "modernizacia" je bio praćena uništavanjem knjiga "starog" stila i prepisivanjem svega u "novom" stilu. I takva "globalna" kulturna promena u stilovima pisanja je dolazila sauništenjemprisustva Dinlina u kineskoj kulturi.To daje pravo da se pretpostavi da su originalna plemena Dinlina formirala vladajuću kastu u drevnoj Kini, kao što je to bilo u Dravidiji (Drevnoj Indiji). I desio se građanski rat između različitih kasti drevnog kineskog društva, koje, štaviše, formirane od predstavnika različitih rasa - bele i žute. Kaste žute rase su se pobunile protiv vladajućih kasti bele rase. Sve što beli ljudi naučili plemena žute rase, drugi su upotrebili protiv svojih učitelja,

62


pokušavajući istovremeno ne samo da fizički unište svoje dobrotvore, vać i daunište i samu uspomenu na njih. Vrlo čudna vrsta "zahvalnosti".

63


4. VELIKI “KINESKI” ZID

U Kini, postoji još jedan opipljiv materijalni dokaz o prisustsvu u toj zemlji napredne civilizacijae, sa kojom kinezi nemaju veze. Nasuprot kineskih piramida, ovo svedočenje je poznato svima. To je takozvani Veliki kineski zid.

Da vidimo šta kažu ortodoksalni istoričari o najvećem spomeniku arhitekture,koji je odnedavno postao glavna turistička atrakcija u Kini. Zid se nalazi na severu zemlje, koja se proteže od morske obale i ide duboko u mongolske stepe, i po različitim procenama ima dužinu, uzimajući u obzir njegove grane, od 6 do 13 000 km. Debljina zida je nekoliko metara (u proseku 5 metara), visina 6-10 metara. Navodi se dase zid sastoji od 25 hiljada kula.

Veliki "kineski" zid

64




65




66


Kratka istorija izgradnje zida sada izgleda ovako. Izgradnja zida je navodno počela u 3. veku nove ere tokom vladavine dinastije Cin, da bi se zaštitili od nomadskih upada sa severa, i jasno definisali granice kineske civilizacije. Inicijatorom izgradnje je postao znameniti "ujedinitelj zemlji kineskih," car Cin Ši Huan Di. On je sakupio za izgradnju oko pola miliona ljudi, što je veomaimpresivna brojka pri 20 miliona ukupnog stanovništva. Tada je zid bio uglavnom od zemlje - veliki zemljani nasip.

Tokom dinastije Han (206 pne do .. 220 nove ere), zid je produžen na zapad, ojačan kamenom i linijom osmatračnica, koje su išle duboko u pustinju. Pri dinastiji Ming (1368-1644) je nastavljena gradnja zida i dalje. Kao rezultat toga, on se proteže od istoka ka zapadu od Bohajskog zaliva u Žutom moru dozapadne granice moderne provincije Gansu, ulazeći na teritoriju pustinje Gobi. Smatra se da je ovaj zid izgrađen naporima miliona Kineza od opeke i kamenih blokova, zato što su neki od ovih delova zida sačuvani do danas u obliku u kojem su navikli da ih vide savremeni turisti. Dinastiju Ming zamenila je mandžurijska dinastija Cin (1644-1911), koja se izgradnjom zida nije bavila.Ona se ograničila na održavanje relativnog reda na maloj površini blizu Pekinga, koja je služila kao "kapija ka glavnom gradu."

Godine 1899., američke novine su širile glasine da će zid uskoro biti srušen, a da će na njegovom mestu izgraditi autoput. Međutim, to niko je mislio da uradi. Osim toga, 1984, je pokrenut program za obnovu zida na inicijativu Deng Ksjaopinga i pod vođstvom Mao Ce Duna, koja se sprovodi i sada, a finansirana je od strane kineskih i stranih kompanija, kao i pojedinaca. Koliko je sakupio Mao za obnovu zida, nije saopšteno. Nekoliko delova je obnovljeno, a na nekim mestima je izgrađen ponovo. Dakle, možemo pretpostaviti da je izgradnja četvrtog zida počela 1984. godine. Obično, turistima pokazuju jedan od delova zida, koji se nalazi 60 km severozapadno od Pekinga. Ova planinska oblast Badaling (Badaling), sadrži dužinu zida od 50 km.

67



68




69




70


Najveći utisak zid ne proizvodi u oblasti Pekinga, gde je on izgrađen na ne bašvisokim planinama, već u udaljenim planinskim područjima. Tamo, uzgred, se jasno vidi da je zid, kao fortifikacija, urađen veoma pažljivo. Prvo, po samom zidu na mestu je zajedno moglo da se kreće po pet ljudi u redu, tako da je to što je bio jako dugačak bilo neophodno, da se ako je topotrebno, po njemu kreće vojska. Pod zaštitom grudobrana stražari su mogli sakriveni da se prikradaju izabranom mestu gde su neprijatelji planirali da napadnu. Signalne kule su raspoređene na takav način da je svaka od njih u zoni vidljivosti druge dve. Neke važne poruke su se prenosile ili bubnjevima, ili dimom, ili vatrom. Na taj način, vesti o neprijateljskoj invaziji su iz najudaljenijih graničnih područja mogle biti poslate u centar za dan!


71



72



73




U procesu obnove zida otkrile su se neke zanimljive činjenice. Na primer, njegovi kameni blokovi su spojeni međusobno sa pirinačanom lepljivom kašom sa primesama gašenog kreča. Ili da su rupe na kulama gledale prema Kini; da

74


je severna strana zida male visine, daleko manje nego na jugu, a tu se nalaze istepenice. Ove činjenice, iz očiglednih razloga, ne oglašava i ne komentariše zvanična nauka - ni kineska ni svetska. Osim toga, pri rekonstrukciji kula, praznine pokušavaju da se izgrade u suprotnom smeru, mada to ne uspeva svuda. Ove fotografije prikazuju južnu stranu zida - sunce sija u podne.



75



76




77


Međutim, neobičnosti kineskog zida se tu ne završavaju. Vikipedija ima kompletnu mapu zida, koja pokazuje zid različitim bojama, kako nam je rečeno, da se vidi izgradnja zida svake kineske dinastije. Kao što možete videti, Veliki zid, ispostavilo se, da nije jedan. Severna Kina je prepuna gusto posutim "velikim kineskim zidovima", koji ulaze na teritoriju današnje Mongolije, pa čak i Rusije. Svetlo preliveno na te neobičnosti je usmerio A.A.Tjunjaev u svom radu "Kineski zid - veliki uspeh kineskog naroda":

"Praćenje etapa izgradnje " kineskog " zida, na osnovu podataka kineskih naučnika, je izuzetno zanimljivo. Iz njih je vidljivo, da kineski naučnici, nazivajući zid "kineski", ne mare toliko o tome da kineski narod u njegovoj izgradnji nije učestvovao: svaki put kada je izgrađen još jedan deo zida, kineska uprava nalazila se daleko od mesta gradnje.

Dakle, prvi i osnovni deo zida izgrađen je u periodu od 445 godine pre nove ere od 222 nove ere. On se proteže na 41- 42 ° severne geografske širine, a istovremeno duž nekih delova Žute reke. U to vreme, naravno, nikakvih mongolo tatara nije bilo. Osim toga, prvo ujedinjenje naroda u sastav Kine bilo je tek 221. godine pne pod carstvom dinastije Cin. A pre toga je bio period Čžango (zaraćenih carstva 5-3 vek pne.), kada je na teritoriji Kine biloosam carstva. Tek u sredini 4. veka pne, Cin je započeo borbe protiv drugih carstva, i 221. godine pne osvojio deo njih.

