4 strouk i diskaunt

10. Strouk i diskaunt

U radu s ljudima glavno oruđe ili sredstvo za rad su poruke, naročito one poruke koje u sebi nose neki vrednosni momenat. Zbog toga su strouk i njegova negacija diskaunt osnovni TA pojmovi koji, kako ćemo videti, pomažu da se osnovne vrednosne poruke sistematizuju, da se odredi funkcija i svrha pojedinih kategorija, i da se na osnovu tog znanja s jedne strane razvije veština stroukiranja, a s druge strane spreči otpisivanje.

10.1 O pojmovima strok i diskaunt

Izvorni jezik na kojem je nastala teorija transakcione analize je engleski. Zbog razlika koje postoje u leksici različitih jezika, povremeno se pojavljuju problemi u prevođenju stručnih pojmova. Pojmovi stroke i discount teško su prevodivi tako da ih većina domaćih transakcionih analitičara zadržava u izvornom obliku kao tehničke pojmove, iako to nije najsrećnije rešenje. U tehničkom smislu koristi se kao imenica reč strouk, a kao glagol reč stroukiranje. Reč diskaunt je imenica, a odgovarajući glagol je otpisivanje. Engleska reč stroke kao imenica i glagol ima širok dijapazon značenja od veoma negativnih kao što su udarac, zamah, napad bolesti ili udar (moždani udar, srčani udar); davanje takta u veslanju, pa do pozitivnih značenja kao što je glađenje rukom ili milovanje.1 Upravo je ovo poslednje značenje bilo povod Bernu da upotrebi baš ovu reč. Slično je i s engleskom rečju discount koja se pojavljuje kao imenica i kao glagol, a koja znači odbitak, popust, otpis, diskont, odnosno odbijanje od vrednosti ili cene; ne verovati, uzeti s rezervom (Bujas, 1999, str. 236).

10.2 Dve teorije strouka i diskaunta: rana i savremena

U transakciono-analitičkoj literaturi postoje dve teorije strouka i diskaunta koje na različite načine definišu ove koncepte, a što povremeno izaziva zabunu. Jednu teoriju smo nazvali rana

teorija strouka i diskaunta, a drugu savremena teorija strouka i diskaunta. Obe teorije izlažemo u eksplicintom obliku kako bismo čitaocu pomogli da prepozna na koju teoriju se drugi TA autori implicitno pozivaju kada pišu ili govore o strouku i diskauntu.

10.3 Rana teorija strouka i diskaunta

Erik Bern je razvio svoju ranu teoriju strouka i diskaunta na osnovu rezultata različitih istraživanja koja su ukazala da hronični izostanak socijalne i fizičke stimulacije ima pogubne efekte na organizme u razvoju.

U ranoj teoriji strouka i diskaunta osnovni pojmovi se mogu definisati na sledeće načine:

Strouk = stimulacija

1 Jedno od značenja glagola stroke je gladiti, milovati; a u američkom engleskom se koristi kao slikoviti izraz za „ići niz

dlaku”, udobrovoljavati, pothranjivati sujetu, pa čak i masturbirati. Značenje imenice je glađenje (rukom), a u američkom

engleskom slikovito za podilaženje, udobrovoljavanje (Bujas, 1999, str. 872).

Teorija strouka i diskaunta Zoran Milivojević 1

Diskaunt = ignorisanje, odnosno izostanak stimulacije

Bern je stroukove definisao kao jedinicu socijalne stimulacije ili tačnije „jedincu socijalnog prepoznavanja” (Bern, 19). „Strouk je jedinica pažnje kojom pojedinac dobija stimulaciju” (Woolams & Brown, 1978, p 45). U tom smislu strouk je poruka kojom se prepoznaje nečije postojanje. Implicitna pratpostavka je da je neko dovoljno vredan da bi njegovo postojanje bio priznato i prepoznato od strane drugih. U okviru takvih pretpostavki diskaunt je izostanak strouka, dakle negacija nečijeg postojanja, a samim tim i njegove vrednosti kao ljudskog bića. To se najbolje vidi kod ignorisanja koje je posledica osećanja prezira, gde je ignorisanje poruka drugome da nije dovoljno vredan da bi njegovo biće bilo prepoznato. Zbog toga se onaj koji prezire ponaša prema prezrenom kao da prezreni ni ne postoji.

Vrste stroukova

Stroukovi mogu biti pozitivni i negativni, u zavisnosti od toga da li izazivaju prijatnost ili neprijatnost. Kako je priroda emocija takva da se neprijatne emocije osećaju skoro duplo inenzivnije od prijatnih, u tom smislu su negativni stroukovi intenzivniji od pozitivnih.

Stroukovi mogu biti fizički, kada postoji dodir, i simbolički, kada se razmenjuju poruke, bez fizičkog kontakta. Simbolički stroukovi mogu biti verbalni (reči) i neverbalni (na primer, naklon glavom, namigivanje ili mahanje prilikom pozdravljanja).

Takođe, stroukovi mogu biti uslovni, koje osoba mora zaslužiti tako što će ispuniti neki uslov (zadatak ili ostvariti kriterijum) koji postavlja osoba koja stroukira. Za razliku od uslovnih, osoba može dobiti i bezuslovne stroukove, samo zbog toga što postoji.

Razmena stroukova

Bern je ukazao da, na primer, prilikom pozdravljanja ljudi različitim intinzitetom stroukiraju jedni druge:

Prva osoba: „Dobar dan.”

Druga osoba: „O, pa to ste vi! Baš mi je drago da vas vidim. Kako ste?”

Prva osoba: „Dobro. Hvala.”

Druga osoba: „Baš mi je drago. Kako su vaši kod kuće? Je li vaš sin i dalje onako dobar u školi?”

Iz ovog dijaloga jasno je da druga osoba upućuje veći broj stroukova prvoj osobi nego što joj ova uzvraća. Razlika u stroukiranju je rezultat toga što učesnici u saobraćanju različito definišu međusobni odnos u smislu bliskost-distanca.

Izvori rane teorije

Francuski psihoanalitičar Rene Spic (Spitz, 1945) je tokom proučavanja male dece koja su po sili zakona odvojena od svojih majki (zatvorenica) i zbrinuta od strane negovateljica u instituciji, došao do zaključka da ova deca počinju da pate, da se njihov razvoj usporava ili zaustavlja. Negovateljice su brinule o više dece istovremeno, tako da osim prehrane i higijene nisu stizale da se deci posvete i na druge načine. U nedostatku socijalne stimulacije (stroukova) ova deca ne samo da su razvijala razne oblike samostimulacije po tipu stalnog ljuljanja (takozvani roking, eng. rocking), već su pokazivala znake psihičkog i telesnog propadanja, sve do krajnje apatije (takozvane anaklitičke depresije). Ova deca su se više razboljevala i u mnogo većem procentu umirala u odnosu na socijalno stimulisanu decu. Ova Spicova zapažanja je kasnije u jednoj međunarodnoj studiji potvrdio i Džon Boulbi (Bowlby, 19).


Drugi tip istraživanja na koji se Bern pozivao su istraživanja na mladim pacovima koji su bili podeljeni u tri grupe koje su bile podjednako hranjene, ali od kojih je prva bila nagrađivana (pozitivna stimulacija ili pozitivni stroukovi), druga bila kažnjavana (negativna stimulacija ili negativni stroukovi), a treća grupa je bila zanemarivana (izostanak stimulacije ili diskaunt). Rezultati praćenja rasta mladih pacova i njihovog zdravstvenog stanja pokazali su da nije bilo nikakve uočljive razlike između prve, nagrađivane grupe i druge, kažnjavane grupe, ali da je treća, zanemarena grupa pokazala daleko slabiji razvoj, manju telesnu težinu i veći procenat razboljevanja u odnosu na prve dve grupe. Prenoseći ove rezultate na ljude, Bern je zaključio da je ignorisanje ili zanemarivanje (diskaunt) opasno po preživljavanje, a da je stimulacija, makar bila i negativna potrebna za preživljavanje.

Treća linija dokaza iz koje je Bern razvio svoju teoriju strouka je najmanje uverljiva, a tiče se istraživanja potpunog prikraćivanja čulnih stimulusa sprovedenih na odraslim ljudima. Ovi eksperimenti senzorne deprivacije su sprovođeni u specijalnim zvučno izolovanim komorama u kojima je bila potpuna tama i konstantna temperatura, a ispitanici su nosili specijalne rukavice kako ne bi mogli ni da se dodiruju. Posle izvesnog broja sati u ovakvim uslovima jedan manji broj ispitanika je počeo da halucinira. Na osnovu toga je Bern zaključio da je čulna stimulacija potrebna za održavanje mentalnog zdravlja.

Kao što čitalac može primetiti rana teorija je veoma jednostavna teorija prema kojoj je stimulacija = strouk, a ignorisanje = diskaunt, što, po našem mišljenju, uopšte ne opravdava uvođenje posebnih reči.

Doprinos rane teorije

Međutim, Bernov uvid da je za decu ignorisanje daleko teže od kazne, dovelo je do relativizacije pojma kazna i do boljeg razumevanja rezultata bihejviorista koji su dokazali da je ignorisanje nekog ponašanja deteta daleko efikasniji način u „gašenju” ponašanja od samog kažnjavanja tog istog ponašanja. Dakle, nije reč o dihotomiji „nagrada-kazna”, već o tročlanom konstruktu nagrada-kazna-ignorisanje.

Nagrada

Kazna

Ignorisanje

Kazna je kazna u odnosu na nagradu, ali je ta ista kazna nagrada u odnosu na ignorisanje. Drugim rečima, ignorisanje je najsnažniji oblik kazne. To je Bern izrazio na sledeći način:„I negativan strouk je bolji od diskaunta.” Ovaj uvid pomogao je Bernu da definiše komunikacijski obrazac koji se uspostavlja kod neke zanemarene dece na koju roditelji i staratelji ne obraćaju dovoljno pažnje. Kako ignorisano dete ne dobija nikakve pozitivne stroukove, ono nauči da pažnju privlači svojim problematičnim ponašanjem. Uvreda ili udarac koje dobije za kaznu su za njega dobit (potvrda postojanja) koja je mnogo bolja od ignorisanja (negacija postojanja).2

2 Reč je o instrumentalnom potkrepljenju tako što dete generiše određena ponašanja da bi bilo kažnjeno. Pretpostavka je

da je kazna nagrada u odnosu na ignorisanje od kojeg dete beži, i da je dete shvatilo da nijednim svojim ponašanjem neće moći

dobiti nagradu (pohvalu).


Na osnovu svoje teorije strouka i diskaunta Bern je došao do zaključka da u svakom čoveku postoji „glad” ili potreba za stroukovima.3 On je to slikovito izrazio: „Ljudima koji su dugo bez stroukova se polako suši kičma” (Bern, 19)

Kritika rane teorije stroukova i diskaunta

Danas smatramo da je ovaj Bernov zaključak o sušenju kičme bio pogrešan, odnosno preterano uopšten. Pretpostavka za kritiku ovog Bernovog stava je razlikovanje potreba od želja. Prema Guldinzima (Goulding) potreba je ono bez čijeg zadovojenja se objektivno ne može, a želja je ono bez čijeg zadovoljenja se objektivno može. Dakle, zadovoljenje potreba je povezano s preživljavanjem, a zadovojenje želja nije povezano s preživljavanjem već je povezano s kvalitetom života.

