Специјални прилог 166

Пише др Миљан МИЛКИЋ

Број погинулих југословенских војника у Априлском рату 1941. године није

тачно утврђен. Познат је само укупни број од 375.000 заробљених

југословенских војника и официра, односно податак да је у немачко

заробљеништво одведено 210.000 војника, већином Срба, а у италијанско

још 20.000 њих. Априлски рат је био катастрофалан војни пораз, који је за

последицу имао разбијање државе и њену поделу међу победницима.

Хитлер је већ 27. марта савезницима понудио поделу Југославије: Италији

далматинску обалу, Бугарској Македонију, а Мађарској Банат.

12 ДАНАОТПОРА

2

1 . а п р и л 2 0 1 7 .

АПРИЛСКИ РАТ

Рат у коме је 870.000 увежбаних војника си-ла Осовине напало око 600.000 неупореди-во слабије наоружаних и опремљених вој-ника Краљевине Југославије није довршенпобедом нападача и поразом нападнутог.Историчар Бранко Петрановић истиче да

се Југословенска војска распала пре коначног пора-за и да је „Априлски рат имао још једну димензијукоја није увек била примећивана: извесну недовр-шеност, бар са српске и црногорске стране гледа-но. У питању су грађани земаља који су имали др-жаве пре 1918, славну војну традицију и самопре-гор народа у сличним историјским ситуацијама, ко-ји су тешко схватали да се држава губи без стварнебитке. Овај чинилац је више него важно да будеуочљив у ситуацији која је настала након војног по-раза. Недовршен је и са становишта официрскогкадра, који се није показао у краткотрајном рату,ишчекујући тренутак свог искупљења настављањемотпора. За комунисте је рат тек почињао. Рат се мо-гао сматрати недовршеним и са становишта отпо-ра окупационим режимима и терору заведеним надСрбима, посебно у НДХ, на Косову и Метохији, уокупационој зони под Мађарима и Бугарима”.

Директива 25После дугог убеђивања и притисака, југосло-

венска влада приступила је Тројном пакту 25. марта1941. године. Овај споразум требало је да обезбе-ди сигурно залеђе за планиране немачке операцијеу Грчкој, а касније и у Совјетском Савезу. Међутим,официрски пуч 27. марта пореметио је Хитлеровепланове, јер и поред тога што је нова влада објави-ла да остаје при Тројном пакту, вођа Трећег рајха јебио бесан и решен да уништи Југославију као држа-ву. Зато је истога дана кад се у Београду догодиопреврат, почео припреме за рат и на саветовању сасвојим сарадницима наложио да Оперативно оде-љење немачке Врховне команде изради ратни планза напад на Југославију, што је и учињено. Шифро-вани назив ратног плана био је Директива бр. 25.Сам план операција био је следећи: „По могућствушто ранији почетак операције Марита са ограни-ченим циљем освајања грчке Тракије и Солунскогбасена, све до задобијања планинског предела Во-дена; при томе замахнути преко југословенске те-риторије. Удар из предела јужно од Софије у прав-цу Скопља ради растерећења бока италијанскогфронта у Албанији. Удар јачим снагама са простораоко Софије у правцу Ниша и даље ка Београду. Про-дор јачих немачких снага са простора око Граца и

12 ДАНА ОТП

Целовца у југоисточном правцу, са циљем да се разби-је југословенска армија. Ваздухопловству припашћекао главни задатак да отпочевши што је могуће пре – разбије југословенску организацију аеродромскогобезбеђења и узастопним нападима разори главниград Београд; поред тога да потпомаже наступни маршкопнене војске”.

Хитлерово муњевито реаговање на преврат у Бео-граду 27. марта било је одређено и војним разлозима,

3ОРА

односно потребом рашчишћавања ситуације на југуЕвропе пре него што Вермахт крене у напад на Исток.О томе је раније, у децембру 1940, био утврђен војниплан. Нова влада у Београду била је неприхватљива и,по Хитлеровом мишљењу, показала је невиђену др-скост тиме што је срушила режим који је показаоспремност да се приклони његовој вољи. Опасност понемачке интересе на Балкану представљала је и могућ-ност да нову владу у Београду искористе Британци и

Грци ради образовања јединственог јужног фронта.Нападом на Југославију и Грчку, а касније и на Крит, гдеје била ангажована велика ваздухопловна сила са падо-бранским јединицама, Хитлер је морао да одложи по-четак операције „Барбароса”, најпре за четири, а касни-је за пет недеља (од 15. маја на 22. јун 1941. године).

Југославију су напале Немачка, Италија и Мађар-ска. Границе земље, дуге више од три хиљаде киломе-тара, чиниле су ефикасну одбрану земље немогућом.

1 . а п р и л 2 0 1 7 .

АПРИЛСКИ РАТ

4

Бугарска није активно учествовала у операцијама про-тив Југославије и Грчке да не би дала повода Турској,док је Румунији била намењена превентивна улога пре-ма СССР-у. Мађарске трупе почеле су с дејствима10. априла 1941, после проглашења тзв. Независне Др-жаве Хрватске. Хитлер је у говору немачком народу, 6. априла 1941. око 6 часова преко радија, осудио „вој-ну клику” у Београду, која је вечито организовала војнеударе и састојала се од британских „плаћеника”, изве-ла противудар и срушила владу која је тежила миру сНемачком. Кривица је приписана оним „креатурама”које су још 1914, Сарајевским атентатом, одвукле свету ратну катастрофу. Чињеница да је Хитлер југословен-ску владу називао српском владом говори о томе коли-ко је његова акција била уперена против Срба. Био јеизричит, истичући да немачки народ нема никаквог по-вода да се бори против Хрвата и Словенаца, али желида се обрачуна са оном „српском издајничком кликом уБеограду која мисли да може Балкан по други пут ста-вити на располагање британском атентату противевропског мира”. Од тада, 27. марта, па до свог краја,без обзира на нека тактичка одступања, Хитлер је за-држао оштри и непомирљиви антисрпски комплекс ко-

ји је утицао на немачку политику и мере против срп-ског народа за време рата.

Немачка влада је у својој Декларацији о нападуна Југославију преврат назвала „глупим” и „злочинач-ким”. Наглашавала је континуитет између 1914. и 1941,јер се наводно радило о „озлоглашеним завереницимачија су терористичка дела одвајкада чинила Балкан не-сигурним”. Немачка акција је тумачена као успоставља-ње мира и безбедности на југу Европе војничким снага-ма Трећег рајха. Истовремено је издат Меморандумвладе Трећег рајха, у коме је стајало да је „владајућасрпска милитаристичка клика”, објављивањем општемобилизације, ставила до знања своје нападачке наме-ре. Југославија је изједначавана са Србијом, наводнимпреузимањем од „старе Србије” улоге потпаљивача ра-та. Одговорност за рат пребацивана је на Југославију.У записнику са конференције од 27. марта, на којој јеХитлер донео Одлуку о уништењу Југославије као др-жаве, забележено је да треба рачунати да ће Хрватиприликом напада бити на немачкој страни, те да ће имсе загарантовати прикладан политички поредак. Уну-трашња политичка затегнутост у Југославији појачаће

Mинистар иностраних послова КраљевинеЈугославије Александар Цинцар-Марковић

Председник Владе Драгиша Цветковић

5се политичким обећањима Хрватима, стајало је у Ди-рективи за напад на Југославију. Хитлер је у писму Му-солинију, упућеном у ноћи 27/28. марта, ставио до зна-ња да се поред бугарске, а пре свега мађарске сарад-ње, мора водити рачуна и о сепаратистичким тенден-цијама Хрвата, које репрезентује Анте Павелић. „Смер-нице за пропаганду против Југославије” Врховне коман-де немачке копнене војске од 28. марта 1941. наглаша-вале су да према Хрватима и Македонцима треба на-ступити као према пријатељима, које немачка војскажели да сачува како их српски шовинисти не би баци-ли на ратиште, где ће без користи гинути за енглескеинтересе.

Војска Краљевине Југославије Читав низ повољних међународних околности у пе-

риоду после Првог светског рата утицао је на то да ју-гословенски Генералштаб све до почетка 1935. не буде

претерано забринут за одбрану државе. Аустрија, Ма-ђарска и Бугарска биле су мање више разоружане, Ју-гославија је имала потписане војне уговоре са савезни-цама из Мале Антанте и Турском, поправљени су одно-си са Бугарском, а велико самопоуздање уливало је са-везништво са Француском. Имајући у виду скромнеекономске потенцијале, Краљевина Југославија је издр-жавала прилично велику мирнодопску армију, која нијерасполагала довољним средствима за модернизацију.Према подацима које је у марту 1936. у Сенату изнеоминистар Војске и Морнарице Љубомир Марић, Југо-славија, у којој је тада живело 14.000.000 становника,имала је војску од 141.840 људи и за њено снабдевање

издвајала је 2.309.397.737 динара. За Граничну трупу,мирнодопску војну формацију са задатком да чува инадзире државне границе, коју је чинио 8.381 човек,издвајано је 15.000.000 динара. Током 1938. године, ка-да је 22,7% југословенског државног буџета издвајаноза војску, Министарство Војске и Морнарице указива-

ло је на потребу повећања војногбуџета. Истовремено, издавањаза војску у неким другим држава-ма била су знатно већа – у Јапану46%, Турској 30%, Пољској 33%,Албанији 36,7%, Бугарској 31,5%,Грчкој 23,5%, Енглеској 22,9%.Војни буџет је 1939. године пове-ћан за 5,7 одсто.

Краљевина Југославија нијебила спремна за рат пре свегазбог тога што је њена војна инду-стрија била у почетној фази раз-воја, а наоружање које је у међу-ратном периоду купљено у ино-странству било је нестандардизо-вано, што је изузетно отежавалоњегову употребу и смањивалоборбену готовост југословенскевојске. Рад на запречавању грани-ца, који је почео 1936/1937, нијебио у потпуности завршен, а нај-лошије утврђена граница била јека јужној Бугарској, која је и билапрва на удару непријатељскихснага. Озбиљан проблем требатражити и у чињеници да је југо-словенски Генералштаб тек то-ком фебруара и марта 1941. изра-дио ратни план Р-41, према комеје требало организовати одбра-ну земље у случају напада силаОсовине.

Задржавајућа одбрана насвим фронтовима била је основнаидеја овог ратног плана, осим увези са фронтом у Албанији, за који је била предвиђе-на офанзива са циљем да се што пре ухвати веза са грч-ким трупама које се боре са Италијанима, као и да сеомогући пролаз наших трупа преко албанске територи-је. Према Задру су такође била предвиђена офанзивнадејства, а сам град требало је заузети препадом. Рат-ним планом била је предвиђена и могућност да, уколи-ко не буде могуће задржавање на територији Краљеви-не Југославије, војска одступи у Грчку, где би се зајед-но са Грцима и Британцима организовао нови солунскифронт. Такав план је захтевао одлучне акције како бисе сачувао правац који води моравско-вардарском до-лином ка Солуну, а који је био жила куцавица Краљеви-не Југославије. То су били разлози због којих је на фрон-ту према Бугарској требало пружити одсудан, а не за-државајући отпор. Изузетном се показала одлука југо-

словенског Генералштаба да брани све границе, чимеје у првој линији одбране развучено 27 од 31 дивизије.У резерви су остале четири дивизије, које нису биледовољне да пруже потребну помоћ, тим пре што нисубиле моторизоване и нису имале могућност брзог пре-бацивања са једне на другу страну државе. Према оце-нама југословенског ратног плана Р-41, које је дао бри-тански војни историчар Џон Киген, ниједна земља нијетолико ирационално извршила дисперзију сопственихснага као Југославија у априлу 1941. године. Стратегиј-ски развој извршен је типично кордонски на свим фрон-товима, дужине око 3.000 километара, без дубине и из-разитог тежишта. Осим тога, није било јаких стратегиј-ских резерви за прихват првих ешалона на одређенимположајима по дубини. У складу са максимом Фридриха

6

1 . а п р и л 2 0 1 7 .

АПРИЛСКИ РАТ

7Великог „Ко брани све, не брани ништа”, брзи слом југо-словенске војске могао се лако предвидети.