78


Mapa Velikog "kineskog" zida.

Delovi "kineskog" zida sa početka zida stvoreni Cin carstvom (do 222 pne)

79


Delovi "kineskih" zidova u prvih pet godina carstva Cin (221-206 pre nove ere.)

Delovi "kineskih" zidova tokom epohe Han (206 pne - 220 ne)

80


Delovi "kineskih" zidova izgrađeni do začetka Tang dinastije.

Slika pokazuje da se zapadna i severna granica carstva Cin do 221. godine pne nije protezala tim delom "kineskog" zida, koji je počela da gradi još 445 pne i koji je bio izgrađen 222. godini pne.

Na taj način, vidimo, da taj deo "kineskih" zidova nije gradilo kinesko Cin carstvo, već severni susedi. Za samo 5 godina - od 221 do 206 godine pre nove ere zid je izgrađen duž cele granice carstva Cin, što je zaustavilo širenje njenih podanika ka severu i zapadu. Pored toga, u isto to vreme 100-200 km zapadno i severno od prvog je bila izgrađena i druga linija odbrane odcarstva Cin - drugi "kineski" zid tog perioda.

Sledeća faza izgradnje obuhvata period od 206 godine pre nove ere do 220 nove ere. Tokom ovog perioda, bili su izgrađenai delovi zida, koji se nalaze 500 kilometara zapadno i 100 km severno od prethodnog ... U periodu od 618 do 907 godine Kinom je vladala dinastija Tan, koja nije sebe obeležila pobedama nad njenim severnim susedima.

81


Delovi "kineskih" zidovi sagrađeni za vreme vladavine dinastije Sun.

82


Delovi "kineskih" zidova sagrađeni za vreme vladavine dinastije Ming.

Karta Orteliusa 1602. godine.

83


Karta Azije 1754. godine «Le Carte de l’Asie»

Veliki "kineski" zid.

U narednom periodu, od 960 do 1279. u Kini se utvrdila dinastija Sun. U to vreme, Kina je izgubila vlast nad svojim vazalima na zapadu, na severo-istoku (na teritoriji korejskog poluostrva) i na jugu - u severnom Vijetnamu. Sun carstvo je izgubilo veliki deo teritorija na severu i severozapadu, ustupljenihkidanskom carstvu Liao (deo savremene provincije Hebej i Šansi), tangutskomcarstvu Si-Sja (deo teritorije sadašnje pokrajine Šansi, celu teritoru savremene provincije Gansu i Ninsja-Huejsku autonomne oblasti).

1125. granica između ne-kineskog carstva Čurčen i Kine nalazila se na reci Huajhe - to je 500-700 km južno od mesta izgrađenih zidova. A 1141. godine je potpisan mirovni sporazum, pod kojim je kineska dinastija Sun priznala sebe vazalom ne-kineske države Jin, obavezavši se da joj plati veliki danak.

Međutim, Kina je zapravo bila smeštena južno od reke Hunahe, a 2100-2500 km severno od njenih granica je izgrađen sledeći deo, "kineskih" zidova. Ovaj deo zida, izgrađen od 1066 do 1234.godine prolazi kroz ruske teritorije na

84


severu pored reke Argun. U isto vreme na 1500-2000 km severno od Kine izgrađen još jedan deo zida koji se nalazi duž Velikog Hingana ...

Naredni deo zida izgrađen je u periodu od 1366 do 1644 godine. On prolazi po 40. paraleli od Anduna (40 °), malo severnije od Pekinga (40 °), preko Inčuana (39 °) do Dunhuana i Ansia (40 °) na zapadu. Taj deo zida je poslednji, najjužniji i najdublje prodire na teritoriju Kine ... Tokom izgradnje ovog dela zida u ruske teritorije uključen je ceo Amurski region. Do sredine 17. veka, na obe obale Amura već su postojale ruske tvrđave-utvrđenja (Albazinska, Kumarska i dr.), seljačka naselja i oranice. 1656 je formirano Daursko vojvodstvo (kasnije - Albazinsko), koe je obuhvatalo dolinu gornjeg i srednjeg Amura na obe obale ... Izgrađen rusima 1644.godine "kineski" zid koji je išao tačno po granici između Rusije i Cinske Kine. 1650. godine, Cinska Kina je napala rusku zemlju u dubini do 1500 km, što je bilo sadržano Ajgunskim (1858) i Pekinškim (1860) sporazumom ... "

Danas se "kineski" zid nalazi u Kini. Međutim, bilo je vreme kada je zid obeležavao granicu zemlje. Ovu činjenica potvrđuju došle do nas stare karte. Na primer, čuveni srednjovekovni kartogrf Abraham Ortelius sa svojim atlasom sveta Theatrum Orbis Terrarum iz 1602.godine. Na mapi je sever sa desne strane. Na njoj se jasno vidi da je Kina odvojena od severne zemlje - Tartarskim zidom. Na karti iz 1754. godine «Le Carte de l’Asie», se takođe jasno vidi da granica između Kine i Velike Tartarije ide po zidu. Čak i karta iz 1880. godine pokazuje zid, kao granicu Kine sa svojim severnim susedom. Primetno je, da deo zida zalazi dovoljno daleko u područje zapadnog suseda Kine - kineske Tartarije ...

85


5. ZMIJSKI BEDEMI u istočnoj Evropi

Ako pogledamo pažljivije kartu, koja pokazuje sistem "kineskih" zidova, možemo videti da podseća na sličan sistem ostalih zidova koji se nalaze skorona drugom kraju sveta. Reč je o takozvanim "Zmijskim bedemima (Zmievы valы)" - fortifikacionim strukturama u istočnoj Evropi, koji su skoro nepoznati u svetskoj zajednici. Po svojim karakteristikama prevazilaze ozloglašeni "kineski" zid, a njihov obim samo na teritoriji Ukrajine je u srazmeri sa obimom egipatskih piramida zajedno.

Zmijski bedemi

86


Zmijski bedemi u Ukrajini


87




88


Razlog za sakrivanje postojanja takvih neverovatnih struktura, uopšte je jasan - ti kolosi se nalaze na teritoriji slovenskih država, a pripisuju njihovu konstrukciju, u svetu prihvaćenim "osnivačima civilizacije" - Kinezima, Egipćanima i Sumerima - i to veoma teško. Međutim, njihova gradnja se pripisuje starim Rimljanima, pa čak pominju drugi njihov naziv - "Trajanov Zid". Postoji verzija, da su ih nazvali po imenu drevnorimskog imperatora Marka Ulpija Trajana (98-117 nove ere), jer, navodno, u njegovom vremenu jeizgradnja dostigla velik zamah. Pitanja, šta je to rimljanima u glavi bilo pa da naprave mega-konstrukciju u blizini Kijeva (Ukrajina) i Benderama (Moldavija), i da li su oni tamo uopšte bili, ovi naučnici ne postavljaju. Ne uzimaju oni u obzir ni sledeće činjenice iz slovenske istorije:

"... Ime Trojana u više navrata se pominje u drevnim književnim delima. Tako se, u Apostolima, objavljenim od najvećeg istoričara ruske književnosti profesora N.S. Tihonravja po rukopisu iz 16. veka, govori: pod pretpostavkom da ... mnogi bogovi Perun i Hors, Dij i Trojan i mnogi drugi ...; Plovidba u anakrifu Bogorodici kroz pakao (12 ili 13. vek): ... od kamena tu ustroji Trojana, Horsa, Velesa, Peruna ...; u spomeniku 12. veka Reč o položaju Igorejeve - ime Trojan se pominje četiri puta: riša na putu Trojana ... ... su bili Trojani ... ... na zemlji Trojana ... ... na sedmom vecu Trojana ... u svim tim knjigama ime Trojan stoji kao simbol božanstva starih vremena. Zaista, postojalo je božanstvo u drevnoj slovenskoj mitologiji, u koje je uključeno nekoliko slovenskih božanstava, zajedno sa Velesom, Horsom, Perunom i Dijem i nosilo je ime Triglava, Trojaka ili Trojana. Očigledno, njegovo obožavanje postojalo je u najranijim fazama slovenske mitologije, a informacija o tome došlih do nas je mnogo manje, nego o drugim slovenskim bogovima, kao što su Svetovid, Daždbog, Dij, Jarilo, Belbog, Hors, Perun, Veles, Lada, i drugi.