U odnosu na stroukove postoji fundamentalna razlika između deteta i odrasle osobe. Dete je po svojoj definiciji zavisno od svojih staratelja, jer ne može preživeti bez njih. Za razliku od deteta, odrasla osoba je sposobna za samostalni život i nije, ako je zdrava, zavisna od drugih ljudi. To razlikovanje se odnosi i na „glad” za stroukovima deteta i odrasle osobe: dok za dete primanje stroukova zaista spada u domen potrebe, primanje stroukova za odraslu osobu spada u domen želje. Dok će dete zaista propasti ili umreti usled deprivacije stroukova, odrasla osoba neće ni propasti ni umreti iz tog razloga.4 Dakle, Bernov zaključak o „sušenju kičme” se odnosi na decu, ali ne i na odrasle ljude. Izuzetak su inače zdravi odrasli ljudi koji čvrsto veruju da ne mogu preživeti bez stroukova, da imaju „potrebu” za ljudima.5 Reč je o zabludi, o zaostatku infantilnog stava, odnosno o infantilnim osobama. Ove ljude učimo da razlikuju želju od potrebe, da svoje želje ne pretvaraju u potrebe (imperacija), da bi se oslobodili svoje zavisnosti od određene vrste stroukova, zavisnosti od drugih ljudi, od prisile da moraju biti stroukirani, odnosno od katastrofičnih fantazija o propadanju i smrti koji će nastupiti ukoliko ne dobiju određeni kontigent stroukova. U tom smislu postizanje autonomije, kao jednog od idealnih stanja odrasle osobe podrazumeva „oslobađanje” od „potrebe” za stroukovima od strane drugih ljudi.

Istraživanja na koja se pozivao Bern da bi definisao „glad za stimulacijom” i izvedenom potrebom za stroukovima su uglavnom istraživanja na organizmima u razvoju kao što su mala deca i mladi pacovi. Danas se zna da je mozak novorođenčeta „poluproizvod”, što znači da dete mora biti stimulisano na različite načine da bi se mozak razvijao, odnosno da bi se uspostavljali, mijelinizirali i diferencirali nervni putevi. Takođe je jasno da će ono što se najviše stimuliše biti i najviše razvijeno kod deteta. Isti princip koji važi za mozak, važi i za ceo organizam. Pored toga, nemoguće je završiti psihički razvoj, odnosno izgraditi ličnost ukoliko dete nije u dovoljnoj meri socijalno stimulisano.

Dakle, time što ne diferencira između dece i odraslih, rana teorija je pogrešno pripisala odraslima potrebu za primanjem stroukova.

3 Bern nije eksplicitno pisao o potrebama za stroukovima već o gladima, a kako je glad primer za jednu vrstu potrebe,

možemo zaključiti da je pod „gladima” podrazumevao potrebe.

4 Kada bi se odrasla osoba nakon brodoloma našla potpuno sama na nekom pustom tropskom ostrvu na kome ima

dovoljno vode i hrane, ona ne bi umrla zbog nedostatka ljudi, dok bi dete, koje po svojoj definiciji nije u stanju da samostalno

brine za sebe, u takvoj situaciji svakako umrlo.

5 To se ne odnosi na hendikepirane osobe, teške bolesnike i veoma stare osobe koji su objektivno nemoćni da se brinu o

sebi i za koje drugi ljudi zaista jestu potreba.


10.5 Savremena teorija strouka i diskaunta

Savremena teorija strouka i diskaunta odstupa od Bernovog ranog modela stimulacija-nestimulacija, i fokusira se na vrstu i kvalitet stimulacije. U tom smislu reč je o teoriji koja je daleko više diferencirana u odnosu na ranu teoriju. Ovaj napredak je ostvaren upravo zbog toga što se paradigma za razumevanje stroukova pomerila sa neverbalnog stroukiranja na verbalno stroukiranje.

Glavna osobina savremene teorije strouka i diskaunta je u tome da se stimulacija shvata kao poruka (transakcija), a od analize kvaliteta stimulacije (poruke) zavisi odgovor na pitanje da li je ona strouk ili diskaunt. Ovako pomereno težište dovodi do toga da u ovom modelu i određena stimulacija može biti diskaunt. Glavni kriterijum za analizu poruka i razgraničenje strouka i diskaunta je realističnost poruke, odnosno da li je poruka u skladu sa stvarnošću (strouk) ili je u neskladu sa stvarnošću (diskaunt).

U savremenoj teoriji strouka i diskaunta važe sledeće definicije:

Strouk = realna poruka

Diskaunt = nerealna poruka ili ignorisanje

Uslovni i bezuslovni stroukovi i diskaunti

Pored toga što stroukovi i diskaunti mogu biti pozitivni i negativni, fizički i simbolički (neverbalni i verbalni), u savremenoj teoriji stroukova i diskaunta postoje i uslovni i bezuslovni stroukovi odnosno diskaunti. Uslovni stroukovi i diskaunti su oni koji su upućeni ponašanju neke osobe, dok su bezuslovni stroukovi i diskaunti oni koji su upućeni biću neke osobe. Uslovni strouk (ili diskaunt) je onaj koji osoba mora zaslužiti, jer će ga dobiti tek kada ispuni neki uslov. Bezuslovni strouk (ili diskaunt) je onaj koji osoba dobija bez obzira na svoje ponašanje, jednostavno zbog toga kakva je kao ljudsko biće. Za razumevanje ove podele nužno je jasno razlikovanje same osobe (biće) od pojedinačnih aktivnosti te osobe (ponašanje).

Fundamentalna razlika biće-ponašanje

Sposobnost da se pravi razlika između nečijeg bića (osobe ili ličnosti) od onoga što to biće radi (misli, oseća, želi, postupa, stvara, itd.) ili je uradilo, jeste od fundamentalne važnosti. Tačno je da se nečija ličnost objektivizira kroz sistematične postupke te ličnosti i da upravo na osnovu sistematičnog ponašanja zaključujemo kakav je neko kao ličnost. Međutim, između ličnosti i ponašanja te ličnosti se ne može staviti direktni znak jednakosti. To se najbolje vidi u situaciji kada neko želi da kod sebe promeni neku svoju reakciju ili neko svoje ponašanje. Sve dok se osoba poistovećuje (identifikuje) s neželjenim ponašanjem ona ima otpor prema promeni jer promenu shvata kao gubitak sebe. Zbog toga je u terapiji, ali i u vaspitanju veoma važno da se osoba deidentifikuje od nekih svojih postupaka, reakcija ili emocija.

Osoba koja ne razume i ne pravi fundamentalnu razliku je nesposobna da na ispravan način shvati bilo koji konflikt. Takva osoba će svaki konflikt svoje i tuđe želje, načina mišljenja, vrednovanja ili postupanja shvatiti kao konflikt dve osobe. Ona će, na primer, odbijanje neke njene želje od strane drugoga „pročitati” kao odbacivanje nje kao osobe. Isto tako će zahtev za promenu nekog njenog ponašanja upućen od strane nekog drugoga (kritiku) shvatiti kao poruku da je ona sama pogrešna, nesposobna ili nedovoljno vredna, odnosno kao diskvalifikaciju nje kao osobe. Zbog toga će ona frustraciju svoje želje pogrešno doživeti kao odbacivanje (prezir), a tuđu kritiku ili ljutnju kao prezir ili, čak mržnju. Ovakva osoba jednostavno nije u stanju da shvati da je konflikt moguć u poziciji J+, T+, odnosno da se u pozitivnom odnosu prema nekom biću može


pojaviti negativan odnos prema onome što to biće čini, tako da će svaki konflikt doživeti kao manifestaciju J+, T– pozicije.

Nerazlikovanje sopstvenog bića od sopstvenog ponašanja je normalni razvojni stav koji pokazuje dete početkom druge godine jer zbog kognitivne nezrelosti ono jednostavno nije u stanju da shvati da ga mama koja odbija neku njegovu želju može tog trenutka voleti, odnosno nije u stanju da shvati da je kazna usmerena na njegovo ponašanje (zahtev za promenu ponašanja) i da ljutnja i ljubav idu skupa, odnosno da ga roditelj kažnjava upravo zbog toga što ga voli. Upravo je jedan od osnovnih razvojnih zadataka koje dete treba da ispuni u narednih nekoliko godina da nauči da razlikuje sebe od nekih svojih misli, osećanja i postupaka. Tek kada dete shvati ovu razliku ono postaje sposobno za rezumevanje konflikta, odnosno frustracije, ljutnje i kritike, i postaje sposobno za samofrustraciju, samoljutnju i osećanje krivice. Dete koje ne shvata fundamentalnu razliku jednostavno ne uči na osnovu iskustva. Ako nešto i nauči onda je to da je ono neprihvaćeno i nedovoljno vredno. Ovakvo dete ima fantaziju o bezuslovnoj ljubavi: da je prava ljubav onda kada roditelji prihvataju i odobravaju svaku njegovu želju i svako njegovo ponašanje. Kada odraste onda osoba koja ne pravi fundamentalnu razliku očekuje bezuslovno prihvatanje svih svojih želja i svih ponašanja od partnera i drugih ljudi koje je vole.

Veoma je važno shvatiti da dete neće samo shvatiti ovu razliku, da ne postoji nikakav prirodni razvojni put kognitivnog uviđanja ove razlike, već da će dete shvatiti ovu razliku jedino onda ukoliko roditelji tokom tretiranja deteta jasno, verbalno i neverbalno pokazuju da prave ovu razliku.6 Teorija stroukova i diskaunta je veoma dobar orijentir koja roditeljima i pedagozima omogućuje da s detetom ostvare pozitivan odnos prema biću (J+, T+) u kome će određene detetove radnje definisati kao negativne i neprihvatljive. Kasnije ćemo pokazati da je velika strouk

trijada (+BS, +US i –US), a posebno strouk dijalektika od suštinske važnosti za pravilno vaspitanje dece u mentalno i emocionalno zdrave ličnosti i u uspešne ljude.

Zbog svega rečenog od izuzetne je važnosti da svako ko vaspitava decu bilo privatno bilo profesionalno, prvo sam raščisti s razlikom biće-ponašanje, a zatim da bude u stanju da jasno upućuje poruke koje su usmerene biću ili ponašanju.

Veština stroukiranja nije od suštinske važnosti samo za rad s decom, već za bilo koji rad s ljudima, posebno za onu vrstu rada u kojoj se pojavljuju konflikti. Svaki oblik korektivnog rada, odnosno rada u kome se pojavljuje promena nužno implicira postojanje konflikta. Zbog toga je i u psihoterapiji važno ulaziti u konflikte s pacijentovim načinom razmišljanja, vrednovanja, osećanja ili postupanja, a to je mogućno jedino iz J+ T+ pozicije, što podrazumeva da terapeut ima razvijenu sposobnost stroukiranja.

