РИСОВАЧКА ПЕЋИНА

У заталасаној Шумадији, на улазу у Аранђеловац, налази се пећина Рисовача, међу научницима позната као подземни музеј палеолита. У њој су пронађени фосилни остаци великог броја

животиња, које су за време последњег леденог доба живеле у степама данашњег брда Рисовача.

У Србији има велики број пећина од којих је само незнатан број истражен. Свака је по нечему посебна, а Рисовача је због неких карактеристика проглашена за споменик природе прве категорије и културно добро од изузетног значаја. Откривена је случајно, 1953. године,

рушењем 20. метара улазног дела, јер се није знало да у рисовачком брдо постоји пећина. Тада је и заштићена као археолошко налазиште, а три деценије касније, пећина добија на значају као споменик природе. У самој пећини се налазе реконструкције прачовека, праисторијског ловца типа неандерталца, урађене у природној величини. Некадашњи човек који је ту живео био је

наш давни предак, а научници кажу да су ту живели и хомо сапиенси који су могли упоредо да живе са човеком типа ненандерталац.

Дужина пећине је 135 метара, а са бочним каналима готово 190 метара. Пећина је најбоље претражена од свих пећина у Србији и најбоље је истражена као археолошко-палеонтолошко-спелеолошка станица. Сматра се да је једна од пет пећина на Балкану где је живео прачовек

ненадерталац као ловац. Овде су пронађена само артефакта листолики нож, шиљак, коштани бодеж и глачало, што је потврда његовог присуства у овим крајевима данашње Србије.

У пећини се налазе реконструкције фигура животиња које су ту живеле, а то је 20 врста које су живеле пре периода леденог доба. Треба споменути мамуте, бизоне, носороге, џиновске јелене,

степске лавове, шакале, хијене, рисове, лисице, а старост фосила је утврђена на 36 хиљада

година, плус минус шест хиљада. На основу тога се претпоставља да је то и време боравка последњег човека неандерталца на нашим просторима.

У пећини Рисовачи пронађен је полудраги камен мермерни оникс, а настао је радом минералних вода које су протицале овом пећином, а те су воде, данас познате под називом Књаз Милош. Пре 110 хиљада година када су стварале пећину биле су хладне, касније су уследиле топле воде које

су се таложиле и биле у физичко-хемијским процесима из кога је настао мермерни оникс. У пећини има и арагонита, камена који се ретко налази у природи. Његова карактеристика је да

групише кристале у супротности од силе гравитације.

Пећина је последњи пут уређена 2009. године, када је добила декоративно осветљење. Занимљиво је да је због едукације најмлађих гостију у самој пећини постављен апарат за

калцификацију, који показује како се стварају пећински украси, сталактити и сталагмити, јер ова пећина не обилује тим украсима. Они се у налазе само местимично. У последњој зони пећине

налазе се две нише, Корална или Снежна соба и њу карактерише изглед украса у виду снежног корала. Друга ниша је названа по Весни Богдановић, студенту археологије која је радила на истраживању пећине. У ниши је пећински накит у неколико боја, која потиче од различитих

врста минерала.