Mi samo znamo da su Triglava-Trojana drevni poštovaoci prikazivali u obliku idola sa tri glave na jednom telu. To je bio bog ratnik, konjanik, njegovi atributi su bili mač i crni konj, koji je, kao i beli konj boga Svetovida (usput, Svetovid je prikazan sa četiri glave) smatran prorokom. Ove i niz drugih došlih do nas informacija o Trojanu, daju osnovu za pretpostavku da je Trojan, zajedno sa drugim svojim božanskim funkcijama, bio bog rata, predstavnik hrabrosti i snage, zaštitnik naroda ... Kasnije kod slovenskih božanstava, Trojan je zaboravljen, a izuzetna dela, vojne i političke aktivnosti cara Trajana za dugo su ostala urezana u sećanjima ljudi.

89


Strukture, izgrađene u vreme Trajana, dobile su njegovo ime. Slično-isto imeTrojan - Trajan dovelo je do toga, da posle mnogo godina, svi zidovi u jugozapadnom delu Ukrajine, Moldavije i na istoku današnje Rumunije, postanu poznati kao Trajanovi ... ".

To postavlja još jedno zanimljivo pitanje: zašto je ime rimskog cara gotovo isto kao starog slovenskog boga ratnika? Ali ovo je predmet potpuno drugačije diskusije. A činjenica, da su bedemi bili zapravo mega konstrukcije,bez sumnje, uprkos tome što su javno dostupni anali o samoj izgradnji, se ne pominju, kao ni sami graditelji. Prosudite sami. Prečnik osnove bedema je 20 metara, originalna visina - 12 metara. Ukupno prostiranje bedema je oko 1.000 kilometra. Bedemi se protežu paralelneo jedan drugome na mnogo kilometara, povezani su sa susednim zaštitnim strukturama. Pojedini delovi sesastoje od nekoliko linija utvrđenih bedema i rovova sa razdvajanjem na dubinu od preko 200 km. Često su bedemi pojačani na gornjim nivoima drvenim palisadama (ponekad kamenim) sa rupama i osmatračnicama. Dužina pojedinačnih bedema kretala se od 1 do 150 km.


90




91



92



Sami bedemi su prvobitno izgrađeni kao zemljani nasipi, uključujući u tom delu i osnovu od drvenog rama. Pri tome je drvo spaljivano, kako bi se sprečilopropadanje, što im je davalo dodatnu čvrstinu. Pored toga, Zmijski bedemi su građeni neprimećeno, tokom gotovo milenijuma (verovatno od 2. veka pre noveere do 7. veka. Radiokarbonska analiza je pokazala da se od 14 uzoraka uzetihiz različitih delova bedema, najstarijim pokazao bedem 30 km dug, koji potiče iz 150. godine pre nove ere), tako da verzija o rimskoj izgradnji tih bedema potpuno nestaje. Osim toga, istraživanja pokazuju, da su bedemi bili postavljeni frontalno ka jugu - Sloveni su se zaštitili od raznih "gostiju" sa juga, koji su ugrožavali njihove bogate zemlje u različitim vremenima. Dakle, nisu se rimljani štitili od severnih "divljaka".

Arheolozi su otkrili desetak različitih konstrukcija izgradnje bedema, u zavisnosti od terena. Pored toga, oni su otkrili ostatke punktova iza linija bedema na svakih 6-8 km. Ovaj jednostavan odbrambeni sistem dozvoljavao je da se ne drže velike snage na granicama. Bilo je dovoljno da se na vrhovimabedema postave i zapale drvene lomače i svetlosnim signalom najavi opasnost.(Podsetimo se da su "kineski" zidovi imali isti brz sistem signalizacije.)

93


Smatra se da ime "Zmijski bedemi" potiče iz popularnih legendi o drevnim herojima, koji su pokorili i upregli Zmiju u ogromni plug, kojim su izorali brazde-rovove, označivši teritoriju zemlje. Posebno, poznato je ep o Nikiti Kožemjaku.

Nikita Kožemjak i Zmija

94


"... Teška je borba bila, ali, pobedivši, Nikita je napravio plug od tri stotine kilograma, upregao Zmiju u njega, i preorao sa njom brazdu kroz svu svetlost od izlaska do zalaska sunca, obeležavajući granice ruskih zemalja, a Zmiju udavio u moru. Radeći sveti posao, Nikita se vratio u Kijev. Brazde Nikitine i danas su negde u stepi vidljive; Prostiru se na hiljadu vrsta duboki šanci u dvevisine. Nazivaju te bedeme Zmijskim. Uokolo muškarci oru i plugom ostavljajubrazde u sećanje na Nikitu Kožemjaka ... "

Trenutno postoji sledeća klasifikacija Zmijskih bedema koji se nalaze na teritoriji Ukrajine:

Zmijski bedemi Volni- opšte ime velikog broja ne velikih po dimenzijama i dužini bedema, koji sastavljaju četvorougao Lavov-Luck-Rovno, Ternopil.

Zmijski bedemi Podolja - ime celog bedema, koji se proteže od srednjeg toka reke Bug ka centralnim regionima Čerkašije i manjeg broja manjih bedema u istom okrugu.

Zmijski bedemi Kijevšnici - najveći u Ukrajini sistem utvrđenja na desnoj obali Dnjepra, koji se sastoji od bedema različitih visina i dužina. Njemu pripada prvo mesto u Ukrajini po ukupnoj dužini.

Zmijski bedemi Perejaslava - dvobedemski sistem utvrđenja u blizini sadašnjeg grada Perejaslav, Kijevski region.

Zmijski bedemi Poltavšin - ime širokog bedema koji ide duž desne obale reke Sula, od ušća ke srednjem toku i njegova grana doseže skoro do grada Sumi.

Zmijski bedemi Poltavšin - dva široka bedema, koji se nalazi na desnoj obali Vorskla i reke Horol.

Zmijski bedemi Harkovšin - samo dva moćna bedema dužine od 20 i 25 kilometara u blizini Harkova i Zmijeva.

Krimski bedem - troredni sistem utvrđenja između Azova i Crnog mora na Kerčenskom poluostrvu.

95


Strukture sličnog tipa postoje u Srbiji, Bugarskoj, Rumuniji, Mađarskoj i Poljskoj.

Mesto iz vremena Velikog Otadžbinskog rata na Zmijskom bedemu

Ove ogromne strukture mogla je da napravi samo moćna centralizovana država. Sudeći po kartama Zmijskih bedema, građeni su po jednom planu. Logičnim se izvodi zaključak, da osmisli i sprovede takav plan tokom više stotina godina, je mogla da bude u stanju samo jaka država. I ona je postojalamilenijumima na teritoriji Evroazije "od mora do mora", tj, od Pacifika do Atlantika. U različitim vremenima su je drugačije zvali - Velika Tartarija, Velika Skitija, Velika Rusenija, Velika Asija - Velika Imperija Slavjano - Arijevaca.