Bezuslovne poruke (usmerene na biće druge osobe) su posebno važne zbog toga što su povezane s definisanjem nečije ličnosti, identiteta i uloge. To je veoma važno u vaspitanju dece jer bezuslovne poruke koje upućuje neki autoritet imaju „moć” da konstruišu detetovu sliku o sebi, odnosno da utvrđuju i potvrđuju njegov identitet. Dok su +BS posebno važni u formiranju detetove pozitivne slike o sebi, s druge strane +BD često dovode do formiranja grandiozne slike o sebi, a –BD su povezani s formiranjem patološke negativne slike o sebi.

Jedna od osnovnih razika između poruka adresiranih biću i poruka adresiranih ponašanju je u mogućnosti promene. Bezuslovne poruke definišu biće kao takvo i po pravilu isključuju mogućnost promene, dok uslovne poruke dozvoljavaju mogućnost promene. Na primer, kada nekome kažemo: „Ti si glup!” to je tako i osoba ne može s tim bilo šta da uradi u smislu promene

6 Razliku biće-ponašanje nikada ne nauče zanemarena, maltretirana i razmažena deca, kao ni deca koja su preterano

socijalizovana ekstremnim uslovljavanjem ljubavi i koja se plaše da će biti nevoljena ukoliko se ne ponašaju na poželjan način.


osim da prihvati ili negira da je to tako.7 Međutim, ukoliko nekome kažemo: „To što si sada rekao je čista glupost!”, nema nužne implikacije da je osoba glupa jer i veoma pametni ljudi neki put mogu izgovoriti velike gluposti. Zbog toga je psihološka implikacija uslovne poruke: „Tvoj način razmišljanja je pogrešan i ja očekujem, pošto imaš sposobnost za to, da ga promeniš i da misliš ispravno.” Dakle, uslovne poruke, bilo negativne bilo pozitivne su te koje su povezane s promenom ili modifikacijom nečijeg ponašanja.

Strouk-diskaunt kontinuum ili SDK

Jedan od načina na koji se može vizelno predstaviti razlika između poruka koje su strouk i poruka koje su diskaunt je takozvani strouk-diskaunt kontinuum (). Dve osnovne dimenzije u odnosu na koje pravimo razlike su dimenzija biće-ponašanje i dimenzija realno-nerealno. Dakle, važno je da li je poruka upućena biću ili onome što biće čini i važno je da li je poruka realna ili je nerealna.

Slika: Osnovni SDK i četiri osnovne kategorije poruka.

Realna poruka upućena biću je strouk zato što je realna, a bezuslovna je zato što je upućena biću. Reč je o bezuslovnom strouku ili BS. Primer: „Ti si sposoban!”

Realna poruka upućena ponašanju je strouk zato što je realna, a uslovna je zato što je upućena ponašanju. Reč je o uslovnom strouku ili US. Primer: „To ste veoma spretno uradili!”

Nerealna prouka upućena biću je diskaunt zato što je nerealna, a bezuslovna je zato što je upućena biću. Reč je bezuslovnom diskauntu ili BD. Primer: „Ti si najsposobniji čovek na svetu! ”

Nerealna poruka upućena ponašanju je diskaunt zato što je nerealna, a uslovna je zato što je upućena ponašanju. Reč je o uslovnom diskauntu ili UD. Primer: „Niko drugi ne bi mogao da to tako spretno uradi!”

Time smo predstavili osnove kordinatnog sistema koji zovemo strouk-diskaunt kontinuum. Ovaj model dobija svoju punu formu kada mu dodamo i treću dimenziju pozitivno-negativno.

7 Poseban problem su paradoksalne poruke koje je identifikovao Ronald Laing u smislu: „Misli pametno, glupane!”.

Problem je u tome što se od „glupana” može očekivati ili da ne misli ili da misli pogrešno, a nikako da misli ispravno.

Realnost Nerealnost

(Strouk) S (Diskaunt) D

BS BD

US

Biće (bezuslovnost) B

Ponašanje (uslovnost) U


Naime svaka od četiri osnovne kategorije može biti izražena kao kritika ili kao pohvala, pa, prema tome, može biti pozitivna ili negativna. Tako na primer, uslovan strouk može biti pozitivan (+US) kada kažemo: „Vaša ideja je originalna!” ili negativan (–US) kada kažemo: „Čini mi se da je taj vaš zaključak preterano uopšten!” Zbog toga u razvijenom modelu SDK postoji osam osnovnih poruka:

Slika: Razvijeni SDK i osam osnovnih poruka.

+BS: realna pozitivna poruka upućena biću, koja je strouk zato što je realna, koja je bezuslovna jer je upućena biću i koja je pozitivna, tako da je zovemo pozitivni bezuslovni strouk ili skraćeno +BS. Na primer, osobi koja je veoma inteligentna kažemo: „Vi ste veoma pametni.”

–BS: realna negativna poruka upućena biću, koja je strouk zato što je realna, koja je bezuslovna zato što je upućena biću i koja je negativna, tako da je zovemo negativni bezuslovni

strouk ili skraćeno –BS. Na primer, osobi koja je veoma gojazna kažemo: „Vi ste debeli.”

+US: realna pozitivna poruka upućena ponašanju, koja je strouk zato što je realna, koja je uslovna zato što je upućena biću i koja je pozitivna, tako da je zovemo pozitivni uslovni strouk ili skraćeno +US. Na primer, osobi koja je rekla nešto duhovito kažemo: „To je bilo jako duhovito.”

–US: realna negativna poruka upućena ponašanju, koja je strouk zato što je realna, koja je uslovna zato što je upućena biću i koja je negativna, tako da je zovemo negativni uslovni strouk ili skraćeno –US. Na primer, osobi koja je nešto loše procenila kažemo: „To ste loše procenili.”

+BD: nerealna pozitivna poruka upućena biću, koja je diskaunt zato što je nerealna, koja je bezuslovna jer je upućena biću i koja je pozitivna, tako da je zovemo pozitivni bezuslovni

diskaunt ili skraćeno +BD. Na primer, osobi normalne inteligencije kažemo: „Ti si genije.” Ili: „Ti si najpametnija osoba na ovome svetu.”

–BD: nerealna negativna poruka upućena biću, koja je diskaunt zato što je nerealna, koja je bezuslovna zato što je upućena biću i koja je negativna, tako da je zovemo negativni bezuslovni

diskaunt ili skraćeno –BD. Na primer: „Kravo”, „Idiote”, „Majmune”, itd.

+UD: nerealna pozitivna poruka upućena ponašanju, koja je diskaunt zato što je nerealna, koja je uslovna zato što je upućena biću i koja je pozitivna, tako da je zovemo pozitivni uslovni

Realnost Nerealnost

(Strouk) S (Diskaunt) D

+BS +BD

–BS –BD

+US +UD

–US –

Biće (bezuslovnost) B

Ponašanje (uslovnost) U


diskaunt ili skraćeno +UD. Na primer, osobi koja je rekla nešto duhovito kažemo: „To je bila najduhovitija misao u istoriji čovečanstva.”

–UD: nerealna negativna poruka upućena ponašanju, koja je diskaunt zato što je nerealna, koja je uslovna zato što je upućena biću i koja je negativna, tako da je zovemo negativni uslovni

diskaunt ili skraćeno –UD. Na primer, osobi koja je nešto loše procenila kažemo: „Ti nikada ništa ne proceniš dobro, sve tvoje procene su katastrofa.”

Zlatna strouk trijada i stroukovi u radu s ljudima

Kada se analiziraju profesionalne transakcije iz aspekta teorije stroukova, onda dolazimo do zaključka da se u profesionalnom radu isključivo koristi zlatna strouk trijada koja se sastoji iz +BS, –US i +US.

Slika: Zlatna strouk trijada

U tom smislu možemo reći da svako ko radi s ljudima mora biti u stanju da:

– razlikuje stroukove od diskaunta;

da razlikuje četiri osnovne vrste stroukova;

da je sposoban da jasno i direktno upućuje različite stroukove, posebno zlatnu strouk trijadu;

da je sposoban da prima i prihvata različite stroukove;

da je sposoban da prima i odbija različite diskaunte.

Pozitivni bezuslovni strouk (+BS): „pohvala bića”

+BS je realna pohvala bića koja se lingvistički izražava kao neki pozitivni atribut ili epitet, odnosno pozitivna „etiketa” kojom se određuje nečije biće ili neka njegova osobina. Na primer: „sposoban”, „lep”, „pametan”, „odgovoran”, „zdrav”, „talentovan”, „duhovit”, „dobar”, „vredan”, itd.

Osnovna poruka koju u sebi nosi +BS je: „Ti vrediš!”. Zbog toga su +BS osnovne poruke kojim se odnos dve osobe definiše i izgrađuje kao odnos Ja vredim, ti vrediš (Ja+ Ti+) ili se, ako već postoji, potvrđuje kao takav. Sposobnost upućivanja +BS je povezana sa sposobnošću izgradnje pozitivnog odnosa između dve osobe, a takav pozitivan odnos daje mogućnost i za upućivanje negativnih stroukova.

+BS

– US +US


Iz aspekta analize emocija +BS je poruka kojom se izražavaju osećanja kao što su ljubav, poštovanje i vera u tuđe sposobnosti. Osećanje ljubavi se oseća prema onoj osobi koju subjekt ljubavi ocenjuje da je za njega kao celina, kao biće vredna. Upravo zbog te ocene se subjekt vezuje za osobu koja je objekt ljubavi. U tom smislu je izjava: „Ja te volim!” u stvari +BS.

Deca. U psihološkom smislu deca imaju potrebu za +BS jer su upravo ovi stroukovi ti koji izgrađuju detetovu sliku o sebi (formativna funkcija). Zbog toga je verbalno davanje +BS detetu uprvo ono što razvija detetovu pozitivnu samopredstavu i kreira njegova osećanja prema samome sebi (samoosećanja). Kada se roditeljske figure koje upućuju pozitivne bezuslovne stroukove internalizuju (u ego stanju Roditelj) tada je dete sposobno da aktivira unutrašnji izvor pozitivnih bezuslovnih stroukova, odnosno da se angažuje u samostroukiranju i da na taj način samo održava uspostavljenu pozitivnu sliku o sebi. Tim putem roditeljska ljubav, poštovanje i poverenje izraženi kao +BS postaju detetova samoosećanja: samoljubav, samopoštovanje i samopouzdanje.

Odrasli. Glavna funkcija +BS kod odraslih je u prepoznavanju, priznavanju i potvrđivanju onog kvaliteta koji već postoji kod odrasle osobe kojoj je strouk upućen. Drugim rečima kroz +BS osoba dobija potvrdu onih kvaliteta za koje već veruje da ih poseduje. Kod onih odraslih koji kroz, na primer, terapiju žele da promene sliku o sebi, +BS imaju istu formativnu funkciju kao kod dece. Zbog toga je važno da ovakve osobe dobiju +BS kako od terapeuta, tako i od terapijske grupe. Pored toga izražavanje +BS doprinosi izgradnji pozitivnog J+ T+ odnosa.

Slobodno izražavanje +BS je često blokirano različitim zabludama. Mnogi ljudi odustaju od upućivanja +BS zato što veruju da će izazvati neke negativne posledice.

