1

----------

Do Svete Gore Atoske

Nije zgoreg, pre svega, podsetiti šta je to uopšte Hilandar. Šta je za nas bio ‡ a šta je još? Atonska Sveta Gora je poluostrvo u moru, na oko 100 km jugoistočno od Soluna. Celom dužinom poluostrva pruža se greben i završava se na južnom delu vrhom Atosa, koji kao kakva oštra piramida štrči iz mora 2033 metra u maglu i oblake. Kraj potpuno besputan, krševit, pust, bio je u srednjem veku sklonište kaluđera podvižnika i pustinjaka. U DŽ veku je Sveti Atanasije sagradio i prvi veći manastir, Lavru, a zatim su ponikli i ostali manastiri. Oko 20 velikih, sa bezbroj takozvanih skitova (a ima skitova koji su veći i od pravih manastira), kelija, isposnica itd. Većinom su bili grčki, no bilo ih je i ruskih, bugarskih, vlaških, gruzijskih ‡ tako su Srbi dobili svoj Hilandar. Sveposlednji Sava grešni Najmlađi Nemanjin sin Sava se zamonašio u ruskom manastiru Pantelejmonu-Rusikonu (1191. godine), prešao je zatim u Vatoped i tu pozvao i staroga oca Nemanju, koji se već bio povukao s prestola i zakaluđerio, da i on dođe. Nemanja je došao u Vatoped 1197. godine, a zatim su on i Sava zatražili i dobili od vizantijskog cara Aleksija III dozvolu da sagrade sebi svoj manastir (postoji originalna povelja sa potpisom carevim). Izabrali su Hilandar, koji je već postojao ali je bio razoren od gusara, i obnovili su ga. (Ime kao da potiče od nekog Grka, trgovca Hilandariosa, čija se lađa, navodno, na obali u buri razbila, a on je iz zahvalnosti što je spasao život tu podigao prvobitni manastir). Nemanja je u Hilandaru ubrzo zatim umro (1200. godine). Sava je ostao u manastiru, a sem toga podigao je u Kareji, centralnome mestu cele Svete Gore, i svoju isposnicu. Nemanja i Sava su počeli, a zatim su svi ostali srednjovekovni srpski vladari materijalno pomagali gotovo sve svetogorske manastire. U jednom trenutku većina manastira bila je nastanjena pretežno srpskim kaluđerima. Veliki je broj povelja na pergamentu sa crvenim potpisima i zlatnim pečatima srpskih vladara ‡ ipak je najuzbudljivije videti skormni voštani pečat na kome je, u krst, četiri puta otisnut prsten sa Savine ruke i krupna čitka slova potpisa na pergamentu sveposlednji Sava grešni. Šta je, pak, od autentičnog do danas sačuvano? U jednoj udoljici guste zelene šume diže se prsten zidina srednjovekovnog grada načičkan ozgo čardacima manastirskih konaka. Dve odbrambene kule ga natkriljuju. Usred dvorišta je crkva. Svuda visoki vitki kiparisi. Nemanjine i Savine crkve više nema, Milutin ju je zamenio svojom u razdoblju DŽIII i DŽIV veka, a knez Lazar je dogradio pripratu. U riznici i biblioteci ima oko 130 srspkih, toliko i grčkih povelja gotovo svih srednjovekovnih srpskih vladara i više vizantijskih careva. Tu su i Ivan Grozni, vlaške vojvode i turski sultani. Rukom pisanih knjiga ima oko 800, mnoštvo minijatura, 170 ikona, rukom vezena Jefimijina oltarska zavesa i njena bogata ikonica... Ukratko, Hilandar ima više srpskih istorijskih dokumenata nego cela Srbija ukupno. On je postao zajedno sa srednjovekovnom srpskom državom. Svi koji su vodili Srbiju vodili su i njega, dolazili, brinuli se... Samo, dok je države nestalo u DŽV veku, on ju je nadživeo za još šest vekova, kao neprekidno svedočanstvo do danas.

2

Ceo Atos je takav. Lavra i Vatoped, grčki manastiri, još su veći i puniji, sve zajedno, to čudno poluostrvo je muzej s predmetima koji žive u svojoj živoj sredini a nisu ni fosili ni mumije u naftalinu. Put kojim se danas ide do tih dalekih muzeja je sledeći: Traži se pasoš ‡ i dobije. Traži se viza ‡ i ko je dočeka taj i krene; čeka se neki put veoma dugo; međutim, neki studenti Amerikanci nisu uopšte ostavljeni da čekaju, pokazali su samo pasoše i to je bilo dovoljno. Dug put Od Soluna se do početka Svete Gore putuje autobusom oko šest sati. Stiže se u ribarsko selo Jerisos. Tu prestaju svi utvrđeni redovi vožnje. Dan-dva više ili manje, sve zavisi od vremena. Jerisos se nalazi na početku drugog poluostrva, tamo gde je ono vezano sa kopnom. More je desno i levo, pa ako duva istočni vetar, onda je desno zapadno more, zaklonjeno te njime ide barka. Ako, pak, duva vetar sa zapada, druga jedna barka plovi istočnom stranom poluostrva. Ako su bure velike, barke se uopšte ne usuđuju da zaplove. Tada se čeka ili se, po nuždi, putuje jašući na samaru mazge. Ako se ne ide pravo u Kareju već pravo u Hilandar, onda je povoljno kad plovi istočna barka od Jerisosa do same hilandarske arsane ‡ pristaništa. Ako se, pak, ide prvo u Kareju, najpre se iz Jerisosa kolima prelazi na zapadnu stranu do malog pristana Tripiti, pa odatle barkom do karejskog pristaništa ‡ Dafnija. Od Dafnija se, na mazgama ili peške, posle izlazi gore do Kareje. Najzad, može se i sa strane prvo direktno u Hilandar, ali onda treba izaći u arsani manastira Zografa pa odatle dalje, preko brda, za jedno tri do četiri sata, na leđima mazge, do Hilandara. Barke su obični veći ribarski čamci sa motorom. Sedi se gore, u otvorenom čamcu, na bilo čemu. A na mazgama se vrlo neugodno sedi, raskrečenih nogu na širokim tvrdim drvenim samarima. Mazge gaze sporo i put izgleda beskrajno dug. Pod Hilandarom je već predvečerje. Velika gvožđem okovana kapija. U svaki manastir na Svetoj Gori dolazi se na isti način. Portar vuče za konopče. Zvono negde zvoni. Dolazi otac za strance. Pregleda papire i prema nahođenju vodi u kujnu ili u salon. Posluženje. Slatko, lokum, rakija, kafa. Posle se tek razgleda i razgovara. U Hilandar se, razume se, dolazi kao u svoj dom. Čuveno je gostoprimstvo Hilandaraca. Prevozno sredstvo ‡ mazga Bez dozvole policije za strance u Kareji, kojoj se posetilac mora obratiti lično, ni u jednom se manastiru ne sme ostati duže od jedne noći. Ka Kareji se dalje ide opet mazgama preko vrleti ili nešto od toga puta barkom. Obala je od Hilandara na tri kilometra, i ako talasi suviše ne zapljuskuju žalo, tu nailazi barka. Ako dođe, ide se njome do manastira Pantokratora (slatko, lokum, rakija, kafa) i opet na mazgama, uzbrdo, jedno dva i po sata. U Kareju se stiže pred veče. Varošica visoko u gori. Kao neka prestonica Svete Gore (celo poluostrvo broji danas oko 2500 stanovnika-monaha). Retki prolaznici ulicom, skoro sami monasi (Monasi-obućari, monasi-krojači). Tu svaki manastir ima svoj konak. Svog predstavnika u opštini, kao nekom parlamentu gde svaki od 20 manastira ima svog poslanika. Iznad toga tela je Sveta epistasija, sa četiri predstavnika četiri prva manastira Svete Gore: Lavre, Vatopeda, Ivirona i Hilandara. To je vrhovna uprava. (Glavni pečat, bez koga rešenja ne važe, rasečen je na četiri dela i svaki epistat ima po jedan deo. Kad se slože, spoje sva četiri dela i udare pečat). Tu je nekoliko dućana odakle se manastiri snabdevaju (sva roba je bez carine). Ima i jedna gostionica. Stranci odsedaju razume se, svaki u svom konaku. No tu je i ono glavno:

3

policija za strance. Ona dozvoljava bavljenje na Svetoj Gori, a Sveta epistasija daje pismo-preporuku za posetu manastira. Kad se sve to dobije, uz plaćanje izvesne takse izgleda da se opet čeka (a more se vidi daleko dole, beli se pena uz obalu, čeka). Dok se odobrenje policije ne dobije i ne sačeka povoljno vreme (kako bi se izbegle mazge i tegoban put preko vrleti i što više iskoristila lađica) živi se u varošici. U sredini je velika, dosta skromna crkva koji je dao živopisati kralj Milutin. Tu je i Isposnica Svetog Save. Mala crkva sa najstrožim „tipikom” službe: večernja, ponoćna, jutarnja i liturgija ‡ pet časova bez prekida. Sve služi jedan jedini čovek, isposnik; jede se samo jednom dnevno i to posno, što znači bez zejtina, a samo se subotom i nedeljom ne posti (nije retko da se pod najstrožim postom razume nekuvano jelo, samo raskvašeno u vodi). Tako je i Sveti Sava tu živeo i, kažu, do drugih manastira i bos išao. Najzad, kad se vidi da se tamo dole žalom ne beli pena, siđe se opet mazgama do barke, kad ona naiđe (ako ne dođe do podne, to znači da neće tog dana ni dolaziti). Na lađici je go „dek”. Otvor u sredini, valjda prvobitno za ribu, kao u svim barkama, roba, koji džak cementa, majstori, trgovci, kaluđeri, masno gvozdeno bure sa naftom i motor koji pukće ‡ ali glavno je da je lađa a ne mazga i da najzad vodi ka Hilandaru. Sve je drugačije Mnoge su od tih manastira srpski vladari i vlastela pomagali, gradili u njima i ostavljali tragova, poznatih već, i drugih, nauci još nepoznatih. Samo, za sve treba vremena ‡ i sreće ili bar dobre volje. Na primer, u manastiru Esfigmenu, teško je doći do povelje \urđa Brankovića koji je tu na njoj naslikan sa ženom i decom na izvanrednoj minijaturi na pergamentu. NJen čuvar je slučajno na putu, ključa trenutno nema... U Hilandaru je sve to drukčije. I njegov rizničar ima čime da se pohvali. Ugled, pak, koji ovaj manastir uživa veoma je veliki. Kad se putuje s pratnjom jednoga monaha iz Hilandara, sve ide lako i svuda je čovek najlepše primljen (inače kako bi se i sporazumeo na jeziku na kome reč „ne” i pokret glavom levo-desno znači „da”). Jedne večeri se tako, najzad, pred zalazak sunca, stigne u osenčenu dolinu manastira. Zraci su još na dalekim visokim borovima. Sa zalaskom se zaključavaju dvostruka vrata. Noću se više ne otvaraju. Tišina. Za službu se samo razlegne zvuk klepala. Zvona zvone retko. Pa i nekada u dalekoj prošlosti ona su bila retka. Ponoćna zvona u Hilandaru ‡ to je veliki doživljaj, veliko uzbuđenje: prvo se čuju dva srebrna tona, sitna, visoka. U ritmu koji je sve brži. Zatim upada postepeno čitav hor. Cela oktava, i najzad zabruji najdublji zvon. NJega zvonar udara teškom nožnom pedalom za koju je vezan lanac. Ceo karion onih srednjih izvodi udarcima leve šake po jednoj arhaičnoj klavijaturi od konopaca. Desna ruka drži, povezana skroz, ona dva najviša tona, tin-tan. Žuta svetlost fenjera. Rasplašeni brujanjem ster zelene bronze izleću slepi miševi u plavu noć. Mlečni put iznad tamnih kiparisa. Kad završi, zvonar ostaje dugo na teškim konopcima prastare naprave, zadihan. Sve je to jedan zaista veliki doživljaj.

ALEKSANDAR DEROKO -----------

4

Stara srpska crkva Došavši u Svetu Goru Rastko se isprva nastani u ruskom manastiru Sv. Pantelejmona, gde se odmah postriže i dobi ime Sava. Posle nekog vremena, po želji svetogorskog starešine, pređe Sava u grčki manastir Vatoped. Tu nije on ni dana propustio, a da ne nauči što novo, što će mu um razviti, srce oplemeniti i duhovne oči otvoriti, da što uspešnije može raditi, kada siđe na apostolski rad u narod svoj. A kada je tokom vremena dovoljno se spremio, da može i druge učiti i prosvećivati, tada je u Hilandaru okupio oko sebe lepo kolo mladih Srba iz Otadžbine svoje. NJih je on, odličnim primerom života i rada svoga, te živom rečju i pisanim knjigama vredno spremao, da mu budu pomoćnici na prosvetnom polju rada u Narodu Srpskom... Dok je tako Sveti Sava u svetogorskoj tišini spremao sebe i učenike svoje za apostolski rad, nadvila se strašna bura nad njihovom srpskom OtaDŽbinom. - Moćni papa Inoćentije III (1198-1216) čim je zauzeo presto počeo je odmah nastojati, da i sve Srbe privuče u krilo svoje Crkve. I stariji brat Savin, zetski knez Vlkan, nagnan vlastoljubljem i sebičnošću, obeća papi, da će Rimokatolištvo proglasiti u Srbiji državnom verom, ako mu papa pomogne da brata Stefana zbaci s raškog prestola. Papa to jedva dočeka i odmah uputi ugarskoga Kralja Imru, da Vlkanu sa vojskom pomogne. Tako Vlkan dođe do željena cilja: zbaci Stefana s prestola (1202) i ovlada većinom zemalja u Raškoj, te proglasi Rimokatolištvo za državnu veru u celoj Srbiji. Ali, pored papske vlasti, morao je Vlkan priznati i vrhovnu političku vlast ugarskoga kralja... U isto vreme (1203) postigla je slična sudbina i drugog srpskog vladaoca, bosanskoga bana Kulina. - On je silom prilika morao se odreći Bogomolsta, primio je Rimokatolištvo i potpao pod vlast ugarsku. Tako je eto sva Srpska Crkva ponovo podvlašćena papi. Ali, ta vlast rimskoga pape nije dugo trajala. - U Ugarskoj brzo nastupiše neredi, te Stefan upotrebi tu zgodu i pomoću odanog mu naroda zbaci s prestola ugarskog vazala Vlkana (1203) i opet postade samostalan vladalac srpski. S povratkom Stefanovim na srpski raški presto, prestala je konačno i vlast rimskih papa nad Srpskom Crkvom u Raškoj, i ako je Stefan održavao prijateljske veze s papama, pa šta više docnije i kraljevsku krunu iz Rima dobio - prvovenčani kralj... No, i ako je Stefan savladao Vlkana i obnovio pravoslavlje nalazila se srpska država u teškim prilikama i u svakidanjoj opasnosti, da opet zapliva u bratoubilački rat. Stoga oba brata obaveste Savu o svima nevoljama i pozovu ga, da im dođe u pomoć. Sava odmah pohita iz Hilandara u Rašku da izmiri svoju zakrvavljenu braću i otpočne apostolski rad u narodu svome. Sa sobom povede mnoge svoje učenike i ponese svetiteljske moći oca svoga Simeona, sad već Mirotočivoga. Braća ga dočekaše s veličanstvenim zborom Naroda Srpskog i najsvečanije sahraniše telo Nemanjino u njegovoj zadužbini beloj Studenici (1207), gde i danas celokupno počiva. Došavši u Srbiju i izmirivši braću svoju nad grobom oca svoga, ostao je Sava u Studenici, da u sredini naroda još bolje prouči život narodni i upozna mane i nedostatke, koje treba lečiti i iskorenjivati. - Tu je on, pre svega, okupio veliki broj mladih Srba iz raznih krajeva naših, te ih sa svojim starijim učenicima vredno spremao za prosvetiteljsku službu u Narodu Srpskom. Uz to je, kao apostol, putovao i sam po gradovima i selima, učeći narod pravoj veri i čestitu životu; bolne je lečio, siromahe pomagao, nove crkve podizao a stare opravljao, gde crkava nije bilo, podizao je naročite krstove, obilazio je i najzabačenije krajeve, ispravljajući sve što ne valja. Pri tom prosvetiteljskom radu uvideo

5

je Sveti Sava i to, da uspešnom širenju hrišćanske prosvete među Srbima mnogo smeta, što u OtaDŽbini njihovoj ima malo pravoslavnih episkopa, pa i ti su podvlašćeni bili pogrčenoj Ohridskoj Arhiepis-kopiji, koja je u to doba bila još pod vlašću Srbiji neprijateljski rasploženih epirskih despota. Samostalnost Proslavne Srpske Crkve. - Za desetogodišnjeg boravka i rada u Srbiji Sveti Sava je prilično uspeo, da svoj narod podigne u duhu hrišćanskom i utvrdi u Pravoslavlju. On je ujedno, svojim vanrednim diplomatskim i državničkim sposobnostima, mnogo pomogao i bratu svome Stefanu, da se reši raznih neprijatelja i sretno posvršava razne političke poslove. Za dobro OtaDŽbine svoje i naroda svoga nije Sava prezao ni od najtežih poslova. Dobivene tekovine valjalo je sada učvrstiti, pa da se život Crkve i naroda što bolje razvijati može. I Sava se brzo reši, da upotrebi prilike vremena i izvede jedno veliko delo, koje će biti od neocenjive koristi za ceo Srpski Narod sviju vremena. Zbog nesporazuma sa Stefanom otišao je Sava oko 1217. u Hilandar. Tu je ostao neko vreme i počeo se spremati za veliki posao. A kada je sve kako valja priredio otide, s odobrenjem Stefanovim, tražiti nekoliko kaluđera svojih, u maloazijski grad Nikeju. Tada se tamo nalazila prestonica vizantijskoga cara i carigradskoga patrijarha, od kako su Latini Carigradom ovladali (1204). Prispevši u Nikeju Sava mudro izvesti cara i patrijarha o opasnostima što prete Pravoslavlju u Srbiji od Rimokatolištva, koje naturuju Srbima ne samo pape iz Rima, nego i Latini iz Carigrada i Bugarske, a Mađari iz Ugarske, i onda ih zamoli, da Pravoslavnoj Srpskoj Crkvi u Raškoj priznadu samostalnost, kako bi što bolje mogla utvrditi se i svima neprijateljima odoleti. - Vizantijski car Teodor Laskar i patrijarh Manojlo I i sami behu u vrlo teškim političkim i crkvenim prilikama, te su trebali tako ugledne prijatelje, kao što behu Sava i brat mu Stefan. Stoga pristadoše na molbu Savinu, ali prvo pokušaše da samo delimičnu samostalnost dadu Srpskoj Crkvi. No Sava im razborito predstavi sve opasnosti od te polovnosti i oni najposle pristadoše, da srpskog arhiepiskopa u buduće postavljaju u posvećuju sami srpski episkopi, bez ikakva uticaja carigradskoga patrijarha ili ohridskoga arhiepiskopa. Tako pravoslavna Srpska Crkva dobi potpunu samostalnost i patrijarh Manojlo, sa prisutnim grčkim episkopima rukopoloži Savu za episkopa i proizvede ga odmah za prvoga srpskog arhiepiskopa, a neke njegove pratioce posvetiše za nove srpske episkope 1219. Protiv toga protestovao je ohridski arhiepiskop Dimitrije Homatijan, pod čijom je vlašću dotle bila sva pravoslavna Srpska Crkva. Ali i Srbi i Nikejci nisu se na to mnogo obazirali: jedno što je on bio u državi Stefanova protivnika despota epirskog, a drugo što su carigradski vaseljenski patrijarsi u to doba, kao i ranije, smatrani vrhovnim duhovnim starešinama i nad ohridskim arhiepiskopima. Svršivši sretno ovaj veliki i dobro smišljeni posao povratio se Sava iz Nikeje u Hilandar. Tu i u Solunu zadrža se neko vreme, radi nabavke prevoda i prepisa knjiga i ostalih crkvenih potreba, pa se onda vrati u Srbiju sa posvećenim episkopima i drugim odličnim kaluđerima, koji će mu biti pomoćnici u velikom i teškom poslu uređenja nove samostalne arhiepiskopije u državi brata mu Stefana. - U Srbiji dočekaše ga s najvećom radošću i on odmah pristupi svome zadatku smišljeno i odlučno. Pre svega, u govoru sa Stefanom i vlastelom srpskom, osnova nekoliko novih episkopija i podeli celu državu na devet vladičanstava: sedam u Raškoj, (Ras, Toplica, Moravica, Dabar, Budimlje, Hvosno, Prizren), a po jednu u Zeti (na Prevlaci kod Kotora) i Zahumlju (kod Stona na Pelješcu). Za sedište arhiepiskopa izabra manastir Žiču, koji baš u to doba dovrši brat mu Stefan sa

6

sinom Radoslavom. Sve episkopije bile su isprva u manastirima, jer je gradova onda bilo malo, a docnije su neki manastiri dobili naročitu povlasticu, da u njima ne smeju biti episkopske stolice. Episkopije razdelio je Sava na protopopijate, a ove na parohije - nurije. A šiljući nove episkope, same Srbe, protopope i sveštenike, u određena im mesta i krajeve učio ih je očinski: da narodu revnosno propovedaju jevanđelje i vredno služe službu Božju na srpsko-slovenskom jeziku; da krivoverstvo i ostatke mnogoboštva iskorenjuju, a narod utvrđuju u svima hrišćanskim vrlinama. Svaki episkop dobio je tada najnužnije crkvene knjige u dobrom overenom prepisu, a sveštenstvo po parohijama moralo je iz njih prepisivati ili prema njima ispravljati svoje stare knjige. A da se hrišćanska prosveta što dublje u narod raširi podigao je Sveti Sava na sve strane crkve i starao se za spremanje budućih sveštenika i učitelja narodnih. Još je uputio brata svoga Stefana, da izda i neke nužne propise za hrišćanski život naroda svoga. Tako je eto taj veliki jerarh i rodoljub srpski, a uz to redak državnik i organizator, svojim pažljivim, razboritim i neumornim radom izveo Srpsku Crkvu iz neprestanoga lutanja od Istoka-Zapadu i od Zapada-Istoku; ustalio je i konačno utvrdio Pravoslavlje među Srbima u državi Nemanjića; a udarivši zdrav osnov uređenju crkvenom, učinio je Crkvu vrlo snažnim činiocem u razvitku srpske državne moći. Srpska Crkva i država behu od tada uvek u najlepšoj i najtešnjoj vezi, radeći udruženim silama na narodnoj prosveti i napretku.

RADOSLAV M. GRUJIĆ ''''''''''''''

Svetogorski dani i noći Pođoh uzbrdo od ruske Lavre ka malom srpskom manastiru u brdu, u sumrak, da prespavam na drugom mestu, kao oni što uzimaju za svoj podvig pešačenje, što čitavog života idu od jednog manastira do drugog, da nešto porade i pomognu, pa opet štap u ruke i krenu dalje, zatvarajući krug prebivališta u sledu ko zna koliko puta ponovljenom u trajanju svog dugog i posnog veka. * Na jednom mestu pomislih: ovde će me sigurno zmija ujesti. I na tom mestu u polutami žbuna, po zvuku zvonkom, nađoh izvor vode koja se razliva po zemlji, i tek pošto se ukrstila sa ljudskim putem, postaje potok. Voda, bistra i gusta kao rastopljen metal, kao tela nekih životinja sjajnih i providnih. Stajaše nad tim izvorom čovek bled i u crnoj rizi. Crnorizac, dakle. I jedna ptica, tiha, svesna da je neko posmatra odozgo, iznad nas, sa grane. Mislio sam da sam zalutao, no za put nisam pitao. („Svetogorski dani i noći” - „Jedinstvo”, Priština, 1987) ''''''''''''' O da sam se rodio u drugo vreme i mogao da se pridružim svadbi

7

na kojoj se voda pretočila u vino I da sam sedeo za stolom na kojem se malo hleba pretvorilo u mnoga i svetla tela Ili da sam samo protrčao preko polja pre no što se smrklo nebo iznad Golgote Nisam bio na svadbi u Kani niti sam svedok vaskrsenja zato se odričem svakog htenja i nadam se još malo u hleb i NJegova preobraženja Onda Sava stane pred mene kaže: ko si ovde je veče nikoga nema senke sve rade po svojoj ćudi gladuj evo ti hleba vrati se kući propovedaj druge isceljuj sebe leči Atos će da ostane gde je što ti tražiš

8

duboko je u pećini u peći vrati se pazi na svom putu drži se reči Miodrag Pavlović --------------- Kovčeg Vizantije Brodom Adelfi Rodokalakis, po ćudljivome moru, krenusmo od Dafnea prema novom hilandarskom pristaništu. Kod zografske arsane jedan od braće Rodokalakis objasni da se ne sme pristati na odredištu. Treba ovde iskakati, samo brzo, i samo onda kad brod kljunom dodirne mol. Poče manevrisanje i drama iskrcavanja praćena preglasnom jekom mornarskih uputstava. Nekoliko grčkih monaha spretno iskoči, a onda se jedan putnik, postariji, odvoji od opasno izdignutog kljuna i poče da pada. Dah nam je zastao dok smo gledali kako pomamni talas gura brod, silovito, prema padajućem čoveku: već smo ga videli smrskanog između betona i čelika. Ali povukoše ga na obalu i kljun tresnu o beton, tamo gde se, sekund ranije on nalazio. Kaluđeri se prekrstiše, svi do jednoga, i činjahu to sve dok se poslednji putnik ne dohvati obale. Dugačka kolona hilandarskih gostiju, među kojima behu najbrojniji grčki monasi, krenu obalom, prema Jovanjici. Hodali smo žustro, osvrćući se povremeno da vidimo vrh Atosa izdignut iznad oblaka. Znam da se ponekad, u mrklim noćima, prema tom vrhu upućuju kaluđeri koji bi hteli da osvanu na visini od 2033 metra i da odatle posmatraju izlazak Sunca. Tako se radilo odvajkada. Istina, kolone prema Atosu bile su duže onda kada je na Svetoj Gori boravilo osam hiljada monaha. Sada ih u tri slovenska manastira ima po dvadeset i nekoliko, u grčkim nešto više. Biće da ih u svih dvadeset manastira, u karejskim konacima i isposnicama, u skitovima i u pustinji, tamo na Karulji, ima hiljadu i dve stotine. U pustinji, na Karulji, žive i naši ljudi: otac Justin, zatim otac Stefan, koga smatraju jurodivim, i mladi otac Simeon, rodom iz Pričevića kod Valjeva. U mirskom životu Simeon je bio gastarbajter, privremeni Parizlija. Zavoleo je u Francuskoj metež velegrada, a onda se u njemu naprečac prelomilo. Poželeo je, neodoljivo, da ode u neku pravoslavnu crkvu i tada počinje njegov novi put. U svetogorskoj pustinji našao je ispovednika i oca u starcu Serafimu. Nedavno je ovaj znameniti Rus umro, preselio se, a monahu Simeonu, takoreći pred sam rastanak sa ovim svetom, dao veliku shimu: to je poslednji postrig u životu kaluđera. Iza njega dolaze najveća odricanja. Video sam oca Simeona u Dafnima i kratko razgovarao s njim. Sav skrušen, pokazivao je spremnost da priča samo o duhovniku koga je izgubio. U Jovanjici, hilandarskom pristaništu, dočekaše nas vozači u traktoru i jednom niskom terenskom vozilu. Krenusmo uzanim i raskvašenim putem koji je nedavno prosečen preko Svete Gore. Otac Mitrofan objašnjava da put mora ostati bez asfalta i betona.

9

Bratija će jedino pristati da se put kaldrmiše ili da se polije tečnošću koja stvrdnjava zemlju. Odričući se asfalta i udobnosti prevoza, bratija zna šta gubi a šta dobija. Zimi je teže stići odavde do Soluna nego od Atine do Sidneja. Ali Sveta Gora tako ostaje Sveta Gora, zemlja zaustavljenog vremena. Telefon koji smo videli u Kareji, u hilandarskom konaku, telefon starinski, muzejski, naziva se nužnim zlom. I ova vozila, koja su zamenila mule, jesu nužno zlo. Otac Nikanor Savić, proiguman Hilandara, jedva je smirio mlade monahe kad se pre nekoliko godina u hilandarskoj avliji pojavio DŽip. A smirio ih je tako što je DŽip stavio pod ključ, iza teških vrata, kao hapšenika. Vožnja kratkim drumom (osamnaest kilometara) potraja, dakle, dugo. Saznadosmo uz put da ogromna prostranstva prekrivena rastinjem i vlagom, sve što vidimo okolo, pripada Hilandaru. To je najbogatiji manastir na Svetoj Gori. Ima 800 hektara zemlje između jedne i druge svetogorske obale. Ima jednu trećinu nekretnina u Kareji. Ima kuću u Solunu, onaj metoh u Kakovu, 1500 hektara šume i u njoj crkvicu posvećenu Živonosnom Istočniku. Čitalac koji se začudio nad upravo zapisanim činjenicama mora znati da je Hilandar bio mezimac srpskih vladara; da su, uostalom, u petnaestom veku, mnogi svetogorski manastiri pripadali Srbima. Zna se da je Radič Postupovič, oblasni knez u državi Đurđa Brankovića, obnovio manastir Konstamonit i napisao za njega ktitorski tipik. Dalje, Simonopetra je delo despota Jovana Uglješe. Nema mnogo podataka o gradnji (manastir je triput zahvatan plamenom), ali sačuvan je prepis Uglješine povelje. Grčki istoričar Mamalakis navodi da su se igumani Ksiropotama, Filoteja i Karakala potpisivali srpskim pismom. U Svetom Pavlu je nađeno dvadeset srpskih povelja, u Velikoj Lavri jedanaest. I ko zna šta će se još naći u Velikoj Lavri, jedinome manastiru koji nije goreo. Nedavno je Andrija Jakovljević, muzikolog rodom iz Arilja, zaposlen u solunskom Institutu za snimanje i ispitivanje rukopisa Svete Gore, u Velikoj Lavri našao najstariji slovenski muzički spis. Rekoše mi da ću u Hilandaru, možda, videti Andriju Jakovljevića. Upisah njegovo ime u pokislu beležnicu. Saznadoh da na ogromnom hilandarskom imanju svaki monah ima dva-tri poslušanja. Novac od zakupa i ostali manastirski prihodi nisu dovoljni za nužne radove na manastirskim zgradama. Nešto para stiže od priložnika iz celog sveta, od poklona i zaveštanja. Grčka država čini koliko može. Iz Jugoslavije, iz buDŽeta Republike Srbije, takođe stiže pomoć. I sve je to malo za zaštitu onoga što se u Hilandaru zaštititi mora. Da je više monaha, vajkaju se Hilandarci, bilo bi sve lakše i poslovi bi se odvijali brže. U doba najvećeg procvata, posle turskih osvajanja, Hilandar je imao dvesta kaluđera. Onda se menjalo stanje, kako kad, nabolje i nagore. Istorija zna i onaj period kad Srba na Svetoj Gori gotovo i nije bilo. Jedno vreme, u H„H veku, Hilandar su držali Bugari. Tanjile su se veze sa Srbijom, osipao se srpski deo bratstva i na kraju je u manastiru, među množinom bugarskih kaluđera, ostao jedan Srbin, sam samcit. Sada u Hilandaru ima dvadeset tri kaluđera i jedan iskušenik. Prvi među njima je proiguman Nikanor Savić. Ostala imena ulaze u moju beležnicu ovim redom: proiguman Mojsije Đorović, starci Pavle Lazić, Arsenije Jovanović, Mitrofan Mišulić i Simeon Andrić, proiguman Hrizostom Stolić, jeromonasi Grigorije Marković, Zosima Vukić,

10

Mojsije Žarković, Gavrilo Vučković, Stefan Branković i Pahomije Kralj, jerođakoni Luka Majoroš i Avakum Medić, monasi Domentijan Rašić, Joakim Mijailović, Dimitrije Branković, Damaskin Glavonjić, Mihailo Bogosavljević, Sava Lukić, Vasilije Urošević i Pajsije Tanasijević. Iskušenik Dragomir Zotović došao je u Hilandar iz Adelaide, s drugog kraja sveta. Prvi koga smo videli, ne računajući starce Mitrofana i Pavla, i monaha Joakima, jeste stari monah Dimitrije, ključar manastirske kapije. On će tri dana bežati od foto-aparata i fotografisanja. Beži od fotografisanja, na neki nepojmljiv način, i sam Hilandar: teško je sve njegove crkve staviti u objektiv. Teško je snimiti ogromni kiparis pored ljupke fijale. Teško je, najzad, fotografski zabeležiti sav sklad građevina i u njima smirujuću snagu. Jesam li napisao da se i Hilandar pojavio iznenada, kao da se krio negde i varakao nas do poslednjeg trena, do našeg stupanja pred živopisani ulaz? Nekoliko članova hilandarske bratije, sa ocem Nikanorom, ugledasmo pred velikom gostinskom sobom u kojoj će nam biti poslužena kafa. Noć u Hilandaru pada brzo i dok se to dešavalo, dok se pejzaž menjao i preoblikovao pod odblescima sveća, imađah utisak da nekim letećim sarkofagom polazim u prošlost. Pet-šest monaha pobliže upoznah u razgovorima koji nisu bili lišeni obostrane uzdržanosti. Niko ne krije da se u Hilandaru zazire od novinara iz Jugoslavije. Dolazili su, uglavnom, da zadovolje svoju radoznalost i od samih bizarnosti ispletu priču o monaškom životu. Časnih izuzetaka, naravno, ima. Jedan je izuzetak, častan - vele nekolicina - pesnik Slobodan Marković. Ipak, starac Nikanor Savić, kaluđer sa licem mudraca iz naroda, brzo nađe ton u kome dominira srdačnost. Beležim svoja pitanja i njegove odgovore, tačno onako kako su padali na papir: „Šta za vas znači susret s putnicima iz otaDŽbine?” „Svaki razgovor s posetiocima iz Jugoslavije za nas je spona sa narodom kome pripadamo. Svakoga primamo raširenih ruku. Rado dočekujemo i strance iz celog sveta. Dolaze ljudi sa raznih strana, ljudi drugih vera, pa kad vide šta čuvamo, kažu: vaša je prošlost bila sjajna. A ja prošapućem: daj Bože da nam i budućnost bude dobra”. „Koliko dugo ste u Hilandaru? Kad ste se zamonašili?” „Moja kuća, u Divcima kod Valjeva, bila je blizu crkve. Zvona su u meni neprestano odjekivala i budila duboka osećanja. Počeo sam da čitam Jevanđelje, žitija svetaca takođe, i da razmišljam o ljudskim slabostima i obmanama. Video sam rat, video sam strah: prozori su se tresli na zgradama 1914. godine. Nisam se mogao školovati, škole su tada bile pretvorene u skladišta municije. Ali sam, kažem, čitao, razmišljao i gledao. Sredinom dvadesetih godina bio sam spreman. Onima koji su monaškom odricanju suprotstavljali svetovni život, rekao sam: živite vi tako kako meni savetujete! I krenuo sam u Hilandar 1927. godine”. „Kako se na taj čin gledalo u vašoj porodici?” „Moj otac Mihailo imao je još četiri sina i četiri kćeri. Tri moja brata su ostala na njivi, a jedan je završio za mehaničara u Beogradu. Nikome, pa ni sebi, nisam uspeo da objasnim zašto ne ostadoh u Srbiji, ali svima sam izjavljivao: ako ne odem u Hilandar, neću se ni zamonašiti. Sada sam blagodaran Bogu što me je ovamo uputio. Moj otac nije više među živima, braća i sestre isto. Imam sedam sinovaca i ko zna koliko unuka. Kažem svima da ja ipak imam najviše dece. Kako? - pitaju. Tako, svi ste vi moja deca”.

11

„Odlazite li u Jugoslaviju ponekad?” „Odlazim, naravno. Kako bih mogao bez tih odlazaka? Tamo je, u Divcima, jedna crkvica u čiju su gradnju uložene pare od nekog mog nasledstva. Jednom sam krenuo u posetu predsedniku valjevske opštine, ali mi službenik reče, kad je video grčki pasoš, kako nije smeo ni dotle, do predsoblja, da me pusti. Postoji, kaže, čitava procedura za razgovore sa strancima. Ovaj pomalo setni iskaz nije bio praćen nikakvim komentarom. Hilandarski proiguman, otac Nikanor Savić, stranac u Valjevu! To mi zvuči glupo. Pomalo sam i postiđen, ali vidim da iz njega veje vedrina. Ne pitam ga ni kad se događaj zbio ni koji ga predsednik nije primio. MILO GLIGORIJEVIĆ --------- Srpski nebeski grad Jasni su znaci vremena, ali smo mi obnevideli. Toliko smo svikli na tamu da nam je mrak omilio. Panično se klonimo svetlosti. Kao sužnji očajem okovani, tumaramo hodnicima tvrđave u koju su nas uzidali. Uhvaćeni u bezizlazni lavirint, idemo jedni kraj drugih a ne vidimo se. Svako se od svog lica krije, ne sme da mu priđe. Od sebe bežimo, sebe se bojimo najviše. Kukavice besputne, čemerom zadojene. Rezignirani beskućnici. Uljezi nam ognjište gase, dok mi ćutimo. Otužne su postale naše žalopojke. Sve što izlazi iz nas jalovo je. Ni deca se ovde radosno ne rađaju. Starci se smrti raduju. Bolesni ne traže isceljenje. Gladni hleba ne mogu da se najedu. Gramzivima tuđeg nikad dosta. Pakosni se vesele patnjama drugih. Obesni muče slabije. Povazdan se uznose ode bezvrednima, zlikovci slavom ovenčavaju. DŽelatima uvek malo žrtava. Svi se života plašimo. Zgađena nad nama, ubijaju nam se deca. Milosti, gospode Zveri se posvuda razmnožile. Iz čeljusti im biju pohlepa, razvrat, surovost i mržnja. Stope im na trulež mirišu. Alkohol, prostitucija, nasilje, droga. Od njihovog vonja zamračeno je nebo, kao odjek srca opustošenog prazninom. Ne oseća se dah prvih prolećnih ljubičica. I ptice su utihnule. Laste se više ne vraćaju u ove krajeve. Zlo likuje. Na crnom licu blešti mu leden osmeh, dok nas lako kupuje ovladavajući našim strastima. Poklanja nam pustoš. Šalje nam duhove podnebesja koji se obrušavaju rojevima paklenih pomisli, ispijajući nam duše lagano. Strahom nam kosti lome. Zebnjom izjedaju srce. Unose pometnju. Bombarduju užasom. Nikada nam mira ne daju. I noću i danju cvile, kriče, vrište i šapuću. Od njihove svađe više ne jedemo. Od cike i vriske se ne čujemo. Od nespokoja ni u snu ne možemo da počinemo. U ponoć, hoće od duša da nas rastave. Lome nas u vihoru borbe haosa i reda. I od satane bismo čak zatražili jednu suzu kada bi nas njen otrov isterao odavde, između života i smrti (Emil Sioran). Putokaze spasenja hoćemo da nađemo kod vračara, bajara, vidovnjaka, crnih i belih magova. U njihovu istinu slepo verujemo. Hranimo ih izobiljem, da se ne razljute. S trepetom im se klanjamo, kao da su bogovi. Na svoje svetinje smo zaboravili. Svetog Savu, našeg oca duhovnog i tvorca Srpske crkve i države, proglasili smo za nacionalistu. Pravu veru odbacili. Anđeli su otišli odavde.