Poslednju borbenu upotrebu Zmijski bedemi, sazdani genijalnošću naših velikih predaka, dobili su 1941. godine, kada su u Kijevskom utvrđenom području, izgrađeni bunkeri u nekim delovima bedema, koji nisu nedeljama dozvoljavali neprijatelju da se probije do Kijeva....

96


6. MUMIJE BELIH LJUDI U KINI

Na kraju 19. i početkom 20. veka, Evropljani su napravili nekoliko ekspedicija i ozbiljno istraživali Istočni Turkestan i Veliki Kineski Put Svile - mrežu puteva drevnih karavana koji su nekada vodili iz Kine u Tursku i dalje - u Evropu. Švedski putnik, novinar i geograf Sven Hedin je preduzeo veliku ekspediciju na Tibet i Centralnu Aziju, sa početkom 1886.godine do 1934. godine. Njegov primer je sledio 1906-1908. god., poznati istraživač Aurel Štajn, mađar jevrejskog porekla, koji je radio ceo svoj život za britansku vladu, u tom smislu uključujući i obaveštajni posao.

Veliki Kineski Put Svile

Istraživano je područje pustinjeTakla-Makan, Hedin i Stein, i pored mnogih drugih neočekivanih kulturnih nalaza, otkriveno je nekoliko mumija sa karakteristikama evropeidne rase: sa braon ili plavom kosom, izduženog nosa ilobanje, stasitih tela i velikim duboko smeštenim očima. Njih su odneli u evropske muzeje radi daljeg proučavanja, ali nedostatak potrebne opreme i sredstava su bili razlozi da se one brzo zaborave.

Ali mumija su se opet setili u kasnim 70-im, kada su kineski arheolozi počeli da istražuju južni deo basena reke Tarim - veliki pustinjski region, po ivici kojeg je nekada prolazio Veliki Put Svile. Oni su pronašli grobove koji datirajuiz 2. milenijuma pre nove ere. Mumificirana tela su pronađena u sušnom i slanom delu centralne Azije - u pustinji Takla-Makan kineskog Turkestana, u

97


blizini gradova i Čerčen i Loulan u blizini Lob Nora - gde sada spajaju zemlje Kine, Kirgistana, Tadžikistana i Mongolije.

Područje nalaza mumija evopeidnih karakteristika u pustinji Takla-Makan.

Pustinja Takla-Makan.

98


Mumija belog čoveka u Kini


99



Njihova tela su sačuvana bolje nego mumije egipatskih faraona, zbog izuzetno suvog vazduha, kao i činjenice da su grobovi iskopani u slanom zemljištu, što ubrzava proces sušenja i ubija mikroorganizme. Mumifikacija u Urumči se dešavala pre 4000 godina, sasvim slučajno. Ta tela, koja su sahranjena u peščanoj pustinji u zimskim vremenima, zamrzla su se, a nakon toga se sušila, pre nego što su počinjala da se razgrađuju. Mrtvi su smešteni usanduke bez dna i poklopca, a zahvaljujući slobodnom protoku vazduha ostaci su izbegli propadanje. Tela, sahranjena u toplo doba godine, pretvorila su se u kosture. Pustinjski uslovi su se pokazali tako izuzetnim da su tragovi suza nađeni na mumificiranom licu bebe, pa čak i komad hleba, korišten kao žrtvoprinošenje, sačuvani netaknuti.

1978. godine, kineski arheolog Vang Binhua pronašao je 113 mumificiranih telau severoistočnom delu centralno azijske provincije Ksinjang. Kasnije, većina tela je prebačena u grad Urumči u muzej. Tokom proteklih 25 godina, kineski

100


i centralnoazijski arheolozi su obavili iskopavanja i opsežna istraživanja u toj oblasti, našavši više od 300 mumija. Neke mumije su sahranjena zbog nedostatka prostora u Urumkskom muzeju.

Svi su sahranjeni sasvim isto. Udubljena krupna stabla kao sanduci i prekriveni kožom. Tela nekih mrtvih su prekrivena jednostavnim platnima, doksu druga obučena u šarene, vešto tkane materijale od ovčije ili kozje dlake, obuvena u kožnu obuću, a odeća im je napravljena od kože ili tkanine. U grobovima su bili predmeti iz svakodnevne upotrebe: mali noževi, keramika, ali oružja nije bilo u njima.

Najstarija mumija pronađena u zapadnoj Kini, dobila je nadimak Loulanska lepotica: to dobro očuvanao telo kineski arheolozi su pronašli 1980. u blizini drevnog grada Loulan, u severoistočnom delu pustinje Takla-Makan. To je žena rasta oko 170 cm, koja je umrla u dobi od 40 godina, pre oko 4800 godina. Telo je umotano u vuneni pokrov, svetlo smeđa kosa je skupljena i sakrivena ispod šešira, na nogama ima kožne čizme, a pored nje leži u grobu kruna i elegantna slamna korpa sa zrnima pšenice.

Loulanska lepotica

101


Loulanska lepotica

Čerčenske mumije

102


Čerčenska mumija

Čerčenska mumija

103


Kasnije je u Tarimskom basenu pronađena još jedna grupa mumija - tela muškaraca, tri žene i dece koje su nazvali Čerčenske mumije. Četiri odrasle osobe datiraju na 1000 godina pne. Njihova odeća je u istim bojama, a oko glave su im bile vezane crvene ili plave trake ; trake na glavama ženskih tela su oslabile, i njihova lica su stekla izgled pevanja ili vikanja.

Muškarac koji je sahranjen, ili "Čerčenski čovek", od dva metra rastom, umroje u dobi od 50 godina. Imao je dugu, svetlo braon, utkanu u pletenicu kosu, tanku bradu i dosta tetovaža na licu. Na njemu je bila purpurno-crvena odeća,i ostavljeno je pored njega ne manje od 10 šešira različitih stilova. Kao i kod Čerčenskog čoveka, na licu jedne od ženskih mumija ima mnogo tetovaža. Žena je bila rastom oko 180 cm sa svetlo-braon kosom, upletenom u dve duge pletenice, nosila je crvenu haljinu i cipele bele kože. Sa odraslima je sahranjena tri meseca stara beba sa plavom kapom na glavi, čije je oči sakrivalo plavo kamenje. Pored tela bebe je bila čaša od kravljeg roga i flašica za hranjenje, napravljena od vimena ovce.

Mnogi bi mogli reći da ti ljudi nisu imali sposobnost i metode pravljenja takvih tkanina. One se uglavnom poklapaju sa onim, što su tkali i nosili njihovi savremenici koji su živeli u mestima, gde se sada nalaze Austrija, Nemačka i skandinavske zemlje. Profesor kineske i indo-iranske književnosti i religije, Pensilvanjskog univerziteta Viktor Mair, je 1987. godine predvodio grupu turista u muzej u Urumki navodeći da "... nađen na mumijama tekstil nije ništaneobično i podleže opštoj tehnološkoj tradiciji, kojom su se odlikovali Evropa i Kavkaz."

