Arhe VII, 13/2010 UDK 1:530.145 Pregledni rad Overview article

MIRKO AIMOVI1Filozofski fakultet, Novi Sad

PLATON I KVANTNA FIZIKASaetak: Filozoja prirode kao teologiki sistem znanja o onome to jeste izvedena je Platonovim spisom Timaj, koji poinje ontologijom, kojom se pripravlja put ka matematikoj kosmologiji i kosmogoniji, onda zici, zoogoniji, anatomiji, empirijskoj psihologiji i noetici, ili logici uma, to se posvedouje delima uma i nunosti, od bia i nastajanja, stvaranja kosmosa, planeta, materije i ivih bia, do umne due, koja i shvata kako svetska dua ini kosmos ivim biem. Stoga su Timaj i Parmenid i bili lozofski poticaj rasprava o poreklu i prirodi elementarnih estica u modernim teorijama kvantne zike. Kljune rei: phsis, kosmos, elementi, materija, prostor i vreme, kretanje, ivot, kvantna zika.

IVerner Hajzenberg je u jednom posvedoenju o sebi zapisao neto to se potom u kvantnoj teoriji pokazalo sasvim tanim, naime, istakao je on svoje uverenje o tome kako se teko moemo baviti atomskom zikom ako ne poznajemo grku lozoju prirode, pa je onda pomislio i to da je crta one slike atoma mogao poteno da proui Platona pre nego to je pristupio izradi svojih slika.2 Dodue, Hajzenbergu i nije bila ba sasvim jasna Platonova ideja u Timaju o tome da su atomi regularna tela, ali je isto tako iz tog dijaloga sasvim pouzdano iz prve ruke doznao o grkoj atomistikoj lozoji, i pre svega o razlozima grkih lozofa da misle najmanje, nedeljive graevne estice materije. Poblie gledano, Hajzenbergu je najpre izgledalo potpuno apsurdno kada Platon tvrdi kako najsitnije delie materije obrazuju pravougaoni trouglovi, koji obrazuju pravilna geometrijska tela, dakle kocku, tetraedar, oktaedar i ikosaedar, tako to se dva po dva sastave u ravnostrane trouglove ili kvadrate. Ova etiri tela sainjavaju osnovne jedinice etiri elementa, dakle zemlje, vatre, vazduha i vode, ali, da li kao simboli ili kao stvarne kocke zemlje naprimer? Ovakve predstave su za Hajzenberga doista1 e-mail adresa autora: acim@ff.uns.ac.rs 2 Heisenberg, W.: Slika svijeta suvremene zike, Epoha, Zagreb, 1961, str. 40.

ARHE god. VII, 13/2010 (7394)

74

M. Aimovi, Platon i kvantna zika

bujne spekulacije, pa ipak on nalazi u njima i predstavu o tome da se kod najsitnijih delia materije naposletku ipak nailazi na matematike oblike, a to nadalje znai kako je Platon verovao u poredak prirodnih zbivanja, u drugaiji smisao pojma oblik: pa i kad moderna nauka o prirodi govori o oblicima atoma, re oblik moe se shvatiti samo u njenom najuoptenijem znaenju, kao struktura u prostoru i vremenu, kao svojstvo simetrije sila, kao mogunost vezivanja za druge atome, to bi onda moda moglo biti dostupno jedino matematikom posmatranju, budui da se ne mogu jednoznano opisati jer uopte ne spadaju tako jednoznano u objektivni svet stvari.3 Naravno, helenski pretplatonski lozo ve su ustanovili ontoloki princip pojma kojim se misli punina bia i poetak svih stvari poretka sveta. Filozoja prirode provedena je, kod Heraklita naprimer, prevashodno kao kosmologija, zika, psihologija, teologija i logika teorija saznanja, u Parmenidovoj ontologici prirode priroda je miljena metazikim jedinstvom bia i miljenja, a onda je lozof prirode Empedokle pitagorejski mislio i Heraklita i Parmenida, s nosivom idejom uma kako su priroda, telo i dua jedan ivi organizam, to znai da su kosmologija, zika, psihologija, biologija i logika sistem ontologikog znanja lozoje prirode. Zatim je toj stvari miljenja Anaksagora pridodao meteorologiju kao znanje o nebeskim stvarima sveta, a onda se sav sistem pretplatonske lozoje prirode teorijski dovrio Demokritovim ontolokim sistemom kosmologije, zike, biologije, psihologije i logike. Oito je dakle da postoje sasvim nuni i dovoljni razlozi za povratak moderne zike antikoj lozofskoj misli, i to je ve sasvim pregledno i saeto prikazao i Ervin redinger, kada je grki pojam prirode stavio u pretplatonski kontekst helenske lozoje, poevi od pitagorejaca i jonjana, preko Ksenofana i Heraklita, do atomista, koji i stoje u sreditu interesa istorije ideja o elementarnim esticama. Jedan je od tih razloga i to to su pretplatonski lozo i lozo i naunici, jer jedan je to isti i meusobno neodvojivi proces miljenja sveta i oveka, to danas to ba i nije sluaj, pa zbog toga nastaje groteksni fenomen da prirodnonauno obrazovani, vrlo kompetetni ljudi imaju detinjski vrlo nerazvijen ili zakrljao lozofski pogled na svet.4 To nekako korespondira i sa onim to je Ajntajn rekao u svom poslednjem intervjuu Bernardu Koenu, naime to kako je samo nekoliko naunika s poetka stolea bilo lozofskog uma, ali danas su gotovo svi ziari lozo, premda su podobni da budu loi lozo, navodei pritom kao primer logiki pozitivizam, za koji je smatrao kako je to vrsta lozoje koja je proizala iz zike. A to se Platona i Akademije tie, oni su svoja aprioristika stanovita preuzeli od junoitalijanske kole koja je na njih i ostavila dubok utisak i izvrila jak uticaj: stoga, kada je re o istoriji ideja, atinska kola moe se mirne due smatrati granom pitagorovske kole (Priroda i Grci, str. 38). Posebno je Karl Fridrih fon Vajczeker bio naklonjen antikoj lozoji, naroito Patonovoj, pa i lozoji uopte, smatrajui kako tradicija lozoje nudi oblik sistema kao oblik jedinstva jer jedna je to lozofska misao, misao jedinstva prirode. Ali, lozofska reeksija pojma jedinstva vodi ka jedinstvu metode a ne ka jedinstvu predmeta, pri3 Hajzenberg, V.: Fizika i metazika, Nolit, Beograd, 1972, str. 37. 4 redinger, E.: Priroda i Grci, Fedon, Beograd, 2007, str. 18.

ARHE god. VII, 13/2010 (7394)

75

M. Aimovi, Platon i kvantna zika

emu je ovde predmet priroda, physis: nauka koja bi morala izraziti jedinstvo prirode jeste zika, stoga je spoznato jedinstvo prirode zapravo jedinstvo zike.5 No ovaj zadatak ne moe se ostvariti drugaije nego u razgovoru sa velikim lozojama prolosti. Platon je naravno tvorac jedne od velikih lozoja prolosti, i lozof koji je presudno uticao na kasnu antiku i srednji vek, ali i na novo doba renesanse, budui da su se na njegove ideje o matematikoj prirodnoj nauci pozivali pre svega Kepler i Galilej. Stoga bi trebalo da se teoloki platonizam ita s panjom, jer tu je ponuen i nain kako opisati prirodu pojmovima matematike. To je oito i kod helenske predstave o ideji atoma. Platon je, po Vajczekerovom sudu, nainio prvu sutinsku modikaciju ove predstave, i to u smislu dedukcije iz jednostavnih principa, budui da on najmanje telesne sastavne delove opaljivih stvari zamilja kao pravilna tela, kao pravilne poligone koji su sainjeni od trouglova, ije strane koje ih sainjavaju stoje u izvesnim vrstim brojnim odnosima: pritom, broj proizilazi iz oba temeljna principa jedinstva i mnotva, a jedinstveni princip smo je to jedinstvo, budui da se mnotvo moe spoznati samo ako ga mislimo kao jedinstvo (Jedinstvo prirode, str. 161). To jedinstvo ne moe se ostvariti demokritovski shvaenim atomima jer, kako kae i sam Platon, atomi kod Demokrita nisu deljivi a razlikuju se po veliini i obliku, to naravno nije u meusobnoj saglasnosti. Otuda Platon svoj pojam najmanjih tela ne shvata kao atome nego kao matematiku strukturu koju mi danas nazivamo strukturom prostora (isto, str. 161). Ali, novovekovna prirodna nauka je u svojoj sretnoj lozofskoj naivnosti preuzela Demokritov pojam atoma, i time onda postavila razloge za utemeljenje mehanike slike sveta, koju je u lozoji proveo posebno Dekart. itajui Dekarta, meutim, Vajczeker je ustanovio nasilni karakter Dekartovih naina zakljuivanja, to je zapravo ostatak sholastike protiv koje se pobunio. Izuavanje sholastike vratilo je Vajczekera na antiku, posebno na Aristotela i Platona, Aristotela zato to je on u izvesnoj meri produktivni komentator Platona. To pak nije sluajno, jer oni su pronalazai pojmova koji se koriste i u dananjoj zici: Tako je moj osjeaj bio da nisam u stanju da razumijem kvantnu teoriju ako ne razumijem Platona (isto, str. 292). A, opet, Platonovu lozoju ne moemo razumeti sve dok ne shvatimo njegov dijalog Parmenid, jer je jedino tako mogue shvatiti uzdignue od ulnih stvari do ideje i od ideje do Jednog, do jedinstva bivstvujueg, ili bitka Jednog, jedinstva Jednog. Moe li se onda to platonovsko Jedno nekako uporediti s neim u kvantnoj zici? Vajczeker misli da moe, i to sa kvantnoteorijskim pojmom objekt, ukoliko se pritom sasvim jasno postavi razlika izmeu sastavljen i deljiv: celovit objekt u kvantnoteorijskom smislu je Jedno koje se moe razloiti u mnogo a pritom nema odreeni poloaj i odreeno kretanje, to je i izraeno relacijom neodreenosti (isto, str. 376). Ali, strogo uzevi, i to u platonovskom smislu, samo je celina sveta kvantnoteorijski objekt kao kvantnoteorijsko Jedno, kao jedinstvo. O tako apsolutno Jednom nije meutim mogue nikakvo znanje, to je i Platonov zakljuak o metazikom Jednom. Bitak ovoga Jednog jeste bezvremenost, i upravo je to taka koju Vajczeker otkriva kao aporiju, budui da je iz toka dijaloga sasvim izvesno kako nije odriva prva hipoteza o Jednom, po5 Weizscker, C.F. von: Jedinstvo prirode, V. Maslea, Sarajevo, 1988, str. 7.

