ПИСМО, НАПИСАНО ПРЕ 70 ГОДИНА

ПИСМО, НАПИСАНО ПРЕ 70 ГОДИНА

www ww w www wWwwwww w w ww w wwwwwwww wwwwwww w w w wwwww ww w w w www wWwwwww w w ww w wwwwwwww wwwwwww w w ww www ww w www wWwwwww w w ww w wwwwwwww wwwwwww w w w wwwww ww w w w www wWwwwww w w ww w wwwwwwwwWwwwww w w ww w wwwwwwww wwwwwww w w w wwwww ww w w w www wWwwwww w w ww w wwwwwwww wwwwwww w w ww www ww w www wWwwwww w w ww w wwwwwwww wwwwwww w w w wwwww ww w w w www wWwwwww w w ww w wwwwwwww

Документ објављен у „Временској хроници’’,

марта 2002. године.

Документ објављен у „Временској хроници’’,

марта 2002. године.

Сада је 2072. година. Тек сам напунио 50 година, а изгледам као да имам 85... Болујем од бубрега, јер сам пио мало воде.

Осећам, остало ми је још само мало живота. До момента када сам постао инвалид, живео сам у сасвим „обичним” условима.

Сећам се када сам имао пет година. Све је било другачије!Било је паркова са пуно дрвећа, дворишта са прелепим баштама...

Било је много извора воде и уживали смо у сваком тренутку. Сада користимо кишницу, помешану са много минералних елемената.

Некада су се жене поносиле својим дивним косама. Данас се брију како би сачувале и то мало воде што имамо. Некада је мој отац прао кола пијаћом водом.

Данас ни деца не смеју слободно да се играју како се не би замазала, јер их не купамо да бисмо уштедели воду.

Сећам се многих натписа: „Не прљајте воду!” Нико није обраћао пажњу.. Људи су мислили да је вода неограничена. Данас су све реке, језера, извори и

подземне воде безнадежно замућени земљом или су просто пресушили.

Незаобилазни пејзаж данас није ништа друго него бескрајна пустиња. Главни узроци смрти су стомачне инфекције и кожне болести..

Индустрија је паралисана, незапосленост је достигла драматични ниво...Основна индустријска грана је производња уређаја за пречишћавање воде. Уместо

плате, добијамо пијаћу воду.

Главни разлог напада на људе по готово опустелим улицама је само због воде.Осамдесет посто хране је синтетичког порекла.

Некада је била препорука да пијемо осам чаша воде дневно.Данас је имамо само за пола чаше.

Често не можемо прати одећу, а камоли да је испирамо. Тиме само увећавамо количину отпадака.

Принуђени смо да користимо септичке јаме као што је било некада давно, јер канализација не функционише. Погађаш разлог: због недостатка воде.

Људи изгледају ужасно: тела су им мршава, збрчкана им је кожа због екстремне дехидрације, покривени су тракама за заштиту од ултраљубичастих зрака

јер ни атмосфера више не може да их филтрира због уништеног озонског омотача.

Двадесетогодишњакиње изгледају као да имају четрдесет година због суве коже. Научници даноноћно покушавају да нешто смисле и открију. Безуспешно!

Не можемо произвести воду! Дрвеће умире, све га је мање, самим тим и кисеоника, а све то води до нижег интелектуалног потенцијала код будућих нараштаја.

Морфологија сперматозоида многих мушкараца је промењена, а резултат те промене су деца која се рађају са разним обољењима, мутацијама и

деформацијама.

Правосуђе нас приморава да плаћамо порез на ваздух који удишемо: 137 кубних метара за одраслог свакодневно (31,102 галона). Они који не могу да плате, бивају протерани из „проветрених зона”. Ове зоне имају гигантска механичка плућа која

раде уз помоћ сунчеве енергије. Ваздух у „проветреним зонама” није неког посебног квалитета, али у њима бар некако може да се дише.

Просечни људски век је 35 година.

Неке државе су успеле да организују мала острва са нешто зеленила и потока. Те површине даноноћно чувају специјалне армијске снаге.

Вода се претворила у ретку робу, строго чувану у скровиштима. Ова роба је бескрајно скупља од злата и дијаманата.

Нема дрвећа, нема ничега. Понекад пада киша, али кише су пуне киселина. Годишња доба више не постоје. Климатске промене су достигле свој врхунац, а

последица су некадашњих људских активности, без размишљања. Били смо упозоравани на све ово. Причало се о екологији, о заштити животне средине, о

природи, о нашим неделима и последицама њиховим. На жалост, упозорења нису никога занимала!

Понекад ме деца моле да им причам како је било некада, када сам био мали.Описујем им природне лепоте... Причам им о киши, о цвећу, о предивном осећају док сам се купао, ловио рибе у рекама и језерима, о води коју сам могао да пијем

колико ми је душа хтела. Причам им и колико су некада људи били здрави...

Деца ме питају: „Тата! Зашто сада немамо воде?”Осећам кнедлу у грлу...

Како да се не осећам кривим када сам из генерације оних који су упропастили природу, који нису обраћали пажњу на очигледно... За природу је то било много, а за нас тако мало...

Припадам последњим генерацијама које су могле да промене нешто, а изабрале су да не учине ама баш ништа.

Данас наша деца плаћају високу цену!

Сада знамо да на Земљи неће бити могућ живот, јер смо тим поступцима стигли до тачке када више нема повратка.

Сада једино желим да се време врати и да натерам људе да схвате...Желим да се врати време када је било могуће да учиним нешто за спас наше

планете Земље!

Ria Slides

Допринеси бар мало! Запитај се шта ће бити са водом, са планетом Земљом...На жалост, ово није игра. Постаје полако стварност.

Не остављајмо овакво наследство... Оставимо иза себе ЖИВОТ!