Pozitivni uslovni strouk (+US): „pohvala aktivnosti”

Glavna funkcija +US-anja je u tome što potkrepljuje i učvršćuje stroukirana ponašanja. U jezičkoj ravni +US je uvek pohvala neke aktivnosti bića: „To ste lepo uradili”, „Dobro napredujete”, „Odlično razmišljate o toj temi”, „Vaš rad je studiozno napisan” i slično.

U pozitivne uslovne stroukove ubrajamo pohvalu ponašanja, nagradu i obećanje nagrade. Iako je pohvala širi pojam koji obuhvata i nagradu, glavna razlika je u tome što je pohvala simbolična, dok je nagrada nešto „opipljivo”. Tipične nagrade su ispunjenje neke želje, omogućivanje prijatnog doživljaja, poklon i slično. Upravo zbog toga što je nagrada konkretnija mnogi ljudi i deca više vole nagradu od pohvale (nagrada je jači pozitivan strouk od pohvale). I pohvala i nagrada su povezane s osećanjem prijatnosti koje se asocira s onim ponašanjem zbog kojeg je osoba dobila +US.

Kada se osoba ili dete ponaša na poželjan način, +US-anje doprinosi stabilizaciji i pojačavanju datog ponašanja. To znači da se povećava verovatnoća da osoba ponovi to ponašanje kako bi

Kao zaključak možemo reći da je sposobnost upućivanja +BS izuzetno važna u međuljudskim odnosima jer:

Izgrađuje pozitivan odnos dve osobe;

Izgrađuje pozitivan identitet deteta (ili odrasle osobe); i

Potvrđuje pozitivan identitet odrasle osobe (ili deteta).


ponovo osetila zadovoljstvo zbog priznanja (+US), odnosno da će se verovatno još više truditi da bi dobila još intenzivnije priznanje.

Kada je reč o +US-iranju, važno je praviti razliku između finalnih i procesnih ili suprortivnih

stroukova. Finalni +US su oni koji se dobijaju na kraju nekog procesa ili aktivnosti. Drugim rečima to su stroukovi koji se odnose na konačni rezultat nekog procesa. Primeri za to su dobre ocene za dobro urađen test u školi ili dobro obavljen radni zadatak na poslu. Druga vrsta +US su procesni stroukovi koji se upućuju tokom samog procesa, pre postizanja konačnog rezultata. Na primer: „Dobro ti ide, samo nastavi!” To je posebno važno za proces učenja različitih veština, pa čak i za dresuru životinja. Procesni stroukovi pomažu osobi da bolje i brže napreduje, jer ih ona doživljava kao podršku i kao podsticaj da je sposobna da napreduje i pređe u sledeću etapu učenja. Zbog toga ih zovemo i suportivni stroukovi. Procesni stroukovi smanjuju neprijatna osećanja nesigurnosti, treme i srama. Zbog toga su oni veoma važni u procesu vaspitanja dece, ali i u svim onim oblastima rada s odraslim ljudima u kojima postoji ideja nekog razvoja.

Nuđenje nagrade ili obećanje nagrade treba razlikovati od same nagrade. Dok se uglavnom nagrađuje ono ponašanje koje je osoba već učinila u prošlosti, nuđenje nagrade je usmereno ka budućnosti. Nuđenje nagrade je izuzetno moćno sredstvo za podsticanje novih poželjnih ponašanja. Nagrada se nudi onda kada osoba tek treba da se angažuje u novim oblicima ponašanja. Na primer, dete će se angažovati u neprijatnom, ali korisnom zadatku kako bi posle toga dobilo nagradu i doživelo prijatnost.

Pojam nagrađivanje podrazumeva postojanje hijerarhijskog odnosa u kojem onaj koji nagrađuje ima veću moć od onoga ko treba da bude nagrađen. Zbog toga se nagrada pojavljuje u takvim odnosima kao što su roditelj-dete, poslodavac-zaposleni, nadređeni-podređeni i ima funkciju spoljašnjeg motivatora. S druge strane, osobe koje imaju razvijenu veštinu motivisanja drugih na nova ponašanja, a nisu i hijerarhijskom odnosu, uspešne su u tome da nova ponašanja predstave osobi kao način ostvarenja njenih vrednosti čime aktiviraju osobinu samomotivaciju.

Važno je shvatiti da da li je neka pohvala ili poklon zaista +US ili nije +US, ne zavisi od osobe koja upućije pohvalu ili daje poklon, već isključivo od onoga ko je prima. Za nekoga je zlatan sat za dvadesetogodišnjicu izuzetnog rada u nekoj firmi nagrada, a za nekog drugog je uvreda. Zbog toga je veština stroukiranja povezana s poznavanjem druge osobe, odnosno s poznavanjem njenog referentnog okvira, sistema vrednosti, odnosno strouk apetita.

Takođe je važno shvatiti da da li će neka poruka biti shvaćena kao +US zavisi i od odnosa koji imaju pošiljalac i primalac strouka. Ukoliko je njihov odnos negativan, tada će osoba redefinisati +US i verovatno će ga doživeti kao sarkastični diskaunt. Što je odnos pozitivniji i što je pošiljalac važniji primaocu to će i njegovi stroukovi biti doživljani kao snažniji.

Uslovni pozitivni stroukovi služe za:

Jasan fidbek o poželjnom ponašanju;

Povećavaju ponavljanje poželjnog ponašanja;

Suportivni stroukovi pomažu osobi da napreduje tokom procesa savladavanju neke veštine.


Negativni uslovni strouk (–US): „kritika aktivnosti”

–US je negativna ocena nečega što je biće uradilo, što radi ili što namerava da uradi. Cilj –US je korekcija ponašanja odnosno promena ponašanja. Važno je shvatiti da se u najvećem broju slučajeva promena nečijeg ponašanja jedino može postići upućivanjem –US.8

Priroda stvari je takva da –US jednostavno mora izazvati neprijatnost kod osobe, da bi ona promenila svoje ponašanje. U osnovi je neprijatnost ta koju osobu motiviše na promenu ponašanja.9 Zbog toga se veština upućivanja –US tiče intenziteta neprijatnosti, kao i njenog kvaliteta.

Što se tiče intenziteta potrebno je kod druge osobe izazvati onoliku neprijatnost koja je dovoljna da izazove promenu u ponašanju. Osoba koja je uputila –US nedovoljnog intenziteta uvek može pojačati svoju poruku, odnosno svoj zahtev. Međutim, osoba koja upućuje suviše snažnu poruku upućuje u stvari neadekvatnu poruku i drugome daje pravo da se opravdano ljuti na osobu zbog preteranog intenziteta, što blokira komunikaciju i što verovatno neće dovesti do toga da drugi promeni ponašanje.

Da bi osoba bila u stanju da upućuje –US različitog intenziteta, ona bi trebalo da bude sposobna da drugome uputi istu poruku na skali od bar sedam različitih intenziteta. Tek kada se ovlada ovom veštinom, osoba je u stanju da tempira onaj intenzitet za koji pretpostavlja da je dovoljan. Na žalost, mnogi ljudi iz različitih razloga (zabluda) ne koriste srednji deo ove skale, tako da nakon neverbalnog signala (intenzitet jedan), preko saopštavanja informacije (intenzitet tri), „preskaču” na vikanje na drugoga (intenzitet šest).

Što se tiče kvaliteta neprijatnosti, –US je usmeren na to da kod drugoga izazove onu neprijatnost koja je u stvari osećanje krivice.10 Krivica je osećanje koje ljudi osećaju kada sami uviđaju da je neko njihovo ponašanje negativno. Osoba koja oseća krivicu se distancira od svog ponašanja, odustaje od njega, a zatim traži ono ponašanje koje je primerenije. U tom smislu je osećanje krivice povezano s učenjem. Veoma je važno shvatiti da osoba koja oseća krivicu misli o sebi da je OK ljudsko biće koje se ponašalo na NE OK način. Zbog toga ovakvo, odraslo osećanje krivice mogu osećati samo oni ljudi koji prave jasnu razliku između sebe kao osobe i svojih postupaka.

Na žalost veoma veliki broj ljudi je odrastao u takvim porodicama gde njihovi roditelji ili nisu pravili razliku između bića i ponašanja ili svojoj deci nisu pokazivali da prave ovu razliku. Zbog toga je velika verovatnoća da će zbog postojanja strouk filtera druga osoba pravilno upućen –US pogrešno „pročitati” kao diskvalifikaciju nje kao bića i biti uvređena što je drugi neopravdano „prezire” ili „mrzi”. Zbog toga postoje posebne veštine upućivanja –US kroz naglašavanje razdvajanje bića i ponašanja, odnosno uz upućivanje jasnih znakova poštovanja druge osobe. Cilj ovih tehnika je u tome da smanji rizik da ovako upućene –US druga osoba shvati kao –BD. Neke od ovih tehnika dajemo u dodatku.

8 To naglašavamo zbog toga što veliki broj ljudi smatra da se promena može izazvati pozitivnim stroukiranjem. To nije

tačno. Negativno stroukiranje je izuzetno važno u ograničavanju i u odustajanju od neprihvatljivog ponašanja, dok je pozitivno

stroukiranje izuzetno važno u kreiranju, pojačavanju i održavanju prihvatljivog i poželjnog ponašanja.

9 To naglašavamo jer relativno često na trening dolaze ljudi s fantazijom da ako postanu majstori komunikacije naučiti da

upućuju takve poruke zbog kojih će drugi sa zadovoljstvom menjati svoje ponašanje.

10 Ovde može nastati zabuna jer mnogi ljudi ne prave razliku između osećanja krivice i onih osećanja koja se osećaju

kada neko shvati da je kriv. Mi pravimo jasnu razliku između sklopa samoljutnja-krivica s jedne strane, i sklopova samoprezir-

bezvrednost ili samomržnja-mortido, s druge strane (Milivojević, 1999).


Veština kritikovanja u smislu upućivanja –US polazi od nekoliko važnih principa:

1. Kritika mora biti strogo usmerena na ponašanje, a ne na drugu osobu. To je poznato kao princip bihejvioralnosti.

2. Ponašanje koje negativno stroukiramo mora vrlo jasno opisano i razgraničeno od drugih ponašanja date osobe (princip specifičnosti).

3. Informacija o ponašanju koje treba promeniti mora biti tako saopštena drugoj osobi da je ona razume i da joj je jasno na koje se ponašanje kritika odnosi (princip jasnoće).

4. Dobro je negativni strouk uputiti u formi subjektivnog strouka. To znači da osoba koja kritikuje treba da svoju primedbu na ponašanje drugoga uobliči kao svoj doživljaj (na koji ima pravo), a ne kao ocenu objektivne stvarnosti. Na taj način se izbegava konflikt oko definicije objektivne stvarnosti. Ovde je reč o principu subjektivnosti. Verbalne formulacije sadrže fraze kao: „Smeta mi kada ti ...” ili „Meni je veoma neprijatno kada ti ...” Međutim, subjektivni stroukovi imaju smisla samo ako je druga osoba socijalizovana osoba kojoj je važano kako se drugi osećaju u vezi s njenim ponašanjem ili ako postoji takav odnos između kritikovanog i kritičara da su oni jedno drugome važni i da je svakome od njih važno kako se onaj drugi oseća. Kada je reč o nesocijalizovanim osobama, u koje spadaju, po definiciji, i deca, tada i objektivni stroukovi imaju svoje mesto. U principu subjektivni strouk jeste manje intenzivan od objektivnog strouka.