Југословенска војска, укупне јачине 31 дивизија и416 авиона (од чега свега 265 савремених), налазила сеу време отпочињања ратних дејстава у фази „општегактивирања”. До дана напада на Југославију, 6. априла, само се 11 некомплетних дивизија налазилона мобилизацијским просторијама, док већина дивизи-ја није ни завршила мобилизацију. Југословенска Мор-нарица имала је у тренутку напада потпуно мобилиса-ну Ратну флоту, Поморско ваздухопловство и извеснејединице Речне флотиле.

Непријатељске снагеПре напада на Југославију немачка војска се већ

годину и по дана налазила у рату и одмах је могла дапређе на концентрацију и стратегијски развој својихснага. Немачка 12. армија се већ током марта налазилау Бугарској, вршећи припреме за напад на Грчку, такода јој није било потребно пуно времена да део својихјединица концентрише на јужном делу југословенско-бугарске границе. Команда немачке 12. армије одре-

дила је 40. армијски корпус да са простора Ћустендил – Горња Џумаја нападне Краљевину Југославију и поту-че југословенске снаге које се налазе на простору Ку-маново –Скопље–Штип, како би што пре било заузетоСкопље, а затим да настави напредовање ка албанскојграници општим правцем Призрен–Тетово. Поред 40. армијског корпуса, за напад на Краљевину Југосла-вију била је одређена и 2. оклопна дивизија из састава18. армијског корпуса.

Према ратном плану за операције на Балкану про-тив Југославије и Грчке, Хитлер је предвидео ангажова-ње укупно 34½ дивизије, од којих 24½ према Југосла-вији и пет према Грчкој, једну према Турској и пет у ре-зерви Врховне команде. Касније је овај број повећан заједну дивизију. У операцијама је учествовало 29½ не-мачких дивизија, од чега шест оклопних. У оквиру не-мачке Друге армије, јачине 11 дивизија, која се прику-пљала на простору Целовец–Грац–Велика Кањижа, сазадатком да продре са северозапада у Југославију каЗагребу и потом концентрично надире ка Београду, на-лазио се 46. оклопни корпус, са задатком да форсираДраву и Муру на правцу Вараждина, Копривнице и Бар-ча, садејствује са мађарском армијом при наступању

8

1 . а п р и л 2 0 1 7 .

АПРИЛСКИ РАТ

из Барање, а затим да надире између Саве и Драве каБеограду, да би у садејству са деловима 1. оклопне гру-пе 12. армије уништио југословенске снаге у северномделу земље, док би 14. оклопна дивизија имала да про-дре ка Загребу. У саставу немачке 12. армије, јачине18½ дивизија, која је главним снагама била груписанана територији јужне и југозападне Бугарске, а мањим уРумунији, те имала задатак да једновремено и изнена-да упадне у Југославију и Грчку, били су 14. оклопникорпус, 18. армијски корпус и 40. оклопни корпус. Заизвршење овог задатка, командант немачке 12. армијефелдмаршал Фон Лист образовао је четири ударнегрупе. Прва, прикупљена на јужној бугарској граници,имала је задатак да нападне Грчку, с тим да је 2. оклоп-на дивизија требало да продре преко југословенске те-риторије струмичким правцем, а потом да окрене најуг и надире ка Солуну, ради обухвата утврђене Метак-сасове линије са запада и одсецања грчких снага којесу се налазиле источно од Вардара. Друга група, прику-

пљена на простору Ћустендил–Горња Џумаја, имала језадатак да напада преко Криве Паланке и Царевог Се-ла ка Скопљу и Велесу, ради пресецања железничких идрумских комуникација између Југославије и Грчке, хва-тања везе са италијанским снагама у Албанији на прав-цу Призрена и Тетова и изоловања југословенске вој-ске. Трећа ударна група, прикупљена око Софије, тре-бало је да надире према Нишу и Крушевцу и даље касеверу, ради заузимања Београда и отварања комуни-кације Софија–Ниш–Београд. Четврта група, прику-пљена у рејону Темишвара, имала је задатак да прекоБаната наступа ка Београду. Ове јединице подржава-ла је из ваздуха 4. ваздухопловна флота јачине око1.500 авиона (око 840 бомбардера, 480 ловаца и 180извиђача).

Италијанске снаге имале су задатак да нападну управцу Загреба, те да буду у дефанзиви у Албанији, амађарске снаге требало је да упадну у Војводину. Ита-лијанска ратна морнарица имала је задатак да неутра-

9лише дејство југословенске морнарице, подржава опе-рације 2. италијанске армије у рејону Ријеке и осигу-ра поморски саобраћај између Италије и Албаније.Према Југославији је било груписано укупно 58 диви-зија и 2.170 авиона.

Италијанско ваздухопловство је за напад на Југо-славију припремило 262 бомбардера, 295 ловаца и 109тактичких извиђача, груписаних у три формације и рас-поређених око Јадрана. Четврта ваздухопловна еска-дра, базирана у Калабрији, чинила је главну снагу ита-лијанског ваздухопловства. Сектор њеног дејства биоје од Шибеника и Сплита до албанске границе, по ду-бини до Сарајева, уз подршку 2. ваздухопловне еска-дре чија је главна база била у Пули и која је покривалатериторију северно од Сплита. На територији Албани-је било је лоцирано италијанско тактичко ваздухоплов-ство, са задатком да пружи подршку на фронту премаЈугославији. Немачки 10. ваздухопловни корпус са укуп-но 168 авиона, размештен по базама у јужној Италији,на почетку рата имао је задатак да пружа подршку ита-лијанским ваздухопловним снагама. Италијанско вазду-хопловство је већ почетком рата остварило ваздушнупревласт, коју није губило до краја рата. Срећа у несре-ћи по југословенске снаге било је то што је лоше времеонемогућило италијанско ваздухопловство да својеснаге искористи у пуном капацитету. Координиране на-паде 6. априла ујутро на све значајније луке и војнеобјекте дуж јадранске обале извршила је 4. ваздухо-пловна ескадра и немачки 10. корпус. Југословенско ва-здухопловство повукло је дан раније 102. ловачку еска-дрилу из Мостара за Београд, тако да на те нападепрактично није било одговора. Малобројна југословен-ска авијација није могла да пружи адекватну заштитуаеродрома, као ни да покрије простор од Задра до Бо-ке которске. На аеродрому „Благај” налазило се самопет оперативних ловаца и још два застарела авиона,која су тог јутра одлетела на дежурство у Подгорицу.У Мостару, на аеродрому Станчиновцу, где је билабазирана и 81. бомбардерска група, било је 14 бом-бардера типа „савој”. На аеродрому Доња Јасеницакод Мостара била је оформљена самостална аеро-планска извиђачка ескадрила Приморске армијскеобласти, са четири авиона.

Закаснела мобилизацијаНакон избијања Другог светског рата у Краљевини

Југославији почеле су да се примењују извесне мере ра-ди заштите безбедности земље. У циљу јачања борбе-не готовости, у септембру 1939. обвезници су позванина вежбу и активиране су ратне јединице. Сличне меренастављене су и у наредном периоду, све до 27. марта

1941. године. Поједине јединице слате су на утврђива-ње граничног фронта. Тако је 59. пешадијски пук послату Барању, док је 74. пешадијски пук упућен у Банат.

После преврата у Београду било је јасно да ће Кра-љевина Југославија бити нападнута. Међутим, влада јесматрала да је могуће дипломатским и политичкимсредствима одложити немачку агресију. Како би се не-умитност што спремније дочекала, Главни генерал-штаб је већ 27. марта предложио објављивање општемобилизације. Међутим, влада је тај предлог одбила изстраха да Немцима не пружи повод за напад. Уместоопште мобилизације, министар Војске и Морнарице ге-нерал Богољуб Илић наредио је 27. марта само активи-рање појединих јединица, да би три дана касније; 30. марта, наредио тајну мобилизацију, с тим да првидан активирања буде 3. април. Општа мобилизацијанаређена је тек 7. априла. Парадоксалност ситуацијепоказују и подаци да је било случајева када је истовре-мено са уласком немачких јединица у неко место, сти-зала и наредба о општој мобилизацији. Осим трупа зазаштиту и затварање граница и осигурање унутрашњо-сти и трупа за одбрану из ваздуха и ваздухопловства,ниједна друга оперативна јединица није била у потпу-ности мобилисана.

Напад на Југославију почео је без објављивања ра-та у ноћи 5/6. априла 1941. заузимањем Сипа, на Дуна-ву. Око 5.10 часова немачка авијација је бомбардовалајугословенске аеродроме код Скопља, Куманова, Ни-ша, Загреба, Брежица и Љубљане. Око 6.30 италијан-ска авијација је са база у Италији и Албанији напала ае-родроме, пристаништа и поморске базе на тлу ЦрнеГоре, Херцеговине, Далмације, Босне и Словеније. Око6.45 часова Немци су са аеродрома у Мађарској, Руму-нији и Аустрији извели терористички напад на Београд,који је 3. априла био проглашен за небрањен град. На-пади на Београд поновљени су још три пута 6. априла,у ноћи 6/7. априла и следећег дана, 7. априла. Немачкаавијација је својом активношћу спречавала мобилиза-цију, концентрацију и груписање југословенске војске.

На главном и првом удару 4. ваздушне флоте Тре-ћег рајха, којом је командовао генерал-пуковник Алек-сандар Лер, нашао се главни град Југославије. Опера-ција је имала изразито осветнички печат. Трећи рајх ињегов вођа светили су се Београду и његовим станов-ницима за слободарско расположење исказано послепреврата. У операцији „Казна” Команде ваздушне фло-те, усвојеној у Бечу 31. марта 1941, стајало је да је за-датак ваздухопловства „разарања Београда великимнападом”. Први напад извело је 234 бомбардера, узпратњу ловаца. Поред државних надлештава, војних ицивилних, објекти напада биле су и стамбене четврти,болнице, подземна склоништа по парковима. Поред

10

1 . а п р и л 2 0 1 7 .

АПРИЛСКИ РАТ

освете, требало је изазвати панику, сломити дух гра-ђанства, паралисати рад државних установа, изазватидеморализацију најширих размера. Бомбардовањаглавног града наставила су се истог дана око 11 часова,око 14 часова и предвече. Ваздушна одбрана показаласе немоћном пред навалом немачке ваздушне силе, иа-ко су пилоти 6. ловачког пука оборили 10 немачких ави-она, али је и изгубљено 13 авиона. Бомбардовани су же-лезничка станица, електрична станица, зграда Поште,телеграфа и телефона, зграда Министарства Војске иМорнарице, Главног генералштаба и Војне академије,Двор на Дедињу, Гардијска касарна у Топчидеру, Ко-манда жандармерије, Земунски аеродром, Учитељскидом, Дорћол, Каленића пијаца, школске зграде, болни-це, стамбене зграде, склоништа по парковима. Бомбар-довањем Народне библиотеке Немци су извршили икултурни геноцид. Према извештају Техничке дирек-ције општине града порушено је 714, а теже оштећено1.888 зграда. Погинуло је 2.271 лице; према немачкимизворима око 4.000 грађана. Немци су из Главног гене-ралштаба и Министарства Војске и Морнарице добилиод својих људи скицу мобилизацијских места, услед че-га је било и много људских жртава.