12

Neprimetno, nizvode nas u pakao. Već smo blizu bezdana, visoko gore podigla su se nebesa. Put nam se, izgleda, bliži kraju. I zato igara, igara nam treba! Uživanja nam dajte, smeha razuzdanog i pijanog pira! Da pehar svoj ispijemo do dna. Što bude buka veća, manje će se čuti tišina. A u njoj osećamo kako nam zamire duša, od olovne boje večne smrti. Biće nam se rasipa. Ostaje nam samo ilovača tela. U stvar se nezadrživo pretvaramo. Živi se sahranjujemo. I ništa nije bolnije od buđenja iz omamljujućih varki vremena tačno u središtu večnosti! Stoga, hitajmo što dalje od sebe! Otisnimo se u duboki zaborav! Spavajmo otvorenih očiju u ravnodušnom snu. Jer, nakazu koju smo izrodili ne mogu umilostiviti više ni naše suze. Umesto nas, plače Hristos. Naš svet i Boga povezuju još samo lestvice suza, kojima se penju druge suze (parafraza na tekst Emila Siorana, „Suze i sveci”, Novi Sad, 1989). Suze koje lije Hristos naše su suze. Gospode, smiluj se na nas. Ne gnušaj se. Ne odbaci. U svom duhu snažno nas prizovi. Na nama pokaži čudo ogromne ljubavi svoje. Daj nam snage za pokajanje. Da možemo da oprostimo. Drugima i sebi. I imaj milosti za one u kojima više nema šta da mre. Vrata spasa Znaci vremena nas opominju, no mi nimalo za to ne hajemo. Čemu takva patetičnost? Biblijske bajkovite priče o večnoj borbi dobra i zla? Standardni apokaliptični prizori? Mitske predrasude? Mi danas ovde stojimo čvrsto na zemlji spaljenoj mržnjom, i ne osvrćemo se na nebo. Priklonimo se realnosti i propisanim pravilima igre, kao sav normalan svet. Konačno uzmimo na sebe svetski znamen. Hiljadu devetsto devedeset osma godina. Osamsto godina Hilandara i 777 godina svetosavskog zaveta, kojim je na Saboru u Žiči na Spasovdan srpska zajednica proglašena živom samo ako joj je na čelu Sveta Trojica. Tada su se Sveti Sava, skupština srpskih uglednika i sveštenstvo zavetovali Hristu da nikada neće odstupiti od prave vere (reč je o pravoslavnoj veri, definisanoj u Simvolu vere i na sedam svetih vaseljenskih sabora), po kojoj je zajednica među ljudima duboka i istinska tek kad je stvara sam Bog, tj. ako je to zajednica ljudi sa Bogom. A ako pak nisu u zajednici sa Hristom, onda među njima nema zajednice pa ma koliko čvrsta, velika i vojnički snažna ta država bila. Je li to opomena? Samo slučajnost? Simbol naše sudbine? Ponuđena milost? Otvaraju li se to sada za nas nebeske dveri da ubegnemo iz ovog pakla? Ako ovo shvatimo i prihvatimo, saberemo se iznutra, pouku iz svega što se dosad zbilo izvučemo, u ludom trku pred ambisom zaustavimo. Strašan jeste naš pad, ali je mnogo strašnije ako se posle njega ne podignemo! Vaskrsenje je došlo posle Golgote. Silazak iz zaustavljenog vremena Narode moj, nekada veliki, gde si? Trgni se iz košmarnog sna, ustani sa samrtničke postelje, izbegni avetima, oteraj demone i pođi u Hilandar. Jer ako je uistinu smisao jednog naroda da otkrije bar jedno Božje svojstvo, nasluti jedno NJegovo tajno Lice, onda je Hilandar zasigurno srpski doživljaj božanskog. Na njemu se zato i živi o duhu, a ne o hlebu. Zato nije čudno što je baš Hilandar čuvar duhovnog blaga Srba i neprekidno svedočanstvo njihovog postojanja. Tamo, usred plave vode pod plavetnim nebeskim svodom, kuca srce Srbije. U monaškoj zemlji posvećenoj Presvetoj Bogorodici, gde ga je davno smestila promisao, živi i moli se za sve nas. Nikada nisam bila u Hilandaru. Moj Hilandar je uvek u meni. Srpski nebeski grad. Majka Božja mi u snu

13

svake noći dodirne nežno postelju i zamirišu ruže iz njenog vrta, kad izgovorim prve reči: Svemilostiva... Zablista tada u sobi svom svojom devičanskom lepotom moj Hilandar, zastane samo na tren, a potom se izgubi put tamnog beogradskog neba. Iz ljubavi prema nama Sveti Sava, svetogorski tihovnik, često krišom silazi iz zemlje zaustavljenog vremena i kuca na vrata naših srca. Da zavađene i razdvojene opet izmiri i spoji. Svojom hristolikom dušom da upali plamen vere u nama i povede nas putem duhovne obnove i preporoda. Da podrži i okrepi sve koji veruju u silu krsta i izgaraju vatrom neugasle Hristove ljubavi. Narode moj, priviknut na stid, stresi sa sebe strah i podigni se. Ova zemlja zasađena je Hilandarom, a klica njegova u tišini samo čeka da nikne. Sami smo sebe izgnali iz Hilandara i sami sebe u pustoši izgnanstva dočekali. Sami ćemo se u njega i vratiti. Svaka je crkva naš Hilandar. Strpljivo nas čeka u plamenu svake voštanice, mirisu tamjana, svetlosti ikona, anđeoskim horovima što bruje kroz crkvena zvona, u čudesnoj opojnoj tekućini LJubavi što nam dotiče iz duše vaseljene. Uzmimo svoj krst i zaputimo se u Hilandar. Prepoznaćemo jasno put koji vodi do njega, spazićemo vrata spasa kad zaronimo u molitvenu reku koja izvire iz naših srca i bešumno se uliva pred nebeski oltar. Otkrivenje zaboravljene Reči Sklopimo ruke u molitvu, pustimo srce da samo oseća, sav bol iz sebe isplačimo, iskrom božanskom sažežimo mržnju i gnusobu kojom smo otrovani, tasom ljubavi izmerimo svoje misli i dela, oprostimo svima koji su nas povredili, za oproštaj zamolimo sve koje nismo voleli, pokajmo se, i s uzdahom olakšanja kao deca krotko pred Hrista stanimo. Uđimo u reku života. Napijmo se na njenom izvoru da nama poteku opet životni sokovi. Otkrićemo iznova davno zaboravljenu Reč iz koje smo postali. Tada će odjednom nestati svet izokrenut u ogledalu prividnog života i iščeznuće sve ono što možda i nije stvarno bilo. Sve će stati ili tek otpočeti. Projaviće se nenadano svet osenčen znamenom Krsta, u kojem će se videti ono što se nikad videlo nije. Pokazaće se mogućim, sve što smo smatrali za nemoguće. Nestaće tragične podele u nama i oko nas. Pomiriće se žrtve i DŽelati. Sve što je razdeljeno, u ljubavi će se opet spojiti. Ugledaćemo prave mirotvorce i začudićemo se. Naš put do Hilandara posut je trnjem. Ogromnim ličnim trudom, samoodricanjem i samokontrolom. Savlađivanjem teških iskušenja. Pod teretom krsta mnogi će zauvek pasti. Neki će i proći. A samo duhovno najpribraniji i najjači stići će do vrata spasa. Ali, ako na tom putu čak i nestanemo, neće nam se zatrti ime i ugasiti ognjište! Hilandar u našem srcu vaskrsnuće nas! Ako pak ostanemo ovakvi kakvi jesmo, ne promenimo ništa u sebi, prepustimo se svom dosadašnjem trivijalnom životu i letargičnom snu, izdržimo do kraja u ulozi stranca u sopstvenom življenju, prepustimo se beslovesno vihorima da nas nose kako hoće, moraćemo da se u ličnoj i kolektivnoj sudbini suočimo s učincima jednog od osnovnih duhovnih zakona na kome funkcioniše čitav kosmos. Zakonom setve i žetve. Drugačije rečeno, nastavimo li da sejemo kao i do sada, nećemo još zadugo uspeti da izbegavamo plodove odgovarajuće žetve. A ona će, zasigurno, biti krvavija i od najstrašnijih vizija apokalipse! GORDANA ŽIVKOVIĆ ----------

14

Otvaraju se Hilandarske dveri Jašući na mulama i mazgama po grbavim i pokatkad vrludavim stazama Gore Atonske od Kareje ka Hilandaru, osećali smo usamljenost pionira. Kao da od prošlog veka nijedan putnik nije prošao ovim stazama, nedovoljno širokim da se na njih spusti ljudsko stopalo. Očekivali smo da vidimo iza svake stene siluetu hilandarske kule i zidina, iako smo znali da nam je potrebno sedam sati putovanja na samaru, uz pratnju nepoznatih nam mazgara. Iza leđa nas je podupirala planinska kupola čije su se litice spuštale pravo u more, a popodnevno sunce je širilo svoj poseban ruj, pojačan crvenilom zemljine osnove. Nagoveštavalo se septembarsko veče. Kao što su nam predskazivali - duvao je istočni vetar, vetar sa Bosfora, lađe nisu mogle da plove zbog talasa koji su snažno zapljuskivali istočne hridi poluostrva, te bejasmo upućeni na ovaj teži prilaz trećeg dana hodočašćenja Hilandaru, trećega dana boravka na Svetoj Gori zvanoj Atonska. Od Kareje do Hilandara Prvoga dana iskrcasmo se, mimo propisa, u ruski manastir svetog Pantelejmona, gde se i sveti Sava po pismenom predanju našao sa svojim ruskim vodičem i pratiocem. Večerasmo kod Rusa, posnije nije moglo biti, uz prijatno društvo stasitog igumana prognanog iz Besarabije (1939-te) i jednog starijeg isposnika koji je dobro poznavao jednog od najslavnijih svetogorskih monaha ovoga veka, pokojnog oca Siluana. U jutro dobismo pratnju da se popnemo do ruskog manastira Rusika, u kojem borave dva Srbina, shijeromonah Stefan i njegov lični iskušenik Georgije. Stefan je kasnije sa nama prešao pešice put do Kareje i velikog hilandarskog, nedavno kupljenog konaka. Sutradan pre podne obavismo potvrđivanje našeg boravka na Atosu (dobismo upola manje dana od predviđenog broja), obiđosmo isposnicu svetoga Save i manastir Kutlumuš, u blizini. Ne okusih veće samoće no tada na muli (ili mazgi) sa pratiocima koji su jedva govorili, osuđen na preskakanje jaruga, provlačeći se među drvećem bez senke, polako, pedalj po pedalj napredujući ka konacima hilandarskim i ka njegovoj otšelničkoj i, nadali smo se, druželjubivoj bratiji. Oštrica usamljenosti brzo se uvlači u naše biće, a sečivo se posle sporo rastapa u nama i mlitavo izvlači. Ipak, jasno je bilo, ili se baš tu razjasnilo, - ima dve samoće, ona sobna, zagušljiva, određena pregradama, i ova samoća na visoravni, između neba i zemlje, ili bolje reći van jednog i drugog. To je bila samoća kao izloženost svemirskim silama što za milost retko kad znaju. Izgnanstvo iz raja - ali kao da sam bio izgnan na jedna vrata što ne vode ka zemlji koja se može naseliti i očovečiti. Činilo mi se da sam sam sebe izgnao i sam sebe u pustoši izgnanstva dočekao. A u tom trenutku kada se ličnost našla u dvema ulogama odjednom, ona se nije osnažila, nego se ispunila nekim očekivanjem od kojeg prestaju sećanja, pa se i opažaji rasplinjavaju, samo neka zebnja pod grlom čini čvrst oslonac o koji je bolje ne osloniti se. Ima samoće noćne, takva je bila na doksatu ruskog manastira posle večere, no mrak ponajčešće donosi i neku blizinu, ima svoj bruj i srebrnu kišu sa zvezda; sama promena koju mrak donosi neka je vrsta razonode koja traje do ponoći. Od ponoći pak čekaju se prve naznake svitanja budućeg dana. Počev od pojave tih znakova obično najbolje spavam. Veče međutim nadolazi kao vreme strepnje i od strepnje naš krvotok potmulije radi, osećanja traže svoje odbačene halje i pronalaze na starom mestu nove razdore i poderotine. Tamo je i tada samoća bila zapečaćena jemstvom večnosti koja znači stalnost, ali ne i obavezno izbavljenje. Stoga odjednom hod te životinje, koja je sa nama u sudbonosnom času a da ništa o nama ne

15

saznaje, bude praćen našom utrnulošću koja preti da svaki deo našeg tela otpusti na njegovu stranu. Ali kad nas ostave misli i osećanja (u tome i jeste najdublja usamljenost) odjednom oko pokušava da na svoju preslicu namota strune našeg bića. Svetlosti što dopiru do mene su kao vetrovi koji podstiču i dižu jarbole moga bića. Svetlosti dolaze sa raznih strana, sa morske pučine, levo i desno i iza litica Atosa, preko borovih grana i preko udolina spremnih da zabruje ptičjim krikom ili suviše rečitim udaranjem zvona. Svetlost što dopire sa raznih strana postaje nešto gotovo nerukotvoreno, poslano samotniku da primi neko drugo značenje, možda ne i velelepno, ali izmaklo tužnom okrilju zemne patnje. Bilo bi ovo poluostrvo obećana zemlja epifanija, nizija, svetih ukazanja, da ih nije već toliko ovuda prošlo, zasijalo, prosvetlilo i posvetilo koga je trebalo. Nastala je tišina; utišali su se glasovi koji iskušavaju i spasavaju. Odjeci ne dobacuju više iz jedne doline u drugu, ostaju pod kupolama i u kulama. Ovde gde su se tokom hiljadugodišnjih postova pojeli tovari riba, preostala je, zavladala, riblja ućutalost, i tiho slanje znakova. Čak bih rekao, ribu ovde ne može niko da nadgovori, nadglasa nasred usukanog kopna. NJena je utihnulost merilo šta je primerena rečitost. Kao što, uverio sam se, zločinitelji mogu i moraju da potroše svoje demone, tako i dobročinitelji troše, istanjuju svoje dobre duhove što ih prate sedeći im na desnom ramenu, svetleći na vrhu lobanje, pozivajući iz krune nekog preostalog, zrelog drveta. Prevlast duha se time nije umanjila, ovde, gde su se odigrale sve drame što ih je duhovni zaplet mogao smisliti. Ali kao da su počela prebrojavanja, svođenja računa, sve dobre i loše pomisli izmerene su na terazijama pravde koja ličnost poštuje, prašta joj, zaboravlja na nju takoreći i onda je iznenada, kao iz zasede, svetlošću obasja. Priroda - naš ispovednik Dan-dva po dospeću u monašku republiku već sam osetio lakoću duše, kao da se ona pomešala s pticama i počela sa njima da leti. Svakodnevni život sa učenjem posvećenja odmah, gotovo prerano, izaziva promene kojima se čovek raduje i pita se da li je to zbog društva u kome se kreće i zbog razgovora koje vodi, zbog crkve koju dan i noć gleda konačeći (recimo) u Hilandaru, ili je to svestrano dejstvo okolne prirode i neba naviknutog da pomaže iskušenike i hodočasnike. Malo ko od monaha govori o prirodi i zračnosti podneblja ili o brigama koje neizbežno prate svakodnevicu manastira i ustrojstvo njegovog života pod okriljem karejskog protata i policije grčke republike. Biće da nas novi položaj u kojem smo napustili stare zabrinutosti, a nove još nismo preuzeli, ispunjava osećanjem da smo se već očistili od zemnog tereta i da smo našli onaj deo svoje duše koji nikada nije bio obuzet mehanizmom telesnih strasti, stradanja i ponesenosti. No ako se duša ovde vrlo brzo po dolasku počne otiskivati u visine, ona se svakako oslanja i na prizore koje nudi priroda, njeni jutarnji i večernji vidici, pokreti morskog fluida i kolosa vetrova. Verujem da prirodne sile imaju svoj udeo u početnom preporađanju duše. Jer postoje ne samo vidljiva i nevidljiva bića, odnosno, u svakom živom biću njegov vidljiv i nevidljiv deo, nego verujem, i u prirodi postoji nešto prirodno - nevidljivo, što nas okružuje, deluje na nas da nas privuče nekoj sablazni ili da nas od nje oslobodi, da nas uznemiri ili da naše mirovanje učvrsti, zaštiti, podupre neopipljivim kamenom stancem na koji se penjemo. Priroda je takođe naš ispovednik i saveznik našeg duhovnog oca, najviše ovde, pod planinom Atosom, inače ne bi davni vajkadašnji iskušenici izabrali baš ovaj prst zemlje da se od zemaljske tegobe i neprovidnosti oslobode.

16

Po atoskim uvalama, jarugama, uselinama, gledao sam kako se trava pretvara u mahovinu, osuši se ali ne uvene, zamiriše kad izgubi sokove. Drveće je vrlo mlado, tanko, gotovo šibljasto. Lišće njegovo ima zelenilost svežu, kao da se još nije naviklo na ovaj svet. No čitave šume su se po ovdašnjim kamenjarima, kao i po Peloponezu na priliku smanjile, skvrčile, pretvorile u žbunje koje se lako naginje, dobro podnosi egejske vetrove, i baca po podne dugačke senke, iako je stasa onižeg i deluje neukrotivo razbokoreno, iako uglavnom nepomično. Mnogo je zelenila bilo isprano bujicama kišnice ili otopljenim snegom, a mala je volja za obnavljanjem prirode ovde gde se misao neopozivo uputila ka onoj svojoj strani koja ne poznaje vreme. Molitve ne brinu o obnavljanju prirode nego o čudotvornosti likova što treba da spreče obrušavanje manastirskih zidova, pošast zmija i otrovne gamadi, hujanje zlih duhova koji ometaju koliko krhke monaške snove, toliko i teretnu jasnost dugih bdenja. Celoviti zadatak Video sam velelepno razastrte zalaske sunca kojima je nedostajala samo silueta hrama u podnožju. Video sam hramove spremne da se ogrnu u plaštanicu bakrenog (crvenog) večernjeg neba, ali ne sećam se da sam ih video zajedno, tamnu priliku hrama na purpurnom platnu neba otisnutu. Da li se uopšte svečanost neba i uzvišenost hramovnog zdanja igde zaista dopunjuju, pretaču jedno u drugo? Ili se povremena hramovnost prirode odbija o zidove i tornjeve crkava kao dva vida uzvišenosti koji se uzajamno odbijaju? Da li možemo da verujemo kako obline oblaka i prelivi njihovih boja bivaju prethodnice crkvenog neimarstva? Da li se crkve ponekad spuštaju kao zamisao na nebu dovršena? I da li hram u dvoranama prirode koja ga okružuje prepoznaje ponekad istu onu svetost u čiju slavu je i sam podignut? Šta oseća hram prema prirodi, da li je i on sam povremeno panteističan (da tako kažemo), da li je priroda ikada pobožna po uzoru one pobožnosti koju hramovi nude? Hrišćanski hramovi, pre svega na atoskom poluostrvu, izgleda čuvaju udaljenost prema prirodi. Oni prirodu zaboravljaju, ili nadvišavaju. Ako postoji trenutak kada se crkve atoske vezuju za zbivanja na vidljivom nebu ili za podnebesje, onda je to - jutro. Jutrom se crkve gledaju sa suncem lice u lice, kako protatska crkva u Kareji, tako i manastiri Iviron, Stavronikita, Esfigmen, Vatoped (inače uvek u senci), Kutlumuš, Lavra svetog Atanasija, skit svetoandrejski navrh osnovnog poluostrvskog grebena. Jutrom kao da crkve na Atosu otvaraju svoje dveri i svoje prozore ka spoljnjem svetu, jutrom se otvaraju knjige staroslovne, na freskama se zapažaju nabori na odorama, šume vode svetih reka, događaju se prva čuda isceljenja. Tako je i na obroncima Mistre, i slično se događa sa crkvama duž Morave, Zapadne i Velike. Posle se crkve vrate svom celovitom zadatku da predstavljaju čitavu prirodu, nebeski i podzemni svet i ono što se na zemlji događa, dok ona traje, još koji dan. Zdanja Zapanjila me je i pomisao da su ta zdanja, ti čarobni konaci, kule, osmatračnice, većinom prazna, nenastanjena, da iza puškarnica niko ne stoji, da se u bolnicama niko ne leči, da se u mnogim malim crkvama, paraklisima, niko više ne moli. A da sve stoji, kao da će već sutra biti drukčije. A mnogo drukčije ne može da bude jer se zemaljske brige produžuju ne samo oko crkava, nego u njihovim unutrašnjostima. Uvek postoji pitanje: kako će se sledeći troškovi pokriti, kako će se sledeći put manastir odbraniti od uljeza, kako će se sačuvati freska ili ikona od zuba vremena i od dodira mirskih ljudi koji mogu sve da oskrvne. Treba se dogovoriti sa najamnicima, sirotim seljacima iz okoline koji dolaze da nešto zarade, kao što se nekad dogovaralo sa najamnim braniocima da suzbiju

17

pljačkaše, kako drukčije nego ranjavajući ih, ili ubijajući? Trebalo je zatim ići na daleke pute u prošnju, čak do Baltičkog mora i do severnih ruskih jezera, i posle ono izmoljeno preneti putevima, mimo drumskih razbojnika i drugih demonskih zavođenja. Ne proizlazi li iz toga misao da svako treba da se zavuče i skloni i moli tamo gde se zatekao i s onim koji mu se našao u blizini, jer sudnje vreme samo što nije odškrinulo vrata svoje sudbine i za zidanje velikih zdanja namenjenih monaškom okupljanju nema više vremena? Misao Svetogoraca, sva okrenuta uzvišenoj onostranosti i opštenju sa najvećom tajnom, onim što je božansko, na različite načine upućena je takođe da se svakodnevno dotiče konkretnog, koje se čulima opaža, bilo da tu predmetnost čula opažaju i koriste kao podsticaj za bolje predstavljanje i posredovanje najudaljenijeg i nezamislivog koliko i neiskazivog, ili da prema tom čulnom svetu neguju odbojnost. Jedna vrsta odbijanja čulnog jeste odnos prema hrani, post, koji se poštuje sa strogošću kad su periodi posta. No u svom podvigu, napredujući ka velikoj monaškoj shimni, neki kaluđeri prave posebne zavete, tako da se obavezuju na post do kraja života, ne mrse ni Uskrs, kad se po običaju jede jagnjeće pečenje, u znak radosti zbog Vaskrsenja Gospodnjeg. Postovi Prilikom prvog dolaska u Hilandar doživeli smo i prave gozbe: uz vrsno crno vino jeli smo odlično spremljenog zeca i pre toga sjajo pripremljenu hobotnicu, tek ulovljenu. Sledećih dana bilo je riba u izobilju. Prilikom drugog dolaska gozbe se nisu ponovile, pa ni odlična vina. Mislim da je podrumarstvo bilo zapušteno, a režim individualnog podvižništva učinio je da je manastir ostao bez dobrog kuvara. Otac Nikanor i još jedan kaluđer za zajedničkom trpezom jeli su ribu na Uskrs, a veći deo idioritmičkih kaluđera se nije ni pojavio za ručkom. Slušali smo i o drugim zavetima strogog posta: otac S., na primer, imao je zavet o kojem su pričali drugi kaluđeri, da jede samo hranu koja se nije dotakla ognja. Tako je jeo pasulj koji je danima stajao u vodi da omekša, jer neće biti kuvan. Sve što je jeo bilo je dakle presno kao da je postojala potreba da se vrati vrlo primitivnom načinu ishrane iz vremena kada Prometej još nije bio podario vatru ljudima. Tako je hrana, da bi omogućila potpuno duhovno oslobođenje podvižnika, postajala neopisivo konkretna, tvrda, oštećivala stomak jer je bila praktično nesvarljiva. Ipak, pričalo se kako otac S. gotovo svakog dana prasne, bilo u sobi za prijem ili u nekom od hodnika, ako ne i u svojoj keliji. A koža njegovog lica bila je kao ljuska belog pasulja. Dijete-postovi bili su ne samo neshvatljivo strogi, nego je postojao i paralelan zavet da niko ne sme da sazna na šta se monah zavetovao, inače zavet neće imati svoje blagotvorno dejstvo. Kako se to moglo sakriti? Vraćanje sirovoj hrani, prava antropološka regresija, mučan korak unazad, raspinje čovekovo biće iznutra. No koliko smo mi daleko od sirove hrane, i od njene antropologije? Iz grobova i telesnih ostataka onih koji su se posvetili, često izbija mirisna tečnost, nasuprot zadahu truleži koja se dešava telima preminulih. Tako je sv. Simeon, osnivač nemanjićke srpske države, bio Simeon „Mirotočivi„. Pored toga, iz njegovog tela izrasla je loza koja i danas postoji i donosi plodove od kojih se može načiniti pričesno vino. Sava Nemanjić, sveti Sava, pronosi sam, svojim imenom i rečju, miris svetosti koji se oseća do danas, bilo da gledamo njegov lik na nekoj zidnoj slici, ili da čitamo reči njegove. Isto toliko na svetost miriše ono što su o Savi pisali Teodosije Hilandarac i Domentijan. I kao što to biva, pokušava se ta duhovna mirotočivost učiniti primamljivom: sveti Sava se unosi u pripovetke sa sadržajima drevnih, prehrišćanskih

18

legendi, zamišlja se kao učesnik istorijskih događaja, prethodnik vojski uoči velikih bitaka, biva naslikan kao prosvetitelj, narodni učitelj, iscelitelj i utešitelj. Sveti Sava za uzor Dok hodimo putanjama Svete Gore, sveti Sava se neminovno ukazuje na raskršćima, monasi govore o njemu kao da su juče sa njim razgovarali. Ponekad se vidi u nekom čamcu kako plovi po talasima Egejskog mora i nešto pokazuje rukama, nama ili nekim drugim grešnicima. Ili tamo prema svetoj planini, na čijem se obronku može dobro zamisliti Hristovo preobraženje iz telesnosti neprovidne u onu telesnost providnu i svetleću, prividi se sveti naš među učenicima koji su pali ničice ka zemlji pred ovim prizorom vrhovne tajnovitosti. O našem Savi znaju svi manastiri ove monaške republike, pamte se njegovi darovi i podvizi, među našim licima ponavljaju se njegove reči i poštuju propisi o monaškom ponašanju koje je on u naš drevni jezik pretočio. Pamte se i uzimaju za uzor njegove molitve i njegova uzvišena i skrivena ćutanja. Ono o čemu se ne govori, ili što se jedva pominje, to je Savin odlazak iz Svete Gore, posle posvećenosti u strogost monaških shema, u kojoj je bio nenadmašan, kako predanje veli. Zna se: od monaha je postao državnik i učinio ono što niko drugi umesto njega ne bi mogao da postigne: osnovao je samostalnu srpsku crkvu sa vizantijskim blagoslovom. Ali državničke brige svetiteljeve nisu time bile prestale. Dok je odlaskom na sveta mesta u Palestini izvršavao sebi davno zadati zavet, u srpskoj zemlji je rukopoložio jereje, pomagao u podizanju novih crkava i oživljavao temelje starih, i nastojao je da mirenjem braće i kasnije mirenjem braće među sinovima pomogne učvršćenju srpske državnosti i njenog ugleda. No tu je morao da se osvedoči da između svete istorije i one mirske, svetske, čisto ljudske istorije, postoji rastojanje, razmak koji se jedva ponekad može smanjiti, premostiti. Državnoj istoriji kneževskih i kraljevskih razmirica blagoslovi samo retko i nakratko pomažu. I to je misao koja se tokom hodanja po Svetoj Gori sama od sebe javi: da li se ovaj plahoviti, energični svetac vajkao što je napustio svetogorske ćelije i molčalnice? Da li je verovao da se državni život kao i život naroda u celini može naći na putevima svetosti? Ili je čuo glas koji mu je govorio da se razlika između mirskog i posvećenog života ne sme proglasiti za potpunu i nepremostivu, da se odgovornost, kojoj se svetac na jednoj strani obeća, neminovno prenosi i na drugu stranu, nad kojom se stalno nadnosi senka Kneza Tame i njegovih pomoćnika? Sa tom dilemom ostavio je svetac svoju crkvu i narod svog jezika da hoda kroz vreme u punoj neizvesnosti, u kojoj su i njegovi smrtni ostaci tako nepotrebno i sasvim bukvalno na lomači izgoreli. Ali miris njegove svetosti je nestao iznad vonja na ugarak, pepeo i na tuđa proklinjanja. MIODRAG PAVLOVIĆ -------- Osamsto godina bdenja U takve vrednosti duhovne kulture koja spaja ljudsko i božansko, antropocentrično i teocentrično, nesumnjivo da spada uzvišeno iskustvo Hilandara, iskustvo jedne velike kulture otvoreno spoljnom svetu, ali koje je izraz dubine stvaralačkog unutrašnjeg sveta. Srpski manastir Hilandar višeznačajan je po tokovima duhovnog života i to mnogoglasje

19

(arhitektura, teologija, pravo, slikarstvo, etnologija, književnost, antropologija, muzika, medicina, itd) predstavlja izazov nauci do današnjih dana. Prvi pomen o mestu na kome je zidan današnji Hilandar potiče iz 1076. I on svedoči da je tu postojao napušten grčki manastir. Manastir Hilandar nalazi se na Svetoj gori (Grčka), u jedinstvenoj svepravoslavnoj monaškoj državi. Sa nekoliko manastira na Sinaju i u Svetoj zemlji, koje su otkupili ili podigli Sveti Sava i Milutin, Hilandar je jedan od retkih srednjovekovnih srpskih manastira izvan teritorija srpske države. Poluostrvo Atos (površine 312 kilometara kvadratnih), ili Sveta gora, jedno je od tri poluostrva velike Halkidike, na kome već od 4. veka žive hrišćani isposnici. Arhivska dokumenta svedoče da je u vreme carice Teodore na Svetoj gori bilo puno anahoreta (pustinjaka) koji su se tada, 845. godine, bavili živopisanjem ikona. Tradicija živopisa ostala je do danas, kada na Atosu postoje dve uveliko poznate škole ikonoslikarstva: pahomejci i danilejci. Hiljadu magli nad carskom lavrom U H veku na Svetoj gori bilo je 56 manastira. Sveta gora je samoupravna monaška teritorija čiju neprikosnovenost od najranijih perioda svedoče povelje cara Vasilija I (883), Lava VI (893), Romana I Lakipina (934) i Nikifora Foke (963. Godine). U XXV veku na Svetoj gori živelo je više od 20000 kaluđera, i to po manastirima, skitovima (manje monaške zajednice izvan matičnog manastira, koje su ponekad postajale veće od glavnog manastira), pustarama. Danas na Atosu ima oko 1500 monaha koji žive u „dvadeset sveštenih, suverenih, carskih, patrijaršijskih i stavropigijskih manastira” (iz Ustava Svete gore, član 1). U središnjem delu poluostrva nalazi se jedinstvena protatska crkva za sve manastire, sazidana (tip bazilike) 965. godine; ona je izgrađena u centru poluostrva, u Kareji koja je dugo nosila naziv „Mesi” (Središte), u Kareji koja je istovremeno postala „glavni” grad Svete gore. Na jugu poluostrva uzdiže se masiv Atosa, gde je na visini od 1500 m podignuta jedna kelija (Panagija), a na samom vrhu (2035 m) nalazi se kapela Preobraženja Hristovog. Od dvadeset manastira ruski je: Sv. Pantelejmon, bugarski: Zograf, srpski: Hilandar _ ostali su grčki manastiri. Ime manastira teško je odrediti po jednom izvoru. Smatra se da je možda prvi ktitor manastira bio Georgije Helandarios koji se 985. pominje kao važna ličnost među svetogorcima. Prema jednoj od etimologija, ime Hilandar sastavljeno je prema grčkom „usnice” i „lav”, što znači lavovska usta; po tome bi ime manastira trebalo vezivati za temelje starogrčkog svetilišta koje je nosilo ime „lavlja čeljust”. Takođe, postoji uverenje da je pravilno ime Helandar (Chelandarion) a ne „Chilandarion”. Ime „Chelandarion” potiče od položaja koji manastir zauzima u prirodi a on se može odrediti kao oblik ratne lađe (što je u Vizantiji predstavljala reč „Chelandion”. Živopis manastira na dva mesta krije drugačije tumačenje imena i potpomaže legendu koja tvrdi da je manastir napalo 1000 razbojnika koji su, u magli, zabunom počeli bespoštednu međusobnu borbu. Tako se od grčkih reči „hilja” (hiljadu) i „andara” (magla) izvodi ime manastira Hilandar. Biograf Teodosije beleži da se već od najranijih dana govorilo za Rastka Nemanjića (budućeg graditelja srpskog Hilandara): „Ovo će dete biti neko novo znamenje”; najviše vremena provodio je u studeničkim šumama, gde su živeli anahoreti (pustinjaci). Posle prolaska krstaša koje je Nemanja dočekao kod Niša, mladi upravitelj humske oblasti odlazi u Svetu goru. Rastkovo bekstvo obeležilo je Nemanjin dvor, prvo unesrećilo, zatim potpuno izmenilo u pogledu na svet, što će se nastaviti, sa više ili manje uspeha kod svih Nemanjića. Štaviše, sem cara Dušana svi su proglašeni svetiteljima, jer su se svi monašili još u zdravoj snazi ili pred smrt.

20

Po monaškom postrigu Rastko je svetovno ime zamenio monaškim Sava. Monah Sava bio je prvo, u onda ruskom manastiru Rusik (sve do početka 16. veka na Svetoj gori bilo je oko 300 manastirskih zajednica), a zatim Vatopedu. Još 1191. Kada je stigao na Atos, Sveti Sava je razmišljao o izgradnji srpskog manastira na tlu zemlje koja je po predanju pripadala Bogorodici. Na Blagovesti, 25. marta 1196. Nemanja se na državnom saboru odrekao prestola i sutradan on, kao monah Simeon, uđe u bratstvo manastira Studenice a žena mu Ana zamonašila se pod imenom Anastasija i ušla u sestrinstvo manastira Svete Bogorodice (u Topolici). Već 1197. Simeon Nemanja, nekadašnji moćnik od koga je drhtala Vizantija, i sin mu Sava zajedno se podvižu u Svetoj gori a 1198. osnivaju srpski manastir Hilandar. Monaški život Nemanjina i Savina zadužbina počela je da se gradi čim je car Aleksije III izdao hrisovulju 1198, po kojoj se ostaci zapuštenog grčkog manastira Hilandar i ostalih manastira u Milejama imaju dati „Srbima na poklon večni”. Car Aleksije 1199. izdaje i zlatopečatni sigilij kojim Hilandaru ustupa i stari zapušteni manastir Zig. Već oko 1200. godine srpski manastir Hilandar, nastao na ruševinama, bio je izgrađen; manastir je dobrim delom ličio sadašnjem arhitektonskom izgledu Hilandara. Slično ostalim svetogorskim manastirima, obzidana je tvrđava u obliku prstena iz dva razloga: da debelim zidovima (u kojima su brojne kelije za monahe) bude sigurnost manastiru od razbojnika a da svojim kružnim izgledom svedoči simbolično o duhu sveceline. U sklopu debelih zidova izgrađene su i prateće zgrade neophodne manastiru: dva pirga (kule za osmatranje): Svetog Save i Sv. Đorđa, bolnica, kuhinje, trpezarije, pekara, gostinske sobe (ksenodohion) itd. Unutar bedema sazidana je crkvica posvećena Vavedenju presvete Bogorodice. U ovome manastiru živelo je u opštežiću desetak kaluđera na čelu sa prvim hilandarskim igumanom Metodijem. Od IDŽ veka u Svetoj gori prisutna su dva tipika monaškog života: anahoretski (pustinjački) čiji je osnivač Petar Atonski, i kinovitski, sabirni (lavra) čiji je predstavnik Jevtimije Solunski. Nasuprot samožiću, pustinjaštvu, te idioritmiji (ekonomska nezavisnost pojedinaca u zajednici) _ Simeon i Sava odlučili su se za opštežiće, zajedničku molitvu, oligarhiju u kojoj nema privatne svojine, na čelu sa igumanom. Hilandar se ugledao na Veliku Lavru, manastir što ga je 963. podigao sv. Anastasije Atonski (koji je utvrdio načela opštežića u svoja dva tipika: „Ipotiposis” i „Dijatiposis”). Veliki župan Nemanja, u monaštvu narečen Simeon 1198. izdaje zlatopečatnu povelju Hilandaru, kojom se manastir predaje u ktitorsko nasleđe Nemanjića. Sava je 1199. godine (iste godine kada je 13. februara umro njegov otac Simeon) izdao „Hilandarski tipik”, u stvari prerađen prolog tipika manastira Bogorodice Evergetide (Dobrotvorke) u Carigradu, manastira u kome su boravili Sveti Sava i sv. Simeon. Interesantan je 12. član „Hilandarskog tipika” koji oglašava da je manastir „slobodan od svih tu vladika i da nije ni pod čijim pravdama, ni carskim ni crkvenim”, čime se htela utvrditi apsolutna samouprava i samostalnost. Godine 1204. (Hilandar tada ima oko 90 monaha), kada nestaje Vizantijsko carstvo padom Carigrada (a zapadno hrišćanstvo i papska crkva stvaraju Latinsko carstvo 1204-1261), Sava je rukopoložen za prezvitera i arhimandrita. Period od 1204. godine jeste period velikih iskušenja i razaranja za Svetu goru, čije stanovnike - monahe nisu zaobišli krstaški vojnici koji su činili nasilje i otimali dragocenosti i relikvije.