5. Što je manje vreme između pojave negativnog ponašanja i upućivanja negativnog strouka, to je veća verovatnoća da će drugi promeniti ponašanje (princip uvremenjenosti).

6. Negativni strouk treba uputiti onim intenzitetom za koji pošaljilac strouka veruje da je dovoljan da drugu osobu motiviše na promenu ponašanja. Kada je pošiljalac –US u dilemi oko stepena intenziteta, tada treba da uputi manje intenzivan strouk jer, ako ne da rezultata, uvek može ponoviti poruku snažnijim intenzitetom (princip minimalno dovoljnog intenziteta).

Za razliku od kritike, kazna je mnogo snažniji –US. Upravo po tome što je usmerena ka promeni ponašanja, kazna se razlikuje od osvete ili odmazde koje su usmerene na biće. Za razliku od kritikovanja, kažnjavanje podrazumeva izvesnu dozu prisile ili, čak, nasilja. To znači da su osoba koja kažnjava i osoba koja je kažnjena u posebnom hijerarhijskom odnosu i da nemaju istu moć. U tom smislu je paradigmatičan odnos roditelja i deteta. Kada je reč o odraslim ljudima, samovoljno kažnjavanje je zakonom zabranjeno

pretnja kaznom, kazna

Negativni bezuslovni strouk (–BS)

Negativni bezuslovni strouk je realna negativna izjava o nečijem biću.

U profesionalnom radu korišćenje –BS je ograničeno iz nekoliko razloga. Osnovni razlog je u tome što negativno definisanje bića implicira da je ono takvo, da je takav njegov identitet, odnosno da je data karakteristika nepromenljiva. Na primer, kada debeloj osobi kažemo: „Ti si debeo!”, onda u stvari kažemo da je to tako i da ona to ne može da promeni već da treba da to prihvati. Ukoliko želimo da izazovemo promenu, tada je daleko bolje da uvek kada je to mogućno umesto –BS koristimo –US. Na primer, da osobi ne kažemo: „Ti si debeo!”, već: „Ti si se jako ugojio!”. Dakle, nije biće to koje je debelo samo po sebi, već biće ima sposobnost da se goji i da smrša.

Kombinacija –BS i zahteva za promenu često može biti paradoksalni spoj. Na primer, ukoliko osoba zadovoljava dijagnostičke kriterijume ona može dobiti realnu etiketu „naurotičar”, „psihotičar”, „alkoholičar”, „narkoman”, „delinkvent”, itd. Sasvim je prirodno da se od


alkoholičara na tretmanu očekuje da prestane da pije. Kako mnogi alkoholičari dolaze na tretman samo zato što su pod socijalnim pritiskom, onda je često cilj prve faze tretmana u tome da shvate i da prihvate da jesu alkoholičari. Tek kada oni to urade tada se u drugoj fazi tretmana radi na tome da se „suzdržavaju” od pića, odnosno da apstiniraju. Dakle, suština ovakvog tretmana se može izraziti kao „Prestani da piješ alkoholičaru”, što je potpuno analogno opisanom paradoksu: „Misli pametno, glupane.” Rezultat je u tome da tretman paradoksalno potkrepljuje alkoholičarski identitet i ulogu umesto da ih uklanja, tako da tretman proizvodi nove alkoholičarske uloge poput „alkoholičara u apstinenciji” i „lečenog alkoholičara”. Mi verujemo da bi bilo daleko bolje kada bi se umesto etiketiranja bića koristilo etiketiranje ponašanja i kada bi se radilo s „osobama koje problematično piju” s ciljem da prestanu da piju ili, ukoliko je to mogućno, da piju na socijalno prihvatljiv način.

Diskaunti

Negativni bezuslovni diskaunt (–BD)

–BD je nerealna negativna etiketa nečijeg bića. Ove etikete su često dehumanizujuće jer je njihov sadržaj takav da se drugom biću oduzima njegova ljudskost. Na primer, neadekvatno osećanje prezira se izražava kroz uvrede. Bilo da su uvredljive etikete „humanoidne” („Glupane”, „Šeprtljo!”, „Idiote!”, „Kretenu!”, „Kurvo!”, „Pederu!”, itd.), „životinjske” („Majmune!”, „Svinjo!”, „Stoko!”, „Gusko!”, itd.), ili „predmetne” („Đubre!”, „Smradu!”, „Slino!”, itd.), one impliciraju da druga osoba kao ljudsko biće ne vredi dovoljno. Slično, neadekvatno osećanje mržnje se takođe izražava dehumanizujućim etiketama: „Zmijo!”, „Zlotvore!”, „Sotono!”, „Vampiru!”, itd.

–BDi su posebno opasni i štetni ukoliko ih autoriteti koriste u vaspitanju dece zbog opisane osobine bezuslovnih poruka da definišu detetov identitet. Dete prosto upija –BDe koje mu autoriteti upućuju i ugrađuje ih u svoju definiciju sebe, u svoj identitet, odnosno u svoju sliku o sebi. Na osnovu ovih poruka dete zaključuje da ono ništa ne vredi ili da ne treba ni da postoji, što je prauzrok svih značajnijih psihopatoloških poremećaja. Zbog toga možemo reći da je upućivanje

–BD detetu pravi zločin prema detetu.

Negativni uslovni diskaunt (–UD)

–UD je takva poruka kojom se diskvalifikuje i obezvređuje nečije ponašanje. –UD je uglavnom preterano generalizovana negativna reakcija na nečije ponašanje koja je upravo nerealna zbog svoje peterane i neadekvatne obuhvatnosti. Zbog toga ovakve poruke nemaju funkciju negativnog fidbeka u smislu da osobi koja je na ovaj način „kritikovana” ukaže na stvarne greške ili nedostatke u njenom ponašanju. –UD može biti sadržan i u nekom ponašanju koje je kazna, ali ovakvo „kažnjavanje” nema onu funkciju koju bi kazna trebalo da ima upravo zbog toga što je kazna preterana i nepravedna. Upravo zbog toga što diskaunti jesu nerealne poruke osobi kojoj su upućeni jeste relativno lako da prepozna njihovu nerealnost i da zbog toga odbije da prihvati –UD. Pored toga se putem negativnih diskaunta „kvari” pozitivni odnos (ako je ranije postojao) između osobe kojoj je ova poruka upućena i osobe koja joj tu poruku upućuje.

Pozitivni uslovni diskaunt (+UD)

Preterana i nerealna pohvala nečijeg ponašanja takođe ne funkcioniše kao dobar fidbek osobi u vezi sa nekim njenim ponašanjem. Nerealnost pohvale čini da je malo verovatno da će osoba


prihvatiti ovu pozitivnu poruku kao takvu. S druge strane, nerealnost poruke može doprineti tome da primalac poruke posumnja u postojanje nekog skrivenog motiva osobe koja je upućuje.

Pozitivni bezuslovni diskaunt (+BD)

Kada je pohvala bića preterana i grandiozna time se smanjuje verovatnoća da će ovu poruku primalac prihvatiti. Veome je verovatno da će, kao i kod drugih diskaunta, proraditi primaočev strouk filter, i da će ovakvu poruku odbaciti ili shvatiti kao ritualizovani kompliment ili čak kao negativnu poruku.

Jedini izuzetak od navedenih negativnosti vezanih za +BD je komunikacija sa malom decom, predškolskog uzrasta. Kako je dečji kognitivni aparat nezreo, tako da deca razmišljaju konkretno, u isključivim kategorijama tipa „sve ili ništa”, upućivanje +BD ima smisla jer su to jedine poruke koje deca na ovom nivou mogu ispravno shvatiti. Dakle, kada mama svom četvorogodišnjem detetu kaže: „Ti si najlepša devojčica na svetu!”, to je ispravno jer će dete poverovati samo ovako snažno plasiranoj poruci. Kako detetove spoznajne sposobnosti rastu i kako postaje sposobno za apstraktno i diferencirano mišljenje, potrebno je odustati od pozitivnih diskaunta, i zameniti ih pozitivnim bezuslovnim stroukovima. Ukoliko odrasle osobe to ne učine, već zadržavaju +BD u komunikaciji s detetom starijeg uzrasta, dolazi do „naduvavanja” detetove slike o sebi, odnosno do nastanka grandioznog i omnipotentog Ja, koje može biti velika smetnja detetu prilikom susreta s vršnjacima u školi.

Prihvatanje stroukova

Primanje i prihvatanje tuđih poruka su dve različite stvari. Jedna je stvar da li ćete primiti preporučeno pismo koje vam poštar donosi (primanje), a sasvim je druga stvar da li ćete se saglasiti s onim što piše u tom pismu (prihvatanje). Mnogi ljudi odbijaju da prime tuđe poruke. To se prvenstveno odnosi na negativne stroukove. Ti ljudi u takvim situacijama počinju da viču kako bi preglasali drugog, napuštaju komunikacijsko polje ili, kao mala deca, pokrivaju svoje uši. Jedan od razloga je u tome što ovakve poruke kod njih izazivaju neprijanto osećanje, a glavni razlog je u tome što misle da ako prime poruku da moraju i da je prihvate. U stvarnosti su primanje poruke i prihvatanje poruke dve veoma različite strvari. Kao na sudu: ako predate neku molbu ili zahtev u prijemnoj pisarnici to još ništa ne znači o tome da li će sud vašu molbu usvojiti ili će je odbaciti. To se odnosi i na ljudsku komunikaciju. Smatra se da je potrebno primiti sve poruke od drugoga upravo zbog toga što se drugome na taj način poručuje da on jeste važan osobi koja prima poruke i da joj to što joj drugi govori jeste važno upravo zbog toga što je drugome važno. U tom smislu treba primiti sve poruke, pa čak i diskaunte. Ne samo da ove poruke treba primiti, već ih treba i razumeti. Kao što ni primanje ne podrazumeva slaganje ili prihvatanje, tako ni razumevanje poruke ne znači njeno prihvatanje ili slaganje s njom.

Prihvatanje + stroukova:

Prihvatanje –US:

Primanje diskaunta:

Integracija rane i savremene teorije

Rana i savremena teorija se mogu postaviti u komplementarni odnos. Obe teorije imaju svoju granicu važnosti i primenljivosti. Dok se rana teorija bavi potvrdama postojanja ljudskog bića, savremena teorija se bavi potvrdama vrednosti ljudskog bića. Između ova dva nivoa postoji kvalitativna razlika i hijerarhijski odnos. Dete ima fundamentalnu potrebu da bude potvrđeno kao


biće koje postoji, tako da je na ovom, bazičnijem nivou važno dobiti bilo kakvu stimulaciju jer je ona potvrda postojanja i izbeći ignorisanje koje je negacija postojanja. Međutim, kada dete dobije potvrdu da postoji, tada se „uključuje” nešto viša potreba da sazna koliko vredi kao ljudsko biće, odnosno da dobije socijalne potvrde svoje vrednosti.