На мети аеродроми, путеви, железнице. . .Владимир Крен, као организовани усташа, 3. апри-

ла 1941. пребегао је из Загреба у Аустрију и Немцимадао податке о летачком распореду Југословенског рат-ног ваздухопловства. Немачка авијација истовременоје бомбардовала и саобраћајне објекте у Македонији,Србији, Хрватској и Словенији, као и аеродроме кодСкопља, Урошевца и Приштине. Иако је непријатељ ус-пео првог дана рата да уништи део авиона ратног ва-здухопловства на тлу, ловачка и бомбардерска авија-ција показала је патриотизам и хероизам у сукобу садалеко надмоћнијом немачком и италијанском „вазду-шном армадом”. Немци и Италијани првог дана ратазагосподарили су небом, оборили 38 авиона у ваздухуи 77 уништили на земљи, док су немачки губици изно-сили 21, а италијански два авиона. Југословенска бом-бардерска авијација узвраћала је нападима на немачкеаеродроме, железнички саобраћај и оклопне и мотори-зоване колоне у области Софије, Радомира и Ћустен-дила, затим на правцу Ћустендил–Крива Паланка, а уРумунији у рејону Темишвара и Арада, северно од Ма-рибора и у подручју Скадра, али су противници и у ва-здуху и на копненом фронту били неравноправни. Југо-словенска авијација бомбардовала је и градове у Алба-нији (Скадар, Љеш, Драч), као и Задар, Печуј, Грац, Те-мишвар, Арад. Немачко бомбардовање покидало је ве-зе између јединица, онемогућавало њихово кретањебез ваздушне заштите, изазивало неверицу у отпор ис-

11казаној сили, проузроковало страх и панику у позадинии на фронту.

Трећа група армија југословенске војске, која сеналазила под командом армијског генерала Милана Не-дића, имала је практично најважнији задатак: да одбра-ном Македоније и упадом у Албанију обезбеди одсту-пање Југословенске армије према југу, као што је билопредвиђено ратним планом. На правцу Ћустендил– Крива Паланка–Куманово–Скопље дејствовала је не-мачка 2. оклопна група, састављена од три дивизије са600 тенкова. Тој групи снажан отпор пружила је Мо-равска дивизија код Страцина, претрпевши велике гу-битке од технички далеко надмоћнијег непријатеља,кога су помагале ваздухопловне снаге. Тиме је биоотворен пут ка Куманову и Скопљу. Било је више негојасно да је главни немачки удар на југословенску вој-ску, усмерен из Бугарске, имао за циљ да муњевито за-узме Македонију, пресече евентуално одступање југо-словенске војске према Грчкој и спајање са Британци-ма и Грцима, а затим да се снаге групе армија опколе,униште и принуде на предају. Немци су 7. априла, дру-гог дана рата, заузели Скопље, а главне снаге Треће ар-мијске области су разбијене. Заузимањем Скопља и из-бијањем у долину Вардара Немци су сасвим прекину-ли везу Врховне команде са југословенским трупамау Македонији, чиме је њихово разбијање било самопитање времена. Тиме је био отворен и пут ка При-штини и Косову.

Југословенска војска није постигла замишљенеуспехе ни против Италијана на албанском фронту.Зетска дивизија је од 8. до 13. априла успела да про-дре у дубину према Скадру тек 15–20 km, јер је задр-жана од италијанских оклопних јединица. Десна ко-лона Косовске дивизије, која је из Ђаковице проди-рала према Скадру, при повлачењу је имала знатнегубитке од албанских снага које су је нападале из за-седа. Између Зетске и Косовске дивизије дејствоваоје Комски одред. Трупе Треће армијске области нисууспеле да обезбеде одбрану фронта према Бугарској,тј. да затворе струмички, царевоселски и криворечкиправац, услед чега је наступило расуло. Пета армија,такође, није успешно задржала гранични фронт пре-ма Бугарској, на правцу Босиљграда, Трна, Пирота,Књажевца, Зајечара и Неготина. Немце, који су на-падали нишавским правцем, такође нису успели дазауставе или да бар успоре њихово напредовање нанеколико дана, како би се организовала одбрана наЈужној Морави и затворио пролаз долинама Велике иЗападне Мораве. Немачка је на јужној граници пре-ма Југославији, Југоисточном фронту, имала најјачеснаге – 12. армију, јачу и спремнију од 2. армије насеверозападу, која је кренула у напад пре концентра-ције свих предвиђених снага; јер је југ и био главниправац немачког удара.

12

1 . а п р и л 2 0 1 7 .

АПРИЛСКИ РАТ

Немци су већ првог дана рата пробили одбранујугословенске војске на правцу Ниш–Пирот–Софија.Тиме је био отворен пут према Београду с јужне стра-не. Јединице 11. немачке оклопне дивизије већ10. априла избиле су у долину Велике Мораве. Немач-ки тенкови су преко Лапова напредовали према Бео-граду. Слабе снаге југословенске војске неуспешносу успоравале кретање Немаца преко Младеновца.Сабантски одред није успео спречити продор немач-ких тенкова из Јагодине ка Крагујевцу. Продором не-мачких снага према Београду и Тополи раздвојене сујединице 6. армије. Делови немачке 8. оклопне диви-зије кретали су се на северу правцем Шабац – Ваље-во и Шабац – Обреновац – Лазаревац. Прва армијапочела је да се повлачи из Бачке после 10. априла1941. и уласка Мађарске у рат. Брзи продор немач-ких оклопних и моторизованих снага преко зоне Дру-ге армије онемогућио је њено уредно повлачење пре-ко Саве, тако да су многе јединице заробљене у пре-делу Срема. Усташке побуне принудиле су Другу ар-мију да се повуче на десну страну Саве. Приликом не-

мачког продора у Мачву, 3. коњичка и Потиска диви-зија пружиле су снажан отпор немачким снагама.

Саботаже, издаја, сепаратизамНа дан проглашења Независне Државе Хрватске,

10. априла 1941, распала се Четврта армија, којом је ко-мандовао генерал Петар Недељковић. Већ 8. априла до-шло је до побуне 108. пешадијског пука у Бјеловару. Упобуни, разарању позадине и покушају заробљавањаШтаба Четврте армије учествовали су петоколонаши ге-нералштабни пуковник Фрањо Николић, начелник Опе-ративног одељења Прве групе армија, Јулије Маканец иИван Мрак, резервни ваздухопловни капетани, који суод раније били повезани са немачком обавештајном слу-жбом. Побуњени пук добио је подршку 40. пешадијскоги делова 42. пука. Хрвати су напуштали јединице, заро-бљавали и убијали српске официре и војнике. Хрвати ко-манданти бомбардерских и ловачких пукова нису извр-шавали наређења, предавали су се Немцима, откривалиположаје ваздушних снага, изостајали су са узлетања ипоред наређења (мајор Фрањо Џал, пуковник Драгутин

13Рупчић, пуковник Зденко Горјуп, мајор Мато Чулиновић,потпуковник Леонид Бајдак и други).

Саботажом је била захваћена и Речна флотила.Штаб Речне флотиле, којем су се на челу налазили ка-петан бојног брода Едгар Ангели и начелник штаба ка-петан фрегате Борис Сторов, држао се саботерски иза време непријатељске акције у Ђердапу у ноћи5/6. априла 1941. године. Непријатељ је у Загребу до-чекан као ослободилац. Приликом доласка немачкихтрупа бугарофили су у Скопљу и Велесу истицали бу-гарске заставе, клицали Хитлеру, Мусолинију и краљуБорису. Петоколонаши су у унутрашњости Србије раз-носили лажне вести, саопштавали о спуштању немач-ких падобранаца, упадали у команде места и на немач-ком издавали лажна наређења, утицали вестима да је-динице југословенске војске напусте поједине градове(Крагујевац и Краљево), пошто су претходно палиливојне магазине и авионе на аеродрому.

Словеначки политичари у југословенској владиФран Куловец и Михо Крек су 5. априла 1941, прекопосланства Словачке у Београду, нудили Трећем рајхуиздвајање Словеније из састава Краљевине Југославијепод условом да се гарантује интегритет издвојене Сло-веније. Народни савет или Национално веће Словени-је, образовано 6. априла од словеначких политичких

првака, отказало је послушност Врховној команди ивлади већ 10. априла. Од југословенске војске захтева-но је да напусти словеначку територију. Хрватска иСловенија испале су 10. априла 1941. из рата, који је уопштем расулу формално настављала да води Краље-вина Југославија.

Већ 10. априла 11. немачка оклопна дивизија на-ступала је од Јагодине у правцу северозапада. На крајутога дана југословенска влада и Врховна команда мо-гле су констатовати да су Прва и Трећа група армијапрестале да постоје, да су се трупе Приморске армиј-ске области растуриле без борбе, да је Пета армијаразбијена, да се Ратна морнарица распада и да су самоПрва, Друга и Шеста армија донекле способне за бор-бу, као и то да су веза и командовање са преосталимснагама скоро сасвим паралисани.

Отпор је пружан јужно од Београда, али ограниче-них размера и могућности. Немци су у борбама саКнићким одредом, код села Драгобраћа, изгубили се-дам тенкова. Руднички (Горњомилановачки) одред кодсела Баре уништио је пет немачких тенкова. Једанае-ста немачка оклопна дивизија морала је код села Мар-ковца да сломи отпор јединица Дунавске дивизије. Направцу Велика Плана – Смедеревска Паланка–Младе-новац дивизија је морала да савлађује отпор Унске ди-

14

1 . а п р и л 2 0 1 7 .

АПРИЛСКИ РАТ

визије и 2. коњичке бригаде, али је ипак ноћу 12. апри-ла стигла до подножја Авале. Немцима је пружен от-пор и надомак Аранђеловца. Јединице 41. немачкогкорпуса надирале су кроз Банат без отпора и предвече12. априла 1941. заузеле Панчево. Због надирања Не-маца преко Баната и Срема, наређено је рушење мо-стова на Дунаву и Сави код Београда, које је извршеноу ноћи 11/12. априла 1941. године. Једна немачка изви-ђачка група са девет војника ушла је у Београд, који јепоседнут тек сутрадан, 13. априла.

Примери отпора на мостобрану код Кленка12. априла 1941, борбе Шабачког одреда и 3. коњич-ког пука, новообразованог Мачванског одреда, Про-тивавионског дивизиона код Зворничког моста, нисумогли утицати на општи пораз и расуло. Јединице Дру-ге југословенске армије нису успеле одржати фронт надесној страни Саве, као што је то захтевала Врховнакоманда.

Мађарски регент Миклош Хорти је ноћу10/11. априла 1941. издао прокламацију за рат противЈугославије. Протумачио је 27. март као насилно сврга-вање са положаја законитог поглавара Југославије. Каои Хитлер, и Хорти је сматрао да су ову насилну проме-ну припремиле исте силе које су и 1914. нанеле Европи„толико суза, крви и патње”. По његовом мишљењу,пучисти су намерно изазвали сукоб с великим народи-ма Немачке и Италије, с којима Мађарску обавезујепријатељство и одредбе Тројног пакта. Мађарску акци-ју Хорти је објашњавао применом заштитних мера збогбомбардовања мађарске територије и покушаја продо-ра југословенских снага, занемарујући чињеницу да суса тла његове земље полетали авиони Трећег рајха наБеоград и да је Мађарска служила као одскочна дасказа напад на Југославију. Поздравио је одлуку вођа хр-ватског народа да прокламују независност и самостал-ност, државу Хрватску, чиме је, по регенту, Југославијапрестала да постоји јер се распала на саставне делове.Хорти је то сматрао својом светом националном ду-жношћу, а улазак у рат оправдавао заштитом Мађаракоји живе у јужном подручју од анархије и пустошења.У Прогласу од 11. априла Хорти је поздравио хрватскинарод који је 10. априла прогласио независност.

Спречено спајање грчке и југословенске војскеОдвајање Македоније од осталог дела Југославије,

па самим тим и спречавање да се снаге Југословенскевојске споје у Грчкој са Грцима и Британцима, предста-вљало је главну карактеристику ратних операција натлу Југославије. Немци су главним снагама 12. армијефелдмаршала фон Листа одвојили војишну просторијуМакедоније од Србије. Листове снаге су истовременоса два корпуса прешле и у остваривање плана „Мари-

та”, напавши са бугарске територије Грчку у правцуТракије и Македоније. Немачки напад започео је 6. априла ујутру. Тог јутра око 5.30 часова бомбардова-ни су аеродром Петровац код Скопља, где је немачковаздухопловство уништило 30 од 35 апарата југосло-венског ваздухопловства који су се ту налазили, те аеро-дром код Куманова. У истом том налету бомбардованаје и железничка станица „Војвода Мишић” код Скопља.