Tkanina sa odela mumije belog čoveka u Kini

104



105




106



Na primer, visok, šezdeset centimetra šešir na mumificiranoj ženi liči na pokrivku za glavu znamenitih iranaca, koji su ih nosili u 1. milenijumu pre nove ere. Zanimljivo, da je čerčenski čovek bio sahranjen sa deset kapa, različitihstilova; jedna od njih je kao frigijska kapa. Vunenog tkanja po uzoru i stilu nisu ništa manje impresivne: materijal, od koje je izrađena odeća, po bojama iornamentima podseća na kariranu keltsku. Pored toga, na predmetima za pokućstvo - vretenima i zdelama - urezana je svastika, takođe su drveni predmeti ukrašeni u stilu, veoma sličnom tzv, skitskom životinjskom stilu. I delovi točka pronađeni u jednoj od grobnica datiraju iz 2. milenijuma pre nove ere, i poklapaju sa istim delovima nađenim u Ukrajini, ali su još stariji.

107


Predmeti iz groba belog čoveka u Kini.

Predmeti iz groba belog čoveka u Kini. Vreteno.

108


Predmeti iz groba belog čoveka u Kini. Čaša

Predmeti iz groba belog čoveka u Kini. Kutija.

109


Predmeti iz groba belog čoveka u Kini. Kapa

Dakle, na kraju krajeva, ko su bili ti ljudi Bele rase, i kako su završili u Kini?

Većina naučnika ih naziva Tohari, što običnom čoveku kaže malo, jedino - da su to Skiti. Mesto odakle su preci ovih ljudi migrirali u Tarimski basen oko 2000 pne, nazivaju južni Sibir, oblast afanasijevske i andronovske kulture. Odatle su dovezli ratna kola, visoko razvijenu bronzanu metalurgijу i druge elemente civilizacije na zemlju, koju sada zauzima moderna Kina. Duboki kulturni uticaj, koji su imali na mongolska plemena, potvrđuju lingvisti. U kineskom jeziu, reči za konja, kravu, točaki imaju "indo-evropsko" poreklo. Imajmo na umu, da je u modernoj istorijskoj nauci reč "indo-evropski" eufemizam (zamena) za Slavjano-Arijevski, što je pomoglo da se sakrije pravo stanje stvari, ali ne za dugo. U poslednjih nekoliko godina, postaje sve jasnije da su kineska civilizacija i državnost (i ne samo to) nastala kao rezultat osvajanja starih kineskih plemena u sredini 2. milenijuma pre nove ere arijevcima, koji su došli sa severozapada.

Kineski folklor čuva legende o svetlokožim ljudima plavih očiju koji su bili stvaraoci kineske države i njeni prvi vladari i državnici. Čak i u 8.- 9. veku pne

110


narodne pesme su pevale o zelenookim generalima. Zanimljiv je podatak, da suprema ovim legendama, budizam stvorili beli ljudi. U budističkom mnastiru u Bezeklike, na severo istoku Takla-Makan, prikazuju bogate Tohare, kako prinose poklone svetom Budi, kao i svetlokože i plavooke budiste.

Slika budističkog manastira u Bezeklike

111




112



113


Karta Velike Tartarije 1760 godine

Ove legende niko ozbiljno nije primao dok nisu otkriveni sahranjeni beli ljudi 1977.godine u pustinji Takla-Makan. Ovi grobovi se nalaze u blizini ruševina velikih gradova, izgrađenih duž čuvenog Puta svile. Sudeći po ovim ruševinama, ovi ljudi su izgradili civilizaciju - velike gradove, hramove, obrazovne i umetničke centre. To su bili isti oni koji su stvorili Veliki Put Svile, a ne kinezi. Indirektna potvrda ove teorije je činjenica da se područje gde su pronašli mumije belih ljudi, naziva Zapadna Tartarija ili Slobodna Tartarija i nalazi na različitim zapadnim kartama, do početka 19. veka.

U ranim 1990-im, više od hiljadu mumija belih ljudi je pronađeno u ovom regionu, ali je 1998. godine, kineska vlada zabranila dalje arheološke ekspedicije na tom području. I to je sasvim razumljivo. Dalja iskopavanja bi se pokazala loše za Kineze, zbog činjenice, da nisu oni koji su prvi otkrili gvožđe, izmislili sedlo i kola, pripitomili konja. Sve to su veoma, veoma davno uradili predstavnici Bele rase i nesebično podelili sa njima ...

114


7. BELI BOGOVI GRČKE

Pogledajmo grčke bogove. Svi su bili plavi, vitki i moćni! Osim toga, skoro svi su ne-grčkog porekla, a njihova imena prevedena sa grčkog, nemaju nikakvo značenje na tom jeziku. Ali oni se savršeno "prevode" na jezike slovenskih naroda i samo za njih imaju smisla. Čak i Grci takođe veruju, da su mnogi njihovi bogovi došli kod njih sa severa, iz misteriozne Hiperboreje.

Zevs

Hera

Posejdon

Artemida

Apolon

Uzmimo, na primer, vrhovnog grčkog boga Zevsa. Sa grčkog, nikako se ne prevodi, ali u panteonu slovenskihbogova, bog je Živa,koji se, kao i Zevs javlja životodariteljem (zapamtimo, da je Zevs darovao decu gotovo svim boginjama i mnogim

115


smrtnim ženama) i javlja se Bogom ocem, koji se rađao u celom svetu. Hera - žena Zevsa, je zaštitnica braka i porodice. Grčke legende je opisuju kao osvetoljubivu i ljubomornu boginju, koju je Zevs često varao. Vrlo često se prikazuje kao ratnica sa kopljem i mačem u ruci. Sa grčkog njeno ime se ne prevodi. Međutim, zanimljivo je, da su u Mikeni njeno ime izgovarali "e-ra." Dobijamo slovensku žestoku ratnicu Jaru.

Objašnjenje prvog dela imena grčkog boga mora Posejdona nije jasno, ali drugi deo "Don" je slovenska reč koja označava reku, dno, korito i rov. Mnogereke imaju ovaj koren u tim mestima, u kojima žive ili su živeli sloveni. Njegovsimbol - trozubac je sačuvan kao simbol Roda Rusa i do današnjih vremena, kao što je grb Ukrajine. Artemida i Apolon, brat i sestra poreklom su iz Hiperboreje. Ona je boginja plodnosti i zaštitnica žena na porođaju i faune. Grčki koren "art", odgovara slovenskom "rod". On je bog Sunca i pokrovitelj umetnosti i nauke. Svake godine, Apolon je leteo nebeskom kočijom sa upregnutim labudovima, na sever, u Hiperboreju, svom narodu, rodnom mestu njegove majke, boginje Leto Lada. On odgovara drevnom slavenskom bogu Kupala, u čast koga do danas postoji praznik na dan letnjeg solsticija (po materijalima knjige J.D. Petuhova "Putevima bogova").

116


Afrodita

117


Herakle

118


Demetra

119


Persej

120


Atina

121


Osim toga, prema grčkoj legendi, Apolon ima pratnju vukova, a vuk je, kako jepoznato, životinja, čije je stanište centralna i severna Evropa, a ne jug. Poznato je da je vuk je čest lik u nordijskoj mitologiji, germanskoj i slovenskoj, ali ne i u mitologiji južnih naroda. Apolon je zaštitnik grada pelazga - Troje.

Apolona su prozvali Hiperborjski, kao što su, uzgred, i grčke junake, polubogove Herkulesa i Perseja, i proroka Abarisa i mudraca Aristeja, sveštenike Apolona (neki drevni autori ih zovu Skiti), koji je učio grke muzici,filozofiji, umetnosti stvaranja pesama i himni, izgradnji hramova. Pod njegovim vođstvom je izgrađen čuveni hram u Delfima. Kako je prijavljeno u hronikama, vladalački simboli boga Apolona su strela, gavran, lovor sa čudotvornim moćima. Mitovi tvrde, da je Abaris imao zlatnu magičnu strelu, koju je dao Apollonu. Uz njenu pomoć mogao je da postane nevidljiv, da leči bolesti, da prorokuje i da putuje vazduhom. Pitagorejci su nazivali Abarisa "Vazduhošetajući". Kao što možemo videti, "beli bogovi" su dolazili i Grcima.

