U prvom odeljku Andrić pokreće pitanje uloge pisca u tumačenju (smisla i značenja) dela i tumačenju namere (čuveno: šta je pisac hteo da kaže?). Uprošćeno rečeno, Andrić, slično Geteu i Kamiju, ovim kaže "ne pitajte pisca šta je hteo da kaže, dovoljno je to što je napisao, stvorio delo koje govori samo za sebe." Važna je samo namera da se stvori delo. Umetnik je, dakle, neka vrsta anonimnog kreatora (pokretača) ili slavnog pretka bez prava glasa - "nem, odsutan savremenik" ili "slavni pokojnik". Andrić zapravo poručuje da delo, njegov smisao, poruke itd. ne treba poistovećivati sa ličnošću, životnom pričom, sudbinom i glasom samog pisca, čoveka. Pisac, autor je ovde shvaćen kao funkcija autor (Fuko) ili "onaj koji piše" (Bart). Pisac ne govori o sebi, ne reprezentuje i ne zastupa sebe u delu, on je pre anonimni glas koji govori o drugima u svetu.Прво питање јесте мало рогобатно постављено, пошто је тешко прихватити да се идеје "покрећу", чак и у преносном значењу. Но, философске идеје које Иво Андрић у свом штиву разрађује тичу се судбине човекове, и свечовечанске потребе да се та прича казује и чује. Андрић на тај начин не потцртава самољубље човеково, него истиче трајну запитаност над животом и смрћу и над човековим трајањем. У свему томе, књижевник-уметник је истовремено део друштва, и јединка са посебним даром. Део, и целина. Зато и књижевност, као уметност, у себи има нешто од пресудне важности по друштво и појединца, по људски род у целини. Чак и ако је реч о илузији, схватамо да је она насушна потреба човечанства, које кроз књижевност добија трајање. Друга идеја јесте идеја остварења сваког појединца, и друштва у целини. Кроз причу и књижевност чује се глас чак и оних који, по Андрићу, "нису стигли да се изразе". Трећа могућа идеја јесте да књижевност доприноси да друштво и сваки човек боље разумеју саме себе, и живот који живе. 

Citat:1. Andrić u ovoj besjedi govori o društvenoj ulozi književnosti kao umjetnosti. Koje je sve ideje pokrenuo pisac dok

je govorio o odnosu književnosti i društva?

Knjizevnost kao umetnost kao nešto što oplemenjuje čoveka, Knjizevno delo u sluzbi altruizma, prosvetljenja, edukacije, duhovnog uzdizanja, širenja ljubavi i pozitivne energije, u protivnom ako nije pozitvno i nadahnuto, delo nema nekog smisla kad je društveni zivot u pitanju.. Značaj knjizevnosti je vrlo bitan i u kriznim periodima jedne zemlje kao kulturno i uošte vasksenje nacije i ustvari je njen identitet. Citat:

2. Kako ste razumjeli Andrićevu misao o čovjekovoj potrebi za pričom i pričanjem? Kako to književnost pomaže

čovjeku da se snađe?

Potreba da čovek priča i belezi dogadjaje iz zivota, je neka vrsta dokaza da je ziveo, osećao, poistovetio se sa vremenom u kom je ziveo, zatim isto tako kao neka sigurnost, u kriznim trenutcima, al i kao amanet budućim generacdijama iz prošlosti na osnovu koga se moze graditi budućnost, učiti, menjati….. Ćovek, sadašnjosti iz tih priča i predanja treba da izvuče najbitnije, sa današnjeg aspekta ne mozemo biti sigurni u verodostojnost istinitost priča stopostotno, naročito ako pripovedač priča svoju ličnu, priču to je subjektivan dozivljaj al svakao kroz priču se moze osetiti duh nekog vremena, i onoga što je on nosio, iz priča se mogu uočiti greške i na taj način izbeći iste greške u sadašnjosti. Citat:3. Objasnite piščevu misao da je u pričanjima sadržana prava istorija čovječanstva.Ponoviću se, s tim da dodam da se ovo pitanje potire sa šestim gde se kaze da je pisac pisao svoju priču prema svojoj unutrašnjoj potrebi, okolnostima i shvatanju i kao takva istorija se ne moze tumačiti precizno iz subjektivne percepcije moze se samo nazreti uošteno okolnost, i taj neki kolektivni duh kakav je bio tog vremena, u principu istorija se moze iz tih priča izvlačiti izmedju redova i fragmentalno…. Citat:4. Kakav je odnos prošlosti i sadašnjosti u književnom djelu?