21

Prvobitnu crkvu manastira Hilandara verovatno je početkom DŽIII veka porušio kralj Milutin (od nje su ostale jedino male carske dveri koje se čuvaju u današnjoj biblioteci - muzeju manastira), iako „jedan poznatiji prepis starijeg natpisa na crkvi” upućuje da je izgradnja nove, sadašnje hilandarske crkve započela 1293. godine. Današnja manastirska crkva sagrađena je na proširenim temeljima zadužbine Svetog Save i sv. Simeona. Mišljenje da je današnja glavna manastirska crkva sagrađena 1303. godine dovodi se u pitanje već i zato što jedan zapis u hilandarskoj trpezariji (podignutoj na mestu trpezarije iz doba Svetog Save i sv. Simeona) kaže da je trpezarija sagrađena 1293. godine. Ako je kralj Milutin kao prvu građevinu dao da se sazida glavni hram, onda je glavni hram ili sazidan pre 1293. ili iste godine kada je rađena i nova trpezarija. Druga priprata (spoljašnja) glavne manastirske crkve potiče od kneza Lazara (građena u periodu između 1375-1380. godine). Manastir Hilandar ne samo što u arhitektonsko-umetničkom ili kulturno-istorijskom smislu predstavlja fenomen jedne nacionalne kulture već je to i u teološkom svojstvu primer traganja za univerzalnim u kome se, prirodno, može sagledati jedna kultura sa univerzalnim težnjama. Naglašavamo hilandarsku osobenost: između nacionalne kulture kojoj pripada i mesta na kome se nalazi a kome je prevashodno u jednom višem smislu posvećen, Hilandar predstavlja duhovno središte u kome se univerzalno i nacionalno pojašnjavaju. Zbog toga manastir Hilandar i ne predstavlja jedan u nizu spomenika srpskih ktitora izvan teritorija Jugoslavije (kakav je slučaj sa Milutinovim manastirom Sv. Arhanđela u Jerusalimu i sl.), već je u pravom smislu antropološko-kulturološki fenomen. Srpsko pismo u grčkom pravoslavlju Po mnogo čemu, a pre svega po duhovnom uticaju (u slikarstvu, u literaturi, u bogoslovlju, u originalnom poimanju vizantijske filozofije, na primer) Hilandar je osnova i riznica duhovne kulture izvan prirodnog matičnjaka naroda kome pripada. U Hilandaru se prepliću brojne istorijske loze jedne nacionalne kulture, dopunjuju se ili pretapaju kao ni u jednom fenomenu takve vrste; istovremeno, Hilandar kao duhovna preokupacija potpomaže ideju moćnih porodica da učestvuju u molitvenom životu Svete gore, kao i izvan svetogorskih teritorija. Sveti Sava i otac mu Simeon Nemanja prvi su prekoračili granicu nacionalnog; zatim Stefan Dušan (u čijem je carstvu jedno vrem bila i Sveta gora) koji je izdašno pomagao Hilandar, i kralj Milutin koji je ktitor oko četrdeset manastira. Zato i nije čudo što grčki istoričar Mamalakis, dokazujući srpski uticaj, navodi kako su se igumani u pojedinim manastirima Svete gore (Ksiropotam, Filotej, Karakal) potpisivali srpskim pismom. Despot Jovan Uglješa (Mrnjavčević) sazidao je manastir Simonopetru u Svetoj gori i Paraklis sv. Kuzmana i Damjan u dvorištu manastira Vatoped. Despot Jovan Uglješa dao je (jer je tu sahranjen i njegov tast, ćesar Vojihna) da se njegov sin jedinac sahrani u Hilandaru „prema običaju da se u crkvi sahranjuju samo ugledni laici i ktitori, a monasi u manastirskoj kosturnici”. Najstariji od braće Brankovića, Radonja, monah hilandarski, otkupio je ruševine gde se podvizao Pavle Ksiropotamski i zajedno sa zamonašenim srpskim velmožom Arsenijem Bagašom sazidao velelepni svetogorski manastir Sv. Pavla (gde je i položeno telo Vuka Brankovića). Knez Lazar je prizidao pripratu sa jednim kubetom uz saborni hilandarski hram, što ga je Milutin podigao na mestu Savine i Nemanjine zadužbine. Poslednji srpski car Jovan Uroš podigao je u drugom grčkom svetilištu (velika saborna svetilišta u Grčkoj jesu Mistra, Sveta gora i Meteori), na

22

meteorskim stenama, najveći manastir - Preobraženje Hristovo (Metamorfozis). Čelnik Radič Postupović, graditelj manastira Vraćevšnice, obnovio je 1420. manastir Konstamonit na Svetoj gori i propisao manastirski tipik (pravilo), što predstavlja fenomen svoje vrste, jer je teško zamisliti „u svekolikom pravoslavlju da mirski čovek određuje manastirski život”. Poučeni primerom srpske vlastele, i članovi albanske porodice Kastriota napuštali su nacionalne okvire, pa vidimo kako je Ivan Kastriot ( 15. vek) Hilandaru poklanjao brojna sela i crkve u Albaniji. Jedan od četiri spoljna pirga koji su Hilandar štitili od razbojnika (uz pirg Hrusija, pirg kralja Milutina, pirg Preobraženja) jeste Arbanaški pirg. U priprati Milutinove crkve sahranjen je Repoš, jedan od četvorice sinova Ivana Kastriota. Iznad Repoševog (brat Đurđa Kastriotića Skenderbega) groba sagrađen je arkosolijum sa freskom Bogorodice Odigitrije. Hilandarska crkva Crkva manastira Hilandara (ili „manastirski katolikon” ili glavna crkva, ili tačnije: saborna crkva) koju je podigao - jer je starija crkva počela da propada - treći veliki ktitor Hilandara, kralj Milutin, ima osnovu upisanog krsta, s velikom pripratom i bočnim pevničkim apsidama. Hilandarska crkva slična je ostalim svetogorskim crkvama koje su imale uzor u prvoj crkvi takvoga plana (u manastiru Lavri iz vremena Atanasija Atonskog). Na taj način oslobođen je središnji deo crkve jer su monaški horovi bili u apsidama, a pri-prate su prostrane jer se u njima obavljao veliki broj obrednih službi (povečerje, polunoćnica, opelo i sl; navodimo i podatak da je Simeon Nemanja izdahnuo u priprati a sahranjen u hramu). Milutinova crkva bila je dobro osvetljena jer je pored glavnog (nad naosom) dvanaestostranog kubeta (12 prozora) oslonjenog na kamene stubove imala veliki broj otvora (8 vrata) i prozora koji su (jednodelni, ili tipa bifore i trifore). Iznad portala za ulazak u crkvu i iznad portala za ulazak u unutrašnju pripratu nalaze se nadvratnici u kamenu, bogato ukrašeni (prepleti, palmete, ukrašene konzole). Crkveni pod dobro je očuvan i predstavlja (pored mermernog mozaičnog poda u svetogorskim manastirima: Lavri, Vatopedu i Ivironu) posebnu vrednost majstora-mramornika. Slične podove imale su romanske crkve u Italiji, kao i crkva Pantokratora u Carigradu, a kod nas crkva Sv. Arhanđela kod Prizrena (zadužbina Stefana Dušana), ali sa izrađenim figurama životinja. U hilandarskoj crkvi pod je ukrašen lepim ali jednostavnim geometrijskim oblicima. Pretpostavlja se da je graditelj sabornog hrama (Milutinove crkve) Grk, Georgije Marmara iz Soluna. Utvrđeno je da su mermerni pod takođe radili majstori Grci, Mihailo i Varnava (to se zaključuje ne po imenima, već po jednom natpisu - u mozaiku su obradili jednu traku na južnim vratima priprate, koju su ostavili na grčkom jeziku). Zidno slikarstvo (freske) sabornog hrama kralja Milutina nije na nivou živopisa u Sopoćanima ili Gračanici, ali ono dokazuje da pripada najboljim slikarima ondašnjeg vremena. Živopis Saborne crkve bio je oštećen restauracijom izvedenom 1804, kada su freske preslikavane - podražavajući kasni barok i rokoko - od slobode ranijeg živopisa dospele su u nivo „naivnog moleraja”. Srećom, pažljivom restauracijom koja traje više od 15 godina (novi sloj boje kojim su freske preslikane lako se skida hemijskim putem) iznova otkrivamo živopis ranog 14. veka, pa možemo iz stroge simetrije u rasporedu scena da izdvojimo freske Milutinovog doba, koje nadilaze stilsku shematičnost a

23

„racionalno i emotivno dovode do ravnoteže”. Islikan portret kralja Milutina dokazuje da su slikari 1319. još bili u Hilandaru. Živopis i ikonopis Iz DŽIV veka potiče i kompozicija „Vavedenje Bogorodice” (freska u južnoj pevnici), očigledno rađena sa velikim ambicijama jer prikazuje deo iz života Bogorodice, kome je posvećena crkvena slava Hilandara. Pa i pored ambicija živopisca „Vavedenja Bogorodice” ili zone svetaca ratnika, po svojoj koloristici izdvaja se freska nad grobom, vero-vatno ćesara Vojihne, freska „Bogorodica Pelagonitise” (Bogorodice sa Hristom) na arkosolijumu. Za ovu fresku karakteristična je lepota a ne drečavost senke zelenkastog tona; slikar je, kao i kod ostalih fresaka u Milutinovoj crkvi, bio Grk, očito upoznat sa iskustvom najvećeg majstora vizantijske ikonografije Manuila Panselinosa (iz Soluna, HV vek) koji je živopisao Protatsku crkvu u Kareji. Između ostalog, to se ogleda i u tome što je hilandarski slikar, živopišući Bogorodicu Pelagonitisu, da bi usmerio pažnju posmatrača na lice koristio veoma velik oreol (stefanos), oivičen tonom i naglašavan opisanom belom linijom. Pod naslovom „Nativite de la Virge” (u Aktima DŽII vizantološkog kongresa) dr V. Đurić izdvojio je kao jedinstvenu fresku hilandarskog živopisa predstavu „Rođenja Bogorodice” (u severnoj pevnici). Kompozicija je smeštena u pravougaonu površinu i predstavlja četiri devojke pored porodilje. Slikar je uspešno ostvario predstavu Svetog Trojstva sugerišući mističnost prikazom dveju celina koje povezuje zajednička, treća figura. Najveći znalac ikonografskih analiza vizantijske umetnosti Gabrijel mi je u knjizi „Recherches sur l iconographie de l Evangile” govori o vezama, sličnostima i pozajmicama između Italije i Vizantije. Ova teza nije održiva, jer je originalnost vizantijske ikonografije zahtevala potpuno drugačija merila. U tom smislu afirmaciju vizantijske umetnosti osvedočila je originalna ikonografija u srpskim manastirima. Osim živopisa, originalnost se ogleda i u ikonama koje potpuno izdvajaju pravoslavnu mistiku od zapadne varijante predstavljene na slikama. O posebnosti ikone uputno je pogledati knjigu P. A. Florenskog „Ikona - pogled u večnost”. Nešto od te izuzetne blagoslovesne snage i umetničke originalnosti predstavljaju i hilandarske ikone. Najstarija ikona manastira Hilandara potiče iz DŽII veka i izrađena je u mozaiku. „Bogorodica Odigitrija” je patronalna, posvetna ikona, jer je Hilandar posvećen njenom imenu u vreme izgradnje manastira. NJoj je, svedoči Domentijan, onemoćali monah Simeon (Nemanja) predao svoj duh. Iz prve polovine DŽII veka potiču dva ikonografska remek-dela; obe ikone su pripadale ikonostasu stare crkve, zadužbine Svetog Save i Simeona Nemanje. Ikone „Hristosa Spasitelja” i „Bogorodicu Odigitriju” najverovatnije su radili vrhunski majstori iz Carigrada. Slikarska veština ovde je dosegla filozofsko određenje tonskih vrednosti i zahtevala bi prave studije o ovim ikonama. „Hristos Pantokrator” (Svedržitelj) i „Bogorodica Eleusa” (Milostiva) dve su najveće hilandarske ikone koje su stajale na ikonostasu Crkve kralja Milutina (danas u hilandarskom muzaju). Da ovo jesu prestone ikone svedoče dimenzije slika koje se uklapaju sa razmacima između stubića ikonostasa. Iz DŽIV veka je i delo studija, ikona „Vavedenje Bogorodice” (Dovođenje Bogorodice), koja je takođe stajala na ikonostasu Milutinove crkve. Ova studija ikona, da je sva ostala na nivou prikazivanja devojaka iz Bogorodičine pratnje, bila bi potpuno remek-delo. Slikarskom veštinom, ali ne na nivou

24

pomenute ikone, izdvajaju se još dve slične predstave u Hilandaru: iz DŽIV veka je „Vavedenje Bogorodice” sa poleđine ikone „Bogorodice popske” a iz DŽIV veka „Vavedenje Bogorodice” (rađeno po želji srpskog patrijarha Antonija). Hilandarske ikone iz DŽIV veka zaključno sa prvom polovinom DŽVI veka - kada na Svetoj gori radi poznati kritski slikar Teofan Strelica - gotovo sve pripadaju grčkim majstorima. Iz DŽIV veka su i litijske ikone vanredne umetničke snage i lepote: ikona „Bogorodice Avramiotise” (na poleđini je naslikan sv. Ilija); ikona „Bogorodice Neoborime stene” (na poleđini lik Svetoga Save) - rad nepoznatog srpskog umetnika; zaštitna ikona manastira Hilandara i najpoštovanija ikona u manastiru jeste litijska ikona „Bogoro dice Trojeručice” (na poleđini je lik sv. Nikole), čudotvorna ikona za koju hilandarski molitvenici tvrde da potiče iz VIII veka, dok ima razloga da se njeno slikanje stavi tek u DŽIV vek. Ikone iz hilandarskog deizisnog čina pripadaju takođe DŽIV veku (danas su ova remek-dela portretske umetnosti u hilandarskom muzeju). Najstarije ikone ruskih majstora pripadaju uglavnom DŽVI veku, sem manjeg broja ikona koje su s početka DŽV veka. Jedna od najlepših hilandarskih ikona izrađenih rukom ruskog majstora jeste i delo slikara Efrema (DŽVI vek) „Nerukotvoreni obraz Hristov”. Nebesno na zemaljskom U Hilandaru su kuke od slova dobijale smisao, pretvarale se u zlatopečatne reči koje su tragale za značenjima vaseljene i čoveka, i tu, uz dogorevanje voštanica, dogorevanje života, rađala se jedna velika književnost na kojoj će potomci ujašnjavati jezik i dousavršavati, izazovima podražavanja i odstupanja, sopstvenu literaturu. Pisanje nije imalo samo značaj potvrđivanja umeća već duhovno saglasje i odglasje prema Svetom i Apsolutnom, prema Smislu i Simfoniji nebeskog i zemaljskog, kosmocentričnog i antropocentričnog. Zato tekstovi hilandarskih monaha i jesu i nisu samo književnost, kao što jesu i nisu samo bogoslovlje, istorija, filozofija, duhovna poezija ili molitveni zbornici. Žitija i Službe srpskim svetiteljima prave su hrišćanske rasprave, i tu prioritetnu filozofiju života i vrlinu ljubavi naslediće posle Svetoga Save, ili Teodosija i Domentijana i potonji pisci. Službe svetiteljima sakupljene u molitvenim zborničnicima (Srbljak), službe posvećene Majci Božijoj (Bogorodici) - pa čak i pravni spisi (Dušanov zakonik), koji teže teonomiji, usklađenju zakona sa Božanskim i božanskom prirodom čoveka - služe uvek hristocentričnosti, kao jedinom duhovnom uspenju koje miri život i smrt. Na isti način iz preuzete ikonografije dolazila je autentična slikarska fantazmagorija - prvobitno najpotpunije potvrđena u minijaturama i inicijalima. U Hilandaru su ostali, ne zapisi ili studije, već živi svedoci kulture duha, ikonopisa, jezika, bića, nauke, svedoci lavirinta prostora i vremena, pa zato Hilandar i ostaje svevremena otpečaćena karta vetrova, otpečaćena onoga momenta kada su u njemu stvorene takve vrednosti da se interpretacijama samo umnožava njihova važnost, kao tajna. Vreme stoji, mudrost se umnožava U Hilandaru su, između ostalih, stvarali originalnu književnost još u DŽIII veku Domentijan i Todosije, pisci na čija se dela mogla nadgraditi ispovedna filozofija Jefimije, Ravaničanina, Nepoznatog iz HIV veka, Stefana Lazarevića, do fenomena kakvi su Kantakuzin, Zograf Longin ili Venclović. Tačnije, i Domentijan i Teodosije su, slično živopiscima Saborne crkve i drugih dvanaest hilandarskih crkava, ostavili svoj trag u literaturi (započetoj još teoontološki poetskim kazivanjem Svetog Save: „Mrtav sam i pre smrti, i pre suda sam sebe osuđujem, pre beskonačne muke sam sebe mučim, od

25

očajanja”) originalnim delima i žanrom (žitija) koji im je omogućavao da budu svedoci svoga vremena, ali na spiritualnom planu saučesnici u uspenju i duha i jezičkog pamćenja. Domentijan i Teodosije, sklanjajući se u potpuni mir iz koga se rađaju reči mudrosti, živeli su kao monasi u skitu manastira Hilandara, u Sv. Trojici, na Spasovoj vodi. Uroš i, ktitor manastira Sopoćana, uočio je stvaralačku potrebu za samoćom, pa je na nekih pola sata hoda od Hilandara podigao skit, isposnicu - pirg posvećen Preobraženju. Tu, na Spasovoj vodi, u preobraženjskom pirgu ćutao je, pisao i konačno zaspao Domentijan 1264. godine. Danas tu preovlađuju lepota i tišina; od starih zdanja tu su ruševine iz kojih još uvek opominje izuzetan živopis. Hilandar je imao biblioteku još u DŽII veku (po uzoru na prvu srpsku monašku koloniju koja je postojala još 1158, u Solunu). Privrženost neprocenjivoj vrednosti reči (jevanđelist kaže: „U početku bješe riječ”) hilandarci su potvrdili, kako pre neku godinu izgrađenom novom bibliotekom - do 1970. knjige i rukopisi su se nalazili u manastirskim zgradama, jer je manastirska biblioteka izgorela 1722. - tako i, ostavljajući zapis o najranijim periodima svoga postojanja: ko knjigu „iz porte na polje iznese, bilo da je pop, ili đakon, ili pojac, ili čatac, ili monah, ili prost laik, takav da je proklet”. Biblioteka, sem ćirilskih rukopisa nastalih od DŽII-DŽIDŽ veka (815 jedinica), starih štampanih knjiga (79 jedinica), čuva i rukopisne knjige na grčkom jeziku od DŽI veka nadalje (180 jedinica), zatim povelje srpskih vladara od DŽII do DŽVI veka (158 jedinica), povelje vizantijskih careva i dokumenta na grčkom jeziku od DŽI do DŽVII veka (171 jedinicu), kao i množinu ostalih neprocenjivih dokumenata, povelja (ruskih, bugarskih, moldavskih), arhiva, umetničkih vrednosti (bakrorezi, ikone, stari vezovi, plaštanice itd) i umetničkih predmeta (opkovi jevanđelja, stara keramika, bogoslužbeni predmeti, porcelan - svi od DŽII veka nadalje). U hilandarskoj biblioteci su i plačevne molitve „Složenija i sočinjenije” Tikare Inoka, među kojima je i prepis „Molitve Bogorodici” Dimitrija Kantakuzina, jednog od najvećih slovenskih pesnika DŽV veka. Ta živa prepisivačka delatnost uticala je na razvoj srpskog pravopisa već od DŽIV veka, kao što je prevodilačka delatnost srpsku kulturu sučeljavala opštehrišćanskoj. Hilandar čuva i sećanje na onoga „za kojim žalost neprestano gori u srcu mome, po običaju maternjem pobeđena” - tužbalicu iskovanu, opkovanu srebrom a rađenu u duboreznom diptihu, namenjenu Hilandaru, koju je sastavila despotica Jelena (u monaštvu Jefimija) pišući je i posvećujući preminulom sinu. Ozbiljno bavljenje naukom (hilandarski medicinski kodeks iz DŽVI veka koristio se poznatim evropskim dostignućima), teologijom i umetnošću osvedočeno živopisom, jedinstvenom arhitekturom, autentičnom literaturom, teorijom muzike i stvaranjem muzičkih dela, crkvenom poezijom, prevodilaštvom, prepisima - odvijalo se u svakom hilandarskom kutku: u monaškim kelijama, u paraklisima (sv. Georgija, sv. Dimitrija, sv. Nikole, sv. Četrdesetorice mučenika, sv. Jovana Preteče, Sv. Trojice na Spasovoj vodi, sv. Trifuna, Svetog Save itd) u isposnicima, u biblioteci... Otuda je i normalno da su značajna dela stare srpske književnosti i umetnosti nastala, ili se sačuvala, upravo u Hilandaru. Zato se ne treba čuditi brojnoj gradnji hilandarskog sabornog duha, jer je tu nekada živelo i do 200 molitvenika. Sveti Sava je 1199. godine podigao u Kareji keliju posvećenu Svetom Savi Jerusalimskom (za potrebe ove mučalnice, posnice, Sveti Sava je napisao i Karejski tipik, čiji se originalni svitak na pergamentu čuva u hilandarskoj biblioteci), a u toj isposnici,

26

tipikarnici, mučalnici, isihastriji stvarao je i hilandarski iguman, kasnije srpski patrijarh Danilo II, ugledni graditelj, istoričar, humanista i pisac. Iako o mestu rođenja ili krštenom imenu svoga monaha ne znamo ništa, o njegovom delu imamo dragocene podatke iz pera njegovog učenika i biografa. Danilo II bio je izuzetno ugledan monah, znalac vizantijske literature i teologije: bio je u stvari prototip hilandarskog molitvenika. To je, svakako, razlog što se povukao sa mesta igumana (oko 1310) u tišinu i proveo određeno vreme u isposnici Svetog Save, u Kareji - „kao nekad Domentijan”. Ovaj crkveni pesnik i istoričar ne samo što je sagradio Bogorodičnu crkvu, svoju zadužbinu, u Peći i što je prinuđivao Grke da mu u Pećkoj patrijaršiji prevode najznačajnije knjige, već je slično arhiepiskopu Nikodimu i sam stvarao kult nacionalnih svetaca. Najznačajnije delo arhiepiskopa Danila II jeste rodoslov, zbornik, poznat pod naslovom „Životi kraljeva i arhiepiskopa srpskih”. Duhovni integritet Osnivanje Karejske isposnice (posvećene Svetom Savi Osvećenom) ne samo da znači osnivanje „još jedne samostalne monaške ustanove” (M. Živojinović: „Sveti Sava” - zbornik, 1979, str. 19) već i jasno svedoči o potrebi monaha Save da zaštiti svoj duhovni integritet. I u svim važnijim odlukama koje će kasnije donositi, kao i pri ispisivanju svojih tekstova, on će se povlačiti u neku od svojih isposnica, u život usamljenog keliota, jer mu je takav život davao uverenja o bestrasnom umovanju. Dokaz zaštite duhovnog integriteta Sveti Sava je pokazao po pravilima Karejskog tipika kojim nije propisao samo način života keliota već je Karejsku isposnicu izuzeo i iz nadležnosti svetogorskog prota, kao i od „vlasti hilandarskog igumana”. Obaveza Hilandara (udaljenog od Kareje oko 30 kilometara, ili kako monasi računaju - šest sati hoda) sastojala se jedino u pomaganju i izdržavanju karejske kelije - isposnice i iz „dužnosti hilandarskog igumana i bratstva da iz svoje sredine biraju čoveka koji je sposoban da živi u keliji prema njenom tipiku”. Kao ktitor ove isposnice Sveti Sava je obezbedio izdržavanje dvojice ili trojice sabraće, čime je ispunio zahtev crkvenog pravila o ktitorstvu, što dokazuje da u doba Svetog Save, i u njemu blisko doba, u isposnici živi po nekoliko monaha. U Karejskoj isposnici podvizavali su se, od tada najveći umovi hilandarskog bratstva i monasi izuzetne duhovne moći. Tu su svoje časove „sozercavanja” (duhovno prozrenje) provodili i Domentijan i Teodosije i Danilo II, i ini. Karejska kelija - isposnica sadrži predvorje (prošireno na desnu stranu od ulaza) sa nekoliko kelija za monahe. Iznad ulaza u isposnicu nalazi se freska Bogorodice „Mlekopitateljnice”; na oko desetak koračaja od ulaza - skoro u pravoj liniji od ulaznih vrata - nalazi se mala kelija - „posnica” u pećini gde se Sveti Sava podvizivao; desno od pećinske „posnice” smeštena je malena crkva Karejske isposnice. Na ikonostasu se nalaze dve neuobičajeno raspoređene prestone ikone: sa desne strane ikona Majke Božije (Mlekopitateljice), zbog posebnog uvažavanja koje je Sveti Sava gajio prema Bogomajci, a s leve strane ikonostasa ikona Isusa Hristosa. Ovaj raspored ikona protivi se crkvenim pravilima, pa ipak u svojoj mučalici Sveti Sava se odlučio da ne taji subjektivno duhovno opredeljenje. Danas zaštitu duhovnog integriteta, u sve svoje svete dane, dvadesetak hilandarskih monaha čuvaju verno molitvenom duhu svojih nebeskih staraca. Revnujući izvornom hrišćanstvu, pravoslavlju i nacionalnom bogoslovlju, svetosavlju, hilandarsko bratstvo popunjava se od najboljih podvižnika u krilu Srpske pravoslavne crkve. Zato i nije preterano ustvrditi da su najveće vrednosti Hilandara sami hilandarci. Predrag R. DragiĆ Kijuk

27

DŽDŽDŽDŽDŽDŽDŽDŽDŽDŽDŽDŽDŽDŽDŽDŽDŽDŽDŽDŽDŽDŽDŽDŽDŽDŽDŽDŽDŽDŽDŽDŽDŽDŽDŽDŽDŽDŽDŽDŽDŽDŽDŽDŽ---------- Hilandarske nevolje I o njima treba pisati, jer su one sa Hilandarom od njegovog postanka pa sve do danas, čitavih osam vekova bez četiri godine. Čak su počele dok još nije nastao: bratija manastira Vatopeda se svim silama trudila da onemogući njegovo nastajanje. Srećom, svi ostali svetogorski manastiri, sem Vatopeda, glasali su povoljno i molili cara Aleksija III Komnena (1195-1203) da odobri molbu Svetog Simeona i Svetog Save da na Svetoj Gori podignu manastir „da bude sklonište monasima srpske narodnosti”. Car se odazove molbi i carskim ukazom dodeli Svetome Simeonu i Svetome Savi potpuno razrušeni stari manastir Hilandar kao „neotuđivi dar Srbima”. Kasnije su dobili još nekoliko zapustelih manastira u Mileji, na Svetoj Gori, koje su obnovili i prisajedinili Hilandaru. Tako je 1198. godine posle dosta muka i nevolja nastao naš Hilandar. A kakve su sve nevolje morale biti prebrođene da bi se obnovili razoreni manastiri i podigao, ukrasio i monasima nastanio novi Hilandar, duga je priča... I tek što je Hilandar zasnovan, i samo što je otpočeo svoj život, udariše nevolje jedna za drugom. U jedanaestom veku Sveta Gora strada od najezde arapskih gusara. A kad god strada Sveta Gora, strada i Hilandar. U dvanaestom veku napast za Svetu Goru su bili Vlasi koji su došli sa svojim porodicama, uključujući i njihove žene i kćeri. S obzirom na to da ženskim osobama boravak na Svetoj Gori nije dozvoljen, monasi su tražili intervenciju vizantijskog cara koji je naredio da se Vlasi udalje. U trinaestom veku, 1204-1261, krstaši divljaju po Vizantiji, a i po Svetoj Gori. NJihovo bezobzirno pljačkanje i rušenje svetogorskih manastira zgranjava čak i samog papu Inokentija III (1198-1216), koji im 1214. godine upućuje pismo u kome ih prekoreva za razbojništvo i razaranja počinjena na Svtoj Gori. Kada su krstaši došli na Svetu Goru, bilo je 300 manastira, a kada su ga napustili, taj broj se znatno smanjio. Progon monaha Nevolje za Svetu Goru i Hilandar nisu dolazile samo od inoveraca, već i od pravoslavnih vizantijskih careva i patrijarha. Tako su car Mihajlo VIII Paleolog (1259-1282) i patrijarh Jovan Vekos (1275-1282) naredili nemilosrdno gonjenje svetogorskih monaha koji su se usprotivili carevom i patrijarhovom potpisivanju unije sa Rimom. Zabeleženo je da su, po njihovom naređenju, na dan 10. oktobra 1276. godine živi spaljeni dvadeset i šestorica monaha u manastiru Zografu. I hilandarski monasi su se svakako protivili unijaćenju pravoslavnih, pa se može pretpostaviti da su i neki od njih stradali u ovom pogromu. Jedna od najtežih nevolja za Svetu Goru i Hilandar je bila najezda katalona, gusara i probisveta sa Pirineja. Za vreme cara Andronika II (1282-1328), jedno vreme su ratovali na njegovoj strani kao plaćenici, a kada su se vraćali u svoju postojbinu, zadržali su se na Svetoj Gori gde su 1307-1309. godine bezobzirno pljačkali i razarali svetogorske manastire. Opsedali su i Hilandar koga je tadanji iguman manastira, a kasnije arhiepiskop srpski Danilo, hrabro branio sa svojim monasima i nije dozvolio banditima da uđu u manastir. Podatke o katalonskom razaranju na Svetoj Gori, kao i odbrani Hilandara od tih pljačkaša, sadrži jedino „Žitije arhiepiskopa Danila” koje su napisali njegovi učenici.

28

Kada su ovi katalonski razbojnici najzad napustili Svetu Goru, ostalo je svega 125 manastira. U šesnaestom veku taj broj spada na 25, a danas ima samo 20 manastira na Svetoj Gori. Posle odlaska Katalona, Sveta Gora i Hilandar su malo odahnuli. Hilandar koji je bio obilato pomagan od vladara iz dinastije Nemanjića doživeo je svoje zlatno doba. Mnogobrojne kraljevske darovne povelje iz tog doba svedoče o darežljivosti srpskih vladara prema Hilandaru. Čak i posle propasti srpskog carstva na Kosovu 1389. i pada Smedereva 1459. godine, kada nastaje puno ropstvo pod Turcima, Hilandar dobija pomoć od Milice, Lazareve udovice, od Lazarevih sinova i od njegove vlastele. Međutim, kada je Sveta Gora pala pod Turke 1430. godine, za Svetu Goru i Hilandar nastaje doba teških nevolja. Do ruba propasti „Turci su manastirima oduzeli sva imanja po Vizantiji i Srbiji, te je naš Hilandar tako osiromašio da se je uglavnom održavao od milostinje i njome otkupljivao od Turaka najbolje svoje zemlje po Halkidici, koje su do danas njegova svojina i glavni izbor manastirskih prihoda. Pored toga Turci udariše na manastire veliki danak, a posebno velike sume morali su davati vojnom odredu ÄbostancijaÄ koji su upravljali celom Halkidikom, pa dakle i Atosom”. (1) To je bila jedna nevolja, a napadi gusara i međusobne raspre i borbe između manastira dovele su Svetu Goru do ruba propasti. Žalosno je, ali istinito, da su svađe i sudske parnice zbog imovine česta pojava na Svetoj Gori. Zbog ogromnih nameta i pljački mnogi manastiri su toliko osiromašili da su se jedva održavali, a neki su i potpuno nestali. Hilandar je imao sreću da ga u to doba pomažu potomci Đurđa Brankovića koji su izbegli u Ugarsku. Treba napomenuti da su u to vreme, a i kasnije, i vlaške i moldavske vojvode slali obilatu pomoć svetogorskim manastirima. Da su i Hilandar velikodušno pomagali svedoče mnogobrojne darovne povelje koje se i danas čuvaju u Hilandaru. U šesnaestom veku ruski carevi i vlastela su pomagali Hilandar. Naročito darežljiv je bio Ivan Grozni. Materijalna beda svetogorskih manastira je bila naročito teška u toku sledeća tri veka. Novčana pomoć Hilandaru koja je stizala neredovno nije bila dovoljna da podmiri sve potrebe. Teški nameti koji su se morali plaćati Turcima naterali su Hilandar da se zadužuje kod pojedinih monaha, kod drugih manastira, bogatih Turaka i Jevreja, a da im u zalog daje crkvene stvari, raskošno ukrašena jevanđelja i svoje kelije... ...Jedan zapis iz 1717. godine, koji se nalazi na listovima 14a-15a saopštava da su Hilandarci pozajmili 2.000 groša od manastira Velika Lavra, a u zalog im dali neke skupocene crkvene stvari i jevanđelja. Taj dug nije vraćen ni do 1724. godine, kada su te založne stvari bile vraćene Hilandaru s tim da umesto njih kao zalog daju svojih sedam kelija. Zapisi na listovima 17a, 17b, 18a i 18b pokazuju da je Hilandar pozajmljivao novac od manastira Iverona, nekog Jevrejina Murdoha i nekog monaha Timoteja. Treba napomenuti da su se Hilandarci uvek starali da založene stvari otkupe. Jedan primer toga se nalazi na listu 62a gde ekonom, proiguman Danilo, zapisuje šta su sve otkupili od popa Agapija kome su te stvari založili kada im je pozajmio novac. Materijalna beda je mogla biti jedan od uzroka za neslogu koja je u osamnaestom veku vladala među Hilandarcima. Pajsije Hilandarac, koji je u Hilandaru boravio od 1745. do

29

1773. godine, napominje u svojoj „Istoriji” da je u to vreme bilo mnogo smutnje i bratskog neslaganja. Pomoć vernika Iz beležaka u hilandarskom rukopisu broj 525 (523) može se videti da je u ovo doba najveće materijalne bede pomoć dolazila Hilandaru od pravoslavnih vernika iz Grčke, Srbije, Crne Gore, Bosne, Hercegovine, Carigrada, Austrougarske, Rusije, Ukrajine i Bugarske. Hilandarski monasi, takozvani „taksidioti” (putnici) odlazili su u ove zemlje da prikupljaju pomoć. No, u isto vreme, oni su vršili versko-prosvetnu misiju među onima koje su posećivali. Ponekad su, pri povratku u manastir, dovodili poklonike koji su ostavljali svoje darove, ali su iz manastira sobom odnosili osveženu veru i ojačanu nadu u oslobođenje od Turaka. Crni dani za Svetu Goru i Hilandar su nastali za vreme grčkog ustanka protiv Turaka, 1821-1831. „Kad je 1821. počeo grčki ustanak udariše Turci i na svetu Goru, te se mnogi monasi razbegoše. U Hilandaru osta u najgore vreme samo dvanaest monaha. NJima u manastiru naročito zlo su činili Arnauti kao turski vojnici. Oni su manastir grdno opljačkali i mnogo dragocenosti prodali.” (2) Ko zna koliko je dragocenih slovenskih rukopisa tada uništeno i u Hilandaru i u ostalim svetogorskim manastirima. „U Hilandaru su stanovali Turci, čiji su vojnici naneli manastiru grdne štete, ložili kućne i hlebne peći knjigama, ili ih bremenima bacali u more” (3) Nevolje su dolazile i od požara, koji su dosta česti na Svetoj Gori. Oni su uništavali zgrade, rukopise, i crkvene stvari. Spiridon je u svom zapisu u hilandarskom rukopisu broj 282 zabeležio da su 1821. godine izgoreli kalamarijski metosi (hilandarsko vlasništvo izvan Svete Gore). Međutim, požari su nekoliko puta zahvatali i sam manastir, odnosno zgrade u manastirskom krugu, kao i samu sabornu crkvu. Zapis u hilandarskom rukopisu broj 474 beleži kako „...izgore manastire 1722. ot pirga svetoga Save do pirga svetoga Georgija,” a to je kompleks zgrada na severnoj i zapadnoj strani do saborne crkve. Drugi veliki požar je zadesio Hilandar 22. avgusta 1776. godine i tom prilikom je izgorela jedna četvrtina manastira, kelije i dve kapele, a osim toga i mnoge knjige i odežde. U samoj sabornoj crkvi izgoreli su mnogi rukopisi i odežde koje su se tamo nalazile. Nevolje od požara je Hilandar pretrpeo još tri puta: 1891, 1950. i 1981. godine. I razne bolesti, a naročito kuga, predstavljaju nevolje za Svetu Goru i Hilandar. Tako je odmah po svršetku grčkog oslobodilačkog rata protivu Turaka na Svetoj Gori zavladala kuga koja nije poštedela ni Hilandar. Prepolovila je broj Hilandaraca, tako da je od 39, koliko ih je tada bilo, 19 umrlo, a 20 ih ostalo. I zemljotresi su nevolja za Svetu Goru i Hilandar. Neki „ubogi Grigorije kome je u velikoj shimni ime promenjeno na svešteno inok Vasilije”, je ostavio sledeću belešku u hilandarskom rukopisu broj 280: „I togda bist trus strašan mjeseca ilna (S/C) 18. dan, i mnogi bist ubitak i zimija po manastirjeh i pirgovi padoše mnogi, i na Prevlaci vsi, ljeto 7093 (=1585).” Otuđivanje rukopisa