ARHE god. VII, 13/2010 (7394)

76

M. Aimovi, Platon i kvantna zika

kojoj ne moe da postoji ono to ne uestvuje u vremenu, to nije postalo, to ne moe ni postati ni nestati, pa, dakle, Jedno niti je jedno, niti jeste. Mora onda da se ispita druga hipoteza, a po njoj ako Jedno jeste, onda njegovo jedinstvo treba razlikovati od njegovog bitka. Meutim, upravo je ovde, na Jednom, dvojstvo, to Jedno i Jeste, a na njima daljna dvojstva, jer, naprimer, to Jeste je i Jeste i Jedno. To ima smisla u kvantnoj zici: neki kvantni objekt je i izolovani objekt i objekt u meusobnim delovanjima sa drugim objektima, ali upravo tada on prestaje biti taj objekt i uopte jedan objekt. Izgleda paradoksalno, ali neko proizvoljno svojstvo objekta moe se posmatrati samo tako da objekt gubi upravo ovo svojstvo. U klasinoj ontologiji na kojoj i poiva klasina zika ovaj gubitak se moe izostaviti, ali na toj priblinosti poiva zapravo cela zika, to je i izraeno Borovim principom komplementarnosti, a mi sada smatramo da je osnov komplementarnosti ve nagovijeten u platonovskom Parmenidu (isto, str. 380). Sada sledi obrt, naime, upravo klasina ontologija ne stoji na nivou Parmenidove reeksije, niti na nivou starog eleaanina, niti na nivou platonovskog Parmenida, jer klasina ontologija ne spoznaje da svemir moe biti samo ukoliko nije jedan nego mnotven, ali svo ovo mnotvo ne postoji za sebe, kako to opisuje klasina logika i klasina ontologija, on postoji samo u nemislivom Jednom (isto). Dakle, iz ovoga je nuno i proizaao Vajczekerov stav, naime, da smo jedinstvo nije nikakav princip, time to ono postoji ono je mnotvo, prema tome, toliko o Platonu i kvantnoj teoriji. Ne stoji samo Platonova ontologija prirode na stanovitu Jednog i mnotva, nego i cela grka lozoja, posebno Heraklitova kod pojma vatre, to je zapravo energija, a energija je u savremenoj zici supstancija iz koje su sve elementarne estice, svi atomi, energija se moe promentiti u kretanje, toplotu, svetlost, napon, ona je dakle osnovni uzrok svih promena u svetu.6 Ovo je Hajzenbergov stav, i on je nagovetaj prikaza porekla ideje o elementarnim esticama u grkoj lozoji, koju naravno vrhuni s Platonovim Timajem, gde su i sjedinjene ideje atomista, pitagorejaca i Empedoklea. Ali, na Platonov Timaj pozivaju se i oni naunici u zici elementarnih estica koji ba i nisu neto zasebno pokazali interes za Platonovu lozoju prirode, niti su u njoj nali kakav razlog od znaaja za kvantnu ziku. Tako je, naprimer, Stiven Vajnberg Platonovu ideju o vrstim telima, ili predmetima u tri dimenzije ogranienih ravnim povrima, nazvao jednim od najlepih zakljuaka grkih matematiara, ali prevashodno u pogledu izvanrednog primera matematike lepote, budui da mi nita ne povezujemo sa Platonovim telima.7 Platon i neoplatonisti uili su kako je lepota prirode odraz lepote onoga krajnjeg to postoji, dakle noumenona, a za modernu ziku lepota sadanjih teorija jeste jedan nagovetaj, predoseanje lepote konane teorije (Final Theory), koja se meutim nee moi prihvatiti ako ne bude lepa. A lepa je pak ona nauna teorija koja najbolje objanjava prirodu, estetsko ulo kod ziara odnosi se dakle na odabir najboljih ideja za takvu teoriju prirode.

6 Hajzenberg, V.: Fizika i lozoja, Gradac, aak-Beograd, 2000, str. 31, 32. 7 Vajnberg, S.: Snovi o konanoj teoriji, Polaris, Beograd, 1997, str. 144, 145.

ARHE god. VII, 13/2010 (7394)

77

M. Aimovi, Platon i kvantna zika

Poblie gledano, Vajnberg i nije ba neto sklon lozoji. Uvidi pojedinih lozofa, kae on, bili su ponekad od koristi ziarima, ali samo na negativan nain, tako to su ih titili od predrasuda drugih lozofa; uopte, lozoja dananjim naunicima ne moe ponuditi nikakvo korisno usmerenje za rad, ona samo nudi vrednosti za nauku koje su u najboljem sluaju jedan za oko prijatan lakirani sloj premazan preko istorije i dostignua nauke (Snovi o konanoj teoriji, str. 146, 147). Ovakav stav nije neto daleko od Njutnovog stava o tradicionalnoj lozoji. U Treoj knjizi (System of the World) Principia Newton sumira svoj uinak i kae kako je u prethodnim knjigama izloio principe lozoje, istina ne toliko isto lozofske koliko matematike, naime takve na kojima mogu biti zasnovana rasuivanja o pitanjima lozoje. A pitanja o silama, zakonima, kretanju, prostoru i vremenu svakako su pitanja lozoje. Sudei po jednoj njegovoj belenici (Philosophical Notebook), koju je poeo voditi po svoj prilici 1661. godine, najpre je, u pogledu ovih svojih lozofskih shvatanja, bio kartezijanac, itao je Aristotela i pritom zapisao Amicus Plato amicus Aristoteles magis amica veritas.8 itao je zatim Dekarta, Gasendija, Bojla, posebno literaturu s podruja philosophiae mechanicae, i istraujui pitanje o pramateriji bio na stanovitu korpuskularne lozoje. U General scholium-u Principia o tome kae kako mi ne moemo imati nikakvih ideja o supstanciji i sutini stvari, mi vidimo samo forme, boje, ujemo zvukove, zapaamo spoljanja svojstva tela, sve ostalo nije dostupno opaajima niti aktima reeksije.9 Ovakav stav podaleko je od biti Platonove i Aristotelove lozoje prirode, pa esto Njutn i navodi peripatetiku lozoju kao i primer i razlog kako ne bi trebalo istraivati prirodu i njene zakone. Ovde je meutim od znaaja i bitna razlika izmeu Dekarta i Njutna, izmeu njihovih Principia philosophiae i Philosophiae Naturalis Principia Mathematica. Najpre, kod Dekarta teorijsko miljenje ide od principa ka pojavama, kod Njutna teorijsko miljenje je hod od pojava ka principima i onda opet ka pojavama, sada ve osmislenim pomou principa. Zatim je bitna razlika izmeu njih i u nainu postavljanja lozofskih pitanja: Dekartova objanjenja odgovaraju na pitanje zato proizilazi neka pojava, kod Njutna radi se o kako neka pojava proizilazi. Ovo kako sasvim je kvalitativne, analitike prirode, objanjivo jedino matematikim nainom miljenja. Upravo je ovde i smetena lozofska sutina Njutnove zike, zato eksperimentalna lozoja nije usputna sintagma koja imenuje jedan sistem znanja namesto rei zika, nego izraz kojim se sasvim tano prikazuje kako je jedino mogue istinito znati o unutranjoj arhitektonici svetske zgrade, materiji, kretanju, prostoru i vremenu prirode. Izvoenje sistema sveta iz jednostavnijih principa i zakona jedan je od najviih zadataka lozoje, kao i metod izvoenja tog znanja o sistemu sveta: Principia matematikim principima prikazuju arhitektoniku svetske zgrade, stoga su Principia kosmologija i kosmogonija, nebeska mehanika, nauka dinamike, u lozofskom smislu ontologija i metodologija zike.8 Hall, Sir Isaac Newtons Notebook, 1661-1665, Cambridge Historical Journal, 1948., Vol. 9., P. 239-250. 9 Newton, I.: The Mathematical Principles of Natural Philosophy, Running Press, Philadelphia-London, 2002, p. 425.

ARHE god. VII, 13/2010 (7394)

78

M. Aimovi, Platon i kvantna zika

Premda, kako se vidi, glavnina ziara, time i kvantnih ziara, izuzev naravno, i to posebno, Hajzenberga i Vajczekera, ne uzima Platona neto bitno u razmatranje, ipak je lozoja prirode kao sistem znanja o onome to jeste izvedena tek Platonovim spisom Timaj, koji poinje ontologijom, kojom se pripravlja put ka matematikoj kosmologiji i kosmogoniji, onda zici, zoogoniji, anatomiji, empirijskoj psihologiji i noetici, ili logici uma, to se posvedouje delima uma i nunosti, od bia i nastajanja, stvaranja kosmosa, planeta, materije i ivih bia, do umne due, koja i shvata kako svetska dua ini kosmos ivim biem. U razlici prema pitagorejskoj i onda matematikoj kosmologiji kao temelja lozoje prirode kod Platona, Aristotel je u Fizici prvi put u istoriji lozoje pojmovno odredio lozofsko znanje o prirodi, prema kome je zika teorijska nauka lozoje o unutranjim principima prirodnih bia i njihovih kretanja, to je dakle druga lozoja koja ispituje bitak prirodnih bia, teologika ili metazika prirode. Prirodoslovlje ( ) ispituje prirodnine neodvojive od materije, ali je to istraivanje nitavno ako je ostao skriven nain postojanja bitka i logosa koji je pojmovna odredba bia. Fizika je zapravo lozoja prirodnih nauka, ontologija materije i kinetika, s nosivim kategorijama , , i , koji i jesu elementi onoga to su, prethodno, , i . Dakle, svako saznanje prirode ima prevashodno u vidu tela i veliine, njihova svojstva i oblike, ali isto tako i naela ove oblasti bia. Sada je pitanje, kako je sistem lozofskog znanja prirode proveden kod Platona, i na osnovu ega se onda postavio osnov za diskusiju o bitnosti porekla, prirode i granice vanosti platonizma u kvantnoj teoriji? Dakle, re je nadalje o ontolokim kategorijama Platonove lozoje prirode.