O izgledu tih bogova može da se sudi i po poznatim delima - "Ilijadi" Homera - najstarijem spomeniku "devnogrčke" literature, koja govori o deset godina dugoj opsadi Troje (Ilion) od strane grčka Ahajaca, koja se dogodila u 13.-12.-veku pre nove ere. U ovom ratu, u skladu sa "Ilijadom", aktivno učešće su uzeli bogovi sa Olimpa. Podeljeni, oni su delovali na strani jedne od zaraćenih strana. Na primer, Apolon i Afrodita su bili na strani Trojanaca, a Atina i Hera - na strani Ahajaca, sa svim posledicama. Bogovi sa Olimpa su imali svoje ljubimce, koje su oni štitili, i one, protiv kojih su se borili, samo su intervenisali u borbi u pojedinostima i spašavali svoje štićenike od sigurne smrti, i slali kugu u neprijateljske logore.

Ove činjenice ukazuju na to, da je Trojanski rat bio, nažalost, rat između slovensko-arijevskih rodova. I drugo, pokazuje, da bogovi nisu bili bogovi u današnjem smislu predstave bogova - nepoznati, savršeni, svemoćni, sveznajuća bića, itd ... Oni su se ponašali kao ljudi - oni su imali svoje ljubimcei one koji im se ne dopadaju, prednosti i slabosti - ali samo ljudi koji su dostigli visok nivo evolutivnog razvoja, i ovladali "božanskim super sposobnostima." Svaki od njih je imao svoju "specijalnost", i, samim tim, svojeevolucione slepe tačke.

122


Homer opisuje izgled grčkih bogova, koristeći prideve kao što su "plavooki", "plavokosi", "svetli", "visoki" i druge. Ljude, trojance i ahajce, opisao je tačnoistim epitetima, i da imaju jaka "bela tela" a njihove žene "belonogim". U tekstu ćemo dati sledeće opise:

"Dakle, Zevesova ćerka, svetlooka devojka Palada !""gde je Demetra sa zlatnim uvojcima ...""Pre nego što Kasandra prekrasna, kao zlatna Afrodita...""Sin Peleja reče svetlookoj ćeri Egiohi""Svetli Atrid, i sada, kao i ranije""... I mrtav Meleagar svetlokosi""... U borbi porazi Menelaja svetlovlasog""... sa svetlokosim Atrejevim sinom""... Svetlokosi Adrasta""... Belonogi Feanin roditelj""Ćerke starijeg muža,svetlokose žene Agamede"

Najkompletniju slika o tome, kako su izgledali grčki bogovi i heroji, nam omogućava mobilna izložba "Šareni Bogovi», koja se izlaže poo muzejima Evropi, od 2003. godine, kada je ona prvi put organizovana u Minhenu.

Ova izložba je nastala kao rezultat komplikovanog rada međunarodnog tima naučnika i istraživača sa Harvarda, Smitsonijanskog univerziteta, Universita Kolorado i nekoliko drugih, pod vođstvom nemca Vincenca Brinkmana, vođe frankfurtskog muzeja za sakupljanje antičkih skulptura Libighauz (Liebieghaus).

Od 1982., koristeći savremenu tehnologiju i naučna dostignuća u oblasti organske hemije, rendgenostike, pokušali su da stvore rekonstrukciju klasičnih dela grčke umetnosti. Preko 25 godina su proučavali površinu antičkih statua, naoružani sa ultraljubičastim reflektografima, laserskim lampama i skupim u prahu mineralima (zelenim iz malahita, plavim iz lazurita, žutim i oker od arsena, crvenim iz cinabarita, crnim od sagorelog semena vinove loze) i pokušali su da rekonstruišu originalni izgled drevnih skulptura. Ispostavilo se da antičke grčke skulpture zapravo nikad nisu bile bele kao štosmo navučili!

123


Tezej i Antiopa iz hrama Apolona u Eretriji (kraj 6. veka pne)

124


Nadgrobni stub Aristiona (oko 510god. pne.)

125


Diana

126


Artemida

127


Atina Ataja

128


Međutim, to je bilo poznato i iz antičkih pismenih svedočanstava. Na primer, poznati slikar antike Nikij ( 4. vek pne) ukrašavao je mermerne skulpture utrljavanjem istopljenih voštanih boja, oživljavajući beli mermer i imitirajući boju kože. Drevni majstori su razvili tehniku (sada izgubljenu), pri kojoj su prekrivali bojom na bazi voska ne samo skulpture, već i zgrade i brodove. Sudeći po dokazima koji su stigli do nas, ona se sastojala iz sledećeg: vosak je beljen dugo vremena u morskoj vodi sa dodatkom određenih supstanci i postajao je grub i vatrostalan, a nakon mešanja sa pigmentom se topio i nanosio na površinu. Posle hlađenja voska, boje se nisu topile na suncu i odbijale su vodu, i bile su osnovna zaštita za drvo, metal ili kamen.

Kora Peplofora (nosi peplum) muzej Akropolja, Atina 530-520 godina. pne.

129


Strelac, Glava ratnika u oklopljen torzo oklopu, akropoljski muzej, Atina, oko470.god. pne

130


Kora Peplofora (nosi peplum), muzej Akropolj, Atina 530-520 god. pne.

131


132


Kora Peplofora (nosi peplum), muzej Akropolj, Atina 530-520 god. pne.

133


O tome, da su grčke statue bile raznobojne, poznato je bilo u prošlom, pa čaki u pretprošlom veku. Čak I u 18.veku, naučnici su obratili pažnju na ostatke pigmenta na statuama. Međutim, iz nekog razloga, ideja da su antički grčki kipovi morali da budu beli, postala je dominantna u naučnoj zajednici. Stizalo se čak i do toga, da su statue namerno "navodili" u tom obliku. Lord Djuvin, sponzorisao je 1930-izgradnju novog krila Britanskog muzeja, i započeo je "čišćenje" statua Mermerne kolekcije Eldžina metalnim četkama i drugim abrazivnim materijalima za čišćenje vidljivih pigmenata sa njihovih površina.

Takođe, u drugoj polovini 20. veka, naučnici su se ponovo zainteresovanli za temu grčkih statua u boji. A onda, na kraju, njihovi interesi i napori su doveli do dramatičnih rezultata. Nikoda do tog trenutka široka publika nije mogla nida zamisli, da je Grčka umetnost bila svetla i šarena; kakvi ornamenti krase odeću drevnih grčkih bogova i heroja i da su bili su šareni.

Trojanski princ Paris. Hram Atine u Egini. 480 god. pne.

134


Apolon, navodno kopija rada Fidija, oko. 500. god. Pne

Reljef sa atinskog Akropolja. Sredina 5 veka pne.

135


Atina, naslanja se na koplje.

136


Zabat hrama Atine Ataje u Egini. 480. god

Sada su beli originali u suprotnosti svojim kopijama u boji. Uzgred, oči kod "klasičnih" statua su se činile slepe. Drrevno grčki hramovi takođe nisu bili potpuno beli: bili su oslikani, obično u plavo. Na izložbi je predstavljeno 70 originala i 21 kopija u boji poznatih grčkih i rimskih statua i reljefa, koji su prošli "obnovu" originalnim premazom u boji. U centru izložbe su skulpture iz Hrama Atine Ataje u Egini (oko 500. god pne). Poznati strelac prikazuje trojanskog princa Parisa u odeći, pripijenoj uz njegovo telo. Obratite pažnju na svastiku na ruci.