30

Posebnu nevolju za Hilandar predstavlja propadanje i otuđivanje rukopisa iz manastirske biblioteke. Dimitrije Bogdanović napominje: „Knjige su propadale već samim vremenom, od starosti, pogotovu u nepovoljnom smeštaju. Videli smo da su oko 1804. godine najstarije knjige manastirske zbirke bile odbačene (u pirgu Sv. Save), da tamo doslovno istrunu. Mračna prostorija isodijasnice, takođe, nije pružala dobre uslove za trajanje i održavanje knjiga.„ (4) Ali nisu samo vreme i loši uslovi za održavanje rukopisa i knjiga doprinosili njihovom nestajanju, već u tome imaju udela i ljudi. Tako je, recimo, u vreme ispravljanja bogoslužbenih knjiga u Rusiji, patrijarh Nikon poslao 1653. godine u Hilandar starca Arsenija Suhanova da odabere rukopise koje će poneti u Rusiju da se na osnovu njihovog teksta, koji se smatrao ispravnim, izvrše ispravke. Iz zahvalnosti za pomoć koju su dobijali iz Rusije, Hilandarci su odobrili Suhanovu da odabere potrebne rukopise. On je odabrao 498 rukopisa. Malo je verovatno da ih je mogao sve odneti u jednom navratu. Nema podataka koliko ih je odneo. Ne zna se ni to da li su kasnije hilandarski monasi, koji su odlazili u Rusiju da traže pomoć, odnosili neke od rukopisa koje je Suhanov bio odabrao. Ima podataka koji ukazuju da je nekoliko hilandarskih rukopisa poklonjeno osobama koje su Hilandar mnogo zadužile. Veći je broj rukopisa koje su bez odobrenja odneli posetioci Hilandara kojima je bilo dozvoljeno da proučavaju rukopise u manastirskoj biblioteci. Tako, na primer, Rusi, Grigorovič i arhimandrit Porfirije Uspenski, kojima su Hilandarci ukazali gostoprimstvo i poverenje, nisu propustili priliku da bez odobrenja uzmu neke rukopise i odnesu ih u Rusiju, gde se i sada nalaze. I Austrija je, iz političkih razloga, bila zainteresovana da sa Svete Gore, a naročito iz Hilandara, pokupi slovenske rukopise i prebaci ih u Beč. NJen posrednik u ovom poduhvatu je bio Jernej Kopitar. Postojala je namera da se otkupe svi rukopisi iz hilandarske biblioteke. Srećom, u Beč je odneto samo 12 rukopisa. Otkup od Bugara Da napomenemo da ni u devetnaestom veku Hilandaru nije bilo lako. U teška vremena manastir se toliko zadužio kod Bugara, da je postao njihovo vlasništvo. Tek 1896. godine, kralj Aleksandar Obrenović je isplatio hilandarski dug i manastir je opet prešao u vlasništvo srpskih monaha. Iz zahvalnosti za kraljevo dobročinstvo, Hilandarci su mu poklonili Miroslavljevo jevanđelje pisano 1200. godine. Ono se i danas nalazi u Beogradu. Nemačka okupacija Svete Gore za vreme Drugog svetskog rata i građanski rat u Grčkoj po završetku Drugog svetskog rata su nevolje Svete Gore i Hilandara u dvadesetom veku koje ćemo pomenuti. Ima ih još, ali nećemo o njima govoriti da ne bi i sami u nevolju pali... Ne verujemo da smo ni pomenuli a kamoli opisali sve svetogorske i hilandarske nevolje. Nadamo se, međutim, da i ovoliko koliko je rečeno pokazuje sa koliko su se nevolja i tegoba borili i bore Sveta Gora i Hilandar. Pa ipak, uprkos tim nevoljama, Hilandar se, posle osam vekova mukotrpne istorije, održao ne samo materijalno, već i duhovno. I danas je Hilandar srpska kula svetinja, čuvar srpskog pravoslavlja, riznica srpskog kulturnog blaga, rasadnik pobožnosti, i most između slavne srpske prošlosti i, ako Bog da, svetle i sretne srpske budućnosti. Mateja Matejić

31

------------ Slikarstvo u Hilandaru Najveća celina zidnog slikarstva sačuvana je u glavnoj crkvi. Na žalost, ona je sva bila preslikana 1803. godine. Prilikom preslikavanja, majstori su ponovili stare scene i figure ne oštetivši ih, tako da savremeni konzervatori, uklanjajući boju iz DŽIDŽ veka, zatiču dobro očuvano slikarstvo iz doba kralja Milutina. Obnovljene freske glavnoga hrama sadrže sve podatke o programu slikanog ukrasa i ikonografiji pojedinačnih slika; neke tada nepreslikane ili sada očišćene freske sve-doče o visokoj vrednosti i stilskim osobinama Milutinovog živopisa. Učena tematika izložena je u nizu ciklusa. U naosu, pored Pantokratora, proroka i jevanđelista u kubetu, i pored stojećih figura u donjem pojasu - episkopa, ratnika, mučenika, monaha - naslikani su ciklusi: Praznika, Stradanja Hristovog, Čuda i parabola Hristovih, Događaja posle vas-krsenja i Bogorodičinog života. U priprati su: Proročke vizije, Starozavetne scene kao praslike Bogorodice i hagiografske scene posvećene Jovanu Zlatoustom, sv. Isidoru, Doroteju, Pahomiju, Makariju Egipatskom, Natanailu, Antoniju Velikom i Pavlu Tivejskom.Pored toga, u priprati se nalaze i neke scene iz Hristovog života, portreti vizantijskih i srpskih vladara, kao i pojedinačni likovi svetitelja. Velike kompozicije Iznošenje hrišćanske istorije i shvatanja sveta preko mnogobrojnih ciklusa i scena, uz uvođenje mnoštva figura u kompozicije, postao je običaj u vizantijskom slikarstvu na kraju DŽIII i na samom početku DŽIV veka. Hilandar je, po tome, bio zahvaćen opštom pojavom koja se ispoljila u Carigradu, Solunu i Srbiji u isto vreme. Ono što mu daje izvesnu posebnost jesu slike iz života starih hrišćanskih podvižnika sa Istoka, istaknute za ugled monasima Hilandara, u priprati crkve. Opširno pripovedanje događaja spojeno sa simboličnim značenjem slika imalo je za cilj pouku, ali i uzdizanje u duhovnom razmišljanju. Očišćene ili nepreslikane freske u naosu crkve - iza ikonostasa, u južnoj i severnoj pevnici, u jugozapadnom uglu - pokazuju da su ih izradili najbolji slikari u tom vremenu, jer po vrednosti i po shvatanjima ne ustupaju pred poznatim delima čuvenih slikara mozaika i fresaka u Carigradu i Solunu. S crtačkim darom, s tananošću u obradi oblika, sa osećanjem za iznalaženje najplemenitijih harmonija boja, slikari su gradili svoje velike kompozicije uravnoteženih masa, s figurama usklađenih stavova i pokreta, smeštajući ih u plitak prostor ograničen slikanom arhitekturom ili stenovitim predelom u pozadini. Novi duh preovladao je i prilikom izbora antičkih uzora: nisu traženi, kao u DŽIII veku, protagonisti atletskog izgleda i monumentalnih oblika, nego uzdržani i otmeni ljudi, koji su svoja osećanja saopštavali bez strasti i patetike. Prošlo je bilo vreme neobuzdane osećajnosti; racionalno i emotivno dovedeni su, na slikama, do ravnoteže. Nije zapisano ni kada ni ko je izveo freske u hilandarskom katolikonu. Jedino portret kralja Milutina, u jugozapadnom uglu naosa, daje približan podatak o vremenu rada. Ta izvanredna slika - svakako najlepša među kraljevim mnogobrojnim portretima - prikazuje starca u dubokim godinama. Crte njegovog lica izražavaju stanje u kojem je kralj bio posle portretisanja u Starom Nagoričinu, a pre nego što je bio naslikan, pred samu smrt, u Gračanici. Očevidno, još 1319. godine slikari su bili u Hilandaru.

32

Ostaće još dugo nepoznato ko je predvodio skupinu slikara koji su tu radili. Očišćene freske u južnoj pevnici sasvim su slične delu jednog majstora, i to glavnog, koji je istih godina, isto tako sa saradnicima, oslikao crkvu sv. Nikole Orfanosa u Solunu, takođe zadužbinu kralja Milutina. Freske su, po tipovima lica i rukopisu, toliko srodne da ne može biti sumnje da je u pitanju isti bezimeni umetnik. Međutim, on nije mogao biti sam jer su zidne površine glavne hilandarske crkve tako velike da ih je morao oslikavati veći broj majstora. Neočišćene freske na zapadnom zidu, svojom ikonografijom, dosta naliče na dobro očuvan živopis u crkvi Hrista Spasa u Beru (Veriji) u Makedoniji. NJih je izveo 1315. godine Georgije Kaliergis, koji sam za sebe u natpisu kaže da je najbolji slikar Tesalije. Bio je on poznanik Hilandaraca: kupovini nekih kuća u Solunu za račun Hilandara prisustvovao je, pored igumana Hilandara i pojedinih kaluđera, još i on. Da ga nisu poštovali, Hilandarci ga ne bi ni uključivali u svoje poslove. Biće potrebno dočekati dalje čišćenje fresaka da bi se videlo kolika je bila uloga ovog znamenitog solunskog slikara u živopisanju Hilandara. U svakom slučaju, već je i sad uočljivo da su solunski slikari nosili posao u glavnoj hilandarskoj crkvi. Freske su odavale utisak raskoši, a time govorile o bogatstvu ktitora, jer je na njima upotrebljeno zlato. U tankim listićima nalepljeno je na oreole svetitelja, mestimično i na njihova odela, a javljalo se i na ornamentima. Danju je sunce u svome kretanju oživljavalo zlatne površine, kad bi zraci kroz prozore na njih pali; noću, za vreme službi, paljenjem i gašenjem sveća, postizao se utisak mističnosti. Najupečatljiviji u činak bi se stvorio usred bogosluženja, kada bi bile užegnute sveće na polijeleju, pa se iz mraka u kubetu, ozaren zlatom, pojavio Pantokrator kao da lebdi u visinama. Nove ikone Glavna crkva je, posle podizanja i živopisanja, morala dobiti i nove ikone. Dve najveće hilandarske ikone - Hristos Pantokrator i Bogorodica Milostiva (Eleusa) - vezuju se, i svojim razmerama i svojim stilom, za crkvu kralja Milutina. Bile su, verovatno, prestone ikone na novom ikonostasu jer im veličina odgovara razmaku između četiri kamena stubića ikonostasa. Izgleda da nisu delo umetnika koji su izveli freske, iako imaju opšta obeležja stila renesanse Paleologa. Mogle su biti izrađene i pre živopisa, jer je crkva služila i u one dve-tri decenije koje su protekle od njenog podizanja do oslikavanja. Druge dve ikone, otprilike iz istog vremena, mnogo su bliže delima slikara fresaka. Jedna od njih, Vavedenje Bogorodice, morala je stajati na nekom vrlo svečanom mestu, možda i pod nekim proskinitarom, jer je prikazivala onaj Bogorodičin događaj koji je Hilandar uzeo za crkvenu slavu. Ona je i najlepše ikonopisano delo urađeno za vreme kralja Milutina u Hilandaru, a spada i među najbolja dela koja su nastala u Vizantijskom carstvu u DŽIV veku. Nadahnute antičkom umetnošću, devojke iz Bogorodičine pratnje, neke s draperijama ili velovima preko glave, drže zapaljene sveće u rukama, trudeći se, ljupkim pokretima ruku ili otmenim stavovima tela, da zaklone plamen kako se ne bi ugasio. Samo izuzetan slikar mogao je naprviti ovu ikonu, koloristički zasićenu i punu svežine u obradi forme. Po tipu glava i oblicima odeće, devojke iz Vavedenja mnogo liče na mlade dvorkinje sa freske Rođenja Bogorodice iz severne pevnice u crkvi. To i navodi na tvrđenje da je ikona Vavedenja nastala u vreme živopisanja hrama i da je jedan od slikara fresaka bio i njen tvorac. Izgleda da je u isto doba izvedena i jedna ikona arhanđela, takođe sada u manastirskom muzeju, jer i ona ima odlike svojstvene radu slikara glavne crkve.

33

Čini se da svi slikarski radovi u glavnoj hilandarskoj crkvi nisu bili završeni za života kralja Milutina. Ako je slikar iz DŽIDŽ veka koji je osvežavao živopis u priprati tačno preneo portrete i natpise oko njih, onda se rad morao produžiti i u doba kralja Stefana Dečanskog. Međutim, treba dočekati čišćenje fresaka u priprati, kada će se saznati koliko je, po smrti kralja Milutina, još trajalo ukrašavanje crkve. Međutim, živopisanje u trpezariji svakako je izvedeno pred kraj vlade kralja Milutina. Od nekadašnje celine ostale su samo tri kompozicije, a sve ostalo je nestalo 1621/22. godine, kada je trpezarija obnavljana i ponovo živopisana. One se nalaze iznad drvene tavanice, u potkrovlju, na trougaonom kalkanu severnog zida. U pitanju su tri scene iz života starozavetnog Avrama: Susret Avrama s anđelima, Gostoljublje i žrtva Avramova. One nisu čista ilustracija događaja iz Starog zaveta, nego imaju i simboličnu vrednost. Oci hrišćanske crkve su u svojim tekstovima naglašavali da su starozavetna zbivanja praslike novozavetnih sudbina. Odnos Avrama i Isaka bio je za njih praobraz Hristove žrtve. Uspomena na nju slavila se svakodnevno na liturgiji, u tajni evharistije, koja je ustanovljena na poslednjoj Hristovoj večeri s učenicima. Zato se slike Tajne večere i starozavetni praobrazi Hristove žrtve često nađu u programu fresaka u oltaru i proskomidiji, gde se obavljaju evharističke službe. Mesto im je i na najsvečanijim zidnim površinama u srednjovekovnim trpezarijama, obično u igumanskoj apsidi i iznad nje, jer su i bratski obredi podsećali na Hristovu večeru s apostolima, pred njegovo stradanje. U skoro svim srednjovekovnim trpezarijama slika Tajne večere nalazi se zato u igumanskoj apsidi, a iznad nje ili oko nje su i starozavetne scene koje su praslike Hristove žrtve. I apsida hilandarske trpezarije bila je u početku ukrašena Tajnom večerom, ali je ona preslikana u DŽVIII veku. Evharistički smisao je i na glavnom zidu hilandarske trpezarije povezao starozavetne i novozavetne događaje. Preovladava klasični kanon Slikari hilandarske glavne crkve nisu radili freske u trpezariji, bar tako se čini kad se očišćeno slikarstvo u crkvi uporedi sa scenama u trpezariji. Drukčiji je rukopis slikara, mada ove dve celine odlikuje isti duh oblika, isti stepen stilskog razvitka. U trpezariji, kao i u crkvi, klasični kanon preovladava u proporcijama figura, simetrija u rasporedu scena i u sklopu kompozicija, ravnomerna zastupljenost toplih i hladnih boja, ravnoteža između osvetljenih i osenčenih površina, sklad osećajnog i racionalnog izražavanja. Tipovi svetitelja i pozadina s razuđenom slikanom arhitekturom ili predelima imaju obeležja slika u glavnoj crkvi. Zbog toga je kraj druge decenije DŽIV veka najverovatnije doba nastanka najstarijih fresaka u trpezariji. Freske u trpezariji nešto ustupaju pred vrednošću očišćenih dela u crkvi: nemaju njihovu jedrinu, niti blistavost njihovih boja i skupocenost materijala. Na lestvici vrednosti stoje na drugom mestu među delima nastalim u doba kralja Milutina, kao što je i građevina na čijem su zidu izvedene druga po značaju u životu manastira. Po ulozi i vrsnosti na trećem mestu su freske u grobljanskoj crkvi, izvedene, po svoj prilici, isto tako u drugoj deceniji DŽIV veka. Posle delimičnog zarušavanja crkve na groblju, najviše ih se sačuvalo na zidovima i po svodovima u oltarskom prostoru. U apsidi je ostalo Poklonjenje otaca crkve u svodu Vaznesenje, a na luku iznad ikonostasa Blagovesti. Na svim ostalim zidovima u oltaru nalaze se likovi čuvenih svetih episkopa i dvojice đakona: Stefana i Romana, a u naosu, po podužnim zidovima, samo ostaci donjih delova figura po čijoj se odeći vidi da su u najnižem pojasu preovladavali likovi svetih

34

monaha. U priprati je morao biti naslikan Strašni sud, sudeći po postojećim delićima slikanih površina. Ta kompozicija i oštećeni likovi apostola Petra i Pavla na stupcima uz ikonostas opominju na nadgrobnu namenu hrama. Čuveni mauzoleji - Sv. Apostoli u Carigradu ili Sv. Apostoli u Peći - bili su grobne crkve najviđenijih ljudi. NJihova posveta, kao i posveta grobljanske crkve u Hilandaru, označavala je nadu umrlih u zastupništvo apostola na Strašnom sudu, kojom prilikom će, po hrišćanskom učenju, doći do odvajanja grešnika od pravednika. Slika Strašnog suda obećavala je vaskrsenje ljudima a pravednicima rajsko naselje. Možda su, nekad, i druge slike podvlačile namenu grobljanske crkve. Stil - pečat vremena I stil fresaka nosi pečat vremena u kojem su nastale. Sastavni delovi slika - tipovi svetitelja, razmere figura, slikana arhitektura ili predeo, način crtanja, sklop kompozicije i upotreba boje - istog su roda kao u glavnoj crkvi i trpezariji. Zato i godine njihovog stvaranja moraju biti približne. Međutim, na freskama u grobljanskoj crkvi nema ni savršenosti živopisa u katolikonu ni majstorstva slika u trpezariji. Siromašnije u boji, ponekad čak i suvo, uzdržano u primeni bilo koje vrste raskošnijih efekata, ovo slikarstvo je ozbiljno, usklađeno s namenom hrama, ali nikako nije delo nekog neveštog majstora. U pitanju je prosečan umetnik jednog velikog doba u istoriji vizantijskog slikarstva. On je sve svoje freske nadslovio grčkim natpisima. Bio je, kao i slikari katolikona i trpezarije, najverovatnije pripadnik neke solunske slikarske radionice. Zidno slikarstvo i ikonopis iz druge decenije DŽIV veka u manastiru Hilandaru delimično su nastali zaslugom samog kralja Milutina, a ponešto možda i brigom samog manastira, obogaćenog kraljevim darovima. Po shvatanjima i stilskim osobinama, ta dela se nisu razlikovala od fresaka u kraljevim zadužbinama u zemlji: u crkvi Joakima i Ane u Studenici, u Starom Nagoričinu i sv. Nikiti kod Skoplja ili Gračanici, koje su, otprilike u isto vreme, uradili dvorski slikari Mihailo i Evtihije ili njihovi najbliži saradnici. I slikari sa dvora kralja Milutina bili su poreklom iz Soluna ili su se tamo vaspitavali. Zato ni njihovo slikarstvo nije daleko od dela koja su solunski slikari, upravo tada, stvarali u gradu sv. Dimitrija (Sv. Apostoli, Sv. Katarina, Sv. Nikola Orfanos, Sv. Arhanđeli) ili u najbližoj okolini (Kaliergis u Beru, neki ikonopisci u Ohridu itd.). I sam Carigrad je istih godina dao dva zrela ploda prestoničke renesanse Paleologa: mozaike u manastiru Hrista Hore i Bogorodice Pamakaristos. Hilandarske freske upravo sa svima njima čine najistaknutiju celinu u stvaralaštvu pravoslavnog sveta, koje je došlo do izražaja oko 1320. godine. U okviru Svete Gore Hilandar se tada prikazao kao manastir u kome se najviše i najlepše radilo. Lavra i Kareja ukrasile su svoje glavne crkve dvadesetak godina ranije, Vatoped oko 1312. NJihove freske označavaju dva prethodna stupnja u razvitku renesanse Paleologa i one su, pored hilandarskih, jedina dela iz tog vremena koja su se sačuvala u Svetoj Gori. Vojislav J. Đurić ---------- Kaluđeri među sobom Kad nam je poznat tok događaja na Sv. Gori, onda nam je poznata i istorija pojedinih manastira. Po postanku svom svi su nalik jedan na drugi, i kao što je svaki proživeo doba

35

svoga cvetanja i poleta, isto su tako svi imali da propate po neko vreme pod teretom dugova i oskudice, pod pritiskom grubog turskog gospodstva, a naročito za vreme grčkog ustanka, kad je bilo došlo dotle, da sasvim propadnu. Ali se proviđenjem opet malo po malo posle toga oporaviše, te danas ipak žive životom, koji odgovara njihovom pozivu. Po načinu kako su građeni, po svome unutrašnjem uređenju, po načinu života u njima (koji uslovljava južnije podneblje) svi su manastiri pođednaki, ta im je samo razlika, što je jedan na otvorenom mestu uz morsku obalu, drugi u dolji. Opkoljen šumom i visovima, a treći na kakvoj gorskoj visoravni; pa ta razlika po mestu, donekle uslovljava i neznatnu razliku u načinu života. Današnji manastiri sa svojim zgradama daju nam sliku srednjevekovnih zamaka. To su građevine opasane jakim zidom s visokim kulama, prozori su im spolja ali poviše od zemlje, ulazak samo na jednu kapiju teškim gvožđem okovanu, koja se zatvara još i poprečnim gredama (prevornicama). Na jednom krilu od kapije prorezana su vratanca, na koja se, tako reći, provlači, kad treba koga pustiti bilo docne u noći ili rano izjutra. Sa ulaza (urešen biblijskim slikama) obično se vidi veći deo dvorišta, u čijoj je sredini glavni hram. Kako u kog manastira dvorište je veće ili manje a gotovo nikad pravilna oblika. Manastir Simonopetar nema dvorišta, Dionisijat neznatno a Lavra najprostranije. Po veličini hrama daje se obično zaključiti i o pređašnjem značaju onog manastira. Zidovi su mu ili goli ili omalterisani, a arhitektura skroz vizantijska, prozora mnogo ali srazmerno malih, svod s kubetima, krov pokriven olovom. Glavni je ulaz u crkvu sa zapadne strane naspram oltara, koji je, kao što se zna, uvek okrenut istoku, a ređe ima i sporednih ulaza sa severa i juga. Kroz dve priprate dolazi se u unutrašnjost crkve. Hram je u obliku položena krsta, na gornjem je kraju oltar, niže malo sa strane i desno i levo mesta za pevnice, a po sredini ovih, gore, podiže se najprostranije kube, koje drže četiri masivna mramorna stuba; tu sa svoda vise deset bakarnih lanaca, o koje je prikačen h o r o s (kruna iz deset delova) širine kao i kube, a načinjen od medi, ukrašen slikama, vencima, nojevim jajima i kićankama. O velikim praznicima, kada se noću služi, pripale se sveće i horos se zaljulja, a to se isto čini i sa velikim polijelejem, što visi iz kubeta. Oltar je od sredine crkve odeljen pregradom iz pozlaćenog drvoreza a zove se templo ili ikonostas, na kome su poređane ikone. Ovakav je ikonostas novina i to iz DŽVI veka; pređašnje starije manastirske crkve imađahu stari distilon (iz tanjih mramornih stubova), kojim se zaklanjala časna trpeza, ali se inače moglo videti u oltar. Ovu novinu videli su svetogorci u Rusa, a oni su je, kako se kaže, primili od Kopta. Na ikonostasu su troja vrata, desna, leva i časne dveri, gde se prima i pričest. Sva troja vrata obično su zastrta manje više skupocenim zavesama. U donjem redu ikona na templu nalzi se slika Spasiteljeva, Majke Božje, Jovana Krstitelja i obraz patrona hrama. Nad ovim su ikonama dvanaest crkvenih glavnih praznika a više ovih u trećem i najvišem redu apostoli, a povrh svega veliki krst (Raspeće Hristovo). Oltar se deli dalje na troje: sredinu (časna trpeza sa baldahinom), levu stranu (žrtvenik, gde sveštenik sprema, što treba za službu) i desnu stranu - za crkvenjaka. Stolovi su u crkvi udešeni više za stojanje nego za sedenje. Igumanov sto obično je skupocen. Pevnice za knjige, stolovi na koje se postavljaju ikone za celivanje često su svedoci retke veštine i mučnoga posla u izradi šara sa sedefom i slonovom košću. Živopis je vrlo značajan za ovaj deo crkve. Gore u glavnom kubetu vidi se veliko poprsje Svemogućega a sa strane kubeta red anđela, koji drže u rukama predmete potrebne pri vršenju službe božje. Više ona četiri stuba na koje se oslanja, kube, naslikana su četiri

36

evanđelista, a predstavljaju osnov Hristove nauke. Po zidovima su slike iz novoga zaveta, počevši od rođenja pa do Vaskrsnuća Hristova; tako isto nalaze se i slike Bogorodičinih praznika a više pevnica slike onih svetitelja, koji su u ratovima proveli život i važe kao zaštitnici pevača, jer oni zastupaju borce Hristove istine. Patos crkven redovno je od mramornih ploča, koje su većinom šarene i ukusno sastavljene, te čine divan mozaik. Po sebi se razume da mora biti i mnogo kandila, kada se zna da se po grčkim crkvama vrlo mnogo troši ulja i voska, jedno što se osvetljenjem hoće da uveliča crkvena ceremonija, a drugo što je samo osvetljenje baš i prava potreba za vreme dugih noćnih služaba po crkvama. Preprate su mnogo prostije udešene, ali i tu ima stubova vrh kojih se dižu kubeta, i polijeleja što vise sa svodova. Patos je od mramora ali jedne boje, a ikona ima malo. U prvoj se preprati služi večernje a u drugoj polunoćnica. Neke crkve imaju više glavnog ulaza kor za oglašene, tu je obično sklonjena biblioteka manastirska. Često se još nalaze kubeta sa severne i južne strane. Od zapadnih vrata sasvim blizu crkve nalazi se takozvana trapezarija, opšta dvornica za ručavanje, gde se prema utvrđenim običaju svakog dana dva puta obeduje ili se samo o izvesnim praznicima sastaje bratstvo na zajedničku trpezu. U starija vremena sto im je bio mramorna ploča na ozidanom postolju, a mesto stolica proste drvene klupe. Igumanov sto bio je malo na uzvišici, tako isto i sto čaca. Po zidovima su u prirodnoj veličini slike sviju asketa (isposničara), koji su se odlikovali strogim životom, kao opomena skupljenoj bratiji da bude uzdržljiva. Više sedišta igumanovog obično se nalazi ikona - tajna večera. Isto tako ne daleko od crkve, prema prostranstvu dvorišta, nalazi se bilo s leve bilo s desne strane rotunda (krstionica). Središte joj zauzima velika mramorna ploča; tu na tom mestu sveti se svakog meseca voda. Krov je na njoj od olova i stoji na stubovima. Iznutra u kubetu dala se živopiscu najzgodnija prilika da prikaže sva čuda u kojima igra glavnu ulogu ovaj vlažni elemenat. Oko crkve su zasađena drveta: kiparisi, limuni i pomoranDŽe. Osim glavnog hrama imaju manstiri uvek i po koju kapelu; dabome, one nisu tako bogato ukrašene kao glavni hram. U njima se služi težatnikom naizmence, međutim nedeljom i praznikom samo u velikoj crkvi. Dvorište je patosano kamenom i opkoljeno zgradama tri do četiri sprata visokim, koje se spolja naslanjaju na pomenuti zid, kojim je opasan ceo manastir. Lice ovih zgrada okrenuto je unutra u dvorište, na njemu su mnogi doksati i prozori, što inače neukrašenim zidovima daje vrlo prijatan izgled. Pojedine zgrade spojene su jedna s drugom, ali kako su građene i dograđivane u razna vremena, to nam i njihova arhitektura ne predstavlja jednostavnu celinu. Starodrevnost sa arheološke strane vidi se samo na crkvama i kubetima na njoj. Prizemne staje po manastirima služe redovno za privredne potrebe. Tu je pre svega ambar za hranu, dalje, jedna ili dve peći za pečenje hleba, u koje može da ih stane po više stotina. Hlebovi su okruglasti i oko 300 grama teški; brašno iz vodenice dolazi neprosejano, ovo se radi u samom manastiru. Dohija zove se odaja gde se sklanja i čuva svakovrsni smok i odatle uzima. Tu su naročiti veliki grnčarski sudovi puni maslinovog ulja; tu su u kamenu izdubljena korita i drvene kace sa usoljenom morskom ribom; tu je u kožnim torbama kozji sir i ovčije maslo; dalje pasulj, sočivo, lukac i druge namirnice. U trapezariji je, koju napred spomenusmo, nadzornik kaluđer, takozvani t r a p e z a r; dužnost mu je, da o izvesnim danima izda određenu količinu vina kako kaluđerima tako i posluzi. Po podrumima su poređana burad razne veličine, iz kojih se toči potrebno vino.

37

Kad će trapezar da izdaje vino, obično ga pre toga razblažuje vodom, jer se čisto uzima samo za pričest u crkvi. Uz trapezariju je i kuhina, gde se na ognjištu u kotlovima i tavicama gotovi jelo. Sudovi su od bakra, i kalajišu se svake godine. U blizini podruma postavljaju se kace; tu se grožđe izgnječi i ostavi desetak dana da prevri, pa se otud prevrelo sprovodi u burad gde se vino izbistri. Od komine se peče rakija u kazanima koje toga radi postavljaju odmah iza kaca. U podrumima spravljaju i ulje: Plod od masline izgnječi se pre svega ispod valjka, pa se onom kašom napune DŽakovi od kostreti, koje posle pod teskom (presom) cede a udese da curi u drven sud, gde neko vreme stane, pa se posle razliva u sudove. U odeljenju dalje od vina i ulja poređaju se burad, u kojima kisele kupus u glavicama. Pozadi crkve a baš uz nju nalazi se omanja odaja, za mešnju i pečenje poskurica. Za njih se uzima belje brašno; na testo utiskuje se znak žrtve, iz koga sveštenik, kad služi iseca potrebne čestice. Druge su staje za drva, koja se po nuždi izvlače na gornje spratove, na za to udešenim čekrcima. U prvom su spratu sve samo omanje ćelije za kaluđere i to tako, da se neke mogu ložiti a neke ne. Po potrebi nalazi se u svakom hodniku zajednička kuhina u kojoj kaluđeri gotove sebi jelo. U spratu nad ovim ćelije su mnogo prostranije i u njima stanuju starešine manastirske; uza svaku je još ponešto kuhine i sobičak za iskušenika (poslugu onog kaluđera). U jednom odeljenju udešen je arhandarik t.j. odaje za goste sa strane. Na drugom je krilu sinodikon, sala za sednice manastirskih starešina (proestozi) gde se svakog dana skupljaju i većaju o manstirskim stvarima. Ovde nadzirava skevofilak, kome je dužnost da dočekuje i stoji na usluzi gostima, naročito preporučenim. Na sklonitijem mestu u manastiru uređena je i bolnica, prema broju kaluđera većá ili manja. U blizini crkve udešeni su stanovi za crkvene služitelje; tu se čuvaju i mnoge crkvene stvari. Dužnost je crkvenjaka pored drugog posla i da zvoni. Ovaj na prvi mah tako prost posao zahteva i izvesne umešnosti, jer zvona, razna po veličini, valja tako vući, da sva ukupno daju jedan melodičan zvuk (glas). Na zvoniku postrojen je obično i poveći sat (časovnik) i u običaju je, da pokazuje tursko vreme, koje počinje sa rađanjem sunca, te zato treba uvek najmanje još šest časova dodati da se dobije evropsko vreme. Nema sumnje da je svakom poznato, da se pravoslavna crkva drži Julijanovog kalendara. Monah Sava Hilandarac ------ Jutrenje i Večernje Naročitu važnost, kao što joj i priliči, polaže taj Tipik na liturgiju. Svaki monah ima potpuno da se očisti duševno i, primivši oproštaj od igumana, da se pričesti. „Jer nije podobno, kaže se, pričestiti se svakom od vas bez straha i bez suda, ni svagda”. Potrebno je svakom da se pričesti nedeljno jednom ili dva puta; bedan je onaj kome ni toliko ne dozvoli iguman. Oni koji dolaze na pričešće imaju da otpevaju običnu službu i da jedan drugome čine obična metanisanja, dajući oproštaj. Odredbe o službi za Deveti čas, večernje i ostalo što ide iza toga, ove su: Deveti čas treba pevati kao i ostale, znak za njega daje po običaju klepetalo. Večernje ima biti po Sinaksaru, verovatno onom koji je u običaju na Svetoj Gori, zajedno sa panihidom; povečerje ima da se održi po večeri.

38

Tad se i kleči pred odredbama, kad nije praznik. A praznik je onda kada se na jutrenju peva „Bog gospod”. Kad se služi povečerje i sveštenik kaže uobičajenu molitvu onda se pada na kolena, kao na kraju Prvog časa, a treba obratiti naročitu pažnju na reči igumanove. On će kazati: „Prostite mi braćo, po Gospodu, jer sagreših delom i rečju i pomišlju.” Bratstvo tada treba da odgovori: „Bog da ti prosti oče!” Tako isto imali su i oni da mole od njega: „Prosti i ti nama, časni oče, jer sagrešismo i delom i rečju i pomišlju”; a on će im odgovoriti: „Bog će vam oprostiti svima usled molitava svetih otaca”. Tada treba svi da se uzajamno poklone i pođu u leije. Pošto još svrše noćnu službu, mogu leći na počinak. Kad časovnik izbije određeno vreme, ustaje eklisijarh, pristupa igumanu i, kad ga ovaj blagoslovi, tihim glasom govoreći: „Blagoslovite sveti!” udara u malo klepalo i budi ostalo bratstvo na ponoćnu službu. I on sam ide na službu i pali sveće u crkvi. Potom udara u veliko klepalo. Ujutru, kad zove na jutrenje, udara u zvono. Tad služi jerej koji ima svoju „čredu”. Pošto se otpeva Trisveto, po 19. i 20. psalmu i običnim troparima i jektenijama, obilazi sveštenik sav hram i okadi sve, pa onda pred dverima, kadeći u znaku krsta počinje slavu svetoj Trojici: „Slava svetoj jedinosušnoj nerazdeljenoj Trojici”. Posle toga počne eklisijarh Šesti psalm ali potiho, a za njim sledi jutarnja služba. (...)Hrana u manastiru daje se po ustaljenom redu. Kad se svrši liturgija i u priprati obavi dijaklizma, tu se skupi svo bratstvo i sedeći čeka dok se ne pozove na jelo. Kad udari bilo trpezno, svi sa sveštenikom koji je služio ima da iziđu zajedno, da se poklone igumanu, da započnu obični psalm i tad da priđu stolu. Jelo se u dve smene. Ko ne bi sudelovao u molitvi i psalmu iz nemarnosti, toga bi trpezar prijavio igumanu i on bi mu određivao kaznu. Iguman po činu ukazuje svakome gde treba da sedne. Dok se ruča, jedan čita iz žitija o svecu ili mučeniku toga dana. Čitanje niko ne sme da ometa, zamećući razgovor o mirskim stvarima. Uopšte, treba govoriti što manje. Odgovarati samo na pitanja igumanova i to što je moguće sa manje reči. Ko se ogreši o to, trpezar ga može odstraniti od jela. Treba biti oslobođen od svih mirskih običaja i sujeta, i svaki onaj koji bi ma čim pokazivao da nije zadovoljan mestom koje mu daje iguman, ima da se stavi na poslednje mesto, a ako i to ne pomogne, ima da se izagna iz manastira. Kad se jede, ne sme niko nikom da daje ma što od jela ili pića, nego onaj, ko šta treba ima da ustane sam i da moli od igumana ovim rečima: „blagoslovi oče, treba mi ovo i ovo...”; ako iguman dozvoli dobro je, a ako ne, dotični ima da ućuti. Kad se svrši obed i izgovore molitve i kad se po pravilu dovrši i pevanje po molitvi svak odlazi u svoju keliju. Isto se tako radi i na večeri, za koju se preporučuje samo hleb, i to ne u velikoj meri, i malo voća. Preporučuje se što više uzdržavanja od jela. Na ručak i večeru moraju bezuslovno da dođu svi koji nisu bolesni ili koji se uopšte uzdržavaju od jela. Za vreme postova hrana se, naravno, mora menjati. Uz veliki vaskršnji post prvoga dana nema ni liturgije ni jela, a drugih dana može se uzimati samo sočivo, kvašeno vodom, sirovo zelje, i uz to samo topla voda mešana sa kiminom. Samo će se u petak prve nedelje, radi praznika sv. Teodora, dobiti kaša i pola čaše vina. U subotu i nedelju druge sedmice posta dozvoljava se opet kaša i hobotnice, a za piće obična mera vina. Izgleda da je to bilo dozvoljeno i u sredoposnu sredu i u četvrtak velikog pravila. Utorkom i

39

četvrtkom mogu jesti po jedno jelo sa zejtinom i piti po pola obične mere „krasovolja” vina, a u druge dane (ponedeljak, sredu i petak) opet isto kao i prve sedmice. Ako se međutim dogodi praznik Obretenija glave sv. Jovana, ili Četrdeset mučenika, onda im se, osim cele prve nedelje i srede i petka, razrešuje obaveza, te mogu jesti hobotnice, po dva jela sa zejtinom i mogu popiti po čitavu meru vina, samo riba nipošto. Ova se sme uzeti samo na Blagovesti ako ne padaju u ponedeljak, sredu ili petak, i uz to se mogu popiti dve mere vina: jedna na ručku, a druga sutradan. I ostatke jela od Blagovesti, čak i ribu, mogu isto tako jesti drugi dan. Padne li praznik u ove dane i u veliku sedmicu (osim velikog četvrtka) onda se mogu jesti hobotnice, inače je sve kao prve stroge sedmice. Na veliki petak ne sme se jesti ništa vareno, a na veliku subotu treba, uopšte, da otpadne svaka briga za jelom. Za vreme apostolskih postova, u nas nazvanog Petrovog posta, strogost u jelu je mnogo manja. Osim srede i petka smeju svaki drugi dan jesti po dva jela na ulju, utorkom i četvrtkom hobotnice, a subotom i nedeljom ribu. Osim toga mogu piti punu meru vina. Uveče im se daje po malo hleba, a vina po puna mera. U svojim kelijama ne sme ni jedan brat jesti ni piti, niti držati voća ili novca. Ne sme, dalje, primati svakojaka pisma od drugova i rođaka, niti odgovarati na njih. Ko bi, uz to, potkradao manastir, ne osećajući potrebu da se popravi, taj treba da se izagna iz njega. U manastiru ne mora biti mnogo monaha, Sava to čak ne voli, ali ono što ih ima, treba da su ljudi jednih osećanja i iste ljubavi. „Bolji je”, veli, „jedan koji tvori volju Gospodnju, nego množina bezakonih”. Dece ne sme biti među njima, kao ni u ostaloj Svetoj gori. U kelijama neka žive po dvojica braće u slozi i jednodušnosti, a samo po odluci igumanovoj može neko imati zasebnu keliju. Posebnih služitelja ne mogu imati. Za odelo dobija svaki novu rasu i košulju, a posle svake godine po perper, da kupi odeću. Za obuću se ima brinuti iguman i ekonom: koga vide, da nema obuće mogu mu dati, ali naročito treba opskrbiti crkvenjake. Ako bi manastir mogao da pribavi treba da dade bratstvu i noćno ruho. Osim toga, daje se na godinu po pola litre ulja za osvetljenje u kelijama. Svaki brat dobija i runo vune. Po tri litre ulja dobijaju na godinu samo oni koje iguman odredi kao crkvenjake, da drže kelijski ustav i bdenja. Bratstvo je dužno da vrši sve ovo i crkvene odredbe bez poricanja. Ko se olenji i ne dođe na bogosluženja, bez stvarnog razloga, ima učiniti pred igumanom i svakim bratstvom 30 metanija; u ponovnom slučaju dvostruko, a u trećem stotinu. Dalji slučajevi kaznili bi se izgonom. Kad se čini pomen velikom ktitoru Nemanji i njegovoj ženi Anastasiji, taj dan treba svetkovati jelom i pićem, a na vrata manastirska treba izneti hleba i vina za svakog namernika toga dana. Bude li dan Nemanjina pomena padao u vreme Velikog posta, treba mu onda uspomenu slaviti pre toga; dan Anastasijin pada 21. juna, stalno uz Petrov post, ali za njega nema takvih posebnih odredaba. Za postriženike Sava stavlja, prema grčkom, ovakve uslove: poznati ljudi, koji zažele postrig, mogu biti primljeni prema uzakonjenom vremenu, a nepoznate treba naročito ispitivati. Sedam dana posle njihova dolaska, valja ih oblačiti po propisu i naređivati im sve moguće službe. Pokažu li se tu istrajni i trpeljivi, mogu se posle šest meseci iskušeništva zamonašiti; budu li, naprotiv, roptali i ispoljavali nezadovoljstvo, iguman ih može odbiti. Ovaj se Tipik imao čitati početkom svakog meseca za vreme jela, da bi braći ostao što bolje u pameti. Isti ovaj Tipik, nešto malo prerađen, važio je i za Studenicu, raniju zadužbinu Nemanjinu, pa je posle počeo da služi kao uzor i za ostale naše manastire.