Savremena teorija strouka i diskaunta je svakako superiorna u odnosu na ranu teoriju. To posebno ističemo zbog toga što smo primetili da je u ranoj teoriji pogrešno shvaćena uloga negativnih stroukova koji nisu bili diferencirani u odnosu na negativne diskaunte. Na osnovu toga je nastala jedna infantilna i romatnična predstava o tome kako ljudi treba samo da se pozitivno stroukiraju, a da izbegavaju negativne stroukove.11

Objektivni i subjektivni stroukovi

Jedna od suptilnih veština u međuljudskoj komunikaciji je u tome kako se upućuju poruke: kao tvrdnja o objektivnoj stvarnosti ili kao subjektivno izraženi stav o objektivnoj stvarnosti. Stroukove koji su izraženi kao tvrdnja o tome kakva stvarnost jeste zovemo objektivni stroukovi. Primer za objektivni strouk je izjava: „Ti si lep.” S druge strane strouk može biti izražen kao subjektivni doživljaj stvarnosti, a tada je reč o subjektivnim stroukovima. Primer za subjektivni strouk je izjava: „Ti se meni veoma sviđaš.”

Kod objektivnih stroukova osoba šalje poruku da je realnost takva i takva, a što može izazvati konflikt s primaocem strouka jer on ima neku drukčiju definiciju realnosti, tako da može nastati konflikt oko definicije stvarnosti i rezultat može biti da primalac odbije strouk.

Kod subjektivnih stroukova osoba ne tvrdi da je realnost takva i takva, već samo daje izveštaj o svom doživljaju, utisku, mišljenju i slično. Osnovna razlika u odnosu na objektivne stroukove je u tome što ljudi imaju pravo na svoj doživljaj, odnosno imaju pravo da njihov doživljaj stvarnosti bude drukčiji od doživljaja stvarnosti primaoci strouka. Zbog toga subjektivni stroukovi veoma retko dovode do konflikta s primaocem strouka. To je posebno važno kada je reč o negativnim stroukovima, jer ih primaoci mnogo lakše prihvataju nego negativne objektivne stroukove.

Objektivni stroukovi su važni u radu s malom decom, odnosno do pretpubertetskog perioda, a subjektivni stroukovi su važni u radu s adolescentima i odraslima.

Strouk dijalektika

Pojam strouk dijalektika koristimo da bismo opisali komunikacijsku ili odnosnu situaciju u kojoj paralelno postoje pohvala bića (+BS) i kritika ponašanja ili kazna (–BS).

Fenomen strouk dijalektike je najbolje prikazati u vaspitnoj situaciji. Početkom druge godine kada dete polako počinje da biva sposobno da shvati određene uslove roditelji intenziviraju socijalizaciju: u pristupu detetu se sve jasnije pojavljuju zabrane, pretnje kaznom i kazne. Međutim, gledano iz detetove perspektive dete tada nije sposobno, kao što to neće biti ni nekoliko narednih godina, da razlikuje sebe od svojih aktivnosti. Zbog ove detetove kognitivne nezrelosti ono svaku poruku upućenu njegovom ponašanju shvata kao poruku upućenu njegovom

11 U tome je možda najdalje otišao Klod Steiner koji je negativne stroukove nazvao „hladne bodlje”. Nama je očigledno

da je ovaj deo teorije nastao iz onoga što se u TA zove ego stanje Deteta, a ne iz racionalnog ego stanja Odraslog. Razumljivo

je da deca ne vole negativne uslovne stroukove jer oni izazivaju neprijatnost ili čak bol, ali negativni stroukovi ne samo da su

veoma korisni, već su nezamenljivi kao sredstvo za izgradnju zdrave ličnosti.


biću. Ukoliko se izrazimo teorijom stroukova dete nije u stanju da shvati uslovnost stroukova i svaki negativni uslovni strouk „filtrita” ili redefiniše kao negativni bezuslovni diskaunt.12

Kada dete ima neku želju koju roditelji označe kao neprihvatljivu oni mu ne dozvoljavaju da je ispuni. Međutim, roditeljsku relaciju prema njegovoj želji (frustracija želje) dete razume kao odbacivanje njega samog kao bića tako da ne oseća samo frustraciju već i osećanje nevoljenosti i odbačenosti. Ovo osećanje smo nazvali infantilna frustracija (Milivojević, 1999).

Slično, kada se dete ponaša na način koji je neprihvatljiv za njegove roditelje, oni raguju na takvo ponašanje tako što mu objašnjavaju da ponašanje ne valja, zabranjuju mu da se tako ponaša i, u slučaju ponovljenog ponašanja, kažnjavaju detete. Kako dete ne pravi razliku između ponašanja i svog bića ono u takvim situacijama oseća krivicu i osećanje odbačenosti i nevoljenosti. Ovo osećanje smo nazvali infantilna krivica (Milivojević, 1999).

S obzirom da će u ovim konfliktnim situacijama dete u drugoj godini „otkriti” da ga roditelji „ne vole” ono će primenjivati različite taktike kako bi dokazalo da ipak može biti voljeno.

Unutrašnji stroukovi

U odnosu na izvor koji ih upućuje, strokovi se dele na spoljašnje stroukove koje osoba dobija od drugih ljudi (ili životinja) i na unutrašnje stroukove koje osoba aktivira u svojoj psihi. Unutrašnji stroukovi mogu nastati na dva načina. Prvi je kada osoba sebi mentalno predstavlja kako joj strouk upućuje neka osoba koja je njoj veoma važna, a drugi je kada osoba sama sebi upućuje stroukove (samostroukiranje).

Kada osoba sebi mentalno predstavlja da joj drugi upućuju strouk, ona se može osloniti na svoju memoriju, odnosno na situacije u prošlosti kada joj je neko značajan zaista uputio strouk, ali se može osloniti i na svoju imaginaciju i zamišljati neku konkretnu situaciju u kojoj će se to tek desiti.

zamišlja da joj strouk se osoba seća nekog strouka koji joj je nekada ranije uputila neka njoj važna osoba. U tom slučaju je reč o internalizovanim spoljašnjim stroukovima. Druga vrsta unutrašnjih stroukova nastaje tako što osoba stroukove upućuje samoj sebi. Postoje dva osnovna načina ili tehnike kojima osoba može aktivirati unutrašnje stroukove: strouk muzej i samostroukiranje.

Strouk muzej

Strouk muzej ili „banka stroukova” je tehnika koja se sastoji u tome da osoba u svojoj memoriji potraži sećanja na neke njoj veoma važne osobe koje su joj u nekim određenim situacijama uputili važne stroukove. Oživljavanje sećanja na pozitivne stroukove, posebno ako se osoba potrudi da se što bolje seti ovih situacija, pomaže osobi da se „podseti” ko je ona i da okrepi pozitivnu predstavu o samoj sebi. Takođe, kako ljudski mozak ne razlikuje dovoljno dobro mentalnu predstavu koja je odraz akutelne strarnosti (percept) od mentalne predstave koja dolazi iz sećanja ili iz imaginacije, ova tehnika utiče i na fiziološke promene kod osobe koja je primenjuje.

Ovakvo reaktiviranje pohranjenih spoljašnjih stroukova je posebno korisno u stresnim situacijama kada osoba u sebi traži unutrašnju podršku (od eksteropsihičkih introjekata) ili kada je iz nekog razloga osoba usamljena ili kada postoji nedostatak onih spoljašnjih stroukova koje bi osoba želela da primi.

12 Dete na isti način „pretvara” pohvale ponašanja (+US) u pohvale bića (+BS), odnosno u poruke bezuslovne ljubavi.


Mnogi ljudi spontano koriste ovu tehniku jer intuitivno, u određenim situacijama, daju sebi podršku, sebe ohrabruju ili sebe podsećaju da su vredna ljudska bića. Tako, na primer, mnogi sportisti tokom važnog takmičenja, „čuju” glas svog trenera koji ih bodri.

Strouk fantazija

Strouk fantazija je tehnika u kojoj ljudi aktiviraju unutrašnje stroukove, ali ne tako da ih traže u sećanju na prošlost, već u tome da ih zamišljaju u budućnosti. Na primer, student koji ima problema s tremom na ispitu, pred ispit zamišlja kako je uspešno položio ispit i kako mu profesor čestita.

Iako se strouk fantazija koristi kao terapijska tehnika, mnogi ljudi je koriste sponatano. Na primer, dečak je izuzetno vredan u obavljanju kućnih poslova upravo zbog toga što zamišlja kako će ga mama pohvaliti kada se vrati kući i kada se iznenadi koliko je on poslova završio. Dok radi, dečak zamišlja mamino iznenađenje i reči hvale, tako da unapred oseća ponos. Na ovaj način se osoba samomotiviše kako bi dobila nagradu, u smislu uslovnog pozitivnog strouka.

Samostroukiranje

Samostroukiranje je kada osoba stroukira samu sebe, a to znači da osoba mora zauzeti stav i odnos prema sebi i svom ponašanju. Samostroukiranje može biti fizičko kada osoba sebe miluje ili mazi, neverbalno kada osoba učini nešto dobro, prijatno za sebe, sebi nešto priušti ili kupi, ili verbalo kada osoba sebi nešto kaže unutrašnjim glasom, ili kada sebi to glasno izgovori.

Samostroukiranje je jedna od pretpostavki mentalnog zdravlja i kvalitetnog života. Kada neka osoba ima razvijenu sposobnost samostroukiranja, ona sigurno neće biti zavisna od stroukova koje dobija od drugih ljudi, mada će joj stroukovi od drugih prijati. Zbog toga je važno razvijati sposobnost samostroukiranja i to kako verbalnog u smislu pohvala bića (+BS) i pohvala ponašanja (+US), tako i neverbalnog u smislu davanja ljubavi i brige samom sebi: odvesti sebe na neko prijatno mesto; omogućiti sebi neko uživanje; kupiti sebi nešto i slično.

Samostroukiranje podrazumeva zauzimanje stava i odnosa prema samom sebi. Mnogi ljudi kada učine nešto što je po njima dobro jednostavno osete zadovoljstvo. Ali, zadovoljstvo nije strouk, već je logična posledica određene aktivnosti. Zbog toga ove ljude učimo da je u redu to što osećaju zadovoljstvo, ali da je potrebno i da zauzmu aktivan pozitivan odnos prema sebi tako što će sebe uslovno i bezuslovno stroukirati.

Na žalost, mnogi ljudi sebe ne stroukiraju. Drže se roditeljskog upustva da je sramota samog sebe hvaliti, odnosno da će drugi, ako osoba uradi nešto dobro, to svakako primetiti i to joj saopštiti. Kao rezultat se pojavljuje to da ljudi koji sebe ne stroukiraju prosto postaju zavisni od stroukiranja od strane drugih ljudi. U stvarnosti se često dešava da kada osoba uradi nešto dobro drugi to jednostavno ne primete, ili primete i smatraju da je to „normalno” tako da ne pohvale osobu, ili intimno smatraju da je za osobin postupak za pohvalu, ali iz određenog razloga ne upute pohvalu.