137


Delfski hram Apolona


138


Delfi

139



Delfski hram Apolona. Postolje stuba

140


Zamislimo sada, kako bi izgledala svečano i uzvišeno u boji megalitska struktura - hram boga Apolona u Delfima, koji su za njega izgradili hiperborejci.

O nekim malo poznatim činjenicama o Apolonu, njegovom hramu u Delfima i hiperborejskim bogovima Grčke, govori Valerij Nikitič Demin - naučnik, književnik, doktor filozofije, u knjizi "Tajne ruskog naroda: U potrazi za izvorima Rusije", u izvodu koji u nastavku predstavljamo.

«… Dva Boga olimpijskog panteona - Apolon i Artemida - deca Zevsa od njegove prve žene titanide Leto - jasno su povezana sa Hiperborejom. Prema drevnim autorima, i ubeđenju starih Grka i Rimljana, Apolon se povremeno vraćao u zemlju Hiperboreju na kočijama koje vuku labudovi. Prema mnogim izvorima, Hiperborejci severnjaci stalno su dolazili u Grčku sa poklonima u čast boga Apolona. Tu je suštinska veza između Apolona i Hiperboreje. Apolon - Bog Sunca, i Hiperboreja - severna zemlja, u kojoj sunce nikada ne zalazi po nekoliko meseci. Geografski, ova zemlja može da se nalazi odmah iznad Arktičkog kruga. Prema zapažanjima A.D. Čertkova - to nije bez osnova- u imenu boga Apolona je prisutan u nešto izmenjenom obliku koren kao i u ruskim rečima «опалять», «опалённый», «опаляющий».Poznato je drevno pisanje Aplun, što se čita: Aplun (Opalun). I u jednom drevno ruskom spisu, listajući slovenske bogove pored Peruna i Mokoše, naveden je Apolin - Bog Sunca (A.D.Čertkov "O jeziku Pelasta koji naseljavajuItaliju, i upoređivnje sa drevno-slovenskim» // Anali carskog Moskovskog društva za istoriju i drevnost Rusije. Knj. 25, Moskva, 1857, str 58-59).

Kosmička-zvezdana suština Apolona prouzrokovana je zbog njegovog porekla. Majka Leto je rodila svog sina na sunčanom ostrvu Asterija, što znači "zvezda". Asterija (Zvezda) su zvali i sestru Leto. Postoji teorija da je kult Apolona bio ponovo uveden u Mediteran u vreme starog Rima. Ovaj kult indo-evropskog Boga Sunca, donela su plemena Venda, koja su osnovala i dala ime savremenim gradovima Veneciji i Beču.

Istorija nastanka i učvršćivanja Olimpijskih kultova u potpunosti potvrđuje iznetu tezu. Jedan od kasnijih antičkih istoričara i pisaca Pavsanij ( 2. vek n.e.) u svom slavnom delu "Opis Grčke» daje sledeće neverovatne detalje pojave jednog od najznačajnijih svetinja antičke Grčke - hrama Apolona u Delfima. U početku je bilo tamo hiperborejaca, i među njima je bio budući

141


prvi delfski sveštenik, a on je imao, po "čudnoj slučajnosti", slavjano-rusko ime Olen. Uzgred, ime rodonačelnika svih grčkih plemena i jednog naroda - Elina, je takođe grčki oblik indoevropske reči bliskoj njom, u smislu i poreklureči "jelen". Olen - hiperborejac i njegovi drugovi su poslati u Delfi od Apolona. Ovo sugeriše na nesofisticirani zaključak: sam (budući) bog u to vreme je bio daleko - najverovatnije u Hiperboreji, odakle su stigli predstavnici. Nakon što je postao prorok i proricatelj, Olen je podigao u Delfima prvi hram, prvo od drveta, kao kolibu, - piše Pavsanij (njegov model napravljen od voska i perja, Apolon onda šalje kao poklon u Hiperboreju), i tekposle dužeg vremena, posle mnogih požara i razaranja, obnovljen je tu kamenihram, čiji ostaci su sačuvani do danas. Istorija, pričana po Pavsaniju, očuvala se u obliku kanonskih delfskih tekstova:

Onda su mnogoslavni tu osnovali svetilište BoguDeca Hiperborejaca, Pegas sa Svetim Agijem.Takođe Olen: bio je prvi prorok celog Febi,Prvo, pesme je sastavio od drevnih napeva.Kao što možete videti, tu se jasno navodi, da je kultski i obredni kanon Apolona Delfijskog zasnovan na hiperborejskom predanju. Kasnije Olen pesmopevac predaje umetnost stihoslaganja svetim prorocima u heksametar pifijama - sveštenicama Apolona: sedeći na tronošcu, one predskazuju sudbinuu okruženju puzećih zmija, omamljenih isparenjima ili tamjanom.

Apolonova sestra - Boginja Artemida - takođe je neraskidivo povezana sa Hiperborejom. Apolodor je crta kao posrednika hiperborejaca. O hiperborejskoj prinadležnosti Artemide, govori se u staroj odi Pindara, posvećene Herkulesu hiperborejskom. Prema Pindaru, Herkules je dostigao Hiperboreju, kako bi izvršio sledeći podvig - da dobije zlatorogu Kirinejsku Srnu: ". On je dostigao zemlju, koja je iza leđa u ledenoj Boreji"

Tamo je ćerka Latona,Stremiteljnica konjaSreo sam je,Došavši Iz klisura i nedra ArkadijePo ukazu Evrisfeja, po kamenu očevom Zlatoroge Srne ... (Pindar. Herakle Hiperborejski // Oda. Fragmenti М. 1980. С. 20-21.)

142


Latona - latinizirano ime titanide Leto, majke blizanaca Apolona i Artemide, jedinstvene iz plemena titana, kasnije priznate na Olimpu. Ime Leto i cela istorija rođenja njene dece su još jedan dokaz hiperborejskih korena u grčkoj mitologiji, i njihovih tesnih veze sa pogledima drugih naroda, vodeći poreklo od hiperborejaca. Prvo, Leto je ćerka titana Febi i Koja, a stanište titana je Sever (Diodor sa Sicilije direktno ukazuje na to, da je rodno mesto Leta - Hiperboreja). Drugo, Leto - nije samo ime starogrčke poluboginje, veći iskonska slavenska reč "leto", što znači doba godine (samim tim i "leto" je sinonim vremena). Korenska osnova reči je indo-evropska. Smisao je mnogoznačan: uključujući i vreme godine između proleća i jeseni, ali i tokom godine, što odgovara stalno sunčanom danu u polarnim regionima.

Ali to nije sve. Koren "let" je osnova za celu porodicu reči i pojmova, koje znače "leteti". Opet, analogija sa hiperborejcima kao letećim narodom. Kod Lukijana je preživeo opis letenja hiperborejskog maga, koji je posetio Eladu: pred zapanjenom publikom, on je leteo kroz vazduh, hodao po vodi i laganim hodom prolazio kroz vatru (Lukijan, "Sabrana dela" u dva toma Tom 2. Moskva-Lenjingrad ,. 1935. str 328-329). Biografije Pitagore sadrže njegove veze sa Hiperborejom: Pitagora je razgovarao sa hiperborejacima, a učenici su ga zvali Apolon Hiperborejski. Leteća je bila i sama titanida Leto, koju je vodio ljubomoran heroj, požurivši sa granica Hiperboreje po celom svetu tražeći utočište, gde bi ona mogla da se reši bremenitosti. Takvo mesto je našla na ostrvu Delos, gde je kasnije nastao hram Apolona, gde su hiperborejci stalno slali svoje darove. Leteća su, naravno, bila deca Leto - Latoni- Artemida i Apolon. Boga Sunca Apolona Hiperborejskog su često prikazivali kako leti svojoj kući u kočijama koje vuku labudovi, ili na "aparatu"sa labudovim krilima. I Pindar hiperborejce naziva "slugama Apolona» (Pind. Ol. 3. 16-17) ...