40

Vladimir ĆoroviĆ '''''''''' Izuzetak radi gosta Pojedinci ne smeju posebno kuvati jela za sebe ili jesti sami u keliji; to ne sme čak ni iguman. Izuzetak od toga ima se činiti samo onda, kad manastir ima goste. Tad može iguman ili njegov zamenik radi gosta dobiti posebna jela. Naravno, taj izuzetak važi i u slučaju bolesti. ''''' Sve se beleži (...)Crkvene stvari, ikone, knjige i drugo dobro manastirsko ne sme se prodavati ni odnositi, osimu slučaju nesreća, kao što su požari i potresi, ali i tad se to mora činiti s dogovorom između igumana i sve starije braće. Sva primanja i izdaci manastirski treba da se beleže, a na to da pazi i ekonom ili njegov zamenik ili dohijar. -------- Jezik svetogorske simfoničnosti Godine 1302, za potrebe tihovnika, kralj Milutin je na pola časa hoda od Hilandara, na morskoj obali, podigao Hrusiju, utvrđenje (hilandarski iguman Kirijak molio je kralja da ih s mora obezbedi od gusara), kao i kapelu. U DŽIV veku Stefan Dečanski sagradio je u dvorištu hram s trodelnim oltarskim prostorom i posvetio ga sv. Vasiliju, pa se pirg Hrusija zove još i pirg Svetog Vasilija. Na ovakvim i sličnim mestima (Karejska isposnica, pa u DŽVI veku Molivoklisija - Olovna kelija u Kareji, Spasova voda) živeli su tihovatelji, revnitelji, isihasti - monasi posebne duhovne i intelektualne spreme. Duhovna dopuna Povlačenje u samoću i tišinu, u mučalnicu, „posnicu” - međutim - ne predstavlja fobično sklanjanje od sveta već pokušaj da se nađe potpun i skladan mir i uspostavi harmoničan odnos sa samim sobom. Upućen na posebnu vrstu sabornosti, na prirodu kao rukopis božanske sile, i sopstveno smirenje koje ne remeti svakodnevni jezik, monah je spreman na duhovni dijalog sa Svetim i upućen jedino na jezik molitve. Podvig samoće možda je najteži podvig u čovekovoj potrebi da rastumači smisao božanskog i ljudskog, i to je napor dinamične, aktivističke sile a ne pasivnog opredeljenja za usamljeništvo. Da to nije i ne miže biti osobenjački hir, svedoči i blagoslov duhovnog starca koji sledi monahu za takvu vrstu podvizanja. Najpoznatiji isihasti DŽIV veka bili su Grigorije Sinait i Grigorije Palama. NJihovi učenici su: arhiepiskop Jakov, Srbin koga u „Žitiju Grigorij Sinaita” pominje patrijarh Kalist, pa prepodobni Romilo Ravanički, a verovatno i Danilo II. Iz učenja isihasta, kao prirodni izdanak, nastao je u HVIII veku pokret koljivara, čiji su se pripadnici zalagali za vernost Svetom Predanju. Tihovatelji, pustinjaci, posebno su negovali tipik usamljeničkog žitija u kojem vidno mesto zauzima Isusova molitva. Smatra se da je kolevka ove molitve Sveta gora. Rasprave o njoj pisane su od IV veka pa do sv. Nikodima Svetogorca, koji je objavio „Filokaliju”, najodabranije tekstove Svetih Otaca. „Filokaliju je na slovenski jezik preveo svetogorski monah Pajisije Veličkovski kao

41

„Dobrotoljublje”. Ova „Ruska Filokalija” prevedena je na francuski i nemački jezik, a srpski prevod pod nazivom „Obitavanje bezgraničnog u srcu” pojavljuje se 1982. Učenje izvornog isihazma (sv. Jovan Lestvičnik, VII vek, i prepodobni Simeon Novi Bogoslov, IDŽ vek), još nije u njoj dovoljno izučeno - zastupljeno i u srednjovekovnoj srpskoj književnosti koja je nastala upravo u Hilandaru. Od najranijeg perioda do današnjih dana svetogorski kaluđeri nisu napustili ideju duhovnog usavršavanja i intelektualnog izazova (što potvrđuje i član 4. Ustava Svete gore). Svetogorski monasi (i oni negrčkog porekla jesu Svetogorci - Hagioriti) grčki su podanici čija je otaDŽbina posvećena Presvetoj Bogorodici. Zato se ne treba čuditi hilandarskim monasima koji su retko napuštali Svetu goru, a ipak trajno učestvovali u stvaranju srpske kulture. Najstariji srpski rukopisi („Karejski tipik” Svetog Save) pisani su u Hilandaru ili su pak tamo dospeli (Miroslavljevo i Vukanovo jevanđelje), da bi bili sačuvani, osim u slučaju kada bi, poput pomenutih jevanđelja, kao poklon napuštali hilandarsku riznicu. Obiman književni rad u Hilandaru je i uticao na konačno oformljenje raškog pravopisa. Snažan odraz na književni jezik i kulturu imao je prepisivački rad na originalnim delima, koja su se tako umnožavala, kao prevodilačka delatnost. Ističemo dva najpoznatija hilandarska prepisivača: jedan je Teodor Gramatik (iz pirga Preobraženja) poznat po „Šestodnevu” (1263), a drugi Starac Teodul (iz karejske isposnice), koji prepisuje Teodosijevo „Žitije Svetog Save” 1336. godine. Molitvena aura U svetu iskušenja čovekovo eshatološko i kosmičko ispunjenje moguće je jedino kroz osećanje Istine molitve (prozbe), dakle molitvene radosti. Taj znak pravoslavne duhovnosti neodvojiv je od života i dela svetogorskih monaha, pa tako i hilandarskih tihovatelja. Štaviše, svesmisao monaške askeze i sabira se u molitvenu nadsuštinu jer se nadilaženje strepnje može prevladati molitvenom aurom. Postizanjem „duhovne naslade” (V. Bičkov), otkrivanjem tačke početka kao početnobeskonačnosti i tačke kraja kao svepreobraženja, svet iskušenja izrasta u kvalitativnu osobenost i božanski dar - jer se jedino u svetu iskušenja može slutiti Istina Smisla i žudeti harmonični, simfonijski duh Svetog i Tajnog. Iako je biće bogoliko u svojoj suštini, ne po prirodi već po blagodati, ono lišeno moći molitvenog jezika i molitvenog pamćenja, nije u stanju spoznaje „nepotrošljive blagosti” Boga, niti je podobno javljanju raznovrsnih božanskih nestvorenih energija (K. Kern). Otuda: u čežnji ne izuzimanja iz manastira ili sveta već potpunog usredsređivanja na sveti jezik molitve treba razumeti i izdvajanje kaluđera iz monaške zajednice u izdvojene kelije. Zahvaljujući povlačenju u iskustvo posvećeničke samoće (a shodno individualnoj predispoziciji, jer to nije jedini put bogospoznaje) monasi su ostvarivali sopstvenu duhovnu harmoničnu sintezu, to jest iskustveno živeli molitvom koja, budući da koegzistira sa suštinom ljubavi, tvarni i netvarni svet tumači i dokazuje kao nerazdeljivu celinu. Tako, bivajući u Bogu iako obožen, u Hristu iako ohristovljen - molitveni duh mogao je na pravi način da odgovori na iskušenja umeća. Naime, postignuta duhovna sabornost oslobađa molitvenika straha od besmislenog „trošenja” vremena i omogućava mu da se delatno potvrđuje u vremenu, koje presudno (za svako biće) ima značenje i vremena duhovnog odgovaranja. Ovakav put posvećenika, put u iskušenje umeća, predstavlja trag duhovnog odgovaranja i u osnovi je stvaralačkog čina. Zato i nije čudno što su veliki podvižnici (iskustveno bivajući u središtu molitvene

42

aure) istovremeno bili i najvažniji pisci srpskog bogoslovlja, književnosti, zakonopravila, filozofije i estetskog ontologizma (žitija). To znači da bez ostvarenog sveidentiteta u molitvenoj auri niti Sveti Sava, niti Domentijan, niti Teodosije (predstavnici nacionalne pravoslavne renesanse u DŽIII veku) ne bi pristupili stvaralačkom umeću, već i zato što za njih pisanje nije bilo intelektualni negoli duhovni čin. Blisko osećanje molitvenog usamljivanja (put priziva svejedinstvu) i jeste bilo odlučujuće da se Sveti Sava podvizava izvan Hilan-dara, prvo u Karejskoj isposnici, a ne manje poznati teološki pisac Domentijan prvo u Karejskoj isposnici a zatim u pirgu Preobraženja, to jest keliji na Spasovoj vodi. Teodosije se takođe usamljuje, duhovno usavršava i molitveno usaboruje u keliji na Spasovoj vodi, „u brdima iznad Hilandara”. Nadilaženje strepnje Sveti Sava sa kojim, u kontinuitetu i uzlaznoj liniji, počinje srpska duhovna kultura kao i istorija crkve, „koja je istovremeno i istorija srpskog naroda” (M. Petrović), naznačava kojim se smislom može nadvladati egzistencijalna strepnja. Biće sebe smisleno može razumeti jedino u Svejedinstvu jer samo biće čija je žudnja upućena nadsuštinskom i nadvremenom jeste na tragu spoznaje Svetog i Tajnog. I samo na taj način, antropološko (početno) može biti, i jeste, u kosmološkom (beskonačnom). Do ove tačke svesmisla moguće je dospeti molitvenim iskustvom koje se stiče, na primer, stalnim čitanjem Psaltira. Zato Sveti Sava i uvodi jedinstveno pravilo urazumevanja Psaltira u celokupnom hrišćanskom svetu, kojim svaki molitveni duh, pa tako i eremitski, otkriva moć osećanja vere i božanske ljubavi. Samo, pak, monaško jedinstveno pravilo ostalo je do danas nepromenjeno u njegovoj karejskoj isposnici na Svetoj gori koje monah, uz druga monaška uzdržanja i dužnosti, obavlja utvrđenim redom. Naime, u isposnici Svetog Save Psaltir se čita u celosti svakodnevno, što je kao keliotsko pravilo apsolutno jedinstveno, iako se i kao manastirsko pravilo retko sreće. Psaltir se redovno, stalno čitao u obitelji neosipajuščih, neuspavanih, kao što ga i danas u ruskom manastiru u Jerusalimu (ženska obitelj) čitaju za pokoj duše bez prestanka; ali kao pravilo svakodnevnog čitanja srećemo ga jedino u isposnici Svetog Save. Po tipiku, Psaltir se čita ovim redom: na polunoćnici po tri katizme (po izboru), na jutrenju opet tri, prvi čas nema katizme, treći čas tri katizme, šesti čas tri katizme, na devetom času tri katizme, a na večernjoj je određeno da se čita HVIII katizma. Po tipiku, danju ili noću, kada monah stigne, čitaju se preostale četiri. Čitanje Psaltira traje oko 8 sati. Isusova molitva Psaltir (koji je podeljen na 20 katizmi) spada u omiljeno štivo duhovnih usamljenika, ali se i redovno čita kod svih pravoslavnih prema utvrđenom rasporedu, u delovima, svaki dan - kao što postoje i dani kada se uopšte ne čita. Recimo, u nedelju (kojom i počinje sedmica u pravoslavnom svetu ne čita se I katizma, jer je služba nedeljom uveče dugotrajna, kao što se katizme ne čitaju ni kod svenoćnog bdenija zašto postoji „razrešenje”. Psaltir se, takođe, ne čita od Velike srede (Velikog, Vaskrsnog posta) posle Liturgije pređeosvećenih darova pa do nedelje Antipashe (Tomine nedelje). Međutim, raspored čitanja katizmi (sedalen, sedalni - slovenski naziv, jer se za razliku od Akatista mole i slušaju sedeći, što, razumljivo, ne važi za onoga ko sedalen čita u okviru bogosluženja) nije opštevažeći, te otuda postoji sedam postojećih rasporeda čitanja katizmi (v. „Psaltir”, DŽordanvil, NJujork, 1959. i B. Nikolajević: „Veliki tipik”).

43

Hilandarski molitvenici, Domentijan i Teodosije sopstveno duhovno jedinstvo našli su u keliji isposnici na Spasovoj vodi - „jednom od tri srpska svetogorska centra” (Hilandar, Kareja, Spasova voda). Nesumnjivo, tek po ostvarenju molitvenog umiljenija, harmoničnog usaglašavanja duhovnog sveta sa svetom u kome se obitava, monah pristupa delatnom iskazu, bilo kao prepisivač tekstova, bilo kao prevodilac, zograf ili pisac originalnog štiva. To i jeste razlog što vreme ćutanja, kao vreme duhovnog saborovanja, ne spada u isprazno već ispunjeno, stvarnosno, stvaralačko vreme. Štaviše, u svetu monaške askeze to je neophodno vreme bez koga ne bi ni bilo duhovnih odgovora na svet, i pojave u svetu i vremenu. U periodu neophodnog uspona na duhovnoj lestivici molitvenik, u stvari, izgrađuje svoj pogled na svet. Poput drugih tihovatelja, razasutih po svetogorskim kelijama (ili karuljskim isposnicama na Svetoj gori, Domentijan i Teodosije su „držali pravilo” stalne molitvene budnosti izgovaranjem Isusove molitve. Ovo pravilo svetogorskih tihovatelja ostalo je neizmenjeno do današnjih dana, pa je zato i poslednji srpski monah na Spasovoj vodi (otac Georgije Vitković, naš savremenik) svoj duhovni život ujašnjavao stalnim izgovaranjem Isusove molitve. Ovako iskazivan hristocentričan pogled na svet istovremeno je i odgovor produhovljene svesti na tajnu čovekoljublja (milosrđa), istoriozofiju Svetlosti-Istine, te odgovor na pravoslavnu trijadologiju (Jn. 1,1) čija se tajna razrešava i uvećava upravo čovekom (Jn. 1,14). Na taj način prevazilazi se i „premošćuje trascendentalni jaz između božanstva i stvorenog čovekovog sveta” (D. Bogdanović), otkriva spajanje „kontemplacije sa introspekcijom” kada se čovekovo psihofizičko biće otvara dejstvu „božanskih energija” - a što će posebno doći do izražaja kod prethodnika, pobornika i sledbenika Grigorija Palame. Tim pre su i razumljiviji plamsaji palamitske isihastičke teologije u svetogorskom monaštvu doba Domentijana i Teodosija, pa samim tim i način njihovog podvizanja. Duhovna snaga velikih eremita nikada se nije uspavljivala u svojoj gordosti, već je neprestano bivala budna u osećanju grešnosti. LJudi iz sveta banalizuju to osećanje svodeći ga u analiziranju isključivo na nekakav „istočni greh” ili grešne želje, ostajući tako zauvek izvan suptilnosti anahoretske spoznaje. Ovo složeno osećanje grešnosti bilo je uvek prisutno u monaškoj isihastičkoj duhovnoj lestvici, kao što i danas prepoznajemo to isto osećanje susrećući se sa pravoslavnim tihovateljima koji su usredsredili svoj duhovni život nadasve u Isusovoj molitvi, koja glasi: „Gospode Isuse Hriste, Sine Božiji, pomiluj me grešnoga (grešnu)”. Monasi ovu molitvu izgovaraju i onda kada ona ima prenosno značenje (pomiluj nas grešne) iako se upotrebljava u istoj formi. Ova „molitva uma” ili „molitva srca” bila je oduvek korišćena u molitvenom jeziku novozavetnih isihasta, a među njene poznate propovednike spadaju sv. Jovan Lestvičnik (VII vek), prepodobni Simeon Novi Bogoslov (HI vek), Gri-gorije Sinait i sv. Grigorije Palama (HIV vek). Isusovu molitvu i njeno pravilo držali su strogo „Sinaiti” imajući na umu savete Jovana Lestvičnika: „Neprestano pominjanje i misao na Isusa neka se sjedini sa tvojim disanjem”. Svetogorski monasi, posebno pustinožitelji, danas služe pravilo Isusove molitve umesto polunoćnice, jutrenja i prvog časa. Monah tada izvrši 33 brojanice (koja ima 100 kuglica), znači izgovori 3300 puta molitvu Gospodu Isusu. Broj kuglica (ili „čotki”, kako ih zovu ruski monasi) u brojanici, kao i broj punih krugova celokupne brojanice uz izgovaranje Isusove molitve, određuje duhovni starac. Kod brojanica od 100 kuglica

44

monaško pravilo vrši se na sledeći način: za prvih 25 kuglica obavlja se metanija do zemlje za svaku kuglicu posebno kada se izgovori Isusova mo-litva, za drugih 25 vrši se mala metanija za svaku kugli籶籶cu posebno kada izgovori Isusova molitva; za trećih 25 kuglica Isusova molitva se izgovara glasno ali bez krštenja; za poslednjih 25 kuglica Isusova molitva je umna i takođe bez krštenja - onda ponovo ceo krug na isti način i to 33 puta. Prema tome, bogoslovesan jezik nije samo važan zbog uspostavljanja molitvene aure, ili zbog nadilaženja egzistencijalne strepnje - već i zbog pravovernog „ujašnjenja jezika” (kako svedoči Nepoznati Mileševac, pesnik iz HIII veka). U istom smislu, šta ispunjava prostor i vreme ako ne Ta Reč (Logos) koja je u početku (Jn. 1,1) i u koju je stao i čovek! Ona jedina ima vidljivi i nevidljivi smisao, magnetno i mistično svojstvo. Naime, taj trenutak najvažnijeg događaja u sveukupnom svetu kada se čovečansko proželo božanskim, kada je Logos postao telo (Jn. 1,14), kada se božanski smisao očovečio (ne gubeći ništa od svojih svojstava) da bi se „čovek obožio” - u korenu je personalističke potrebe za Isusovom molitvom.Jer kada se potiskuje Reč, počinje neizvesnost, kada se zaboravi Reč, počinje nasilje, kada nema božansko dejstvo, reč ne pokreće ljubav, već bolest. Kada se, pak, ona izgubi, nema plodova umnog tihovanja pošto Reč tada zamenjuje smrt. „Jer kao što je smrt duše prava i glavna smrt, tako je i njen život - pravi život” (Sv. Grigorije Palama). Spas od nepoznatog, od konačnog, od subjektivnog i racionalnog, od narcisoidnog i homocentričnog, spas od smrti, spas od lakoumne radoznalosti, od razoslobođenja slobode kneza tame, od dopuštenog, mogućeg i dozvoljenog - samo je u Reči. U njoj, i njome, jesmo zajedno sa Tvorcem, bliski kosmičkoj simfoničnosti, bliski tajanstvu svetog bespočetog početka i nesvršenog kraja. Zato je Reč naša ravnotežna tačka, jer njom se objavljujemo (prvi plač), trajemo (odgonetanje tajne života) i odlazimo (postajemo reč). To je i razlog što nas aura molitvenog jezika čuva u tajni vremena, u ponovnom vraćanju istog i istom, da bismo iznova svedočili. Utoliko i nadilaženje strepnje jeste u Reči, Logosu, Svetlosti ali samo ako smo sadržani u Reči, Logosu, Svetlosti - dakle ako se ne sadržavamo u „svetlosti što se nailaskom noći odeljuje”, već „svetlosti kojoj ni početak ne počinje ni kraj ne iščezava” (Domentijan). Posnica - ili put uspenja Monah Sava je ne samo ktitor manastira Hilandara, već i ktitor svetogorskih, grčkih manastira (Karakal, Ksiropotam, Filotej) koji su razrušili razbojnici, dok je preostalo malobrojno bratstvo bilo izloženo materijalnim i duhovnim nevoljama. Najpoznatiji nemanjićki i najznačajniji srpski monah ktitor je i grčkog manastira Filokalu u svojevremenom centru monaštva u Solunu. Godine 1229. je, iznad Jerusalima, uz saglasnost onda najvažnijeg predstavnika pravoslavlja, igumana manastira Svetog Save Osvećenog kao i „časnog patrijarha” Atanasija II obnovio stari manastir i dao da se sazida crkva posvećena Jovanu Bogoslovu. Pa ipak, Sava Nemanjić, monah koji traži „kuću nerukotvorenu, vječnu, na nebesima” (2 Kor. 5,1) traži, kao duhovnu dopunu, nešto izvan manastirske filozofije života: ta potreba se najavljuje 1129. godine, kada monah Sava postaje ktitor karejske mučalnice. Sasvim nov duhovni život (pojava monaštva se na Atosu zbila ranije) na Svetoj gori počinje od 883, kada vizantijski car Vasilije I ovo mesto određuje za „Žilište monaštva”. Od tada se na Atosu (Sv. gora) počinju javljati i poznati isposnici, monasi koji za sebe određuju veoma strog duhovni život. U doba Svetog Save (oko 1174 - 1235) asketski

45

život u isposnicama veoma je prisutan na Atosu, što svedoči i njegov biograf Teodosije: „Oni, dakle, stanujući na visokim gorama zajedno sa jelenima, imađahu nebo za crkvu i mišljahu da su bogatiji od najbogatijih... Videv ih sve... da se više ne staraju o onom što je svetsko, da je njihov život čist i bezmetežan, besputan i bestelesan, zadivi se i ... zapisa to na hartiji srca svoga”. To je bio razlog da se Sveti Sava povlači u svoju isposnicu na brdu iznad Kareje, tražeći u filozofiji strogog mira duhovno savršenstvo. Uz strog post (kakvom ćé se podvrgnuti i na Sinajskoj gori, u vreme četrdesetnice), stalnu molitvu, izdvajanje od sveta i spoljnih uticaja, uz stalno čitanje Sv. Pisma i duhovnu pomoć svetootačkih spisa - odvija se asketski život u vršenju dela ljubavi („Ako imate ljubav k meni, zapovijesti moje držite” - Jn. 14,15) i savlađivanju svih strasti. Asketska žudnja, koju karakteriše ne individualna savršenost već Božija slava (Rim. 14,7), bila je osnov povlačenja Sv. Save u isposnicu, gde je u potpunom miru sastavio „Karejski tipik”. Karejski tipik propisuje stroga pravila monaškog života, što svedoči o jasnom monaškom opredeljenju pisca ili idejnog autora teksta. Teško je govoriti o originalnosti ovoga pravnog ili bogoslovskog dela jer je i Karejski tipik (kao i potonji Hilandarski i Studenički) prerađen i modifikovan prevod tipika carigradskog manastira Bogorodice Evergetide (Blagodateljnice). Međutim, neosporno da se može i da treba govoriti o autentičnim delovima ovoga tipika, koji je, u odnosu na Hilandarski, bezmalo originalno delo Save Nemanjića. Idejni tvorac Karejskog tipika bez sumnje da jeste Sv. Sava (V. Ćorović: „Spisi Sv. Save” 1928.), ali su pažljive analize književnog jezika i stila jasno predočile da je nekoliko pisara keliota radilo na istom rukopisu, pa tako i u slučaju Karejskog tipika iz 1199, koji nosi i potpis monaha Save. Postoji nekoliko prepisa ovoga spisa, ali je najstariji urezan iznad ulaznih vrata na zidu crkve Karejske isposnice, kasnijih godina prozvane Tipikarnica. Karejski tipik je najstariji dokument u hilandarskoj biblioteci riznici, i taj originalni primerak (autograf) bogoslovske misli i svedočanstvo asketske filozofije hilandarski molitgvenici čuvaju kroz dugu istoriju karte vremena i duhovnih izazova. Predrag R. DragiĆ Kijuk ---------- Medicinski kodeks Osamstogodišnjica srpskog svetogorskog manastira Hilandara obavezuje nas da istaknemo osnove njegovog duhovnog i kulturnog oslonca. Nesumnjivo, Hilandarski medicinski kodeks pripada onom krugu rukopisne knjige ove najznačajnije zbirke bez koga se ne bi u potpunosti shvatio njen značaj za našu srednjovekovnu kulturu i nauku. Propašću srpske srednjovekovne države celokupni kulturni razvoj bio je zaustavljen. Medicina, kao specifična egzaktna nauka predstavlja najosetljiviju tačku čovekove egzistencije. Zaštita i lečenje bolesnog čoveka je i deo teologije koja je bazirana na antropološkom učenju o čoveku kao psihofizičkoj, harmoničnoj celini. Telo je u shvatanjima čoveka srednjovekovne epohe deo sveukupne celine odnosa Tvorca, čoveka i stvorenog sveta. Manastir Hilandar, pored ostalih naučnih disciplina, negovao je i medicinu, što pokazuju sačuvani spisi naše srednjovekovne medicine nastali posle početka vladavine Turaka u našim zemljama. Iz tog vremena je i jedini sačuvani primerak Hilandarskog medicinskog

46

kodeksa, zatim Jestestvoslovije iz DŽV veka, Šestodnev Jovana Egzarha, prepis iz 1649. godine, kao i prevod Zbornika Practica Brevis Joanesa Plateariusa koji je kod nas dospeo u DŽIII ili početkom DŽV veka. Ovi prevodi bili su u velikoj upotrebi u našem narodu, tako da su smatrani zbornicima narodne medicine. Preko vizantijske kulture, koja se oslanjala na antičku, naša srednjovekovna nauka i filozofija obogatile su se i inspirisale mislima Aristotela, Hipokrata i Galena. Za istoriju srpske medicine veoma je značajna i hilandarska bolnica, koja je nastala kad i sam manastir. U njoj se lekarska veština prenosila vekovima sa jednog lekara empirika na sledećeg. U manastiru Hilandaru je postepeno prihvatana i negovana naučna medicina zapada toga doba, o čemu svedoči i sam Hilandarski medicinski kodeks, zbornik naučnih spisa srednjovekovne medicine. On je delo napoznatih autora, potiče iz DŽVI veka. Napisan je na hartiji, srpsko-slovenskim jezikom, obuhvata više spisa srednjovekovne naučne medicine, uglavnom Salernsko-Monpeljeske škole. Bio je namenjen lekaru, što dokazuju opširna tumačenja etiologije, patogeneze, kliničke slike i terapije različitih oboljenja, kao i praktična uputstva za lečenje. Tako se kaže: „Jegda vidit vrač; ti vraču čuvaj se; ti vraču koji pipaš žilu” itd. Sadašnji primerak Zbornika je prepis, a pouzdan dokaz da je postojalo više prepisa predstavljaju sačuvani terapijski zbornici naše narodne medicine, koji sadrže njegov terapijski deo. Sastavljen je iz više spisa prevedenih sa latinskog na srpsko-slovenski jezik. To su terapijske preskripcije Salernske i Monpeljeske škole što potvrđuju imena autora, kao na primer Gilbertus Anglikus, vaspitnik Salerna i profesor Univerziteta u Monpeljeu, koji je živeo u DŽIII veku i napisao delo Compendium medicinae. U DŽIII i DŽIV veku nastali su spisi o uroskopiji, dijagnostici oboljenja po promenama pulsa, terapijske beleške, o otvorima i flebotomiji (puštanju krvi). Dijagnostičke metode kao uroskopija i promene pulsa bile su široko rasprostranjene u srednjem veku. U delu Hilandarskog medicinskog kodeksa koji je nastao u DŽV veku nalazi se farmakološki spis, prevod dela Circa Instans autora Matheusa Plateariusa iz HII veka. Ovaj spis je značajan zbog nastanka farmakoterapije. Na kraju, posle spisa o zaraznim ognjicama su različita poglavlja interne medicine o zaraznim bolestima. O prepoznavanju bolesti u Medicinskom kodeksu se kaže: „Hipokrat, učitelj, savtuje svakom lekaru: kada prvi put dođeš kod nekog bolesnika radi lečenja, upoznaj se sa njegovim opštim stanjem, a to se postiže pregledom pulsa i mokraće. Osim toga, pre bilo kakvog pregleda, treba da sa njim porazgovaraš o njegovom svakodnevnom načinu života, njegovoj ishrani, da li mnogo pije ili ne, da li mnogo spava ili ne, kao i o njegovom starosnom dobu. Ukoliko budeš primetio da mu je lice tamno bledo, do toga je došlo zbog prisustva hladnih pneuma. Ali, nemoj verovati mojim rečima, dok prethodno ne pregledaš mokraću”. Veoma je obiman deo o zaraznim bolestima, uzrocima njihovog nastanka, dijagnostici i lečenju. Na kraju Medicinskog kodeksa su „Spis o prostim lekovima”, obimna zbirka recepata, najstarija terapijska uputstva u srpskoj srednjovekovnoj medicini, i toksikološki spis o otrovima, njihovoj štetnosti i lečenju otrovanih. Za nas je značajna činjenica da su obe beleške ušle u sve terapijske zbornike srpske narodne medicine. Oni su bili u upotrebi skoro do DŽVIII veka, i nalazimo ih u svim krajevima gde su živeli Srbi, od Mostara do Budima, od Hodoša u Rumuniji do Skadra. Bitno je istaći da ovaj Zbornik nije nastao u Manastiru Hilandaru, što potkrepljuje činjenica da sadrži poglavlja iz ginekologije. Sačuvani primerak u biblioteci Manastira

47

Hilandara je prepis nekog ranijeg rukopisa. Sastavljač Hilandarskog medicinskog kodeksa nije i njegov prevodilac, ili je njegova zasluga u tome što je prikupio već prevedene medicinske spise i složio ih u zbornik. Sudeći po vrednosti ovih tekstova to je mogao biti samo lekar. Dokaz ovoj tvrdnji je i to, što je sa latinskog jezika, prevođenjem na stari srpski jezik stvorio srpsku medicinsku terminologiju. On je, znači, odlično poznavao medicinu, kao i svoj jezik. Materija medika Hilandarskog medicinskog kodeksa je sinteza najsavremenijih gledišta naučne medicine DŽIV i DŽV veka. Srpska srednjovekovna medicina razvijala se pod uticajem vizantijske medicine, a preko nje i antičke, kao i zapadnoevropske medicine. Vizantijski uticaj se odnosio uglavnom na pomoćne medicinske nauke i osnivanje bolnica, a uticaj sa zapada dopirao je do naših krajeva preko lekara i apotekara školovanih u medicinskim školama Italije. Lekari su bili u službi srpskih vladara i vlastele u većim gradovima srednjovekovne Srbije. Stefan Dečanski i car Dušan, koji su bili zatočeni u Pantokratovom Manastiru, gde je u to vrem bila jedna od najčuvenijih carigradskih bolnica, uzimali su u službu italijanske, medicinski obrazovane lekare, a ne vizantijske. Biblioteka Manastira Hilandara vekovima čuva jednu od najvećih zbirki slovenskih rukopisa, koja obuhvata preko osam stotina kodeksa, od kojih je četrdeset napisano na pergamentu. Ona dugo privlači pažnju naučnika. Jedini primerak Medicinskog kodeksa u ovoj biblioteci otkrio je \orđe Sp. Radojičić, i na njega skrenuo pažnju mome ocu Relji V. Katiću, koji je više od tri decenije svoga života proučavao građu o poreklu i nastanku ovog kodeksa. DuŠanka KatiĆ-Mili Ć '''''''' Fototipsko izdanje Narodna biblioteka je objavila fototipsko izdanje Hilandarskog medicinskog kodeksa 1980. Godine. Devet godina kasnije, u zajednici sa Dečijim novinama i Savetom za naučne i kulturne veze sa inostranstvom, objavljen je i prevod ovog značajnog dela. Srpsko-slovenski tekst preveli su LJubomir Kotarčić i Mladen Milivojević. Oba izdanja sadrže vrlo obiman uvodni tekst Relje V. Katića, čija je zasluga što je ovo delo naše srednjovekovne medicine postalo dostupno savremenoj naučnoj i kulturnoj javnosti. ------------ Put Čarnojevića Juna 1980. godine Vadim Čarnojević (Churn) bio je u manastiru Hilandaru da ispuni davnašnju želju svoga srca. U „Hilandaru” br. 5, glasilu manastira Hilandara, za avgust-novembar, 1981. godine opisana je ova njegova poseta. To je, u stvari, bilo Vadimovo pokloničko putovanje ovoj srpskoj svetinji. U susretu sa Hilandarcima, Vadim je rekao da je potomak kuće Čarnojevića. Proveo je u razgovoru sa Hilandarcima tri dana. Razgovaralo se uglavnom o zajedničkoj prošlosti. Vadim se pokazao kao dobar, sa Srbima u svome dotadašnjem životu nije imao kontakta, niti je znao srpski. On je, kako se u članku kaže, živeo tom srpskom istorijom i našavši se u Hilandaru njega je obuzela neodoljiva želja da kod nas

48

ostane, jer je, veli, duboko osetio da se našao opet na svome početku, ali i na kraju. Hteo je da se u Hilandaru, duhovnom žarištu svoga roda, kome se kao poslednji izdanak kuće Čarnojevića nazad vraća, zatvori krug njegovog života. Ubrzo po povratku kući sa ovog pokloničkog puta Hilandaru, Vadim je ozbiljno oboleo. U svome pismu od 15. februara 1981. Godine pored ostalog kaže: „Vreme je došlo da se prvenstveno pobrinem o spasenju svoje grešne duše. Veze sa ovim svetom veoma su oslabile... Moja je iskrena želja da ovo vreme, što mi je još ostalo, provedem sa mojim narodom u velikoj svetinji srpske prošlosti, blizu svetih mošti i zemnih ostataka naših svetitelja”. Ova iznenadna bolest ubrzala je njegove pripreme da se u Hilandar vrati. Svest o tome da je Čarnojević i da pripada jednoj porodici koja ima vidno i časno mesto u srpskoj istoriji, bila je, zahvaljujući predanju kojim je njegova porodica živela, stalno prisutna u njegovoj svesti još od rane mladosti. Od patrijarha Arsenija III Čarnojevića, koji se upokojio u Gospodu 1706. godine, pa do 1981. godine kada Vadim Čarnojević dolazi u Hilandar da time završi odiseju Čarnojevića, prošlo je 275 godina. Za Srbe ovaj period bio je tažak i buran. Posle smrti patrijarha Arsenija, pritisak katoličkog sveštenstva i plemstva, specijalno mađarskog, za pokatoličavanje Srba, bio je znatno pojačan. Srbi su se našli opet u velikoj nevolji, tako da su se mnogi i pokajali što su došli u ove krajeve, neki su se čak i vratili nazad da žive pod Turcima. U toj nevolji veliki broj Srba odlazi u carsku Rusiju, po svoj prilici negde posle 1750. godine. Među ovima bili su i Čarnojevići. Od Vadima saznajemo da su u Rusiji primljeni srdačno i bratski, da su se, po planu vlade, nastanili negde prema Kijevu, u dolini reke Dnjepra, da su taj prostor nazvali Nova Srbija, da su Čarnojevići negde u tome prostoru dobili od cara u posed jedno selo koje se zvalo Pomojano i da su tu ži-veli do revolucije. Zahvaljujući tome bratskom prijemu i istoj veri sa tamošnjim stanovništvom, Srbi su postepeno kao narod nestali. Ruski car je bio upoznat sa ulogom patrijarha Arsenija; ceneći to, on je Čarnojevićima dao status plemstva, a sa time i tzv. „Velvet Book”, plemićsku porodičnu knjigu u koju su unošena sva imena Čarnojevića do 1917. godine. Zahvaljujći tome, u kući Čarnojevića bila je živa svest da su Srbi. Bili su ponosni na svoje poreklo. Vadim tvrdi da su Čarnojevići ostali verni caru, da je njegov otac Aleksej, inače komandant nekog rečnog broda na Dnjepru, pokušao da dođe do kuće u Pomojano da bi spasao što može, na prvom mestu ovu porodičnu knjigu, ali mu to nije pošlo za rukom. Taj prostor je već bio u rukama komunista. Dalje, Vadim kaže, da je njegov otac brodom došao u Crno more, imenovan za komandanta Crnomorske flote, da je 1920. godine isplovio u Sredozemno more i nameravao da ovu flotu odvede i preda Jugoslaviji, ali da je u tome sprečen i tako su stigli u Bizertu. Aleksej je uskoro jednim brodom, sa suprugom i sinom Vadimom, koji je tada imao osam ili devet godina, otišao u Ameriku i nastanio se na istočnoj obali, najverovatnije u NJujorku. Tu se Vadim školovao, završio tehniku i postao inženjer. Po dolasku u Ameriku, Vadimov otac se bavio ribolovom. Da li je imao neko drugo zanimanje, uz ovo, nije nam poznato. Ribario je po Atlantiku čak do NJufaundlenda i Labradora. Voleo je prirodu i ži-votinje. Ta se osobina pokazuje i u Vadimovom životu, u njegovim slikama i zabavama. Sa Labradora je doneo i gajio u Americi specijalnu rasu pasa sa kojom je na izložbama dobijao prve nagrade. To je bila razonoda i njemu i njegovoj ženi.