Takođe postoje i ljudi koji sebe stroukiraju, ali isključivo uslovno. To znači da sebi povremeno kažu: „Ovo si dobro uradio!” ili „Ovo si pametno rekao!” Što neka osoba ima više kriterijume na osnovu kojih ocenjuje svoje i tuđe ponašanje, to će biti teže „zaslužiti” pozitivna uslovan strouk. U tom smislu su najgori perfekcionisti koji su u stanju da pozitinov uslovno strokiraju sebe (i druge) isključivo za neke zaista jedinstvene i izuzetne rezultate. Iako osobe koje sebi upućuju pozitivne uslovne stroukove jestu zdraviji od onih koji ni to ni čine, ipak oni ostaju bez onih pozitivnih funkcija koje vrše bezuslovni stroukovi, prvenstveno u smislu stabilizacije i izgradnje pozitivne slike o sebi.


Poseban otpor prema samostroukiranju pokazuju ljudi koji smatraju da je jedini pravi strouk onaj koji se dobije od drugih, a da onaj koji neko uputi sam sebi jednostavno nema nikakvu vrednost. Ovi ljudi veruju da su samostroukovi „subjektivni” jer neko može da umisli bilo šta i da to u sebe uverava, a da su stroukovi upućeni od drugih „objektivni” jer drugi mogu objektivno videti ko je osoba u stvarnosti. Ovi ljudi ne razlikuju realističnu samosvest od prepotencije i grandioznosti, odnosno pozitivne samostroukove od pozitivnih samodiskaunta. Zbog toga ovi ljudi ne znaju ko su, dok im to drugi ne saopšte. Nasuprot tome, mentalno zdravlje podrazumeva realističnu samosvest, svesnost o svojim realnim kvalitetima, samopoštovanje, pa i sposobnost samostroukiranja. Upravo je pozitivna realna predstava o sebi ono što nam pomaže da znamo ko smo i onda kada nas neko drugi uverava u suprotno.

Samostroukiranje podrazumeva i negativno samostroukiranje, odnosno različite oblike samokritikovanja, pa, čak, i samokažnjavanja. Ovde je isključivo reč o – US koje osoba upućuje sama sebi. Pretpostavka za zdravo negativno samostroukiranje je pravljenje jasne razlike između svoje osobe ili svoje ličnosti i nekog svog postupka. Tek kada neko pravi fundamentalno

razlikovanje tek onda je on sposoban da razume koncept greške i da oseti osećanje odrasle

krivice.

Greška je koncept koji je povezan isključivo s ponašanjem. Postoje dve različite vrste kriterijuma na osnovu kojih se greška definiše kao takva. U zatvorenim sistemima kao što su logika i matematika greška nastaje kada se neko ne pridržava određenih pravila. U sistemima znanja u kojima postoji samo jedan odgovor, greška je svaki drukčiji odgovor. Međutim, u otvorenim sistemima u koje ubrajamo stvarni život i međuljudsku komunikaciju, greška je sasvim drukčije definisana. Greška je svako ono ponašanje zbog kojeg nastane šteta ili koje ne dovede do željenog cilja. Kada neko razlikuje sebe od svog ponašanja, tada je u stanju da se distancira od svog pogrešnog ponašanja, da zauzme kritički odnos prema tom ponašanju i da iz toga nešto nauči. Isti mehanizam postoji i onda kada osobi neko drugi skreće pažnju da je pogrešno postupila. Osoba koja pravi fundamentalno razlikovanje će saslušati drugog i njegove argumente, a zatim sama odlučiti da li je njeno ponašanje zaista greška. U oba slučaja greška je povezana s učenjem, jer kada ljudi shvate da su nešto pogrešno uradili, tada se zapitaju: „A kako treba umesto toga?”, odnosno: „Kako ću se u budućnosti ponašati u sličnoj situaciji?”

Normalno je da kada neko shvati da je pogrešio da oseti izvesnu neprijatnost, koja je u stvari osećanje krivice. U stvari, krivicu mogu osetiti samo oni ljudi koji sebe razlikuju od svog ponašanja. Osoba koja oseća krivicu pokazuje da je ona OK ljudsko biće koje se distancira od nekog svog ponašanja koje nije OK. Zbog neprijatnosti osećanja krivice osoba prestaje da se u sadašnjosti ponaša na pogrešni način, ali i odlučuje da se ni u budućnosti neće ponašati na taj način. U tom smislu osećanje krivice je povezano s učenjem.

Samootpisivanje

Jedan od osnovih principa transakcione analize je da je komunikacijski kontekst u kojem je dete odrastalo izuzetno važan za izgradnju njegovih psihičkih struktura, odnosno njegovog ega. Internalizacijom roditeljskih figura nastaju eksteropsihičke strukture i ego stanje deteta. Ne internalizuju se samo roditeljske figure već i njihov odnos prema detetu, odnosno važne poruke koje su oni uputili detetu. Na taj način roditeljski odnos prema detetu postaje kasnije detetov odnos prema samome sebi.

Ovaj opšti princip se odnosi i na obrasce stroukiranja i otpisivanja koje su roditelji imali prema detetu. Dete internalizuje ove obrasce, a kasnije nastavlja da samostalno sebi upućuje iste


one stroukove ili diskaunte kakve je dobio od roditelja. Na taj način nastaju obrasci

samostrokiranja i samootpisivanja. Na primer, ako je roditelj kada je dete nešto pogrešio uzviknuo: „Glupane!” i udario dete, može se očekivati da će ta osoba kada odraste, u situaciji kada shvati da je nešto pogrešila, sama sebi reći naglas ili u sebi: „Glupane!” i možda sama sebe udariti. U tom smislu obrasci roditeljskog otpisivanja deteta, postaju obrazac samootpisivanja i način na koji neko „gaji” iskrivljenu sliku o sebi i patologiju nastalu u detinjstvu. Nekada je potrebno da u terapijskom smislu otkrijemo patološki obrazac samootpisivanja, a zatim da naučimo osobu da ga zameni zdravim načinom samostroukiranja.

Osobe koje su u detinjstvu morale da uvek zasluže roditeljske stroukove (+US), nastavljaju da funkcionišu tako što će morati da se jako potrude i da od samog sebe zasluže isti takav strouk. S druge strane, razmažena deca koja su bila „zalivana” bezuslovnim pozitivnim stroukovima i diskauntima, kao odrasli nastavljaju sebe da na isti način samostroukiraju bez obzira na realnost. Ovde je važno reći da nije problem u „zalivanju” +BS, da od viška stroukova ne može biti nikakve štete, već je problem što razmažena deca nisu dobijala –BS, tako da oni nemaju ugrađen samokorektivni mehanizam u smislu –BS-iranja.

Strouk filter

Strouk filter se pojam koji se odnosi na aktivnost referentnog okvira prilikom primanja stroukova i diskaunta. To je u osnovi patološki mehanizam kojim se stroukovi pogrešno „čitaju”, redefinišu i iskrivljuju i pretvaraju u diskaunte.

Jedan od načina na koji deluje strouk filter je da omogući osobi da održi uspostavljenu sliku o sebi, odnosno da otpiše sve one stroukove koji joj narušavaju uspostavljenu sliku o sebi. Na primer, ako osoba pogrešno veruje da je glupa, u situaciji kada neko pohvali neku njenu ideju kao pametnu (+US) ili kada izrazi da osobu doživljava kao pametnu (+BS), ona jednostavno ne veruje da ta izjava odgovara istini. Zbog toga, bez obzira kako odreaguje na upućeni strouk, osoba ga neće u stvarnosti prihvatiti. Upravo zbog toga što osoba to čini sistematično, u različitim situacijama i interakcijama s različitim ljudima, fidbek socijalne okoline nema korektivnog efekta jer osoba ne menja sliku o sebi. U terapijskoj situaciji, potrebno je adresirati ovaj problem upravo kroz dekontaminaciju osobine iskrivljene samopredstave.

Drugi način na koji funkcioniše strouk filter je karakterističan za ljude koji ne prave razliku između bića i ponašanja. Zbog toga oni upućeni –US doživljavaju kao –BD: kritiku usmerenu na ponašanje „čitaju” kao diskvalifikaciju njihove celokupne osobe, kao znak prezira, zavisti ili mržnje. Slično, pohvalu ponašanja (+US) doživljavaju kao pohvalu bića (+BS). Tako, na primer, u vaspitno-popravnim institucijama pohvalu ponašanja od strane vaspitača doživljavaju kao znak da su opet bezuslovno prihvaćeni i kao dozvolu za novo neprihatljivo ponašanje. Pretpostavka za teraputsku intervenciju je dekontaminacija u smislu jasnog razdvajanja osobe od nekih njenih neprihvatljivih ponašanja.

Treći način delovanja strouk filtera je kada osoba ne pravi razliku između nerealnih poruka i realnih poruka, već samo između pozitivnih i negativnih. Ovakvi ljudi veruju da je svaka pozitivna poruka strouk, a da je svaka negativna poruka diskaunt. Zbog toga oni pozitivne diskaunte prihvataju kao stroukove, a negativne stroukove razumeju kao diskaunte. Terapijska intervencija se sastoji u dekontaminaciji i postizanju jasnog razlikovanja nerealnih od realnih poruka, kao i različitih funkcija ovih poruka.


Strouk profil

Strouk profil je koncept koji se odnosi na individualni stil davanja i primanja stroukova i diskaunta. Svaka osoba ima određeni obrazac kako stroukira ili otpisuje druge, odnosno kako prima i prihvata stroukove (i diskaunte) od drugih ljudi. Ovaj obrazac je uglavnom rezultat roditeljskog programiranja (skriptiranja).

U idealnom slučaju strouk profil je takav da osoba daje i prihvata tri osnovne vrste stroukova (zlatna trijada: +BS, +US i –US), a ume da odbije ili ne prihvati diskaunte, kako pozitivne, tako i negativne.

Mkkena (McKena, 1974) je (na osnovu rane teorije stroukova) razradio prvi koncept strouk profila, tako što je poredio pozitivne i negativne stroukove u četiri kategorije: davanje,

prihvatanje, traženje i odbijanje davanja. Ovaj autor je osmislio skalu samoprocene u kojoj je ispitanik trebalo sebe da rangira u sve četiri kategorije kako za pozitivne, tako i za negativne stroukove. U kategoriji traženje polazi se od pretpostavke da je korisno od drugih ljudi tražiti kako pozitivne, tako i negativne stroukove. Posebno je važna kategorija odbijanje davanja jer se odnosi na kontrolu davanja stroukova. Pretpostavka je da nije uvek adekvatno uputiti neki strouk, bilo negativan, bilo pozitivan,

Strouk kultura

Pojam strouk kultura je izveden iz koncepta strouk profil i odnosi se na obrasce razmene stroukova i diskaunta u nekoj zajednici kakva je porodica ili radna organizacija. Strouk kulturu definišu implicitna pravila koja izražavaju stav pripadnika zajednice prema realnosti, pozitivnim porukama i negativnim porukama. Idealna strouk kultura postoji kada pripadnici zajednice međusobno izražavaju +US, +BS i –US, bez izražavanja diskaunta. Disfunkcionalna strouk kultura postoji kada su diskaunti prisutni u velikoj meri, kada postoji disproporcija između različitih vrsta stroukova, posebno zlatne trijade, ili kada postoji velika disproporcija stroukiranja između članova zajednice i načina na koji razmenjuju stroukove s osobama izvan zajednice. Strouk kulturu merimo dijagramom strouk kulture.