143


Apolon, leti na krilatom tripodu. Grčka vaya. 490 god. pne.

Apolon, leti na grifonu. Греческая ваза. 380 god. pne.

144


Artemida – ljubavnica životinja. Греческая ваза. 575 god.pne"

145


Artemida

Artemida

146


Labud - simbol Hiperboreje. Morsko božanstvo Forkij - sin Gaje-Zemlje i prototip ruskog morskog cara u braku sa titanidom Keto. Njihovih šest ćerki, rođene u Hiperboreji, prvobitno su poštovane kao prekrasne labud-device (tek mnogo kasnije iz ideoloških razloga, one su pretvorene u strašna čudovišta - grej i gorgonu).

Meduza Gorgona. Grčka vaza. 490.god.pne.

Diskreditacija Gorgone je po istoj šemi, a očigledno iz istih razloga kao i pripisivanje suprotnih znakova i negativnog smisla pri raspadu opšteg indo-iranskog panteona na odvojene religijske sisteme (to se desilo posle migracijearijevaca sa severa na jug), kada su "devi "i"ahuri "(svetla božanska bića) postali " božanstva " a " asure "- zli demoni i krvožedni vukodlaci. Ta globalna tradicija je svojstvena u svim vremenima, narodima, religijama ...

147


Očigledno, čak i pre migracije protoelinskih plemena na jug, kod dela njih je proizašla preorijentacija na nove ideale i vrednosti. To je naročito slučaj u primeru najpoznatije od tri Gorgone - Meduze. Kao i mnoga druga poznata imena mitoloških likova, Meduza je nadimak, znači "ljubavnica". Ćerka Morskog Cara Forkija, draga vladaru morskih stihija Posejdonu - prekrasnog lika, Labud devojka Meduza vladala je nad narodima severnih zemalja i mora. Ali u postojećim uslovima matrijarhalnih odnosa vlast nije čuvala sa mudrošću: suparnica Meduze postala je Atina.

Atina i Persej ubijaju Meduzu. Grčka vaza. 460god. Pne.

Skupljanje fragmenta drevnih predanja omogućava da se ustanovi samo opšti pregled tragedije. Nisu podelile vlast nad Hiperborejom dve deve-ratnice. Borba je bila žestoka, na život i smrt. Prvom akcijom brisanja suparnice bila je transformacija lepe princeza labuda Meduze u grozno čudovište sa

148


svinjskim kljovama i očima zmije, koja pretvara sve živo u kamen. To simbolizuje, najverovatnije, podelu protoelinskog etničkog i ideološkog jedinstva i procvat dela budućih osnivača velike grčke civilizacije, koja se, možda pod uticajem prirodne katastrofe i pod pokroviteljstvom bogorodice Atine, kretala od severa do juga i u predelima življenja u ne jednoj generacijistigla do Balkana, gde su, podizali hramove u čast Atine, i osnovali grad, koji još uvek nosi njeno ime.

Ali ženska osveta ne poznaje granice. Atini je bilo malo da moralno uništiti Meduzu - bila joj je potrebna i glava suparnice. Zato, posle nekog vremena, ona šalje nazad, u Hiperboreju, svog polubrata Perseja, i, po mišljenju mnogih,ona sama ga prati. Na prevaru, Persej i Atina su se zajedno bavili nesrećnom Meduzom: na nagovor Palada, sina Zevsa i Danae, odrubili su Gorgoni glavu, i Atina je odrala suparnici kožu i nategla je na svojoj štit, u čijem centru je smestila sliku glave nesrećne Morske deve. Od tada se Atinin štit zove "gorgonion". Lik Meduze takođe ukrašava "egidu" (oklop ili ogrtač), koju noseZevs, Apollon, i ista ta Atina.

Gorgonion. Mozaik. Atinski muzej

149


Nesputano brutalnost Olimpijskih bogova je bila izuzetno sofisticirana i retka, iako, mora biti, da je odražavala norme ponašanja te udaljene ere. Nakon kanonizacije Olimpijaca u sećanju budućih generacija, elementi krvožednosti bi se brisali. Slatkozvučno i poetski zvuči nadimak Atine - Palada. I malo ko se seća, da je zaslužen na bojnom polju, gde je Deva - nemilosrdna ratnica odrala kožu sa živog giganta Pallasa (Pallanta), za šta je Atina nagrađena naizgled tako poetskom "epiklesom" (nadimkom) - Palada. Krvožednom ponašanju su pribegavali i drugi Olimpijci. Poznata je kazna, kojoj je podvrgao Apolon frigijca Marsija, koji se usudio da se takmiči sa Bogom Sunca u sviranju flaute: suparnik je takođe odran živ. Simbol poraženeMeduze, i u narednim vekovima je nastavio da ima magijsku ulogu. Njena slika se često stavlja na zabate i klesane kamene ploče u hramovima.

Sa stanovišta arheologije, interesantno je šta znači korenska osnova imena Meduza. Reč "med", ima smisao nečag slatkog, prroizvod pčela iz nektara, isto zvuči u mnogim indoevropskim jezicima. Osim toga, bliska veza sa tom reči i njenom zvučnosti, nalazi se i u kineskom i japanskom jeziku. Možda je prihvatljivo govoriti o totemskom značenju "meda" ili "pčela" za pre indo-etničke zajednice (a tiče se čitavog spektra koncepata u vezi sa tom reči- "metal", "medicina", "medijum", "meditacija", "meteorologija", "metod" itd, imena Medeja i Midas, narod zemlji Medeje - Medi, a takođe i Mitani, sve je međusobno povezano sa zajedničkom osnovom drevnog korena "med"). Dakle, u izrazu Gorgona Meduza pojavljuju se četiri slovenska korena "gor", "gon", "med", "uz". U indo-evropskoj semantici korenska osnova "gor" ( "gar") je višeznačna, i formira ceo buket značenja reči, "goreti", "gora", "gorak", "ponosni", "gordi", "grad", "grba","grb", itd.

Sećanje na Gorgonu Meduzu među narodima, koji naseljavaju teritoriju Rusije, nikada nije bilo prekinuto. Zemna Boginja Devica, koja je, zajedno sa Herkulesom smatrana pretkom Grka je praroditeljica skitskih plemena, i ništa drugo, nego transformisana slika Meduze. Najbolji dokaz za to nije slobodna interpretacija mitova u Herodotovoj "istoriji", već su to originalne slike pronađene tokom iskopavanja humki. Slično lice zemne device u vidu tradicionalnih ruskih Sirina sretalo se sve do nedavno na zabatima i naličjima severnih seljačkih koliba. Jedna od tih rezbarija ukrašava odeljenje narodne naive Državnog Ruskog muzeja (Sankt-Peterburg) ... "

BEOGRAD, 2016.

150


151

beli bogovi raznih naroda - ivantic.info · beli bogovi raznih naroda uvod u skoro svim zemljama,...

Documents