49

Vadim je bio istinski vernik. Bio je član Ruske zagranične crkve. Sreli smo se u Nenj Milford, Kon. Imao je prostranu kuću, u prirodi izvan varoši. Pre ovoga susreta imali smo nekoliko telefonskih razgovora i izmenjali nekoliko pisama, tako da u ovome susretu nismo bili stranci jedan drugome. Bio je mršav i veoma slab, pun osmeha i neke radosti koja je iz njega zračila. Zagledavši me reče da u meni vidi gorštaka. Ja sebe nikada nisam video pod tim uglom, ali za Vadima mogu da kažem da je on bio upravo to - visok, prav, lepo razvijen, kukastog nosa, tipičan naš Dinarac. Posle srdačnog pozdrava pružio mi je svoj testament. Bilo je veče, ostali smo još neko vreme u razgovoru, a potom žena, koja se starala o njemu, odvela me je na sprat i pokazala sobu gde da spavam. Legao sam, ali zbog bujice utisaka san nije dolazio. Uzeo sam da čitam testament. Nešto sam razumeo odmah, ali je puno toga bilo maglovito. Bilo je pravnih izraza koje nisam razumeo. Čitajući po drugi-treći put, stvar je postala jasna. Probudio sam se rano. Soba velika i prostrana, nameštaja malo. Na zidovima neke slike privukoše moju pažnju. Ustanem i pogledam - slike rađene tušem i perom, veoma preciznom rukom. Motivi - morska bura i brod šiban ogromnim valovima i olujom. Vidim, to je Vadimov rad. Na svakoj slici njegovo ime. Potpis: Vadim Čarnojević. Tako sam saznao da je Vadim imao i umetničkog dara. Najveći deo ovoga dana proveli smo u razgovoru. Vadim je bio vidno slab pa se u razgovoru o tome moralo voditi računa. On je hteo da bude siguran da ono što je testamentom zaveštao Hilandaru, tamo i stigne. Glavna briga Vadimova bila je, međutim, njegov odlazak u Hilandar. Pitao me je da li bih pošao sa njime, jer bi mu trebalo pomoći. Ja sam pristao i od tog momenta nije se smirio dok pitanje odlaska nije rešeno. Pozvao je neku poslovnu ženu, koja je zvala razne kompanije i najzad došla do rešenja. Odlazak je bio zakazan za 29. april. Te večeri ja sam se vratio kući, s tim da se u zakazano vreme 29. aprila nađemo na JFK aerodromu. Iz NJujorka smo krenuli pred veče, u Atinu stigli sutradan. Dočekao nas je advokat manastira Hilandara, Grk koga je manastir za tu svrhu i angažovao. On nas je odveo helikopteru koji je za nas na vreme bio zakupljen. Uskoro smo opet bili u vazduhu. Let helikopterom je bio interesantan, ali ne i mnogo udoban. Trajao je oko 4 sata. Leteli smo duž Jegejskog mora i spustili se u bašti manastira Hilandara. Dočekalo nas je sve bratstvo manastira. Momenat je bio i radostan i tužan. Radostan, jer smo stigli, a tužan, jer je Vadim bio teško bolestan. Iako pri kraju fizičke snage, Vadim je zračio nekom unutrašnjom srećom. NJegovo monašenje sutradan bila je radost za sve nas, a naročito za Vadima. Svi smo prisustvovali njegovom monašenju. On je sav blistao u radosti i u toj sveštenoj atmosferi Vadim je postao monah Arsenije, dobivši ime svog dalekog pretka. Vadim je bio poslovan i štedljiv čovek. Svoju ušteđevinu on je investirao, uglavnom, u kupovinu zemlje. Svoju imovinu on zaveštava nekolicini prijatelja, a najviše manastiru Hilandaru i Ruskom manastiru Sv. Trojice u Jordanville, NJujork. Ruskom manastiru ostavlja veliki posed, s tim da se na jednom placu, koji je Vadim za tu svrhu odredio, podigne kapela u novgorodskom stilu, a Hilandaru ostavlja svoju kuću i niz placeva, s tim da izvršilac njegovog testamenta to proda i novac stavi na raspolaganje Hilandaru. Tako je Vadim postao jedan od najvećih ktitora manastira Hilandara. Za izvršioca testamenta imenuje svoga bliskog prijatelja, poslovnog i sposobnog čoveka koji je Vadimovu volju izvršio sa uspehom i na radost svih. Porodica Čarnojevića blesnula je u srpskoj istoriji ličnošću patrijarha Arsenija III Čarnojevića, a potom se izgubila u mraku istorije, da bi, posle mnogo godina, ponovo

50

blesnula i u životu Vadima Čarnojevića. Ono između, nama je nepoznato. Vrlo je verovatno da bi „Velvet Book” ako bi je našli, popunila ovu prazninu i odgovorila na mnoga pitanja. Pronaći ovaj rodoslov Čarnojevića i saznati nešto o Novoj Srbiji na Dnjepru, nameće se kao važan zadatak ovoj generaciji. Protojerej Milan R. Markovina ''''''' SMAK Oslepeo nam dom, ni sveće ni kandila! Sveću je munja uždila, kandilo zažeže grom. Zuje rojevi strela, pukoše temelj i svod, za godom grca god, nemani zjape ždrela. Zemljicu zbo je uštap, na svece viju vuci! Ko li drži u ruci svetoga Save štap? Iz špilje ko pijuče od Oca ištući spas? Stiže li sudnji čas, kakav vihor fijuče i kakav konjic rže putem što smaku vodi? Kakve sile još drže srpski čun na vodi? (Odlomak) Milan Komnenić '''''''' Šapat Jovana Damaskina Oprosti, majko sveta, oprosti Što skrušeno se obraćam u bdenju, Što utuk sveukupnoj mojoj zlosti U produženom tražim magnovenju Te jedne noći koja svetlost zrači Iz svoje senke, iz najgušćeg mraka - Jer sve što hoće mrak da obeznači

51

Postane svetlost u znaku tvog znaka; Oprosti, majko, što prizemnu bedu Dovodim grešno u prismotru tvoju; Znam da sam ovde tek jedan u sledu I da mi glas je zuj pčele u roju, Al zato slutim da smisao roja Zavisi i od zabludele pčele - Celine što se beskonačno dele Da suštost čine nedeljivog broja. Oprosti mi što šaptanje u tmini, U sozercanju taštine, što ište Nasušno čudo koje svetlost čini Kad usred mraka stvara utočište; Oprosti, ali boli ova šaka U zglobu prerezana, ovi prsti Kojima drobim hleb, kojima se krstim; Oprosti mi što krvarim iz mraka. Oprosti mi, i učini da sraste Sa svojom košću kost, sa stablom grana; U srebro ću da skujem svoje kraste, Da slava tvoja bude moja rana; Oprosti prestup moje prolaznosti Koja se čudu kao pravdi nada, Oprosti mojoj kosti, mojoj zlosti, Ali učini čudo. Ovde. Sada. Ivan V. Lalić („Književne novine”, Beograd, 1994, br. 893-894) ---------- Srpske minijature DŽIII veka Srpska umetnost DŽIII veka, kao celina nosi u sebi oštre kontraste jednog prelaznog perioda. Monumentalne forme umetnosti, arhitektura i zidno slikarstvo, naglo su izrasle do svoga vrhunca u kratkom vremenskom razmaku od sedamdesetih godina DŽII veka do sredine DŽIII veka. Znatno je bilo zaostalije slikarstvo ikona i minijatura iz istog perioda, koje je ostalo do nedavna skoro nepoznato. Tek je A. Grabar, dvadesetih godina našeg veka, prvi obratio pažnju na srpske minijature DŽIII veka, publikujući zanimljivo Prizrensko jevanđelje. Prvi utisak o srpskoj minijaturi DŽIII veka, koji se dobio posle ispitivanja Grabarovih, bio je dosta skroman. Pokazalo se da su Srbi u DŽIII veku, pored visoke dvorske umetnosti, imali i skromne umetničke centre u provincijskim skriptorijima. U njima je

52

negovana stilski i tehnički zaostala minijatura, u kojoj je, sudeći po Prizrenskom jevanđelju, bio naročito jak orijentalni elemenat. Izvesne osnovne crte srpske minijature DŽIII veka, koje su se pokazale na Prizrenskom jevanđelju, ostale su i danas neizmenjene. Pre svega, i sada se, posle ispitivanja nekoliko desetina srpskih iluminiranih rukopisa DŽIII veka, vidi da srpska minijatura tih vremena skoro redovno ostaje u granicama umetnosti drugog stepena. Važan izvor Veliki majstori fresaka u Mileševi, Peći i Sopoćanima svakako su sa potcenjivanjem gledali naivne crteže u rukopisnim knjigama svojih savremenika. I nama danas ta umetnost nikako ne bi mogla da posluži kao izvor prvog reda za istoriju srpskog slikarstva u vreme kraljeva Vladislava i Uroša I. Pa ipak je taj materijal, baš kao istorijski izvor, neobično važan i zanimljiv. U njemu su sačuvani podaci za najmanje dva veka srpske umetnosti, građa o početnim oblicima srpskog slikarstva, o primitivnoj inicijalnoj ornamentici, o razvoju ljudskog lika u najstarijoj srpskoj umetnosti i o raznolikim uticajima kojima su prvi srpski crtači minijatura bili izloženi u vreme učenja i prvih pokušaja samostalnog stvaranja. Prelazni oblici od DŽII veka ka DŽIII u srpskom minijaturnom slikarstvu bili su dosta nejasni. Najlepši srpski rukopis kasnog DŽII veka, Miroslavljevo jevanđelje, stajao je dosta usamljen među srpskim spomenicima kao jedini primerak jevanđelistara sa inicijalima romanskog porekla. Činilo se da je ova vrsta slikarstva kod Srba napuštena već krajem DŽII veka i da se ona, kasnije u DŽIII veku, održavala u jako ogrubelim oblicima jedino u konzervativnoj Bosni. Međutim, hilandarsko Četvorojevanđelje br. 22 na pergamentu, iz DŽIII veka, iako nešto skromnijeg formata od Miroslavljevog jevanđelja, svedoči da se inicijalna ornamentika romanskog tipa i dalje razvijala kod Srba i u DŽIII veku. Već iz Miroslavljevog jevanđelja moglo se naslućivati da je romanska ornamentika u njemu dosta bliska tadašnjoj skulpturi raške škole. Sada je taj odnos još jasniji. Prvo zaglavlje u spomenutom hilandarskom jevanđelju DŽIII veka (br. 22) skoro ponavlja jedan motiv sa zapadnog portala Bogorodičine crkve u Studenici. Većina inicijala u hilandarskom jevanđelju br. 22 ima veoma čitke konture osnovnih oblika slova. Ti inicijali pokazuju nama do sada nepoznatu činjenicu da je najmlađi sloj inicijalne ornamentike iz Miroslavljevog jevanđelja prešao u srpskim skriptorijima DŽIII veka u noviju, napredniju, fazu zrelog romanskog stila. Miroslavljevo jevanđelje, nastalo u poslednjim godinama DŽII veka, vezuje se sada sve sigurnije za onaj pravac srpske umetnosti romanskog stila koji je dostigao svoj vrhunac u mramornoj plastici studeničke Bogorodičine crkve. Nova ispitivanja mozanske umetnosti pokazala su koliko su i studenički reljefi i minijature Miroslavljevog jevanđelja vezani za benediktansku umetnost druge polovine DŽII veka. Dosta je navesti samo nekoliko paralela između srpskih radova toga stila i, na primer, reljefa na okvirima bronzanih vrata u Gnjeznu, iz oko 1170. godine, pa da se oseti kako i iluminatori Miroslavljevog jevanđelja i skulptori studeničnih portala i prozora pripadaju istoj velikoj zajednici iluminatora i vajara koji su stajali pod snažnim uticajem mozanske umetnosti. Zahej na drvetu iz Miroslavljevog jevanđelja skoro je identičan sa čovekom koji bere grožđe na gnjeznskim vratima. Vegetacija i ptice u Miroslavljevom jevanđelju mnogo podsećaju na dekorativne reljefe istih vrata isto tako i kentaur-strelac iz Gnjezna ikonografski i stilski ima svoj pandan u kentauru-strelcu studeničke arhivolte. Sličnosti se ne pokazuju samo u ikonografski srodnim motivima, već i u pojedinostima

53

ornamenta. Lišće studeničke trifore mnogo liči na lišće gnjeznskih vrata. U pokazanim sličnostima osećaju se znatne razlike u kvalitetu izvođenja. Iluminator Miroslavljevog jevanđelja slabiji je od vajara dekorativnog okvira vrata u Gnjeznu, ali studenički skulptor - verovatno benediktanac - virtuozno kleše u mramoru svoga kentaura, koji ničim ne zaostaje iza poljskog bronzanog reljefa. Pada u oči da mozanski karakter gnjeznskih vrata naročito jasno izbija na dekorativnim motivima koji su preuzeti iz inicijalne ornamentike, tako da bi se smelo pretpostaviti da je minijatura najviše doprinosila ujednačavanju motiva i stilske obrade u ovoj umetnosti, koja je krajem DŽII veka imala zaista najširi internacionalni karakter. Tu umetnost kasnog DŽII veka donose u Srbiju stranci, putujući majstori. Ona na teritoriji stare Raške nije uhvatila dubljeg korena. U Dekorativnoj kamenoj plastici kasnije srpske arhitekture taj se stil ponavljao i degenerisao. Znatno bolju sudbinu i veću ulogu imali su romanski elementi u ornamentici srpskih i bugarskih knjiga tokom celog DŽIII veka. Između Zapada i Istoka Kolebanje srpske umetnosti kasnog DŽII i ranog DŽIII veka između Zapada i Istoka naročito jasno izbija u minijaturnom slikarstvu. Krajem DŽII veka pisano je Miroslavljevo jevanđelje, svega nekoliko godina kasnije, 1202, pisano je Vukanovo jevanđelje. Dva rukopisa istog doba, pisana za dva člana iste porodice Nemanjića, sasvim se razlikuju po stilu svoga ukrasa. Dok Miroslavljevi majstori crtaju tipične romanske inicijale, Vukanovi majstori drže se lokalnih, makedonskih i vizantijskih uzora. Prema toku kasnijeg razvoja vidi se da je stil Miroslavljevog jevanđelja imao jačih tradicija u srpskoj umetnosti i da je on pripadao široj, bolje organizovanoj grani minijaturnog slikarstva. Oba jevanđelja, i Miroslavljevo i Vukanovo, pružaju veoma jasnu sliku o neujednačenosti umetničkih tradicija i pravaca u mladoj državi Nemanjića. Miroslavljevo jevanđelje predstavlja homogenu celinu: rukopis romanskog tipa sa inicijalima uglavnom istog stila i sličnih umetničkih kvaliteta; to je rukopis skriptorija koji ima svoje ujednačene snage. Vukanovo jevanđelje predstavlja zbirku radova nejednakih prepisivača i iluminatora. Samo dve minijature u Vukanovom jevanđelju mnogo odskaču svojim kvalitetima od ostalog primitivnog ukrasa, koji se sasvim utapa u jednostavnu ornamentiku bugarskih, makedonskih i srpskih pergamentnih knjiga iz DŽIII veka. Kontakt sa freskama Pored inicijala skromnih kvaliteta, u Vukanovom jevanđelju se nalaze i dve minijature: na l. 1 v. evanđelist Jovan, a na l. 76 Hristos Emanuilo. Znatno je naivnije crtan jevanđelista Jovan, rad srpskog majstora. Možda je autor ove minijature sam monah Simeon, koji u zapisu na kraju rukopisa pominje sebe kao pisca, navodeći tačno da je knjiga nastala u gradu Rasu, u mestu Peć, svakako u isposnici - pećini iznad grada, koja se do danas sačuvala. Po crtežu, po izvesnim zajedničkim nespretnostima u skraćenjima anatomskih oblika i po načinu signiranja, ova minijatura je sasvim bliska stilu najstarijih fresaka u isposnici Sv. Petra Koriškog kod Prizrena. Prema tome, ona bi pripadala onoj najstarijoj očuvanoj srpskoj raškoj umetnosti koja se formirala u ćelijama obrazovanijih Srba isposnika već krajem DŽII veka. Koliko je ta skromna arhaična umetnost bila ispod nivoa istovremenog srpskog monumentalnog slikarstva najbolje se može proceniti ako se Jovan Bogoslov Vukanovog jevanđelja uporedi sa Jovanom Bogoslovom Vukanovih slikara u studeničkoj Bogorodičinoj crkvi. Iako je freska Sv. Jovana u Studenici jako

54

oštećena, po fragmentu koji je ostao, tačno se vidi da se ona oslanja na vizantijske minijature najviših kvaliteta i to direktno na vatikanski evangelijar br. 1155, iz DŽIII veka, koji opet ponavlja znatno starije uzore iz DŽ veka. Druga minijatura Vukanovog jevanđelja, Hristos Emanuilo, rad je znatno spretnijeg majstora. Mladi Hristos na prestolu signiran je grčki. Po tipu glave i po načinu crtanja draperije, ova se minijatura direktno vezuje za makedonsko slikarstvo DŽII veka, naročito za freske Sv. Nikole, u gradu Kosturu. Anđeo u Blagovestima spomenute kosturske crkve, slikan sa jako podvučenim grafičkim elementima, po crtežu je skoro identičan sa likom Hrista Emanuila u Vukanovom jevanđelju. Ove sličnosti u slikarstvu dobro se slažu sa već utvrđenim makedonizmima u jeziku Vukanovog jevanđelja. Ovi prvi, jasno uočljivi kontakti minijaturnog slikarstva sa monumentalnom umetnošću freske bili su kratkog veka. U većini srpskih iluminiranih rukopisa DŽIII stoleća slikani - ili još češće crtani - ukras nema nekih čvršćih veza sa slikarstvom fresaka i ikona. Prosečni ornamenti i crteži vivlografa živeli su u knjigama odvojeni od monumentalnog slikarstva, do kraja DŽIII veka, i oni imaju svoju posebnu istoriju. Primitivni inicijali i zastavice sa prepletima i fantastičnim životinjama smatraju se obično kao tipični ukras makedonskih pergamentnih rukopisa. Na njima se u haotičnoj proizvoljnosti mešaju orijentalni elementi sa romanskim. Govoreći nedavno o počecima rukopisne ornamentike kod balkanskih Slovena, A. Grabar se zadržao na hipotezi da bi te najstarije minijature u slovenskim knjigama mogle da budu iz DŽ veka, iz vremena i skriptorija bugarskog cara Simeona. Sam Grabar oprezno procenjuje svoju hipotezu o vrlo verovatnoj aktivnosti preslavskih skriptorija, napominjući da ornamentika bugarskih i srpskih rukopisa ne pruža neku ujednačenu sliku iz koje bi se smeli izvlačiti zaključci o jedinstvu porekla i stila. Sve hipoteze o poreklu i izgledu najstarije slovenske rukopisne ornamentike nesigurne su zbog toga što se oslanjaju na kasni materijal, pretežno iz DŽIII veka. Pretpostavljalo se da ornamentika „teratološkog stila” nije bila naročito omiljena kod Srba i da su kasni primerci takvih inicijala u srpskim knjigama pozajmice iz bugarskih rukopisa. U hilandarskoj biblioteci očuvalo se, međutim, nekoliko srpskih rukopisa DŽIII veka sa neobično bogatim, raznolikim i dosta vešto crtanim inicijalima „teratološkog stila”. Navodim kao najtipičniji primer rukopis br. 387 (spisi Teodora Studita). U njemu se nalazi bogat izbor inicijala ovog tipa: fantastični crtež popunjen je samo jednom, crvenom, bojom. Veoma je karakteristično da su izvesni motivi u ovom rukopisu očuvali u sebi dosta elemenata francuske romanske minijature. Na primer, kao inicijal B crtani pas sa biljnim ornamentom koji mu izbija iz usta „chien crachant des rinceauDŽ” u francuskim rukopisima DŽI veka. Inicijali ovog stila mnogo ponavljaju motiv zmija koje se prepliću u nepravilnim zavojima i čvorovima. Već je Buslajev istakao da su primitivno crtana slovenska slova sa zmijama rađena prema grčkim uzorima. Celo pitanje raspravljano je ranije sa dosta oskudnim materijalom. Slovenski „teratološki stil” opisivan je prvo po hilandarskim parimijama DŽII veka iz lenjingradske Publične biblioteke (LJ.p. I51). Kasnije se pokazalo da se ornamentika istog tipa nalazi u lepšoj izradi u Apostolu manastira Slepče (lenjingradska Publična biblioteka F. p. 1 br. 101). Sada su hilandarski rukopisi dali još mnogo nove građe. Naročito su zanimljivi inicijali sa zmijama u hilandarskom pergamentnom svitku br. 1, iz DŽIII veka rukopisima sa „teratološkog stila” bliske su još nekolike hilandarske pergamentne knjige DŽIII veka. Mešavina vizantijskog i romanskog

55

Dobro očuvane besede Jovana Zlatoustog (br. 386) pokazuju u svojim minijaturama zanimljivu mešavinu vizantijskih elemenata sa romanskim. Sveže crtane glave, kao inicijal O, podsećaju po tipu na mileševske mlade svetitelje, ali se u krutom crtežu nespretnih poteza oseća romanska stilizacija. Jedna pogreška prepisivača koji je crtao i inicijale pruža dosta siguran oslonac za dalja ispitivanja. Na listu 50 recto pisac je u ćirilskom tekstu napisao nekoliko slova glagoljicom, što svakako upućuje na pomisao da je majstor bio poreklom sa jadranskog primorja. Po celokupnom izgledu, a naročito po crtežu glava-inicijala, hilandarski rukopis br. 386 sasvim je blizak grčkim rukopisima DŽII veka iz južne Italije; rukopis je nastao svakako prema nekom uzoru onih italogrčkih provincijskih skriptorija iz kojih je izišao bečki grčki rukopis teološke sadržine br. 12 (Beč, Narodna biblioteka, Theol. gr., br. 12). Drugi jako oštećeni neugledni hilandarski pergamentni rukopis br. 313. bez početka i kraja, malog formata, krije u sebi najzanimljivije srpske minijature DŽIII veka. Inicijali ovog rukopisa predstavljaju fantastične životinje, iskidane ljudske udove i cele nage figure, lako crtane, velikih glava, mekih izvijenih pokreta - sa neskrivenim deformacijama karikature. U crtežu figura u hilandarskom rukopisu br. 313 oseća se izvesna dalja stilska srodnost sa likovima iz izgorelog Prizrenskog jevanđelja beogradske Narodne biblioteke. Minijature hilandarskog rukopisa br. 313 (parimije) pokazuju vrlo širok repertoar motiva. Neki inicijali dosta su slični ruskim inicijalima iz druge polovine DŽIII veka; paralele za inicijale istog hilandarskog rukopisa nalaze se i u makedonskim rukopisima ranog DŽIII veka, u triodu Verkovićeve zbirke i u Bolonjskom psaltiru; u ovom rukopisu sačuvalo se dosta romanskih inicijala u veoma čistom prvobitnom obliku. U istu grupu zajedničke slovenske ornamentike DŽIII veka spada i ukras hilandarskog Četvorojevanđelja br. 12. Zaglavlje ispred Mateja znatno podseća na Bolonjski psaltir, samo je u srpskom rukopisu, iz kraja DŽIII veka, i crtež čvršći i boja intenzivnija. Sličan ornament u bugarskom zografskom Radomirovom psaltiru (slov. rukop. br. 47) izveden je znatno grublje. Poslednjim godinama DŽIII veka pripadaju precizno crtani i živo kolorisani inicijali hilandarskog jevanđelistara br. 8. Iskusno komponovani inicijali ovog rukopisa poznati su nauci po kopijama misije Sevastijanova; najsličnije paralele ovim inicijalima nalaze se na jednom liturgičnom svitku DŽIII ili ranog DŽIV veka u biblioteci manastira Esfigmena (rukopis br. 10). Prizrensko jevanđelje U proučavanju srpske minijature DŽIII veka nailazi se još uvek na znatne teškoće. Brojni srpski materijal u Sovjetskom Savezu ostao je skoro nepublikovan. Jedan od najdragocenijih srpskih rukopisa DŽIII veka (Parimije beogradske Narodne biblioteke br. 300) zagubljen od 1916. godine nađen je nedavno. Najbogatije ilustrovano srpsko jevanđelje DŽIII veka, tzv. Prizrensko jevanđelje, izgorelo je prilikom bombardovanja Beograda 1941. Posle ispitivanja u Hilandaru 1952. i 1953. godine, opšta slika razvoja srpske minijature u DŽIII veku ipak je postala nešto jasnija. Pokazalo se, pre svega, da je srpska minijatura DŽIII veka, zasada, najpotpunija galerija srpske primitivne umetnosti ranog srednjeg veka. U njoj se mogu naći bolje paralele za ostale umetničke predmete u čvršćem materijalu, naročito za ranu srpsku kamenu plastiku. Raznolikost primljenih uticaja u najstarijoj srpskoj minijaturi prevazišla je sva očekivanja. Pada u oči da su pozajmice pretažno zapadnjačkog porekla. Čak i neki izrazito istočnjački elementi u Prizrenskom jevanđelju imaju svoje najbliže paralele u

56

kamenoj plastici zadarskih crkava. A. Grabar je u svojim studijama o Prizrenskom jevanđelju naročito podvlačio dominantni orijentalni karakter minijatura. U poslednjem svom članku, u kome se osvrće na Prizrensko jevanđelje, A. Grabar opet ističe sličnost između srpskih minijatura i orijentalnih španskih minijatura, pretpostavljajući ipak da su ti orijentalni uzori došli na naše primorje preko južne Italije. Iz tih činjenica može se izvući zaključak da se najstarija srpska umetnost razvijala u primorskim krajevima i da u svojim počecima nije bila naročito zavisna od makedonskih kulturnih centara, iz kojih je vršena hristijanizacija Slovena u IDŽ veku. Nova ispitivanja stare srpske minijature pokazala su da su dosadašnja shvatanja o najstarijoj balkanskoj slovenskoj minijaturi stajala dosta pod uticajem rezultata postignutih na polju slovenske filologije. Nesumnjiva važnost Soluna i makedonskih centara za najstariju bugarsku, makedonsku, rusku i srpsku književnost prenosila se - po analogiji - i na minijature u tekstovima te književnosti. Iz ispitivanja stručnjaka za slovensku paleografiju pokazalo se, međutim, da su ta datiranja baš makedonskih rukopisa dosta nesigurna i da, prema tome, neke od minijatura, koje su smatrane kao prauzor, uopšte nisu toliko stare. Na primer, Bolonjski psaltir sada se s punim pravom datira u DŽIII vek, a njegove minijature ni u kom slučaju ne bi se mogle smatrati kao izvorno makedonske. Sada je jasno da ornamentika Bolonjskog psaltira predstavlja mešavinu starijih grčkih inicijala sa zmijama sa mlađom ornamentikom, u kojoj su već jaki elementi zapadnjačkog porekla. Ni kod Bugara ni u Makedoniji - u minijaturnom slikarstvu - ne postoji toliko bogatstvo neizmenjenih uzora kao što je to slučaj kod Srba. Srbi, jako izloženi uticajima Zapada, primili su najviše iz perifernih oblasti zapadnoevropske umetnosti ranog srednjeg veka zastarele, tradicionalne oblike ornamenta, inicijala i ljudske figure. Zanimljivo je ipak što je srpska umetnost te pozajmljene oblike uzimala i napuštala sazrevajući brzo kao organizam koji se normalno razvija, bez lutanja i bez zastajanja. Svetozar RadojČiĆ ''''''' Deset obraćanja Bogorodici Trojeručici hilandarskoj Majko Slova i Spasa, Trojeručice, neka naše čamce u blage luke iz gustih oluja s pučine dovedu ptice, izletele iz Tvoje treće ruke! Trojeručice, katance, brave i vrata, braću u kazanu olova koje ključa, sve što su bezbrojne ruke zaključale, neka nam Tvoja treća ruka otključa! Trojeručice, dok nas love i mere metrom, litrom, kantarom, tegom i vrećom, Ti, dveju ruku sklopljenih pred kantarDŽijom, izmeri nas, i pomiluj nas, trećom!

57

Dok kišu protkiva susnežica, i vuk, riba i vrana kreću na nas, u lov, beskućnima u vejavici, Trojeručice, Tvoj treći dlan neka nam bude krov! Dok se zatvaraju sve kapije, svi kapci, pred smradom naših grehova i rana, Trojeručice, nek nam se otvori crkva na Tvojoj trećoj ruci sazidana! Gole, mlaćene motkama, sekirama, oborene pod noge, i dotučene u podnožju brda uz koje smo se peli, trećom nas rukom, Trojeručice, isceli! I uzvisi, trećom rukom, Trojeručice, sve one koji su, stotinama ruku, stotinama godina, iz žetvenih slama, bacani na dno kazana i jama! U ovom svetu neslanih mora i jela, dok nam se broje poslednji trenuci, nek zasvetli, nek nas osoli, Trojeručice, so suza, skupljena u Tvojoj trećoj ruci! Trojeručice, luko i uteho, majko čokotu kog raspinju i tuku, smiluj nam se, grešnim i ubogim, i primi duše naše u Tvoju treću ruku! Dvema rukama sahranjene, Trojeručice, u ovu zemlju, ispunjenu mukom, nek nas iz ove crne zemlje u oblak ponese hrast, zasađen trećom rukom! --------------- O jednoj grešci na prvom putovanju u Svetu Goru Nas četvorica smo, 1979. godine, odlučili da posetimo Svetu Goru. Odluka nije bila iznenadna, dugo smo o tome razgovarali. No sada, kad gledam na to, jasno je da se naša priprema za put iscrpljivala u međusobnom dogovaranju četiri znatiželjna laika, koji jedan od drugog o mestu hodočašća nisu mogli mnogo da saznaju. Početnici, čak i u veri, mnogo više od geografskog položaja Svete Gore i nismo znali: malo o istoriji samog Hilandara, imena ostalih manastira monaške države, nešto o

58

isihazmu iz tekstova Georgija Ostrogorskog. Imali smo volju i čisto srce (čistije, možda, nego sada). Bila je zima kad smo krenuli, vozom, za Solun. Da bismo stigli u Dafne, svetogorsku luku, trebalo je da iz Soluna odemo u gradić Uranopolis. Greškom smo otišli u Jerisos, odakle u to doba godine nema prevoza za Dafne. Ono što hoću jeste da opišem tu grešku. Greške, u stvari, nije ni bilo. Zbunjeni, pošto smo saznali da dalje iz Jerisosa nema prevoza za Svetu Goru, ušli smo u kafanu. Kao jedine strance brzo su nas okružili domaćini, a kad su saznali da smo Srbi, odveli su nas u hotel, verovatno jedini u gradu. Istog dana, kasnije, pokazalo se da je u Jerisos stigao Patrijarh srpski, s pratnjom, na svom putu za manastir Hilandar. Grci su mislili da smo mi deo pratnje, a mi nismo znali da oni to misle, niti da je Patrijarh stigao ovamo. Bilo je kasno kad smo stigli u hotel. Svi su već bili u svojim sobama, pa smo i mi otišli u svoje. Međutim, Onaj koji nas je i vodio u Svetu Goru nije nam dao da zaspimo. Sišli smo ponovo u hol. I jedan grčki monah je sišao. Znao je francuski, a pošto je i jedan od nas znao taj jezik, upustili smo se u razgovor. On je saznao da idemo u Hilandar i da smo se greškom obreli u Jerisosu. Saznali smo da je Patrijarh srpski s pratnjom u hotelu i da sutra rano idu brodićem za Hilandar. Naš problem je bio rešen: istim brodićem smo ujutru otplovili za srpski manastir. Grčki monah, niti iko iz Patrijarhove pratnje nije bio ni najmanje iznenađen ovakvim raspletom. Niko u tome nije video ni sticaj okolnosti, ni sreću putnika namernika, ni grešku. Bilo je normalno da četiri mlada čoveka stignu na mesto svoga hodočašća, bilo je normalno da se na putu za Svetu Goru ne može napraviti banalna greška, sesti u pogrešan voz ili autobus, sići na pogrešnoj stanici. Ko krene taj stiže, izmenjen se vraća, i ponovo, kad se zaputi, nepogrešivo stiže. Kada se krene tamo, onako kako smo mi krenuli, svaki je put najbrži. Uprkos voznom redu, u Jerisos treba stići, a ne u Uranopolis, iz Jerisosa ide brod, a iz Uranopolisa ne ide. DUŠAN VUKAJLOVIĆ ''''' Jerisos Ka mraku Ka nemirnom moru Povorka crnih buba Samouvereno kreće Nad glavama im trnov venac nestvarno lebdi Po čašu vina Po komad hleba Nežno na plubu stavljaju Na izmaglicu trpezu Na sto što u skladu je sa morem A more sve je

59

Telo mu daju propadljivo Dok ka drugom cilju idu Utrnula srca Ne znajući Jesam li pozvan Na brod stupam Na nejasnu crtu Između smrti i života ----------- Hilandarska grafika U davno doba svetogorski monasi su se bavili plemenitom grafičkom veštinom izrade i štampanja drvoreza. Prve drvoreze mogli su videti u srpskim i u ruskim knjigama DŽV i DŽVI stoleća, a može se naslutiti da je neki od hilandarskih monaha imao prilike da vidi i matrice štamparije \urđa Crnojevića ili Božidara Goraždanina. Ova jednostavna grafička tehnika umnožavanja crteža, zacelo je bila poznata monasima zanatlijama i umetnicima koji su se bavili obradom drveta, izradom ikonostasa i ostalog crkvenog mobilijara. S takvim iskustvom oni su lako mogli prineti crtež na ravnu dasku i, umesto duboreza, pripremiti drvoreznu ploču - matricu, sa koje su nanošenjem boje štampali otiske na hartiji. Na taj način su svetogorske čudotvorne ikone, slikane temperom na drvetu, dobile svoju zamenu: bile su umnožene kao „ikone na hartiji”. Te ikone - „štampi”, kako su nazivane, darivane su hodočasnicima i svima onima koji s verom mole za pomoć. Nema sumnje da su „ikone na hartiji” kaluđeri nosili sa sobom i da su ih poklanjali prilikom svojih dugih put-šastvija u „pisaniju”. Takođe se može naslutiti da su i abagari - drvorezni otisci molitava za ozdravljenje od raznih bolesti i od uroka - ispisivani, ilustrovani i štampani u svetogorskim manastirima. Na žalost, stare drvorezne ploče, ugrožene crvotočinom, najvećim delom su propale, a do ovog vremena dospele su u simboličnom broju. Ali, baš zbog toga, kao i zbog neosporne likovne vrednosti, sačuvane drvorezne ploče imaju važno mesto u kulturnoj istoriji Hilandara, a kada je, kao u ovom slučaju, reč o grafici, onda su i nezaobilazne. Budući da nisu poznate drvorezne ploče DŽVI i DŽVII stoleća ostalih svetogorskih manastira, to se hilandarskim poklanja posebna pažnja. Sada postoje samo dve, od kojih je starija rezana sa obe strane; na njoj su Raspeće i Četvorodelna ikona, dok je na drugoj Deisis. Prvu ploču sa dve kompozicije objavio je profesor Dejan Medaković, a druga nije publikovana. Medaković je utvrdio da je hilandarska drvorezna ploča nastala u prvoj četvrtini DŽVI stoleća, ali da se ikonografska shema oslanja na starije uzore. Navedene su i najbliže analogije: ikona Raspeća iz DŽIV stoleća u manastiru Pantokratoru i jedna italokritska ikona Bogorodica na prestolu, na kojoj je, pored ostalih kompozicija, i Raspeće, ikonografski gotovo istovetno sa hilandarskim drvorezom. Na drugoj strani ploče, podeljenoj na četiri polja, prikazani su likovi Bogorodice Odigitrije, arhangela Mihaila, svete Nedelje i svete Petke. Taj tip četvorodelne ikone javlja se u ruskom ikonopisu DŽV stoleća i docnije, a u grafici je zastupljen u Oktoihu petoglasniku, mletačke štamparije Božidara Vukovića, iz 1537. godine. Ističe se i lepota dekorativno obrađenih okvira „čiji je osnovni motim dvočlani preplet i motiv krugova u prepletu. Isto