-Prošlost i sadašnjost su sestre- Kod knjizevnog dela ne postoji prošlost, sadašnjost budućnosti, knjizevnik pero koristi kao vremeplov, kod knjizevnih dela ta vremena su kao jedno, te čovek je uvek prisutan kao glavna figura kao i njegova sudbina u tom knjizvevnom delu kao vremeplovu, 

Citat:5. Obratite pažnju na Andrićev stav o humanističkom značenju književnosti.Kao pod jedan odtprilike 

Citat:6. Šta znači kada kaže Andrić da svaki pisac piše svoju priču prema svojoj unutrašnjoj potrebi i po mjeri svojih

okolnosti i shvatanja?Kao pod tri, u pitanju je subjektivan stav i pogled i subjektivna potreba da se izrazi... 

Citat:7. U čemu vidite moralnu odgovornost pisca? Na koji način pisac služi čovjeku i čovječnosti?Kao pod jedan.... 

Citat:8. Objasnite odnos pisca prema svom djelu. Kako ste shvatili Geteove riječi da je umjetnikovo da stvara, a ne

da govori?

Umetnik stvara, a drugi su tu da percepiraju to delo, 

Umetničko delo je ustvari sam umetnik, i stvarano je iz dubine duše iz unutarnjeg dijaloga, reči su suvišne često i mogu pokvariti utisak, delo se treba osetiti; Drajzer je rekao: -Umetnost je stvarana da se oseti, a ne da se razume. Zato se uvek kad se o umetnosti zeli govoriti, razumom obično kazu gluposti.- 

Citat:9. Kako ste shvatili misao da pisac i njegovo djelo prije svega služe ljepoti umjetničkog izražavanja pa onda

svemu drugom?

Ako lepo i umetnost shvatimo kao nešto uzvišeno kao nešto pozitivno, konstruktivno kreativno, čisto, što oplemenjuje čoveka, i čini ga boljim, nadahnjuje, automatski utičemo i na sve ostale sfere, na čoveka kao društveno biće a samim tim i na medjuljudske odnose.. 

-Vrednost lepote je u beskrajnoj raznolikosti vidova pod kojima nam se javlja. U tome je i njena oplemenjujuća snaga i njena najveća draž-. Rekao je Ivo Andrić

Moc reci i jezika

Шта животу даје прави смисао

Већина људи заборавља смисао властитог живота. Не кажем да сви морамо имати

исти циљ, смисао. Свако има своју звезду водиљу, па људи не треба да сањају

живот, већ да живе свој сан.

Свако дубоко у себи зна шта је за њега смисао живота. Мудар човек види смисао

живота и у лету лептира.

Родим се, школујем, запослим се и оснујем породицу, на крају умирем. Делује тако

бизарно и мало. Како у ових пар речи наћи смисао живота? Лепо, у смеху је срећа,

ситницама. Лепе и драге ситнице. Нечији смех је испуњен топлином. Мада, кад

размислим, смисао живота је сам живот. На људима је да раде, мисле, плачу и

смеју се, да живе. Довољно је то што им је пружена та могућност – проживети га

што боље.

Увек се боримо за бољи успех у школи, на факултету. Боримо се да нађемо добар

посао, будемо са вољеном особом, имамо децу, да њима пренесемо све оно што је

најбоље. Трудимо се да квалитетно искористимо сваки секунд живота, све да

запишемо негде у најбољој књизи нашег ума, све догађаје, сва сећања. Кад

остаримо и када ту књигу отворимо и погледамо, треба да видимо колико смо

успели. Проживели живот, најбоље што смо могли. Ако смо имали грехе, њих смо

искијали. Тада ћемо схватити смисао живота и бићемо задовољни.

Ја вам нећу рећи или наметати став о томе шта је мој смисао живота, можда га још

увек тражим. Сами ћете га већ пронаћи.