У другом налету немачких авиона, који се догодионешто после 9.00 часова, бомбардовано је Скопље ипогођен један део Штаба Армије код Гвозденог моста,који је том приликом и срушен. Удар снага Дванаестеармије из правца Бугарске био је неодбрањив, о чемусведочи и чињеница да је Скопље пало пре Загреба, јерсе радило о јединицама изванредно наоружаним испремним за извођење најсложенијих операција, којесу, на једној страни, имале сигурно бугарско упориштеса којег су нападале, а на фронту у Албанији Италијанес којима је требало да се сретну. Југословенска Трећагрупа армија успела је да изврши постављени задатак ида одбраном Македоније и заузећем Албаније обезбедиодступницу југословенске војске према југу. КомандантВардарске дивизије генерал Крстић касније је изјавио:„Ја сам био и командант дивизије, и командант армије иВрховна команда, ни са ким нисам имао везе, имао самса фронта Италијане, а у позадини Немце...”. Рат јебио завршен оног дана када је сломљен македонскифронт и када југословенске трупе, и поред упада на ал-банско тло, нису успеле да освоје Албанију, потисну Ита-лијане у море и заробе велики ратни материјал, као штосе олако очекивало, јер се наводно радило о слабом про-тивнику.

Циљ 2. армије генерал-пуковника Максимилијанафон Вајкса био је да раздвоји Хрватску и Словенију одСрбије, фронт северно од Саве и Дунава од оног јужноод ових река, од чега су у време немачког политичког идипломатског притиска на Краљевину Југославију да при-ђе на страну сила Осовине страховали кнез Павле и дру-ги званичници намесничког режима. БомбардовањемБеограда, супротно правилима међународног ратногправа, Немци су доприносили општем растројству од-бране нападнуте стране. Три немачке маневарске фор-мације биле су од првог дана усмерене према главномграду Југославије. Најснажнија оклопна група надиралаје ка северу од правца Софија–Ниш–Београд; 41. оклоп-ни корпус са моторизованим пуком „Грос Дојчланд” сапростора североисточног Баната (Темишвар – Вршац) и46. оклопни корпус кретао се из Међумурја преко Бар-ча, кроз Славонију и Срем ка Београду. Рат је на Север-ном и Северозападном фронту завршен за четири дана.

Пружиле су нарочито снажан отпор непријатељујединице Шумадијске, Брегалничке, Моравске, Топлич-ке, Дринске, Тимочке, Дунавске, Церске, Унске, Драв-ске, 2. и 3. коњичке дивизије. Оне су немилосрдно ту-

15

16

1 . а п р и л 2 0 1 7 .

АПРИЛСКИ РАТ

кле вишеструко намоћнијег непријатеља. Примери хе-ројства надилазили су све што је Немцима до тада билопознато. Пилоти су показивали невиђени хероизам. Ави-јатичари 51. ловачке групе 6. ловачког пука са земунскогаеродрома тукли су се са неупоредиво надмоћнијим не-мачким снагама, бранећи небо Београда. И над другимградовима Југославије било је примера појединачног игрупног хероизма. Наредник пилот-ловац Ђорђе Цвет-ковић оборио је два италијанска авиона над Подгори-цом, а оставши без бензина и муниције ударио је у ита-лијански авион. Над Печујем је 7. априла 1941. погинуомајор Добросав Тешић с друговима, а у рејону Сегединамајор Лазар Доновић, командант групе.

Краљ Петар је са владом, 14. и 15. априла, са ник-шићког аеродрома напустио земљу и одлетео за Грчку.Симовић је без сагласности владе, иако у њено име, 14.априла овластио армијског генерала Данила Калафато-вића да закључи примирје, односно капитулацију. Прет-

ходно га је обавестио да је са места команданта позади-не Врховне команде постављен за начелника штаба Вр-ховне команде. Том приликом Калафатовићу је предао иписмено овлашћење, стављајући му до знања да га јекраљевска влада на седници на Палама 13. априла 1941,с обзиром „на стање војске, после првих неуспеха и на-рочито с обзиром на деликатну ситуацију наше војскезбог догађаја у Хрватској и Далмацији”, овластила да од-мах затражи примирје од непријатеља ,како би се доби-ло у времену и олакшала ситуација војске.

Немци су, међутим, захтевали безусловну капитула-цију, која је искључивала свако примирје. Капитулација,односно Одредба о примирју, потписана је 17. апри-ла 1941. у Београду, у згради бившег чехословачкогпосланства. Потписници су били генерал-пуковникМаксимилијан фон Вајкс, с немачке стране, а с југо-словенске Александар Цинцар-Марковић и генералРадивоје Јанковић.

17Д е ј с т в о н е м а ч к е о б а в е ш т а ј н е с л у ж б еАприлски рат је добар пример изванредно успе-

шног дејства пете колоне на фронту и у позадини.Обавештајна служба Трећег рајха је после 1935. го-дине развила тако снажан привредни продор, да јеЈугославија уочи самог рата већ била претворена уекономски сателит Немачке. Поред немачког мини-старства спољних послова, на челу са Рибентропом,питањима у вези са Југославијом бавили су се и спољ-нополитички органи Националсоцијалистичке стран-ке под управом др Розенберга, који је одржавао број-не везе са идејно сродним политичким групама наБалкану. Важне послове у Југославији обављала је„Au sland sor ga ni sa tion der NSDAP” под руководствомГеринговог опуномоћеника инг. Франца Нојхаузена,који се првенствено бавио привредном шпијунажоми сматран је главним организатором и руководиоцемнемачке обавештајне службе у Југославији и органи-затором покрета у редовима немачке мањине. Истотако, полицијски аташе Гестапоа при посланству уБеограду створио је разгранату политичко-обаве-штајну мрежу и све време врло активно деловао.

Франц Нојхаузен је, уз личну подршку Геринга, го-динама био творац немачке привредне политике и екс-панзије у Југославији и вешт организатор привредне ивојне обавештајне службе. Његов Саобраћајни биро уБеограду био је главна немачка централа за шпијунажуи диверзије у Југославији, а он је био земаљски вођа на-цистичке партије у Југославији. Агентурни рад био језнатно олакшан након прикључења Аустрије Немачкој,кад је Трећи рајх добио непосредну границу са Југосла-вијом, јер су на аустријској територији формиранибројни обавештајни центри.

У периоду од 1938. до 1940. немачка обавештајнаслужба испољила је нарочиту активност на пољу при-вредне шпијунаже у Југославији. Њен посебан циљ би-ла је југоисточна Европа, као економска база Немачкеу рату. Том шпијунажом биле су обухваћене све гранепривреде у Југославији (рудници, саобраћај, пловидба,све врсте фабрика и постројења уопште), а у обаве-штајну службу упала су многа службена лица. Органи-зовањем чланова пете колоне у Југославији бавио сеКарл Краус Лот, чиновник Саобраћајног бироа и касни-је шеф Гестапоа у окупираној Србији. Он је у јулу 1940.године боравио у Берлину и по повратку у Београд при-чао својим сарадницима да је у Берлину поднео исцр-пан извештај о организацији пете колоне у Југославијии да су у Немачкој веома задовољни његовим радом.

У Југославији је и пре Априлског рата 1941. годи-не, поред војне обавештајне и контраобавештајне слу-жбе, деловала и Служба безбедности СС. Она је ималаобавештајне задатке опште природе и извештавала је

о приликама на разним пољима јавног живота, привре-де, културе, науке, цркве. Са почетком рата у Европипетоколонашка активност фолксдојчера у Београду то-лико је ојачала да је влада Цветковић–Мачек моралапротив њих да предузима мере.

Као главни опуномоћеник немачке обавештајнеслужбе за Југославију, у Београд је био упућен инже-њер Карл Краус. Њему је као специјални опуномоће-ник за Хрватску био потчињен СС-штурмбандфирерНасенштајн, са сарадницима Ролфом Блумом у Кутинии Фрицом Улрихом у Сплиту. Насенштајн је пре свегауспостављао везе са хрватским националсоцијалисти-ма, фолксдојчерима и присталицама Хрватске сељачкестранке. Упркос званичној незаинтересованости владеРајха за хрватско питање и одговарајућој забрани ми-нистра иностраних послова Рибентропа, немачка оба-

18

1 . а п р и л 2 0 1 7 .

АПРИЛСКИ РАТ

вештајна служба је и даље одржавала везе са хрват-ским сепаратистима. У јесен 1940. године у Загреб јеупућен Руди Коб, са задатком да мотри на аутономи-стичке и сепаратистичке хрватске групације

Након Хитлерове одлуке од 27. марта 1941. годи-не да разбије Југославију, Валтер Шеленберг, каснијешеф обавештајне службе за иностранство, задужен једа састави приручник за Југославију и Грчку. У њему судате све важније информације апарата обавештајнеслужбе и полицијског аташеа, а требало је да служи је-диницама СС и полиције као основ њихове делатности.Приручник је, поред приказа најновијих политичких до-гађаја, садржао списак свих лица за која се сматралода их треба ухапсити. Да би се обезбедио континуитетобавештајне службе, предвиђено је да њени опуномоћ-ници остану на својим местима и за време ратних опе-рација током Априлског рата.

Борба против петоколонашаГлавни генералштаб војске Краљевине Југославије

увиђао је опасност од активности „Културбунда” побезбедност и одбрану земље и покушавао да сузбије иограничи његову антидржавну делатност. О томе све-доче многобројни извештаји и препоруке штабоваДравске, Дунавске и Потиске дивизијске области, шта-

бова Прве и Четврте армијске области и многа наређе-ња и директиве Главног генералштаба и министра Вој-ске и Морнарице у току 1939. и 1940. године. Ови ор-гани су откривали и делимично сузбијали шпијунско-диверзантску активност немачке мањине на својим те-риторијалним подручјима. Начелник Главног генерал-штаба и министар Војске и Морнарице у више навратасу скретали пажњу влади Цветковић–Мачек на непри-јатељску активност „Културбунда” и изражавали него-довање због концесија које је влада давала тим непри-јатељима.

Са своје стране, Генералштаб је упућивао Немце утзв. радне чете, уклањао резервне официре немачкогпорекла из оперативних јединица, хапсио неке немач-ке агенте у Словенији, откривао упућено оружје из Не-мачке преко Марибора и Мађарске. Немачка штампа ирадио ширили су лажне вести о наводним нападима нафолксдојчере да би се оправдао напад на Југославију.Непосредно пред инвазију на Југославију немачкаштампа је у насловима и уводницима крупним словимадоносила следеће вести: Планско прогањање фолк-сдојчера у Југославији, укључујући и палеж немачкихсела од стране српске солдатеске, бацање фолксдојче-ра у концентрационе логоре и телесно злостављањеособа које говоре немачки; Српска влада наоружавасрпске бандите; Плутократи подстрекавају Југославију

19против Немачке; Пораст противсрпског расположењау Хрватској; Хаос у економским и социјалним односимау Југославији.

Немачка агентура се укључила у телефонску мре-жу Београда и дезинформацијама и деморализацијомстварала забуну у руководству државе. На читавомподручју Југославије активиране су немачке мањине,подређене националној дисциплини и наредбама не-мачког националног вођства, као саставни део „немач-ког националног организма”. Оне су у априлским дани-ма 1941. биле драгоцена корист за немачку војску, на-рочито извођењем саботажа и диверзија у позадинијугословенског фронта, поседањем важних упоришта,мостова, пошта, установа и преузимањем власти. Свеје то било плански синхронизовано са војним операци-јама немачких трупа. Директиве о томе шта и како тре-ба радити ишле су радио-путем преко организације „Ју-питер” у Бечу, као и Хитлерово наређење да се фолк-сдојчери не смеју одазивати позиву за мобилизацију.Зато је пропао покушај југословенских власти да узи-мањем талаца у Петроварадину принуде немачку ма-њину на покорност, јер су фолксдојчери убрзо диглиустанак у Војводини и предузели разноврсне саботер-ске акције, које су ишле од ширења панике, кидања те-лефонских линија, вршења групних и појединачних на-пада на југословенске јединице и посаде, па до заузи-мања мостова на Драви код Осијека.