II1. Sokrat, u Platonovom dijalogu Fedon (XLV), kae kako se u mladosti neodoljivo zaeleo one mudrosti koju zovu naukom o prirodi (izvorno, , pripovedanje o prirodi), mislei da je ona uzviena kad zna uzroke svake stvari zato nastaje, zato nestaje, i zato postoji. Ali, kae Sokrat dalje, primetio je u svojim ispitivanjima tih stvari kako nije za to obdaren, toliko je od toga zaslepeo da je odbacio i ono to je do tada mislio da zna, stoga uini mi se da moram pribei k pojmovima i u njima traiti istinu bia. Upravo zato, a prema pojmovnoj stvari miljenja prirode, Platon i stoji ispod teorijskog postignua kojim je, po sudu nekih modernih ziara, naprimer, Demokrit mislio . I Platon, kao i presokratici, prevashodno je mislio prirodu mislei prirodu neega, osobito oveka, takoe i nebeskih i boanskih stvari prirode, premda preko pojmova sve, svet, svemir. Platonovo miljenje prirode zapravo je miljenje o stvarima prirode i prirodnim stvarima, dakle o prirodi. Ovo o prirodi upuuje na iz prirode, prema prirodi, po prirodi, takva je priroda, ne meutim i na tastvo prirode, na njenu odredbenu sadrinu, na dakle predmet pojma prirode. Od znaaja je za ovo Kalikleova primedba Sokratu, naime kad se govori o zakonu, ti postavlja pitanje o prirodi, a ako se govori

ARHE god. VII, 13/2010 (7394)

79

M. Aimovi, Platon i kvantna zika

o prirodi, ti pita o zakonu (Gorgija, 483 A). Premda je onda Sokrat prigovorio toj optubi, ipak je miljenje prirode kod Platona, koji ovde misli Sokratom, miljeno miljenjem prirode neeg. Tako, izmeu ostalog, boanskome je od prirode odreeno da vlada i upravlja (Fedon, XXVIII), harmonija je po svojoj prirodi harmonija ukoliko je harmonino udeena, mnotvo je po samoj prirodi jae od pojedinca (Gorgija, 488 D), i priroda potvruje da je runije initi nepravdu nego je trpeti, zatim, priroda Jednog zahteva da ono postane istovremeno kad i kraj, nuno je da Jedno ne postaje suprotno svojoj sopstvenoj prirodi, ono e, postajui istovremeno sa krajem postati shodno svojoj prirodi (Parmenid, 153 C, D); neki tvrde da sve postaje, da je sve postalo i da e postajati ili po prirodi ili sluajno, a delimino i pomou umetnosti, ...da sve to je najznaajnije i najlepe stvaraju priroda i sluaj, ...i umetnost je to saznala od prirode, naime kako priroda stvara velika i znaajna dela (Zakoni, 889 A); za bogove kau da su vetaki stvoreni i da oni po prirodi ne postoje, nego po nekim zakonima, a i pravo uopte ne postoji po prirodi; ivot u skladu s prirodom. Isto tako, govori se o prirodnim sposobnostima, shvatanju prirode svake stvari, prirodi pravih ozofa (Drava, 490), plemenitoj, slaboj prirodi, razvitku prirode, date lozofu, prirodi dobrog. U uvodnom razgovoru sagovornika u spisu Timaj naznaeno je ve kako e Timaj, koji je najupueniji u astronomiju, jer se najvie potrudio oko spoznaje prirode svemira, govoriti, poevi od postanka kosmosa pa do prirode oveka. To onda i sainjava predmetnu i pojmovnu strukturu dijaloga, unutar koje stoje miljenja o prirodama sveta, kosmosa, demijurga, materije, due, bogova, neba, ivih bia, zemlje, vode, vatre, vazduha, tela, srca, disanja, zdravlja. Govori se dakle o skladu s njegovom prirodom, o njegovoj prirodi, o prirodi istog i prirodi razliitog, o prirodi uzora, o podraavanju njegove veite prirode, razumnoj pirodi, prirodi kosmosa, prirodnom stanju, o razlici izmeu ljudske i boanske prirode, zatim se kae sve to je prirodno i dejstvom nunosti nastalo na taj nain preuzeo je tvorac onog najlepeg i najboljeg od svega to postaje, sluei se uzrocima ove vrste... dok je raao boga sebi samom dovoljnog i najsavrenijeg (Timaj, 68e). Iz ovoga je onda sasvim izvesno kako kod Platona nije , , nije niti , , , , , premda je sve ovo na izvestan nain i . Hajdeger meutim misli da se kod Platona tumai kao , preko pojma bitka, odreenije, odredba bitka kao idea prethodno se obrazuje u , ili, postaje (), istina postaje tanost, logos onda postaje iskaz, stanite istine kao tanosti, izvor kategorija, princip mogunosti bitka. Zapravo, rastumauje dalje Hajdeger, Platon je dovravanje poetka tradicije grke lozoje, koja je bitak tumaila kao , i ne moe s poricati da tumaenje bitka kao ideje ne proistie iz osnovnog razabiranja bitka kao , ali, opet, ako se misli sutina ovoga, onda je ideja jedino merodavno tumaenje bitka, i time je Platon ipak neko otpadanje od poetka. Aristotel je, prvi u svetskoj istoriji lozoje, predoio lozofska znaenja pojma (Met., 1014b 16 1015a 19). Najpre je reeno kako se za kae da je nastajanje onoga to raste (), zatim, u drugom smislu, je ono iz ega kao prvog prisutnog izrasta ono to raste, potom, to je ono odakle prvo kretanje u svakom pojedinom od prirodnih bia, prisutno u njemu kao takvome; isto tako se kae i

ARHE god. VII, 13/2010 (7394)

80

M. Aimovi, Platon i kvantna zika

za ono iz ega kao prvog ili jeste ili nastaje neko od prirodnih bia ( ), zatim se istim nainom zovu i elementi prirodnih bia ( ), i supstancija prirodnih bia ( ). Nadalje, na prirodni je nain ono to je sastavljeno od materije i oblika, a priroda je i prva materija ( ), u prenesenom smislu, svaka supstancija zove se priroda, jer je i priroda neka supstancija. Prema ovome, u svom osnovnom smislu, prva priroda je supstancija onih bia koja imaju u sebi samima kao takvima poelo kretanja, jer se materija naziva prirodom zbog toga to to poelo moe da primi, a postajanje i raenje zbog toga to su od tog kretanja potekla. Tako je zapravo poelo kretanja prirodnih bia ( ), prisutnih u njima ili mogunou ili svrhovitou. Ovo poslednje zapravo je metazika odredba prirode, saeti prikaz osnovnih stavova prethodnih odredaba. Ovim odredbama, iskazanim poslednjom odredbom, je miljena metazikim pojmovima materija, oblik, poelo kretanja i svrha, koji sainjavaju kategorije metazike teorije o uzrocima. Time je logiki postavljeno metaziko miljenje zike, otuda metazika odredba zike, naime, nauka prirodoslovaca bavi se onim stvarima koje poelo kretanja imaju u samima sebi. 2. U pozno doba svog ivota lozoje Platon je sainio dijalog Timaj, i tamo izloio, prvi u dotadanjoj povesti lozoje, celovito gledanje na postanak sveta, jednu koncepciju matematike kosmologije.10 U Proemiumu spisa naznaena je svrha rasprave, dakle postanak svemira, s prethodnim razgranienjem venog bia, koje nema postanka, i onoga to postaje a nikad nije bie: prvo se saznaje logosom a drugo ulnim opaanjem, mnenjem, jer nastaje i nestaje. Nebo ima svoj poetak postajanja, postoji tvoritelj svemira i uzor prema kome je sainjen, jer kosmos je najlepi od svega to je postalo, a njegov tvorac najbolji od svih uzroka. Sjedinitelj je sjedinio postajanje i svemir, prema dobru, kako bi bio slian njemu samome, i to tako to je sve vidljivo preveo iz nereda u red, stavljajui um u duu i duu u telo; tako je kosmos bojom promisli postao ivo bie s duom i umom koje u sebi sadri sva iva bia njemu po prirodi srodna, stoga je ovaj kosmos, po svome postanku, jedan i jednorodan, postoji i jo e postojati (Timaj, 31a). Kosmos je delo uma, i prema umu, prema umu demiurg je stvorio svemir, koji je zato najlepi, savren, jer mu je uzor najlepi i savren. Telo svemira sastavljeno je od etiri roda, vatre, vode, zemlje i vazduha, i to je sva materija svih stvari sveta, ima, stoga to je savren, sferini oblik i kree se u krug jer je krug najsavreniji lik. Okree se dakle jedan jedini usamljeni svemir oko svoje ose, dovoljan samome sebi, s duom u svom sreditu, rairenom onda po itavom telu; ili, odreenije, sainivi sklop due sjedinitelj je u njenu unutranjost ugradio sve telesno, koje je onda s njenim sreditem stavio u harmoniju sredite due. Tako je dua utkana u nebo svuda, nevidljiva je, a telo je neba vidljivo, i to je ovaj svet10 O Timaju, Cornford, F.M.: Platos Cosmology. The Timaeus of Plato, London 1966; Taylor, A.E.: Commentary on Plato,s Timaeus, Oxford 1972; Vlastos, G.: Platos Universe, Washington 1975; Studies in Platos Metaphysics, ed. Allen, R.E., London 1965; Claghorn, G.: Aristotles Criticism of Platos Timaeus, The Hague 1954.