60

tako i ceo krst u kompoziciji Raspeće formiran je pomoću prepleta. Na hilandarskom drvorezu umetnik je dekorativnu ulogu ornamenta u odnosu na figuralne vidno istakao, toliko istakao da sa njima čini organsku celinu”. Obe kompozicije nepoznatog hilandarskog drvoresca u ikonografskoj osnovi imaju crteže inspirisane ikonopisom. Mada ne može biti reči o originalnosti kompozicije ili pojedinih likova, treba istaći da je majstor ove ploče bio ne samo iskusan drvorezac već i darovit grafičar koji je, pored nesumnjivih predložaka, stvaralačkim činom udahnuo sveži ritam crne linije na beloj površini. A to je vekovna vrlina nebojenog drvoreza. Nedavno je u Hilandaru načinjen otisak sa jedne do sada nepoznate, oštećene, čak veoma trošne drvorezne ploče. To je već pomenuti Deisis. Kompozicija je ikonografski standardna a potiče sa neke ikone iz DŽV-DŽVI stoleća, dok je drvorez nastao posle Raspeća i Četvorodelne ikone, ali, sasvim izvesno, u DŽVI stoleću. Nepoznati majstor posedovao je veće iskustvo i razvijeno grafičko osećanje. On je voleo takozvane oštre linije, po čemu se približava zakasnelim „gotičarima”. Ipak, ne odstupajući od poznovizantijske zamisli, uspeo je da postigne efektan ritam linija koji deluje sveže i koji kao da se opire stilskim okvirima. Za sada je hilandarski Deisis jedino poznato delo ovog drvoresca. Po radovima ove dvojice starih drvorezaca, po grafičkom majstorstvu, koje je ispoljeno u sačuvanim radovima, može se s puno razloga pretpostaviti da je u DŽVI stoleću ova grafička veština bila razvijena u Hilandaru, ali i u drugim atoskim manastirima. U DŽVII stoleću nastupio je iygleda duži vremenski period kada na Svetoj Gori nisu pripremane drvorezne matrice, jer su sa postojećih, koliko su mogle izdržati, uzimani novi otisci. Tek krajem DŽVII ili početkom 18 stoleća u Hilandaru je delovao drvorezac čije ime nije poznato. U pitanju je drvorezna ploča koja je preneta u fruškogorski manastir Beočin, što rečito govori da su veze Svete Gore i fruškogorskih manastira bile tada obnovljene. Umesto „ikona na hartiji” tada su donete drvorezne matrice koje su otiskivane u Beočinu, poklanjane priložnicima u Sremu i, dalje, širom Podunavlja. Drvorezna ploča iz Beočina izrezana je sa obe strane, a kompozicije imaju nazive Sveta Gora I i Sveta Gora II . Na prvoj je prikazan središni deo Atosa, Kareja sa crkvom Protata i obližnjim manastirima Kutlumušem, Karakalom i Ivironom. U drugom planu je more na istočnoj obali sa velikim medaljonom Bogorodice Orante. Po crtačko-grafičkom postupku primećuje se da je majstor zanemario detalje u cilju prikaza celine, koja je svedena na osnovne oblike i simbole. Medaljon, sa zracima, koji se od njega odbijaju i padaju na atoske manastire, ima izraženu kultnu, ali i dekorativnu funkciju. Druga strana ploče donosi izgled obližnjih manastira Grigorijata, Dionisijata i Simonpetra. More je u prvom planu, pa kompozicija podseća na atoski pejzaž sa marinom. Beočinska ploča sa dve kompozicije deo je veće celine. Nema sumnje da je bilo nekoliko takvih matrica, neka vrsta grafičkog poliptiha, koji tek kada se sastavi daje panoramu Atosa. To samo znači da je postojala i drvorezna ploča sa izgledom Hilandara i obližnjih manastira Esfigmena i Vatopeda. Sačuvana beočinska ploča upućuje na takvu pretpostavku. Drvorezne vedute svetogorskih manastira najavile su pojavu bakroreznih, koje su u DŽVIII i DŽIDŽ stoleću postale veoma omiljena grafička tehnika na Atosu. Prva hilandarska grafika složenog ikonografskog sadržaja i svečanog naziva, Svetaja i sveštenaja carskaja lavra serbskaja Hilendar, poznata u nauci kao Manastir Hilandar, izrađena je 1743. u duhu nacionalne politike koju je tada vodila Karlovačka mitropolija i

61

njen arhijerej, patrijarh Arsenije IV Jovanović Šakabenta sa svojim saradnicima. Posle druge seobe Srba iz srpskih oblasti na Balkanu u Ugarsku (1739), patrijarh je brzo shvatio da se i pomoću grafike može učvršćivati pravoslavlje u izuzetno nepovoljnim prilikama. Stematografija i bakrorez Sveti Sava sa srpskim svetiteljima doma Nemanjina, bili su znaci nastupajuće obnove i barokizacije srpskih srednjovekovnih vladarsko-svetiteljskih kultova, ali i jasan nagoveštaj istorizma u srpskoj kulturi i duhovnom životu u DŽVIII stoleću. Zbog toga se i može reći da je bakrorez Manastir Hilandar (1743) bio potrebniji Karlovačkoj mitropoliji nego Hilandaru. To mišljenje je još prihvatljivije ako se predoči da je naručilac hilandarskog bakroreza bio jedan od najtrudoljubivijih saradnika patrijarha Arsenija Četvrtog, „trona Pekskago Patrijaršeski Arhiđakon Jovan Georgijević”, koji je tih godina boravio u Sremskim Karlovcima, odlazeći povremeno u Pećku patrijaršiju, možda i u Hilandar, ali i u Beč, „po narodnoj želji”. Hilandarski bakrorez i štampu Jovan Georgijević je poverio uglednom bečkom majstoru Gustavu Adolfu Mileru (G. A. Müller, 1694-1767), čija se signatura nalazi u desnom donjem uglu kompozicije. Autor crteža, što je u ovom slučaju veoma važno, nije potpisan. Izvesno je, međutim, da je crtež nastao u Hilandaru i da ga je načinio srpski slikar. Kako je već utvrđeno da je crteže Patrijaršije i Dečana (koje je takođe gravirao Miler) pripremio Georgije Stojanović, to se ovom ikonopiscu s razlogom pripisuje i hilandarski crtež. Stojanović je u Hilandaru morao pripremiti skice, a nije isključeno da je zbog njihove izrade, a osobito zbog detaljnog opisa manastira, i Jovan Georgijević tada pošao u Hilandar. Tek u Sremskim Karlovcima crtež je dopunjen likovima Srba svetitelja i ostalim ikonografskim dodacima pa je, tek tada, sa opširnom legendom i zapisom, poslat Mileru na grafičku obradu. Bečki bakrorezac tom crtežu nije mogao ništa oduzeti a ni dodati. Bakrorezna matrica Stojanovićevog i Milerovog Manastira Hilandara nije sačuvana, a od grafičkog lista danas postoji samo jedna polovina, desna strana kompozicije sa Georgijevićevim ktitorskim zapisom i signaturom bakroresca. Sada je poznata hilandarska gravira nastala 1757. godine „v carstvujuščem grade Moskve”, gotovo kao kopija bečke iz 1743. Moskovski grafičar nije potpisan, dok je grafika nastala ktitorstvom „userdnago sina otečestva že ilirikoserbskago i trona pekskago arhimandritom Jelisejem Radionovičem”. Ta moskovska bakrorezna ploča, preneta u Hilandar, dobro je očuvana i sa nje su štampani novi otisci za korpus Hilandar-ska grafika. Prema toj moskovskoj i prema polovini starije bečke, može se opisati ova jedinstvena kompozicija, najuspe-liji primerak bakroreza svetogorske tematike. U prvom planu razvijene hilandarske panorame je morska obala sa čamcima i jedrenjacima. Na kamenitoj desnoj strani uz-diže se manstir Svetog Vasilija, označen u legendi kao „Stari monastir i cerkov voznesenija pri morju”, dok je uz njega „Nova arsana”, a u pozadini vinograd sa zgradom „Lazarski dom”. Na suprotnoj strani obale je žitnica na moru, stara arsana i gumno. Dalje, na kopnu, uzdiže se monumentalni pirg kralja Milutina sa legendom „Pirg na Savinom polju”, dok je oko njega nekoliko zgrada okruženih bedemom. Izvan manastirskog zdanja su crkvice Sv. Stefana, Sv. Trifuna i Blagoveštenja, a u daljini Arbanaški pirg, skit sa crkvom Sv. Trojice i crkva Usekovanje glave sv. Jovana Preteče. Na levoj strani, u daljini je vrh Atosa sa crkvicom Bogorodice Panagije i skitom Sv. Ane. Centralno mesto kompozicije zauzima arhitektonski kompleks Hilandara, približno verno prikazan. Tu je na prvom mestu u legendi označena

62

„Sobornaja cerkov hram Vovedenija presvjatija Bogorodici”. Oko crkve su ucrtani i u legendi navedeni konaci, paraklisi i pirgovi, a označene su i „Kelije monašeske”, „Gostilnica”, „Povarna”, „Skrovnica”, „Bolnica”, „Trapezarija”, „Stare kelije”, „Žitnica” i ostale prostorije. Na grafičkoj kompoziciji Hilandara posebnu pažnju privlače dve grupe, koje na prilazima manastiru idu jedna drugoj u susret. Na desnoj strani je bratstvo manastira, a na suprotnoj carska svita: car Dušan sa caricom Jelenom, dvorjanima, konjanicima i kopljanicima. Istorijski događaj iz 1347. dobio je ovde svoju baroknu likovnu evokaciju. Time je hilandarskoj veduti dato istorijsko obeležje. Tu nacionalno-političku potku potvrđuju ostali likovi smešteni u okvir bakrorezne kompozicije. U arkadama, levo i desno od hilandarske panorame, prikazana su po tri stojeća lika: sv. Sava, prvi arhiepiskop, sv. Milutin, kralj srpski, sv. Stefan Uroš, kralj srpski (levo), sv. Prepodobni otac Simeon, novi mirotočec narekomi Nemanja, sv. Arsenije, arhiepiskop srpski i patrijarh Arsenije IV Jovanović Šakabenta. (U preteranu odanost Jovana Georgijevića patrijarhu Arseniju Četvrtom treba upisati da je u prvu hilandarsku grafiku, uz likove Nemanjića, unet patrijarhov portret. U moskovskoj varijanti bakroreza iz 1757, na tom mestu je sv. car Uroš.) U gornjem delu okvira, na sredini, ispod ikonice Bogorodice Trojeručice, nalazi se lik Stefana Prvovenčanog kome anđeli prinose krunu i žezlo sa mačem. Ova mala dvojna kompozicija Bogorodice-zaštitnice i vladara, potonjeg srpskog svetitelja, odvojena je oblacima i vinovom lozom od ostalih figura, koje su raspoređene levo i desno u medaljonima a njih zatvara vinova loza sa lišćem i plodovima. U njima su dopojasne figure ostalih svetitelja-vladara doma Nemanjinog. Na sredini donjeg dela kompozicije, između teksta hilandarskog opisa (legende) i ktitorskog zapisa, nalazi se barokna kartuša sa predstavom cara Dušana na konju, kog okružuju grbovi: „Srbija”, „Bugarska”, „Ilirski grb”, „Grb Stefana Nemanje” („Carstvo ot Nemanje ostavleno”). To je trijumfalni portret cara Dušana iz Stematografije Hristofora Žefarovića. Uočava se da je na velikom hilandarskom bakrorezu car Dušan predstaljen čak tri puta: u povorci svečanog dočeka, u medaljonu sa Nemanjićima i kao trijumfalni protret na konju. U dva slučaja, shodno baroknim preuveličavanjima, car nosi epitet „sveti”. Idejno-ikonografsko rešenje hilandarske gravire iz 1743. vezano je čvrstim sponama za nacionalnu politiku Karlovačke mitropolije, koja je baš u petoj deceniji DŽVIII stoleća, za vreme patrijarha Arsenija Četvrtog, uspešno obnavljala kultove srednjovekovnih vladara-svetitelja i budila uspomene na slavnu istorijsku prošlost. Dobro osmišljeni grafički listovi bili su najmoćniji i najbrži prenosioci takvih ideja. Dinko Davidov ---------- Arhimandritsko dostojanstvo Svetoga Save Imenu sveti Sava sa razlogom dodajemo odrednicu prvi. On nije samo prvi arhiepiskop Srpske crkve sa sedištem u manastiru Žiči, nego je: - prvi monah iz vladarske srpske kuće, koji je naspram ovozemaljskog blaga i vlasti prednost dao duhovnom životu; - prvi Srbin na Svetoj Gori, koji odlazi u Carigrad da pred vizantijskim carem zastupa interese Svetogorskog protata, manastira Vatopeda, Hilandara;

63

- prvi koji je radi carstva nebeskog, s jedne strane, i utemeljenja Srpske države i crkve, s druge strane, uspeo da privoli Stefana Nemanju, oca svoga, da se odrekne vladarskog prestola, položi monaški zavet i obitava na Svetoj Gori, gde su zajedno podigli srpski manastir Hilandar; to je snažan primer da sin pokorava oca koji poslušno završava svoj ovoze-maljski život u manastiru; - prvi za srpske podvižnike osnovao Posnicu u Kareji na Svetoj Gori i Studeničku posnicu u Srbiji; - prvi prosvetitelj i književnik, dogmatolog, kanonolog, liturgikolog, hagiograf; - prvi dao Srbima manastirske ustave i crkvenograđansko zakonodavstvo; - prvi ostavio Srbima putokaze do Svete Gore, Jerusalima i dalje, do Sinaja gde se Bog javio Mojsiju, svuda upisujući svoje roditelje u pomenike velikih svetinja; - prvi izdejstvovao da novoizabrani hilandarski igumani, za razliku od svih ostalih svetogorskih igumana, ne idu u Carigrad na potvrđenje kod vizantijskog cara; - prvi prekinuo tradiciju grčkih natpisa i po hramovima u Srbiji uveo ćirilske natpise za freske; - prvi u Studenici uveo svojevrsnu investituru, tj. da svakom novoizabranom studeničkom arhimandritu-igumanu palicu uručuje, u samoj Studenici vladar Srbije; - prvi uveo praksu da se kraljevska kruna za Srbiju ne traži od rimskog pape, nego od poglavara Srpske crkve; - prvi pokazao koliko je svestan značaja geografskog po-ložaja Srbije ugradivši u njenu državnost ideologiju kojoj stožer predstavlja, i to kao zalog opstanka, teorija o simfoniji ili saglasju Crkve i Države; - prvi sagledao dubine duhovnih sposobnosti Srba, odredivši im da nose breme po meri, ako hoće da opstanu na razmeđi istočnog i zapadnog hrišćanstva. Uz sve ovo, sveti Sava je i prvi arhimandrit Srbin u Hilandaru, potom prvi iguman-arhimandrit u Studenici. Iz toga je proisteklo nešto sasvim novo, po čemu je on opet prvi. Naime, prvi je i jedini koji je u arhimandritsko dostojanstvo zametnuo klicu iz koje se razvila narodna - Srpska autokefalna crkva. Arhimandritsko dostojanstvo u pravoslavnom monaštvu uopšte, i arhimandritsko dostojanstvo svetoga Save u Srbiji posebno, jesu dva osnovna pitanja na kojima se zadržavam. Naziv arhimandrit preuzet je od grčke složenice koja označava starešinu u ograđenom manastirskom prostoru, ali i prvog po časti crkvenog dostojanstvenika naspram igumana drugih manastira jedne oblasti. Sama reč znači, u stvari, „ograđeno mesto u koje pastir sabira i čuva svoje ovce da ih ne zgrabe vukovi ili kradljivci”. Zato u crkvenoj terminologiji ova reč u prenosnom smislu znači manastir. Arhimandrit je osobito zaslužno lice koje to crkveno dostojanstvo dobija u znak ne samo počasti i priznanja, već i proširene crkvene vlasti. Zato je arhimandrit na kaluđer-skoj lestvici prvi do episkopa, od koga dobija da nosi nadbedrenik koji je sastavni deo arhijerejskih odeždi. „Arhimandrit - po rečima Nikodima Milaša - bio je predstojnik velikih, prvostupnih manastira. Značaj njegov, kao predstojnika velikog broja monaha bio je velik. Mi arhimandrite nalazimo ne samo pri dvorovima episkopa i patrijarha, nego i na saborima, gđe oni kao predstavnici svojih manastira, svoja imena na sabornim zaključcima podpisuju”.

64

Teško je ustanoviti kada, gde i kako je prvi put uvedeno arhimandritstvo. Izvesno je, da je istorija tog dostojanstva veoma stara i u Pravoslavnoj crkvi posebno značajna. Stoga bi razumljivo bilo da podatke o tome nađemo prvenstveno u crkvenim kanonima, ali u njima se, začudo, arhimandrit ne pominje. To saznanje čini ovo pitanje zanimljivijim jer se na osnovu izvora može govoriti o pojavi arhimandrita u ranim vekovima hrišćanstva, tj. još dok su uveliko održavani vaseljenski sabori i sastavljani kanoni; bar vek pre vladavine vizantijskog cara Justinijana I (527-565). U literaturi je izneto mišljenje, da su najraniji arhimandriti po manastirima katkad bili i obični monasi i jerođakoni, tj. lica bez svešteničkog dostojanstva. Ovakvu praksu potvrđuje, kako se iz daljeg teksta vidi, i car Justinijan I svojom 123. novelom. Smatra se, da je prvi takav primer blaženi Vadim; monah koji se podvizavao u drugoj polovini IV veka, „osnovavši manastir van grada Vitlapata” u Mesopotamiji, 374. godine, kada je Persijom vladao Sapor (Šapur) II (309-379). Kao najstariji podatak u grčkim izvorima o arhimandritu možda treba smatrati onaj koji se dovodi u vezu sa najstarijim manastirom u Carigradu, po imenu Dalmat, koji je 382. godine osnovao Isakije. Ovoga je kao igumana nasledio 396. godine Dalmatije, za koga se kaže da je imao dostojanstvo arhimandrita i da je nazvan „ocem manastira”; smatran je predvodnikom svih monaha, a njegov manastir je postao prvi i najugledniji među manastirima. Veliki ugled stekao je iguman Dalmatije, u stvari, predvodeći monahe u suzbijanju nestorijanske jeresi, osuđene na Trećem vaseljenskom saboru u Efesu 431. godine. Zbog takve svoje uloge i revnosti „dobio je zvanje arhimandrita i egzarha (tj. predstojnika ili načalnika) prvosveštenika, i starešine konstantinopoljskih manastira”. Takođe stari i sasvim određeni podaci o arhimandritskom dostojanstvu su oni koje nam otkriva Kirilo Skitopoljski (VI vek) u životopisima istaknutih palestinskih podvižnika. On za Eftimija Velikog, palestinskog isposnika koji se upokojio 473. godine, kaže da je prozorljivim okom predvideo da će biti arhimandrit svih pustinjaka u Palestini, pa predvodnik i zakonopoložitelj, i da će njegova velika lavra biti iznad svih lavri. Arhiepiskopski tron Jerusalimske crkve, u vreme Eftimijevog arhimandritstva, držao je Anastasije I (458-478). O postojanju arhimandrita u tako ranom periodu svedoči Kirilo i kad opisuje povratak svih raskolnika u krilo Jerusalimske crkve osim Gerondija arhimandrita. Pritom naglašava da se to dogodilo za vreme carevanja Zinona (474-475. i 476-491), kada je na arhiepiskopskom jerusalimskom tronu bio Martirije (478-486). Navedeni izvori o prvim arhimandritima ne otkrivaju nam i način njihovog uvođenja u to dostojanstvo. Saznanja o tome postaju malo određenija iz Kirilovih kazivanja u vezi sa izborom za arhimandrite Teodosija Velikog i Save Osvećenog, Eftimijevih učenika. On, naime, opisuje da su se kod jerusalimskog arhiepiskopa Salustija (486-494), i to u nekom trenutku njegove bolesti, sastali svi pustinjski monasi i jednodušno izabrali monaha Teodosija Velikog za arhimandrita kinovija, tj. opštežiteljnih manastira koji su pod jurisdikcijom Svetoga grada. Tada su i Savu Osvećenog izabrali za arhimandrita i zakonopoložitelja svih lavri i palestinskih isposnika. Obojica su dobili i po jednog pomoćnika ili zamenika, koji nisu bili arhimandriti nego igumani, svaki u svom manastiru. Izloženi podaci potvrđuju, da je arhimandrit po dostojanstvu i vlasti iznad igumana. Stoga je razumljivo što je Sava Osvećeni, kao arhimandrit, govorio da je iguman igumana i da je svaki iguman, koji je pod njim samovlastan u svom manastiru. O duhovnom

65

predvodništvu pomenuta dva arhimandrita u Palestinskoj pustinji svedoči i njihovo protestno pismo, upućeno vizantijskom caru Anastasiju I (491-518), kome se obraćaju u ime „i ostalih igumana i svih monaha koji žive u svetom Božjem gradu i celoj pustinji oko njega i Jordana”. Izuzetan značaj arhimandrita je potvrđen i time, što su Teodosije Veliki i Sava Osvećeni postali ujedno i egzarsi, kao nekada Dalmatije u Carigradu, što znači predstojnici ili načalnici i ovlašćeni izaslanici patrijarhovi za sve manastire pod jurisdikcijom Svetoga grada. Posebno i za razliku od arhimandrita Teodosija, Sava Osvećeni je poput svog učitelja Eftimija Velikog nazvan i zakonopoložiteljem. Ovo se neizbežno dovodi u vezu sa Tipikom Save Osvećenog i sa Savom srpskim kao arhimandritom i zakonopoložiteljem. Arhimandritstvo kao crkvena ustanova ubrzo je ozvaničeno Justinijanovim zakonodavstvom, čime se donekle premostilo nepominjanje arhimandrita u crkvenim kanonima. Tako, u 5. Justinijanovoj noveli, glava 7, nalaže se episkopima, igumanima i „zvanim arhimandritima”, da onemoguće monahe kad hoće iz svog prvog manastira da se sele u neki drugi manastir, jer time opovrgavaju svoju monašku skromnost i kazuju da su skitnice i psihički nestalni. A u 123. Justinijanovoj noveli, glava 34, govori se o uslovima koje treba da ispunjava „ava ili arhimandrit” svakoga manastira kao iguman. Tu je propisano da za kandidata ne mora biti istaknut prvi po dostojanstvu među monasima, nego onaj koga celo bratstvo hoće kao ispravnog u veri i ličnom životu. Navedeni podaci iz Justinijanovih novela posredno su svedočanstvo o tome, da je ustanova arhimandrita bila proširena na sva veća monaška središta Vizantijskog carstva. Kad je reč posebno o manastirima u Carigradu, posle opadanja snage napred pomenutog manastira Dalmata, vodeće mesto preuzeo je čuveni Studitski manastir u jugozapadnom delu grada, čiji je iguman takođe imao dostojanstvo arhimandrita. U njemu se naročito pročuo učeni Teodor Studitski, koji je upravu primio 798. godine, predvodeći istovremeno, kao arhimandrit, još četiri manastira u oblasti Olimpa i Vitinije. Studitski monasi su, zbog revnovanja za čistotu u veri i crkvenom životu, mnogo puta oštro opominjali patrijarhe i episkope, dovodeći time u težak položaj odnose između Patrijaršije i Carskog dvora. I pored toga, međutim, tri studitska kaluđera postala su carigradski patrijarsi: Antonije III (974-980), Aleksije (1025-1043) i Dositej (1190-1191), koji je prethodno bio jerusalimski patrijarh (1186-1189), a tri vizantijska cara su tamo zamonašena: Mihailo V (1042), Isak I Komnin (1059) i Mihailo VII Duka (1078). Čuveni Studitski tiptik, odnosno obraznik ili ustav Teodora Studita (u čijoj osnovi je prvi sastavljeni tipik - Tipik svetoga Save Osvećenog, iz kojeg su nastali svi ostali tipici, kao na primer, Tipik Svete Gore i Evergetidski tipik), morao je biti dobro poznat svetome Savi srpskom prilikom sastavljanja Hilandarskog i Studeničkog tipika. Obitavajući na Svetoj Gori, gde je došao kao sedamnaestogodišnjak monah Sava srpski je mogao iz životopisa o svetom Savi Osvećenom da sazna, da je i ovaj bio istih godina kada je položio monaški zavet; da je po dostojanstvu bio arhimandrit-iguman i da je sastavio monaškomanastirska pravila. Na Svetoj Gori su, sabirana, dakle, ocenjivana i odabirana monaška iskustva palestinskih, carigradskih i drugih manastira, kao i iskustva proistekla iz ponašanja vizantijskih careva prema njoj posebno i Crkvi uopšte. Sa jednog takvog izvorišta sveti Sava je pravio odbir da u svoje otačestvo - Srbiju prenese sve što je najbolje, zbog čega njegov životopisac Domentijan i kaže da „Vsaki obraz Svetije Gori prenese v svoje otčestvo”. Preneo je on

66

otuda sve što je od knjiga, učenja i ustanova moglo da krasi državno i crkveno uređenje Srbije. Jedna od ustanova je i arhimandritstvo; ono je ugrađeno u osnove srpske državnosti i crkvenosti onda kada je to bilo najcelishodnije, tj. kada je zbog pada Carigrada i Soluna u ruke Latina 1204. godine razbijen ustaljeni crkveni i državni poredak u Vizantiji, a na Svetoj Gori ozbiljno ugroženi autonomija i spokojstvo. Sava je u takvim okolnostima svoj pogled upravio više ka Srbiji, razmišljajući šta korisno može da učini za nju. Radi ostvarenja takvih ciljeva važno je bilo da postane arhimandrit. A upravo te godine je, kao tridesetogodišnjak, ispunjavao kanonski uslov za takvo dostojanstvo. Posebno je pitanje, kako je sveti Sava postao arhimandrit i kome pripisati inicijativu za to: njemu osobno, jerisoskom episkopu Nikoli koji je imao jurisdikciju nad Svetom Gorom, ili solunskom mitropolitu Kostadiju? Monaška skromnost ne dopušta da o tome govori sam Sava. Domentijan jednostavno saopštava da su se u Mitropoliji solunskoj, u hramu Svete Sofije, sabrali episkopi Nikola jerisoski, Mihailo kasandrijski i Dimitrije adramerejski sa svojim mitropolitom Kostadijem solunskim, a sa njima i „blaženi kir Sava”, da služe svetu liturgiju. Savu na toj liturgiji „blagosloviše i učiniše arhimandritom i dadoše mu da nosi nabedrenicu i narukvice”. „A ovo učiniše - zaključuje Domentijan - po promislu Božijem i po svom grčkom zakonu, da bude arhijerej”. Teodosije je izdašniji u kazivanju. On pored ovoga što je zapisao Domentijan, saopštava da je Sava radi manastirskih potreba došao u Solun, celivao mirotočivi grob velikomučenika Dimitrija, pa odseo „i življaše” (što znači na nekoliko dana) u svom manastiru Filokalu, odakle je posetio solunskog mitropolita Kostadija koji je o njemu mnogo slušao i želeo da ga vidi. Zatim, beleži, da se desilo u to vreme da dođe i Nikola, episkop Svete Gore, koji je sve potanko pričao solunskom mitropolitu o Savi i o mirotočenju iz svetih moštiju Simeonovih, posle čega je mitropolit češće pozivao Savu da razgovaraju. Teodosije, uz sve ovo, otkriva da je bio „naročiti dan svetoga praznika” u koji mitropolit i pomenuta tri episkoma „umoliše Svetoga (tj. Savu) da bude s njima služabnik” na liturgiji... „i tada ga mitropolit i episkopi blagosloviše, i nazvaše ga arhimandritom, i blagosloviše ga da nosi nabedrenicu kada služi svetu liturgiju”. U daljem kazivanju Teodosije iznosi važne pojedinosti kojih takođe nema kod Domentijana. Zapisao je, da su saslužabnici posle svete liturgije zajedno bili i za „telesnom” trpezom, na kraju koje se Sava ljubazno rastao sa mitropolitom, „svršiv potrebe manastirske”. Sava je, pre nego što se vratio u Svetu Goru, a pošto je postao arhimandrit, iz Soluna poslao u Srbiju, svome bratu samodršcu Stefanu, (veliki župan od 1196. do 1217, a kralj od 1217. do 1228.) pismo i „staklenicu mira od svetih moštiju prečasnoga oca svoga”, koju je s tom namerom poneo bio, polazeći iz Hilandara. Sadržina Savinog pisma, sastavljenog u Solunu, odnosila se uglavnom na to, kako je Bog proslavio čudima njihovog prečasnog oca, svetog Simeona Mirotočivog, zbog čega Stefana „obuze rodosni plač zadugo”, te „zapovedi da se poslanica pročita, da svi čuju”. Svetiteljstvo Simeona Mirotočivog je moralo da utiče na Kostadija, mitropolita solunskog, i trojicu episkopa, da Savu, inače zaslužnog podvižnika, proizvedu u arhimandrita, što se iz Teodosijevog kazivanja jasno vidi. On nam ne otkriva, da li je i šta Sava u pomenutom pismu rekao o svom novom dostojanstvu, tj. arhimandritstvu. To, naravno, ne mora da znači da je prećutao tako nešto, jer tek izvršeno proizvođenje u arhimandrita takođe treba shvatiti kao milost Božju koja se izlila blagodareći svetiteljstvu njihovog oca Simeuna. Stoga se teško može verovati da je Sava u pismu svome bratu

67

prećutao jedan tako značajan čin. Iz Teodosijevog kazivanja se, uostalom, nedvosmisleno vidi da Sava boravi neko vreme u manastiru Filokalu, što znači da je pismo mogao da pošalje i pre, ali on čeka „naročiti dan svetoga praznika”. Trebalo je, ipak, da se o njegovom arhimandritstvu sazna i u Srbiji. Zato je i čekao da staklenicu sa mirom pošalje uz pismo, koje je trebalo da sroči tek pošto se taj čin obavi. A šta je drugo, ako ne to, moglo da bude važnije kao „potreba”, jer čim je zadovoljena, prestao je razlog za dalje Savino zadržavanje u Solunu. Zašto je bilo važno da u Srbiji saznaju da je Sava arhimandrit? Iz ranije istorije o arhimandritima zna se da su to dostojanstvo dobijali igumani uglednijih manastira, pod čijim nadzorom su manji manastiri određene oblasti. Hilandar nije mogao da ima nadzor nad nekim drugim manastirom Svete Gore, što znači, da njegovo ustrojstvo monaškog života nije imalo potrebu za arhimandritom koji tamo nema nad kim da proširi upravu ili nadzor. Sava je proširenu arhimandritsku upravu mogao da ima u Srbiji, i to iz Studeničke lavre, u kojoj će čudotvornost Simeonovih moštiju, pošto se prenesu iz Hilandara, pomoći njemu kao arhimandritu da izmiri zavađenu braću, Stefana i Vukana; pa će mu pomoći da na razmeđi istočnog i zapadnog hrišćanstva, u saradnji sa samodršcem Stefanom, učvrsti svoje otačastvo u pravoverju i dobrim zakonima, što je ujedno pravi zalog za učvršćivanje samodržavnosti i samocrkvenosti. Stoga je razumljivo zašto je Stefan odmah odgovorio „mnogoljubazno i mnogomolbeno i mnogosuzno”: „O ljubazni duše moje, o prepodobni oče naš kir Savo, poslušaj molbu moju, i ne prezri glas koji ti šaljem iz dubine duše moje...” Molio je, u stvari, Savu da donese svete mošti oca njihovog, naglašavajući: „i sam priidi k nam”. Da Stefan Savin boravak u Srbiji ne zamišlja privremenim, već stalnim, potvrđuju njegove reči koje je, prema Teodosijevom kazivanju, izgovorio za trpezom u Studenici odmah po obavljenom godišnjem pomenu, 13. februara 1206. godine, u prisustvu gostiju koji su sa Svete Gore pratili prenos Simeonovih moštiju. „Sveti (tj. Sava) sa onima koji su s njim došli iz Svete Gore pomenu samodršcu o povratku svom u Svetu Goru. A ovaj, čuv reč tu... moljaše Svetoga... prebudi na čelu braće crkve od njega (tj. Simeona) sazdane, presvete Bogorodice, ne kao da slave tražiš nego te molim da s njima prebivaš, da štogod dobro uzakoniš među njima i među nama samim i među svim ljudima otačastva svojega. Jer na to te i posla Bog, kako ja pomišljam, da nedovršeno od oca prečasnog našeg ti ispuniš”. Savin ostanak u Srbiji trebalo je pred Svetogorcima i svetom opravdati na način koji ne ostavlja mesta za prigovor na račun monaške skromnosti. A taj način se sastojao u tome, što Sava, „videv samodršca brata i sve blagorodnike kako padaju na zemlju pred nogama njegovim, i one prečasne oce koji su s njim došli kako pritiču u pomoć radi ostanka njegova... odmah se pokori... i tako Sveti bi postavljen igumanom u velikom manastiru po imenu Studenici, u crkvi presvete Bogorodice...” Sava je, kao iguman, u samom početku sproveo odluku koja je odraz njegove dobro zasnovane i u Studenički tipik, još pre konačnog povratka u Srbiju, unete zamisli o ulozi studeničkog arhimandrita. Za ostvarenje tih ideja zaslužan je i samodržac Stefan koji je, po rečima Domentijana „umolio prepodobnog da bude iguman u domu svete Bogorodice studeničke”, sa željom da „prvo... tu najbolji osnov položi”, jer je „blagosloven Bogom i NJegovom prečistom Materom, još u Svetoj Gori satvoren arhimandritom; i prebivanjem prepodobnog tu, nazva se arhimandritom igumanom svete Bogorodice studeničke lavre”. Kakva je, u stvari, bila ta odranije doneta odluka Savina, zaključuje se i iz Teodosijevih reči: „I tako primiv taj manastir, zapovedi da se zove lavra svetoga Simeona, a onaj koji u

68

njoj upravlja da bude i da se zove arhimandrit, kao što je i sam u Solunu gradu od mitropolita i arhiepiskopa bio postavljen za arhimandrita”. Savu su za arhimandrita postavili visoki crkvenodostojnici po drevnoj praksi, tj. onako kako su to činili u Carigradu ili Palestini na primer. Nikakvom slučaju se ne može pripisati to, što su se Sava i tri episkopa, istovremeno zadesili kod mitropolita u Solunu, za „naročiti dan svetoga praznika”. Okupio ih je sam čin proizvođenja Save u arhimandrita, za šta je odabran dan većeg praznika, kako bi se i time ukazalo na izuzetnost događaja. Naročiti praznični dan, doduše, neodređeno pominje samo Teodosije. Kod Domentijana se o tome ne govori. A u grčkom tekstu Žitija svetoga Save piše: „... Dogovorivši se arhijerej (tj. Kostadije) sa svojim episkopima i celim sveštenstvom, jedne nedelje dok je Svetitelj (tj. sveti Sava) poučavao narod u mitropoliji, učini ga iznenada arhimandritom protivno volji njegovoj”. Savi je, takođe, u skladu sa drevnom praksom u velikim monaškim obitavalištima, pripadalo da kao arhimandrit bude prvi i iznad svih igumana u Srbiji. U tom smislu je on u 13. glavi Studeničkog tipika za igumana propisao, između ostalog: „...Ovaj iguman da je viši od svih igumana i da se naziva prvim”. Odmah nastavlja: „Kada, pak, ovoga treba postaviti, ovako da biva: da se okupe ekonom i eklisijarh sa najstarijom bratijom i da idu samodržavnom gospodinu sve srpske zemlje, i da mu pošalju molbu da dođe u ovaj manastir. I da uzme sa sobom episkopa i igumane Svetog \orđa u Rasu i Svete Bogorodice Gradačke i Svetog Nikole u Toplici i drugog Nikole u Kazanovićima, i drugog Svetog Nikole u Dabru, i Svetog \orđa u Dabru. I kad on dođe sa ovima, da sazove u savet ekonoma i eklisijarha ovoga mesta i druge starce koji su podobni. I kad uđe vladar u crkvu i svi ovi sa njim, da se posavetuju i da izaberu prepodobnog čoveka koji će biti arhimandrit među svima igumanima i pastir ovome stadu. A njegovo postavljenje da bude ovako: kad prispe vreme svete službe, da se oblači svetitelj episkop i sa svima tim igumanima i sa drugim časnim jerejima, i da dovedu onoga koji će biti pastir u ovom svetom mestu. I kad ga sa svima tim igumanima episkop postavi ispred sebe, naočigled svima, a naročito vladaru koji stoji ispred, sa blagoslovom da ga oblači episkop u svete rize po redu, kao što priliči. I svetu nabedrenicu sam episkop s blagoslovom da mu veša na levo (!) bedro. U tome, dakle, ovaj arhimandrit i službe svete da vrši. I pošto on uđe tu sa episkopom i sa igumanima, i pošto svrše svetu liturgiju, i pošto bude položeno Sveto Jevanđelje na svetoj trpezi, a žezao pred Presvetom, i rekavši trisveto i tropar: ’Pomiluj ni, Gospodi, pomiluj ni’; drugi: ’Gospodi, prizri s nebese i vižd’, i izgovorivši tropar i kondak Uspenija svete Bogorodice, daju svetitelj i svi igumani onome koji se postavlja Sveto Jevanđelje, i vode ga pred dveri. I prilazi državni gospodin sve srpske zemlje i uzima ga za ruku od svetih dveri i privodi ga ka Presvetoj, i uzev žezao kao iz ruke same Presvete i daje ga igumanu. I vodeći postavlja ga na igumansko mesto, i kaže mu: ’Dostojan’. I tu odmah svi uglas kažu tri puta: ’Dostojan’. I celiva ga, prvo vladar, potom episkop, potom ostali časni starci po redu i pevaju kondak Zlatoustu, glas 4: ’Ot nebese pobedu prijet’ i potom jekteniju i otpust. I potom se slavi vladar; i potom postavljeni arhimandrit. Upravo ovoga radi zapovedamo samom vladaru sve srpske zemlje da, dolazeći, postvlja ovoga arhimandrita; toga postavljajući umesto sebe gospodina ktitora, da bude osvetitelj i čuvar ovog svetog manastira, i prosto da kažem ima da bdi nad ovim svetim mestom...” Arhimandritstvo svetoga Save se, u odnosu na carigrdske, palestinske i druge arhimandrite, ipak razlikuje. Drugi arhimandriti su postavljani od jerarhije određene

69

kanonske crkve kojoj pripadaju, ali ne radi osnivanja nove autonomne ili autokefalne crkve. Jedino Sava srpski je, kao arhimandrit, bio zametak za stvaranje narodne - Srpske pravoslavne crkve tako, što nije ostao na nivou Studeničke arhimandrije koju je sam osnovao, nego je omogućio da ta Arhimandrija preraste u autokefalnu Žičku arhiepiskopiju. Miodrag M. PetroviĆ ---------- Duhovna gradina Mudrost ljudska, slična mjesecu, razsvjetljava noćni mrak zabluda čovječijih samo tada kada pozajmljuje svoje znanje od mudrosti i istine Božije. Pogledajte šta biva sa mjesecom kada crna sjenka zemljine kugle pada na okruglinu njegovu? Tada se stavlja pregrada između njega i sunca, i srebrnasta svjetslost njegova gasi se, a ostaje samo jedna tamna masa koja se i ne vidi. Tako biva i sa mudrošću ljudskom kada zabludi. Pogrešna mišljenja, zemaljska zadovoljstva i strasti zaklanjaju od nje svjetlost istine i mudrosti Božije. (T. Jakovljev). Zar misle da je istina Božija i Hristova nešto tuđe, udaljeno od prirodne istine, korisne čoveku i društvu ljudskome, i da poslednja može živeti bez prve kao i u sjedinjenju s njome? Pogledajte na narode i društva ljudska, hrišćanska i nehrišćanska! Zar onamo gđe sija sunce istine Božje i Hristove ne svijetli jasno istina prirodna: prirodoispitujuća, umna, moralna, tvoračka, dobrocjenjena i dobroukrasna za ljudska društva? Zar ne pokriva pomrčina prirodne sposobnosti i život naroda, nad kojima ne sija sunce istine Božije i Hristove? Odvojte sunce od svijeta, štaće biti sa svijetom? Izbacite srce iz tijela, šta će biti sa tijelom? Treba li reći: Izvadite istinu Božiju i Hristovu iz čovečanstva, i s njime će biti isto ono što i s tijelom bez srca, što i sa svijetom bez sunca. (Filaret Moskovski). Svijetlost samo naučenog obrazovanja, bez svjetlosti Hristove Istine, isto je što i svjetlost mjesečeva bez sunca, svjetlost hladna i bez života, svjetlost tuđa i pozajmljena. Naučno obrazovanje samo po sebi, samo će kliziti po površini duše, kao što svjetlost mjesečeva klizi po stijeni, ne prodirući u unutrašnjost njenu, jer ono nikada neće biti u stanju da dušu zagrije, oživi i pobudi srce naše na trud i podvige, na trpljenje nevolja i nemaštine. Uzaludno duša, koja ostaje u udaljenosti od Boga, izvora života i načela dobra, uzaludno, velim, pokušava da se razvija, usavršava, raste i ide u napredak; u njoj se razvija samo duh samoljublja, ona se podiže samo gordošću, raste samo u zlu, ide naprijed putem taštine, koja vodi u pustoš i propast. Uzaludna su i nekorisna sva naša znanja kada mi iz njih za Hrista ne znamo. Kakva je korist lađi ili jedrilici od katarke, od kormanoša i mornara, od jedrila i lengera, ako vjetra nema? Kakva je korist u krasnorječivosti i oštroumlju, u znanjima i obrazovanosti i uopšte u razumu, ako u duši nema Svetoga Duha? Idi putem koji vodi Bogu, i tim ćeš se putem približiti k premudrosti. Put ka Bogu je izvesjastan i poznat: pobožno razmišljanje, molitva i vjera. (Filaret Moskovski). Um koji fantazira o svojoj mudrosti, jeste bezvodni oblak kojega nose vjetrovi taštine i gordosti. (Ava Talasije).