Италијанска обавештајна службаС обзиром на то да у Југославији није имала тако ја-

ку националну мањину као Немци, фашистичка Италијаје, углавном, рачунала на усташки покрет, фашистичкеелементе на Косову, ванчомихајловце у Македонији ипојединце италијанске народности у Далмацији. Успе-шан рад италијанске обавештајне и контраобавештајнеслужбе омогућавали су латински менталитет, склоностика конспирацији, вековно искуство у подземном раду ифашистичка идеологија.

Фашисти су у оквиру својих полицијских и црноко-шуљашких организација стварали посебне обавештајнеи контраобавештајне групе. У оквирима Фашистичкемилиције за националну безбедност, чије су јединиценосиле назив „легије”, постојали су посебни контраоба-вештајни центри, тзв. политичко-иследни уреди. Сличнокао што су у немачким амбасадама и конзулатима по-стојали органи Гестапоа, тако су и у италијанском по-сланству у Београду и италијанским конзулатима у Југо-славији постојали обавештајни органи, наводно застручна питања, чији је задатак било стварање шпијун-ске мреже, која је поред обавештајних, имала и сабота-жне и диверзантске циљеве.

Делатност италијанске фашистичке пете колоненарочито је дошла до изражаја после окупације Алба-

није, кад је на југословенским границама створено јошједно чврсто упориште. Квалификовани италијанскишпијуни и шпијунке почели су да се убацују у Југосла-вију. Најјачи и посебни центри различитих италијан-ских фашистичких обавештајних служби налазили сусе у Трсту.

Дејство пете колоне у копненој војсциОрганизованом издајом и петоколонашким радом

старешина и војника из редова сепаратистичких и фа-шистичких организација, као и мањинских народа, ума-њена је борбена способност југословенске војске.Многи од њих уопште нису дошли на мобилизацијскоместо, неки су изазивали побуне, расуло и бекства, атрећи су са оружјем ступали у редове сепаратистичкихи фашистичких организација и борили се против југо-словенске војске. Борбена способност била је ослабље-на и екстериторијалним распоредом старешина, јер сунеки официри и подофицири српске народности убија-ни или заробљавани од усташа, или су усташки настро-јене старешине саботирале рад својих јединица избе-гавајући борбу, односно своје јединице су на преварупредавале непријатељу. Било је случајева да су члано-ви усташке организације разоружавали или заробља-вали јединице, групе или појединце југословенске вој-ске у Хрватској, Далмацији, Босни и Херцеговини и по-том их предавали Немцима или Италијанима. Побуње-ни Албанци на Косову и у Метохији пљачкали су војнемагацине и садејствовали немачким и италијанским је-диницама, те нападали војне комуникације у непосред-ној позадини Косовске дивизије, која је била ангажова-на на Албанском фронту. Због тога је ова дивизија би-ла принуђена да знатан део снага упути са фронта у по-задину. Овакви догађаји су негативно утицали на мо-рал и снагу југословенске војске.

Генералштабни пуковник Фрањо Николић, начел-ник Оперативног одељења Прве групе армија, ЈулијеМаканец и Иван Мрак, резервни ваздухопловни капе-тан, били су организовани немачки шпијуни. После 27. марта југословенска контраобавештајна служба на-шла је у стану пуковника Фрање Николића довољно до-каза да буде процесуиран, али то се није догодило, већје тај пуковник уочи рата био начелник одсека у Сао-браћајном одељењу Главног генерал штаба. Уз оправ-дање да лично мора да обави неке послове у Бјеловару,у штабу Четврте армије, Николић је дошао у тај градда координира акцију с Маканецом и Мраком. Градо-начелник Бјеловара имао је у свом стану шпијунску ра-дио-станицу. Пошто су најпре побунили 108. пешадиј-ски пук, завереници су камионима упутили један одредпетоколонаша да зароби штаб Четврте армије. Побу-њеном пуку придружио се 8. априла и 40. пешадијски,а затим и делови још једног пука. Команду над том по-

20

1 . а п р и л 2 0 1 7 .

АПРИЛСКИ РАТ

буњеном војском преузео је Иван Мрак, касније једанод најсвирепијих усташких злочинаца и командант„Мракове легије”. У таквим околностима слаба одбра-на Бјеловара била је принуђена на капитулацију. Убрзонакон тога Маканец је с балкона градске скупштинепрогласио Независну Државу Хрватску, у чему је за двадана претекао Кватерника. Десети април је био данпотпуног распада и расула југословенске Четврте ар-мије. Преостале јединице започеле су повлачењепрема Босни, неке преко Саве, док су друге одступа-ле преко Карловца и Слуња, с намером да се пробијука Бихаћу.

Услед петоколонашке акције у 33. пешадијском пу-ку, који је мобилисан у Бањалуци, коњи нису добилипотребну опрему тако да се нису могли употребити, му-ниција није одговарала моделу и калибру пушке, вели-ки број војника није добио ципеле већ је по снегу, ки-ши или блату ишао у својој обући. Истовремено, војнимагацини су били пуни опреме, али руковаоци нису хте-ли да је издају или су с тим одуговлачили.

Југословенске оклопне јединицеЗбог неразвијене путне мреже и велике површине

под планинама и шумама, у Краљевини Југославији пре-овладало је мишљење да не треба журити са механиза-цијом и моторизацијом армије. Ипак, војска Краљеви-не Југославије добила је прву тенковску јединицу по-четком 1930. године, али је њихов даљи развој текаоврло споро. Упркос плановима за проширење форма-ције, до почетка Априлског рата југословенска војскарасполагала је са само два тенковска батаљона и јед-ним ескадроном брзих коњичких танкета. Штаб, Првачета и Помоћна чета Првог батаљона борних кола би-ли су лоцирани у Београду, Друга чета у Загребу, а Тре-ћа у Сарајеву. Комплетан Други батаљон борних колабио је стациониран у Београду. Ескадрон брзих борнихкола организацијски је припадао коњици и био је непо-средно под њеном командом. Југословенска војска јепред Априлски рат располагала са укупно 55 тенковаRe na ult FT17 и Re na ult Kegressе М28, 54 тенка Re na ultR35, као и осам танкета Шкода SID.

У тенковским батаљонима југословенске војскепред Априлски рат било је укупно 43 официра, од којихје њих 19 до 1940. године било специјализовано за слу-жбу у јединицама борних кола. Тако су, када су тенков-ске јединице у питању, и бројке и искуство били настрани нападача. Распоред оклопних јединица уочи ра-та био је такав да је Другој, Трећој и Четвртој армијибила придодата по једна чета тенкова из састава Пр-вог батаљона борних кола. Штаб и помоћна чета овогбатаљона били су у Београду, Прва чета у Скопљу, Дру-га чета у Загребу и Трећа у Сарајеву. Други батаљонборних кола налазио се у резерви Врховне команде у

21Београду, с тим што је његова Прва тенковска чета ујесен 1940. године упућена у Скопље и стављена на рас-полагање Команди армије, тако да су се уочи 6. априла1941. године у Скопљу нашле две тенковске чете, штоје било у складу са југословенским ратним планом.Ескадрон брзих борних кола Коњичке школе тек је уфебруару 1941. премештен из Београда на стално ста-новање у Земун, у објекте Коњичке школе, где је доче-као и почетак ратних операција у Југославији.

Тенковске јединице су, према пројекту стратегиј-ског развоја снага предвиђеном у југословенском рат-ном плану Р-41, биле у саставу Треће групе армија, Пр-ве групе армија и резерве Врховне команде. Трећа гру-па армија (Трећа армија, трупе Треће армијске области,резерва Треће групе армија) имала је задатак да пове-де офанзиву према Албанији и да организује одбранупрема Бугарској. У њеном саставу биле су две тенков-ске чете у рејону Куманова. Првој групи армија (Четвр-та армија, Седма армија, резерва Прве групе армија)задатак је био да брани фронт према Мађарској, Не-мачкој и Италији, од реке Чађавице до Карлобага намору. У саставу њене Четврте армије, чији је задатакбио да брани фронт од реке Чађавице до Радгоне и даобезбеди време за повлачење Седме армије, а затимда води задржавајућу одбрану и да се под притискомнадмоћнијих снага повлачи преко Босне ка југоистоку,био је један батаљон тенкова у рејону Бјеловара, где јебио и штаб армије. У резерви Врховне команде (Динар-ска, Личка, Унска и Церска дивизија) биле су две чететенкова.

Када је рат почео, 6. априла ујутру, мобилизациј-ским наређењем било је предвиђено да се сви деловиПрвог батаљона борних кола (осим Прве чете) прикупекод Велике Плане. Штаб и помоћна чета из Београдаотишли су у Велику Плану без тенкова. Због продоранемачких трупа у правцу Ниша, Врховна команда је 8. априла увече наредила команданту Шесте армије дажелезницом упути Први тенковски батаљон из Мило-шевца у Владичин Хан, као помоћ Петој армији. Штаби помоћна чета чекали су у Великој Плани долазак оста-лих чета. С обзиром на то да се до 9. априла није поја-вила ниједна од ових чета, људство из штаба и помоћ-не чете кренуло је у повлачење ка Босни. Пут до Босненије био превише дуг, јер су у Ужицу наишли на Немцеи ту су се предали.

Друга тенковска чета имала је још неславнији рат-ни пут. Будући да је била стационирана у Загребу, четаније ни изашла из касарне, већ је сачекала улазак Не-маца и цела се предала. Касније су Немци све тенковепредали усташама. Трећа чета Првог батаљона борнихкола, стационирана у Сарајеву, упућена је возом у ре-јон Аранђеловца, где је 9. априла искрцана и упућенана положај близу Орашца, у састав Унске дивизије.Трећег дана по доласку на положај у близини Орашца,

22

1 . а п р и л 2 0 1 7 .

АПРИЛСКИ РАТ

тенковска чета добила је задатак да изврши марш но-ћу преко Аранђеловца у правцу Лазаревца, где је тре-бало да штити одступање једног гардијског пука. Четаније наишла на делове пука. У зору се нашла у поднож-ју планине Рудник, без горива. Командант дивизије на-редио је да се тенкови онеспособе, а људство врати уСарајево. У близини Ужичке Пожеге командир је изја-вио да свако може понети своје оружје и ићи у свој род-ни крај, јер је немогуће и несигурно ићи за Сарајево.

Прва чета Првог батаљона борних кола требало једа уђе у састав Шумадијске дивизије у Струмичком по-љу. Шумадијска дивизија била је на струмичком прав-цу готово сасвим разбијена када је чета, у ноћи 6/7. априла, утоварена на железничке вагоне у Скопљу.Ујутро 7. априла чета се искрцала на железничкој ста-ници Струмица код Удова, до 9 сати извршила је маршдо села Пирова, а око 10 сати посела положај на Стре-лишту, северно од комуникације Валданово–Удово.

Око 13 сати наишли су извиђачки делови немачке ССдивизије „Адолф Хитлер” путем од Валданова. У то вре-ме преостале снаге Шумадијске дивизије биле су пора-жене и једина препрека на путу према Ђевђелији оста-ла је југословенска тенковска чета. Командир чете на-редио је да нико не отвара ватру у случају наиласка не-мачких снага. Један командир вода супротставио се ко-мандиру чете због те одлуке, али су њихову жуструрасправу прекинули непријатељски авиони. Бомбардо-вање још није било ни завршено, а чета као формациј-ска јединица више није постојала.