ARHE god. VII, 13/2010 (7394)

81

M. Aimovi, Platon i kvantna zika

stvari koje nastaju i nestaju, s prethodnim postankom vremena postankom neba, kao pokretne slike venosti, gde su postali sunce, zvezde, planete, mesec i zemlja, naa hraniteljka koja se vrti oko ose protegnute kroz svemir. Svemir je primio u sebe sva smrtna i besmrtna bia, ispunivi se postao je ivo bie koje obuhvata sve vidljivo, opaljiv bog, slika umnog, najvei i najbolji, najlepi i najsavreniji, nebo jednorodno i jedno. Svemir dakle nije postao iz niega, njegov tvorac, demijurg, ne stvara ex nihilo nego prema venim biima, ili matematikim likovima, stoga su isto tvoritelj i njegovo delo, ono to je najbolje i najsasvrenije od svega to postoji: zato kosmos i ima matematiku strukturu unutranje sadrine, skrivenu za spoljanju vidljivost prolaznih stvari. Aristotel nije bio na stanovitu platonovske koncepcije geometrijske kosmologije. Kod njega se razabiraju pojmovi , , i , dakle sve, ili svemir, svet, ili poredak, nebo i bog, s prethodno ve razluenim kategorijma metazike , , i . Pojam stoji u znaenju sve, celina i svemir, je svet, ali i poredak, sklad, i nebo, je pre svega nebo a onda i svemir, a je uvek bog, ili Bog. Istraujui naela i uzroke supstancije, , Aristotel kae, ako je sve, , neka celina, onda je supstancija njen prvi deo (Met. XII 1069a 15), dakle, ovde je sve isto to i svemir, a oni su celina, sve jeste svemir, gde se jednostavno premetanje onoga sve, ili celine, shvata kao vidljivo kruno kretanje svemira, to, ovo potonje, upuuje na kretanje neba. Teorijski osnov kosmologije, ve ovim svojim poetkom, posvedouje istorijsku smenu paradigmi naunog miljenja sveta. Aleksandar Koare, istraujui istoriju nauke, zapazio je s pravom kako je osobina revolucije sedamnaestog veka unitenje kosmosa, odnosno zamenjivanje ogranienog i hijerarhijski sreenog Aristotelovog i srednjevekovnog sveta bezgraninim svemirom, to je posledica saveza Platona s Demokritom (Demokritovi atomi u Platonovom, ili Euklidskom, prostoru). 3. Miljenja pretplatonskih ziara o poreklu i prirodi poetka stoje u temeljima pojmova , , i , i tek s Platonom i, posebno, s Aristotelom, ovi pojmovi imaju vlastiti odredbeni sadraj lozofskog miljenja. U Platonovom Teetetu Sokrat opisuje svoj san o tome kako je uo od nekih da nemaju objanjenje o takozvanim prvim elementima iz kojih smo i mi i druge stvari sastavljeni. Prema ovome, svaki pojedini element sam po sebi jedino se moe oznaiti imenom i nita drugo o tome nije mogue rei, niti da jeste, niti da nije. Ali, ni to nije mogue rei, nita dakle nije mogue pridodati prvim elementima stvari, ni bitak ni nebitak, ni po sebi ni svako pojedinano, nikakva odreenja, jer prvi elementi svih stvari nisu spoznatljivi. Izgleda da je Platon prvi upotrebio re za imenovanje vatre, vode, vazduha i zemlje kao prvih elemenata svih stvari, poglavito u zikom smislu. U spisu Timaj kae se da nam valja sagledati prirodu vatre, vode, vazduha i zemlje po sebi, pre postanka neba, jer niko nije objasnio njihov postanak, mada se nazivaju prvim poelima i elementima svemira, kojima meutim ne dolikuje da se prikazuju, makar i poreenjem, kao slogovi. Arhe je neto nenastalo, i sve nastajue po nunosti nastaje iz neega to je arhe (Fedar, 245d) Ovaj ontoloki princip istovremeno je i gnoseoloki princip (Drava, VI, 510b), a rasprava u Sostu upuuje na kao na , na bie koje postoji kao isto i kao razliito.

ARHE god. VII, 13/2010 (7394)

82

M. Aimovi, Platon i kvantna zika

Platonov trei rod bia iz dijaloga Timaj Aristotel je nazvao , premda je kod Platona isto tako i drvena graa za brodove, graa, gradivo (Zakoni, IV, 705C, Fileb, 54c, Timaj, 69a). A taj trei rod bia, koji postoji naporedo s venim biem i nastajanjem, Platon imenuje raznoliko, kao , majka, , prostor, , primateljka, , negovateljica i , oformljivo. Rasvetljenje treeg roda bia, koji je teak i mraan, polazi od pretpostavke o moi koju po prirodi poseduje, a to je da je ta vrsta bia prihvatiteljka i nekakva negovateljica sveg postajanja (Timaj, 49a). Tako dakle postoje tri roda bia, onaj koji postaje, onaj u kome ovaj prvi postaje i onaj u slinosti sa kojim se raa postajui rod, stoga prilii da se onaj koji prima uporedi sa majkom, onaj koji je uzor sa ocem, a priroda izmeu njih sa njihovim potomkom. Ono to e u sebe primiti sve rodove, ili sve vrste opaljivih bia, lieno je svih oblika, ono je ono to je za oblikovanje, stoga je to vie svojstvo nego : zato majku i prihvatiteljku onoga to se rodilo kao vidljivo ne treba nazivati zemljom, vazduhom, vatrom ili vodom, niti bilo im od onoga to je od ovih sastavljeno ili je njihov sastavni deo, jer je to nekakva nevidljiva i bezoblina vrsta koja sve prima i koja uestvuje u onome umnom. Zatim se ovaj trei rod bia naziva i prostor: tree je pak veiti rod prostora koji podlee propadanju, a prua boravite svemu to postaje, iz ega se onda izvodi zakljuak postoji bie, prostor i postajanje troje koje na tri naina postoji roeno pre postanka neba (Timaj, 52b, 52d). Tako, dakle, negovateljica postajanja, koja je delo nunosti, Platonov je nagovor na potonji pojam materije, isprva kod Aristotela shvaen kao . Ali, osim ovoga pojma, od znaaja je za potonji pojam materije i Platonov pojam tela, gde su tela vatra, zemlja, voda i vazduh, koja su, time, geometrijska tela jer imaju svoj geometrijski sastav. Filozofska odreenja ontolokih pojmova , , i postavljena su Aristotelovom metazikom lozojom najpre pretumaenjem predsokratskih lozofa prirode, nastavlja se onda prigovorima Platonu i platonovcima, a dovrava ustanovljenjem kategorijalnog sistema pojmova lozoje. U prikazu poetka ove vrste lozoje s Talesom11, Aristotel naznauje svoj stav o preanjoj ziologiji, ili lozoji prirode, i kae kako je veina od onih koji su prvi lozorali smatrala da su jedina poela svih stvari ona materijalne vrste; jer, ono iz ega sva bia jesu, i ono iz ega kao prvog nastaju i u ta na kraju propadaju, to je od sutastva koje ostaje dok se menja u stanjima to kau da je element () i poelo bia (). Ovde su dakle postavljeni svi kategorijalni pojmovi lozoje prirode kojima se misli poetak svih stvari, , , i , ali njihova odreenja, premda meusobno nesvodiva, nisu jo sasvim jasno razluena. To je otuda to ih Aristotel tako nerazluene pripisuje pretsokratskim lozoma prirode, a onda, na temelju toga, i na temelju prigovora tome, postavio je pojmovni sistem svojih odreenja metazikih kategorija lozoje. Nauka o prirodi prvo mora otpoeti odreenjem poela, jer se i prirodne stvari spoznaju onda kada se spoznaju njihovi prvi uzroci i prva poela sve do naela12. Stoga su11 Aristotelis Metaphysica, 983b, W. Jaeger, Oxonii, 1978; Aristotel: Metazika, Paideia, Beograd 2007. 12 Aristotel: Fizika, IV, 184a, Paideia, Beograd 2006; , ( , Physica) (Aristotelis opera omnia), ed. C. H. Weise, Lipsiae, MDCCCXLIII, Cap. I.1. O Aristotelovoj zici, Ross, W.D.: Aristotls Physics, Oxford 1998.

ARHE god. VII, 13/2010 (7394)

83

M. Aimovi, Platon i kvantna zika

u zici , i i miljeni kao unutranje naelo, poetak i uzrok prirodnih stvari Ali ono to bitno odreuje prirodu prirodnih stvari, kojima prirodne stvari uopte mogu da jesu, jeste . Oito je da je Aristotel kod Empedoklea i Demokrita naao nagovor na ono to je sutastveni lik materije prirodnih stvari. Empedokle je govorio o korenima svih stvari, , koje je Aristotel pretumaio kao , kao dakle elemente svih stvari, kamo spadaju vatra, voda, vazduh i zemlja, a onda je ovo poistovetio s , i time naznaio da je ono iz ega nastaju i nestaju sva prirodna bia. Za Empedoklea koreni svih stvari niti nastaju niti nestaju, samo se sastavljaju i rastavljaju u jedno i iz jednog, ljubavlju i mrnjom, gde je ljubav ne samo ono po emu se zbiva spajanje korena svih stvari, nego i ono to je svojstveno samim korenima stvari, kao materija koja je deo sastavljanja stvari. Otuda je dakle Aristotel pretumaio ljubav kao poelo koje je i delatni uzrok i materija, jer je i unutranji deo sastavljanja prirodnih stvari. I Leukipove i Demokritove atome Aristotel naziva elementima stvari, koji su prema prirodi kakva ona jeste, oni su kao uzroci bia, a razlikuju se po obliku, veliini, redu i poloaju, i osim njih postoji praznina, unutar koje se atomi kao punina kreu. Kao to je poznatro, grka re - upuuje na nerazreziv, nerazdeljiv, od , , rezati, su dakle nerazrezivi, nerazdvojivi, nedeljivi elementi svih stvari. Upravo tako shvaena ideja o nedeljivosti stvari u beskonanost, o deljivosti stvari do dela koji se dalje ne deli, postala je sreditem daljnjeg razvoja zike nauke u lozoji, najpre kod Epikura a onda Lukrecija Kara i potom Pjera Gasendija, do modernih nauka o prirodi, osobito zike, hemije i onda biologije. Tako je zapravo ideja atoma postavljena u pojmovnu sutinu sveg lozofskog i prirodnonaunog materijalizma. Prema svedoanstvu Diogena Laertija, stoici, posebno Hrizip i Zenon, prvu materiju nazivaju supstratom svih stvari, materija je za njih ono iz ega je nastalo sve to postoji, pri emu univerzalna materija niti raste niti se smanjuje, dok se materija partikularnih stvari, ili supstancija, uveava i smanjuje.13 Hrizip je tvrdio kako deljenje materije ne ide ad innitum, u beskonanost, a Zenon da umna, stvaralaka vatra stvara stvari, pokree i oivljuje, jer je dah koji proima sav svet i koji u sebi sadri klice oblika svih pojedinanih stvari ( ). A , ili semeni um, ulazi u materiju stvarajui joj oblik, pa tako supstratu, ili pojedinanim stvarima, daje svojstva koja im po prirodi pripadaju. Tako se ovde sjedinjuju Heraklitova gledanja o vatri i logosu, Empedokleovo uenje o korenima svih stvari i onda Aristotelovo uenje o onome to su i , oblik i materija prirodnih bia, s razlikom dakako u pogledu priznanja primata materije nad oblikom, i priznanju samo aktivnog i pasivnog vrhovnog principa bia, gde je ovaj prvi stvaralaka vatra kao uzrok () a ovaj drugi prva materija ( ). Tako dakle, u prirodi stvari postoje uzrok i materija, uzrok je ono odakle a materija ono od koga nastaje neto.