70

Onaj ko iz ljubavi prema Istini iskreno priznaje da nije pravedan, može se reći da je veći od onoga ko je svagda pravičan u svome mišljenju. Onaj je mnogo, vrlo mnogo znao, koji je umeo reći: „Ja znam samo to da ništa ne znam” (filosof Sokrat). Što se više bogatimo znanjem, tim više se susrećemo sa nepoznatim stvarima. Što više čovek zna, tim više uviđa kako malo zna u sravnjenju sa onim što ne zna i što je nepristupačno, tj. nemoguće da se sazna. (Filaret Moskovski). Koliko li ima stvari i predmeta koje mi ne znamo, premda i govorimo i hvalimo se kako živimo u vijeku prosvete i kulture? Sve naše zemaljsko znanje jeste samo znanje posebno (delimično); potpuno znanje je u budućem životu. Znaj što treba znati, i čini što treba činiti. Dobro drvo donosi ne samo cveće već i rod. Prava mudrost ne sastoji se samo u golom umnom poznavanju Istine, nego i u odgovarajućoj spoljnoj delatnosti i ponašanju. Onaj ko smatra da je razum samo u vještini izlagati istinu, sličan je papagaju koji, obučivši se, govori po navici, premda apsolutno ništa ne razumije značaj, ni sadržinu izgovorenih riječi. Nemoguće je postati mudrim, ne živeći mudro. (Sv. Grigorije Bogoslov). Istinski pametan čovek, slično ovaploćenoj Premudrosti Isusu Hristu, najprije tvori, a po tom uči (Dela Ap. 1, 1.); najprije izvršuje zakon, a zatim naređuje ili savjetuje; on ne ruši primjerom ono čemu uči rečju ili vlašću. (Filaret Moskovski). Pamet, koja se ne može potkrijepiti delatnošću, jeste razlog stida. (Sv. Isak Sirin). Bolja je mudrost koja rečju ne blista, ali koja izobiluje i potvrđuje se đelima. (Sv. Grigorije Bogoslov). Đelima sebe objelodanjuj da si pametan, jer nema riječi koja bi bila mudrija od đela. (Sv. Marko Postnik). Voleći nauku, voli i trud (dodaji znanje životu); stoga što sama nauka pogordi čoveka. (Ava Isihije). Sunce i svijetli i grije. Nije dosta imati samo svjetlosti ili prosvećenja, potrebna je i toplota, tj. korisnost; pri prosvećenju uma treba imati i oblagorođeno srce i dobrotu duše. Nauka ili znanje bez dobrote jeste mudrost đavolska. (Filaret Moskovski). Onaj koji je ujedno i Premudrost i Pravda i Dobrota (Bog), okreće pogled dobrote Svoje od onih koji se ponose mudrošću, bez pravde i dobrote. (Isti). Onaj koji nam je dao razum i volju, ne prima od nas samo jedini razum nego očekuje i delo volje. (Isti). Ako imaš mnogo znanja, treba i da živiš svetije, jer će ti Sudija strožije i suditi. Kao što svako blago ne obogaćava, no ono koje se upotrebljuje pametno i umjereno, tako se i prosveta ne preobraća svagda u savršenstvo. Dobra znanja dobra su za one koji ih upotrebljuju na dobra đela. Naučnost za nemoralnog čoveka isto je što i dobra hrana za rđav stomak. Bistar um, bez srca oblagorođenog ljubavlju, jeste mač u rukama ubice. Glava učenoga koju rukovode strasti jeste vulkan koji izbacuje vatru i pepeo. Strašan je udes bezbožnih pisaca: oni škode i posle smrti. Episkop Melentije Hilandarac

71

---------- Srpski čudotvorac u Rusiji Tragovi srpske duhovnosti na tlu Rusije (poput rukopisne zbirke u Rumjancevom muzeju) nisu ni u jednom slučaju toliko vidni kao u ličnosti Svetoga Save (Nemanjića). Kult našeg svetitelja, u svepravoslavnoj bogoslovesnoj simfoniji, ne samo što zauzima istaknuto mesto u ruskoj uhristovljenoj tradiciji već je i u svesti njenih molitvenika zračio osobenim počelom čudotvorca. Otuda i kult srpskog svetitelja, kao čudotvorca, traje u Rusiji već puna četiri veka, iako za Svetoga Savu (1169-1236) - koga nepoznati mileševski mo-nah naziva „ocem otaca, istočnikom milostivim i prestolom osećanja” (u Službi uspenija Svetitelja Save) - crkveno predanje vezuje čudotvorno isceljenje monaha Neofita nad njegovim praznim grobom u Trnovu još 1237. godine. Zanimljivo je istaći da je ovaj srpski princ, svetogorski podvižnik i trnovski upokojenik (mošti svetitelja je iz Trnova u manastir Mileševu preneo kralj Vladislav 6/19. maja 1237.) odmah po napuštanju sveta iskušenja izrastao do kulta koji je sabirao pravoslavne Slovene i Grke. To je i razlog što je lik Sv. Save živopisan od Svete Gore (manastir Vatoped) i Grčke (u crkvi Sv. Dimitrija, selo Palaticija kod Verije, 1570. godine), pa preko Bugarske i Rumunije (u Moldaviji od 15. veka) do slovenske i pravoslavne Rusije. Ipak, istraživači dela i života prvog srpskog arhipastira i ravnoapostolskog svetitelja nisu zaokružili svoje napore. To posebno važi za srpsku i rusku nauku, koje su tragovima uzajamnih veza i međupravoslavne sabornosti protivstavile moralnu lenost, posebno ispoljenu u proteklih pedeset odnosno sedamdeset goldina vulgarnog ateizma. Tapije srpsko-ruske teodiceje utoliko više treba ispitivati jer se srpski ravnoapostol slavi u Grčkoj, Bugarskoj i Rumuniji, ali ga kod Rusa pominje Tverski tipik još 1438. godine. Iako imamo određena znanja o zastupljenosti srpskog svetitelja u crkvenoj umetnosti Rusije, potpuno nam je nepoznat trag o liturgijskom značaju Svetoga Save u ruskom pravoslavlju. Mada još nedovoljno ispitane, u prilici smo da obelodanimo, podatke o mistagoškoj recepciji našeg svetitelja u delu ruskog molitvenog kruga. Na polovini puta prema Tuli ili Kozeljsku (gde se nalaze svetinje Optinske pustinje iz 14. veka) u Serpuhovskom srezu Moskovske gubernije podignuta je 1810. godine crkva u selu Igumnovo. Ova crkva, na oko 130 km od Moskve, posvećena je svetim mučenicima Floru i Lavru, rođenoj braći, kamenorescima, koji su zbog hrišćanskih uverenja, postradali u Lipljanu, na Kosovu, u 2. veku. Ova nevelika crkva kamenog zdanja podignuta je na mestu davnašnje svetinje, ima zvonik, prepokrivena je limom; dovršena je i osvećena nakon obnavljanja 1823. godine. Od sačuvanih dokumenata posebno je dragocen Sveštenički izveštaj za 1831. godinu, jer on svedoči da su već tada u crkvi postojala dva carska prestola (oltara): „Jedan posvećen sv. braći, mučenicima Floru i Lavru, dok je drugi dograđen u slavu svetitelja i čudotvorca Savu Srpskog”. Razumljivo, kako se bogosluženje može vršiti samo za jednim oltarom, to znači da se u određene dane sasluživalo za jednim a u određene dane za drugim oltarom. Moguće je i da se služba božija za oltarom posvećenim Svetom Savi Srpskom, čudotvorcu, održavala samo u dan proslavljanja srpskog svetitelja (14/27. januar). Iako nije neobično za ruske hramove da imaju dva, čak i tri oltara, zanimljivo je da se u 19. veku u crkvici sela Igumnovo naizmenično sasluživalo za oba oltara. Naredna ispitivanja

72

treba da utvrde upravo tačne intervale kada je crkva u Igumnovu, u svesti ruskih molitvenika, prevashodno postojala kao crkva svetitelja i čudotvorca Save Srpskog. Iz pomenutog Svešteničkog izveštaja za 1831. godinu saznajemo da su sveštenoslužitelji u Igumnovu uspostavljeni od davnine (sveštenik, đakon, crkvenjak), da su se izdržavali od priloga i skromnih prihoda od zemlje (crkvište i sveštenikova okućnica). Zbog teških životnih prilika 1832. godine, službujući svetinje u Igumnovu, tražili su pomoć od serpuhovske državne blagajne u iznosu od 300 rubalja godišnje. U igumnovskoj crkvi se bogoslužbeno pravilo držalo redovno do 1937. Prvi sveštenik, otkad je u hramu postojao besprekidni liturgijski život (o čemu svedoči sačuvana i verodostojna crkvena dokumentacija), bio je Kozma Grigorjevič, koji je činodejstvovao od 1815. do 1844. godine. U periodu od 1838. do 1930. u mestašcu Igumnovo je revnovalo osam sveštenika, od kojih je Andrej Smirnov za 50-godišnjicu verske gorljivosti 1889. nagrađen zlatnom medaljom ordena sv. Ane. Hram u Igumnovu zatvoren je 1937, u vreme službovanja sveštenika Gavrilova, koji je otada pa sve do smrti 1954. usrdno održavao bogosluženje u svom domu, kao što je i u kućama svojih parohijana izvršavao svete obrede (trebe). Činjenica da se sasluživalo za oltarom posvećenim Svetom Savi sa prekidima skoro dva veka ubedljivo svedoči o mistagoškom značaju srpskog svetitelja u Rusiji, kao što potvrđuje i nasleđenost svetouzora i svetospasenja. Za ovakvu tvrdnju daje nam za pravo dokaz da je kult čudotvorca Svetog Save Srpskog u ruskom molitvenom arhipelagu uistinu trajno uspostavljen još pre četiri veka. Naime, nedvosmislena argumentacija tačno upućuje na razvojni put i uticaj srpskog svetitelja, kao i na najvažnije činioce uvažavanja hilandarskog ktitora i svetogorskog podvižnika. Kultnom odnosu Rusa prema srpskom svetitelju doprinelo je umnogome njegovo delo („Krmčija” se prepisivala u pravoslavnoj Rusiji već u 13. veku i bila, prema S.V. Trojickom, osnov crkvenog i građanskog zakonodavstva do kraja 19. veka), zatim molitveni život kao monaški uzor (živopisi sa Savinim likom, po Domentijanu, javljaju se još za njegova života; te prvobitne freske nisu sačuvane), kao i srodničke veze sa ohristovljenim ruskim narodom (Ana Glinski - Jakšić, udata u velikoj Litvanskoj kneževini i koja je upravljala Rusijom 1546. godine, baka je po majci velikog ruskog avtokratora Ivana Groznog, poreklom iz porodice poznatih srpskih plemića Jakšića). Ne manje, poštovanju svetog oca doprinela je i izuzetna vezanost srpskih izbeglica koje su, pred turskim varvarstvom, tražili utočište u Rusiji već od kraja 14. veka. Svetiteljski kult Svetoga Save u Rusiji je, nesumnjivo, uspostavljen u 16. veku, zahvaljujući prepisima Teodosijevog žitija (dar starca Isaije knezu Vasiliju III 1517. godine) iako ga ruski svetačnici (mesecoslovi) pominju još u 15. veku. Ne čudi onda podatak što se žitije srpskog svetitelja našlo i u osobenoj bogoslovskoj enciklopediji „Letopisni licevoj svod”, koja obuhvata istorijski period od „Knjige postanja” do ruskih letopisa iz 16. veka. To je i razlog što su srpski monasi, posebno hilandarci, tražili 1558. od svog zaštitnika cara Ivana IV Groznog (koji je sa porodicom Hilandaru 1556. poklonio katapetazmu sačuvanu do danas) da im omogući gradnju crkve u Moskvi, posvećenu „svetim čudo-tvorcima srpskim Simeonu i Savi”. S obzirom na molitveni primer srpskog cara i princa (koji su dvorski život zamenili monaškim podvigom), istraživačima bogoslovesne istorije pravoslavnog izvornog hrišćanstva, kao i istoričarima umetnosti, jasno je omogućen odgovor zašto se Ivan Grozni odlučio da se u petokupolnom hramu Arhangelskog sabora, grobnoj crkvi ruskih

73

careva (sagrađena po nalogu velikog kneza Vasilija III početkom 16. veka, ali živopisana u doba Ivana Groznog, u II polovini 16. veka) nađu i živopisani likovi srpskih svetitelja: kneza Lazara, Svetog Save (Srpskog) i sv. Simeona (Stefana Nemanje). Nat-pis iznad svetogorskih tihovatelja Save i Simeona naglašava njihovu osobenu svetost (jer njihove mošti čine čuda); naznačeni su kao „srpski čudotvorci”. U Arhangelskom saboru, u oltarskom prostoru, Sveti Sava Srpski zasebno je živopisan u celoj figuri, i to, kako beleži S. Petković, „u belom sakosu sa zelenim floralnim ornamentima”. Kultni odnos ruskog pravoslavnog naroda prema Svetome Savi posebno potvrđuju predstave srpskog svetitelja uz ruske prepodobne i svete, kakav je slučaj na ikonama sada u Pskovskom muzeju, zatim Novgorodskom muzeju ili Tretjakovskoj galeriji u Moskvi. Razumljivo, taj odnos pravoslavna Rusija neće menjati ni posle smrti cara Ivana Groznog (koji je u svojoj biblioteci imao i Žitije Svetog Save i koji je, po E. S. Sizovu, presudno uticao na izbor ikonografskih celina i likova u Arhangelskom saboru), pa se otuda „Sveti Sava Srpski” nalazi i na spisku čudotvoraca slikarskog priručnika (iz biblioteke Stroganovih) iz 17. veka. Utoliko pre, Srpska pravoslavna crkva bi, iako nije obnovila svoje Podvorje u okviru Moskovske patrijaršije, u dane najvećeg iskušenja za pravoslavni svet morala da kao uzdarje, s blagoslovom patrijarha, hramu Serpuhovske oblasti u Igumnovu pokloni makar ikonu prvog srpskog arhiepiskopa, ravnoapostolnog svetitelja Save. Možda i jedino zato što duhovna suštastvenost čini prepreku našoj civilizaciji banalnosti i varvarstva, koja ima tendenciju da sve pretvori u prah, u ništa. Predrag R. DragiĆ Kijuk -------- Hilandar i Srbi Kao što je poznato, srpski manastir Hilandar na Svetoj Gori ustanovljen je 1198. godine. „Dom Presvete Bogorodice” i „Dom prepodobnog Simeona i svetitelja Save” nije samo duhovnost i lepota hrama, opredmećenje raznih oblika slika, knjiga, hramovnih i bogoslužbenih predmeta, manastirskih građevina nego i osećanje srpske narodne duše, istorijsko shvatanje državnosti, apsolutni sud nad svim manifestacijama našeg života. Hilandar je vekovna srpska ideja koja usmerava ka Bogočoveku Hristu i našoj hrišćanskoj dovršenosti. Tu se najbolje osećáju puls i nervi srpskog idealnog bića i istorije u svojoj raznovrsnosti ljudskog kretanja, borbe, stradanja i duhovnog uzleta. Duša i naznačenje srpskog naroda utkani su u suštinu Hilandara. Ovaj manastir je lice i obraz Srba a da bi se proniklo u taj srpski simvol treba težiti svetinji i voleti svetost prep. Simeona i sv. Save, pre svega kako ih otkrivaju njihovi savremenici i neposredni nastavljači. Otkrivajući njihove likove u Hilandaru shvatamo način i kvalitet građenja Crkve Božije i države, tako srpski čovek saznaje sebe i istorijsko i kulturno mesto svog naroda, naznačenje i duhovno-istorijski smisao postojanja i cilj sveukupnog života. Naša borba za očuvanje naroda pripremljena je u Hilandaru. Pred Kosovsku bitku 1389. i pad Smedereva 1459. godine manastir je svojim zračenjem i aktivnim značenjem pripremao stvaralačke vrednosti koje su nas povezivale sa celokupnom crkvenom tradicijom i predanjem, što je uspešno sintetički sabirao i aktivno vezivao za život romejski (vizantijski) i pravoslavno-slovenski isihazam.

74

Dogmatski sporovi prvih vekova Crkve i svetootačka bogoslovska reč definisali su se preko isihazma prve polovine DŽIV veka koji je stao u odbranu autentičnog pravoslavlja i opstanka pravoslavnih naroda u pojačano širenje učenja o Svetoj Trojici, o ishođenju Svetog Duha od Oca, putevima bogopoznanja kroz preobraženje čoveka i celokupnog stvorenog sveta itd. Brojni prevodi važnih svetootačkih spisa ulaze u sastav nove srpske knjige - isihastičkih zbornika. Produkcijom ovih zbornika i njihovim uticajem u srpskoj državi stvoren je ogromni potencijal rasta duhovnosti, očuvanja pravoslavne vere, ubrzanog utemeljivanja i naglog snaženja srpske kulture. Zapravo, na tom nivou bila je vekovima religiozno-me-tafizička ideja romejske kulture, a isihazam čiji su glavni pokretači bili sv. Grigorije Palama i sv. Grigorije Sinait neke najvitalnije i najbitnije tačke pravoslavlja povezuju, čineći ih delotvornim u vremenu teških iskušenja svih pravoslavnih naroda. Neposredno po smrti vođa romejskog isihazma, do kraja DŽIV veka srpski bogoslovi prevode njihove najvažnije dogmatsko-polemičke i asketske spise, te uz prevode starijih svetootačkih autora, Hilandar postaje simvol sveukupne Crkve. Od srednjeg veka pa sve do danas Hilandar je neosporno stekao duhovno i kulturno prvenstvo u srpskom poimanju duhovnosti i svoje važnosti i naznačenja u istoriji. Carska Lavra manastir Hilandar je kulturna celina srpstva, imajući u vidu svu raznovrsnost života jednog naroda. Istinski čovek oseća se u Hilandaru bolje nego u svojoj rođenoj kući. Kao ognjište i žarište Duha, ovaj manastir je energija duhovnog i umetničkog stvaralaštva najviših ostvarenja kod Srba, jer između strogo određenog bogoslužbenog crkvenog ustava, narodne tradicije, savremenih intelektualnih i naučnih vrednosti nema jasne granice. Uprkos mnogim promenama u ispoljavanju naše duševnosti, mentaliteta verovanja ili neverovanja u Hilandaru je otkriven smisaoni model i okosnica našeg bića. To potvrđuju mnogi, čak i oni koji mu nisu bliski, niti ga osećaju svetinjom. U novije vreme, otprilike krajem 70-tih godina našeg veka, Hilandar je zračio i postao jedan od značajnih oslonaca stvaranja novog tipa ličnosti, ne samo u srpskom bogoslovlju, nego i nauci i umetnosti. Doživljajem Hilandara kao kuće rodnije od vlastite, nađeni i prepoznati koreni bića našeg savremenog čoveka, svesno i nesvesno formirali su novi tip ljudi koji po svojoj prirodi i naznačenju mire sveto i do tada profano. Znalci i umetnici stvaraju nove sinteze, gde se savremeni oblici i novovekovna tradicija filtrira iskonskom duhovnošću i postaje korenski i strukturno povezana sa Bićem Hilandara. U tom smislu Hilandar je tačka oslonca nove sinteze, neophodne stvaranju novih i što raznovrsnijih oblika duhovnosti i života. Povezivanje tradici-onalnog i uvek za svako biće novog sa novim prostranstvima, istorijskim mogućnostima egzistencije i bezuslovnim stvaralačkim potencijalom srpskog čoveka to je stvaralaštvo budućnosti. Dejstvom mnogobrojnih faktora danas se demonskom brzinom raspadaju principi i vrednosti unutarnjeg i spoljašnjeg života srpskog čoveka i njegovog društva: vera, poverenje u čoveka, istina, dobrota, lepota, odnos prema uporišnim tačkama zdravog i donekle organizovanog društva, kulturne vrednosti itd. Proces entropije vrednosti srpskog naroda prati i trenutna besputnost i bezidejnost, a ideje su sile pomoću kojih se objašnjavaju pojave. Kao duhovna sila i vekovna ideja srpskog naroda Hilandar je simbol našeg religioznog arhetipa, baziran na monaškom tipu pravoslavlja, bez obzira na svo bogatstvo naše narodne pravoslavne religioznosti, ili pravoslavlja starog srpskog sela. U svesti narodnog pravoslavlja Hilandar je duhovna ideja, objedinilac najviših religioznih istina, savest naroda. Hilandarom se, prema verovanju mnogih ljudi, proverava vera

75

srpskog čoveka, čak i život autokefalne Srpske pravoslavne Crkve. Urbana religioznost i mentalitet tradicionalno građanskog pravoslavlja podrazumeva prestižnost Hilandara i Svete Gore u sistemu vrednosti svoje vekovne tradicije i civilizacije. Imajući sve to u vidu, povod pisanju ovog teksta je aktivnost manastira Hilandara u vezi proslave 800-godišnjice osnivanja, kao god i planovi njegovih misionarskih traganja u glavnom gradu današnje Jugoslavije. Naime, uoči samog Aranđelovdana u sastavu delegacije odbora za proslavu, prvi epitrop manastira o. Mitrofan je u „znak priznanja za doprinos u obnovi manastira Hilandar” podario predsedniku Jugoslavije Slobodanu Miloševiću „prvi zlatnik iskovan povodom tog jubileja”. Takođe, savezna vlada je manastiru poklonila kuću na korišćenje „za obavljanje misije manastira” (navodi prema: „Blic”, petak 21. 11. 1997, str. 6). Smatram da navedeni podaci ne traže dnevno-politički komentar, jer su i sami dnevno-političkog karaktera, ali za ugled manastira Hilandara i srpski narod u celini imaju za sada vrlo složene verske, etno-psihološke i istorijske posledice. (1) Već odavno u našem svetu, ako ne i od uvek, nije bitno kome se daju odlikovanja, ali za sistem vrednosti i kvalitet duha jednog naroda i društva svakako je važno ko i zbog čega daje takva znamenja. Pravoslavni vernici i ljudi koji gledaju u Hilandar onako kako sam približno pokušao da predstavim, šokirani su i kao da nemaju ideju kojom bi to objasnili. Zapravo, niko ne želi da veruje u događaj, a to je trenutak kada oslabljeni imunitet svesti nema snage da se izbori sa činjenicom i njenom stvarnošću. Ono što je dodatna i otežavajuća okolnost u čitavom ovom slučaju je činjenica da predstavnici Hilandara dele zlatnike, priznanja i konačno podršku predsedničkom kandidatu Srbije na jurisdikcijskom prostoru Srpske pravoslavne Crkve. Bez obzira na obim svoje manastirske autonomnosti, poznato je da se Hilandar nalazi pod jurisdikcijom Carigradske patrijaršije, pa je logično da su predstavnici najvažnijeg srpskog manastira za legalitet svega morali dobiti potrebne zvanične ili prećutne blagoslove obe patrijaršije. Takođe, hilandarski emisari su i grčki državljani. Efekat ovog krajnje politizovanog čina predstavnika manastira Hilandara je traumatičan, jer ne treba smetnuti s uma da je kao najviša vrednost zapreten u lično i kolektivno nesvesno svakog Srbina. Šteta je učinjena čoveku, jer mu se na ovaj način zamagljuje pogled na tačku oslonca njegovog bića, cilja i smisla ličnog i kolektivnog postojanja, opstanka i stvaralaštva. Javno licemerje i otvorena sablazan koji se danas u enormnim količinama bacaju srpskom čoveku u oči i dušu prete da potroše sve njegove svetinje, te na taj način sebe i zvanično do kraja legalizuju. Hilandar neće ništa izgubiti. Izgubiće čovek ako ga u sebi i van sebe obesveti i ukine. Kada bi Hilandar i fizički prestao da postoji, kada bi se ukinula mogućnost proslave njegovih rođendana, on je simvol, duhovna vrednost i ideja živoga Boga i živog čoveka, te u svakom obličju predstavlja energens blagodati i celovitost suštine srpskog pravoslavnog naroda. Kao što je rečeno, živi simvol Boga manastir Hilandar je apsolutni sud nad svim oblicima nešeg života, pa nije neophodno da srpski monaški etnos po svaku cenu opstaje u njemu. Slava Bogu, jedina cena (vrednost) zbog koje Hilandar i dalje egzistira kao manastir u rukama srpskih monaha je sistem sveukupnih pravoslavnih hrišćanskih vrednosti i svetost onih koji su ga osnovali, da bi on osnivao nas kao istinske ljude mužestvene i istinite vere. \akon Milorad M. LaziĆ

76

---------- Kako zamišljam ulogu Hilandara danas Srbima je poznata ili treba da je poznata uloga i mesto Hilandara u duhovnoj i materijalnoj istoriji srpskog naroda, od njegovog osnivanja za vreme Svetog Save i Stevana Nemanje - Simeona Mirotočivog, do naših dana. Istorija jednog naroda uči se u osnovnim školama i gimnazijama, a za one koji su istoriju posebno zavoleli i na fakultetima. Najupečatljivije se, međutim, uči, odnosno i nauči istorija svoga naroda, u prisustvu žive slike. Otud, istoriju antičke Grčke, mladi Grci najbolje nauče na Akropolju, u Delfima i na Olimpu, hrišćansku i pravoslavnu u crkvama Soluna i u vizantijskim manastirima Grčke. Najlepše i najimpresivnije časove iz srpske istorije slušao sam od već davno, blaženo u Gospodu usnulog arhimandrita Simeona (Vasilijevića) u manastiru Studenici. Inteligentan i obrazovan teolog, duševan i duhovit, otac Simeon Sima tokom niza godina svoga kaluđerskog života u Studenici, pričao je s ljubavlju i znalački srpsku istoriju, vodeći mlade ljude od freske do freske, kroz sve tri crkve predivne naše neveste, uvek mlade Studenice. Nikad ga nisam čuo, dolazeći godinama sa mojom Jelenom u manastir, da je svoju pravoslavnu srpsku besedu na isti način ponovio. Jedna je bila priča za osnovce, druga za gimnazijalce, treća za studente. A freske hrišćanskih svetitelja scene iz Starog i Novog zaveta, kao i portreti srpskih vladara - inspirisali su oca Simeona uvek novim nadahnućem i otud, uvek novim kazivanjem o Srbiji i pravoslavlju. Studenica je tada, u najateističkijem dobu u srpskoj istoriji sa oštroumnim i energičnim, duboko religioznim igumanom, kasnije arhimandritom Julijanom (Kneževićem) i njegovom idealnom dopunom, tihim i meditativnim arhimandritom Simeonom, pretpostavljala, zajedno sa Hilandarom, čvrsto uporište, neosvojivu tvrđavu i poslednje pribežište sveg srpskog pravoslavlja. Ovaj opširniji uvod bio mi je potreban, ne samo da se sa blagodarnošću setim manastira Studenice, i u njemu, u Bogorodičnoj crkvi freske Raspetog Hrista (kakvu nisu imale ni najpoznatije vizantijske crkve 13. veka) kao i duhovnih razgovora sa ocem Julijanom i ocem Simeonom koji su nas vraćali izvorima srpske istorije i Izvoru sveg života, već i da bih načinio prirodniji prelaz na manastir Hilandar, koji, zajedno sa Studenicom (jer i po zajedničkim utemeljivačima i organizatorima manastirskog života) predstavlja srpski „ugaoni kamen” koji i dalje poziva zidare da nastave davno započetu i nikad završenu gradnju pravoslavnog srpskog života, ili da ga nesmotreno izgube i prepuste novim zidarima. I Studenica i Hilandar doživljavali su kroz uvek nemirni, a i tragični hod kroz spsku istoriju „svetle i tamne praznike”, svoje uspone i padove, opustošenja i „hododarja”. Nije drukčije ni danas, na kraju 20. veka. Jedva sa nekoliko iskusnih i prekaljenih kaluđera u Studenici, i sa malo više sličnih u Hilandaru, ove dve naše kule svetilje, na dobro valovitom, muljem i algama uzmućenom moru srpskom, udaljene jedna od druge više nego što bi trebalo, mogu li odoleti olujnim noćima koje dolaze i dnevnom pomračenju sunca koje se sprema? LJudi od vere uvek su znali: bez Boga ne možemo ništa činiti, a ako nam je Bog pastir i pomoćnik, „ako je Bog s nama” - znao je iz iskustva još psalmopevac David, a i apostol Pavle - „ko će protiv nas”. Što bude više ljudi u Srbiji koji će svoju pravoslavnu veru

77

kvalitativno popraviti, i uznegovati, veća je i nada svih nas da će se i u Studenici, i naročito, u Hilandaru pojaviti novi blizanački parovi odani molitvenom i aktivnom životu, i da će iz njih onda poteći „reke žive vode” prema svima Srbima koji će ih tražiti. Umesto teško zamislivog spoja, pođednako delatnog, kao i molitvenog bića, u jednom pravoslavnom, srpskom duhovniku, realnije mi izgleda da zamislim, danas i u budućnosti, komplementarni par duhovnika, od kojih će jedan, vođen Božjim i „nedremanim Okom” i svojom urođenom prirodom (temperamentnom i karakterom) spontano i voljno biti okrenut ljudima, dok će drugi pokrenut, i dalje, upućivan od istog Božjeg Oka, sklon mističkom životu, postati vrstan ispovednik i molitvenik. Nikakve suprotnosti između ove dvojice Božjih izabranika nema, oni su u manastiru ono što su bile i ostale u svetovnom životu - Marta i Marija. Razlog zašto je ovakvih idealnih parova duhovnika u srpskim manatirima bilo kroz istoriju tako malo je u odsustvovanju mističkog reda „staraca” u srpskoj crkvi i s, tim u vezi, ne uvek dobro usklađen odnos, kod nas, između nacije, i vere, Crkve i Države, politike i religije. Naravno, za malu srpsku, pravoslavnu crkvu, ne bi se mogle primeniti iste mere i isto procenjivanje, kao za pravoslavnu crkvu Rusije, na primer, koja je imala tu sreću da je još početkom 16. veka (preko sv. Nila Sorskog i mistične struje „starčetstva”) bila u snazi da prejakom uticaju, pa i pritisku carske državne moći protivstavi „mistični kaluđerski red staraca” koji su u prvom redu hteli da budu i ostanu pravoslavni hrišćani, a onda tek i Rusi (ne negirajući, naravno, svoju naciju). Za razliku od ovakve povoljne mogućnosti razvoja u Rusiji, koja je, dakle, pored već, donekle, institucionalizovane „državne” crkve, imala i takvo monaštvo koje je stalno bilo „mističko telo Hristovo” pravoslavna crkva u Srbiji (naročito od vremena Prvog srpskog ustanka, mada najvećim delom i u toku turskog ropstva) uvek je bila i ostala nacionalna crkva. Ona je takva i danas. Ne ulazeći ovom prilikom u raspravu o zagonetnoj sklonosti (ili nesklonosti) nekih naroda mistici (grčkog, ruskog i možda rumunskog naroda, s jedne strane, srpskog, bugarskog naroda, s druge strane), nipošto ne želeći da neprirodno razdvajam naciju od vere, ali vazda ubeđenja da ateista Srbin, nije dobar Srbin (prema narodnoj poslovici: Ne bio ti čovek bez pameti putovođ, ni Srbin bez vere ortak) da je pravoslavni Srbin prirodno i dobar Srbin - ali samo patriota, mnogo manje nacionalista i nikad šovinista - idealno zamišljajući dva hilandarska duhovnika pođednako jakih i ubeđenih pravoslavnih hrišćana (pre zdravim doživljajem, nego tradicijom ubeđenih) oslanjajući se na njihovu ekstravertovanu i introvertovanu prirodu, dodeljujem im različite uloge u odnosu na one Srbe koji dolaze u Hilandar (i Studenicu), znajući zašto tamo odlaze. Šta Srbima danas (a prema vladiki Nikolaju Velimiroviću i ranije i mnogo ranije) najviše i najpreče treba? Ne govorim kao političar, ekonomist, evropski progresist, srpski nacionalist, niti kao pripadnik bilo koje svetske ili domaće organizacije, osim moje pravoslavne, hrišćanske srpske Crkve kojoj jedino pripadam. Govorim samo kao pravoslavni Srbin (samo patriota?), onoliko koliko sam kao takav, do ovih mojih poodmaklih godina, upoznao svoj narod. Srbima su danas najpreča dva zbivanja: ispovedanje i kajanje za svoje grehove i međusobno mirenje. Kada govorim o ispovedanju i kajanju Srba, ne znam da li je potrebno podsetiti Srbe (ateiste, agnostike i teiste) koji stvarno cene i vole Nikolaja Velimirovića, možda zbilja najvećeg duhovnika koga smo posle Svetog Save imali, na ona brojna mesta u njegovom Delu (već je trinaest knjiga dostupno srpskom čitaocu svakog obrazovanja) koja pozivaju

78

Srbe na ispovst i pokajanje zbog mnoštva učinjenih grehova (vladika doslovce i ubedljivo navodi i kojih) pre Prvog svetskog rata, između dva svetska rata i posle Drugog svetskog rata; dovoljno je pročitati samo nekoliko ovakvih stranica kod vladike Nikolaja, pa da dobronameran, objektivan, i naravno, najpre, pravoslavan srpski patriota, (a ne, najpre, srpski nacionalista, tradicionalno, znači običajno, znači polupaganski, pravoslavan vernik) ublaži u sebi, ili, i sasvim prestane sa idealizovanjem „nebeskog srpskog naroda”, najboljeg, najčestitijeg i najpravednijeg, od Boga „izabranog naroda”, a da pri tom ne prestane da i dalje voli i ceni taj isti narod... Zar treba još trošiti reči o mirenju srpske zavađene braće od Kosova do danas? Da li smo bar nešto naučili od mudrih srpskih poslovica - zreo plod našeg izvornog drveta - od kojih jedna keže: Složna braća nove dvore grade, a nesložna stare razgrađuju! Ko je danas najviše pozvan da miri zavađenu srpsku braću od pravoslavnih srpskih duhovnika? Završavam ovaj članak - hvala svima u „Književnim novinama” koji se blagovremeno i blagočestivo setiše manastira Hilandara i tako nam dadoše priliku da nešto prozborimo u ovom jubilarnom broju molitvama upućenim Bogu da nam danas pošalje u Hilandar (i u Studenicu) dvojicu novih Zlatousta, od kojih će se onda umnožiti dobro seme Istih. Jedan Jovan (zar nije Jovan na Hristovim grudima vesnik budućeg pravoslavlja, Hrista ljubavi o kome je i Dostojevski sanjao!), molitvenik Jovan, ispovedaće, pričešćivaće i moliti se za sve bolesne Srbe koji će mu dolaziti radi pokajanja, i - drugi Jovan, ne manje Hristu odan i molitven od prvog Jovana, ali i lično obdaren i sposoban da miri sve zavađene: muževe i žene, sinove i očeve, kćeri i majke, braću i sestre, susede koji se do krvi posvađaše zbog zida u stanu ili parčeta njive u selu, partizane i četnike, Srbe u dijaspori i Srbe na Balkanu. Utopijski san? Ne, jer ako imamo veru kao „gorušično zrno”, činićemo čuda i veća od Hristovih (to nam sam Hristos poručuje), a usplamtelo zaraćenim, opijenih prolivenom krvlju, koji bi da i dalje prolivaju krv Sina čovečjeg, Aleksej Homjakov (1804-1860) u članku „Srbima: Pismo iz Moskve”, poručuju sledeće: „Vera je delo duhovne slobode i ne trpi prinudu; istinska vera pobeđuje svet, a ne traži mač svetski radi svoje pobede. Zato uvažavajte svaku slobodu savesti i vere tako da niko ne može da vređa istinu govoreći da se ona pribojava laži i da ne sme da se s lažju takmiči oružjem misli i reči”. Vladeta JerotiĆ -------