Други батаљон борних кола добио је наређење запокрет 4. априла и из Београда кренуо железницом, уноћи 5/6. априла, преко Срема, у сусрет снагама немач-ке 16. моторизоване и 8. оклопне дивизије. Оне су, по-сле форсирања Драве, надирале од Вировитице премаВинковцима и Београду. Када је батаљон стигао у Сла-вонски Брод, Немци су већ били у Винковцима. Славон-

23ска и Осјечка дивизија биле су захваћене расулом иза-званим деловањем пете колоне, тако да је Немцимабио практично отворен пут према Београду. Због про-боја фронта Славонске дивизије 10. априла 1941, Дру-га југословенска армија била је принуђена да одвајаснаге за осигурање свог левог бока, који је до тада за-тварала Славонска дивизија, те да врши минирање ко-муникација. Командант Друге армије ангажовао је је-динице Другог батаљона борних кола заједно са мото-ризованом пионирском четом, 10. пешадијским пукоми једном брдском батеријом из састава Босанске диви-зије, чије су јединице пролазиле кроз Славонски Брод,са задатком да на линији Вуковље–Врановац затворедрум Капела–Батрин–Славонски Брод и спрече евен-туално надирање немачких тенкова тим правцем. Ју-гословенска Врховна команда је крајем дана, уследтешке ситуације код Четврте армије, која се под деј-ством пете колоне практично распала, наредила дасе Прва и Друга армија повуку јужно од Саве. Прематом наређењу, Друга армија, у чијем је саставу био иДруги тенковски батаљон, требало је да одступи у Бо-сну, поседне одсек Рача–ушће Врбаса и затвори пра-вац Брод–Добој–Сарајево. Према истом наређењу,

артиљерија је требало да буде употребљена за туче-ње комуникација. На том правцу наступала је немач-ка 14. тенковска дивизија. Приликом одступања Дру-ги батаљон борних кола у Добоју напале су усташе,покушале да разоружају војнике и старешине и за-плене тенкове.

Приликом упорних и жестоких борби јединицајугословенске Друге армије са немачком 14. тенков-ском дивизијом код Добоја, 15. априла уништено је,односно избачено из борбе, око 20 југословенскихтенкова. Жестоке борбе код Добоја трајале су допред подне, након чега су се преостали југословен-ски тенкови повлачили под борбом долином реке Бо-сне ка Сарајеву. Према немачким извештајима, једнонемачко тенковско извиђачко одељење 14. тенков-ске дивизије, којим је командовао извесни потпоруч-ник Мендеслох, док је извиђало пут којим се креталадивизија, наишло је на југословенске тенкове, који сутакође били на извиђачком задатку. То одељење ус-пело је у борби која је уследила да избаци из стројајош шест југословенских тенкова.

АПРИЛСКИ РАТ

Предаја надмоћнијим снагамаЈугословенска Врховна команда је 15. априла пре

подне, у вези са ултиматумом команданта немачког 46.корпуса од 14. априла, издала команданту Друге групеармија и Четврте армије наређење да је закључено при-мирје са непријатељем пред фронтом Друге групе арми-ја, која је дејствовала на фронту од пута Зворник–Сара-јево па на запад, те да с тим у вези нареде свим трупамаи установама да остану на својим местима и да не отва-рају ватру. У случају наиласка немачких трупа да не пру-жају отпор, већ да положе оружје. Због наређеног при-мирја командант Другог батаљона борних кола нијеуспео да сачува преостале тенкове, али је успео даизбегне заробљавање и заједно са краљевском вла-дом напусти земљу.

Трећа чета Другог батаљона борних кола извршилаје 6. априла 1941. године марш из Скопља са циљем дауђе у састав Брегалничке дивизије у рејону Штипа. Ускладу са добијеним борбеним задатком, у поподневнимчасовима 6. априла чета је посела рејон за одбрану Је-жево поље и распоредила се око пута, где су биле и је-динице 23. пешадијског пука. У ноћи 6/7. априла органи-зовано је садејство тенковске чете са пешадијом и при-додатом артиљеријом. Ујутру 7. априла из правца Шти-па појавили су се предњи делови из састава немачке ССдивизије „Адолф Хитлер”. У борби која се развила, при-додата југословенска брдско-хаубичка батерија тукла јеположаје сопствене тенковске чете. У преподневним са-

тима 7. априла 23. пешадијски пук повукао се са поло-жаја правцем село Олујић–Велес, док је тенковска четадобила задатак да се под борбом повлачи на десну оба-лу Вардара код Велеса, где је Брегалничка дивизија ор-ганизовала положај за упорну одбрану. Чета се повлачи-ла под борбом од положаја до положаја и предвечеистог дана нашла се по водовима у одбрамбеном рејонуиспред села Олујић, затварајући комуникацију село Олу-јић–Велес. Немци су одлучили да разбију чету енергич-ним нападом. Пошто њихови тенкови нису имали пан-цирне муниције, прикључили су за тенкове топове ПАК75 mm и тако их привукли до најпогоднијег заклона, наоко 500–600 m од предњег краја распореда југословен-ске тенковске чете. Топови Pi to калибра 37 mm на југо-словенском тенковима Re na ult R35 били су ефикасни надомету од око 400 метара, док је домет немачких проти-воклопних топова 75 mm био до једног километра. Не-мачки топови су откачени од тенкова и постављени наватрене положаје за гађање непосредним нишањењем.Испред тенкова и топова била је истурена пешадија. Доксу немачки топови гађали југословенске тенкове, њихо-ви тенкови и пешадија предузели су снажан јуриш. Пре-живела посада уништених тенкова је заробљена, са ко-мандиром чете капетаном Радомиром Турудићем.

У саставу војске Краљевине Југославије у Априлскомрату 1941. деловао је и ескадрон брзих борних кола. Онје био смештен у Земуну, са задатком да штити земун-ски аеродром од евентуалног ваздушног десанта и да

води борбу са немачким тенковима уколико продру крозСрем према Београду. На његовом челу налазио се ко-њички мајор Душан Г. Радовић, који је основну обуку затенкисту прошао у Моравицама у Чехословачкој.

Од 6. до 10. априла ескадрон се налазио у Земуну.Због продора немачких оклопних јединица из Бугарскеескадрон је, по наређењу команданта Београда, 10. априла упућен на правац Београд–Ниш. Требало једа изврши марш према Нишу, да успостави контакт сајединицама које се бране на том правцу и да на лицу ме-ста добије задатак. Истог дана ескадрон је на авалскомпуту стављен под команду команданта Сремске дивизи-је и по његовом наређењу продужио је марш путем Мла-деновац–Аранђеловац, где је у току ноћи стављен подкоманду команданта Четврте армије, који је лично наре-дио да ескадрон пређе у Тополу. Рано ујутру 11. априлаескадрон се распоредио на положај за одбрану, затва-рајући пут Младеновац – Топола. Око 10 сати командантармије наредио је да се два тенка упуте у извиђање прав-цем Топола–Крагујевац. При томе, командир тенковскогвода није добио никакве податке о непријатељу, већ мује речено да дејствује према конкретној ситуацији. У ме-ђувремену, пошто су заузели Крагујевац, Немци су са4–5 тенкова пре подне тога дана продрли до Тополе. Је-дан југословенски тенк, од два која су била у извиђању,успут се покварио, а други је продужио покрет док сеније иза једне окуке изненада сусрео са немачким тен-

ковима. Немци су први отворили ватру. Пошто нијеимао панцирних граната, командир тенка поручник Љу-бомир Михајловић наредио је возачу да тенк повуче на-зад, а затим је известио команданта армије да је наишаона немачку колону. Приликом извлачења и на овом тен-ку је дошло до квара. Наишли су немачки тенкови. По-што није имала чиме да се супротстави, а у близини нијебило ни пешадијских јединица, посада је искочила изтенка и склонила се поред пута.

Здружени одред из састава 11. немачке оклопне ди-визије је преко Наталинаца око 13 сати изненада упао уТополу, где се развила улична борба, која је трајала до15.30 сати. Према извештају команданта југословенскеШесте армије, у току борби неколико југословенскихтенкова извршило је противнапад и зауставило немачкинапад. Сам командир ескадрона брзих борних кола ма-јор Душан Радовић успео је, према сведочењима, да уни-шти три немачка тенка и командно оклопно возило, алије приликом напуштања свог погођеног и запаљеног тен-ка покошен митраљеском ватром. У току борби у Тополибио је уништен цео југословенски тенковски ескадрон.То је био крај једине оклопне јединице из састава југо-словенске коњице.

Резултат дејстава југословенских јединица саста-вљених од борбених оклопних средстава био је без ве-ћег значаја. Тенковске чете које су употребљене у саста-ву два здружена одреда (Куманово и струмички правац)

26

1 . а п р и л 2 0 1 7 .

АПРИЛСКИ РАТ

нису успеле да пруже иоле озбиљнији отпор непријате-љу. Остале оклопне јединице, односно два непотпунатенковска батаљона и једна чета коњичких танкета, та-кође нису постигле значајније борбене резултате. Првитенковски батаљон није успео ни да се окупи. Чета у За-гребу се предала без борбе, тенкови из састава помоћ-не чете били су уништени у бомбардовању Београда, апреостале тенкове из чете из Сарајева онеспособиле сусаме посаде. Други батаљон, попуњен искуснијим иобученијим људством, учествовао је у жестоким бор-бама око Добоја и био изложен нападима усташке пе-те колоне из сопствене позадине. Овај батаљон изгу-био је у борби највећи број оклопних борбених сред-става (26 од 37 тенкова), што само сведочи да и нај-модернији југословенски тенкови нису били у стањуда се супротставе тактички и технички супериорни-јим немачким јединицама.

За успешно неутралисање југословенских тенков-ских јединица Немци су вешто користили и противо-клопне топове 75 mm, какве југословенска војска нијени имала у наоружању, док су југословенски „ренои” R35могли да се носе са добрим делом немачких тенкова ко-ји су учествовали у инвазији на Југославију, али су се не-мачка тактика и увежбаност посада показале као супер-иорније. Једини донекле успешан отпор непријатељупружио је ескадрон брзих борних кола у борбама у То-поли, али је и он уништен у току борби. Укупан утисак одејству југословенских тенковских јединица у Април-ском рату се, према свему, ни у чему не може разлико-вати од оцене о држању целокупне војске, која је уз не-ке појединачне примере храбрости и испољавања само-иницијативе била захваћена дефетизмом, деловањем пе-те колоне и ненавикнута на борбу са савременим рат-ним средствима, те је успела да пружи само спорадичани краткотрајан отпор. Ипак, ако се узме у обзир да суНемци рат на Западном фронту 1940. године добили неснагом бројки већ супериорнијом тактиком, у случају Ју-гославије на страни Вермахта је, поред тактике и уве-жбаности трупа, била и бројност и квалитет технике.

Пред Априлски рат војска Краљевине Југославијеимала је 39 тешких моторизованих батерија (124 арти-љеријска оруђа), од чега 18 најмодернијих (72 оруђа) и21 батерију старијег типа (52 оруђа), распоређених у петратних пукова тешке моторизоване артиљерије. Премапројекту стратегијског развоја снага предвиђеном у ју-гословенском ратном плану Р-41, јединице југословен-ске тешке моторизоване артиљерије биле су у саставуТреће групе армија, Пете армије, Шесте армије и Првегрупе армија. У саставу трупа Треће армијске областиналазио се здружени одред који су чинили 7. коњичкипук, две чете тенкова и један тешки моторизовани арти-љеријски пук у рејону Куманова. У саставу Пете aрмијеналазио се 113. тешки моторизовани артиљеријски пук,заједно са армијским деловима у резерви у околини Ни-ша. Два тешка моторизована пука налазила су се у са-

ставу Шесте армије у резерви, заједно са армијским де-ловима око Раље и Младеновца. У оквиру Прве групе ар-мија (Четврта армија, Седма армија и резерва Прве гру-пе армија) налазио се у резерви један самостални арти-љеријски дивизион у околини Загреба. Југословенске је-динице тешке артиљерије биле су немоћне да зауставепродор немачких оклопних јединица у Априлском рату.Неспремност дела командног кадра (претежно хрват-ског порекла) да пружи отпор Вермахту, као и чињеницада су југословенске јединице тешке артиљерије са меха-ничком вучом, уместо на гусеницама, биле на точковимаи захтевале изузетно добре путеве и издржљиве мосто-ве, главни су разлози овог неуспеха.

Југословенско ваздухопловствоУ првих пет дана Априлског рата авијација је била

веома активна. Југословенска авијација дејствовала јепод најтежим околностима, не само због дејства про-тив непријатељских трупа и објеката на земљи на сво-јој и на непријатељској територији већ и због вазду-шних борби против непријатељских ловаца и бомбар-дера. Они нису бирали циљеве. Код југословенских ави-јатичара био је присутан изузетан борбени морал, чаксу се отимали за извршење борбених задатака. Тимесе могу објаснити и велики губици авијације у 4–5 данарата, када је југословенско ваздухопловство само у ва-здушним борбама и од противавионске артиљерије из-губило више од 50 авиона.