13 Laertije, D.: ivoti i miljenja istaknutih lozofa, BIGZ, Beograd 1973, VII, 150. Takoe, Laertii Diogenis: Vitae philosophorum, I-II, Oxonii 1964; Rist, J.: Stoic Philosophy, Cambridge 1969, Plotinus, 1967, Epicurus, 1972; Bailey, C.: The Greec Atomists and Epicurus, Oxford 1928.

ARHE god. VII, 13/2010 (7394)

84

M. Aimovi, Platon i kvantna zika

Kod Demokrita, atom je u smislu onoga to je zapravo , ili materijalni supstrat, i tek Epikur odredbeno razluuje atom kao i kao . Jer atom je najpre princip i osnov bia, apsolutni sutastveni oblik prirode, a onda i jedan bezoblini supstrat pojavnog sveta, element prirodnih stvari, tako i svojstva stvari, jer atom, koji poseduje svojstva, jeste zapravo . Ili, osnov pojavnosti atoma jeste , a atom koji postoji u praznom prostoru jeste . Dakle, i samo su razliite odredbe jednog te istog atoma, to nisu apsolutno rastavljene dve vrste atoma. Kako od niega ne nastaje nita, niti pak od svega postaje sve, to onda sve nastaje od neega. A to sve sastoji se od materije i prostora, materija i prostor su bitnosti, sutastva stvari, ne dakle bitne osobine ili akcidencije svega postojeeg. Materijalna tela su sastavljena ili elementarna, gde su elementarna tela ona tela koja sastavljaju stvari, to su naime elementi stvari koji su nedeljivi i nepromenljivi atomi, i iz toga proizilazi da elementi stvari () moraju biti nedeljive supstancije tela (atomi), kako kae Epikur u Poslanici Herodotu (Diogen Laertije, isto, X 41). Premda je teko otkria nauke Helena jasno izlagati latinskim stihom, Tit Lukrecije Kar je i poao od ove helenske osnove, naime da iz nieg nije nita nastalo, jer kada bi stvari nastale iz niega, tada bi iz svega mogao da nastane svaki rod bez semena.14 Kako sve iz svega ne moe nastati, te kako ne nastaje iz nieg, dakle, nita, to onda sve nastaje iz semena, iz svoje materije, po nunosti. Atomima i praznim prostorom sve je sastavljeno, sva priroda sastoji se iz dvoga, iz tela i prostora, praznine u kojoj se kreu atomi, vrsti, ispunjeni i veiti, oni su jednostavni i neprobojni elementi svake stvari. Tako dakle, tvoraka materija sve stvari raa i tako stvorene rastvara, i to je taj poetak svih stvari, . 4. Prema relacionom nagnuu miljenja u pogledu ontolokog stanovita prostora i vremena stajao je i Platon uverenjem da je, stvarajui svet prema vlastitom uzoru, demijurg stvorio pokretnu sliku venosti koja potie u skladu s brojem, a koja se zove vreme (Timaj, 37d). Jer dani i noi, meseci i godine nisu postojali pre postanka neba, nego je demijurg zamislio da oni postanu u isto vreme kada je nebo sastavljeno. Delovi vremena, kao postali oblici vremena, ne pripadaju venom biu, njemu se ne moe pripisati prolost, sadanjost i budunost jer ono jeste veno jeste. A bilo je i bie treba rei za postajanje koje se dogaa u vremenu, jer to je kretanje, koje meutim nije svojstvo venog bia, kome ne pripada nita od onoga to je postajanje dodelilo svemu pokretnom u podruju ulnog opaanja: tako su ovi, bilo i bie, nastali kao oblici vremena, koje podraava venost, i kruno se kree prema broju. Stoga ne govore pravo oni koji kau da je postalo ono to jeste postalo, da ono to postaje jeste ono to postaje, da ono to e biti jeste ono to e biti, i da nebie jeste nebie. Jer, vreme je postalo s nebom, s kojim e i nestati, ako nestanu, ono je postalo po uzoru na veitu prirodu da tom uzoru bude to slinije, jer jedino je uzor ono to kroz svu venost jeste, a nebo je pak ono to je tokom vremena bilo, to jeste i to e biti. Dakle, venost beskona14 Lukrecije, T.: O prirodi stvari, Prosveta, Beograd, 1951, I, 141-168.

ARHE god. VII, 13/2010 (7394)

85

M. Aimovi, Platon i kvantna zika

nog jeste jeste paradigma kosmikog vremena (), koje postoji, podraavajui beskonano trajanje venog bia, kao kruno proticanje nebeskih tela kroz prolost, sadanjost i budunost, to podsea na Empedokleovo (Od njih sve to postoji, to bee i to e biti..., tako da postoji neprekidna smena krunog toka stvari; Diels/Kranz, 31, B 21, 17). Kod Aristotela je relacionizam proveden stavom o ontolokoj neodeljivosti prostora, vremena i kretanja. Pritom, prostor i vreme nesvodivi su na gde i kada, prostor je nesvodiv sasvim na mesto, niti kada ispunjava svo kategorijalno znaenje vremena, dakle, nije isto to i , niti se svodi bez ostatka na , ali svi ovi pojmovi kategorijalno upuuju na biti u neemu nekada, ili biti u nekada neega u neemu, jer samo niega nema nikada nigde. Ovaj nagovor na subjektivizam u pogledu miljenja vremena odnosi se prevashodno na proces spoznaje, budui da um misaone due mislei prolo i budue spaja i razdvaja, jer kada se radi o prolim i buduim stvarima, um misli dodajui i sastavljajui vreme (O dui, 430b). Radi se ovde o logikom procesu miljenja spajanjem i razdvajanjem, gde um mislei spoznaje kruni tok kretanja nebeskih sfera, to je, ovo potonje, ontoloki osnov procesa spoznaje. Ontoloki Aristotelov stav o biti vremena kao kretanju nebeske sfere, iz kojega i proizilazi stav o krunom kretanju vremena, ima za svoju pretpostavku stav po kome su sve stvari koje su u vremenu i sadrane od vremena, osim stvari koje zauvek postoje, ili nebia, ili onih stvari koje su takve jer ne mogu biti drugaije, budui da njihovo veno postojanje ne moe biti u vremenu. To i jeste um due koja misli, gde je ovde to miljenje sastavljanje prolog i budueg, ka buduem. Tako um u sastavljanju vremena misaono sastavlja zapravo dogaanje toka kretanja nebeskih sfera, i to je taj kruni tok tog kretanja kao kruni protok vremena. U pogledu teorije saznanja, to je jedinstvo ontolokog i logikog, objektivnog i subjektivnog shvatanja vremena. A, kako je ve reeno, ne moe biti vremena ako nema kretanja, pa ako je vreme broj kretanja, ili je ono smo neko kretanje, onda ako je vreme veno nuno je veno i kretanje (Fiz., 251b 10). Mora uvek bivati vreme, kao i kretanje, u emu su lozo saglasni, osim Platona, za koga je vreme nastalo, zajedno sa nebom. S ovim postignuem miljenja o prostoru i vremenu, i njihovih odnosa prema kretanju, Aristotel je podigao helenski duh ka sutini onoga to jeste . Renesansni lozo i naunici predrazumevali prostor i vreme prema osporavanjima ovih Aristotelonih gledanja, kako se to ve dogodilo posebno s ordanom Brunom: kako su svetovi bezbrojni, to je onda prostor beskonaan, to i pripada dostojanstvu prirode i svim njenim vidovima tela. Ovome prethodi helenistiki, hrianski o sholastiki lozofski interes za pitanja prostora i osobito vremena, koji je iao prema vremenu kao istoriji i povesti. U ontolokom smislu, vreme nije shvaeno kao kruni tok svemirskih sfera, nego i kao linearni protok venosti svemira i boga. Svemir je slika boga, vreme je kretanje boga, kome je svemir on sam u vlastitom nastajanju. Ali, nije ba sasvim jednostavno znati ta je vreme, posebno odnos boga i vremena. Avgustin o ovome ne misli na tragu helenske ontologije prirodnog poretka prostora i vremena, niti pak na tragu prethodne hrianske teologije prirode prostora i vremena, u kojoj su ovi pojmovi shvaeni po prirodi stvari a shodni ideji boanskog, nego se dakle

ARHE god. VII, 13/2010 (7394)