Zablude o stroukiranju

U različitim porodicama ili kulturama postoje različite zablude o pojedinim načinima stroukiranja. Rezultat ovih zabluda je u tome da se pripadnici određene ponašaju u skladu s ovim uverenjima i da je razmena stroukova ometena ili preterana.

Zablude o davanju pozitivnih stroukova su raznovrsne. Možda je na prvom mestu uverenje: „Ko se hvali, taj se kvari”, odnosno uverenje da pohvala dovodi do toga da pohvaljeni prestaje da se trudi. To je posebno izraženo u stroukiranju dece tako da su nastala upustva tipa: „Decu treba ljubiti samo onda kada spavaju.” Ovakvi roditelji veruju da bi pozitivno stroukiranje i pokazivanje ljubavi dovelo do toga da se njihova deca razmaze i tako postanu manje sposobna za samostalni život. U stvarnosti pohvala upravo potrepljuje ono ponašanje koje je dovelo do pohvale, a pohvala bića izgrađuje ili potvđuje pozitivnu sliku o sebi. Razmažena deca nisu postala razmažena zbog toga što su ih roditelji pohvaljivali, već zbog toga što ih roditelji nisu kažnjavali onda kada je to bilo nužno. Slična je i perfekcionistička zabluda da treba pohvaliti samo veoma izuzetne rezultate, što dovodi do toga da se pozitivni stroukovi upućuju veoma retko i nedovoljno.

Ljudi takođe izbegavaju da upute pozitivne stroukove jer veruju da će ih osoba kojoj bi ih uputili ili prisutni svedoci, doživeli kao neiskrene. Zbog toga mnogi odustaju od upućivanja


pozitivnih stroukova jer veruju da će drugi misliti da mu se ulizuju, da imaju neki skriveni motiv, da to čine jer hoće da dobiju nešto od te osobe i slično.

Nekada osoba odustaje od upućivanja pozitivnih stroukova jer veruje da nije dovoljno važna da ih uputi, odnosno da bi drugi doživeo da se nameće, da ga paternalizuje, posmatra s visine i slično. To je posebno izraženo ako je druga osoba autoritet, ili na višem položaju u organizaciji. Slično je uverenje da je druga osoba jednostavno takva da ne želi pozitivne stroukove, da joj oni ne bi prijali ili joj ne trebaju, što svakako nije tačno.

Zablude oko primanja i prihvatanja pozitivnih strokova se uglavnom svode na to da osoba ne veruje onom ko joj upućuje pozitivan strouk da govori istinu, odnosno da je zaista iskren. Ili se pozitivan strouk uzima kao kompliment, dakle kao neiskrena i ritualizovana izjava koja je znak ljubaznosti, ili osoba postaje sumnjičava da drugi daje pohvale zato što nešto hoće od nje, ili pohvalu uzima kao prikrivenu ironiju, odnosno kao sarkastičan oblik zavitlavanja. Nekada se pozitivni stroukovi otpisuju zbog toga što se ne veruje u objektivnost druge strane. Tako na primer, četrnaestogodišnja devojka pita mamu da li se lepo obukla za odlazak na rođendan. Kada joj mama kaže da jeste, ona odgovara: „Ne verujem ti, jer ti tako kažeš zato što si moja mama.” Sličnu dilemu imaju i neki klijenti u terapijskom procesu jer terapeutov strouk doživljavaju kao neiskrenu izjavu, dakle kao nešto što im terapetu kaže samo zbog toga što je terapeut i što želi da se oni osećaju bolje, a ne zbog toga što je to zaista istina.13

Kada je reč o upućivanju i prihvatanju negativnih stroukova, tada postoji još veći broj zabluda. Mnogi ljudi izbegavaju da daju ili da prime negativne stroukove zbog toga što veruju da je kritika isto što i odbacivanje, a da će rezultat kritike biti da drugi pati (a da se osoba zbog toga oseća krivom), da će da se drugi povuče i prekine komunikaciju, ili da će drugi postati veoma agresivan ili, čak, destruktivan prema osobi koja je kritiku uputila. U javnoj komunikaciji mnogi negativno stroukiranje pogrešno doživljavaju kao znak primitivizma, nevaspitanja ili „spuštanja nivoa” komunikacije. Kao što smo to već istakli posebno je pogubno kada se izbegava negativno stroukiranje snažnijeg intenziteta (kažnjavanje) u vaspitanju dece jer na taj način roditelj gubi vaspitnu moć. S druge strane postoje ljudi koji traže od drugih isključivo negativne stroukove jer su u stvari perfekcionisti koji veruju da im samo negativni stroukovi mogu pomoći da otkriju svoje greške i slabosti kako bi bili još bolji. Pored njih postoje i ljudi koji s okolinom komuniciraju uglavnom preko negativnog stroukiranja ili otpisivanja, jer veruju da na taj način demostriraju snagu svog karaktera, odnosno da druge podređuju i zastrašuju.

Da bi došlo do promene osobinog strouk profila, potrebno je otkriti specifičnu zabludu koja je odgovorna za disfunkcionalnost načina stroukiranja, a zatim tu zabludu dekontaminirati. Promenom unutrašnje logike dolazi i do promene spoljašnjeg ponašanja.

Strouk ekonomija

Steiner je u okvirima rane teorije stroukova ukazao na pet ograničavajućih pravila koja dovode do disfunkcionalne razmene stroukova. Praveći analogiju između stroukova i nestašice neke dragocene robe, Steiner je ukazao kako ljudi ekonomišu sa stroukovima. Pravila, su:

Ne daj strouk ako si u mogućnosti da ga daš!

13 U odnosu kakav je terapijski iskrenost se definiše upravo preko razmene negativnih uslovnih stroukova. Ako osoba

dobija samo pozitivne stroukove, ona može biti u dilemi da li je drugi iskren. Upravo upućivanjem negativnih stroukova osoba

dobija „dokaz” o iskrenosti drugoga. Upućivanje negativnih uslovnih stroukova klijentima je važna terapijska veština koju

klijenti doživljavaju kao iskrenost, integritet i moć terapeuta. Međutim, glavni zadatak terapetua nije u tome da stroukira

klijenta, već da mu pomogne da razvije veštinu samostroukiranja.


Nemoj tražiti stroukove onda kada ih želiš!

Ne prihvataj stroukove čak i ako ih želiš!

Ne odbacuj strouk ako ga ne želiš ili ako ti se ne sviđa!

Ne daj stroukove sam sebi! (Steiner, 1971)

Terapijska primena koncepta

Primena teorije stroukova i diskaunta je veoma važna u raznim oblastima života. Njenu primenu možemo analizirati kroz stroukiranje i samostroukiranje.

Stroukiranje u terapiji

Dijagnoza komunikacije. Teorija strouka i diskaunta nam pomaže da analiziramo neku komunikaciji i da ustanovimo njenu (dis)funkcionalnost na osnovu postojanja diskaunta, postojanja ili odsustva različitih vrsta stroukova, odnosno frekvence stroukiranja. Na osnovu ove dijagnostike mogućno je napraviti plan promene načina komunikacije.

Izgradnja OK komunikacije. Poznavanje razlike između stroukova i diskaunta može dati vrlo dobar okvir za uspostavljanje OK komunikacije. Postoje samo dva vrlo jasna pravila: 1. Odustati od diskaunta! i 2. Intenzivno i adekvatno stroukirati! Na ovaj način se uspostavlja okvir za iskrenu i realističnu komunikaciju u različitim kontekstima. Posebno je korisno ukoliko osoba poznaje i razume razliku između tri osnovna načina stroukiranja (zlatna strouk trijada) i ukoliko razmišlja o strouk-apetitima drugih ljudi. Spencer i Blanchard.

OK stroukiranje je veoma važan aspekt svakog profesionalnog odnosa s ljudima, a naročito u psihoterapiji, savetovanju, pedagogiji ili tokom bilo koje vrste učenja.14

Izgradnja OK vaspitanja. Svi principi uloge stroukova u OK komunikaciji su izuzetno važni za vaspitanje dece. Roditelj koji odustane od diskauntiranja deteta i koji počne da koristi tri vrste stroukova (zlatna strouk trijada) stoji na veoma zdravim vaspitnim temeljima i kreće se unutar pozicije J+, T+. Kao što je već rečeno pozitivni diskaunti su takođe dobrodošli u vaspitanju deteta zbog toga što ono nije sposobno da dobro shvati realnost.

U vaspitanju dece je veoma važna strouk dijalektika, odnosno odnos između +BS i –US jer jedino na taj način će dete obaviti izuzetno važan rauzvojni zadatak i naučiti da pravi razliku između sebe kao bića i nekih svojih, za-roditelje-nepoželjnih aktivnosti.

Dete koje je vaspitano po principima zlatne strouk trijade će internalizovati roditeljske figure i njihove načine stroukiranja tako da će biti sposobno da na isti način stroukira samo sebe. Time se izgrađuje zdrav način samostroukiranja.

Zbog svega ovoga je od izuzetne važnosti edukovati roditelje o stroukovima i diskauntima, o posledicama različitog načina komuniciranja po dete, kako bi prevazišli usvojene disfunkcionalne načine diskauntovanja i stroukiranja i razvili OK vaspitni stil.

Promena strouk-filtera i strouk-ekonomije. Promena

14 Postoje mišljenja da tokom psihoterapije dolazi do promene i zbog takozvanih „nespecifičnih” uticaja. Jedan od tih

nespecifičnih uticaja je i stroukiranje pacijenta od strane terapeuta. Primer psihoterapijske škole koja bi se gotovo isključivo

mogla objasniti teorijom stroukiranja je Rodžersova Terapija usmerena na klijenta i njegova tehnika aktivnog slušanja (Rogers,

19).


Samostroukiranje u terapiji

Tehnika prisećanja (strouk muzej)

Strouk imaginacija

Analiza unutrašnjeg dijaloga

Promena unutrašnjeg dijaloga

Samonagrađivanje

Tehnike rada sa stroukovima

Strouk stolica

Strouk city

Strouk grupa

Samostroukiranje kao domaći zadatak

LITERATURA:

Bujas, Željko (1999) Veliki englesko-hrvatski rječnik. Zagreb: Nakladni zavod Globus.

McKena, Jim (1974) Stroking profile. Transactional Analysis Journal, Vol. 4, No. 4, p.40.

Spitz, Rene (1945) Hospitalism, Genesis of psychiatric conditions in early childhood. In Psychoanalitic study of the child. New York: International Universities Press, pp. 53–74.

Steiner, Clode (1971) The stroke economy. Transactional Analysis Journal, Vol. 1, No. 3, pp 9–15.

4 strouk i diskaunt

Documents