27Према расположивим подацима, у ваздушним бор-

бама и од непријатељске противавионске артиљеријепогинуло је 42 пилота. Међу погинулима је било преко50% бомбардера, што значи да је погинуло још најма-ње 40 извиђача и радиста-стрелаца. Више од 20 вазду-хопловаца било је рањено, а 20–30 авиона било је тежеоштећено. Према томе, у борбама у ваздуху за неколи-ко дана рата избачено је из строја око 28% укупног рас-положивог бројног стања авиона и посаде која је ак-тивно учествовала у борбеним дејствима. Над југосло-венском територијом непријатељ је изгубио преко 50авиона, док се из немачких података види да су ималии 10% оштећених авиона. Према изјави једне немачкеоборене посаде, само 6. априла над Београдом Немцису изгубили 20 авиона. И поред слабог руковођења ииздајства, југословенски ваздухопловци су и у току апри-ла 1941. године испунили свој дуг према отаџбини, за-хваљујући херојском залагању млађег кадра. Брзи сломјугословенских сувоземних снага значио је и „губитактла под ногама” за пилоте.

Храброст југословенских пилота није могла да на-домести лоше југословенско ваздухопловно командова-ње, које није било дорасло немачком. Аеродромски ма-невар, који је био неопходан под оваквим ратним усло-вима, био је отежан, а често и онемогућен услед недо-статка оперативних аеродрома. С друге стране, правил-на употреба југословенске авијације била је још вишеотежана због тога што ваздухопловне јединице нисуимале везу са Командом ваздухопловства, а она са Вр-

ховном командом, као, уосталом, ни Врховна команда саосталим јединицама на фронту.

Авијација није употребљена у садејству са сувозем-ним трупама, већ као самостална ударна снага противнадирућег непријатеља. Јасно је да се после тих ударанепријатељ консолидовао и настављао свој задатак, јерга сама авијација, која је располагала тако малим снага-ма, није могла задржати. Садејство ловачке и бомбар-дерске авијације није постојало, а пратња бомбардераловцима није представљала уобичајену праксу. Обаве-штајни подаци су касно стизали, тако да пресретање не-пријатеља није било могуће. Јављање је вршено прими-тивним, спорим и несигурним телефонским путем, збогчега су обавештења ловцима стизала са закашњењемод пола часа до пола дана. Јављање о линији фронта та-кође није постојало.

Издаје је било и у редовима ваздухопловаца. Многовећи проблем био је у томе што су многи виши руково-диоци били малодушни и плашљиви. Међутим, југосло-венско ваздухопловство је као целина највише трпелозбог слабости највишег војног и ваздухопловног коман-довања, како у припреми за рат, тако и у вођењу рата.Храбро држање и успешну борбу младих југословенскихваздухопловаца признао је и командант немачке Вазду-хопловне флоте 4, који је руководио немачким вазду-шним операцијама против Краљевине Југославије.

Југословенско ратно ваздухопловство пожртвованосе ангажовало и супротставило непријатељском вазду-хопловству, иако су услови за дејство били врло непо-

вољни. Наиме, ратна летелишта нису имала бетонскестазе, већ затрављено земљиште, које је због кише иснега постало неупотребљиво, тако да је известанброј авиона уништен на земљи због немогућности по-летања. Проблем је представљало и то што јединиценису биле технички опремљене за летење и дејствоноћу и дању при неповољним метеоролошким прили-кама. Због тога је југословенском ваздухопловствузнатно умањена оперативна способност, тако да око50% ратних задатака није извршено због невремена.У бојевим комплетима авиона није било запаљиве му-ниције, чиме је знатно ослабљена нападна и одбрам-бена моћ југословенских авиона, што се нарочито од-разило на дејство ловачке авијације. Око 45% авионауништено је на земљи, поред осталог и због недо-статка савременог противавионског оружја. Дејствоваздухопловства знатно је отежавала пета колона,која је била врло упорна у саботажама веза, ширењупанике и лажних вести, саботирању наређења за деј-ство, избегавању ратних задатака и уништењу илиоштећењу авиона.

Упркос постојећим слабостима, оперативно ва-здухопловство се пожртвовано ангажовало у врше-њу ратних задатака. У периоду од 6. до 15. априла1941. године извршено је укупно 1.349 авио-полета-ња, од чега 414 летова бомбардерске, а 945 летоваловачке авијације.

Бомбардерска авијација ангажована је највишеза нападе на непријатељске оклопне и моторизованејединице, затим мањим делом за бомбардовање не-пријатељских аеродрома, железничких и друмскихкомуникација. У току ових напада јединице бомбар-дерске авијације наишле су на снажан отпор непри-јатељске авијације и врло јаку ватру земаљске про-тивавионске одбране, што је за последицу имало ве-лике губитке. Изгубљен је 41 бомбардер и 76 летача,међу којима и командант пука пуковник Фердо Гра-дишник, три команданта групе (мајор Бранко Фа-недл, Добросав Тешић и Лазар Доновић) и три коман-дира ескадрила (капетани I класе Никола Иванчевић,Владимир Јовичић и Сергије Војинов). Упркос пожр-твованости летачког кадра, југословенска бомбар-дерска авијација није била у стању да својим напади-ма нанесе веће штете непријатељској авијацији, ни-ти да заустави продоре непријатељских оклопних имоторизованих јединица. Бомбардерске јединицеограничиле су своје дејство само на дневне нападепод повољним метеоролошким условима. Међутим, утоку Априлског рата таквих дана било је врло мало,због чега су могућности искоришћене само око 50одсто. Ефикасност југословенске бомбардерске ави-јације знатно је умањена губитком око 80 бомбарде-

ра на земљи нападом непријатељске авијације, чимеје број бомбардера смањен на половину.

Ловачка авијација била је већим делом ангажованау систему ваздушне одбране на задацима патролирањаи пресретања непријатељских авиона, а мањим за деј-ство по земаљским циљевима, односно мотомеханизо-ваним и оклопним јединицама. За пратњу других врстаавијације употребљена су свега два авио-полетања. Томприликом ловачка авијација је претрпела велике губиткеу борби са знатно надмоћнијом непријатељскомавијацијом. Током Априлског рата ловачка авијација јеизгубила 52 авиона, од којих је 14 оборено и 38 оштеће-но, и 42 пилота, од којих 27 погинулих и 15 рањених, стим што је погинуло пет командира ескадрила (капетаниМилош Жунић, Драгиша Милојевић, Војислав Поповић,Константин Јермаков и Данило Грбић). Упркос пожртво-ваном залагању, југословенска ловачка авијација није би-ла у стању да спречи нападе непријатељске авијације.

Ловачка авијација, у већини случајева, непосредноје бранила поједине објекте и зоне. Та тактика је про-тивна упутствима Инструкције број 2 за ловачку авија-цију из 1939. године, која је изричито забрањивала овај

28

1 . а п р и л 2 0 1 7 .

АПРИЛСКИ РАТ

29

вид ваздушне одбране и захтевала да се ловачке једи-нице не везују за поједине објекте, већ да се они бранепосредном ваздушном одбраном. Ова посредна мане-варска ваздушна одбрана била је неопходна с обзиромна 2.350 километара дуг гранични фронт, од којих 1.300километара према Немцима и 1.050 километара премаИталијанима. Ову погрешну тактику ваздушне одбранеприменила је 1. ваздухопловна ловачка бригада. Као по-следица тога, ваздушна одбрана Београда пала је ис-кључиво на 6. ловачки пук, док је 2. ловачки пук остаопасиван, надлетајући индустријску зону Србије, коју не-пријатељска авијација није уопште нападала.

С обзиром на мали број авиона и њихову малу ауто-номију лета, ловачка авијација није могла своје авионеда држи стално у ваздуху, већ је било неопходно да ави-они полете после пријема извештаја о доласку неприја-тељских авиона. Међутим, дејство ловачких авиона по-сле обавештења са земаљске осматрачке службе нијемогло бити тренутно, већ 15 минута после примљеногизвештаја, с обзиром на време потребно за припрему иполетање ловачких авиона, хватање висине, достизањетачке пресретања и извођење нападног маневра. За то

време непријатељски авиони, летећи брзином 400–500километар/час, прелећу 100–150 километара. То јаснопоказује да југословенска ловачка авијација није била устању да пресретне непријатељске авионе у пригранич-ној зони дубине до 150 километара.

Армијско ваздухопловство у току Априлског ратаније се довољно ангажовало за непосредну подршку итактичку сарадњу са трупама армија којима је било при-додато. Оваква недовољна активност може се објасни-ти чињеницом да армије југословенске војске нису за-вршиле мобилизацију, концентрацију и стратегијскиразвој, због чега нису могле да предузму нормалне опе-рације, у којима би извиђачке ескадриле вршиле пред-виђене ратне задатке непосредне подршке и тактичкесарадње. Такође, команданти армија нису довољно по-знавали начела тактичке употребе армијског ваздухо-пловства. Последица тога било је недовољно коришће-ње армијског ваздухопловства, које је било мобилисанојош 12. марта 1941. године и спремно за ратна дејства.Команда Оперативног ваздухопловства није могла даинтервенише јер је тактичка употреба армијског вазду-хопловства била у надлежности команданата армија.Ефикасност дејства армијског ваздухопловства била јеумањена и великим губицима авиона на земљи после на-пада непријатељске авијације, када је уништено око дветрећине авиона, затим због слабих тактичко-техничкихособина извиђачких авиона „бреге-19” и „потез-25”и недостатка ловачке заштите. Дана 13. априла1941. године армијско ваздухопловство изгубило јепоследње авионе и није било способно за даље вр-шење ратних задатака.

Југословенско ратно ваздухопловство супрот-ставило се непријатељу пожртвовано, организовани-је и са релативно бољим резултатима него јединицекопнене војске и ратне морнарице. Томе је знатнодопринела чињеница да су јединице ваздухоплов-ства биле мобилисане и спремне за ратно дејство,као и високи морал и патриотски дух летачког кадра.Међутим, ефикасно дејство југословенског ваздухо-пловства, поред низа других чинилаца, било је дели-мично ослабљено и петоколонашким дејством мањегрупе профашистичких ваздухопловних официра, ко-ји су свесно и плански саботирали ратне припреме иоперације ваздухопловних јединица. У току Април-ског рата Југословенско ратно ваздухопловство пре-трпело је велике губитке у људству и материјалу. Из-губљено је око 95% борбених авиона, а погинуло јеоко 120 летача официра и подофицира и око 400–500нелетача старешина и војника.

Ратна морнарицаКао и остали део југословенских оружаних сна-

га, Ратна морнарица је имала сличне негативне ка-

30

1 . а п р и л 2 0 1 7 .

АПРИЛСКИ РАТ

рактеристике, које су биле неминовна последица ло-ше кадровске политике Краљевине Југославије. Су-бјективни и објективни разлози који су нарушаваликопнену војску, а донекле и Ратно ваздухопловство,дошли су до пуног израза у Ратној морнарици, где јебило више појава које су допринеле да брзо постанеплен непријатеља. У Ратној морнарици су од самогпочетка постојали нешто другачији унутрашњи од-носи, начин васпитања, традиције и нарочито састави бројно стање старешинског кадра који је држаокључне положаје и знатно утицао на развој и свеу-купно стање у њој.