86

M. Aimovi, Platon i kvantna zika

vreme, kao i priroda uopte, shvata kao delo boga, akt boanske volje, te preko toga i kao akt ljudske delatnosti, budui da je i ovek delo boanske milosti. Avgustin se pita, ta je odista vreme, i kae, dok me neko ne pita, ja znam, a kada bi pak valjalo da to objasnim, ja ne znam. Ali ono to se moe znati jeste da vreme postoji putem boga, jer bog je ustanovio vreme, on je tvorac svake stvari i bia; bog nije u vremenu prethodio vremenu, jer ne bi dolazio pre svih vremena, dakle, prethodi bog svom visinom svoje venosti vremenu, kako prolom tako i buduem: Stvorio si Ti sva vremena, kao to i dolazi pre vremena svih i nije mogue da, u neko proizvoljno vreme, vremena nije bilo15. Prema tome, vremena nije ni bilo kada bog nita nije stvarao, pa nema vremena suveitog bogu. To nadalje znai da vreme nije kretanje sunca, meseca i zvezda, nego se ovi mogu meriti, kao i sva kretanja tela, pomou sutine vremena po sebi, vreme je mera kretanja tela a ne kretanje tela. Proizilazi dakle da je vreme vrsta protenosti (Ispovesti, str. 34), jer bog nije stvarao svet u vremenu nego s vremenom, tako je svet protenost a vreme stvaranje, gde je onda vremeniti svet zapravo vreme prostora, protenost vremena. Ovde se bog pokazuje kao demijurg svih vremena i svetske protenosti, kao tvoritelj, aktom vlastite volje, onih stvari i svojstava kojima ne prilii venost i beskonanost, jer samo je on venost i beskonanost. U ovekovoj dui, koja je takoe boije delo, stoji vreme kao vremena, zapravo kao pamenje, gledanje i nada, pa je dua neka mo sastavljanja vremena, u kome se pamenje i pokazuje kao sadanjost u prolosti, gledanje kao sadanjost u sadanjosti (pri emu je bog jedno zauvek sada), a nada kao sadanjost u budunosti. Ovome je saobrazno i ono to je Anselm Kenterberijski rekao u raspravi Proslogion o bogu kao svemonom tvorcu sveta iz niega, naime, nije bog u vremenu i prostoru, nego su sve stvari u njemu, bog je izvan svakog vremena, boga ne sadri nita, on obuhvata i ispunjava sve, pa je i pre i posle svih stvari: kao to vremenski vek sadri sve vremenske stvari, tako i venost boga sadri vekove vremena.16 To je dakako opti stav hrianske teologije vremena, i njemu pripadnog prostora kao podruja rasprostrtosti prolaznih a stvorenih stvari. Iz tog stava izvodi se onda misao o subjektivitetu vremena kao istorije i povesti, pa se tako vreme i shvata jedino kao delatnost svesti o vlastitoj delatnosti. Ova samosvest donosi misao o ljudskoj istoriji i povesti kao ljudskom delanju, ali pritom svo vreme svodi na vreme koje je istorija, povest samosvesti ljudskog delanja, kome je prostor sveden na snieni oblik postojanja prolaznih stvari. Hrianska teologija bit ovekove samosvesti misli mislei boga i sva svojstva njegovog postojanja, jer milou njegove apsolutne samosvesti ovek i jeste samosvest. 5. Tek je Platon sistematski izloio prirodu postanka ivota, grau i smrt ivih bia, osobito oveka. Poao je od opte ideje helenske lozoje po kojoj je sav svet jedan ivi organizam, kosmos je dakle ivi organizam koji ima duu, koja je, kao i telo, podreena umu, budui da je po naelima uma i sagraen organizam kosmosa, koji, onda, i dela prema tim naelima. A ivototvorni um zapravo je demijurg, tvorac svetskog15 Avgustin, A.: Ispovesti, Ne&Bo, Beograd 2002, str. 20. 16 Anselm Kenterberijski: Proslogion, Moderna, Beograd 1991, gl. XXI.

ARHE god. VII, 13/2010 (7394)

87

M. Aimovi, Platon i kvantna zika

organizma, svedenog na kruno kretanje nebeskih sfera kao savrenog ivota, i, zatim, na zasebne ivote smrtnih bia. Postanak rodova bia kod Platona je zapravo matematiko umno stvaranje oblika iz materije sveta, na temelju uzora i prema uzroku. Kosmos je miljen i kao ono najlepe od svega to je postalo a njegov tvorac kao ono najbolje od svih uzroka: demijurg je gradio kosmos stavljajui um u duu a duu u telo, tako je kosmos postao ivo bie s duom i umom (Timaj, 30c), jedno vidljivo ivo bie koje unutar sebe sadri sva iva bia njemu po prirodi srodna. Kosmos je dakle besmrtno sferino ivo bie bez ula i organa, samo sebi dovoljno. Taj i takav kosmos sadri etiri vrste ivih bia: nebeski rod bogova, krilata bia koja ive u vazduhu, oblik ivota koji ivi u vodi i zatim koji hoda i ivi na zemlji. Osim boanskog oblika ivota, sainjenog poglavito od vatre, preostala tri su smrtna bia, ali njih nije stvorio onaj koji je rodio ovaj svemir, jer bi onda i ona bila boanske prirode, nego od njega i onda od bogova stvorena bia, kojima se on obratio da oni, u skladu sa svojim prirodama, stvaraju iva bia: ...protkavi besmrtno sa smrtnim, izradite iva bia, uinite da se raaju i da rastu dok im budete davali hranu, pa kako budu umirala primajte ih opet sebi (isto, 41d). Prema ovim reima oeve zapovesti, mlai bogovi oblikovali su iva bia, uzevi besmrtno naelo smrtnog ivog bia, i podraavajui pritom vlastitog tvorca, delovima vatre, zemlje, vode i vazduha sainie svako telo kao jedno, u koje su onda uneli kruna kretanja besmrtne due, ime je naposletku i otpoeo ivot ivog bia, dakako, prethodnim oblikovanjem njihove telesne grae, prema ideji boanske srazmere. Otuda Platon i govori u o srcu, pluima, jetri, kosturu, mesu, koi, krvotoku, to je uvid u elementarnu anatomiju ivotinja i oveka, a zatim i o rastanju, disanju, starenju, zdravlju, bolesti, smrti. Starenje je Platon shvatio kao poputanje korena trouglova i njihovih meusobnih veza pomou kojih se dri celokupna masa sklopa grae ivog bia, to onda i nije nita drugo do poetak umiranja, a sama je smrt, prirodna ili nasilna, zapravo potpuno kidanje tih veza trouglova u modini, ime se dua oslobaa tela i odlazi sva radosna ili s bolom, ukoloko je smrt nasilna. O biljkama Platon govori, sasvim uzgred, kao o vrsti ivih bia kojoj je spoljanje kretanje, posmatranje prirode sopstvenih oseaja i prosuivanje uskraeno, biljke su nepokretne, korenom vezane za zemlju, pa se okreu same po sebi, u sebi i oko sebe (isto, 77b). Bog je dakle sastavio ovaj kosmos kao jedinstveno ivo bie koje u sebi sadri sva iva bia, smrtna i besmrtna, a on sam tvorac je svega boanskog, dok su njegovi potomci stvorili svet smrtnih ivih bia, unutar kojih i stoji smrtna dua. To je u najkraem Platonov uvid u prirodu porekla ivota, ivog i smrti, kako je prikazan u spisu Timaj, koji se i dovrava ushienjem kako je kosmos time najbolji i najlepi bog, jer, ispunivi se smrtnim i besmrtnim ivim biima, postao je on vidljivo ivo bie koje obuhvata sve vidljivo, opaljiv bog, slika umnog, nebo jednorodno i jedno. 6. Platon je postavio ontoloke osnove za jednu spekulativnu psihologiju, poglavito idejom o ideji kao istinskom realitetu bia, ili pojmu same stvari, gde logos due kojim se zna taj bitak bia nije shvaen kao mnenje ili empirijski svet ulnog, nego kao isto miljenje, kao umski uvid, teorija dijalektike, ili sma lozoja kao znanje. Osnov pak

ARHE god. VII, 13/2010 (7394)

88

M. Aimovi, Platon i kvantna zika

ovome je mitska predstava o dui, u Fedru predoena kao srasla snaga kola i koijaa, gde je ovaj potonji zapravo razumski deo a konji voljni i poudni delovi due. Samo je razumska dua besmrtna, a to, prema Fedonu, zna jedino lozof jer je mudar, jer misli istim umnim miljenjem, kojim dua zna samu sebe. Njeno je znanje zapravo seanje na samu sebe u carstvu bitka, seanje je tako rekonstrukcija sveta pojmova due u njenoj preegzistenciji, ime se i dotie venost apsolutnog bitka, teorijom dijalektikog uma. Dua je uznesena nad telom prolaznih bia, ali u boansko carstvo besmrtnosti odlazi samo ako je ista i plemenita, kao dua lozofa, jer samo on zna da iznese znanje iz samoga sebe, a njegovo je znanje logiki identitet miljenja i bia, kod njega je isto to i , umnost jeste mudrost koja je znanje. Dua je neto to je starije i prvobitnije od tela, ali ta? A ono to nosi ime dua koja se sutina denie time? Po svoj prilici, dua je kretanje koje samo sebe moe pokrenuti (Zakoni, 896A), isto to i prvi postanak i prvo kretanje onoga to postoji, to je postojalo i to e postojati, uzrok svake promene i svakog kretanja, ono to je najstarije od svega, ono to prebiva u svemu. Najbolja dua brine o celoj vasioni, a najbolja je dua razborita dua, dua vrlina, mudra dua s boanskim svojstvima, saobraznih umu boanskog bia, i samo se umom moe shvatiti kako dua svojim krunim kretanjem upravlja svemirom, jer ona je prvi izvor svemu to uopte jeste. I upravo tome to uopte jeste, tom realitetu sveta, saobrazne su moi due, shvaene kao ontoloki sistem logosa od ulnoga do ideje: tako su , , i kao temeljne moi ljudske due zapravo stupnjevi spoznaje, modaliteti odnosa poretka svesti prema poretku sveta, gde se svest ospoljava sobom kroz sebe u vlastitoj dubini, shodno optoj biti realiteta. U tom odnoenju, svetovi svesti i ideja nisu paralelni svetovi jednog sveta, niti je svet ideja jedan od svetova svesti kome se, potom, on vraa kao supstancijalni svet, nego se svet ideja ospoljava optou svesti, pa je taj povratak svesti u svoju dubinu u biti . Tako je znanje kao umski uvid u bit stvari a razum stoji izmeu uma i mnenja, ulne spoznaje, to je svojstvo matematiara jer kod njih pretpostavke vae kao poetak samih stvari, oni se dre onoga to je . Um naravno nije spoljanji uzrok sveta nego njegova unutarnja entelehija, znanje optih principa bia, paradigma ideje dobra po sebi (Fedar, 98a). Postanje svetske due, kako je to reeno u Timaju, i dovrava se postanjem uma i njegovog znanja, ali je to stvaranje uma zapravo tvorevina uma, jer um zajedno s nunou stoji u postanku kosmosa. U tom smislu, saznanje tog stvaranja tvorevinom nije nita drugo do govor duha s duom, miljenje je dijalog due sa samom sobom (Sost, 264b). Dijalektika je to lozofsko znanje dijaloga, logika uma i logika bia, kojom se gleda apsolutno sutastvo ili pojam, mo due da svojim umom zna bitak bia. Aristotel je prigovorio Platonu to je duu shvatio kao veliinu, jer, kako dua moe uopte misliti ako je veliina. Sabirajui svo helensko lozofsko postignue znanja o dui, Aristotel je razabrao kretanje, opaanje i bestelesnost kao svojstva u denicijama due (O dui, 450b, 409b).17 U pokuaju razmatranja spoznaje prirode due, kako su naime o tome ve rekli lozo prirode, Aristotel je duu najpre shvatio kao poetak17 Ross, W.D.: Aristotle De anima, Oxford 1999.

ARHE god. VII, 13/2010 (7394)

89

M. Aimovi, Platon i kvantna zika

ivih bia (isto, 402a). To naravno nije zavrna odredba due, s njom se poinje jer valja najpre razluiti mesto prirodnih tela u kategorijalnom sistemu metazikih pojmova onoga to su materija i forma i njima primerenih vrsta bia. Kako je materija potencija a forma entelehija, to je onda dua supstancija kao forma prirodnog tela koje ima ivot u potenciji, a takva je supstancija entelehija: dua je entelehija tela, prva entelehija prirodnog tela, supstancija po obliku, sutina prirodnom telu koje u sebi ima princip kretanja i mirovanja. Telo je ono to je u potenciji, ivo bie je pak dua i telo, jednost jednog, a to nadalje znai kako telo i dua nisu isto nego u istom, mogunost za stvarnost ivota. Supstancijalni oblici ivota, ljudi, ivotinje i biljke, razlikuju se po svojstvima i moima due, jer miljenje, opaanje, kretanje, mirovanje, zatim hranjenje, raenje i propadanje i jeste dua, pojam i forma, ne materija i subjekt. Nije telo entelehija due, nego je dua entelehija tela, to nadalje znai kako ne postoji dua bez tela, niti dua koja je telo, budui da se, s metazikog stajalita, entelehija svake stvari po prirodi ostvaruje u tome to jeta stvar u potenciji i prikladnoj materiji, tako je dua entelehija i pojam onoga to ima mogunost da bude ive prirode. Ovim se, u teorijskom pogledu, i dovrava Aristotelova racionalna lozoja prirodne istorije due, zasnovana svedoanstvima iskustva neposredne svesti, razuma i uma o prirodnim stupnjevima due i njenim prvim uzrocima, poelima i razlozima. Posle Aristotela, posebno s hrianskim dobom lozoje due, zavladao je princip varvarske lozoje razuma, kojim je naeni pa tek onda traeni svet apsolutnih istina zasnovan sholastikim apstrahovanjem boga od realiteta, miljenja od bia, due od tela, kako bi se onda reanjem slika modaliteta due sainio iskustveni pregled delova due, raspadnute na konane entitete njenog izgubljenog jedinstva. Tako je ovim dovrena helenizovana paradigma onoga to su bitak i . Bitak prirode umom je naposletku shvaen kao Bog, ne dakle kao izvorni helenski ontoloki pojam boga, koji je punina bia i poetak svih stvari ureenog poretka sveta.

IIINa ovim i do ovoga dovedenim rezultatima Platonove lozoje prirode, i onda na njoj zasnovane neoplatonistike kole miljenja prirode, ne stoji naravno kvantna zika, niti su od bitnog znaaja za njen razvitak metaziki uvidi platonovske teologike onoga to jesu i , zatim , , i , onda prostor, vreme, ivot i dua. Nils Bor, naprimer, u svojim studijama o epistemologiji atomske zike ne nalazi razloge za prizivanje Platona ak ni onda kada postavlja osnov za razumevanje pojmova elementi i materija. Ne poziva se Bor pri ovome ni na Aristotela, i tek sasvim sporadino ponekad podseti na demokritovsku koncepciju atomske prirode sveta. Kada sasvim saeto prikazuje istoriju atomske teorije, onda zapoinje s Njutnom, spominjujui pritom tek uzgred Arhimeda, Galileja, onda Ojlera, Lagrana i Laplasa, a zatim glavninu svojih ogleda zasniva na analizi doista nesporivih postignua pre svega Ajntajna, Hajzenberga, Maksa Planka, redingera, De Broljija i, naravno, njega samog.

ARHE god. VII, 13/2010 (7394)

90

M. Aimovi, Platon i kvantna zika

Nils Bor je s pravom potcrtao kako se znaaj zike za opte lozofsko miljenje ne odnosi samo na njen doprinos naem rastu znanja o prirodi, nego i na preispitivanje pojmovnog okvira kako klasinih ideja zike, tako i ideja tradicionalne lozoje. Studiranje atomske strukture materije ima dakle posledice daleko izvan oblasti zikih nauka.18 U matematici iezavaju predstave o objektivnoj stvarnosti atomske prirode, koju meutim sasvim reito potvruje opis u nauci zike. Otuda Borova koncepcija atomske zike i opisa prirode, jer atomska teorija svojim kvantnim postulatima i jeste ziki opis atomske prirode materije. A opis bi tebalo da potvrdi objektivnost zikog posmatranja, kako bi se pritom naglasio subjektivni karakter sveukupnog iskustva.19 Principi korespodencije i komplementarnosti i jesu zapravo podesniji opisi kojim atomska teorija prikazuje kvantnu prirodu atomske strukture materije, to je nadalje jedna temeljna lozofska interpretacija Hajzenbergove relacije, ili principa, neodreenosti. Matematika dakle, ne utvruje toliko objektivnu injenicu, koliko mogunost, time je matematika interpretacija talasne funkcije naprimer potpuno objektivna.20 Meutim, i nadalje ostaje pitanje, da li se opti principi, pomou kojih se traga za prirodnom zakonitou koja vlada meu elementima materije, odnose na opis empirijskih svojstava sveta, ili na apriorne forme miljenja, ili pak na nain na koji govorimo.21 Princip relacije neodreenosti nije neposredno izveden iz kvantne teorije, nego je shvaen kao osnovni zakon prirode, prema kome svi drugi zakoni prirode moraju biti konzistentni, jer je konaan i apsolutan. Prema tom principu, ni u jednom eksperimentu ne mogu se istovremeno tano odrediti brzina i poloaj elektrona, pa to se tanije odredi poloaj, to je neizvesnija brzina elektrona. Ovakav odnos istovremene izmerljivosti poloaja i impulsa estice neposredni je izraz ontolokog uverenja u dualistiku prirodu elementarnih estica materije, koje se takvima prikazuje u eksperimentu, budui da nije zadatak moderne zike da se zanima sutinom i strukturom atoma, nego samo procesima koji se primeuju u naunom posmatranju. Otuda i nema nekog naroitog smisla pitati se o tome iz ega se sastoji proton, da li je elektron deljiv ili nije, da li je foton sloena ili prosta estica, jer, ta uopte znae rei deliti ili sastojati. Zadatak je da se prilagode miljenje i jezik, dakle nauna lozoja, novoj naunoj situaciji, izgraenoj injenicama eksperimenta, jer neistinito postavljena pitanja i nepravilne predstave pobijaju ziku estica i vode nauno istraivanje s one strane realne prirode.22 Soga je savremeni razvoj zike skrenuo od lozoje Demokrita ka lozoji Platona ( , . 665.): ako se materija razdeljuje sve dalje i dalje, u konanom se ne dolazi do najmanjih estica, nego do materijalnih objekata, odreenih pomou njihove simetrije, dakle do platonovskih tela, to znai kako su u savremenoj zici estice matematike apstrakcije fundamentalnih18 Bor, N.: Atomska zika i ljudsko znanje, Nolit, Beograd, 1985, str. 21. 19 Bor, N.: Atomska zika i opis prirode, IKZS, Novi Sad, 2009, str. 10. 20 Heisenberg, W.: Der Begriff Abgeschlossene Theorie in der Modernen Naturwissenschaft, Dialectica, 2/1948. 21 Heisenberg, W.: Grundlegende Voraussetzungen in der Physik der Elementarteilchen, Martin Heidegger zum Seibzigsten Geburstag, Pfllingen 1959, S. 291. 22 , .: , , 121, . 4, 1977, . 665.

ARHE god. VII, 13/2010 (7394)

91

M. Aimovi, Platon i kvantna zika

simetrija. Koji onda pojam u zici estica treba povezati s epitetom fundamentalan? To svakako nisu pojmovi posebnih vidova estica, polja, sila, geometrije, nego upravo fundamentalna simetrija. Dakle, ne postoji nikakva principijelna razlika izmeu elementarnih i neelementarnih mikroestica.23 Logiki zavrena fundamentalna zika teorija jedinstvo je matematikog formalizma i njegove zike interpretacije, jer bez matematikog formalizma zika teorija nije teorija, a bez empirijske interpretacije zika teorija uopte nije zika. Nova fundamentalna teorija ne nastaje dakle prilagoavanjem fundamentalnih pojmova klasine zike novom matematikom formalizmu, niti ogranienjem oblasti vaenja tih kategorija u sferi novog pojmovnog sistema, nego sjedinjenjem novog matematikog formalizma s njegovom empirijskom interpretacijom, ili, obrnuto, sjedinjenjem empirijskih fakata s novim matematikim formalizmom. Ali, stvar je u tome, ta to znai sjediniti? Otuda za Hajzenberga nije ni mogue, a niti potrebno, zasnivanje zikog opisa na kvantno-teorijskom sistemu pojmova, jer pojmovi klasine zike u interpretaciji kvantne mehanike imaju slinu ulogu kao apriorne forme opaanja u Kantovoj lozoji.24 Kako su dakle Kantovi apriorni pojmovi pretpostavke ljudskog iskustva, tako su pojmovi klasine zike apriorna osnova kvantno-teorijskog iskustva, premda je opis tog iskustva s nepotpunom tanou. Prema ovome, u kvantnoj zici nije re o prirodi, nego o prirodi koju je osmislio i opisao ovek posredstvom uroenih ili opaanjem steenih pojmova klasine zike. Stoga je i stavljena sumnja, relacijom neodreenosti i Borovim principom komplementarnosti, u lozofski princip determinizma u prirodnim procesima materije, stavljena je i sumnja u veru u demokritovski stav da na poetku bee estica, dakle u prepostavku da je materija sastavljena od najsitnijih jedinica, elementarnih estica: A moda je cela ta lozoja pogrena. Moda uopte nema one najsitnije grae koja se vie ne moe deliti, moda se materija i moe deliti dalje, ali na kraju to i nije vie neko deljenje, nego se energija pretvara u materiju, a delovi vie nisu manji od deljenog. No ta je onda bilo na poetku? Prirodni zakon, matematika, simetrija? Na poetku bee simetrija (Fizika i metazika, str. 208.). Jer, elementarne estice otelovljuju simetrije, one su njihove najjednostavnije predstave, ali su tek posledica simetrija, elementarne estice se mogu uporediti s pravilnim telima u Platonovom Timaju, elementarne estice su praslike, zamisli materije. Matematiki oblici ocrtavaju elementarne estice, oni su ideje elementarnih estica, kojima najzad odgovara ziki objekt elementarna estica. Karl Fridrih fon Vajczeker izloio je Hajzenbergu tezu o lozoji alternative kao pravilnom prikazu povesti prirode, gde alternative nisu materija, alternativa je neto kao osnovni oblik iz koga ponavljanjem nastaju sloeniji oblici, to onda vodi jednoj simetrijskoj skupini kao jednog svojstva, a ono to predstavlja to svojstvo jeste matematiki oblik koji i ocrtava elementarne estice, koji je dakle ideja elementarnih estica. Ali Hajzenberg je svojim razumevanjem Vajczekera, preveo njegovu lozoju alternative na prirodnonauni jezik statistike koncepcije kvantne teorije.23 Heisenberg, W.: Aus der Elementarteilchen, Phys. Blatter, 3, 1963, S. 110. 24 Heisenberg: Die Plancksche Entdeckung und die philosophischen Probleme der Atomphysik, Stuttgart 1959, S. 141.