Врховна команда и југословенска владаИмајући у виду чињеницу да већ од првог дана рата

није имала организовану везу са својим командантима иштабовима, Врховна команда југословенске војске нијемогла да прати операције, као ни да благовремено ути-че на њихов ток. Радећи под веома тешким условима,Врховна команда је и у комуникацији била присиљенада се ослања само на слабе међуградске телеграфске ителефонске линије и неке радио-станице. Разумљиво једа су такви разговори најчешће били прислушкивани.Врховна команда војске Краљевине Југославије није има-ла готово никаквих резерви којима би могла брзо интер-венисати тамо где је ситуација била најкритичнија, амноге команде и штабови нису дисциплиновано извр-шавали наређења генерала Симовића. Како је рат тра-јао, све више су се нагомилавале тешкоће, које су по-себно долазиле до изражаја јер су збуњеност и дефети-зам били честе појаве. Упркос свим тешкоћама у којимаје од 6. до 17. априла деловала Врховна команда, гре-шке у руковођењу операцијама вероватно се не би до-годиле да је било више залагања и упорности. С обзи-ром на то да је у исто време начелник штаба Врховнекоманде био и председник владе, генерал Симовић је од6. до 13. априла био стално одвојен од владе. ТокомАприлског рата он је присуствовао само једној њенојседници – 13. априла на Палама.

Проблеми у раду Врховне команде југословенскевојске били су пре свега везани за проблеме које је има-ла и сама југословенска влада, која по у погледу вођењарата није била јединствена. Истовремено, неки од ко-манданата група армија, армија, дивизија и Ратне флотенису ни желели да се боре, што је било равно издаји.Поједини генерали су од раније према генералу Симо-вићу осећали нетрпељивост и мржњу, због чега су сечесто готово саботерски односили према наређењимаВрховне команде. Од првог дана Врховна команда Југо-словенске војске није контролисала ситуацију. Дирек-тиве и заповести упућиване су јединицама које више ни-су ни постојале. Тражена је одбрана линија које су већбиле пробијене. У општем растројству друштва и вој-

ске нестварно су изгледале и комбинације Врховне ко-манде да се непријатељ заустави на воденим и планин-ским препрекама Сави, Уни и Велебиту, а касније орга-низује отпор на масивима Комова, Дурмитора, Прења,на рекама Бојани и Неретви. Влада се повлачила од пр-вог дана рата. Није постојала веза између владе и Вр-ховне команде. Слободан Јовановић, Марко Даковић иБогољуб Илић оптуживали су Хрвате за издају. Мачек јенапустио југословенску владу 8. априла, заједно са оста-лим хрватским министрима, Јосипом Торбаром, Бари-шом Смољаном и Иваном Андресом. Владу је напустиои Џафер Куленовић. Напуштање владе, у ствари бек-ство министара, било је слика априлског расула.

Конфузну ситуацију у којој се нашла влада предаприлску катастрофу, Симовић је изложио у једној изја-ви после Другог светског рата: „Све што се радило од27. марта до 6. априла 1941, радило се да би се добило увремену. Како је за ове припреме ратне радње било по-требно време од око месец дана, то је влада настојалада се овим преговорима и помирљивим држањем обма-не непријатељ и добије у времену”.

31

О к у п а т о р с к а п о д е л а Ј у г о с л а в и ј еБрој погинулих југословенских војника у Априлском

рату 1941. године није тачно утврђен. Познато је самода је било 375.000 заробљених југословенских војника иофицира, односно да је у немачко заробљеништво од-ведено 210.000 војника, већином Срба, а у италијанско20.000.

Априлски рат је био катастрофалан војни пораз, ко-ји је за последицу имао поделу државе међу победници-ма. Хитлер је већ 27. марта савезницима понудио поде-лу Југославије: Италији далматинску обалу, БугарскојМакедонију, а Мађарској Банат. Важно је нагласити даје Хитлер, говорећи о Банату, под тим подразумевао це-лу Војводину. То обећање поновио је и у разговору самађарским министром рата Бартом 4. априла и са ма-ђарским амбасадором Стојанијем 6. и 19. априла.

На дан немачког напада на Југославију, 6. априла,издате су „Опште смернице” за поделу Југославије. Уњима је немачка окупациона управа предвиђена за те-риторију Србије пре балканских ратова 1912/1913. го-

дине. Хитлер је намеравао да казни Србе, које је сма-трао главним кривцима за пуч од 27. марта и да Србијусмањи на границе које би јој онемогућиле да угрози по-редак који ће наметнути Немачка. У нападу на Југосла-вију рачунао је на помоћ својих савезника, али је збогњихових територијалних аспирација та помоћ предста-вљала не само предност, већ и отежавајућу околност.Колико су те територијалне аспирације оптерећивалеХитлера видело се већ на почетку напада. Румунска вла-да је 3. априла била обавештена да ће мађарске трупеокупирати Банат, па је због тога запретила да ће и ру-мунска војска окупирати југословенски део Баната. Већнаредног дана румунски амбасадор у Берлину Раул Босислужбено је протестовао против планиране мађарскеокупације, изјавивши да Банат ни у будућности не можебити предат Мађарској. Суочен са тим отпором, Хитлерје 5. априла решио да мађарске трупе не учествују уосвајању Баната. У „Привремене смернице за поделу Ју-гославије” 12. априла унета је одредба да ће Банат оку-пирати немачке трупе. На тај начин је река Тиса одре-ђена за границу између немачке и мађарске окупационезоне у Војводини.

Мађарска, која се 11. априла придружила нападу наЈугославију, није била спремна да прихвати овакав раз-вој догађаја. Мађарска војска је прешла Тису, а мађар-ско становништво Новог Кнежевца, Новог Бечеја и Па-деја дочекало их је као ослободиоце. Код Сенте су из-међу 15. и 17. априла формирали мостобран, а њиховетрупе су правиле продоре до близу Кикинде и Мокринана северу и Титела у средњем Банату. Међутим, збогнемачких захтева мађарска војска је морала да се пову-че. Хитлер је морао да смирује важне савезнике, који сувећ дуже време били у великој завади. Било је поли-тички тешко наградити Мађарску, а оглушити се орумунске захтеве. Хитлер је морао да одуговлачи иобећава Мађарској да ће јој Банат бити предат, а сдруге стране, да уверава румунске функционере даће ситуација бити решена после рата. Ипак, српскидео Баната остао је под немачком управом до крајаокупације.

У привременим смерницама из априла 1941. наве-дено је како треба поделити Југославију. Према том пла-ну, „Јужна Србија” је као подручје настањено „бугар-ским Македонцима” следовала бугарској управи, док је„Стару Србију” требало ставити под немачку власт.Сходно раније постигнутом споразуму из Беча, на комесу спољни министри Италије и Немачке договорили по-делу Југославије, Вардарска Македонија је подељена из-међу Бугарске и Италије. У Србији је успостављен не-мачки окупациони систем на чијем се челу налазиоШтаб војног заповедника Србије. Управни Штаб војногзаповедника био је највиши управни орган на окупира-ној територији, са задатком да преузме све послове ко-ји су били страни војсци и за које је била неопходна са-радња домаћих органа. Управни штаб се у свом раду

32

1 . а п р и л 2 0 1 7 .

АПРИЛСКИ РАТ

ослањао на домаћи административни апарат, који је об-новио свој рад под врховном влашћу окупатора.

Немачке власти су одлучиле да се ослоне на староуређење, а да оне врше функцију надзорног органа. Натај начин задржан је постојећи административни апа-рат Краљевине Југославије, који је требало да буде ру-ковођен личностима које су окупационе власти сматра-ле погодним. Не само што је била окупирана, Србија јебила и додатно кажњена: била је обавезна да плаћа кон-трибуције немачком окупатору за издржавање окупа-ционе војске, што је био случај без преседана на тлу вој-но поражене Краљевине Југославије.

Страдање БеоградаПрема изјави генерал-пуковника Еварда фон

Клајста, команданта оклопних јединица Друге арми-је, план за бомбардовање Београда Straf ge richt (Ка-знена пресуда) „био је терористички и имао је у пр-вом реду политичке, а не војне циљеве”.

Званично саопштење владе генерала ДушанаСимовића од 4. априла о Београду, Загребу и Љубља-ни као „отвореним градовима”, које је немачки војниаташе пуковник Рудолф Тусен одмах проследио Бер-лину, немачки генерали су сакрили од Хитлера, „јерто за њега није ништа значило”. Немци су из Руму-није послали једну извиђачку групу авиона, која је 5.априла потврдила да у Београду не постоји против-ваздушна одбрана, да су војне јединице повучене, акасарне напуштене. Осим недоумице коју је остави-ла код становника Београда, Уредба о проглашењуБеограда, Загреба и Љубљане за отворене градовеније имала никакву фактичку снагу и ефекат, поштоје није прихватила и верификовала и непријатељскастрана.

Према новијим истраживањима, у Београду јепогинуло више људи и извршено веће разарање негоу целој Југославији током Априлског рата 1941. годи-не. На аеродромима око Беча у Аустрији, Капошва-ра, Печуја и Сегедина у Мађарској, те Арада и Теми-швара у Румунији, за напад на Београд било је кон-центрисано 917 авиона. То је до тада било највећегруписање немачког ваздухопловства за напад на по-јединачни циљ. Током четири дана бомбардовањаБеоград је напало око 600 бомбардера и око 320 ло-ваца. На град је избачено 1.097 тона класичног екс-плозива, 67 запаљивих бомби и 38 падобранских ми-на. Према Техничкој дирекцији Управе Града Београ-да, број сахрањених износио је 2.007 лица. Потпуноје срушено 714 зграда, тешко оштећено 1.888, а лак-ше 6.615, што је било 51% укупног стамбеног фондаБеограда. У Београду је потпуно уништено 10 глав-них војних објеката, 44 државне установе од значајаза функционисање града и земље, 39 научних, кул-турних, просветних и здравствених објеката. Међужртвама нису евидентирани погинули становници

Београда који су се кретали у километарски дугимколонама на авалском и смедеревском путу, а које сунепрекидно митраљирале немачке „штуке”. Нисуевидентирани ни путници брода „Смедерево”, којије пун жена и деце, док је покушавао да се пробијеиз блокаде, био погођен и за неколико минута пото-нуо. На Сави и Дунаву било је потопљено на десети-не већих и мањих барки и чамаца.

Званични извештај немачког војног аташеа Ру-долфа Тусена, под називом Извештај о искуствима уваздушном нападу на Београд, упућен Команди коп-нене војске 16. априла 1941. године, садржи податкео томе да је напад на Београд био посебно ефикасани са пуно губитака, а морални утисак изузетно сна-жан. Тусен наводи како су и „мале запаљиве бомбе”имале врло јак учинак због „старог начина градњекућа, неуклањања старудије и затајивања службе загашење”, због чега су се куће „једноставно стропо-штавале у себи самој и нагомилавале као џиновскагомила крша преко подрумских просторија у којимасе затим гуше становници који су ту потражили за-штиту”. Карактеристика Београда јесте и то да суовај град од почетка Другог светског рата, 1. септембра 1939. године, почели да напуштају његовистановници. Најпре стране дипломате и њихове поро-дице, представници страних фирми и банака, као истрани стручњаци различитих професија. Процене ука-зују да се до 6. априла из Београда одселило око 18.000странаца. Затим су град почеле напуштати богате гра-ђанске породице. Доста породица је било подељено, јерсе део њихових чланова склонио у неутралне државеШвајцарску, Шпанију и Турску. Из Београда је у својзавичај отишло око 20.000 студената и ђака, а у једини-це војске стациониране изван Београда око 20.000мобилисаних војника и официра. До 3. априла 1941.године, када је Симовићева влада донела Уредбу озабрани исељавања из Београда, град је већ напусти-ло око 60.000 људи. У прва два дана бомбардовањаје из града побегло близу 150.000 људи. Коначно, уБеограду је у тренутку уласка Немаца било око70.000 до 80.000 људи.

Након отварања гробница и поновног консултова-ња књига умрлих 1973. године, констатовано је да је наНовом гробљу сахрањено 646 идентификованих и 1.361неидентификованих жртава, укупно 2.007, од којих 393жене и 59 деце. Истраживања указују да је број жртаваод директног дејства бомбардовања Београда 6–7, 11. и13. априла био око 5.000. Непознат је број жртава на-сталих у директно погођеним јавним склоништима, ко-јих је укупно било седам. Међутим, због немогућно-сти да се лече, становници Београда умирали су одзадобијених рана и у наредном периоду. Процена једа је од укупно око 50.000 рањених, умрло близу15.000. На основу свих података, може се тврдитида је Београд имао укупно око 20.000 жртава бом-бардовања 1941. године. ƒ