ARHE god. VII, 13/2010 (7394)

92

M. Aimovi, Platon i kvantna zika

Logino je dakle, prihvatiti stav da elementarnu esticu, koja je zapravo stacionarno stanje atoma, odreuje njeno simetrijsko svojstvo, simetrija vrsto poiva u samom prirodnom zakonu, premda nauka zike ne moe jo uvek da formulie one prirodne zakone od kojih zavisi struktura elementarnih estica. Otuda Hajzenberga snano i zaokuplja pomisao da je simetrija neto kudikamo osnovanije od estice. Ali, kada se shvati kvantna teorija, onda je sasvim jasno da ona ne doputa dualistiki opis prirode komplementarnim pojmovima talas i estica, jer je to jedinstveni opis atomskih pojava koji se, u primeni na eksperimente, prevodi na obian jezik. Izgleda paradoksalno, ali je tano, pojmovi talas i korpuskula ne odgovaraju sasvim stvarnom svetu, delom se nalaze i u komplementarnom odnosu, pa stoga meusobno i protivree, ali u opisu prirodnih pojava mora se ostati u prostoru obinog jezika, njegovih slika i metafora. U poreenju grkog lozofskog pojma atoma s pojmom atoma u savremenoj zici, posebno u kvantnoj mehanici, Hajzenbeg prikazuje svoj stav prema ontolokom osnovu prirodne lozoje. Ako se ita moe u atomskoj zici porediti s Demokritovim atomima, to su elementarne estice, kao proton, elektron, neutron i mezon, a ne atom u zici i hemiji sedamnaestog stolea, gde se pojam atoma odnosio na pogrenu stvar, naime na najsitnije delove hemijskog elementa, koji su meutim i sami sloeni sistemi manjih jedinica. Demokritov pojam atoma je apstraktni deli materije koji ima jedino svojstvo bia, prostiranja, oblika i pokretljivosti, ime se meutim ne moe objasniti geometrija prostiranja, jer se atomi ne mogu svesti na neto temeljnije od sebe. U atomskoj zici, elementarne estice isto tako nemaju svojstva kvaliteta, ali se ne moe tano znati ta jeste elementarna estica, estica i talas, estica ili talas, talasni paket, a ne moe se pozdano govoriti ni o obliku i kretanju u prostoru; jedino o emu se tano moe govoriti u opisu elementarnih estica jeste funkcija verovatnoe, to je tada re o mogunosti ili tendenciji ka biu, ne dakle o samome biu: Prema tome, elementarna estica savremene zike daleko je apstraktnija nego atom u grkoj lozoji i ona je stoga dosledniji vodi za objanjenje ponaanja materije.25 Po Demokritu, atomi se sastoje od iste supstancije, u savremenoj zici, elementarne estice sastoje se od energije, enegrija je dakle prva supstancija sveta, supstancija je ovde postojanost, ono to pokree, to je slino Heraklitovom stanovitu o pojmu vatre i borbi suprotnosti kao borbi dva razliita oblika energije. Takoe, elementarne estice nisu vene i neunitive jedinice materije, kao Demokritovi atomi, one se mogu meusobno pretvarati i nestajati, jer se sastoje od energije kao supstancije, to opet podsea na pitagorejsko uenje i Platonov Timaj, gde su elementarne estice zapravo matematiki oblici. Pitagora i kae kako su sve stvari brojevi. U atomskoj zici elementarne estice su matematiki oblici sloene prirode venih zakona kretanja materije, koji e se moi izraziti jednom konanom jednainom kretanja materije, a to e biti verovatno kvantovana nelinearna talasna jednaina talasnog polja operatora koje naprosto predstavlja materiju, a ne neku posebnu vrstu talasa ili estica (Fizika i lozoja, str. 37.). Prema ovome, elementarne estice su matematiki oblici koji zamenjuju pitagorejska pravilna tela, stoga se one ne sastoje iz elementarnijih elementarnih jedinica, dakle ne mogu se dalje razloiti na ono25 Hajzenberg, V.: Fizika i lozoja, str. 36.

ARHE god. VII, 13/2010 (7394)

93

M. Aimovi, Platon i kvantna zika

od ega se sastoje a da to opet nisu elementarne estice. Pokazano je da se pri sudaru dve elementarne estice visokih energija razlau na mnoge delove, ali su ti delovi opet elementarne estice, drugim reima pretvaranje energije u materiju omoguava da delovi elementarnih estica opet budu iste takve elementarne estice (isto, str. 38). Ili, postoji samo jedna jedinstvena materija, ali ona moe da postoji u razliitim diskretnim stacionarnim stanjima (Slika svijeta suvremene zike, str. 31.). Ovo je po svemu sudei najtemeljniji Hajzenbergov stav prema ontolokom pitanju atomske zike o prirodi elemenata prirode. Ontologiju preinaenih logikih obrazaca Hajzenberg je smestio u vlastito uverenje da elementare estice pre obrazuju svet mogunosti i verovatnoe, nego svet stvari ili injenica, dakle atomi nisu toliko stvarni koliko su moguni i verovatni. Zato su matematike sheme govor o elementarnim esticama, te kao takve dopuna prirodnom jeziku i jeziku pretumaene logike. Onaj Borov stav o jedinstvu znanja kod Vajczekera je motiv za jedinstvo prirode, shvaeno kao jedinstvo zike. Kvantna mehanika, kao adekvatna mehanika atoma, opravdanje je za utemeljenje jedinstva atomske zike, jer ona poznaje estice i polja, njihovo uzajamno delovanje, prostor i vreme, tako je zika uvek znanje o predmetima. A modernije stanje znanja o elementarnim esticama jeste relativistika kvantna teorija polja, dakle kvantna atomistika, interpretirana teorijom relativiteta. Teorijsko postignue kvantne mehanike, u konanom, predstavlja znanje zike o atomskoj i subatomskoj strukturi materije, a ovo znanje provedeno je osnovnim postulatima, zakonima i principima kvantne zike. Borovi postulati korespodencije i komplementarnosti govore o stacionarnim orbitama elektrona u atomu, koji odgovaraju kvantnim vrednostima momenta impulsa elektrona, te i o emitovanju i apsorbciji kvanta energije, ili fotona, pri prelazu elektrona sa jedne na drugu stacionarnu orbitu. Hajzenbergov princip neodreenosti ukazuje na nemogunost simultanih tanih merenja zikih veliina, de Broljijev princip dualnosti iskazuje eksperimentalno ustanovljenu istinu o korpuskularno-talasnoj prirodi subatomskih estica, a redingerova jednaina talasna je formulacija kvantne mehanike koja opisuje kretanje estica. Prema Paulijevom principu, u istom atomu ne mogu da postoje dva elektrona koja imaju jednaka sva etiri kvantna broja. Time je poblie odreena tanost opte slike zike strukture atoma, prema kojoj se atom sastoji iz pozitivno naelektrisanog atomskog jezgra i negativnog elektrona koji se kree eliptikim putanjama oko jezgra. Ovi elementi atoma ne ponaaju se prema Njutnovim zakonima kretanja, zapravo Njutnovi zakoni kretanja ne odnose se na oblike kretanja elementarnih jedinica atoma, na to se odnose Hajzenbergovi zakoni kvantne mehanike, dakle atomske zike koja je kvantna teorija atomskih sistema. A to ipak stoji izvan i iznad, ma kako rastumaene, Platonove lozofske koncepcije prirode, onoga dakle to su, prevashodno, priroda, kosmos, elementi i geometrijski oblici paradigmi bia.

ARHE god. VII, 13/2010 (7394)

94 MIRKO AIMOVI Faculty of Philosophy, Novi Sad PLATO AND QUANTUM PHYSICS

M. Aimovi, Platon i kvantna zika

Abstract: Philosophy of nature, as a theological system of knowledge on what is, was developed within Platos Timaeus. It starts with ontology that paves the way towards mathematical cosmology and cosmogony, then to physics and zoogony, anatomy and empirical psychology, noetics, or logic of mind, which is demonstrated trough the work of mind and necessity, from being and becoming, creating of cosmos, planets, matter and living beings, to rational soul that understands that the soul of the world makes cosmos a living being. Therefore, Timaeus and Parmenides were the actual philosophycal inspiration of the arguments on the origin and nature of elementary particles in modern theories of quantum physics. Keywords: phsis, cosmos, elements, matter, space and time, motion, life, quantum physics

Primljeno 1.2.2010. Prihvaeno 10.3.2010.